FEBRUAR 2010.

velikiodmor
srednjoškolski dodatak

4 7 2

bellowshake dok je nama Jašara ne tako

S2

(Ne tako) Fantastičan svet Fejsbuka
MATIJA TRAJKOVIĆ Mogao bih da polemišem o tome kako i zašto je Fejsbuk smišljen, ali umesto toga opisaću moje skromno mišljenje o tome u koje svrhe ga ljudi koriste. Kada sam tek napravio profil na Fejsu, mislio sam „cool, možeš da pričaš sa nekim ljudima sa kojima bi inače pričao, ali nemaš načina da ih kontaktiraš“ budući da na Fejsu preko imena i prezimena možeš da nađeš bilo koga. Polako upoznajući ne tako mali broj opcija koje Fejs nudi, počeo sam da shvatam za šta ga većina internet zavisnika koristi. Najviše je onih koji Fejsbuk doživljavaju kao mesto gde svakodnevno možeš sakupiti tračeve iz grada, videti ko je bio, gde je bio, s kim je bio, kad je bio, zašto je bio, šta je radio, jednom rečju u par klikova sumiraš život neke osobe u proteklih godinu dana, čisto da ne bi zaostajao za tvojih 562 prijatelja, od kojih „znaš“ njih 200, jer ti si najpoznatija faca u gradu ako sve znaš o svakome i onda to širiš dalje. S druge strane ima i ljudi koji misle da su „super extra kul, poznati, viđeni, slavni“ ako moraju da napišu sve što u tom trenutku rade, ostave minimum po 5 slika, čisto da bi se znalo kako im je protekao taj dan. Kako skrolujem miš na dole počinjem sve više i više da im se smejem... Statusi tipa: „Jedem sladoled, kuvam kafu, sedim kod drugarice kući (i ogovaram sve redom, zato što je moj život u stvari veoma bedan, zanimljiviji su tuđi), idem da pišam“ i ostale budalaštine tog tipa. Ponedeljak: „Ja sam najsrećnije dete na svetu, imam najbolju/eg dečka/devojku, druga/drugaricu na svetu, volim te/vas puuno“ i obavezno gomila nekih znakova koji bi trebalo da predstavljaju osećanja. Utorak: „Sve je i dalje lepo, status nepromenjen“ Sreda: „Smorio/la sam se, da li će ikad nešto da se desi“ pa, naravno da neće, idiote jedan, kad ništa i ne radiš povodom toga da učiniš svoj život malo zanimljivijim, i malo manje cyber!!! Četvrtak: „Razočaran/a u život, ljude“ dža bu itd... ovakav status pretežno izaziva saznanje da i ti možeš da budeš taj koji je ogovaran. Petak: „Jao, pa samo meni ovo može da se desi, ne verujem, ubiću se, tužni smajli sa 522 otvorene zagrade“ E, za to treba biti talentovan, ali shvatiće valjda da na svetu ima mnooogo više ljudi nego što su u svojim praznim glavama zamislili, a ne zapitaju se kako je ljudima koji stvarno imaju neki pravi problem, a ne njihovi glupi problemi tipa polomila sam nokat, ne da mi ćale da vozim njegova kola i sl. Subota: Statusa nema, a i ako ga ima on je tipa „uživam u vikendu, ne volim školu itd“, subotom obično sumiranje događaja u protekoj nedelji i eventualno prepričavanje i ukrašavanje istih. Nedelja: „Jao ponedeljak, ovo ono, mrzim školu, previše sam kul da bih učio/la“ Sledeća stvar je muvanje.Volim te srećice moja i ostale gluposti, a sve to sam zaključio/la na osnovu tvoje 562 slike, i apsolutno je nebitno da li si ti totalni idiot, nepismen, glup... važno je to da si se slikala/o u kupaćem, raznim pozama gde ti se vidi dupe, našminkana 3 sata pre nego što je slika slikana/pored mercedesa, na treningu, kako radiš zgibove itd... „Svaki mišić je na mestu dok si u teretani, ali tu ozbiljno u glavi nešto fali“ morao sam da citiram jednu veoma pametnu osobu. Dođe vreme i da se vidite, ti naravno pošto nisi navikao na tako nešto, dođeš tamo, i obavezno kasniš, jer nije kul doći na vreme i onda jednostavno ne znaš šta da kažeš a da se ne zbuniš, treba reći nešto a da se ne pogubiš u brdu laži koje si servirao na Fejsu, jer naravno da je lakše nešto napisati nego reći. Nastavlja se priča po starom, i dalje Fejs, chat ovo ono, ljubim te preko interneta, evo čak sam i monitor poljubila i ostale priče na sličnu temu. Polako stižemo i do raznoraznih anomalija što se tiče imena na Fejsbuku. Prvo što ne razumem je da u polje gde ti kaže ime ti napišeš prezime i obrnuto, treba biti talentovan za tako nešto, a pravdanja su tipa pa to sam ja namerno, tako je kul, klasika...W, X, SH i ostalo, ako vam se već toliko piše W, onako ste veoma željni glupog slova, pišite na engleskom, i da S i H nikad neće biti Š... Nešto najgore ubedljivo je dodavanje dečak i devojčica između imena i prezimena, valjda ljudi misle da se ne primećuje šta su od ta dva, pa to moraju da naglase ili šta već. Dodavanje fudbalera u ime na Fejsu tipa Mala Napaljena Voli Kristijana Ronalda. Nadimci tipa Jovanica, Marijica, i ostale slične gluposti ili neke apsolutno neobjašnjive reči između imena i prezimena. Stižemo i do umišljenih navijača i ostalo, imena tipa Lud lik, navijač, veoma brz, nikad me nisu stigli u tuči, statusi svaki dan kako voli svoj klub, konstantno svađanje sa pristalicama drugog kluba itd. Da li se oni nekad zapitaju čemu sve to?! Shvatiće valjda da im ne znači ništa što neko stavi like (klikne jednom iz čistog smora) na nešto što su oni napisali, poštovali... Ne bih menjao jednog pravog prijatelja za 15000 njihovih Fejsbuk prijatelja! Mada kako je krenulo, ne bi me čudilo da se za nekih 50ak godina sve odvija u virtuelnom svetu, ideš na posao, jedeš u tom svetu, sve radiš. Tačno bi kao babe i dede, i dalje pojedini debilčići sedeli za kompom i, i dalje, radili sve što sada rade.

