Boanska odeda.

O tome, kako zadobiti smirenje protjerej Vjeeslav Tulupov

1. deo Znaenje i sutina smirenja

2. deo Smirenomudrenost
3. deo Unutranje samouniavanje
4. deo Spoljasnje samounizavanje
5. deo Najkrai put za zadobijanje smirenja
6. deo Bakarne trube. Ispiti slave
7. deo Zakljucak o smirenju
Predgovor
U pravoslavnu Gruziju su 1208. godine ule trupe muslimanske vojske na elu sa sultanom persijskog grada Ardebilja.Na Vaskrs, u zoru,
muslimani su iznenada upali u grad Ani, i opljakavi ga, ubili 12 hiljada hriana. Gruzijska carica Tamara, saznavi ta se dogodilo,
naredila je svom poznatom vojskovoi Zahariju Mhargrdzeli, da se osveti. Vojskovoa je saekao da pone muslimanski post i krenuo je sa
vojskom u Persiju. U noi punog meseca, njegovi odredi su okruili grad Ardebilj. U zoru, kada su se graani tek poeli buditi iz sna, i mule
s minareta oglasili zavretak posta, Gruzini su zauzeli grad. On je po nareenju Zaharije bio sruen do temelja. 12 hiljada njegovih
stanovnika su bili ubijeni. Kazna je stigla i zarobljenog ardebiljskog sultana. Posle toga sluaja muslimani su prestali da napadaju gruzijsku
zemlju na velike hrianske praznike. Za vreme vladavine carice Tamare Gruzijska zemlja je dostigla sami vrh svoje moi. Tamarine
vojskovodje su proslavili Gruziju mnogim uspenim ratovima i bitkama. Uporedo s tim carici je bilo strano bilo kakvo ratovanje. Naprotiv,
Tamara je uvek teila da rei sukobe putem mirnih pregovora. Njena vojska je sve vreme zauzimala pozicije odbrane i prelazila u napad
samo onda, kada ih je na to prinuavao protivnik. Kao to svedoe arapski i persijski izvori, u Gruziji su za vreme Tamarinog carevanja,
muslimani iveli u boljim socijalnim uslovima, nego u mnogim islamskim dravama. Blagoverna carica je zamenila smrtnu kaznu i ak je
zabranila kanjavanje ljudi ibanjem. Svake godine je izdvajala jednu desetinu iz prihoda, za pomo onima kojima je bilo potrebno i esto
bi cele noi ila odeu za siromane.Tamara se svaki dan molila na liturgiji u dvorskoj crkvi. Savremenici su se divili njenoj mudrosti,
smirenju i blagoestivosti. Radi svoga pravednog ivota ona je pribrojena broju svetih.Kako je u linosti carice Tamare spojena krotost
hrianke i vrstina carice? Zato je Gruzijska vojska po njenom nareenju nanosila protivniku udarce kao odgovor? Poto su muslimani
znali rei Spasitelja o tome da posle udarca po jednom obrazu, hrianin treba da okrene i drugi obraz, mogli su da oekuju od gruzijske
carice drugaiji stav prema svojim osvajakim napadima. Ili blagoverna Tamara nije imala smirenje? Ova dobrodetelj je naravno krasila
svetu caricu, ali o hrianskom smirenju u svim vremenima mnogi su imali nepravilnu predstavu. Protivnici Hrista su uvek irili miljenje o
smirenju, kao o karakternoj crti ropske prirode, pritisnute teretom hrianskih dogmi. Ali na primeru gruzijske carice mi se moemo uveriti
u suprotno.U ovoj knjizi e itatelj saznati o sutini smirenja, o putevima za dostizanje smirenja i uvideti da zadobiti ovu veliku dobrodetelj
moe samo ovek sa snanom voljom i hrabrim srcem.
Glava I
ZNAENJE I SUTINA SMIRENJA
Smirenje pobeuje zamke avola
Svi mi, koji ivimo na zemlji, nalazimo se u velikoj opasnosti. Zato? Zato to, po reima apostola Petra, u svetu koji nas okruuje avo ide
kao lav riui i trai koga e progutati (1 Pet.6.8.). Niko od nas ne moe spasiti svoju duu ako ne pobedi u borbi sa palim anelima. Zlobni
demoni, koji su sami dospeli u ad, postavili su pred sobom cilj da i oveanstvo pogube u njegovom bezdanu. Oni sablanjavaju oveka,
vezuju ga strastima i dovode do pada u greh. Za to neisti duhovi koriste sva raspoloiva sredstva. Poto nemaju mogunosti da nasilno
nateraju ljude da ine bezakonja, demoni to ine lukavstvom. Kako se mi moemo suprotstaviti zlobi avola? To je pitanje muilo
hrianske podvinike od davnih vremena. Jednom je prepodobni Antonije Veliki video duhovnim oima sve mree avola, prostrte po
svetu. Uzdahnuvi, on je rekao:
-Teko rodu ljudskome! Ko se moe osloboditi od ovih mrea?
Kao odgovor prepodobni je uo glas svie:
- Smirenomudri se spasavaju od njih, i one ne mogu ni dotaknuti takvoga.
Sve zamke avola razruavaju se smirenjem. to se mi vie usavravamo u smirenju uz pomo Boiju, tim se manje podvrgavamo opasnosti
da budemo preleeni i pogubljeni od strane zlobnih demona. Zli duhovi se nevidljivo bore s nama preko pomisli, a vidljivo posredstvom
drugih ljudi, od kojih mi trpimo nepravedna vreanja i ugnjetavanja. Ako demoni uspevaju da u potpunosti ovladaju nekim ovekom, tada
oni poinju da ga koriste za jo grublje napade prema nama.O jednom od takvih iskuenja je bilo govora u Otaniku.
Starcu - pustinjaku je doao posednut ovek. Iz usta nesrenika je stalno izlazila pena, i njegov spoljanji izgled je bio uasan. Videi starca,
on ga je udario po obrazu. Pustinjak je postavio drugi. Demon, ne izdravi smirenje pustinjaka, istog asa je izaao iz oveka.
avo, napadajui nas preko drugih ljudi, namerava da u naim srcima prouzrokuje prema njima gnev i neprijateljstvo. U vreme slinih
iskuenja mi treba da ispoljimo posebnu ljubav prema oveku koji na nas vri pritisak, i smirivi se pred njim da pobedimo avola. Naravno
to se odnosi na na lini ivot. Zlo, koje svesno stremi da uniti drutveni poredak, da zbrie s lica zemlje celi narod, ili da pogubi bar
jednog oveka, treba da se odseca najjaim metodima. U istoriji crkve su poznati sluajevi kada se avo lino javljao velikim svetiteljima i
hteo da prenese na njih svoju zlobu.Tako je jednom prepodobni Makarije Egipatski nosio u keliju palmine granice za pletenje kotarica.
Iznenada je na svom putu sreo avola, koji je zamahnuo srpom i hteo da ga udari, ali nije mogao. - Makarije! - obratio se on svetome, - radi

tebe ja trpim veliku muku, jer nisam u moi da te pobedim. Eto, i ja inim sve to ini i ti. Ti posti - i ja nita uopte ne jedem - ti bdi - i
ja nikada ne spavam. Ali jedno ima u emu si ti iznad mene.
- ta bi to moglo biti? - pitao ga je prepodobni.
- Tvoje smirenje, - odgovorio je avo, -eto zbog ega se ja ni ne mogu boriti protiv tebe.
Obmanjujui ljude satana moe da uzme lik Hrista, angela i svetih. Javljajui se u takvom obliku hrianima, on nastoji da ih dovede u
stanje duhovne prelesti. Jednom davno je avo stao u liku angela ispred jednog egipatskog podvinika i pobuujui u njemu slavoljublje,
rekao je:
- Ja sam arhangel Gavrilo koji sam poslan tebi!
- Pogledaj!, -smireno i prostoduno je molio starac. Da nisi ti nekom drugom poslan? Jer ja sam nedostojan toga da mi se alju angeli.
Posle ovih rei avo je istog asa nestao.
Demoni, budui prekomerno nagli i gordi, pribliivi se smirenomudrenom oveku, gube svu svoju silu zlobe, i sve njihove zamke se
pretvaraju u nita. Egipatski podvinik, ava Mojsije je govorio, da onaj koji ima smirenje, smiruje demone, a onaj koji nema smirenje
podsmeh je demonima. Smirenje je osnova svih dobrodetelji.
U crkvenim predanjima je sauvano mnogo primera o velikom znaaju smirenja za duhovni ivot oveka. Evo jednog od njih.
U davna vremena hrianka se nala na pustom ostrvu, gde je 40 godina provela u podvizima posta i molitve, trpei razna liavanja. Na
kraju je uz ostrvo pristao brod, i ona se vratila na rodnu grudu. Otila je kod jednog velikog podvinika, i ispriala mu o svome pustinjskom
podvigu. Sasluavi je paljivo, starac je pitao:
- A moe li prihvatiti uvrede jednako kao blagougodne mirise?
- Ne, oe, zbunjeno je odgovorila hrianka.
- Tada nisi nita zadobila za 40 godina svoga podviga, bio je zakljuak starca koji nije bio utean.
Tako, provevi dugo godina van ljudskog drutva, nesretna otelnica nije zadobila ono glavno - smirenje, bez kojega sve ostale dobrodetelji
gube na snazi. Poznati duhovni pisac iz davnih vremena, prepodobni Ava Dorotej, poredio je proces spasenja due sa gradnjom kue. Pisao
je da graditelj treba da na svaki kamen stavlja kreni rastvor, jer bez njega kamen moe da se srui i celo zdanje da bude razrueno. Za
duhovni dom hrianina cigle predstavljaju dobrodetelji, a kre predstavlja smirenje. Svako dobro delo koje se ini bez njega, ne donosi
oveku nikakve koristi. Tim povodom je mudra egipatska podvinica blaena Sinklitikija rekla, da kao to u davna vremena nije bilo
mogue sagraditi brod bez eksera, tako nije mogue ni spasti se bez smirenomudrenosti. U naem duhovnom ivotu daske su dobrodetelji, a
ekseri - smirene misli o njima. Jednom je kod optinskog jeroshimonaha Anatolija (Zercalova) dola ena koja je molila za blagoslov da ivi
sama, da bi mogla nesmetano da posti, da se moli i da spava na golim daskama. Starac joj je rekao:
- Zna li ti da djavo ni ne jede, ni ne pije, niti spava, pa ipak u bezdanu ivi jer nema smirenja. Pokoravaj se u svemu volji Boijoj - eto ti
podviga; smiravaj se pred svima, ukoravaj sebe u svemu, nosi s blagodarnou bolesti i nevolje - to je vie od svih podviga!
Drugoj svojoj duhovnoj kerki, koja je molila za blagoslov da kupi Jevanelje i Psaltir, prepodobni Anatolije je posavetovao:
- Da kupi moe, ali najvanije je posluanje bez lenjosti, smiravaj se i sve trpi. To e biti vie od posta i molitve.
Znaaj smirenja za uspean duhovni rast hrianina jeste u tome da ono ima osobinu da uva duu od gordosti. Koliko god ovek da
zadobije dobrodetelji i koliko god da se vie priblii Bogu, smirenje ne samo da mu ne dozvoljava da vidi svoju svetost, nego, naprotiv jo
vie ga pogruava u spoznaju o sopstvenoj grehovnosti. Shimonah Nikodim, atonski podvinik XIX veka, dobio je od Boga veliki dar suza;
mogao je da plae po svojoj elji, onoliko koliko je hteo. Njegov duhovnik, primetivi kod njega ovu dobrodetelj, pitao ga je:
- Ima li odavno taj dar?
- Dve i po godine, - odgovorio je shimonah Nikodim, - od onog vremena, kada sam posle besede s tobom o tom daru Boijem, nainio tebi
poklon i molio od tebe blagoslov da traim taj dar Boiji. A do tada sam ja sebe tri godine s tekoom prinuavao na svakodnevne suze.
Na to priznanje, duhovnik mu je rekao:
- Ti si dobio ovaj dar za posluanje, a ne zbog svojih zasluga. Znaj da se svaki dar Boiji uva smirenjem. uvaj se od preuznoenja, nikoga
ne osuuj i sve vreme sebe ukoravaj. Drugi isto imaju taj dar, ali smatraju sebe niim od svih. Sveti oci su zapazili da Bog daje hrianinu
dobrodetelji ne zbog duhovnih podviga, nego zbog smirenomudrenosti. Po meri uzrastanja oveka u smirenju, Gospod vie umnoava i
Svoje darove.
Smirenje - izvor mira i radosti
Jedna od sestara amordinske obitelji za sluajni propust je dobila od namesnice strogi ukor. Sestra je htela da objasni razlog svoje krivice,
ali razljuena namesnica nije htela nita da uje i istog asa je pred svima zapretila da e joj narediti da radi poklone. Bolno i uvreeno se
oseala amordinska sestra. Ali ona je u sebi potisnula samoljublje, zautala je i smireno zamolila od namesnice oprotaj. Doavi u keliju
sestra je umesto stida i smuenosti, iznenada osetila u svom srcu neobjanjivu radost. Istoga dana uvee ona je ispriala sve to se dogodilo
prepodobnom Amvrosiju Optinskom, koji je, poto je sasluao njenu priu rekao:
- Ovaj sluaj je promisao. Zapamti to. Gospod je hteo da ti pokae, kako je sladak plod smirenja, da bi ti, osetivi ga jednom, uvek
prinuavala sebe na smirenje: ispoetka na spoljanje, a posle na unutranje. Kada ovek prinuava sebe na smirenje, Gospod ga tei, i
upravo to i jeste ona blagodat koju Gospod daje smirenima. Samoopravdanje se samo ini olakavajuim sredstvom, ali u stvari donosi dui
mrak i smuenost.Re smirenje ima u svojoj osnovi re mir. To ukazuje na to da smireni ovek uvek prebiva u miru s Bogom, sa samim
sobom i sa drugim ljudima. Poznati egipatski podvinik, ava Pafnutije je priao kako je u vreme svoje mladosti uvek odlazio velikim
starcima, iako su oni iveli u pustinji na udaljenosti od dvadeset milja od njega. Ava Pafnutije im je otkrivao sve svoje misli. Oni su mu
uvek govorili jedno te isto:
-Gde god da si, uvaj smirenje, i bie spokojan.

Smirenje donosi oveku mir, radost i blagodatnu bezbrinost. Ono stvara ova oseanja kod hrianina nepokolebljivim, ak bez obzira na
nevolje i svetsku sujetu. Ako mi, pri svim iskuenjima budemo pribegavali pod pokrov Smirenja, tada emo nai jedinstveno pravilno
reenje svih svojih problema.
Spasenje nije mogue bez smirenja
Jedna monahinja, duhovna kerka optinskog starca Anatolija, u svom pismu je izrazila molbu da joj starac da uputstvo o tome, kako da ne
skrene sa puta spasenja. Prepodobni je u odgovoru napisao: Poni od smirenja, radi sa smirenjem, i zavri sa smirenjem, i upodobie se
svetima. Ovaj put, i jeste put smirenja, najsigurniji i, kako govore oci, bez padova. Jer, gde moe da padne smireni, kada on smatra sebe
gorim od svih? Starac Anatolije je bio itelj Optine pustinje, koja je bila jedan od duhovnih centara Rusije. U ovoj obitelji su vaspitavanju
monaha u smirenju pridavali prvostepenu vanost. Osnivai optinskog starestva prepodobni Lav, Mojsej i Makarije su stremili da usade u
due svojih uenika pre svega duh smirenja i krotosti. Budui da su oni bili ivi primeri smirenomudrosti, smatrali su smirenje temeljem
duhovnog ivota hriana. Ovo miljenje se kod optinskih staraca formiralo blagodarei dubokom izuavanju Svetog Pisma, dela svetih
otaca i linoga asketskog opita. Optinski starci su u svome manastiru preporodili duhovne tradicije drevne hrianske blagoestivosti.
Oni koji su poloili osnove ove tradicije o smirenju izjanjavali su se mnogo puta, uvek istiii njegovu bezuslovnu neophodnost za
spasenje oveka. Tako je, prepodobni Jovan u svojoj uvenoj knjizi Lestvica pisao, da je avo samo radi svoje gordosti spao sa neba, a
car David, kako je on sam o sebi govorio, nije postio, nije bdio, nije leao na goloj zemlji, ali se smiravao, i spasao ga je Gospod. Sveto
smirenje otvara dveri nebeske, i bez njega niko ne moe ui u nebeske predele. Smirenje i bez dela mnoga sagreenja ini oprostivim, nastavlja prepodobni Isak Sirin. Nasuprot tome, i dela ,bez smirenja, su beskorisna, ak nam donose mnogo loega. Ono ta je so za svako
jelo, to je smirenje za svaku dobrodetelj. I ako ga zadobijemo, ono e nas uiniti sinovima Boijim i bez dobrih dela privesti Bogu..
Radi istinitosti treba istaknuti, da iako samo smirenje moe spasiti oveka, s druge strane ako je smirenje uz ostale dobrodetelji, proces
spasenja protie blagoprijatnije. Prepodobnoga Jovana Proroka su jednom pitali, na kakav nain se moe bre spasiti. Veliki starac je
odgovorio, da bre od svih spasava svoju duu onaj, koji uz smirenju dodajeje i druge duhovne podvige. Sporije se spasavaju oni, koji
imajui smirenje, umesto podvinitva, trpe vreanja od blinjih. Jo sporije se spasavaju hriani, koji vladaju jedino smirenjem.
Brzo, ili sporo, ali u vidu smirenja mi emo ui u Carstvo Boije. Bez smirenja su sve nae nade na spasenje uzaludne.
Sutina smirenja
U emu se sastoji sutina smirenja? Ovo pitanje je uvek interesovalo hrianske podvinike. Da bi se ono razjasnilo, kako govori
prepodobni Jovan Lestvinik, jednom se sastalo nekoliko duhonosnih mueva. Jedan od njih je rekao:
-Smirenje se sastoji u neprestanom zaboravljanju svojih dobrih dela. -Smirenje se sastoji u tome, da sebe smatramo u svemu poslednjim i
najgrenijim od svih ljudi, - rekao je svoje miljenje drugi.
-Smirenje je saznanje o svojoj nemoi i slabosti, - rekao je trei.
Drugi podvinici su dali nekoliko odreenih osobenosti smirenja, ali ni jedno od njih nije bilo potpuno. Sasluai sve, prepodobni Jovan
Lestvinik je sabrao sva miljenja ovih blagoestivih mueva.S prepodobnim Jovanom Lestvinikom u svome shvatanju smirenja saglasan
je i prepodobni Isak Sirin. On pie da je smirenje nekakva tajanstvena sila, koja se u svoj svojoj punoi daje od strane Boga samo svetima.
Smirenje predstavlja sveukupnost svih dobrodetelji i prema tome uvenava oveka koji je dostigao duhovno savrenstvo 1.
Smirenomudrenost je odevanje u Boansko. U njega se obuklo ovaploeno Slovo i preko njega se prieujemo u telu naem. I svaki,
obuen u njega, zaista se upodobljava Onome Koji je siao sa Svoje visine, koji je sakrio dobrodetelj veliine Svoje i slavu Svoju prikrio
smirenomudrou, da tvar ne bi izgorela vienjem ovoga2. Ko se odene u odedu smirenja, taj se oblai u Samoga Hrista 3. Ali ak ni taj
ovek ne moe objasniti ljudima njima dostupno shvatanje sutine smirenja, on samo ima mogunost da je oseti sam.
Iako je naem racionalnom miljenju nedostupno shvatanje prirode smirenja, mi moemo videti priznake smirenomudrenosti u oveku.
Takvih priznaka ima mnotvo, ali glavno je bestrae i potpuno predavanje oveka volji Boijoj. Ova dva priznaka smirenja je mogue
posmatrati, naprimer, kod prepodobnog Salamana Molanika.Sveti Salaman se naselio na zapadnoj obali Eufrata u malu kolibicu, koju je
potpuno zatvorio, i vrata i prozor. Jednom godinje je izlazio napolje kroz podzemni izlaz, i uzimao zalihe hrane. Lokalni episkop, doznavi
za pravednika, poeleo je da ga posveti u in svetenika. Uklonivi deo zida kolibice, poslanici episkopa su uzeli Salamana i predali ga
vladici, koji je i rukopoloio prepodobnog. Posle nekoga vremena, episkop, tako ne uvi od podvinika ni jedne rei, naredi da ga vrate u
kolibicu, i da zid postave opet. Meutim, itelji naselja Kapersani, gde se rodio prepodobni, zagrejali su se eljom da vide svetoga u svome
selu. Jednom nou, oni su uzeli Salamana, doveli ga u Kapersanu i naselili ga u ranije sagraenu kolibu. Pri svom preseljenju Salaman se
nije bunio, nije se protivio i ak nije rekao ni rei. Uskoro su stanovnici naselja u kojem je prepodobni iveo ranije, isto tako nou doli do
njegovog novog mesta stanovanja, kolibicu poruili i odveli Salamana na ranije mesto prebivanja. Smireni molanik ni ovaj put se nije
protivio, i nije zahtevao da ga ostave na miru.Takvo je bilo smirenje velikih svetih. U kakvoj meri ovu dobrodetelj moe, bolje reeno
obavezno treba da zadobije svako od nas. Na koji nain? O tome e biti rei u sledeem poglavlju.
GLAVA II
Spoznaja sopstvene nemoi
Sveti oci esto upotrebljavaju re smirenje i smirenomudrenost kao sinonime, ali ipak su im pridavali razliito znaenje. Po
svetootakom shvatanju smirenomudrenost je pravilan nain ovekovih misli o samome sebi i o svetu koji ga okruuje. Upravo
smirenomudrenost raa smirenje, koje ne predstavlja nita drugo, nego stanje unutranjeg mira srca. Sledi, da ako mi elimo da zadobijemo
smirenje, treba prvo da postanemo smirenomudreni. ta je karakteristika smirenomudrosti i na koji nain se ona moe dostii? Prije svega
treba rei da se smirenomudrost raa u oveku od saznanja sopstvene nemoi i sopstvene nitavnosti.
Pravednik je smatrao sebe udovitem
Prepodobni Makarije Optinski je u pismu jednoj od svojih mnogobrojnih duhovnih eda pisao, da je on ispunjen gordou i da lei u
gresima, i ako bi se kod nje otvorile oi ona bi videla samo mali deo njegovih zlih dela, te da bi ispred nje stajalo udovite. Takoje pisao

