You are on page 1of 77

Читатељству - осврт издавача

Хоће ли из наше најстарије повести нестати тама и недоумица, хоће ли


се решити питање прадомовине Срба, хоће ли науци поћи за руком да
та питања реши како треба?

Да бисмо на ова питања, једног дана, добили задовољавајући одговор,


штампањем ових књига, покушавамо да створимо везу између, нама
данас мало познатих или заборављених радова умних људи другачијег
/исправнијег?/ начина размишљања и садашњег приступа. Можда ће
ови занимљиви и другачији погледи на нашу старину излечити нашу
болесну и јалову данашњицу /историјску, па и духовну/ и навести
неки истраживачки дух да шире, обухватније и смелије испита трагове
које су наши преци оставили за собом.

Из многоструких узрока заборављени су и ти необични ствараоци и


њихова дела. Да бисте имали приближну слику како се то дешавало
/или радило/ објавићемо комплетну оцену Кончаревог рада, члана
књижевног одбора Летописа Матице српске, Милана А. Јовановића
/ЛМС, књ. 172, год. 1892/. Та оцена је спречила да се оштроумна
запажања и закључци, те смела критика Порфирогенита и Јорнанда
појаве у Летопису.

На нашу срећу, уредник и власник ''Стражилова'' а и Јовановићев


колега из књижевног одбора, Јован Грчић, није био тог мишљења - и
''Прадомовина Срба'' је објављена.

Да бисте и Ви донели свој суд, пре читања Кончаревог текста, дајемо


комплетну критику:

Члан Милан А. Јовановић износи оцену на спис непознатог писца с


натписом: ''Прадомовина Срба''.

Оцењивач наводи: ''И ако међу српским и словенским историчарима


још није решено питање еда-ли Срби дођоше на балканско полуострво
с оне стране Карпата или су староседиоци тога полуострва, јасно је
као сунце, да је прадомовина Срба као и свих осталих индоевропских
народа - Азија, јер се тамо понајпре беху нашли услови за човека.
Писац је дакле неумесно истакао горњи наслов своме спису, јер он
расправља и доказује противу Порфирогениту, да Срби нису дошли не
знам одкуд тамо иза Карпата, него да су староседиоци на полуострву,
на коме је постојало у средњем веку силно Душаново царство, на коме
и данас мапа показује две слободне државице српске, на коме се међу
осталим још налази и Стара Србија, па Босна и Херцеговина. Тема је
дакле промашена, а сад да видимо, како је прави свој задатак
непознати писац решио.

Учени и вредни Словак Сасинек је мишљења, да су Словени


староседиоци Балкана и налазе се многи писци, који се с њиме у томе
слажу, писац ''Прадомовине Срба'' пак доказује, да су ти Словени баш
Срби били.

Своју расправу поделио је на четири дела: 1. је Срби у Тракији и


Македонији. 2. је Срби у Мезији. 3. Срби у древној Јелинији и 4. Срби у
Илирику. Та четири одељка назива он 4 ките, у које је прибрао све оно,
што Сасинек у разним расправама својим о тој теми пише.

У расправљању своме помаже се писац осим Сасинека још и


Данковским и Шафариком, Радом југосл. академије, Новаковићем и
другима а особито Гопчевићем ''Стара Србија и Маћедонија'' која га је
уједно и побудила да доказује горње, па за најбољи му доказ у том
погледу и служи.

У првом одељку назива Трачане у Тракији и Пелазге у Маћедонији


Србима. Позива се на непоуздане /Милојевић, Веселиновић/ и на
поуздане изворе /Новаковић, Јастребов, Душанов законик/ а поглавито
на Гопчевића и наводи дословце он у гомилу разлога овога
последњега, да је Маћедонија српска а Маћедонци - Срби.

У другом одељку говори о Гетима у Мезији и њих назива Србима.


Помаже се старим писцима, К. Николајевићем, Шафариком и
Гопчевићем а доказује ношњом и обичајима.

У трећем одељку доказује да су Пелазги Јеладе Словени, а како су


дошли из Маћедоније, где Срби беху, то су онда и они Срби. Докази
су смели; да споменем само тумачења имена Пелазги: по лазех,
Γρα ι ο ι , Graci, од гора, горштаци, доказује и вером, која је
испрва једнобожачка била и јако шуме /храстове/ поштовала.

У четвртом одељку доказује, да су и Илири Срби; потврде томе налази


у њиховим обичајима, у ношњи им и говору. Праседилаштво Срба у
Илирику доказује и овде као и иначе множином топографских имена.

Доказивање у целом овом расправљању бива доста овлаш без


темељитости, језик је доста лош, пуно је цитата Шафарикових,
Гопчићевих и других, труд да горње покаже заиста похвалан, ал ја
поред најбоље воље не могу препоручити да се спису непознатог
писца под насловом ''Прадомовина Срба'' у Летопису даде места''.

Према тој оцени не прима се споменути спис.

Из Летописа Матице српске; књ. 172, год. 1892. свеска четврта.

Приступ

У историји српског народа имаде много мјеста, која су врло тамна. То


долази отуда, што коначно није ријешено питање о прадомовини
Срба. Кад науци пође за руком, да ово питање ријеши како ваља, онда
ће из наше историје нестати многе таме и бићемо одомаћенији у
рођеној својој кући.

О прадомовини Срба много се писало и препирало и ствар још до


данас није сасвијем расправљена. Највећи метеж у томе погледу
проузроковао је цар-писац Константин Порфирогенит, који у своме
дјелу ''de administrando imperii'' прича , да су Срби у данашњу своју
постојбину дошли из земаља с ону страну Карпата, из такозване
Бијеле Србије или Бојке. Константин није имао на уму, да пише
истинско историјско дјело, него је своје дјело намјенио своме сину и
насљеднику, да овај упозна изоколне народе. С тога имађаше оно
нарочиту политичну тенденцију, према којој је врло смишљено
измислио сеобу Срба, како је у прилог визанстијском царству.

За Константином повела се и модерна историја, измишљајући


свакојаке ипотезе, када су се и када су се доселили и досељавали Срби
на балканско полуострво. А да се имају ђе смјестити, вели се, да је
нестало Илиро-Трачана, који су овђе од искона живили, да су на
ријетко разасути живили на балканскоме полуострву, да су их
Словени морали потискивати и уништавати прије но што су се могли
настанити у новој постојбини. Тако су Словени заузели цело
балканско полуострво а Илиро-Трачани и Келти, што их је још било,
повукоше се у брда. Све је то врло лијепо смишљено, али није ничим
доказано и за праву, истинску науку не има никакове вриједности.
Скрајње је дакле вријеме, да се причање о сеоби Срба сасвијем забаци,
као да га није ни било, и не треба жалити, као што жали Рачки /Rad Li,
163/, што је много теже или скоро никако не могуће наћи врело
Константинову извештају о првијем почецима српске повијести, о
досељењу Срба у римску Далмацију, јер како може бити врела, кад
није било ни сеобе. Зар толики сувремени грчки и латински писци не
би знали за сеобу Словена, па да је запишу, да су се Словени заиста
доселили и заузели највећи дио балканскога полуострва, па макар то
сељење бивало и полагано.

Некоји словенски писци и историчари, као што су: Dolci, Severini,


Appendini, Раић, Катанчић, Kieczewski, Bogusz-Sestrencevicz,
Czajkowski , Lelewel, Шафарик /у дјелу "Uber die Abkunft der Slaven"/,
мислили су и доказивали су да Готи, Сармати, Скити, Гети, Трачани,
Илири итд. нијесу били ништа друго до Словени. Ну модерна историја
није хтјела да уважи њихове разлоге, јер не ће да зна за аутохтонију
Словена.

Све такове словенске историчаре наткрилио је славни Словак Фрањо


В. Сасинек. Он се дао сав у посао да докаже да Словени у земљама, у
којима и дан дањи живе, нијесу историјски досељеници него да су
праисторијски прасједиоци. Доказе његове за словенство исконскијех
Илиро-Трачана, које је изнио у многијем расправама, сакупио сам у
ове чланке.

Па чиме доказује Сасинек, да су Илиро-Трачани били Словени?


Одмах ћу казати. Јелински и римски писци, који су све туђе народе
називали ''варварима'', нијесу тима народима поклањали толико
пажње, да би писали потпуну њихову историју. Записали су тек
неколико биљежака, од којих се, ма да су на све стране разбацане,
даде склопити, цјелина истина не овакова, какву бисмо жељели, али
свакако такова да можемо, само ако хоћемо, чисто и бистро судити о
тијем народима.

Познато је, да су римски и јелински писци називали разна словенска


племена мање њиховим народним именима /Neuroi,
Βου δ ν ο ι , Serbi/ а више именима, која су сами сковали тј.
називали су их по сједишту /Quadi, Marcomani, Rugii, Briges, Bessi,
Coralli итд/, по ношњи /Sarmatae, Scythae итд/ и по занимању /Venetae,
Getae, Dardani итд/. Јер ни у једног старог писца не има данашњијех
имена словенскијех народа, осим имена Срби у Птоломеја и Плинија.
Модерна историја одрјешито вели: То нијесу били Словени.

Ако стари писци и не знађаху за опште име Словена ни за посебна


имена словенскијех племена, или их нијесу записали, или их можда
још није ни било, записали су они многе обичаје и уредбе њихове, које
јасно свједоче, да су били Словени. Многи су обичаји током неколико
тисућљећа сасвијем нестали, многи се прометнули усљед дотицаја са
другијем народима а и сами од себе, што је врло појмљиво, али су
многи и из толике древности сачували се и до дана данашњега.

Језик је главно обиљежје једнога народа. О језику старијег Илиро-


Трачана нијесу стари писци оставили никаквијех биљежака. Записали
су само гола имена брда, ријека, мјеста и племена. Данас се наиме
узимље, да су Илиро-Трачани засебно индоевропско племе, историји
ни не пада на памет, да имена ова држи за имена словенскога
поријекла, него их тражи у арбанаскоме језику или напросто каже, да
су Словени, када су се овамо доселили и сазнали за римска имена
градова итд. прекројили их према своме језику. Па ни поносна
филологија словенска не ће да буде јемац, да је барем већина тијех
имена потекла из словенског извора, шта више свакога, ко то доказује,
иронично исмијава. Истина нијесу сва имена такова, да би се на први
поглед виђело словенско поријекло њихово, али ако се сјетимо, што
вели Страбон /Vereor autem explicandis nominibus ne iniucunda reddatur
ipsa rescriptio... Allotriges ceterique deterioris et deformioris appelations
homines/ и Помпоније Мела /Quorum nomina vix est eloqui ore Romano/,
не ћемо се чудити што су та имена често пута веома незграпна и
неразумљива. Шафарик је разјаснио коријен многијема од тијех
имена, па се ни њему не поклања онолика вјера, колику заслужује.

Ето на основу историјских чињеница, обичаја, етнографскијег и


географскијег имена доказује Сасинек словенство исконскијех Илиро-
Трачана.

Сасинеку је била главна задаћа, да докаже старо-сједалаштво Словена


на балканском полуострву а није се упуштао у питање, који су то
Словени. Прије неколико деценија није се ни дало о том писати са
научном тачношћу, која би потпуно одговарала стању ствари, као што
се то данас може. Наши књижевници и научници дали су у томе послу
лијепих података. Од свијех књига, које се тичу тога посла књига
Спиридијона Гопчевића ''Macedonien und Alt-Serbien'', најважнија је;
она је од огромне важности за ово питање. Њоме сам се послужио у
овој својој радњи и држим да ми је пошло за руком доказати, да су
Сасинекови исконски Словени на балканскоме полуострву прави
правцати Срби.

Срби у Тракији и Македонији

Најстарији писци налазе на балканскоме полуострву Трачане, које


дијеле на два главна племена: Илире на западу и Трачане на истоку.
Осим тога називају Трачанима специјално, обитаваоце између Балкана
и Трачкога /Јегејскога/ Мора, у које рачунају и Македоњане.

Кога су и каква су рода и племена били Трачани, не кажу нам стари


писци. Данас се држи, да су засебно индоевропско племе. Али
биљешке, које о њима доносе стари писци, нијесу у прилог томе
тврђењу, шта више свједоче, да су Трачани били Словени.

Тако налазимо, да су обичаји и живот древнијег Трачана истовјетни са


обичајем и животом Словена. Они су поштивали Бога Sabadiosa,
Sabariosa /Dionysios/. Римљани наиме то име преводе са Liber
/слободан/, значи, да је словенскога поријекла. Обожавали су и
богињу Bendis, Vendis /Artemis/, коју су називали и Kotys, Kotytto, без
сумње Kote, Kotchitchka /Кочичка - мачка, која је и представљала а и
жртвована јој/.

Иродот /IV, 4-6/ приповиједа, да Трачани не чувају дјевојака, него


допуштају да се друже с мушкарцима, с којима им је воља. Али жене
чувају веома и купују их од родитеља за велике новце.1 Када се ко
роди, сједу рођаци око њега, те стану јадиковати, колико му је невоља
поднијети, а кад ко умре, закопају га, уз шалу и радост спомињући,
коликијех се невоља избавио и што је у потпуноме блаженству. Кад ко
умре, стану се жене препирати а пријатељи се њихови живо старају,
коју је од њих муж највећма љубио. Ону, која добије ту част те се
одабере, стану благосиљати људи и жене, а најближи рођак закоље је
над гробом и закопа заједно са мужем.2 Тако исто говори о њима
римски географ Помпоније Мела.

Страбон вели, да се Трачани тетовирају, а то је био обичај у свијех


Словена у древно доба, а сачувао се у неколико све до дана
данашњега. На рукама многијех католика ''ходочасника'' види се
пушчанијем прахом исписано ''име Исусово или Маријино'' а около
њега почетна слова имена ходочасникова. - Римски историчар Ливије
свједочи, да су имали жупан и саборе.3

Нијесу ли то обичаји и уредбе, којима одговарају обичаји и уредбе


Словена? А кад Теофилакт, писац VII стољећа, Тете, једно племе
Трачана, изрично назива Словенима /Getae, seu quod item est, Sclavini/,
близу је памети, да су и Трачани били Словени. У томе нас нај јаче
утвржује топографија древне Тракије и Македоније и животопис св.
Димитрија.

Једно племе Трачана звало се Brigi, Bregi; дошло је по свој прилици из


Фригије, јер Страбон вели: Phrygi et Briges iidem sunt. Ако су исти који
и Плинијеви Brysae /Брези/, наставали су измежу Месте и Марице а
именом својијем значе народ, који обитава на бреговима мора - дакле
Брежани.

Класични писци записали су много топографскијех имена, која без


сумње имају словенски коријен, као што су имена племена: Coralli
/Horali, Горштаци/, Dolonci /Дољани/, Moriseni /Namorci, Приморци/,
Taulanti /Дољани/; - имена гора: Borea, Bora, Ismarus, Sithon; - имена
градова: Agora, Astraeus /оштри/, Bilazora, Brygion, Kabyla, Deberus,
Doliche, Gazorus, Horma, Mecyberna, Myeza, Perna, Sana, Savadia,
Serdica, итд.; - имена ријека: Agrianes, Leucos, Nessus, Panissa, Sagaris,
Strymon, Tzurulus, итд.

Познији су писци записали виђе таковијех имена и земљу од Балкана


до Сињега Мора изрично називају Sclavinia.

Шафарик је пронашао, да су и ова имена словенског поријекла: у


Тракији: Arzos, Рашка; Bennica, предјел Бањско; Debre, Дебра;
Dolonici/ae/, Дољани; German, Чрмеп; Samaika, Самоков; Travus,
Трева; Zdebrin, Zernae, Zirinae, Zirinia, Црнец. У Македонији: Cavetza,
Кавица, суточница Брегалнице; Melichiza, Малешево; Nestus, Места.

Поводећи се за модерном историјом, коју су сковали понајвише


Нијемци, ти велики пријатељи словенски, данас се на сва уста говори,
да су стари Трачани били огранак иранске гране и према томе нијесу
могли бити Словени, нити су словенскога поријекла она народна
трачка географска имена, која су записали стари писци. Ми, који
вјерујемо, да су Трачани Словени, вјерујемо, да су и имена та
словенскога поријекла, макар што знамо, да су се друкчије изговарала
у старо доба, но што се данас изговару, и да су многа од тијех имена
стари писци криво записали а многи њихови преписивачи нагрдили.4
Славни Шафарик намучио се истина много, доказујући да су та имена
словенскога поријекла, али је успио. Ево за примјер, како он доказује
словенско поријекло имену ријека Arzos /Рашка/ и Strymon /Струма/.
Arzos /ријека у Тракији 456. пр. Хр./ Herod., T. Peut., Itin. Anton., Acta
s. Alex.; данас Рашка. Од словенског коријена рьс, r's
ономатопоетскога имена за ток и шуштање, потјече непрегледна
множина словенскијех имена ријека и вароши; испореди Ras, Rasa,
Sasenica, Rasina, Raska, Rasa, Rasinica, Resa, Rjasno, Resnik, Resica,
Resata, Risno, Ros, R's, Rosa, Rusa, Rusava, Ruseka, Razany, Resov,
Рьшава и опће; Oršava, Orša, Oršica, Oršik и друге ријеке и вароши у
Русији, Литавској, Пољској, Чешкој, Словачкој, Србији, Бугарској,
итд. - Strymon /ријека и варош у Македонији 456 пр.Хр./ Herod., Thuk.,
Skyl., Liv., Strabo, Mela, Plin., Ptol. и други; негда Strumien ријека и
варош у Минској, Strumica, Strumešnica и друге ријеке и вароши у
Македонији и другђе: испореди strumien, пољски врело, што је ближе
Strymon-у него Strom, је у = и.

Боже! Чијега су поријекла иста ова имена по Пољској, Руској итд. ђе


није било древнијех Трачана са балканског полуострва?

У животу св. Димитрија /+529/ називају се домаћи народи


Македоније: Dragovitae, Sagodati, Belegezeti, Beaniti, Berziti већ
уобичајеним именом Словена,5 који су први правили барке од једног
јединог трупца. Јер такове барке карактеришу Словене, које су само
они од искона правили; отуда слиједи да су трачки и македонски
Словени потомци пражитеља трачкијех. И ђегод историја знаде за
Словене, свађе онђе налази и овакове барке, шта више данас се
ископавају и онђе, ђе је одавно нестало Словена /у Швицарској/.
Јелини су их називали словенском ријечи
κ α ρ α β ο ζ , κ α ρ α β ι α , korab, korabek, корабљица. А да се
Дрогобити, Сагодати, Белегезети, Бенити и Берзити у животу св.
Димитрија изрично не називљу Словенима, не би се данас рекло, да су
Словени, него да су несловенски народи, којијех је једноставно
нестало. Живот св. Димитрија не приказује их као досељенике, него
као домаће народе, који су имали своје кнежеве византијском цару
потчињене и своју народну управу, која им је остављена још онда,
када су их покорили Римљани.6

Из свега овога слиједи, да треба забацити теорију о сеоби Словена на


балканско полуострво. Модерна историја сашла је са научнога пута
свога и изгубила сву научну озбиљност. Она иронично вели, да је
Трачана тако нестало, да им се једва знаде за име. Говорећи то,
презире она старију своју другу, која о томе не говори ни ријечи. За
Бога, како је могло тако нечујно нестати Трачана, за које Иродот вели,
да су највећи народ послије Инда, да сувремени писци не би о томе
ништа знали и нама казали. Трачане, јер су несложни били, покорили
су Јелини и Римљани, али не за то да их искоријене, него да им служе.
Шта више цареви Елијус Като, Константин и Клаудије насељују у
Тракију и Македонију прекодунавске Гете и Сармате, сроднике
Трачана, ле с тога, да појачају становништво своје царевине. Историја
разликује Трачане од њиховијех господара Јелина и Римљана. Они су
били под врховнијем господством византијских царева а у корди су их
држали чврсти градови, који су подигнути били у срцу њихове земље7
или на обалама мора и у којима је била царска војничка посада.

Римљани су старосједиоцима остављали слободну самоуправу. Као


што свагда бива, тако су и тада поједине одличније породице па и
читава мјеста почела примати латински језик и обичаје а с њима мало
по мало узеше и уређење римских муниципија. Модерна је историја
свакако на криву путу, кад каже, да су исконски Илиро-Трачани
листом поромањени. Римљани су ратовали жестоке ратове, док су
својој власти покорили цело балканско полуострво. Па и онда је
римска власт имала с балканским народима крвава посла баш с тога,
што балкански народи нијесу били вољни подносити туђинскога
тешкога господства. Ако су сада појединци па и читаве области
примале латински језик и римске обичаје и уредбе, може ли се узети,
да се и таким одношајима сав народ једнодушно пороманио. Римски
утицај био је нај јачи у сјеверном приморју Сињега Мора, које су
Римљани најприје покорили /г.167/, па управо ту гледасмо нај јачу
борбу између туђинске латинштине и народне свијести.

И јелинштина имала је од искона велик утицај на народ балканскога


полуострва и у политичком, и у друштвеном и у црквеном погледу, па
ипак је огромна већина народа одржала своју народну самосвојност.
Турци су у средњем вијеку брже покорили балканске народе /1396-
1463/ и грозно су поступали са њима, па их опет нијесу потурчили.

Доцније, кад се божем Словени доселили на балканско полуострво,


почело је, вели се, пословењивање поромањенијех Трачана. То је опет
парадоксон, јер је познато, да Словени имају врло слабу
асимилацијону снагу, па усљед тога не могаху нити могу у Словене
претворити својијех сусједа. А да је имају онако силну, какову имају
Нијемци и Румуни, та пословенили би читаву Европу!

Све до 5. стољећа називају римски и јелински писци трачка племена


врло различнијем именима, која су им сами надјенули. Тек у 5.
стољећу појављује се на балканском полуострву за сва трачка племена
опћенито име Sclavini, Sclavi, Словени и само стога узимље се, да су
Словени балканскога полуострва досељеници. ''Што некоји од новијих
историчара, вели врло лијепо Шафарик, држе, да су се Словени
доселили из Азије у Европу тек у хунској епохи, долази отуда, што су
онако од ока без дубљега истраживања полазили од претпоставке, да
Словени немогу бити старији у Европи него ли име њихово у
јелинскијех и римскијех писаца. Ко год ову ипотезу непристрано
процијени, лако ће уочити безумље њезино. На исти начин могли
бисмо тврдити, да у Европи прије имена Јелини, Римљани и Келти
није било Јелина, Римљана и Келта, да прије имена Руси није било
никаквијех Словена у области Русије. Историја говори на сав глас, да
се имена народа мијењају; старијих нестаје, нова се појављују, ма да
народи остају исти; надаље да специјална имена појединих грана
прелазе на цијело племе, а опћенита имена једног народа да спану на
специјално име слабе које гране; напокон да један те исти народ може
имати више имена, једно код куће (своје домаће), а више их вани
(туђијех). Овај етнолошки закон природе, који је свађе доказан, не
вриједи само за Словене, у пркос многијема јаснијем доказима''.

Име ''Словени'' дошло је на балканско полуострво са висланскијем


Гетима, који су по реци Висли названи Sclavini8, а када су поплавили
Европу, пренијето је име то на све Словене, ђе их је год нашла
историја и ма како да су се прије звали, јер су били сродници
висланскијех Гета.

Други повод, ипотези сеобе Словена дале су провале


прекодунавскијех Словена на балканско полуострво. Док су Римљани
мировали у прекодунавске Словене, мировали су и они и о каквој
провали није могло бити нити говора. Али кад су Римљани
намислили, да и преко Дунава пренесу своју власт, диже се
Словенство, да томе стане на пут. Па не само да се бранило, него је,
намамљено богатством царскијех градова, проваљивало у империју, да
се напљачка богата плијена.

Прекодунавски Словени, што су проваљивали у византијску царевину,


не насељују се стално у њој, јер нијесу долазили овамо са свом
чељади, са женама и дјецом, него су долазили војници на плијен.
Империја је често ступала у савез са Аварима, који ће за велике новце
одбијати навале Словена. То јој је слабо помагало, јер би се Авари
често удружили са Словенима те би заједнички нападали. Шта више у
животу св. Димитрија приповиједа се, да су Словени, који су
пребивали у околици Солуна, сами позвали Аваре, да заједно
опсиједају Солун.

Провале прекодунавскијех Словена помогоше Словенима балканског


полуострва, те се ови ослободише византијског господства. Сав запад
балканског полуострва бијаше слободан и назва се Словенијом. Ну
Словени не бијаху толико мудри, да се здруже у једну јаку државу,
која би могла одолијевати Византинцима, него се расцијепаше на
више државица, па је Византији лако било нешто оружијем а нешто
уговорима и преварама покорити читаву Словенију.

Кад су Словени прасједиоци у Тракији и Македонији, пита се, који су


то Словени? Готово до нашијех дана држало се а и знанствено
тврдило, да су Македонци, па и Старо-Србијанци Бугари. У својој
''Историји Бугара'' назначује Јирачек овако границу међу Србима и
Бугарима: Од Видина прескаче међа Тимоку и иде границом Србије
(пређашње кнежевине) преко Прокупља висовима уз лијеву обалу
Мораве, захвата Врању и иде Црном Гором, Шар-планином, захвата
Горњу Дибру и окончава на западној обали Охридскога језера код
села Лина.

Тако су држали не само Бугари него и Срби. Али се мало по мало


увиђе, да је та наука лажна и да Македонци и Старо-Србијанци нијесу
Бугари него Срби. Први, који се озбиљно трудио, да учени свијет о
том увјери бијаше Србин Милојевић. Он је по Старој Србији купио
народне пјесме и обичаје али није био сретан, да му рад у Српству
нађе достојна одазива. Сретнији је био руски конзул Јастребов, који је
штампао дело '' Пјесме и обичаји турскијех Срба'', које је отворило очи
Србима.
Тим послом бавио се Веселиновић а нарочито Стојан Новаковић.
Осим другога наштампао је Новаковић у 12. Гласу Српске Краљевске
Академије врло важну расправу, ''ћ и ђ у македонским народним
дијалектима'', у којој говор Македонаца и Старо-Србијанаца дијели на
овчопољско-кратовски, велеско-прилепски и дибрански говор,
претреса потанко велеско-прилепски говор и налази, да је то наријечје
српскога језика. Посао овај настављен је у Јагићеву Архиву.

У исто доба, када је Новаковић писао поменуту расправу, путовао је


по Македонији и Старој Србији Спиридијон Гопчевић, позван од
Бугарина Петрова, управо у ту сврху, да виде, живе ли у тијем
земљама Срби или Бугари. Резултат путовања изнио је Гопчевић у
веома знаменитој књизи ''Makedonien und Alt-Serbien'', у којој је
народнијем језиком и пјесмама, народним обичајима и ношњом,
народном историјом и сјећањем па и самом народном свијести
доказује истинску народност поменутијех земаља.

Претресајући облике македонскога говора упоредо са бугарскима и


данашњега српскога књижевнога језика налази, да данашњи
македонски говор показује истина далеко већу сличност са српскијем
књижевнијем језиком средњега вијека, какова нам га предочавају
старе повеље, него ли са данашњим српским књижевним језиком, али
се у исти мах исто толико разликује од бугарскога језика колико и
српски књижевни језик.

Ношња и обичаји исти су који и у сјевернијех Срба. Они славе славу и


преславу ту par exellence српску свечаност, они знају за додолу, за
лазарицу и коледу, држе мобу и побратимство. За све то не знају
Бугари.

И историја говори против Бугара. Бугарски владаоци Борис и Симеон


завладали су највећијем дијелом српскијех земаља. А када је Шишман,
кнез Брзјака, употријебивши малаксалост бугарског царства год. 963.
дигао устанак у српскијем земљама, које су биле у бугарској власти и
од тијех земаља, створио Самуило велику царевину и у Охриду
утемељио самосвојну архиепископију, назваше је Византинци
''западно-бугарском царевином'' просто с тога, што су те српске зем ље
биле у бугарској власти а Византинци нијесу тачно познавали
етнографскијех особина, које дијеле Србе и Бугаре.

Појава тако названога ''западно-бугарскога царства'' само је покушај


српскога народа, да утемељи своју влашту државу, која би била и у
политичном и у црквеном погледу сасвијем самосвојна.

Македонија и Стара Србија прелазила је сад у грчке сад у бугарске, а


сад опет у српске руке. Старом Србијом завладаше српски краљеви
Милутин и Дечански а Македонијом Стефан Душан Силни. Они се
редовито називљу: ''В Христа Бога благовјерни крал и с Богом
самодржац всјех србских земл и приморских'' (ђекада само српских
земл), макар што је Душан знао, да су Македонијом прије њега
владали не само грчки него и бугарски цареви. А када се Душан
зацарио, називље се увијек: ''Стефан ва Христа Бога благовјерни цар и
самодржаван Србљем и Грком и всеј западној страње''. Што се Душан
у писму 15. октобра 1345. на дужда од Млетака називље, ''nec non
Bulgarie imperii partis modicae particeps'' (не незнатан учесник
бугарскога царства) а позније узимље чак и наслов ''цара и самодршца
Бугара'', то је с тога, што је Бугарска послије велбушке битке била у
вазалном одношају према Србији све до Душанове смрти.

У законику Душанову спомињу се уз властелу Србе и властела Грци


(чл. 40) и властела Нијемци (чл. 199). На државнијем саборима, који
су стварали Душанов законик, била је заступљена и Македонија као
саставни дио српске царевине, па кад би Македонци заиста били
Бугари, зар се не би као такови и у законику споменули?

Да су Македонци били Бугари, не би се Вукашин, чија је краљевина


била у Македонији, називао само ''Господин земљи српској и Грком и
западнијем странама''.

И традиција народна вавијек узимље Македонију у српском смислу.


Божидар Вуковић има на својим књигама: ''Од Диоклитије, јеже јест
ва пределех маћедонијских''. У ''Повјести о благочествијем и
христољубивјем Георгии Черновићје, нареченом Скендер-бег''. (Глас
22.) стоји писано: ''В Македонији ж в Србјех... Епир, кои крај јест част
Македонии на предјелах Србскија земли ... христијански књаз Иван,
прозивајеми Кастријот, од кољена краљева македонских т.ј. србских''.
Народна пјесма ''Смрт војводе Кајице'' називље Ђурђа Смедеревца
''краљем од Маћедоније'' тј. од Србије. И некоји страни писци, као
Хајнрих Милер у својој књизи ''Turkische Chronica'' и непознати писци
у књизи ''Von Ursachen der Christen verderben in der Schlachten wider
Turcken und Heyden'', држе Македонију за српску земљу.

Од свега тога најљепше говоре народне пјесме и народна свијест.


Српски народ чувен је у свијету са својих народнијех пјесама.
Напротив Бугари не имају никаквијех старијих пјесама народнијех. Ну
да заварају свијет, наштампаше Македоњани браћа Миладиновци,
Бошњак Верковић, Рус Качановски и Бугарин Чолаков српске народне
пјесме, које су посакупљали по разнијем предјелима Македоније,
Старе Србије и шопских крајева, под именом ''бугарскијех'' пјесама,
пошто су их прије тога прекројили према бугарскоме изговору. а да те
пјесме изгледају бугарскије, замијенише имена српскијех краљева и
јунака бугарскијем царевима и војсковођама, о којима народ нити зна
нити пјева.

Што је филолошка критика доказала за споменуте збирке


''бугарскијех'' пјесама, то исто свједочи и искуство из скоро минулијех
дана. Милојевић приповиједа, да Љубен Каравелов бугарски пјесник,
утамањује све српске пјесме, ако се не даду побугарити. Тако је
изгорио збирку помачких пјесама, које су били написане српскијем
језиком. Драганов пак, професор солунске бугарске гимназије,
исправљао је и доћеривао је према бугарскоме изговору пјесме, које
му је из дибарске околице донио Јован Бељић Дибранин, његов
ученик.

На стр. 337-355 своје књиге износи Гопчевић примјере народнијех


пјесама управо онако, како их сам народ пјева. Па не само језиком
него и српском свјести одају те пјесме, да је народ, који их пјева,
чисти Србин. Не ћу исписивати свијех онијех мјеста, која сведоче о
народности Македоније и Старе Србије, али бих, чини ми се,
погријешио, кад не бих навео, одакле докле држи сам народ да се
протеже српство. Ево како он каже:

Пак се кристи српска


краљевина
Од Млетака дува до Солуна,
Од Једрена до Сињега мора.

У Битољу пјева се пјесма, у којој се вели, да су Воден, Солун, Србица,


Костур, Клисура, Јанина, Девол, Елбасан, Орид, Дебар, Тетово,
Кичево, Прилеп, Велес, Тиквеш, Дорјан, Радовић, Петрић, Струмица,
Серес, Мелник, Џума, Разлог, Самоков, Пазарџик, Пловдин,
Дренопоље, Орханли, Никопољ, Враца, Крајова, Ломпаланка, Видин,
Ћипровац, Софија, Радомир, Паланка, Бања, Кратово, Кочани, Штип,
Куманово, Скопље, Призрен, Ђаковица, Пећ, итд. При крају пјесме
вели се:

Сви градови пројдох у Србији


мила,
У Србији мила царштина ни
наша,
Како тебе, бели Битољ, нигде
не најдох!

Не одговара ли ова народна свијест истинскоме стању ствари?

Ма да се из пјесама овијех види, како народ мисли о својој


народности, ипак за јаче увјерење износи Гопчевић молбе, које су
писали и потписивали људи из свијех крајева Старе Србије,
Македоније па и из шопских крајева и у којима моле српскога тада
кнеза Милана, конзуле странијех власти и берлински конгрес, да их
присаједине мајци Србији за то, јер су они чисти и прави Срби а
нијесу Бугари.

Уза све ово и многа имена мјеста, која су постала од коријена ''Срб'',
бране српско поријекло Македоније и Старе Србије. У вилајету
монастирском налазе се села: Старо Српци и Мало Српци Битољу на
сјеверу, Србљани и Србица недалеко Кичева. Србово и Србица у
поречини ријеке Бистрице. У вилајету косовском: Србиново Гостивару
на југу. Србинце близу Врања, Горња и Доња Србица недалеко
Призрена. Напокон чувена варош Српчиште, која је данас сва
појелињена.

Да су Македонци Срби, држали су и стари дамлатински писци.


