ГОЗБА

Гозба је била важан део друштвеног живота аристократије у античко доба. Домаћини
су се увек трудили да гостопримством задиве своје госте, те су гозбе били радо посећивани
догађаји. Треба рећи да су осмишљене као храна за тело и душу, дакле да се не своде само на
јело и пиће, већ су неизставни делови једне гозбе и музика, плес, акробатске представе,
читање поезије и прозе, филозофски разговори.
Када се данас помене римска гозба прва асоцијација су раскалашне баханалије са
великим бројем пијаних учесника и учесница. Међутим, чини се да би се становници римске
републике таквим обичајима згрозили. Оваква весеља су својствена времену царства, када се
аристократија квари и када нови обичаји долазе са истока. Раније гозбе нису биле толико
бучне, расипне и поштована су правила лепог понашања за столом. Варон нам у једној од
својих менипских сатира износи смернице за организовање добре гозбе, где каже да је
идеалан број гостију између броја Грација и Муза - дакле између три и девет, а све преко тога
је бучна гомила. Треба и добро изабрати госте и време. Не треба звати ни сувише причљиве
ни сувише ћутљиве, а треба да се разговара о темама које су истовремено корисне и забавне.
Ипак, у другом извору, Петронијевом Сатирикону, о коме ћемо касније нешто више рећи,
видимо потпуно другачију слику гозбе - нимало рафинирану и пристојну.
Обичај гозбе Римљани су преузели, наравно, од Грка. Међутим, има неколико разлика
у односу на грчки симпозијум. Прво Грци су пили вино после јела, док су Римљани упоредо
јели и пили. Такође, у Грчкој жене нису могле бити гошће на гозби, док је у Риму то било
могуће, с тим да су морале бити у пратњи мужа, никако саме. Гости би на гозбу (convivium)
долазили пред сумрак, након посете купатилу, одевени у најбољу одећу. Приликом гозбе
боравило се у просторији званој triclinium. Oва реч је грчког порекла и значи три лежаја.
Триклинијум је најлуксузнија соба у кући, са скупим намештајем, лепо декорисана са циљем
да задиви госте. Централно место у просторији заузимају три пространа лежаја, сваки са по
три места за званице, што укупно чини девет места. Између њих се налази ниски сто, mensa
ком су робови приступали са послужењима. Званице су јеле у лежећем положају, ослоњене на
леви бок, приносећи храну десном руком, по угледу на Грке. Чак и приликом обичних оброка
глава породице увек једе лежећи док жена и деца седе на столицама. Уколико је број гостију
премашивао девет, постављао се други сто са лежајима. Гости су могли да воде и своје госте,
али они неочекивани не би имали предвиђено место, те би седели на лежају иза важнијег
госта који их је повео. Ова званица се звала сенка, umbra. Распоред званица је строго
одређен, постоји место за домаћина и почасног госта. Што се тиче редоследа служења јела,
он је флексибилан, али се углавном прати шаблон: предјело (gustatio), главно јело (prima
mensa) и дезерт ( ecunda mensa) . У свечанијим приликама постојао је роб који је најављивао
свако јело (nomenclator). Битну улогу имао је и cellarius, роб који је бринуо о мешању и
послуживању вина. Јело је изношено пред госте у што маштовитијим аранжманима, а
домаћини су се врло поносили добро прерушеним јелом. Ове аранжмане је роб structor
припремао у залогаје које је служио ministrator. Поштовало се правило да се храна узима у
малим залогајима, да се не брљави за столом. Јело се кашиком и прстима уз често коришћење
воде за прање руку. Током гозбе је обавезна и забава, од музике и плесача до жонглеара и
акробата. По завршетку гозбе домаћини би гостима даровали поклоне различите вредностиобичај који се са празновања Сатурналија проширио на обичне гозбе. Ипак, по завршетку
гозбе гости би могли остати на пијанци, commissatio. За њу је својствено слободније
понашање са напијањем, често до изнемоглости. Након тога дужност робова је била да
безбедно врате своје газде кућама.

