Luj Leže

Slovenska mitologija
Naslov originala: Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901 Preveo na srpski Rad. Agatonović, 1904 Luj Leže (1843-1924), francuski lingvista i istoričar, daje veliki doprinos izučavanju slovenske mitologije. Legende, priče, pesme o postanku vasione, o bogovima, o izuzetnim ljudima sa božanskim osobinama čine svaku mitologiju, pa i slovensku. Te legende su (racionalne ili iracionalne sadržine), u stvari, jedna prerušena i preinačena istorija Slovena.

1

SADRŽAJ
• •

Luj Leže: Slovenska mitologija - Uvod Glava prva: Izvori za slovensku mitologiju

Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike: Kozmina, Dalimilova, poljska hronika Dlugoševa. - Strani hroničari: Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberškog, vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori.

• • •

I Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja II Strani hroničari III Likorezni spomenici – jezik Glava druga: Vrhovni bog
o o o

Glava treća: Dva vrhovna boga ruskih i baltičkih slovena Perun i Svetovid o Perun o Svetovid - (Svantovit) o Još nešto o otkriću idola u Zbruču
o

Glava četvrta

Volos u Rusiji i Veles u Češkoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise) - Horz. - Dažbog. - Simargl. - Mokoš. - Svarog, Svarožić Suarasici. - Stribog. - Trojan - Trajan. ruska i balkanska predanja o o o o o o o o o •

Volos - Veles Horz Dažbog Simargl Mokoš Svarog - Svarožić - Suarazici Stribog Trajan – Trojan

Glava peta: Mlada božanstva

Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. - Crnobog. - Bezimena božanstva. - Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar. Crnoglav (Tijernoglav). - Boginje. - Domaći bogovi. o o o o o o o o o o

Triglav Jula Radigast - Radgost Podaga Pripegala Crnobog (Crni bog) Bezimena božanstva Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav Boginje Domaći bogovi 2

o •

Glava šesta

Božanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod Čeha i Poljaka.

Vile Rusaljke Glava sedma
o o

Kultus. - Žrtve. - Žrtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete šume. - Izvori. - Vračari. - Proroštva. •

Glava osma

Život na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna svedočanstva. - Nav, bog Nija. - Raj. - Način sahranjivanja. Groblja, pogrebne svečanosti. - Kultus precima u Rusiji. •

DODATAK o Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid o Snimci kipova o Neke primedbe o slovenskim idolima
o

• • •

Miodrag B. Šijaković: Varijacije na temu slovenski mit Napomene

3

Luj Leže Slovenska mitologija Uvod
Ima prilično vremena, kako je moja pažnja prvi put bila skrenuta na slovensku mitologiju. Kad sam god. 1865. otpočeo svoja istraživanja o preobraćanju Slovena u hrišćanstvo, morao sam se zapitati: kakvi behu religiozni pojmovi neznabožačkih Slovena? Pa sam im tada u svome delcetu o Ćirilu i Metodiju[1] i posvetio dvadesetak strana. U to vreme one behu dosta nove; ali se i oslanjahu jednim delom na dokumente, koji se tada smatrahu za autentične, a koji su od tada već oglašeni za lažne. U god. 1880. pok. doajen Lihtenberger učinio mi je čast molbom svojom, da mu za njegovu Encyclopédie des sciences religieuses dam jedan rezime iz slovenske mitologije. To beše za mene prilika, da se ponovo vratim na proučavanja, koja uostalom nisam gubio iz vida. Moj prevod Nestorove Hronike, kojoj bejah posvetio toliko godina, jednako me je podsećao na ta delikatna pitanja. Članak iz Enciklopedije verskih nauka, znatno proširen i prerađen, ponovo je štampan u Revue de l'Histoire des Religions. Odatle je zasebno odštampan i pušten u svet pod imenom: Esquisse sommaire de la mythologie slave (Pariz, Leroux, 1882). Odštampana u vrlo malom broju primeraka, ova je knjižica odavno iscrpljena. Ponovo je štampana u drugoj svesci mojih Nouvelles études slaves.[2] Pišući ovaj rezime, ja sam pre svega pomišljao, da zadovoljim radoznalost francuske publike, kojoj su slovenska dela nepristupna, i koja uopšte ne zna, u kojim bi nemačkim knjigama mogli naći ozbiljnih podataka o ovim teškim pitanjima. Tako se desi, da sam ja učinio uslugu i samim Slovenima, kojima je jedan takav kritički rezime zaista oskudevao. G. Stojan Novaković, tada ministar prosvete u Srbiji, jedan od naših najspremnijih drugova, preveo je to moje delce, i odštampao u Prosvetnom Glasniku, br. 1. god. 1883. Ovaj je prevod preštampan u listu Slovinac, koji tada izlazaše u Dubrovniku. S druge strane, odlični slavista, g. Polivka učinio mi je čast svojim prevodom na češki moje Esquisse u Sbornik Slovanský, koji je uređivao pok. V. Edvard Jelinek, god. 1883 (br. 8 i 9). On je svome prevodu dodao interesantne beleščice. Docnije je, trudom g. Gornickog, profesora gimnazije u Penzi, izašlo i jedno rusko izdanje u Filologičeskіe zapisk''і (Voronež', 1898). Uz to i najodlučnije slaviste Ralston u Athenaeum (8. april, 1882) Jagić u Archiv fur slav. Philol. (t. VI, str. 318) Beaudouin de Courtenay u Žurnal' Min. Nar. Prosvі''ščen (mart, 1882) behu primili taj moj skromni pokušaj s takvom simpatijom, koja me je nagnala, da ga se ponovo latim i proširim. Na žalost potrebe mojih lekcija na Collège de France dugo su morale moju pažnju odvlačiti na druge predmete. Prva je dužnost profesora da obučava. On nema prava dalje razvijati naučne probleme sve dok ne zadovolji prve potrebe svojih učenika. Tek 1895. god. mogao sam posvetiti dva semestra izlaganju slovenske mitologije. Ove lekcije brižljivo pregledane, štampane su kao rasprave od 1896. god. u Revue de l' Histoire des Religions. Tri najvažnije lekcije zasebno su odštampane. (Pokušaj o Perunu i sv. Iliji; o Svetovidu i bogovima na svršetak vid, o caru Trajanu u slovenskoj Mitologiji.)[3] Dve su čitane i u Akademiji Natpisa, koja se zainteresovala za novine u ovim studijama.

4

Prikupljajući u ovu jednu knjigu sve te radove dugog strpljenja, ne krijem, da vidim sve čime oskudevaju, da bi se podigao jedan definitivan monument... Taj monument nije još niko podigao; i ja sumnjam da će on ikada moći i postojati. Ni najmanje se ne možemo nadati, da ćemo za Slovene imati onakve radove, kakve je u našem veku imala mitologija: Indusa, Grka, Latina, Kelta ili Germana. Građa je vrlo retka, a pisani ili nemi spomenici ni po koju cenu se ne bi mogli zameniti hipotezama. II Od kada je mladi ruski naučnik Kajsarov objavio u Getingenu 1803. svoje delo: Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer Ordnung,[4] izašlo je na svet mnogo radova o slovenskoj mitologiji. Ovo delo privuče pažnju Dobrovskog, koji mu posveti jednu kritičku studiju u jednoj svesci raznovrsne sadržine Slavin-a (drugo izd. str. 263. i dalje). Ni sam Dobrovski nije bio verziran u tom pitanju; ali onim kritičkim okom, koje ga karakteriše, on je i Kajsarova i njegove naslednike stavio na oprezu od kakve varljive tendencije ljudske lenosti. "Savetujem budućim mitolozima, veli on, da se ne oslanjaju na poznije pisce, već da uza svaki članak navode najstarije spomenike." Na žalost, mi imamo vrlo malo ovih starih spomenika. Što se mene tiče, mislim, da sam svuda sledovao savetu ovoga prvosveštenika slavistike. Smatrao sam za dužnost da ponovo pročitam u originalu sve latinske, grčke ili slovenske pisane spomenike, koji se odnose na predmet ovih studija. Držim, da sam uzgred otkrio i nekoliko detalja, koji mojim prethodnicima behu umakli. Pa sam tako isto sebi dopustio da iznesem i nekoliko novih hipoteza. Osim studije o Kajsarovu, Dobrovski nije imao prilike, da se bavi slovenskom mitologijom. Ona je morala privući pažnju Šafarikovu. Osim njegovih radova o Rusaljkama, Svarogu, i, na žalost, rasprave o Crnobogu bamberškom, koja je ponovo štampana u III sv. celokupnih dela njegovih Sebrane spisy (Prag, 1865.), on je sastavio indeks mitoloških slovenskih imena, koja se nalaze u dodacima II sv. Slovanske Starožitnosti (drugo izd. Prag, 1863). Ovaj indeks beše program za jednu slovensku mitologiju, koju nije napisao. Tu se nalazi dosta imena, koja se danas moraju izbrisati iz mitološkog reda, i vratiti u oblast mašte (Karus, Karevit, Krodo, Polel) ili folklora (Koščej, Hasterman, Vesna itd.). God. 1842. Hanuš je objavio u Lavovu (Lembergu) svoju knjigu Die Wissenschaft des Slawischen Mythus. Danas se ovo delo ne bi moglo upotrebiti bez opasnosti. Toliko isto se može reći i o Hanušovim radovima na češkom koji se odnose na mitologiju (ipak treba izuzeti Bajeslovný Kalendár, koji je pre repertoar folklora.). Uostalom svi radovi ovoga perioda su unakaženi upotrebom lažnih dokumenata. Sreznjevski je u Harkovu u Rusiji objavio 1846. svoju vrlo poučnu raspravu o svetilištima i crkvenim obredima neznabožačkih Slovena. U člancima koje je dao Rigerovom Slovnik-u Naučný (češka enciklopedija) i Pregledu praškog muzeja, Karlo Jaromir Erben pružio je znatnu građu za izučavanje slovenske mitologije. On je pomišljao da ih pribere u jedno delo, što bi izvesno bilo vrlo korisno, ali i to delo ne bi imalo onaj apsolutno kritički i određeni karakter. Smrt mu nije dopustila da izvrši ovo preduzeće. Osim toga što je upotrebljavao lažna dokumenta, Erben je namerno pomešao mitologiju i folklor. Tako je on 1866. čitao u Kralj. Naučnom Društvu u Pragu, i objavio u Časopis Českého Musea (iste god. str. 35) jedan rad o Kosmogoniji neznabožačkih Slovena, po pesmama galicijskih Rutena. Ovaj je rad, sećam se, napravio mnogo larme o mitološkom svetu. U stvari on nas nije mogao poučiti ničemu ni slovenskom ni novom. Pesme i galicijske legende, kojima se Erben služio, jesu čista pozajmica iz lažnih - apokrifnih knjiga, tj. iz hrišćanske književnosti.

5

Da bi i slovenska mitologija odlučno ušla u oblast nauke, trebalo je prvo očistiti njen teren od lažne građe, koja se na njemu nagomilavala. Napreci kritike poslednjih godina su najzad dopustili, da se ostvari i ova prethodna pogodba. Bez sumnje oblast slovenske mitologije postala je na taj način vrlo uzana; ali zna se bar odakle se mora poći, - ako se uvek ne zna, kuda se ide. Veliko rusko Afanasijevo delo: Vozrenіe Slavјаn'' na prirodu (3. sv. Moskva, 1866. do 69.) još i danas je jedan najdragoceniji repertoar; ali pisac hoće sve da navrati na mitološke teorije u korist vremena u kome piše, i mitologija se tu davi u folkloru.[5] Uostalom on je vrlo malo kritičan. Ozbiljno treba biti rezervisan i pri knjizi pok. Kotljarevskog. Pogrebni običaji neznabožačkih Slovena (Moskva, 1868). Ovo sam delo čitao nekada u društvu sa svojim pok. prijateljem Bergenjem (Bergaigne). On beše vrlo oduševljen, pa mi predlagaše, da ga zajednički prevedemo. Uprkos sveg mog poštovanja prema uspomeni Bergenjevoj i Kotljarevskog, koji mi behu dragoceni prijatelji, držim, da mogu reći, da bi taj naš rad bio uzaludan. Od dve stotine strana koje ta sveska sadrži[6], danas se mogu zadržati jedva pedeset. Kotljarevski se koristio lažnim spomenicima, - i ma da se on branio, - arapski spomenici koje je on citirao, izgledaju mi, da se mnogo manje odnose na Slovene u Rusiji, nego na Varjage, tj. na skandinavske useljenike. U knjizi Faminčina (Famintsyne, Famincyne): Božestva drevnih' Slavјаn'' (Petrograd, 1884.) nema ni deset strana, koje se mogu upotrebiti. U svojoj zaista strogoj kritici o ovom delu (Archiv, t. IX, str. 168.) g. Jagić je dao pametnih saveta svima mitolozima.[7] Naročito ih je stavljao na oprezu od zloupotrebe folklora, i protivu strasti, da se svuda vide sami mitosi. Primećivaše, da što se više svuda gleda mitologija, izaziva se reakcija skepticizma, da i naučni deo ceo izgubi svoju vrednost. Odličan muzikolog Faminčin ne beše ni najmanje spreman za proučavanje slovenske mitologije, još manje za uporedno izučavanje ove mitologije u njenim odnosima prema mitologijama indoevropskih naroda.[8] Kao primer reakcije skepticizma, navešću jedan zanimljiv članak Kipričnikova, u Žurnalu Min. Nar. Prosvі''ščen (septembar, 1885). Posle ovog pokušaja koji svu slovensku mitologiju stavlja na dvadesetak potpuno nevrednih strana, izgleda, da njemu ne ostaje ništa drugo, do odreći se sviju istraživanja o predmetu koji nas zanima. Pa ipak nije baš tako. God. 1870. na ono nekoliko žurnih strana koje napisa za Rigerovu Češku Enciklopediju (Slovnyk naučný, t. VIII str. 603 - Prag.), Erben veli: "Slovenska mitologija je jedna najteža grana slavistike; o njoj se mnogo pisalo; ali osim nekoliko dobrih članaka o pojedinim pitanjima, još se jednako očekuje jedan određeni rad u celini." Nekoliko godina kasnije pisaše Krek u Archiv fur sl. Philologie: "Što se tiče slovenske mitologije do danas postignuti pozitivni rezultati ni najmanje ne odgovaraju utrošenom vremenu. Niko bolje to stanje ne može shvatiti nego onaj koji bi preduzeo da odbaci sve ono što pripada haosu protivrečnih hipoteza osnovanih najčešće na rasuđivanju ili na a priori." (god. 1876. str. 134) Ove rezultate, koje je tako teško dobiti, Krek je preduzeo sabiti u izvestan broj strana svoga lepog dela: Einleitung in die slavischen Literaturgeschichte, II izd. (Graz, 1887. str. 378. do 440.) Na jeziku pristupačnom većini učenih ljudi one pružaju jedan kratki zbijeni rezime, skoro potpun i dovoljno jasan o onome, što nam izvori kažu o slovenskoj mitologiji. U ovom rezimeu beleške su često puta mnogo duže nego li tekst na koji se odnosi. Čitalac, neuk ovim studijama, reskirao bi da se u njima potpuno izgubi. Potpuno pravedno ceneći i ovo

6

lepo delo, ja mislim, da ono nije ni malo građe iscrplo, i da u jednoj francuski ispisanoj knjizi, ili bar po načinu francuskom, ima mesta sasvim drukčije raditi. Knjiga g. Kreka naročito je upravljena slovenskim čitaocima; toga radi on izostavlja mnoštvo sitnica, za koje pretpostavlja da su poznate, i koje će malo čitalaca i pokušavati tražiti po originalnim spomenicima. On još prima uz to i neke spomenike, koji su danas oglašeni za apokrifne. Po mome mišljenju jedno potpuno i jasno delo o slovenskoj mitologiji mora iscrpsti osnovne pisane spomenike, otresajući ih najpre od svih fantastičnih veza i zbližavanja sa drugim spomenicima, ili oslobođavajući ih besposlenih hipoteza i zbrke folklora slovenskog, germanskog ili čak indoevropskog. Mišljah, da sam takav rad našao u knjizi H. Mbchal-a: Nákres slovanského bajeslovi. (Skica iz slovenske mitologije), koja je štampana u Pragu 1891. god. "Pokušaji o mitologiji, govoraše g. Mahal u svome predgovoru, većinom su rastureni po raznim slovenskim zbirkama, nigde nema jednog rada u celini. Za nj se oseća potreba. Stoga sam se rešio, da prikupim glavna fakta iz slovenske mitologije u jednu celinu, koja će predstavljati rezime svih legendarnih ideja slovenskog naroda."[9] Na žalost, od dve stotine dvadeset strana ove knjige, samo šezdeset njih govori o slovenskoj mitologiji. Ostatak je posvećen folkloru, legendama koje prouzrokuju meteorološke pojave, kosmogoničkim pričama, ličnostima ili tradicijama, koje doista postoje kod Slovena, ali su došle u njih iz hrišćanskog predanja ili iz stranih legendi. Na taj način on počinje jednom glavom o kosmogoničkim idejama Slovena, koje se vezuju za hrišćanske legende i apokrifne knjige. Treba još videti ono o Rahmanima, Perhtu, Luciji (Rachmanes, Perchta), svetačkim danima: Ponedeoniku, Sredi i Petku. Ceo ovaj deo pozajmljen iz folklora zaslužuje doista da se prevede. Slovenski je folklor beskonačan; njegovom izučavanju posvećeni su zasebni listovi: u Češkoj (Český Lid), u Poljskoj (Wista), u Rusiji (Živaја Starina), u Hrvatskoj (Zbornik za narodni život), u Bugarskoj (Sbornik' za narodni umotvorniја), u Srbiji lepo uređivani "Karadžić". Prikupiti i rezimirati sve što je do sada izašlo o folkloristici, trebalo bi ne znam koliko tucadi svezaka. Pored sveg plemenitog i korisnog truda Mahalovog, ipak mi je bilo nemogućno ići za njim na tako prostranom i rđavo ograničenom zemljištu.[10] Pored ovih specijalnih radova, moram spomenuti, kao veoma pomoćne mi i korisne radove g. Jagića, Briknera, Maretića, koji su objavljeni u Archiv fur slav. Phil., pa radove Aleksandra Veselovskog, koji su izašli u Izvi''stіја Petrogradske Akademije Nauka. Ovi radovi i mnogi drugi rastureni po najrazličnijim zbirkama biće spomenuti u svoje vreme i na svome mestu. Meni se čini, da je prostor slovenske mitologije jedino obeležen i ograničen pisanim i nemim spomenicima ako ih ima, - koji se odnose na neznabožačku periodu istorijskoga života Slovena; ako još ove pisane ili neme spomenike može objasniti ili dopuniti kakvo narodno predanje, ja se i na nj pozivam (npr. predanje o kultusu kućnim bogovima, o pojmovima o onom drugom svetu). Ali ne smatram, da je folklor nerazdvojni i bitni deo mitologije. Od toga se ja unapred ograđujem, jer bi bilo vrlo dugo istraživati u kojoj je meri on mogao biti izmenjen hrišćanskim legendama, pozajmicama od susednih naroda (Grka i Arbanasa kod južnih Slovena; Finaca, Varjaga, Tatara, kod Rusa; Nemaca kod Čeha ili Poljaka). Ni po koju cenu ne želim ponovo otpočeti koliko korisnom toliko i opasnom Afanasijevom knjigom. 7

Ako sam iz principa odbacio folklor - osim u izvesnim jasnim obeleženim slučajevima, - ja sam isto tako iz opreznosti ili skepticizma, kao što će se videti, odlučno odbacio i litvansku mitologiju, o kojoj ja ne znam ništa. Namerno odbacujem sve teorije, sve sisteme; prenebregavam sve veze, - ma koliko one bile privlačne, - sa mitologijom istočnih naroda, klasičnoga ili germanskoga sveta. Prikupljam rasturene odlomke po pisanim spomenicima, sa kojima su me zbližili i sprijateljili više od tridesetak godina revnosnoga izučavanja; no ne tvrdim da ću ih i sistematski grupisati. Ovakva kakva je, ova će knjiga popuniti jednu prazninu u našoj naučnoj literaturi, ako smem reći - evropskoj naučnoj literaturi. Simpatija s kojom su moje slovenske kolege prihvatili pokušaje koji su joj prethodili, dopušta mi, da se nadam, da će oni isto tako učiniti i prema ovoj knjizi. Oni će u njoj naći nekih sitnica kojih nema ni u jednom ranijem delu, a pored toga i izvestan broj hipoteza ili tumačenja koje ja ne namećem, ali za koje na se uzimam potpunu odgovornost. Sadržina tih strana biće izvesno za mnoge čitaoce ne Slovene jedno otkriće; one će učiniti, uveren sam, da iz naših knjiga, iz naših repertoara potpuno iščeznu sve greške, koje su ih do sada kvarile, i koje se jednako ponavljaju. Ovaj će pokušaj možda uliti učenijima i veštijima od mene želju, da još dublje proniknu u ova delikatna istraživanja. No na žalost, sve dokle budemo osećali jaku oskudicu u pisanim i nemim spomenicima neznabožačkog vremena, biće nam vrlo teško postaviti slovensku mitologiju na istu nogu, na kojoj stoje mitologije ostalih indoevropskih naroda. Maja, 1901. god

Glava prva Izvori za slovensku mitologiju
Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike Kozmina, Dalimilova, poljska hronika Dlugoševa. - Strani hroničari:Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberškog, vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori. Dosta su mnogobrojni izvori za slovensku mitologiju; ali ni jedan nam ne daje dovoljan broj podataka ni mogućnosti, da dobijemo potpunu sliku o celini ove mitologije. No pri svemu tome, oni nam rasvetljavaju prirodu izvesnog broja božanstava, način kojim su obožavana - kultus, obrede i praznoverice neznabožačkih Slovena. Nemamo nemih spomenika o ovom kultusu, ili bar nemamo takvih, da bi bili neosporne autentičnosti. Oni koji su dugo smatrani za dosta verne, kao idoli u Prilvicu, Lav u Bambergu, danas su oglašeni za lažne. Nekoliko nejasnih odlomaka u hramu u Arkoni, na ostrvu Rujnu, jedan - malo sumnjiv - idol pronađen u Galiciji, nekoliko vajarskih radova do danas sačuvanih u danciškom muzeju, koji nisu možda ni slovenski ni mitološki, - to je sve što nam je ostalo o onom tako bogatom slovenskom kultusu, čije su idole i hramove tako rado opisivali: Adam Bremenski, Helmold, Saks Gramatik, Titmar, biografi Otona Bamberškog i ruska Nestorova hronika.[11] Nemamo nikakvog pisanog slovenskog spomenika (teksta) iz neznabožačkog doba. Pesme i narodne priče, čije se poreklo gubi u tami onoga vremena, izmenjale su se postepeno pod uticajem hrišćanskih ideja ili stranih književnosti. Glavni pisani spomenici, koji se odnose na mitologiju, jesu delo hrišćanskih sveštenika, delom slovenskih, kao što je pisac Ruske hronike, najčešće stranih, a što je još gore, nemačkih sveštenika. Nadahnuti najdubljom

8

mržnjom protivu slovenskog paganizma, oni se na nj osvrću samo kad hoće da istaknu "sramne" neznabožačke obrede, i u duši svojoj da opravdaju uništenje idola i rušenje njihovih svetilišta.[12] Pisane spomenike, koji se odnose na slovensku mitologiju, treba tražiti: 1) U prvobitnim hronikama slovenskih zemalja koje su pisane u narodu; 2) U latinskim, nemačkim ili danskim hronikama, kao: Titmara, Adama Bremenskog, Saksa Gramatika, Knitlinge Sage (Knytlinga Saga), ili u nemačkim hagiografima (napr. u biografa Otona Bamberškog); 3) U vizantijskim pisanim spomenicima: Prokopa, Konstantina Porfirogenita, koji daju samo kratke podatke; 4) U arapskim pisanim spomenicima (Massoudi-a, Ibn Fozlan-a) koji su vrlo nejasni, te ih treba najozbiljnije kontrolisati; jer treba najpre rešiti, da li oni, govoreći o tome, podrazumevaju Slovene stare Rusije, ili skandinavske Varjage (Normane); 5) U današnjoj folkloristici, u crkvenim obredima, pričama ili pesmama, ukoliko ti podaci potvrđuju rukopise; 6) U teološkim spisima srednjega veka koji ciljaju na neznabožačke obrede, koje je crkva zabranjivala; 7) Najzad u jeziku, koji svojim najstarijim pa i današnjim oblicima svedoči i o prošlim vekovima, i koji nam naročito svojom toponomastikom dopušta iznaći, ili bar nagađati: o mestima na kojima se vršio obred. On nam još kazuje i kakve su ideje vezane za lica, idole, razne obrede i događaje iz verskoga života neznabožačkih Slovena.

I Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja
Za poznavanje prvobitne Rusije Nestorova Hronika sadrži jedan neocenjivi dokumenat. Ovaj hroničar pisaše krajem XI i početkom XII veka. Rusija je bila zvanično u hrišćanstvo preobraćena 988. g. Stoga je ovaj analista mogao tada poznavati sinove prvih Hrišćana i pribrati tačne podatke o kultusu njihovih predaka. On nam, više-manje, pruža tačne pojedinosti o Perunu i Velesu, o Dažbogu, Stribogu, Mokošu, Simarglu. Ako su i neka imena izopačena klasičnim uspomenama, ima ih i koja su apsolutno izvan svake sumnje, i čije je postojanje utvrđeno i drugim pisanim spomenicima. On nam daje o ovim idolima, više-manje, detaljne podatke, o žrtvama njima prinašanim, o žrecima, Rusalijama (neznabožački praznici), i daćama. I Novgorodska Hronika potvrđuje izvesne tekstove Nestorove Hronike. Jedan nastavljač prvobitne hronike (rukopis zvan ipatski), govoreći pod god. 1114. o bogu Svarogu, udaljuje se dosta od svoga predmeta, pa umeće tu boga sunca Dažboga, Egipćane, itd. U ovom stavu kao i u imenima izvesnih božanstava, pomenutih u osnovnoj hronici, nije teško ne naći stranačkih utecaja. Podaci koje daju ruske hronike dopunjuju se nekim dokumentima srednjovekovne književnosti, zbornicima ili raznim religioznim zbirkama prevoda vizantijskih pisanih spomenika, koji imenima slovenskih božanstava, ili

9

onih koji se bar tako zovu, tumače imena jelinskih bogova. Crkvene propovedi čine samo nejasne aluzije na neznabožačke verske obrede. Odlomak epske poezije pod imenom: "Slovo o polku Igorovu" sadrži nekoliko takvih mitoloških aluzija. Priznajem, da su one vrlo sumnjive. Je li mogućno da se jednom hrišćaninu srednjeg veka, jednom prosvećenom čoveku, svešteniku, dopalo da izaziva neznabožačke uspomene, da priziva vetrove, unuke Stribogove, da u dva maha poziva jednog ruskog kneza, unuka Dažbogovog, da izjednačuje sunce sa velikim bogom Horzom, govoreći da knez Višeslav pretiče hod Horzin? Priznajem da mi ova huljenja na veru, pod perom jednog hrišćanina srednjeg veka, izgledaju vrlo neverovatna.[13] Češki hroničar Kozma iz Praga (XII vek), otac češke istorije, priča svojim, čas književnim a čas prostačkim latinskim jezikom, doživljaje čeških legendarnih kneževa: Kroka, Ljubuše, Pšemisla, Neklana, Hostivida, itd. Ali je vrlo rezervisan u svemu što se tiče slovenske mitologije. I kad ipak mora učiniti kakvu aluziju na bogove neznabožačkog vremena, Kozma im daje klasična imena:[14] "Ergo litate diis vestris asinum ut sint et ipsi vobis in asylum. Noc votum fiere summus, Jupiter et ipse Mars, sororque eius Bellona atque gener Cereris iubet"... Može li se iz ovog stava zaključiti, da su Česi obožavali Peruna (Jupitera), Svetovida (Marsa), jednu boginju rata, i jednoga boga pakla, čija imena i postojanje uostalom ništa nam ne dokazuje? Na drugom mestu (knj. II, 8) Kozma veli, da je kneginja Teta naučila narod obožavati Oreade Driade, Hamadriade, pa dodaje, - što je tačnije, - sicut el hactenus multi villani velpagani hic latices seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus sive collibus litat, alia quae ipse fecit, idola surda et muta rogat et orat. [15] Iz ovog stava jasno se vidi, da su Česi obožavali idole. Na žalost odavde ne vidimo ni imena tih idola. Drugi jedan, ne manje interesantan, spomenik spomenusmo u početku III glave. On nabraja neznabožačke obrede koje je ukinuo knez Bretislav II, žrece, vrače koje progna, i to je sve.[16] Dalimilova stihovna hronika, koja je dušu svoju pozajmila iz Kozmine hronike, takođe ne dodaje ničega pozitivnog onim tako tamnim podacima svog prototipa. Ipak, pošto je ona napisana na češkom jeziku, pruža nam neke pojedinosti, kojih nema u latinskoj frazeologiji njenoga duhovnog oca (prototipa). Tako ona kaže, da stari Česi zvahu nav stan mrtvaca: "Potom Kroh jide do navi" (zatim Krok ode u nav). Ako se malo ispravi tekst na izvestan način, ona će nam kazati (II, stih 6) da se Čeh (Cech) odselio iz Hrvatske u Češku, noseći na svojim leđima sve svoje pretke (dědky své), tj. svoje kućne bogove (penates). Pulkavina hronika (XIV v.) takođe postala iz Kozmine, potpuno ćuti o veri neznabožačkih Čeha. Sadrži nekoliko dosta tamnih aluzija na kultus brandeburških Slovena: "cum in dicta marchia gens adhuc permixta Slavonika et Saxonika gentilitatis ritibus deserviret et coleret ydola". [17] I malo dalje (oko god. 1153), otkriva nam, da je u Brandeburgu postojao jedan idol sa tri glave,[18] i njega su obožavali Sloveni i Saksonci. Gallus-ova hronika[19] (prva godina XII veka), koja uostalom i nije poljskog porekla, navlaš obilazi neznabožačko doba. Sve što nam kazuje o Poljacima pre hrišćanstva jeste: da su bili poligamiste: "Istorum gesta quorum memoriam oblivio vetustatis abolevit et quos error et ydolatria defoedavit, memorare negligamus".[20] Na drugom mestu (knj. II, glava XLII), on upoređuje neznabožačke Pruse sa zverovima. Hronika učitelja Vićentija ne manje mrzi i izbegava neznabožačke stvari, te na njih ni najmanje ne podseća. Prvi hroničar, ili bolje istorik poljski u srednjem veku, koji se bavio verom neznabožačkih Slovena, jeste arhiepiskop Dlugoš, ili Longinus, koji je pisao pri kraju XV veka (od 1455 - 1481) svoju Historia Poloniae. U 10

ovo vreme u pravoj Poljskoj beše već nekoliko vekova potpuno nestalo paganizma, i poslednjih godina vrlo se malo važnosti pridavalo Dlugoševim podacima o starim božanstvima njegove zemlje. Nedavno se g. R. Br'ckner[21] trudio, da, što se tiče slovenske mitologije, oživi Dlugoša. Dlugoš voli poljsku domovinu. Ne propušta ništa što se tiče začetka njenoga života. Samo, kako je on prepunjen klasičnom mitologijom, trudi se da iznađe svoje bogove kod starih Poljaka, i najzad ih nalazi šest.[22] Izjednačuje Jupitera sa Yeszaom, Marsa sa Liadom, Venusa sa Dzydzilelya-om, Plutona sa Nijom, Dijanu sa Dzevana-om, Cereru sa Marzanom. On zna i za boga vremena (temperies) koji se zvao Pogoda, boga života Zywie; tvrdi da je u Gnjeznu bio i jedan hram prvoga reda: "delubrum primarium ad quod ex omnibus locis fiebat congressus." Očigledno su na nj mnogo uticale i hrišćanske ideje. Pošto je Gnjezno, kao katolička mitropolija, sedište primasa, on bi hteo, da je ono igralo istu ulogu i u neznabožačko vreme. On govori o hramovima, idolima, sveštenicima, svetim drvetima, žrtvama (čak i u ljudima), godišnjim svetkovinama, od kojih su se neke, uprkos hrišćanstvu, sačuvale i do danas, a jedna se i zove Stado. Na njemu se vidi uticaj klasičkih i hrišćanskih uspomena; uzima za imena pojedinih božanstava oblike, koji se ponavljaju u ovom ili onom narodnom refrenu. No pri svemu tome, s obzirom na siromaštvo slovenskih izvora kod zapadnih naroda, njegova svedodžba nije sasvim za odbacivanje. Ako je identičnost Plutona i nije sporna, nije manje istina, da je ta nyja srodna sa nav-om kod Čeha, što nam pomaže da je bolje rastumačimo. Brikner je još našao[23] nekoliko podataka u jednoj zbirci crkvenih beseda na poljsko-latinskom jeziku, sačuvanih u petrogradskoj biblioteci. On je tu zbirku skoro objavio; tiče se naročito naših mitskih bića. Jedan od tih podataka objašnjava nam i Dlugoševe zablude.

II Strani hroničari
Dok su češki i poljski hroničari namerno prenebregavali neznabožačko doba u istoriji svojih naroda, stranci, koji nam pričaju borbe Nemaca ili Danaca sa danas već nestalim baltičkim Slovenima, ili napore germanskih misionara da ih preobrate u hrišćanstvo, većinom su bolje informisani. Naročito se njihovoj svedodžbi ima zahvaliti, što mi danas možemo imati dosta jasnu sliku o religioznom životu baltičkih Slovena i onih sa Labe, a osobito stanovnika ostrva Rujna. Mi zaboravljamo, da u X veku sve zemlje s desne strane Labe i Sale (izuzimajući predeo između ušća Labina i toka reke Trave) behu još naseljene slovenskom rasom. Adam Bremenski (iz Bremena) učitelj u istoj varoši, kanonik gradske katedrale pisac je Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum. On je živeo u prvoj polovini XI veka; stanovao je na granici Slavije u jednom gradu, koji je zahtevao da postane njihovom hrišćanskom arhiepiskopijom. Pohađao je Dance, mogao je ispitivati arhiepiskopsku arhivu, slušati pričanja raznih misionara. U svojim Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum on priča istoriju ove arhiepiskopije i istoriju obližnjih naroda, naročito Skandinavaca i baltičkih Slovena; u III knj. izlaže trude kneza Gottschalk-a na preobraćanju u hrišćanstvo Bodrića, obalskih stanovnika Labe i Baltičkog mora. Princip mu je, da se ne zadržava na neznabožačkim stvarima: "Inutile est acta non credentium scrutari." Ipak mu se omaknu više zanimljivih sitnica za našu studiju. Tako (knj. II, glava XVIII) on ukratko opisuje varoš Retru (Rhetra) sa njenim hramom, podignutim u čast demonv quorum princeps est Radigast; potvrđuje (II, 40, 41) odvratnost Slovena prema hrišćanstvu i njihovo rđavo postupanje sa hrišćanskim popovima; priča (III, 60) da je u ovom istom gradu Retri i vladika Jovan bio prinesen na žrtvu bogu Radgostu.[24] Dokazuje nam da su stanovnici Rujna bili više odani kultusu zlih božanstava nego ostali

11

Sloveni (Descriptio insularum, 18). Nabraja u nekoliko mahova mučenja, koja su iskusili hrišćani od nekrštenih Slovena, ili onih, koji su se iz hrišćanstva povratili u svoju staru veru. Na žalost ni na pamet mu nije palo, da nam i o idolima slovenskim i njihovom kultusu da onako potpunih pojedinosti, kao što je dao (glave: XXVI, XXVII, XXVIII) o skandinavskim božanstvima: Toru, Vodanu i Frigi (Fricco). Veruje u izvesno srodstvo sujeverja Saksonaca, Slovena i Šveđana (I, 8).[25] Njegova mržnja na paganizam ne smeta mu, da istakne i dobre osobine neznabožačkih Slovena (II, 19). Često citira izveštaje očevidaca. Njegovo se uverenje ne koleba. I mi imamo samo žaliti, što nam je dao tako malo podataka. Helmoldovo delo Chronicon Slavorum jeste, kao što i sam naslov kazuje, najvažniji izvor za istoriju Slovena u srednjem veku. Poreklom Holštinac, Helmold je bio sveštenik crkve u Libeku, paroh parohije Bozau oko jezera Plena (Ploen) u zemlji Slovena Vagrinaca (Wagriens).[26] U savezu sa vladikama Oldenburga Vicelinom i Geroldom pridružio se njihovim naporima da pokrste neznabožačke Slovene. U toj misiji on bi poslat k njima oko 1155., i primljen je od kneza Pribislava, čije gostoprimstvo veoma hvali. Pribislav je bio hrišćanin. Helmold uostalom ima dosta rđav pojam o Slovenima, bez sumnje usled njihove odanosti paganizmu: "Slavorum animi naturales sunt infidi et ad malum proni ideoque cavendi". Naziva ih "natio prava et perversa" (I, 27). Njihova je zemlja za nj "terra horroris et vastae solitudinis". Priznaje uostalom, da su se Nemci prema njima rđavo ponašali. Sloveni, kojima se on bavi, jesu osim Vagrinaca još i Ljutići i Bodrići između Labe i Odre. Njihovo preobraćanje u hrišćanstvo, ili njihov povratak u ovo posle otpadništva, čini glavni predmet njegove hronike; on piše: ad laudem Lubecensis eclesiae (posveta na knjizi). Koristio se Adamom Bremenskim od koga mnogo pozajmljuje (testis est magister Adamus). No on se tako isto služi i zapisanim predanjima i pričanjem slovenskih staraca, "qui omnes barbarorum gestas res in memoria tenent". (I, XIV). Izgleda, da je znao i slovenski jezik, jer navodi neke reči i piše dosta tačno neka imena. Pruža više pojedinosti od Adama Bremenskog: o veri neznabožačkih Slovena, o kultusu Crnom Bogu (I, 52), o kultusu Bogu Provenu (83), o idolu Podaga, o hramu u Retri i bogu Radgostu, o Sivi, boginji Polabljana, o bogovima koji imaju i koji nemaju svojih idola; on nam kazuje, da su Sloveni voleli praviti idole sa više glava (što tvrde i drugi pisani spomenici), da veruju u postojanje jednog najstarijega boga, od koga svi drugi proizlaze; da imaju svetih šuma (83). Zna da je postojao Svetovid, bog ostrva Rujna, i misli da je to isto božanstvo kao i sveti Vid korvejskih kaluđera. Glave 52. i 83, u njegovoj prvoj knjizi, i glava 12. druge knjige jesu najvažniji izvor za našu studiju, i ako one ipak nisu jedine, kao što misli jedan komentator hronike, g. Voelkel. Ova hronika ne prelazi godinu 1170.[27] Titmar (rođen 976. umro 1018) bio je kanonik u Magdeburgu, i pratio je cara Henriha II u njegovom pohodu protivu poljskog kneza Boleslava Hrabrog. God. 1009. postane vladikom u Merzeburgu. Ovaj grad, ležeći na Sali, na samoj granici Saksonije i Slovenije, beše slovenskog porekla. Ime mu znači, da leži između šume: mese - između, bor - šuma; Titmar nadahnut svojim klasičnim uspomenama, daje mu drugu etimologiju. Hoće da veže njegovo poreklo za Rimljane: "Et quia fuit haec apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo more Martis signata est nomine". Ipak on zna i slovensku etimologiju, na koju aluzira: "Posteri autem (tj. Sloveni) Mese, id est mediam regionis, nuncupabant eam vel a quadam virgine seducta". Njegov germanski patriotizam buni se na pomisao o slovenskoj mitologiji. Namerno izostavlja istraživanja neznabožačke istorije svoje dijeceze, i svoja pričanja počinje krajem IX veka. Merzeburg je u ovo vreme bio na samoj granici germanskog plemena. Na desnoj strani Sale življahu razni narodi, članovi velike porodice Srba ili Soraba. Kako-tako Titmar je morao pribrati nekoliko beležaka o njihovom jeziku, i u prilici ih navodi: "Belegori, quod pulcher mons dicitur" (IV, 56) "Bele knegini, id est pulchra domina" (X, 4); "Bolizlaus qui maior laus interpretatur" (IV, 45); i Dobrawa, quae bona interpretatur (IV, 55). Svi njegovi prevodi nisu tako srećni, npr. kad prevodi Medeburu (drvo bogato medom) sa mel prohibe. On ima uostalom jake razloge, što ne voli Slovene. Dva njegova pretka (I, 10) su poginuli u borbi protiv njih. Prirodno je što mu njihova neznabožačka vera izgleda gnusna. "Cum execranda gentilitas ibi veneraretur" (VIII, 59). "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorrescam, tamen, ut scias, lector amate, vanam eorum superstitionem..." (VI, 23). No i pored 12

njegovih predubeđenja omaknu mu se ipak i po koji dragoceni podaci. On nam kazuje i neka imena svetih mesta, kao pagus Silensis (VIII, 59), sveta šuma Žutibor (Zutibore). [28] Spominje jednu bezimenu boginju, čiju su sliku Ljutići nosili na svojoj zastavi. (VIII, 65). Tvrdi da se kod nekrštenih Slovena sve svrgava smrću (I, 14). Ali ovo tvrđenje biva usled istorije o vampirima. Titmar je u osnovi sujeveran; ali voli da opisuje snove, utvari. Kad bi se iz njegovih tvrđenja moglo zaključiti, da Sloveni nisu verovali u vampire, to bi doista bilo jedno zanimljivo svedočanstvo u njihovu korist. On zna, da su oni imali idole (III, 19). Najzad i pored sve njegove mržnje, ipak posvećuje čitave dve strane opisu varoši Redarv (Redarinaca), koju zove Riedegost, i koja je bila jedno od glavnih svetilišta njihove vere. U protivrečnosti je sa Adamom Bremenskim, koji toj varoši daje ime Retra, a bogu ime Radgost (Redigost). On opisuje hram u ovoj varoši, idole, osobito one boga Svarožića (Zuarasici);[29] i svedodžba, koju on daje o kultusu ovom bogu, potvrđuje se pismom svetog Brina caru Henrihu II. Titmar zna, da su postojali i sveštenici, koji su vršili kultus ovom bogu, i opisuje proroštva činjena pomoću svetih konja, što se takođe potvrđuje svedočanstvima Saksa Gramatika i Otona Bamberškog.[30] Zna da su kod Ljutića hramovi i idoli vrlo mnogobrojni. Helmold skoro tako isto kaže. Titmar piše: "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra demonum singula ab infidelibus coluntur." (VI, 25) I Helmold veli: "Praeter penates et idola quibus singula oppida redundabant" (I, 63).[31] Saks Gramatik je Danac. O njegovom životu malo se zna. Bio je sveštenik, i umro je prvih godina XII veka. Pridodat je bio ličnosti Apsalona, episkopa Lunda u Skaniji,[32] jednog od najznamenitijih državnika i prelata srednjega veka.[33] Apsalon je bio tajni savetnik kralja Valdemara, i on je i nagovorio ovog da udari na Vende ili nekrštene Slovene, te se taj napad svrši padom varoši Arkone 1168, kad i ostrvo Rujan potpade pod dansku vlast, i slovenski paganizam bi sasvim uništen. Na poziv Apsalonov Saks napisa svoje Gesta Danorum. To je jedan fini i elegantan prozaista; pun je latinskog klasicizma, naročito iz Valerija Maksima. Je li on bio očevidac događaja koje priča? Ovo se može samo pretpostavljati, ali ne i tvrditi. U svakom slučaju episkop Apsalon, koji je učestvovao u svim tim krupnim događajima, postarao se, po svoj prilici, da mu o njima da ozbiljnih podataka. Njegov danski patriotizam je možda vatreniji od hrišćanske mu vere. On se koristio, a to nam i on sam kaže u svom predgovoru, starim narodnim pesmama ("maiorum acta patrii sermonis carminibus vulgata"), koje se potrudio i prevesti na latinski, zatim pričama Islanđana (Tylensium) i kazivanjima vladike Apsalona ("Absalonis asserta docili animo stiloque complecti cure habui"). Njegova istorija Danaca je jedini značajan dokument, koji mi imamo o borbama rujanskih Slovena sa Dancima, o Arkoni, velikom svetilištu slovenskog paganizma, o kultusu i uništenju idola Svetovidovog. U onome, što se odnosi na ovo božanstvo, Saks je mnogo potpuniji od Helmolda, te je jasno, da je bio dobro o svemu obavešten. No kao i Helmold on brka Svetovida sa svetim Vidom. Ovo zanimljivo mešanje neznabožačkog boga i hrišćanskoga sveca lako se objašnjava onim mislima, koje tada kružahu. Iako izgleda da je malo fanatik, ipak mu se (Saksu Gramatiku) ne može prebaciti, da je imao predrasude svoga veka i svoje kaste. Mi mu još dugujemo i dragocene podatke o kultusu Ruđevida, Torevida i Porenucija (Rugievithus, Porevitus, Porenutius), o proroštvima, žrtvama i sujevericama rujanskih Slovena. O svemu tome Apsalon mu je dao sve podatke.[34] Pored istorije Saksa Gramatika meće se i Knytlinga-Saga (Historia Knytidarum) tj. istorija Knidovih potomaka. Ona je sređena pod nadzorom i nastojanjem vladike Apsalona. Sadrži samo nekoliko vrsta koje se odnose na vreme, koje se nas tiče. Potvrđuje pričanja Saksa Gramatika, čak ih dopunjuje, jer nam kazuje imena triju božanstava, kojih nema u Saksu; a to su: Turipid, Pizamar i Crnoglav (Turipid, Pizamar, Tiarnoglovius). Prva dva imena je vrlo teško protumačiti; poslednje je jasnije, i očevidno znači: bog ili idol crne glave (čarnoglavy). Ma kako bili mršavi njegovi podaci, ne treba ih prenebreći. Knitlinga Saga obuhvata dansku istoriju od početka X veka, i svršuje se godinom 1187. Pripisuju je Olafu Torzonu (Olaf Tordzon). Može se misliti, da je poznavao Saksovo kazivanje, i da ga je ono i podstaklo, da sastavi svoju knjigu. Užasno izopačava osobena imena.