Шпљећанин Алберти /1617/ пише, да је некада народ словенски под
Александром Србљанином /Александар Велики/ давао законе свему
свијету. Мавро Орбини /1601/ вели, да је на балканскоме полуострву
од давнина живио словенски /а то је исто што и српски/ народ, да је
загосподовао у Азији и Африци, да се побио с Мисирцима и са
Александром Великијем, да је покорио Јелинију, Македонију и
Илирик, да је војевао с Римљанима, да је развалио Рим и присилио
римске цареве, да му плаћају данак. А славни пјесник Гундулић
одушевљено пјева:

У румелска језди поља,


опет српска напр'јед слиди
гдје си града Дренопоља
врх Марице р'јеке зиди
врх Марице р'јеке, која
мнократ брзи т'јек устави,
Кад Орфео крај ње поја
драге пјесни од љубави
--------------------------------
--------------------------------
Тим у њих се још зачиња,
што с' у пјесан став' одавна
од Лесандра Србљанина
врх св'јех цара цара славна.
Пјевање III 33-69, Бошковић

Нашега мишљења ништа не мијења, што Гундулић Орфеа по обичају


назива Бугарином јер даље пјева:

При мор' управ српских страна


у пржинах пуста жала
лежи Троја укопана,
од грчкога огња пала.
Пјевање VII 1-4, Бошковић

Из овога се види, колико су стари Далматинци и Дубровчани били


ближе истини, него што бијасмо ми. А јесу ли се Дубровчани могли
варати, што Македонце држаху за Србе, кад су имали по цијеломе
балканскоме полуострву својијех трговачкијех насеобина, па су могли
као високо просвјећени људи потанко сазнати не само етнографске
особине српскога народа, него и докле се све простире српски народ.
Срби у древној Јелади

У древној Јелади, у тој класичној некада земљи љепоте, најстарији


писци прије Јелина налазе народ, који су називали Пелазгима и за који
изрично кажу да нијесу били Јелини. Тако Хекатен Милићанин, који је
живио око 500 год.пр.Хр., суди по преосталијем споменицима, а то су
киклопске грађевине, да су ''варвари'' од давнина пребивали у
васцијелој Јелади. У Атици да су живили они Трачани, које је довео
Еумолпо. То његово суђење потврђује истовјетност ''киклопске''
рушевине пелазгичке куле на северној страни вардарске Демир-капије
са останцима киклопскијех развалина, које се и данас налазе у Јелади
код Микене /Атрејева благајница и лавља врата/, потврђује и Мела
/II,2./ који вели, да на Атосу живе Пелазги.

Иродог опет приповиједа, да Атињани од давнина припадају


пелашкоме народу. Пелазги су, вели он, говорили варварскијем
/тушим/ језиком а када су Јелини доселили се у Грчку, атички народ,
који је пелашки, прометне се у Јелине и промијени свој језик. И
јелинско племе, које је било малено, нарасло је до мноштва народа, јер
су поименце Пелазги приступили к њему и многи други народи
варварски и претопили се у Јелине. Аристотеле доноси вијест, да су
Трачани из Абе у Фокиду дошли на Еубеју, и ту се настанили под
именом Абанта.

Ове вијести, које долазе из тако древне добе, потврђују за своје доба
писци, који су живили у много позније вријеме. Страбон тврди, да
Трачани и Епироћани и сада /19 год. посл. Хр./ живе уз Јеладу. А
колико је Грчка морала бити насељена овијема народима прије, кад
варвари и сада још живе у највећом дијелу Јеладе, која је негда била
земља сама за себе. Виргилије пјева: Трачани бијаху некада
жестокијем управљани Ликургом а Ливије свједочи, да Етољани,
Акарнанци и Македонци говоре једним те истијем језиком.9

Јелини дакле нијесу прасједиоци древне Јеладе, него Пелазги, Трачани


и Македонци а то су Словени. Према томе и име Пелазги словенскога
је поријекла. Словени су радо живили по шумама и брдима дакла и у
Јелади по lazech /по обронку брда/, због чега су названи Polazci,
Pelasgi.

Као старије обитаваоце може бити да су их познији Јелини назвали


Γ ρ α ι ο ι , али су их Greaci-ма као обитаватеље гора могли
назвати и словенскијем именом Goreci, Greci, Горани. И данас су у
Јелади две Загорске, једна у Епиру јужно-западно од Пинда а друга у
Тесалији источно од Пелијона. Јер су ове Загорске релативна имена,
шта је природније, до да имена Загорица и Загореци претпостављају
имена Горица и Гореци?

Али вели се име Graecia дали су Јелади Римљани, јер су понајприје


дошли с њима у дотицај Γ ρ α ι χ ο ι , бродари око Додоне, и по
њима да су назвали све Јелине. И то је име без сумње постало од
Γ ο ρ α ι χ ο ι . Иродот /II, 52/ потврђује то, јер вели, да је
пророчиште у Додони пелазгичкога поријекла.

Ако је напокон истина, да су се Јелини испрва Seloi називали, тада је и


то име словенскога поријекла, јер су обитаватељи Атике били
дјеломице горани, дјеломице морнари а дјеломици сељаци /sedlaci,
Selladoi/, који су у равници имали свој посјед /selo/.

Омир још не зна за име Јелини. Он назива народ или по граду или по
предјелу, у коме живи. Тек послије тројанскога рата склопе некоји
градови савез и становници њихови први се назову Јелинима. Позније
постаде име то опћенито за све обитаватеље Јеладе. Варварима
називају се од тада сви нејелински народи тј. који живе ван Јеладе.
Најпрви су тако названи по свој прилици Трачани и Македонци, који и
данас мјесто ϕ изговарају β /b/ Касније су сваког странца називали
варварином.

Тесалија, у којој се спомињу Трачани као први прасједиоци, појављује


се као прво огњиште јелинске културе. Орфеј, кнез Трачана, бијаше
први велики пјесник. Он учаше древне Јелине музици, пјесми и
религији. С тога и вели Пиндар, да је Орфеј отац пјесништва, а
Еврипид и Аристофан да је зачетник мистерија. Еврипид назива
његове пјесме ''трачкијема таблицама''.

Кад су Трачани и Пелазги били преисторијски обитаватељи древне


Јеладе и учитељи Јелина, онда је ближе истини, да је трачко-
словенски језик више утицаја имао на стари јелински језик него ли
што је стари јелински језик утицао на словенски језик као што се
данас учи. Та Словени живљаху у највећем дијелу Европе, Јелини пак
запремаху само мален дио балканскога полуострва. Не може се с тога
ни помислити, да је јелински језик толики утицај имао на Словене, да
је мноштво јелинскијех ријечи постала општа својина свијех Словена.
И историја каже, да су Јелини попримали много словенскога и да су
словенски и јелински језик врло сродни. Тако каже Страбон:
''Атињани пак устрајаше као и увијек и у осталијем стварима
туђинаца, јер су многе туђе свете обреде попримали, тако да су у
веселијем играма премноги трачански и фришки отпјевали. А и
Платон спомиње бендидијске /вендијске, словенске/ игре, фришке пак
Демостен''. А велики римски пјесник Овидије, који је потпуно
разумијевао јелински језик а у прогонству у Томима тако савршено
научио гетски језик, да је њиме пјевао пјесме, вели: ''Језик онијех, који
су се родили у овђапњијема јелинскијем градовима, сасвијем је
наличан гетским нагласком, те је разлика врло мала.''

С тога је близу памети, што имена многијех мјеста, гора и ријека


класичне Јеладе имају словенки коријен. Н.пр. имена мјеста: Brisea,
Bura, Eserus, Halysaea, Homolium, Horeum, Leucas, Lebadea,
Phoronicium, Oleanum, Sellasia, Sperchia, Stantyra, Sicorium, Temnos,
Zemene итд.; имена гора: Halesius, Homole, Scolis, Tomeus T/a/marus,
Temnos, Pretus, Stena кланац у Епиру итд.; имена ријека: Peneus,
Porina, Selenus, Selleis, Thiessa, /Tiassus/, итд. И дан дањи имаде по
васцијелој Јелади мјеста, која имају словенска имена.

И вјера Пелазга свједочи, да су били Словени. Иродот /II, 52/ вели, да


су Пелазги вјеровали у једнога Бога а да нијесу познавали више
богова. Ове и њихов култ научише позније од Мисираца а Јелини
научише од њих као од својијех учитеља. Рекао би да је многобоштво
од пелазгичкијех прешло и другијем Словенима. Н. пр. за култ богиње
Изиде, коју су поштовали германски Словени, вели Тацит, да је туђ, а
зар није вероватно, да су га сјеверни Словени примили од своје јужне
браће, који су га примили од Мисираца?

Прокопије и Хелмолд приповиједају, да су и Словени испрва


вјеровали у једнога Бога а послије видимо, да и они вјерују у више
богова.

Познато је, да су древни Словени вјеровали, да њихови богови


пребивају на храсту. Кад Иродот /II, 52/ каже, да су додонски Пелазги
уредили своје пророчиште код некакве букве, а други писци веле код
храста, није ли онда додонско пророчиште словенског поријекла?

Јелински Словени имађаху као и сви други Словени своје жупане, који
су управљали свом жупом и у којима су се покоравала сва племена.
Зонарас спомиње једнога по имену: Aminander Athamaniae, Thessalicae
gentis regulus /Migne, CXXXIV. 755/.

У VI стољећу долази и у Јеладу име Словен са прекодунавским


Словенима. Њихове провале разбудише и јелинске Словене, потомке
исконскијех Пелазга, те се и они за цара Константина /746-799/
коначно ослободе власти византинскијех царева. Тесалија, Ливадија,
Пелопонез и Епир бијаху слободни. Ну цар Никефор /802-811/ покори
их из ноба и дарује их страном патарскоме архиепископу, страном им
наметне Zolazinu /кад је цар долазио (Zolazil) у њихово село, морали
су га хранити). Најупорнији од свијех јелинскијех Словена бијаху
Милинци и Језерци, који су живили по Тајгетовијем гудурама. Они су
плаћали силан данак. А јер се тај врло насилно побирао, обрате се они
молбом на цара Лава, који им смањи данак, бојећи се да не изгуби
Пелопонез. То свједочи, колико је јелинско Словенство силно било, а
таковијем није могло бити, да се овамо тек у VII стољећу доселило.
Него Словенство је у древној Јелади мало по мало падало, док га није
у XV стољећу са свијем нестало. Слаба веза словенскијех племена,
јача просвјета Грка па удружена сила државе и цркве грчке уништише
Словене све до ријеке Бистрице.

Кад су Пелазги, прасједиоци древне Јеладе, били Словени и дошли


већијем дијелом из Македоније, ђе смо нашли Србе, онда се само по
себи разумје, да су и јелински прасједиоци били Срби. То
засвједочавају и многа топографска имена од коријена "Срб", као што
су: Σ ε ρ β ι α υ η (Србљани), Σ ε ρ β ι α υ η (Србљана) и
Σ ε ρ β ι α ν α у Епиру, Surbi (Срби) на заливу Воло,
Σ ο υ ρ π η (Срби) у Фтиотиди у Тесалији, Ζ ε ρ β ι α ν ι χ α
(Србијанка) у Коринтији, Σ υ ρ µ π α ν ι (Србани) у Елиди,
Σ ε ρ β ο υ (Србе) у Аркадији, Σ ο υ ρ π ι (Срби) у Ливадији,
Σερ µ π ι σ ι α (Србица) на Еубеји, Σ ε ρ β ο τ α (Србота) и
Ζα ρ µ π ι σ ι α (Србица) у Месенији, Σ ε ρ β ε ι κ α
(Србејка) и Ζ α ρ µ π ι σ ι α . (Србица) у Лаконији (Летопис
Матице Српске 104. 43.).

Да су Милинци били Срби, даде се посебице доказати. У животу св.


Никона Метакоите, који је живио при крају Х стољећа, називају се
Милинци Мирмидонима.10 А да су Мирмидони били Срби, види се из
једне критске пјесме "'ο µ ε ρ µ η γ χ α ζ ''11 - мрав, за кога се
пјева, да је "Србина син, Српкиње син"); види се из Гизебрехта, који
вели да је корушки војвода осумњичен, да ће (год. 1015) помоћу
Хрвата и Мирмидона (тј. Срба) да удари на њемачког цара12 види се
из једнога старога ћириловскога рукописа, у коме пише: "Наум же и
РСлимент придоше в странах илириских и ми(р)миндонских".13
Климент бијаше епископ у Охриду а Наум сагради на Охридскоме
језеру манастир св. Аранђелу Михаилу; дошли су дакле у српске
земље.

Срби у Мезији

Земља међу Дунавом и Балканом звала се Мезија (Moesia). Њезине


обитаваоце називаху најчешће Гетима, јер су се бавили
земљедјелством (Γ η υ η ζ , земљедјелац).

За Гете између Дунава и Балкана знаде већ Иродот, који вели, да су


Гети најхрабрији и најмирнији од свијех Трачана; знаде и Тукидид
који приповиједа, да је Sitalces, краљ Одриса, када се побунио против
Пердике II (454-414), краља Македонског, позвао на оружје и Гете
између Дунава, Балкана и Црнога Мора. Страбон и Птоломеј означују
шире границе Гета. Птоломеј вели, да Гети живе међу Карпатима,
Скордусом (Шар-планином) и Црнијем Морем. А Страбон каже, да
живе са обадвије стране Дунава као и Мизи, који су такођер Трачани.
Ну од искона дијеле се на Даке и на Гете; Даки живе на сјеверу а Гети
на југу Дунава према Црноме Мору. Дачанима назвали су Гете
Римљани, као што вели Плиније и потврђује Дијон Касије. Овај вели:
"Наддунавске пребиваоце називам Дачанима, као што се и сами
називају (?) и као што их називају Римљани, макар што знам, да их
Јелини називају Гетима; јер ја знам, да су оно Гети, што живе уз Дунав
преко Балкана".

Све до Римљана бијаху Гети слободни. Испрва покоре Римљани


западне само Гете, источни остадоше слободни. Али су Римљани
умјели и овамо пренијети своју власт и од гетских владалаца начинити
своје намјеснике, који су свакад радили у корист Римљана. Ради тога
употребљавао је гетски народ сваку згоду, да се отресе римскога
господства и Римљани имађаху доста посла са побунама Гета. Да
отклоне побуне, приме римски цареви множину Гета у војску. И један
од њих, Максимин Трачанин, попе се на пријесто римскога царства. О
њему приповиједа Капитолинус, да се родио у неком трачком селу и
да је у младости разумијевао само гетски језик. Гети су га као свога
сународника веома вољели а и он се с њима најрадије дружио.

Ето историјописци старога вијека знају у Мезији за трачко племе Гета.


На почетку пак V стољећа називају се Гети и Готима. Први их тако
називао Павао Орозије, који је писао око год. 417., и који је Гете добро
познавао. Његова је ријеч: Getae, qui et nunc Goti, али у исти мах
додаје, да су ти Готи потомци мезијскијех Гета и да су исти народ с
онијем Гетима, који су били чувени већ год. 1184. пр. Хр. и
судјеловали у тројанскоме рату, који су ратовали с Александром
Великијем, који су послије год. 375. посл. Хр. били страшни
Римљанима а за Аларика и за Атаулфа живили у пријатељству с
Римљанима. Шта више вели, да су прекодунавски Гети истога
племена, којега су и мезијски Гети, јер обоји сачињавају један те исти
народ.

Рашта су исконски Гети названи Готима, не може се сада још


докучити, тек је из ријечи Павла Орозија јасно, да та два имена не
значе два него само један јединцати народ. А то изрично свједоче св.
Хијероним,14 Прокопије15 и Шпартијан,16 јер кажу, да се Гети и
Готима називају.

Јорнанд, пишући историју Гота, употребио је књигу Орозијеву, али је


веома замрсио историју. Он је криво разумио Орозија а заваран
сличношћу Даније (ђе су заиста живили њемачки Готи) и Дације,
једноставно је Словенске Гете претворио у њемачке Готе, за које
булазни, да су се у Мезију доселили. И овај изрод историјски постао је
посвећена наука, у коју се не смије дирати. Управо је за дивно чудо,
како је историјска наука могла усвојити нешто, што не одговара
истини. Ако је ишта смијешно, заиста је смијешна наука о досељењу
њемачкијех Гота у подунавске земље, јер о томе не говори ниједан
сувремени писац, осим будаластога Јорнанда, нити се овђе налазе
трагови нијемштине.

И послије Јорнанда називају се Гети Готима, али увијек у словенскоме


смислу. Тако каже Прокопије, да подунавски Гети говоре истијем
језиком, којијем и Сармати а то се може рећи само за словенске Гете,
јер су и Сармати Словени (Види "Јавор" 1892, бр. 30). То се потпуно
слаже са онијем, што пјева Овидије: Exercent illi sociae commercia
linguae, per gestum res est significanda mihi . Па и сами Јорнанд назвао
је књигу своју о Готима "de rebus Geticis ".

Као год што је неистинита догма модерне историје о досељењу


њемачкијех Гота у МезиЈу, тако је исто неистинита и наука о
досељивању Словена. Сувремени писци, као што су Прокопије,
Мисцелан, Теофилакт, Теофан, Кедрен, Зонарас, па и сами Јорнанд
приповиједају, да су Словени са оне стране Дунава почамши од
Јустинијана (527-565) па све тамо до Константина Погонате (668-685)
проваљивали у византијско царство, али не за то да се у њему населе,
него да оплијене царске градове. А сваки пут враћали су се натраг
било од своје воље, било прогоњени византијском војском.

Да се забашури истина, вели се једноставно: Гета је нестало а овамо се


доселише Словени. Данашња историја није кадра доказати нити једно
нити друго. Кад би то било, свакако би то записали били сувремени
писци, који су забиљежили војне провале прекодунавскијех Словена и
неколике насеобе прекодунавскијех Гета и Сармата. Сувремени онда
историјописци нијесу насељивање Словена забиљежили просто с тога,
што га ни било није; нијесу нестајање Гета записали управо за то, што
Гета није нестало, него и дан дањи живе у својим потомцима на
балканском полуострову.

А кад су се Словени већ досељивали у Мезију од 527. до 685. год., јесу


ли могли за тако кратко вријеме, за 158 година, пословенити све оне
прасједиоце, које су овђе нашли, да су Бугари, када су овамо год 679.
дошли, нашли овђе саме Словене.

Ако оставимо на страну теорију о досељењу Словена у Мезију и


узмемо непристрано изучавати старе и византијске историјописце,
онда ћемо се примакнути пуно ближе истини, но што смо јој сада на
домаку. Тако ћемо наћи, да је у оно доба, када су вислански Гети год.
375. дошли у Мезију, дошло с њима овамо и име Sclavi, Sclavini,
Словени а да старога имена Гета нестаје из историје, као што је
нестало и многих другијех имена, којима су Словени прије тога
називани. Име Словени преноси се на балканске Гете ле с тога, што су
били истога рода и племена, којега и вислански Гети. Теофилакт,
писац VII стољећа засвједочава то. Он каже изрично: "Римљани
поставши ближи сусједи Гетима, а ово је старо име варвара, не
усуђиваху се борити се с њима".

Познато је, да су Византинци по примјеру старијех писаца називали


Словене варварима. Па кад Теофилакт вели, да је варварима старо име
Гети, не признаје ли тиме, да су Гети Словени? Ну осим овога
индиректнога свједочанства даје нам исти писац и директно
свједочанство, јер вели: "Гети пак или Словени пустошаху сусједне
крајеве Трације" а још директније: "Гети или што је исто Славини". А
таково свједочанство више вриједи него ли све ипотезе модерне
историје.

Мојсије Коренски, јерменски историк (370-489) и ако је старији писац,


знаде овђе само за Словене. Он вели: "Земља Трачана лежи источно од
Далмације; а Тракија има пет мањијех и једну већу провинцију, у којој
живи пет словенских племена, у чија су се сједишта доселили Готи".
Та велика провинција јесте Мезија, јер и јесте највећа од свијех
провинција, на које је тада исток балканскога полуострова раздијељен
био, и у коју су год. 375 дошли не Готи него подунавски Гети.
Мојсијеви дакле Словени нијесу ништа друго до стари Гети. Мојсија
потврђују Теофан и Никефор, који кажу, да су Бугари, када су год 679.
дошли у Мезију, нашли овђе седам словенских племена. Према томе
истинита је ријеч старца Нестора, да су се Словени први доселили у
подунавске земље, другима ријечима: они су овђе аутохтони.

Јер су Гети били само један огранак српско-трачког племена (Иродот


IV,93) а Теофилакт их изрично назива Словенима, јасно је, да су
исконски Гети били Срби. Па то свједочи њихова ношња, њихови
обичаји и топографија Мезије.

Овидије и живот св. Паулина свједоче, да су Гети носили кожун, то


обљубљено одијело српско, а Јелинима и Римљанима бијаху гетски
бревенеци (уске хлаче, какове носе војници и какове Срби од вајкада
ношаху) тако зазорни, да су их због њих називади "braccati".
Константин Порфирогенит спомиње некаке гетске игре, које су се
играле пред царскијем двором у Цариграду. Ма да Константин не
описује подробно тијех игара, види се јасно, да је то по свој прилици
српско коло или оро.

Страбон приповиједа, да су Гети гајеве и ријеке, ђе су пали-ли жртве


својим боговима, називали Β ω γ α ι ω υ ο υ а то није ништа друго
до Богај, Бугај, богов гај. Суровјецки потврђује то, јер увјерава, да се
некадањи гајеви, који су били боговима посвећени, називају Богај,
Бугај. С тиме је у свези, што Словени многе своје ријеке назваше
именима, која су изведена од ријечи Бог, као што су: Божек, Bohana,
Bog, Bug, Bogana, и што Срби цвијет један назваше перуника (по Богу
Перуну) или богиша.

И топографија потврђује да су мезијски Гети били Срби. По Иродоту


(IV,49) живљаху Κ ρ ο β ι ζ ο ι на ријекама Athrys (tris, triska,
тријеска, ивер), Noes (Осма) и Artanes (Јатра, Јантра) у грмовима
(kroviste). Дакле се зваху српскијем именом Кровићи. - Плиније знаде
за Sinus Sagarius (загорски) а Дијон Касије за Троглодите око велике
пећине Cira (dzira, dira, шкуља). У L. 24 каже, да су гето-мизијска
племена имала своје жупане (regulos), од којијех именују два: Deldo
(dede, дјед) и Roles (orel, орао). Када је Константин Велики покорио
мезијске Гете, сагради у њиховој земљи градове
Πε ρ ο ζ λ α β α (Преслава), Π λ ι σ κ ο β α (Плискова) и
Дрстр, који имају чисто српска имена. Шафарик навађа више
таковијех имена а Коста Николајевић (Летопис Матице Српске. К.
104. стр. 43) наводи ова имена од коријена "Срб": Servinjano
(Србињан) код Ћустендила, Српћои (Српско село) код Самокова,
главица и село Sirbin (Србин) на горњој Струми, која нај јасније
говоре за српско поријекло Мезије.

"А када се посматра једноликост свијех словенскијех имена мјеста на


балканском полуострову, вели врло лијепо Гопчевић, мора се
признати, да је некада морао бити заједнички и језик свијех
балканскијех Словена, а тај није могао бити други до српски".

Трачане на сјеверу Балкана називаху стари историци најобичније


Гетима а између Балкана и Трачкога (Бијелога) мора Трачанима. У
самоме Балкану живљаху Coralli и Bessi. Coralli именом својијем
кажу, да су словенски Horali, Gorali, Горштаци. Беси су названи тако
по гудурама (Β η σ σ ο ε ),17 у којима су наставали.

Ако добро загледамо у културну историју Беса, и она ће нам казати, да


су били Словени и Срби. Св. апостоли савјесно су испуњавали
заповијед Христову: "Идите и учите све народе у име оца и сина и
духа светога. - Идите и проповиједајте еванђеље свима тварима".
Историја нам казује, да су св. Петар, Павао, Јаков и Андрија
проповиједали св. еванђеље народима балканскога полуострва
њиховијем народнијем језику. Па кад су ови народи тако рано
примили хришћанство, близу је памети, да су имали литургију на
своме рођеноме језику. А да је то истинска истина, свједочи свједок
над свједоцима - историја. Св. Хијероним, који је год. 393. био у
Јерусалиму, приповиједа, да је у лаври јерусалимској било калуђера
различнијех народа, који су на своме народноме језику свршавали
обреде, само не бјеше калуђера латинскога језика. Међу њима бијаше
бескијех калуђера, који су читали литургију не само својијем
народнијем језиком него и својом народном буквицом.18 А у животу
св. Теодосија стоји писано, да је он калуђере јерусалимске лавре
раздијелио на три литургијска одијељења, на јелински, јерменски и
бесцјски. Издавач живота св. Теодосија мисли, да је бесијска литургија
била словенска; ну Палама није о томе двоумио, него Бесе изрично
назива Словенима. Чак 1218. год. бијаше у некадањој Мезији доста
словенскијех манастира, који су стајали у свези са лавром св.
Теодосија у Јерусалиму.

Кад су Беси имали своју народну буквицу, пита се, ко ју је саставио?


Јорнанд,19 Декстер,20 и Зосомен,21 кажу, да је Улфила био владика
подунавскијех Гота и да је за свој народ саставио буквицу и превео св.
књиге. Када је он то урадио, не каже се, али се даде установити.
Познато је, да је дозволом цара Валента добјегао год. 375. у Мезију
Атанарик са својима Гетима, позније дође овамо о Фритигерн из
Германије. Њих двојица узму се сада свађати и отимати за
старешинство над Гетима. Улфила је био на страни Атанариковој и
када су му аријанске владике гетске саопштиле, да ће га, ако прими
аријанизам, потпомагати и сам цар Валент, учини то Улфила. А да се
аријанизам међу Гетима што боље учврсти и што више рашири,
састави Улфила према ондашњој грчкој курзиви прву словенску
буквицу, која се позније назвала глагољица, уреди аријанско-
глагољску литургију и преведе св. писмо на словенски језик. То је он
дакле учинио између 375. и 380., јер се ове године последњи пут
спомиње.

Кад Созомен вели, да је Улфила год. 325. био на сабору у Никеји а


год. 360. на сабору у Цариграду као владика Гота, близу је памети, да
је он био владика исконскијех Гета а не онијех Гота, управо Гета, који
су год. 375. дошли у Мезију. Дакле је саставио буквицу и превео св.
писмо за словенске Гете. И Diversarum gentium historiae изрично кажу,
да је Улфила саставио гетску буквицу.22 А кроника александријска
свједочи, да Сармати, у које Прокопије убраја и Гете, имају своја
слова и своју библију.

Мезијски Гети, Горштаци и Беси давно су побугарени, само Шопови


сачуваше све до данас своја српска обиљежја;23 Трачани пак на југу
Балкана страном су побугарени а страном појелињени. То као да је
урис урисио српскоме народу!

Срби у Илирику

Трачане западно од Балкана па све тамо до Сињега Мора називаху


древни историјописци заједничкијем именом Илира (Иљура).
Најзнатнија племена бијаху: Трибали, Дардани, Далмати, итд.

Трибали живљаху од ријеке Искра далеко на запад ваљда све до ријеке


Дрине. У вријеме Тукидидово бијаху тако силни, да су од силнога
Царства Одриса отргли земље Гета и Кровића од Искра до Црнога
Мора и од Дунава до Балкана. Почетком IV стољећа пр. Хр. провале
на балканско полуострво Келти и скрше моћ Трибала. Келти и
Трибали живљаху у вјечитоме непријатељству, док не дођоше
Римљани те покоре оба народа.

И на западу од ријеке Неретве па све до ријеке Војуше бијаше снажна


илирска краљевина, коју су год. 167. Римљани заузели. Најзападнији
крај Илирика између ријеке Саве и Сињега Мора покорише Римљани
тек год. 78., јер су овђашња племена склопила савез и своју слободу
храбро бранила.

Обично се узимље, да је Илира у овијем ратовима нестало. То је пуно


лакше изрећи него ли доказати. "Народи, за које се вели, да су
проваљивали у Илирик, могли су заузети и посјести поједине дијелове
његове, вели Шафарик, али није било никако у интересу освајача, да
уништује урођенике, чије су их руке храниле. А и свађе у Европи
лакше је било уништити народ него ли на балканском полуострву, ђе
урођеници и сада послије петстогодишњега робовања надмашују
најстрашнијега од свијех освојача, Турчина, и кога ће на скоро и
наткрилити". Није нестало Илира, него је нестало његовијех
завојевача Келта и Римљана. Трибали, који су највише страдали од
Келта, остадоше и надаље у својима исконскијем сједиштима, а Келти
одоше страном на Балкан (данашњи Цинцари), страном у Дакију
(данашњи Румуни) а што их је остало, живе данас у Арбанасима.

Римљани опет нијесу покоравали народа, да их уништују, него да они


народима господују а да народи њиме служе. А да уздрже своје
господство, оснивали су по освојеној земљи своје утврђене градове.

Илирима бијаше римско а позније византијско господство несносно, и


они су се отимали, кад год им се дала згода. Илири се ослободише
римско-византијскога господства тек онда, кад су прекодунавски
Словени почели проваљивати у Илирик. Махом на почетку V стољећа
постаде у Илирику самосвојна краљевина, којом краљеваше Аларик
(403-406), родом Гет. Ову гетско-илирску краљевину уништио је
византијски цар Јустинијан. Али провале прекодунавскијех Словена
учинише те Илирик постаде поново самосвојан.

Са прекодунавским Словенима дошло је и у Илирик име "Sclavi,


Sclavini'' те се преноси и на Илире као на сроднике њихове.

Од искона дакле па све до V стољећа живе Илири на балканском


полуострву а тада се почињу називати Словенима.

Јер некоји од старијех писаца Дардане, Трибале, Далмате, Венете, итд.


убрајају у Илире, док их други рачунају у Трачане, а јер су Трачани
Словени били, били су Словени и Илири.

Модерна историја, која је врло вештачки створена, све ће радије


признати него ли то, да су Илири били Словени. Данас се понајвише
мисли, да су Илири и Трачани два засебна народа. За Трачане се држи,
да су огранак иранске гране, а за Илире се вели, да су самостална
грана индоевропскога племена, а њихови потомци да су данашњи
Арбанаси. Кад се Илири и Трачани међу собом толико разликоваху, да
се данас не могу урачунати у једну те исту грану индоевропскога
племена, како да онда протумачимо, што некоји од старијех писаца
некоја илирска племена рачунају у Трачане, а некоја трачка племена у
Илире? Хоћемо ли више вјеровати тијем писцима, који су у главу
познавали и Трачане и Илире и држали их за један те исти народ, него
ли којекаквијема ипотезама? Ја држим, да је боље вјеровати ближему
и јачему свједоку.

Словенство и Српство илирскијех племена доказују већ њихова имена.

Шафарик мисли, да су Јелини име Србаљ промијенили у


Τ ρ ι β α λ λ ο ζ − Triballos усљед тога, што су, навикнути на
замјену слова σ са словом τ у својим ријечима
(γ λ ω τ τ α мјесто γ λ ο σ σ α ,, ζ α λ α τ τ α . умјесто
ζ α λ α σ σ α ), замјењивали их и у словенским ријечима и то не
само у коријенима /syr, τ υ ρ ο ζ / него и у изведенима властитим
именима: Τ ι α ρ α υ τ ο ζ мјесто Серед, Сред ријека;
Τρ ι α δ ι τ ζ α мјесто Средец; итд. И Катанчић (De Istro, 217)
мисли, да је у ријечи Triballi Σ ; замијењено са Τ . Отуда је јасно, што
византијски писци истовјетују Србе и Трибале. Средњевјековну
краљевину Србију и не зову другачије до Тривалијом. Душана зову
редовито κ ρ α λ ε ζ или α ρ χ η γ ο ζ
τ ω υ Τ ρ ι β α λ λ ω υ . Халкокондилас називље Вукашина
chrales Serviae Triballorumque, ма да његова краљевина не сизаше у
предјеле некадање Тривалије, а српска племена и Србима и Илирима и
Тривалима.24

У Дуке опет Тривали, Мизи и Илири, све су то Срби.25 Тако исто


назива Кедрен српскога краља Михајила (1077 - 1081) архонтом
Србије и Тривалије.

Име Da(е)lmatia, вели Сасинек, можда је римскога поријекла, али име


Dardanus чини се да означује Словене, који су носили хелебарде
(darda, barda). Шафарик опет овако разлаже о томе имену: Da(е)lmatae
праоблик је Дльмать. Испореди Chrwat, Srmat, Lagudat у Ј. Kameniate;
испореди Delemenci и Glomazi (Dlomazi!) у Германији.26 Дитмарова
ријеч: Nos theutonice Delemenci vocamus, Slavi autem Glomazi appellant
без сумње је погријешна и требало би рећи: Што смо ми Нијемци
изврнули у Делеменци, кажу Словени Дльменьць, Дльнци, Dlmenc,
Dlmenci или Dlmec, Dlmci, Dlmat, Dlmati. Стари Da(e)leminium,
Dalmium а средовјечно Dum(v)num, Дувно има за коријен Дльма, од
којега потјече и долама.

Многи старински писци наводе, да су се поглавице народне у


Панонији, Далмацији и Дарданији називале bationes, која ријеч
потпуно одговара словенској ријечи bat'a, bat'uska /бата, батушка/.
Словаци и данас кажу поглавицама пастира бача, бачове а без сумње
је у свези и са српском ријечи бачцја. Име то сасвијем одговара
народноме животу, јер Панонци и Илири живљаху понајвише о стаду
(овцама), као што и данас живе њихови потомци Срби. С тога је врло
лијепо одговорио један далматински поглавица (баћо) Тиберију, када
га је запитао, за што су се побунили против Римљана: "Томе сте ви
Римљани сами криви, јер нашим стадима не шаљете паса него вукове".

Да су Илири били Срби, свједоче и њихови обичаји, ношња и говор.

Дадмати и Трибали вјероваху у уроке,27 као што и данас вјерују у


уроке и њихови потомци Срби.

Страбон свједочи, да су стари Дардани имали не само ћурлику,


двојнице, којима српски чобани и данас веома радо изјављују своје
најњежније осјећаје, него да су имали и накаке струнене инструменте,
а то су по свој прилици српске гусле, чији постанак пада у древну
старину.

Иродот вели, да јадрански Венети носе дугачку хаљину с рукавима


{σ υ ρ µ α ,χ λ α ι υ α , кабаница). Кад је за Словене постало
опћенито име Sclavi, Sclavini, добила је и кабаница ова ново име:
sclavinisca, vestis dalnatica управо за то, што су и Венети и Далмати
били Срби. Срби и дан данас носе такву кабаницу.