ГОЗБА ТРИМАЛХИОНОВА
Гозба Трималхионова је најочуванија целина Сатирикона (Књиге сатира) Петронија
Арбитера. У овом раду нам је послужила као вредан извор за разумевање екстравагантне,
искварене аристократије у периоду раног Царства, а поготово за разумевање њених навика у
исхрани, на шта писац детаљно обраћа пажњу.
У науци постоје дискусије о томе ко је уопште Петроније Арбитер. Највећи део
научника ипак се слаже да је то онај Петроније о коме пише Тацит, који га означава као
судију лепог на Нероновом двору. Ништа није било лепо на Нероновом двору док га таквим
није прогласио arbiter elegantorum. Међутим, Петроније је на себе навукао гнев заповедника
преторијанске гарде, Тигелина, који га оптужује за издају. Не желевши да живи у страху,
Петроније је пресекао себи вене у друштву пријатеља, све време разговарајући о неозбиљним
стварима, показујући тако ноншалантност чак и у умирању. Изостало је и уобичајено
додворавање цару, како би спречио освету над рођацима. Напротив, Петроније је наредио да
се цару пошаље његов ранији спис у ком он оштро исмева друштво, а нарочито нову
аристократију - ослобођенике, скоројевиће који су били носиоци режима од времена
Клаудија. Данас је Књига сатира сачувана само у деловима, позната је четвртина текста, али
је један њен део, Гозба Трималхионова, очуван у целости. Интересантно је и то да је дотад
непознат фрагмент Гозбе пронађен у 17. веку у Трогиру. Главни јунаци књиге су
ослобођеници, робови којима су господари подарили слободу, углавном захваљујући
сплеткама и подвалама. Неки од њих су успели да дођу до највиших државних положаја или
баснословног богатства, док су други остали на дну друштва. Управо се пустоловинама ових
других бави Петроније коритећи их као инструмент за приказивање све покварености
римског друштва - од најнижих да највиших слојева. Трималхион је добро описан лик. Ћелав,
дебео, у скупоценој скарлетној одећи са великом количином златног накита на себи.
Ослобођеник који је некако успео да се обогати трговином, те сада у поседу има имања
широм Италије. Врло брзо долази до изражаја његова више него неумерена хвалисавост:
зидови у кући су осликани муралима који приказују Трималхионов успон, на улазу држи
конзулске инсигније на које нема право, на гозбу долази роб који чита послове са његових
разних имања. Одмах се види велико расипништво и недостатак укуса. Поред тога он је и
необразована незналица, што му не смета да се размеће незнањем. Тако води главну реч на
гозби са причама о Ханибалу у Тројанском рату, Одисеју коме Киклоп клештима уврће палац,
не познаје географију довољно да зна где су му имања и слично. Такође, као и већина
скоројевића, остао је простак. Гостима говори да је јуче пио са бољима од њих, јавно уринира
у посуду предвиђену за то, са гостима прича о стању својих црева. Његов живот се своди на
свакодневне гозбе после којих у пијаном стању прави планове за посмртни живот. Ни остали
гости нису много бољи, ради се о сличним људима, којима све то, чини се, нимало не смета.
Неумереност Трималхионова се, можда највише, огледа у екстравагантном избору
хране. До изражаја долази обичај да се храна што боље маскира, изненади госте
неочекиваним аранжманима. У току гозбе изнето је дванаест јела, свако необичније од
претходног. Све је пропраћено великим количинама најбољег вина тог доба. Следи списак
јела служених на гозби.

Трималхионов мени:
Прво јело: На чинији је стојао бронзани магарац, натоварен бисагама у којима су биле
беле и црне маслине. Поред њега су били пухаћи, намазани медом и посути сусамом. Уз то на
сребрном ражњићу су биле кобасице у сиријским шљивама и наровима.

Друго јело: На чинији дрвена кокошка, испод које су јаја пауна. Када гости узму јаја и
разбију их виде да је љуска у ствари танко тесто, а унутра је дрозд у забибереном жуманцету.
Треће јело: Велика лопта на којој су представљени знаци зодијака. Под поклопцем
лопте масна живина, свињска вимена и зец са крилима на раменима. У угловима четири
посуде са забибереном саламуром, са рибама по њој.
Четврто јело: Велики вепар о чијим зубима висе две котарице са урмама сирским и
тебаидским. Око вепра прасићи направљени од теста. Када распоре вепра из утробе излети
јато малих дроздова, које робови хватају.
Пето јело: Свиња пуњена кобасицама, што се види када се распори
Шесто јело: У току јуначке представе се уноси кувано теле са шлемом на глави, кога
глумац Ајант сече и дели гостима са мача.
Седмо јело: Колачи, са статуом Пријапа, на средини стола, који носи кошаре воћа.
Када гости узму воће прсне уље шафрана.
Осмо јело: Раскошћене кокошке са гушчјим јајима.
Девето јело: Паштета од дроздова са сувим трешњама и куваним орасима. Поред тога
дуње пуњене каранфилићем.
Десето јело: Масна гуска окружена разним рибама и птицама. У ствари је све
обликовано од свињетине.
Једанаесто јело: Остриге, шкољке и пужеви са роштиља