S3

TE USPOMENE
MILICA JOVIĆ Danas je čini mi se malo drugačiji dan. Sunce izgleda veselije, gotovo nasmejano, a vetar koji mi lagano previja kosu preko lica mi skoro i ne smeta, mislim da mi čak i prija. Jedan lep dan za sećanje... Sećanje na neke, na izgled, zaboravljene uspomene. Ipak, uspomene se ne zaboravljaju. Neko u njima i živi, neko se zahvaljujući njima i dalje nada, neko ih proživi svaki put kada dodirne ono mesto gde su nekada sedeli zajedno i maštali o budućim trenucima zajedničkog života. Pojedine uspomene izmame osmeh na naše lice čak i onda kada mislimo da je to onaj trenutak kada nikada ne bismo mogli da se nasmejemo i oraspoložimo jer nam teret u grudima jedva daje i da dišemo. Ali, tu su i one uspomene kojih ne volimo da se prisećamo. One nas rastuže, učine plašljivim i slabim, izazovu u nama onu dozu tuge koja nam steže grudi i učine da nam gotovo istog trenutka krene ona mala suza u očima. Posle nje dolazi talas. Uspomene na ono što smo nekada imali, voleli i izgubili. A to nas ljude najviše i boli. Svi to znamo, ali generalno ne menjamo ništa. Znamo da treba da cenimo, volimo i uživamo u onome što imamo, jer pravu vrednost toga uvidimo tek onda kada isto izgubimo, kada bude već daleko, neobnovljivo, nedodirljivo, zauvek izgubljeno. I onda, jedino ostaje uspomena. I ta uspomena mi je draga, jer je to nešto što je obeležilo deo mog mladog života i omogućilo mi jedan novi osećaj, zbog koga sam, čini mi se, u tom trenutku i živela i jedva čekala da se probudim i započnem dan s mišlju da je pored mene. Onda živimo, živimo jako brzo, na tren i zaboravimo, ali nikad potpuno. Sve to ostaje urezano duboko u nama tako da kada nas podseti ona pesma, klupica ili navika, uspomene kreću da naviru, sećamo se i onih stvari kojima nismo pridavali veliki značaj, stvari koje su nam tada bile potpuno nebitne. Da, vi živite u našoj uspomeni, pa tako proživimo svaki trenutak zajedno. I ne, tada nećemo plakati, jer smo srećni što smo vas imali i što to čuvamo makar i kao uspomenu koja boli, zaista boli. Zaborav jeste greh, ali sećanje je najčešće bol. Zato ne zaboravljamo. Uspomene čuvamo samo za sebe, a ponekad kada nam san ne dolazi, mi ih obnavljamo i setimo se uvek nekog detalja više, makar isti uznemirio naše biće u toj hladnoj i tako usamljenoj noći. I sećamo se, jer uspomene delom grade i ostavljaju trag u našim životima. Sećamo se i zaplačemo, ali srećni što ste činili deo nekog života i što je baš vaš lik ostao u sećanju kao lik osobe koju nikada nećemo zaboraviti. Volite ih dok su pored vas i cenite svaki trenutak u kom možete da ih uhvatite za ruku ili da im kažete nešto što njima znači čitav svet. Ako ne, kasnije boli isuviše.