starac, koji je dostigao meru duhovnog savrenstva. Iako takvo miljenje svetoga o sebi samome ne zauuje, u svetlosti Slave Boije
pravednik jasnije primeuje svoje ljudske nedostatke, to mu daje povod za jo vee smirenje.uveni moskovski protojerej Aleksej Meev
rukovodio je duhovnim ivotima hiljade Moskovljana, imao je dar prozorljivosti i inio uda. Na dan njegove etrdesetogodinjice sluenja
bila mu je uruena patrijarijska povelja. Kako o sebi nije imao visoko miljenje, starac je bio tako dirnut da se rasplakao. Za vreme
propovedi i besede otac Aleksej je esto spominjao svoju nitavnost i nazivao je sebe ubogim. Govorio je on to s takvom uverenou, da
su se srca onih koji bi ga sluali stezala od tuge prema njemu i oni su bili spremni da zaplau zajedno s njim.
Kod svetih je spoznaja svoje nitavnosti bila veoma duboka i sveobuhvatna. Mi bi trebalo da sledimo njihov primer i neprestano da
negujemo ovo oseenje u svome srcu. Radi toga treba to ee razmiljati o svojoj grehovnosti i misleno predstavljati sebe nitavnom
trunicom praine u beskrajnoj Vaseljeni trunicom praine, izgubljenoj u vremenu i dogaajima u istoriji oveanstva.
Zaista, neophodno je da o tome razmiljamo sa izvesnim oprezom, da nas ne bi misli o svojoj nitavnosti i grehovnosti dovele do
malodunosti. Seajui se svojih slabosti i grehova, ne bi trebali da zaboravimo na veliku ljubav Gospoda prema nama, Koji je pripremio
svojim smirenim slugama obitelji u Carstvu Nebeskom. Ne oekujui od sebe nita slavno u duhovnom smislu, mi trebamo svu nadu na
svoje spasenje da poloimo na Boga i u Njemu Jedinome da nalazimo duhovnu silu i utehu.Kako da ponemo spoznavati svoju sopstvenu
nemo? ovek najbolje osea svoju sopstvenu nitavnost, kada razmiljanja o svojim gresima i nemoima, uz pokajne molitve pred Bogom.
Poznata podvinica, monahinja Andaliona je ispriala kako je jednom nou u svojoj keliji itala pokajni kanon s molitvom, u kome se ovek
poredi s crvom i zemnim prahom. Iznenada se u njenoj dui pojavilo duboko saznanje o svojoj nitavnosti. Ovaj oseaj je bio toliko snaan i
pri tome utean, da su suze obilno potekle iz oiju podvinice. Celu no do kraja ona je provela u molitvenim metenijama, poklanjajui se
do zemlje.Treba napomenuti, da saznanje svoje grehovnosti, ako je ono od Boga, treba uvek da bude propraeno blagodatnom radosti, a ne
uninijem. Iguman Teodosije (Popov) je iveo u mirovini u skitu Optinske pustinje. On je ve dostigao veliku visinu duhovnog ivota, ali
demoni su ga esto napadali kroz pomisli uninija. Za vreme jednog takvoga iskuenja otac Teodosije je gotovo pao u oajanje. Otiao je
prepodobnome Amvrosiju Optinskome i plaui rekao:
-Oce, pomozi izgiboh! Svinja sam ja, a ne monah: koliko godina nosim mantiju, a u meni nema nita monakog. Jedino to je za mene je
svinja!Nasmeio se starac Amvrosije svojim krotkim osmehom, stavio je ruku na rame naklonjenom pred njim igumanu i rekao:
-Tako i misli, misli tako o sebi, oe igumane, do same svoje smrti. Ali doie i to vreme, kada e se o meni i o tebi, svinjama, jo i pisati!
Ove rei su se pokazale prorokim: o ivotu i duhovnim podvizima prepodobnog Amvrosija i igumana Teodosija na usavravanje sledeih
narataja bile su napisane knjige. Tako proslavlja Gospod pravednike, koji su zaista smatrali sebe velikim grenicima.
Sveti nisu videli svoje zasluge
Jednom su poslunici ave Arsenija Velikog doli do njegove kelije i uli kako se on moli:
-Boe, ne ostavi me! Ja nisam uinio nita dobro pred Tobom, ali daruj mi, po blagodati Tvojoj, da postavim dobar poetak.
Tako jedan od najpoznatijih svetitelja pravoslavne Crkve nije video svoju veliinu a, tim vie, molio se o tome, da mu Gospod pomogne da
pone spasavati svoju duu. Takav odnos prema sopstvenom duhovnom ivotu bio je svojstven mnogim pravednicima.
Prepodobni Makarije Veliki je jednom sedeo u svojoj keliji, i iznenada je pred njim stao angel, poslan od Boga.
-Makarije!- obratio se on prepodobnome, - ne boj se napada nevidljivih vragova, jer na blagi Vladika nee odstupiti od tebe i nee prestati
da te podrava. Snai se, utvruj se, hrabro pobeuj protivnike, ali delima svojim nemoj se preuznositi, da te ne bi ostavila Boanstvena
pomo i da ne bi pao padom udnim.
Ava Makarije, uvi rei angela, zaplakao je i rekao:
-ime da se ja preuzviavam, kada se dua moja kao razvratna bludnica, hrani smradom neistih pomisli, koje donose zli duhovi.
Ove rei je izgovorio ovek, koji je zadobio bestrae, inio mnoge duhovne podvige i udostojio se da dostigne vii stepen svetosti. Ipak,
niko od ljudi ne moe neprestano da se sea svojih nemoi, ako ga ne uznemirava neko iskuenje, od kojega on iznemogne. Tako kako
veliki sveti, pobedivi sve svoje strasti, vie nisu mogli biti iskuani niim materijalnim, Gospod je doputao demonima da uznemiruju
Negove izabranike pomislima, dajui tako pravednicima da preko smirenja dostignu jo vee savrenstvo. Sveti su postepeno dostizali takvu
ubeenost u svoju nitavnost, da ovu niko i nikada nije mogao da pokoleba.
Mlai savremenik prepodobnog Makarija ava Sisoje Veliki, kada se pribliio smrti, legao je na odar, i iznad njega su se skupili njegovi
drugovi-pustinjaci. Iznenada su starci primetili da je njegovo lice zasijalo kao sunce.
-Evo, doao je ava Antonije Veliki, - rekao je umirui, a neto posle dodao:
-Evo, doao lik proroka.
Posle nekoga vremena lice prepodobnoga Sisoja je jo vie zablistalo nebeskom svetlou i on je rekao:
-Evo, vidim lik apostola.
Sijanje, koje je dolazilo od svetoga, postepeno se pojaavalo, i on je poeo razgovarati sa nevidljivim posetiocima.
Starci su ga pitali:
-S kim ti, oe , razgovara?
Doli su angeli da me uzmu, a ja ih molim da me jo neko vreme ostave radi pokajanja.
-Ti, oe, - rekoe monasi, - nema potrebe za pokajanjem.
-Ne, ja sam uveren, da jo nisam ni poeo sa pokajanjem, - odgovorio je ava Sisoje, i svetlost njegovog lica je dostigla takvu silu, da su svi
koji su se nali u blizini bili zahvaeni trepetom.
Gledajte, eno Gospod, rekao je: Donesite mi izabrani sasud pustinje, - rekao je prepodobni i predao duh svoj u ruke Boije. I istoga asa
se cela njegova kelija ispunila neobjanjivim miomirisom.
Ava Dorotej je pisao, da se vii stepen smirenja sastoji u tome, da se svi svoji duhovni podvizi pripisuju Bogu. Kao grane drveta koje se
naklanjaju prema zemlji pod teinom plodova, tako i pravednici, im se vie pribliavaju Bogu, tim se vie smiravaju i vide sebe

grenijim.Uzimajui primer od svetih, mi treba uvek da se seamo toga, da sami po sebi nita ne znaimo, a svoje uspehe na putu spasenja
da objanjavamo da je to pomo Boija. Treba imati vrstu uverenost, da bez stalnog pokroviteljstva Gospoda mi ne moemo uraditi nita
dobro i korisno za svoju duu.
Zaboraviti dostojanstvo
Prepodobni Arsenije Veliki je pre svoga udaljavanja u egipatsku pustinju mnoge godine proveo pri dvoru vizantijskog imperatora Teodosija
Velikog. Bio je blistavi dvorjanin i jednim od najobrazovanijih ljudi toga vremena. Pod njegovim rukovodstvom su se vaspitavali budui
imperatori Arkadije i Gonorije. Postavi monah, Arsenije je dostigao duhovno savrenstvo. Ovladavi svetskim znanjima i ogromnim
asketskim iskustvom, prepodobni je mogao da napie dragocene knjige po mnogim duhovnim pitanjima. Iako su ga molili, on se ni jednom
nije izjasnio ni po jednom bogoslovskom problemu, ak je i pisma retko pisao i veoma nerado. Spoznavi svoju nitavnost, sveti nije
smatrao da je mogue da neto pie ili da objavljuje javno radi pouavanja. Otvarao je usta radi pouavanja samo nekim svojim uenicima.
Podvinik XX veka karagandinski starac shiarhimandrit Sevastijan po snazi svojega sluenja trebao bi pouavati narod sa amvona. Ipak je
on za vreme propovedi najee itao iz knjiga poznatih propovednika, nita od sebe ne dodajui. Starac je objasnio ovo time, da on
predstavlja malo pismenog oveka, koji nema ni dar reitosti, ni odgovarajui glas za to. Meutim, meu njegovom mnogobrojnom
duhovnom decom bilo je mnogo veoma obrazovanih ljudi, meu kojima i profesor Moskovske duhovne akademije, episkop Pitirim. Kako
ovde ne navesti rei prepodobnoga Jovana Lestvinika da se prvoshodnim stepenom smirenja javlja savreno neverovanje svojim dobrim
delima i neprestana elja za uenjem.Svako od nas ima u ovoj ili onoj meri neke izuzetne kvalitete. Ipak bi ih trebali obavezno zaboraviti,
da nam ne bi smetali da sagledamo svoju nitavnost. Treba se seati, da nae pozitivne osobine, uroene ili steene, predstavljaju darove
Boije. Njihovo postojanje u nama zavisi samo od volje Boije. Radi toga treba svojim mislenim pogledom to je mogue ee obuhvatiti
sve svoje slabosti, nedostatke i strasti. Takvo sozercanje e nam pomoi da predamo zaboravu vrline i da realno ocenimo svoje mogunosti.
Prepodobnog Amvrosija Optinskog su jo za ivota potovali njegovi savremenici za velikog svetoga, ali on sam se prema takvom miljenju
odnosio sa velikom ironijom. Jednom je prepodobni Amvrosije Optinski bio okruen ogromnom grupom poklonika, i neko je glasno, u
ushienju rekao o njegovoj pravednosti i o tome, da se pred njom svi klanjaju. Na to je starac s osmehom ispriao sledei sluaj:
-Jednom je pokojni car Nikolaj Pavlovi iao po ulici Peterburga. Susrevi vojnog pisara, pitao ga je: Odakle ti? Iz depoa, vae
imperatorsko velianstvo, raportirao je pisar. Re depo - je strana re, - zapazio je car, -ona se ne menja (po padeima). Pisar je na to
rekao: Pred vaim velianstvom sve se menja.Odnos prepodobnog Amvrosija prema sopstvenoj svetosti zasnivao se na dubokom
poznavanju ovekove prirode, koja se nalazi u palom stanju.Kada mi ivo oseamo svu pogubnost svoga karakternog pada, kod nas se javlja
stremljenje ka duhovnom preporodu. Poinjemo da se snano trudimo za spasenje due, ali vrlo brzo se uveravamo u svoju nemo. Uspesi
na putu spasenja kod nas se javljaju samo onda, kada mi, odbacivi nadanje u sebe, svu nadu polaemo na pomo Boiju.
Jednom je optinski starac Nektarije, pokazujui rukom na prirodu koja ih je okruavala, rekao arhimandritu, a buduem mitropolitu,
Venjaminu (Fedenkovu):
-Pogledajte, kakva krasota sunce, nebo, drvee, cvetovi...A, eto, pre niega nije bilo! Ni-e-ga! I Bog je iz niega stvorio takvu krasotu.
Tako i ovek: Kada on iskreno doe do ovog saznanja, da je on nita, tada Bog poinje da od njega stvara veliko.
Shiigumana Antonija Optinskog su trideset godina bolele noge. Noge su mu do kolena bile pokrivene stranim ranama, iz kojih je curila
krv. Desilo se, da je prepodobnog posetio poznati pravoslavni mislilac I. V. Kirijevski. Videvi starceva stradanja, on je rekao:
-Eto, oce, ostvaruju se rei Pisma, da mnoge nevolje imaju pravednici: kakav teak krst je poloio na vas Gospod!
Tako i jeste, - primetio je prepodobni Antonije, da e pravedni imati nevolje, ali kod mene su ove rane, kako sveti prorok David govori,
mnoge rane grenome.Ako se mi nadajui se na milosre Boije, budemo neprestano seali svoje nitavnosti i grehovnosti, tada se naa
dua smirava, a srce se nalazi u skruenosti. Tada Gospod, videi nae smirenje, ukroava u nama gordost i daje nam blagodat da se drimo
skromno, prezirui zemne strasti i da se s podsmehom odnosimo prema slavi vidljivog sveta.
Glava III
3. deo Unutranje samouniavanje
Oseaj smirenja se nalazi u ovekovom srcu, ali se raa od smirenomudrenog stanja uma. Ako elimo da budemo smireni hriani, tada je,
uporedo sa spoznajom svoje nemoi, neophodno da imamo i pravilno gledanje na ljude i na odnos prema njima. Smirenomudrost pred
blinjima u oblasti mislenog, postepeno e nas dovesti do smirenja pred njima i u praksi. Radi toga, da bismo saznali, na koji nain moemo
zadobiti smirenje pred ljudima, bolje od svega je da se obratimo opitu svetih.
Tako su, prepodobnom Grigoriju Sinaitu, koji je bio iz bogate i uvene porodice, u manastiru dali posluanje u kuhinji. Vie od tri godine se
on trudio za dobro bratije i celo vreme je mislio, da slui ne ljudima, nego anelima. Kuhinju je sveti smatrao Boijim svetilitem i oltarom.
Smirenje prepodobnoga Grigorija pred ljudima zasnivalo se ne njegovoj ljubavi prema njima. ovek, koji je ispunjen ljubavlju, iskreno
smatra sebe gorim od svih ljudi. Imajui takvo miljenje o sebi, smirenomudri hrianin je uvek spreman da ini usluge svojim blinjima,
ak iako se te usluge odnose na neki malo cenjeni oblik dela sluenja.
Ljubav prema ljudima, protkana smirenomudrenou, odnosi se na sve ljude bez razlike na njihova ubeenja, nacionalnost, nain ivota i
poloaj u drutvu. Smireni hrianin voli ak i javne grenike, smatrajui, da uzrok njihovih bezakonja nema koren u njima samima, nego u
demonima, koji su obmanuli slabe due.
Starac Mojsije, koji je ostavio usamljivanje u Rosljavskim umama, naselio se u Optini pustinji, gde je ubrzo postao namesnik. Mnogo
godina kasnije u otvorenom razgovoru su ga pitali, kako se on oseao, naavi se, umesto sred umske tiine, u vrtlogu domaih poslova i
usred ljudi razliitih zvanja. Nasmeivi se, starac je odgovorio, da se vie od svega trudio da na sve gleda blagim i istim oima, a prema
svetskim osobama, koje su ga poseivale, odnosio se kao prema svetima, pravednima i prepodobnima, misleno uniavajui sebe pred njima.
Podraavajui prepodobnom Mojseju, i mi smo duni da vidimo svakog oveka kao prekrasno stvorenje Boije, ukraeno Njegovim likom i
predodreeno za bogoupodobljenje. Nama je neophodno, po primeru prepodobnog Mojseja, da smatramo da su svi ljudi ljubljena deca