13

Tako knez Pryslav kod njega je Freedevus. Bez sumnje nisu bolje prošla ni imena božanstava. Kako je on savremenik poslednjih događaja, koje priča, mogao je pribaviti i izvešća, kojih nema u Saksa Gramatika.[35] Biografije vladike Otona Bamberškog sadrže jedan osobito značajan dokumenat za izučavanje slovenske mitologije. Poreklom iz Švabije, Oton se rodio u drugoj polovini XI veka, u mladosti boravio je neko vreme u Poljskoj. Doprineo je braku Vladislava Hermana sa Juditom sestrom cara Henriha IV. Naučio je poljski, te mu je to učinilo znatne koristi u njegovim misijama kod Slovena.[36] Po povratku u Nemačku postane vladikom u Bambergu, i bi posvećen u Rimu 13. maja 1106. g. U Poljskoj je bio ostavio lepih uspomena. God. 1123. pozove ga knez Boleslav III da pokrsti Pomeranske Slovene; on ode tamo, gde ga primi knez Vratislav, hrišćanin (pokršten je u Merzeburgu). Oton poseti varoši: Pyrice, Kamin, Volin, danas Wollin, Ljtetin, Koloberg (danas Kolberg),[37] podiže crkve, namesti i jednoga vladiku za Pomeraniju u Volinu. U ovoj svojoj prvoj misiji pokrstio je više od 20 000 Slovena, i sagradio je jedanaest crkava. No po njegovom odlasku izrodiše se mnogobrojna otpadništva. U početku god. 1128. vratio se ovaj apostol u Pomeraniju preko Magdeburga, poseti Havelberg, Uznoim, Volegost, Štetin, Volin, i vrati se u dijecezu meseca decembra. Ebo (Ebbo) kaluđer iz Bamberga napisao je oko 1151. ili 1152. svoj Vita Ottonis. On je bio poznavao vladiku, koristio se pričanjima njegovih drugova, osobito pričanjima popa Udalrika (Udalric), koji je Otona pratio u njegovoj drugoj misiji, i, kako izgleda, bio jedan poverljiv i inteligentan posmatralac. Ebo je dakle svedok vrlo dostojan poverenja za sve što se odnosi na drugu misiju. Manje je pouzdan za prvu misiju. Saopštava jedno autentično pismo vladičino papi. To je jedan vrlo savestan čovek, kako izgleda, nesposoban za kakvu pobožnu podvalu. Njemu se može čovek poveriti, ipak, naravno ne zaboravljajući, da je to čovek srednjeg veka i to crkveni. Veruje naravno i u čudesa, i priča i neka, koja nisu baš sasvim neistinita. Ebo najpre konstatuje neznabožački fanatizam Pomeranaca: Tanium esse gentis illius ferocitatem, veli vojvoda poljski, ut magis necem ei inferre quam iugum fidei subire parata sit. Priča, da stanovnici grada Julina (ime mu je od Julija Cezara!) poštuju jedan stub podignut u čast ovog velikog čoveka. Posle raznih smetnji najzad vladika Bernard skloni stanovnike Julina, da se pokrste, i obuči ih da svoje mrtve sahranjuju u groblje, a ne po šumama ili poljima; da više ne meću štapove nad grobovima,[38] da više ne podižu kuće za idole, da više ne pitaju za savet proročice, da ne pribegavaju vradžbinama. Žreci julinski zaveriše se i protivu života vladičina. Oni odnesoše jednoga idola Triglava, poveriše ga čuvanju jedne starice, koja ga skri u šupljinu jednoga drveta. Vladika podiže u Julinu dve hrišćanske crkve; pa da bi što bolje pridobio ljubav i naklonost novopreobraćenih, on stavi obe crkve pod zaštitu dva sveca slovenska: sv. Vojteha (Adalberta) i sv. Vaclava, obojica poreklom iz Češke (knj. I). Knjiga II vraća se na istoriju grada Julina, koji je podigao Julije Cezar, i koji još čuva njegovo koplje. Ovaj je grad bio čuven po kultusu jednome idolu, čije ime, na žalost, nije zabeleženo, i koji je tu privlačio svake godine veliki broj naroda. Pokrštenje je bilo sasvim površno, prividno. Mnogi su neznabošci po svojim kućama posakrivali male idole, ukrašene srebrom i zlatom. Na opšti narodni, tradicionalni praznik svet dolazi gomilama; kad su mu oduzeli te idole, on se odmah vraća paganizmu. Štetin i Julin imađahu svaki po tri planine; na najvišoj stajaše idol Triglav. Jedna priča iz druge Otonove misije kazuje nam da ti idoli imađahu odelo ili neke druge pokretne ukrase.[39] Kad je vladika došao u grad Hologast, jedan žrec obuče na sebe odelo idola, napravi se bogom, da bi podstakao svoje jednoverne. Oton za tim ode u Hozegov, danas Guckov, gde nađe veličanstvene hramove (magni decoris et miri artificii), za koje su stanovnici bili utrošili na tri stotine talanata. Ne kažu nam, istina, koliko su vredeli ti talanti. Stanovnici ponude Otonu novac, da im ne dira svetinje. On odbije ponudu, poruši im idole. O njima nam Ebo pruža dragocenih pojedinosti. Oni behu, veli on, mirae magnitudinis et sculptaria arte incredibili coelata. Bez ruku, izvrtenih očiju, odsečenih noseva, ovi su idoli jedva na nekoliko pari volova odvučeni na lomaču. Ovo se svedočanstvo slaže sa Titmarovim čudnovatim načinom. (V, 23) "Huius parietes variae deorum, dearumque imagines mirifice insculptae exteriis ornant... interius autem dii stant manu facti, singulis nominibus insculptis galeis atque loricis terribiliter vestiti..." 14

Ebo nam opisuje u Štetinu neke veoma teško razumljive spomenike o neznabožačkom kultusu. Bilo je u tom gradu, veli on, pyramides magnae et in altum more paganico muratae. Sa jedne od tih piramida, koja je očevidno imala religiozni karakter, držao je propoved i vladika. Da li su to bili grobovi ili predikaonice? Ebo, na žalost u svome i suviše kratkom pričanju, ne daje o njima nikakvih tačnih podataka. Oton (18) zatim ide, da se moli Bogu, pod jedan orah[40] ili bolje pod jednu lesku (idolo consecratum), koja se nalazi pored jednoga izvora, i naređuje da se iseče. Štetinjani ga zamoliše, da poštedi to drvo, čiji plod ishranjivaše čuvara. On pristade. Više nego jedanput naići ćemo na tekstove koji govore o svetim drvetima.[41] Herbord nije poznavao Otona. Ipsum autem in carne non vidi, veli on; ali je našao jednog člana iz prve vladičine misije, koji mu je dao i one pojedinosti Ebu nepoznate. On je svome pričanju dao literarni oblik dijaloga između Timona, molioca manastira sv. Mihaila u Bambergu, i kaluđera istog manastira Sifrida. Timon je bio u službi kod vladike čitavih pet godina. On je pratio Otona u njegovoj prvoj misiji. Pričanja koje Herbord meće u njegova usta, vrlo su živa i puna duha; izgleda da ih je pisao pod neposrednim uticajem samih događaja i da ih je pričao kakav inteligentan pripovedač. Herbord se često služi Ebovim pričanjima i kazivanjima kaluđera Priflinga. Mnogo je i učeniji i pismeniji od svoga prethodnika. On stavlja u usta svojih lica duge govore. Nemački istorici se ne slažu o vrednosti njegovog dela. Žafe (Jaffe) je vrlo strog; Kepke i Klempen (Koepke, Klempin) su mu naklonjeni. Kotljarevski ga tako ceni, da mu se čovek može poveriti. Petrov deli Žafeov skepticizam. Herbord i Ebo se dopunjuju na ponekim mestima: Herbord je potpuniji za prvu misiju, a Ebo za drugu.[42] Herbord je naravno rđavo raspoložen prema Pomerancima, za koje veli, da su veroloman narod (II, 6), pa navodi njihovu varvarsku svirepost (4, 7, 11, 24) i neznabožački fanatizam (II, 26). [43] On nam kaže, daje kod Pomeranaca postojala jedna sveštenička kasta (II, 29), da je bilo hramova, koje on zove continae i fana (ib. 31,). Ovo ime continae buni ga, i on se stara, da ga protumači latinskim jezikom: Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Zatim opisuje te continae, pripisujući im neku retku veličanstvenost, nabraja njihovo blago.[44] Priča da je vladika odneo iz ovih kontina jednog idola Triglava, kojeg kasnije posla u Rim, da posvedoči svoj verski trijumf. Pored jednog od tih hramova nalazaše se jedan hrast i jedan sveti izvor. Priča dalje o postupanju pri gatanju, za što je služio jedan čudnovati konj, kojeg vladika prodade na strani: asserens hunc magis quadrigis, quam propheciis idoneum (II, 33).[45] Kad cela varoš bi pokrštena, opirao se još dugo jedan žrec, koji je čuvao ovu životinju. Neznabožački hramovi behu porušeni, idoli razlupani i polomljeni (II, 36). Uprkos svojih predubeđenja, on s hvalom pominje poštenje i gostoprimstvo Pomeranaca. U knjizi III opisuje neprijateljsko držanje žreca prema hrišćanstvu (III, 4), njihove napore i podvale samo da se odupru njegovim uspesima. Otkriva u gradu Hologostu: (ib. 6) hram boga Žerovida (Gerovit.) qui lingua latina Mars dicitur, jedan sveti štit, koji je sakrio bio jedan proždrljivi žrec; pa zatim prostran i veličanstveni hram u gradu Gozgaugia (sic!) (Guckov). Neznabošci su tako mnogo polagali na taj hram, pa moliše, da se sačuva, pa čak i da se posveti hrišćanskom bogosluženju. Ali se vladika odupre, i hram kao i svi idoli, beše uništen. Grad Štetin, za koji Oton mišljaše, da ga je sveg pokrstio, vrati se jednim delom u paganizam. Herbord svedoči o svim naporima žreca, da narod raspale protiv vladike i njegovih drugova (III, 14), o njihovom očajnom otporu svima misionarskim pokušajima (III, 17, 18, 20,), o tragičnoj smrti jednog od tih žreca, koji je bio poludeo (ib. 25) možda iz očajanja, što je morao svojim očima gledati propast narodne vere.[46] Treća biografija o Otonu Bamberškom duguje se nekom bezimenom piscu, za koga se može nagađati, da je bio kaluđer u manastiru Priflingu. On se koristio Ebom i Herbordom, ali je upotrebio takođe i pričanja nekih crkvenih ljudi (quae a notis religiosisque personis), koje jasno ne označuje. Naročito su ta pričanja legendarnog karaktera. Njegovo je delo vrlo kratko. I on veruje u priču o Cezarovom koplju; gradu Julinu dao je Cezar svoje ime. (Čudite li se što se ime Jul. Cezara stavlja i kod baltičkih Slovena, kad bi neki hteli ime

15

Svetovida zameniti sa svetim Vidom!?). Ponavlja fantastičnu etimologiju continae. Zna ih dve. Spominje kultus Triglavu i jednom konju, koji služaše za gatanja. Vizantijski pisac, koji piše o Slovenima: Prokop, Konstantin Porfirogenit, Leon Đakon vrlo su uzdržljivi pri pisanju o veri slovenskoj. Prokop Cezareac živeo je u VI veku, pratio je Velizara u njegovim ratovima u Aziji, Africi i u Italiji. To je ozbiljan istorik, koji ni najmanje ne pušta na volju svojoj uobrazilji. Deo njegove istorije, koji nas interesuje, jeste onaj, koji se bavi ratovima protivu Gota, i pričanja, koja je on pribrao, jesu najčešće rezultat njegovih ličnih posmatranja. O slovenskoj mitologiji nam daje kratke ali dragocene podatke, možda pod uticajem hrišćanskih ili neznabožačkih ideja. On nam kaže: da su Sloveni obožavali jednoga najvišega boga, koji proizvodi grom, reke, nimfe, da ne znaju za sudbinu (De bello gothico. t. III, c. XIV). Ovo se poslednje kazivanje ne potvrđuje suvremenom folkloristikom, niti pak tekstovima srednjeg veka. Drugi vizantijski pisac, Leon Đakon, Konstantin Porfirogenit, daju uzgred nekih podataka, koji će na svome mestu biti ispitani. Leon Đakon je živeo u vreme (X v.) kada Vizantinci behu u večitom dodiru sa Bugarima i Rusima. Konst. Porfirogenit, čija je knjiga o temama (oblastima carstva) tako dragocen prilog istoriji X veka, namerno je izostavio govor o neznabožačkim stvarima. Ruski teolozi daju nam nekoliko podataka. Tako, Hilarion (XI v.) jedan od osnivača manastira Pečerskіj u Kijevu, u svojim: Razgovorima o zakonu (veri) datom preko Mojseja, i istini koju je na zemlju doneo Isus Hristos istavlja neznabožačku Rusiju hrišćanskoj: "Mi se više ne zovemo sluge idola, već hrišćani; ne gradimo više kapišča (neznabožačke hramove) već Hristove crkve; ne žrtvujemo više jedan drugog, već se Hristos za nas žrtvuje."[47] Drugi pismeni izvori, većinom anonimni, navode više-manje tačna ali osakaćena imena pojedinih božanstava, koje obožavahu nekršteni Rusi.[48]

III Likorezni spomenici - jezik
Nemamo autentičnih spomenika, ili bar takvih, koje bi mogli s izvesnom pouzdanošću pripisati kome božanstvu. Hrišćanstvo nije ništa u životu ostavilo od hramova, koje su opisali: Helmold, Saks Gramatik, Titmar, ili istorici Otona Bamberškog. Idoli, kojih je bilo bezbroj svi su uništeni. Oni pak koji još postoje svi su, osim beznačajnih ostataka hrama u Arkoni, - sumnjive autentičnosti. Takvi su: bareljef u Altenkirhenu na ostrvu Rujnu; idol nađen u Zbruču (Zbrucu), a danas se čuva u zbirci Krakovske Akademije; njegove snimke smo doneli na kraju knjige; nekoliki grubi likorezi, koji se čuvaju u danciškom muzeju, a prvi put su objavljeni u Archiv fur Antropologie 1894.[49] I njihovi snimci su na kraju ove knjige. Ako su ovi spomenici slovenski, kao što se može pretpostaviti, oni ni najmanje ne odgovaraju opisima onih tekstova iz srednjega veka. Oni nemaju ničega zajedničkoga sa nestalim idolima, koje nam Titmar rado predstavlja kao primerke izvanredne veštine.[50] Jedan moj učenik proputovao je skoro Nemačku. Molio sam ga, da potraži u nekom muzeju kakve bilo ostatke slovenskoga kultusa. No on nije ništa našao.

16

Jezik. - Ako je nestalo nemih spomenika, likoreza, ostalo je glasovnih. U jednom vrlo interesantnom delu Miklošić je proučio hrišćansku terminologiju slovenskih naroda.[51] Ova je terminologija i sama naslednica jedne neznabožačke terminologije, koja se može upotrebiti. Sastoji se iz dvojakih elemenata; jedni su čisto slovenski, a drugi su pozajmljeni iz stranih jezika. Nemajući nameru da navodimo sav slovenski rečnik, mi ćemo ovde označiti samo ponešto. Da počnemo imenom božanstva. Reč, koja hoće da označi boga, i danas je još u svim slovenskim jezicima ista - bog. Nju nije donelo hrišćanstvo. Nalazimo je među imenima neznabožačkih božanstava, koja su navedena u ruskoj Nestorovoj hronici: Stribog, Dažbog; u Helmolda: Crnobog (Zcernoboh, id est deum nigrum).[52] Smatra se, da je ova reč istovetna sa sanskritskom bhaga. To je jedan epitel bogu, i osobeno ime jednoga božanstva iz Vede (staropersijski baga, starobaktrijski bagha, - bog). Bagha na sanskritskom znači: blagostanje, sreća. Teško je odrediti, da li slovensko značenje dolazi od ovog prvog ili drugog značenja. Pored reči bog, i sviju ostalih, koje označavaju ideju božanstva, nalazimo: bogat, ubog, zbožje (žito, pšenica na maloruskom), zbožo (Zbožo, fortuna, pecus), sreća, dika na lužičko-srpskom; u češkom zbozi - imanje, trgovina. Neki pisci razdvajaju ova dva smisla, i hteli bi videti za njih po dva različita korena. Ova razlika nije potrebna, jer ideja o Bogu, sreći i dobru lako jedna drugu objašnjavaju. Kao antitezu panslovenskoj reči bog nalazimo isto tako panslovensku reč bes (bјаs' - zao duh). Izgleda, da je ova reč starija i od hrišćanstva, koje je sasvim prosto prepisivalo reči διαβολος i δαιμον. Miklošić je vezuje za koren bi - udariti, tući. Možda je to ta reč, koja se nalazi u imenu onoga božanstva na ostrvu Rujnu i koje Knitlinga Saga zove Pisamar. Druga reč čort (čёrt') nalazi se u ruskom, maloruskom, poljskom, češkom, lužičko-srpskom (i u litvanskom) i u slovenačkom, u glagolu čortiti (čertiti) - prezreti, proklinjati. Ova je reč apsolutno nepoznata staroslovenskom, srpskom i bugarskom jeziku. Do sada se nije znala njena etimologija. Ja ću je rado vezati za staro gornjenemačko scrato (vidi dalje glavu o domaćim bogovima). Obredna mesta. - Reč božnica (božnica) označuje u starim ruskim hronikama hrišćanska svetilišta. Radi označavanja hrišćanskih hramova, hrišćanski jezik stvorio je reči: cerkov', crkva ili kostel' koja odgovara svojoj - gornjo-nemačkoj chirichha (koja je i sama postala od grčkog κιρίακον[53]) i latinskoj castellum. Za neznabožačku periodu imamo jednu reč, koju navodi Herbord, istorik Otona Bamberškog. To je reč contina, kojom je on sam označio hramove na ostrvu Rujnu. Ova se reč dovoljno objašnjava slovenskim jezikom; staroslovenski k'šta (kontja), znaci kuća; kontina, isto kao i hram znaci božja kuća. Ova mi etimologija izgleda mnogo verovatnija od one koju predlaže nemački izdavač Herborda: poljski Konczyna. Konczyna znaci prosto kraj, svršetak i ničega značajnog nema sa pojmom jedne građevine. Staroslovenska reč hram' prvobitno znači: verska kuća. Reč kapište kapište,[54] koju navode mnogobrojni slovenski izvori znači prvobitno mesto gde se čuvaju idoli (kapi). Isto tako kymirište jeste mesto gde se nalaze idoli. Za označavanje idola mi imamo u staroslovenskom pet raznih reči: kap, balvan, istukan, ili stukan, kumir i modla. Kap znači idol, nalazi se još i kao kapište koja po smislu nastavka - ište[55] znači idola ili hram za idole. Izgleda mi da ne bi bilo teško ovu reč približiti reči kip, koja još i danas postoji u slovenskom i srpskohrvatskom, i 17

znači statua. Ova se reč nalazi i u mađarskom ker. - Po svoj prilici je turskog porekla: ker, keb na ujgurskom jeziku (ist. Turkestan) značila bi, prvobitno, idole prostačkih naroda susedni Slovena. Balavan je turska reč. Istukan je trpni pridev od glagola istukati, - vajariti. Kumir na prvi pogled meta slovenske fizionomije. Od nje je postalo kumirište, mesto gde se slave idoli. Ostala je samo u ruskom, a u druge slovenske jezike nije prešla. Miklošić veli, da se ovde nazire finsko poreklo (Etym. Worterb. sub. voce): kumarsaa - poštovati (Veske[56] piše kumartaa i vezuje za mordvinsko komans). No učenom leksikografu ovo poreklo izgleda malo verovatno, nema veli, tako starih pozajmica iz finskoga. Modla, izgleda čisto slovenskoga porekla, i očevidno da ima neke veze sa glagolom modliti-moliti, koji se pod raznim oblicima upotrebljava danas u svim slovenskim jezicima. Modla u smislu idola nalazi se samo u češkom, gde znači hram, i u poljskome gde znači molitva. Nema je u ruskom, iako ovaj ima reč moliti sја. Pojam o žrtvi izražen je u čisto slovenskim rečima obјаt' (obećana stvar), žreti (prinašati na žrtvu, žrtva. Izgleda (po Miklošiću, sub voce), da hoće da znači približno: hvaliti, uznositi. Prvobitno je i postojalo samo u staroslovenskome i ruskome. Zakol'' δφαγή-ono što zakolje (od korena kol-klati); treb (od korena tereb, iskati) treba [57] ono što bogovi ištu: I prijde (Vladimir'') k' Kievu, i tvorјаše trebu kumirom'.[58] Koren treb ulazi i u veliki broj geografskih imena. Treba znati, da mesta, koja nose to ime nisu mesta starih verskih obreda.[59] Ovakvih mesta je vrlo mnogo u Poljskoj, Češkoj, u zemljama, u kojima su stanovali lapski Sloveni; vrlo su retka u Rusiji. Jednom prilikom naročito ću se vratiti na rasprostranjenost njihovog značenja. Molitva se kazuje glagolom modliti-moliti se, koji se nalazi u svim slovenskim jezicima, i dolazi od korena modla - idol. U svojoj studiji o hrišćanskoj mitologiji slovenskih jezika (§ 28) Miklošić ovu reč pripisuje sanskritskoj mrd "conterere", i nagađa, da taj povratni glagol, čiji je predmet u dativu, znači prvobitnu misao, pojam o skrušenju: moliti se Bogu - skrušiti se pred Bogom. No on je kasnije oporekao tu etimologiju. Jer je zaista teško odvojiti modliti od modla. Hrišćanski pop u Slovena zove se zasebnom rečju sveštenik, svјаščenik''. Reč ova, postala od korena svet svјаt' - jeste prevod grčke ιερεύς, latinskog sacerdos. Označuje onoga, koji se naročito bavi svetim stvarima. Pojam o svetaštvu je morao biti nepoznat neznabošcima: i za to je pitanje; da li taj koren svet nije prvobitno značio pojam sile, moći.[60] Kod Rusa beše neznabožačka reč žrec', koja označava onoga, koji vrši verske obrede (vidi gore). Za ovu ideju nemamo reči kod ostalih slovenskih naroda. Kod zapadnih Slovena: Čeha, Poljaka,[61] Lužičkih Srba, nalazi se danas reč knez, ksiądz, što znači knez, i dolazi od gornjenemačkoga kuning. Ovo je izraz poštovanja, sličan reči monseigneur, koji se kod Francuza daje: narodnim kneževima, prinčevima i prelatima; ili je slična reči dom od dominus latinskog. Možda ona podseća na neznabožačko doba, kada je, bez sumnje, plemenski starešina bio i vršilac verskih obreda i prinašanja žrtve. Napominjemo da se ova reč naročito upotrebljava kod Čeha i Poljaka, tj. u tim dvema zemljama, gde nikakvi pisani izvori ne dokazuju, da je bilo neznabožačkih hramova i svešteničke kaste.[62] Pored sveštenika-žreca nalazimo i čarobnika, vrača: vl''hv'', ruski volšebnik''. Ovo se ime nalazi samo u staroslovenskom i ruskom jeziku. Vezuje se za stari koren vels (vels), vl''snati, - mucati, mrmljati. Vrač, čarobnik - volšebnik bio bi onaj, koji je mrmljao tajanstvene reči. Kod Poljaka i Čeha on se zove: čarodéjnik, czarodziej, onaj koji čini čari - čary. U češkom i zapadno slovenskom cara znači crta, brazda. Da to ne označava onoga, koji obeležava crte, znake, slova? U češkom se još nalazi: černoknižnik, u poljskom czarnoksiežnik, onaj koji se služi crnim knjigama. Ova je reč izvesno kasnija, mlađa od neznabožačkoga doba.

18

O idejama koje su Sloveni imali o onom drugom svetu, i pisani izvori i rečnik daju nam vrlo nejasnih podataka. Reč nav (nav) izgleda, da znači mesto, kuda mrtvaci idu posle svoga života. Mi ćemo o njoj raspravljati kad budemo govorili o idejama Slovena o besmrtnosti duše.[63] Reč raj primljena je u hrišćanskoj terminologiji gde u svim jezicima slovenskim znači raj. Očigledno je i ona za vreme neznabožačke periode odgovarala sličnoj ideji. Crkva hrišćanska ju je mogla dakle primiti bez ustezanja. O pogrebnim obredima ostavili su nam stari tekstovi dve reči: strava i tryzna. Jednu potvrđuje Jornandes a drugu ruske analiste. I pored suprotnih mišljenja, (Vidi raspravu or. Krek, Einleitung, str. 435.) ja se ne ustežem videti u strava, koja se slavila po smrti Atilinoj, slovensku reč - daću.[64] Ruski hroničari beleže, da su trizne slavljene u čast mrtvih (Letopis' po ipatskomou spiskou, str. 30, 37, 44; po Lav. sp. str. 77, 81, 87, 116). Ja držim, da je trizna srodna stravi Jornandesovoj. I to je jedna vrsta daće. Čini mi se, da se karakter trizne dovoljno jasno objašnjava u poslanstvu ruske kneginje Olge (X v.) Drevljanima: "Evo me, dolazim k vama, spremite dosta medovine (med''i mnogou), pored grada, tamo gde ste pogubili moga muža; hoću da učinim triznu svome mužu" (daću mu podušje). Pošto smo obeležili sve autentične ili verovatne izvore za slovensku mitologiju, vredi reći koju i o apokrifnim, lažnim izvorima, koji su sve do poslednjih godina kvarili sva ona dela, koja se odnose na našu studiju, navodeći na krupne greške i mnoge naučnike, kao: Grima, Hanuša, Lelevelja, Erbena, Iričeka, Palackog, Kotljarevskog. Na njihova dela ljudi se još pozivaju. S toga nije zgorega obavestiti čitaoce o netačnostima, koje oni nisu mogli izbeći. Jedna od najdrskijih mistifikacija XVIII v. bila je fabrikacija tzv. prilvičkih idola i natpisa, koji ih krase. Potocki, Lelevelj, Kolar, dali su se zaneti tim grubim izmišljotinama. Ne ulazeći u pojedinosti ove dugačke mistifikacije, dovoljno je da uputim čitaoca na članak g. Jagića u Archiv f. slav. Phil. (t. v. p. 193 - 215, i II, p. 388.) Pored prilvičkih idola i takozvanih ruskih natpisa u Mikarzinu (Miikarzyn) može se staviti i laf iz katedrale u Bambergu, sam za se potpuno autentičan; ali je g. Šafarik vrlo pogrešno mislio, da na njemu otkrije ruski natpis, koji bi dao ime Crnog boga.[65] Isto tako treba označiti kao lažan i potpuno izmišljen portret Radgostov, koji krasi neka Helmoldova (L'beck, 1659.) i druga nemačka izdanja.[66] U XIX veku Češka je izdala čitavu seriju tekstova, koji se odnose na srednji vek, iz kojih su mitolozi dugo crpli materijal, kojega se danas ipak moramo odreći. Da napomenemo najpre pesmu poznatu pod imenom Ljubušin sud i Kraljodvorski rukopis[67] (kralovedvor). Iz njih su pozajmljeni: opisi o nekim božanstvima: Bijes, Tras, Morana (Bies, Tras, Morana), o sudbini duše posle smrti, itd. Sasvim drukčije znamenit falsifikat jeste onaj o Mater verborum. Ona je polovinu veka trovala sva izdanja posvećena našoj studiji. Biblioteka praškoga muzeja sadrži jedan rukopis Mater verborum-a., vrstu latinskog rečnika, kompilaciju Salomona III, vladike iz Konstance. Ta je kompilacija, kako se čini, iz XIII veka. Uz nju ima i nemačkih i čeških objašnjenja. Izvestan broj ovih objašnjenja je autentičan. Sva ona koja govore o slovenskoj mitologiji fabrikovana su u XIX veku. Ja sam ih nedavno pobrojao u Revue d'histoire des religions (god. 1881, t. IV, str. 134. i 135.). Ovde ih navodim ponovo, radi čitaoca, da, upotrebljavajući ih ne padne u istu grešku, u koju su upali svi moji prethodnici.[68] Pesme, takozvane Slovenske Vede, koje je objavio pokojni Verković; srpske pesme, koje je izdao pok. Milojević u Beogradu, oglašene su za neverne, čim su se pojavile.[69] To je zaista šteta, jer ove fantastične zbirke su neobično proširivale horizont naših studija.

19

Glava druga Vrhovni bog
Da li su stari Sloveni znali za jednog vrhovnog Boga, koji bi u njihovom Panteonu gospodario, kao Zevs u jelinskom a Jupiter u latinskom Panteonu? Prokop Cezareac opisuje u jednoj znatnoj glavi, posvećenoj ratovima protivu Gota, običaje Slovena, pa navodi nekoliko reči o njihovoj veri. Mi ćemo ih izvaditi odatle jednom za svagda, pošto ćemo se na njih vratiti više puta. "Sloveni, veli on, veruju da postoji jedan Bog, koji proizvodi grom, i koji je jedini gospodar vasione; oni mu žrtvuju marvu i druge svakovrsne žrtve. Ne znaju za sudbinu, i ne dopuštaju, da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kad im usled bolesti ili rata zapreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se spasu, da će odmah prineti bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista i čine, i veruju, da su tom ponudom bogu sebi život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva, i za vreme žrtvovanja oni gataju".[70] Ovo se svedočanstvo tiče Slovena, suseda vizantijskoga carstva. Što se tiče severnih Slovena imamo u Helmolda skoro jedan takav isti stav (I, 83): "Između raznih bogova, kojima pripisuju vlast nad poljima, šumama, nad žalostima i veseljima, oni ne poriču: da jedan Bog zapoveda ozgo, s nebesa, svima ostalima. Taj svemoćni Bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju svoje zasebno zanimanje, i svoj posao, pa se i njemu pokoravaju. Oni proizlaze iz njegove krvi, i utoliko su važniji, ukoliko su bliži tome Bogu bogova." Na žalost, niti Helmold ni ikoji drugi spomenik ičim potvrđuju ovo što je ovde rečeno o genealogiji i srodstvu slovenskih bogova. Možda se hroničar ovde prosto i čisto podao uticaju uspomena iz klasične starodrevnosti. Između svih božanstava, koje mi znamo, samo se za dva, i to natežući, može izvući neka srodnička veza: Suarasici, ili što će biti Svarožić, sin Svarogov; Porenutius koji bi mogao biti kakav Porenovic - Perunović - sin Perunov; i to je sve. Na jednom drugom mestu, izgleda, da bi Helmold hteo reći: da je taj Bog bogova - Svetovid, pokazujući ipak želju, da ga pomeša sa sv. Vidom (II, 12). "Svetovid, Bog zemalja rujanskih Slovena zadobio je prvenstvenu vlast nad svim slovenskim bogovima. Za naše vreme slahu mu još godišnje poklone - danak, i priznavahu ga za Boga bogova ne samo zemlje Vagrinaca, već i sve ostale slovenske oblasti (illum deum deorum esse profitentes)." Ma kako se zvao taj vrhovni Bog, baltički Sloveni su ga zamišljali kao "prepunog slave i božanstva", ukoliko se to, istina, može suditi po svedočanstvu jednog biografa Otona Barnberškog. Ebo priča (II, 1) da je misionar sv. Bernard bio preduzeo, da u slovenskom gradu Julinu propoveda katoličku veru. On se tu javi bosonog, u vrlo bednom odelu. Urođenici ga zapitaše: šta hoće. On izjavi, da je sluga pravoga Boga, tvorca neba i zemlje, da je od njega samog poslat, da njih spase idolopokloničkih grehova. "Šta, rekoše mu oni, zar mi možemo verovati, da si ti vesnik pravoga, vrhovnoga Boga, koji je tako slavan i pun svakojakih bogatstava, kad si ti tako jadan i žalostan, da ni obuće na nogama nemaš?... Ti vređaš pravoga Boga!..." Oton Bamberški je vodio računa o toj lekciji, pa se pojavi među Slovenima u najveličanstvenijoj pratnji. Uostalom Ebov tekst nije jasan, i ono što Sloveni govore o vrhovnom Bogu, može se uopšte primeniti i na hrišćanskoga Boga. Mir zaključen 945. god. između Slovena i Grka, o kome govori i Nestorova Hronika, sadrži ovakvu klauzulu: "da oni Rusi hrišćani koji povrede ovaj ugovor budu kažnjeni od svemoćnoga Boga, a oni koji nisu kršteni, da su lišeni svake pomoći Boga i Peruna".[71] Ovaj bezimeni Bog koji se istakao i pre Peruna, jeste možda taj vrhovni Bog slovenskog Panteona, ali on nema zasebnog imena. Možda je baš i hrišćanski Bog unesen sasvim prosto u tekst ugovora navaljivanjem samih Grka, kojima Perun nije izgledao dovoljan jemac. Izgleda, da je Perun bio vrhovni Bog u Rusa. U jednom staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom, koju 20

navodi Afanasijev,[72] reč Perun jeste prevod grčkog Zevsa. U srpskim narodnim pesmama, gde se nalaze jasni tragovi paganizma, češće se nalazi jedna zakletva u "višnjega Boga i svetog Jovana" Ovaj višnji Bog je očevidno hrišćanski Bog. Češki jezik ima ime čoveka Svéboh, i imena mesta: svébohy. Erben a posle njega i Polivka su pretpostavljali, da se u tom obliku krije ime onoga prvobitnoga i vrhovnoga Boga: Sveboh - onaj, koji je Bog sam po sebi. Ovaj se oblik uostalom nalazi samo u Češkoj. U češkom i u slovačkom nalazi se oblik praboh, prabǔh. Predmetak (prefiks) pra odgovara latinskom per, nemačkome ur: Perdeus. Urgott, stari Bog, izvrstan Bog. Drugi slovenski[73] jezici ne znaju za ove oblike, koje uostalom i ne potvrđuju nikakvi pisani spomenici. Češki jezik tako isto ima oblike: Přebǔh, u izrazu: Ach Bože, Přebože; oblik Rozbože (isti smisao) u unterjekciji Ach Bože, Rozbože. Predmetak roz znači isto što i prě. Drsko bi bilo zaključiti iz ovih današnjih izraza, da je takav oblik postojao i pre hrišćanske periode.[74] Uopšte slovenski tekstovi ne daju nam nikakvih dokaza, koji bi potvrdili reči Prokopa Cezarejca i Helmolda.

21

Glava treća Dva vrhovna boga ruskih i baltičkih slovena Perun i Svetovid
Dve sisteme: ruska i baltička. - Perun po staroslovenskim ruskim pisanim spomenicima; njegov kultus u Rusiji. - Božanstvo sličnih imena u drugim slovenskim zemljama: Parom, Proven, Porenutius. - Perun i Sv. Ilija. Hrast - sveto drvo. - Svetovid Bog na Rujnu; njegov kultus. - Svetovid i Sveti Vid. - Tobožnji Svetovid u Galiciji. - Bogovi na svršetak - vid (-vit): Ruđevid, Žerovid (Gerovit) itd. - Neka objašnjenja. Za slovensku mitologiju postoje dve različite sisteme izvora: ruska koju potvrđuju staroslovenski ruski izvori, i sistema polapskih Slovena (oko basena reke Labe) i baltičkih Slovena, koju potvrđuju latinski izvori germanskog porekla. Između njih dveju nema nikakve veze ni odnošaja. Šta više mogu se navesti neka božanstva, kao Pron, Porenucije, čija imena jedva da podsećaju na Peruna, i Svaroga Ruske hronike, koji može lako biti, - Bog bi znao po kakvoj vezi, - srodan sa Suarasici - Svarožićem germanskih pisaca, ruskog Volosa, za koga se misli, da se nalazi vrlo daleko od Baltika, a on je i na obalama Labe u češkome Veles-y. Kad proučimo oba vrhovna Boga ovih dveju sistema: ruskoga Peruna i Svetovisda rujanskog, ispitaćemo posebice, ukoliko je to mogućno, i jednu i drugu ovu mitološku sistemu, rusku i baltičku, označiti sličnosti i njihove dodirne tačke, ako ih bude.

Perun
Perun je onaj među bogovima slovenskoga Panteona, o kome imamo najviše pisanih izvora. Njegov kultus potvrđuju nam neosporni tekstovi. Ime se njegovo ponavlja više puta ne samo u ruskoj Nestorovoj Hronici, već i u onom tako zanimljivom ugovoru, koji su Rusi zaključili sa vizantijskom carevinom 907. i 945. god. [75] Rusi polažu zakletvu na prvom ugovoru preko svojih mačeva u ime Peruna, svoga boga, i Volosa, boga stada. Drugi je ugovor još izrazitiji: "Ako neki vladalac (knez) ili neko od naroda ruskog povredi ovo što je ovde napisano, da pogine od svoga oružja, da bude proklet od Boga i od Peruna kao verolomnik". Hroničar uz to dodaje: "Sutradan ujutru Igor saziva poslanike (grčke) i ode na brdo na kome bejaše Perun i tu položi zakletvu sa svim svojim glavarima, koji behu nekršteni: "a Rusi hrišćani položiše zakletvu i crkvi (kapela) sv. Ilije". Ja navlaš podvlačim ove reči; jer ćemo malo niže pokušati, da vidimo: kakav je odnošaj mogao postojati između neznabožačkog boga i biblijskog proroka. Perun je još jednom prizvan kao najviše božanstvo u ugovoru, koji je Svetoslav zaključio 971. g. sa Grcima. "Ako ne uščuvamo i ne uspoštujemo ono što smo gore izjavili, neka smo prokleti od bogova u koje verujemo, od Peruna i Volosa, boga stada." Po istoj hronici postavio je 980 god. knez Vladimir u Kijevu na jednom uzvišenju više idola, na prvom mestu idola Perunovog. On je bio načinjen od drveta, glava mu je bila od srebra, a brada od zlata. Oko njega su bila poređana ostala božanstva: Horz, Dažbog, Stribog, Simargl, i Mokoš, koje ćemo sve ispitati. I Perunu kao i 22

svima prinašane su žrtve. Drugi jedan knez Dobrinja podiže jednog idola Perunu na obalama reke Volhove, pored Novgoroda. God. 988. Vladimir se pokrsti; pa naredi da se poruše svi idoli; jedne sagore, a druge pobacaju u vatru: "On izda naredbu, da se Perun priveže konju za rep, i tako dole svuče do ispod Boričeva u potok; za tim naredi dvanaestorici ljudi, da ga tuku batinama. Dokle su ga oni tako vukli potokom, nekršteni ljudi nad njim plakahu. Tada, pošto su ga tako dovukli do Dnjepra, bace ga u nj. Vladimir reče svojim slugama: 'Ako se gde zaustavi, odgurnite ga od obale, dok ne prođe vodopad, a tada ga ostavite'. Vetar ga donese do jedne obale, koja se od tada prozva Perunova obala, i koja i danas nosi to ime." Na taj način još u početku XII v. jednim topografskim imenom behu sačuvana u okolini Kijeva sećanja na Peruna. Ovo je ime iščezlo vrlo rano iz ovih predela. Ali se nalazi ipak na drugim mestima. G. N. Barsov[76] beleži jedno Perunovo u Volginom basenu, i jedno ime Perun blizu V. Novgoroda, na levoj obali Volhova, na mestu gde bejaše Perunova statua, koju razori vladika Aćim, kad Novgorod bi preobraćen u hrišćanstvo. Novgorodska hronika ovako nam priča tu epizodu: "God. 6497 (989) pokrsti se Vladimir. Vladika Aćim dođe u Novgorod, i razori sve žrtvenike (trebišta), obori Peruna, i naredi da se baci u Volhovu; i vukoše ga po blatu tukući ga bičem i štapovima; jedan zao duh uđe u Peruna, i počne kukati: ' Oh mene nesrećnoga! Ja sam pao u nemilostive ruke'. I on pređe preko velikog mosta, baci svoju batinu na most, te se još i danas ludaci udaraju tom batinom, da učine zadovoljstvo zlim dusima. Zatim naredi, da ga (Peruna) niko ne primi, i jedan stanovnik sa Pidbe[77] ode ujutru na obalu reke u času, kad Perun prispe do obale, odgurnu ga jednom pritkom: ,Dosta si dovde jeo i pio, mali moj Perune, produži i dalje ploviti'! I satanski predmet iščeze".[78] Ove iste pojedinosti ponavljaju se i u kompilaciji pod imenom: Kratki anali novgorodskih crkava, koje se nalazi u istoj zbirci u kojoj i hronika. Vrlo je zanimljivo i svedočanstvo onoga popoljačenoga Talijana Gvanjinija, koji god. 1578. objavi delo pod imenom: Sarmatiae Europae descriptio. "Na ovom mestu, veli Gvanjini, uzdizaše se nekada Perunov idol, baš onde gde je danas manastir Perun, nazvan tako po imenu ovoga idola. On - idol, bio je obožavan od Novgorođana. Predstavljao je čoveka kako u ruci drži ognjeni kamen; sličan je gromu, jer reč 'perun' kod Rusa i Poljaka znači grom. U počast svoga idola goraše i noću i danju vatra naložena od hrastovih drva. Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi, bez ikakve milosti, odmah bili osuđeni na smrt." Ove tako određene pojedinosti nose vrlo ozbiljan karakter istinitosti; no pitanje je samo: odakle ih je Gvanjini mogao uzeti?... Ovim čisto istorijskim podacima mogu se dodati i drugi. Na ime Perun nailazi se u vrlo mnogo pisanih spomenika XIV i XV veka, koji se odnose na veru starih Rusa.[79] Navešću samo najglavnije. Jedna galicijska karta iz godine 1302. spominje kao znak obeležavanja nekog imanja jedan hrast pod imenom Perunov dub.[80]U jednom stavu romana o Aleksandru Velikom ime Zevs prevedeno je sa Perun.[81] U jednom apokrifnom spomeniku, Dijalogu tri sveca, čita se: "ima dva anđela gromovnika, jelinski Perun i jevrejski Horz." Na taj način postojanje Peruna kao boga gromovnika u Rusiji utvrđeno je čitavom serijom neospornih pisanih spomenika. Da li je on onaj vrhovni Bog o kome govori Prokop Cezareac (θεςν ένα άπά ντων κύριον)? To se ne može potvrditi; no on je izvesno onaj gromovnik vizantijskoga istorika. (τής αςτράπής δημιουργςν).[82] Kod južnih Slovena, Srba i Bugara, Perunovo ime ne spominju nikakvi istorijski spomenici. Ali se nalazi u jednoj narodnoj pesmi, koju je Rokovski zabeležio.[83] No ovaj je tekst vrlo sumnjiv, reč perun i smislu groma (vidi dalje) ne postoji ni u srpskom ni u bugarskom. Stoga je čovek prinuđen obratiti se na nekoliko 23

geografskih, botaničkih ili drugih imena. Tako je ime perenuga ili perunika zajednička reč i u Bugara, Srba i Hrvata, i znači iris germanica. Neki su primećivali, da ta reč dolazi možda od reči veronica, pa je narodnom etimologijom iskvarena. Ali veronica nema. ničega zajedničkoga sa iris germanica. S druge strane se skreće pažnja da se kod Srba ta biljka zove i bogiša, i da leči izvesne bolesti (bogiša - božja biljka). Navodi se u Bugarskoj jedna planina Perin, pa bi se htelo, da je to Perunova planina. Ovu istovetnost dopuštaju i veliki auktoriteti: Miklošić i Krek. K. Iriček [84] sa mnogo više verovatnosti pripisuje ovu reč elbasanskoj perdon što će reći: zalazak (sunca). Isto tako pokušava se utvrditi, da i kod Slovenaca postoji ime Perun, kao ime čoveka. Krek, koji je i sam Slovenac, navodi jedno selo Perun (Perunja ves), jedan vrh brega Perun; jedna šuma Perun nalazi se u okolini Poljica, u Hrvatskoj. No trebalo bi znati, od kada postoje ova imena. Možda su i skorašnja. Jer ime Perun, ako i postoji kao takvo, zar ne može biti sasvim prosto jedan nadimak? - Pođemo li malo severno, naći ćemo u slovenačkim narodnim pesmama (koje je sakupio Kolar), jedno ime Parom koje baca gromove: Bouh Parom zaoblacom; A vidi to nahněvany. Tresk! zahrmi jej do čela Hned i z deckem zkameriěla. (Ražljućen Bog Parom iza oblaka, vide to, i najedanput baci grom, i ona bi odmah skamenjena).[85] ILI OVA: Za onijeh časov Za starych Bohov Za Boha Paroma. (U ono vreme, u vreme starih bogova, u vreme boga Paroma.) Ovo su klasični navodi. Do sada ih niko nije osporio. Pa ipak ja bih želeo videti ih potvrđene i drugim svedočanstvima, osim Kolarevog.[86] Voleo bih znati i iz kojeg su vremena; Kolar je imao strahovitu uobrazilju, a vrlo malo kritičnog duha. Po češkom Kott-ovom rečniku (sub voce - Perun) nalaze se i u slovačkim zemljama oblici Param i Baram, glagoli peruntati - udarati gromom, i jedan pridev perunsky, koji se odnosi na grom. U Češkoj ne postoji ime Perun u starim autentičnim pisanim spomenicima. Njega navode kao ime lica (Krek, str. 389.). Ali to je možda kao i u slovenačkom jedan prost nadimak. Imena izvršioca radnje na nastavak un nisu retka u češkom jeziku: běhoun, trkač, krĭkloun, vikač itd. Kod baltičkih i polapskih Slovena četvrtak se zvaše perendan.[87] Ova reč izgleda skovana od nemačke Donnerstag. No da li peren znači grom ili boga groma? Da li i Helmoldovom Proven-y, treba videti Peruna?[88] "Mi odosmo u onostranu Slaviju, i uđosmo u jednu šumu. Tu između vrlo starih drveta videsmo hrastove posvećene Provenu, bogu ove zemlje. Ograđeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja 24

vrata. U svima selima ove zemlje ima mnoštvo kućnih bogova (penates) i idola; ali ovo je mesto glavno svetilište za ceo ovaj predeo. Narod, kralj, sveštenici, svi tu dolaze radi suđenja sporova. Pristup u svetilište dopušten je samo sveštenicima i onima koji hoće da prinesu žrtvu, ili onima kojima preti opasnost od smrti, a nije im otkazano pravo azila. Jer Sloveni toliko poštuju ove svoje svetinje, da ne dopuštaju, da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik njihovog hrama." U Helmolda se uostalom nalazi još jedan bog Prove:[89] "Deus Altenburgensis terrae" - osobito poštovan u Star-gradu. Ovaj bog nema kipova ("quibus nullae sunt effigies expressae"). Ova imena: Prove i Proven možda su identična sa Perun. Helmold zna ne samo za ime idola, već i za ime sveštenika - žreca, koji ga je služio.[90] Bog Porenucije (Porenutius), po svedodžbi Saksa Gramatika, poštovan je u Arkoni, na ostrvu Rujnu.[91]Ovo bi ime moglo predstavljati ime Porenović, Porenov (Perunov?) sin. Nemamo tako ozbiljnih primera o srodstvu slovenskih bogova. U svakom slučaju, opis ovoga baltičkoga božanstva ne priliči tako onome opisu koji nam daje Ruska Hronika o Perunovom idolu. Idol u Arkoni imađaše četiri lica, a peto lice na grudima; leva ruka dohvata čelo ovog lica, a desna bradu. Ni malo se ne može zamisliti jedan bog groma u tako meditativnom položaju.[92] U Poljskoj takođe ima izvestan broj mesta, koja se i danas zovu Peruny, Piorunow, To su, vrlo lako, mesta na koja je nekad pao grom, pa od njega čak izvedene i neke reči. Zna se za neko kamenje pod imenom piorunek:[93] Jedna priča iz Galicije okruga Tarnobrzeg, kod Lasovakis-ćana dokazuje, kako izgleda, da u ovim predelima još žive uspomene na Piorun-a ili Peruna neznabožačkog.[94] Evo te priče u prevodu: "Neki gospodar običavaše ići nedeljom u lov. Jedne nedelje ode on tako u lov, i kad bi vreme službe božije, on ne bejaše ništa ubio. Najedanput jedan crni oblak otvori nebo, i u daljini se ču grom. Gospodar pogleda i spazi u reci jednu veliku i grubu crnu ticu, gde stoji na jednom kamenu. ' Nisam ništa ubio, reče u sebi. Bar ovu ticu da ubijem '. - U isti mah seti se, da u svojoj lovačkoj torbi nosi jedan blagosloven metak već sedam godina. Napuni njime svoju pušku, nanišani, i tica pade. Gospodar je dohvati, pogleda je, jer nikad nije video tako gadne tice. Šteta, reče on, što sam izgubio jedan metak za ovakvu tičurinu '. No on ču iza sebe glas, koji mu reče: ' Ne žali ni malo, što si to uradio; evo već sedam godina kako gonim tu ticu, i nikako da je uhvatim. Dok si ti nju nišanio, ja sam tebe nišanio; i da ti nju nisi ubio, ubio bih bio ja tebe '. Gospodar se poplaši, pogleda i vide pred sobom jednoga čoveka kao džina, velikog kao drvo, naoružanog dugom puškom, kao drvenim stablom. To beše Pieron, koji uvek lovi ove gadne tičurine. One se zovu brzoletice, jer vrlo brzo lete. Pijeron dohvati gospodara za ruku i dugo je s njim razgovarao; jedan drugome su gledali puške, i Perun reče gospodaru, da više nikad nedeljom ne lovi , pa onda odlete kao vetar." Ovde smo prikupili sve pisane izvore, u kojima se javlja ime Perun ili pod svojim originalnim oblikom, ili višemanje izmenjen. To je bog groma i bure. Mi navlaš obilazimo one predlagane veze sa litvanskim ili sanskritskim jezikom.[95] I ne pribegavajući sumnjivim sličnostima, ime Peruna dovoljno se objašnjava slovenskim elementima. Oun'', - un'' jeste nastavak koji označava izvršioca radnje. Nalazi se i u staroslovenskom jeziku: bĕgoun'' - begunac, vi''dun'' - mađioničar. Još i danas se vrlo dobro upotrebljava u ruskom: opekun' - zaštitnik, govorun' - brbljivko; igrun' - igrač itd. Mi i s druge strane znamo iz ruskog, poljskog i slovačkog da perun, piorun, paron znači grom. Drugi slovenski jezici upotrebljavaju za označenje te reči isključivo koren grem ili grom. Šta znači koren per? On pokazuje jednu napornu misao, jedan silan udarac.[95] Per'' pa staroslovenskom jeziku znači udaram.[96] Perim je dakle onaj koji udara, tuče. To je epitet koji zaista i dolikuje bogu groma.