Стари писци кажу, да се Илири тетовирају као и други Словени


(Трачани),28 да имају барке (чунове) од једнога јединцатога (храстова
или јелова) трупца, које су прастара рукотворина словенска.

Илирикумом назвали су Римљани све земље, које су мало по мало


покорили између Алпа, Дунава и Сињега Мора (и Страбону је Илирик
између Италије и Германије) и то управо с тога, што је туда живио
један те исти народ словенски. И свађе онђе, ђе класици знаду за
Илире, Срби су старосједиоци и illyrica lingua вавијек значи српски
језик.

Старосједилаштво Срба најљепше доказују топографска имена, која су


стари историци и географи записали. У Либурнији и Далмацији
спомињу се ова имена: Arba(е), Arbon, Раб; Budua, Buduia, Budue,
Budva, Butna, Butova, Будва; Cattarus, Catharenses, Decadaron, Decatera,
Котор; Colapis, Купа; Corkyra, Kerkura, Каркар, Корчула; Corinium,
Карин; Curicta, Cyractica, Curica, Curicum, Карак, Крк; Daesitrates
племе на брду Десичу; Doclea, Du(о)cleatae, Dioclea, Docla, Дукља;
Glinditiones племе на брду Гладичу; Grabaei, Agravonitae, Грабовљани;
Јader, Јаdera, Задар (испореди Јадар, ријека у Србији), Issa, Вис;
Leusinum, Љешанска; Loranum, Врана; Medeon, Медун; Naro, Narus,
Narona, Naresii, Неретва и Неретљани; Ninia, Tenin, Книн; Oeneus,
Oenei, Enea, Уна; Vlc(ch)inium, Уљцињ; Rhizinium, Rhrisus, Rhisinium,
Resinum, Рисан; Scardona, Scardon, Скрадин; Senia, Сењ. - У
Дарданији: Arsa, Раса; Arsena, Расина; Baderiana, Бадер; Ballesina,
Булачана; Bersovia, Borsa, Брза на ријеци Брзави; Bylazora, Bella,
Биљач; Clevestita, Кљештевица; Gratiana, Грачаница; La(е)bea, Лаб;
Labutza, Лабица на Лабу; Mariana, Merion, Морава; Pelegonia, Полог;
Scopia, Scupi, Scopis, Скопље; Tauresium, Таор, родно мјесто
византијскога цара Јустинијана; Ulpiana, Липљан; Vederiana, Ветрен,
Ветерница; Velas, Velessus, Велес; Veriniana, Врања; Vlcianum,
Вучитрн; Vicianum, Звечан. - У Арбанској: Bantia, Баница; Deborus,
Doberus, Debre, Deure, Дебра; Dolebin, Ђуледин; Doracion, Dyrrachium,
Драч; Dreinos, Дрин; Lissus, Љеш; Taulanti, Дољаница на Дрину; и
многа друга.

Кад су Илири као што хоће модерна историја, били самостална грана
индо-европскога племена и живили нарочито на Западу балканскога
полуострва, онда су они имали и свој засебни језик, који се од
словенскога језика рецимо исто толико разликовао колико и галски
језик. А тијем својијем језиком назвали су ваљда Илири своја мјеста,
своје ријеке и своја брда. Стари писци, који доносе спомен о старим
Илирима, записали су множину такијех имена у земљи илирској.
Истина имена та нијесу сва чиста, јер Римљани, када су заузели
Илирик, посјели су важнија места својом војском и прекројили су
народна илирска имена према изговору свога језика. А узети треба у
обзир и то, да су и преписивачи и вријеме много име још нагрдили.
Мени се чини, да је ово много ближе истини, него оно тврђење
модерне науке, да су Словени римска имена прекројили по изговору
свога језика, јер како иначе да протумачимо факт, што скоро сва
мјеста, која у Илирику спомињу древни писци, и дан данас постоје и
сва имају словенски коријен својему имену. Коме се чини, да је ова
пуста игра, нека се потруди прочитати Parlamenter од 1891, бр. 29-32,
ђе ће код свакога готово имена наћи коријен а и слична имена по
васцијеломе словенскоме свијету, као доказ, да су имена та
словенскога поријекла.

И вијести о хришћанству Илира јасно свједоче, да су били Словени и


Срби. Св. апостол Павле вели у посланици Римљанима (XV, 19): "Од
Јерусалима наоколо тја до Илирика напуних еванђељем Христовијем".
А да је св. Павле проповиједао у Илирику, свједочи св. Хијеромин
(који је био са св. Павлом у Илирику), свједочи руски љетописац
Нестор, који вели: "В Мораву (поддунавску) бо доходил и апостол
Павел, учил ту; ту бо јест Иљурик, јегоже доходил апостол Павел; ту
бо бјеше Словјене первоје, тјемже и словенску јазику учител јест
Павел", свједочи даље Петар Домијанус, Грегоријус, Нисенус, па и
римске папе Јован Х и Инокентије X. Први вели (год. 925), да су
словенска краљевства (Sclavinorum regna) а други (год. 1648), да су
илирски народи (Illyricarum gentium) примили хришћансгво од
самијех св. апостола.

Што римске папе тако опћенито казују, други, и то писци ближи самој
чињеници, казују то изрично. Тако увјерава солински архиепископ
Ешијус (II стољећа), да је св. апостол Јаков год. 34 отишао преко
Илирика у Испанију и да је у Сирмијуму посветио Андроника за
епископа. Орозије опет вели, да је св. Петар год. 42 прошао
Далмацијом у Италију, да је за цара Клаудија год. 49 оставио Рим и
вратио се у Панонију и у Илирик. Кад су ти св. апостоли пролазили и
бавили се у земљи Илира, сасвијем природно, да су Илирима
проповиједали и св. еванђеље.

Историјска је надаље чињеница, да је св. апостол Андрија, кога Срби


славе као свога народнога заштитника, проповиједао еванђеље на само
Јелинима и Русима него и Србима. Зато и пише византијски цар
Михаило VII Парапинак (1071-1078) српскоме краљу Михаилу; "Јер
ме уче св. књиге и доставјерне историје, да наше обадвије државе
имају један источник и коријен (т.ј. и у византијској царевини и у
Михајиловој краљевини живе Срби) и да је једна иста спасавајућа
ријеч била распрострањена у обадвије (државе), да су једни исти
очевидци божанствене тајне и вијестници прогласили у њима ријеч
еванђелску". (Летопис Матице Српске К. 129.Стр.21.)

Јер су дакле Илири, Словени, Срби из уста самијех св. апостола


слушали св. еванђеље, мора се узети, да су то све били Срби и да су
прасједиоци.

Па и биљешке о поријеклу два цара византијска такођер свједоче, да


су Срби прасједиоци на балканскоме полуострву. То бијаху Јустин I
(518-527) и нећак му славни Јустинијан (527-565). Обично се вели, да
они нијесу били Словени, јер да се вијест налази у врло сумњиву
извору (Маретић, Славени у давнини стр. 35 и 36) и јер Прокопије и
други вјеродостојни извори не кажу, да су били Словени. Ако
византнјци и не кажу, да су били Словени, ипак нас многе чињенице о
том увјеравају.

Прокопије овако пише о родноме мјесту Јустинијанову:

"Код европејскијех Дарданаца бијаше у близини тврђаве зване


Baderiana (данас Бадер близо ушћа Пчиње у Вардар) село именом
Tauesium (данас Таор јужно од Скопља уз Вардар), у коме се родио
цар Јустинијан. Око овога села направио је зид у облику четвероугла а
у сваком углу подигао је кулу и створио тиме тетрапиргон
(четверокулу), по коме се и називаше. У близини овога села подиже
он дивну варош, коју назва Јustinia Prima (данашње Скопље) а то у име
награде овој земљи, која га је однеговала" (Procopius de aedificiis. IV,
1). Сељаци Таора, орући њиве, наишли су на темељ тетрапиргона а
Хан и на некакав словенски натпис (Гопчевић, стр. 37-39). Дакле су
истините Прокопијеве ријечи.

Али то није доста. Оца Јустинијанова, кога Прокопије и Теофан


називају Сабацијем (Sabbatios), звали су земљаци његови Истокам29
Матери и сестри царевој бијаше име Bigleniza (Прокопије пише га
Biglentia, Corippus и други Vigilantia). Име је то без сумње у свези са
именом вила (дакле Виљеница) или ако је правије Beglenitza, онда је
јасно, да је то српска ријеч бјегленица, бјегуница. Жену Јустинову
назива Прокопије Λ ο υ π π ι χ ι υ η ), Теодор Λ ο υ π ι χ ι α ,
Victor Tunnensis Lupicina. Зар то није и значењем и обликом српско
име Љуба, Љубица, Љупчица, Љубичина. Јустинијан звао се у
младости Управда, Ο ν π ρ α υ δ α , које је име полатињено у
Justinian.

И имена Јустинијанових веледостојника старинска су имена српска.


То су били чувени војвода Белизар (испореди Светозар, Благозар),
чувени намјесник у Тракији и војвода
Χιλ β ο υ σ ι ο ζ (Chilvoudios), за кога доказује Маретић, да се
морао звати Милбуд, Шафарик пак вели Chwalut. Агатије вели, да су
Словени били и војводе у перзијанскоме рату год. 556.
∆α β ρ α γ ε ζ α ζ (Добројезд). Ο υ σ ι γ α ρ σ ο ζ (Всегрд,
Свегрд) и Σ ο υ α ρ ο υ ν α ζ (Сварун). А давно прије Јустинијана
спомињу се за цара Лава I Трачанина (457. до 474.) Словени Оногој и
Оструј год. 469. као војводе царске војске.

Кад је то тако, јесу ли онда Словени (Срби) могли прије такозване


"сеобе" доћи до такове моћи, да се докопају високијех достојанстава у
држави и да сједну на царско пријестоље византијско, кад се нарочито
узме у обзир, да је обитељ Јустинова била ниска поријекла? На то
одговара старосједилашггво Срба много љепше, него којекакве
измишљотине.

Најпосле и сам Константин Порфирогенит, који тако приповиједа о


досељењу Срба, као да је очевидац, доноси један доказ за
старосједилаштво Срба. О постанку Дубровника приповиједа ово:
"Град Дубровник није старински, него је постао тек у словенска
времена. Кад су Словени, који су у овима темама (Sclavis, qui in hoc
themate sunt), разоравали римске градове, разоре тада и древни град
Епидавар и грађане му које искоријене, које у ропство одведу. Но
нешто их се спасе бјегством и дође тражити заклона међу ове
провалије, ђе најприје начине мали градић а послије су га све мало по
мало ширили до садашњега му опсега по мјери, како се и
становништво умножило. А од досељеника у Дубровник с друге
стране знају се ови: Григорије, Арсафије, Викгорин, Виталије,
Валентин архиђакон, Банентије, отац протоспатара Стефана. А од како
су се ту доселили из Солина има 500 (ϕ ) година до данас т. ј. индикта
7 год. 6457. од постања свијета".

Константин је писао ово год. 949., Солињани су дошли дакле у


Дубровник год. 449., т. ј. Дубровник је те године већ постојао. Ако је
Епидавр разорен год. 404.,30 онда се та вијест дивно слаже и с
Константином и са историјом, која каже, да су вислански Гети, које су
и Готима називали, а који су Словени били, под Алариком (403-406)
владали у римској Далмацији и помогли аутохтонијем Словенима, да
се ослободе римскога господства разрушивши у својој разјарености
многе градове а међу њима и Епидавар.

И археологија, кад би била у дослуху са историјом, засвједочила би


аутохтонију Срба, али овако, како се данас обрађује, ради противно
томе, јер стоји на становишту досељења. Археологија може само онда
бити истинита, када се слаже са правом а не грађеном историјом, која
не има никаква научна основа.

Грчке и римске старине веома је лако разазнати, јер већином имају


грчки и латински натпис. Старине без натписа обично се приписују
свакоме народу само не Словенима. Тако се старине, што су недавно
ископане на Гласиначкоме Пољу у Босни, приписују несловенскоме
народу Илирима. Ту су ископане токе исто онакове, какове Босанци и
други Срби и дан данас носе; нађен је анџар исто онакав, каква
предочују средњовјековне слике и каква Срби и данас употребљавају;
нађена су три копља, која су древни Трачани copidae а Македонци
σα ρ ι σ σ α (zareza) називали.

Напомене
1 Уцјена дјевојака била је у обичају код Срба све до дана данашњега а и данас
постоји, само под другијем видом. ''Обично су укучани уцјењивали своју цуру при
удаји од 500 до 5000 гроша. Чим је љепша била цура, тим је и уцјена била већа. Ну
год. 1873. кнез пећке нахије Михаило искупи скуп и реше, да за девојку нико не
може тражити више од 500 гроша''. Срећковић у Летопису Матице Српске. К 132 с.
32
2 Жене су прекраћивале обично послије смрти мужевљеве живот свој, јер нијесу
могле без својих мужева живјети. Мацјејовски - Крстић, Историја славенских права.
Стр. 75
3 Cotus, Thrax, Odrysarum rex. Liv. XLII, 29. - Populum Romanum meminasse amicitiae,
quae cum Cotie maioribusque eius et gente Thracum fuisset. Liv. XLV, 42.
4 Напоменуо сам већ, да стари писци нијесу тачно записивали народнијех
топографскијех имена просто с тога што су била тешка за њихов изговор. Што се
догађало у тако древно доба, то се догађа и у наше просвећено XIX столеће. Чувени
путник, Хијемац др. Ханрих Барт, пропутовао је 1862. год, неке предјеле
Македоније и Старе Србије, па је чисто српска имена сасвијем нагрдио. Навешћу по
Гопчевићу (стр. 50 и 51 српски превод) неколико имена: Marko Koli (Марко
Краљевић), Oreovitsa (Ораховица), Sfeti Treska-Bogaritsa и Treska-Etsi-Bogaroi (Света
Богородица - Трескавец), Ratitsa (Ракитец), Urasnitsa (Враштца), Hinova (Иново),
Gedina (Дедино), Strumia и Strumitsa (Струмица), Oruscha (Скоруша), Wisheren
(Бисренци), итд. Ко би рекао, да су то чиста српска имена? Данашња словенска
филологија била би прва, која би то занијекала, када би, рецимо, путни извјештај
Бартов припадао времену Страбонову и наружила би свакога, ко би се усудио рећи,
да је записивао чисто српска имена.
5 Sclavenorum gens numero infinito ex Dragobitas (Драговићи), Sagodatis, Belegeretis
(Велегостићи), Baenitis, Berzitis (Брајци), reliquisque, quae primum uno ex ligno naves
praeparare diciderant.
6 Evocatis ex tota provincia principibus (жупани) conventum habuit.Livius XLV. 29.
7 Quid sibi volunt in mediis barbarorum regionibus Graecae urbes. Seneca I. 106
8 Види ''Јавор'' 1892. Број 31.
9 Thraces erant acri quondam regnati Lycurgo. Енејида К.3. - Aetolos, Akarnanas,
Macedonas eiusdem linguae. Livius XXX. 39.
10 Milingi quidam spiritus ex eghnicorum gente quos indigenae Milingos pro
Myrmidonibus vocant, homines eruentos et latrociniis innutritos incitarunt, ut monasterii
pecorapraedarentur. Летопис Матицс Српске. К. 129. стр. 44. у примједбама.
11 'ο µ ε ρ µ η γ κ α ε ; сјећа на Мирмидоне, док је
µελ ι γ κ ο υ ν ι ближе Милинцима. Летопнс Матице Српске. К. 129. стр. 45.
12 Ergo dicunt ipsum Adalberonem, confisum Cruwatis et Mirmidonibus, rigae potestati
velle resistere cuius occasionis timore. Летопис Матице Српске К. 129. стр. 47. у
примједби.
13 Срећковић, Историја српскога народа, К. И. стр. 303.
14 Et certe Gothos omnes retro eruditi. Getas appellare consueverunt. Migne. XXXI, 727.
15 Geticam gentem Gothos esse aiunt. Ed. Grotii 207.
16 Helvius Pertinax dicitur ioco dixisse: Adde, si placet, etiam Geticus Maximus, quod
Getam occiderat fratrem, et Gothi Getae dicerentur, quos ille, dum od orientem transiit,
tumultuaris proeliis divicerat Spartianus in Caracalla. с. 10.
17 Шафарик овако доказује Словенстао Беса: Bessi (народ у Тракији 456 пр. Хр.)
Herod., Polyb., Strabo, facti rom. Inser.; за Бјесе, Бесе вели сав стари вијек, да су
најхајдучкији народ, дакле од БВСР, БЕС, што у Словена и данас значи исто што и
daemon, зао дух; испореди и сарматске Бјесе у Карпатима; wariag и wrag, странац и
нспријатељ; надаље Влци, љутичи итд.
18 Nunc vero passionem Christi et resurrectionem eius cunctarum gentium et voces et
litterae sonant... Bessorum feritas et pellitorum turba populorum... stridorem suum in dulce
crucis fregerunt melos, et totius mundi una vox Christus est. Epistola ad Heliodorum.
19 Gothi populus immensus, cum suo pontifice, ipsoque primate Vulfila, qui eos dicitur et
literis instituisse, hodieque in Moesia regionem...
20 Gulphilas Gothus, litteratum Gothicarum inventor, nomine doctrinae ingeniique valde
laudatur. Migne, Patrol. lat. XXXI. 505.
21 Ulfilas, Gothorum episcipus... qui in concillio Nicaeano (325) convenerant, consilio
Constantinopoli habito (360) interfuit... Primus praeterea fuit, qui literas apud eos
invenerit, literasque sacras in patrium sermonem converterit.
22 Gulphila promsit Getarum, quas videmus ultimas (literas). Hamburgii 161, р. 156
23 Гранични дијалект међу Србима и Бугарима. Зона Џ и Ч од М. В. Веселиновића.
Београд 1890.
24 Illyricos et Illyricorum regem... genus hoc hominum antiquam est, et regionem versus
Jonium spectantem incolens plerumque ad magnam claritatem accessisse perhibetur, vulgo
nunc Bosni vocantur, verum Dalmatiae, Mysii, Triballi... Thraciam prodomuisse...
Triballos autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam ad montem Taugetum
et ad Taenarium. Срећковић, Историја српског народа I, 349.
25 Triballi, Misii et Ilyrii, i quali communi linhua sechiamano Servii. Срећковић,
Историја српског народа II, 188, у примједби.
26 Испореди Гламоч (Дламоч) у Босни.
27 Esse eiusdem generis in Triballis et Illyriis, adjicit Isigonum, qui vitu quoque
effascinent, interimantque, quos diutius iutueantur, iratis praecipue oculis, quod eorum
malum facilius sentire puberus. Plinius.
28 Ritu gallico armantur (lapodes), Illyricorum quoque more ac Thracum stigmatici.
Strabo.
29 Године 1171 бијаше Исток кнез Неретљана. Пејачевић, 148. Енгел, III, 20.
30 Devastato a Gothis atque fere a fundamento everso, circa annum nostra salutis 404,
Epidauro, nobilissima Dalmatiae urbe, Joannes, Epidaurus cives et archiepiscopus, fugo
sibi consulens. seraphinus Razzius apud Migne: T. 113, p. 203 in nota.

Словени чине једну класу народа из Јафетовог рода којем припадају и Индијци,
Медијци, Трачани (са грчким и латинским племеном), Готи (са скандинавским и
германским племеном), Келти и Лети као језичке и народне класе. За нас је утешно да
припадамо једном роду народа који се још од својих праотаца јавља као цивилизован на
најудаљенијим границама историјског времена из чијег крила су од тада до сада
потекли скоро сви они народи, који су на путевима културе освојили палму победе. Да
ли прапостојбину ових потомака Јафета треба тражити у Европи, како то жели Шулце
(Schulze), или у Азији, како се то обично сматра, нека други одлуче. Али, и онај који би
радо желео да избегне лавиринт најстарије генеалогије народа и који неће да се одрекне
одобравања прастарој Зенд-саги, поред других познатијих и најновијих истраживања и
претпоставки о пореклу и развоју друштвене цивилизације, на основу којих изгледа, да
се ово прастаро племе, које је већ имало развијену склоност за друштвено формирање
са животним искуством, простирало од највише окомите равни Азије (30° до 40°
географске ширине; 90° до 110° дужине), где је развође јужноазијских главних река,
преко Индије, Бактриана, Согдиана, Парса, Медије, Грузије и касније преко Европе.
Северно изнад исте, од крајњег севера Азије преко целе северне Европе и северне
Америке, попуњавао је неки други род неизмерно велике просторе, које Раск назива
скитски, и чију главну групу чине Монголи, Татари, Турци, Финци и др. са својим
безбројним племенима и огранцима.

Време и начин у којем се одвојио словенски народ од народа Јафета, као грана од
стабла у Азији или у Европи, остаће увек загонетка. У историјски потврђеној епохи
појављују се Словени већ проширени и одвојени од својих осталих братских народа
Индијаца, Медијаца. Персијанаца, Грка, Латина, Келта и Германа, сасвим издвојени и у
збијеним масама, као и у разбијеним хордама на великим просторима средње Европе, а
делимично и Азије. Пошто нас сигурни трагови наводе на то, да су они у епохи
феничанске светске трговине већ имали своја европска станишта, можемо да се
одрекнемо оног недостижног које се налази са оне стране и да посматрамо њихову
праисторију као историју која припада европском тлу и само тражимо расветљење у
том просторном и временском обручу.

О балтичко-феничанској, као и бористенској трговини ћилибара посебно је писано у


новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да
су балтичку обалу насељавали Венеди у време када су Феничани у процвату њихове
трговине (1800-1400. п.н.е.) доносили на Оријент ћилибар који је још био познат
Мојсију и Хомеру. Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који хоће да припише
Словенима пруску реч glesso, превидели су важну околност, да оријентално име
ћилибара, хебрејски ‫ הלהש‬Exod. 30, 34., египатски sacal, скитски sacrium Плин.,
[XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло.

Реч скло црквенословенски сткло, руски стекло, српски стакло, хрватски szteklo,
чешки, пољски и словачки sklo, садржи након избацивања епентетског слова Т
(упореди у дијалектима стребро и сребро, стреда и среда, страка и срака, стјен и сјен,
стлуп и слуп итд.) корен скл, чије је словенство несумњиво. Овај корен се састоји скоро
код свих речи које започињу словом с и још једним консонантом (упореди у
дијалектима скора и кора, скорица и корица, скрзе и кроз, скот и кот или котити, скоп
или скопец и копити, смрт и мрјети, склеп и клопити, струна и трну, страж и тражити,
skryna и krti, између осталог) од два различита елемента, из словенске, овде наглашено
убачене, употребљене препозиције съ cum и од прастарог кл чије значење може да се
открије поређењем са υλαος, gel - о, gla - cies, стакло. Пошто су египатско-хебрејске
речи schechelet или sukal у семитским језицима стране речи, што се објашњава из
неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било
некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ηλεκτον, сада арапски kahraman,
персијски karabe, турски kehribar, арменски sat); будући да са робама и њихова имена
одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив glesso код Пруса доводи аналогно
у везу са називом код Венда, и пошто коначно скитска реч sacrium због променљивости
гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи schechelet,
sakal, sacrium за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам
најстаријом словенском речи, која се икада појавила словенском филологу у области
повести људи и језика. Када је Словен постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло
на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела.

„Домовина порекла Словена у Европи су Карпати" рекао је велики мисилац Мареј;


коначни суд на основу најдубљег истраживања, који ће положити сваки непристрасан
испит. По броју племена и мноштву људи, ни Келти, ни Германи, ни било који други
сој Јафета није се наслањао у давним правременима на светски народ Срба-Венда који
је својим широко распрострањеним огранцима на југоистоку, на Дунаву и Јадранском
мору, на северозападу на Балтичком мору, неизвесно докле још у оно време горе према
северу и укоренио се у народ Скита. Вероватно су се неки сродници из овог народа чије
су основне врлине биле домазлук и пољопривреда населили на обалама Галије и
Британије. Одувек познати народима келтског и германског језика под именом Венди,
Винди, придодали су наши преци сами себи име Срба, које су Скити и Хелени на
Понту искривили у Сармат, Сауромат, па је у том облику реч доспела до Грка и
Римљана и тако остала стереотипно у њиховом писаном говору, све док касније име
једног ратничког појединачног племена није истиснуло многоструко злоупотребљено
име Сармата из света књига и постало трајно за све огранке српског порекла. Али и
сама српска племена, носећи од давнина поред општих и посебна и локална имена,
заборавила су или запоставила у животу, сем малог броја изузетака, заједничко старо
име. Већ je Мела рекао о Сарматима:

„una gens, aliquot populi et aliquot nomina" [I. 19.г.],

а већ код Херодота може да се наслути старост имена Хорвати: назив Словени, Љехи,
Љутичи, Чеси и др., биће да нису млађи. Велики број словенских дијалеката, којих је
било у прадоба без сумње ништа мање него сада, пошто је различитост у начину говора
рано запажена и због изумирања или постепеног стапања више говора у један, који се
може историјски доказати, јасан је и пуноважан сведок за велики број српских
праплемена, чија појава и ширење у V-VI веку изазива чуђење.

Домовину старих Словена у I веку наше ере ограничити на област Волге у којој су
живели Срби или балтички Венеди према Плинију, значи према томе исто, као и
тврдња да су се станишта Германа у тој временској епохи налазила само унутар
граница кнежевине Валдек. Као што су се пранасеобине Срба-Венда налазиле у
средишту између Скита, Германа, Келта и Трачана; на исти начин је њихова
праисторија донекле уједињење праисторије свих наведених главних и племенских
народа Европе, и са те тачке гледишта помаже у решавању загонетке. На југозападном
рубу њихове прадомовине. притиснути од Келта и Германа. били су Срби-Венди
приморанн због пораста становништва, да прошире своја станишта у североисточном
правцу и да се боре против слабих, остарелих, полако изумирућих европскпх Скита.
Њихова јужна племена су рано савладали Келти и делимично поробили а делимично
одбацили назад према Карпатима док су се северни са падина Карпата учврстили кроз
средиште Скита до Дона и потиснули Финце ка обалама Балтичког и Белог мора, а
јужне Ските ка Меотису [Азовском мору] и Волги. Преласци трачких Гета преко
Дунава, сеобе немачких народа према Карпатима, проласци Алана између Балтичког
мора и Понта, ратови Римљана на Дунаву, присилили су их да своја станишта због
пораста људства прошире према североистоку и да се населе у појединим колонијама
чак на источној страни Азовског мора.

Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина
Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и
само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их
је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да
се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна,
Авара, Хазара и других азијских Скита пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су
се појавила њихова племена, Словени, Хорвати (Карпиани) и стварни Срби (Сармати)
на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе
које су делимично њихови преци некад напустили.

То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи,
тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без
дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити
старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и
глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да
пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или
Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности
народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна
имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне
целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ
може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у
иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без
обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Словена?

За тврдњу, да је име Срб по свом генеричном значењу старије од имена Словен, говори
толико много чињеница. сведочанстава и разлога, да није изненађујуће, што су о овом
значају још одавно говорили цењени научници, као што су K.G, Anton, F. Durich и J.
Dobrowsky. Онај ко може да се увери, да су стари, стварни, генетски Сармати стварно
Срби, њему није потребан даљи доказ за тачносг. Пошто та тврдња налази чврсто
упориште и у другим чињеницама, заслужује утолико више пажње. Име Срб налазимо
код Плинија (пpe 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. н.е.) као име једне сарматске
народности између Меотиса [Азовског мора] и Волге на данашњој реци Серба. Овај
чисти облик Серби, Сирби биће да се директним путем од неког грчког географа сазнао
и остао је сада готово стереотипан да стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, чија
је истоветност била непозната у прошлости Грцима који су писали и били сиромашни у
језику. Да су Плиније и Птоломеј црпели из једног извора, видљиво је и из положаја
имена: Серби, Вали итд.

Beћ смо видели, да име Спори, које наводи Прокопије, као најстарије заједничко име
Анта и Словена, није ни једно друго него управо име Срби, само искривљено на грчки
начин. Вероватно да је Прокопије сазнао ово име из доброг извора, изгледа из уста
једног словенског војника или трговца; али у генеалогији народа слеп као и сви Грци и
Римљани из истог периода, није наслутио, истоветност имена Срб и Сармат. Исто важи
и за Плинија и Јорданеса у вези са именима народа које су они навели, Спали, Спалеи,
на рекама Припетј и Дњепар, што представља само због нераспознатљивости изопачено
играње са речи Срб [Мареј, I. 71. год.].

На исти начин су стари Хелени у време пре Херодота реч Србаљ подесили за изговор
као Трибали са којим именом Херодот потврђује најмногобројнију и најмоћнију
народност на северу трачко-илирског полуострва. Постоји разлог да се верује да су
Кривичи, Бјеси, Дољенци, Горали, Моросини и други, само ближи и даљи припадајући,
али отргнути огранци овог многобројног племена, који су се из матице откинули и
помешали са Трачанима.

А да и јадранским Венедима и Илирима није било непознато име Срб, Србин, Србаљ,
доказују имена њихових градова: Sorviodurum, Serbetium, Sorba, Serbinum и др. Са
Келтима се појавило име Венде, Винде, за потчињене пранароде, због чега се само и
налази ово име у много млађим грчким и римским историјама, порекло и значење
имена Илирац су веома мрачни. Словенски облици и речи Мазур, Халор, Ил, Илов,
Иља, Илца, Илава и др., индијска реч Елора и др., ослобађају нас неопходности, да их
сматрамо страним.

Пређимо до галских Венеда па ћемо и ту наћи име Срб и Венде заједно. Притока реке
Мосел, река Saar, звала се још у време Римљана Saruba, Saravus, а још и сада се зове
сељак на Рајни Surbel, што значи Србал! Већ смо претходно напоменули, да су
белгијско галски Венеди поседовали и британску обалу која је лежала насупрот њих; и
ту нам се јавља реч Срб, како као име градова: Sorbiodunum између осталих, тако и као
име народа Serfen.

Да на балтичкој обали постоји такође исти реципроцитет имена Венде и Срб (Сармат),
не изискује за непристрасног истраживача опширан доказ. То је била само последица
истоветне и логичне употребе речи Венд када су се од почетка III века спустили готски
народи са Висле дуж Карпата на Понт и Меотис и запосели унаоколо земље на обали. И
тада се изненада појавило име Анти за Сармате који су били настањени северно од њих.
Реч Анти (у неким рукописима Јорданеса стоји и Енети што је приближно речи Хенети
код старих писаца) је, као што је већ напоменуто, само дијалектички варијетет посебно
готски, могуће и алански, од речи Венде, Винде. На тај начин одговара реч Венд, Ант
свуда домаћој речи Срб, Србаљ, Србин = Сармат. То је било опште, такорећи
стереотипно утврђено име народа српског порекла код Келта и њихове браће Германа.

Такође, у обрнутом правцу то се догађа са именом Немец, којим се означавају народи


немачког порекла без разлике на време и земље од стране Словена. Изгледа само да је
изузетак име Хенета у Пафлагонији, којим, посматрајући тачно није укинуто правило.
Име се јавља још код Хомера; али, колико су дуго пре доласка Галата (Келти, 278. пре
Хр.) написане Хомерове песме, а да ли је то утврђено, да је у Илијади свака реч толико
стара као и Хомер сам, или да пре Галата, није било Келта у Малој Азији? Где према
томе гласно говори толико много других чињеница, не сме да нас збуњује један
привидан изузетак, чије је решавање и отклањање још увек могуће. Али Немци су
обележавали и Словене, Чехе, Љехе, између осталих именом Венди. Свакако, али тек у
каснијим епохама и само зато што су их сматрали Србима, што су они и стварно били
по пореклу. Осим тога Словени су дошли у Илирикум у станишта њихових старих
племенских сродника, Срба и помешали су се са преостацима истих; Чеси и Ljachi у
Лужицама у Мајсену (Meissen), Чешкој итд., али и друга северна племена су се стварно
издвојила из старе Сарматије на северу Карпата и били су према томе прави генетски
Срби, који никада нису носили посебно име Словена.

Непознати аутор такозване Далимилове хронике из године 1310. схватио је значење


речи Срб сасвим исправно, црпећи несумњиво материјал из старијих извора, посебно
сада изгубљених народних песама. Он пева:

„V srbskem yazku gest zemie, Giž Charvati gest gmie",

што значи, то је на језику Срба или народности једна земља, која се назива Харватиен,
или како то наводи немачки преводилац из XIV века:

„Czu Winden ist ein gegent, Die ist Grauacia genent,


[у преводу: код Винда је један предео који се назива Грауациа].

Ова Хорвација у земљи Винда, из које су се по песнику одселили Чеси у Чешку, није
ниједна друга до Карпатско горје у Сарматији. Чешки аналист се подудара са
Прокопијем код употребе имена Срб; а и чешки писци XV-XVI века били су сасвим у
праву када су у преводима са немачког стално замењивали реч Венд речју Срб [Durich
B. S.p. 268. Dobrowsky čech S. 4.ff. Abh. VI. 280]. Овим историјски потврђеним
приоритетом имена Серб потпуно се објашњава појава која иначе пада у очи, да се под
овим именом воде Срби у Илирикуму и у Лужици у два језика веома удаљена, на
известан начин два словенска дијалекта на супротним крајевима племена. „Сличност
имена вендских и илирских Срба, каже Добровски, није случајна, већ потиче из
прастарих времена: под овим именом су се подразумевала оба реда словенских народа
пре него што се појавило опште име Славен." [W. Jahrb. 1827. XXXVII Bd]. Чак и
околност, што не може да се више уђе у траг значењу корена ове речи, док се она друга
општа и посебно словенска имена народа могу мање или више да лако докажу, говори о
њеној старости. Најстарија етимологија имена Срб је она од цара Константина:

„Servli Σέρβλοι autem Romanorum lingua servi δουλοι dicuntur: unde sevula Σέρβουλα
(читај Τζέρβουλα, Tzervula, као доле) vulgo servorum calceamenta appellantur (али то је
чревлье, цревлье, словачки crjeve, črjevy, краин. zhreul, чешки trevjc, strevj, пољски
trzevik, ocreae ципела, дакле сасвим различити корени!); et Tzervulianos Τζερβουλιανούς
illos vocamus, qui ita viliter ac pauperum in modum sunt calceati: Servli autem inde sic
cognominati sunt quod Romanorum Imperatori sevirent" 20 [De. A.I. XXXII].