You just need to listen
JELENA BEGENIŠIĆ Jedan veliki bend je rekao: „Good music will save your soul“. Kada su to rekli, nisu ni pomišljali kakve će se sve vrste, nazovi muzike, pojaviti. Svakodnevno, svedoci smo novopečenih popularnih, ni od kuda izniklih, estradnih umetnika koji ogromnom brzinom izbacuju svoje nove hitove. Odjednom su se pojavili, za kratko vreme se proslavili i svetu obelodanili svoje pesme. Masovno prihvaćeni i voljeni od strane publike, punom parom nastavljaju sa novim „projektima“. Rezultat istih, biće nove, produhovljene muzičke numere, koje će reprodukovati 90% Winampova Republike Srbije, a i šire. Ali, da li su one zbilja produhovljene, vredne, sa iole nekog kvaliteta? Turbo folk, mutacioni oblik, mešavina srpske narodne i disko pop muzike, sa primesama grčkog i turskog zvuka. Kod nas pojavio se ranih 90-ih i od tada, evo već dve decenije, caruje domaćom muzičkom scenom. Scenom preplavljenom gomilom oskudno odevenih barbika, velikog potencijala i talenta i sa druge strane niz „Metuzalema“, aktivnih učesnika modernih reality show-a. A o čemu oni pevaju? Kakve poruke oni šalju svojim primitivnim tekstovima u kojima izražavaju svoja osećanja, telesna i psihička stanja. Upoznaju nas sa karakteristikama svog donjeg veša, sa raskošnim životima, okrutnim suparnicama i novostvorenim ljudskim karakterima (citiram: „Žena zmija sedi za šankom...“, „Glavobolja od vina a nigde aspirina...“, „Neko vozi motor, neko vozi traktor, ja i moja mala motokultivator...“, „Fenomenomenalno volimo se mi..“ ili pak „39,2 toliko topla sam ja..“). Ali... Svi ti biseri nisu ono što je, u stvari, najgore. Neverovatno je što su ti biseri, pesme i ljudi koji ih sa ponosom nose u potpunosti rasprostranjeni među mladom populacijom. Ti isti mladi im se dive, vole ih. Njihovi mozgovi zatrovani su svim tim smećem koje već dosta vremena zatupljuje generacije i generacije. I onda se čovek zapita šta se desilo sa rock ‘n’ roll-om koji je nekada harao ovim prostorima? Kako je cela ta era isčezla? Era ideala, kreativnosti i istinskog kvaliteta. Pesme koje su nagonile ljude na razmišljanje, pokretale ih, duhovno unapređivale. Izvođači koji su se usprotivili sistemu i podsticali prave, intelektualne vrednosti. Svi oni su nestali. Celo doba kulturnog vrhunca Balkana je nestalo. Jednostavno individualci i intelektualci su opasni po vlast. Zato se vlast pobrinula da oni nestanu. Trenutno pojedinci pokušavaju da ožive to vreme i vrate rock ‘n’ roll na noge, što je veoma komplikovano i teško, jer premalo je pojedinaca koji će se za to boriti. Pojavila se još jedna vrsta muzike, takođe popularna. Rep. Među izvođačima ovog

pravca našlo se par pametnih, koji su se suprotstavili i pokušali da omladini upale zamrlu svećicu u glavi. Ali i oni su nemoćni pod najezdom estradnih umetnika. Neki od njih i sami se postepeno stapaju sa folkerima, jer kako moj ortak Veske kaže: „Muzika se danas pravi zbog para.. a pare su na estradi“. Muzika koja preovladava, koliko god bila popularna i profitabilna, nije donela ništa dobro niti će ikada. Odavno je prešla sve granice banalnosti i besmislenosti. Jedino razumno rešenje je, ustvari, korenito uništavanje turbo folka jer ipak muzika je nešto što je uzvišeno.Malo podsećanje od strane Boga da postoji još nešto u svemiru osim nas. Harmonijska veza svih živih bića svugde, čak i među zvezdama.