25

U onom svom ovde često pomenutom stavu, Prokop Cezareac možda misli na Peruna. "Oni poznaju jednog jedinog Boga, proizvođača groma, i žrtvuju mu marvu i druge razne žrtve." (De belle gothico, III, 14.) Onu ulogu, koju Perun igra u Panteonu neznabožačkih Slovena, igra i prorok Ilija u folkloristici hrišćanskih Slovena, a osobito onih koji su ostali najverniji prvobitnim tradicijama: kod Rusa, Srba i Bugara. Videli smo napred, u onom ugovoru zaključenom između Rusa i Grka, kako nekršteni Rusi polažu svoju zakletvu pred Perunom, a kršteni pred sv. Ilijom. Da li je to čista slučajnost, što se biblijski prorok ovde stavlja prema bogu groma? U Bibliji se sv. Ilija javlja kao gospodar svih prirodnih elemenata. Voda i vatra mu se pokoravaju. On javlja kralju Ahabu, da za sedam godina neće biti ni rose ni kiše, dokle god on ne kaže. On spušta s neba vatru, koja sažiže žrtvu. On najavljuje i vraća kišu osušenoj zemlji. On stoji pred Večnošću. "I evo, Večnost prolazi, i veliki besan vetar, koji lomi planine, krši stenje, iđaše ispred Večnosti. No Večnost ne beše u tom vetru. Posle vetra ču se trus, ali Večnost ne beše u trusu. Za trusom dođe vatra, i Večnosti ni u njoj nema. Posle vatre začu se jedan tanak i prijatan zvuk."[97] Sv. Ilija ne umire prirodnom smrću, već je čudnovatim načinom odnesen na nebo... "I kako oni iđahu dalje putem, i idući govorahu: Evo jednih vatrenih kola i vatrenih konja; i oni ih razdvojiše jedne od drugih. I Ilija se uspe na nebesa pomoću jednog vihora. A Jelisije (njegov učenik) gledajući ga, vikaše: 'oče, moj, oče moj!' i više ga ne vide".[98] Očevidno su ove priče morale očarati mašte, koje su već bile obuzete mitosom o božanstvu, koje u atmosferi upravlja velikim prirodnim događajima: gromom i munjama. Jedan naučar grčki g. Politis, u svojoj studiji o suncu ((’Ηλιος) u narodnim grčkim predanjima, starao se, da izjednači sv. Iliju sa Heliosom. Isto je zbliženje bio učinio još i Volter u svome Dictionnaire philosophique. Vrlo je mogućno, da je istovetnost ovih dveju reči uticala na maštu Grka, koji su bili verski učitelji Rusa. Kultus sv. Iliji u grčkim zemljama razvio se na jedan sasvim osobeni način. Više crkvica ili manastira carigradskih behu stavljeni pod njegovu zaštitu; najviše su mu posvećivali crkve na visovima.[99] Trinaestog dana avguskih kalenda slavljahu Grci pozorišne igre radi uspomene na voznesenje sv. Ilije na nebo.[100] Među licima Staroga Zaveta, Ilija bejaše očevidno jedan od onih, koji su najživlje obuzeli maštu ruskih novopokrštenjaka, Slovena i Varjaga. On ih je podsećao u isti mah i na slovenskog Peruna u skandinavskoga Tora, koga na kolima vuku dva upregnuta jarca, te sipa varnice iz oblaka, i pronosi jeku groma. Od svih hrišćanskih svetaca sv. Ilija je prvi koga je Rusija priznala. On je jedan od onih, čiji je kultus i do danas ostao najpostojaniji i najpopularniji. Ruski seljak još i danas čuje ona kola, koja su odnela na nebo biblijskoga proroka. Sv. Iliju prizivaju i protivu rana zadanih vatrenim oružjem, tj. oružjem koje grmi, puca. Prizivaju ga, da baca gromove, munje i koplja protivu božjih neprijatelja. Od njega zavisi: rosa, kiša, tuč, suša. Služba na njegov dan kaže, da on može dati ili zadržati kišu, u vreme suše čita se ovakva molitva: "sv. Ilija svojom rečju zadržava kišu, i svojom rečju je pušta. Molimo ti se, o Gospode, usliši njegovu molitvu i pošalji nam kišu s neba na zemlju." Njegov se dan slavi 20. jula, tj. u vreme najvećih bura i najvećih suša. Novgorod imađaše u srednjem veku dve crkve, jednu Ilije kišnoga, a drugu Ilije sušnoga. I u jednoj i u drugoj nosaše se litija, prema potrebi zemljoradnika. Ruski seljak očekuje da vidi 20. ili buru ili kišu. Suho vreme toga dana predskazuje mnogobrojne požare. Kad se svetac vozi u svojim vatrenim kolima, on štedi polja milostivih ljudi, a pali i pustoši zemlju tvrdica i grabljivaca. U kurskoj i voroneškoj guberniji ostavlja se na svršetku žetve po jedna pregrš vezanog klasja, u čast proroka Ilije.[100] To se zove vezati bradu sv. Ilije.[101] 26

Da li bi to mogla biti neka nejasna uspomena na Perunovu zlatnu bradu? U nekim oblastima još se praznuju prava prinašanja žrtve. U guberniji Kaluga zakolju jednog brava, ispeku, pa meso pojedu, a sakupljeni novac daju crkvi. Na drugim mestima zakolju vola, ili tele, pa se skupe na gozbu, i pojedu ga; ili još više: zakolju nekoliko jaganjaca, pa nose meso popovima, da ga blagoslove.[102] Po jednoj legendi iz Bukovine, Bog vide sutradan po stvaranju sveta, da je raj prepunjen zlim dusima, koje satana bejaše stvorio. On naredi sv. Iliji, da pokrene munje i gromove. Ilija pusti toliko gromova i toliko vode, da svi zli dusi na vrat na nos popadaše na zemlju. Po jednoj drugoj priči iz iste oblasti, Bog, pošto je stvorio svet, stvori takođe grom i munje, pa ih poveri đavolu. Ali on ih je tako rđavo upotrebljavao, da Bog naredi Iliji, da od njega oduzme i vrati na nebo. I kod južnih Slovena uloga sv. Ilije nije manje znatna. On uživa kod njih epitet gromovnika,[103] i zauzima vrlo veliko mesto u narodnoj epopeji. Narodne pesme pripovedaju nam, kako svet bi podeljen između sv. Jovana, sv. Petra i sv. Ilije. Ilija dobije u svoj deo oblake i grom. On kažnjava rđave ljude zatvarajući nebeske izvore "tako da su i sama sitna deca prinuđena lizati suh pesak".[104] Ilijin dan je u Bugarskoj prazničan dan, zvanična svetkovina. U nekim srezovima toga dana čine se neki obredi vrlo slični onima, koje smo napred spomenuli u Rusiji, i koji imaju nekog osobitog neznabožačkog traga.[105] Čeh g. Voraček, baveći se god. 1886. u Bugarskoj, prisustvovao je jednom praznovanju sv. Ilije u Javorovu na 20 km od Filipopolja.[106] Evo kratkog sadržaja njegovog opisa. Seljaci počinju svetkovinu klanjem jedne junice na bregu obraslom hrastovima. Klanje ovog govečeta ima pravi verski karakter. Izvršilac žrtve skine kapu, prekrsti se, tako isto učine i svi prisutni; onda pristupa klanju, govoreći: "neka nam sv. Ilija bude u pomoći". Kad je goveče zaklano, onda iseku meso, pristave ga u lonac, da se kuva. Ovoj radnji prisustvuju samo ljudi. Kad se meso skuva, onda dođu i žene i deca. I oni se prekrste, govoreći: "Neka nam sveti Ilija bude u pomoći." Zatim pop i crkvenjak priđu s kadionicom, kropionicom i voštanim svećama. Pop osveti vodu. Žene su donele sudove; neke su donele i hleba, rakije i vina. Svaka dobija jednu malu porciju čorbe i malo mesa. Na taj se način napravi jedan poljski ručak. Svečanost se završi tradicionalnim orom." Po Voračeku ova se svečanost obavlja u najvećem delu predela oko Rodapa. U ovom predelu navodi on još mnoge ruševine crkava posvećenih sv. Iliji. U srpskim i hrvatskim narodnim pesmama sv. Ilija se zove još nebeski kočijaš. On po zapovesti božjoj tuče gromom zle duhove. Pored toga igra još i ovu ulogu: jede mesec, i bi ga sveg pojeo, da Bog ne naknađuje odmah ono što on pojede.[107] Slovenci zamišljaju sebi vetrove kao zavađenu braću, koja provode vreme svađajući se. Sv. Ilija pušta na njih kišu, da ih umiri.[108] Na taj način sv. Ilija se javlja i kod Rusa, Srba, Bugara i Slovenaca kao svetac groma, veliki gospodar kiše, vetrova i bura. Nije drsko pretpostaviti, da je njegov kultus zamenio obrede slovenskog Zevsa, Peruna, čije su postojanje dokazali tako jasno stari ruski pisani spomenici. Hrast je bio drvo posvećeno Perunu kao i Zevsu.

27

Napred smo spomenuli onaj galicijski spomenik, koji označava jedan Perunov hrast kao poljsku belegu; a tako isto i Helmoldove reči o onom drugom hrastu, koji figuriraše u hramu boga Provena. U Životu vladike Otona Bamberškog od Herborda[109] spominje se takođe jedan veliki hrast, koji bejaše nedaleko od Štetina; blizu njega izviraše jedan izvor. Narod ga poštovaše, kao da u njemu stanuje bog. Konst. Porfirogenit je spomenuo kod Slovena u Rusiji[110] još jedan hrast. On pripoveda jedno putovanje Rusa po Dnjestru. "Kad dođoše, veli, na ostrvo sv. Đorđa, prinesoše tu svoju žrtvu, jer se tu nalazi jedan vrlo veliki hrast; i oni prinose na žrtvu žive tice. Pobodu strele oko drveta i na njih, po svom običaju, pomeću komade hleba, mesa i svega onoga što imaju. Onda vuku kocku da li treba zaklati tice i pojesti ih, ili ih ostaviti žive.[111] Češki hroničar Kozma, koji brižljivo izbegava svaki malo tačniji detalj o neznabožačkom kultusu, govori samo o kultusu gajevv i drvetv (lucos et arbores) ne beležeći naročito hrast. Jedan drugi češki spomenik, omilijar praškog vladike, isto tako spominje kultus gajeva i drveta, ali ne spominje hrast.[112] Pozitivno se ovo drvo spominje u Hajekovoj hronici (XVI vek). Hajek zaslužuje malo poverenja u svemu što se odnosi na čistu istoriju. No on je možda bio bolje informisan o narodnim verovanjima. On priča (iz god. 991) da na bregu Petrinu (Lorenzberg) koji gospodari u Pragu levom obalom Vltave, Česi, za vreme zime, lože vatru pored jednog velikog hrasta; i pored vatre javljaju se neki fantastični oblaci. Kod Srba se jedna vrsta hrasta zove grm. Ova vas reč goni, da je sravnite sa korenom grm - od grmeti. Ali gr'm'' i staroslovenskom ima mnogo opštiji smisao; on znači skup, kita drveta[113] i nema ničega zajedničkoga sa idejom o grmu. Pa je ipak mogućno, da je ovde narodna etimologija uspostavila neku bliskost, koja nije postojala u prvobitno doba.

Svetovid - (Svantovit)
Ako je Perun bio veliki bog kijevske i novgorodske Rusije, Svetovid je bio veliki bog Slovena na ostrvu Rujnu. To nam svedoči Helmold u gl. 52. svoje hronike: "među mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid (Zvantevith), bog zemlje Rujana. To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija. Drugi bogovi su pored njega tek polubogovi. Da bi mu i naročitu poštu ukazali, prinose mu, po običaju, na žrtvu svake godine po jednog hrišćanina, koga određuju kockom. Sem toga slahu mu svake godine iz sviju slovenskih krajeva razne darove za žrtvu. Naročito obožavaju i poštuju hram ovoga boga; ne dopuštaju da se u nj olako kunu, niti da se pristup u nj umrlja ma čim i u samom ratu.[114] Sa sviju strana oblasti dolaze tu Sloveni, da im se proriče, i šalju štogod za žrtvu. Trgovci koji dolaze u ovu zemlju, ne mogu ni prodati ni kupiti što, ako nisu prineli na žrtvu štogod skupocenije od svoje robe. Tek posle ove žrtve, oni mogu obaviti svoju trgovinu". Na drugom mestu[115] Helmold priča kako je 1168. danski kralj Valdemar napao s velikom vojskom i znatnom flotom na ostrvo Rujan. Osvojio ostrvo, a stanovnici, da bi se otkupili, pristanu na sve što je tražio. On naredi, da mu se donese jedan vrlo stari idol Svetovida, koga su obožavali svi Sloveni; pa zapovedi, da mu se oko vrata veže konopac, da se iseče na komade, i da se baci u vatru. On razori i njegov hram, uništi mu kultus, i opljačka sve njegovo blago... Malo dalje, Helmold, koji, kao što ćemo malo posle videti, identifikuje Svetovida sa Svetim Vidom ili Gijem (Guy), uznosi još važnost Svetovidovog kultusa: "On je bio prvi među svim slovenskim bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija proricanja. Tako su viđali još u naše vreme ne samo Vagrince, već i sve slovenske oblasti, kako svake godine šalju darove na Rujan, izvikujući Svetovida bogom nad bogovima. Kod njih je kralj prema svešteniku u malom poštovanju. Jer sveštenik tumači proricanja, čita sudbinu. On zavisi od sudbinv, a kralj i narod zavise do njega.[116] Katkada oni prinašahu na žrtvu i po kojeg hrišćanina, i tvrđahu, da se bogovima naročito dopadala hrišćanska krv. - Jedan deo zlata i srebra otetog od neprijatelja sipaše se u Svetovidovu riznicu" (I, 38). 28

Kultus Svetovidov spominje još i Saks Gramatik: "Beše kod Slovena u Arkoni na Rujnu jedan idol koji su obožavali naročito urođenici i narod iz okoline, no lažno je prozvan imenom sveti Vid."[117] Još dalje on opisuje hram u Arkoni: "u sred grada bejaše jedno mesto, na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po veličanstvenosti njegovog kultusa, nego i po idolu, koji u sebi skrivaše. Spoljašnost ovoga hrama bila je ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom (accurato celamine) koji predstavlja razne predmete".[118] "U nj se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samog hrama bejaše dvostruka ograda: spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutrašnja je sastavljena iz zastora, koji drže četiri koca, a sa spoljnom ogradom se dodirivaše samo krovom. U zgradi bejaše grdan idol, mnogo veći nego u prirodi; imađaše četiri vrata i četiri glave, [119] dve spreda, a dve s leđa; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a druga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani; u desnoj ruci držaše jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga sveštenik puni vinom (mero);[120] i po stanju ovoga pića, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži jedan luk spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu. Idol bejaše sagrađen od raznih drveta i tako vešto spojenih, da se sastavak mogaše primetiti tek posle najpažljivijeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi, kako je za nju bio utvrđen". "Pored idola vidi se: jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci božanstva. Naročito se divljahu jednom kolosalnom maču, čija kanija i balčak behu od srebra i vrlo značajno izrezani. "Evo kako se svetkovaše veliki praznik ovoga idola. Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na žrtvu životinjske glave, i svi učestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno običaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da uđe u svetilište. Dan pre te svečanosti, on je brižljivo očistio metlom sav hram, gde on takođe jedini ima pravo ući, pazeći dobro da ne diše dok je tu. Kad mu treba da udiše vazduh, istrči na vrata, da božanstvo ne bi bilo okuženo dodirom jednog čovečijeg daha.[121] "Sutradan, kad se skupi svet pred vratima, pop (žrec) uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje: da li se tečnost u sudu smanjila od ranije obeleženog znaka. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, siromaštvo u proizvodima u idućoj godini; u protivnom slučaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obaveštava, da li će biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to piće od prošle godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja žrtve, pa napuni rog novim pićem. Odavši kipu poštovanje, čineći, da mu nudi da pije, počne onda od njega svečanim prizivanjem tražiti svakojaka dobra za sebe i za otadžbinu, bogatstvo i slavu za građane. Onda odjednom proguta sve ono što je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku. "Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas čovečiji visok kolač, posut medom; sveštenik zađe iza kolača, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga vide, on izjavi želju: da ga dogodine ne vide. Ova želja znači: ne da popova ili narodna sreća dogodine bude bolja, već da je dogodišnja žetva obilnija.[122] Zatim pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobožnosti i u prinašanju žrtava, a zato mu obećava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru. "Ostatak dana posvećen je gozbi; jedu meso životinja na žrtvu prinesenih. One ih tada navedu i na neumerenost. No na ovim gozbama povrediti umerenost i trezvenost (prejesti se i napiti se), znači učiniti akt pobožnosti. Svi ljudi i žene daju svake godine za kultus bogu po jedan novčić. Popu dodeljuju trećinu plena kao da je on doprineo pobedi. Za svoju službu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve što se oružjem ili krađom zadobije, poverava se čuvanju sveštenikovom. On pravi zastave i ukrase (metalne). Pljačku čuvahu u

29

sanducima, u kojima bejaše dosta srebra i upotrebljive materije. Tu su se gomilali i svi državni i privatni pokloni, koje su kupili revnosni prosioci. Ovaj kip, koji dobijaše darove iz cele Slavije, dobijaše ih isto tako i od pograničnih kraljeva. I ti pokloni behu katkada pravo oskvrnjenje vere. Tako danski kralj Sveno, da bi ga za se zadobio, priloži mu jedan skupocen sud, pretpostavljajući na taj način tuđu veru svojoj. No docnije, za to obesvećenje svoje vere, on bi kažnjen tragičnom smrću. Ovaj bog imađaše još hramova u mnogo mesta. Njih su opsluživali sveštenici nižeg reda. Za sebe on (kip-bog), imađaše svog konja bele boje. Bejaše greh iščupati mu iz grive ili repa i jednu dlaku. Samo ga je sveštenik hrama mogao pasti i opremati. Po pričanju Rujana, Svetovid (tako se zove ovaj idol) ratuje protivu neprijatelja jašući na ovome konju. Glavni razlog za ovo verovanje bejaše ovaj: Često ujutru konj bejaše sav kaljav i znojav, kao da je dugo jurio po polju. Isti konj služio je i za gatanje, na ovaj način[123] kad je reč: da li treba ili ne treba preduzimati kakav rat, sveštenici nameste ispred hrama trostruki red kopalja. Zatim vežu dva koplja koso sa šiljcima dole. Sad kad hoće da krenu u rat, najpre obave svečane molitve, i sveštenik dovede konja, da pređe preko kopalja. Pođe li on sad pri preskakanju desnom nogom, onda je srećan znak za ishod rata; ako pođe levom nogom odmah se okanu polaska. Isto tako rade i sa pohodima na more i svima ostalim preduzećima.[124] Opisavši idole i sve pojedinosti o njegovom kultusu, Saks Gramatik priča, kako su ga Danci razorili[125] "Kralj bejaše poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali su uzeti gvožđe, i čuvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznabošci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bejaše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama beše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako uteče iz hrama i obliku jedne crne životinje. Narediše stanovnicima, da idola uvežu konopcima, i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože njegovom gnevu. Verovali su da će Nj. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali, ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismejavahu. Najpoštenije, naravno, stiđahu se, što su se dali tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvučen u polje, gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi uveče, kuvari ga razlupaše, isekoše u komade, da njime lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje Svetovidu beše posvećeno..." I Knytlinga Saga (Historia Knytidarum) daje nam skoro iste pojedinosti. Kralj naredi Soniju (Sonius), Ebojevom sinu, da uđe u arkonsku tvrđavu i grad, da razlupa idola Svanteviz-a, i da opljačka hram. Ovu zapovest izvrši vladika Sven i Sonije.[126] Helmold i Saks slažu se u označavanju Svetovida kao velikog boga na ostrvu Rujnu. [127] Obojica se isto tako slažu i u objašnjenju toga imena imenom hrišćanskog sveca sv. Vida (Sanctus Vitus) ili sv. Gija: "U vreme cara Ludvika II, tj. oko polovine IX veka kaluđeri iz Korveja (Corvey)[128] prodreše na Rujan, gde beše glavno ognjište zablude i sedište idolopoklonstva. Oni propovedaše slovo božje, i podigoše jedno svetilište u čast našeg Gospoda Isusa Hrista i sv. Vida, zaštitnika Korveja. No naskoro Rujani prognaše sveštenike, i vratiše se svojoj veri. Jer tog sv. Vida, koga mi ispovedamo kao mučenika, slugu Hristovoga, oni ga poštovahu kao boga, pretpostavljajući stvorenje tvorcu. I nema pod nebom varvara, koji bi gore mrzeli hrišćane i sveštenike kao ovi ljudi. Oni se ponose i slave samo imenom sv. Vida, kome su oni posvetili čak i hram i jednog idola, predmet jednog vrlo brižljivoga kultusa, i koga oni priznavahu kao prvoga između sviju svojih bogova. Ovde dolaze radi pitanja proroštva iz sviju slovenskih krajeva, pa tada i žrtve prinose. Stanovnici poštuju sveštenika (žreca) ne manje od kralja. Od vremena kada su se prvi put odrekli vere hrišćanske ovo praznoverje je ostalo kod Rujana sve do naših dana."[129] 30

Po Helmoldu bi dakle ime Svetovid bilo prosto promena imena Sanctus Vitus: neznabožački bog zamenio bi bio dakle hrišćanskog sveca. Helmold neće da traži i da nađe, kako je bilo starije ime toga tako popularnoga boga. U II knj. glavi XII priča ukratko, kako su Danci osvojili Rujane, razlupali idola Svetovidovog, porušili njegov hram, i opljačkali crkvu. "Od sviju slovenskih plemena, koja su razdeljena po oblastima i kneževinama, pleme Rujani beše najupornije u svome mraku bezverja; ono u njemu ostade do naših dana.[130] Jedan dosta nejasan glas priča, da je Ludvik, sin Karlov, nekada ponudio zemlju Rujana dobrosrećnom Vidu korvejskom, jer on bejaše osnovalac ovoga manastira. Propovednici koji dođoše iz ove obitelji, preobratiše, veli, rujanski narod u hrišćanstvo, i osnovaše tamo jednu oratoriju u čast mučenika Vida, čijem kultusu bi posvećena cela oblast. Uskoro zatim Rujani ostaviše svetlost istine, i padoše još u goru zabludu nego dotle što behu, [131] jer ovog istog sv. Vida koga mi zovemo slugom božjim, oni počeše obožavati kao boga, napraviše mu i jedan veliki kip, te tako služahu pre stvorenju nego tvorcu. Ovo se praznoverje tako utvrdi, da Svetovid, bog zemlje Rujana, postade prvim bogom svih Slovena itd..."[132] Saks Gramatik sa svoje strane tvrdi (str. 444) da najposećeniji hram u Arkoni nosaše bez prava ime sv. Vida. (Cf. str. 508: servitutem superstitione mutarunt instituto domi simulacro, quod sancti viti vocabulo censuerunt). Na ovaj način, dakle, po Helmoldu i Saksu Gramatiku, Rujani su obožavali boga Svetovida, zato što su u njegovu korist okrenuli ime sv. Vida, koje su ime uneli u njih korvejski kaluđeri. Adam Bremenski, od koga je Helmold pozajmio sve glavnije podatke o ostrvu Rujnu (I, 2) ne spominje ništa o pridobijanju ostrva od strane korvejskih kaluđera u IX veku, o unošenju kultusa sv. Vida, i o njegovom preobraćanju u neznabožačkoga boga. Po Velkelu (Voelkel)[133] obe ove priče bile bi izmišljene u XII veku, i ako se Helmold poziva na veterum antiqua relatio. Jer korvejskih kaluđeri su i mnogo štošta drugog malo opravdanoga izmišljali i tražili da im lakoverni svet veruje. Ima razloga, mislim, izvrnuti domišljanja Helmoldova i Saksova. Nisu to neznabošci, koji su, preobraćeni u kultus sv. Vida, preokrenuli ovoga sveca u neznabožačko božanstvo; već naprotiv, kaluđeri su, našavši već gotov kultus Svetovidov, pokušali zameniti ga svecem, čije ime beše istovetno. Oni su zaista imali u svojim rukama sv. Vida, čiji ostaci behu izneseni iz francuske pikardijske Korbije u germansku Novu Korbiju (Nova Corbeia germanica). Ove pobožne laži i lukavstva, ova zbrka imena vrlo su česta u srednjem veku.[134] One objašnjavaju zamenu kultusa Svetovidovog kultusom sv. Vida. Mržnja baltičkih Slovena prema hrišćanstvu bila je duboka. Nju su održavali zainteresovani sveštenici, želeći time očuvati svoj uticaj. Je li mogućno, da veliki narodni bog dobije ime jednog hrišćanskog sveca? Po samom Helmoldovom svedočanstvu, koje smo napred naveli, prinošeni su Svetovidu na žrtvu katkada i po koji hrišćani, i sveštenik tvrđaše, da nikakva druga žrtva ne beše njegovom bogu prijatnija. [135] Sloveni su voleli ismejavati hrišćanske stvari. Titmar navodi jednu zanimljivu anegdotu (Chronicon II, 37. uz god. 97.). Nemački sveštenik Bozo, da bi što lakše poučio one Slovene, koje beše preobratio, ili za koje mišljaše, da su preobraćeni u hrišćanstvo, beše ispisao slovenske molitve, i naredio Slovenima da ih pevaju, pošto je objasnio sadržinu. Ovi obešenjaci tada iz podsmeha parodirahu ove reči, govoreći: ukri volsa, tj na latinskom: eleri stat in frutectum - jfva (drvo) je u žbunu, - umesto da ponove sa sveštenikom κύριε έλείσον. I oni govorahu, da tako Bozo govori. On je dabome drukčije govorio". Rujanski Sloveni su mogli tako isto parodirati i ime Sanctus Vitus praveći od njega ime Svetovid, ali nije ni malo verovatno, da su oni to ime definitivno usvojili kao ime svog narodnog boga, još manje verovatno, da su oni to ime Vid davali i drugim bogovima. Njihov religiozni fanatizam isključuje potpuno ovu hipotezu. Uostalom mi nalazimo kod Saksa jednog boga Porevithus-a,[136] i jednoga koji se zove Rugievitus[137] - Ruđevid; kod Eba 31

i Herborda, biografa Otona Bamberškog, nalazimo boga Nerovith-a ili Gerovith-a.[138] - O ovim bogovima govorićemo docnije. Kad nastavak -vid (vit ili vith) ne predstavlja ime sv. Vida, onda šta predstavlja? Prvi deo reči nije sumnjiv, svent - znači svet.[139] Pa iako po spoljašnosti izgleda da je tako ipak ova reč nema nikakve veze sa latinskim sanctus, što zaista znači u prevodu svet-i. Ovde se mi nalazimo pred jednom prostom sličnošću. Nastavak vit naročito je pobudio oštroumnost etimologičara, koji su se očajnički trudili, da ga zasebno objasne, ne primećujući, da se taj nastavak susreće u hrpi osobenih imenica slovenskih. Semovid?(Semovith ili Semovithan), legendarni poljski knez, spominje se u Galovoj hronici (Gallus, knj. I, gl. III) iz XII veka. Ime Zjemovid nalazi se na više mesta u istoriji poljskoj, naročito kod vladalaca Mazovije, i tek ga nestaje u XV v.[140] Češka Kozmina hronika (XI - XII v.) spominje češkoga kneza Hostivida (Hostivit, Hostiwyt, Goztivit) oca Borivojevog, prvog vojvodu češkog kao hrišćanina; ovo ime pominju i drugi češki hroničari, osobito stihovna hronika Dalimilova (na češkom).[141] Slog vid (vit) nalazi se još i kod Eginarda (Eginard) u Analima i u Životu cara Ludvika, gde se govori o jednom licu, koje se zove Liudevitus. To je jedan slovenski knez iz Donje Poljske. [142] U istorijskim spomenicima Južnih Slovena nalazimo jednako jedno za drugim razna imena sa - vit: Vitadrag, Vitodrag, Vitomir, Vitoslav, Vitomisl. Sva su ova imena slovenska, i nemogućno ih je objasniti imenom sveca Vida. Između mnogobrojnih tumačenja, koja su predložena, najverovatnije mi se čini ono, koje veli, da slog vit predstavlja koren vit ili vkt, koji znači: reč. Svent je dobio značenje svet pod uticajem hrišćanstva. Možda je pre toga značio, kao što se držalo i za nemačko heilig, jak, izvestan, siguran. Ime Svantovit moglo bi se tada objasniti Helmoldovim rečima, koje smo i napred naveli: "Szvantovit, deus terrae Rugianorum, inter omnia numina Slavorum primatum obtinuit clarior ut victoriis, efficacior in responsis."[143] Ovo mi tumačenje izgleda najverovatnije.[144] No mi smo ovde u oblasti samih hipoteza; nije naodmet navesti i druga predložena tumačenja. Ono tumačenje koje je dugo vredelo, i predloženo još početkom XVI v. u Nemačkoj, tumači Svantovit-a imenom lumen.[145] Ovo se tumačenje ne bi moglo fonetički objasniti. Ne vidi se, kako bi slovo s iščezlo. Dobrovski je od vit skraćeno od vitenz napravio reč značenja: vitez, konjanik. Docnije g. Krek[146] vezuje vit za koren vi, ve - (duvati) - "vejati". Svantovit je za nj moćni dah. Njemu se čini, da mu ovu hipotezu potvrđuje onaj gore navedeni odlomak Saksa Gramatika, koji priča, kako sveštenik, koji čisti svetilište u Arkoni, ne sme unutra disati, iz straha, da nečistim dahom okuži idole. Tako je Svetovid, jedno za drugim, po raznim tumačenjima: bog sunca, bog rata, bog vetra, bog koji čini proricanja, bog snažan i veseo, ili sasvim prosto jedan hrišćanski svetac preobraćen u neznabožačkoga idola. Opet ponavljam, od sviju ovih tumačenja najverovatnije mi se čini, u lingvističkom pogledu, ono što vit tumači proricanjem, savetom. Uostalom, kao što se po navodima Helmoldovim i Saksa Gramatika može suditi, svojstva koja se Svetovidu pripisivahu, behu najraznovrsnija. On se ne zadovoljavaše samo, da čini proricanja; bogatstvo žetve, uspeh ratnih ili trgovačkih preduzeća, zavisahu takođe od njega. U isto vreme on držaše jedan luk, kao simbol rata, i rog za piće. Svetovidov hram je bio podignut u gradu, koji Saks Gramatik zove Archon, Arcon.[147] Arkon, po kome se imenu i cela oblast tako prozvala. Ovo ime ne izgleda slovensko, i još mu se ne zna poreklo.[148] U drugim tekstovima nalaze se oblici: Arekunda, Arekonda. Upravo reći to nije bio grad, već prosto jedna utvrđena ograda koja opkoljavaše hram. Hram u Arkoni razorio je danski kralj Valdemar, 15. jula 1168. To beše baš onaj dan kad crkva slavljaše sv. Vida. Ova podudarnost po svoj prilici 32

nije sasvim slučajna. Danci su polagali na to da frapiraju neznabožačku osetljivost, rušeći baš toga dana njihovu veliku narodnu svetinju.[149] Ne zna se šta je bilo sa glavnim idolovim sveštenikom. Da se i on pokrstio, Saks Gramatik bez sumnje ne bi propustio i to ispričati. Njega nestade, ili je bio ubijen u toj borbi. Knez Tetislav je primio hrišćanstvo. Godine 1868. prilikom šestogodišnjice razorenja Arkone bi određena jedna arheološka komisija,[150] da ispita ostrvske starine. Ona je našla malo stvari. Samo ostrvo mnogo je oronjeno talasima Baltičkog mora, koje mu svake tri godine odnosi po čitav metar. Po računu jednog Češkog naučnika, koji je pre petnaest godina posetio ovo ostrvo, njegov današnji prostor Arkone ne zauzima ni četvrtinu prvobitne klasične veličine. I danas se još tvrdi, da se u crkvi u Altenkirhenu može videti stari Svetovidov lik. (Vidi snimke na kraju knjige.) On ni najmanje ne odgovara opisu Saksa Gramatika. Pod crkvenim tremom uzidano je u zid neko kamenje, na kome se vidi izrezana jedna ljudska figura, dugačka odprilike tri stope. Ona predstavlja jedno lice, koje na grudima drži ogroman sud za piće. Lik sa stenom je okrenut zemlji, da pokaže, vele stanovnici, kako se pobeđeni paganizam ponižava pred hrišćanstvom. Na žalost, stena je, kao što rekoh, uzidana u zid, i ne može se videti šta ima s druge strane. Altenkirhen je, kao što i ime kaže, očevidno jedna od prvih hrišćanskih svetinja na ostrvu. Pa i lice koju figura predstavlja na steni, ima samo jednu glavu. A mi znamo, da Svetovid imađaše četiri glave.[151] Mislilo se, da se nalazi jedan Svetovidov lik u jednom idolu, koji je pre pola veka nađen u Galiciji. Iako tačno ne odgovara liku, koji je Saks opisao, ipak ovaj lik ima sličnosti sa tim opisom. Prema tome, kako se posmatraju, te sličnosti mogu ili potvrditi ili osumnjičiti njegovu autentičnost. Taj bi idol bio nađen 1848. god. posle jedne velike suše u reci Zbruču, na imanju Kocubinskoga, blizu Husjatina u istočnoj Galiciji. Grof Micislav Potocki izvesti o ovom pronalasku Učeno Društvo u Krakovu (Towarzystwo naukowe), i ponudi mu ovaj interesantan prilog za njegovu zbirku. Društvo naloži jednom svom članu, inžinjeru Teofilu Zebravskom, da ode i uzme idola. Beleška grofa Potockog i izveštaj g. Zebravskoga štampani su u Godišnjaku (Rocznik) učenog društva, za god. 1852. Zebravski saopštava nekolike interesantnosti, kako su nestali mnogi neznabožački spomenici. Grof Potocki, sopstvenik Kocubinskovog dobra, gde je nađen idol, beše smislio, da ga namesti na jednoj humci. Jedan mu seljak reče: "Kad bi to bio kakav svetac, ništa ne bismo imali protivu toga; no ako nam tu namestite toga Turčina, mi ćemo ga u komade razlupati". Idol ovaj, naravno, ne imađaše nikakvog natpisa; neke pojedinosti mu naglašavaju ime Svetovid, pod kojim se imenom i danas još navodi s razlogom ili bez razloga.[152] To je jedna četvrtasta statua sa četiri glave sve pod jednom kapom. Izvajarena je na jednom silicijskom krečnjaku. Visoka je otprilike osam stopa (2 m 70 cm). Na sva četiri lica-strane nacrtane su i ruke u reljefu. Desna ruka uzdignuta naslanja se na levu sisu; leva ruka stoji skoro u visini pupka. Na dvama likovima ruke ne drže ništa. Na jednom licu desna ruka drži neku vrstu prstena, a druga rog za piće. (O tom rogu govori i Saks Gramatik, a nalazi se spomen o njemu i u hrpi drugih spomenika.) [153] Na trima licima vide se neke prividne noge; one stoje na jednom bareljefu, koji predstavlja ženu (ili dete), vrsta jedne karijatide, koju opet drži jedno lice pokleknulo na kolena. Na jednom liku vidi se jedna sablja i jedan konj. Na taj način se neke pojedinosti podudaraju sa onima koje nam je dao Saks Gramatik. I poljski arheolozi nisu se ustezali izjednačiti ovaj pronalazak u Zbruču (Zbrucz) sa idolom koji je opisao Saks Gramatik. [154] Jer baš ove pojedinosti (naročito konj) čine ovo otkriće vrlo sumnjivim. Ako se mi nalazimo pred jednim falsifikatom iz XIX veka, onda je sasvim prirodno, što se njegova lažnost starala, da mu da sve prideve istinitoga Svetovida. Primljen oduševljeno od Poljaka, a naročito od Lelevelja, koji ga je opisao i reprodukovao u svom delu o slovenskom idolopoklonstvu, [155] Svetovid iz Galicije hladnije je prošao kod ostalih Slovena. Najnoviji mitografi Krek i Mahal o njemu ne govore ništa. 33

Da bi se uverio u istinitost ovoga galicijskoga spomenika, ja sam poveo jednu istragu. Moj učeni kolega, profesor krakovskog univerziteta g. Beaudouin de Courtenay, koji se uostalom i ne razmeće, da je mitolog, piše mi, da on ne vidi razloga za fabrikovanje toga idola. Na žalost prilvički idoli, runsko kamenje u Mikorzinu (Miekorzyn)[156],i danas su poznati, kao očevidni falsifikati. U istoriji Slovena XIX veka imaćemo ih još takvih. Ove se prevare objašnjavaju najviše sračunjenim patriotizmom; nesrećnim ili nepravedno gonjenim narodima treba stvoriti plemićke titule! S druge strane g. Kentržinski, direktor Osolinskog muzeja (ossolinski) u Lvovu (Lembergu), saopštava mi sledeće: "tvrdi se, da je ovaj idol morao stajati hiljadu godina u vodi, duboko je bio u nju zagnjuren, ozgo talasima zapljuskivan i izlizan, i ima debeo sloj ilovače na postamentu. Međutim ništa od svega ovoga nije bilo." Kao bog ovaj idol ima i suviše ukrasa, koje je nemoguće objasniti. Zašto je Swiatovit (?) postojao ujedno i kao čovek i kao žena? (Jedan lik nosi dojke vrlo nabubrele). Da li su i kod nas znali pre hiljadu godina, da su postojale karijatide? Gornji deo podseća na opis Saksa Gramatika. Ali to je baš ta sumnjiva okolnost; sablja podseća na jedan oblik poljske sablje -karabele".[157] Pored Svetovida treba staviti još neka slična božanstva, koja se završavaju na vit-vid, i koja izgledaju srodna i arkonskom bogu, koji su najzad možda i njegove varijante. Saks Gramatik nam je opisao idola Ruđevida (rujanskoga Vida) koji je bio obožavan u varoši Karentini (Karentina). On je stajao u jednom svetilištu zastrtom dvema crvenim zavesama. To beše idol sa sedam glava; u desnoj ruci drži mač, a sedam drugih mačeva vise mu o pojasu. Struk mu je bio deblji no u čoveka. Bio je toliko visok, da ga je vladika Apsalon, dižući se na prste, jedva mogao dotaći u bradu svojom sekiricom, koju obično uza se nosaše. Saks Gramatik upoređivaše Ruđevida sa Marsom, i tvrđaše, da je on predvodio u ratu, kad su Danci prodrli u svetilište, i našli idola u žalosnom stanju. U borama njegovih lica (sub oris eius lineamentis) laste behu napravile svoja gnjezda; a na grudima mu bejaše gomila tičijeg đubreta. Uostalom nije u ovoga idola bilo ničega prijatnog za oko. Vajarski posao je bio vrlo grub. Danci mu sekirama izlomiše noge (on beše od hrastovog drveta). Bog pade, a urođenici, videvši njegovu nemoć, promeniše svoje obožavanje u prezrenje. Pored Ruđevidovog svetilišta nalazaše se i Porevidov hram (Porevit).[158] Ovaj je bog imao pet glava, ali ne nosaše oružje. Apsalon naredi da ga kao i Porenucija odnesu izvan grada, i da ga spale. Stanovnici se dugo ustezahu izvršiti tu naredbu; bojahu se, da im se uzmu ruke, noge ili jezik, ako učine to svetotastvo. Apsalon ih uveri, da im za to neće ništa biti. Sveno, da bi im pokazao koliko treba prezirati ove bogove, pope se na idola, i naredi Karentinjanima, da ga tako s idolom vuku, nec minus trahentes rubore quam pondere vexavit, veli ironično Saks Gramatik.[159] Najzad i biografi Otona Bamberškog navode da je postojao i jedan bog zvan Herovith - Gerovit - Gerovid, qui lingua latina Mars dicitur, i kojega on zove deus militiae (Ebo[160] možda misli na prost latinski guerra). U hramu posvećenom Gerovidu visio je i jedan užasno veliki štit, koji nijedan veliki smrtni ne smeđaše ni dirnuti. Posvećen je bogu Gerovidu, i kad god bi ga nosili ispred ratnika, on im je donosio pobedu. Jedan nemački sveštenik dohvati ga jednoga dana, i zahvaljujući samo toj predrasudi, "on je mogao umaći gonjenju neznabožaca." Na samu pojavu štita, oni begahu od njega, ili ničice padahu na zemlju. Havolini (Havoliens) slavljahu početkom aprila jedan praznik u čast njegovu. Gerovida su tako isto obožavali i u Velegostu (Holagosta, Volgast) na obali Pijene (Odrine pritočice). Bili su mu posvetili jedan hram. Kad vladika Oton dođe pred ovaj grad, nađe ga sveg zastavama zastrtog iz želje: da se što bolje proslavi praznik u počast Gerovida.[161] Vrlo je teško dopustiti, da su sva ova imena tako razne fizionomije i atributa, samo homonimi sv. Vida Korvejskog.