20). ..Срби се по римском дијалекту називају робовима као што је сербула заједничка
ношња од робова названа опанци, те сербулијани како се добро каже за оне што носе
подерану обућу. Срби имају такав назив и по томе што су постали робови ромејског
цара." (Превод А.П.)

Свако види бесмислицу и будалаштину овог извођења. У прашком рукопису Mater


Verborum Salomonis из године 1102 чита се следеће:

„Sarabaite Zirbi proprie currentes vel sibi viventes" [p.302. col.2.],


и „Sarmatae.... Sirbi dicti a serendo i.e. quasi sirbntiu" [p.303.col.3].

И ово објашњење је нејасно и незадовољавајуће.

„Significatum radicis сръбъ, (србаль, сръьбин, сръбинъ, сръблинъ m., сръбка, сръбкыня
f., сръбадия) земља Срба, [В. Стефановић Караџић, Речник српско-хрватског], в.,
сръбадъ, сръбъ coll. за народ и земљу, као роусь, чоудь, ceьвepь, cьъверь и др.), consultis
etiam dialectis omnibus nondum licuit eruere" каже наш ветеран у истраживању језика, Ј.
Добровски [Inst.I.sl.p.154].

Истина, тешко је о значењу речи дати и саму претпоставку. Али мисаони дух се осећа
присиљен, да и тамо где му светлост сунца залази тражи пут сазнања и истине и при
слабом светлуцању месеца. Нека се то зато не протумачи лоше, ако ћу се бојажљиво
усудити, да овде нешто напишем за будуће проверавање. Ако је истина, као што то уче
историја и подударно поређење језика, да је постојао први говор човека, као и само
један људски род,

„erat autem terra labii unius et sermonum eorundem" [Genes. XI. 1.];

као и да је то права слика језика; извор из којег истиче велика река, која се камен по
камен дели у више рукаваца, чија вода и по дубини и ширини, по боји и укусу,
бескрајно различита прати свој ток кроз неизмерљиве даљине; ако даље на основу
аналогије може да се претпостави, да једна тако далеко раширена реч као властито име
ту не може да стоји, један истинит језички απαξ λεγόμενον онда се задржава право да се
за тумачење овог корена речи употребе сродне речи из домаћих и страних језика. Реч
Срб налазимо у најразличитијим облицима као имена народа, градова, река и језера,
раширених у великом делу Европе и Азије. О народима и племенима је већ било речи;
од градова ћу набројати само следеће старе:

Сараба и sinus Sarabicus у Индији код Птоломеја; према обичном начину читања
Сабара,
Sarbacum у Сарматији еур.,
Сарбана у Индији,
Сарбане у Месопотамији такође код Птоломеја и на Т. Пејт.,
Сарбане у Мигдонији, (Mygdonien) код Ам. Марцелина,
Sarbanissa на Понту,
Sarmalia у Галицији,
Саварабатис земља у Индији код Птоломеја,
Serbetium, Servittium у Доњој Панонији на Таб. Пејт., у Итин. Ант. и код Рав.,
Serbinum, такође код Птоломеја,
Сермиле у Македонији код Херодота, Тук. и др.,
Серпа у Хиспанији у Итин. Ант.,
Sirbitum у Етиопији,
Sirpium у Италији на Таб. Пејт. и код Рав.,
Sorabile на Сардинији у Итин. Ант., код Птол., и Рав.,
Sorba у Карнији код Рав.,
Sorbiodunum у Британији у Ит. Ант. и на новчићима,
Sorpara, Soroba у Кападокији код Птол. и на Таб. Пејт.,
Сорва у Арменији на Таб. Пејт.,
Sorviodurum у Винделицији такође,
Суруба у Сарматији ас. код Птол. и др; новије
Срб село у личкој регији, такође у Арадском округу,
Serba село у Хуњадској жупанији,
Serbija село у Зарандерској жупанији,
Serbaska село у Крашовској жупанији,
Serbeli властела у Загребачкој жупанији,
Serben село у Liefl. Kr. Venden,
Serbešt село у Бихарској жупанији,
Сербљани село у две Банал-регије,
Сербовец се-ло у Берегер жупанији,
Серфо, Серфанто острво и место на северозападу од Сифанто,
Серпеиск, Серпухов град у Русији,
Sierpe (уместо Срб'ц) град у војводству Plock,
Sirb село у Марморској жупанији, такође у Бихарској жупанији, као и у Зарандерској
жупанији, Сирби село у Бихарској жупанији, и у Сатмарској жупанији,
Сирбова село у Темишварској жупанији,
Sorbygdens област намесника у Јужној Шведској Göteborglän,
Сорви уместо Срби острво код Мореа,
Срби, Србец села у Чешкој,
Србац, Србазан, Србце, Србеи, Србиа села у Бугарској,
Србија у Босни,
Србица град у Македонији,
Zerbst (Србиште) град у Немачкој,
ако би се овде могао узети у обзир и глас sch = ш, онда би ту припадало још много
других градова: Шербаш, Шеребан и др.;

од река и језера стара имена:


Сабрина, Сарва у Британији код Тацита и Рав.;
Сарабус у Индији код Птол. притока Ганга;
Саравус, Саруба, Sarvix у Галији потврђено на карти Т. Пејт, у Итин. Ант., код Аусон. и
Рав., становници
Сараватес, Сербес у Mauriciji caes код Птол.,
Сермиус у Тракији у Акт. С. Алекс.,
Sirbes у Ликији,
Sirbonis, Сербонис језеро у Египту код Херодота, Страбона, Птол. и др.,
Зиоберес. Зиобрис, степска река у Партији (Parthien) код Куртиуса; новије:
Сарабату Малој Азији, осим тога Кедус, стари Хермус у Лидији,
Сарп водопад на реци Glommenelf у Норвешкој,
Сербе. Сарпа река у Астрахану, у земљи старих Сирбен Плинија и Птоломеја.
Сарвиз у жупанијама Штулвајсенбурга и Толнера.
Сербиша, Сервиша у Персији.
Серпенка (Серпејка), у Русији,
Sierpcenica у Војводству Plock,
Серви, Севри у Битинији,
Србец, Сорбед у Тирингену,
Србица у Србији, Сребуша долина и река у жупанији Торда
Заб, Зарб више река у Персији,
Зербис или Зервис у Месопотамији и др.

Реч Србек припада овде као презиме људи, у Чешкој, примедба по Добровском у
старим и новијим временима вероватно често употребљена и у другим словенским
земљама. Види се да се изведене речи од пракорена срб провлаче посебно као имена
река и градова кроз више језика и земаља Азије и Европе. Било би то чудо, када се у
овим језицима више не би сретали апелативи из истог корена. А ипак не могу да, из
мени ближих и познатијих језика, наведем ниједан други, осим латински sorb-eo, sorb-
itium, sorb-ilis, sorb-ilum, словенски срб-ити, срб-ати, (у стреб-и, стреб-ати неких
дијалеката је слово т само епентеза као у речима стрјебро, страка, стреда, стретну,
стрјж, истих дијалеката за сребро, срака, среда, сретну srjesh) и арапско zrb, што у
целини одговара немачкој речи schlürfen -сркати, даље јеврејска реч zarab тећи и у
већини оријенталних језика сирб, серб, што значи canalis, euripus, водени јарак, мореуз.
Поређење свих ових облика речи и њиховог значења, имајући у виду и турско-
персијске речи scharab, scherbet, tschorba води до мишљења, да је по природи истински
ономатопејски корен срб значио у најстаријем прадобу не акт сркања, пијења већ
материјални предмет, уопште нешто течно, а посебно воду, са споредним обележјем за
цврчати, цурити и жуборити.

Отуда толико много имена река у којима је корен срб очигледан. Јер ако желим да
признам, да већина имена новијих места које сам навео захваљују своје порекло
племену народа који их насељавају: то се ипак не може тврдити за стара имена градова
и река, који делом припадају Азији и Африци. Пошто резултати најобазривијих и
најдубљих језичких истраживања, према исповести познавалаца са правом гласа,
[упореди J.S.Vaters Analekten I Hft.". 3-48], указују на Индију и Персију као праколевку
словенског народног племена; пошто нам се овде стварно јављају у старијем и новијем
времену важне реке по имену Сарабус, Сарб, Србиша и др.: онда не би смела барем да
изгледа сасвим смешна хипотеза, да је онај огранак великог Јафетовог праплемена, који
је живео на реци Срба, добио од исте и посебно име Срблен, Србинен, Србатен (јер Срб
као име мушкарца и име народа, изгледа ми да је већ скраћеница) пренео на потомство.
Или, да ли би то било бесмислено, извести име великог народа Србо-Словена од имена
једне реке?

Име светског народа Хинду, који своје настајање захваљује тамноплавој реци Инду,
према мишљењу које највише одговара обичном здравом људском разуму, и имена
каснијих словенских Моравана, Полаба, Поморана, Посаваца, Хронаца, Тимочана,
Неречана, Бобрана, Бужана. (Пеукина), Хавелана, Језераца (Ezeritae), Рашци, Раци,
Донци, Суличи и др. која су сва преузета од река, језера и обала, могла би барем као
примери да оправдају хипотезу која за себе тражи само један степен могућности.

Пошто су мишљења историчара о сродности племена старих Венеда до сада била веома
подељена и пошто су исти понекад, иако произвољно и супротно јасном сведочанству
од Полибија:
„Veneti... lingua a Gallis differunt" [11.17.], сматрани Келтима или Германима; природно
је да се различито тврдило о значењу речи Венд, Винд. Многи су је сматрали случајним
локалним именом келтских и германских племена, што је значило исто толико као
становник на обали или баруштини или да потиче од Вин, Винд, Вен, Ванд, према
некима од обале, према другима од баре, воде, у северном или доњонемачком дијалекту
измењено у Verd, Vird. [Jordan.Or. sl.p.10. Barth Deutschl. Urgesch.I. 109. Wilhelm
German, s.87. Koch-Sternfeld Beitr. z.d.Landerk. В.I.]. Противно овом мишљењу казују
хронике и искуство да није име Венд, Винд, Ант одувек било својствено само народима
на хелветским и норичким Алпима, на највишем врху Судета Riesengebirge, већ и
планинама, брдима, нпр. Vindius mons у Индији, Хиспанији. Гроф Ossolinski, који је
сматрао старе Будине за претке Венда, значи и Словена, окренуо се из другог разлога
једној другој хипотези. Његове речи су следеће:

„Пошто Грци у својој азбуци употребљавају в уместо б, онда Будини значе исто као
Вудини; Сармате (то је према Осолинском Литванац!) су према свом начину називали
Венеди, Ските Венелаен. Венда, ванда на литванском, venna на финском, значе Wasser
вода. Основна реч свуда указује на воду и не означава само карактеристику
прастаништа Будина, пуно мочвара, бара, каљуга, локава, слатина, језера, река: већ и
становника прикладног за воду; тако како су се наши Прасловени посебно одликовали
у том смислу, као што је то најтачније описао К. Mauritius, [Strat.II.5,"; Vinc Kadlubek
преведено од Linde 1822. A. 147].

Што се мене тиче слажем се са мишљењем оних, који као Ј. Jungman сматрају име Винд
према пореклу идентично са Хинду, грчки ό 'Ινδός, 'Ινδικος, ή 'Ινδική, латински Indus,
Indi, India, хебрејски Хонду, арапски Хинд, етиопски Хенду, перзијски Хинд у плуралу
Хунуд. Из овога произилази, да иако се Словени сами, према нашем сазнању, нису
служили овим именом, да исто није само географско и случајно, већ генетско и да је у
најстаријем добу потврђено. Различитост облика Инд, Хинд, Хенду и Енет, Хенет,
Венед, Винд, Ант, не сме да збуњује; име једног тако далеко распрострањеног народа
није могло сасвим једнако да звучи у два дела света од различитих народа и у
различитим језицима, а одступања у овом случају нису већа него што су у облицима
Välsche, Vallone, Galli, Galatae, Keltae, Celten, који су према једногласној оцени
истраживача језика само мешавине од једне исте основне речи.

Ако је сродност Сармата или Срба са Индусима без сваке сумње, онда барем није
невероватно да се један отргнути огранак великог праплемена Јафетида, који је сам
себи дао новије локално име, назива од стране Келта и Германа, удаљених сродника по
језику и пореклу, било зато што се одвојио од заједничког праплемена, или зато што је
непосредно изашао из крила Хинду народа, још надаље до у каснија времена назива
општим именом Хинду (Хенети, Винди, Венди).

Али, од највеће важности је околност, да је управо језик балтичких Венда, међу свим
дијалектима Европе, онако како се чврсто усталио и прешао у старо доба у
старопруски, летонски, литвански, најближи староиндијском. Овде се срећу имена и
ствари који скупа чине доказ од вредности. Тиме је етимолог упућен на значење корена
Хинду, па нека он одлучи, да ли је назив народа Хинду идентичан са називом реке Sin,
Sindhu, Schindhu што у санскриту значи река, велика река, море, морска струја, као што
ја то мислим са другима према Стефану Византијском:

„Ινδος ποταμος αφ ου Ινδοι, αφ ου Ινδικος και Ινδικοι''


или да га тражи у семитском називу Хенед, Хенид, што значи вијугав према Сиклеру,
који жели да изведе сва имена света из хебрејског. Исто тако остаје препуштено неком
будућем проверавању у каквој вези стоје имена река Βήνδα Винда, брда Βίνδιοј
Виндиус у Индији и другде, са именом народа.

Већ из овога што је претходно речено о високој старости и великој раширености имена
Србин, изгледа да произилази само по себи, да се име Словен, неизвесно од када, име
једног посебног племена, издигло тек у каснијој историјској епохи као опште име за све
народе истог српског (сарматског) порекла. Мојсеј од Хорене, Прокопије, Јорданес,
Менандер и опат von Biclaro су први који су нам пренели име Словен у својим списима;
јер да су Суобени у Скитији и Славани (Ставани) у Сарматији код Птоломеја
прерушени Словени, јако је вероватно али се мора претходно још поближе испитати и
доказати. Сглаваци, Сглавајин код Мојсеја од Хорене, Σκλαβηνοί код Прокопија (само
два пута Σκλαβανιοι), Σκλαβηνοί, Σκλάβοι код Меандера, Sclavini, Sclavi код Јорданеса и
код опата фон Биклара, гласи њихово име.

Али ако помислимо да се не подударају без изузетка најстарији словенски рукописи


почевши од XI века па до XVI века у употреби облика Словен, Словенин, слованъ,
слованинъ, у плуралу Словени, Словјене, словене, словьъне као адјектив словенск,
словјенск, словеньскъ, словьъньскъ, већ да управо потомци Славена које cу описали
Прокопије и Јорданес, данашњи Словенци у Панонији и Илирији, Словаци у Горњој
Мађарској и Бугари у Мезији користе у обичном говорном језику облик, Словенци,
Словаци, Словен: онда нећемо чекати да признамо облике Склавин, Склави за грчко-
римске на основу убедљивих аналогија које су прокријумчарене из грчких и словенских
књига тек 1648-1667 од стране грчких језичких коректора без знања словенског језика и
то оних који су присвојену реч од Словена ісъ = ісоусъ искориговали у грчку од три
слога іисъ = іисоуръ и на тај начин дали повод за настајање расколника [Dobrowsky
Inst.I sl. p. 152.W.Jahrb. 1822. Bd.XVII. Časop.česk.mus. 1827.B.I.s.80.ff.]. Арменска реч
Сглаваци, арапска Секлаб (код Абулфеда), перзијска Сакалиб (код Ferdussi-a и
Mirkhond-a) није узета непосредно из уста Словена, већ из грчких извора.

Стварно би било чудновато, да су Грци и Латини, који су иначе сва властита имена
Словена без изузетка на најжалоснији начин нагрђивали, одржали једино име народа у
својој првобитној чистоти, а да су насупрот њима Словени, који су уобичавали да
чувају значајне називе мало важних предмета, упропастили оно управо најважније и
највредније, своје сопствено име.

Овим није оспорена радикална истоветност речи Словен и Слав у личним именима и
изведеним именима насеља из личних имена Светослав и Славков итд., јер сваком је
очигледно, да како с л о в о тако и с л а в а почивају на истом корену слоую, што
одговара грчком и латинском Κλύω.

Из Прокопијевих и Јорданесових правилно тумачених речи јасно произилази у склопу


са другим чињеницама, да је у њихово време, почетком VI века име Словен било
својствено једном посебно ратничком и многољудом племену између доњег Дунава и
Дњестра, неодређено докле навише према северу:

„Ab una stirpe exorti, tria nunc nomina reddidere, i.e. Veneti, Antes, Sclavi." Jord. c.23.
„Vinidarun natio populosa.. guorum nomina licet nunc per varias familias et loca mutentur,
principaliter tamen Sclavini et Antes nominantur." [Id.c.5].
Потом он одређује станишта Славина између доњег Дунава и Дњестра, а Анта између
Дњестра и Дњепра. Још изричитије, доследније, рекло би се бојажљивије разликује
Прокопије Словене као једно посебно племе од Анта. Штритер (Stritter), у Шлецеровој
[N.G. (Neue Geschichte) c. 348]. Из Прокопијевих и Јорданесових речи не може уопште
да се закључи да су велика племена Срба (Сармата), Хорвата и Љаха, настањених на
северу Карпата, још тада носила у заједничком животу име Словен, далеко пре изгледа
да је Јорданес рашчланио велико народно племе на три главна огранка, Венете, Анте,
Склавине и да је последњим одредио њихова станишта на Дунаву и Понту, те да је
сматрао Венеде (Србе) становницима Балтичког мора.

Уколико су се ова два наведена писца стварно огрешила о употребу језика, онда је томе
крива делимично близина и рано продирање словенских племена у Панонију и у област
Карпата, а делимично неупознатост са специјалним именом севернокарпатских Срба,
те коначно, делимично и због заједничког порекла Венда и Словена. Такве врсте
противуречности нису баш ретке код Грка и Латина тога времена. Ништа не одаје више
мањкавост дубоког и сигурног погледа на унутрашње односе словенског народа код
Прокопија и Јорданеса, него околност да при раздвајању народног племена на главне
огранке нигде не спомињу Србе, Хрвате и Љахе и да реч Србин, чак тамо где га налазе
из чистог извора, бесмислено искривљују у Спори, Спали. Јер да је главно племе Срба
након одвајања многих огранака у њихово време још увек настањивало у збијеним
масама север Карпата, произилази многоструко већ из претходно дотакнутих најава,
што и потврђује навод у старом баварском кодексу:

„Zeriuani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes


Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant"

који јасно и задовољавајуће објашњава, с обзиром на остале поименце наведена


племена и сроднике да се ради о Србима, становницима старе Сарматије. Исто важи и
за Хорвате, првобитне становнике Карпата, по којима су и добили име и за Љехе, Лиге,
Луге, код Птоломеја Λωγγοι, Зосима Λογίωνης, мађарски Lengyel), за западне Србе
између Висле и Одре, чије је име касније потиснуто од Пољена, Пољака. А да су
данашњи Бугари, Словенци и Словаци директни и прави потомци ових Словена, може
се доказати историјски и лингвистички.

Што се тиче Бугара, непобитно произилази из сведочанстава Мојсеја од Хорене и


Византинаца да је народ Словена био настањен још давно пре доласка стварних Бугара,
тих татарских Скита, у Мезији, Тракији, Македонији, Епиру и Илирији. Име Словена
остало је овим метанастима у византијској историји наследно својствено, под којим
касније досељени Срби и Хорвати по правилу нису били потврђени. Када су ови
метанасти постепено и давно пре слома њихових татарских господара напустили
паганство и када су Константин и Методије ради учвршћивања хришћанства код њих
око 855. године издигли говорни језик простог народа у писани: тај језик није називан
бугарски па ни српски, већ словенски, што се може свакако уверити из најстаријих
рукописа. Додуше, и ту је започело име господара, као некада код Роксалана Јазига
(Јутунген, Јутунгаланен), а касније код Руса, да потискује име поданика (већ ce Симеон
911-927. г. називао према Абулфарадшу кнез Бугара и Словена, не калуђер, већ
архидански архиепископ - Theophylaktos, ученик Климента, написао је у Х веку

'' τό των Σθλοβενων είτουν Βουλγαρων γένος ''


и кроз цео средњи век звала се земља наизменично Бугарска и Склавинија); али
сузбијао га је муком и није могло да се избрише још до данас. Бацимо поглед на стару
историју Словена у Бугарској, Панонији и Горњој Мађарској, закључићемо да су тако
далеко раздвојени племенски огранци географски и делом политички у VIII-IX веку по
језику и обичајима још блиски.

Владавина Бугара се протезала на северу, не само према сумњивом анонимусу,


бележнику краља Беле [Belae R. Notar.], већ и према сведочанствима доказаних
византијских и франачких извора, над свим Словенима на десној обали Дунава до
Драве, понекад и преко Драве на левој страни, преко низије до Тисе. На северозападу
Мађарске су владали над тамошњим огранцима већином Словени, а у Горњој Паконији
прави словенски кнежеви, делом франачки вазали.

Близина Бугара и Франака на Драви и Дунаву доводила је до честих сукоба господара и


сталних померања граница; али географска повезаност Словена није била због тога
сасвим разбијена, већ због Мађара, који су дошли око 897. године и населили се у
средишту на Дунаву и Тиси. Ова историјска чињеница осветлила је историјску мисију и
деловање Методија. Само на основу континуитета станишта мезијских, панонских и
карпатских Словена и првобитне једнакости њихових говорних језика, разумљиво је
истовремено деловање Методија у свим областима, као и брзо ширење грчке литургије
у македонско-словенском преводу у Панонији и Словачкој. Ова првобитна једнакост
језика као други доказ истоветности сада три одвојена народа, још данас је очита након
хиљадугодишње раздвојености. Познато је да је такозвани црквенословенски
истовремено коришћен код Бугара, Словенаца и Словака. „Језик најстаријих
славенских метанаста у Панонији, каже Копитар, на јужним и источним падинама
норијских и јулијских Алпи, дуж река Саве, Драве, Муре, Рабе и др. између Кулпа и
Дунава је црквено-славенски, још сада ближи него илирски (српски и далматински) -
једна истина, у коју ће се уверити и непристрастан Илир ако једну исту реченицу верно
преведе на пример најпре на такозвани хрватски или крањски, а затим на свој дијалект
и ако оба превода, писана ћириличним писмом и ортографијом упореди са
старословенским." [Wien, Jahrb.1822. Bd. XVII].

„Данашњи Срби у Славонији и Хрватској, каже Чапловић, говоре једним језиком који
се разликује од њиховог језика црквених књига исто толико као и италијански од
латинског. Словачки је са њим далеко сроднији. Словак боље разуме своје јеванђелисте
него Србин, који није студирао црквени језик"

(Ја ћy придодати: без обзира што Словак од пре хиљаду година нема прилику, да
свакодневно слуша овај језик као Србин, без обзира што је словенски у садашњим
црквеним књигама потпуно русизован и без обзира како се понаша данашњи изговор у
односу на прави стари, као и садашњи грчки и латински у односу на старе) [Славон. и
Kioat. I.219].

Али да је говорни језик старих Словена прво и раније но у Панонији записан у


Македонији и Тракији, као што то сматра највећи језички истраживач Словена Ј.
Добровски, од стране два брата апостола, може се сматрати сигурним на основу
историје и толико много постојећих бугарских рукописа. Словенска црквена
литература, започета у Бугарској настављена је у Панонији. Изгледа да је постојала
мала разлика у дијалекту између словенског у Бугарској, (тј. Горња и Средња
Македонија, Горња Тракија и Мезија) и у Панонији. Затворен дијалекатски поглед био
је између Словена у Бугарској, Словена у Панонији и Словака у Мађарској још у IX
веку; ово је била последица положаја удаљених племенских огранака и њихових
мешања са удаљеннм сродницима и странцима, Бугара са преостацима Трибала. Илира
и Трачана. Словенаца са старим Панонцима и Францима, Словака са Чесима, Љахима,
Аварима и другима и потврђена је писменим споменицима: али првобитна истоветност
три дијалекта прогледава по својој суштини још у много каснијим временима,
неоспорно, нпр. у словачкој верзији јеванђеља писаних ћириличним писмом у
манастиру Богиан и још се увек може доказати граматички и лексички, упркос скоро
беспримерном метадијалектизирању словачког и бугарског, ако би се хтело ићи у
детаље, за шта овде није место.

Иако име Словена у старом времену припада првенствено великом племену, које се у
V-VI веку населило на доњем Дунаву, не може се из тога никако закључити да и други
огранци у унутрашњости Сарматије нису носили исто име. Колико год да нас мало
зачуђује, што срећемо Хорвате у Х веку у четири удаљене области, у Чешкој, Галицији,
Кашубији и Илирикуму, исто толико мало сме да нас чуди, када слушамо Нестора да
862. године говори о правим Словенима у Новгороду. Прастаништа овог моћног
племена у Сарматији могу се тешко одредити без обимних истраживања и посебно без
критички потврђеног става у односу на Птоломеја, због околности да је он још у III - IV
веку сместио њихове колоније у Мезију, а да су се одмах након епохе Хуна појавили на
Дунаву као освајачи, као и због још неколико других разлога, па бих желео да
закључим да у наведеним вековима њих не треба тражити далеко горе. Ратови Словена
са Грцима и Францима донели су са собом да је име, као и раније име Сармата, постало
код грчких историчара стереотипно и као начин за заједничку ознаку свих племена
српског (сарматског) порекла па чак и оних који то име никада нису носили у животу.
Са овим именом се догодило исто то што и са именима Германа, Алемана и Ниемеца.

Овде би сада било место да се у кратким цртама опише једно од ових основних
мишљења о изграђеном систему праповести најстаријих европских Словена пре и
након Херодота до задњих сеоба у V-VI веку и да се донекле, барем као нужност,
попуни велика празнина која постоји према уобичајеном мишљењу пре свима познате
епохе Словена у њиховој историји.

Не могу се уздржати а да не признам, да бих желео да један тако створен систем од


постојећих, као и крајње мањкавих и незадовољавајућих текстова грчких и римских
писаца, из домаћих предања, сага и натукница повезан у органски спој са праисторијом
других европских народа, уколико ме сасвим не вара слика свега што ми лебди пред
разумом, у сагласности са основним мишљењем, задовољавајуће разрешим и отклоним
многе од најгрубљих и очевидних противуречности и заблуда, које су учиниле
праисторију Словена неразмрсиво хаотичном и до муке отужном.

Ипак још јако недостаје детаљних, трајно сигурних крајњих резултата, прихватљивих
претходних радова о појединачним народима средње и северне Европе пре и после
Христовог рођења, а да би појединац без заплитања при сваком кораку у мукотрпном
објашњавању најособитијих питања, могао да предузме извођење са задовољством и
успехом. Још увек је у хаотичном именовању народа и племена средње и северне
Европе, необично много словенског, које у делима старих писаца плива и лелуја се, што
мора да се уочи, издвоји, пречисти и као изгубљено наслеђе велике српско-словенске
породице народа поврати.
Додуше, у новијем времену су Немци похвалном ревношћу и беспримерним трудом
истражили и испитали праисторију Европе и Азије географски, историјски и
лингвистички и при том су се осврнули и на праплеме Словена; само пажљив и
непристрасан посматрач не може да прећути, да се због, пpeoвлaдaвajyћe Немцима,
својствене тежње ка универзалности, губе многа специјална испитивања, или се
обрађују само површно и да словенска историја и лингвистика није баш поље, на којем
процветава напредак и господство немачке науке. Најзад, и не може да буде другачије
због закона националних снага који својим чудом делују у целој природи!

Али, код нас Словена је историјско истраживање и вештина, без обзира што имамо већ
једног Нарушевича, Карамзина и др., на које смо с правом поносни, још увек велика
реткост; и са жаљењем се види да је словенско старо доба обрађивано до сада већином
само од некритичких скрпљача, као на пр. што су Татишчев, Долчи, Раић, Апендини,
Сестренчевич-Богуш, Данковски и др., а да се од бољих историчара насупрот томе,
прелазило само отмено хладним презиром или оскудним приказом од стране немачких
вођа. Тумарање тамо амо по лавиринту хијероглифског регистра имена и по
полурасточеним сагама, тумачење сибилских изрека, грађење из рушевина чини се
наравно историјском емпиричару мање исплативим него преписивање и дописивање
доброочуваних пергамената и повеља и грађење исеченим камењем.

Када би само убудуће многи научници једнако наоружани знањима и отаџбинским


племенитим осећањем поставили словенско старо доба као предмет њиховог сталног
истраживања и када би исцрпљујућим испитивањима појединачних географских и
историјских претходних питања постепено прокрчили пут стварању једног затвореног
система словенске праисторије! Доњедунавски Словен се осећа побуђеним, да ову
жељу уреже у душу његовој браћи преко Карпата, а посебно на северу и истоку, пошто
су они непосредни наследници станишта, из којих су Словени подузимали своје задње
сеобе и пошто историјско-географска, посебно топографска испитивања, као што нас то
учи искуство, могу да се спроводе најлакше и најуспешније на лицу места, где
сагледавање ствари често чудесно благодатно помаже у тумачењу њихових
тајанствених односа. Само овим путем би могло нешто што је сада једва вероватно да
се докаже као сигурно и да чак много тога. што је ниска душа. што је збуњена сумња,
што многи гласови садашњице одбацују као произвољно, случајно, необјашњиво и
неисторијски, да постане вероватно: и само на овај начин могла би најстарија историја
Словена да једном достнгне онај степен унутрашњег повезивања, доследност и
веродостојност, који она уопште може да оствари на основу стања људског духа и
тежине предмета. /106-120/

Srbi u severozapadnoj Evropi


Dr Simo Jelača
25/6/2003

Za Hrvate govori se da se to ime pominje prvi put od sestoga veka nove ere i da se odnosilo
na Srbe koji su ziveli po planinskim predelima, hrbatima, slicno danasnjem nazivu Zagorci.
Sam hrvatski istoricar V. Kljajic u svojoj istoriji "Seoba Hrvata" pise da se deo Srba nazivao
Goranima ili Horvatima, sto nije oznacavalo narod nego plemena. Cesi su ih nazivali
Hrbatima, a Safarik navodi da rec Hrvat oznacava brdjanina. Po Dalimilu i Safariku, Hrvata,
kao naroda, uopste nije bilo. Ruski istoricar Nikola Durnov kaze: "Milioni Srba primivsi
katolicanstvo pretvorise se u Hrvate". On u "Ruskom Straniku" opisuje Zagreb kao prestonicu
pokatolicenog srpstva. U "Varsavskom dnevniku" general Gurka pisao je 1880: "Nikad Rusija
nece sankcionisati istorijsko nasilje da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolicka
kraljevina gde zivi srpski pokatoliceni narod".
Na prostorima danasnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija.
Njen drugi deo obuhvatao je prostore danasnje Ceske i Bavarske. Cesi su ziveli u Beloj Srbiji,
a samo ime Ceh imalo je pocasni karakter. Oko reke Morave ziveli su Moravci. Bliski
Moravcima bili su Slovaci, cije poreklo takodje datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoricara
Sinise, kao sto su i Srbi Korutanci, danasnji Slovenci, prema nemackom istoricaru Dimleru.
Oni Srbi koji su ziveli po gajevima i sumama dobili su ime Lesi ili Sumadinci (suma se na
ruskom zove les), a oni koji su ziveli u nizinama nazvani su Poljacima. Poljski istrazivac
Jozef Kostrzevski potvrdio je ime Poljske, koje je doslo od srpske reci polje, a odnosilo se na
zemljoradnju. Po Jovanu Luciju Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Safarik je pisao da
je za Tatrama, danasnji delovi Poljske i Rusije, ziveo veliki srpski narod. I upravo iz tih
prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba pocetkom sedmoga veka nove
ere (preciznije 632 godine). Za Poljake, kao narod, kaze se da nastadose od preostalih Belih
Srba, koji se i dalje zadrzase u staroj postobini.

Rimski i grcki istoricari Plinije i Ptolomej, koji su ziveli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji
su ziveli iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Rec Rus javlja se
tek od devetog veka, pa Safarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi "da su Rusi ostatak onog
srpskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoricar dr Vaclav Macjejovski kaze:
"Treba znati da su slovenska narecja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik,
a iz ovoga je postao ruski jezik".

Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadasnje


Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime a primili njihov jezik (koji
su veoma iskvarili), kulturu i veru. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih
naroda sa delimicnim ukrstanjima doveli do izvesnih oprecnosti medju plemenima nekada
istoga naroda, kao i uticaji religija, sto je sve rezultiralo u nastanku posebnih danasnjih naroda
na evropskim prostorima.

Najstarije srpsko poreklo I deo

Dr Simo Jelača
2/7/2003

Napred je navedeno da su haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od


najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina, i da se u njima
pominje ime Srbin. Po nekim naucnim teorijama nastanak ljudskih naselja odredjuje se za
razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj
Aziji, odakle su se narodi dalje vremenski raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da
su ogranak arijskog ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski
narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizasao iz prasrpskog jezika
indo-azijskog porekla.

Veliki je broj naucnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slazu da su
seobe Srba iz Indije zapocele pre sest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu
godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr Nenad Djordjevic, koji u svojoj
obimnoj studiji "Istorija Srba" dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi
da Srbi od svog postanka nose svoje ime. Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u
pravcu kretanja sunca, od istoka ka zapadu. Za kolevku svih evropskih naroda smatra se
Indija, odakle su seobe za zapad zapocele pre petnćst hiljada godina. Dokaz tome su
mnogobrojne reci u sanskritskom jeziku, istog znacenja kao i na srpskom, a zabelezene su pre
vise od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleska je rec Serbh sto ima znacenje rodbine,
semena i kolena. I u danasnjim jezicima indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog
znacenja. Evo nekih: agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - ceta; deti -
dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra;
kada - kada; kuta - kuca; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki, lagan; ljubhva - ljubav; matr - mater;
mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv;
panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha
- soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri -
tri; trijdosa - trinćst; tada - tada; vrt - vrt; vicur - vece; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva -
zivi. U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identicna srpskim, kao: tata, nana, brat,
prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Zatim: guvno, hlad, stoka, govece,
jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako jos. Drugi dokaz porekla
Srba vezan za Indiju su obicaji, koji su veoma slicni kod oba naroda, na primer: otmica
devojke, unosenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim
spomenicima, drustveno i drzavno uredjenje. Cak su kod Srba bili sacuvani i obicaji
spaljivanja mrtvih. Reci zupa i zupan u srpskom kod Indusa imaju znacenje udruzenja ili
zadruge, a u sanskritskom znace povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i
srpskih drustvenih jedinica, opstina, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik drustva,
sacuvan u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih stanista, koja su ostala do
dana danasnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radzastan, i jos mnoge druge.