S4

Bellowshake
VERICA CVETKOVIĆ

Moram, prosto moram, da vas upoznam sa jedinstvenim duom harmonika Bellowshake, jer su likovi stvarno jedinstveni u onome što rade. Duo čine Miloš Stojanović i Stefan Nikolić. Momci na harmonikama obrađuju rok pesme. Eto kako može harmonika da se upotrebi na novi, drugačiji, zanimljiv, pre svega dopadljiv način, a ne da se zloupotrebljava samo u kafanama, barakama… Momci daju rok muzici novu dimenziju. Pa, neka nas provedu malo kroz svoju dimenziju. Krećemo!

Kako se uopšte rodila ideja za ovakav spoj i ovakav rad? Krenuli smo da sviramo zajedno kada smo upisali srednju muzičku školu. U početku smo svirali u kamernom sastavu „Effecto“. Često smo se raspravljali sa članovima, jer su neki hteli da sviramo narodnu muziku. Miloš je došao na ideju da krenemo da radimo nešto drugačije. Naime, svuda u svetu je harmonika prepoznata kao revolucionarni instrument po pitanju tehnike sviranja, daje izuzetno moćan i čist zvuk. Kod nas se toliko zloupotrebljava da se već sad koristi i izvan okvira prave narodne muzike. Hteli smo da pokažemo harmoniku u drugačijem svetlu (prim.aut. LET THERE BE LIGHT). Kako ste došli do naziva BELLOWSHAKE? Bellowshake je efekat na harmonici što u bukvalnom prevodu znači kratak meh. Reč je o vrlo specifičnom efektu za taj instrument. Kako smo i mi specifični u onome što radimo, uzeli smo naziv po tom efektu. Opišite jedan drugog (predložila im da jedan napusti sobu dok ga ovaj drugi opisuje, pa obrnuto, ali ne prihvatiše ) Stefan: Miloš je dobar prijatelj i saradnik, kreativan, individualac koji nije baš za kompromise, bori se za kvalitet do kraja Miloš: Stefan je dobar drug, odličan muzičar, obrazovan dečko koji voli da čita i piše. Koje ste pesme dosad obradili? The trooper – Iron Maiden, Wish you were here – Pink Floyd, Iron man – Black Sabbath. Sada radimo na Dust in the wind – Kansas i Aces high – Iron Maiden. Šta inače volite da slušate? Miloš: Imao sam razne faze. Dugo sam bio u hard rok fazi pre soft, pop rok faze u kojoj sam sad. Najviše mi sada prijaju

bendovi kao što su Duran Duran, Simply Red ... Metal mi je, takođe, nezaobilazan (Kamelot, Sonata Arctica). Od kompozitora klasične muzike najomiljeniji mi je Rahmanjinov. Stefan: Dugo sam slušao samo klasičnu muziku (najomiljeniji kompozitori Čajkovski i Edvard Grig). Rok sam počeo da slušam sa Generacijom 5. Na mom plejeru se sada nalazi – Queen, EKV, Kansas, Whitesnake, Scorpions... Kako vidite sadašnju rok scenu u Srbiji? Stariji bendovi su prodali duše komercijalnom đavolu kao npr. Riblja čorba, Van Gogh...(prim.aut. na moje insistiranje sam baš želela da ih prozovemo) Međutim, neki su se i održali kao Kerber, Disciplin A Kitschme, Block out... Ali, ima i dosta potencijala u mladim demo bendovima. Ko vam je zanimljiv sa strane scene? The Killers, Franz Ferdinand, The Hives, Turisas ( finski folk metal bend)... Radite li na svojim pesmama? Već smo snimili i postavili na YouTube svoju pesmu „Božićna fantazija“. Radićemo i dalje na svojim stvarima. Ono što smo do sada snimili je rađeno na običnom mikrofonu u kućnoj produkciji. Očistili smo zvuk koliko smo mogli, nadamo se da ćemo nove stvari bolje nasnimiti. Koliko je Leskovac zaslužan/inspirativan za vaš rad? Inspirativan je, nije da nije. Imali smo sreću da upoznamo prave ljude koji su nas uputili u pravom smeru. Leskovac nije mrtav kao što neki misle. Eto tu je Resurs centar koji okuplja mlade ljude kroz razne projekte tako da dolazi do toga da jedni inspirišu druge.