34

Još nešto o otkriću idola u Zbruču
G. Kentržinski, direktor muzeja Osolinski u Lvovu (Lembergu) izvoleo je za me povesti istragu o okolnostima, u kojima je nađen zbručki idol. G. E. Pavlović iz Lvova, napisao mi je ovu belešku, koju ja prevodim od reči do reči: "God 1873. sastao sam se u banji Ivoniću (Iwonicz) sa g. Korvinom, inžinjerom, koji mi je ispričao ovo: God. 1848. proveo sam neko vreme u Lickovu, na dobru Konstantina Zaborovskog, u Podoliji, između Husjatina, Satanova i Tauska. Jednoga dana, meseca avgusta, jahao sam duž Zbruča, nedaleko od brega Miodobor, na kome se još danas vide ruševine; reke bejahu presušile, usled duge suše. Spazih na površini nešto, što mi ličaše na kapu. Misleći da će tu biti kakav udavljenik, skočim u vodu; došav do toga predmeta, vidim, da je to neki kameni kip. Viđaše se s dna vode dijagonalno nagnut od ruske obale ka galicijskoj. Tu je reka bila dosta duboka, a beše i takav vir, da na prvi pogled nisam mogao raspoznati ni oblik ni veličinu predmeta. Izgledao mi je neobičan; i ja se reših, da ga izvučem iz vode uz pomoć g. intendanta Kavlovskog, koji sada stanuje u Lvovu. Koristih se time, što je ruska straža odatle bila dosta daleko. Trebalo je upotrebiti za taj posao šest pari volova, koji su imali grdne muke dok su statuu izvukli iz vode. Kad je bila na zemlji videsmo, da nema donjeg dela. Boja statue je bila potpuno bela, kad smo je izvukli; no posle nekoliko dana mnogo je potamnela. Smestismo je u jedno dvorište ispod ladnjaka, gde je stajala sve dotle dokle je sopstvenik nije predao Micislavu Potockom, čuvaru starina u Galiciji, koji je potom sam ponudio Učenom Društvu u Krakovu. Malo kasnije bio sam prinuđen na duže ostaviti zemlju, usled političkih okolnosti. Na taj način Potocki je sebi nepravo pripisao ulogu pronalazača, on je bio samo darodavac. Kip je taj pronašao g. Bijenkovski, koji ga je i objavio. "Pri kraju svoga života Bijenkovski se bio obratio stalnom odboru, da dobije kakvu nagradu za uslugu, koju je bio učinio arheologiji. Ne znam da li ju je dobio. Lvov, 13. januara 1896. god. E. Pavlović"

35

Glava četvrta
Volos u Rusiji i Veles u Češkoj, - Volos i Sv. Blez - Vlasije (Blaise) - Horz. - Dažbog. - Simargl. - Mokoš. Svarog, Svarožić - Suarasici. - Stribog. - Trojan - Trajan. ruska i balkanska predanja

Volos - Veles
U ugovoru koji smo napred spomenuli, nalazi se pored Peruna još i Volos, bog stada, kao jemac od strane Rusa.[162] Ne vidi se jasno, zašto je pored jednoga boga gromovnika prizvan i ovaj bog stada. Mogli bismo se zapitati, da li ove reči "bog stada" nisu pod perom hrišćanskoga hroničara jedan prezrivi atribut, nešto što bi moglo značiti boga prostaka, glupaka (ruska reč skol' - stoka ima u ruskom ovaj dvojaki smisao). Ma šta da znači, Volos se nalazi i u drugim staroslovenskim ruskim spomenicima. Kaluđer Jakov priča (XI vek) u svojoj biografiji sv. Vladimira,[163] kako ovaj vladalac beše naredio, da se jedan Volosov idol baci u reku Počajnu. Po biografu Avramovu iz Rostova (XII v.) ovaj bi apostol bio porušio u ovoj varoši [164] jednoga kamenog idola boga Velesa (sic), prema kome su obližnji Finci imali osobitog poštovanja.[165] Oblik "Veles" još se jedanput nalazi u jednom čuvenom grčkom spomeniku: Putovanje majke božje kroz pakao.[166] Nalazi se zajedno sa Trojanom, Horzom (Hrzom) i Perunom. Isti oblik Veles nalazi se još i u "Slovu o polku Igorovu", prema kome se ja, kao što se zna, držim u najvećoj rezervi.[167] U ruskoj folkloristici i do danas se održalo ime Veles - Volos, i, izgleda, izjednačilo se sa imenom Sv. Vlasija, zaštitnika stada, isto onako kako se Perun pomešao sa sv. Ilijom. Ovde je ovo izjednačavanje još zanimljivije, jer su se izjednačili i ime i svi atributi mitskoga lica. Naravno isto onako, kako su neki hteli iz sv. Vida izvući Svetovida, tako i hiperkritična škola poriče, da je bilo Volosa - Velesa kao neznabožačkoga boga, pa ga sasvim prosto zamenjuje sa sv. Vlasijem. Po Afanasijevu,[168] evo šta biva u trenutku kad se pristupa žetvi. Jedan žetelac, mora biti žensko, uzme jednu pregrš klasja i veže. Ova je pregrš sveta. Ne sme niko da je dirne. To se zove: "vezati bradu Volosovu ili Perunovu". Ova Volosova brada štiti žetvu protivu sviju zala. Zovu je još i Ilijna brada, ili brada sv. Nikole, ili najzad Perunova brada.[169] Što se tiče ovoga mešanja Volosa - Velesa sa hrišćanskim svecima, g. Buslajev je otkrio ovu zanimljivu sitnicu. U staroj Rusiji, na šesnaest vrsta od Vladimira, bejaše jedno mesto, koje se zvaše Volosovo; tu beše manastir sv. Nikole; možda je on zamenio kakvo svetilište Volosovog kultusa. U Novgorodu hram sv. Vlasija podignut je na mestu, gde je bio idol Volos.[170] Oni koji polažu na identičnost sv. Vlasija (Βλασιος) sa Volosom - Velesom, primećuju, da su neki ruski pisci prodrli i u neznabožačke alogene, da je npr. sv. Nikola postao bog Samojeda; isto bi tako i sv. Vlasije (Vlas, Volos) mogao postati bogom kod neznabožačkih Slovena na Dnjepru i Volgi. Interesantno je samo pitanje: kako je Volos mogao postati Veles. Ja u ruskom jeziku ne znam u osobenih imenica ovakve promene. Vlad daje Volod, ali nikada Veled.

36

Ne manje je zametno pitanje znati: kako je latinsko Blasius, postavši u Češkoj po sasvim normalnim zakonima Blažej, moglo dati u istom jeziku i oblik Veles. Izvesno je, da se reč Veles nalazi u pisanim češkim spomenicima XV i XVI v. Ona ne označuje više neko naročito božanstvo, već - satanu. I spomenici su dosta nejasni: "Ostavimo te grehe kod Velesa." (beseda 1471. god.) "Kakav zao duh, koji ga je Veles nadražio protivu mene?", piše jedan pisac poznat pod imenom Tkadleček .(Tkadleček), platnar XIV v. Toma Rešel (XVI v.) piše u svome prevodu knjige Jezusa Siraha (ili Ecclesiastes) od Gašpara Huberina: "Jedan čovek željaše da mu žena postane divlja guska, da utekne preko mora, i da se više nikada ne vraća". Nemački tekst veli: "dass ein solche boess Weib wer ein Ganss und fluege 'ber Meer und keme nimmermehr heim"; češki prevodilac veli: "da žena postane divlja guska, i da odleti nekuda preko mora k Velesu." Ovo je Rešelovo tumačenje ponovo naveo i jedan češki pisac XVI veka, Zamarski. U svima ovim raznim tekstovima Veles očevidno znači: sotonu. Mi ne nalazimo Velesa ni u Poljskoj ni kod Južnih Slovena. Slovenskim korenom zaista je teško objasniti ovo ime Veles - Volos. Miklošić (Etym. Wörterbuch, sub voce), koji je, uzgred budi rečeno, zaboravio, ili nije znao za češki oblik Veles, [171] smatra, da uprkos fonetičkim teškoćama, treba reč Veles ili Volos pripisati grčkom Blbsios, onako isto, kao što se ime Svetovid vezuje za sv. Vida. Navodi se još jedna bliskost, jedan skandinavski bog Volsi, koji odgovara Priapu (Priape).[172] Ova bliskost zaslužuje, da se izbliže ispita. Skandinavaca bejaše mnogo u Kijevu; i oni su mogli sobom doneti ime jednoga od svojih božanstava. No ovo je posao skandinavskih naučnika. Litvanska folkloristika takođe poznaje jednoga demona Welnes-a koji stanuje u jednoj gredi žitnice ili u ognjištu nekoga majura.[173] Ma šta bilo, hrišćanstvo je moralo misliti, da se koristi neospornom sličnošću slovenskoga Volosa - Velesa sa grčkim Βλάσιος.[174] Ima dva Vlasija. Jedan je poreklom iz Cezareje u Kapadokiji, i čobanin je (Βουκόλος); a drugi je kaluđer i mučenik. Naravno onaj prvi kao čobanin jeste i zaštitnik stada. U Grka je u tom svojstvu i poštovan. On je oteo svinjče jedne žene od jednoga proždrljivoga kurjaka.[175] Njegov je kultus vrlo rasprostrt u Bugarskoj. Njemu treba zahvaliti, što stada imaju lepo runo (vlas). On ih čuva od jedne bolesti, koja se takođe zove vlas.[176] Ovde se mora priznati uticaj narodne etimologije. Tako je u nekim oblastima sv. Kornelije zaštitnik rogatih životinja (cornua - rog): sveta Lucija leči bolesti očiju (lux - svetlost, vi delo), a sv. Tenjon leči kraste (teigne - kraste). U Rusiji prizivaju u pomoć sv. Vasilija, kad vlada stočna za raza; njegova se ikona donese i stavi u štalu gde vlada zaraza.[177] Videli smo, da se u starim ruskim spomenicima pored Peruna i Velesa nalaze i druga božanstva: Horz (Hrz), Dažbog, Stribog, Smorgl ili Simargl i Mokoš. Nestorova Hronika priča, pod god. 980, da je Vladimir podigao na jednom uzvišenju, pored Peruna, i idole svima ovim bogovima. Njegovo svedočanstvo potvrđuju bezbrojni spomenici od XII - XV veka.[178] Da ispitamo redom sva ova božanstva.

Horz
Spomenici nam ne daju nikakvih podataka o ulozi i svojstvima ovoga božanstva. Namerno izostavljam onaj spomen u Slovu o polku Igorovu, koji mi izgleda sumnjiv, i po kome bi Horz bio bog sunca. [179] Spomenik, koji je Sreznjevski otkrio, navodi pored Peruna (Perena) i Mokoša, još i Apolina, tj. Apolona. Ako je ovde Apolon na mestu Horza, onda je Horz očevidno bog sunca. Njegovo ime ne nalazi u slovenskim jezicima dovoljnog etimološkog opravdanja. Iranske reči (vidi Kreka 391) Khor, Khores, Khoreš još manje ga objašnjavaju. 37

Nekada se pokušavala vaspostaviti neka veza između ovoga čisto ruskoga boga i prideva horoš', koji znači dobar. No ova bliskost ne može opstati, od kako je Jagić pokazao, da ovaj pridev dolazi od korena hom (chorn), koji između ostalih predstavlja i ideju: čuvati, sklanjati, staviti u red nešto. Da nije to sasvim prosto grčka reč:Χρύσος? I zar ovo ime nisu mogli dati kakvoj pozlaćenoj statui grčki veštaci, kojih je bilo tada dosta u Kijevu? Da spomenemo još jedan navod uzajmljen iz jednog lažnog spomenika; on veli: "Ima dva anđela groma, neznabožački Perun i jevrejski Horz." G. Jagić drži, da je Horz isto što i Dažbog. Ovo ime jugoslovenskog porekla zamenjeno je po svoj prilici imenom Horz, jer ono prvo ime ima više slovenske fizionomije.[180]

Dažbog
Osim Nestorove Hronike, koja nam kaže, da je knez Vladimir podigao ovom bogu jednoga idola u Kijevu, imamo još mnogih spomenika o ovom božanstvu. Nalazimo ga i u staroslovenskom prevodu Đorđa Hamartola, gde se njegovim imenom prevodi grčka reč ήλιος, i u jednom vrlo zanimljivom tekstu Ipatske hronike, pod god. 1114. Evo toga teksta u prevodu: "U ovoj godini bi osnovana Ladoga, i ladoški stanovnici ovo mi pričahu: kad je velika bura, onda ...na obalama reke Volhova deca nalaze oči crvv. Tu ih voda izbaci. Nabrao sam ih više stotina, i ima ih raznih vrsta. To te začudi, a oni mi rekoše: Nije to nikakvo čudo, jer mi imamo još staraca koji su otišli u zemlju Jugrinacv (Jougriens) i Samojeda. U tim severnim zemljama oni su videli jednu oluju; u toj oluji pada jedna veverica, rekli bismo, tek što se okotila; ona raste i šeta se po zemlji. Zatim dođe druga oluja, i tada u njoj padaju mali jeleni; i oni rastu i šetaju se po zemlji. I ako ko u ovo ne veruje, neka čita Fronografa (sic! Ovde je ovaj Fronograf Đorđe Hamartol). "U vreme Proba bila je jedna velika kiša i velika oluja; i žito pomešano sa mnogo vode pade, te se ispuniše veliki sanduci. Isto tako i u vreme Avrelija padahu parčeta srebra, a u Africi pade i veliko kamenje. Posle potopa i kad su se ljudi podelili na mnoge 'jezike', rose vladati Mestrom od plemena Ham (Cham), a za njim Jeremija, pa Feosta. koga Egipćani zvahu Sva rog.[181] Dok je ovaj Feosta vladao u Egiptu, padoše s neba klešta, i ljudi odmah počeše kovati oružje, jer se pređe borahu batinama i kamenjem. I ovaj Feosta izdade zakon za žene, da uzimaju samo jednoga muža, da žive ujedno, i da se kazne bludnice. Za to ga prozvaše bog Svarog. Jer pre njega žene se predavahu onima ko ih je god hteo, i življahu kao životinje. Ako dobiju dete, dosuđivahu ga onome, kome one hoće, govoreći: 'Evo tvoga deteta'; i čovek prosvetkuje tu svečanost i primi ga. Feosta uništi taj zakon, i uredi, da svaki čovek ima samo jednu ženu, a svaka žena samo jednog muža. Ko bi povredio ovaj zakon bio bi bačen u jednu usijanu peć da sagori. Zato su ga zvali Svarog, i Egipćani ga obožavahu. Posle njega vladao je 7470 dana njegov sin, po imenu Sunce, koga zovu Dažbog. Sin Svarogov, kralj Sunca koji je Dažbog, beše snažan čovek. On doznade, da imađaše jedna bogata Egipćanka, i da neko provođaše blud sa njom. Šćaše je uhvatiti. No ne hoteći vređati zakon oca Svaroga, on uze sobom nekoliko ljudi, i videvši čas kad je ona blud učinila, iznenadi je noću sa njenim saučesnikom; stavi je na muke i provede sramno kroz celu zemlju; i tako se u Egiptu uredi besporočni život..." Ovaj je navod preveden iz Đorđa Hamartola,[182] i osim onih dodataka, koje smo podvukli i koje je prevodilac dometnuo. Malo kasnije ponovo ćemo se vratiti na Svaroga. Ovde konstatujemo samo, da je Dažbog identičan Suncu. i da se smatra kao Svarogov sin. Na drugim mestima on stoji kao prevod grčkog Ηλιος[183]. Ova se istovetnost potvrđuje tumačenjem reči Dažboga, tj. bog koji daje, plodan bog;a ako ovde bog znači bogat, onda je to onaj bog koji daje bogatstvo.

38

U zapadnim pisanim spomenicima nema nigde reči Dažbog. U nekim srpskim narodnim pričama spominje se Dajbog - Dvbog. koji je gospodar zemlje, dok je bog gospodar neba. Ove je priče objavio u Rečniku Akademije u Zagrebu, g. Jagić (Arch. f. slav. Phil. v. str. 114.)[184] Srpski Dvbog je isto što i zao duh. Jer zaista reč dvbog nije daleka od latinskog diabolus; po srpski jezik je stvorio svoju reč đavo - dijavol, od grčke διάβολος. Fonetički reč dabog ne bi se mogla zameniti rečju đavo djavol.

Simargl
Božanstvo, koje je još teže objasniti, jeste ono, koje ruski hroničari označuju imenom Simargl ili Sima i Rgla. Čitalo se to ujedno, ili razdvojeno na dve reči: Sim i Regl - kako su uradili docniji spomenici, ne dobija se u slovenskom jeziku nikakav smisao. Reč je o nekom stranom božanstvu. Dosadanje hipoteze nisu donele dovoljnih tumačenja. Mislilo se na jedan tekst iz Biblije. Svaki je narod sebi stvorio bogove. Ljudi Gutini (de Guth) stvoriše Nergala (τήν Ερτγέλ); ljudi Hamatini (Hamath) načiniše Ashima, (τήν Ασιμάθ). Bliskost je promenljiva; no tu ima i jedne ozbiljne teškoće. Εργέλ i Αδιμάθ su u grčkom ženskoga roda, a u prvobitnom staroslovenskom jeziku imamo samo jednu reč muškoga roda. Domišljanski je zaključak N. Gedeonova, koji u Simarglu vidi pokvareno grčko Σεμ Ηρακής.[185] Uopšte Simargl ne pripada slovenskom Panteonu; i nemogućno nam je još znati, koje je božanstvo u stvari hteo tim imenom označiti ruski hroničar.

Mokoš
Ništa manje nismo u neprilici i pri određivanju tačnog karaktera Mokoša, jednoga od onih božanstava, kojima Vladimir podiže idole na bregu u Kijevu. Mokoša ne navodi samo prvobitna hronika, već i drugi pisani staroslovenski ruski spomenici srednjeg veka. (Krek. Einleitung, str. 395 - 407.) U verskom spomeniku XVI veka, nomokanonu, koji je naveo g. Veselovski (Žurnal'' Minist. Nar. Prosvešč., jyni 1889.) nalazi se jedno lice po imenu Mokuša, koje igra ulogu jedne vračare. Sveštenik koji ispoveda jednu ženu, pita je: "nisi išla k Mokuši?" Folkloristika u severnoj Rusiji još i danas zna za Mokušu. To je jedna žena, koja se javlja za vreme velikog posta, obilazi kuće, nadgleda predilje.[186] Ako se njihov čekrk okreće pa zaškripi, one vele: da to Mokuša prede. Ona se zanima i životinjama. Ako neko neostriženo jagnje izgubi vune, veli se da ga je Mokuša ostrigla. Noću se ostavlja kraj makaza jedan pramen vune. To je ponuda Mokuši. (Barsov, Komentar Slova o polku Igorovu, koji citira Veselovski. I. s.) Ako ime Mokuša nije finskoga porekla, mora se vezati za boginju Mokoš u Hronici. Ništa ne kazuje, kakva su bila svojstva ove boginje. Ime njeno moglo bi se vezati za koren mok (mek-ota, mok-ar); ali nastavak oš je nezgodan. Jagić (Arch. f. slav. Phil. t. v, str. 7.) misli, da je Mokoš prevod s grčkoga μαλακία. Op navodi po

39

Tihonravovu spomenike, čije originale nema pri sebi, i po kojima bi Mokoš bio prevod grčkog μαλακία, tj. rđavo božanstvo, koje navlači na Onanov greh.[187]

Svarog - Svarožić - Suarazici
U glavi posvećenoj Dažbogu naveli smo jedan odlomak preveden s grčkog po Ipatijevskom spomeniku od Đorđa Hamartola, u kome je, čini se, ime Svarog prevedeno sa Ηφαιστος. Ime Svarog nahodi se samo u ovom pisanom spomeniku. U naknadu tome Svarožić ili sin Svarogov nalazi se u ruskim spomenicima XIV, XV i XVI veka: Svi oni objašnjavaju Svarožića ognjem: "oni prizivaju oganj, zovući ga Svarožić". Ovaj vas Svarožić naravno podseća na onoga boga Zuarasici, čijeg idola Titmar spominje u Radgostovom hramu, kod Redarijana (VI, 23). "U unutrašnjosti hrama podižu se bogovi rukom sagrađeni, noseći svaki svoje urezano ime, obučeni u neki strašan oklop, sa šlemom na glavi. Prvi između njih zove se Zuarasici - Svarožić. Njega svi neznabošci obožavaju više po sve ostale. Iza ovih bogova nalaze se njihove zastave koji se iznose iz hrama samo pri polasku u rat". S druge strane, postojanje jednoga boga koji se zvao Zuarasici, potvrđuje nam i jedno pismo Sv. Brina (Bruno) kralju Henrihu II. Ovaj je spomenik iz početka XI veka. Da bi zaratio protiv Poljaka, kralj bejaše sklopio savez sa slovenskim plemenima Velećanima (Velétes), koji tada behu neznabošci. Brino mu prebacuje za taj savez, i pita ga ovako: "Bonumne est persequi christianum et habere in amicitia populum paganum? Quae conventio est Christi ad Belial?[188] Quae comparatio lucis ad tenebras? Quomodo convenient Zuarasiz diabolus et dux sanctorum vester et noster Mauritius? Qua fronte coeunt sacra lancea et diabolica vexilla?"[189] Iz ovoga spomenika vidi se jasno, da je Svarožić bio bog rata kod Slovena oko Labe. Jedan Suarasiz još se jedanput spominje i u Knytlinga Saga.[190] Ovaj je bog izvesno srodan sa ruskim Svarožićem, koji je, izgleda, takođe postao od Svaroga. No da li je Svarožić urođenički bog ruski, ili je u Rusiju unesen sa strane? G. Jagić (Archiv, IV, 412.) zamišlja, da su Zuarasici - Svarožića doneli u Rusiju stranci, i da je na ovom patronimičkom obliku stvoreno ime Svarog. Ova je hipoteza zacelo vrlo oštroumna. G. Jagić primećuje, da se Svarog i Svarožić ne nalaze u starijim ruskim hronikama, i da se javljaju tek vrlo kasno. Misli, da su oni doneseni iz Novgoroda, koji je uvek bio u neprestanom dodiru sa baltičkim Slovenima. S druge strane, možda je prevodilac, imajući da protumači ime Ηφαιστος, mogao pomisliti i na ruski glagol svarit', svaravat' - kovati. Ova hipoteza ne oduzima ništa stvarnosti Suarozici ili Suarasici Titmara i Brina. Krek drži, da je Svarog autentično ime (str. 332) i tumači ga indoevropskom rečju (svarga sanskritski znači nemirno, oblačno, mutno nebo). No ne objašnjava se, kako je od Svaroga postalo Svarožić. Nebo daje pridev nebeski, a ne nebesić. Svarog u smislu nebo dao bi svaroški. G. Sirku (Žurn. Min. Nar. Prosvešč - maj 1887.) beleži jednu rumunsku reč svarog, koja znači suv, mršav, pregrejan. Izvesno ovo ime nije latinskog porekla. G. Sirku misli, da je ona mogla biti uzajmljena iz slovenskih jezika, gde je značila sunce. Miklošić Dict. etymologique sub voce svarog, pronašao je kao ime mesta kod Kašuba[191] Svaroženo. On tu pretpostavlja

40

koren s''r, koji uostalom ne opravdava. Bilo bi interesantno, kad bi se to mesno ime Svaroženo moglo identifikovati sa imenom božanstva. No Miklošić ne pruža nikakvo opredeljenije tumačenje. Ukratko, izvesno je, da je kod lapskih Slovena postojao jedan bog, po svoj prilici, bog rata koji se zvao Svarasici - Svarožić. Nastavak ici izgleda patronimičan. No u ono malo iz slovenske mitologije što znamo, nema nigde primera o porodici ili porodičnoj vezi slovenskih božanstava. Ne znamo, ko je otac Svarožića. Ruski Svarog je sumnjiv, i to je šteta. Jer bi to bio glavni stub baltičko-ruske mitološke sisteme.[192]

Stribog
Idol ovoga boga bio je u Kijevu, u društvu sa idolom Peruna, Horza, Mokoša. I njegovo je ime postalo kao i ime Crnoboga Helmoldovog, Dažboga i ruske Hronike. Izvan ruske Nestorove Hronike ono se nalazi još i u nekim sumnjivim spomenicima, kao što je Slovo o polku Igorovu. Sam način kako se ono tu nalazi, jeste za mene argument, da osporim autentičnost ovoga spomenika. Ne dopuštam, da je jedan hrišćanin XIII veka mogao pasti na tu misao, da svoje jednovernike i zemljake označi kao unuke kakvoga neznabožačkoga boga. Malo dalje pisac toga Slova zove vetrove Stribogovim unucima. Kad bi ovo kazivanje bilo autentično i tačno, ono bi nam moglo objasniti i ulogu i svu radnju toga boga. Miklošić neće da objašnjava to ime. Jagić ga dovodi od glagola stkręti (st'r'ti), litvansko styrieti, starr, steif sein, erstarren, ukrutiti se, očvrsnuti, zalediti se. To bi bio bog mraza. On nema ni jednog sebi sličnog božanstva poznatog kod drugih slovenskih naroda, izvan Rusije.

Trajan - Trojan
U grčkoj srednjovekovnoj literaturi postoji jedna priča pod naslovom: Otkriće Svete Marije božje o paklu (’Αποκάλυψις τής ύπεραγιόν θεοτόκον περι τών κολάσεον.) Ovaj spomenik je preveden na staroslovenskoruski jezik u XII v.[193] Sveta Djeva Marija dobije ovlašćenje od Gospoda, da obiđe pakao pod vođstvom sv. Arhangela Mihaila, koji joj pokazuje mučenja osuđenika, i objašnjava joj uzroke usled kojih su tako kažnjeni. Prvi grešnici koje Marija vide, ulazeći u pakao, jesu oni, koji nisu verovali u Boga Oca, Sina i sv. Duha. Na ovom mestu staroslovenski prevod dodaje jedan dosta dugi umetak: "To su oni, koji su zaboravili Boga, koji su nazivali bogovima one predmete, koje je Bog stvorio radi naše upotrebe, kao: sunce, mesec, zemlju, životinje, reptilije, koji su postali kameni bogovi kao i ljudi: Trajan, Horz, Veles i Perun." Jedan apokrif iz XVI veka, Apokalipsis apostola dovodi Trajana u vezu sa Perunom, Horzom, Divom (Zevsom).[194]I dodaje: da ovi nazovi bogovi behu ljudi; Perun je živeo kod Grka, Horz na Kipru, a Trajan bejaše car u Rimu. Slovo o polku Igorovu spominje Trajana četiri puta, i Rusiju zove zemljom Trajanovom. Kao što sam na drugom mestu kazao,[195] i ovde se držim potpuno rezervisan što se tiče autentičnosti ovoga spomenika. Ali

41

ako je i bilo falsifikata ili umetanja, nije manje istina, da falsifikator nije izmislio to ime Trajan, i da ga je uzeo iz starijih spomenika ili narodnog predanja. U kijevskoj guberniji još i danas pokazuju Trojanov Val (bedem). Za ovaj bedem vezuju se neka mitska predanja, u kojima se govori o Trojanu, caru ermilijanskom (tj. rimljanskom-rimskom). [196] Ova su predanja morala doći u Rusiju od Južnih Slovena, naročito Bugara, koji su uvek u dodiru sa Rumunima, a možda i od samih Rumuna. U Rumuniji je ostala vrlo živa uspomena na Trajana. Još se u ovoj zemlji pokazuju: Valul lui Trajan (Trajanov šanac), calea lui Trajan (Trajanov put); masa lui Trajan (Trajanov sto, stena); pratul lui Trajan (Trajanova livada).[197] Sličnih naziva ima i u Bugarskoj. Rimski drum, koji, prolazeći kroz Sardikum (Sofiju), spajaše Italiju sa Carigradom, i danas se zove u Bugarskoj; Trajanov drum, a Turci ga zovu Trajan-jol. Dalmatinski putnik Vrančić, koji prođe kroz ove krajeve 1553. g. čuo je, gde se govori o ovom Trajanovom drumu, i čudio se, kako je ime ovog velikog rimskog cara sačuvano tako u ovih varvarskih naroda.[198] Na Hisaru, severno od Filipopolja, izdižu se neke rimske ruševine, koje Bugari zovu Trajanov grad, dokle Turci ga pripisuju Đenovljanima, i zovu ga Đenevizler.[199] Južno od Ihtimana otvara se u Srednjoj Gori jedan klanac Trajanova vrata, od skoro čuvena i po junačkim delima hajduka.[200] Na mestu današnje varoši Stare Zagore (Eski Zagore) podizaše se varoš Ulpia augusta Trajana; Pansaba, danas Ćustendil, duguje svoj postanak caru Trajanu. Tako isto i Ulpia na Crnom Moru, danas Anhial, podigao je Trajan; selo Devna podignuto je na mestu starog Trajanova Marcianopolis. Na taj način uspomena na toga velikog saga nalazi se i svim krajevima Bugarske. Njegovo se ime isto tako nalazi i u srpskohrvatskim predelima. U Mostaru, i Hercegovini, jedan most zove se Trajanov most; i Dalmaciji ruševine primorskoga grada Burnum-a zovu se Trajanov zamak. Isto je ime dato i ruševinama jednog starog grada srpskog blizu N. Pazara. Čuvena Trajanova tabla i ostaci na Dunavu nalaze se više od deset vekova i srpskoj zemlji; grad Kulina porušen u srednjem veku takođe nosi ime Trajanovo. Deminutiv imena Trajanovog u Trajko još je i vrlo jakoj upotrebi i Bugarskoj. Narodna etimologija ga vezuje za glagol trajam'' - trajati. U XI v. to je ime nosio maćedonsko-srpski carević, Samuilov sin. [201] U srpskim narodnim pričama spominje se jedno lice pod imenom Trojan. Po Vukovu Rečniku življaše na planini Ceru, i blizini Trojanova grada, i okolini Šapca, neko lice pod tim imenom. Svake noći iđaše on u Srem kod kakve žene ili devojke. Bojaše se sunčanih zrakova, da ga ne sprže, te od nje odlažaše pre sunca. Kad dođe kod svoje drage, dadu konjima zobi; a kad oni pojedu zob, i petao zapeva, on se odmah vraća u svoj zamak. Jedne noći brat ili muž jedne njegove dragane metnu u zobnice konjima peska mesto ovsa, pa poseče jezik svima petlovima, da ga pevanjem ne probude. Kad car pomisli da je vreme da ide zapita svoga slugu da li su konji pojeli zob. Sluga odgovori da nisu, a petlovi ne mogaše pevati, te se tako Trajan odocni kod svoje drage. Najzad videći u čemu je stvar, usedne na svoga konja i pojuri zamku. Sunce ga stiže na putu; on se sakrije pod jedan plast sena; no dođoše volovi i rasturiše seno, te tako Trajana dohvati sunce i sprži.[202] Varijantu ove priče pribeležio je i Milićević u svojoj Kneževini Srbiji: "U jednom zamku na planini Ceru življaše car Trojan. Imađaše tri glave (ove tri glave objašnjavaju se srpskom rečju troje - Trojan). Jedna gutaše ljude, druga životinje, a treća ribe. Danju boravljaše u svome zamku na Ceru, a noću u Širinu na Savi (Tsirina). Narodu se nije dopadao ovaj način života, te ode i potuži se sv. Dimitriju, jednom od Trajanovih slugu, i zamoli ga, da upita svoga gospodara: čega se on boji. ' Bojim se samo sunca ', odgovori Trajan. Doznavši to, sv. 42

Dimitrije da konjima pune zobnice peska mesto ječma, a ljudima zakaže, da svaki svojim petlovima povadi jezike, da ne bi pevanjem objavili Trajanu zoru. To njega omete, te se zadocni, i sunce ga uhvati. On se zarije pod plast sena; ali dođe bik te prevrne seno i on se rastopi. - Priča dalje veli, da je Trojan i tom beganju ogluveo u selu Glušci, izgubio tabane blizu sela Tabanovci, oslepio pored sela Slepčević, izgubio svoj štit, pored sela Štitari, a najveća nesreća mu se desila blizu sela Desića." Sv. Dimitrija zato ubiše prijatelji Trajanovi i baciše u Savu. Na obali reke u šabačkom okrugu nalaze se ostaci grada Kulina, čije osnivanje narod pripisuje Trajanu. U svojim srpskim pripovetkama (II izd. str. 150-152) Karadžić je objavio jednu narodnu priču, po kojoj car Trajan ima kozje uši (u originalu: oči). U XII v. Tzetzis u Chiliades (g. Tomašek ih je prvi objavio u Zeitschrift fur Aesterreichische Gymnasien) znao je za ovu legendu o kozjim ušima, i predavaše im neki simbolični značaj. "Ωτία δέ Τροίανον λέγουζιν έχειν τράγον" (u cara Trajana kozje uši). Trudi se da protumači ovu basnu time, što je Trajan bio pohotljiv kao jarac i umeo goniti rimske neprijatelje u najstrmenitija mesta. G. Koehler, koji se takođe zanimao ovom legendom, objašnjavaše je takođe sličnošću reči: Τροίανος i τράγος. Po Bertrandonu de la Brokijeru, koji pisaše u XV v. grad Trajanopolj podigao je "ung empereur appele Trojan, lequel avait, ce disaient les Grecs, une oreille ainsi que ung mouton". Po jednoj bugarskoj priči iz Stare Zagore (Periodičeskoe spisanie, Sofija, t. IV, str. 182) bio je jedan car Trajan, koji je imao magareće uši. Indiskrecija njegovog berberina podseća na Midovu istoriju. Jedan varijanat iz Nevrokopa u Maćedoniji predstavlja Trajana sa kozjim ušima. Berberin njegov ide i poverava tajnu jednom pustom izvoru. Malo kasnije nađoše putnici pored izvora Jedno drvo, na kome svaki list nosi otkrivenu tajnu (čim zašušti). Car čuje za to, ode da vidi izvor i drvo, i kad se uveri, reče: "ono što je od Boga ne može se sakriti". I od tada on nije više krio svoje uši. "U narodnim pesmama braće Miladinovaca, imaju dve pesme, u kojima se spominje neki Trojan grad Troem (pesma 31. i 38.), čiji su stanovnici rđavi hrišćani, i imaju da iskuse razna iskušenja. Pesma 31. je zabeležena u Kukušu u Maćedoniji; druga nema tačnog naznačenja o svome poreklu, no sudeći po tekstu, ona mora da je iz istočne Rumelije (južne Bugarske). Tekst nije dosta jasan, da bi se moglo videti, odnosi li se na legendu o Trajanu ili na trojansku priču, koja takođe igra znatnu ulogu u književnosti Južnih Slovena. Kako je Trajan postao bog, ili bar - satana - u hrišćanskom smislu, - kod Južnih i Istočnih Slovena?[203] Jagić je odavno predložio jedno vrlo zgodno i verovatno tumačenje. Najvažnije ruševine u dunavskim zemljama pripisuju se Trajanu, ili nose njegovo ime. Narodna mašta naseljava sve te ruševine sotonama i vešticama; i sasvim je prirodno, da je jedna od tih utvari Trajan, koji postaje bog kao Perun, Horz ili Dažbog. Balkanski Sloveni, brzo preobraćeni u hrišćanstvo, bili bi preneli Trajanov kultus među Ruse, koji su ga duže sačuvali. Može se pretpostaviti isto tako, da je i uspomena na slavna junačka dela Trajanova ostala duboka u balkanskih naroda, od kojih su Sloveni primili predanja; da su našli i ideju o Bogu, privezanu za ovu slavnu ličnost (divus Augustus); da su je sačuvali i raširili. Po onome što mi znamo o njihovoj Slovenskoj mitologiji, bilo u Rusiji, bilo kod baltičkih Slovena, nigde se ne nalazi drugi primer. da su ljudi postali bogovi. Međutim u poslednjem veku pa baš i u naše skorije vreme, videli smo, da su neke ruske sekte stavile u red bogova i cara Petra III. Drugi mu za poručnika daju Napoleona, koji treba da 43

uspostavi pravdu na zemlji, ili da proklamuje njihovog mesiju. U istoriji neznabožačkih Slovena nema ovome sličnih primera.

Glava peta Mlada božanstva

44

Triglav. - Jula. - Radgost (Radigost). - Podaga. - Pripegala. - Crnobog. - Bezimena božanstva. - Rinvid. Turipid. Turuvid. Pizamar. Crnoglav (Tijernoglav). - Boginje. - Domaći bogovi. –

Triglav
Sada se ponovo vraćamo bogovima baltičkoga reda, čijeg smo glavnog predstavnika, Svetovida, već proučili. Posle njega najglavniji je bog Triglav. Njegovo postojanje naročito su nam utvrdili istorici Otona Bamberškog. Bejaše u Štetinu, veli jedan od njih, četiri continae (Herbord, II, 32.) tj. četiri hrama. Ova reč continae ne buni ni najmanje Nemca Herborda: "Sclavica lingua, veli on, in plerisque locis latinitatem attingit et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Takom etimologijom lako se i od Sv. Vida može dobiti Svetovid. Ni savremeni komentarista Percov nije srećniji od Herborda. On sumnja, da je contina slovenačka reč, i tumači je poljskom konczyna (fastigium). Ovo je pogrešno tumačenje. Konczyna znači kraj, svršetak, i drugog značenja nema. Kontina se po svoj prilici vezuje za koren kont, koji je u srpskom dao reč kuća, a u bugarskom k''šta. itd. Jedna od ove četiri kontine, koja je bila i najglavnija, beše veleljepno ukrašena varvarskim radovima, koji su predstavljali: ljude, tice, četvoronožne životinje, tako vešto naslikane, da bi čovek pomislio, da su žive. Tako su lepo i obojene, da im boja nije izbledela ni od snega ni od kiše. Očevidno u ovim redovima ima malo preteranosti. U ove kontine se snosio desetak od sve neprijateljske pljačke, zlatni i srebrni pehari, pozlaćeni i kamenjem ukrašeni rogovi, oružje i skupoceno posuđe. Dva ovakva hrama behu posvećena Triglous-u. Izvesno je ovde slovenska reč izmenjena; no nije ju teško vaspostaviti pod pravim oblikom - Triglav, bog sa tri glave. I danas još Nemci su preokrenuli vrh Triglav na Koruškim Alpima u Terglou. Ime Triglav mi nalazimo u staroj braniborskoj hronici.[204] Otonu Bamberškom bi dopušteno, da kod štetinskih Slovena propoveda hrišćanstvo. Oni ga lepo primiše, uvereni, da će se njihov bog svm moći dobro braniti. Ovom tolerancijom znade se on dobro koristiti. Pomoću svojih sveštenika počne rušiti sekirama i kosirima sve kontine. Kad narod vide, da se bogovi ne brane, napadne i sam na hramove, razdeli njihovo blago, a drva odnese kući za kuvanje jela. Što se tiče idola Triglava, vladika mu razbi trup, uze sve tri glave, posla ih u Rim, da posvedoči pokrštenje grada. (Herb. II, 32.). U naknadu zato on pristade, da se poštuje jedan sveti dub, umbre atque amenitatis gratia. Među pojedinim predmetima kultusa Triglavovog nalazaše se i u Štetinu kao u Arkoni (vidi glavu o Svetovidu) jedan njemu posvećen konj, dobro uranjen i lepog stasa. Niko ga nije smeo jahati, a jedan od ona četiri hramovska sveštenika brinuo se o njemu i negovao ga. Taj je konj činio proricanja. Kad je trebalo preduzeti neki suhozemni pohod, polože najpre na zemlju devet novih kopalja, na jedan lakat daljine jedno od drugoga. Sveštenik onda dovede zauzdanog i osedlanog konja, drži ga za uzde, tera ga da triput u oba pravca pređe preko kopalja. Ako pri tom prelaženju ne dotakne nijedno koplje, onda je preskakanje srećno i pohod bi se preduzimao. U protivnom slučaju odustajali su od namere (Herb. II, 35.). Da bi uništio i ovaj način gatanja, Oton smisli da toga konja proda negde na strani (Herb. II, 3.) ubedivši stanovnike, da je on mnogo sposobniji da vuče kola, nego da proriče. Po jednom drugom biografu (Prifl. II, 11.), konjsko sedlo bejaše od zlata i srebra i čuvano je u jednoj kontini.

45

Triglava nalazimo u gradu Volinu (Volyn). Po pokrštenju ove varoši sveštenici, ostavši verni kultusu idola, napustiše grad, povukoše se u sela (Ebbo, II. 13.). "I kako je Oton bio razorio hramove i uništio kipove bogovske, oni odneše van ove oblasti jedan zlatan kip Triglava, koji bejaše njihov glavni bog. Povere ga na čuvanje jednoj udovici, koja življaše u jednom seocetu, gde se ovo dragoceno blago teško mogaše pronaći. Udovica uvije idola u haljine, izvrti rupu u stablu jednoga vrlo debeloga drveta, i tu sakri ovu svetinju tako, da se nije mogla ni videti ni dotaći. Ostavila je samo jedan mali otvor, kroz koji neznabošci mogahu prineti žrtvu i ponude. ('Solummodo foramen modicum ubi sacrificium inferretur in trunco patebat '.) I niko k njemu ne prilazaše, osim onaj koji prinosi žrtvu. Oton dozna za ovoga idola. Pobojao se, da posle njegovog odlaska on doprinese, da se narod još neučvršćen u hrišćanskoj veri vrati paganizmu; te potraži načina da ga se lukavstvom dočepa.[205] Da su neznabožački sveštenici slučajno doznali za njegovu nameru, možda bi bili sakrili svoj paladijum u kakvo još nepristupnije mesto. Ovu delikatnu misiju poveri episkop nekom svom drugu Hermanu. To beše vešt čovek, koji razumevaše i urođenički jezik. On mu naredi, da se preobuče u slovensko ruho, pa da ode k udovici, kao da želi Triglavu prineti žrtvu. Herman posluša. Ispriča udovici, da je nedavno izbegao jednu strahovitu buru, zahvaljujući jedino Triglavovoj zaštiti, i zato hoće da mu prinese žrtvu. Udovica mu pokaže sveto drvo i rupu, gde može staviti svoje ponude, preporučujući mu da nikom ne kazuje to mesto, ako misli na svoj život. On uđe i jednu tajanstvenu ogradu, baci kroz onaj otvor jedan srebrni novac, tako da se mogao čuti i njegov zvek, te da se veruje, da je zaista prineo žrtvu; po tome ga opet izvuče. Pa da bi pokazao sve svoje prezrenje prema Triglavu, on umesto žrtve, bici mu jedan veliki ispljuvak (sputaculum ingens). Zatim pregleda svuda, ne bi li mogao dići idola. Ali on beše tako dobro i stablu zatvoren, da ga beše nemogućno izvaditi. Gledajući oko sebe, opazi Triglavovo sedlo obešeno o ogradu. Bilo je vrlo staro i potpuno neupotrebljivo. Diže ga i sakri, pa ga posle odnese kao dokaz onih paroga koje je učinio, da se dočepa idola." Dosta je čudnovat završetak priče. Mogli bismo se zapitati, da li Hermanu treba verovati; i da nije on pronašao istoriju o sedlu, da zagladi svoj neuspeh, ili da on prosto nije digao kakvu bilo konjsku opremu? Neznabožačka starica je izvesno skrila sedlo u bezbedan zaklon od hrišćanske pohotljivosti. Posle ovoga uzaludnoga pokušaja pomeranski apostol nije više na tome nastojavao. Bojaše se da ga optuže za lakomstvo, ako bi i dalje gledao, da se dočepa skupocenoga idola. Stoga sada pribeže ubeđivanju. Sakupi kneževe i starice, i zakune ih da se mahnu kultusa Triglavovog, i da upotrebe ono zlato, od čega je on načinjen, na otkup svojih robova. I biografi Otona Bamberškog spominju Triglavov kultus u Štetinu. Ovaj grad (Ebbo, III; 1.) sadržavaše u svome opkopu tri planine. Najveća, ona u sredini, beše posvećena neznabožačkom bogu Triglavu. Njegov idol imađaše tri glave. Zlatan zavoj pokrivaše mu oči i usne. Neznabožački sveštenici ovako objašnjavahu ove pojedinosti: njihov veliki bog ima tri glave, jer vlada trima kraljevinama, nebom, zemljom i paklom. Lice mu je pokriveno zavojem, jer neće da vidi ni da pozna grehove ljudske. Ruskom naučniku Kirpičnikovu ove su priče izgledale možda sumnjive. Sloveni, veli on, nisu mogli imati hrišćansku ideju; a nije nikako mogućno, da jedan bog, koji predviđa budućnost, ne zna za ljudska dela.[206] G. Kirpičnikov se još pita, da ovde nemamo jednu deformaciju hrišćanske Svete Trojice. Tako se mislilo, da se u Svetovidu vidi sv. Vid. S ovakvim skepticizmom ide se vrlo daleko. Pa ipak je izvesno, kao što smo to i dokazali u studiji o Svetovidu, da su baltički Sloveni obožavali idole policefale (mnogoglave). Po samom priznanju Otonovog biografa (Ebbo, III, 1.), kultus Triglavu i drugim idolima, čija imena ne znamo, ne iščeze tako lako. Kad je Oton preobratio, ili bar mislio, da je preobratio ceo Štetin, zapovedi da se neznabožački hramovi predadu ognju, a da se mesto njih sagrade dve crkve, od kojih jedna na samom Triglavovom bregu dobi ime sv. Adalberta. No idolopoklonički sveštenici ne behu se odrekli obožavanja idola, 46

a još manje prihoda od crkava. Tražahu samo priliku, da narod vrate u paganizam. I zaista dogodi se, da u gradu zavlada epidemija, smrtnost bi velika; sveštenici ubediše narod, da je svemu tome zlu uzrok njihovo pokrštenje, te da se treba vratiti idolima. Svi će stanovnici, govorahu oni, pomreti, ako se gnev bogova ne ublaži uobičajenim žrtvama. Podstaknut ovim govorima narod zatraži svoje idole, prinese im žrtve, pa napadne na hrišćanske crkve. (Ebbo, III, 1. - Herbord, III, 16.) Razore polovinu one crkve koja je bila namenjena vernima; no ispred oltara ustukoše. Tada se razorači obrate idolskom svešteniku, i reknu mu: "Mi smo učinili ono, što se nas ticalo; sad ti sruši i nagrdi svetilište ovoga neznabožačkoga boga" (teutonici dei). Sveštenik uzme sekiru, podigne ruku, no ona osta ukočena, na što on zakuka: "Jaoj, kakva je to sila ovoga nemačkoga boga, i ko će joj odoleti? ' Vidite kako me je udario, mene, koji sam napao na njegovu svetinju '. Narod se začudi i pitaše se šta da radi. Dobiveni ili Ebo izmišljeni odgovor jeste dosta čudnovat. "Sagradite ovde kuću svome bogu pored kuće tevtonskoga boga, i poštujte i ovoga kao svoje bogove, iz straha da vas gnev njegov sve ne pomori". Oni poslušaše, i do povratka pobožnoga apostola Otona ostadoše u toj zabludi, služeći i Bogu i đavolima. Triglav se spominje još i u opisu čudesa sv. Otona. (Mon. germ. t. XII, str. 91.) To beše jedno zlo božanstvo, koje je imalo i jednu ženu. Triglav očevidno pokazuje i neke sličnosti sa Svetovidom; ali nema razloga ne staviti ga u red nezavisnih bogova. Svetovid imađaše četiriglava idola, Ružievid - Ruđevid jednoga sa sedam glava. No mi ne nalazimo nigde imena četiriglav, sedmoglav.[207] Stoga nema osnova sumnji, da je Triglav jedno potpuno nezavisno božanstvo.