Nisades, divni i ne pristupacni vrh, stan bogova po indijskoj religiji, bio je prva srpska
postojbina. Citat iz Ritera, na strani 29, glasi: "Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pruzaju se
njegove grane kao Himavat, Henakutas, Nisades, na kojima je ziveo surovi i odeven u odelo
od koze narod Serba ili Srba". Znaci da su Srbi prvobitno ziveli na prostorima izmedju
himalajskih i hindokuskih planina, preko sest hiljada godina pre Hrista. Ruski istoricar
Moroskin istice da su ostali narodi bili zavidni prema Srbima, koji su nastanjivali oblast
Dunaj u Indiji. On takodje navodi da su u unutrasnjosti Indije bile drzave Prazija, Gangazija i
Sarbarska (Srpska), a u primorskom delu oblast koja se zvala Panovska. O postojanju te dve
srpske drzave nadjeni su zapisi kod Aleksandra Velikog. To ukazuje na mogucnost da imena
Dunava i Panonije nose takodje poreklo iz Indije (ili obratno). I u indijskim geografskim
kartama ima imena srpskog znacenja: Srba, Sobrana, Carnigor, Belospor, Kovilje, Zitomir,
Mala Bara, Bela Zora, Grad, Careva, Pramen, Mlava, Drvar, Borac, Zagore, Sivonje,
Ravnagora, Borje, Dub, Veselgrad, Timok, Sarbatu, Srbistan, Morava, Drava, Kotor, Srbalj i
druga. Po Moroskinu Srbi su ziveli u Indiji nekoliko hiljada godina pre iseljavanja u srednju
Aziju, a zabelezena su masovna seljenja pre 5000 godina. Iz svega proizlazi da se o poreklu
Srba u Indiji moze govoriti kao o periodu od oko osam hiljada godina ili jos vise. Masovna
iseljavanja iz Indije prouzrokovana su pojavom kuge, koja ih je brojcano gotovo prepolovila,
kao i najezdom crnih naroda sa juga koji, su ih nemilosrdno pljackali.

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata i
Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku drzavu, na tlu danasnjeg Iraka. Tamosnji gradovi
nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka svedocanstva. Dolazak Srba
u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadrzali najmanje oko jedan
milenijum. Od tih Srba potomci su se prosirili u Malu Aziju, a nesto kasnije odatle su presli i
u Evropu. Delimicno su se nastanjivali i u Egiptu. Posle smrti faraona Pepija II ti Srbi
zavladali su podrucjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je od 2261 do 2052
godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaze da su Srbi
iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata. Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima
na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima. Srbe su Egipcani nazivali "kraljevi
pastira", a vladali su Donjim Egiptom. Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izucavanjima naseg
istoricara Stojana Boskovica, koji u "Istoriji sveta" pise kako su Egipcani podizali ustanke
protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu. Fransis-Maria Apendini pise da su Srbi neko vreme
gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani "cudesni' period Egipta oznacava
se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano
cirilicom APCA). Za taj "cudesni" period Fransisko-Maria Apendini kaze da su to narodi
dosli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i
Sirijom i zvali su se Srbi.

Prvi doseljenici u Evropu zadrzali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama


otisli do Italije pa cak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na
Balkan dogodilo se oko tri do cetiri hiljade godina pre Hrista. Safarik tvrdi da se ni za jedan
evropski narod, osim Srba, ne moze dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija.
Cak su i u baskijskom recniku nadjene reci srpskog naziva: gora i gori (ono sto gori). Nadjen
je cak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reci srpskog znacenja. Milos Milojevic, u delu
gde pise o zivotu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi
srpskog znacenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u
Evropi. On takodje navodi srpska boravista u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada
zvao Slavengrad. A kada je dr Olga Lukovic-Pjanovic dosla u Francusku, izvesna dama
Hermina joj je ispricala pricu svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, sto Olga tada
nije znala. Madjutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim
profesorima koji je tome nisu naucili, a jos vise Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima
permanentno cuti.

Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su
osnovali domovinu 2560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. I tu su se zadrzali nekoliko
vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajaci.

Treci srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su
se u Sibiriji, gde su osnovali drzavu Sirbidija ili Sirbija 3200 godina pre Hrista. Od te reci
Sirbija postala je danasnja rec Sibirija.

Seobe drugog i treceg ogranka Srba trajale su takodje oko hiljadu godina, a zapocele su
gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva
do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretezno ratovali, osvajajuci nove
prostore za sopstveni opstanak, ali su takodje i mnogo stradali. Najvise Srba izginulo je u
dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.

Dubrovcanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od


Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga
"Kraljevstvo Slovena" (iz 1601 godine) prevedena je na srpski tek 1968 i to bez prevoda
prvog dela od 248 stranica, u kojima autor pise o ranijim srpskim kraljevstvima od pre
Rimskog carstva. Iz zakljucaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjica poslednja
srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajic pise da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke
Zebris (ili Serbis), koja tece izmedju Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I
danas u perzijskom jeziku postoje brojne reci istovetnog znacenja kao u srpskom. Evo nekih:
bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; zena-zena; berezo-brzo; mislj-misao; zarja-zora; medo-
med; noc-noc; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; cetvere-cetiri itd. I u jevrejskom i jermenskom
jeziku takodje postoji dosta srpskih reci, sto su jevrejski istoricari uzimali za utvrdjivanje
svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog.

Najstarije srpsko poreklo II deo

Dr Simo Jelača
8/7/2003

Srbi su ostavili svoja imena gde god su ziveli. Evo nekih: jezero Srbonis u Siriji, Serbetes,
mesto u Mauritaniji, Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na uscu reke Don,
Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u
Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grckoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u
Turskoj u doba kada Turci jos nisu ni ziveli na svojim sadasnjim teritorijama. Za Srbe
istoricari kazu da su ziveli u citavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja.
Profesor Miomir Jovic utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4500-4000 godina pre
n.e. A Ognjen Radulovic, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine
Indije Srbi krenuli pre sest hiljada godina, usmerivsi se u tri pravca, od kojih je jedna grupa
nakon kraceg zadrzavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.

Grcki istoricar Straben pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima ziveli Srbi, ili
Brdjani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim ocima. O istima postoje napisi i ruskog
istoricara Mihaila Lomonosova. Dubrovcanin Ivan Gundulic pevao je o slavnoj Troji:
Pri moru uprav srpskih strana u przinah pusta zala
Lezi Troja ukopana, od grckoga ognja pala.
A Car Dusan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji bas u oblasti Troje.

Olga Lukovic-Pjanovic pise, u drugoj knjizi "Srbi narod najstariji", strana 59, kako je
"Chicago Tribune" 19 Februara 1981 objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija
koja je bila plava zena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu
su potsetile na one koje tvrde da su Siptari Iliri samo zato sto su se naselili na ilirske teritorije.
Prema tome, Olga zakljucuje da je "plava kineskinja" mogla biti samo srpkinja.

Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih. Tokom silnih
ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su
ziveli vekovima. Prema grckoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno
preselio mnoge Srbe iz predela sadasnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu
vojsku od 30,000 konjanika. U borbi sa Arapima 692 godine dve trecine te vojske predje na
stranu Arapa a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nesto
kasnije, 762 godine, iz Makedonije se preseli oko 250,000 Srba u Malu Aziju, a 802 godine
opet dodje do slicne seobe, nakon sto je grcki car Komnen pokorio Rasku. I konacno, u
petnćstom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30,000 srpske
muske dece u Tursku od kojih je napravio Janjicare i isve ih utrosio u narednim obracunima
sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili cirilicu "djavolim pismom"
i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Ceska i Hrvatska odmah su je napustili i otpocela je borba
protiv cirilice. Ova borba produzena je do danasnjih dana, a to je ujedno i borba izmedju dve
crkve, koja traje vec vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izlozeni
stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka.

Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do cetiri hiljade godina, o kojima su pisali
grcki i rimski istoricari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je cak do
Spanije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Ceh Pulkova i Enije Silvije,
koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri
provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim
piramidama hijeroglufima je zapisano da su 1600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju
doprli beli narodi plavih ociju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima
osnovali svoju drzavu koja je postojala sedam vekova. Dr Olga Lukovic-Pjanovic daje divan
opis ratnih zarobljenika, ciji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa "zrakastim
krunama" na glavama, sa zakljuckom na osnovu reci "pereset" i "prst" da se radi o Srbima
(str. 215-230). Rajic citira ruske letopisce, koji kazu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u
borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male
Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju,
Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri hiljade godina. Safarik, kasnije
pise da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.

Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-


evropskim narodima: germanskim, grckim i latinskim. Sest stotina godina posle trojanskog
rata Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom
poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltickog mora za njihovu hrabrost i vernost.
Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takodje Srbi, posto u to doba nisu jos
postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se
da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumaciti i iz pesme Ivana Gundulca "Osman", gde
kaze:
Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog
Aleksandro to svidoci kralj veliki svega svita.
Aleksandar Veliki prezivao se Karanovic, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je
dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemicima ili nekom princu iz vladarske
kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na duznost glavnog zapovednika
vojnog ili pokrajine. Prema Dereticu, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne
formacije kojima je prednje tumacenje odgovaralo. I dve hiljade godina pre Hristova rodjenja
jedino je drevna drzava cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene
Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dacka i Karpatska Srbija. U antickom vremenu, po
Dereticu, drzava je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu. Za
stare Grke u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo
Srbija i nista vise. Drzavu je tada olicavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar
uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.

Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska drzava 461 godine, krunisanjem
Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo
pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451 godine. Srpsku drzavu ucvrstio je Ostorilo
Svevladov 490 godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15-og veka,
punih hiljadu godina, Srbija postoji kao drzava bez prekida. Deretic citira Anonimus
Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do
Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dacka Srbija i treca od
Karpata do Baltickog mora, zvanom Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista.
Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dacke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo izmedju
Tise i Dunava ostao je zauvek ne osvojen, sto ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta
tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domasaja rimskog carstva.
Dacka Srbija danas se zove Vlaska, a Balticka Srbija se zove Poljska. Znaci, od uspostavljanja
Ninovog carstva, oko 2015 godine stare ere, pa do danas, preko cetiri hiljade godina srpska
drzavna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija "vecna".

Sebastijan Dolci i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonikos Halkokondilos u


knjizi "O Turskoj", kaze da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do
Venecije, a za Sarmate navodi da su ziveli u danasnjoj Poljskoj i potom su se spustili na
Dunav, sto potvrdjuju i Safarik i Surovjecki, pisuci o rasprostranjenosti srpskog naroda. I
hrvatski pisac Dinko Zlataric u "Elektri", posveti knezu Zrinskom, pise mu o "Velikom
Aleksandru, kralju srpskom". Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3 Marta
1711, zapisano je da "car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsecajuci ih da se
sete svojih slavnih i junackih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra
Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge drzave osvoio".

Srpski jezik kroz istoriju I deo

Dr Simo Jelača
6/8/2003

Vede se klasifikuju kao himne, koje sadrze narodne obicaje, mudrosti, poslovice i izreke, a
datiraju od 3 do 6 hiljada godina pre Hrista. I srpske slave sa pratecim molitvama, kako u
prastara vremena tako i danas spadaju u red Veda.

Autohtonisticka Skola zastupa teoriju da su svi narodi koji su ziveli na danasnjim slovenskim
prostorima kao i u predelima Dacije, Trakije, Balkana, u juznoj Rusiji i srednjoj Evropi
razlicita imena naroda srpskoga porekla. Ova skola , pored Balkana i centralne Evrope, nalazi
postojbinu Srba i u Italiji, na Pirinejima, u Bretaniji, Helveciji, Skandinaviji, pa i u severnoj
Africi i Maloj Aziji. Protivnik ove skole, napred je navedeno, je germanska Berlinsko-Becka
Skola, koja danas trijumfuje na vecini katedri istorije i ona nauku vodi pogresnim, smisljenim,
putem, koji odgovara interesima politike.

Birnuf (Emile Burnouff) u svom eseju o Vedama istrazuje poreklo Indo-Evropljana kroz
Vede, koje su nastajale u vreme "arijevske zajednice". On nalazi da se vedske porodice
zasnivaju na svetosti bracnog jedinstva, okruzeni verom i drustvenim tradicijama. Svoje
dokaze izvodi iz rodbinskih imena, koja od davnih vremena pripadaju zajednickoj rasi naroda.
A mi znamo da su rodbinski i porodicni nazivi u srpskom jeziku zadrzali obelezja arhaicnosti
i autenticnosti do danas.
Istrazivac, Svajcarac Adolf Pikte (Adolphe Pickter) napisao je delo "Indo-Evropsko poreklo
ili prvobitni Arijevci", u kome pise "U davnoj proslosti jedna rasa rasla je u prvobinoj kolevci,
nadarena mudroscu, grandiozna, stroge prirode, radom je pobedila surove materijalne uslove
svoga opstanka. Zatim dolazi do njihovog razvoja i patrijarhalnog uredjenja. Ta bujna rasa
razvila je svoj jezik, savrsen i pun intuicije za uzvisenu poeziju. Zbog svoje brojnosti morali
su da se sele, a seobama im se menjao i jezik. Vekovima od ovoga naroda nastalo je vise
narodnosti. Te seobe odigrale su se u milenijume pre Hrista, od Indije do Atlantika. On
zakljucuje da je taj brojni narod posluzio kao osnova za razvoj mnostva ljudskih grupa, koje
su iz njega proizasle. Pikte takodje tvrdi da je jezik toga naroda bio osnov za mnoge jezike,
koji su iz njega nastali. Zajednicke osnove ovoga jezika nadjene su u Sanskritu i Zendu.
Otuda pomisao da svi indo-evropski narodi poticu od jednoga stabla". Za njihov jezik Pikte
kaze da je bio ne kontrolisane slobode i on ga naziva "jezikom majke". Pikte takodje pise, bio
je to jezik Veda, bogat jednosloznim glagolskim korenima od kojih se sufiksima stvara
izobilje izvednica svih vrsta. Njegov glasovni sistem je jednostavan i skladan. Razlikuje tri
roda i sedam padeza, cime jasno oznacava deklinacije. Zamenicki nastavci za tri lica i brojeve
omogucuju razlikovanje nijansi vremena i nacina. Prema svim prednjim opisima tog jezika
najblizi je srpskom. Takva skladnost ne nalazi se nigde sem u srpskom jeziku.

Olga Lukovic-Pjanovic u svojim istrazivanjima potvrdjuje da su iz srpskog jezika nastali i


grcki i latinski, ali kao iz pelazgijskog stabla. Ona je citirala Francuza Leveka (Levesque),
koji je poredio srpski sa latinskim i grckim jezikom i zakljucio: (1) da je srpski jezik dao prve
i najstarije elemente latinskom jeziku; (2) da su starosedeoci Laciuma bili slovenske rase,
Srbi; i (3) da su se Srbi tamo nastanili jos u vreme dok se jezik ogranicavao gotovo samo na
izraze najprecih potreba. Emil Burnof navodi kako latinski pridev "humanus" proizlazi iz
srpskog "uman", a sto je takodje vezano za vedsko "aum" (izgovara se na sanskritskom om) i
u induskom jeziku oznacava tri bozanstva (Bramu, Visnu i Sivu). A Gregor Dankovski
zakljucuje da se grcka i latinska gramatika slazu sa srpskom. Po Stabonu, latinski je najpre bio
centralna grupa dijalekata sabinskog jezika, a Sabini su bili drevni Srbi, autohtoni stanovnici
Apeninskog poluostrva, sto takodje potvrdjuje i Milan Budimir. Homerov ucitelj je znao
pelazgijski jezik, a u Homerovo doba nije se pravila razlika izmedju trackog i grckog jezika.
Hekatej iz Mileta, 500 godina pre Hrista, ostavio je pisane tragove da su Atinjani Tracani
(Srbi). Ceski istoricar Dalemil navodi: "Ima jedna zemlja gde se govori srpski", a Dankovski
citira: "Tracani, Geti, Dacani i Mezani, svi govore srpski". Platona su zbog njegove mudrosti
Grci smatrali bozanskim, a on kaze kako u grckom jeziku ima mnogo "varvarskih" reci.
Herodot je bio striji od Platona i on navodi da se u njegovo vreme u Grckoj govorilo
"varvarskim" jezikm. I Sokrat tumaci da su Grci bili potcinjeni "Varvarima" pa su otuda
govorili njihov jezik. On takodje zakljucuje da su "Varvari" narod stariji od Grka. Prema
Dankovskom naziv "Varvari" nastao je od "barbaros" promenom suglasnika zbog lakseg
izgovaranja Grka. Slicno je tumacenje i Sokratovo. Prema Platonu Grci drevni Pelazgi,
nazvani od Grka "Varvarima" su bili anticki Srbi i govorili su srpski. Ima napisa da su Srbe
nazivali i Etrurcima, dok su oni sami sebe zvali Rasanima. O tome pise Nenad Djordjevic u
delu "Etrurci ili Rasani", a Svetislav Bilbija kao da mu odgovara svojim delom "Rasani a ne
Etrurci". Bilbija je etrursko pismo desifrovao posredstvom cirilicnih slova.

Pisuci o Vedama M.F. Neve navodi: "da su otmene, snazne, jednostavne, a da nisu lisene
umetnicke vrednosti". On takodje kaze: "Ovaj jezik je zvucan, muzikalan, cudesan,
harmonican i iznenadjujuceg bogastva forme i slike". A Bue za srpski jezik kaze: "Srpski
jezik je bogat, energican i harmonican, podjednako dobro pristaje muskom i zenskom rodu,
dobar je za opevanje ljubavnih pesama i neznosti, kao i velikih krvavih podviga. Zvucan je i
otmen. Srbin govori polagano, ne praveci pauze i svojim jezikom na najlepsi nacin izrazava
pristojnost. Dusu srpsku zagreva juzno sunce. Konstrukcije recenica u srpskom jeziku su
jednostavne, imaju izuzetan smisao za preciznost, mastovitost i srpskim se govori pristojno
(za razliku od grckog kojim se muca i gestikulira). Ako su ikada jedan jezik i jedan narod bili
stvoreni za vladavinu javnim raspravama, to su sigurno srpski jezik i srpski narod". I Bue
zakljucuje: "Srbi poseduju toliko lepe poezije i samo to bi trebalo da obaveze sve ostale
narode da uce njihov jezik".

Svajcarac Adolf Pikte rekao je da je ziveo samo zato da dokaze koji narod je govorio jezikom
vedskih himni. Nazalos, smrt ga je prerano zaustavila na tom plemenitom zadatku. A Pavel
Safarik je nedvosmislen u tvrdnji da je to srpski narod i da je govorio srpskim jezikom. Isto je
tvrdio i Atinjanin Halkokondilo, pisuci da su to bili Tribali, Tracani i i Iliri, kao najstariji i
najveci medju tadasnjim narodima, a bili su to Srbi.
Utvrdjeno je da su Vede nerazdvojno vezane sa srpskim jezikom i prozete srpskim
pesnistvom. Veda na srpskom ima znacenje vida i znanja (u smislu unutrasnjeg saznanja).
Kako je rekao Siprijan Rober: "Svi slovenski jezici su nastali od srpskog jezika, jezika
Pramajke". U srpskom jeziku koren "Vid" zadrzava vedsko-srpsko znacenje svetog,
unutrasnjeg, metafizickog znanja.

Srpski jezik kroz istoriju II deo

Dr Simo Jelača
13/8/2003

Poznato je da su hrvatski seljaci govorili cajkavskim dijalektom, dok je zagrebacka gospoda


oduvek nastojala da govori nemackim, italijanskim, latinskim ili madjarskim. Cajkavski
dijalekt govori se u granicnom pojasu prema istocnom delu Austrije i Madjarskoj, gde zive
Gradiscanski Hrvati. Oni su tu doselili iz severnog jadranskog primorja tokom XVI veka i
doneli svoj govor, koji je pravi hrvatski, kojim su govorili njihovi seljaci. Pod uticajem
Panslavistickog pokreta cehoslovackih romanticara Kolara i Safarika u Hrvatskoj dolazi do
"Ilirskog pokreta", ciji je nosilac bio Ljudevit Gaj. Majka Ljudevita Gaja bila je Nemica,
rodjena Schmit. Gaj je zeleo da za hrvatski knjizevni jezik usvoji srpski, pa je najpre
predlozio da se jezik nazove ilirskim, sa idejom kasnijeg preimenovanja u srpsko-hrvatski,
odnosno u Hrvatskoj cak hrvatsko-srpski, sto je imalo smisljene politicke posledice
iscezavanja srpskog jezika, a time i srpske nacionalnosti. Profesor dr Laza Kostic u knjizi
"Kradja srpskog jezika" pise da je data ideja delo nacionalista, dok sami Hrvati izbegavaju da
o tome otvoreno razgovaraju. Medjutim, sam Ljudevit Gaj je 1846 godine u listu "Danica"
otvoreno priznao da je za hrvatski knjizevni jezik uzeo jezik srpskog naroda. Djuro Danicic se
olako saglasio sa hrvatskim predlogom, cime im je ucinio ogromnu uslugu, za cega Olga
Lukovic-Pjanovic kaze da nije imao politickog obrazovanja i da nije prozreo hrvatske namere,
sto im Vuk Karadzic nikada nebi ucinio.

Amerikancima, Kanadjanima i Australijancima ne pada na pamet da menjaju ime engleskog


jezika, kao sto ne misle ni Belgijanci, Luksemburzani, Svajcarci pa ni frankofonski Afrikanci
o francuskom jeziku.

Istorijski, ime Sloven potice iz perioda rimskog osvajanja srpskih teritorija. Tom prilikom
Rimljani su odvodili roblje, a muska imena tih Srba pretezno su se zavrsavala sa slav, kao:
Miroslav, Srbislav, Krunoslav, Bratislav i slicno (sto je kod Srba imalo znacenje slavnoga -
glorious), a u latinskom se izgovaralo "sklav" ili "sclavus" (sa znacenjem roba), od cega je
vremenom nastalo Sloven. Istim slovenskim jezikom govorili su Geti, Sarmati, Skiti, Dacani i
Tracani, sto tvrde Stabon, Apendini i Ovidije. A kako kasnije navode Surovjecki i Safarik, pa
Dobrovski, Milojevic i Zivancevic radi se o srpskom jeziku. Prema Herodotu, kada je rec o
Slovenima, radi se o velikoj ljudskoj grupi naroda koji je pripadao indo-evropskoj rasi i
zauzimao prostore istocne Evrope, danasnje Poljske, Madjarske, Austrije, Ceske i Balkana sa
teritorijama danasnjih srpskih zemalja.

Na osnovu antickih pisaca nedvosmisleno je da su sva grcka ostrva, sa kontinentalnom


teritorijom i Italijom bili naseljeni Tracanima, sto potvrdjuje Strabon. Svi su oni govorili
grcko-ilirski ili ilirskim (slovenskim, znaci srpskim) jezikom, kome su centralna zona bili
Podunavlje i crnomorska obala Dacije. Tracani (Srbi) su se odatle sirili po Evropi, a sirio se i
njihov jezik. Lorenc Surovjecki i Pavel Safarik su u vrlo dokumentovanoj studiji izneli
nepobitne tvrdnje da su Srbi ziveli u Podunavlju i Panonskoj niziji i odatle se sirili na sever i
zapad. Oni takodje navode da je papa Jovan X (914-929) tvrdio da su Iliri i Tracani bili
Sloveni (a to znaci Srbi). Prema tome, jezik koji je Ovidije naucio dok je boravio u izgnanstvu
bio je srpski. A i pored svih pretrpljenih izmena, kao sto se desava svim jezicima, srpski je
ostao poetican. A ako se postuje ideja o kontinuitetu latinskog i grckog jezika, po kojoj logici
se to isto ne dozvoljava srpskom, tim pre sto se radi o narodu nazivanom Tracani, Tribali,
Sarmati, Vendi, Veneti, Vindi ili Vani, pa i Anti, a uvek se radi o Srbima, koji su sebe, po
tvrdnji Safarika, svuda i uvek nazivali svojim srpskim imenom. I po tvrdnji Gregora
Dankovskog, a prema Ovidiu, Geti su bili Sloveni i pripadali rodu Tracana, bili su hrabar i
pravedan narod i govorili su slovenski (odnosno srpski) jezik.

Olga Lukovic-Pjanovic citira Francuza Pejsonela, koji iznosi tvrdnju da se srpski, pored
evropskih zemalja govorio i u vise zemalja Azije. Govorio se i na dvorovima turskih careva.
Samo se po razlicitim oblastima u malome razlikovao u dijalektima, sto je logicno za sve
jezike. Olga takodje iznosi primer Stjepana Mitrova Ljubise, koji navodi primer crnogorskog
plemena Pastrovica koje je zivelo na istom prostoru od praistorijskih vremena. Slicno je pisao
i Jovan Cvijic, geograf svetskog ugleda i predsednik Srpske Kraljevske Akademije. A i Olga
Lukovic-Pjanovic, prema predanju njene majke tvrdi da su njihovi pra roditelji ziveli u
dragacevskom kraju jos u doba Aleksandra Velikog, a to znaci bar 400 godina pre rodjenja
Hrista. Svi ovi primeri potvrdjuju tvrdnje da smo na Balkanu od preistorijskih vremena.
Konstantin Jirecek je izrekao misao, koja kaze: "Nikada se na zemlji nije dogodilo da jedan
podjarmljeni narod potpuno nestane a da ne ostavi kaplju svoje krvi u zilama pobedilaca ili
rec u njihovom jeziku". Poznata je i Volterova izreka "Lakse je verovati u laz, koja se cula po
hiljadu puta, nego u istinu, koja se cuje prvi put".

Katolicka crkva od najranijih vremena izrazavala je neogranicenu mrznju prema Srbima.


Zapad je od uvek sebe proglasavao "civilizovanim", a Srbe nazivao "varvarskim", citira Olga
Lukovic-Pjanovic, prema francuskom Larusu XX veka. Za genocide cinjene nad srpskim
zivljem katolicka crkva nikada nije ni pokusavala da iste spreci. Zamerali su im na nacinu
zivota, na postovanjima prema umrlim, na zajednickom obradjivanju zemlje i slicno, sto Olga
Lukovic-Pjanovic, naprotiv, istice kao srpske tradicije i ponos. Kako kaze: "Sta Zapad zna o
zajednickom oranju i kopanju, o mobama i prelima, o kosidbama i komusanju kukuruza.
Srpski tradicionalni zivot vekovno se zasnivao na svetinjama poput one "Ljubi bliznjega
svoga kao samoga sebe". Knjiga Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji" obiluje
istorijskim dokazima i citatima autora svih nacija, na svim zivim i mrtvim svetskim jezicima.
Iz svega iznetoga, Srbi su bili rasprostranjeni od Indije do Atlantika, najmanje dva milenijuma
pre Hrista. Nazalost, danas ih je sve manje i manje, rasparcavaju nas na razlicite nacine.
Poslednja unistavanja su najstrasnija i najmasovnija, a Zapad cuti. A nestajanjem naroda
nestaje i njegov jezik, sve vise slavskih sveca se gasi. U cije ime se to radi? Zasto se Srbi
ubijaju u tako velikom broju, a da pri tome svet cuti, pita se Olga? Koji je cilj toliko uzvisen
da moze opravdati varvarsko ubistvo jedne nacije? Koji cilj je dovoljno velik da moze
opravdati takva sredstva masovnog inistenja citavog jednog naroda?

Napomene: Posredstvom rodbinskih veza saznadoh da je autor knjige "Od Indije do Srbije"
Dobroslav Jevdjevic. Napisao je malu knjigu, veoma velikog znacaja.

Veliki je broj istaknutih imena koji su dali ogroman doprinos u otkrivanju srpske proslosti,
znacajne ne samo za nas Srbe, vec za svetsku istoriju uopste. Posebno mesto, ovde, pripada dr
Olgi Lukovic-Pjanovic, koja je najveci pobornik Autohtonisticke skole i u svojim knjigama
sasvim odredjeno ukazuje na oblasti koje jos treba istarazivati.

Srbima ostaje da prilagode svoje udzbenike istorije dokazanim istinama o svojoj proslosti,
kako buduce generacije ne bi vise nasedale falsifikovanim neistinama osvajackih naroda.

Veoma sam zahvalan Milanu Beric, koji je najvise doprineo da ovaj tekst dodje u ruke
mnogobrojnim Srbima, postovaocima pravde i istine.

Dr Simo Jelaca, u Windsoru Maja 2003 (7511)

O Sarmatskim Srbima

Dr Simo Jelača
16/7/2003

O Srbima koji su naselili predele iza Kaspijskog mora i tu osnovali drzavu Serbanija,
Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" kaze: "Herodot slovenska plemena izmedju Dona i Dnjepra
naziva drugim imenima a Ptolomej ih naziva Antima, Venetima ili Srbima, kao ograncima
sarmatskog naroda". Rus Ilovejski smatra da su to sve bili Srbi. A u vezi iranskih Skita
istorijski je uvrdjeno da su oni u te sarmatske krajeve provalili 300 godina pre Hrista. Kako je
Herodot ziveo 450 godina pre Hrista otuda je logicno sto je Srbe nazivao Skitima. Prokopije
iz Cezarije pisao je pre cetrnćst vekova da su izmedju Kaspijskog i Azovskog mora ziveli
Huno-Sibiri. Dokazano je da su Hune potisli Kinezi i u tim zemljama osvojili srpske
kraljevine te Srbe naterali da se odatle sele zajedno sa Hunima na zapad Evrope. Prokopije o
Hunima pise kao o praocima Madjara. Joan Tomka Saski pise da je u zemlji izmedju Kavkaza
i Dona bila zemlja Serbanija, u kojoj su se posle hiljadugodisnjeg kretanja nastanili Srbi, na
svom putu iz Indije. Ti Srbi zvali su se jos i Brdjanima, a njihov prvi staresina zvao se
"Gospodin" i cesto je pod svojom kontrolom imao vise stotina hiljada konjanika. Rimsko-
grcki istoricar Strabon pisao je 70 godina pre n.e: "U zapadnoj Aziji zive Srbi Brdjani. Oblak,
car Srba, poslao je kralju Farnaku dvadeset hiljada konjanika, a "Gospodin", vladar Brdjana,
poslao mu je dvesta hiljada". Strabon kaze da su se ti isti Srbi nalazili na tom prostoru preko
400 godina, sve dok ih Huni nisu proterali u Evropu. Grcki istoricar Teofan pise: "Prve
godine vladanja cara Justinijana (520 godina n.e) sto hiljada Huna-Sabira preselilo se pod
vocstvom udovice njihovog vodje Rimljanima i nastanilo na Balkanskom poluostrvu". O ovoj
seobi pisao je i Safarik, navodeci da su Srbi iza sebe ostavili reku Serpu, koja utice u Volgu u
moskovskoj guberniji sreza Serbuhov. Reka Serpa i danas tece kroz zemlju Kozaka, a na
zapadnoj strani Kaspijskog mora postoji i danas predeo zvan Serbanija, sa gradicem
Berdjanska. Tamo je 1890-tih godina ziveo Marko Djuraskovic, kome je car Aleksandar Treci
poklonio imanje za stecene zasluge, a njegov brat Filip sluzio je kao telohranitelj Kralja
Nikole.

Treca grana Srba, koja se na svom putu od Indije selila uz granice Kine, zaustavila se u
danasnjem Sibiru. Sacuvani su podaci o njihovim vladaocima Banu Janci, Ranku, Cicanu,
koje su zapisali Kinezi u svojoj hronici. U Kineskoj hronici pisalo je o caru Tanci, koji je
imao pet sinova, koji nakon oceve smrti izdele zemlju i time je potpuno oslabe. Kinezi su o
caru Tanci pisali legende. Dokaz da su Srbi ziveli sa Kinezima vidi se iz nekih reci u
kineskom jeziku koje su istovetne sa srpskim. Takve su: madri - mudri; knig - knjiga; slon -
slon; raj - raj itd. Ova grupa Srba, koja ostavi ime Sirbiriji (Sibiriji) preko Urala usmerila se
dalje ka Evropi. Ali i pre njihovog dolaska Srbi su se vec bili nastanili u predelima oko
Baltickog mora.

Kako navodi Sima Lukin-Lazic, veci narodi Evrope svoja porekla su vezivali za legende.
Tako su Grke stvorili njihovi Bogovi na Olimpu, dok su Rimljani nastali od Romula, koga je
othranila vucica. Srbi su, medjutim, morali prepesaciti Aziju i Evropu i vekovno se boriti za
opstanak. Na putu od Kine, preko Sibira, do Evrope, za cega im je trebalo desetine vekova,
pali su pod ropstvo Huna. U svakom od tih ratova gotovo su bivali prepolovljeni. Srbima iz
Sibirije pridruzili su se Srbi iz Serbanije, pa su se seleci se na zapad jedni naselili oko reka
Volge, Dona, Dnjepra i Dnjestra, dok su drugi zaposeli danasnje oblasti Poljske i Galicije. Ta
grupa Srba osnovala je tamosnju drzavu Belu Srbiju ili Bojku. Procene su da su se ta
naseljavanja zbila 1600-1300 godina pre Hristovog rodjenja. Bela Srbija zauzimala je prostore
izmedju Karpata i Visle. Oni koji su ziveli po hrbatima, izmedju Karpata i danasnje Ceske,
nazvase se Hrvati (od reci hrbati) i kasnije osnovase svoju drzavu Belu Hrvatsku, ali i dalje
zadrzase obicaje i jezik srpski. Rajic je pisao: " Srbi se naselise iznad Crnoga mora u
Sarmaciji evropskoj i nastavahu u Velikoj Srbiji". I danas se severni sarmatski Srbi zovu Beli
(Belorusi). Po grckom istoricaru Halkokondilasu Tribali (Ilirski Srbi) su dosli u ove krajeve
iza Dunava, danasnjih predela Rusije, kraja koji se zove Sarmacija i to su ostaci srpskog
ogranka koje se iselilo u Ilirik. I danas u Galiciji zivi malorusko pleme koje sebe naziva
Bojki, isto kako su Srbi sebe zvali dok su ziveli u Beloj Srbiji. Valtazar Bogisic za maloruse
tvrdi da su najslicniji Srbima. On kaze da u taj narod spadaju slavni donski i zaporoski
Kozaci. A za dokaz navodi pesmu "Devojka Ruzici", koja je toliko istovetna na srpskom i
ukrajinskom da je oba naroda potpuno mogu razumeti na oba jezika.