Svirali do sada negde da se predstavite? Jesmo, samo na otvaranju jedne izložbe fotografija u Leskovačkom kulturnom centru. U planu svirke? U martu planiramo da odradimo koncert klasične muzike. Svako od nas će samostalno nastupati, a na kraju ćemo začiniti sve rok muzikom. Da li ste razmišljali da se oparite i napišete, komponujete neku hitčinu za Grand? HA, HA, HA! To je ravno samoubistvu, a nama se živi! Vaši planovi? Ove godine bi trebalo da upišemo Muzičku akademiju, ali ne želimo da prekinemo sa radom, iako ćemo studirati u različitim gradovima. Nalazićemo se i dalje da promovišemo harmoniku kao jedan kul instrument. U svetu na harmonici ljudi sviraju ili klasične kompozicije ili svoje tradicionalne, rok muzika na njoj nije zastupljena i baš zbog toga ne želimo da stanemo. Čak je i u planu saradnja sa violončelistom. Za kraj – poruka čitaocima? Uvek težite ka nečem boljem, lepšem. Nemojte imati ustaljene predrasude. Razmislite svojom glavom, dobro upoznajte svet oko sebe pre nego donesete sud o nekome/nečemu. Nadam se da sam vas zaintrigirala posle ovog intervjua da pronađete momke na YouTube. Imaju i svoju grupu na nezaobilaznom FaceBook-u – Bellowshake. Pohitajte odmah do računara, uživajte u pesmama ovih momaka pre nego odete na njihov najavljeni koncert u martu ako želite da prijatno iznenadite svoje uši.

S5

Na putu za Nedođiju..
TIJANA MIRKOVIĆ

Setila sam se pre par dana da me sok od zove podseća na detinjstvo. A nisam ga pila sigurno deset godina. Taj miris, taj ukus, to sećanje na detinjstvo. Čoveče, koliko mi nedostaje!
Jednom sam na moru gurala nogu kroz ogradu terase, i ispala mi je papuča. Haha, onda sam skakutala tri stepenika u krug na jednoj nozi da bih je uzela. A jedno leto sam se ispekla na ekspres lonac kod bake na placu, iako je ona rekla da ne prilazimo loncu, ali, kako meni neko nešto da zabrani? Haha, i dan danas imam ožiljak na kolenu. Sećam se koliko sam bila srećna svake godine kada je trebalo da dobijem paketić za Novu godinu. Ili onda kada mi je ćaća rekao da Deda Mraz ne postoji. Imala sam možda pet godina i stajala sam na TA peći u mom roze duksu na pčelice. Ja i dalje verujem da postoji. (: Ili … kada mi je tata kupio flomastere ako obećam da neću plakati kada budemo išli da vidimo mamu u porodilište. Moja mama, koja je noćima sedela da bi meni napravila sliku Wini Pu-a za tortu koju bismo mi posle pojeli kao da slike nije ni bilo. Sećam se ...dana kada sam shvatila da se jednom neću probuditi. Svakog jutra se na prvom kanalu davao „Kremenko“, a na BK su bili „Hugo“ i dečija emisija „Globus autobus“. Volela sam te emisije. Ili onda kada sam dobila one odvratne plave papuče sa cvetićima, čoveče koliko sam ih volela. Žutog tamagučija. Nikome ga nisam davala, o ne. Mislim da je bilo neko pile, koje sam ja, kao, čuvala i hranila. Crnog kreveta gde smo svi spavali koji smo posle koristili kao tobogan. Moje prve igračke: Rata, Sirena, Bombi, Straha, Suza i čudnih osećanja. A šta znaš kad si klinja ... Doduše, većina mojih vršnjaka će vam reći da su se za vreme rata najlepše igrali. Sećam se da neki prijatelji nisu hteli da dođu na moj 7. rođendan jer su se plašili rata. Čorbine pesme „Avionu slomiću ti krila“ i poznate pesme Twinsa – Plavi slon. Kasete Kuguarsa i Baba. Pesme „Dejo, majstore, pa ti si Bog“ i „Ovo je noć bez sna“. Posebnih delova i stihova. Prvih rolera i žute-zelene bicikle na dva točka. Mog kreveta na sprat u obliku kuće koji mi je deka napravio. I dekinog plavog Renoa sa kariranim sedištima i četvora vrata. Sećam se soka od zove, koji sam ponovo pila pre neki dan i koji me je kao vremeplov vratio nazad. U potrazi za Nedođijom i izgubljenim dečacima. Gone with the wind.

ana

KATARINA STANČIĆ ovoj bolesti. Kako sam listala stranice na Google-u pronalazila sam razne definicije koje su mi, manje više, bile poznate. Onda sam sve češće nailazila na postove nekakvih foruma, o tome kako izgubiti kilograme, kako izdržati 48 sati bez hrane i slično. Negde se tu našao i link, prečica do sajta koji me je potpuno zgrozio. Pro Ana, skraćenica od pro anoreksija. Sam naziv stavlja do znanja o čemu se radi. Online podrška devojaka koje su, „izabrale anoreksiju kao način življenja“. Ana, kako se predstavlja administatorka ovog i sličnih sajtova, podstiče devojke „da žive sa Anom“. Tu se nalazi nekoliko pravila za vođenje ovakvog života. Pored brojnih saveta kako zavarati okolinu, i sakriti svoje stanje, inspirativne slike, kako su ih nazvale, pružaju tim devojkama potrebnu motivaciju. Užasni prizori neuhranjenih tela naišli su na odobravanje i podršku ovakvih sajtova. Ono što me je najviše iznenadilo su komentari momaka koji takođe žele da uđu u začarani krug anoreksije. Pomoću reči hvale i podstreka mnogih članica, većina i

Hladno vreme, nedostatak fizičke aktivnosti, raznorazne gozbe. Zima nam uvek pored snega, standarnih poklona u vreme praznika, donese i par kilograma viška. Kažu doktori to je sasvim normalno, čak i poželjno. Ipak ko će odoleti svim tim slano- slatkim poslasticama? Doduše, ima i takvih. Kako su dijete sve prisutnije u životima iole savremenih devojaka, mnoge prilikom prelaska zime u proleće, prelaze iz zdravog načina života u anoreksiju. Baš ovo razmišljanje me je navelo da potražim na internetu nekoliko prostih činjenica o

S6
uspe u tome. Podatak koji je iznela jedna od „Aninih prijateljica” je da će se, čak i ako završi u bolnici na čevčici za hranu, kada izađe odatle, momentalno vratiti svojim starim navikama. Amerikanci, Englezi, Italijani, Nemci…lista se samo nastavlja. Sajtovi ovakve sadržine su rasprostranjeni širom zemaljske kugle, vodeći bezbroj devojaka ali i momaka ka samouništenju. Hiljade i hiljade registrovanih članova imaju samo jedni druge, jer sudeći po njima, „Ana je jedina prijateljica koja razume i poštuje njihov izbor“. Ko zna koliko još ljudi čita, prati i primenjuje mnoge instrukcije, koje savim sigurno, vode u smrt. Imajući u vidu psihološku nestabilnost ovakvih osoba, mnogi su, na žalost, skloni i suicidu. Tračak nade pruža činjenica da isto tako postoje anti- pro Ana sajtovi, na kojima se uglavnom nalaze ispovesti već teško obolelih anoreksičara. Nadajmo se da će potresne životne priče, makar nekolicnu navesti da uđu u koštac sa podlom bolesti i ponovo počnu da žive.