Boija i pri kontaktu s njima da unutranje uniavamo sami sebe, seajui se sopstvenih grehova, slabosti i strasti. Pri tome treba da se
trudimo da svakom oveku dajemo priznanje kao viem od sebe i po talentima, i po dobrodeteljima. Ako budemo tako postupali sa svom
usrdnou, tada neemo videti u naim blinjima nikakve nedostatke, koji ponekad zaista i pomrauju u njima lik Boiji.
Stradajui od teke bolesti, kratko pre smrti, arhimandrit Mojsej je u besedi s jednim od duhovnih drugova rekao:
-Drugi moda samo misle, da su oni gori od svih, a ja sam za pedeset i sedam godina monatva iskustvom i stvarno spoznao da sam ja gori
od svih.
Slinog miljenja o sebi su bili i svi sveti. Tako je, jeroshimonah Nektarije, poslednji saborno izabrani Optinski starac, budui da je bio
duhonosni nastavnik mnogobrojne pastve, sa smirenjem uvek ovako govorio o sebi:
-Ja sam poetnik, ja se uim, izgubio sam svaki smisao...Ja sam najstariji u obitelji po godinama, vie od pedeset godina sam proiveo ovde,
a najmanji sam po dobrodetelji. Ja mrav, puzim po zemlji i vidim sve rupe i jame, a bratija je veoma visoko, do oblaka se podie.
Pravednici se nisu zanimali ispitivanjem, da li je ovaj ili onaj ovek dostojan uvaavanja. Oni nisu obraali panju na mnotvo njegovih
oiglednih nedostataka. Njihove misli su bile prikovane samo za to, da ne bi zbog nekog razloga zaboravili na to, da je svaki ovek lik
Boiji i da sva naa dela u odnosima prema blinjima Hristos prima tako, kao da se ona odnose na Njega Samoga.
Mi treba da se seamo, da se naa elja da ne primeujemo tue grehove i slabosti javlja samo kao blaga namera, ali to je jo uvek daleko od
istinskog smirenja. Kada hrianin dostigne savrenstvo u ovoj dobrodetelji, on uopte ne moe videti nedostatke u drugim ljudima, zbog
toga jer on vidi samo svoje sopstvene grehe. Upravo takvoga oveka, ispunjenog istinskom smirenomudrou, sreo je na svome ivotnom
putu prepodobni Antonije Veliki.
Jednom je on, molei se u svojoj keliji uo glas Svie:
-Antonije! Ti jo nisi priao u meru obuara, koji ivi u Aleksandriji.
elei da vidi oveka, koji je dostigao duhovno savrenstvo, prepodobni je ustao rano ujutro, uzeo ezlo i pourio u Aleksandriju. Kada je u
gradu sa mnogo ljudi naao ukazanog mu obuara, ovaj se krajnje zaudio, kada je video kod sebe u gostima uvenog podvinika. Jo vie
se zanatlija zaudio reima velikog starca, koji ga je zamolio da mu ispria o svojim duhovnim podvizima. Obuar je rekao:
-Ne znam za sebe, da sam ja uinio nekada ili neto dobro. Radi toga ustajui rano sa postelje, pre nego to krenem na posao, govorim sam
sebi: Svi stanovnici ovoga grada, od velikoga do maloga, ui e u Carstvo Boije za svoje dobrodetelji, a ja u jedan otii u venu muku
radi mojih grehova. Ove iste rei ponavljam u svome srcu pre nego to legnem da spavam.
uvi priznanje obuara, prepodobni Antonije je rekao:
- Zaista, sine moj, ti si kao iskusni zlatar, sedei mirno u svojoj kui, zadobio Carstvo Boije. A ja, iako ceo ivot i provodim u pustinji,
nisam zadobio duhovnoga razuma, nisam dostigao meru saznanja, koju si ti izrazio svojim reima.
ovek, kojem je strano hriansko smirenje, moe pomisliti, da neprestano samouniavanje dovodi duu do uninija ili ak do oajanja, ali
to, naravno, nije tako. Gospod daje svojim slugama da okuse plodove svojih duhovnih napora ve u zemaljskom ivotu.
Svetitelj Ignjatije (Brjananinov) se seao, da je u mladosti, dok je bio poslunik, jednom raznosio hranu u manastirskoj trpezariji, i
postavivi jelo na sto, za kojim su sedeli drugi poslunici, u mislima je rekao: Uzmite od mene, sluge Boije, ovo ubogo sluenje.
Iznenada je njegovo srce ispunila takva radost, da se on ak zateturao. Blagodatno stanje due mladi podvinik je oseao posle jo oko
mesec dana. Drugi put je budui episkop uao u prosfornicu (mesto gde se prave i peku prosfore, prim. prev.) i sa unutranjim
samuniavanjem se nisko poklonio bratiji koja je tamo radila. Iznenada je blagodat sa takvom silom osenila njegovu duu, da je on telesno
iznemogao i morao je odmah da ode i da legne na postelju.
Hrianin, koji stremi da dostigne savrenstvo u smirenomudrosti, treba da gleda ne sve ljude kao na pravednike, a sebe da smatra
nedostojnim da se ak i naziva ovekom. Kada je prepodobni Arsenije Veliki, ostavivi visoki poloaj pri imperatorskom dvoru, doao u
egipatski Skit i izjavio prezviterima svoju nameru da primi monatvo, njega su odveli prepodobnome Jovanu Kolovu. Starac, ispunjen
Duhom Svetim, je reio da stavi Arsenija na ispit. Kada su monasi seli za trpezu, on ga nije pozvao za sto, nego ga je ostavio da stoji.
Arsenije, uprevi pogled u zemlju, stajao je i mislio, da stoji u prisustvu Boga pred Njegovim anelima. Kada je poeo da jede, prepodobni
Jovan je uzeo komadi dvopeka i bacio ga bivem imperatorskom visokom inovniku.
Arsenije, videvi ispred sebe suhi hleb, pomislio je: Starac, slian angelu Boijem, je video da sam ja slian psu, ak da sam gori od psa, i
zato mi je dao hleb tako, kako se daje psu. Pojeu i ja hleb onako, kako ga jedu psi. Posle ovakvih misli Arsenije je etvoronoke doao
do hleba, uzeo ga zubima, odneo u oak i tamo pojeo. Prepodobni Jovan, posmatrajui ponaanje Arsenija, je rekao prezviterima:
-On e biti iskusan monah!
Kada je prolo neko vreme, prepodobni Jovan Kolov je dao Arseniju keliju blizu svoje kelije i poeo je da deli s njim svoje bogato duhovno
iskustvo.
Dubina smirenomudrosti otkriva se onome hrianinu, koji smatra sebe niim ne samo od svih ljudi, nego gorim od beslovesnih ivotinja, i
ak od demona. Jeroshimonah Sergej, autor izuzetne knjige Pisma Svetogorca, jednom je razgovarao o smirenju s svetogorskim
zatvornikom ocem Timotejem.
- Da bi dostigli savrenstvo u svoj visini jevaneljskog smirenja, - rekao je zatvornik, - ovek treba da priui sebe da misli i da veruje, da je
on gori ne samo od ivotinja, nego i od demona.
- Pomiluj, to je ve previe, - uznegodovao je jeroshimonah Sergije, - to se ne uklapa u shvatanje o visokom dostojanstvu nae due. To da
sam ja gori od ivotinja, to je razumljivo, ali gori od demona?! Rei tako o oveku, iskupljenom krvlju Bogooveka, ne samo da nije lepo,
nego je ak greno.
- Po vaoj uenoj gordosti, moe biti i tako, - s osmehom je rekao otac Timotej, - ali sa strane nae monake neukosti to je neosporna
istina, potvrena Jevaneljem. Svaki, koji ini greh, jeste sluga grehu a zajedno s tim i avolu, koji se naziva naelnikom zla. A ko je od nas
tu grehu, ko nije rob bezakonja? A rob, moe li biti vii od svoga vladike? Mi smo gori od demona i po tome, to za njega nije prolivena

dragocena krv Bogooveka i nije za njega prinesena rtva iskupljenja. A mi smo otkupljeni krvlju Vladike, i s Njegove strane su
upotrebljena sva sredstva za nae spasenje. Tako, jesmo li mi bolji od demona, ako sve to zanemarujemo? Razumljivo, duplo smo gori od
njega.
Samoukoravanje pri iskuenjima
Prepodobni Amvrosije Optinski je priao, da je jednom impertor Nikolaj I doao u zatvor i poeo da pita zatvorenike, za kakve prestupe je
ko od njih osuen. Svi zatvorenici su se trudili da ubede cara u svoju nevinost i govorili o nepravednom zatoenju u zatvor. Onda je
imperator priao jednome od njih i upitao ga:
-A ti, zbog ega si ovde?
-Radi velikih grehova mojih! Za mene je i zatvor malo, - odgovorio je sa skruenjem srca zatvorenik.
Imperator Nikolaj I se zadivio reima zatvorenika, i okrenuvi se inovnicima, rekao:
-Odmah ga pustite na slobodu.
Na smirenomudreni odnos prema ljudima poinje da se podvrgava ispitima, kada mi trpimo od njih nevolje i iskuenja. Moemo sa
uverenou smatrati sebe gorim od svih u mirnom stanju duha, ali pri nevoljama to nam polazi za rukom mnogo tee. Ovde se javlja glas
samoopravdanja, i mi jurimo da naemo krivca za nae nesree. Zbog toga da nas nae smirenomudrije ne ostavi u iskuenjima, neophodno
je da se postojano zanimamo samoukoravanjem.
ta je to samoukoravanje?
Samoukoravanje to je unutranje okrivljavanje samog sebe u grehovnosti i nevaljalosti. Zanimajui se samoukoravanjem, mi trebamo da
vidimo razloge svojih grehovnih padova, iskuenja i beda u sebi samom, a ne u drugim ljudima ili vanjskim okolnostima. Samoukoravanje
predstavlja nasilje nad naim iskrivljenim biem, tako jer je nama, koji se nalazimo na zemlji u palom stanju, svojstveno da smatramo sebe
u svemu ispravnim i da dokazujemo svoju ispravnost uz pomo svakakvih lukavstava. U isto vreme samoukorevanje nam slui kao sredstvo
za ispravljanja nae pale prirode. Kako da se nauimo da se pravilno samukoravamo? Hajde da se okrenemo iskustvu poznatih podvinika
blagoea.
Jeroshimonah Antonije, itelj Kijevo-Peerske Lavre, u mladosti je bio poslunik u Optinskom skitu i duhovni sin starca Lava. Sauvala su
se njegova seanja o tome, kako ga je prepodobni Lav uio samukorevanju i borbi sa samoopravdanjem.
Posvaa se mladi poslunik s nekim i ubedi sam sebe u svoju potpunu ispravnost. Ipak ga savest grize, i on ode kod starca da mu ispria ta
se desilo. Starac bi ga paljivo sasluao, ak ponekad i podsticao. Poslunik bi se osmelio i ve bez ikakvog ustezanja, slobodno bi poeo da
pravda sebe. Tada bi ga starac prekinuo i rekao:
-E, dobro, znai, ti si u pravu, a onaj je kriv. Znai ti i ja smo kvit: ti si sada pravedan, i ti nema ta da trai kod mene. Idi, onda, s Bogom
ti si spasen. A mene ostavi, jer moj posao je da ulaem trud i vreme za grenike. Idi, onda, sa svojom pravednou, a nama, grenim, ne
smetaj.
Da bi popravio stvar i da povrati sebi blagonaklonost starca, mladi ovek poinje jo vie da sebe opravdava i da dokazuje, da ga starac nije
tako shvatio. Ali kao odgovor uo bi rei starca:
-Znai ti si jo ispravniji. Idi, onda, idi eno iza vrata grenici ekaju, a ti im smeta.
Poslunik izlazi od prepodobnog, oseajui se kao svezan po rukama i nogama. Otiao je u svoju keliju, da bi se smirio, ali tamo, obrnuto,
tuga mu razdire srce sa jo veom silom.
On se vratio starcu i trudi se da mu objasni o nezasluenosti svojih stradanja. Otac Lav je saglasan sa tim, da on nevino strada, i opet ga
provodi van iz kelije. Posete sa slinim rezultatom se produavaju sve do tada, dok poslunik ne spozna svoju krivicu i ne pone da ukorava
samoga sebe. Tada se i starac Lav ,od nesalomivog sudije, pretvara u samu nenu, edoljubivu majku.
Namesnik Optinske pustinje arhimandrit Mojsej, za razliku od svoga sapodvinika starca Lava, imao je drugi karakter i koristio se drugim
metodima. Cilj kod starca Mojsija je bio isti, kao i kod prepodobnog Lava: obavezno nauiti svakoga monaha samoukorevanju. Jednom
je,obilazei manastir, on priao bratiji, koji su prali krastavce, skupljene za zimnicu. Obraajui se starijem od njih, otac Mojsej je rekao:
-Krastavci su , izgleda, sitni?
-Ne, oce, krastavci su odlini, na vreme obrani, - rekao je monah.
Posle nekoga vremena, kada se sreo s njim, arhimandrit je opet ponovio, da su krastavci, ini mu se, bili sitni. Tokom dve nedelje
arhimandrit je nekoliko puta krotko govorio monahu svoje miljenje o krastavcima, tako da je ovaj poeo za to da se ljuti i, na kraju, je reio
da to razjasni sa starcem. Doao je kod njega i rekao:
-Oce, vi ste mi povodom krastavaca nekoliko puta govorili, da su oni sitni, i ja sam vam protivreio, oporostite Boga radi.
-Samo to sam ja, brate, i ekao, - rekao je arhimandrit Mojsije monahu, koji je, na kraju, ukorio samoga sebe. Posle toga je starac, ne
govorei vie o krastavcima, umirio batovana i ispratio ga s mirom.
Rodion Nikiti Ponomarev, u monatvu jeroshimonah Ilarion, je stupio u redove poslunika Optinske pustinje u vreme namesnitva
arhimandita Mojsija. On je na praksi usvojio nauku duhovnog ivota velikih optinskih staraca i na kraju je sam postao namesnik skita i
duhovnik manastira.
Prepodobni starac Ilarion je uio mlae da ukazuju potovanje starijima, da izbegavaju protivreenje i da ni u kojem sluaju ne budu drski.
On je savetovao da se ne protivrei starijima ak ni tada, kada oni, kako im se ini, nepravedno prave prigovore. U tom sluaju umesto
objanjavanja, korisnije je samo rei: Oprostite Boga radi. Sa takvim ponaanjem mi neemo nita izgubiti u miljenju drugih, ve
naprotiv, dobiemo. Za spasenje due je korisno smatrati sebe u svemu krivim i poslednjim od svih, i ne pribegavati ka samoopravdavanju,
koje proizilazi od gordosti. Gordima se Bog protivi, smirenima daje blagodat. Trebamo shvatiti, da ak ako smo mi i u pravu ili ako nismo
tako krivi, kako misli naelnik, ipak pred Bogom, kao i svi ljudi, smo krivi zbog mnogih grehova. Gospod opravdava samo one, koji u
svome srcu imaju saznanje da su veliki grenici.

U Borisoglebskom manastiru, koji se nalazi u blizini Rostova, podvizavao se prepodobni Irinarh. Neki neradni monasi, izoblieni
podvinikim ivotom svetoga, oklevetali su starca kod namesnika igumana Germogena i uspeli da ga time udalje iz manastira.
Prepodobni Irinarh se uputio u Rostov i naselio se tamo u manastiru svetoga Lazara, gde je produio svoj podviniki trud. Meutim,
iguman Germogen i bratija, uvidevi svoj nepravedni postupak, reili su da mole starca Irinarha da se vrati nazad u Borisoglebski manastir.
Monah kojega su poslali je predao molbu prepodobnome, o ovaj se vratio na ranije mesto gde je iveo. Preuzevi na sebe svu krivicu zbog
progona iz manastira, prepodobni Irinarh je smireno govorio:
-Gospode, bratija pravedna, i oni pravedni trud Tebi prinose, a ja, smradni, lien sam dobrodetelji.
Jeroshimonah Josif Optinski je bio za svoje savremenike ivi primer samoukorevanja. Jedan od njegovih uenika, koji je dugo vremena
posmatrao starca, pisao je:
Nepravda, uzaludno razdrauje obinog oveka, ali kada on, kroz panju svoje savesti, naui da nalazi krivicu u sebi, tada on prije svega
sudi i osuuje sam sebe i stoga sud blinjega prihvata, kao zasluenu mu od Boga kaznu za grehove i ne samo da se ne razdrauje, nego i
blagodari blinjemu. Pri strogoj panji prema svojoj savesti i uz pomo prosvetljujue blagodati kod oveka umesto samouverenosti, malopomalo nastaje samoukoravanje i pravilan pogled na sebe, ili samopoznanje, i tada sva ranija gruba posrnua terete njegovu duu, a ubudue
se sve primeuje do samih najsitnijih detalja i uznemiruje osetljivu savest, i kao rezultat se dobija ve postojanao, iskreno ukoravanje sebe
za sve to nam se deava protivno zakonu Boijem.
Treba da se ukoravamo u svim ivotnim situacijama: u vreme odmora i u vreme ispita, pri zasluenim kaznama i u periodu kada stradamo
bez krivice. Naravno da je teko da se zanimamo samoukoravanjem, da trpimo svakakve nepravde, ali nita lake nije ukoravati samog
sebe, onda kada hvale nae stvarne ili navodne dobrodetelji. Jednako, pobedivi gordost, moemo ukoravati sebe ak i tada, kada nas uznose
do neba.
Jedanput je jedan jeromonah posetio shimonaha Pajsija, koji se podvizavao na jednom od vrhova Svete Gore, i u raygovoru s njim, izmeu
ostalog, rekao:
-Stare, u svetu ste vi veoma slavni, i ljudi imaju o vama dobro miljenje
Starac je zavrteo glavom i pitao jeromonaha:
-Sada, kada si se sputao dole, jesi li ti proao kraj kanti za smee?
-Proao sam, stare.
-Pa eto, tamo lee neke limene konzerve od lignji, i kada ih obasjava sunce, one jako blistaju, tako da ih ja mogu videti ak odavde. Neto
slino se deava i sa onim ljudima, koji govore o meni. Oni vide odsjaj sunca na limenki konzerve a ja sam upravo ta limenka a oni
misle da je to zlato. A priu blie, i vide, da su to strare limene konzerve.
Samoukoravanje nas vodi ka smirenomudrosti i useljava u nae due mir pri svim ivotnim tekoama. Duhovna korist od samoukorevanja
je oigledna. Za zadobijanje ove dobrodetelji trebali bi neprestano naglas ili u mislima, u zavisnosti od situacije, da osuujemo sebe u svim
za to podobnim sluajevima. U poetaku takvog duhovnog delanja to se obavlja gotovo mehaniki, bez odgovarajueg raspoloenja srca.
Ali vremenom, ako mi usrdno produimo da se vebamo da osuujemo sami sebe, srce e se sjediniti sa umom i roditi istinsko
samoukoravanje, koje e postati nerazdvojna osobina naeg karaktera.
Trudei se na zadobijanju samoukorevanja, mi treba da stremimo ka idealu ove dobrodetelji. U emu se ona sastoji? Po reima
prepodobnog Petra Damaskina, istinski smirenomudri nikada ne prestaje da ukorava sebe samoga, kada bi i ceo svet napadao na njega i
vreao ga. Smireni hrianin voli kada ga uniavaju ljudi, jer to harmonino upotpunjava njegov podvig samoukorevanja.
***
Kao zakljuak naveemo sledee delove iz sadraja tree glave:
Da bismo zadobili smirenomudreni odnos prema ljudima, potrebno je zanimati se unutarnjim samouniavanjem pred njima. Za to nam je
potrebno:
*smatrati sebe grenijim od drugih, nedostojnima i duhovno slabima;
*u svim sluajevima ivota stavljati sebe nie od svojih blinjih i ne traiti nikakvog prvenstva od njih;
*poznavati sopstvene grehove i slabosti i ne obraati panju na nedostatke drugih ljudi;
*u svakom oveku videti prekrasno tvorenje Boije.
U svim iskuenjima, vezanim za druge ljude, potrebno je da pribegavamo samoukorevanju, koje u vreme ivotnih ispita ukrepljuje u nama
smirenomudrije.
Pri samoukorevanju mi treba da:
*predamo sebe volji Boijoj;
*uzroke nevolja koje su nas snale traimo u sebi, a ne u delima drugih ljudi;
*spoznamo da se ivotna ispitivanja javljaju istovremeno i kao kazna za nae grehe, i kao sredstvo za ispravljenje naih nedostataka;
*priznajemo da smo dostojni ne samo iskuenja koja su nas zadesila, nego po naim gresima jo veih nevolja.
Deo 4. Spoljasnje samouniavanje
Posle toga kada zadobijemo smirenomudri nain miljenja i nauimo se smirenom ponaanju, treba da proemo kroz najodgovorniju fazu
na putu sticanja dobrodetelji smirenja: kroz vanjsko uniavanje pred ljudima. Upravo u ovoj etapi se ispituje i uvruje naa
smirenomudrenost.
Poznati bogoslov protojerej Valentin Svencickij u besedi sa Sergejem Fudeljem je rekao jednom:
-Eto, mi uimo o ljubavi i smirenju, a desi se da nam u autobusu stanu na nogu, i mi istoga asa toga oveka ne moemo podneti.
Moe se sve vreme misliti o svojoj nitavnosti pred Bogom, imati smireni izgled i znati krotko besediti s ljudima, a da se pri tome bude
veoma daleko od istinskog smirenja, koje se kali samo pod udarima vanjskih iskuenja. Znajui to, mnogi podvinici su sami stremili tome,