Treci ogranak Srba, seleci se na zapad i sever Evrope otisao je najdalje, duz Baltickog mora i
reke Labe, gde su pre 3300 godina osnovali Balticku Srbiju, koja je dopirala cak do Danske.
Ona plemena koja su tada zaposela danasnju Cesku i Nemacku zvao se Velika Srbija.
Stvorena je pre oko 2700 godina. Ti Srbi prvi su se sukobili sa Germanima i dali im ime
Nemci. Ti Srbi, opkoljeni sa svih strana, tokom vremena, iscezli su gotovo sasvim izuzev
maloga dela u Saksonskoj oblasti i to su Luzicki Srbi, koji su i do danas sacuvali svoj jezik i
ime u Istocnoj Nemackoj. Pre asimilacije Srbi su ziveli u Pruskoj (Hanover i Brandenburg,
tada Branibor). Racki je pisao da su pre Nemaca tu ziveli Polabski Srbi: Ljutici, Ratari i
Moracani. Maretic i Racki, oba Hrvata, navode Srbe Rujance koji su pod pritiskom Nemaca
najpre iselili u Makedoniju, a odatle ih je car Justinijan prebacio u Malu Aziju. Ovi Rujanci,
balticki polabski Srbi, bili su ugledan narod i imali su hram boga Svetovida u gradu Arkoni,
imali su svoga cara i utvrdjene gradove. Nemci su ih zvali Ljutice, kao hrabre i zestoke.
Rimskogalski pisac Vibius Sekvester navodi da su u njegovo doba, pre vise od petnćst
vekova, svi polabski Sloveni nazivali sebe Serbeti. U hronici sacuvanoj u Minhenu citira se da
su Srbi bili tako veliko carstvo da su od njih postali svi slovenski narodi. Racki i Maretic se
slazu o postanku slovenskih imena tek u sestom veku nove ere. A Rimljani i Grci su jos preko
dve hiljade godina na Baltickom moru nasli narode Vende ili Srbe. Srpski istoricar Milos
Milojevic kaze: "Grupa Srba koja je od kitajske imperije dosla preko Sibira u Evropu
nastanila se u danasnjoj Nemackoj, Francuskoj, Holandiji, a deo cak presao u Englesku, gde
su iscezli medju anglosaksoncima, ostavivsi mnoga imena reka, sela i gradova cisto srpskog
jezickog porekla". Nadjeni su tragovi da su Srbi doprli cak do Svedske, o cemu svedoci
zvanicna titular svedskog kralja, u to vreme je bio zajednicki kralj svedski, norveski i vendski.
Rus Gilferding i Nemac Helmhold pisu da su Srbi u Baltickoj Srbiji imali svoga cara i to pre
vise od tri hiljade godina, znaci trinćst vekova pre Hristovog rodjenja. Safarik ukazuje na
poreklo sadasnjih Srba iz Velike Srbije (Sebrani spisi I-43), gde katolicki biskup Dubrava
kaze: "Srbi osvojise Gornju i Donju Luzicu i uzese ime Luzicani". I opet Rajic opisuje borbe
najsevernijih i najzapadnijih Srba sa Saksoncima, gde Saksoncima ubise 53,000 vojnika, a u
drugom ratu ubise danskog kralja. Proslavljeni srpski vojskovodja bio je Zvjezdodrag, a zatim
Beoslav, koji je ratovao sa Francuzima. Ti Srbi ratovali su i sa Karlom Velikim i unistili im
32,000 vojnika. Iza toga, borise se opet sa Dancima, gde pogibe kralj Danske i pobedise Srbi
u Jitlandu. Tada dodje do razdora medju Srbima, sto ih je kostalo opstanka kao i uvek. Jedni
Srbi pomagali su Franke, a drugi Saksonce i Dance. Kada su 772 godine Srbi ratovali zajedno
sa Karlom Velikim protiv Saksonaca Srbi Ljutici prodrli su u Bodricke krajeve i opljackali ih.
Karlo Veliki sa vojskom Srba Bodrica 789 godine pod vocstvom kneza Vucana predje Labu u
zemlju Ljutica, sve popali i opustosi i prisili vojvodu Ljutica na pokornost. Posle kneza
Vucana dodje knez Drasko, a zatim knez Slavomir, koji su svi bili verni Karlu Velikom.
Godine 808 Ljutice udare na Bodrice i popale im zemlju, a 812 Karlo Veliki zajedno sa
Bodricima opet pokori Ljutice. Tokom tih dugih borbi nepotrebno su svi iskrvarili, da bi 30
godina kasnije, 840 godine slozili Ljutice i Bodrice da zajedno udare na Ludovika i nanesu
mu velike gubitke. Te borbe Srba i Saksonaca nastavljane su 927, pa 937, 955 i 1000-e
godine, nepotrebno se medjusobno unistavajuci. Ratovi su nastavljani sve do kraja 12-og
veka, dok konacno Nemci ne nastanise srpske opustosene zemlje i prezivelo stanovnistvo
germanizovase. Za istoriju ostade samo malo ostrvo Luzickih Srba kao uspomena na stare
vekove i slave. Nemac dr A. Hefner, povodom serije "Traganje za korenima Srba" pise o
potonulom gradu Vineti, kao nekada najvecem gradu Evrope, koji je bio ponos lepote i naziva
ga "Atlantidom severa" i "Slovenskim Amsterdamom". I sada ribari nerado bacaju mreze u
tom delu Severnoga mora, jer im se cini da iz zelenih dubina dopiru zvuci crkvenih zvona i
deciji plac, sa zagorom ljudi na trgovima. Ceni se da danas zivi svega oko 300,000 Luzickih
Srba, a Nemci ih zovu Luzicanima ili Vendima. Oni sami za sebe govore da su Srbi. U
Gornjoj Luzici kazu; "Sim Serb - Srbin sam", a u Donjoj Luzici kazu: "Sam serpski - ja sam
srpski". Imaju cak i svoju himnu "Hisce Serbstvo nezhubljene - srpstvo jos nije izgubljeno".

Smrcu poslednjeg kneza Pribislava Srbi su izgubili svoju slobodu 1134 godine. U petnćstom
veku varosi su im vec postale nemacke, a sela u 18-om veku. Tako je nestao jedan dobar
narod, koji je tu ziveo hiljadupetstotina godina pre Nemaca.

Cehoslovaci dovode svoje prvo postojanje od kralja Sama ili Samka, ili Svevlada, koji je u
sedmom veku osnovao Moravsko carstvo. Francuski pisac Fredegar, savremenik Samkov,
naziva Samka srpskim kraljem. On u svojoj hronici kaze da je srodnik Samkov, knez Luzickih
Srba Dervan presao na stranu Svevlada. Od Ceskog istoricara Polackog ostao je zapis da se za
njihovo ime culo tek dve stotine godina kasnije, kada su se organizovali kao narod u devetom
veku sa moravskim carstvom koje je stvorio njihov vladar Svetopuk.

Razlozi srpske propasti, pored vojnicke, su naivnost i dobrocudnost (bolecivost) i hriscanska


vera. Srbi su dozvoljavali Jevrejima i Nemcima useljavanje u njihove krajeve i trgovinu,
knezovi su ih primali na svoje dvorove sto ih je kostalo asimilacije. Srbi su od svih slovenskih
naroda bili najodaniji svojoj veri i svom Bogu Svetovidu. To ukazuje da su Balticki i
Balkanski Srbi istog porekla. Srbi su jedini slovenski narod koji veruje u kucne zastitnike,
svece, Krsne slave. Srpska rec Slava potice od vedskih vremena a oznacava odavanje nejvecih
pocasti svecu zastitniku porodice i ognjista. Hiljadugodisnji je obicaj da Samo Srbi Slavu
Slave. A cini se da i to moze biti osnov za nastanak reci Sloven.

Dosta je napisano i o poreklu Nemaca od Pruskih Srba, cemu se protive neki istoricari dok
drugi to potenciraju. Slavni kancelar Oton Bizmark cesto je pricao u svom dnevniku da
njegova baba nije znala ni jedne nemacke reci vec samo sorabski (srpski). U 17-om veku
Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Nase je poreklo isto, oba smo Sloveni", a za
Lajbnica rektor Velike Srpske skole Nesic kaze: "On je cedo junackog srpskog naroda, ciji je
jedan deo pre 12 vekova ostavio te krajeve i doselio se na Balkan".
Naseljavanje Srba na Balkan

Dr Simo Jelača
23/7/2003

Pre tri hiljade godina, hiljadu godina pre Hrista, grana prastarog srpskog stabla koja se uputila
ka jugu naselila je danasnje predele Austrije, Kranjske, Hrvatske, Slovenije i Ugarske, gde su
osnovali Panonsku Srbiju. Od Srba u Bojci jedno pleme nazvano, Spori ili Anti, seleci se
proslo je pored Karpata i naselilo Daciju. Kasnije su presli Dunav i naselili Srem, Slavoniju,
Hrvatsku do Siska, Podravinu i Zapadnu Ugarsku do Komornog, a na jug do Titela (danasnje
teritorije). Panonija se delila na gornju i donju Meziju (grcki i rimski naziv za deo Srbije od
Drine do Crnog mora), a Dacija prostirala od Tise do Crnoga mora, juzne Ugarske, Banata i
Rumunije. Zatim su naselili predele sadasnje Srbije. Prema tome, Srbi u danasnjoj postojbini
nisu samo od sedmoga veka nove ere, vec od davno pre Hristovog rodjenja. To je
rekapitulirao istoricar Stojan Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" rekavsi: "Po starini vremena na
prvo mesto dolaze Srbi ili Anti, koji su tu stanovali davno pre rodjenja Hristovog i Sloveni u
ovim krajevima su starosedeoci".

Tek u trecem veku nove ere rimski car Trojan naselio je u ovim krajevima svoje veterane koji
su se izmesali sa Srbima. Od te mesavine nastao je rumunski narod. Po Srbima Seberanima
grad Turnu Severin je dobio ime. U Rumuniji su poznata srpska plemena Dragasani,
Radovan, Gradiste, Stanisevci, Sokola. U petom veku nove ere kan Bajan pozove Srbe na
predaju ali dacki knez Dobrota to odbije. Bajan ih ostavi neko vreme na miru, ali nesto
kasnije padose pod vlast Mongola, B'lgara. Otuda ovi Bugari nisu istoga porekla sa Bugarima
srpsko-antskog porekla (slovenskog). Po Milojevicu, Bugari su se sukobili sa Srbima u Maloj
Vlaskoj (danasnji Banat). Srbi iz Dacije sirili su se prema Jadranskom moru i gde god su se
naseljavali nailazili su na srpsko stanovnistvo, koje je u iste krajeve naseljeno jos pre
Aleksandra Velikog. Bugari, tursko-mongolskog porekla bili su dobri ratnici i kao takvi
pokorili Srbe u Daciji, dok su Bugari slovenskog porekla nazivali sebe Srbima i govorili
staroslovenski. Od petog do devetog veka lepo su ziveli sa Srbima, primali su srpski jezik i
obicaje a zadrzavali bugarsko ime. Otuda i danas imaju srpska imena: Borisav, Vojin,
Dragomir, Radomir itd. Istoricari su taj process nazivali poslovljavanje. I francuski istoricar
Leon Rousset pisao je 1882 da su Srbi i Bugari grane istovetnog starog srpskog naroda, a car
Dusan je sebe proglasavao carem Srba, Grka i Bugara. Madjarski istoricar dr Sentklaraj pisao
je da su se oko 650 godine slovenska plemena naselila duz Tise, Save, Drave i Dunava. Racki
za to stanovnistvo tvrdi da su to bili Srbi i Hrvati iz Bele Srbije. Tvrdi se da su se tim
naseljavanjem Srbi sukobili sa Avarima, koje su isterali i nastanili Panoniju i Dalmaciju.
Hrvati su se pretezno preselili u Dalmaciju, dok su Srbi ostali u Panoniji. Sam Maretic pise da
je predeo izmedju Drave, Save i Dunava bio srpski. Porfirogenet navodi da su i pre
doseljavanja Avara u Panoniju tu ziveli Srbi, koji su se nazivali Belim Srbima, a zemlju su
zvali Bela Srbija. Konstantin Porfirogenet Slavoniju naziva Srpskom Slavonijom. A Gavrilo
Vitkovic kaze da su Ugarsku nastanjivali Srbi davno pre dolaska Madjara. On kaze da su Srbi
takodje nastanjivali Srem, Banat i Backu u vreme doseljavanja Srba na Balkan u sedmom
veku. Otuda se Srbi Bodrice smatraju praroditeljima danasnjih Bacvana i Banatskih Srba.
Kada su Srbi pod Arsenijem Carnojevicem dosli, hiljadu godina kasnije, oni su u stvari dosli
u stare srpske krajeve. Krajem sestoga veka Srbi iz Panonije krecu na zapad i zaposedaju
Korusku, Stajersku, Kranjsku, Istru i Furlaniju, sve do Tirola, o cemu je pisao Racki i te
krajeve nazivao Norik. A Nemci su to stanovnistvo nazivali Vendima. Srbi su bili zaposeli
Dalmaciju pa je Papa Grgur pisao poslanicu nadbiskupu u Solinu o svojoj zabrinutosti zbog
srpskog dopiranja i do Italije.

Tragedija panonskih Srba pocela je dolaskom Madjara u devetom veku. Bio je to narod bez
znanja zemljoradnje i trgovine i bez prosvete i kulture. U svoj jezik primili su neke srpske
reci. Tako i ime Pesta potice od srpske reci Pec. Osnivac Madjarske drzave bio je Vojko, a sin
mu se zvao Marko i pripadali su praoslavnoj veri. Kasnije mu je rimski papa dao ime Stefan
(Istvan). Poznati madjarski istoricar Petefi opisao je krunu Svetog Stefana radjenu u
istocnjackom stilu i ispisanu cirilicom. Cirilicom je ispisan i nadgrobni spomenik Stefanov.

Tragedija po srpski narod nastavlja se vekovima. U 19-om veku Austrija je povela ostru
kampanju protiv Juznih slovena, na svakom mestu i na svim nivoima, proglasavajuci ih
"nizom rasom", sto je imalo za posledicu stvaranja samouverenja kod germanskih zavojevaca
i gubljenje samopouzdanja kod napadnutih Srba. Srbi, mada nekada najmnogobrojniji i
miroljubivi narod, nisu uspevali da se odupru zavojevacima Nemcima sa zapada, Tatarima sa
istoka i Turcima sa juga. Slicne sudbine po srpsko zivlje nastavljaju se i tokom najnovijih
dogadjanja. Cak u Larusu XX veka porucuje nam se da cemo se spasiti samo kada se
prekrstimo u katolicanstvo i priznamo papu. Zle li katolicke poruke?

Hrvat Racki, Rus Nestor i Poljak Surovjecki potvrdili su da su Srbi, Vendi, prastanovnici
Evrope od pocetka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnoscu koliko hiljada godina su postojali u
Indiji pre seoba, a na danasnjim terenima su preko tri hiljade godina. Ceh Dalimil je pisao:
"Srbi su dosli iz Azije, nastanili su Balkansko poluostrvo uz more pa sve do Rima". Safarik
cak nalazi Srbe u nasim krajevima pre pet hiljada godina, znaci tri hiljade godina pre Hristova
rodjenja. On kaze da su Srbi u ove krajeve dosli 1600 godina pre pojave Srba u Severnoj
Evropi, a Mavro Orbini kaze da su dosli iz Skandinavije 1460 godina pre Hristova rodjenja.

Poznato je da su srpske vojvode ratovale sa Aleksandrom Velikim, da su predvodili Atiline


Hune ka Rimu, a cetiri stotine godina davali su najbolje vojskovodje turcima (Mahmud Pasa
Sokolovic, Sulejman Pasa, Omer Pasa Latas). Srpska slabost je sto su pitom i pomirljiv narod
i lako se asimiliraju. Safarik Srbe tretira kao juzne evropljane. On kaze da su Srbi dosli iz
Indije, preko juzne Azije, zaposeli Malu Aziju i Balkansko poluostrvo jos tri hiljade godina
pre Hristova rodjenja. Kasnije dolazi do njihovog pomeranja do Rima, pa Lombardije i zatim
u predele sadasnjih slovenskih zemalja. Njihovo desno krilo nastanilo se preko Save i Dunava
u Daciji i Panoniji. Ovim Srbima, mnogo kasnije dolaze Srbi sa severa od Baltika i Labe. Po
Bonfiniju do pomeranja severnih Srba ka jugu doslo je usled njihovog potiskivanja od strane
skandinavskih naroda. Dolaskom na Balkan oni su se sjedinili sa svojim sunarodnicima.
Otuda je i Grk Halkokondila za Srbe rekao da su najstariji i najveci narod na svetu. Mavro
Orbini takodje spominje da su Srbi gospodarili Azijom.

Srbi su na Balkanu primali hriscanstvo jos u doba Hristovo direktno od Svetog Pavla.
Rossijskij Sinopsis citira da je Sveti Pavle poslao svoga ucenika Andronika u Panoniju i Ilirik
da krsti Slovene, a to su bili potonji Srbi. Srpski istoricari vladika Ruzicic, Milojevic i
Sreckovic dokazuju da su te Srbe pokrstavali direktni Hristovi apostoli Pavle, Timotije,
Andreja, Luka i Tadija a da su osnovali Panonsku episkopiju, a panonski episkop ucestovao je
na prvom saboru u prvom veku u Sirmijumu, a to je bio licno Andronik ucenik Svetog Pavla.
Zato ruski letopisac Nestor pise da su Srbi seleci se u sedmom veku iz Bojke u Ugarsku,
Srbiju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju, dosli ne u novu
vec u staru postojbinu, odakle su ih nekada potisnuli Kelti i Rimljani. Godine 520, prve
godine vladavine Justinijanove, sto hiljada ratnika Sabira prikljucilo se Grcima. Savremenik
iz tog perioda Menadar zapisao je da su ti Srbi u prvoj polovini sestoga veka pokorili celu
Grcku i Tesaliju. Istoricari se slazu da su Srbi izmedju sestog i sedmog veka "Sloveni"
pokorili Grcku, Makedoniju, Epir i Albaniju. Iz tog doba svedoce imena mesta i reka, u
Makedoniji: Srpciste, Srbovo, Srbica, Srbinovo, Srbince, Srbljani i u Grckoj: Srbinovo,
Bosna, Njegusi, Bistrica, Bojka. U doba cara Konstantina Porfirogeneta u Solunskoj Srbiji
(Juzna Makedonija) nalazio se grad Serblia (sada Servia) koji su Rimljani zvali Serblia
Inferior. Svoju samostalnost izgubili su 1018 godine odakle su Srbi posli sa Srbima iz Ilirije i
Dalmacije, sa kojima su stvorili drugu Srbiju. Ova drzava je ojacala u 10-om veku pod vlascu
velikog zupana Caslava. Posle njega na vlast dolaze Vojislav, Bodin pa Nemanja, koji su
obnovili srpsko kraljevstvo, a o njima dovoljno pise savremena istorija.

Srbi koji su dosli u Dalmatinske krajeve u petom veku sa Hunima zatekli su tamo Srbe
starosedeoce. Ti Srbi starosedeoci u Boki, Dalmaciji i Albaniji porusili su grcke i rimske
gradove i izgradili svoje. Tako su porusili Epidaurus i na njegovim rusevinama podigli
Dubrovnik. Vizantijsko carstvo ponovo osvaja Dubrovnik u devetom veku ali ga srpski
kraljevi Pavlimir i Bodin vracaju i nakon toga u gradu izgrade tvrdjavu Lovrijenac.
Osnivacem Dubrovnika smatra se Ostroilo.

Tokom 630 godine nove ere dolazi do seobe iza Karpata, a 632 godine Srbi iz Bojke masovno
krenu na jug. Na putu umre njihov knez i njegova dva sina povedu gotovo sve Srbe iz Bele
Srbije. Polovina plemena dodje u krajeve koje su Srbi vec nastanjivali, dok se druga polovina
zaustavi sa Srbima u predelima Podravine i Posavine, gde osnovase poslednju Belu Srbiju
(danasnji Srem i Slavonija). Novija istorija ove seobe tretira kao prve i najvece, mada su to u
istinu bile poslednje i znatno manje od prethodnih seoba. Posle ovih imamo jos jedino seobe
Srba pod zupanom Zarijem Pribisavljevic preko Save i Une u predele Zrmanje, Velebita i
Jadranskog mora. Od tada su Srbi starosedeoci u Lici, Baniji, Krbavi i Dalmaciji. Rus
Gilferding pisao je da je Srbija imala vise oblasti, sadasnju Srbiju, sa Bosnom, istocno i juzno
od Hrvata, Neretvanska sa Dubrovnikom, Travunijom, Konavljem i Zetom. A Konstantin
Porfirogenit navodi da Hrvatska pocinje od reke Cetine i prostire se uz more do Istre. Safarik i
Milos Milojevic, inace, nista ne veruju Porfirogenitu, posto je mnoge stvari o Srbima izmislio,
sluzio se neistinama, a srpski kao jezik nije uopste poznavao. Stari srpski istoricar Rajic pise:
"Tadanja Srbija obuhvatala je istocnu Dalmaciju, Bosnu, Hercegovinu, Sadasnju Srbiju, Crnu
Goru i Dubrovnik sa jadranskim ostrvima.

O kulturi starodrevnih Srba

Dr Simo Jelača
30/7/2003

Pisani tragovi o Srbima iz Indije datiraju od pet do sest hiljada godina, a u Evropi od preko tri
hiljade godina.
Rus Moraskin je pisao da su Srbi jos u svom indijskom kraljevstvu bili na najvisem stepenu
prosvete i obrazovanosti, za to doba. Takodje, Kinezi su zapisali da su Srbi napredovali u
prosveti i da je njihov car Tanca jos tada izdavao zakone. Grcko-rimski istoricar Straban kaze
za Srbe iz Kaspijske Serbanije da su trgovali jos od dolaska iz Indije i da su na odeci nosili
zlato.

Gilferding za Balticke Srbe kaze da su imali velike gradove, sa razvijenom umetnoscu,


zanatstvom i trgovinom, cime su zadivljavali druge narode. Mavro Orbini navodi da su
Balticki Srbi u politici imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje. Srpski istoricari Kovacevic i
Jovanovic zapisali su da su ti pradavni Srbi upotrebljavali zelezo, bakar, olovo, srebro i zlato.
Jirgen Spanut je u svojim studijama zapisao da su na Sinajskom poluostrvu jos 4000 godina
pre n.e. postojali rudnici bakra "Timna" na oko 60 kvadratnih kilometara sa oko 5000
podzemnih tunela i da su u tim rudnicima pronadjeni natpisi, kako on kaze na "filistickom"
pismu, sto je identifikovano kao pismo kojim su se sluzili Srbi.

A Racki pise da su kod Srba pre 2500 godina bila razvijena zemljoradnja i trgovina zitom, te
da su bili veste zanatlije, rudari, dobri graditelji brodova i poznavali su staklo. Sreckovic pise
da su Srbi u Solunskoj Srbiji negovali svoju pismenost i na svoj jezik preveli svete knjige. On
takodje kaze da su Neretvljani bili najbolji trgovci i da su imali jacu flotu od Mletacke. Slicno
je tvrdio i sam Julije Cezar u svoje vreme. Imali su cak svoje tkanine, koje su izvozili i koje su
bile veoma cenjene u Carigradu.
I konacno, akademik Stojan Novakovic tvrdi da postoje dokazi da je u Srbiji vec u desetom
veku postojao snazan knjizevni pokret, u Zeti i Raskoj, na kojim temeljima je izgradjena
prosveta, knjizevnost i zakonodavsvo Nemanjicke Srbije.

Dr Jovan Deretic nalazi pojavljivanje imena Srba i u Bibliji, sto je mnogo ranije od zvanicne
nauke. Po njemu Srbi su ostavili bezbrojne tragove, svuda gde su ziveli. Tako, u Maloj Aziji
je postojao grad Sard u kome su prvi put osnovane skole za matematicare, istoricare, muzicare
i astronome. U tom gradu prvi put u ljudskoj istoriji predvidjeno je pomracenje sunca. Svrseni
ucenici ovih skola odlazili su u velike gradove i drzali predavanja. Jedan od njih, Grk koga
pominje Ksantos, otisao je u Atinu i drzao predavanje, ali ga vecina slusalaca nije razumela
jer su svi strucni izrazi bili na srpskom. Otuda i podatak da su Grci Srbe nazivali Ksantosima.

Po podacima sakupljenim u Vatikanu, pa cak i u "Svetom pismu", Deretic zakljucuje da su


Arijevci, Heti, Geti, Iliri ili Kelti sve Srbi. A dr Ranka Kuic, prvi keltista na Balkanu i
strucnjak uvrsten u 2000 najistaknutijih stvaralaca na zemaljskoj kugli, svojim delom
"Srpsko-keltske paralele" dokazuje gotovo genetsku srodnost danasnjih Velsana, mnogih
Iraca i Skota sa Srbima. Otud je i ponela nadimak "Ranka Velsanka".
Ona je svoje delo pokazala na svim geografskim pojmovima na terenima koje su nastanjivali
Kelti i Srbi.

Savremeni istoricari tvrde da je prihvatanjem nordijsko germanske istoriografske Berlinsko-


Becke skole Srbima nanet udarac mitskih razmera. Cvijic je Srbe opisao kao veoma
inteligentan narod, ali i veoma eksplozivan. P. Dragosavac tvrdi da Akademija nauka nikada
nece zavrsiti srpski recnik, a sto je jos tragicnije da isti jos uvek tretira kao srpsko-hrvatski.

On takodje istice potrebu za izradom srpsko-sanskritskog recnika. Na svu srecu takav recnik
moze se uskoro i ocekivati, posto na njemu radi Branislava Bozinovic.
Natasa Lukic sugerise kao kluc da je dobro iznaci balans izmedju zelja i stvarnosti, kako nas
preuvelicavanje nebi odvelo od puta za "vise interese". Jelena Milutinovic kaze: "Kad je Gete
procitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju zasluzuje da bude prestizan
evropski narod, narod koga ce svi evropski narodi izucavati upravo zbog toga".

Ne tako davno, 1984 godine, svetsku javnost uzdrmao je Meksikanac Robert Salinas Prajs
objavom knjige "Homerova slepa publika", kojom je ustvrdio da Troja nije u Maloj Aziji vec
u dolini Neretve i da je Neretva ustvari drevna anticka reka Skamander a Gabela je Troja.
Robert Salinas u svojim istrazivanjima i dalje traga za nasim istinama. Narocito ga privlaci
misteriozna planina Rtanj, za koju tvrdi da je to srpski Olimp. On takodje zakljucuje da je
Balkan pupak sveta.
Стара српска племена у данашњој Италији

Од искони и пре доласка и насеобина грчких у Сицилији и т.д. пре доласка Римљана и
Гала и њихових држава, живио је скоро у целој данашњој Италији, као корени и једини
народ српски и то у облику ових својих племена:

1. Горнићи - Hernici - живили су по свим бреговима око данашњег Рима и његових


равница, од куда су се тако и прозвали - et rascida rivis Hernica saxa colunt - као што
сведочи Виргилије. Но да он и не каже да они живе по планинама, ипак нам и само име
Hernici рим. и елинско Gernicoi то сведочи. У њих је био град Korventa по Дионизију
Галикарнаском, дакле Хрвата. У њих је такође био град недалеко од Пренесте -
Praenesta, Ора, Ороја, т.ј. Орахова, Раковица.

2. Aequi Volani, живили су међу Горнићима, Сабинима, или Сарбинима и Марсима


граничећи се са Лабићима - Labici - и имали су градове: у племена Вољанићи, Вољан
међу Цренестом и Лавицом или Главицом - Lavica - На 407. г. пре Христа од њих је
Нума узео млога устројства за Латињане.

3. Вољићи - Volsci - са градовима: Апула, Приверна - Priverna, Антум - Antium,


Велитра, Оста, Полушка, Кориола, Веруга, артана, Фабратерна, Корита и т.д. од којих
скоро сви носе чиста српска још и данашња имена.

4. Раци - Raeci, Raci или Рашићи, Решићи - живили су заједно са Аргирусцима -


Argуrusci - Страбон их урачунава међу народе Лациума. Градови су им били у Ратула:
Adria - Јадрија, Јадар.

5. Русели, Рутули и Лабићи - Labici - који су живили на 120 стадија од Рима и имали су
главни град Lavicum или Главица.

6. Обрићи - Ombrici - најстарије племе у Италији, које је се простирало од Тибра до


Јадранског мора. Њих су покорили Лиди досељеници из Мале Азије. Главни градови
били су им: Равена на реци Бодашу - Bodesos, Сарсина - Arimina - Јаримна на реци
Пруси, Сена до долазка Гала, а пошто ови покорише то српско племе назва се
Сеногалија, - Tuder - Туђар, Харна - Narna, на реци Нори, Отрикол, на Тибру, - Esina -
Јасена Доља, Патала, Свила, Сваша - Svasa, Svila - т.ј. Вила Trebia - Требињ, Оштра -
Ostra - Солина, Кура, Криновола, Витала, Видена, Турокола, Бутрима, Нара, Мутина,
Падина, Матора, Вељеја, Сабина, - Sabini - или Сабрини били су такође племе Обрића,
као што вели Дионизије Галик: Плиније зове их Savini тј. Савићи у којих је језеро Веља
- Veliae. Од њих произлазе Picentini и Samnitae, а од ових последњих Лучани и Брети -
Lucani, Bretii - Самнити се зову још и Sabelli и Sauniti. Близу Орића живили су Picentini,
а у Дуљеби некада су основали Анкону. Градови су им: Јадра, Матра р.пред. н. план:
Треја - Клвана и Чубра - Klvana, Cupra.

7. Марши, Марућани, Вестини, Френтани и Пељни, била су племена Самнићана, а


Виргилије назива их Marubii и земљу њихову Marubia - т. Морављани, Моравија -
главни град им се, у време Виргилијево, звао Moreva - Морава, Кућина - Cutina и т.д. у
Самнићана је био град Језернија - Aesernia - Бојана, Темна, Пауна - Pauna - Вертана
река, Лај, а у Брута: Темеша, Међма или Међа = Medma - Голеч р: Сила, Шума,
Кремена, Коња - Koenys и река Кратај.
8. У племена Орунићи - Aurunci - глав. град Кора, који је се доцније прозвао Suessa, а
кад су их прогнали, са својих места, Sidoceni, прозове се Aurunca, од куда је и име тога
племена. У Јапигији живили су: Салетини - Salentini и Калабри, а градови су: Авлона,
Кротона, Бар, Веречија, Рођа - Rhoda или Руда, Лапа, Салепа, Сила, Буква, Темебела,
Борка, Страбела, Силена, Загра и Венуша припадајући племену Давни - - Davni.

9. Опићи - Opici - старо и многољудно племе српског народа, које је живело по


равницима Италије, тако званом у Римљана Camponiа. У њих је било 12. градова, међу
којима понајзнатнији је: Колација, Атина, Калена, Кора и река Сава. Опиће су из
њихових земаља изгнали Тирени. Од свих племена српских они су се најпосле
полатинили, као што нам сведоче старе паметаристе, које говоре : да су Опићи још и до
половине I века по Христу говорили својим, за Римљане, и њихов народ, туђим језиком.
Међу њима је било једно племе које је се звало Пољани — Poligni. —

10. Тирени и Етрусци. Племе Лида из Мале — Азије преселило је се у Италију под
својим вођом, који је се звао Тирен, од куда се и то племе тако прозове, а доцније опет
прозове се исто Лидско, или Тиренско племе, Етрусцима, или Ерусцима. Ерама нашим,
са своје земље, у коју су се у Италији населили. Око 600 год. пре Христа галска
племена Боја и Лингона отму им земље и градове, а кад опет ове Римљани 183 год. пре
Христа победе, наместе своје колоне у овој земљи; те се тако и прелију староседиоци у
римски народ. Земља је се овог племена српског народа купала међу два мора, а кад у
срцу њеном Римљани оснују свој Рим, тада се раздели у две половине и тиме још више
ослаби. Силу Ерића увеличавали су ушав у састав њихов, преко триста градова
Обрићских, од којих смо неке горе споменули. Међу градовима понајзнатнији су били:
Кремона, Берон, Брест, Ком, Видена 40. стадија од Рима. Племе Видена сачувало је свој
језик до Стробона. Веја огроман град, ког су Римљани 10 год. држали у обсади. Кад је
Ромул освојио овај град, и заробивши војводу племена Венетског — Venetani — вукао
га је са осталим заробљеницима по свом Риму заповедивши, да се виче: „Срби су —
Sardi, одређени да се продају." Овај је се обичај празновао сваке године и овако исто
још за живота Плутархова. Градишка — Gradiska Сареба т. ј. Срба — Sareba — близу
Веје, Хвалишка међу Римом и Отроколом — Jaliska. Тако је се звало и племе које је
насељавало Хвалишку или Фалишку, као што се говори још и данас фалити у место
хвалити. Влшинија град и племе, Цера — Caera — Грци, као и свуда доводе му име од
Caide, добар дан здравствуј, доказујући, да су им тако одговорили народи у њему и око
њега живећи, кад су туда прошле колонисте Грчке и назвале им бога; те се и град тај од
тог доба тако прозвао. Цер је постао још онда кад Грци нису ни видели Европе, а камо
ли Италије. На 384 год. до Христа Дионизије цар Сиракузски — Грк — оплачка га и
однесе више од 1000 таланта блага. Перуша, Кротона, која је се пређе називала,
Котарна, Ареција, Коса. Косаја припада племену Volki, Volcinti т. ј. Вуковићима. Овај
је град био основан на једној коси, или једном огранку планине, коју је омивало море.
Римљани, пошто су овим градом завладали, населили су своју у њему колону. — Cosa
volscientium a populo Romano deducta. —Међу Косом и Градишком Страбон напомиње
место Rhgiobilla где је негда био град Малет — Malaetos. — Око 388 год. Римљани
утамане град Вук, Вукић, а 8000 душа одведу, по свом обичају, у робство и разпродаду.
Тако су чинили и са осталим срп. племенима и народима, који су долазили у додир с
њима, што нећемо због кратког времена описивати. Лука, Луна, Селена, Видина
Поплана — Poplana, Вјетлана — Vetlana — Вада при утоку Ћекине — Haecina, Ђетине
у море и т. д. а реке су: Мокра, Арна, иди Јарна, Ђетиња, Србица, — Umbra, Sumbra —
Тим, Клен, Лаба, доцније Тибар, Мутна, Јаникол пл: — Јanikola.
11. Раци, Реци, Рети и т. д. као што веди Плиније — Plin. III 24. — постали су од
Рашића. Они су одавна изгнани из своје домовине Галима. Ти Ерићи под својим вођом
— duce Rhaeto — Рашком населе се у гудурама Алпијских планина. Рашка и
Винделикија по Страбону почињала се је од саме Италије па даље преко планина на југ.
Земља та Рашка, дели се на две половине Рашку и Винделикију или Срболехију —
Винд Венд и т.д. значи: Срб, Србин, Ликија Лекија и т. д. — Међу племенима која
насељавају ове две земље најзнатнија су:

1. Заљеси — Salasi — за које је 143 год. пре Христа нападао конзул Апије Пулхер, но је
у тој битци, изгубио 5000 војника и био разбијен. Император Август побједивши их
прода по свом римском обичају, као и у другим пок: местима преко 36000 у робство, а
8000 узме у своје легионе. У земљи тих Заљесића појави се такође римска колона под
именом: ''Augusta Praetoria Salassorum''.