IVICA MILARIĆ

The Lovely Bones
Mrtve devojčice u CGI raju, serijski ubica, rasturena porodica, darkerka koja vidi mrtve i mnoge druge stvari krase ovo ostvarenje, ali samo mu nedostaje bilo kakav smisao ili bar naznaka priče koju je njen režiser Piter Džekson želeo da ispriča. U poređenju sa ovim, KING KONG je kompaktno ostvarenje sa jasnim namerama. Nakon gledanja, osećaj neuspele adaptacije kompleksnog romana jasno rezonuje. Iako počinje kao relativno jednostavna naracija devojčice Suzi koja živi harmonični život sve dok ne padne šaka psihotičnom ubici i završi u predvorju raja, ovo ostvarenje u druge dve trećine nastavlja da meša u sebi mnoge druge nebitne sastojke. Ovo se ogleda u grupi likova koji izlaze i ulaze u fokus, uključujući i samu Suzi, što je apsurdno. Ironija leži u činjenici da je glumačka postavka odlična – mlada Saoirse Ronan (neću se usuditi da njeno prvo ime adaptiram u srpski) ima sve karakteristike buduće zvezde, Suzan Sarandon emituje harizmu u svakoj sceni, čak i Mark Volberg daje ubedljivog slomljenog oca. Najviše od svih, Stenli Tuči, čovek koji je poput Vilijama Mejsija i Filipa Simora Hofmana suviše dugo bio u sporednim ulogama, ovde blista kao serijski ubica. Njegov prikaz je taktilan, bezosećajan i kao muzika iz najboljih dana Massive Attack-a, jako moćan u svojoj prividnoj mirnoći. Ako nešto preživi test vremena u vezi s ovim filmom, biće to Tuči, kog već zasluženo obasipaju hvalospevima. Sa njima i likovima koje tumače, Džekson se igra kao dete u testu. Razvlači, kida, spaja i ponovo rasteže, što u svakom trenutku liči na nešto, samo da bi odmah ponovo postalo ništa. Kada bih morao da kažem koja je tema filma, razmišljao bih između ideje zagrobnog života, nemogućnosti ljudi da se izbore sa tragedijom, suočavanja sa novom porodičnom stvarnošću, sudbine koja sve vidi i na kraju primorava svakog da bere ono što je sadio. Svaka od ovih tema je vredna filmske pažnje, ali sve zajedno daju nešto što bi bio durbin koji se stavlja na jedno oko, a ima hiljadu krajeva. Naravno, mnoge stvari mogu biti oproštene filmu ako kroz sebe gura upečatljivu atmosferu, ali ovde to nije slučaj. Istovremeno, poruka ostvarenja je očigledno označena od strane Džeksona kao nebitna, tako da je sam kraj patetičan i trivijalan, začinjen mudrostima iz kineskih „kolačića sreće“. Verovatno najveća krivica leži u samom literarnom predlošku, budući da su neke knjige teže za adaptaciju od drugih. Međutim, ako je Dejvid Kronenberg mogao da snimi film NAKED LUNCH, Džekson je trebao da bude u stanju da prepozna THE LOVELY BONES kao, u svojoj srži, prepotentnu, feel good priču ispričanu kroz nabacan i jednako prepotentan film.

S7

Dok je nama Jašara
ZORAN PLAVŠIĆ Nekoliko dana čitav grad pričao je samo o jednom. Lokalna radio stanica stalno je vrtela džiglove sa pozivom na koncert godine. Telefon je zazvonio. „Hej Zorane, znaš li šta ima novo?“-reče mi dobro poznati glas. „Novi grad, Novi Sad, Novi Pazar, Novi Vinodolski, Novi Beograd,...“- nabrajao sam par trenutaka dok me ne zaustavi. „Ma ne to. Znaš li ko dolazi u subotu?“-pitanje je bilo malo jasnije. „Doktor za ono iz Prijedora, Tina Tarner, ....“- nabrajao sam sve ono što mi je tog trena palo na pamet. „Ma je l’ slušaš ti radio ikada?“- gotovo iznerviran me prekida. „Kako da ne. Kad mi je ujak polazio u vojsku 79-te, kad je Zvezda u Beogradu pobedila Real Madrid sa 4:2, kad je...“- opet me je prekinuo u pola rečenice, a to ne volim. „Pa Jašar. Dolazi Jašar Odozgorević Jaško, čoveče! Pa, gde ti živiš? Idemo u subotu van. Povedi suprugu. Idemo malo u život.“sve je već bio isplanirao. Nisam želio da ga uvredim pa sam pristao. Te večeri smo stigli malo kasnije. Bio je samo slobodan jedan stol. Nalazio se pored vrata od toaleta. „Nije loše mesto. Moglo bi nam zatrebati.“položaj stola mi je odgovarao. Jašar je predstavljao novi album „Moja mala nije zalud klela“. Moj drugar je poznavao sav njegov rad. Od „Ja sam lovac Joca“, preko „Mislio sam, nisam srao“, pa sve do ovog albuma. Zeko je odmah skočio i odjurio do njega u prvoj pauzi da uzme autogram i njegovu sliku. „Vidiš. Piše ’Za Zeku od Jašara’.“- pokazivao je sliku pevača sa sunčanim naočarima sa velikim staklenim površinama kao izlozima na Zemljoradničkoj zadruzi Agići Donji, u kaputu sa zavrnutim rukavima i kaišom stegnutim k’o u Ruskog vojnika. „Alal vera Zeko! Imao si se za šta i roditi.“hvalio sam njegov uspeh. Kako je vreme odmicalo i pevač je imao neke svoje potrebe i često je prolazio pored našeg stola. U povratku bi zastao kod našeg stola tapšao bi nas po ramenima, drmusao par trenutaka. Ponekad bi nešto i progovorio. Pitao Zeku koji nije skidao pogleda sa slike pred njim. Zeko je rastao sa svakim njegovim dodirom. Radovao se, eto, što je Jašar upravo svaki put kad bi išao u toalet u povratku zastao kod nas i kao stare poznanike tapšao po leđima. Komunicirao na jedan sasvim prijateljski način. Zeko je lebdio. Levitirao. Nakon Jašara gotovo svi članovi benda tapšali su nas po leđima. Zeko je i dalje rastao. Posle su gotovo svi gosti restorana počeli da nas tapšu po leđima u prolasku. „Čoveče, nisi svestan šta bismo propustili da nismo došli. Vidiš li sve ove ljude. Od danas više ništa neće biti kao pre“- osmeh mu nije silazio s lica. Nakon nekoliko piva i ja sam osetio potrebu da posetim tu najposjećeniju prostoriju te večeri. Oprao sam ruke nakon obavljanja nužde i pogledom sam tražio papirne ručnike da obrišem ruke. Nije ih bilo. „Možda ih je nestalo.“- pogled mi je nesvesno pao na kantu za otpatke. Nije bilo zgužvanih i bačenih ručnika ubrusa. „Znači!“- opipah se po leđima. Bila su vlažna i mokra. Nisam imao srca da kažem Zeki za Jašara i leđa. Gotovo neprimetno navedoh ga da skine kaput koji je dobro bio mokar. Do kraja večeri čim bih primetio da je neko prošao u toalet ustao bih sa mesta i pravio živi zid. Zeka nije znao razlog mog čudnog ponašanja, ali je to tumačio mojim dobrim raspoloženjem, a hit večeri „Mokrio sam i opet ću“- vrtio se nekoliko puta. Zeku sam sreo sledećeg dana. Bio je prehlađen, ali vidno zadovoljan koncertom godine. „Jesi li čuo ko dolazi sledeće subote?“-upita me. „Barak Obama. Nakon Jašara ne može svako doći u Novi Grad.“- rekoh. Zeko se nasmejao od srca.

l2k

Provera mikrofona 016
Mesec Februar Radio 016
1. Letu Štuke - Poljubi je dok spava 2. SARS - Budim se ft Wikluh Sky 3. VIP - Ljubav Preko Žice 3. Frenkie - Pametni i Bogati 4. Bdat Džutim - Ta Ne Postoji Sa Kruksom i Shmekom 5. Flip-Flop - DRAGA EVROPO 6. Killo Killo - Dobar i fin 6. Frka - U korenu feat Flame 7. Dada - Krokodili i Ajkule 8. Konza Shnostra - Bela Noć 9. Deniro - Moja Braća (Feat. Hartmann) 10.Hartmann - On Samo Gleda

Četvrtak 20:15 - 22:00h Proveramikrofona016@gmail.com

SVOJE TEKSTOVE IZ SREDNJOŠKOLSKOG ŽIVOTA MOŽETE SLATI NA OFFICE@RCLESKOVAC.RS
ZA SVE OSTALE INFORMACIJE OBRATITE SE REDAKCIJI MLADOG REPORTERA NA 016 232 811 / 232 812

VELIKI ODMOR - Srednjoškolski dodatak - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Podsticanje aktivnog učešća mladih na jugu Srbije” - Podrška: Ministarstvo omladine i sporta Reupblike Srbije - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/ autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije ///

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful