You are on page 1of 7

Vreme i mesto Boetijevog rodjenja i ivota

Medju najznaajnije pobornike tradicionalnog odgoja i obrazovanja, knjievne i


posebno filozofske misli nesumnjivo ide Anicije Manlije Severin Boetije, potomak
uvene porodice Anicije, iji je otac bio konzul u 487 godini. Boetije je rodjen u
Rimu oko 480 godine. Nakon oeve smrti odvode ga na odgajanje u kuu oevog
prijatelja, Kvinta Aurelija Memija Simaha, velikog pobornika paganske kulture i
obrazovanja. Zavrivi najbolje kole u Rimu i u Atini, dobija najbolje mogue
klasino obrazovanje. Kao vrlo mlad pokazivao je interes skoro za sve tada
poznate naune discipline, posebno za aritmetiku, geometriju, astronomiju i
muziku, discipline kod njega obeleene kao quadrivium. Navedene discipline
posluie Boetiju kao svojevrsna priprema za studije filosofije kojoj je uglavnom i
posvetio svoj kratki, i umnim stvaralatvom ispunjen ivot.
Teoderih, vladar Ostrogota, naslednik Odoakarov na prestolu u Raveni, nastojei
da svoje neobrazovane i sirove Gote izmiri sa uglednim Rimljanima i tako svoj
poloaj uvrsti kulturom, a ne samo maem, oko sebe je okupio veliki broj
uglednih i obrazovanih knjievnih stvaralaca.
Tako i obrazovani Boetije biva vrlo rano zapaen od ovog germanskog vladara
sklonog rimskoj kulturi i knjievnoj batini, koji ga sa nepunih dvadeset godina
uvruje medju patricije. To mu poasno zvanje omoguuje slobodno vreme koje
vrlo dobro koristi za pisanje dela iz oblasti nauke i filozofije, te prevodjenje i
komentarisanje brojnih dela iz helenske filozofije, u prvom redu Aristotela,
Platona, Porfirija..
Osim naunog, filozofskog i prevodilakog rada Boetije se na Teoderihovom dvoru
bavio i politikom zauzimajui znaajne poloaje. Izmedju ostalog bio je senator,
kvestor, konsul i magister officiorum, predsednik vlade. Kao krajnje plemenit
ovek, u ijoj se linosti ovaplotilo Platonovo i Aristotelovo uenje da je istinsko
znanje jednako istinskom moralu, vrei gornje dunosti, na dvoru se, kao to i
sam kae u prvoj knjzi Utehe filosofije, esto sukobljavao sa uticajnim linostima
koje je spreavao u vrenju kriminalnih radnji. Tako je potenju i zakonu odani
Boetije stekao veliki broj neprijatelja koji su ga, jer ih je svojski ometao u vrenju
neasnih poslova, lano optuili da je uestvovao u zaveri koju su navodno rimski

tradicionalisti, u dosluhu sa Justinom, carem Istonog rimskog carstva, kovali


protiv Teoderiha.
estitog i nadasve uenog Boetija nauna i filozofska dela nisu spasila smtrne
kazne na koju je, bez sudjenja, bio osudjen i potom poslat u tamnicu u dananju
Padovu. Tu je Boetije, ekajui izvrenje smrtne kazne, sastavio svoje najuvenije
filozofsko delo, slavnu Utehu filozofije, i bio surovo pogubljen 524/5 godine.

Boetijeva dela: podela, sastav i sadraj

Kad se ima pred oima Boetijev stvaralaki opus, oigledno je da on, s obzirom na
mnogostrukost i znaaj koji su imala njegova dela u narednih hiljadu i vie godina,
spada medju najznaajnije predstavnike ljudskoga genija. Njegova se dela u
pogledu sadraja mogu podeliti na nauna, teoloka i logika.
Medju nauna dela u prvom redu ide "Naela aritmetikog obrazovanja", kao i
"Naela muzikog obrazovanja". Stari izvori kau da je Boetije sastavio i
prirunike iz geometrije i astronomije koji se nisu ouvali.
Medju teoloke traktate, koji se Boetiju dosta neargumentovano pripisuju, spadaju:
1. "O trojstvu" u kojem se raspravlja o formi, sutini kao naelu ivota
korelativnom materiji. Sam bog, odnosno boanska supstancija jeste forma bez
materije, jer je, kao ista Forma, ravan Jednom. Bog nije supstancija u smislu
stvorene stvari, nego je nadsupstancijalna supstancija.
2. O Hristovoj naravi i linosti, protiv Eutihija - u kojem se govori o materiji kao
zajednikoj podlozi tela koja omogucuje supstancijalne promene u telima ili
telesnim supstancijama
3. Kratak prikaz hrianske vere
4.Da li se Ocu, Sinu i Duhu Svetome moe supstancijalno pripisati boansko- u
kojem Boetije raspravlja o jedinstvenoj supstanciji Boga Oca, Boga Sina i Duha
Svetoga i, dosledno tome, o jedinstvenoj bojoj naravi sve Trojice.

Ono sto je medjutim Boetiju omogucilo trajnu slavu, kao poslednjem predstavniku
antike kulture i filozofu, svakako su radovi iz filozofije i logike, u prvom redu
prevodi i komentari Aristotelovih logikih spisa iz Organona, Porfirijevog Uvoda,
potom vlastite rasprave iz oblasti silogizma i posebno Uteha filozofije.
Medju najznaajnija dela svakako idu "Komentari Porfirijevog Uvoda u
Aristotelove Kategorije" u kojem Boetije, u vidu dijaloga, u dve knjige
komentarie Porfirijev Uvod, to e biti polazna taka za srednjovekovnu raspravu
o univerzalijama, nominalizmu i realizmu, kao to su i njegovi radovi iz filozofije
bili posrednici izmedju antike i srednjeg veka koji je za Aristotela i Platona pet-est
stolea znao jedino preko Boetijevih filozofskih spisa.

Uteha filozofije- sastav i sadraj

Delo koje je prerano preminulom Boetiju donelo neprolaznu slavu nesumnjivo je


Uteha filozofije. Navedeno delo, utemeljeno na platonizmu, stoicizmu i
neoplatonizmu, sastoji se iz 5 knjiga. Napisano je u prosimetru, u prozi i stihu;
prozu sainjavaju dijalozi, dok svaka od 38 pesama ini prelaz od jednog poglavlja
drugome.
U prvoj knjzi Boetije govori kako mu se, dok je u tamnici o kojeemu razmiljao,
pojavila personifikovana Filosofija, neobinog stasa i izgleda. Na njegovo pitanje
zato mu je dola u tamnicu, odgovara da svoje sledbenike nije nikad ostavila na
cedilu, tim radije sto je Filosofija, to jest Mudrost odvajkada bila izloena
opasnostima od strane izopaenih drutvenih obiaja, a da su njeni potovaoci, kao
to su Sokrat i mngi drugi doiveli propast zato to su bili odgojeni prema njenim
moralnim naelima i kao takvi svojim postupcima daleko nadmaivali zle ljude.
Boetije odgovara da je i sam rtva filosofije jer je u stopu sledio nju koja mu je
karakter i ivotni put po uzoru na nebeski svod uobliila. On sam se prihvatio
dravnih poslova, odnosno slubi i poloaja upravo zato to je Filosofija
proklamovala naelo da se mudri moraju prihvatiti dravnih poslova kako
upravljenje dravom ne bi bilo prepusteno bezonim i opakim, koji se, budui bez
morala, uglavnom domognu vlasti. Nevaljalci na dravnim poloajima doli su mu

glave: biva optuen za izdaju i osudjen na smrt zbog asnog vrenja dravne
slube. Filosofija mu odgovara da na ovome svetu nije niko i nita, pa ni on,
preputeno pukom sluaju. odnosno usudu, vec da nepromenljivim prirodnim
tokom dogadjanja upravlja boji razum, odnosno sam Bog.
Iz ovoga proizlazi da sve postojee ima cilj i svrhu, to jest istinsku sreu, to on ne
razume. Ako je ve tako, onda nema razloga da se toliko tui na zlu Sudbinu, kojoj
se, kao slepom i prevrtljivom boanstvu, tvorcu lane sree, ne moe pokloniti
vera. Time smo zali u drugu knjigu u kojoj Boetije govori o prevrtljivosti i
nepostojanosti Fortune, Usuda, Sudbine, odnosno Sree i pokoravanju istoj, to su
ispovedali rimski stoiari.
Posle toga Filosofija Boetiju skree panju da je i on uivao u ovozemaljskim
dobrima, odnosno u srei, podsecajui ga na porodinu sreu i dravne slube, pod
uslovom da "ovozemaljska dobra imaju ikakav znaaj u pogledu istinske sree", jer
su spoljanja dobra prolazna, nepostojana, i kao takva ne zasluuju da za njima
toliko udimo i da usudu veru poklonimo.
Ako je, medjutim, sve spoljanje nestalno, onda sreu ne treba temeljiti na onome
to je prolazno, na prolaznim dobrima koja nisu u naoj moi. Zato Boetije, u
skladu sa stoikom etikom, preporuuje da ljudi istinsku sreu, jednaku
apsolutnom dobru, trae u sebi i ive sa vlastitom prirodom, jer je priroda s malim
zadovoljna, zbog ega je merilo vrline. Reeno e postii ako upoznaju sami sebe.
Boetije potom govori o ispraznosti ljudske slave i korisnosti zle sudbine koja nas
vraa istinskim dobrima, dok na samom kraju druge knjige govori o kosmikoj
ljubavi koja odrava sve stvoreno.
Na samom poetku tree knjige kae da e razmatrati pitanje istinske sree: u emu
se sastoji i kako je postii. Dosledno tome, Boetije u nastavku razmatra razna
preimustva, kao to su bogatstvo i mo, ast i slava; vlast i poloaji te telesni
uici, to ljudi smatraju istinskom sreom, mada su to aspekti lane sree, odnosno
prividna dobra koja ne vode istinskoj srei, odnosno istinskom i savrenom dobru.
Da bi, na primer, mo i uvenost, potovanje i ugodnost mogli biti delovi istinske
sree, odnosno svaka od tih odlika istinsko dobro, nuno je da po svojoj sutini
budu istovetne, da budu jedna stvar, da budu Jedno. To Jedno jeste ono dobro

nakon ega se nema ta drugo eleti, to e rei da je ono najvee dobro koje u sebi
sadri sva dobra. Kako se sva dobra nalaze sjedinjena u bogu, koji je, kao vrhovno
Dobro, ravan Jednome, proizlazi da je istinska srea, kao savreno stanje, ravna
apsolutnom boanstvu. to se tie pojedinanih dobara,odnosno onoga to je
dobro, to je dobro ucestvovanjem u vrhovnom Dobru, ime se Boetije vraa na
platonizam.
Ako je pak apsolutna, istinska srea ravna Bogu, to, zakljuuje Boetije, ovek
postignuem sree postaje Bog, u emu sledi neoplatonizam, odnosno Plotinovo
nauavanje.
Sama priroda svakom biu daje ono to mu za opstojanost najvie odgovara
utiskujui mu nagon za opstojnocu time i za objedinjenou njegovih delova, za
jedinstvom, za Jednim koje je ravno krajnjem dobru koje svi ele i kao takvo je
krajnji cilj svega postojeeg. Bog, kao apsolutno dobro, kao Jedno kojem sve tei,
ujedno je i tvorac svetskog poretka, njegovih nepromenljivih zakona po kojima se
sve skladno eonima odvija.
Boetije u nastavku tvrdi da sama vasiona, odnosno "ovaj svet, sazdan od tako
razliitih i medjusobno suprotstavljenih delova, ne bi nikada mogao sainjavati
jedinstveno telo da nije bilo jednoga koje e povezati tako suprotstavljene
elemente... koji je, sam budui nepokretan, podesio to raznovrsno delovanje...
ijom voljom stvoreni svet opstoji i deluje, ja ga uobiajenim imenom nazivam
Bog". Dodajmo usput da je Boetije u gornjem pasusu, kroz skicu prirodne teologije
kao "najznaajnijeg dela filosofije: dao racionalni dokaz za postojanje boga kao
nepokretnog pokretaa.
Budui da je Bog dobro po sebi, dobrom ispunjavajui od njega stvoreni svet
kojim upravlja dobrotom kao sa nekim kormilom, Boetije zakljuuje da zlo ne
moe postojati pored dobra niti zli pored dobrih, o emu opirno raspravlja u
etvrtoj knjzi.
Temeljni razlog zato zlo ne moe biti posebno naelo, odnosno zli nad dobrima
trijumfovati i time postii svoj cilj, ime se Boetije vraa na platonizam, jeste to
to "Apsolutnom dobru, koje je kao cilj podjednako postavljeno pred dobre i zle,
dobri tee vrlinom", dok ga se zli nastoje dokopati onim to tom dobru nije
primereno, to jest poudom i porivom. Postupajui tako zli deluju protiv svoje

prirode, odnosno odbacuju vlastitu prirodu, odnosno postojanje, u ime ega se


moe rei i da ne postoje. Ukratko reeno, budui da ih je nevaljalstvo liilo
ljudske naravi i time spustilo ispod ljudskog dostojanstva, to ih ne moemo
smatrati ljudima. Nasuprot njima, dobri ljudi, samim tim to vrlinom kao dobrom
po sebi tee Apsolutnom dobru kao istinskoj srei, istinski su sreni, time i veno
bivstvujui bogovi, ime se Boetije vraa na stoicizam, odnosno na Plotinovo
nauavanje.
Kako se, medjutim, vrline mogu nauiti, oigledno je da uen, mudar ovek, koji
razlikuje zlo od dobra, moe biti istinski srean, odnosno da ne ostaje bez nagrade
ukoliko ivi u skladu sa vrlinom. Time se Boetije vraa na Sokratovo i Platonovo
nauavanje po kojem su vrline ravne znanju, to jest mogu se nauiti.
U nastavku Boetije raspravlja o tome kako zli pravei zlo ne vode rauna o optim
zakonima prirode, o venom zakonu moralnog delovanja po kojem je najvea
nagrada iveti u skladu sa moralnim naelima, a najvea kazna kriti ih.
Nae nerazumevanje to zli bivaju nagradjeni, a dobri kanjeni proizlazi iz
nepoznavanja sila koje vladaju svetskim poretkom. Taj poredak, o kojem govori
Boetije, zasniva se na venim zakonima prirode po kojima se sve odvija po
ustaljenom redosledu te se ne moe menjati. Izvor nepromenljivih zakona svetskog
poretka nalazi se u nepokretnom i nepromenljivom Providjenju ravnom bojem
razumu. Ono kao jedinstvena forma dogadjanja stavlja sve u skladan poredak da bi
to isto Usud stavio u vremenski sled dogadjanja u emu se Boetije oslanja na
stoiko nauavanje o Providjenju i Usudu.
Boje providjenje, odnosno Promisao je ta koja odredjuje ljudsku sudbinu; kako je
svaka vrsta sudbine data sa ciljem da nagradi ili iskua dobre, kazni ili popravi zle,
to je svaka vrsta dobra. Iz toga proizlazi da u oblasti Providjenja nita nije
preputeno slepom sluaju jer Bog, kao tvorac svega postojeeg sve uredjuje i vodi
ka dobru.
to se tie oveka pojedinca, kad ve stvari stoje tako, najbolje je da se u pogledu
sree drzi zlatne sredine, tim pre to od njega zavisi vlastita sudbina.
Na poetku pete knjige Boetije, imajui u vidu boje providjenje, nastoji dokazati
da u prirodi, gde Bog sve stvari dri u poretku i gde se sve odvija po uzronom
sledu dogadjanja, nema mesta slepom sluaju. Ako se, medjutim, sve odvija po

uzronom, od usuda projektovanom sledu dogadjanja, odnosno ako Bog sve


unapred zna, kako se onda s tim moe usaglasiti slobodna ljudska volja?
Gornji etiki problem, o kojem se raspravlja u itavoj petoj knjizi, Boetije reava
na sledei nain: istinsko znanje nema u sebi nieg lanog, pa ono to je
obuhvaeno tim znanjem mora biti onakvo kako je njime obuhvaeno. Ako, k
tome, poznavanje sadanjih prilika ne ini nunim dogadjaje koji se upravo
odvijaju, budui da je Bog vean, to je boje istinsko znanje upravo znanje o
onome to mu se veno pokazuje u neprolaznoj sadanjosti i, prema tome, ne
predstavlja predvidjanje stvari koje bi za Boga bile budunost. Iz toga proizlazi da
boje znanje, odnosno poznavanje ljudskih slobodnih postupaka, radnji, koje su sa
naeg stanovita budue, a bogu veno prisutne u njegovoj neprolaznoj sadanjosti,
te iste radnje ne ine determinisanim i obaveznim.