2. Лепонићи — Lepontii — којима Плиније прибројава Vibere живеће при извору Роне.
Главно место у Лепонића била је Усћа — Uscela — Још се и данас, на девом утоку Роне
у Жењевско језеро, налази и место које се зове Градац — Gradetz напротив Sitten - а, у
ком су негда живили Лепонићи, и даље Brieg, Chur, Prada, Strada, Maloia, Zernez —
Црвац — Misok, Chamuta, Sura, Rogatz— Рогач, — а планине су још и данас, као и ова
горња места, задржале стара српска имена и то: Црнобрег — Cernesberg и т. д.

3. Камуни — Kamuni — при реци Ogli, Котванићи — Kottanitii— Триумаодини, —


Триподићи Верјаги — Veragri и остала млога племена, од којих су у неких имена ако
изопачена, да се немогу разумети. А у Срболехији живила су ова племента српска:

1. Likatii — Ликићи, или Лекићи, живели су око реке Леха, од које су и име добили.
Главни град звао им је се Avgusta Vindelicorum т. ј. град основан импер. Августом у
земљи Срба и Синда.

2. Клавтинићи — Klavtinatii — живили су око дан: Ина и прозвани су били у


надписима, у част Августу, Katanates.

3. Брегићи — Brigantii — живили су око дан: Констанцског и Боденског језера, са


главним градом истог имена, који се звао и Bregenz, као и Констанцско језеро Lacus
Venetus. Даље јадни и чемерни Сиромашићи Venones, или Venesci, Венићи живили су у
самим провалиама Алпијских планина, међу којима још и дан. данашњи једна се у
Швајцарској зове Val Venosco. Ови су исти живили при извору Рајне под именом
Vendes, Vendelices са градом Vindonisra — Србониша — дан: Vindisch. Тридентићи
живили су око Адиџе реке, Стони, или Стенићи, Stoni — сјеверно од језера Lacus
Benacus дан. lago di Garda. Даље још Љубићи — Libyci — Око Вероне и данас ова
имена показују да су ту негда живили Срби, као : Славина, Луга, Бојан, Паљани,
Славино ди Марко разв: Прун, Вале, Пленина - Планина, Турија , Луган, Сирмио —
Срем, Речан, Гуголага, Кијево, Мочуга, Повељана , Мужикона, Струга, Рубана, Орзере,
Ошењега, Валдонега, Град, Лех, Домајара, Верига, Мазурега, Тредеспина, Ортигора,
Сало, Паји, Засама, Варана. Напоследку и сам Линц дан: звао је се Lentia иди Летија,
Чепана, Руда, Туда, Летова јез: Плесо, Шар пл. Битурица р. Секана р. Лува р. Родар,
Сабер р. Милан, Миличак, Коњ. Но не само на југ од Дунава, него и на сјевер од овога
живила су некада срп. племена, као што сведочи, још у 8. веку по Христу цела област
на Мајни под именом: Regione Slavorum juxtu ripam flumine Moin. Ово нам сведоче и
сама тада бив: имена места, као : Голахова, Ипогова, Панчево — Banzhova, Салгова,
Баригин, Тареша, Клч, Раткова, Дурнин, Дуригин, Маталаги, Хлстково, Стрева,
Матакова, Милићан, Суликова, Рјечин, Тргова, Бара, Речић, Слапац, Цигуљин, Јастов и
реке : Итица, Вирага, — дан: Verr, Врага — д. Aurach Вила, Салца, Чубара, Рота,
Велина, Луг, Буда, Ветрова, Луганова, Паженца, Ишанишка. Сам дан. Салцбург звао је
се Салцкова, а Ратисбона, Радопана. У Тирингији још и данас једна река носи име
Sarbecz, Ludvigora и Slavica т. ј. Србач, Љутогора и Славица. Баба планина — Babae
montes од куда је прво постао Babenberg, па после тек дан. Бамберг. Утица р. Трубежа,
Совача, Бјељак, Нартово, Мутово, Солца, Мачиха, Прама р. Брама, Варница, Бара,
Морданова, Калчуга, Врница, Брента, Јаково, Баригин, Брег, Дверигово, Јастево,
Рогово. У дан: Италији око Кома, налази се планина Црнова — Cernobio, и речица
Брегија даље: Медвица, Дол, Мир, Стра, Мовата, Милица. У дан. венец: краљевству
Сача р. Море, Славини — More di Schavani. Одера, Град: Медвак, Брента, Бурјан,
Морана, Ливенца, Плава, Сила, Јара, Моречан, Баба, Мосорбо, Бабина, Тврђе,
Малакера, Малагуња, Налега, а у Тиролској: Србоматра — Виндишматра, Брегенц, —
Брег, Блуденц, Бреганица, Црнавац, Греден, Камина, Кладенац, Пештера, Мала, Клеш,
Лана, Ликача, Влтов. У Швајцарији још и дан дан: Виндиш, Градац, Кур, Полесје, Љес,
Бјела, Белич, Беленец, Чернец, Дело, Луг, Луганац, Дубин, Кременице, Лужани,
Копина, Замолић, Меч, Руденец, Даледи, Хорванта, Веспрован, Ташна, Висоја, Ставјач,
Ветран, Просто, Кунице, Полич, Србашко, Мутенец, Брусин, Зелин, Црлице, Неслов,
Паслов, Костнице. У Баварији још и ова: Виден, Бидач, Видо, Бранебург, Бурин,
Крајбург, Дољнич, Кућа, Мир, Глерић, Глон, Лек Планеч, Требић, Трезвић, Горић,
Дражинић и т. д. Ово још јасније тврди типографија Слав: у Тибингену, која је око 1550
год. печатала књиге на Славенском језику око чега је се трудио пастор Трубер из
Кемптена у Старој Срболехији, и био обећао ове превести: „на Хрватски језик на ком
— по мишљењу његовом — говоре Далматинци, Бошњаци и Срби „чак до Цариграда''.

10. Енети, или Венети, Венди млогољудно српско племе. Ово је за се састављало
одвојену и осебну државицу, која је дуго трајала. О свим побројаним племенима како у
Малој Азији тако и у Италији, као и о срп. племенима на дан. Српском, сада тако
званом Балканском, Тропољу, која ће се побројати, Г. Гиљфердинг у свом делу: „Древ:
Пер, Истор. Слав:" прештампаном из Весника Европе 1808 године — држи да су то
била племена, којих видимо остатке у дан Шкипима иВласима. Цел и правац Г.
Гиљфердинга јасније се још види у „Писма об историји Сербов и Болгар" у којима хоће
на силу бога; све Србе, и остала српска племена да «обугари, мешајући непрестано и
бркајући српска племена покорена Хуно-Финском расом Бугара и Авара са именима
ових хуно-турских чорда и иноплеменика. У целом том његовом делцу или боље
пропагандској брошуруци, јасно се види политика и њени назори, о којој ћемо кад
доспемо прозборити, а сада је доста да кажемо: да се том књижицом циља на
уједињење свију слав: племена у један огроман колос — руски, па се ради тога изврћу
научне ствари и од науке гради карикатура и грдило само да се постигну политичке
цели. Овде се заборавља: да политика иде својим путем, а наука својим, и да није
сљедство неслагања политичких цели са науком, да се ове немогу постићи. Зар стара
српска, а сада славенска племена, немогу основати једно цело славенско спољно
укупно, међу собом унутра раздељено тело под дан: именима својим, него им ваља
примати име Арији, — љубазни, и т. д. и још које друго кад је то име парско и управо
немачких народа? Зар вајно спољно славен: племена ујединење неможе у свом језику
наћи за се име, но му треба туђе недоносче? И сувуше смо на себи носилп туђинштине.
Нек јој је једном крај! Зар да се постигну политичне цели оних који и ноћу сањају о
уништењу имена Срба треба нам сада да се најпре прозовемо Персо-Немцима, па онда
по милости тек таквих научењака да добијемо име Руса? Ту нема науке, нема братства,
нема љубави, нема срдачности, нема правде и начела, кад се непрестано утамањују
Срби у Правој - Старој - Србији Маћедонији, Албаниама и т. д. а натура се свуда и
сваком месту бугаризам? Мисли ли се да смо ми марва и стока, која ништа невиди и
незна; мисли ли се икада о нашој љубави правој, о нашем правом братству, којег има
спрам нашег братског народа руског, спрам његове огромне славне државе, спрам
његова великог и Белог Цара, што све опевамо и у нашим народннм песмама, умећући
их одма после Бога и његових светих , — спрам свега што је руско по крви и души, и не
да ли ће се тим несправедљивостима довести до тога да се поколебамо у томе и да
непостанемо, узинат, који у Срба подпуно влада, још једна Пруска и Ђерманија у место
на Лаби и Рајни на Дунаву и Сави, у место на Балтијском и Немачком на Јадранском и
Јонском мору и т. д? Хоће да се спрам нас сада овде то што бијаху Пољаци спрам
ђерманских Срба; хоће ли се од браће и пријатеља најрођеније, најверније и искреније
браће, своје или се хоћу туђини и не своји? На ово нека одговоре сви они који до сада
радише и раде: „дасе распростре народност Волошско Руска — Бугарска — на рачун
српске и т. д.'. Ми остављамо овде и г. Гиљфердинга и његове присталице, уздајући се
подпуно у високу и мудру владу, у свестан и братски нам народ руски, да ће већ једном
погледати на нас не као: на Пољаке и Дајчере, Немце и Тевтоне, враге и угњетатеље
Болгарске; но као на браћу и праве пријатеље, које баш сви угњатавају гоне, утамањују
и упропашћавају са њихова добра срца, немарљивости и лакомислености, са изкрености
и простодушја. Нама небеше место да се удаљавамо од предмета; потомство ће имати
места да нас осуђује за ово но кад разбере наше стање, држимо да ће нас оправдати. А
ништа му друго за ово нетреба но да прогледа све дан: списе па да се увери: да Срба и
нема више,—по мишљењу ових — до овде у Србији, Босни и Ерцеговини. Ето, овде је
Србија, овде царевина бивша наша, овде Патриаршија, овде престолнице наше, овде
народ онај, што све то створи и изгуби. Једном речју: овде је све и сва, а чим пређете
границу дан. кнежевине, тамо ? . . . тамо су : Болгари и у Самокову и Нишу, и Пироту и
Пећи, и Призрену и Дибра, и Ориду и Прилипу, и у Битољу и Костуру, и у Радовићу и
Петрићу, и у Скопљу и Велесу, и у Куманову и у Врани, и Штипу и Берковцуг, и т. д.
То је све Болгарско: и вера и народ, и језик и црква, и обичаји и земља, и задужбине
целе и разорене, и свеци и несвеци, и умови и тела, и реке и планине. Све је то
Болгарија и Болгарска, нема нигде и ништа српског. Што ово говоре Турци и други
туђини они бар имају својих рачуна, а што нека наша назови браћа чине неразумемо
премда сами мисле да имају рачуна, али се варају јер: они под именом неких рачуна
стварају збрке и нерачуне, који ће за нас бити хрђави, а и за њих не најбољи, кад се већ
једном отуђимо и пропаднемо. Но доста, нека иду те мисли, те несреће, нека нам се
непозлеђују ране и од свога најрођенијег и по телу и души; те и прелазимо на пропало
наше. — Прича се: да су се Енети, или Венети, Венди, населили у Италији после пада
Троје. Сви су туђини и најстарији писаоци говорили и писали о овоме, но г.
Гиљфердинг их побија. Скимон Хиоски говорећи о Венетима напомиње, да су имали
40. градова, а не побројава их. А да су они један и исти народ са Енетима мало —
азијским, Брезима, Тројанцима, Пафлагоњанама и т. д. јемчи нам тај исти Схимне
Хиоски, који вели: ''Henetorum vero quinquaginta urbes in illo sitae ad intimam partem.
Duos transgressos esse aiunt, ex Paphlagonum regione habitasque circa Adriam. Heneti
finitimi sunt Thraces, Jistri dicti'' — Они су од вајкада заузимали сво данашње тако звано
млетачко краљевство, и преко овога — колико долази — од Алпијских планина па до
реке Пада и од Јадранског мора па до Истрије и Гардског језера. На њих су нападали
разни народи и то од прилике, на 400 год. пре Христа Гали, на 303 Шпартанци а 186
год. пре Христа су их били баш сасвим покорели Римљани. Међу градовима
најзнатнији је био: Патавија, Спина, Алтинум, Адрија дан: Атри, Белуна, Вечета, Град,
Видна, — Видин, Видена Целина, Равена. Падва река, а у ову су се сливаде: Треба,
Тара, Штира, Тичина, и даље реке: Плава, Боденка, Сила, Медвак, Натиса, Тура,
Ливена, Залив тако звани код Равене Ватрена. ''Vatreni dicitur'' вели Плиније, Срем обл:
и т. д. Да су одиста свуда туда живила чиста српска племена, као и по свој дан.
Аустријској царевини, ми ћемо, колико нам време и место допушта, ниже навести
доказе, а сада овде стављамо само још нека имена места и т. д. која су била чиста
српска у свој дан. Аустрији и која су ту од искони и до доласка и покорења Римљанима
и осталих скоро и до данас остала. Тако у: — Tabula Jtineraria Peutingeriana -
Поштанској таблици састављеној око 150 и неколико год. после Христа — и у Tabula
Jtineraria Antonini — Путопис-у, који указује на све путове римске импер. у 4 веку —
можемо их најбоље видети какви су народи живили у Ст. Винделикији — Срболехији -
Норици, Крајини, Венецији, Панонији, Рашкој и т. д. 1. Пут у Рашкој или Рацији,
Рецији и Винделикији. Ту се налазе ови градови: Кура, Међа, Клунија — Клонија,
Бреганција, долази од брег, Таргент на месту дан: Lindau, а долази од трг, тржиште и т.
д. Касилака, Вјака, Новоје, Рапа, Августа Винделикорум, при уливу Врта у Лех,
Домаша град Лехића, Августа на Срболехији била је зато основана, да заграђује пут
нападају немачких племена у бивше српске, а тада римске области. Нова па р: Леки
дан: Lechfeld — т. ј. поље Лекића — Ободјак на р: Ковељку, Скорбља, Чарнић, од
черни, црни итд. Вељедена, а даље по Дунаву: Виндониша, Србониша п т. д. Бригопана
на р. Брежици, Самолука, Септемјаци, Лозодика, Међана — Mediana, Лејнача ,
Биричана — Вiricjana, Ветањана, Драчвина, од драти, борити се, Вјана, или Вјена и
Пањана, Радостпана — Radospana, Сербидора, — Serviodura, Радосапа, Вељача, Труса,
Веска, веска, вес село — Братанана — Вratanana, Изинишча, Бедајо, Бедако. У Крајини:
Литана, Лончиум, Сетата, Јавор, -дан. Салцбург, Лачјака, Трголапа, Овилаба, Овилава,
Јовача, Станако, Ловјача, Наморе — Namore — Триђисама, т. ј. Триждисама, Комагена,
Вињдобона — дан. Беч. Кроз Норик (од југа к сјеверу: Ларић — Larix, Сијантика,
Вируна , Сироте, Жаботинка, Овилаба, Кукале, Гравјаци, Упела, Белидрум —
Biliandrum, Пучина, Милета — име лица — Сербјано т. ј. Србјани, Веруга, Јасиница,
Залога. И даље по другим местима: Сава р. Морава, Мокра, Мана, Треба, Кора, Медула,
Болеч - Boles, Камена, Кремена, Матуша, и т.д.

Срби Ђермански, на Балтијском мору и пропаст њихова

Пре него што пређемо ђерманским и прибалтијским срп. племенима, ваља нам да
кажемо укратко: да дан: Румуни, који броје на 6000.000 и нешто више душа постадоше
од чистих Срба и оно мало од римских и сарматских колониста, као и од доцнијих
разноплемених насртача; али им се језик највише изквари напливом немачких,
финохунских, турскобугарских, турскоаварских, финомаџарских, хозарских,
печењежских и осталих туђина и туђинских племена, који се сви после Римљана туда
ширише и башарише. Да пак нису ништа друго до махом поримљени Срби, сведоче
нам сва имена места, вароши, градова, река и т. д. која до данас носе чиста срп. имена.
Но да сва ова места нису остала пуста, па их те римске чорде, као таква заузеше, јасно
нам сведочи то: што се не само Кројавски Банат или срп. крајина са градом Крајевом
тако рећи до јуче зваше српским — дан. Краљево кога основа Стефан Дечански српски
цар, и које Власи зову Мала Влашка, — него и народ у њему до скоро зваше се само
Србјештима што ће рећи Србима, па чак и по званичним актама; те је тако и данас још
и у самом народу. Сведочи нам још и то, што и ако сав народ у тим земљама говори
данас тако званим влашким језиком, или као што га сада крсте у Румунски, опет међу 6.
милиуна Влаха има више од 1,5 милиуна Срба, и више од пола милиуна данашњих
Србо Бугара, који се још сасвим исповласише. По овоме и осталоме до сада наведеном
она Контемирова у његовој књизи — Истор. о Жиз. и дјел. Мол. гос. књаз' Констан
Контемира Мос. 1783 год. од 1. до 33 стр. у предговору — гатања, као тобож да су дан.
Румуни, ама баш прави Римљани — невреде ни две паре и као да су славенска дан.
племена смес Сармата и Татара. Ствар је чиста и јасна кад се само зна ово: да у дан.
румунском језику има бар 3/8 разних срб. речи; 2/8 римских, толико циганских и 1/8
раз..турских и немачких племена, да су им сва лична имена чиста србска; да су се
служили у цркви и у држави старосрбским језиком до скора, као и писменима до Кузе;
да им постаде ова држава опет од Срба и то баш у тако званом Банату, или Бановини
Срба: те се од туда господари ове крајине српске садање Мале Влашке, или Србешта, и
зваху непрестано Бановићи од Крајова — Banovitz von Krajova. А ова је се покраина
звала још и угро-влахиом зато што је Влајко син Радулов обвезао се био плаћати данак
Маџарима у 1324 г. Одтуда су у данашњих и старих Влаха имена: Војвода, Господар,
Књаз, Бановић, Хетман, Бојарин, Постељник, Дворник, Погарник, Кључник, Шатрар,
Исправник, Кућелник, Столник; велики Кључар, Служатар, Ђак, Маченосац,
Житничар, Питар, Купар, Путничар, Коморник, Тужар, и т. д. „као: кама расуи де
жптница, ватавул де столничај, ната вул де дворникул, де трг'' и т. д. Све су ове речи
чисте србске и само се у Срба свршују имена званија и занимања на ар, као: качар ,
чизмар, бравар, водеинчар, секретар, угљар, шумар, винар, стенар, и т. д. То исто
сведоче и имена лица која се налазе у њиховим старим споменицима и која се и данас
налазе као: Мирча Радуловић 1382 год. даје манастирима Тисменском и Водицском
села, која носе имена чиста србска и остало, Владислав, Жупан Драгота, Станчул,
Жупан Бјелота и Манчул, Бојарин Веља, Драгош, Оприш, Иван. Даље Хрисовуља од
1437 г: помиње Влада војводу Рајна, Радула, Драгомира, Албула и Влксана или Вуксана
Бољара. У њој се спомиње: жупап Војко, жупан Тодор, и жупана Нинча, Мирча, Бодин
и т. д., а у другој опет жупани: Вуксан, Татул, Србул, Јарчул, Шербан, Добрица, Стојко,
Цапаљ, Негрев, Буда, Вукул и тисућама других имена срп. — види Влахо-болгар. или
Дако-слав: грам. Вен.СП .1840 г. — Једном речју:свуда и на сваком месту спомињу се
само чиста н најчистија српска имена и званија, којих у осталих слав. племена, од кад
се одвојише од Срба , не налазимо. Тако исто и ове речи: баб, баба, баћа, тма, безн-а,
бичју - бич, боб, богат, бодри, бричи—бритва, вериг-е, поклон, даждје, — данак, нерад
— лењи, обли, отав-а, трјеб-а, код, куп-а, куји-а, камен и т. д. показују оно да су за што
их ми и наводимо. А да није то, онда како би могли Бодрићи из Дакије - сад. наше
Румуније — још 824 г. по Христу слати посланике императору Карлу Великом на сабор
у Ахен и жалити му се противу насиља од Бугара. У исто време, вели животописац
Карлов Егинхард, јаве Карлу: да му иду и посланици бугарски, а овај заповеди: да му
недолазе; но где се застану у његовој земљу ту да се и задрже, а међутим призове к себи
најзнатније мужеве ових Бодрића." Шта из овога излази? Излази прво то: да су ови
Бодрићи живили у дан: Влашкој, друго: да су имали своју велику државу и као такови,
да су слали своје посланике другим великим државама и 3. то : да су на њих нападала
уралска фино-турска племена Бугарска, која неке пропагандисте хоће још у оно доба да
уврсте међу дан: славенска, а тадања чиста српска пламена. Молимо само ово: да нису
били Бугари финско турско племе како би се србска племена жалила противу њих чак
Карлу и Немцима, кад видимо: да сва српска племена од Италије па до Грчке и од
Балтијског мора па до Јадранског и Јонског устају ни Римљане и боре се с њима? Не
жале ли се овде Срби Бодрићи Карлу на Бугаре као турско аварске чорде, на које Карл
војшти? Да пак нису изкорењена и изсељена сва српска племена чак из Мале — Азије, а
камо ли из данашњих српских земаља иод дан. турском и аустриском царевином све и
до 7. века по Христу, и да су Срби у свим тим земљама живили као робље, грчко,
римско и остало — сведоче нам јасно Михајил Сирианин који вели: да су српска
племена у Малој Азији, или тада већ тако звана Склавинска т. ј. робска, — као да има и
ропских племена, и као да има на свету и народа, који се зову од радова својих:
бријачки народ сејачки, жњевачки, шиваћки и т, д. — у време Јустиниана — а то је око
690 год. по Христу—имала преко 70.000 коњаника, с којом су, војском, служила у
најам императору. Но када су Арави побили Римљане, они су ступили у заштпту
Калифа који им је и поклонпо бив: њихове земље око дан. Антиохије и на острву Криту
вид. Chronique de Michel le Syrien Jour: Asiat 1849 Avril et Mai p. 339. — Одкуда би и за
кога постале епискупије у местима чистим српским као: 1. У Моглену у тако званој
садањој Маћедонији још 692. г? А да тај Моглен није тунгуски или камчадилски
сведочи му и само име његово, а да није ни елински ни римски такође јемчи то што је
основан и подигнут на развалинама старе Едесе. Даље 2. у Драговици, или месту
Драговића, који нападаху још у 6. веку на Солун, дакле пре мнимог досељења Срба у 7.
веку око 879., 3. у Рептини и 4. у Србици дан. Серфиџи код Солуна; такође се спомињу
епискупи око исте 879., г. 5. у Сетуну још око 689. 6. у Језеру 897. 7. у Велестињу. 8. у
Васињу, 9. у Гардину или дан. Гардику и 10. у Мелнику око 890. год. спомињу се
такође епискупи, а колико их је још пре тога било у побројаним и другим засад
непознатим местима то само Бог зна? Напослетку — вид. Глас: 18. стр: 310 — јасно се
говори да се: престо патриаршије св: Апос: Павла простире, до Равене, Лонгобарда и
Солуна, као и до Склавена — Срба — Ξ χ λ α β ο ν — Авара у Панонији и Скита.
Да нису одиста живили Срби и у време Христа и после овога свуда овуда, како би
могли учени људи тврдити: да су некада сви народи од Оронта у Сирија па до Данцига
у Ђерманији; — а друга опет од Евротаса у Грчкој па опет до Дапцига - свуда туда, и
сви народи у том простору, од искони па до најпрвијих времена живили и говорили
један језик? Што сада говоре бивша млога и силна српска племена: шкопски, грчки,
румунски, турски, мађарски, италијски, немачки, и друге језике, то није сљедство да су
некада у тим бив: чистим српским земљама живили туђини. Огромност и величина
племена срп. или садањих славенских, може нам протумачити живовање њихово свуда
и на сваком месту и даље од назначеног простора и земљишта. Одтуда налазимо године
820 и раније у Халифа Кордонског Ал - Хакема 2000 телохранитеља Срба .У
Абдурахмана III око 950. 4000. Одтуда налазимо Србина Сабура да влада као цар у
Бадахасу од 1009—1016 год. Тако у разним договорима Мљечића још у десетом веку
налазимо чистих српских имена: Брада, Добрашин, Будина, Станко, Благошић,
Вукашин, итд., а видите то нису маџуска, или башкирска каква имена? У Сиријског
паметариста, познатог подименом Бар Евреји — рођ: 1228 ум 1286. — налазимо ово:
„Прве године владе Мосшаркија изашли су разни народи, као: Алани, Славени — Срби
и Лазги. Они опустоше сву земљу до Адербајдџана, отму град Бердау и убију у њему
20.000 људи, па се врну натраг.* А кад Латини освојише Цариград 1204 године онда
налазимо у деоби империје и област српску у М. Азији — Provintia Optimati, Provintia
Nicomedia etc: - Provincia Σ ε ρ β ο χ ω ρ ι ο ι ζ т. ј: Српска. Тако налазимо око
754. 691 и т. д. год: свуда у Азији и на сваком месту Србе. Тако је још у време
Јустинијана, дакле пре мнимог пресељења Срба у ове земље овде, у Малој Азији било
30.000 војника Срба сабраних у тој земљи, који су састављали одабрану војску под
својим војводом Невулом — Η ε β ο υ λ ο ν . Но све то на страну, али питамо све
противнике Срба и њихове старине: Како је могао наш цар и император Душан
постављати у старој Троји у Малој Азији свога намесника да тамо није било Срба? Ево
подлиних речи летописчевих: ''Богдану мужу искусну во воинствених потребах одал
Ассак в Тројади'' и т. д. — види В.И. Ламан: О слав: в: М: Азији. По Вељтману и
другим новијим паметаристама живила су срп. племена у свој дан: Ђерманији па и у
Данији, која је се још и звала Србија, и нешто у Шведској тако званој Богусланској и
Смоландској области, у којој се и дан данашњи народ одликује оделом, језиком и
обичајима од остадих Шведа. У тим областима, као и по другим местима, колико нам је
познато, међу многим именима места и т. д. која до данас остадоше чиста српска, само
ћемо укратко идућих неколико казати, остављајући до другог пута да о овој ствари, као
и о срп. племенима жившим у Ђерманији, коју више кажемо. Тако дакле племена:
Смоланд, Богуслан, Богуш, Нерика, Даљекарлија и Умео Здрављан области, као и
Севар р. Јадерн, Медопад, Гередаљен Маљуига, Спљан, Божан јез: Орша р: Мора,
Мотала р. Скора, Бравичен, Супебра, Раба, Села остр.Даља р. и Богуслани, Богуши,
Смољани, Рекарни и Миљани племена, јасно сведоче наш навод, као и лична имена:
Богуш, Годрун, Вулистан, Љуба, Раде, Рашко, Драго, Лакман, Бојемунд, Одо, Ателстан,
Ивар, Горда, Сидок, Татил, Ласкар, Сваран, Смирди, Милан, Божа, Радан и тд. Осим
овог сам титул шведског краља вели, да је он: краљ Шведски, Норвешски, Веноски т: ј;
вендски, или српски, Готски итд. а овако се не би могао звати, да није негда владао над
неким делом срп. народа, који живљаше у његовој краљевини па се доцније прели у
Шведе. Да су одиста Срби живили као Срби и у 13. веку по Хр. дакле пре и 600 и нешто
више година, у дан. Шведској јасно нам још сведоче,имена: Вукашина, Ђурађа и
Нелпана, итд. који се у то доба угураше у дан. Француску. ''Totum residium Vulcasini
domino regi Jranciae remauebi'' и ''in perpetuum dimittimus et quittamus Girortium et
Neelphan et Volcasinum Normanum'', итд. записано на карти de pace Exolduni inter duos
reges ano M.C.X.C.V. и Charta pacis inter regem Jrane. et reg: Angl: Johanno mec. Види
стр. зибл. и поход Викин. Стринхол: — Од ђерманских, или Срба из тако зване свима
писаоцима Велике Србије, краљ Рашко војевао је на Инглиску, ту био побијен и
ослепљен вели Раић на стр. 147 своје паметарнице. Но ван њега, многа су племена
српска живила па пропадала у Инглиској. Тако међу осталима Вулићи, основали су
град у Ингл. Вулић, који је данас најзнатнији, са својих бакарних фабрика. Тако исто
млога и тисућама управо имена места вароши, градова река итд. у Инглиској, то нам
сведоче, као: Силапа пл: Драгеда, Мајак остр.Вилар р. Сабера, Серба, Каљна р. Ротар,
Родна, р. Љиг р. Братана Ужа р. Медвај итд. Тако се исто зна да је била цела област
српска још у 2. веку по Христу у дан. Инглеској, у којој су била ова чиста српска места:
Дуговица — Delgovitia или Дрговица, Сарбјодуни — Sarbioduni итд. која чиста српска
имена носе, а наш навод сведоче. Осим свега овога најјасније нам сведоче многи
обичаји баш у оним крајевима, у којим живише па се угасише Срби, у дан: Ингл: а
нарочито гајде и остало. Ми сада само напомињемо све ово остављајући до другога
пута, кад ћемо ствар опширније и колико нам силе допуштају представити.

Грана Срба, која је од китајске империје преко Сибира, дошла у Европу, настанила је се
у дан: Германији, једном делу Франдуске, Белгије и Холандије, па из ове један део
отишао у Енглеску данашњу и тамо изчезао у Англо-Саском народу, оставивши после
себе као знак свога тамош: бића, горе споменуте градове, стотине села места итд. која
до данас носе чиста српска имена.— Она обухвата, осим споменутих у Рајићу и у
других осим многих ситнијих српских племена још и ова:

1. Поморјане, живили су од реке Висле до Одре, по брегу морском. Кроз земљу ових
Помораца протицала је река Прситица, која је делила ово племе на двоје: западна
страна од ове реке звала је се Предњим, а источна Стражњим Приморјем. Муђу овим
српским племеном живила су још српска племена, у истом простору као: 1. Рани иди
Ранци, 2. Волићи или Вељићи, 3. Рујани или Рујанци.

2. Племе Вељића или Љутића, живило је западно од Одре, а међу овима Укри на реци
тако званој Укри, а ови Вељићи или Љутићи опет делили су се на 4. главнија племена:
1.Ратаре, 2. Доленићане, 3. Широпане на реци Пени и 4. Кићане. Вид: (Адам:
Бремански: у Gesta Hamenburgensis eclesiae pontificum Oddaru Pomeranos dividit a Vilzis,
а исти за Вељиће или Љутиће вели у истом сачињењу: III V. 21. стр. Cum multi sunt
Yinilorum populi fortitudine celebres, soli quatuor sunt, qui ab illis Yelici, a nobis dicitur
Lutici. Ni sunt Hicini et Circipani, qui habitant citra Penimflovium et cet.
3. На југозапад од Велића, или као што их Адам зове Љутића, живили су Стадорани на
реци Спреви и Хавољу, они су се такође делили на неколико племена, међу којима
понајзнатније је било: Брежани при изливу Хавоља у Лабу. И Стодоране и Брежане
често зову једним именом Гавољани.

4. На северозапад од Гавољана и Љутића живило је српско племе Бодрићи, или


Абодрити немачких писатеља. Они су заузимали сав брег Ерског, или садањег тако
званог Балтијског мора од Реченице до Свећина реке. Кроз земље овог српских племена
протицале су још ове реке: Лаба, Бела, Травна или Травник, и Свећина. Ови Бадрићи
звали су се још и Рарозима, а и делили су се на многа мања племена, међу којима су 1.
Вагри највећи јунаци на мору били, 2. Полабци; а међу Лабом и реком Степеницом
живили су 3. Глињани; истоку по реци 4. Варнави, Варни; 5. Раци т. ј. Рашани са
Рациградом; а у Вагра је био и остров дан. Фембра. 6. Кашуби који су у 19. веку
изумрли, 7. Доденићи и 8. Ратари. Ови су дан: понемчени Штетинци. 9. Вилинићи око
дан. Берлина или Брандербурга, 10. Бризанићи. Они су дан: Хавенбурци 11. Ере или
Ерули. Они су дан. Мекленбуржсци; 12. Бризнићи, или д: Пригнићини и Перлбергци,
13. Хавољани или дан: Ховелбургци, 14. Сединићи или дан; Штетинци, 15. Кислинићи
дан: Грифенвиздци; Рарози, дан. Штолџенци н Анкламенци, 16. Србићи дан:
Најбранденбургци; Варни су дан: Роштохинци, Буцовци и Густровирци; 17. Бодрићи
или данашњи Мекленбургци и Шверинци, Полаблани су дан. Рацебуршци; Вагри и 18.
Љубенићи дан: Љубегсци и Алденбургсци; Рани и Рујаини или дан: Ругијани; 19
Глинићи или дан: Аненбургсци; 20 Сороби и Серби дан: Сервестани; 21. Лужички Срби
или данаш.Саксонци, Мисници и Липисцини, 22. Милчани такође Саксонци данашњи и
Прусији. Тацит описујући српске земље даје им сав простор од стране Галије, Рација и
Панонија, који заузима Дунав и Рајну, са стране Сармиције границе су му несталне; а
сав остали простор њихове земље опасује Ерско, или Србско, море са многим, острвима
и заливима, у којем су Римљани, он вели, од скоро, пронашли још неке нове српске
народе, па чак и са царевима. Осим целе данашње Германије Срби су још живили и у
већој чести данашње Француске, па ево нам доказа у истог Тацита и Јулија Цезара De
bello Galico, а у Тацита De moribus Germanorum к. ХХVIII.

...

Међу свима народима, осим Гала који нападаху на Рим и његове области, били су Срби
најужаснији нападачи са осталим племенима српским. А зашто су Срби нападали чак
из Даније дан: са Српског мора и из Франц: на Рим јасно је кад се зна: да су ти њихови
нападаји били само због повраћаја отетих од Срба земаља, које су биле овуда у сад:
нашим и другим местима; јер се из тих земаља најбољи и најхрабрији удалише
нехотећи сносити римски јарам, и одоше својој браћи живећој на Српском мору у вечне
снегове и ледове, молећи за помоћ и за избављење те са истим Србима, који насељаваху
сву дан. Ђерманију, почеше дуге борбе противу Рима и његових развратних Квирита,
као што каже Тацит, к. 37. De moribus Germanorum: ''Близу Океана живе Срби, народ у
садање доба доста сдаб; али пређе по својој слави огроман и велики. На величину тога
народа показује огроман бив: стан њихов с обе стране реке Роне. По пространству
овога може се судити о величини и сили непостижној тога најхрабријег на свету
народа. Кад је се навршило 640. г. о саздања нашег града (на 60 год. пре Христа) и то у
време консулства Цецилиа Метела и Папирија Карбона, први пут код нас чули су се
ужасни звуци српског оружја. Од тога времена до другог консулата Тројановог
свршило је се 210. г. како се ми непрестано боримо да би покорили те Србе, а колико
смо несрећа за то време претрпили, то само богови знају. Ни војне Срба у Италији, ни
војне за покорење Картагена, ни војне за освојење Шпаније, ни за покорење Галије, ни
за покорење Партије, нису нас скупље стале, нити нас све скупа више тиште од војни за
покорење Германских Срба; јер је слобода Срба рђавија од царства Арзасова...

Појава Хуна у српским земљама и стање источне и западне римске империје у то доба

Пошто Ерманарик готски краљ разпростре своју власт над свим српским племенима,
живећим од Балтијског мора па до Дунава, и од Црног мора па даље сјеверу,
захватајући ђерманска племена и земље, јављају се ужасни Хуни народ Финско-
манголске расе. Први судар Хуна са Готима и њиховом државом били су узрок
Роксалани Сарматско племе, којима је био тежак јарам готски; те су Хуне позивали на
помоћ против својих господара. За ове договоре Ерманарик ужасно казни жену
поглавице њихове и везавши је за репове четири коња живу је разтргне. Помоћ
Роксаланима, Сармитима и осталим од Хуна неизостане. Хуни су дотле били покорили
сва Турска племена од Урала, Каспијског мора и даље идући Црном. Међу покоренима
били су и Срби живећи тада на Кавказским горама и око Каспијског мора, Алани и
остали. Борба буде и Готи подлегну овој; те Ост-Готи обвежу се Хунима данак плаћати.
Визи-Готи напротив под своја три краља: Атанарихом, Фридигерном и Алавитом
договоре се, да се боре са Хунима; но глас о појаву ових тако преплаши ове мучиоце
српске, да у место одбране... први побегне у Карпатске планине, а други двојица
предаду се Источној Римској Империји, пређу Дунав и населе се у земљама те државе.
Међу овим насељеницима 200.000 било их је са оружјем: ''а остале неси могао
пребројити колико песак у мору'' као што вели Марцелин. Угњетавани римским
чиновницима, и негледајући на дате таоце у деци и оружју, они једно с тога, а друго из
страха од Хуна, јер су се ови приближавали Дунаву, — навале на Империју и 378 год. 9.
Ав. код дан: Једрена побију римску армију, спале импер. Валенса и заузму сву Тракију
и Маћедонију. Међу тим и сам Атанарих тајно пређе Дунав, те се придружи осталој
својој браћи. Један део ових, у броју 200.000 војника, под Радогајсом нападне на
Италију, а остали опљачкају Маћедонију, сву Грчку и Атину, у којој сруше и храмове
идолопоклоничке; па пошто, по наговору источних императора, нападну на Италију,
настане се у Илирику и у овом оснују независну државу. Ужас је владао свом Италиом,
у којој 6. Ав. 410 год. робови отворе врата опседнутог Рима; те га Гали опљачкају свега
за пуних 6 дана непрекидне пљачке. О овом ужасу писао је блажени Јераним: „Кад је се
угасила светлост целог (света) мира, и кад је била одсечена глава Римској Империји;
тада је погинуо цео свет у једном граду; мој је језик занемио, и ја сам у бездну унижења
сурвао се. Сиријски шпекуланти куповали су римске жене и госпођице, те их продавали
по трговима.'' Можда варвари Готи, под својим Адариком, и не би напали на Рим, да
неје глупост и сплетка придворних око Императора свргла са звања Стилихона, који је
пређе растерао Радогајса са његових 200.000 војних да несу глупи Римљани, а по своме
варварству и зверству, заповедили: да се све жене и деца војника варвара у римској
служби побију. Несрећу, коју постигнуше, Тамкануз Гаији Рутили Кумациан описује
овако: ''Од тог доба од кад је Тошкану и пут Аврелијев опустошила рука Гота, и од тог
доба, од кад домови незастављају разпростренење шума, пустара, и од кад мостови
неудржавају реке; безопасније је поверити се неверном мору", (него верној земљи
италијској). Тако је дакле страдала римска Империја, некадашње страшило и пакао
целог света. Но њој још неје враћена жалост за срамоту. Хуни, по смрти својег
старешине Белханамира, живели су под разним племенским старешинама. Њихове
чорде разпростреле су се око Дунава, који је био природна преграда да не насрну на
Источну Римску Империју. Пре него што кажемо коју о њиховом Атили ваља нам да
напоменемо: да су главни и најзнатнији сајузници, или боље рећи покорени народи,
Хуна били Каспијски Срби и Алани, ван осталих многих. Но негледајући на сва та
разделења Хунска на племена, пак су покорени народи строго од ових зависили. Док су
год овако раздељени били на многе племенске старешињице и племена Римљанима не
беху опасни, но шта више још корисни, служећи у војсци ових. Тако се прича и за
самог Атилу: да је у младости био римски војник. Тако се зна: да је цар њихов Улдин
бранио Рим као римски начелник и пријатељ, од Гота и других варвара. Но обе
Империје не беху дуго сретне, а то с тога што се међу Хунима јави знатна личност,
којој суђено беше: да застраши цео свет т. ј. обоје Римљане и Гало-Немце.
Частољубиви и властољубиви, а хитри, Атила, са братом својим Бледом, око 435 год.
већ је сва хунска племена подвргао био под своју руку. Докле му требаше брат, као
оруђе ради постижења сопствених цели, дотле га је трпио и с њим подједнако власт
делио, али, кад му овај поста не само излишан, но још и на досади, он га, по азијским
законима и обичајима, 444. год. у мртви; те тако оста сам самцит господаром
многобројних Хуна и покорених народа. Прво дело беше му: обезбедити и повисити
данак, који му плаћаху обе Империје, као и закључити уговор: да му се издаду сви
Хуни у служби ових, а тако исто и они који би убудуће прибегли истима. Њему је
требало још неко време да у Азији, за свога сина Ејлака, или Иллака, обезбеди неке
земље покорених Хазара и других турских племена, што је на скоро и учинио. По
овоме окрене се свуда и на све стране противу Гало-Немаца, као да их је особито
мрзио, и као да им је се имао за што светити. Овоме су узрок били, по свој прилици
Каспијски Срби, његови верни сајузници и поданици, које сви зваху Хуно Сабири, или
Срби т. ј. Хунски Срби, и који, као први поданици Атилини и Хунски, могаше нешто
израдити за своју браћу, над којима господарише до Хуна Немци. Напослетку и сама та
околност, што су ови били робови немачки, и што им је стало било до тога, да се освете
оваким страшним и најужаснијим угњетачима, спрам њих је хитри Финомонголски
заповедник, који бејаше и ваљан политичар, имао више расположења, него спрам Гало-
Немаца, као господара и људи, који имадоше и војске, и спреме војене, и власти, и тако
рећи државе. Једино је ово, а не као што Славенофили, на основу тог разположаја,
тврде: ка бајаги да је Атила са свјим Хунима, био Славенин и то Бугарин, или са Волге
Рус. Кад би се тако по ћејфу и вољи могли преливати народи у Славене и Русо-Бугаре,
онда би ови Хуни били пре Срби, као што ова веровања Гота и Данаца сведоче. ''Slavos
olim et interdum Saxones postea Vinedos, Vendos dictos atarie nostris Hunos audisiiss'' (т. ј.
под именом Хуна наши су стари разумевали Србе (Славене Балтијске, а ту су живели
од искана само Срби) по некад Саксонце, које доцније називаху Србима (Виндима,
Вендима) Напоследак и сама сага Hervrar каже: Edit sumar et Heidrekr Kongr var i
hernadi, kom han lidi sinn vid Hunaland: Hunli hiet kongr er par riedi fyrir: dotter hans hid
Lunfa (Slava)'' (т. ј. Летом је отишао краљ Хејдрек на војну и дође са војском у земљу
Хунску (Србску), којом владаше краљ Хлум, или Хум и у ког беше кћи Слава.) Но ми
не можемо извртати паметарске истине, нарочито кад сазнамо и легенде, које се
створише о Атили и његовој личности. Ове се деле на три дела и то: 1. Грчколатинска,
или хришћанска, види Атилу као изрода ђавоља послана богом, да казни Римљане за
страшне грехе и ужасне разврате и не наравствености. У ових Атила ваља да се
приближи што више ђаволу те му Је с тога: глава ћелава, уши велике долазеће до
размера магарећих, глава често магарећа и т. д. Једном речју: Атила вала да наличи на
Анти-Христа, па мирна крајина; те на тог и наличи. Друга Нормано-немачко-галска у
којој Атила неје ништа друго: до чисти Карл Велики, па је и био, и добар, и разборит, и
више грађански но војени човек. Само Гото Нормани хоће да га преставе, по свом
карактеру, крвожедним. По трећој или назови потомака његових дан Маџара, он је
онаквим каквим га описује Приск изосланик Цариградски у год. 449. к Атили. Овај је
видео Атилу лицем к лицу. Такви је исти каквим га описује и Јорнанд 550 год. и
Проспер Аквиријски и Идације шпански епискуп. Ови га описују ни узми ни остави до
каквог данашњег правог Маџара, Бугарина дунавског и из Добруче са Волге Татарина,
иди Киргиза. У њега је: нос кратак, широк, при челу сасвим га нема, на врху издигнут.
Он је омален, дежмекаст, шишкав , кругуљаст, с кратким дебелим вратом широким
раменима. загасито црнпураст, подочне кости врло изпупчасте, лице широко, затиљак
затурен натраг, као кијак, или иде у вис једном речју: прави Монголин и друго ништа.
Но да баш овога свега и нема, и да наличи на каквог чистог Славенина, опет нам
паметарница каже: да су Хуни разбијени Кинезима у првом веку, и почетку другога, по
Христу, са разширених кинеских граница, чак до дан: Сибира и скоро Каспијског мора,
и отуда овима (Кинезима) прогнани и отурени, зна се: да су се Хуни неколико тисућа
год. пре Христа , непрестано борили са Китајцима и то као Монголи и Фини, а не као
какви Славени, Немци, или који други европски народ. Што се у Атилину стану налази
људи, који праве и сију пиће сготовљено од жита, ζ ι τ ο ζ то неје никако чудо.
Узмимо само његову војску, која је, пошто он посла своје посланике 450 год. у једно и
исто време у Цариград и Рим, и који се ту јавише Императорима са речима: „Мој и твој
господар, заповедио ти је: да му приготовиш твој дворац." — ступала у Галију; па нам
не треба никаква слављанофилска поповања. Војска му беше састављена из свију
готово народа европских и азијских, бар граничећих се са Европом. Прво стајаху, у
његовнм војеним редовима, Ост-Готи, са три своја краља; за овим Гепиди, под својим
владарем Ардариком?; Ерули, или српске Ере, од којих стрепљаху и сама
најварварастија и дивља Галонемачка племена; за овим Сцири, Турцилинги, Бургунди ,
који пре тога, занешени христианством, разбише Актара цара Хунског; за овима тако
звани Хуно Срби, или Каспијски Срби; за овима: Уархуни, Хуни, Утургуни, Ургури,
Кутургури и т. д. т. ј. Маџари, Бугари, са разним Монголским и Финским племенима.
Неје ли ту дакле могао видети човек и правог Мангола и Европца са својим
принадлежностима? Неје ли ту видео свакојаких људи, почев од. загасито црне масти
крутуљастог и широког лица Хуна, Монгола, или дан изродка ових Маџара и Бугара, па
све постепености у боји лица и косе, до беложућкасте косе Србина, са плавима очима и
белим лицем? А сваки тај јахао је свога коња, па још на своме седлу; држао је свој мач
и друго оружије. Атила му неје могао дати, а неје ни имао одкуда; јер он неје ово ковао
и коње патио. Шта више, он их неје могао не само слити у један народ, све баш и кад би
хтео; но неје их могао све ни оденути у своје хунске дреје, јер је и сам ове отимао од
других и туђе и навлачио на своје људе, а никад их неје правио, нити је имао за то
времена и знања. Борбе Атилине ми, нити смо позвани, нити нам је потреба, наводити.
Ствар је свима позната: да је притесњавао све и сва, кога је год могао и колико је год
могао, неразбирајући, ни за веру, ни народност. Једина му је заслуга што је допринео:
да се што пре сурва огрезла у гресима и у сваком неваљалству једна и друга Римска
Империја, гурнувши их још више у понор разврата и неваљалства. Њему имају Славени
да благодаре: што је својом силном и снажном Финомонголском десницом проредио и
ослабио галонемачка племена, која му негда измакоше у Азији робства, и која је он са
особитом вољом гонио и утамањивао. Благодарећи њему и учињеном сајузу са
Вандалима (од којих су дан. Бошњаци, који се још зову ајдалије или вандалије) српским
племеном, живећим тада у Африци; па и ако тада Атила не узе и не опљачка Рим, то
учинише Вандали, као сајузници и пријатељи његови. Да су Вандали одиста били
српско племе јасно нам сведоче ове речи Адама Бременског : (Serbes) Servia (Sclavonia)
amplissima Germaniae provincia a Vinilis incolitur, qui olim dicti sunt Vandali (vid. Adam
Brem: 1.1.2.c.6.4.) а тако исто вели Vambecius у свом Orig: Hamb: 1.c.ss. Српски језик у
Хамбургу зове се Вандалски (Liguam vandalicarum voc. vinilorum) Узроком Атиле
непаметни и развратни као и остали, импр: Валентин својом сопственом руком 454.
год. уби спаса Империје, славног Ајецију, који у Галији устукну силу хунску. Али и
овај развратник не царова дуго; јер га 455 год. уби сенатор Петроније Максим, који се
обуче у крваво одело императорово. Већ 453. год. лежаше Атила, у сред свог брачног,
са Алдином весеља, мртав и то онај Атила, који застраши цео свет и од чијег се страха
изседи сва Падуа, па се настани на мору, где у страху основа богате, но развратне
Мљетке, или Венецију. Чорде његове како су се саставиле, тако су се и разпрсле. На 16.
година после смрти његове т. ј. 469. већ и мртва глава сина његова Денгезита оде, као
знак подле римске политике, у Цариград, а од силних његових Фина и Хуна већ не оста
ни гласа ни трага. Смрт његова и разпадај његове огромне државе од Јадранског па до
Балтијског, или Српског мора, и од Рима тако рећи па до Цариграда оживи, тако рећи,
српска племана у целом том простору; ови дигоше главу и почеше се силити и снажити,
јер немаше ко да им смета у томе. Источна империја попуњаваше изпразњене Хунима
благајнице и проређене Гото-Немцима војнике, а нарочито сви и сваки грабљаху се да
ступе на импер: столицу, како би и оно мало државна богаства и силе поцрпели и
расули. У Риму не беаше ни за длаку боље. Осим страшњих, свију способних и
грабећих се за императорско званије, лица, варвари зобаху и оно мало римског добра,
што остаде непозобано. Војска, у место своје војене вештине, упражњаваше се у
непрестаним изборима нових и нових императора. Негледајући ни на титулу
Императора: Dominus (господ) ни његову aeternitas (вечност) ни на majestas
(величанство) ни на све окружавајуће га свето, вечно, преузвишено, благословено,
безсмртно и т. д. као sacrae cibiculum (свете особе) sacrae largitionnes (св. сакровишта) и
т. д. груби и незадовољни војници вечно су давили и гњавили ове, те друге постављали.
Још је Септимије Север учио своје наследнике: „Лажите војнике и смејте се над свима
осталима." Императорске вечне, свете и величанствене главе летеле су непрестано с
рамена њихних, као старе печурке са трулих пањева, негледајући на то: што им за
живота њихова, њихове кипове обажаваху и у ред богова увршћаваху. Ово је овако и
морало бити, јер Рим не беше оно што је био негда. Он је био чорда рамзесових још
дисциплинарних, а сада посве развраћених свију народа, војника који владаху над
разним покореним народима. Његово право и све египатско-жрече тајне сенатора и
патриција беаху и народу одкрите, доцније изсмејане, презрене и заборављене. Сталеж
рамзесових војника оно мало своје египатске крви мораше разтуривати по жилама
млогих покорених народа, а у своје жиле примати бујне реке, а не струје засушивајућих
се поточића; те тако Римљанин н не личаше више на Етиопца. Стари Рим неприличаше
на нови, а нови, ни у длаку неналичаше на стари; у старом Риму, или сакривеној
Српској Хваленцији, беаху рамзесови војници, који покорише околне народе и над
овим господарише, беху аге и бегови; ту бејаше борба међу плебејем, или вечним
робом, са патрицом, или вечним господарем. У овој међусобној борби покорише те обе
силе Шпанију, Картагену, Грчку, Парсију, Јудеју, Сирију и друге богате и изображеније
земље. Са покорењем ових рамзесових потомци непрестано се богатише како са
урађеним богатствима, тако исто и са робљем, које умеше ови јунаци градити и
стварати. Рим благоваше и аговаше; ама са покореним народима улазе у крв и државу
римску, и масе варвара, које такође хоће не само да робују, но и да господаре. Стари
поплеснивили сенат и сва устројства затресоше се, а дивљаци почеше се облачити у
императорске ћурдије. Докле иђаше та борба с влашћу и господством народ пропадаше
од тешка робства и умора; али сад наступише борбе ових међу собом, а и земаља не
беше више изображених, у којима би се могло што год ућелепирити; те да стари и
вечнн Рим само ждере и тражи што готово од других да отме. Оно што беше робља
изображенијег, са глупости римске, поста јадна и незнатна раја, која мораше
обрађивати земљу и вршити млоге ситне безкорисне послове у господским домовима
као: при сваком часу дерати се и викати у место садањег нашег избијања часоказа и
тиме показивати време господарима, лајати као псето и т. д. а не радити већ знајуће
занате. вештине и т. д. У државном робству ово је морало излазити у аренама и
циркусима те се борити, међу собом и са љутим гладним зверовима за насладу
Римљана. Борбе ове заузимале су понеколико тисућа људи, који су често сви плаћали
животом. Међу тим, као што рекосмо, богатих и изображених земаља нестајаше, а
варвари око граница римских, голи и боси, гладни и разпојаси, чекаху и погледаху на
Римљане, као на богове, но са тим својствама, који се могу опљачкати. Разврат, луксузи
и ужасне потребе идоше узастопце, а ове праћаху највернији другови: скупоћа, глад,
помор, незадовољства и остало. Римска држава,као и сви војници, подедида је се у два
ужасна и свима дравилама одвојена један од другог табора, и то један у коме вдадаше
квиритска разњеженост, најгаднија и најужаснија деморализација а са овом, од тешких
наслада, таква изњеженост и слабост, којој требаху ви језици детлића, гњезда колибри
и остаде њежне и најскупоценије ствари да се само та преслабачка женкарош подкрепе
и изхране. Њима требаху одела од злата и драгог камења, а за то све ваљаше да се стара
други табор. Напротив у овоме другом не беаше већ више ни душе ни срца, ни силе ни
снаге; јер му све одузеше, што имаде па и ћери, и жене, и децу обојег пола и т. д. Овај
не маше ни леба да једе, а камо ли што друго. Он га не умеаше већ а и немаше с чим ни
да произведе. У војсци владаше то исто т. ј. или претерана разњеженост, која не беаше
већ ни за насладе собствене снажна, да их готове ужива, а камо ли да се бори и бије, а
друга страна беаше грубља и дивљастија од свију варвара и дивљака. У прва времена,
римски војник, огледало овог сталежа, врх производства, силе и храбрости: подиже
огромне путове, насеобине, градове, градиће, тврђаве, вароши, паланке, дивне
водоводе, прекрасне храмове и све остало, и то све својим сопственпм знањем и
рукама, тако, да га кажњаху за изгубљену битку само радом и трудом. Он се у то доба
мољаше богу и старијима: да га воде у рат да погине; јер воле и погинути но с
радовима, и у овима, жив упадати у земљу и затрпавати се у овој. У ово време
нехваташе квиритима снаге да бар обиђу те путове, које им подигоше предци да
поправе то све направљено ит. д. и ако грубија маса, вечно се дераше: ''немамо леба и
воде, скапавамо од глади, жеђи и голотиње" војник напротив викаше управљачима: „Ви
нашу крв и живот уцењујете на дан у 10 асова (3 гр. и 5. пара чар.) а то нам не стиже ни
за одело, ни за оружије, ни за чадоре, а још морамо плаћати за одпусте и одкупљивати
се од тиранства и нечовечанства центуриона" и т. д. Несретни војници морали су
плаћати: за 1. фунту говеђине 12,5 гр. чар. 120 гр.чар. за најгрубију обућу тако звану
caliage (каљаче - прим. ''Свевлад''). и т. д. па се то све покрај његова рада и патње
неописане, и опет неје имало одкуда узети. С тога су слетале императорске главе са
рамена им као печурке; с тога видимо Императоре не из римских благородника и
доцније поставшег народа; него из свију покорених народа. Тако Трајан и Адријан
беаху шпански Срби; Албин и Септимије Север африканци; Филип Араб, халдејац и
жрец сиријског бога сунца; Антоније Гелиогабал (Елагабел) Србин дански, или тако
звани Гет, као и Александар Север и т. д. а од Аврелијана већ римска крв не ступаше на
императорски престо. Овај непрестано заузимаху Гали, Немци, Готи, Грци, а највише
упола поримљењаци из разних српских племена. Ови се сви подизаху од чистог и
најуниженијег робља; али све беше узалуду: јер Императори не баеху криви бедама и
несрећама Рима и његове државе од 40.000.000 душа. Уплив туђи свуда је и на сваком
месту био. Ту неје било борбе простака са властелом, и робља са господарима, него су
баш ове варварске народности изтискивале свуда и на сваком месту оно мало заоставше
нечисте римске крви. Сенат већ беше састављен из самих варвара, а литература римска
повађаше се час по једној, час по другој провинцији и по тим народностима, гледајући
како кад беху ове престављене у држави и другоме. Тако видимо уплив робова Елина
да је толики велики био још у време Цицерона, те овој рече за елинизам и језик му: „То
неје некакав слаби поточић, који из Грчке тече у Рим; већ је то страшно велика, силна и
бујна река." Сва римска литература и сасредочавала је се и у понеком Ливију,
Андронију, Покувију, Енеју и т. д. Грцима. После ова подпада под уплив италијских
градова, од којих Кремона и Милан додаше Виргилија; Падуа Тита Ливија, ког
укореваху за варваризам у језику и осталом; Верона Вертувија Хосталија, Корнелију,
Непота; обрежје језера Гарда најграциознија појета Катула и т. д. По овом влада уплив
Галије, која даје: Трое, Полтеје, Петроније и т. д. Даље уплив Шпаније, које појете, а
нарочито кордовске, прекорева још Цицерон за одвећ велике разкошлуке у фигурама.
Шпански уплив владаше над Римом од Нерона до Трајана, а преставници овога беаху
Калумела, Помпоније Мела. По овом иде уплив африкански, ког су представници: Ани
Корнут, Септимије Север (предак императора) Фронтон Нумидијанац, Тертулијан и т.
д. Стари Рим покораваше, изтребљаваше, утамањиваше и продаваше као рубље туђе
народе, заузимаше њихове земље и богатства, које свуда ина сваком месту насељаваше
својим насеобинама. Од Христа напротив, или тако звани Императорски Рим, већ
уступаше непрестано један по један комадић земље дивљацима и варварима. И ово му
небеше доста, већ овима даваше своје земље, насељаваше их у својој средини, примаше
у војску и т. д. и то све не беаше у стању да га сачува од пропасти, да га учини бар за
једну годину мирним и спокојним. Буне се подизаху свуда и на сваком месту (као
разтичуће буре, кад се удара на једном месту, да се устава вода, а оно разтиче на 10
других и т. д.) и све су те буне од самих војника, којима најтеже беаше; те за 20. год.
промену се и погибе преко 30 Императора, који у исто време ничу у Италији, у Галији,
Шпанији, Азији, Африки, Илирији и т. д. Грађани, који се пре дичаху тим именом, и
бораху се да до њега дођу, сад остављаше земље и градове, те бегаху варварима и
дивљацима; и вољаху у ових, као што тада говораху: „под именом робова, живити
слободно"; него „у Римљана под именом слободе робовати најсужнијим робством".
Земља је римска са дана на дан све више и више пустела и гинула сама од себе а што
неје опустело, и што је још остајало у таворењу то је непрестано молило богове: да
дођу варвари, да их побију, да се не муче, или како спасу! Не су помогли ништа ни
закони, ни највеће и поштеније намере млогих императора, који беаху већи и паметнији
од прошлих времена. Трулеж је заузео мах а на поправке нико неје нигде дао, нити је се
ко на њих обазирао. Народ уморен, и упола мртав, немогаше се ни пренути, а камо ли
отрести умирања; разкошлук вишег сталежа дотеровао је дотле: да је покрај пред њима
павших не само од непријатеља, но и њих самих, другова, пријатеља и браће, (као и
покрај павших од рођене браће, коју још недохвати рука и мач непријатељски и брат
рођени у место да се брани и отима непрестано је дерао се и викао: (дајте нам циркусе,
арене, насладе) и т. д. У оваквом стању неки виде пад западне римске Имп. и продужују
до 5 века до пада Августула Ромула 475. год. Ово чине само с тога: што хоће пропаст
Рима да подведу под случајно име императора, који беаше имењак основаоца Рима, т. ј.
хтело је се да Рим и оснује Ромул и под Ромулом опет да пропадне, као што и
Цариград, подиже Константин, а под његовим имењаком заузеше га Турци. (Види
Шлос: Стасуљев: Ешев. Апол. Сидон; Лор. и т. д.) Ми овај пад остављамо до појава
српског владаоца Татиле, који оде у Италију, заузе Рнм , настани се и погибе у овој. Он
бејаше онај, који сурва Запад: Римску Империју, из које урвине више се никад и не
подиже. Неје наш позив, у овом кратком погледу на народност, етнографију, и
прошлост, народа означених на нашој карти, да описујемо и пад зап. Рим. Империје
онако како треба и ваља. Ми смо само укратко напоменули стање њено пред пад и
навели узроке, са којих она пропаде и то најкраће и најслабије, остављајући онима, који
се баве Општом Паметарницом да то учине како ваља и треба и да напомену: да је Рим
и његова царевина у време пада имао и више војника, и народа, и свега но кад гуске
спасоше Рим и кад Римљани теживом злата одкупљиваху се од Гала. Но у ово време, да
неје имао воље и моћи тај Рим и његова огромна Империја да се брани и заштићава, то
је познато, али зашто баш неје хтео и зашто се неје могао одбранити? наше неје да
испитујемо. Ова су два питања од велике важности како за сваког паметаристу, тако и
за државника, економисту, статистичара, војника и једном речју за све и свакога.
Српска држава под својим краљевима од 492. године

У оваквом стању зап. Рим: Империје (а у бољем по готову не беше ни Источна) и


пошто пропадаше и утаманише се чорде Финохунске, а Империје немадоше ни моћи,
ни воље да поврате све своје земље отете им најпре Готима, па Хунима и т.д. -
ускрснуше тако рећи српска племена, која су се, од смрти Атилиног сина, почела
непрестано приљубљивати и придруживати једна другима. Дуго, тешко и жалостно
робство научило их беше памећу; те се ујединише. Можда би им и ово ујединење и
приближење остало узалудно, да се нејави Самовлад, или Свевлад, први до сад познати,
по овом срп: Тропољу срп. владар, кога туђини зову Готом. Старе паметаристе доводе
овог нашег владара Свевлада из Велике, или Ђерманске, Србије, а зову га, са његовим
народом, Готом и Готима, но у исто време веле: да су Славени, а они сами себе зову
веле Лужичанима. Сви се слажу у томе: да су ови Срби Лужичани под Свевладом
основали државу у овим земљама пре доласка старих или уралских, Бугара, по млогима
на 4. људска колена. Онда не знамо зашто наш Г: Николајевић у свом, иначе
прекрасном и неоценимом делу, угурује Свевлада за целих око 149 год. доцније. У
овим својим и историско критичким покушајима, он меша другог Самовлада, Самка,
или Свевлада, који је се борио са Дагобертом Франконским и као што веле био му у
неколико и подчињен (''Samo dixit, terra quam hauenus Dagoberti est, et nos, si tamen
nobiscum disposuerit amicitias conservase, Sicharius dicens non est possibile ut Christiani,
Dei servi, cum canibus (Тако Гало Немци увек зваху Србе ђерманске, или из прастаре
Велике Србије) amicitias colant. Dagovertus superhiter jubet de universo regno
Austrasiorum contra Samonem et Vinidos movere exercitum et cet: '' (vid: Fredegar: C. 67). А
да су пак Србе звали Готима, то нам јасно сведочи више показани навод (''Nostro quoque
tempore Ragusanae matronae, cum ancilis Sclavenae (Serbae) nationis subcessent, eas Gothas
appellant'' (т.ј: И у наше време (вели писалац Тома Ђакон) кад се госпође дубровачке
разсрде на своје служкиње Српкиње, зову их Готушама, или Готкињама). Што се пак
тиче Лужичана, да су они прави Срби, о томе нема никакве сумње, и да се још и мимо
Срба зову, а и звали су се Милчанима о овоме и сам Дитмар тврди (vid. Dithm 1 6. Pagus
Milzeni, sive Milceni fuit pars Saraborum, ut notat Reineccius etc). Ми се нећемо бавити
око ове расправе Г: Николајевића, која је у основи, што се година и понеких појединих
лица тиче на понеким местима погрешна, а у споредностима и даљем развијању врло
добро обрађена; већ ћемо прећи на саму ствар Дукљанињовог Летописа, који је
преведен с латинског и напечатан у Срп: Летопису 1853 год: Ми смо, бавећи се у
Москви, имали под руком Луцијеву паметарницу и пребељежавали смо и из ње што се
овога тиче: те тако једно другим попуњавајући прелазимо на прекинуту ствар. Дакле
рекосмо, кад Хуни пропадоше, пошто утаманише готске чорде у овим срп. земљама, а
обе Империје забављаху се свака својим престолничким невољама, из Велике, или
Балтијско Ђерманске Србије, дође Свевлад да обнови некадашњу српску овде бив:
државу и да подигне овде живећи Српски народ, скоро са свим утамањен и сатрвен. Ми
смо видели: да су у овим земљама владали Хуни, и да су и последњи Готи отишли под
Теодориком у Италију још 458. год. и тамо се настанили, а ове су српске земље остале
тада са свим чисте од свију туђина, и биле у потпуној српској власти.

Свевлад, Самовлад, или Само, Самко 1. од 492-530 год.

Свевлад, или Само, Самовлад, као што су га писали, одпочео је тако рећи дејствително
владати (од кад се зна) око 492 год. по Христу у овим српским земљама. Од тог доба
знају зањ паметаристе које веле: да је се он појавио у време Папе Гелалие (постао Папа
491 а умро 496) и Императора Анаста (владао од 491-518 год.). Како је, од кад је баш
управо почео владати овај наш први владаоц Свевлад засад се још ништа поуздано не
зна, само се зна: да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: Бориса или Бруса
најстаријег, Татилу, или као што га неправилно пишу Тотилу средњег, и најмлађега
Стројила, или Остројила. Тако је дакле Свевлад владао пуних 38, од када се зна, а
колико је пре овога владао не зна се. А владао је од дан: Старе Планине до Рила па до
Јадранског мора, и од ниже Авлоне па до испод Трста.

Цар Свевлад, или Самовлад 2. син Стројимиров, Самовладовић 3. (5) (552-564)

И владао је српском царевеним пуних 12 год: т ј: до 564 год: Свевлад други одма обрне
своју војску те прође кроз сву земљу своју од ниже Војуње па све скоро до Беча, и од
Јадранског мора па до Искра у ''турској'' Србији. Он је немилостиво у том свом путу,
гонио и угњетавао Христијане, негледајући и на рођену браћу своју. У то време
Солињани, са својих морских острва и заклона, пошљу просбе у Цариград, да их овај
заштити; но на срећу њихову, а несрећу срп: народа Самовлад, или Само умре, као што
смо рекли 564. год: а на његово место ступи син му цар Селимир...