da bi se prekalili u vatri vreanja, klevete i ugnjetavanja. Tako je, moskovski mitropolit Filip koji je pripadao uvenom plemikom rodu
Koljievih, u tridesetogodinjem uzrastu ostavio slubu pri carskom dvoru i tajno otiao u Solovecki manastir. Ovde je budui svetitelj, koji
je sakrio svoje poreklo i zvanje, sa usrem u prostoti srca ispunjavao sve to su mu govorili da radi. Cepao je drva, kopao u bati zemlju,
prenosio kamenje i ak iznosio pomije. Mnogo puta su ga neki od monaha vreali i tukli , ali inok Filip se nikada nije gnevio i s radou je
podnosio sva ugnjetavanja. Kada mu je iguman dao posluanje u kuhinji, on je smireno radio za bratiju, loei vatru i cepajui drva.
Onaj koji je iskreno smirenomudar, - pie prepodobni Isak Sirin, - taj, budui uvreen, ne smuuje se i ne govori nita u svoju zatitu, nego
prima klevete, kao istinu, i ne trudi se da uverava ljude, da je on oklevetan, nego moli za oprotaj. Ti misli o sebi, da ima u sebi smirenja.
Ali drugi su sami sebe okrivljivali, a ti, od strane drugih okrivljen, ne moe to da podnese i smatra sebe smirenomudrim. Ako hoe da
zna, da li si ti smirenomudar, tada ispitaj sebe u reenom: ne nae li se zbunjenim kada te vreaju?
Neki pravednici su se radi neprestanog usavravanja u dobrodetelji smirenja trudili da uvek imaju pored sebe oveka, koji bi ih podvrgavao
unienjima.
Starici Pelagiji Ivanovnoj, naslednici prepodobnog Serafima po duhovnom rukovoenju divjejevskih inokinja, dali su veoma surovu
poslunicu Matronu. Pelagija Ivanovna, koja je uzela na sebe podvih jurodstva, prvih godina svoga ivota u Divejevu ponaala se veoma
nemirno: bezumno, trala po manastiru i bacala kamenje u prozore. Za sve to je Matrona tukla tako jako, da na kraju krajeva sestre
Divejevskog manastira nisu izdrale i molile su igumaniju da udalji Matronu od pratnje blaene. Pelagiji Ivanovnoj su dali dobru i krotku
devojku Varvaru. Ipak ova promena se nije svidela blaenoj: jer su je liili vanjskog uniavanja! Pelagija Ivanovna se trudila na sve naine
da se izbavi od krotke Varvare, i na kraju krajeva je u tome uspela.
Naravno, ljudima, koji ne mogu da izdre ni male uvrede, gotovo da je nemogue da shvate, otkuda su pravednici, slini Pelagiji
divjejevskoj, crpeli snagu za svoje podvige. Zavesu nad ovom tajnom raskriva jedan smireni starac, koji je jednom bio podvrgnut kazni i
beau. U vreme podnoenja sramote iznenada, ja sam osetio, - sea se starac, - toplotu u celom mome telu i pri njoj nekakvu
neobjanjivu reima umrtvljenost, posle ega je iznenada isplivala iz srca elja da me pred svim narodom posrame i da dobijem udare od
krvnika na trgu za moje grehove. Pri tome sam se zarumeneo u licu; neiskazana radost i sladost su me zahvatili celog; od kojih sam
prebivao tokom dve nedelje u zanosu, kao van sebe. Tada sam shvatio s jasnou i s tanou, da se sveto smirenje u muenicima, u
sjedinjenju sa Boanstvenom ljubavlju, nije moglo nasititi nikakvim muenjima. Muenici su primali ljuta muenja, kao darove, kao
prohladno pie, koje gasi u njima neodoljivu e smirenja. Smirenje je neizreciva blagodat Boija, neiskazano dostina samo duhovnim
oseanjem due.
e za vanjskim uvredama kod pravednika je bila tako velika, da su je oni stavljali ispred svih radosti i uteha sveta.
Jednom je episkop Pereslavski Silvester ispriao knezu Potemkinu o visokom duhovnom ivotu starca jeromonaha Kleope. Negova svetlost
knez, poelevi da ga vidi, istog asa je poslao za podvinikom linu koiju. Posle nekog vremena izmeu monaha i vlastelina je poela
beseda. Kleopa se veoma dopao Potemkinu. Njegova svetlost je hteo da ga predstavi gospoi carici, ali starac je smatrao da je za njega bolje
da se udalji u svoju Vavedenjsku pustinju. Na putu ga je napao vojnik i silno istukao. Oficir, poznanik Kleopin, videvi ga hteo je da kazni
vojnika, ali starac ga je molio:
- Ne dirajte vojnika Bog je naredio! Kleopa, ne proslavljaj se! Putovao u koijama! Bio u dvorcu!
Opitni nastavnik, starac Kleopa paljivo je pratio duhovno stanje itelja svoga manastira i trudio se svim moguim silama da rei njihove
unutarnje probleme. Jedan put je neki poslunik izjavio da se udostojio udnog vienja. Otac Kleopa je rekao monasima da ga izvreaju.
Poslunik, koji nije mogao da podnese vreanja, smutio se, doao starcu Kleopi i rekao:
- Ja ne mogu da ivim, mene vreaju!
- Kako ti moe da kae da si se udostojio vienja, a ne moe da trpi? pitao je starac. Ti si brate, verovatno, u prelesti. Pod glavu
kamen staviti, postiti, na goloj zemlji spavati to je nita. Nauite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem - rekao je Gospod, a
udesa i javljanja to nije obavezno.
Na slian nain je i Lav Optinski urazumljivao svoje uenike, koji bi ponekad upali u ushieno fantaziranje.
Bio je u Optini jedan brat, koji je esto dosaivao ocu Lavu s molbom da mu dozvoli da nosi verige. Starac, koji je lino skinuo verige sa
veoma mnogih svojih duhovnih eda, dugo vremena je objanjavao bratu, da nije u verigama spasenje. Na kraju, elei da ga ispita, otac
Lav je pozvao manastirskog kovaa i rekao mu ovako: Kada doe kod tebe jedan brat i kada te bude molio da mu napravi verige, daj mu
dobar amar.
Posle nekog vremena brat je opet dosaivao ocu Lavu, koji mu je rekao:
-Pa, idi, idi kod kovaa, zamoli ga da ti napravi verige.
Brat je sa radou otrao u kovanicu i obratio se kovau:
-Bauka je blagoslovio da napravi za mene verige.
-Kave verige za tebe? prigovorio je zauzet poslom kova i snanom rukom dao amar fantazeru. Ne oekujui da e se stvar tako odvijati,
brat nije pretrpeo uvredu i istom merom je uzvratio kovau, posle ega su se oba uputila na sud starcu. Kovau je, naravno istog asa bilo
oproteno. A bratu, koji je eleo da nosi verige, starac je rekao:
-Kuda se ti gura da nosi verige, kada ni jedan amar nisi mogao da otrpi?
Starci koji su smiravali svoje poslunike vanjskim unienjima, trudili su se da im pokau svu iskvarenost pale ovekove prirode. Oni su u
praksi otkrivali njihovom pogledu slabost volje, nedalekovidnost razuma i ostraenost srca. Starci su postavili pred sebe zadatak da ubede
svoja eda da se ne prihvataju pre vremena duhovnih podviga, koji prevazilaze njihove sile, nego da savesno ispunjavaju proste
jevanjeljske zapovesti. Oni su znali, da prividni uspesi u visokim duhovnim delovanjima mogu baciti neutvrene due uenika u gordost,
kao i da e ih kretanje putem Hristovih zapovesti obavezno privesti smirenju. Blaeni su oni, koji usvajaju nauk staraca! Iako je uvek bilo i
ljudi, na osnovu kojih je nastala poslovica: Nije kod konja hrana.

U skitu Optine pustinje dvadeset pet godina se podvizavao poslunik Stefan. Bio je poreklom od bogatog roda kurskih trgovaca. U svetu je
on imao znatan kapital i veliku dvospratnu kuu. Stupivi u manastir jo kao mlad ovek, Stefan je za mnoge godine poslunitva bio od
bratije uvaen i bio je ak blizak starcu Amvrosiju. Ljubitelj duhovnih knjiga, on se posebno interesovao za dela svetitelja Jovana
Zlatoustog. Sastavivi iz dela svetoga zbornik izreka, Stefan ga je izdao za svoja sredstva bez blagoslova manastirskog namesnitva. To je,
naravno, od strane poslunika bilo naruavanje manastirskih pravila, jer se vaspitavanje bratije u obitelji zasnivalo na odsecanju sopstvene
volje i na potpunom posluanju starcima. Tako ni svojevoljni postupak Stefana nije ostao neprimeen. Namesnik manastira arhimandrit
Isakije je pozvao sebi poslunika i pokazavi mu na novoizdanu knjigu, pitao ga:
-ije je ovo?
-Moje.
-A ti gde ivi?
-U skitu.
-Znam, u skitu. A ko je blagoslovio ovo tampanje?
-Sam sam odtampao, odgovorio je Stefan.
-E, ako si sam, da tvoja knjiga ovde i ne prie. Je si li razumeo? Idi! strogo je rekao otac Isakije.
Stefan se tako razgnevio na nastojatelja za prigovor, da ak nije rekao o svojoj uvreenosti ni duhovniku. Kad je dolo vreme postriga
poslunika u monahe, manastirsko namesnitvo je reilo zbog samovolje da uspori oblaenje Stefana u mantiju. ak ga ni to nije urazumilo.
On se jo vie naljutio i napustio manastir, ne marei za svoj dvadesetpetogodinji podvig. Uselio se Stefan u svoju veliku kuu u rodnom
kraju, u kojoj je posle pet godina odlaska iz Optine i umro.
Ovaj primer namerno ilustruje onu istinu, da delovanje uvreda na nas ne zavisi od naina vreanja ili stepena zlobe onih koji nas vreaju,
nego od naeg duhovnog raspoloenja. Obratite panju: arhimandrit Isakije nije uopte uvredio Stefana, nego mu je napravio strogi prigovor
radi njegovog dobra. Ipak reakcija od strane poslednjega uopte nije bila poslunika.
Ako mi za vreme vanjskih uniavanja gubimo trpljenje, tako projavljujemo svoju duhovnu nemo. Tog trenutka iz naega srca se podie
skrivena u njegovim dubinama gordost. Ako mi iskreno smatramo sebe najgrenijim i loim slugama Boijim, tada nas ugnjetavnja i
vreanja ne mogu oneraspoloiti. Naprotiv, oni nam donose radost, jer blagodarei njima dolazi do oienja grehova i ispravljenja naih
nedostataka.
Ko mrzi beae, taj mrzi smirenje
Ava Dorotej je pisao: Veruj, da su beaa i ukorevanja lekovi, koji lee gordost tvoje due, i moli se za one koji te ukoravaju, kao za
istinite lekare due tvoje, jer si se uverio da ko mrzi beae, mrzi i smirenje, i ko izbegava one koji ga ogoravaju, taj bei od krotosti.
Dragoceno uenje. Ako mi budemo oslukivali ove rei, tada emo sve nae neprijatelje, one koji nas vreaju i izobliavaju poeti da
prihvatamo kao najbolje prijatelje. Nevolja je u tome, to mi esto podnosei uvrede s trpljenjem, ipak u dubini srca oseemo neprijatnost
prema onima koji nas vreaju. Stoga su sveti starci, koji su odlino poznavali psihologiju paloga ovekovog bia, uvek paljivo i mudro
uniavali svoja duhovna eda.
Jednom je prepodobni Sevastijan Karagandinski, govorei o naravima ljudi, rekao: Eto, ove ljude ne treba dirati, oni, po gordosti, ne mogu
podnetu ni primedbe, ni ukore. A, druge, po njihovom smirenju, moe.
Ponekad je starac pred svima ukorevao nekoga od svojih smirenih uenika, da bi urazumio one, kojima se nije smelo direktno kazati o
propustima i nedostacima. Takve i sam nije izobliavao, i drugima nije dozvoljavao, nego je ekao, trpio i molio se, dok se ovek ne bi sam
obratio s pokajanjem Bogu i duhovnom ocu.
Bilo je sluajeva kada je prepodobni Sevastijan terao starije da mole za oprotaj od mlaih, uvreene je smiravao, a nanosioce uvreda titio.
Njegovi iskusni uenici su se radovali ovim ispitima smirenja, shvatajui, da se u svemu to ini starac skriva duhovna mudrost.
Ko moe s radou da podnese uvredu, - pisao je prepodobni Isak Sirin, - ak imajui u rukama sredstvo da je uzvrati, takav je primio
utehu od Boga po veri u Njega. I ko sa smirenjem trpi podignute na njega optube, taj je dostigao savrenstvo, i njemu se dive sveti angeli.
Jer nema ni jedne druge dobrodetelji toliko visoke i teke.
Znajui za to, starci su kroz uniavanja vodili silne duhom svoje uenike ka savrenstvu, uvajui pri tome one koji su slabiji.
Rukovodei ivotom svojih duhovnih eda, belgorodski starac shiarhimandrit Grigorije je voleo da im postavlja ispite iz smirenja. Izgrdi,
deavalo se, pred svima za one grehe, za koje ovek nije kriv, i gleda njegovu reakciju da li e se uvrediti ili ne? Starac je pouavao:
Smirenje to je osnova svih dobrodetelji. Klas, kada je prazan, vije se na sve strane, a kada je pun zrna, naklanja se, i vetrovi mu vie nisu
strani. Tako i ovek: prazan se vije tamo amo, a smireni se i pored svih iskuenja ne moe povrediti.Mnogi od onih koji su proli kolu
shiarhimandrita Grigorija, na kraju su postali igumani, arhimandriti, episkopi.
Ako mi stremimo da zadobijemo smirenje, treba stalno da molimo Boga za pomo. Stalno pri tome treba pamtiti pouke ave Doroteja:
Svaki koji se moli Bogu:Gospode, daj mi smirenje, - treba da zna, da on moli Boga, da On poalje njemu nekoga da bi ga uvredio. I
tako, ako neko njega vrea, tada i on sam treba sebi da dosauje i da uniava sebe misleno, da bi u to vreme, dok drugi njega smirava
izvana, on sam smirivao sebe iznutra. Primer takvoga uniavanja sa unutarnjim samoukorevanjem moe se nai u opisu ivota
prepodobnog Makarija Optinskog.
Namesnik Optine pustinje arhimandrit Mojsej je jednom zamolio starca jeroshimonaha Makarija da primi pod svoje duhovno rukovodstvo
novopostriene monahe. Otac Makarije je molbu namesnika primio kao nareenje i odgovorio na nju poklonom. Posle toga je on priao
svome starcu jeroshimonahu Lavu, kao i uvek okruenom mnotvom svojih duhovnih eda, i kratko mu ispriao o svojoj besedi sa
namesnikom.
-I znai , ti si se saglasio? naroito strogo ga je upitao otac Lav.
-Da, gotovo da sam se saglasio, ili, bolje reeno, nisam smeo da ne prihvatim, - odgovorio je otac Makarije.

10

-Da, to je svojstveno tvojoj gordosti, - rekao je jeroshimonah Lav, a zatim, uzevi na sebe grozan izgled, poeo je glasno pred svima da
ukoreva svoga znamenitog duhovnog sina.
Otac Makarije je stajao sa sputenom glavom, smireno se klanjao i povremeno ponavljao:
-Kriv sam, oprostite radi Boga, bauka!
Svi prisutni su sa strahopotovanjem zadivljeno neko vreme ovo posmatrali, kako jedan veliki starac uniava drugoga, nita manje velikoga,
starca. Kada je otac Lav zautao, starac Makarije, poklonivi se njemu do nogu, krotko je izustio:
-Oprostite, bauka, blagoslovite da ne prihvatim?
-Kako da ne prihvati? Sam izmolio, a da ne prihvati? Ne, sada ve ne treba otkazati, posao je zavren, - rekao je otac Lav, koji i nije imao
nameru da liava mlade monahe opitnog nastavnika, nego je samo iskoristio priliku, da bi pokazao svojim duhovnim edima primer
istinskog smirenja.
Kako primati uniavanja od mlaih i potinjenih?
Vaspostavljajui smirenje u drugima, sveti, radi sopstvenog usavravanja nisu proputali prilike da i sami prime uniavanja od svojih
poslunika i uenika.
Jednom je u Zosimovoj pustinji jeroshimonah Aleksej, duhovnik poznat u celoj Rusiji, razgovarao sa pridolim studentom Duhovne
Akademije. Kelejnik starca, otac Makarije, oistivi samovar (ruski ajnik, prim. prev.), nalio ga je, razgoreo i rekao:
-Ja idem po vodu u kapelicu, a vi bauka, gledajte, da ne bi samovar pokipeo.
Starac Aleksej je za vreme razgovora sa studentom zaboravio na samovar, i ovaj se od silnog kipljenja sav zalio vodom. Otac Makarije,
kada se vratio iz kapelice, sa ukorom je rekao:
-Bauka, i to niste mogli da uradite! Sada je sav moj trud bio uzaludan, a ja sam pola dana istio samovar!
uvi ukor kelejnika, starac Aleksej mu je pao pred noge i poeo da trai oprotaj:
-Oprostite mi, oe Makarije, nisam dobro uradio.
Ne gledajui na pokajanje uvenog starca, otac Makarije je jo dugo gunao.
Ukazujui znake panje i uvaavanja ljudima, u mnogome ravnim nama ili koji zauzimaju poloaj u drutvu vii od naeg, mi pre
ispunjavamo na dug, nego to projavljujemo smirenje. Istinito smirenomudrije se iskazuje tada, kada mi, po reima svetoga Jovana
Zlatoustoga, ustupamo onome, koji je vidljivo nii od nas, i ukazujemo potovanje onima, koje smatraju gorim od nas. Uopte, ako mi
budemo rasuivali, tada neemo nikoga ni smatrati niim od sebe, nego emo svim ljudima davati prvenstvo u odnosu na sebe. Jer se u
tome i sastoji smirenomudrost, da onaj, koji imajui ime da se preuznosi, uniava se, smirava se i ponaa se skromno. Tada se on i uznosi
na istinsku visinu po obeanju Gospoda, koji govori: Onaj koji se smirava uzvisie se.
Jednom je bilo odreeno starcu igumanu Agapitu da bude na elu sabornog sluenja u hramu Svete Trojice Kijevo-Peerske Lavre.
On je doao u hram zajedno sa svojim sasluiteljima u odreeno vreme. Istina, jedan od svetenosluitelja iz nekog razloga nije doao. To je
bio jeromonah, koji se posle postriga u monatvo jedno vreme nalazio pod duhovnim rukovodstvom oca Agapita. Sada je on zauzimao
jednu od dunosti u manastirskoj administraciji. Ne doekavi jeromonaha, slubu su poeli bez njega. Posle nekog vremena jeromonah se
ipak pojavio u hramu i veoma ga je uvredilo to, to ga nisu ekali. Pri tom je on igumanu Agapitu izrekao prilino grub prigovor. Videi
gnev jeromonaha i nimalo ne protivreivi, starac mu se poklonio do nogu i smireno traio od njega oprotaj.
Starac Agapit je mogao lako da podnese drsko ponaanje jeromonaha radi toga, to ga je on, bez obzira na svoj in, zasluge i uzrast, u stvari
smatrao u svemu boljim od sebe. Ako mi ne samo u mislima, ve svim svojim biem poverujemo u prvenstvo drugih ljudi pred nama, tada
se nikada neemo uvrediti ni na kakve uvrede s njihove strane. Mi emo videti u bliskima pre svega obraz i lik Boiji, i neemo porediti na
i njihov poloaj u drutvu.
U XIX veku na Atonu se podvizavao jeromonah Anikita, u svetu knez irinski-ihmatov. Ostavivi u Rusiji slavu svoga drevnog roda i
visoki poloaj u drutvu, on je spasavao svoju duu u zemaljskom udelu Presvete Bogorodice. Jednom je putujui morem na poklonikom
putovanju , starac Anikita reio da prenoi u manastiru na ostrvu Patmos. Odlazei sa broda, on je zamolio svoga poslunika Nikitu, koji je
ostao na brodu, da mu ranije ujutro donese mast. No je protekla mirno. Ujutro,ipak, Nikita nije doao. Pribliilo se podne, i bivi knez je
poeo da razmilja o odsustvu poslunika. Posle dugog vremena, Nikita se na kraju pojavio. Uzimajui od njega mast, starac Anikita je
primetio:
-Kako se ti ne boji Boga, brate: pogledaj ja sam ti rekao da mi donese mast u zoru, a kada si se ti pojavio?
-Tebi se ne moe ugoditi! zapaljivo je viknuo poslunik, ali nije uspeo ni da kae jo neto, kada je otac Anikita pao njemu do nogu i
rekao:
-Oprosti mi, radi Boga. Ja sam te, brate, uvredio!
Smirenje starca je porazilo Nikitu, i on se isto tako poklonio njemu do nogu. Drugi poslunik, koji je prisustvovao ovoj sceni, budui
shimnik Gerontije, seao se, da ga je sve to dovelo u takvo umiljenje, da se i on spustio do nogu Anikiti i zalivajui se suzama, nije mogao
da shvati zato plae, kao dete, i zato lei kod nogu starevih.
Hrianin, koji smiri svoje srce, prestaje da ceni svoj poloaj meu drugim ljudima i ne obraa panju na njihovu grubost, napade, uvrede i
klevetu. Takav ovek vidi jedino samoga sebe i poraavajui se svojom nitavnou, zanima se samo svojim ispravljanjem.
Dobrovoljno uniavanje pred ljudima
Na putu sticanja smirenja mi ni u kom sluaju ne smemo da se zaustavljamo, jer svako stajanje znai da ponovo idemo nazad. Uspevati u
podvigu smirenja moe se samo neprestanim kretanjem napred. Ipak, ako nas ne vreaju, ne ugnjetavaju i niko nas ne kleveta, tada
teoretsko uniavanje samoga sebe mnogo plodova nee doneti. ta initi, ako u naem ivotu nedostaje vanjskih povoda za smirenje?
Naravno, u takvom sluaju ne bi trebali sami da provociramo blinje na loe ponaanje prema nama. S nae strane to bi bilo podsticanje njih
na sagreenje. Bolje od svega, u odsustvu vanjskih unienja, je da se ponaamo tako, kao da ona postoje.

11

Shiiguman Antonije, u mladosti je izabrao sebi za duhovnika svoga starijeg brata arhimandrita Mojseja, i ceo ivot se odnosio prema njemu
sa velikim strahopotovanjem. Kada je i sam postao uvaeni starac, produio je da se smirava pred ocem Mojsejem, kao poslednji
poslunik. ivei u Optinskoj pustinji u mirovini, prepodobni Antonije nikada nije ulazio bez poziva u namesnikove kelije, koje je
zauzimao njegov stariji brat. Obino bi stajao u prijemnoj sobi sve dok ga arhimandrit Mojsej ne bi sam primetio i pozvao ga. Ulazei u
namesnikove odaje, prepodobni, premetajui se na bolesnim nogama, nikada nije sedao, nego je ekao da mu to kau. Ako su bili
posetioci,u prisustvu arhimandrita Mojseja, on se uvao u dubokom utanju i samo nekad sa pola glasa bi pozdravio nekoga ili bi s
potovanjem odgovarao na pitanja koja su mu postavljena. Sve rei duhovnika je prihvatao bespogovorno, kao Volju Boiju. Kod bratije
Optine pustinje ponaanje shiigumana Antonija je izazivalo uenje, ali istovremeno je ono sluilo i kao pouan primer za mlade monahe.
Prepodobni starac Mojsej se sa svoje strane odnosio prema bratu s iskrenim uvaavanjem i esto se savetovao s njim po duhovnim
pitanjima. On je pravi monah, a ja nisam monah, govorio je o svom bratu arhimandrit Mojsej, i na svoj nain se smiravao pred njim. Ipak,
poznavajui srdanu elju brata i ne pravei mu prepreke da se usavrava u smirenju, on nije smetao ocu Antoniju da se uniava pred njim i
esto mu se obraao kao prema posluniku.
Posle smrti velikog starca Mojseja za namesnika je bio postavljen otac Isakije, koji je u to vreme bio mlai jeromonah Optine pustinje.
Prepodobnom Antoniju je takva promena u ivotu manastira dala novi povod za samouniavanje. Ne gledajui na razliku u uzrastu i na svoj
poseban poloaj u obitelji, poeo je da se smirava pred mladim namesnikom, kao prosti poslunik, i da mu pokazuje isto potovanje koje je
ranije pokazivao prema arhimandritu Mojseju. Otac Isakije, koji se odnosio prema prepodobnome Antoniju kao prema velikom
duhonosnom oveku, mnogo puta ga je pokuavao nagovoriti da promeni svoje ponaanje, ali bez rezultata. Ponekad se zbog oseaja
potovanja otac Isakije klanjao prepodobnom do zemlje, i tada bi starac, ne smotrei na teenje krvi iz rana na nogama, isto pravio zemni
poklon. Da bi izbavio starca od fizikog stradanja, namesnik mu je onda prestao ukazivati potovanje na takav nain.
Jednom je otac Isakije pred poetak praznine trpeze rekao da postave stolicu za shiigumana Antonija pored njegovog, namesnikog mesta.
Primetivi to, prepodobni je, iako je bio umoran od produene slube, zamolio oca Isakija da mu dozvoli da za vreme trpeze proita sa
katedre pouke iz knjige, kao to je bilo uobiajeno u obitelji. Na takav nain se on uklonio od asti da sedi pored namesnika, iako je za svo
vreme trpeze morao da stoji na svojim bolesnim nogama.
Ne bismo trebali da mislimo, - pisao je svetitelj Jovan Zlatousti, - da stojimo ispod svoga dostojanstva, onda kada se sami smiravamo. Jer
tada uistinu mi bivamo vie: tada smo posebno i dostojni potovanja. Ljudi koji su potpali pod svetske strasti, vole da se samopotvruju
jedni pred drugima. Mi, pak, hriani, treba da se zanimamo uniavanjem pred blinjima. Upravo u tome se sastoji istinsko samoutvrivanje
pred Bogom. Bilo kakvo utrkivanje s drugim ljudima, neminovno nas vodi u gubitak duhovnoga mira i u nicanje slavoljublja u naem srcu
u sluaju uspeha, ili uninija pri porazu. Sve, to nas ini veim od drugih ljudi, nikako nam ne slui u duhovnim uspesima. Sveti su se
trudili da svode na minimum ak i one prednosti, koje su im pripadale po pravu.
Kada bi svetitelj Nektarije sluio sa drugim episkopom, on nikada nije zauzimao kod prestola prvo mesto, ak i ako mu je ono pripadalo po
pravu stareinstva. Svetitelj Nektarije bi se u ovakvim sluajevima oblaio samo u mali omofor, a umesto mitre odevao bi prosti monaki
klobuk (kapu).
Iz ljubavi prema ljudima sveti su ponekad inili uda, iako su pri tom oni znali, da e ih blinji proslavljati. Ipak u srcima pravednika elja
da pomognu onima koji stradaju je pobeivala elju za nepojavljivanjem! Istina, svaki put posle udotvorstva sveti su morali da se
uniavaju, da bi izbegli slavoljublje.
Tako je jednom posle Boanstvene liturgije starac Jakov Jevbejski govorio s narodnom u trpezariji. Kada je zavrio i krenuo da poe,
neoekivano je pred njim pala devojka i poela da se udara i da vie u besomunom napadu. Starac je blagoslovio opsednutu, pomolio se, i
ona se umirila. Svi prisutni pri ovakvom udu su se zadivili sili njegove molitve. Uvee, posle poveerja, starac Jakov je reio da rastera
misli o svojoj svetosti kod oevidaca jutarnjeg dogaaja. On im se poalio na to , da mu niko od njih nije priao da pomogne u tekom
trenutku, ostavljajui ga samog da se bori sa besomunom. Pravednik je uniavao sebe pred njima, predstavljajui se nemonim ovekom!
Sveti su stremili da sakriju svoje duhovne podvige. Kad im to nije polazilo za rukom, oni su inili postupke, kojima bi mogli, kakao se
njima inilo, da umanje potovanje prema sebi od strane njihovih potovalaca.
Za prozorljivost, udesa i podvinitvo prepodobni Sevastijan Karagandinski uivao je neobino potovanje svojih mnogobrojnih duhovnih
eda. U njegovoj parohijskoj
zajednici, prvoga dana Velikoga posta hranu obino nisu nikome davali. Samo uvee, posle velikog kanona, dozvoljeno je bilo uzeti
komadi prosfore. Iznenada je bauka u dvanaest sati danju rekao da skuvaju krompir, a u tri sata, kada se ohladio, pojeo je polovinu
krompira. Smiravajui sam sebe, on je rekao:
-Eto, oci moji koji sasluuju - poste, a ja ne. Ja sam bolestan, ja sam naruio post.
Smirenje urazumljuje grenike
Smirenomudri vlada takvom riznicom, koja duhovno obogauje ne samo svog vlasnika, nego i ljude koji ga okruuju. Deava se to zbog
toga, jer se smirenje moe predavati od jedne ovekove due drugoj.
U Glinskoj pustinji su se jednom uvee srela dva inoka. Za vreme besede razgovor je postepeno preao na glinskog zatvornika
jeroshimonaha Makarija, i jedan od inoka je rekao:
-Zato se on zatvorio? U zatvoru je dobro spasavati se, ne vide se sablazni. Eto, ako bi on iveo ovako, kao mi, koji vidimo sablazni i kao da
ih i ne vidi, tada bi to bio veliki podvig!
Posle besede ovaj inok se uputio u svoju keliju. Njegov put je prolazio pored kelije oca Makarija. Kada je on bio ispred nje, iznenada su se
vrata otvorila i pred njega je stao zatvornik, koji je krotko rekao:
-Oprosti mi, brate, oprosti grenome i nemonome, koji ne moe da se podvizava tako, kako se vi podvizavate i koji sam se od sablazni
sveta osamio u keliji. Oprosti mi, radi Boga.

12

Sudija tuih dela, poraen smirenjem i prozorljivou starca, pao mu je do nogu i sa skruenjem molio od njega oprotaj.
Ako mi elimo da nekoga privuemo hrianstvu ili da ga odvratimo od grehovnog ivota, tada e nam u tome pomoi vie smirenje, nego
umne rei i dokazi. Naravno, to je isto neophodno, ali treba poeti upravo od smirenja. Uzrok svakog greha gordost. Zato je svaki grenik
koji se ne kaje opsednut u ovoj ili onoj meri ovom strau. Upravo mu ona smeta da prinese pokajanje pred Bogom. Na gordeljivca nee
ostaviti utisak ni nae znanje, ni um: on smatra da ih ima u veoj meri nego drugi ljudi. Na njega moe uticati samo smirenje, koje je kod
njega u potpunosti odsutno.
Jednom je u Sarov iz radoznalosti doputovao neki general-major. Odeven u prekrasni mundir, on se diio svojim ordenjem. Razgledavi
manastirske graevine, general je hteo ve da se pozdravi sa manastirom, ali je sreo itelja Alekseja Prokudina i porazgovarao je s njim.
Sabesednik je predloio generalu da, pre nego to ode iz Sarova, ode kod velikog starca Serafima. General nije hteo, ali je popustio pred
upornim nagovorima Prohudina.
Samo to su gosti uli u keliju, starac Serafim im je krenuo u susret, i poklonio se generalu do nogu. Takvo smirenje uvenog podvinika je
porazilo generala. Prokudin, koji je primetio da on ne bi trebalo da ostane u keliji, izaao je , a general je ostao sam sa prepodobnim. Posle
nekoliko minuta iz kelije se zauo pla. General je ridao. Kao malo dete. Posle pola sata vrata su se otvorila, i prepodobni Serafim je ispod
ruke vodio generala, koji je nastavio da plae, pokrivi lice rukama. Ordenje je zaboravio u keliji prepodobnoga. Manastirsko predanje
govori da je njegovo ordenje samo od sebe palo za vreme besede sa starcem. Prepodobni Serafim, donevi stvari vojnog naelnika iz kelije,
stavio mu je ordenje na uniformu. Na kraju je general priao da je on proao celu Evropu, poznaje mnogo ljudi raznoga roda, ali prvi put da
je video takvo smirenje, s kakvim ga je sreo Sarovski starac. Porazila je generala i prozorljivost, kojom je prepodobni razotkrio pred njim
sav njegov ivot, ukljuujui i najtajnija dela. Izmeu ostalog, kada mu je palo ordenje s grudi, prepodobni Serafim je rekao:
-To je zbog toga to si ih ti dobio nezaslueno.
Dragi itaoe, obrati panju, ak je i veliki starac prepodobni Serafim Sarovski poeo da pomae oveku u delu njegovog spasenja od
smirenoga poklona pred njim. Sveti je znao, da na generala nee ostaviti utisak ni udesa, ni prozorljivost, ako pre toga ne ukroti njegovu
gordost. Samo posle toga kada je prepodobni smirenjem pobedio gordost generala, on je delovao na njegovu duu svojom blagodatnom
silom. Ako je tako postupio veliki svetac, tada tim vie jednako treba da inimo i mi, koji nemamao natprirodne darove. Vie nego mnogo
takvih situacija susreemo u naem ivotu, u kojima se moemo koristiti smirenjem za obraanje ljudi koji nas okruuju Hristu.
Kod jeroshimonaha Serafima Virickog su bile dve duhovne kerke: starica Pulherija i Aleksandra. Njih je vezivalo jako druenje, i one su
ivele u istoj kui. Jednom je jedna od njih otila u prodavnicu i stala u red za namirnice. Stanovnici Virica, znajui za slabo zdravlje
starice, zamolili su prodavaicu da je poslui preko reda. Starica je dala novac za trista grama sitnog eera, koji su odmah izmerili i dali joj
ga. Za to vreme pijani ovek, koji je stajao napred, vidno naljutivi se na to jer je morao da eka, doao je do starice i pljunuo joj u lice. Svi
koji su stajali u redu su se uznemirili i poeli da viu na huligana, a starica je obrisala pljuvaku i rekla:
-Blagodarim ti, zlato. Ti si jedini od svih pravilno prosudio o meni, ja se na tebe ne ljutim, i vi nemojte da viete na njega.
Pijanog su zaprepastile ove rei i postieno je otiao iz prodavnice. Starica je, doavi kui ispriala o ovome svojoj drugarici i na kraju
prie rekla:
-ovek gine, treba ga spasavati!
Pulherija i Aleksandra, naloile su na sebe post, i poele su da se mole za pijanicu. A one same tako slabe, da nije jasno, kako se na
nogama mogu drati. Posle nekoliko dana ena pijanice je saznala za njegov mrski postupak i zapretila mu:
-Sve dok se ne izvini pred staricom, neu da te vidim, ne treba da dolazi kui!
ovek je galamio, ali videi vrstinu ene, otiao je staricama. Ove su ga doekale prijatno, razgovarale s njim, i, pozvale ga da opet doe,
poele su jo usrdnije da se mole za njega. U svojim molitvama one su molile i pokojnog starca Serafima Virickog da spasi pijanicu.
udotvorna pomo svie je dola veoma brzo. ovek je prestao da se opija, poeo je da pomae staricama u domainstvu i da ide u crkvu.
Ovaj sluaj jo jednom potvruje istinu, da prihvatajui se ispravljenja javnog grenika, nama valja da najpre pred njim pokaemo smirenje
i tek onda da delujemo na njega reima, ljubavlju i molitvom, koji e mu pomoi da stane na put spasenja. Ovu duhovnu zakonitost mi treba
da imamo u vidu uvek, kada se desi da se obraamo maloverujuim hrianima ili ljudima, koji se nalaze van Crkve Hristove.
***
Pre nego to preemo na sledee poglavlje, napravimo rezime iz gore napisanog.
*Kada nas vreaju i ugnjetavaju, nae smirenje se ispituje u praksi.
*Veoma je vano da nauimo da podnosimo vanjska uniavanja. Upravo ona i uvruju u nama smirenomudrenost.
*Mnogi pravednici radi usavravanja u smirenju, nastojali su da imaju oko sebe oveka, koji bi ih neprestano podvrgavao vreanjima.
Nemamo svi mi snagu da sledimo primer svetih u ovome, ali bar se neemo sklanjati od onih uniavanja, koja nam se deavaju ne po naoj
volji.
*Mi treba da volimo sve, koji nas vreaju i ugnjetavaju. Oni predstavljaju duhovne lekare, jer lee nae due od veoma opasne bolesti
gordosti.
*Posebnoje spasiteljno trpeti uniavanja od ljudi, koji su mlai od nas, koji su nai potinjeni ili zauzimaju poloaj u drutvu koji je nii u
odnosu na na socijalni status. Takva uniavanja imaju veoma smiravajue dejstvo na duu.
*Kada se mi dugo vremena ne podvrgavamo ugnjetavanju i uvredama, korisno je zanimati se uniavanjem pred ljudima. Samo u tome treba
imati meru, jer moemo dobiti smireni izgled i ponaanje, a izgubiti smirenomudreno stanje due.
*Jedno od duhovnih pokretaa, koji nas pobuuju na zadobijanje smirenja, treba da bude razumevanje toga da ova dobrodetelj ne spasava
samo lino nas, nego predstavlja blago i prijatno dejstvo i na nae blinje.

13

5. deo Najkrai put za zadobijanje smirenja

Posluanje kao kola smirenja
Poznati duhovni nastavnici su za jedno od najboljih sredstava dostizanja smirenja smatrali prebivanje oveka pod rukovodstvom starca.
Jedan uenik optinskog starca Leonida (u shimi Lava), primetivi u njemu posebno otvoreno duhovno raspoloenje, jednom ga je upitao:
-Bauka! Kako ste vi zadobili takve duhovne darove, koje mi u vama vidimo?
-ivi prostije,- odgovorio je starac,- Bog nee ni tebe ostaviti. Leonid je uvek bio poslednjim u obitelji i nikada nikakvo posluanje
namesniku nije odbio. Na kraju velikih praznika drugi bi, ponekad, urili u crkvu, a Leonida su slali u sala za senom za konje pridolih
gostiju, a posle ga umornog bez jela slali na kliros da peva, i on se bez ropota pokoravao. Trudi se i ti tako da ivi, i tebi e Gospod javiti
Svoju milost.Odrekavi se u poslunitvu svoje grehovne volje, ovek predaje sebe u ruke opitnog nastavnika, sposobnog da ga privede u
Carstvo Nebesko. Istinski poslunik je duan da se u svemu povinuje svome starcu i da odbaci sve svoje elje, koje su protiv volje
duhovnika. U duhovnom ivotu nema sitnica, stoga je posluniku potrebno da ispuni sve tano, bez iskljuenja, odluke nastavnika, ma kako
da mu se one inile malo vanim. Poslunik ne treba da veruje svome razumu, koji se nalazi u vlasti strasti, nego
je obavezan da se u svemu rukovodi savetima svoga Bogom prosveenoga starca.
Namesnik optinske pustinje arhimandrit Mojsej je postojano traio od inoka, da oni za svako delo trae blagoslov starijih i da nita ne
preduzimaju po svojoj volji. Kakvo god da je uspeno i korisno delo za obitelj, koje se uini bez blagoslova, otac Mojsej nikada nije
odobravao. Govorio je da samovolja dovodi do slavoljublja i da na kraju nanosi tetu dui. Ako se delo obavlja po blagoslovu, tada oveka
Gospod pokriva od svega loeg radi posluanja, i on dobija duhovnu korist za svoju duu.
Obilazei manastir,jednom je arhimandrit Mojsej pozvao sebi ekonoma i upitao ga:
-Tamo je bila hrpa smea, a sada je ne vidim, kuda je nestala?
-Ta, ja sam rekao da ga poiste,- odgovorio je ekonom.
-Zato ti nisi mene za to pitao, imao sam drugu nameru s tim smeem. Ti u svemu provodi svoju volju, radi bez blagoslova. Treba o
svemu pitati.Naravno, otac Mojsej je imao poverenja u ekonoma i cenio je njegovo iskustvo, ali, videi u svome sabratu izdanke gordosti,
on ga je kroz posluanje pouavao smirenju. ovek je sazdan Bogom sa slobodnom voljom. Ipak, to nije znailo, da je on imao
neogranienu slobodu u svojim eljama, odlukama i postupcima. ovekova volja je jo do prvog grehovnoga pada bila odreena granicama
zakona Boijega. Adam i Eva, ispunjavajui zapovesti Boije, okusili su punou blaenstva, jer su se njihov ivot i sloboda nalazili u
okvirima tih zapovesti. Van granica Boanskih pravila za oveka blaenstva nisu postojala. Naruivi volju Boiju, ovek je izgubio svoju
duhovnu slobodu i potpao pod vlast greha i avola.U poslunitvu dolazi do oslobaanja duha hrianina od vlasti pale ovekove prirode.
Poslunik se odrie od svoje nestvarne zemne slobode, i starac ograniava njegov ivot strogim i tanim jevaneljskim zapovedima. Time
se posluniku daje, koliko je to mogue u zemaljskom svetu, da ostvari u sebi prvosazdanu slobodu ovekovu. Znajui za to, ak su se i
veliki sveti trudili da ne izlaze iz meusobnog posluanja jedni drugima.Tako je, ava Pajsije priao, kako su ava Or i ava Afre iveli u
velikoj saglasnosti do same smrti. Ava Afre je imao veliko posluanje, a ava Or veliko smirenje. Jednom im je neko doneo neveliku ribu.
Ava Afre, spremajui jelo, samo to je zabo no, a iznenada ga je pozvao sebi ava Or. Afre je pourio na poziv starca i ostavio no u ribi,
ak ne uinivi rez do kraja. Ava Pajsije, koji ih je posmatrao, zadivio se njegovom posluanju i posebno tome, to on nije ak ni zamolio
starca da malo prieka.
-Ava Afre! Kako si ti zadobio takvo posluanje? pitao je ava Pajsije.
-To nije moje, nego starevo, - odgovorio je Afre, odrekavi se sopstvene dobrodetelji u korist ave Ora. Onda je on predloio avi Pajsiju da
pogleda na smirenje njegovog starca. Radi toga je ava Afre skuvao ribu i namerno pokvario deo variva i dao ga avi Oru. Starac je pojeo
pokvareno jelo, ne rekavi ni rei. Ava Afre ga je upitao:
-Je li dobro spremljeno?
-Veoma dobro! odgovorio je starac. Onda mu je ava Afre dao varivo od veoma dobro prigotovljene ribe i upitao:
-Zar nisam pokvario prvi deo jela?
-Da, saglasio se ava Or, - malo si ga pokvario.
Posle toga kada sam otiao od njih trudio sam se da ispunjavam ubudue to, to sam video kod njih, seao se posle ava Pajsije.
Kada hrianin odbacuje slobodu svoje volje i veru u svoj razum, on se u sutini odrie od svega grehovnog, strasnog i egoistinog, to je
zaloeno u njemu praroditeljskim grehopadom i njegovim sopstvenim naruavanjem zakona Boijega. Za ivot u potpunom posluanju
starcu, ueniku je potreban vrst karakter koji se pri tome treba neprestano uvravati Boanskom blagodau.
Takoje prepodobni Jovan Kolov,otiavi u egipatsku pustinju, iveo u posluanju kod starca. Jednom je ava zabo u zemlju suvo drvo i
rekao:
-Svaki dan polivaj ovo drvo dok ono ne donese plod.
Voda je bila veoma daleka od njihovog prebivalita, stoga je Jovan iao po nju veerom, a vraao se ujutro. Posle tri godine neprestanog
truda suvo drvo je donelo plod. Starac, ubravi plod, doneo ga je na sabor bratije i rekao:
-Okusite plod posluanja!
Da, putem posluanja mi moemo brzo i bez suvinog truda zadobiti smirenje. I pored nae elje i ak postojanja u nama neophodnih
kvaliteta, to nije dovoljno za istinsko poslunitvo. Zato je prije svega potreban iskusni starac, koji bi vladao Boanstvenim darom
duhovnog pouavanja. Ovaj dar se nikako ne daje svim podvinicima. Tim povodom je svetitelj Ignjatije pisao: Neophodan uslov
pokoravanja (poslunika) jeste da duhonosni nastavnik, koji bi voljom Duha umrtvio palu volju potinjenoga mu u Gospodu, u ovoj paloj
volji umrtvljava i sve strasti. Pala i izopaena volja ovekova nalazi u sebi stremljenje ka svim strastima. Oigledno, da umrtvljavanje pale
volje, koje se odvija velianstveno i pobedonosno voljom Duha Boijega, ne moe biti ostvareno palom voljom nastavnika, kada je i sam

14

nastavnik jo porobljen strastima. Mnoge moemo nazvati dobrim duhovnicima, ali staraca- nastavnika je u svim vremenima uvek bilo
veoma malo.
UENJE POSLUNIKA SMIRENJU
Vekovima su istinske kole smirenja bili manastiri. Primajui novoga poslunika u obitelj, starci su pre svega postavljali pred sebe zadatak
da najprije unite u njegovom srcu gordost i da mu usade smirenje. U dobrim manastirima u ovom smislu nisu pravili izuzetke ni prema
kome. Bilo kakav visoki poloaj da je imao ovek u drutvu, posle davanja zaveta posluanja, u manastiru bi ga podvrgavali tradicionalnim
metodama unutarnjeg i vanjskog uniavanja.
Namesnik skromne Smolenske Zosimove pustinje iguman German, primajui u svoju obitelj protoprezvitera Uspenskog sabora
Moskovskog Kremlja oca Fjodora veoma se plaio da ovaj ima strast samouverenosti. Stoga su u obitelji odmah poeli da smiravaju oca
Fjodora, koji je u monatvu dobio novo ime Aleksej. Prvo njegovo posluanje je bilo pevanje na klirosu i obavljanje bogosuenja.Prema
njemu su se obraali surovo, davali mu poslednje mesto i odedu mu davali najloiju.
I iako su uskoro oca Alekseja postavili za duhovnika, morao je da pretrpi i na klirosu. Dirigent hora je tada bio jeromonah Natanail, bivi
operski umetnik, koji je zavrio konzervatorij i sinodalnu akademiju, dobar muziar, ali nervozan i nemiran ovek. Jednom je prekinuo oca
Alekseja i grubim tonom mu poeo prigovarati: Ovo nije Uspenski sabor, nemojte zaboraviti, ovde se ne drei. Imao sam dobar glas, priao je posle otac Aleksej o tom sluaju, - i ja sam hteo to da pokaem, ali u tom sluaju ja sam bio duan da sluam svoga duhovnog sina,
koji je u ovom sluaju bio moj nastavnik. Otac Aleksej je poeo smireno, od sve due da trai oprotaj od oca Natanaila. I ovaj je posle
dugo godina spominjao ovaj sluaj s umiljenjem. Na kraju je jeroshimonah Aleksej postao poznat kao duhovnik, ispunjen boanskom
blagodau.
Svi ruski starci su dobijali smirenje preko posluanja. Oni su tano ispunjavali zavet drevnoga svetitelja: Ko prvo nije iveo u posluanju,
taj ne moe zadobiti smirenje, jer svaki, koji se sam od sebe nauio umetnosti, hvali se time.
U skit Optine pustinje je 1873. godine stupio Nikolaj Tihonov, budui starac jeroshimonah Nektarije. Veliki optinski starci Amvrosije i
Anatolije, providei u mladiu svoga naslednika, poveli su ga ka duhovnoj zrelosti istinski monakim putem. Uei Nikolaja smirenju, oni
su esto skrivali svoju ljubav prema njemu polujurodstvujui i alei se.
Deavalo se, doe mladi k starcu Amvrosiju, a ovaj mu kae:
-Zato ti ide besposlen? Bolje da sedi u svojoj keliji i da se moli!
Zabolelo bi to Nikolaja, i on bi otiao svome duhovnome ocu bauki Anatoliju. A ovaj kae:
-Zato ti eta besposlen? Doao si da praznoslovi?
Otiao bi Nikolaj u svoju keliju, pao bi pred obraz Spasitelja i svu no plakao:
-Gospode! Kakav sam ja veliki grenik da me ni starci ne primaju.
Posle mnogo godina Nikolaj je postao uveni starac Nektarije, naslednik slave prepodobnih otaca Optine pustinje. U svojoj duhovnoj
delatnosti on se neprestano rukovodio ovim opitom koji je dobio, dok je bio poslunik kod svojih velikih staraca.
Tako je Nadeda Aleksandrovna Pavlovi, ne jednom dobijala od starca Nektarija, svoga duhovnog oca, ispite posluanja, trpljenja i
smirenja. Doe ona, naprimer, k starcu ujutro. On kae: Priekaj. eka sat, sat i po. Izae starac i kae joj: Idi, Nadenjka, zovi mi
Lava. Ona otri drugome duhovnom edu oca Nektarija: Lave, zove te bauka! Ovaj je polaskan to ga je sam starac pozvao preko
nekoga. Dou, ekaju u prijemnoj keliji, sat, dva, tri Na kraju se pojavi starac, veseo i svetao, i kae: E, mili moji, dan priao veeri,
idite kui. Nadeda Aleksandrovna nije uspela da izdri i viknula je: Hoete li vi, bauka, jo dugo da mi gulite kou! A on kae:
Kakva si ti , Nadenjka, udna, eto meni alju narande, i ja bih ih po tvome trebao jesti sa korom?
Uei svoju duhovnu decu trpljenju i smirenju, starac Nektarije im je navodio primer ponaanja velike kneginje Jelisavete Fjodorovne. Ona
je doputovala u Optinu u maju 1914. godine, i posetivi oca Nektarija, dugo vremena je s njim razgovarala. Po reima starca, Jelisaveta
Fjodorovna je dugo stajala, dok joj on nije predloio da sedne.
Rukovodei poslunicima, starci su se ponekad prema njima odnosili surovo i ak pomalo estoko. Ali iza toga se uvek skrivala elja da
uvrste, prekale nejake due. U takvom palom stanju se nalazi ovek na zemlji, da za duhovno vaspitanje treba ne samo dobrota, nego i
strogost. Uostalom, uzajamni odnosi izmeu starca i poslunika u Crkvi uvek su se izgraivali na osnovu uzajamne ljubavi, saglasnosti i
razumevanja.
Kada je starac Jakov Evbejski hteo da kazni nekoga od svojih uenika, on nije nalagao na njega epitimiju u vidu itanja kanona, molitvava
po brojanicama ili poklona. Obino bi mu govorio samo neophodna pouavanja. Jednom brat nije ispunio posluanje, i otac Jakov mu je
krotko rekao:
-Ako ti ne slua starca, ja u sluati tebe, kao poslunik.
Posle toga je on drao brata dva dana na rastojanju. Pri susretu ga je poslunik upitao:
-Blagoslovite, oce, kako ste? Ovaj je odgovorio:
-Zdrav sam, oe moj, podvizavam se, - i vie ni rei.
Kada je prolo tri dana, starac mu je rekao:
-Oe moj, oprosti mi, to sam te ova tri dana drao na odstojanju. Ali ja sam iguman, i zato sam odgovoran , i moja je dunost da vas
urazumljavam. Traim oprotaj.
***
Ne mogu svi ii u manastir i biti poslunici, da bi prebivajui u potpunom posluanju kod starca, zadobili smirenje. ta da rade hriani koji
ive u svetu?
Nije li njima zatvoren najkrai put ka smirenju?

15

Naravno, mirjani ne treba da se varaju: u svetu nije mogue potpuno izgraditi atmosferu uzajamnih odnosa izmeu starca i uenika. Ipak
hrianima, koji ele da zadobiju smirenje, nita ne smeta da ive po pravilima, veoma bliskim istinskom posluanju. Za to je neophodno u
potpunosti ispunjavati jevaneljske zapovesti, u svim ivotnim okolnostima delovati saglasno Volji Boijoj, ispunjavati savete svoga
duhovnog nastavnika i odnositi se prema svojim porodinim, slubenim, drutvenim obavezama kao prema posluanjima, koja su nam dana
svie.
6. Deo Bakarne trube. Ispiti slave
U glavi o poznanju sopstvene nemoi spominjali smo da nas gordost spreava da spoznamo svoju nitavnost. Potrebno je zapaziti, da ova
strast teti ne samo onome koji je stupio na put zadobijanja smirenja, nego i hrianinu, na onom putu na kojem je ve dostigao odreene
uspehe.
Nikada se ne bismo trebali duhovno raslabljivati, jer u zemaljskom ivotu nas vreba niz iskuenja, koja isteruju smirenje iz naih srca.
Posebno treba da se bojimo gordosti, koju avo stremi da usadi u nau duu svim sredstvima. Prepodobni Jefrem Sirin pie, da je neisti duh
vet i da za svakog hrianina postavlja posebnu zamku. Mudroga avo nastoji da prelesti mudrou, bogatoga bogatstvom, lepoga
lepotom, krasnoreivoga krasnoreivou, umetnika umetnou, podvinika podvinitvom, nesticateljnoga nesticanjem. Sve, to mi
imamo, slui iskuatelju kao poetni materijal za pobuivanje u nama gordosti.
Jedan od oblika gordosti predstavlja slavoljublje. Pala oveija priroda je veoma naklonjena traenju slave, stoga je borba sa slavoljubljem
teka i zahteva mnogo vremena. Posebno su astoljubivi mladi ljudi i neiskusni podvinici. Znajui to, duhovnici su se uvek trudili da
ograde svoje uenike od oveije slave i neumorno su im objanjavali o svoj njenoj pogubnosti.
Optinski starci su obino ranije poinjali da pripremaju sebi zamenu i radi toga su po svojstvenoj njima prozorljivosti izmeu mnogobrojne
manastirske bratije birali monahe, sposobne za starestvo u budunem vremenu. Starac Makarije je pokazivao posebnu naklonost prema
mladom posluniku Alekseju Zercalovom, koji je, dobivi u monatvu ime Anatolij, na kraju postao namesnik skita i duhovnik bratije
Optine pustinje. Prepodobni Makarije ga je esto nazivao Aljoenkom. Meutim, svoje pokroviteljstvo posluniku starac je sjedinjavao sa
strogou.
Leta 1856. godine Optinu pustinju je posetio poznati duhovni pisac arhimandrit Ignjatije Brjananinov. Dali su mu keliju u manastirskoj
zgradi u kojoj je iveo i poslunik Aleksej Zercalov. Upoznavi se s Aleksejem, arhimadrit Ignjatije ga je jednom pozvao sebi u goste. Uz
aj on je veoma hvalio kvalitete mladoga oveka i ak ga je poredio s Josifom Prekrasnim. Rei uvenog gosta su ostavile na Alekseja tako
snaan utisak, da se on istoga asa posle ajanke uputio u skit k starcu Makariju, da bi s njim podelio svoju radost.
Prepodobni Makarije Optinski
Na pola puta Aleksej je sreo oca Makarija, kao i uvek okruenog mnotvom poklonika. Uvidevi poslunika kako sija, starac mu se neno
obratio:
-Aljoenka, Aljoenka! Kuda ide?
-Vama, oce, - radosno je odgovorio poslunik. Ja idem od peterburkog arhimandrita. ta mi je on rekao, oe! Da sam ba kao Josif
Prekrasni, da se raduje to me vidi i da se veoma uteio sa mnom
Nije Aleksej ni uspeo da zavri svoju priu, kada je otac Makarije odskoio od njega, udario nogom i grozno povikao:
-ta? Ti da si takav!.. I kakav da si ti!.. Takav si I kako samo sme tako da misli! Je li?
Kako sme?
Starac je zamahnuo svojim tapom na preneraenog poslunika, a poklonici koji su ih okruivali su sa strahom odskoili u stranu.
Zamahnuvi tapom, otac Makarije se zatim obratio posmatraima koji su stajali podalje:
-Pogledajte samo, kako je veliki!..U! Kako veliki! Takav!..Ajmo, ajmo, hajde da izmerimo.
Starac je poeo sa svih strana da meri svojim ezlom lepog i visokog poslunika, a poklonici, shvativi vaspitni karakter onoga to se
deava, teko su se suzdravali da se ne nasmeju.
Kad je zavrio sa premeravanjem, starac je priao blizu Alekseja i tiho mu oinski rekao:
-E, jesi li ti glup? Zna da je on, arhimandrit, velmoa peterburki. On se i danju i nou susree sa znaajnim, i to samo sa koliko
znaajnim ljudima! Tamo je pohvala neophodna. On je navikao da hvali. A ti si ve i zaista pomislio, da si ti veliki ovek. Ti si velik
ovek po visini, i to je sve. Pljuni. I zaboravi sve to. kreni. Bog neka te blagoslovi! Idi, reci ocu Amvrosiju, kako sam te izgrdio.
I ja sam se odvukao skromno u skit k ocu Amvrosiju da olakam sebi duu poalivi se na moj poraz radi uznoenja, - seao se posle
mnogo godina jeroshimonah Anatolije Optinski.
Usaujui svojim uenicima oprezan stav prema pohvalama, jeroshimonah Makarije se veoma brinuo o tome, da ne daje ljudima povoda za
njegovo proslavljanje. A za to je imao osnovu: jer on je posedovao razne duhovne darove, medju kojima i blagodatnu sposobnost
isceljivanja bolesti. Kada su starcu dovodili bolesne i posednute, on ih je obino slao u Crkvu da im se odslui moleban nekom od ugodnika
Boijih. Na takav nain, otac Makarije je stajao kao po strani od udesnih isceljenja.Oni koji su ga molili za molitvenu pomo, dobijali su
je, ozdravljivali su i odlazili od njega s velikom blagodarnou.
Naravno, prepodobnom Makariju je bilo prilino teko da skriva dar isceljivanja bolesti, jer ga je ljubav prema blinjima prinuavala da s
vremena na vrema ini udesa. Druge darove, prisutne u njegovom unutranjem ivotu, starac je strogo uvao od ljudske slave. Istina,
ponekad je njegovim uenicima i uspevalo da ih spoznaju.
Arhimandrit Leonid (Kavelin), poznati crkveni istoriar i arheolog, 1852-1858 godine pod rukovodstvom starca Makarija je zajedno sa
drugim stanovnicima Optine pustinje uzeo uee u prevodu i izdavanju niza svetootakih dela. On se seao, da im je starac Makarije
prilikom njihovog literarnog rada davao mnoge dragocene savete i objanjavao im je najtajanstvenija pisana mesta velikih asketa iz drevnih
vremena. inio je to prepodobni zbog neophodnosti, jer je veoma eleo, da izdanja svetootakih knjiga donose korist itaocima. Obino je
starac svoja duhovna saznanja skrivao na svaki nain i na pitanja o skrivenim mestima svetootakih dela po pravilu bi odgovarao:

16

-Ne znam za to; to nije moja mera. Moe biti, da si je ti dostigao, ja samo znam: daruj mi, Gospode, da vidim svoja sagreenja!
Pravednici su se uvek gnuali pohvale od ljudi i traili su slavu samo od Boga. Prepodobni ava Dorotej je pisao: Kao to obueni u svilenu
odeu, ako nabace na njega neisto odelo, bei da ne bi isprljao svoju dragocenu odeu, tako i sveti koji su obueni u dobrodetelj, bee od
ljudske slave, da se ne bi njome oskrnavili. A oni koji trae slavu slini su nagome, koji eli da nae bilo kakvu odeu ili neto drugo, da bi
pokrio svoj stid: tako i neobueni u dobrodetelj trai slavu ljudsku.
Smireno stanje duha dostie se mnogim naporima, gubi se ponekad zbog samo jedne gorde pomisli. Sveti su znali, da ih nee zatititi
nikakve zasluge pred Bogom, ako se oni ne budu uklanjali od ljudske slave. Tako da su se slavoljublja bojali ak i ljudi koji su dostigli
duhovno savrenstvo.
Prepodobnom Josifu, koji se podvizavao na Sinaju, jednom je doao radi saveta jedan od bratije. On je zakucao na vrata kelije i, ne uvi
odgovor, zavirio je kroz prozor. Njegov pogled se zaustavio na starcu koji je stajao na sredini kelije i bio obavijen plamenom od glave do
nogu. Od straha je brat pao i leao tako skamenjen oko dva sata. Doavi sebi, seo je uz vrata kelije. Posle nekog vremena, skupivi
hrabrost, brat je ponovo zakucao. Ovoga puta ga je prepodobni Josif, uvi kucanje, pustio i upitao:
-Kada si ti, sine moj, doao?
-etiri sata ili vie je prolo otkako sam doao, ali nisam kucao do sada, da ti ne bi smetao, - rekao je gost.
Sveti je shvatio, da ga je brat video okruenog blagodatnim plamenom, ali gostu nije nita rekao o tome da se dosetio. Kada je dao bratu
duekorisne pouke, otpustio ga je u miru. Posle toga je prepodobni Josif, bojei se ljudske slave napustio svoju keliju, u kojoj je proiveo
oko trideset godina. Posle nekoliko dana, njegov uenik Gelasije je doao starcu i, naavi pustu keliju, poeo je da trai podvinika po celoj
okolini, ali potraga je bila uzaludna.
Naravno, da mnogi itatelji ove knjige nemaju takvu duhovnu odvanost, da bi postupili tako odluno, kao prepodobni Josif. S druge strane,
nemaju svi za to ni mogunosti: suvie mnogo na nama je obaveza pred blinjima i drutvom. Da bi bili osloboeni od ovih obaveza,
podvinici su odlazili u pustinju. ta da rade hriani, koji ive usred sveta? Kako da se bore sa strau prema ljudskoj slavi?
Pre svega moramo da otrgnemo svoje misli od zemlje i da ustremimo svoj duhovni pogled ka nebu. Ako mi uvek budemo imali pred svojim
oima Boga i Njegovo Nebesko Carstvo, tada e prestati da nas preleuje svetska slava.
Za izgnanje slavoljublja iz due je takodje korisno razmiljanje o sujetnosti i nekorisnosti zemaljske slave. ak i ako budemo okrueni tako
velikom slavom, o kojoj ovek moe samo da mata, na kraju kad poravnamo raune ona nam nee doneti nita dobro. Samo tetu donosi,
jer predstavlja prepreku za zadobijanje venog ivota. I tako da li je vredno stremiti slavi i zalagati se da bismo je dostigli bilo kakvim
trudom? ak je i na zemlji od slave malo koristi. esto ona nestaje isto tako brzo, kako i dolazi,ostavljajui iza sebe samo alost. Ljudi, koji
nas danas hvale, sutra mogu za nas govoriti rune rei, mogu nam zavideti i tetiti nam. Kakav je smisao traiti slavu od ljudi koji ne znaju
nau skrivenu duhovnu sutinu i kada sud njihov nee nimalo uticati na na veni ivot? Mnogo je bolje, ispunjavajui zapovesti Boije,
stremiti slavi Boijoj, Koji e na Stranom sudu pred svim ljudima i mnotvom angela da iskae o nama svoje konano i jedinstveno
istinsko miljenje.
Shiiguman Antonije Optinski, budui namesnik Malojaroslaveckog Nikolajevskog manastira, je na dobro svih izgradio ovaj manastir.
Episkop Kaluki Nikolaj je hteo da saini predlog Svetom Sinodu za unapredjenje oca Antonija u in arhimandrita radi samoodricanja i
zalaganja. Sazanavi za to, starac je ubedio episkopa da ne alje predlog u Peterburg. O razlogu svoga otkazivanja rekao je:
-Eto ako bi arhimandritstvo titilo od trulenja, ili smrti, ili Suda, tada bi vredelo da se poeli!
Slava od koje je nemogue sakriti se
Nagraujui podvinike crkvenim odlikovanjima, naelnici nisu uvek bili u saglasnosti u svom delovanju sa eljama samih nagraivanih.
Tako je, prepodobni Sevastijan Karagandinski primivi in arhimandrita prihvatio to s dubokim smirenjem. Ipak je jednom prilikom posle
slube uzeo u ruke mitru, znak novoga visokoga ina, i rekao svojim duhovnim edima:
-Evo mitra. Mislite da e ona spasiti? Spasie samo dobra dela po veri.
Sveti nisu eleli da primaju slavu od ljudi, ali Bog, videi, da su oni ve dostigli savrenstvo u smirenju, ponekad je Sam proslavljao
pravednike, da bi njihova dela posluila za primer drugima radi podraavanja. Ko tri za au, od toga ona bei napred, - pisao je
prepodobni Isak Sirin, - a ko bei od asti, toga ona stie odzada i ini pred svim ljudima sveanu objavu njegovog smirenja. Ako sam sebe
uva od toga da te ne proslavljaju, tada e o tebi sveano da objavi Bog.
Za vreme namesnika arhimandrita Mojseja Optina pustinja je bila u potpunosti izgraena i postala poznata u celom pravoslavnom svetu. U
blizini manastira u gustoj umi je izgraen skit, u kojem su zadobili duhovnu zrelost mnogi veliki starci. Jednom na putovanju u Peterburg
obitelj je posetio jedan od ruskih episkopa. Razgledavi manastir, on se uputio u skit. Ovde, divei se mestu na kojem je bio izgraen i
samoj gradnji, arhijerej je upitao oca Mojseja:
-Ko je sve to izgradio?
Starac, uklanjajui se od direktnog odgovora, rekao je, da se sve to episkop vidi na ovom mestu gradilo postepeno. Ipak je arhijerej
nastavio uporno:
-Ja vidim i sam, da je skit izgraen na ovom mestu, ali elim da znam, ko je tano izgradio skit?
-Namesnik s bratijom, - odgovorio je otac Mojsej.
-Kau, da ste to vi sve izgradili, -pojasnio je episkop.
-Pa, i ja sam bio tu negde, - opet se uklonio od pohvale starac.
Trebalo bi da se uimo od prepodobnog Mojseja Optinskog i od drugih svetih bestrasnom odnosu prema ljudskoj slavi. Mi neemo poneti
sa sobom u zagrobni svet uvenost, nagrade, poasna zvanja i visoke poloaje. Oni predstavljaju svojinu zemaljskog ivota i daju nam se
Bogom preko ljudi radi zajednike koristi. Ako se u nama raa gordost, ove vrline slave esto oduzima od nas Gospod. U poreenju sa
njima nai duhovni darovi i dobrodetelji, naravno da imaju mnogo veu vrednost, jer oni prelaze sa nama u veni ivot. Ipak se i oni u

17

celosti nalaze u vlasti Boga i daju nam se po meri uzrastanja u nama smirenja, stoga nema nikakvog osnova da se gordimo pri nalaenju u
sebi bilo ega dobroga.
Jednom je Optinski starac Lav u svojoj keliji razgovarao s atonskim monahom Partenijem. Za vreme razgovora tri ene su uveli u keliju
umobolnu i sa suzama su molili oca Lava da se pomoli za bolesnicu. Starac je stavio na sebe epitrahilj, poloio je njegov nii kraj i svoju
ruku na glavu bolesne, zatim je proitao molitvu i triput blagoslovio bolesnu. Posle toga je zapovedio da je odvedu u manastirski konak.
Sledeeg dana je monah Partenije ponovo posetio oca Lava, koji je s njim nastavio duhovni razgovor. Kao i ranije, njihov razgovor su
prekinule tri ene. One su dole da zablagodare starcu za iscelenje umobolne, koja je ovog puta stajala pored njih savreno zdrava. Monah
Partenije se divio udu, ali, znajui za pogubnost ljudske pohvale po duu, rekao je:
-Oe sveti, kako se vi usuujete da inite takve stvari? Vi ljudskom slavom moete da izgubite sve svoje trudove i podvige.
-Oe atonski! odgovorio je starac Lav. Ja ovo nisam uinio svojom vlau, nego se to desilo po veri onih koji su doli, i delovala je
blagodat Svetoga Duha, koja mi je data pri rukopoloenju; a sam ja sam ovek grean.
oveija slava unitava smirenje u naoj dui. Radi toga mi trebamo da primenjujemo sve mere u ograivanju sebe od strasti slavoljublja.
Zato, ako saberemo miljenja svetih otaca, moemo posavetovati:
1) ni u kom sluaju ne radovati se, kada ujemo pohvalu na svoju adresu;
2) sakrivati svoja dobra dela i nikome o njima ne govoriti;
3) vaspitavati u sebi mrskost prema pohvali ljudskoj:
4) svoje talente ne zakopavati, ali i ne pokazivati na videlo svima bez krajnje nude;
5) ako nam iznenada doe na pamet neko nae dobro delo, neophodno ga je pripisati sili boanstvene blagodati, zablagodariti Gospodu i
istog asa ga zaboraviti;
6) ne traiti druenja s bogatima, uticajnim i poznatim ljudima, iji blesak slave moe da prelesti nae palo srce.
Vlast i smirenje
Godine 1804. u Beloberekoj pustinji su trebalo da budu izbori namesnika. U to vreme se tamo podvizavao budui veliki optinski starac
jeromonah Leonid. Kada su se itelji manastira okupili radi izbora novoga namesnika, jeromonah Leonid je pomislio: Izabrae ve nekoga
i bez mene, a uo sam, da je sav kvas nestao u obitelji, - i otiao je da sprema napitak. Meutim, monasi su posle dugog rasuivanja,
odluili, da sem oca Leonida, za namesnika nemaju koga da izaberu. Oni su svi zajedno otili u mesto pripremanja kvasa, uzeli mu iz ruku
crpku, skinuli kecelju s njega, odenuli mu prilinu odedu i povezli ga u Orel, u kojem je episkop brzo postavio jeromonaha Leonida na
dunost namesnika.
Ovaj sluaj je veoma karakteristian. Svi pravednici su se odnosili s potpunom ravnodunou prema visokim dunostima i za njih vezanu
vlast nad ljudima. Oni nikada nisu stremili ka znaajnim mestima i nisu inili nikakva nastojanja da ih zauzmu. Odnos hrianskih
podvinika prema vlastoljublju jo je u drevnim vremenima u kategorinom obliku izrazio prepodobni Isaija Pustinjak. On je pisao: Pazi
dobro na sebe, kao na veliku smrt, kao na pogibao due svoje i venu muku, tako treba da prezire i potpuno da nenavidi
vlastoljublje.Takav pogled na stremljenje k vlasti u vezi je s tim, da malo ko moe da bude naelnik i da u isto vreme ne povredi svoju
smirenomudrenost. Stoga su pravednici, ak prinuivani od strane ljudi i okolnosti, nerado davali saglasnost za prihvatanje nekih od
dunosti. Tako je, arhiepiskop Kazanski Arsenije, posle smrti namesnika Sedmojezerske pustinje oca Visariona hteo da na njegovo mesto
postavi uvenog po svom visokom duhovnom ivotu jeroshimonaha Gavrila. Ipak je starcu polo za rukom da nagovori episkopa da ga ne
postavlja za namesnika. Posle toga je vladika Arsenije u Sedmojezerskoj pustinji za kratko vreme iz raznih razloga bio prisiljen da smeni
trojicu namesnika. Ne nalazei boljeg kandidata za ovu dunost, nego to je otac Gavrilo, on ga je pozvao sebi u Kazanj i pri susretu odmah
rekao:
-E, sada je na tebe red: da bude namesnik.
uvi ove rei, starac se zabrinuo. Stajao je na kolenima i poeo da se odrie ukazane mu visoke asti i da ubeuje arhijereja da ga izbavi
od ropstva vlasti. Arhiepiskop se u odgovor i sam brinuo i dovoljno snanim izrazima ukorevao oca Gavrila za to, da on samo sam sebe
spasava, a druge nee. Na kraju vladika nije izdrao nego je udario rukom po stolu, viknuvi:
-Ja ti nareujem
Strano je bilo starcu, a ao i vladike, nita nije mogao uraditi saglasio se.
-Blagoslovite i oprostite...Ali molim vas da mi pomognete da upravljam bratijom, - prozborio je.
-Bog neka te blagoslovi, - rekao je arhiepiskop i, potpuno se smirivi, dodao je: - Hajde da se pomolimo.
I oni su obojica stali na molitvu, prosei Boga za pomo i blagoslov za delo namesnitva.
Obratite panju na to, da je starac Gavrilo prihvatio nastojateljstvo pod silnim pritiskom arhijereja. To je zaista samo za duboko smirene
hriane koji videi svoje nemoi i priznavajui blinje u svemu viim od sebe, iskreno ne mogu da predstave kako e upravljati drugim
ljudima. Stoga ako su pravednicima predlagali visoke dunosti u ne takoj estokoj formi, kao starcu Gavrilu, tada su ih oni odbijali pod
razliitim izgovorima.
Prepodobnom Arseniju Kapadokijskom su vie puta predlagali da postane episkop, ali on se odricao govorei, da ima razdraljivu narav.
Njegovi bliski, koji su znali za njegovu krotost, nisu mogli da veruju u takav odgovor, i on je objanjavao:
-Ja ne mogu da budem episkop, jer se bojim gordosti. to su vie planine, tamo se vie skuplja grad i nevreme.
Jerusalimski patrijarh je molio brata prepodobnog Arsenija Vlasija da nagovori starca da primi in episkopa, ali ni to nije pomoglo da
prihvati. Prepodobni je umesto velianstvenog sakosa (Sakos deo odede pravoslavnih arhijereja), radije nosio na svojim ramenima ogrta
od vree.
Zadivljujue! Veliki grki svetac Arsenije Kapadokijski mnogo puta se nije saglaavao da zauzme episkopsku katedru iz bojazni da se ne
pogordi, a greni ljudi, ispunjeni strastima, niega se ne plae, ekaju ne mogu doekati neku dunost. Sveti su beali od vlasti, a vlast je

18

meutim trala za njima. Crkovna istorija zna za sluaj, kada su ne samo naelnici na visokom poloaju, nego i prosti narod pokuavao da
gotovo na silu urui ezlo upravljanja u ruke smirenih pravednika.
Prepodobni Jefrem Sirin, poznati crkveni pisac, ostavivi iza sebe ogroman broj dela, bio je ispunjen smirenja i na sve naine je izbegavao
ljudsku slavu. Mnogo godina se podvizavao u pustinji, ali po volji Boijoj naselio se u grad Odesu, u kojem je svojim propovedima priveo
pokajanju veliki broj ljudi. Hriani su eleli da ga vide kao svoga episkopa. Sazanavi za to, prepodobni Jefrem, vukui za sobom odedu,
poeo je da bei po trgu, hvatajui od prodavaca hranu i jeo je pred oima zauenih graana, koji su zakljuili da je siao s uma. Posle toga
se sveti, iako su ga ostvili na miru, za svaki sluaj sakrio iz grada i vratio se nazad tek tada, kada su na episkopsku katedru postavili drugoga
oveka.
Odbijajui visoku dunost, sveti su se u isto vreme sa velikim uvaavanjem odnosili prema samom shvatanju vlasti. U crkvenim i dravnim
sistemima upravljanja, zasnovanim na metodama potinjavanja jednih ljudi drugima i svih zajedno optim zakonima, oci Crkve su gledali
na Bogom ustanovljeni poredak. Pri tome su oni smatrali, da ovaj princip na zemlji jeste podoban jerarhijskom ureenju Nebeskog Carstva.
Stoga su oni, uklanjajui se od vlasti kao od neudobnoga za spasenje bremena, pravednici, ipak zauzimali znaajne poloaje u Crkvi i
dravi, uzimajui u obzir drutvene interese.
U svojim delatnostima na visokim dunostima sveti su se uvek rukovodili reima Gospoda: Ko hoe od vas da bude prvi, neka vam bude
sluga; jer Sin oveiji nije radi toga doao da bi njemu sluili, nego da bi posluio i dao duu Svoju za iskupljenje mnogih (Mat. 20,2728). Zazimajui neko znaajano mesto, smireni podvinici su smatrali sebe oruem volje Boije. Njihov odnos prema potinjenima je bio
ispunjen ljubavlju i milosrem. Posluivi u dovoljnoj meri dobrobiti drutva, oni su esto ostavljali svoje dunosti i zauzimali neko
skromno mesto sred prostih ljudi, posebno ako je njihovoj smirenomudrosti pretila opasnost.
Na Svetoj Gori su se u razliita vremena kao neznani podvizavali neki od podvinika, koji su pre odlaska na Svetu Goru zauzimali visoke
dunosti. Meu njima su bili ak i patrijarsi.
Tako je svetitelj Nifont, patrijarh konstantinopoljski, tajno doao da se naseli u svetogorskom manastiru svetoga Dionisija. Ovde su mu
odredili da brine o radnoj stoci i da bude goni mula. Posle nekog vremena, kada je svetitelj Nifont u umi pripremao drva za manastir,
igumanu se u vienju javio sveti Jovan Krstitelj i rekao:
-Okupi bratiju i izaite u susret patrijarhu Nifontu. Onda je on okupio bratiju i ispriao im o javljanju Pretee Gospodnjeg. Kada se svetitelj
vraao s posluanja i prilazio crkvi, svi monasi su mu napravili velianstven doek po patrijarijskom inu. Dirnut do dubine srca
neoekivanim slavljem, svetitelj je pred svima pao na zemlju i zaplakao.
-Zavrilo se iskuenje tvoga trpljenja, svetilnie vaseljene, - rekao mu je iguman, - dovoljno je tvoje smirenje za smirenje sopstvene nae
nemoi.
Ostavivi vlast i prihvativi posluanje prostog gonia stoke, svetitelj Nifont je dostigao savrenstvo smirenja, zadobio je jo veu
blagonaklonost Boiju i dao svim hrianima primer duhovnog podvinitva. On je idealno ispunio zapovest Gospodnju o smirenju i
sluenju ljudima.
Vlast za njega nije imala nikakve vrednosti, jer je on vladao istinskom riznicom smirenomudrenou.
Ipak, odricanje od visokih poloaja ne prolazi uvek bez iskuenja. Spustivi se s vrha vlasti, ovek hoe - nee upada u uninije. Patrijarh
Konstantinopoljski Kiril V je iveo kao prost monah u svetogorskom skitu svete Ane. Jednom se, nasuvi torbu penice, zajedno sa drugom
skitskom bratijom uspinjao po kamenoj stazi u planinu. Nemajui dovoljno snage, starac je zaostao od bratije, seo na kamen i gorko
zaplakao: ta u ja od Boga imati za ovaj trud tela moga? pomislio je on. Takav trud, a nikakve koristi - Ovaj podvig je bez venca!
Samo to je on izrekao ove rei u svojoj dui, nasuprot njega se s umom pokrenulo bunje i ispred njega je stao mladi nezemaljske lepote.
-Ne padaj u uninije, stare! Svaki tvoj korak izbrojen je Bogom, i nita nije zaboravljeno kod Njega! rekao je mladi i iezao brzinom
munje.
Zablagodarivi Gospodu i Presvetoj Bogorodici za utehu, podvinik je podigao na svoja patrijarijska ramena teku torbu i s radou
produio svoj put.
Gospod nikada ne ostavlja bez pomoi Svoje smirene sluge, koji vre podvige blagoea radi vernog ispunjavanja Njegovih zapovesti.
Lano smirenje
U poglavlju Smirenje i ponaanje oveka usmerili smo panju na to da nam pravila spoljanjeg smirenog ponaanja pomau da stvorimo
odgovarajue raspoloanje due. Ipak ova pravila slue samo kao pomono sredstvo za zadobijanje smirenja. Bez unutranje
smirenomudrosti smireno ponaanje nema nikakvog znaaja za na duhovni razvoj. Naprotiv, samo spoljanje smirenje, ako postane samo
po sebi cilj, moe veoma mnogo natetiti dui. Najopasniji vid gordosti je gordost sopstvenog smirenja. Da, da, deava se i ovako: s velikim
trudom dostignuvi svu dubinu svoje grehovnosti i nemoi, ovek poinje iznenada ovim saznanjem veoma da se gordi. I u takvom sluaju
od njegove smirenomudrosti ostaje samo spoljanje smireno ponaanje. Tim povodom prepodobni Amvrosije Optinski je ispriao pouan
sluaj. U obitelji se proulo o svetosti jednoga monaha. I svi su se uverili u njegovu pravednost, da su ak i njemu samome o tome govorili.
Monah je sluajui pohvale, stalno nazivao sebe grenim i smireno se svima klanjao.
U razgovoru s nekim on je po navici jednom rekao:
-Ja greni.
-Znam, da si ti grean,- saglasio se s njim njegov sagovornik.
-Kako? Zar si ti o meni neto uo? iznenada se zabrinuo od neoekivanih rei navodni pravednik.
ak iako ovek o sebi govori rei unienja, to ne znai, da je on dostigao smirenje i na samom delu. Ponekad ovek u dubini due ima o
sebi savreno drugaije miljenje, nego to izgovaraju njegova usta. Pa i govori tek tako o sebi u negativnom tonu, samo radi toga da bi ga
opet pohvalili za smirenje.

19

Smirenje ne vidi sebe smirenim,- pie svetitelj Ignjatije Brjananinov. Suprotno tome, ono vidi u sebi mnotvo gordosti. Ono se brine o
tome da pronae sve njene izdanke; pronalazei ih, uviajui ih, smatra da ih jo mnogo mora traiti. Lano smirenje vidi sebe smirenim:
smeno i alosno tei se ovom obmanjujuom, duepogubnom predstavom.
Kada lana smirenomudrenost postane neotuiva odlika misli oveka, tada je za njegovo duhovno otrenjenje neophodna pomo sa strane.
Jednom je poznatom egipatskom podviniku avi Serapionu doao u goste neki brat. Starac mu je predloio da kae molitvu, ali brat nije
prihvatio, smatrajui sebe nedostojnim da se moli zajedno sa starcem. Po obiaju prihvaenom meu monasima u davnini, ava Serapion je
hteo da mu umije noge, ali on nije to dopustio, nazivajui sebe velikim grenikom. Ava mu je predloio da podeli s njim trpezu. Na to se
brat, na kraju, posle nagovaranja, sloio. Kada su pojeli jelo, starac mu je sa ljubavlju rekao:
-Sine moj!Ako hoe za sebe koristi, tada sedi u svojoj keliji, budi paljiv prema sebi i prema svome rukodelju, jer hodanje s mesta na
mesto ti ne donosi nikakve koristi, koju donosi tihovanje.
Brat, sasluavi pouke, ogorio se i tako se promenio u licu, da to nije ostalo skriveno starcu. elei mu spasenje, ava Serapion je prozborio:
-Do sada si ti sebe nazivao grenikom i govorio o sebi, da si ti nedostojan i ivota, a samo to sam ja sa ljubavlju rekao ono to bi bilo
korisno za tebe, je kod tebe izazvalo gnev! Ako hoe da zadobije istinsko smirenje, tada se ui da velikoduno podnosi uvrede od drugih,
a pustim smirenoslovljem ne bavi se.
Posle ovih rei je brat spoznao pogrenost svoga ponaanja, molio od starca oprotaj i vratio se u svoju keliju zadobivi veliku korist od date
mu pouke.
Zapazite, u navedenom sluaju brat nije mogao mirno da podnese pouavanje starca. To je veoma bitno. Upravo izobliavanja, pouavanja,
ukazivanja na slabosti i nedostatke ne mogu da podnesu oni ljudi koji imaju lano smirenje. esto kao odgovor na prigovor oni ne samo da
se ljute i da se menjaju u licu, nego poinju da spore, da se opravdavaju i da dokazuju svoju ispravnost. O slinom sluaju je jednom priao
prepodobni Amvrosije Optinski.
iveo je u manstiru monah, koji je voleo da govori o sebi: Ah, ja grozni! Jednom mu je iguman priao u trpezariji i upitao ga:
-Zato ti ovde sedi sa svetim ocima?
-A zato, to sam i ja isto sveti otac, - iznenada je izletelo smirenome monahu.
Istinski smireni ljudi nikada ne stavljaju na videlo svoje dobrodetelji i uopte nastoje da ak i ne govore o sebi. Smirenoslovlje naklonost
prema samuniavanju na reima njima ni u kom sluaju nije svojstveno. Iz njihovih usta ne moe se uti: Ja greni, okajani, nedostojni,
gnusni i tome sl. Ipak se neduhovnim ljudima svia upravo spoljanje projavljivanje smirenja.
U jedan veliki grad po manastirskim poslovima je doputovao starac, koji je bio veoma uspean u duhovnom ivotu, i njegov mladi uenik.
Neki mirjani, nasluavi se o blagoestivom starcu, poeleli su da ga vide. Ipak poznanstvo sa strogim monahom nije na njih ostavilo
nikakav poseban utisak. Zato im se veoma svideo njegov uenik. Poseujui bogate i imune kue, on je bio iznenaen ovosvetskim
veliinama i nije prestajao vlasnike da pozdravlja dubokim poklonima. Kako je on smiren! - govorili su jedan drugome mirjani, koji su
oseali zadovoljsto gledajui njegovo prostoduno ushienje. Svetitelj Ignjatije pie:Svet voli svoje; njime se hvale oni, u kojima on
oslukuje svoj duh. Odobravanje smirenoslovlja od strane sveta ve mu predstavlja osudu. Gospod je zapovedio da se vre sve dobrodetelji
u tajnosti, a smirenoslovlje je smirenje koje se spoljanje pokazuje ljudima. Ono je pretvaranje, obmana, u prvom redu sebe, a onda i
drugih, jer sakrivanje svojih dobrodetelji sainjava jednu od osobina smirenja, a smirenoslovljem i smirenim izgledom ono se proneverava i
unitava.
Moe se postaviti pitanje: kako se onda odnositi prema krajnje niskim ocenama, koje su sebi pripisivali javno ili u svojim delima neki sveti
oci? Kao prvo, ovi pravednici, ne znanjui za lukavstvo, iskreno su smatrali sebe najgrenijim ljudima, i njihova usta su govorila od suvika
srca. Kao drugo, mnoge podvinike blagoestivosti su jo za vreme zemaljskog ivota potovali kao svete, i stoga su oni nastojali da svojim
negativnim ocenjivanjem sebe ugase vatru svojih potovalaca.
U XIX veku na Valaamu se velikim uvaavanjem od strane mirjana potovao shimonah Jovan. Oni su mu esto prilazili u crkvi i molili ga
da ih pouava. Na ove molbe on bi obino odgovarao:
-ta korisno hoete da ujete od mene beskorisnog? Od mene nema nikakve vajde, nikuda nisam dospeo. Ja sam vas sve obmanuo;
obukao sam se u monaku odeu, kao da neto znaim; a nita ne znaim, sve pustota, hou samo da postavim poetak, ali sve ne mogu,
nikako da se izborim sa svojom lenjou.
Jednom je iguman Jonatan, ispitujui oca Jovana, estoko ga prekoreo za neki nevaan sluaj i odredio mu veliki broj poklona do zemlje
kao kaznu. Kao odgovor na to starac je jo silnije sebe uniavao, kleknuo je na kolena i zamolio:
-Malo je to za mene, odredite vie!
-E, ta da se radi s tobom?, - nasmejao se iguman. Nita te ne moe savladati: ti smirenjem sve pobeuje!
Iguman je primenio ispitno sredstvo za proveru smirenja spoljanje uniavanje. Kod pravednoga shimonaha Jovana smirenje se pokazalo
istinskim. Svojim smirenoslovljem on se borio protiv slave meu mirjanima. Ipak, to to je dozvoljeno izuzetnim podvinicima nije uvek
korisno i za nas, proste hriane. Mi treba da zapamtimo svetootaki savet: hvale te ili te kude uti, jer odgovarati i na jedno i na drugo
nije svojstveno smirenju, i jer se time projavljuje gordost.
***
I tako, izdvojimo ukratko iz gorenapisanog:
1. Idui putem zadobijanja smirenja, mi treba paljivo da pazimo na sebe: da ne bismo zbog uspeha pali u gordost;
2. Meu pravoslavnim ljudima pojavio se neki stereotip ponaanja, jednan od znakova ovoga predstavlja upotrebljavanje na svoju adresu
rei tipa greni, nedostojni, nemoni i tome sl. Ove rei kada odraavaju nae iskreno miljenje o sebi, nisu tetne, ali nevolja je u
tome, da one najee ostaju samo na reima, iza kojih nema nikakve unutranje sutine.Slino smirenoslovlje trebamo da izbacimo iz
svoga renika.

20

3. Kriterijum smirenja predstavlja na odnos prema spoljanjim uniavanjima. Stoga, proveravajui, da ne stradamo od lanog smirenja,
korisno je paziti na sebe u vreme kada nam prave prigovore, kada nas vreaju ili ugnjetavaju. Ako mirno stanje ne naputa nau duu, tada
je sve u redu. Ako nas zahvata zabrinutost i mi poinjemo da se smuujemo, da se prepiremo i da se borimo za svoja prava, tad treba sebi
da priznamo da smo mi jo daleko od istinskog smirenja.
4. Da bismo izbegli lano smirenje, treba neprestano da pamtimo svetootako pravilo: smireni nikada ne vidi svoje smirenje.
ZAKLJUNI DEO O SMIRENJU
Prinudni ispiti smirenja
Smirenje, kao i svaku drugu dobrodetelj, hriani zadobijaju blagodarei velikom trudu. Ali ono je uz to i dar Boiji. Napori oveka, iako
imaju odreenu vanost , ne predstavljaju glavni nain za dostizanje smirenja. To, naravno ne znai, da mi treba da sedimo skrtenih ruku.
Na zadatak je u tome, da se neprestano trudimo na sopstvenom duhovnom usavravanju. Bog ipak zna ta je potrebno za spasenje svakoga
oveka, i odluuje, hoe li nam dati svoje darove ili e priekati s njima.
Tim vie smirenje je toliko vano za nae spasenje, da ako se mi ne trudimo da ga zadobijemo, Gospod Sam poinje da nas ui ovoj
dobrodetelji. I takvo uenje najee biva putem nevolja, koje On poputa na nas. Ako mi neemo da se dobrovoljno smirimo, tada smo
prisiljeni da se smirimo prisilno. Bolesnik, koji ne eli da se lei lekovima i koji zapusti svoju bolest, na kraju mora pretrpeti hirurki
zahvat.
Prepodobni Amvrosije Optinski je jednom ispriao sledee: ovek je kao buba. Kad je topao dan i sunce sija, on leti, gordi se i zuji: Sve
ume su moje, sve livade su moje! A samo to se sunce skrije, umire od zime a vetar brie zaboravi svoju hrabrost, pripije se uz listi i
samo piti: Ne otresi me!
Sveti su zapazili da u osnovi svakog grehovnog pada lei gordost. U zemaljskom ivotu svi mi greimo jedni vie, drugi manje, ali niko ne
ivi bez greha. I ako paljivo ispitujemo neki svoj greh i pokajemo se za njega, samim tim moemo ukloniti kaznu koja nam predstoji radi
ispravljanja. Ako produimo da se gordimo i ne kajemo se, tada nas poinju ispravljati ivotne situacije koje ne zavise od nae volje. Kao
potvrdu ove duhovne zakonitosti moemo navesti priu prepodobnog Amvrosija Optinskog.
Jednom je neki ovek spremio kod sebe veeru i poslao svoje sluge da pozovu goste. Jednome od njih je bio poslan sluga koji nije bio
uredno obuen. Pozvani ga je upitao:
-Zar nije tvoj gospodin imao nekog boljeg osim tebe da mi poalje?
-Dobre su dobrima poslali, a mene su poslali vaoj milosti, - prostoduno je odgovorio sluga.
Sveti su znali o smirujuem delovanju nevolja na duu oveka i uvek su ih prihvatali kao jo bolju mogunost za usavravanje u
dobrodetelji smirenja.
Kada su svetome Jakovu Ebejskom u bolnici izvrili operaciju, posetio ga je jedan poznanik. U razgovoru ovoga je interesovalo, zato je
starcu, ne gledajui na njegovu veru i podviniki ivot, Bog dopustio da pretrpi takva stradanja. Popustio Bog, da bih se smirio,
odgovorio je starac.
Smireni pravednik, obazirui se na protekli ivot, - pie svetitelj Ignjatije, - vidi, da je on neprekidan lanac sagreenja, padova, dela koja
prognjevljuju Boga, i od iskrenog srca priznaje sebe velikim grenikom, dostojnim privremenih i venih kazni.
Belgorodski starac shiarhimandrit Grigorije, koji je proveo vie od 11 godina u koncentracionim logorima na Koljmi, smireno je govorio:
-Oni, koji su bili pravednici udostojili su se muenikog venca, a mi smo stradali za svoje grehove.
Nevolje treba da smatramo duhovno korisnima. Stoga treba da se esto seamo uenja prepodobnog Isaka Sirina. On je pisao da, samo to
se u oveku pojavi neka samouverenost, istog trenutka Bog poputa da se protiv njega poveaju iskuenja. I pojaavaju se ona sve dok
ovek ne spozna svoju nemo i dok se ne smiri. A uniavani bivamo ba u tome, u emu se gordimo. Ako trai dobrodetelji, tada predaj
sebe svakoj nevolji, jer nevolje raaju smirenje. Ko se kloni nevolja, taj se odvaja i od dobrodetelji. Ko bez nevolja ima neku dobrodetelj,
tome su otvorena vrata gordosti.
Na svakodnevni ivot je prepun iskuenja i nevolja. Mudri hriani ih prihvataju kao dobre ispite smirenja.
Znaci smirenja i put njegovog zadobijanja
Sveti oci su nam u svojim spisima ostavili obilna izlaganja svoga duhovnog opita, koja se odnose na zadobijanje smirenja. Kao zakljuak
korisno je da navedemo kratke, ali veoma sveobuhvatne svetootake zakljuke o ovoj dobrodetelji.
Tako su prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin i svetitelj Tihon Zadonski, karakteriui osnovne priznake smirenja, zapazili, da
smirenomudreni hrianin:
1) ne samo svoja dela, nego i pomisli otkriva, nita ne skrivajui svome starcu rukovodiocu;
2) umrtvljujui svoju volju i ni u emu se ne uzdajui u svoje miljenje, sve poverava rasuivanju svoga duhovnoga rukovodioca i rado
ispunjava njegova pouavanja;
3) u svemu ispunjava pokornost, krotost, trpeljivost;
4) nikoga ne vrea i sam bez ropota, rado podnosi uvrede, klevete i ugnjetavanja od od strane ljudi;
5) nikoga, ak ni najgrenijeg oveka, ne prezire i ne osuuje, nego uvek pamti sopstvene grehove i neprestano ih oplakuje pred Bogom;
6) smatra sebe ne samo na reima, nego i u iskrenom raspoloenju srca gorim od svih ljudi;
7) ne ini nita, to nije saglasno sa optim pravilima ponaanja, dolinosti i zajednitva meu ljudima; biva paljiv prema reima i
zahtevima ne samo viih, nego i prema ravnima i niima od sebe;
8) zadovoljan je svojim poloajem, ma kako da je on nizak;
9) prezire pohvalu, uklanja se od slave i vlasti, i, ako ih je nemogue izbei, ali zbog toga;
10) s potinjenima se ophodi kao sa svojom braom, ne trai od njih potovanja, nego se neprestano brine o njima; ako po neophodnosti i
kanjava neke koji su mu pod vlau, tada u svom srcu ne smatra sebe nimalo boljim od njih;

21

11) ne govori bez potrebe, a kada govori ini to ne glasno, nego mirno i krotko;
12) nije lakomislen i nije naklonjen smehu;
13) ne pridaje nikakav znaaj svojim dobrim delima i trudi se da ih to bre zaboravi.
Sveti Grigorije Sinait razlikuje sedam oblika smirenja: utanje, smirenje u mislima, smirenje u reima, smirenje u odei, samouniavanje,
skruenost, smatranje sebe poslednjim. Svi ovi oblici smirenja vezani su meusobno i uzajamno raaju jedan drugoga.
Sveti pie, da postoje dva stepena smirenja: nii i vii. Na niem se nalazi onaj ovek koji je spoznao da je on gori od svih ljudi, ak i od
zlih duhova. Drugi stepen je dostigao onaj koji sva svoja dobra dela pripisuje Bogu i jedino na Njega polae svoju nadu.
Smirenje se po miljenju svetih otaca, zadobija sledeim nainima:
*poznavanjem svoje nemoi;
*neprestanim pokajnikim seanjem na ranije grehove;
*razmiljanjem o velikim podvizima i dobrodeteljima svetih, u poreenju sa kojima na ivot i dela nita ne znae;
*sagledavanjem veliine Boije i nae nitavnosti; razmiljanjem o potpunoj naoj zavisnosti od Boga, bez Kojega mi ne moemo nita
dobro uraditi;
*razmiljenjem o smirenju Gospoda Isusa Hrista, koji je radi nas pretrpeo stradanja i krsnu smrt;
*neprestanim priseanjem o pogubnosti gordosti, koja se javlja uzrokom svih grehova i koju Bog vie od svega ne trpi u ljudima;
*stremljenje u potpunosti ka ispunjavanju svih zapovesti Boijih;
*usrdnoj molitvi Bogu za darovanje velike dobrodetelji smirenja.
Smirenje u savremenom svetu
U uvodu smo govorili o svetoj Tamari, koja je vladala karakterom grozne carice i smirenjem krotke hrianke. Tada nas je interesovalo
pitanje: kako su se uklapale u njoj te, na prvi pogled protivurene osobine? Proitavi knjigu do kraja, itatelj, verovatno, da je shvatio, da
se istinsko smirenje ne moe nalaziti u dui oveka koji nema takva duhovna svojstva, kao to su odlunost, hrabrost i vrstina. Samo
ovladavi ovim osobinama, mogue je pobediti demone, koji ne podnose smirenje i bez milosti se bore sa onima koji streme da ga
zadobiju.
Ovrsnuvi u duhovnim borbama, hriani, slino carici Tamari, mogu postati hrabri zatitnici Otadbine i Crkve od napada ne samo
vidljivih, nego i nevidljivih neprijatelja.
Protivnici Hrista streme da u saznanju pravoslavnih ljudi zamene istinsko shvatanje hrianskog smirenja idejom izvrnutoga neprotivljenja
zlu nasiljem.
Stremljenje ka takvom podmetanju naroito je primetno kada kao odgovor na hrabre i vrste postupke Crkve i hriana odjekne bura
nezadovoljstava i uznemirenosti u tzv. sredstvima masovnih informacija. Specijalisti, koji formiraju drutveno miljenje, iznenada
poinju otvoreno uiti pravoslavne jerarhe i mirjane smirenju, izvrui shvatanje ove dobrodetelji u korist svojih gazda.
Hrianin se moe spasiti, samo zadobivi smirenje. Podvinici svih vremena su radi njegovog zadobijanja vodili teku borbu s duhovima
zlobe i sa svojom palom prirodom. U savremenom svetu ova borba nosi jo ei karakter. Kult novca, vlasti, naslaivanja poraava
savremeno drutvo. Gordost je pronikla u sve sfere ovekove delatnosti i postala je za veinu ljudi sredite linog ivota. U takvim uslovima
od nas se trai ogromna snaga volje, da bi zadobili dobrodetelj smirenja. Ponekad izgleda, da se ona u savremenom svetu ne moe dostii.
Ali to nije istina. Nemogue ljudima, mogue je Bogu (Lk.18.27).
Kao u drevnim, tako i u sadanjim vremenima Bog milostivo gleda na one koji trae spasenje. I sada On daje Svojim vernim slugama
blagodatne darove, meu kojima i smirenje. Deava se zadivljujue: iskvarenost savremenog sveta slui istinskim hrianima kao povod za
jo vee smirenje. Videvi sve prepreke za duhovni ivot u drutvu koje nas okruava, treba da shvatimo, da se spasti sada, kao nikada u
istoriji oveanstva, moe samo blagodarei posebnoj pomoi Boijoj. Takvo shvatanje stvarnosti bezuslovno e nas privesti do potpune
spoznaje svoje nitavnosti i nemoi, ka potpunom uzdanju u Boga. Ako se to dogodi, mi dobijamo od Gospoda dar smirenja u nita manjem
stepenu, nego to su ga dobijali drevni hriani.

22