Jula
I Jula se spominje kod biografa Otona Bamberškog. Za vreme njegovog drugog bavljenja u Volinu, Oton savetuje stanovnike, da se više ne vraćaju kultusu Jule i njenoga koplja, a obožavanju idola. Ne znamo šta znači ovo ime. Volin - danas Wollin - zvaše se tako isto i Julin. Da ovde nije reč o jednom gradskom bogu, po čijem se imenu i grad zove? Izvesno je da su stanovnici Volina obožavali koplje, privezano za jedan ogroman stub u sred grada (Ebbo, II, 1; III, 1, - Herb. III, 26.). Ebo priča, da je još Julije Cezar podigao grad Julin, i da se tu još obožava njegovo koplje ob memoriam eius. Početkom leta tu se slavi velika svečanost u njegovu čast. Mi smo već videli, govoreći o Triglavu i Svetovidu, kakvu ulogu igra koplje u vračanju.

Radigast - Radgost

47

Ovaj bog je dugo zauzimao neosporno mesto u slovenskom Panteonu. No poslednjih godina osumnjičeno je njegovo biće. Brikner (Arch. f. slav. Phil. t. XIV) tvrdi, da je Radigast prosto ime grada. Da razgledamo malo i pisane spomenike. Titmar, koji je uopšte o svemu dobro informisan (VI, 23) veli: "Est urbs quaedam in pago Riedirierum nomine, tricornis ac tres in se continens portas, etc..." Ovaj je grad (da rezimiram ostali navod) sa sviju strana opkoljen šumom, koju stanovnici poštuju kao predmet obožavanja. Dvoje gradske vratnice su otvorene svakom namerniku; treća vodi na more, koje je blizu, i strašno ga je videti. U ovom gradu ili na ovoj vratnici (in eadem) ima samo jedan hram vešto sagrađen od drveta, i stoji na rogovima raznih životinja. [208] Zidovi ovoga ukrašeni su spolja divno izrezanim likovima raznih bogova i boginja. Unutra su slike bogova kičicom rađene; imena su im urezana;[209] na glavi im je šlem, pokriveni su oklopom, te izgledaju strašni. Prvi od njih zove se Svarožić (Zuarasici),[210] i svi ga ovi narodi poštuju više nego sve druge. Ovde se čuvaju i zastave, i iznose se iz ovih svetilišta samo u slučaju ratnoga pohoda. Tada njih nose pešaci. Radi čuvanja ovoga blaga ustanovljeni su naročiti sveštenici. Kad se sakupe radi prinašanja žrtve idolima, ili radi umirenja njihovoga gneva, oni sede, dok ostali narod stoji, i mrmolje neke nerazumljive reči (invicem clanculum mussantes); kopaju zemlju uz neki religiozni strah, i ispituju sudbinu, da bi doznali sumnjive stvari. Kad to svrše, onda zelenom travom pokriju jednoga konja, koji se smatra kao najveći u celoj zemlji, pa ga vode da pređe lagano između dvaju za zemlju utvrđenih kopalja;[211] pa sravnjujući ishod ovoga vraćanja sa maločas izvučenom sudbinom, oni izvode glavna predskazanja. Ako obe ove vrste vračanja dadu isti rezultat, onda se preduzima ono što se hoće; u protivnom slučaju narod se ožalosti, i napušta svaku nameru. Oni od najranijih starina propovedahu još i ovu zabludu: verovahu, da ako im preti kakva duga i strašna pobuna, tada izađe iz mora jedan vepar, koji ima dva duga zuba kao braniče, i valja se po talasima, krećući ih uz jedno strahovito šuštanje. Koliko god srezova ima u ovom kraju, toliko ima i popova i hramova sataninih, koje nevernici obožavaju. No grad o kome sada govorih, zauzima prvo mesto. Polazeći u rat njega pozdravljaju, a i kad se kući vraćaju sa srećnog pohoda, njemu donose svu pljačku. Ždrebijem ili pomoću konjskog gatanja oni se brižljivo izveštavaju i o najuljudnijoj žrtvi, koju sveštenici moraju podneti bogovima. Ljudska krv a i krv domaćih životinja umiruje njihovo najveće besnilo". O ovom navodu mnogo se raspravljalo. U njemu ima poviše neistinitih pojedinosti: hram koji sadrži tolike teške idole, a stoji na životinjskim rogovima; božanstva, čija su imena urezana ispod lika, sve to izgleda vrlo fantastično. No bilo šta mu drago, ovaj odlomak ipak zaslužuje, da bude ceo naveden. Titmar drži, da je Riedigost ime nekog grada. Njegov komentator g. Kruse, slažući se sa Lišem (Lisch) drži, da se on vara, i pridružuje se mišljenju Adama Bremenskog, koji u imenu Radgosta gleda jedno božanstvo, koje je obožavano u gradu Retri. Naš zemljak (Francuz) g. Bernar istog je mišljenja u svojoj tezi: De Adamo Bremensis geographo (Paris, 1895. str. 66.). Šta veli Adam Bremenski? (II, 18) "Od slovenskih naroda, koji stanuju između Labe i Odre najsilniji su Retarijani (Rhetarii). Njihov najmnogoljudniji grad jeste Retra, koji je u isto doba i sedište idolopoklonstva (sasvim je prirodno, što grad nosi isto ime naroda koji u njemu stanuje). U njemu ima jedan hram satani posvećen, čiji je knez Radigast. [212] Njegov je idol od zlata, a postelja od purpura. Grad ima devet vratnica; odasvud je opkoljen dubokim jezerom; prelazi se preko jednog drvenog mosta, koji je dopušten samo onima, koji dolaze radi prinašanja žrtve, ili da pitaju proroštvo za savet. (Po ovome izgleda, da Retra nije bio grad, već samo jedno mesto za bogomolju). Od ovoga hrama do Hamburga ima, vele, četiri dana hoda." Malo dalje (knj. III, 52) Adam priča, da vladika Jovan, postavši zarobljenikom, bi pozvan, da se odreče svoje vere. No kad on ne htede, tada mu odseku ruke 48

i noge, a glavu pobodu na jedan kolac, i neznabošci je prineše na žrtvu bogu Radgostu. Ovo se zbilo 10. novembra, u slovenskoj metropoli Retri. Ovom rečju metropola Adam Bremenski hoće bez sumnje da označi religiozni centar Slovena ovoga kraja. Helmold (I, 2) ponavlja, da je Retra prestonica Redarijana, pa kopira nekoliko vrsta iz Adama Bremenskog o bogu Radgostu. Malo dalje (I, 23) govori o jednoj borbi između slovenskih plemena Ljutića i Redarijana (Liutitses et Riaduri), "koji usled starine svoga grada i glasovitoga hrama, gde se pokazuje Radgostov idol, tvrđahu, da su oni najplemenitiji, jer ih pohode sva ostala slovenska plemena zbog pitanja proroštva, i radi prinošenja godišnjih žrtava." Najzad (ista knjiga, §. 52) nam kaže, da "Prov beše bog zemlje Aldenburške (Star-Grada), Siva boginja Polabljana, Radgost bog zemlje Obotrida." Botova (Botho) saksonska hronika u XV veku (sub anno 1113)[213],i predstavlja nam Radgosta kako na prsima nosi štit sa crnom goveđom glavom; u ruci drži sekiru, a na glavi mu je i jedna tica. Jedan izdavač hronike sastavio je po ovome opisu i nacrtu sliku, koja je više puta preštampavana, i poslužila fabrikovanju nazovi bogova obotridskih, koji se čuvaju u muzeju u Najstrelicu. Ne znamo, gde je Boto našao ovu građu. Verovatno u svojoj mašti. Najzad libečki hroničar u XVII v. koji komentariše Helmolda, priča nam, da je Radgost bio knez Obotrida, pa docnije postao bogom. Ovaj vrlo pozni komentar malo je istinit; on je u protivrečnosti sa svim onim, što mi znamo iz slovenske mitologije, gde nigde ne nađosmo lica, koja su docnije postala bogovima. Da bi izmirili Titmara i Adama Bremenskog, može se pretpostaviti, da je Redigost ili Redigast bilo slovensko ime grada, koji su Nemci možda zvali Rethra. U tom slučaju Radgost bi bio prosto bog, koji je svoje ime dao i gradu u kome je obožavan. Ima imena ljudi kao i imena mesta, koja se svršuju nastavkom - gost. Reč je postala iz dve: rad i gost. Odgovara grčkom φιλόξενος. Ovaj se epitet može dodati i jednom licu, kao i imenu mesta. Miklošić spominje u svojoj studiji o slovenskim imenima jednog Slovenina, Radagosta, koji življaše u Kranjskoj oko 975. god. Kod Južnih Slovena nalaze se identična imena Miligost[214] Carum hospitium habens qui hospes carus est; Gostirad, na češkom Hostirad. U Poljskoj ima mesta, koja se zovu: Bydgoszcz (nemački Bromberg u Pruskoj); Radgoszcs ime jednog sela u Galiciji. Na planinama Beskides u Moravskoj ima jedno brdo, koje se zove Radhost. Pisac dela Moravia sacra - Stredovski,[215] koji življaše u XVIII veku pretpostavlja, da ovo brdo duguje svoje ime kakvom idolu Radgostu. Da li se ovo osniva na prostoj sličnosti imena, ili na kakvom mesnom predanju? Bilo šta mu drago, on priča dalje ovo: "Beše na tom brdu jedan hram Radhost-a (g u češkom postaje h). Nekada neznabošci slavljahu tu prvih dana posle letnje solsticije praznik posvećen bogu. Danas još na taj breg dolaze u velikom broju verni iz parohije Hochwald-a, Rožnova i Frideka; pa čak i obližnji Slovaci iz Ugarske; i po jednom vrlo starom običaju, ne mešajući uostalom nikakvu sujevericu, oni se tu odaju zadovoljstvu pića i igre." Kao što se vidi, ovde je govor samo o jednom tako poznatom prazniku letnje solsticije. Nema specijalnih razloga, koji bi govorili u prilog vezivanja njegovog za kakvu uspomenu na kultus Radgostov.

Podaga

49

Već smo naveli onu glavu iz Helmolda (I, 83) koja nam daje vrlo interesantnih podataka o slovenskim božanstvima: "Sloveni, veli on, imaju vrlo različne oblike sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Pion, koji se zove Podaga..." Ime Podaga ne znači ništa. Može pripadati jednom i drugom polu. Maretić (Arch. f. slav. Phil. X.) tumači ga rečju Budigoj, i primećuje, da ima slovenskih imena, koja počinju rečju budi, a druga se završavaju nastavkom goj; i tako tumači ime: in expergefactione validus. Po ovom malo drskom tumačenju ovo bi bio bog budnoće (života). Ja se usuđujem predložiti jedno prostije tumačenje. Umesto Podaga zar se ne može reći Pogoda (vreme)? Pogoda bi bio bog ili boginja atmosferskih fenomena. Poljski istorik Dlugoš spominje jednu boginju temperature, koja se zove Pogoda (Arch. f. sl. Phil. t. XIV, str. 170. i dalje.).[216]

Pripegala
Ovaj bog spominje se u jednom dokumentu od 1108. g. To je pastirska poslanica arhiepiskopa Adelgota iz Magdeburga. (Nju je naveo Brikner u Arch. f. slav. Phil. t. IV, 223.) Ovome su izvoru nekada sporili autentičnost. Ali po svedočanstvu Wattenbach-a, izgleda, da danas o tome ne može biti sumnje. Ova poslanica sadrži vrlo važan izvor za izučavanje borbe paganizma protivu germanske propagande. Vladika piše: "Ovi grozni ljudi, Sloveni, podigli su se protivu nas; svojim idolopoklonstvom profanisali su Hristove crkve... Oni su poplavili našu zemlju. Hrišćanima seku glave, pa ih prinose na žrtve. Njihovi fanatici, tj. sveštenici, govore na njihovim gozbama: ' Naš Pripegala hoće te žrtve '. Oni kažu Pripegala, no to su Priape i sramni Belphegor,[217] oni drže pred svojim hramovima pune pehare krvi, i urličući oko njih strašnim glasom viču: ' Radujmo se, jer je Hristos pobeđen; pobeda je na strani pobedonosnog Pripegale '. Vladika poziva hrišćane na ustaški rat protivu ovih varvara, da bi se mogle čuti radosne pesme u slavu Boga, umesto strašne neznabožačke huke u slavu Pripegale?" Šta znači ovo ime? G. Brikner je predložio vrlo verovatno tumačenje. Pripegala predstavlja: Pribihvala, onoga, kome pripada sva hvala i slava. Imena na pribi vrlo su česta kod svih Slovena: Pribigoj Pribislav, Pribimir, Pribitić.[218]Zar se ovde ne bi moglo pomisliti i na glagol prepikat'' - pripeći, koji se nalazi još i u jeziku pomeranskih Slovena? (Dict. Romult. sub. voce.) Zar ne bi Prepjekal moglo biti neki epitet sunca? Ja se usuđujem postaviti ovu hipotezu, koja, držim, zaslužuje, da se o njoj raspravlja.

Crnobog (Crni bog)
Ime ovoga boga lako je protumačiti: znači bog koji je crn. O njegovom kultusu tvrdi Helmold (I, 53):

50

"Sloveni, veli, imaju jedan čudnovat običaj. Na gozbama oni se svi obređuju jednim peharom, uz koji izgovaraju i neke reči, rekao bih, ne radi molitve, već radi proklinjanja u ime svojih bogova: dobra i zla; veruju, da sve što je dobro dolazi od dobroga boga, a zlo od rđavoga. I tako oni i zovu to božanstvo na svome jeziku Crnobog.[219] Po postojanju ovoga boga mitografi su zaključili, da je postojao i jedan beo bog, koji se zvao Belobog. Ime Belobog ne nalazi se ni u jednom autentičnom spomeniku. No neki su mislili, da njegovo biće opravdaju geografskim imenima (Belbuck - Belbog u Pomeraniji; Białobože i Białobožnica u Poljskoj; Bělobozice u Češkoj). Po ovome je izrađena čitava jedna teorija o slovenskom dualizmu. U stvari mi ne znamo ništa o tom belom bogu.[220]

Bezimena božanstva
Po Titmarovoj svedodžbi (VIII, 64) Ljutići su imali jednu boginju, čiji se lik nalazio na zastavama. Neki nemački vojnik probuši zastavu jednim hicem kamena. Sveštenici ljutićski potuže se na to caru, i primiše po njegovoj zapovesti odštetu u dvanaest talanata. Prelazeći preko reke Milde, koja bejaše jako dotekla, oni izgubiše jednu drugu boginju i pedeset svojih drugova.

Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav
Ova se božanstva spominju u Knytlinga Saga (izdanje u Kopenhagenu t. XI). Pošto je ispričala rušenje Svetovidovog idola, Saga dalje priča, da je kralj Valdemar otišao u grad Korenciju (Korrenzia), i naredio, da se poruše tri idola: Rinvid, Turupid i Puruvid. Rinvid je po svoj prilici istovetan sa Ruđevidom (Vid sa Rujna - vidi glavu o Svetovidu). Puruvid možda ima nekih veza sa Provenom (vidi glavu o Perunu). Turupid je možda bog ratnik (kašupski: trepoet, trepoetose są, drmati se, tresti se). Četvrti je idol Pizamarov. Moglo bi se reći, da je ime Pizamar postalo od Besomar (bes''-demon); mar je nastavak na kraju, koji se nalazi kod nekih slovenskih imena.[221] Što se tiče bes''-a, koje na slovenskom jeziku znači đavola, mogli bismo se zapitati: da li neznabošci nisu dali ovaj epitet jednome od svojih bogova? Crnoglav, bog sa crnom glavom, koga gore spomenusmo, bio je po rečima Sage bog pobede, drug sviju ratnih ekspedicija. On je imao srebrne brkove.

Boginje

51

Razni pisani spomenici potvrđuju kultus boginjama, osobito Titmar u svome opisu hrama Radgostovog, i u glavi (VIII, 64) u kojoj se Sloveni žale za uvredu, koju je naneo jedan nemački vojnik njihovoj zastavi, na kojoj je bio lik jedne boginje. Mi malo znamo o imenima ovih ženskih božanstava. Helmold (I, 52) navodi pored altenburškoga boga Proba, i Radgosta obotridskoga boga, i Sivu boginju Polabljana. Ova Siva davala je bogatstvo. Nju je uzeo lažni sastavljač Mater Verborum-a, i naziva je dea frumenti. Danas se zna, da je on izmenio Sivu od reči aiunt. Siva se takođe spominje i među lažnim božanstvima obotridskim. Česi su protumačili Sivu sa Živa. Češki rečnik Kotov donosi članak o Živi, Živeni, boginji ljudskoga života i prirode; a to je ime boginje Cerere. Sve su ove izmišljotine došle od Helmolda. Nije čak ni izvesno, da li treba čitati Siva. Neki rukopisi imaju i Sina (Sinna). Tumačenje Siva sa Živa izgleda verovatnije. Maretić predstavlja, da je to skraćeno ime jednoga složenoga imena: Dabiživa. Jedan staroslovenski novgorodski spomenik XV veka (koji navodi Krek, str. 384) spominje boginju divu. Dlugoš (XIV v.)[222] tvrđaše, da je kod starih Poljaka našao kultus Dijanin pod imenom Dzevana.[223] S druge strane on navodi jednoga boga života, koji se zove Zywie. Dlugoš spominje još jedno božanstvo, koje se zove Zizilelija (Dzidzilelya), koje bdi nad sudbinom detinjstva, i izjednačuje ga sa Venusom. Ovo se ime daje lako objasniti (dziecilela, ona koja mazi decu). Često se nahode imena: Lada, koja bi bila boginja lepote; Morana, boginja zime i smrti. Ali ovih imena nema u starim spomenicima. Ona pripadaju tradicionalnoj književnosti.

Domaći bogovi
Helmold nam priča (I, 52), da sela i šume baltičkih Slovena behu prepune domaćih bogova (penates). Istu rečenicu ponavlja i malo niže (82). Titmar veli: "Domesticos colunt deos multumque sibi prodesse eosdem sperantes eis immolant (XIII, 69)", pa dodaje: "Audivi de quondam loculo in cuius summitate manus erat unum in se (ferreum) tenens circulum, quod cum pastores illius villae, in quo is fuerat per omnes domos has singulariter ductus, in primo introitu a portitare suo sic salutaretur: Vigila, Hennil, vigila! Sic enim rustica vocabatur lingua et de eiusdem se tueri custodia stulti autumabant..." Ne znamo ko bejaše taj Hennil. Neki su hteli u njemu videti boga stada (goniti honiti). Prvi češki hroničar Kozma, koji uvek izbegava slovenska imena, i svoje priče uvija više-manje klasičnom terminologijom, priča nam (I, 2), da se osnivač češkog naroda nastanio na podnožju brega Ripa; tu: "primas posuit sedes, primas fundavit et aedes et quos in humeris secum apportarat humi sisti penates gaudebat." Svojim drugovima drži jedan akademski govor: "o socii, non semel mecum graves labores perpessi sistite gradum; vestris penatibus libate libamen gratum quorum opem per mirificam hanc... venistis ad patriam."

52

Hroničar pesnik, pogrešno poznat pod imenom Dalimil, priča da je Čeh išao od šume do šume dietky své na plecú nesa (noseći svoju decu na ramenima). Iriček je predložio, da se ovo popravi i čita dědky, što bi značilo pretke. Ova je popravka samo hipoteza. Verovanje u postojanje domaćih bogova potvrđeno je folkloristikom sviju slovenskih naroda. Usmena ruska literatura zna za jednoga domaćega boga, koji se zove dёduška domovoj. Zamišlja se kao starac; danju se krije iza peći, noću izlazi odatle i jede jela, koja mu se spreme. Ako ne nađe ništa, ljuti se, pretura klupe i stolove. Voli sva mesta gde gori kakva vatra. Rado posećuje parna kupala, i tada ga zovu banik'; ne voli one, koji se noću kupaju i uznemiravaju ga, naročito ako se još pre kupanja nisu molili Bogu. Uzima na se razna imena po delovima kuće gde obitava. Upravlja kućnom ekonomijom, domazlukom, te ga i zovu hozјаin'', hozјаinuško (na češkom: hospodařiček). Zovu ga još dvorovoj, jer boravi u dvorištu; hlevnik'', konjušnik'', jer se interesuje za štalu i konjušnice. To je duša jednog pretka. Svaka kuća mora imati svoj domovoj; nova kuća ga nema; ima ga tek kad joj prvi gazda umre. Seljak koji se seli, poziva domovoja da ide i s njime sedi u novoj kući. Priziva ga u pomoć, prinosi mu žrtve. Domovoj ga zaštićuje, pa se tako isto i on boji domovoja svoga suseda, koji dolazi da mu ukrade seno ili živinu.[224] U Galiciji kod Hukula (Hucules) i Bojkia (Bopci) domovoj se zove did, dido (ded). Kod Poljaka ga zovu domowyk ili chowonec (čuvar), krasnoludek (čovek odeven u crveno). Dziady (preci) su naročito strašne utvari, duše predaka koje traže žrtve. No u stvari ovi dziady pripadaju folkloru Bele Rusije.[225] Porodični kućni demon zove se još Skrzat: "Bodaj cię skrzaci wzięli", odgovara onoj našoj: "da te đavo nosi." O čoveku, koji ima ružan izgled, kaže se "Wygląda jako skrzat". Ima izgled skrzat-a. Malo kasnije vratićemo se na ovu reč. Već smo govorili o domaćem duhu, koji se u Češkoj zove hospodařiček. Zna se još i za šotek ili šetek. I ovo ime znači star (Kott). Ne zna se etimologija ove reči. Pisci XVII i XVIII veka često se na nj pozivaju i upoređuju ga sa rimskim larom. Šotek je tako isto poznat i kod Slovenaca u Štajerskoj. Ovaj je fakt utoliko značajniji, što kod Južnih Slovena nema nigde tragova o kultusu domaćim bogovima. U Češkoj se još zna za Skřitek, sličan skrzat-y kod Poljaka. Stari leksičari prevode tu reč sa lar domesticus. Propovednici su od skřitek napravili sinonim diabolus. Hus veli o vernima koji ne slušaju službu božiju: "Sveštenik izgovara neke reči, a njih prima Skřitek", tj. očevidno đavo. Jedan narodni izraz sličan poljskoj kletvi, koju sam gore citirao, veli: Aby te skritek vzal - neka te đavo nosi![226] Reč szkrat u poljskom, ljkratek u slovenačkom, skritek u češkom - nije slovenskog porekla. Kao što je Macenauer (Matzenauer) pokazao u svome Rečniku stranih reči u slovenskim jezicima (str. 81), ta je reč germanskog porekla: st. nemačko scrato, scratum (larvae, lares mali, lemures); srednjovekovno nemačko: schrat, schratze, schretze (faunus daemon), schretel (spiritus familiaris) etc. Ovde mi pada na pamet jedna bliskost, na koju etimologiste još nisu ukazali. Germansko chrat zar se ne može uporediti sa slovenskim čert, czart, čort' - đavo? Ova je reč prodrla kod Čeha, Poljaka, Rusa i Slovenaca, koji su bili u dodiru sa Nemcima. Nepoznato je kod Južnih Slovena, osim kod Slovenaca, suseda Nemaca. Hrvati, Srbi i Bugari bili su prvi među slovenskim narodima, koji su se pokrstili i primili hrišćanstvo. Neka predanja, koja su kod drugih Slovena duže ostala, izgleda, da su potpuno iščezla kod ovih. I ja se ne bih ni malo čudio, ako je reč čert prosta pozajmica iz germanske folkloristike. Za označenje domaćega boga upotrebljava se kod Slovena deminutiv od imena bog: Buožik, buožiček domaci. Poljak u XVI v. govoraše: skryatkowie domowe vbožęta (mali kućni bog)

53

Glava šesta
Božanstva sudbine. - Vile. - Rusaljke. - Vodene nimfe kod Čeha i Poljaka. Često su navođene ove Prokopijeve reči (De bello gottiico, III, 14.): "Sloveni nisu znali za sudbinu, i ne veruju, da ima kakve sile nad čovekom. No kad im preti smrt bilo usled bolesti, bilo usled rata, oni se zavetuju, ako se spasu, da učine kakvu žrtvu Gospodu (τώ Θεώ); i kad se spasu, oni to zbilja i urade, ubeđeni, da su svoje spasenje dugovali toj žrtvi. Oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva. (δαιμόνια), i svima prinose žrtve i tada pomoću njih gataju." Pisani spomenici i folkloristika dopuštaju nam, da dopunimo i objasnimo ove reči Prokopijeve. Ako Sloveni nisu znali za sudbinu, koja rukuje i opredeljuje živote ljudi i carstva, oni znaju lica, koja predsedavaju rođenju, i određuju sudbu čovečiju. Po tvrđenju srednjovekovnih spomenika ova lica još žive u narodnom predanju. Zovu ih Rođenice, Rožanice (od reči rod-iti) ili Suđenice (od suditi, suđaje). Afanasijev je naveo (Vozrenie Slavјаn'', t. III, str. 416.)jedan staroslovenski ruski spomenik iz XII veka poznat pod imenom Kirikova pitanja: "Da li se Rođenju i Rožanici daje hleba, sira i meda? - Zlo za one veli vladika, koji piju u zdravlje Rožanica." Afanasijev navodi još jedan slovensko-ruski odlomak iz prevoda o Isaiji (LXV, 11, 12). "Vi koji ostavljate večnost, veli prorok, koji zaboravljate visinu moje svetosti, koji sterete sto vojsci nebeskoj, dajete kropljenje (tj. pravo kropljenja) tolikim zvezdama, koje se mogu izbrojati, ja ću i vas prebrojati svojim mačem." (Reč je o Jevrejima koji pevaju neznabožačke pesme). Jedan staroslovenski prevod Isaije, koji nosi datum od 1271. god. kaže ovo: "Vi koji ste me napustili, a koji spremate trpezu Rožanicama." Drugi pisani spomenici, koji se pripisuju Jovanu Hrizostomu, dopunjavaju i proširuju ovaj malopre navedeni, i spominju Rod, Rožanice i mitička bića, koja pri rođenju predsedavaju. U Pajsijevom Zborniku takođe se nalazi ime Rod i Rožanica. Odatle mi poznajemo i svetkovine koje su pratile rođenje, i na kojima se prizivaju Rod i Rožanice u korist novorođenčeta, nudeći im hrane, osobito hleba, sira i meda. Drugi jedan spomenik, koji je Veselovski naveo,[227] veli: "Pravoverni su oni koji služe Boga a ne Rožanicama". Jedan citat iz XV veka u Miklošića (St. slov. Rečnik) veli: "Oni se mole Perunu i Rodu i Rožanicama". Sve ove pisane spomenike dopunjuje i folklor. Nalazimo: Sudnice, Suđenice, Sojenice, Sudički kod Čeha, Hrvata, Slovenaca, Dolju (sudbina) kod Rusa, Sreću kod Srba. Bugari znaju za Urisnicu ili bolje Orisnicu. Ovo ime dolazi od glagola: orisam (grčki ό ρίζω, određujem, rešavam). One određuju sudbinu deteta. Ima ih tri dobre i tri rđave. Po jednom Čolakovljevom navodu prva Orisnica opredeljuje detetu mudrost, i uči ga, da čita; druga mu daje zdravlje i lepotu; treća ga prati kroz ceo njegov život. Svaki čovek ima tri dobre i tri rđave Orisnice. Reč Orisnica, znači dakle u bugarskom jeziku: sudbina, sreća. Ukratko, ako Sloveni nisu imali određenoga pojma o sudbini, - fatum-y, oni su znali za neka mitska lica, koja su predsedavala rođenju detinjem i upravljala životom ljudskim. Ta su lica kao i Parce i Vile uvek ženskoga pola.

Vile

54

"Oni obožavaju reke i nimfe" veli Prokopije u onom gore navedenom odlomku. I doista mi nalazimo i u starim pisanim spomenicima i u folkloru neka mitska lica, koja odgovaraju nimfama i klasičnoj starodrevnosti. Staroslovenski ruski spomenici (sakupljeni Krekom, str. 314) koje smo napred naveli, govoreći o Perunu, Horzu, Mokošu, Rodu i Rožanicama, govore takođe i o vilama. Jedan od njih navodi tu reč i u dativu: vilu, što bi značilo, da je nominativ vil. To je po svoj prilici pogreška ili neznanje prepisivačevo. Spomenici su uglavnom iz XIV i XV veka; ali oni imaju za osnovu starije redakcije. U jednom staroslovenskom prevodu Đorđa Hamartola ime sirena prevedeno je sa vila.[228] Kod Bugara jedan religiozni rukopis iz XVIII veka, koji je reprodukcija starih rukopisa, osuđuje one koji obožavaju Samovile, i koji su renegati Hristovi. Kod Srba pak, koliko ja znam, nigde se u starim spomenicima ne javlja reč vila. Nema je ni u Daničićevom Rečniku srpskih starina; no nalazi se reč Samovila u jednom spomeniku XIV veka (Miklošića Lexicon). Jedna povelja cara Konstantina Asena (XIII v.) spominje u blizini Skoplja neki vilski kladež - kladenac. Jedan spomenik XV ili XVI veka (Archiv. 1.1, str. 609.) nosi naziv: "Kako otpoče i bi stvorena Samovila." Dugo se držalo, da vila pripada samo Južnim Slovenima, osobito Srbima. Skorija istraživanja pak tvrde, da je ona bila poznata i kod svih Slovena osim baltičkih. Kolar ju je našao i kod Slovaka (Spevanky I, 412.). U Trenčinskom komitatu vile se smatraju kao duše zaručnika umrlih posle veridbe. One ne mogu naći mira, i osuđene su, da noću lutaju. Ako sretnu koga čoveka, odvuku ga u svoje kolo, i nagnaju da igra s njima, dok ne postane samo duša. Njihovi su tragovi nađeni u Poljskoj. U okolini Sijeradža (Sieradz) vile su duše lepih devojaka, osuđenih zbog svojih pogrešaka, da večito lebde između neba i zemlje. Ljudima čine dobra i zla, prema tome, kako su im ti ljudi činili za njihova života. Mahal je naveo dva spomenika, koji, izgleda, dokazuju, da u Češkoj ima vila. U okolini Žamberka Nemci kažu o kakvom licu, koje je u šumi zalutalo: "Die Vile hat ihn verfurt (vile su ga zavele). U oblasti Hradec (Hradec) kaže se, da su bludičky ili divlje vatre duše onih koje je vila pomorila. Šta znači reč vila? U stvari ona se čuje i upotrebljava samo u jezicima balkanskih Slovena, u srpskohrvatskom, bugarskom i slovenačkom. Petrogradska Akademija beleži u svome Ruskom Rečniku ovu reč kao stranu. Miklošić joj ne zna etimologiju. Ali on predlaže, po mom mišljenju s razlogom, da joj se pridadu ove bugarske reči: vil''nја (potčinjen sam uticaju vile, postajem lud); češki vila znači lud. Ova vrlo stara reč nalazi se već u Dalimilovoj hronici (XIV vek): vilati - voditi raskalašni, bludni, život: vilil jest lid se dcery moabskymi, narod je provodio blud sa kćerima Moabijevim; vilny - pohotljiv; vilost - ludost, etc. U poljskom imamo: wila - lud, budala; wilowac - praviti ludorije, szaławiła, budala, vetrenjast, lakouman. Prvi deo ove reči pripada korenu šal - besnilo. Sve ove reči doista izgledaju, da se približuju neznabožačkom pojmu o vili (pojmu o neznabožačkom bogu, koji ima demonskih osobina, tj. bogovi koji su postali od reči bes). Ali nam se ne objašnjava etimologija vile.[229] A. Veselovski pretpostavlja, da stari oblik vile jeste v''la; upoređuje je sa litvanskim welis, što znači preci, a na grčkom ήλυς znači duše pokojnika, odakle dolazi reč ήλύσιος; sve to pak došlo bi od indoevropskog korena vel - propasti, koji se nalazi u Valhol (Walhalla). Saopštavam ovu hipotezu ne ulazeći u raspravu njene stvarnosti. Ona mi se čini osobito smela. Iz nedovoljnosti ove etimologije neki predlažu drugu čisto istorijsku. Praznici u počast mrtvih behu svetkovani s proleća, u vreme ruža i ljubičica. Zvahu ih dies rosae, rosalia. (Prilikom govora o Rusaljkama, vratićemo se na njih), a tako isto i dies violae. Ovo violae moglo bi se naći u reči vila. Ukratko, mi jednako u ovom pitanju ostajemo u oblasti samih hipoteza. Spomenici koje smo gore spomenuli potvrđuju nam i kultus vilama kod neznabožaca (to su Prokopijeve nimfe) i kod Slovena još dobro neutvrđenih u hrišćanstvu. Održao se po selima, naročito kod Južnih Slovena. 55

Usmena književnost Srba, Hrvata i Bugara jednako ponavlja ime vila; pa je ta reč primljena čak i u književnom jeziku, te su stari dalmatinski pesnici njome prevodili klasične nimfe. Mogli bismo po narodnim pesmama opisati ceo život vile.[230] Mladić Petar hvalio se gradu: "Ne ljepše ljuba od moje, "Ni bjele vile od gore." To čuje vila, postaje ljubomorna, pa viče Petru: "Izvedi tvoju ljubovcu, "Koja je ljepša od mene, "Od mene, vile od gore." Petar je izvede, odevenu u sjajno svileno ruvo, okićenu "drobnim biserom" i "zlatnim brnjicama u ušima"; te je bila: "triput ljepša od vile." Vila, kad je vide, morade priznati istinu: "Mala ti fala delijo! "Ako t' je ljepša ljubovca "Od mene vile od gore, "A nju je majka rodila, "U svilen povoj povila, "Majčinim mljekom dojila; "A mene vilu od gore, "Mene je gora rodila, "U zelen listak povila. "Jutrenja rosa padala, "Mene je vilu dojila. "Od gore vetric puvao, "Mene je vilu šikao, "To su mi bile dadije."

56

Sudeći po drugim srpskim spomenicima, vila se rađa iz rose sa nekog crvenog glavičastog jesenjeg cveća. U Slavoniji pričaju, da se ona rađa kad pada kiša i greje sunce.[231] ili kad se javlja duga. Vile su predstavljene kao lepe žene, večito mlade, obučene u belo ili plavo. Njihova zlatna raspletena kosa talasa se niz pleća. Ova kosa sadrži tajnu njihovoga života. Vila, koja dopusti, da joj se iščupa jedno vlakno, odmah umire. Katkada imaju krila, oči im sevaju kao munje, glas im je vrlo sladak i prijatan; onaj koji ga je jedanput čuo, ne zaboravlja ga nikada. One žive u oblacima, na zemlji, u vodi, pa čak i u moru. Na oblacima one grade fantastične dvore. Jedna pesma iz Crne Gore opisuje jedan takav zamak:[232] VILA ZIDA GRAD "Grad gradila b'jela vila "Ni na nebu ni na zemlji, "No na grani od oblaka; "Na grad gradi troje vrata: "Jedna vrata sva od zlata, "Druga vrata od bisera "Treća vrata od škerleta; "Što su vrata suha zlata, "Na njih vila sina ženi; "Što su vrata od bisera, "Na njih vila kćer udava; "što su vrata od škerleta, "Na njih vila sama sjedi; "Sama sjedi pogleduje, "Đe se munja s gromom igra, "Mila sestra su dva brata, "A nevjesta s dva đevera; "Munja groma nadigrala,

57

"Mila sestra oba brata "A nevjesta dva đevera." Ima i gorskih vila. One igraju ulogu Sv. Ilije u svim atmosferskim pojavama. One skupljaju oblake, proizvode buru, čuvaju od grada. Stanuju na zvezdama. Vile planinkinje zalaze i u pećine, pretvarajući se u zmije. Vodene vile žive po rekama ili u moru. Neke od njih, kao sirene, pola su žensko, pola riba. Katkad se pretvaraju u labuda, ili imaju žensko telo a noge labudove. Bugarska Samovila jaši na divljem jelenu, uzda joj je zmija, a bič guja otrovnica. Vile jure po šumama, strelama ustreljuju divljač. Igraju u oblacima ili u šumama. Njihovo je pevanje umilno. Ali njega mogu razumeti samo oni, koji su pušteni, da uđu u njihovo društvo. One imaju proročanskoga dara, leče bolesnike, mogu čak i mrtve uskrsnuti. Poneki izvori, koji nose njihova imena, naročito su lekoviti. Ovo potvrđuje i ono ime Vilin kladenac, koje gore spomenusmo. Vile su vrlo snažne. One se bore sa junacima; a katkad one ili njihovi pokreti uzdrmaju i samu zemlju. Druže se i sa smrtnim ljudima. Mnogi su ih junaci uzimali za svoje posestrime.[233] Isto su tako one posestrime i izvesnih omiljenih im životinja (jelena, košuta, divokoza). Katkada se udaju i za smrtne, i s njima imaju decu; ali ovi su brakovi uopšte tragičnoga svršetka. Jednog trenutka vila odleti i nestane je. One ljudima kradu decu, i hrane ih medom; ili još naprotiv i svoju decu daju ljudima na čuvanje. Ovi vilini sinovi odlikuju se izvanrednim pamćenjem i bistrinom. Vile su katkada i pakosne, i nemilosrdno se svete za uvrede koje im ljudi učine. Gađaju, i strelama prostreljuju svoje neprijatelje, sakate ih, more, ili ih naprave ludima. Takav čovek u koga uđe demon, zove se vilovnjak (νιμφόλιπτος, poludeo; v. češke i poljske reči gore navedene). One dave mladiće, koji se usude kupati se u njihovim virovima. Uništavaju one, koji mute njihove izvore, ili iz njih zahvataju vodu bez njihovog dopuštenja. One podižu bure na moru, krše lađe, oslepljuju one koji se usude slušati njihovo pevanje, ili zamutiti im vodu na izvoru gde piju, ili koji gledaju kad se one kupaju. Još i danas im prinose žrtve. U dalmatinskom primorju i staroj Vojničkoj -Granici devojke stavljaju na kamenje pri ulazu u pećine: voća, zemlje, cveća, svilene pojaseve, govoreći uz to: "uzmi, o, vilo, što ti je drago". Bugari Samovilama nude krpe, vešajući ih o drveće, ili im ostavljaju pored izvora kolače. Izvesno cveće naročito njima je posvećeno. "U Srednjoj Gori, veli Iriček,[234] kao i u okolini Trnova, Kotela i Ćustendila pokazali su mi samovilsko oro ili orište, gde Samovile ili vile igraju noću. Usred jedne livade vidi se jedan krug ili polukrug trave ili drugog bilja, npr. jagoda, koje je jače od ostale trave. Ova je trava iznikla iz semena, koje je tu vihor posejao. Takav jedan veliki krug nalazi se na granici Srbije i Bugarske, između Ćustendila i Vranja,[235] i zove se Vilino Kolo. Seljaci ne smeju noću u nj ući; ne kose ga, niti oru to zemljište." Po Iričeku neke su biljke naročito posvećene Samodivama, osobito Riganina (od grčkog όρίγανον) thymus serpillum i Dictamus albus. U Bugarskoj vile se zovu: Samovile, Samodive, Deve, Jude. Sva ova lica pod raznim imenima imaju ista svojstva. Njihov izvor ima vodu čudnovatoga dejstva. Onaj koji je okusi, postane jak kao Samovila, baca kamen od milijon oka, čupa iz korena cela drveta, rađa krilatu decu bele kose i vatrenih očiju.

58

Njihova omiljena zabava jeste igra. Neki put vole priteći u pomoć i junacima; udaju se za njih; no one su uopšte opasne po ljude. One kažnjavaju devojke koje se usude raditi u zabranjene dane. Onaj koji uzme jednu Samovilu ili Samodivu, nema sreće da je dugo čuva. Ona će i kroz sam odžak uteći. Neki imaju naročita imena; one grade kuće, pa da bi im se temelji održali, traže ljudske žrtve.[236] Ni najmanje nije lako objasniti ova bugarska imena vilv. Šta znači predmetak samo? Izvesno u složenom obliku ono, što i auto-αυτός. Ima li između vila i samovila istog odnošaja koji postoji između grčkih reči δρυάς i αμαδρυάς? Reč diva može biti istočnog ili slovenskog porekla. Može se dovesti u vezu sa persijskim korenom div, turskim dev - demon, [237] srpskim korenom div-alj.[238] Tako tumače tu reč u okolini Svištova, gde se veruje, da postoje ljudi samodivi (divlji), koji žive po šumama. U Karaesenu (svišt. okrug) pričaju starci, da se nekada na Đurđevdan prinosila žrtva, jer je jedan svetac oslobodio zemlju od samodivv, kojima je ona nekada bila potčinjena. Poznato je, da je kod Čeha i Poljaka veoma rasprostrto verovanje, da postoje neka divlja lica, divi lidé, dive žieny, dzivožony.[239] Usled apsolutne sličnosti izgovora teško je ovde između čisto slovenskih elemenata, i onih, koji su sa strane došli, pronaći polaznu tačku, tj. od koje su reči postale one druge. Ime juda jeste specijalno bugarsko, i ne nahodi se nigde u drugim njemu srodnim narečjima. Nalazi se ili samo, ili u društvu sa rečju samovila. Da neće to biti srodno onom mitskom licu, koje ruski folklor naziva Jaga baba, i koju Poljaci zovu jędza, jędzina, jędzi baba(koren ažu znači zmija, čudovište)? Ja se usuđujem predložiti ovu hipotezu, koja do sada, mislim, nije nigde iznesena. Ona mi izgleda verovatnija od one, koja reč juda vezuje za unda (tj. voda) usled toga što vile radije pohode vode. G. Jagić, čije mišljenje nikad ne treba prenebreći, predložio je, da se samovila i juda prosto vežu za latinsko sibylla judae. Poljske legende o mitskoj princezi Vandi, koja je skočila i udavila se u Visli, podsećaju možda na lice slično judi u Bugara. G. Veselovski[240] vezuje kultus vila za kultus dušv predakv. No pitanje je, da li starodrevne nimfe, driade, oreade i druga slična bića imaju kakve veze sa kultusom precima? To je pitanje izvan moje kompetencije. Kod pokrštenih naroda ova mitska lica, čija se uspomena nije mogla izbrisati, smatrana su često kao da predstavljaju duše umrlih. No ova se identičnost morala proizvesti pod uticajem hrišćanskih ideja.

Rusaljke
U ruskom folkloru rusaljke igraju onu ulogu, koju igraju vile u Južnih Slovena. Njih nema, kao što se dugo verovalo, samo u Rusiji. Mi ih nalazimo i u Bugarskoj. Njihovo je ime relativno skorašnje. Ne nalazi se u starim pisanim spomenicima, i nije slovenskoga porekla. Svoj postanak ne dovodi, kao što se dugo bezrazložno tvrdilo, ni od imenice ruslo (potok), ni od prideva rus'' (plav). No ipak su ove dve reči doprinele, da se utvrdi karakter Rusaljaka kao po narodnoj etimologiji. Ovo se ime nalazi prvi put kod istorika Tatiščeva (XVIII v.) čije je kritično oko osrednje. Posle istraživanja Miklošića, Tomašeka, Veselovskog nije dopušteno u ime rusaljka tražiti kakvu slovensku etimologiju, već joj treba pripisati strano poreklo.[241] Dolazi od grčke reči ρουσάλια, latinske rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Znači Duhove, ili ružični Uskrs, hrišćanski praznik, koji se, kao i mnogi drugi pomešao sa neznabožačkim praznikom. Dakle praznik Rozalija dolazi prosto od latinske reči rosa (nemački Rosentag). Ovo ime rozalija - ruzalija prešlo je u većinu slovenskih jezika, u stari ruski (npr. u Nestorovu Hroniku), i slovenački, srpski, slovački, kod Rusa, osobito Belorusa i kod Bugara. 59

Praznik Ruzalija imađaše neznabožački karakter. Po Miklošiću crkva ga je osudila, i Rusaljke bi bile postale personifikacija ovoga praznika. Narodna pak etimologija (ruslo, potok, tok vode) dovela bi ih naročito u vezu sa kultusom vodama. Gomila prazničnih imena postala su, kao što se zna, od legendarnih lica. Npr. Beffania kod Italijana (kod Francuza je u narodnoj mašti Badnji Dan identifikovan sa malim Isusom); Sveta Sreda, Sveta Petka, Sv. Nedelja kod pravoslavnih Slovena. Milićević navodi u svojoj "Kraljevini Srbiji" (str. 25), da u okolini Niša, iznad sela Gor. Matejevaca, na brdu Metohu, ima jedna stara crkva u razvalinama. Na njegovo pitanje: kako se zove ova crkva, seljaci mu odgovore: "Sveta Bogorodica Rusalija. - Bogorodice Rusalije nema, brate! - A ono će biti sv. Trojica Rusalija, reče seljak. U istočnim našim krajevima narod trojičinu nedelju zove još i Rusalna nedelja."[242] U Bugarskoj se nahode na raznim mestima Rusalskia grobišta. To je možda uspomena na krvave borbe koje su pratile svaki neznabožački praznik Rosalija. Ma kog da su porekla Rusaljke igraju u ruskom folkloru znatnu ulogu.[243] Njihovo je ime očevidno zamenilo ime vila. Kao i vile one žive po vodi, poljima i šumama. Narod ih se boji, osobito nedelje posle Duhova. U nekim predelima njihov se kultus vezuje za kultus mrtvih. Veruje se, da su to duše devojaka umrlih pre venčanja. Česi, Poljaci, Srbi i Lužičani znaju takođe i za Nojade ili vodene Nimfe. Češka Kozmina hronika pripoveda (I. 4), da je legendarna princeza Teta naučila narod da obožava Oreade, Driade, Hamadriade. Još i danas se kaže: "Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant". U početku III knj. Kozma aluzira još i na seljake koji o Sv. Trojicama: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ovo je zaista pravi praznik Rozalije. Češki seljak danas zna za Vodni Panny. ili Ženy; Slovak zna za Vodopanenky. One stanuju pod vodom u kristalnim dvorovima. Katkada izlaze iz svojih stanova, da učestvuju u zabavama mladeži. U Lužici ih zovu Wodne jugfry (od nemačkog jungfrau). U Poljskoj one vuku nesmotrene u vodene dubine. I njih zovu Bogunki (boginjice). Onaj ko iz uzme za ženu zove se Boginiarz.[244] U Češkoj i Moravskoj zovu ih još Nemodliki (ne - ne; modliti - moliti). One kažnjavaju decu, koja se ne mole Bogu, odvlače mladiće u vodene dubine, i primoravaju ih da ih uzmu za ženu.

60

Glava sedma
Kultus. - Žrtve. - Žrtvenici. - Hramovi. - Idoli. - Svete šume. - Izvori. - Vračari. - Proroštva. U spomenicima, koje smo spomenuli prilikom govora o raznim božanstvima, naišli smo na detaljne spomene i o neznabožačkom kultusu. Nije naodmet urediti i ovde te pomene sintetički, i ako je potrebno, i dopuniti. Dabome da su se bogovima upravljale molitve. Spomenici o tome ništa direktno ne govore. No dovoljno je ovde konstatovati vezu, koja već postoji između reči modla, što na češkom znači idol, i glagola kao što su modliti se (moliti se) u češkom, i modlić sie (isto značenje) na poljskom.[245] Mnogobrojni pisani spomenici svedoče nam i o prinašanju žrtava. Po Prokopiju (De bello gothico, III, 14.) Sloveni prinašahu na žrtvu bogu groma volove i razne druge ponude.(βοάς τε κα ιερεία άποντα). Po Helmoldu (I, 25) "skupe se ljudi i žene s decom, i prinose svojim bogovima na žrtvu volove, ovnove, a takođe i Hrišćane. Oni smatraju da bogovi naročito vole hrišćansku krv. Posle toga sveštenik preliva žrtvu krvlju, da bi bolje razumeo proricanje. Jer po pričanju mnogih Slovena zli bogovi se najlakše mame krvlju. Kad se tako po običaju svrši čin prinašanja žrtve, onda sav narod poseda za bogate stolove, jede, pije, pa se za tim veseli i igra". Po već navedenom stavu Helmoldovom "oni se na svojim gozbama i veseljima obređuju jednim peharom, pri kome izgovaraju neke reči (bogoradaju), koje, pre bih rekao, nisu u pohvalu bogu već kao proklinjanja,[246] govoreći, da sve što je dobro dolazi od boga dobra, a zlo od boga zla..." Malo dalje, govoreći o Svetovidu, Helmold nam kaže, da bi Sloveni učinili naročitu čast Svetovidu prinose mu na žrtvu svake godine po jednog Hrišćanina za to kockom izabranoga, i sve slovenske oblasti šalju svake godine propisane priloge za žrtve. Ovo tvrđenje nalazi se u glavi VI iste knjige: "Trgovci koji dolaze na ostrvo Rujan, veli Helmold, ne smeju ništa ni prodati ni kupiti, ako prethodno nisu prineli bogu na žrtvu kakav predmet od vrednosti." Meklenburškog episkopa Jovana (glava XXIII) jednom zarobe Srbi (Sorabes). Pošto su ga, ismevajući ga, proveli kroz sve slovenske varoši, pogube ga. Oseku mu noge i ruke, a glavu nataknu na jedno koplje, i ponude bogu Radgostu. Sloveni (glava LXIX) prinašahu žrtve ne bogu već đavolu. U glavi LXXXIII Helmold opisuje Provanov hram, svetilište za celu okolinu, gde se vršahu običaji raznih načina prinašanja žrtve. Od Saksa Gramatika doznajemo, da stanovnici ostrva Rujna svake godine posle žrtve žrtvovahu bogu Svetovidu štogod od stoke, a po tom pravljahu religioznu gozbu, na kojoj meso posvećeno bogu služaše da zadovolji proždrljivost vernih. Istorici Otona Bamberškog pričaju o žrtvama prinašanim boga Triglavu (Ebbo, V, 13. 15; III, 1,18.) Kod baltičkih Slovena imamo sasvim uređen kultus: sveštenike, prinašanje žrtve, ponude, hadžiluk. Nije izvesno, je li i u Rusiji bilo hramova. Ništa ne potvrđuje da je postojala neka naročita sveštenička kasta; idoli su, izgleda, podizani na uzdignutim mestima. U vidu žrtve prinašane su im ljudske žrtve. Hronika veli: [247] "Vladimir ode u Kijevo, da sa svojim narodom prinese žrtve idolima; i starci i idoli rekoše: "Izvucimo kockom kog mladića ili koju devojku, i na koga ždreb padne, taj će biti prinesen bogovima na žrtvu." Ždreb padne na sina jednog Varjaga (Normana) Hrišćanina; otac ne dade svog sina da se zakolje za žrtvu, i zatvori se s njim u svojoj kući. Tada obojica biše ubijeni." Na drugom mestu (id. str. 64) veli ista hronika, Vladimir postavi više idola na jednom uzvišenju, i to: Peruna, Horza, Dažboga, Striboga. Tu su im prinosili žrtve; narod je tu žrtvovao đavolima i svoje sinove i kćeri. Oni okaljaše rusku zemlju tim svojim žrtvama..."

61

U Novgorodu Dobrinja podiže Perunu idola, a Novgorođani mu prinašahu žrtvu kao bogu. Kad se Vladimir pokrsti, on podiže crkvu Sv. Vasilija na onom bregu, gde beše Perunov idol [248] i gde knez i narod vršahu žrtveničke obrede. Ove se žrtve zovu trebi, a mesto za žrtvovanje trebišta. Po Hronici novgorodskih crkava (str. 172) episkop Jaćim razori sve žrtvenike. U životu Konstantina Muroma, koji datira od XVI veka, ali koji se osniva izvesno na mnogo starijim tekstovima, [249] biograf podseća na pokrštenje ovoga grada, i pita: "Gde su oni, koji činjahu žrtve rekama i jezerima, oni koji nad mrtvima konje klahu?" U stavu koji smo već naveli, Dlugoš, jedini među poljskim analistima, kaže nekoliko reči o hramovima, žrtvama činjenim na godišnjim svetkovinama, koje se zvahu stado (skup). Po svoj prilici Dlugoš se ovde mnogo prebacio. Od čeških hroničara jedini se Kozma više zadržava na neznabožačkim obredima, no uvek nekim akademskim izrazima. Nigde ne spominje i prinašanje ljudi na žrtvu. Aluzirajući na neznabožačke obrede, koji postojahu još u njegovo vreme, on veli: "Ovaj prinosi (I, 4) ponude planinama ili brdima (litat), a onaj priziva u pomoć idole, koje je sam napravio, i moli ih, da mu kućom upravljaju." Malo dalje (III, 1) priča, kako je knez Bretislav III uništio god. 1092. izvestan broj ostataka tog neznabožačkoga kultusa, kao što su npr. bili praznici praznovani u vreme Duhova, kada se razne ponude donošahu na izvore, gde se žrtva prinosila, i priređivale pogrebne igre, na koje ćemo se kasnije vratiti. Napred sam protumačio reči koje predstavljaju ideju prinašanja žrtve. Ona je najčešće iskazana korenom treb, koji znači: da nešto treba, da se nešto iziskuje, tj. bogovima se daje ono što oni ištu. U slovenskim zemljama postoji veliki broj mesta, u čijim se imenima nalazi koren treb: od Trebinja u Hercegovini pa do Trebova u Češkoj i Trebovlja u Galiciji. Da li ova imena označavaju mesta starih žrtvenika, ili dolaze prosto od korena treb-iti (uništavati, razoriti)? Da li znače mesta žrtvenika, ili mesta gde se uništila, istrebila šuma? Ovo pitanje iziskuje, da se izbliže prouči. Ima takođe i svetih šuma i svetog drveća. Titmar spominje svetu šumu Žutibor (Zutibor)"ab accolis, ut Deum in omnibus honoratum". (VI, 38) Žutibor kod baltičkih Slovena je svetibor. To ime postoji i danas u obliku Schkeitbar (između L'tzen-a i Zwenkau). Ovaj prosti oblik dovoljno objašnjava način, na koji su Nemci unakaradili slovensku toponomastiku.[250] Jedan istorik Otona Bamberškog govori nam o nekom svetom lešničaru ili orašju.[251] U Češkoj ime Raj (raj) znači izvestan broj šumv. Po svedodžbi češkoga hroničara B. Jelineka (Časopis Česky lid, III, str. 78.) u ovim se šumama i danas nalazi pepela i kostiju, po čemu se može pretpostaviti, da su u tim šumama bili žrtvenici. Jelinek je u isto vreme u ovom svome delu otkrio u češkoj toponomastici izvestan broj imena, koja se, izgleda, mogu vezati za religiozne pojmove: Svatb, Svatépole, Svata hora (svat - svet); Viljeboha, Nizebohy, Boharne, Božna, Zbožna, Zbožnice, Svetice, Svatobor, Modlany, Modlanice. U svima ovim imenima dosta se nalazi religioznog pojma; no za svaki pojedinačno mogli bismo se zapitati, da li taj pojam vodi svoje poreklo iz neznabožačke vere, ili docnije iz hrišćanske. Kozma (I, 4; III, 1; cilja na svete šume; tako isto podseća i na svete izvore (super fontes mactabant). Titmar (knj. I, 3) spominje u srezu Glomaci (danas Lomač) u Saksonskoj, u okolini Majsena, jedan čudotvoran izvor. Odatle postaje jedna bara. Kad treba da vlada mir i izobilje u svemu, izvor je pun pšenice, zobi i žira, i urođenici izvlače iz te pojave srećno predskazanje. Kad se rat približuje, izvor se napuni krvlju i pepelom. U Titmarovo vreme Hrišćani imađahu još više poštovanja prema ovom čudotvornom izvoru, nego prema obližnjim crkvama.

62

U Češkoj propovednici govorahu još u XVII stoleću vernima, da se čuvaju obožavanja drveća i izvora "alii solem alii lunam et sidera colebant, alii flumina et ignes, alii montes et arbores sicut et adhuc pagani multi faciunt et plurimi etiam in hac terra nostra adorant daemonia et tantum modo christianum nomen habentes peiores sunt quam pagani." Titmar spominje (VIII, 59) jednu planinu koja se nalazi u pagus Silensis (u Šleziji); ona je vrlo visoka, i zbog svoje veličine bila je predmet obožavanja od strane neznabožaca. U glavi o Perunu i sv. Iliji ja sam već označio one spomenike, koji govore o kultusu hrasta kod Rusa. Afanasijev je pronašao i ruske izraze, koji govore o kultusu drveća. "Oni se rađahu u šumi, moljahu se stablima; življahu u šumi, moljahu se deblu; živeti u šumi, moliti se drvetu kao Bogu," - veli seljak, kad govori o svojim neznabožačkim precima.[252] Ruski folklor veruje u Ljesa ili šumskoga demona. U više prilika govorili smo o hramovima baltičkih bogova. Ovi hramovi behu pozornica više-manje komplikovanih obreda. Po Helmoldu (I, 52) "skupe se ljudi, žene i deca, i prinose svojim bogovima: volove, ovnove, a tako isto i Hrišćane; tvrde, da Bog naročito miluje krvave žrtve. Posle toga sveštenik preliva žrtvu krvlju, da bi bolje razumeo proricanje. Jer po rečima mnogih Slovena satane se lakše daju krvlju namamiti. Kad se izvrši čin žrtve, narod se preda gozbi i veselju. Tada pri gozbama oni se obređuju jednim peharom, itd". (vidi napred nastavak ovog navoda, str. 156 - 157). Malo dalje, gde se govori o Svetovidu, spominju se i ljudske žrtve. Prinosili su mu svake godine po jednog Hrišćanina kockom izabranoga. "Iz sviju slovenskih zemalja slahu se u ovaj hram propisani prilozi za žrtve." Na drugom mestu (§ 38) Helmold izjavljuje, da Rujani ne imađahu novca; sve što opljačkaju zlata i srebra, upotrebljavahu ga za ukras i nakit svojih žena, ili ga sipahu u riznicu svoga boga. "Narode, koje oružjem potčine (§ 36), podvrgnu plaćanju danka svome hramu." Još se mogu navesti neka Helmoldova svedočanstva: 1. O hramu u Retri podignutom u gradu, koji je zatvoren sa devet vratnica, i sa sviju strana opkoljen jednim jezerom (I, 13). "U nj se ulazi preko jednog drvenog mosta, preko koga je dopušten prelaz samo onima, koji dolaze da prinesu žrtvu, ili da pitaju proroštvo za savet." 2. O hramu Svetovidovu, o kome smo već govorili. (I, 6) 3. O ubistvu maklenburškoga vladike Jovana iz religioznih razloga; glava nabodena na koplje bi ponuđena bogu Radgostu (I, 23). U glavi LXIX Hronike govori se o žrtvama u čast satane. Isto tako tu se govori i o svetim šumama, koje je uništio vladika Gerold. Proučavajući Svetovidov kultus naveli smo stavove Saksa Gramatika, koji se odnose na hramove zvane continae, na žrtve u stoci, svetom kolaču. Biograf Otona Bamberškog (Ebbo, III, 13, 15; III, 1, 18) priča nam takođe, da su prinašane žrtve i u stoci, a naročito bogu Triglavu. Sudeći po istoricima baltičkih Slovena, neki njihovi hramovi bili bi gdegde bogato ukrašeni i dostojni naroda dosta naprednih u civilizaciji. Ima, držim, razloga da čovek bude dosta obazriv prema prilično sumnjivim svedočanstvima.

63

Glavni štetinski hram (vidi navode o Svetovidu i Triglavu) beše sagrađen izvanrednom veštinom; po zidovima spolja i iznutra nizahu se bareljefi, koji predstavljahu ljude, decu, tice; i oni behu obojeni tako izvrsnom bojom, da ju ni kiša ni snegovi ne mogoše izmeniti. U Gockovu se podizahu sjajni hramovi ukrašeni kolosalnim idolima izredne veštine i tako teških, da su ih jedva mogli povući nekoliko parova volova (Ebo). Njihovom održavanju posvećivahu stanovnici znatne količine srebra.[253] Radgostov hram u Retri bejaše drven. Ukrašen je bio takođe drvenim statuama bogova i boginja. Služaše za skupljanje ljudi, a tu se i gatanja činjahu. Titmar (VI, 17) opisuje u Radgostovu hramu (možda u Retri) jedan drveni hram, koji stojaše na životinjskim rogovima. Spoljni duvarovi behu pokriveni divno izvajanim likovima bogova i boginja, unutra behu bogovi rukom izrađeni, noseći i svoja urezana imena; [254] ozgo su pokriveni šlemovima i obučeni u oklope. Glavni je idol boga Svarožića (Zuarasici). O ovom imenu već smo raspravljali. Saks Gramatik opisuje hram u Arkoni (vidi napred), koji je, po njemu, ukrašen vrlo grubim vajarstvom i živopisom. "Koliko god ima krajeva u ovim oblastima, veli još Titmar (VI, 18), toliko ima i hramova; i nevernici svuda obožavaju likove sotona. I kad hoće da zaratuju, dolaze u hramove; tu donose i darove posle kakvog srećnog pohoda; i, kao što sam kazao, kockom ili naročito gatanjem pomoću konja, oni doznaju: kakva se žrtva mora bogovima prineti. Narod koji se zove Ljutići - Ljutice ne priznaje posebna božanstva". Da li su sami Sloveni gradili ove hramove? Ili su za to pozivali strane veštake? O tome nemamo spomenika. Arapski geograf Masudi (X vek) bejaše čuo, da se govori o slovenskim hramovima; no on ih nije pohodio, već o njima govori samo po čuvenju i po fantaziji jedne prave istočnjačke mašte. Radi čitaoca, da ne bi išao da traži, šta o tome veli Masudi u glavi LXIV (tom. IV) svojih "Zlatnih Livada" ja navodim ovde ceo taj fantastičan opis, naravno ograđujući se potpuno od njega: "Bejaše kod Slovena više svetih spomenika; po rečima filosofa jedan bejaše sagrađen na jednoj najvišoj planini na zemlji. Mnogo se hvali na tom spomeniku: arhitektura, vešt raspored i različne boje kamenja, koje je tu upotrebljeno, veštački mehanizam namešten na vrhu građevine, tako da se on pokreće i treperi, kad se sunce rađa; skupoceno kamenje i veštački radovi, koji se u njemu čuvahu, koji nagoveštavahu budućnost, i čuvahu od nevolja sudbine pre njihovog ispunjenja; navode najzad i glasove koji se čuše sa vrha toga hrama, i utisak koji na prisutnima proizvođahu. "Drugi jedan hram bejaše sagradio jedan njihov kralj na Crnoj Gori (Montagne Noire). On beše opkoljen čudotvornim izvorima, čija se voda prelivaše u bojama i razlikovaše ukusom, i imađaše u sebi sva dobrodeteljna svojstva.[255] "Obožavano božanstvo u ovom hramu bejaše jedan kolosalni kip, koji predstavlja starca, kako u ruci drži jedan štap, koji izazivaše kosture iznad njihovih grobova. Pod desnom nogom njegovom viđahu se neke vrste mravi, a pod levom neke tice crnoga perja, kao gavrani, i druge tice, i ljudi oblika koji pripadaše abisinskoj rasi. "Treći hram uzdizaše se na jednom grebenu opkoljenom jednim morskim rukavcem.[256] On beše sav sagrađen od crvenih korala i zelenih smaragda. Nad sredinom uzdizaše se visok toranj, pod kojim stajaše jedan idol, čiji delovi behu načinjeni od četiri skupocena kamena: berila, crvenog rubina, žutoga agata i kristalnoga kvarca. Glava je bila od suhoga zlata.[257] Drugi jedan kip namešten prema ovome predstavljaše devojku, koja mu podnosi žrtve i mirise. Poreklo ovoga hrama Sloveni pripisivahu jednom svome mudracu, koji življaše u davna vremena..."

64

Dokazali smo, da je kod baltičkih Slovena i onih na Labi postojala i sveštenička kasta. Izgleda, da nje nije bilo kod Slovena u Rusiji, ni kod balkanskih Slovena, koji su vrlo brzo prešli u hrišćanstvo. U naknadu, kod zapadnih Slovena i kod Rusa postoje vračari (gatari) i mađioničari. Vračar na staroruskom zove se vl'hv'', mađija vl'šba; ovo ime postoji samo u ruskom jeziku i izgleda da ima veze sa korenom vels, otuda vl'snaši, mucati, mrmljati. Izgleda, da je ova etimologija istoga roda kao i ona današnjega ruskoga vrač', što bi danas značilo lekar; ali nekada je izvesno značilo onoga, koji rečima očarava zlo.[258] Opsenar se još zove čarodiec' onaj koji čini čari, čaški čarodějnik, poljski czarodziej, u kašupskom čarecel. Prvobitni smisao reči čar' (čar) nije poznat. U češkom i u vendskom reč čara znaci crta. Ne bi li čarodjec značilo onoga koji opisuje, crta mađioničke crte? Češki i poljski jezik zna još i za černoknjiznik, czarnoksiěznik, onaj koji se služi crnim, tj. đavolskim knjigama. U francuskom jeziku postoji pojam crne mađije. Kod baltičkih Slovena mađioničari se ne javljaju odmah pored svešteničke kaste. Naprotiv njih susrećete u Češkoj i u Rusiji. Kozma pravi od legendarne princeze Ljubuše jednu proročicu (III, 8). Pod god. 1092. donosi, kako je knez Bretislav prognao iz svojih zemalja gatare i mađioničare (II, 136.). No oni se naravno opet vratiše. Omilijar praškoga vladike (XII veka) cilja na to u više mahova.[259] Ruska Nestorova Hronika priča pod g. 1091. junačka dela mađioničarska. Interesovanome obraćamo pažnju na moj prevod (str. 148 - 149). Neka svetilišta behu čuvena po svojim proroštvima, kod kojih dolažahu da ih pitaju za savet. "Svetovid, bog Rujana, veli Helmold (I, 52), onaj, čija proricanja behu najizvesnija." Sveštenik predskazivaše izobilje ili sušu, po količini tečnosti, koja je ostala u sudu, po visini kolača.[260] On tako isto predskazivaše i budućnost po načinu, na koji konj prelazaše preko kopalja nameštenih na zemlji na izvestan način. Napred smo naveli te stavove. (Vidi indeks pod rečju konj.) Titmar (VI, 24) govori dosta nejasno o proroštvima, kod kojih jedan sveti konj igra neku ulogu. Ovaj konj prelazi preko dva koplja pobodena u zemlju. Poneki put pred zastrašene verne istrči i iz mora po koje morsko prase. Dalimilova hronika označava i buljinu kao neku svetu ticu. Po Saksu Gramatiku (XIV, str. 567, izdanje Holzerovog) Rujana, pre no što bi ušli u kakvo preduzeće, tumačahu predskazanja po životinjama koje susretahu, po komadima belih ili crnih drva, po parnim ili neparnim linijama koje su na pepelu gatalice obeležile. Biografi Otona Bamberškog (Herbord, II, 32, 33; Ebbo, II, 12; Priening, II, 11.), govore još, ali dosta nejasnim izrazima, i o gatanju peharima i kockama. Ne zna se upravo, kakva su to gatanja peharima... Jedanput godišnje se slavio u Pyris-y jedan praznik koji je ujedno imao i ratni i poljski karakter. Drugi jedan praznik slavljaše se u Volinu (Ebbo, II, 12, 13.).

65

Glava osma
Život na onom svetu. - Da li i Sloveni verovahu u nj? - Suprotna svedočanstva. - Nav, bog Nija. - Raj. Način sahranjivanja. - Groblja, pogrebne svečanosti. - Kultus precima u Rusiji. Kozma praški, podsećajući na neznabožačke sujeverice, koje je knez Bretislav II silom uništio svojim ediktom od 1092. g. ovako veli: "Jtem sepulturas quae fiebant in sylvis et cargpis atque scenas [261] quas ex gentili ritu faciebant in biviis et in triviis quasi ob animarum pausationem, item et jocos profanos quos super mortuos suos inanes cientes manes ac induti faciem lavis bacchando exercebant exterminavit." Ovaj stav koji se odnosi na neznabožačke Čehe mnogo je izmučio oštroumnost komentatora. On izvesno pokazuje, da je kod Slovena u Češkoj postojao kultus mrtvih; čak izgleda da dokazuje, da su ovi verovali i u besmrtnost duše, jer činjahu žrtve ob animarum pausationem. No na Kozmu su možda uticale i hrišćanske ideje. Izrazi koje on upotrebljava pripadaju crkvenom govoru. Opatovički[262] omilijar u XII v. poziva češko sveštenstvo, da zabrani satanske pesme, koje narod noću peva nad mrtvima, a tako isto i one skaredne scene koje prate ove pesme. Titmar koji nije Slovenin, i koji kao nemački prelat ne voli slovenski paganizam, priča u prvoj knjizi svoje hronike (§ 14) nekolike priče o vampirima, pa dodaje: "Ne muti canis obprobrio noter inlitteratis et maxime Sclavis, qui cum morte temporali omnia putant finiri haec loquor..." Izgleda da ovo svedočanstvo Titmarovo potvrđuje Nestorova Hronika. Pošto je primio posetu misionara različnih kultusa, Vladimir (str. 88. franc. prev.) saziva svoje velikaše, i saopštava im rezultat svojih razgovora: "Grci veli, došli su kudeći svaku drugu veru, a hvaleći svoju. Oni su dugo govorili o stvaranju sveta, i vele, da ima i drugi jedan svet." Stavljajući u Vladimirova usta ove reči hroničar izvesno hoće da pokaže, da neznabožački Sloveni nisu znali za "onaj svet". Svedodžbe dvaju katoličkih velikodostojnika u ovom delikatnom pitanju apsolutno odstupaju jedna od druge. Kozma tvrdi, da neznabošci činjahu žrtve za pokoj duša. Titmar pak dokazuje, da se sve svršava sa smrću. Nestor koji pripada istočnoj pravoslavnoj crkvi, zadahnut je očevidno hrišćanskim verovanjima. Nemamo apsolutno nikakvih svedočanstava neznabožačkih Slovena. Da vidimo malo, čemu nas uče lingvistički spomenici i ono malo stavova koje imamo. Pojam o smrti izražen je u slovenskim jezicima korenom mer (mr'), koji je istovetan sanskritskom i latinskom, koji prevodi pojam umora, ukočenosti, propasti. Pojam o mestu, kuda se ide posle smrti, izražen je korenom nav, koji je očevidno srodan korenu ny, i izražava pojam o umoru (češki: unaviti umoran; ruski n''im'' - prouzrokovati jad, ojaditi, činiti zlo; un'ilij, klonuo). Ovaj koren daje imenicu nav, koja, izgleda, označuje mesto, kuda ljudi idu posle smrti. Potom Krok jde do navi, veli Češka Dalimilova hronika (III, stih 5).[263] Mogao bi čovek pokušati, da pomisli i na reč nava, u smislu na-vis: Krok ode u lađu, u sanduk. No konstrukcija rečenice, upotreba predloga do ne izgledaju mi, da

66

ovlašćuju i na ovako tumačenje. Stoga se dakle sa ovim jednim stavom može dopustiti, da nav u nava znači onaj drugi svet. S druge strane nalazi se reč navî smislu pokojnika (Miklošić: Lexikon paleoslavenicolalinum, str. 400.). Dlugoš (krakovsko izdanje str. 47.) daje nam jedno veoma dragoceno objašnjenje, koje se sada slaže sa lingvističkim dokazima: "Plutonem cognominabant Nya quem inferorum deum et animarum, dum corpora linquunt, servatorem et custodem opinabantur; postulabant se ab eo post mortem in meliores inferni sedes deduci." Očevidno Dlugoš nije izmislio ovu reč Nya. Pokojnici zvani navi, prebivalište mrtvaca: nav ili nava, bog mrtvih nya, - sve se to vrlo dobro slaže. Očevidno Dlugoš, koji hoće slovensku mitologiju da navrati na klasičnu, mora na sebe uzeti i odgovornost za izjednačenje Nua sa Plutonom. Je li ovde doista reč o kakvom božanstvu, ili prosto o prebivalištu mrtvaca, koje se poljski zove nyja, - na znamo ništa. Kod Rusa u Karpatima zovu se Mavki ili Navki vrste Rusaljaka, koje, izgleda, predstavljaju duše umrlih.[264] Po svedočanstvima, koje je Machal (str. 121) prikupio, svedočanstva, koja ja nemam načina prokontrolisati, isto bi ime postojalo i u Bugarskoj. Kod Slovenaca se zovu Mavje, Navje - duše umrle nekrštene dece (u Srba isto tako). Pored reči nav ima u slovenskim jezicima panslovenska reč raj. Ova je reč očevidno starija od hrišćanstva. Po onome što smo napred kazali (str. 188), može se pretpostaviti, da kod neznabožačkih Slovena ona znači šumsko prebivalište pravednih, nešto kao Elisejska Polja. U odnosu prema nav, koja bi predstavljala pakao, to joj značenje još više odgovara. No spomenici ćute; a ispitivanje korena raj ništa nam pozitivnoga ne otkriva. U osnovi mi vrlo malo znamo o pojmu o onom drugom svetu kod neznabožačkih Slovena. Ruski naučnik Kotljarevski posvetio je celu jednu knjigu izučavanju pogrebnih običaja kod neznabožačkih Slovena.[265] Na žalost, on se tu koristio i spomenicima, koji su danas oglašeni za apokrifne. S druge strane on primenjuje na slovenske Ruse arapske spomenike, koji izgledaju, da se pre mogu primeniti na skandinavske Ruse.[266] Ono što iz svih pisanih spomenika izlazi jeste, da stari Sloveni upražnjavahu dva načina sahranjivanja: zakopavanje i spaljivanje; da u čast nekih umrlih priređivahu daće ili svečanosti; da se neke žene, po primeru hinduških žena, davahu spaliti na istoj lomači, na kojoj sagorevahu ostaci njihovih muževa. Ibn Foslan priča, da je prisustvovao spaljivanju jednoga Rusa, i stavlja u usta jednoga Rusa (Slovenina ili Varjaga-Normana), koji je učestvovao u toj ceremoniji, ove reči: "Vi, Arapi, vi ste jedan glup narod; vi zakopavate čoveka u zemlju, gde ga razdiru životinje i crvi; a mi, mi ga začas spalimo, da bi odmah otišao u raj." Na ovaj se stav ne može, mislim, mnogo polagati. Neznabožački Sloveni nemađahu naročitih mesta posvećenih sahranjivanju mrtvih. Tek je hrišćanstvo u njih unelo groblja. Napred smo naveli Kozmin stav o sahranjivanju "quae fiebant in silvis et in campis". To isto potvrđuje i jedno pismo vladike Otona Bamberškog, koje se odnosi na baltičke Slovene: "Ne sepeliant mortuos chistianos inter paganos in silvis aut in campis."[267] Kadlubek, poljski hroničar XIII v., potvrđuje takođe, da su postojale pogrebne svečanosti "Funebres superstitiones quas eciam hodie in funebris exercet gentilitas."[268] U starim ruskim hronikama govori se o nekoj pogrebnoj svečanosti, koja se zove mrizna. Miklošić[269] piše trizna, i prevodi je sa pugna, označujući ipak kao malorusku reč trizna - počinak mrtvih. Ortografija slovenskoruskih tekstova koleba se između trizna i trizna. U ovoj nedoumici ja mislim, da se ova reč može vezati za koren tr'' (progutati)[270] i da reč prvobitno znači pogrebnu gozbu.[271] Ako bi se dopustilo ovo tumačenje, onda 67

bi ova reč očevidno bila slična reči strava, koju je Jordan upotrebio, da označi pogrebnu gozbu, koju su Huni slavili u čast Atilinu: "Postquam talibus lamentis est defletus stravam super tumulum eius quem appellant, ipsi ingenti commessatione concelebrant..." (izd. Momzenovo, s. XLIX, str. 258) O reči strava mnogo je raspravljano. Baš u vreme Atile Huni behu u dodiru sa Slovenima, i može se misliti, da su im oni i pozajmili reč strava. Bilo je, naravno, Slovena i u Atilinoj vojsci. Neću dugo raspravljati o reči trizna, već upućujem čitaoca na francusko izdanje Nestorove Hronike: "Kad ko od Radimića umre, oni slave triznu oko leša; zatim naprave veliku lomaču, nameste leš na nju, i nalože vatru. Potom pokupe kosti i metnu ih u jedan sudić, koji nameste na jedan stub kraj puta. Tako i danas još čine Vjatići." U istoj Hronici pod god 969. (str. 54. fr. izd.) rečeno je: "Umre Olga. Zakopaše je. Ona beše naredila, da joj se ne priređuje trizna; jer ona imađaše jednog sveštenika, koji je i zakopa." Hrišćanstvo nije uništilo kod sviju slovenskih naroda stare neznabožačke obrede u čast mrtvih. Radi uverenja o tom dovoljno je pročitati makar i u prevodu Mickijevićevu pesmu Preci. Mickijević piše na poljskom; seljaci njegove pesme su Beli Rusi, unijati, tj. u osnovi pravoslavni, kod kojih je hrišćanstvo, predstavljeno nespremnijim sveštenstvom, mnogo manje uticaja proizvelo, nego kod njihovih slovenskih rođaka, katoličkih Poljaka. Od sviju slovenskih naroda oni možda na najprimitivniji način predstavljaju stanje duše. Obredi, koje oni vršahu kod svojih predakv, apsolutno su isti, koje je na latinskom izneo poljski pesnik Klonović u XVI veku, u svojoj pesmi Roxolania: Quin etiam mos est morientum poscere manes Portari tepidos ad monumenta cibos Creduntur volucres vesci nidoribus umbrae. Ridiculaque fide carne putantur ali. U pesmi Dziady (Preci) Mickijević je izneo narodne obredne običaje uz svečanost u čast predaka, koju svečanost slave Beli Rusi u njegovoj rodnoj zemlji Litvaniji. Ovi obredi koje je pesnik posmatrao, ove pesme koje je slušao a zatim protumačio u lepom poljskom stihu, bile su više puta pribirane i sakupljene u naročito lepoj publikaciji g. Šejna: Građa ga izučavanje života i jezika ruskoga naroda i sev. zapadnim oblastima (Petrograd, štampa Akad. Nauka, III, vol. in 8°, 1896.). U III tomu (str. 582. i dalje) g. Šejn je posvetio jedno pedeset strana izučavanju obrednih običaja u čast predaka. Ono što seljak Bele Rusije zove dziady, dzidy, diady (roditelji u Vel. Rusa) to su duše umrlih roditelja. No te duše nisu baš neminovno duše predaka ili dedova. Među dziady-ma ima ne samo dedova, već i ujaka, tetaka, pa čak i dece umrlih još vrlo malih. Što karakteriše ove obrede jeste to, što su apsolutno neznabožački. Katkada ih vrše na četrdeset dana posle smrti pokojnikove. U početku novembra ima jedan opšti praznik Dziady. Suština ovoga praznika jeste jedan obrok, ručak, od koga ostatak čuvaju za umrle. Uoči praznika očisti se kuća i spremi se jelo. Čistoća u kući, dobro jelo, privlače pretke. Uveče skupe se srodnici i zvanice u kući. Tada domaćin zapali jednu sveću. Svi sede oko stola, na kome je postavljeno jelo, piće, rakija; i onaj koji očita molitvu, izgovara ovu formulu:

68

Sveti preci, mi vas pozivamo, Hodite k nama, sveti oci, Ima svega što nam je Bog dao. Evo vam sve što imamo, Sve čime kuća naša izobiluje. Molimo vas, sveti oci, hodite, siđite dole k nama. Zatim nalije jednu čašu rakije, tako, da se malo prelije na sto za pretke, pa ispije. Svi odrasliji čine to isto. Niko ne jede pre no što se odvadi po jedna kašika od svakog jela, ili odvoji komad, što se sve ostavlja u naročiti sud. Ovaj sud metnu pored prozora (radi predaka). Zatim počnu jesti i piti, ali neveselo. Starci su još od sviju najneveseliji; oni prisluškuju najmanji šum, šuštanje lišća, dah vetra, škripu vrata, let kakvog noćnog leptira. Sve ove pojave čine se, kao da označuju prisustvo pokojnika. Kad se svrši jelo, podižu se ispred stola, pošto su pretke otpustili ovim rečima: Sveti preci, vi ste došli ovde, Jeli ste i pili, Idite sada svojim kućama, Recite, šta vam još treba? Ili bolje, idite na nebo. Sloveni u Beloj Rusiji jesu čiste rase; njih je civilizacija vrlo malo dokačila, hrišćanstvo ih je samo dotaklo. Njihovo stanje duše je još i danas ono isto njihovih neznabožačkih predaka od pre deset vekova. Svedočanstvo koje nam njihov folklor donosi zaslužuje ozbiljnu pažnju. Ova predanja koja i danas uprkos hrišćanstva postoje kod nekih slovenskih naroda, jesu do ovog novog verskoga reda najbolji dokaz, kojim se potvrđuje, da su njihovi preci imali pojma o onom svetu. Ovde ćutanje starih spomenika mora dopuniti folklor. No domašaj folklora je beskonačan, a opisi, koje smo doneli, za sada su dovoljni. Uostalom ovde nam i arheologija dolazi u pomoć. U grobovima neznabožačkim u Češkoj nađeni su sudovi, koji su morali sadržavati hranu, i koji su očevidno tu stavljeni bili, da pokojnicima služe u životu na onom svetu.[272]

DODATAK

Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid[273]
69

U glavi u kojoj smo napred govorili o Svetovidu, slovenskom bogu na ostrvu Rujnu, i o bogovima na svršetak vid, ja sam se trudio, da dokažem obratno Miklošiću i nekolikim preteranim kritičarima, protivno Helmoldu i Saksu Gramatiku, da je ime ovoga boga postalo od čistih slovenskih elemenata, i da u njemu ne treba gledati neku izmenu latinskoga Sanctus Vitus-a. Jer to je tumačenje prosto osnovano na jednoj od onih fantastičnih etimologija, koje obiluju slovenskim imenima u latinskih srednjovekovnih hroničara. Ja sam bi tako srećan, da se mome mišljenju pridruži i naslednik Miklošićev na katedri slovenske filologije na bečkom univerzitetu, g. V. Jagić.[274] Samo umesto da se složi sa mnom, da vit znači proročanstvo, g. Jagić dovodi to ime od korena vi vi, boriti se. Ovom tumačenju prilazim i ja, jer ono bolje od moga tumačenja objašnjava imena: Vitograd, Zemovid, Hostivid, Ljutevid, Vitoslav, Vitomir. Koren svјаt' znači svet. Možda prvobitno znači jak, čvrst (nemački heilig); nalazi se u velikom broju osobenih imena, npr. Svetopluk, Svatopluk, Svjatopluk u Moravskoj, Češkoj, Rusiji i Pomeraniji. U Rusiji se nalazi još ime Svjatoslav (Σφεωδοσλάβος) u vizantijskih hroničara). U Poljskoj Svatobor ime čoveka (op. Gallus, II, 27) Svatobor, sveta šuma, itd. Latinski hroničari koji izjednačavaju svet (svјаt') sa sanctus padaju u grešku sličnu onoj, u koju su pali kritički slabi Rumuni, koji hoće reči sanctus da pripišu pridevu sfint, koji je iz staroslovenskog prešao u njihov jezik. Oba sastavna dela reči Svetovid jesu dakle čisto slovenska. Izjednačujući ovo božanstvo sa Sanctus Vitus, Helmold i Saks Gramatik dali su se obmanuti jednom čistom i slučajnom sličnošću oblika i zvuka. To je običan postupak srednjovekovnih nemačkih ili urođeničkih hroničara, kad god bi hteli objasniti neka slovenska imena. Oni najčešće gledaju, da im nađu smisao ne u jeziku kome oni pripadaju, ne ni u jeziku germanskom, što bi. strogo uzev bilo i pravilno, već u jeziku latinskom i u klasičnim uspomenama. Kod njih je to jedan pravi sistem. Stoga bih ja u ovoj reči o Svetovidu protivu (Sanctus Vitus) svetog Vida hteo prikupiti nekoliko primera, koji do sada, koliko ja znam, nisu nigde sistematski uređeni. Da počnemo od Helmolda, jer protivu njega treba izneti dokaze. Od prvog paragrafa njegove Chronica Slavorum mi hvatamo na delu njegove arheološke fantazije. Reč je o Baltičkom moru: "Sinus huius maris... appellatur ideo Balticus eo quod in modum baltei longo tractu per Scythicas regiones tendatur usque in Graeciam." Recimo u olakšicu Helmoldovu, da je on od reči do reči prepisao ovu rečenicu iz Adama Bremenskog (Descriptio insularum Aquilonis, š 10.). Adam Bremenski, koji takođe voli da etimologiše, vezuje u zagradi ime Vinula (Vinules) slovenskog naroda sa Vandalima. Malo dalje Helmold, misleći, da daje dokaze o svojoj klasičnoj spremi, govori o jednom gradu quae dicitur Woligast; "apud urbaniores (pismenih) vocatur Julia Augusta propter urbis conditorem Julium Caesarem? Julije Cezar osnovalac jednoga grada na obali Baltičkoga mora - to je toliko isto, kao što je Sanctus Vitus dao ime slovenskom božanstvu. Herbord istorik Otona Bamberškog opisuje u gradu Štetinu neznabožačke hramove zvane contmae.[275] Njemu postavlja jedan njegov zamišljeni sagovornik ovo pitanje: Quare illa templa vocabant continas?" On odgovara: "Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocabant." 70

Prvi deo odgovora je potpuno ispravan, drugi čista mašta. Perc je to vrlo dobro primetio, da treba tražiti drugo tumačenje, te zato predlaže u primedbi jedno tumačenje izvučeno iz poljskog jezika: "Polonis est koncizna finis, continae igitur aedificia fastigata." Ovo tumačenje vredi isto onoliko koliko i Herbordovo. G. Krek je bolje pogodio, dovodeći u vezu reč contina sa staroslovenskim kat' (k''t') k''šta, koja i danas postoji u srpskom jeziku kao kuća, u bugarskom k'šta, i češkom koutina. (Gesindstube, Kott, Supplément, str. 698.) Reč contina ima dakle isti smisao kao i reč hram. Ovo je osobito interesantno za dosta siromašan rečnik jezika baltičkih Slovena.[276] Merzeburški vladika Titmar imao je sve vrste dobrih razloga, da zna poreklo svoga episkopskoga grada i etimologiju njegovoga imena. To je čisto slovenska etimologija: mezi bora (češki mezi, kašupski meize; poljski: miedzi, među; bori, panslovenska reč, borovina). No Nemac po narodnoj etimologiji prenosi bor u burg. Titmar, da li zato, što nikada nije slušao o slovenskom poreklu svoga episkopskoga grada, ili prosto što je želeo, da to poreklo dovede u plemenitiju vizu tek on reč merse vezuje za boga Mars-a. "Et quia tunc fuit haec apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo Marti signata est nomine. Posteri autem mese, id est mediam regionis nuncupabant eam vel a quadani virgine sic dicta." Titmar slučajno nailazi na pravu etimologiju; no neće da je prizna, već radije izaziva ime jedne legendarne devojke.[277] Ni Sveta Stolica (papska) ne tumači ništa bolje od prelata. Titmar u dva maha navodi jedan Mons Silensis, u kome se može poznati ime Šlezije (Silezije Szlązek, izgovaraj Chlonzek na poljskom). Ovaj Mons Silensis postaje u jednoj buli Evgenija II (apud Jaffe. 2. II, 2998). Mons Silentii! Istorik Otona Bamberškog, Ebo, priča ozbiljno[278]da je grad Julin (drukčije zvan Volin) na obali Baltičkoga mora podigao Julije Cezar, da se tu čuva (još od njegovog vremena) njegovo koplje prikovano za jedan stub, koji je podignut u čast tog rimskog junaka. Sveštenik Bernhard, raspaljen ljubavlju prema mučeniku (Hristu) pokušava oboriti taj stub. Kad se Ebo nije ustezao od neverovatnosti ovakvih izmišljotina, koje je jedino sugerirala jednozvučnost imena Julius i Julin, treba li se onda čuditi, što su Helmold i Saks Gramatik primili sto puta verovatniju sličnost i bliskost između Svetovida i Svetog Vida (Svantovitus i Sanctus Vitus)? Da pređemo na Južne Slovene. Istorik slovenske crkve u Saloni u Dalmaciji, arhiđakon Toma (XIII v.) asimilira slovensko ime Hrvata (Croates) sa imenom starih Curites ili Corybantes: "Haec regio antiquitus vocabatur Curetia et populi qui nunc dicuntur Chroati dicebantur Curetes vel Coribantes." [279] Ova fantastična etimologija nije dovoljna arhiđakonu Tomi. Te i on oseća potrebu, da protumači ime Curètes: "Dicebantur vero Curetes quasi currentes et instabiles; quia per montes et silvas oberrantes agrestem vitam ducebant." Pisac Chronica Slavorum Arnold (XIII v.) nailazi uzgred na ime Srba oko Dunava, pa ne može da ne pravi igru reči o latinskom obliku tog imena: "Jn medio nemoris cuius habitatores Servi dicuntur filii Belial, sine jugo Dei, illecebris carnis et gulae dediti et secundum nomen suum immunditiis omnibus servientes. "[280] Naravno Arnold ne sumnja ni jedan časak, da Srbi duguju svoje latinsko ime ropstvu u kome se nalaze, s pogledom na rđave njihove strasti. Ovo isto ime Srbi, pod grčkim oblikom Σπόροι, nije ni Prokopu Cezarejcu donelo više sreće. (De bello gothico, knj. III, 14.) "Σπόρους γαρ τς παλαίον εκοάλουν ότι δί σποράδην, οίμαι διεσκηνημένοι τιν χώραν οικούσι. Zovu ih Sporima, jer žive rasejano, sporadično".

71

Etimologija igra tako isto svoju ulogu i u češko-latinskoj Kozminoj hronici (XI v.) i u stihovnoj Dalimilovoj hronici, koja je postala iz one prve. Obe dovode ime Prag - Praha od prah - prag, jer je grad podignut na mestu, gde neki drvodelja i njegov sin pravljahu prag.[281] Isti je pojav i u poljskim hronikama. Tako Boguhvalova hronika[282] objašnjava ime Panonija poljskom rečju pan gospodar, a ime Dalmacija sa dala mat (dedit mater). Ne bi bilo teško navesti bezbroj ovakvih primera. Ovi koje sam naveo dovoljno pokazuju kakvu ulogu igraju u prvobitnim hronikama: analogija zvukova, narodna etimologija i prosta igra reči (kalambur). Iz njih se izvesno može zaključiti, da je ime Zvantovitus, Svantovitus - Svetovid zaista autentično ime jednoga slovenskoga boga, pored sveg usiljavanja i Helmolda i Saksa Gramatika, koji su hteli da ga dovedu u vezu sa imenom Sanctus Vitus - sv. Vidom.

Snimci kipova
Snimci koje ovde prilažemo, pozajmljeni su iz nemačkoga časopisa Archiv fur Anthropologie (Brunswik, t. XI, str. 45., i dalje). Oni idu uz članak Weigel-a. Snimak 1. protumačen je na str. 104 - 105 ove knjige. Snimak 2. predstavlja nadgrobnu ploču u crkvi u Berlinu, na ostrvu Rujnu. Smatra se, da ova ploča pripada grobu nekoga kaluđera. Izgleda, da lik sa nje odgovara liku sa snimka 1. Može se pretpostavljati, da je za vreme hrišćanske periode rog bio zamenjen krstom. Snimak 3. objasnili smo na str. 105. i dalje. Snimak 4. jeste jedna statua od crvenoga granita, koja od nezapamćenih vremena služaše kao granični kamen između sela Mosgau Grossherzogwalde (okrug Rosenberg, istočna Pruska). Danas se ova statua čuva u danciškom muzeju. Snimak 5. predstavlja istu statuu gledanu sa strane. Snimak 6. je statua od sivog granita, koja je služila kao međa između sela Rosenverg-a i Rosenau (u zapadnoj Pruskoj). Rog za piće je možda bio okačen o vrat, a danas je taj deo uništen. - Nalazi se u danciškom muzeju. Snimak 7. statua od surog granita, služila je kao međa između sela Rosenberg-a i Grossninkau (u zapadn. Pruskoj). - Nalazi se u danciškom muzeju. Snimak 8. statua od surog granita, služila je kao granica između sela Goldan i Heinrichau (u zapadn. Pruskoj). - Nalazi se u danciškom muzeju. Snimak 9. veliki komad suroga granita, predstavlja jednoga grubog skiciranog konja i konjanika. Nađena je u selu Gross-lesen-y u okrugu Rosenberg (u zapadnoj Pruskoj). Snimci 10. i 11. Na levoj strani ovoga kamena je čovek grube izrade; na suprotnoj strani vidi se čovek koji drži jedan rog. Nalazi se u danciškom muzeju.

72

Snimci 12. i 13. Lice i naličje jednog kamenog lika, nađen 1859. u okolini Bamberga u Bavarskoj. Snimci 14. i 15. od kamena, nađeni u okolini Bamberga. Snimci 16. i 17. od kamena, nađeni u okolini Bamberga. - Sev. istočnu Bavarsku zauzimali su nekada Sloveni. (Originali se čuvaju u bamberškom liceju). Snimak 18. je od drveta iz Alt. Friesack (okrug Ruppin, oblast Brandeburga). - Nalazi se u etnografskom muzeju u Berlinu. Snimak 19. je od ilovače, nađen je u Rhinow-y, okrug Havelland (Brandeburg). Vrlo rđavo je pečena. - Nalazi se u etnografskom muzeju u Berlinu. Snimak 20. i 21. su od ćilibara nađeni u Schwarzort-y - (zapad. Pruska). Nalaze se u danciškom muzeju. Snimak 22. predstavlja ženu, od bronze je, nađen u Kleinzastrow, okrug Greifswald (Pomeranija). Snimak 23. od bronze je. Nađen u Thorn-u (istočna Pruska). - Nalazi se u danciškom muzeju. Ništa tačno ne dokazuje, da su ovi snimci slovenskoga porekla. Ipak ono što o njima kaže g. Vajgel izgleda vrlo verovatno. Neki od njih imaju izvesne pojedinosti, koje se slažu sa opisima, koje smo i u hronikama našli.[283]

Neke primedbe o slovenskim idolima
Ništa ne dokazuje, da sve ove napred iznesene slike zaista predstavljaju kakva božanstva. Slike 12, 1. i 2. jesu možda prosti nadgrobni spomenici. Iste ove spomenike proučavali su: Vajgel (Weigel: Archiv f. Antropologie, 1894.) i A. Hartman i Kehler (Hartmann, Koechler, ibid. 1896.). Trebalo bi, da se redom pribeleže sva otkrića učinjena o predmetima, koji izgledaju, da se mogu pripisati kultusu neznabožačkih Slovena. Na žalost, ovaj posao do danas nije ni pokušavan. Ja sam o tome pitao g. Dra Niderle-a, koji najbolje poznaje preistorijsku arheologiju Češke. On mi je dao ovo nekoliko svojih objašnjenja, ali izjavljuje, da nije obratio osobitu pažnju na moje pitanje, koje mene interesuje. Češki časopis Pambtky Archeologicke objavio je u 1880. g. (str. 338. i dalje) članak g. Smolika: O arheološkim otkrićima učinjenim i Češkoj od XVI - XVIII veka. Bjenenberg (Bijenenberg) u svome delu: Versuch uber einige merkwurdige Alterthumer in Königreich Boehmen - (Koenigratz, 1779 - 1785), označuje u okolini Jaromera otkriće nekih predmeta iz bronzanoga doba, među kojima bi bili i dvanaest domaćih bogova (lares). Naravno, ne zna se, šta je bilo sa njima. Bjenenberg navodi jedno isto tako otkriće u okolini Hradeca. U istom časopisu t. III, str. 27 - 29. Zap (Zap) je opisao i reprodukovao tri bronzana idola, od kojih je jedan nađen u Bihlovu u Moravskoj, drugi u Hrudimu u Češkoj, treći pripada kolegiji Clementinum-a u Pragu. Da li su oni slovenskoga porekla? Ne mogu o tom ništa reći.

73

Moravski arheolog Dr Vankel izneo je u Časopis Olomouckecho Musea (Ollmutz, 1889. str 58.) otkriće u grobovima u Naklu blizu Olomuca dveju kamenih statua sa vrlo velikim glavama, koje su bile razbijene. Delo koje se zove Schlesiens Vorzeit (koje ne znam, a ne znam mu ni autora), veli, da su u grobovima u Stanoviću (Stanovice) u okrugu Ohlau u Šleziji našli zwei Göolzenbilder (idola). Kalina u svome delu Boehmens heidnische Opferpldtze - Prag, 1836. str. 167. - spominje u Kvilicu, blizu Rakovnika u Češkoj, jedan kameni pijedestal, na kome danas stoji krst, ali nekada, po tradiciji, bio je tu umesto krsta, idol. Bečke Mitteilungen der Central-Comission (1890. str. 226.) spominju u Kokoru, blizu Olomuca u Moraviji, jednu nedavno oborenu kamenu statuu ženskoga tipa (kamenne baby). Nađene su u Češkoj kamene statue ženskoga tipa, koje, izgleda, pripadaju slovenskoj periodi. Jednu od njih odavno je opisao Bolelucki (Rosa Bohemica, 1868.) čiji je opis ponovo izdan u Časopis českého Museum, god. 1891. str. 417. To beše: "rude quoddam saxum, truncum et acephalum ad instar cylindri truncum potius quam statuam repraesentans. A summo, quo pectus ob humeris descendit... cuius cumque bubulci manus supercilia, oculos, nasum, os et mentum clavo, vel quocunque ferro sculpsit, mammas etiam mulicbres adjecit... Utero praegrandi tumet illius saxum quasi parturiens foetum." Obližnji seljaci zvahu ovu statuu Jelisaveta, a žene u blagoslovenom stanju iđahu joj na poklonjenje.

Miodrag B. Šijaković Varijacije na temu: slovenski mit
Knjiga Luja Ležea "Slovenska mitologija" pojavila se u nas pre osamdeset godina, tačnije - 1904, dok je francuski original izišao samo tri godine ranije, 1901. Razume se, otada pa do danas nauka je došla do novih saznanja iz ove oblasti, izvršena su nova ispitivanja, pravljena su upoređenja i pojavila su se tumačenja strukturalista, koji su podrobnije osvetlili praslovenske, baltijske i opšteindoevropske tekstove. Jednom reči, pojavile su se brojne knjige u kojima je reč o mitološkom supstratu starih Slovena; i ne samo knjige, već kritički napisi i veće ili manje studije o pojedinim problemima i izvorima. Uprkos svemu, knjiga Luja Ležea ostaje i danas kao ozbiljan pokušaj da se sistematski i sveobuhvatno razmotri slovenski panteon, koga sačinjavaju brojna pozitivna i negativna božanstva, polubožanstva i mitska bića. I to je nesumnjivo, pored ostalog, i razlog što se ona opet pojavljuje; sem toga, nadamo se da će ona još više podstaknuti naše mlađe naučnike, u prvom redu antropologe i etnologe, a ništa manje i istoričare, da se, poput ruskih strukturalista - V. V. Ivanova, V. N. Toporova, B. A. Uspenskog, J. M. Lotmana i drugih, upuste u 74

ovu pustolovinu istraživanja naše drevnosti, koja je, nesumnjivo, značajna kako za upoznavanje mentaliteta i karakterologije slovenskih naroda, tako i folklora koji se, zapravo, i zasniva dobrim delom na mitskim predstavama, obrednim ritualima i heroiziranim događajima; posebno je značajna za naše zajedništvo ne samo na ovim prostorima, već uopšte među slovenskim narodima, koji evo već vekovima istrajavaju na istorijskoj vetrometini. Pisac ove knjige, Luj Leže, bio je francuski slavist, i on je svojim brojnim studijama i knjigama upoznavao evropsku javnost sa slovenskim nasleđem i tradicijama, pa se čini da je šteta što još koju njegovu knjigu nismo imali u prevodu na naš jezik. Rođen je u Tuluzi 1843. godine; studirao je na liceju "Luja Velikog", a potom je, pod uticajem Čodckoa (Chodzko) počeo da izučava poljski jezik i književnost. Međutim, na njega je presudan uticaj izvršio Jozef Vaclav Frič (1829-1889), češki književnik koji je, posle revolucije protiv Mađara iz 1840, živeo, kao izgnanik i revolucionar, u Parizu, gde je i upoznao Ležea, i uputio ga na studije čeških starina. Stoga je i prvi Ležeov rad bio posvećen proučavanju češke literature. Prilikom boravka J. J. Štrosmajera u Parizu za vreme izložbe 1867. godine, L. Leže ga je upoznao i s njim se sprijateljio, pa je tako bio pozvan na svečano otvaranje zagrebačke Akademije nauka i tom prilikom je prvi put kontaktirao sa našim narodima, budući da je, posle Zagreba, posetio i naše južne krajeve. Ovaj boravak mu je omogućio da privede kraju svoja dva doktorska rada - "Preobraćanje Slovena u hrišćanstvo" (La conversion des Slaves au Christianisme) i "Hronika kaluđera Nestora" (La Chronique du moine Nestor), posle čega su mu se otvorile široke naučne perspektive; iste godine postaje profesor češke, poljske i srpskohrvatske književnosti u Žersonovom institutu, što je on veoma znalački i kompetentno obavljao, zalažući se da približi naše kulture svojim slušaocima. Za vreme Pariske komune L. Leže boravi u Pragu i uređuje francuski list "Journal", a već iduće godine putuje u Rusiju, prisustvujući, kao predstavnik Francuske, otkrivanju spomenika pesniku Puškinu; posle toga postaje nastavnik u Školi za žive istočne jezike ((Ecoles des langues vivantes orientales), što mu je otvorilo put za Kolež de Frans i omogućilo ozbiljnije bavljenje naukom, tako da su posle toga usledile brojne studije, čije bi nas navođenje daleko odvelo. Stoga ćemo ukazati samo na neke značajnije: "Narodne slovenske priče" (1880), "Slovenski narod u XIX veku" (1882), "Herojske pesme i narodne balade Čeha" (1866), "Kosovska bitka i propast srpskog carstva", "Stare slovenske civilizacije", itd. Ovom spisku treba, naravno, dodati i Ležeovo delo "Slovenska mitologija". Umro je 1923. godine. Knjiga "Slovenska mitologija" je po svom sadržaju svakako najzanimljivije i kompleksno Ležeovo delo, na kome je on dugo radio, proučavajući brojne izvore koji su mu bili pristupačni, u nastojanju da rekonstruiše slovenski panteon i da ga ponudi u jednoj prihvatljivoj formi. Pri tom je, dakako, koristio i slovenske i strane izvore, i to znalački i pedantno, mnoge od njih podvrgavajući analizi i kritički ih utkivajući u ovaj materijal koji je često veliki izazov da se zastrani i odstupi od materijalnih činjenica. Naime, kao što nam je poznato, slovenska mitologija se može graditi na osnovu slovenskih izvora, koji su kasnijeg porekla, jer su nastali onda kada su Sloveni bili već van svoje prapostojbine, ali i stranih hronika u kojima se pominju Sloveni i njihovi običaji i verovanja, što počinje još od Tacita, koji u svojoj knjizi "O Germaniji" pominje naše pretke i daje zanimljive podatke o njima. Očigledno je, što se može i iz same knjige zaključiti, slovenska božanstva figuriraju u delima starijih slovenskih autora i hroničara, ali su prisutna i u folklornoj građi, u skaskama i legendama, tako da se etimologija mnogih imena nalazi u geografskim, botaničkim i drugim nazivima. Naravno, slovenski izvori su verodostojni i autentični; oni počinju sa Nestorovom hronikom, gde se već pominju bogovi drevnog slovenskog verovanja, čak i sam bog Perun, tako da se već kod Nestora pojavljuje tzv. slovensko dvojeverje, budući da on, negde sredinom X veka, ravnopravno piše o paganima i hrišćanima. Značajan je takođe i Ipaćevski rukopis, gde se govori o Svarogu i Dažbogu, zatim "Slovo o polku Igorovu", kao i Novgorodska hronika, koja opisuje, pored ostalog, uništavanje drevnih svetilišta i kultova.

75

Što se tiče čeških izvora, oni su malobrojni i odatle bi najpre trebalo pomenuti hroniku Kozime iz Praga (Kosimus Pragensis), čiji je naslov "Fontes rerum bohemicarum", dok su poljski nepouzdani, pošto su Poljaci primili hrišćanstvo još u X veku, a Dlugoševo (Longinus) delo "Historia Poloniae" potiče iz XV veka, dakle četiri veka posle paganskih tradicija, te se stoga možemo osloniti najviše na folklornu građu. Naši izvori, izvori južnoslovenskih naroda, dosta su bogati i očuvani su u narodnoj tradiciji posle dolaska Slovena na tle Balkanskog poluostrva; o toj tradiciji pisali su mnogi naši naučnici, naročito u vreme romantizma, koji se, kao što znamo, zalagao za rehabilitaciju narodnog stvaralaštva, otkrivajući mnoge zaboravljene spomenike slovenskih kultura. U tom smislu od posebnog je značaja rad Natka Nodila "Stara vjera Srba i Hrvata", štampan od 1885. do 1890. godine u deset knjiga "Rada" Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, a pre kratkog vremena izdat je u posebnoj knjizi u splitskoj izdavačkoj kući "Logos". Ništa manje nisu značajni i radovi ostalih slavista i istraživača starina - Tome Maretića i Vatroslava Jagića, a u novije vreme Veselina Čajkanovića, čija istraživanja naših starih običaja i verovanja zaslužuju posebnu pažnju, zatim Milana Budimira, pa Henrika Barića, Tihomira Đorđevića, Sime Trojanovića, M. Filipovića, i dr. Spisak bi odista bio veliki, mada ne bi bilo na odmet napraviti za naše prilike kompletnu bibliografiju napisa i studija o slovenskoj mitologiji. Dodajmo ovome i to da se i među mlađim kadrovima već pokazuju rezultati. Nažalost, Slobodana Zečevića, pisca zapažene knjige "Mitska bića srpskih predanja", otrgla je smrt i zaustavila njegov dalji rad. Međutim, ovom prilikom treba istaći i doprinose ruskih i ostalih naučnika u ovoj oblasti. Od objavljivanja knjige A. S. Kajserova - "Slovenska i ruska mitologija" (drugo izdanje 1810), koja je podstakla i Dubrovskog da pristupi proučavanju pogrebnih običaja starih Slovena i da napiše prvu gramatiku staroslovenskog jezika, mnogi su se latili posla da obrađuju pojedine probleme: slovenskim starinama se zanimao, najpre, J. P. Šafarik, čiji doprinos takođe treba imati u vidu, ali od izuzetnog značaja je I. J. Hanuš, čija je knjiga "Bajeslovni kalendar" (Prag, 1860) privukla naročitu pažnju, jer je pisac u njoj izložio sve paganske praznike starih Slovena; malo kasnije se javio i Afanasijev sa svojim delima, tako da je literatura o slovenskoj mitologiji polako rasla nalazila su se rešenja. Što se tiče stranih izvora, i oni su brojni; i pored toga što su katkada nepouzdani, ipak nam pružaju značajne podatke na osnovu kojih možemo polako da rekonstruišemo mnoga božanstva i verovanja, običaje i rituale. Već smo pomenuli da je o Slovenima pisao još Tacit, nazivajući ih Antima. Kasniji hroničari pišu o ovim nepokrštenim "divljacima" katkada sa prezrenjem, katkada toplo i blagonaklono, ali u svakom slučaju tu i tamo proviri koji zanimljivi podatak koji inauguriše nova saznanja i otkrića. Među tim hroničarima posebno mesto zauzima Adam Bremenski, kanonik Bremenske katedrale, koji je živeo u XI veku; i pored toga što u svojoj hronici, čiji je naslov "Magistri Adami Bremensis Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum", nije želeo da govori o paganima, ipak je u opisivanju Slovena govorio i o njihovim starim verovanjima; on piše o gradu Retre, gde su bila svetilišta u čast "demona", budući da je ovim imenom nazivao slovenska božanstva, posebno Radigosta, koji je bio - po njemu - na vrhu slovenskog Olimpa, a što se etimološki vezuje za slovensko gostoprimstvo. Posle Adama Bremenskog, značajno mesto zauzima Helmoldovo delo "Slovenska hronika", koje nam otkriva i potvrđuje pojedina imena slovenskog panteona; Helmold je rođen početkom XII veka, između, dakle, 1110 i 1117, ali mesto rođenja nije utvrđeno, a jedino je pouzdano da je bio Nemac; njegova hronika obrađuje period od osmog veka - sve do 1172. godine, što znači da je događaje opisivao ili po pričanju ili kao očevidac, budući da je u hroniku uneo njemu savremena preplitanja. I pored toga što u ovoj hronici ima dosta netačnosti, naročito u pogledu izgovora imena i određivanja mesta, ona nam ipak osvetljava mnoge likove slovenskog panteona, tako da nam pruža uvid i u istoriju Slovena, naročito nas upoznaje sa dugom borbom nemačkih 76

feudalaca sa slovenskim knezovima. Nemac i hrišćanin, koji je pisao pod uticajem Biblije i predhodnika Adama Bremenskog, Helmold se zalagao za nemačke feudalce i hrišćanstvo, tako da njegovi iskazi često nisu objektivni i ne pružaju pravu svetlost, ali - i kao takvi - pomažu nam da dođemo do brojnih podataka. Stoga se Helmoldova hronika može smatrati značajnim izvorom za slovensku mitologiju. Posle Helmolda dolazi hroničar Titmar, magdenburski kanonik, koji, pored Radgosta, pominje i Svarožića, dodajući pritom da je svako slovensko pleme imalo i svoja božanstva. Za sagledavanje ovih problema takođe je značajno i delo Saksa Gramatika "Gesta Danorum", jer se u njemu, pored opisa borbe između Danaca i Slovena, pružaju podaci o slovenskim kultovima i božanstvima. Treba pomenuti i delo "Vita Otonis" (XII vek), koje je napisao monah Ebo iz Bamberga negde 1151 ili 1152 godine; u njemu govori o pokrštavanju Slovena i pritom pominje i paganske bogove. Nije zanemarljivo, naravno, i delo Herborda, drugog Otonovog biografa, pošto i on pominje slovenska paganska božanstva, u prvom redu Žerovita (Gerovit), koga poredi sa rimskim bogom Marsom. Sem toga, on govori i o pojedinim gradovima i svetilištima u njima. Što se tiče vizantijskih izvora, njih takođe treba imati u vidu pri konstruisanju slovenske mitologije, a naročito Prokopija Cezarejca, koji u svom delu "De Bello Gothico" (O Gotskom ratu) govori o Slovenima i njihovom verovanju u vrhovnog boga gromovnika i u rečne nimfe, što je, razume se, dokaz da su Sloveni verovanje u vile poneli još iz pradomovine. Ostali vizantijski izvori nisu naročito značajni, mada i njih treba koristiti, utoliko pre što je naša Akademija nauka objavila nekoliko knjiga "Vizantijskih izvora za istoriju naroda Jugoslavije", tako da su u njima zatupljeni svi vizantijski autori koji su govorili. o Slovenima ili ih pominjali nekom prigodom. Naravno, bilo bi poželjno da se objave isto tako i izvori iz hronika ostalih evropskih hroničara i istoričara, kako bi ovaj zanimljiv materijal bio što pristupačniji našoj najširoj publici, najpre onima koje zanimaju problemi slovenskih starina. Kao što se vidi, savestan mitolog koji želi da komponuje slovensku mitologiju imao bi odakle da počne, jer je materijal, uprkos tome što su mnogi smatrali da je to terra incognita, dosta obilan i obiman, ali ga samo treba sistematizovati, naročito posle najnovijih otkrića ruskih strukturalista, koji su svojim radovima ovaj problem primetno pomerili napred i uspeli da bace nove svetlosti na veze slovenskog mitskog sveta sa mitskim predstavama ostalih indoevropskih naroda. U tom smislu od posebnog su značaja knjige: V. V. Ivanov i V. N. Toporov: "Issledovaniја v oblasti slavјаnskih drevnostej (Moskva, 1974), zatim B. A. Uspinskij: "Filologičeskie raziskaniја v oblasti slavјаnskih drevnostej", (Moskva, 1982), N. N. Veleckaja: "Јаziičeskaја simvolika slavјаnskih arhaičeskih ritualov " (Moskva, 1978), zatim radove E. V. Pomeranceve, i td. Naravno, i kod ostalih slovenskih naroda razvijalo se interesovanje za drevnu slovensku mitologiju, kao što je to slučaj, recimo, sa napisima Mihaila Arnaudova kod Bugara, Niderlea kod Čeha, i ostalih naučnika koji svojim doprinosom pomažu da se približimo mitskim pravizijama starih Slovena: one su, kao što se može videti, bogate i raskošne. Stoga smatramo da će knjiga Luja Ležea "Slovenska mitologija", koju čitalac sada ima u rukama, upotpuniti naša saznanja o ovoj oblasti, o kojoj svako od nas treba da zna bar ono najosnovnije, jer se svakodnevno susrećemo sa nekim ritualnim postupkom koji je prešao u konvenciju, a takođe i sa narodnim stvaralaštvom, koje se, čini se, teško može shvatiti ako prethodno ne kontaktiramo sa likovima slovenskog panteona. Ovo utoliko pre što se u poslednje vreme, svuda u svetu pa i kod nas, često piše o mitologijama i mitovima pojedinih naroda, naročito posle Frojdove psihoanalize, budući da je Frojd u mitovima nazirao metafore o najintimnijim ljudskim nagonima i podsvesnim impulsima. I ova knjiga dolazi da upotpuni naša poznavanja i proširi vidike. Miodrag B. Šijaković 77

Napomene
1. Paris, Vieweg, 1868. 2. Knjižara Leroux, 1886. 3. Nekoliki primerci ovih rasprava prodavani su u knjižari Maisonneuve. 4. Rođen 1782. poginuo 1813. u bici kod Hanau, Kajsarov je bio u više pitanja preteča. God. 1806. prijavio je Univerzitetu u Getingenu jednu tezu o emancipaciji robova. De manumittendis per Russiam servis; Dessertatio inauguralis philosophico-politica. Njegov pokušaj o slovenskoj mitologiji preveden je na ruski. (Moskva, 1807. g. 2. izd. ib. 1819.) G. Suhoilinov mu je nedavno posvetio jednu vrlo interesantnu belešku, u svesci LXV Zbornika jednog odeljka ruske Akademije Nauka u Petrogradu 1899. 5. O Afanasijevu vidi vrlo pravilnu belešku g. Kipričnikova, u delu Vengerovljevom: Kritiko-bibliografičeskіj slovars ruskih'' pisatelej, t. I, str. 860. i dalje.) Pok. Ralston je veliki deo građe za svoja dva dela o pesmama i

78

pričama ruskoga naroda pozajmio od Afanasijeva (The songs of the Russian people, London, 1872; Russian folktales; ib. 1873.). 6. Ruski naslov te knjige je: O pogrebal''n'' іh'' običajah'' јаz'ičeskih'' Slavјаn'', Moskva, 1868. - Drugo izdanje je objavila Akademija petrogradska (u opštem izdanju Kotljarevskovih dela 1891. god.). 7 Uzgred sećanja radi spominjem poljske knjige Kazimira Šulca (Casimir Szulz): Mythologia Slavianska (Posnan, 1881.). Ona je potpuno bez vrednosti. Toliko isto mogu reći i o jednoj skorijoj knjizi sa potpisom M. K. O religii poganskih Slowian. 8. O ovoj knjizi vidi osim članka Jagićevog i članak g. V. Milera u Žurnalu minist. nar. prosvі''šč god. 1884. prva sveska. 9. O Mahalovoj knjizi vidi Archiv fur slav. Phil. t. XVII, str. 583. i dalje. Uprkos praznina i grešaka za koje mu se zamera, ovo je delo ipak dragoceni repertoar i za mitologiju, osobito za folklor. 10. Uz prvo izdanje Krekove knjige, pisaše Miklošić (Jenaer Literaturzeitung, 1875, str. 43.) "izjavljujemo, da ne pripadamo onim mitolozima, koji veruju, da mogu iz priča narodnih izvući svu veru neznabožačkih slovenskih naroda". G. Polivka navodi ovaj stav u jednoj primedbi svoga prevoda na češki mojih "Esquisses" (Sbornik Slovansky, 1883. str. 392.): "ipak se ne može poricati, da više nego jedna neznabožačka ideja može biti skrivena pod hrišćanskim oblikom. Ali u tome treba postupiti sa mnogo kritike i opreznosti". To sam i sam katkada činio (vidi glavu o Perunu i sv. Iliji). 11. "Invaluitque in diebus illis per universam Sclaviam multiplex ydolorum cultura... Mira autem diligentia circa fani diligentiam affecti sunt (Helmold, I, 52.): "Praeter penates enim et ydola quibus singula oppida redundabant..." (ib. I. 83). Helmold navodi kao značajnu osobitost: "Prove deus Aldenburg quibus nulle sunt effigies expresse". "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra demonum singula ab infidelibus coluntur..." (Thietmar, VI, 24.) Mogao bih navesti mnoštvo ovakvih citata. 12. Cf. Thietmar: "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorresscam, tamen, ut scias, lector amate, vanam eorum superstitionem inanioremque populi istius executionem, qui sunt vel unde huc venerint (dii Liuzicorum) strictim enodabo" (VI. 23) cf. p. 9. 13. Što se tiče Nestorove Hronike, upućujem na moje francusko izdanje (Paris, Leroux, 1884.); za slovenske ruske tekstove - na izdanja ruskog arheološkog društva. Ja sam već iskazao svoju sumnju o pesmi Igorovoj u svojoj "Ruskoj književnosti" (drugo izdanje, str. 21 - 23). 14. Fontes rerum bohemicarum, t. II, Prag, 1874. str. 21. 15. Ib. str. 8. 16. Evo tog spomenika u celini: "Novus dux Bracislaus iunior... omnes magos, ariolos et sortilegos extrusit regni sui e medio, similiter et lucos sive arbores, quas in multis locis colebat vulgus ignobile extirpavit et igne cremavit. Item et superstitiosas institutiones, quas villani adhuc semipagani in Pentecosten tertia sive quarta feria observabant, offerentes libamina super fontes mactabant victimas et daemonibus immolabant, item sepulturas, quae fiebant in silvis et in campis, atque scenas, quas ex gentili ritu faciebant, in biviis et in triviis, quasi ob animarum pausationem, item et iocos profanos, quos super mortuos suos, inanes cientes manes ac

79

induti faciem larvis bachando exorcebant; has abominationes et alias sacrilegas adinventiones dux bonus, ne ultra fierent in populo Dei, exterminavit". 17. Fontes rerum bohemicarum, t. v, str. 15. 18. Ib. str. 88. 19. Galli-chronicon, ap. Bielowski, Monumenta Poloniae historica. t. v, Lwów, 1864. - O Galu vidi najnoviji memoar Max-a Gumplowicz-a: Bischof Balduin Gallusvon Kruszwica (Sitzungsbesichte der kais. Akademie, Vien, 1895.). 20. Cf. ad. Brem. Descriptio insularum Aquilonis uz opise obreda skandinavskih neznabožaca: "Caeterum neniae quae in eiusmodi ritu libationis fieri solent multiplices et inhonestae ideoque melius reticendae". (28) 21. Archiv fur slav. Phil. t... XIV, str. 170. i dalje. 22. Vidi Dlugosz, Opera, t. x, Cracovie, 1873. str. 47. i dalje. 23. Archiv. f. slav. Phil. loc. cit. str. 183. i dalje. 24. Adama Bremenskog izdao je Lapenberger, ap. Pertz (Mon. germ. t. VII). Ponovo je štampan u Hanoveru in usum scholarum,1 vol. in 8° knjižara Hahn, 1876. U predgovoru se ukazuje na najbolja izdanja, prevode i komentare. U najnovije vreme proučavao je geografiju Adama Bremenskog Avgust Bernard, De Adamo Bremensi geographo (teza podnesena fakultetu filološko-istor. u Parizu, Hachette) 1896, i g. S. Gunther, Sitzungsberichte der königl, boem Gesellschaft der Wissenschaften - Prag, 1894. - Delo Adama Bremenskog dostiže do god. 1072. Dopunjeno je još jednom zanimljivom glavom o geografiji: Descriptio insularrum Aquilonis. - Vidi još Wattenbach Deutschlands Geschichtsquellen im Mittelalter, 4° izd. Berlin, 1877. 25. Orderic Vital (XII vek) izjednačuje religiju Slovena Ljutića sa verom Germanaca: "In Leuticia populosissima natio constitebat quae Guodenem et Thurum Freamque aliosque falsas deos colebat." (Monum. Germ. hist. t. XX, str. 55.) 26. Vagri-Vagrinci zauzimali su zemljište između Ist. mora reke Trave i Sventina u kneževini Holštajn. Glavni je grad njihov bio Stargrad (danas Oldenburg). Pokorio ih je Karlo Veliki oko god. 804. No pleme Bodrića održalo se u paganizmu još 300 god. Plen - Ploen - je bilo sedište druge kneževine slovenske. Poznati su: domaći knez Gočak (Gottschak), poginuo 1066, god. i Hajnrih, umro 1124. god. Oni su pokušavali i tu uvesti hrišćanstvo, no bez uspeha. God. 1132. osvoje ih Holštinci, i od tada su pokršteni i pogermanjeni. Imali su svoj grb: srebrnu bikovu glavu, između rogova srebrni koprivin list na crvenom polju. Bosaü, nekada Büzü, selo u oldenburškoj kneževini, pored Libeka; leži neposredno uz jezero Plen, koje se još zove i Vladikino jezero (Bischofsee). Ima na 270 stanovnika. Bilo je jedno od najznatnijih sela u celom Holštajnu; u X veku počelo se i tu uvoditi hrišćanstvo, ali bez uspeha. No kasnije je potpuno uveo tu hrišćanstvo vladika Vicelin. Prevod. 27. Objavljena prvi put u Frankfurtu 1556 g. hronika Helmoldova je više puta preštampana. Naročito je to činio Lajbnic u Scriplores rerum Brunswicensium, i u Percovim Monumenta (t. XXI). Jedno izdanje in usum 80

scholarum priredio je u Hanoveru Perc 1868. g. Nju je izučavao Voelkel, Die slawenchronik Helmolds (teza u Getingenu) Danzig, 1873., Hirsekorn, Die slavenchronik des Presbyter Helmold, pristupna disertacija, Halle, 1874; - Broska, Forschungen zur deutschen Geschichte t. XXII, 1882.; Paplonski u predgovoru svoje hronike na poljskom (Varšava, 1862); Lebedev Opit'' istočnikov'' dlја istorij baltičkih Slovјаn' od 1131. - 1170; G. Lebedev kome se duguje i vredan rad: Posli'dnја'' bor'ba Slavјаn'' protiv' Germanizacij (Moskva 1876.) propratio je ovo delo vrlo svesnom i kritičkom studijom o izvorima. Helmoldu posvećuje oko stotinu strana (str. 119 - 207). Imaću još prilike navesti g. Lebedeva, kad budem govorio o Saksu Gramatiku i Knitlingi Sagi. 28. Zutibore predstavlja sveti bor. Ovo je ime kod Nemaca postalo Sciudibure, a danas je Schkeitbar. Planina pagus Silensis, zove se u jednoj buli Evgenija II Mons Silentii. Ova nam izopačavanja pomažu razumeti, kako je ime boga Svetovida moglo biti prevedeno sa Sanctus Vutus. 29. Vidi glavu o bogu Svarožiću. 30. Vidi glavu posvećenu bogu Svetovidu. 31. Objavljena prvi put u Frankfurtu, Titmarova hronika prvo je štampana u III sv. Scriptores rerum germamcum trudom Lapenbergera. Ovo izdanje ponovo je izdao Fr. Kurze (in usum scholarum, Hanovre, Hahn, 1889). Vrlo brižljivo pregledano i objašnjeno jednim komentarom i dvama indeksima, ovo je izdanje jedno od najboljih iz zbirke in usum scholarum. Odatle i ja uzimam navode. Deo koji se odnosi na carstvo i Poljsku štampao je ponovo Bjelovski u I sv. Monumenta historica Polaniae (str. 230. do 318). Tu ima i jedan interesantan uvod. Titmarovu hroniku izučavali su i: Wattenbach, Geschichtsquellen; Strebitzki, Thietmarus quibus fontibus usus sit, Koenigsberg, 1870. Fortinski, Titmar Merzeburskij i chronika, St. Petersbourg, 1872., F. Kurze, u predgovoru svoga izdanja. 32. Varoš u sev. Skandinaviji, u provinciji Šonen; staro joj je ime Londinum Gothorum. Prevod. 33. Apsalonov život je opisao Estrup, a s danskog na nemački preveo: Mohnik: Absalon Bichof von Roeskilde, 1832. 34. Štampana prvi put u Parizu 1514. Historia Danica bi izdana poslednji put od Alfreda Holdera (Strasburg) u knjižari Tr'bner, 1886. Napred ima detaljna biografija, a pa kraju indeks. No na žalost u ovom izdanju nema ni ukupnog pregleda (sadržine) komentara, hronoloških naznačenja, i nije složena tako, da bi olakšala zadatak istoričara, koji bi se hteo njome poslužiti. Holder je u svojoj biografiji naveo sve radove u kojim se govori o Saksu do 1886. No ipak nije znao za delo Lebedeva koje sam malo više spomenuo Opit' istočnikov' dlја istorij baltičkih' Slavјаn'', Moskva 1876. 35. Izdanje koje sam ja imao jeste ono što je objavljeno u Scripta historica Islandorum (Copenhague 1842., t. XI). - Knitlingu Sagu je izučavao Dahlman u istoriji Danske (Geschichte von Danemark, Hamburg, str. 1840 43), Wattenbach, Lebedev. Ona svega obuhvata pet strana predmeta koji nas zanima. Slog i prevod onoga stava, koji nas interesuje, saopšteni su u Monumenta germanica, od Pertza, t. XXIII, poslednja sveska. Ova sveska tako isto posvećuje jedan deo i Saksovoj hronici. 36. "Linguam quoque terrae illius opprehendit" (Herbord, III, 32.).

81

37. Pyrice je sresko mesto Pyrtz u okrugu Štetin, u Pruskoj; Volin je poljski Wolyn - Volinija, gubernija u zapadnoj Rusiji. Kamin je varoš u pruskoj oblasti Marienwerder, okrug Hatow, na r. Kamijonki, a na jezeru Mochd. Ima 1586 stanovnika, evangelsku i katol. crkvu i sinagogu. (400 evang. i 49. Jevreja). Prevod. 38. Bez sumnje radi raspoznavanja. 39. Cf. Thietmar, VI, 23. In pago Riedirierum... dii stant manu facti... galeis atque loreis terribiliter vestiti. 40. Sumnjam da orasi uspevaju u štetinskoj ravnici. 41. O tome kako se kultus idolima silom održavao, daje nam zanimljiv spomen jedna skorašnja knjiga g. W. von Sommerfeld: Geschichte der Germanisirung des Herzogtums Pommern (Leipzig, 1896.). Taj je spomen pozajmljen iz Meklenburgischen Urkund-Buch. U 1219. vladika od Šverina, Brunsvarda, žali se, kako je morao voditi čitav rat protiv idola. 42. Herbord ne zna slovenski jezik; a to se vidi po etimologiji koju on daje reči Pomerania: Pomerania provincia, ex ipsa nominis etymologia qualitatem sui situs indicare videtur. Nam Pome linqua Sclavorum juxta sonat vel circa, moriz autem mare; inde Pomerania quasi Pomeriziana, id est juxta vel circa mare sita (Očevidno ovo je slovenska reč, postala od no i tore, što znači: duž mora - Pomorje. Poljski je oblik još i danas Pomorze). Isto tako on hoće da objasni i reč contina od latinskog continere. 43. Apud Christianos aiunt, fures, sunt, latrones sunt, truncantur pedibus, privantur oculis et omnia genera scae lerum et paenarum christianus exercet in christianum. Absit a nobis religio talis! 44. Perc, izdanje u Hanoveru, tumači contina poljskom rečju konczyna, limis, fastigium: contina igitur aedificia fastigata. Ovo je tumačenje pogrešno. Vidi dalje. 45. Ove procedure pri gatanju nahode se i u drugim tekstovima, koje smo drugda naveli (Vidi glavu o Svetovidu). Ovde se može uporediti češka legenda o Ljubušinom konju, koji Česima naznači njihovoga budućega kneza. 46. Pisane spomene koji se odnose na život Otona Bamberškog izdao je Kepke u Perca (t. XII, i t. XX. Scriptores). Dijalog Herbordov De vita Ottonis, Perc je zasebno izdao (Hanover, editio in usum scholarum, god. 1868.) Vidi još Jaffe, Bibliotheca rerum germanicarum, 1869. str. 580 - 841; Ebonis vita Ottonis; (Berlin, 1863.) Herbordi Dialogus de Ottone, episcopo Bambergensi (ib. 1869). Klempen je izdao biografije o Otonu Bamberškom u Baltische Studien (t. XI, prva fascikula, Stettin, 1842). Temeljan je rad A. Kotljarevskog, odličnog slaviste, čiju preranu smrt nauka zaista oplakuje: "Biografije Otona Bamberškog s obzirom na slovensku istoriju i arheologiju" (na ruskom). Prag 1874, štamparija Klaudy). Ovo je delo pravi Corpus tekstova, koji se odnose na Pomeranske Slovene. Petrov je raspravljao o Herbordovoj biografiji u svojim člancima u Žurnal''-u Minist. Nar. Prosvišč. (god. 1882. i 1883). 47. Dalje imaćemo prilike odrediti smisao reči: kapišča. Možda i ona hoće da kaže: idol. Ja citiram ovaj stav po Polevoju (Istor. ruske literature V izd. str. 19.). nemajući pri ruci Hilarionov tekst. 48. Vidi druge navode. - Op. Krek, Einleitung, str. 394. i dalje. 82

48. Beleže se još neke statue kao slovenske (?) u zbirci Minhenske Akademije Nauka. Nemam njihovih fotografija. 49. Fanum de ligno artificiose compositum... Huius parietes variae deorum dearumque imagines mirifice insculptae exterius ornant; interius autem dii stant manu facti singulis nominibus insculptis galeisque atque loricis terribiliter vestiti... (Chron..., VI, 23. ili 17.) 50. Rad Bečke Akademije Nauka (Mitteilungen) - Beč - g. 1875. 51. Chron. slav. I, 52. 52. Kluge: Etymologisches Wörterbuch der Deutschen Sprache. 53. Vidi: Sreznjevski: Materiјаlj dlја Slovarја drevne rusko54. Ište - nastavak koji znači mesto, gde se obično vrši kakva radnja. 55. Slavјаno-finskiја kulturniја Ot'nošeniја, Kazan', 1890. str. 143. 56. Treba danas znači u ruskom: svečanost crkvena, bogosluženje; sravni slov. reč: trebnik. Prevod. 57. Letopis'' Po ipatskomou spisou (S. Peterb. 1871.).
[58]

Miklošić: Die Bildung der Ortsnamen aus Personennamen im slavischen, str. 65. navodi veliki broj ovih reči, i sve ih pripisuje jednom ličnom imenu.
[59]

Krek, Einleitung, str. 397. I kod Malorusa i Litvanaca, usled uticaja poljskog jezika. Uporedi u Srba reč knez, seoski starešina. Ona je slov. porekla.

[60]

[61]

Prevod.
[62]

Krek: Einleitung, str. 419. Reč je upotrebljena za označenje pakla: v'' naveh''. εν τώ Γαρταρώ Miklošić, Lexicon Paleoslavenico-greco-latinum, sub voce).
[63]

Strava - na srpskom označava veliki smrtni strah: "strava da te uhvati" - strah od smrti. Tot se rečju možda označavale žrtve prinašane bogu smrti. Prevod.
[64]

O ovom predmetu on je objavio 1837. u Pregledu češkoga muzeja jedan rad, koji je na žalost ubrojan i uvršćen i u njegove Sebrane spisy - Prag, 1865., str. 96-110.

83

[65]

Vidi o tom portretu Jagićev članak (Arch. f. slav. Phil. t. v. str. 204.).

[66]

Ja sam ih preveo na francuski i izdao u međunarodnoj knjižari 1866. Tada mi je njihova autentičnost izgledala tačna. Od tada ona je osporena takvim dokazima, da ja sada u njih više ne verujem. Vrlo veliki naučnjaci još u njih veruju, kao npr. g. Krek. Einleitung, str. 418.
[67]

Belboh - beli bog, beel, baal, ydolum.

Besy - bes, zao duh, demonibus. Das - đavo, genius; Devana letnicina i perunova dci - Devana, kći Letnina i Perunova, - Diana Latone et Jovis filia. Ovo je najdrskije objašnjenje. Ono je težilo da u slovenski mit unese božanstvo slično Dijani, kćeri boginje Lete, očevidno slično Latoni - i boga Peruna, koji se na taj način nađe istovetan sa Jupiterom. Dovde slovenska mitologija ne pokazuje nikakva traga od antropomorfizma; nikada se nije pokretalo pitanje o ljubavi bogova, a još manje o njihovim brakovima. Vidi se sva ozbiljnost ove prevare. Lada - Venus, dea libidinis, cytherea. Liutice - Ljutica, furia, dea infemalis. Perun, Perun, Jupiter. Perunova - Jovis sororem - (slov. bogovi nemaju ni sestara kao ni žena). Prije - (prijatna) Aphrodis grece, latine Venus. Radihost, vnuk krtov - Radgost, unuk Krtov, - bez sumnje kod demona. Mercurius a mercibus et dictus. Ovo objašnjenje imalo je za svrhu: 1) da se u Češkoj rasprostre verovanje u kultus o Radgostu; 2) da se o tome izmišljenom bogu da dotle nepoznata analogija sa jednim latinskim božanstvom. Svatovit - Svetovid, Ares, bellum. - Prvobitno je bilo u rukopisu: Ares bellum nuncupatur. Ca nuncupatur tek laž je stvorila Svetovida. Na druga dva mesta sa Svetovid prevedeno je: Mars i Mavors. Sytivrat, Saturnus. Reč sytivrat je tako stvorena, da služi kao građa za razna tumačenja. Jacob Grimm, dao se time prevariti u svojoj nemačkoj Mitologiji. Straces Sytivratov syn, Strasek, Sitivratov sin; Picus Saturni filius. Straka na češkom znači svraka (isto i na srpskom. Pr.) Trihlav - Triglav, triceps, qui habet capita tria caprae. Mitografi nisu propustili eksploatisati ove tri kozje glave, i otuda su izvukli gomilu zaključaka. Veles - Pan - imago hircina. Siva - život, Dea Frumenti, Ceres, Siva imperatrix. Ova je reč stvorena jedared od latinskoga aiunt, a drugi put od Sive. 84

U ovoj listi izneo sam samo imena božanstava, ostavljajući na stranu ona, koja se odnose na kultus i kojih ima dosta. Sva dela o slovenskoj mitologiji zaražena su navodima iz Mater verborum-a; Bilo je dakle neophodno potrebno, da čitalac jednom za svagda bude o tome obavešten. Apsolutno se treba mahnuti traženja u Češkoj božanstava, o kojima postoje samo lažni tekstovi.
[68]

Vidi o Slovenskoj Bedi moje Nouvelles etudes slaves, - Paris, p. 49. i dalje. De bello gothico, knj. III, glava XIV. Str. 41. moga prevoda (na franc.). I, 250.

[69]

[70]

[71]

[72]

U srpskom jeziku postoji u narodu izraz: "za prа Boga", "na prа Boga" - koga kazniti i osuditi. U značenju je: "na pravdi Boga". Prevod.
[73]

Lužički Srbi upotrebljavaju oblik: pribog: idol, pridodat Bog, nebengott. Chronique dite de Nestor, prevod na franc. L. Leger, Paris Leroux, 1884. Vidi indeks sub voce: Peroun. Očerk'' russkoj istoričeskoj geografii (Varšava, 1885.). Potočić, koji se uliva u Volhovu. Novgorodska hronika, izd. arheol. komisije, str. 1. i 2. Petrograd. 1879. Njih je otkrio g. Krek: Einleitung in die slav. Litteratur-Geschichte. (dr- izd. Graz, 1887., str. 384 - 386) Golovackij: Ruskaја krestomatiја (navod u Machal-a, slovenska mitologija, na češkom, str. 22.). Afansijev'': Vozren, Slavјаn'' na prirodu, I. g. 250. Procope: De bello gothico, knj. III glava XIV.

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

U delu: Gorski putnik. Nemam pri ruci ovu knjigu; stihovi koji govore o Perunu navedeni su i Rečniku bugarskom od Duvernois. (Moskva, 1886. god.) Rokovski je kao i Verković vrlo nepouzdan. G. dr Šišmanov iz Sofije, koji vrlo lepo poznaje bugarsku folkloristiku, izjavio mi je u jednom skorašnjem pismu da nigde nije mogao naći ime Perun.
[83]

Istorija Bugara, rusko izd. Odesa. 1882. g.

[84]

Govor je o jednoj majci, koja se usudila čistiti dete jednim parčetom hleba, te je na taj način profanisala najdragoceniji dar božanski.
[85]

Vidi moju studiju o Kolaru i panslavističkoj poeziji, u knjizi pod imenom: Russes et Slaves, Paris, 1890.

85

[86]

Schleicher, Laut-Formenlehre der polabischen Sprache. S. Petersburg, 1871. Helmold, Chronica Slavorum, I, 83. ponovo štamp. u Monumenta Pertz-a, Hanovre, 1868. I, 52. i 93.

[87]

[88]

[89]

"Visitavit Altenburg, kaže on, govoreći o vladici, et receptus est a barbaris habitatoribus terrae illius quorum deus erat Prove. Porro nomen flaminis qui preerat superstitioni eorum erat Mike." On zna tako isto i ime kneza, koji se zvaše "Rochel, de semine Krutonis."
[90]

Saxo Grammaticus, izd. Holder (Strasbourg, 1886. str. 578.).

[91]

Haec statua quatuor facies repraesentans quintam pectori insertam habebat, cuius frontem leva, mentem dextera tangebat." Helmold primećuje (I, 83) da baltički Sloveni vole mnogoglave idole (policefale): "multos etiam duobus vel tribus vel eo amplius capitibus exculpunt."
[92]

"Vulgus nostrum lapillos quosdam, virgae in lapidem versae et con fractae similes putat esse fulminis". Linde: Dictionnaire polonais, kod reći piorun.
[93]

Objavljena je u Archiv f. slav. Phil. t. v, str. 631. Litavska mitologija ima tek da se izradi. O toj veri vidi Krek: Einleitung, str. 385. Miklošić; Etimologisches Vörterbuch, sub voce. Knjiga o carevima, XXX, 19. Ib., IX, 14. Kondakov'': Crkve i spomenici carigradski (na rusk. Odesa, 1886.).

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

Legatio Luitpranda (Leon Đakon, ed. Bonn. str. 356.): "Decimo tertio kalendas augusti quo die leves Graeci raptionem Eliae prophetae ad coelos ludis scenicis celebrant. Saopštenje ovoga navoda dugujem ljubaznosti g. Šlumbergera.
[100]

Isti običaj postoji i u Srba, na selu, gde se u svakoj njivi, naročito kad se žanje pšenica, ostavlja na kraju nepožnjevena jedna pregrš - Šaka klasja "za sveca". - U Aleksincu i Soko Banji kad se žanje žito onda se od prilike poslednjih trideset strukova ostave i ne vezuju u snop, već se spletu, okite cvećem i nose kući. Kad bude vreme sejanju, onda se oni satru i žito se iz njih pomeša sa semenom pa se poseje. Ostavljeni spleteni strukovi zovu se božja brada. I kad se beru vinogradi poslednja se gidža ne obere, već se pokrije zemljom zajedno sa grožđem koje je na njoj. Kad nastane pokrivanje vinograda onda radnici traže i grabe se ko će pre doći do pokrivene gidže da pojede grožđe koje je na njoj. I ova se gidža zove božja brada. U Aleksinačkoj Moravi božja se brada pri branju vinograda smulja i njenim se sokom okupa njena loza. I u Prokuplju ostavljaju poslednju lozu neobranu. (Sitne beleške od Tih. R. Đ. u "Brank. Kolu" za 1896. g. str. 882.) Prevodilac.
[101]

Afanasijev'': Vozren. Slavјаn''... t. I. Passim. 86

[102]

N. Nodilo: Rad iugosl. akad. LXXXIX.

[103]

Veselovskij: Istraživanja o poreklu religiozne poezije u Rusiji. - Petrograd. 5. fasc. str. 82 - 83, 8 fasc. Izvĕstiја. Sbornik'' za narodni umotvoreniја - Sofija. - god. 1889. i dalje; t. III. str. 15, t. v. str. 29; t x. str. 24. Vidi tako isto i u zbirci narodnih pesama braće Miladinovaca, str. 525. [104]

Sv. Ilija igra isto tako znatnu ulogu i u folkloristici i u kultusu Rumuna. Njegov se dan slavi u svim selima; on pogađa gromom one, koji se zaborave i rade toga dana. Cela mu je nedelja posvećena, od 20 - 27 jula; ova se nedelja završava malim sv. Ilijom. Ovaj je još strašniji od velikog. (On ubija svojom palicom one koji ne veruju. Crkve njemu posvećene mnogobrojne su. Ove mi je podatke saopštio Kalojano iz Bukurešta).
[105]

Sbornik Slovansky t. v. Prague, 1886. Fr. Krauss, Sagen uhd Maerchen der Sudslaven, I, 64. Kres (Revue Slovine), IV, 402.

[106]

[107]

[108]

II, 31.; ovaj se "Život" nalazi u Monumenta Pertz-a (X, XII). Ponovo je štampan in usum scholaruni, 1868. U Hanovru.
[109]

De administrando imperio, gl. IX.

[110]

Crkvena uredba Petra Velikog 1721. spominje još među ostalim sujevericama i običaj, da se ljudi mole Bogu pod hrastom, od koga sveštenik posle deli vernima grančice. U maloj Rusiji veruje se, da za vreme burv, Bog ili sv. Ilija gone zle duhove, a oni se posakrivaju u kuće, crkve, pod izvesna drveta, a naročito pod hrastove (Mbchal, str. 63.). Evo te uredbe Petra Velikog: (š. 5) "Isto tako postoje neki nepristojni štetni obredi. Čuli smo da u Maloj Rusiji, u izvestan praznik vode u litiji ženu, koju nazivaju Pjatnica (Paraskeva, Petka), i da joj blizu crkve narod odaje neke počasti, i čini poklone, u nadi, da za to od nje dobije druge poklone. Isto tako, na jednom drugom mestu sakupljeni popovi čitaju molitve pod hrastom, posle čega oni dele narodu grančice, kao znak blagoslova. (Prevod Tondini, Paris, 1874. god.)
[111]

Das Homiliar des Bischofs von Prag, Beitrage zur Geschichte Boemens; I, Prag. 1863. (Ovaj je spomenik iz XII v.)
[112]

Miklošić, Etymologisches Wcrterbuch, str. 80.

[113]

Helmoldi presbyteri Chronica Slavorum, izdanje Pertz-a, in usuin scholarum, Hanovre, knj. I. 6. "Nam neque iuramentis facile indulgent, neque ambitum fani vel in hostibus temerari patiuntur." Ovaj dosta nejasan slog objašnjava se docnijim, iz glave 83: "Tantum enim sacris suis Sclavi exhibent reverentiam, ut ambitum fani, nec in hostibus sanguine pollui sinant. Jurationes difficillime admittunt, nam iurare apud Sclavos quasi perjurare est ob vindicem deorum iram."
[114]

Knjiga II, glava XII. Cf. I, 6. "Flaminem suum non minus quam regem venerantur".

[115]

87

[116]

Historia Danica, izd. Holder, Strasburg, 1886. knj. XIV, str. 444.: "Erat enien simulacrum urbi praecipua civium religione cultum... sed falso sacri Viti vocabulo insignitum''.
[117]

Cf. Thietmar, Chron. knj. VI (Opis hrama Redarv.)

[118]

Ovi višeglavi idoli su česti kod baltičkih Slovena. Cf. bog Triglav, Porenucije sa četiri glave a peta na grudima. "Mutlos (deos) duobus vel tribus, vel eo amplius capitibus exsculpunt. (Helm. I, 83.) "Dum in urbe Brandeburgensi ydolum tribus coleretur" (Pulkavina hronika uz god. 1156, Fontes rerum Bohemicarum, t.) v, Prag, 1893. str. 89.
[119]

Ili što je verovatnije, medovinom.

[120]

Domostroj ruski (XVI v.) naređuju vernima koji ljube krst ili ikone, da brižljivo zadrže svoje disanje u tom trenutku.
[121]

U Maloj Rusiji spremaju poslednje veče u godini mnogo kolača za večeru. Nameste ih jedan na drugi pred domaćinom na stolu, i isteraju decu napolje. Oni se vrate i pitaju: gde je otac: Zar me ne vidite, deco? - pita ih on iza kolača. - Ne, oče. - Da Bog da, da uvek tako bude, da imamo uvek toliko žita kao večeras." Etnograf. ekspedicija u j.-z. Rusiju, građu sabrao Čubinski, t. III. Petrograd, 1872. - Istu stvar beleži i Šajn. Schein Sejp'' u moligevskoj guberjuci: Materiјаli dlја izučeniја bita... severno zapadnago kraја, t. I (drugi deo, str. 607). - U Hercegovini (po Karadžiću, Rečnik, kod reči migati se) dva lica uzmu među se božićni kolač - česnicu, i jedan pita drugoga: "Vidiš li me?" - "Malo", - odgovara drugi... "Da Bog da, da te do godine ni malo ne vidim" (tj. da do godine toliko žita bude u izobilju, a hleb da bude tako debeo, da te ne vidim iza njega).
[122]

Po Thietmar-u Sloveni, stanovnici grada Riedgast-a (Rethra?) služahu se takođe konjem, radi tumačenja budućnosti: "Cum huc idolis immolore seu iram eorum placare conveniunt, sedent hi duntaxat cae teris astantibus et invicem clanculum mussantas terram cum tremore infodiunt, quo sortibus emissis rerum certitudinem dubiarum perquirant. Quibus finitis, cespite viridi operientes equum qui maximus inter alios habetur et ut sacer ab his veneratur super fixas in terram duarum cuspides hostilium inter se transmissarum supplici obsequio ducunt et prae missis sortibus (quibus id.) exploravere prius, per hunc quasi divinum denuo auguriantur" (Chronicon, VI, 24.). Ovo gatanje konjem nalazi se i u Štetinu (Herbordi Vita Ottonis, II, 33.). "Habebant caballum mirae magnitudinis... Iste toto anni tempore vacobat tantaeque fuit sanctitatis ut nullum dignaretur assessorem, habuitque unum de quatuor sacerdotibus templorum custodem diligentissimum. Quando ergo itinere terrestri contra hostes aut praedatum ire cogitabant, eventum rei hoc modo per illium solebant praedicare: Hastae 9 disponebantur humo, spacio unius cubiti ab invicem disiunctae. Strato ergo caballo atque frenato, sacerdos tantum freno per jacentes hastas in transversum ducebat ter atque reducebat. Quod si pedibus inoffensis hastisque indisturbatis, equus transibat, signum habuere prosperitatis et securi pergebant; sin autem, quiescebant." O gatanju konjem vidi još: Die Deutschen Opfergebräuche - (Breslau, 1883. str. 24.). - Hopf, Thierorakel und Orakelthier, str. 68; - Saupe, Der Jndiculus superstitionum (Leipzig, 1891, str. 18. Tobolka u Časopisu Olomuckog muzeja. 1894.)
[123]

Treba li dovesti u vezu sa kultusom Svetovidovim i versku zastavu, koja se zove stanica (stanitsa) i o kojoj govori Saks Gramatik (str. 569). Ova je zastava bila izvanredne veličine i boje. Poštovana je isto tako kod Rujana kao i svi ostali bogovi. Kad je nošahu pred sobom, verovahu, da im je sve dopušteno... "Toliko bejaše njihovo sujeverje, da je auktoritet ovoga parčeta materije vredeo mnogo više no kraljev ugled." Svetovid je pre svega ratni bog, i zastava je izvesno simbol rata. 88

[124]

Str. 574. Scripta historia Jslandorum, - Hafniae, 1842, tome XI, str. 348.

[125]

[126]

Po Gilferdingu (Ist. balt. Slov. str. 173.) ime Svetovida - Szventovit, - spomenuto je još i u jednoj karti Fridr. Barbarose 1170. god. (Codex Pomeranus; № 28.) Nisam imao pri ruci ovaj spomenik.
[127]

Manastir, osnovan 822. g. na obali Vezera od kaluđera iz Korbije radi evangelizacije Saksonaca. Škola korvejska imala je u docnije doba veliku važnost u Nemačkoj, kao i škola u francuskoj Korbiji. Danas je to obična crkva. Pr.
[128]

Helmold, I, 6.

[129]

Metuntur propter familiaritatem deorum, vel potius daemonum quos maiori cultu venerantur quam ceteri, veli Adam Bremenski (Descriptio Jnsularum Aquilonis, 165.).
[130]

Cf. Saint Matthieu, gl. XXVII, - V. 64.

[131]

Korvejski kaluđer Boso beše doneo u manastir ostatke Sv. Vida: "qui cum esset admirandae sanctitatis ad augmentum virtutum suarum beataeque memoriae Saxoniae preciosum attulit thesaurum reliquias videlicet pretiosi martyris Viti." (Widukindi Res gestae Saxoniae, knj. III, 2.) U srednjem veku su jako tražene bile ove relikvije. U početku X v. češki vojvoda Vaclav dobi od cara jednu ruku sv. Vida, i podiže sabornu crkvu u Pragu, koja i danas nosi ime sv. Vida. - Obitelj Korvej osnovaše 822. g. kaluđeri iz Korbije i Pikardije. Od kuda joj to ime: "Veniente eo ad urbem que nova Corbia vocatur, ab ea nomen sortita, unde cepit sclicet, ab illa Francorum Latinorum Corbia, ubi requiescit sanctus Vitus infans et martir..." (Thietmari Chronicon, II, 19. (11) ad ann. 1002.)
[132]

Die Slavenchronik Helmolds - Gaettingue, - 1873; g. Velkel upućuje na ova dela: Wigger: Mecklenburgische Annalen, Schwerin, 1861, str. 144, 148; Harenberg: Monumenta historica adhuc inedita - Braunschweig, 1750, Prolegomena critica; Wigand: Cesch. d. gefurst. Reichsabtei. Corvey, str. 148; Ledeburg: Allgem. Archiv fur die Geschichtskunde des Preussischen Staats, v. str. 331. i dalje; Giesebrecht: Wendische Geschichten, str. 280, i dalje.
[133]

Bio bih zahvalan čitaocima ove knjige, ako bi mi hteli pobeležiti tekstom i primerima potkrepljene sve idole ili neznabožačka lica, preobraćena u hrišć. svece, koji im odgovaraju. Rado se navodi kao primer: hram sv. Viktorije u Purijeru (a Pourričres) (Campi putridi); jedna sveta Afrodiza, koja bi bila zamenila Veneru; svetac Amadur, koji bi bio zamenio Kupidona. Ima još primera. Želeo bih tačnih naznačenja.
[134]

Mactantque diis suis hostias de bobus et ovibus, plerique etiam de hominibus cristianis quorum sanguine deos suos oblectari jactitant (Helmold, I, 52, Cf. ib., 83.). Nec tam dulicia vel iocunda nobis fuerunt Slavorum

89

pocula quod videremus compedes et diversa tormentorum genera quae inferebantur Christicolis de Dania advectis. - Cf. Nestorovu Hroniku, gl. XXXIX (str. 66. franc. izdanja). Maligni homines insano furore correpti, magno tumultu, securibus et gladiis aliisque, telis armati sine ulla reverentia in ipsam ducis curtim irrumpentes, mortem nobis sine ulla retractatione, nisi quantocius de curia et de ipsa civitate fugeremus comminebantur (Herbordi Vita Ottonis, II, 24.). Adam Bremenski: "Deinde reliquam peragrantes Sclavoniam Sclavi rebellantes omnes ecclesias incenderunt et ad solum diruerunt. Sacerdotes autem et reliquos ecclesiarum ministros variis supplilciis enecantes nullum christianitatis vestigium trans Albiam reliquerunt (II, 40) Ovo se zbiva u 1002. g. Docnije (III ka. god. 1066) Adam Bremenski priča ovo: "Johannes episcopus senex cum ceteris christianis in Magnopoli civitate (Mecklenburg.) captus servabatur ad triumphum. Jlle igitur pro confessione Christi fustibus caesus, deinde per singulas civitates Slavorum ductus ad ludibrium, cum a Christi nomine flecti non posset, trunctatis manibus ac pedibus in platea corpus eius projectum est, caput vero eius desectum, quod pagani conto praefigentes in titulum victoriae deo suo Redigast immolarunt... Jtaque omnes Sclavi, facta conspiratione generali, ad paganismum denuo relapsi sunt, eis occisis qui perstiterunt in fide". Tako, dakle, po Helmoldovom i Adama Bremenskog svedočanstvu, stanovnici ostrva Rujna behu fanatičniji nego ostali Sloveni.
[135]

Pom. izd. str. 578. Jbid. 577. Monumenta Germaniae historica, od Pertza, XII, str. 868. Cf. Zend: çpénta, isti smisao.

[136]

[137]

[138]

[139]

Vidi O. Belzer, Genealogia Piastow, Krakov, 1895 4%. I rezime je u Bulletin international de l' Academie des Sciences de Cracovie - januar, 1896.
[140]

Fontes rerum Bohemicarum, t, P, str. 17, 18, 369 - 386. Contra Liudevitum quoque sclavum ex Panoniae, itd. str. 94.

[141]

[142]

Vidi o ovom pitanju Maretićevu raspravu u studiji o imenima srpskim i hrvatskim (Rad. LXXXI, 1886). U jednom svom radu objavljenom iduće godine u Archiv-u Maretić je izmenio svoje zaključke, i predlaže novo tumačenje. Vit za nj znači laetus; i Svetovid bi značio fortis laetusque (Archiv, t. x, str. 136.) Miklošić u svom Etimol. Rečniku veli, da se vit u reči Svantovit, nikako ne može objasniti slovenskim jezikom, i predstavlja prosto sv. Vida. Ma koliko da se poštuje auktoritet Miklošićev, neka je dopušteno ovde ne primiti njegovo mnenje. Njegov ga hiperkriticizam katkad daleko odvuče. Njegovi etimološki zaključci nisu uvek neprikosnoveni. Tako on na str. 148. u svome rečniku navodi slovenačku reč curent, korent, korant, kore fastnacht (vigil - budan, čio) i dodaje: vergl. Klr. kurent, frchliche, hochzeitsarie. Ne znam šta znači slovenačko kurent. Ali mogu potvrditi, da malorusko kurent - veseo izgled - radostan, jeste prosto pozajmljeno poljsko kurant koji ima isto značenje, i koji je samo prepis francuskoga"courante" vrsta igre, i prema tome znači: izgled u igri, veseo. Jl faut que je vous chante Certain aire que j' ai fait de petite courante 90

(Moliere, les Facheux, II, 5.)
[143]

Vidi dopunsko objašnjenje Jagićevo (Archiv. f. slav. Phil. t. XIX, str. 368.), gde misli na koren vi (tući, biti) viti, vijati. Ova je hipoteza možda i suviše oštroumna.
[144]

Svit - Svetlost. Einleitung, 396.

[145]

[146]

Arcon opidum vetustissimi simulacri cultu inclytum (XIII, str. 505). Ovaj simulacrum je izvesno Svetovidov idol.
[147]

Osim ako se ime jednog svetilišta, slavnog po svojim proricanjima, ne vezuje za koren rek - reći.

[148]

Ne bi li se ime Svetovid moglo protumačiti rečju: svkt - mundus, i korenom od glagola videti? Jer u našem jeziku to lično ime i ima to značenje. Ovu hipotezu treba dovesti u vezu sa samim likom Svetovida idola, koji kako smo napred videli, ima četiri glave, koje gledaju na sve četiri strane sveta. Prema tome to bi bio bog, koji sve vidi, ceo svet, a to i jeste najviši Bog po slovenskoj zamisli. Prevod.
[149]

J. Wunsch, Rujana u češk. časopisu: Osvěta, 1875. Nemam pri sebi radove ove komisije. Na žalost ništa određenoga nisam našao ni u brošuri g. Rudolfa Bajera (Rudolf Baier) Die Jnsel Rugen nach ihrer archaeologischen Bedeutung (Stralsund, 1886.). - Zadovoljavam se uputiti samo na Archiv. fur Anthropologie, t. XXI str. 591, i na Antrophologie, god. 1894 (članak Salomon-a Reinach-a).
[150]

Ovaj je spomenik snimljen i izdan u Aarboger for nordick Oldyndighed og Historie, god. 1873., str. 327 (saopštenje profes. W. Thomsen-a) u Archiv. fur Anthropologie, t. XXI i u Anthropologie god. 1898. Ja ga ponovo donosim na kraju knjige.
[151]

Jedan arheološki revi objavljen pre nekoliko godina na poljskom jeziku, zvaše se Swiatowit.

[152]

Vidi o tom osim dela Weige-a (Archiv. f. Anthropologie, tome XXI, str. 591.) rad g. A. Hartmann-a Becherstatuen in Ost. Preussen. (Ista zbirka od iste godine, fasc. III.)
[153]

Idol o kome je reč figurira na koricama Revue d' archéologie, izdanog u Lavovu. Mislim da ovaj list više ne izlazi.
[154]

Lelevelj tako isto veruje u autentičnost prilvičkih izvora i lafa bamberškog. Veli: da Danci čuvaju u kopenhagenskom muzeju jednog idola Svetovida, koji po svedodžbi Thomsen-ovoj nije nikad ni postojao. Za sve što se tiče pitanja o lingvistici slovenskoj on nema potpuno kritike. Po podacima, koje je prikupio Beaudouin de Courtenay, idola je otkrio jedan inžinjer (čije ime ne spominje) kao poljski emigrant, koji je došao iz Pariza ili Belgije za vreme revolucije 1847 - 1848. On saopšti svoje otkriće g. Potockom; no usled političkih događaja, on bi prinuđen naglo ostaviti Galiciju. G. Potocki pripisa sebi u zaslugu to otkriće i posla spomenik učenom društvu u Krakovu (vidi dalje str. 112 - 113.). Svetovid je bio bog baltičkih Slovena; no da li se njegov kultus prostirao i do Slovena u današnjoj Galiciji? U poljskim analima, vrlo siromašnim u mitološkim podacima, o Svetovidu nema nigde spomena. Poljska hronika krakovskog vladike Vinsenta priča pod 1109. g. ovu epizodu: "Est beati Viti Crusvicae (u Krušvici u Velikoj Poljskoj) basilica, in cuius pinnaculo quidam 91

inaestimabilis et habitus et fromae visus est adolcscens, cuius indicibilis, ut aiunt, splendor non modo urbem sed urbis quoque proostia illustrabat. Hic eo desiliens cum aureo pilo turmas eminus antecedit, non paucis claram numinis virtutem cernentibus et rei tantae mysterium tacita veneratione stupentibus; donec ad urbem Nekel pilum quod gestabat, quasi vibrans, disparuit..." Ohrabren ovim čudom, Boleslav se krene protiv grada Nakela, i osvoji ga. Vidi se u ovoj ulozi, koja se pripisuje svetilištu svetoga Vida, bleda uspomena na Svetovida (Vincentii Cracoviensis episcopi Chronicon, ap. Bielowki, Monumenta, II, str. 340).
[155]

Vidi o ovim lažnim spomenicima članak g. Jagića, Zurslav. Runenfragfn, Archiv. f. slav. Philologie, t. v, str. 193; - T. Vajgel u svome delu o slovenskim idolima, na koje se i ja pozivam, reprodukuje i opisuje zdručkog idola, ne istavljajući o njegovoj autentičnosti nikakvu sumnju. G. Hartman i Solomon Renah dopuštaju ovu autentičnost. Priznajem, da ja u to još nisam ubeđen. Sreznjevski, koji je proučavao ovoga idola u Krakovu, vrlo je rezervisan o njegovoj istinitosti. Bio bih srećan, da se ovo pitanje reši bilo u jednom bilo u drugom smislu. Iduće god. 1874. na kongresu arheološkom u Kijevu, posetio sam i razgledao krakovske zbirke. Idol, o kome je reč, sad pripada Akademiji Nauka u Krakovu. Predsednik akademije g. Majer izvoleo je dati mi u minijaturi taj lik, koji sam ja dao Senžermenskom muzeju, gde se i sada nalazi pod br. 21886. - G. Solomon Renah reprodukovao je ovaj lik u Anthropologie od god. 1894. str. 174; i izvoleo mi poslati kliše. G. baron Davril takođe je poklonio institutu jedan faksimil toga spomenika.
[156]

Vidi dalje str. 112- 113. Knytlinga Saga (loc. cit.) spominje isto tako idola Repvit-a i Puruvit-a.

[157]

[158]

Saks navodi natprirodne kazne, koje su ti bogovi ili bolje - demoni dosuđivali neznabožačkim Slovenima. Navodi takav jedan primer, koji je teško prevesti: Nec mirum si illorum potentiam formidabant a quibus stupra sua saepe numero punita meminerant. Si quidem mares in ea urbe cum foeminis in concubitum adcitis canum exemplo cohaerere solebant, nec ab ipsis morando divelli poterant, interdum utrique perticis e diverso appensi inusitato nexu ridiculum populu spectaculum praebuere. Ei miraculi foeditate solennis ignobilibus statuis cultus accessit creditumque est earum viribus effectum quod daemonum erat poraestigiis adumbratum". Ovo ponavlja i Knytlinga Saga. Malo dalje (str. 579). Saks ne okleva ispričati i neka čuda izvršena molitvom novih hrišćanskih sveštenika. "Nec praedicationis eorum ministerio miracula defuere". Bez sumnje on hoće prema neznabožačkim čudesima, koja ne spori, da stavi hrišćanska, koja se još manje mogu sporiti.
[159]

Ebbo, III, ap. Pertz. Monumenta, VII, str. 861, 865, Herbord, III, 6. "Civitas vexsillis undique circumstantibus cuiusdam idoli Geroviti nomine celebritateni agebat."

[160]

[161]

Krek je objavio 1876. u Archiv. f. slav. Philol. jednu studiju o Velesu, Volosu i Vlasiju (Blasius). Danas je ovaj rad već nepotpun i preživeo.
[162]

Navod u Kreka, str. 425; nemam pri ruci staroslov. tekst. Rostov je danas u guberniji jaroslavskoj. Po Kreky, ib.

[163]

[164]

92

[165]

Jagić, Archiv, XII, str. 305.

[166]

Sreznjevski nije nigde našao oblik Veles u svojoj građi za rečnik staroruskog jezika. On zna samo za oblik Volos.
[167]

Sveska I, str. 697. Afansijev'', str. 474, 475, 476, 697 - 98. Pogodin, Drevn. ruskaја istoriја, II, 637. Miklošić je mogao čitati stare češke tekstove. Izgleda da ih je navlaš zaboravio. Archiv f. slav. Phil. XII, str, 601. Globus, 1898, 318.

[168]

[169]

[170]

[171]

[172]

[173]

O ovim fonetičkim teškoćama vidi raspravu Kreka, str. 476. Krek misli, da je Veles morao biti prvobitni oblik.
[174]

Bernh. Schmidt, Das Volkleb des Neugrichen, I, 35. Članak g. Šišmanova u S''borniku za narodni umotvoreniја, nauka i knižnina, Sofija, t. XI, str. 531. A Popov'': Vliјаniја cerkovnago učeniја (Kazan', 1883, str. 113- 115). Krek je pobrojao i naveo sve ove spomenike u Einleitung, (str. 384-385).

[175]

[176]

[177]

[178]

Knez Vsevolod trčao je pre pojenja petlova od Kijeva do Tmutorakana, i presecaše put velikom Horsu, t. j. po komentarima, došao je u Tmutorakan pre izlaska sunca.
[179]

Archiv fur slav. Phil. v, str. 8 - 9. Tu skoro je predložena i veza između Horza i vogulskoga Kwares-a, nadimak boga neba.
[180]

O Svarogu vidi dalje.

[181]

Grčki kaluđer iz XI v., pisac jedne Χρονικςν σιντιμον. Vidi Krumbacher, Gesch. d. Byzant. Litteratur, str. 129.
[182]

Jagić, Archiv f. slav. Philol. t. v, str. 1.

[183]

Dažbog se nalazi tako isto i u Slovu o polku Igorovu, gde se narod ruski zove unukom Dažboga. Tako nazivanje od hrišćanskih pisaca izgleda mi nemogućno; ovaj epitet je užasan argument protivu autentičnosti, ako ne celog, a ono izvesnih delova ovoga dela.

93

[184]

Arch. f. slav. Phil. t. v, str. 6. Idol sa sedam glava bio bi u jeziku baltičkih Slovena Sedmoroglav (kao Triglav). Neće li ovo biti Simargl, koje je došlo u Rusiju izopačeno kao Suarasici? Ova se hipoteza ovde prvi put iznosi. Ja to činim na svoju odgovornost.
[185]

Miklošić veli u svome Etimološkom rečniku, da je ime Mokoš uzajmljeno iz jednog zbornika XVI veka; ovo se ime nalazi ovako kako je i u njegovom izdanju Chronica Nestoris - Vienne, 1860. str. 46, vrsta 27.
[186]

G. Krek (407) osporava ovaj postanak reči Mokoš: ali tekstovi, koje je Jagić naveo, veoma su precizni, i ne izgledaju, da mogu dati mesta ikakvom drugom tumačenju.
[187]

Sv. Pavle Korinćanima, II, VI, 15. Bjelovski, Monumenta Polonis: historica, t. I, str. 226. Archiv fur sl. Philol. IV, str. 124.

[188]

[189]

[190]

Kašubi - Kassuby, slov. pleme, srodno Poljacima, ali očuvalo svoje etnografske osobine, i nije se sjedinilo sa ostalim poljskim plemenima. Žive na zapadnoj strani donje Visle, dopirući čak do Baltičkog mora Pomeranije. Pruski kralj, kao naslednik pomeranskih kneževa, i danas nosi titulu: kašupski vojvoda. Varoš Kolberg je njihovo glavno središte. O njihovom brojnom stanju etnografi se ne slažu. Po pruskoj drž. statistici od 1890. ima na 55 000 duša; no biće ih nešto preko 100 000 duša; mnogi su odseljeni u sev. Ameriku; katolici su. Jezik im je najsrodniji poljskom, a zadržao je dosta tragova izumrlog jezika pomeranskih Slovena. Njihova je literatura ograničena na vrlo uzan broj narodnih publikacija. Kašubi sami sebe obično zovu Slovinci. Prevod.
[191]

Šafarik je posvetio Svarogu specijalan rad u Razpravy zoboru věd slavanskych. (Prag, 1865.)

[192]

Imao sam u rukama i grčki tekst i staroslovenski prevod, po jednom zborniku iz XII v. iz manastira sv. Srđa; objavio ga je Sreznjevski u Drevnie pamјаtniki pis'ma i јаzika - Petrograd 1869. pa 4°.
[193]

Ovaj je spomenik objavio Tihonravov, a citirao ga je g. Šišmanov, u S''borniku za nar. umotv. nauka i knižnina (t. IV, Sofija, 1891).
[194]

Ruska literatura (na franc.) str. 22. Kotljarevski: Celokupna sočineniја - izdanje Akad. Nauka; (u Petrogradu t. IV, str. 512.). Henopol: Histoire des Roumains - Paris, Leroux, 1896. t. I, str. 107.

[195]

[196]

[197]

Jter Buda Adrianopolim, anno, 1553. prvi put ga izdao Fortis u Viaggio in Dalmazia; ponovo ga štampao Salaj (Szalay) u Monumenta Hungariae, Historici Scriptores, t. II.
[198]

K. Iriček: Cesty po Bulharsku Prag. 1886, str. 75.

[199]

Izgled na ovaj klanac i slika njegova iz XVIII veka koja predstavlja Trajanova vrata (po Marsiljiu) nalaze se na str. 648 - 9. i 656 - 7. istoga dela Šlumbergerovog: Epopée bysantine au X sièle. Ovu je kapiju srušio jedan paša oko 1835. g. ili 1836. Okolni stanovnici pripisuju to srpskom Kraljeviću Marku. 94

[200]

Iriček: Ist. Bugarske, Odesa (na ruskom) 1882, str. 93 - 95. - Naravno drži da je to bio bugarski carević!

Pr.
[201]

Rečnik Vukov str. 774. - Ovo je grčka legenda o knezu Ανήλιος koji nije mogao podnositi sunce (Schmidt, Griechische Mdrchen, Leipzig, 1877, str. 30, 31.) - Haxthausen (Studien uber die neure Zustände Russlands) II, str. 460. pribeležio je o Trajanu jednu sličnu priču iz Besarabije.
[202]

Pod perom Prokopija postao je svecem (306. 5). Navodi jedan tvrdi grad τού άγίου Τραϊανου. To je grad divi Traiani. Divus je na grčki preveden sa άγιος. Nigde nema svetog Trajana. - Iriček, Das christliche Element in der Balkanldnder, Vien, 1895 - str. 98.
[203]

"Temporibus Svigeri decimi tertii episcopi Brandenburgensis fuit in Brandenburg rex Henricus qui slavice dicebatur Pribislaus, qui christianus factus, idolum quod in Brandenburg fuit cum tribus capitibus quod Triglav slavice dicebatur destruxit" (odlomak Chron. Brandenb. ap. Mader, str. 264.). Na ovog boga a možda i na ovaj navod misli češki hroničar Pribik Pulkava (XVI. v.; Fontes rerum Bohemicarum, t. V, str. 89.): "Jn illis diebus fuit quidam Henricus rex Prybislaus slavonice nominatus urbis Brandenburgensis et terrarum adjacencium, sicut Brandenburgensis testator Chronica... Hic dum adhuc gens esset ibi permixta Slavonica et Saxonica, deserviens ritibus paganorum et in urbe Brandenburgensi ydolum tribus capitibus inhonestum ab incolis colebatur." Češki prevodilac prevodi: "jedan idol sa tri grube i prljave glave".
[204]

Pričao mi je jednom Ivan Turgenjev o životu ruskih raskolnika ovu anegdotu, koja nije bez veze sa ovom epizodicom. Jedan ruski činovnik, pok. Melnikov, u ruskoj literaturi poznat pod imenom Peščerski, imađaše zadatak da pazi na raskolnike. Behu mu kazali, da u jednoj šumi, preko Volge, ima jedna sumnjiva kapela, gde se skupljaju raskolnici, da se klanjaju jednom liku, koji pravoslavna crkva ne odobrava. Uspe li dići tu ikonu odatle, daće mu se krst sv. Ane. Melnikov se umeša među raskolnike, i kad oni behu u zanosu svojih molitava, on najedanput poviče: "Ana na šiju". Uplašeni ovom nerazumljivom vikom, svi verni ostaše nepomični. Melnikov tada skoči, zgrabi ikonu, i umakne s njom, pre nego su oni i mogli povratiti se od svoga straha.
[205]

Žurn. Min. Nar. Prosvešč. sept. 1885. Osim ako se ovo poslednje ime nalazi u imenu Simargl ruske hronike. Vidi gore, str. 123 - 124.

[206]

[207]

Kod hrišćanskih Slovena nalaze se kapele iznad gradskih vratnica; npr. u Vladimiru na Klijazmi i u Volni (vratnica zvana Oštra Brama, itd.). Ovaj hram na životinjskim rogovima jeste po svoj prilici samo jedna kapela.
[208]

Ovaj je navod proizveo mnoga komentarisanja. Mi ništa pouzdano ne znamo o upotrebi pisma kod neznabožačkih Slovena.
[209]

O Svarožiću vidi napred str. 126 - 129. O vračanju kopljima vidi glavu o Svetovidu i Triglavu.

[210]

95

[211]

Lajbnic u Scriptores rerum Brunswicensium, I, str. 191. navodi ovaj citat po Lelevelju: ali ja ne mogu overiti njegovo poreklo: "Post mortem Caroli imperatoris quidam non veri christiani praecipue trans Albeam susceptam fidem Christi relinquentes idola sua projecta, Hammon scilicet Suentobuck (Sventi Bog, uporedi: Svetovid), Witulubbe (?) Radegast cuni ceteris erexerunt et in loco pristino statuerunt."
[212]

Navod u Jagića, Archiv, V, str. 204. Rad. Jugosl. Akad. LXXXI. Sacra Moraviae- historia, Salcburg, 1710.

[213]

[214]

[215]

Reč poegoeda još i danas se nalazi u jeziku Kašuba, ili pomeranskih Slovena. Vidi Dictionnaire de Ramult (sub. voce) Cracovie, 1893. g.
[216]

Ovde vladika očevidno pronalazi nova imena. Otkuda bi neznabožački sveštenici znali za Prijapa i Belfegora? Po svoj prilici on je mislio, da u Pri i Peg. nađe elemente ovih dvaju imena.
[217]

Maretić, Rad, LXXXI. U Knytlinga Saga govori se o bogu Tiernoglav (bogu sa crnom glavom).

[218]

[219]

Crni Bog prouzrokovao je i kod Šafarika jednu krupnu grešku. God. 1835. Kolar, koji se truđaše biti i mitolog, a koji je bio najmanjeg kritičkoga duha, mislio je, da je u Bambergu u Bavarskoj pronašao jednoga slovenskoga idola sa runskim natpisom Carni Bog. U katedrali ove varoši je grob vladike Otona, slov. apostola. Šafarik objavi u jednom praškom časopisu poduži rad svoj, koji bi preštampan i u njegovim Sébrene Spisy, str. 96 - 100, i koji je dugo smatran kao autoritativan. No on je bio žrtva jedne mistifikacije. Crni Bog iz Bamberga otišao je u društvo obotridskih bogova u Najstrelicu, koji su već odavno izgubili svoju autentičnost, te naveli i Kolara na grešku. - Lelevelj i mnogi drugi. B. Archiv. f. slav. Phil. t. V, str. 193. i dalje.
[220]

Npr. kod Arnolda. Chronica Slavorum: Geromarus (III, 82). Jeromarus (VI, 10). Vidi rad g. Briknera: Myth. Studien u Arch. f. slav. Phil. t. XIV. U usmenoj literaturi u Maloj Rusiji kraljica Rusaljaka, zove se Diva, Divka (Machal, str. 119.). Vidi Ralston, The Songs of the russian people, str. 120 - 139. i ruske spomenike, koje navodi Machal, str.

[221]

[222]

[223]

95.
[224]

Dziady je, kao što se zna, naslov jedne romantične Mickijevićeve pesme. Prva ideja ove pesme pozajmljena je iz folklora Bele Rusije.
[225]

Č. Zibrt, Starofeske obyčejé. Strane: 195. i dalje. Vidi i Fontes rerum Bohemicarum (Prag, 1884.) str. 484. "Spiritus qui Krzetky dicuntur." Zibrt je objavio i jednu interesantnu monografiju: Skřitek v lidovim podáni staročeskem (Skritek u starim češkim predanjima), Prag, Simaček, 1891.
[226]

Raziskaniја, 6. svezak; Izvĕstiја Petrogradske Akademije, 1892, str. 168. Veselovskij, istraživanja... str. 295; Sreznjevski, Materiјаli sub voce. Vila. 96

[227]

[228]

Što je reč vila iščezla u ruskom, to je po svoj prilici otuda, što je zamenjena rečju Rusaljka. (Vidi str. 178. i dalje.)
[229]

Karadžić, I, 65. Kad kiša pada a sunce greje, Bugari pričaju da se Samovile kupaju (Karavelov, Rad, str. 241.). Karadžić, I, 158.

[230]

[231]

[232]

U životu Marka Kraljevića vile igraju veliku ulogu. Osim pesama vidi i komentar g. Halanskoga: Južno slovјаnskie skazaniја o Kraljević'-Markou - Varšava, 1894.
[233]

Cesty po Bulharsku - Prague, 1888. Ova je linija dosta razmaknuta.

[234]

Pr. prevod.
[235]

Vidi u Bugarskom rečniku od Duvernois, članke: Vila, Samovila, Samodiva, itd. Reč samodiva prodrla je i u grčki jezik pod oblikom σαμοντιδα - Zbornik', t. IX, str. 80. - koji Matov citira u svojim Grčko-bugarskim studijama.
[236]

Miklošić: T'rkische Elemente, dodatak. Šišmanov: Prilog bugar. narod. etimologiji (Sbornik'', t. IX, str. 553.). Machal, str. 126 - 130, 132, 144. itd. Raziskaniја, Izvĕstiја Petrogradske Akad. Nauka, ruska sekcija t. XLVL str. 181 - 185).

[237]

[238]

[239]

[240]

Ko želi videti, dokle se napred u ovom pitanju otišlo dovoljno je, da uporedi Šafarikov rad o Rusaljkama (pisan 1833, ponovo štampan u Sebrane Spisy, Prag, 1865) i četiri-pet strana koje im je posvetio Šišmanov (Sofija) u sv. IX. Sbornik''-a. - Vidi o ovom pitanju Miklošića: Die Rosalien, ein Beitrag zur slav. Mythologie. (Sitzungsberichte der Kais. Akad. der Wiss. - Vienne, 1869.), Tomašek, Ueber Brumalia und Rusalia (ib. 1869.); Veselovski u Žurnal' Minist. Nar. Prosvi'šč., 1885. i Izvĕst. ruske Akad. Nauka t. XLVI, 1890.
[241]

Na drumu koji od nasipa Trstenik - Kraljevo skreće za Vrnjce nalazi se na sredini puta jedna uzvišica okruglog oblika u sred ravnoga polja. To mesto seljaci zovu rusalija. Prev.
[242]

Rusaljke su izazvale znatnu literaturu. Osim onih napred citiranih dela, može se videti i Machal str. 115. i dalje, i u Ralston: The songs of the Russian people. Londres 1872, str. 139 - 146.
[243]

Vidi navedene tekstove Mahalove, str. 149. Miklošić, Etym. Wörterbuch, sub. voce.

[244]

97

[245]

Helmold ovde po svoj prilici misli kao pohvalu bogu koja se čini službom u crkvi. Nestorova Hr., god. 983. str. 67. fr. izd. Vidi glavu o Perunu. Njega je naveo Kotljarevski, Pogr. običaji, str. 124.

[246]

[247]

[248]

[249]

Kolar je u svome komentaru o "slavy Dcera" (knj. II, sonet 28) otkrio jedan vrlo zanimljiv tekst u merzeburškoj Brotulfovoj hronici; po rečima toga teksta niko nije smeo oseći u toj šumi ni drvo ni granu. Ko to prestupi, kazni se smrću. Tu se skupljahu neznabožački Vendi, da proslave neke praznike. Nemački hroničar misli, da ime Zutiberus znači nekog demona.
[250]

Ebbo II, 18. Afanasijev'', t. II, 325. Ebbo, III, 9. Herb. III, 7.

[251]

[252]

[253]

Mnogo je do sada raspravljano o ovom tvrđenju. Jer do danas ništa ne dokaza, da je bilo i slovenskih runa.
[254]

Strogo uzev, ovaj bi se opis mogao odnositi na planine u Češkoj ili na Karpate. Jedan ruski orijentalista g. Fr. Westberg, u svome radu na nemačkom, obavljenom u Izvĕstiја Petrograd Akad. Nauka (1899. tom. XI. №5, str. 212) zanimao se ovim Masudijevim stavom On misli da ovde nije reč o Slovenima, i da ovi hramovi, o kojima se govori, moraju biti negde na Kavkazu.
[255]

Arkona (?) Westberg misli da se ovo tiče poluostrva Taman-a. Uporedi i zlatnu bradu kod Peruna. U srpskom postoji reč vračar-a. (u smislu čarobnik). Citat Zibrt-a, Seznam, str. 85.

[256]

[257]

[258]

[259]

Stavu koji sam naveo u glavi o Svetovidu, i koji se odnosi na ovo verovanje u ruskom folkloru, može se dodati i ovaj: "Domaćin se sakrije iza blini-a (nekog zastora), i pita: Kumo, vidiš li me? - Ne vidim te, odgovara ona. - Da Bog da me ne videla ni iduće godine!" (Šejn'': Materiјаli dlја izučeniја bita sev-zap, kraja, t. II. str. 601
[260]

Nastavljač Kozmin, kaluđer zvani Sbvaza, upotrebljava oblike coenas. On ne menja ništa smisao rečenice. Objavio ga je Hecht, Prag, 1865. Miklošić, Dict. etym. str. 211; nije znao za ovaj tako važan tekst češke hronike.

[261]

[262]

98

[263]

Veselovski, Izvĕst. Akadem. Nauka u Petrogradu, 1890., str. 269.; Machal, str. 121. O navama vidi knjižicu D. Matova: V''rzivulovito kolo i navitĕ (Sofija 1896.); Sv. Simića: Novi podaci o Vrzinu kolu i navama. (Brank. Kolo za 1896. str. 213 - 218.). Prev.
[264]

Objavljeno prvi put 1868, ovo delo preštampala je bez izmene Carska Akad. Nauka u Petrogradu. (Zbornik, t. XLIX, 1071.)
[265]

O ovoj razlici vidi moje izdanje Nestorove Hronike. Pertz, Monum. VIII, str. 263. Bjelovski, Mol. hist. Pol. t. II. Etym. Wurterbuch, sub voce.

[266]

[267]

[268]

[269]

Po svemu ovo mi tumačenje izgleda bolje od onoga, koje sam naveo u indeksu moga izdanja Nestorove Hronike.
[270]

Krek, Einleitung, str. 435. i dalje. Krek, Einleitung, str. 418. Rad čitan u Academie de l' Jnscription, u opštoj sednici od 6. apr. 1900. g.

[271]

[272]

[273]

Arch. f. slav. Phil. t. XIX, 318. Otonov biograf Ebo prevodi Gorovid qui lingua latina Mars dicitur, on ga tako isto zove deus militiae. U svome skorašnjem delu Zur Entstehungs Geschichte der Kirchenslavischen Sprache (izvod iz rada Akad. Nauka u Beču) g. Jagić pronalazi još dva imena, gde se vidi deo vit - Witemir naveden u Conversio Carantanarum (str. 6. i 86). i Unevit.
[274]

Herbordi Dialogus de vita Ottonis, izd. Pertz-a. Hanovre, 1868 (knj. II, 31).

[275]

Einleitung in die slav. Litteratur-Geschichte, drugo izd. Graz, 1885., str. 139 - 412. Miklošiću je na žalost umakla reč contina, jer on nije istorik. Mogao bi joj naći mesto u svome rečniku sub. voce ili kašta ili kat'.
[276]

Titmar pravilno tumači neka slovenska imena: belegori, beleknegine, Jaremirus. O drugima se vara. Tako nailazeći na Medebor (šuma koja ima meda), on prevodi sa Mel prohibe.
[277]

Knjiga, II, 1. Historia Salonitana, izdanje Akad. Nauka u Zagrebu, 1894. Knj. 1. 3. izd. Lappenberg Hanovre, 1868. Fontes rerum Bohemicarum - Prag, 1874 - 1882, t. II, str. 16 i 111 str. 17.

[278]

[279]

[280]

99

[281]

U Krek-a Einleitung, str. 562.

[282]

Snimci 24-32 nisu uneseni u original. G. Leže nije mogao o njima pribaviti dovoljnog objašnjenja. Stoga ih je ustupio za srpsko izdanje svoje Slov. Mitologije, neka se neko nađe. ko će i o tim snimcima moći kazati koju reč. Prev

100

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful