You are on page 1of 26

Miodrag Vujoevi

Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije


Beograd
Ksenija Petovar
Arhitektonski i Geografski fakultet
Univerzitet u Beogradu

Izvorni nauni lanak


UDK: 502.131.1:711
Primljeno: 23. 11. 2006.

JAVNI INTERES I STRATEGIJE AKTERA U


URBANISTIKOM I PROSTORNOM PLANIRANJU

Public Interest vs. Strategies of Individual Actors in Urban and Spatial


Planning
ABSTRACT Here a preliminary hypothesis is used, viz., that the concept of postsocialist
public interests is disputed in each and every aspect, implicating that a new theoretical and
heuristic framework is needed for urban planning. This framework ought to be developed in
a way to render it acceptable as a common denominator for the majority of urban actors, on
the one hand, and to help balance individual (partial) and collective interests in the
preparation and implementation of planning decisions at various planning levels, on the
other. Under the current conditions of transition, there are very few elements that could in
advance and with certainty be ascertained of public or general interest. The quality and
societal relevance of planning decisions would basically depend on the quality of planning
communication and interaction, also being relevant for the developing of a public interest. In
the contribution, it is particularly emphasized that, following the collapse of the former
(socialist) public interests, the very legitimacy of planning is endangered as well. We
direct attention to a number of new approaches, with a view to make use of their respective
rational, productive, emancipatory and modernizing potential. Here, it is almost the last
resort for one to insist on the publicity and public control in planning decision-making,
especially in terms of the role of laymen versus the more powerful and influential
stakeholders as the key direction in developing of new modes of planning. In this context,
of crucial importance is to develop a new theoretical articulation of the concept of
postsocialist public interests, as this concept is constituent for developing democratic
planning during the transition period. The key aspect here pertains to balancing a large
number of emerging and legitimate individual interest vis--vis public (collective, common,
and similar) interests. This also applies to developing new institutional and organisation
arrangements and support that are needed, to direct the societal game of individual
interests to collective public purposes. Particularly, effective arrangements of the kind are
needed to prevent the game ends in destructive outcome, in the first place for the already
well established public interests that will predictably keep such status.

358

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

KEY WORDS new planning approaches, public interest, legitimacy of post-socialist


planning, participation
APSTRAKT U radu se polazi od hipoteze da je koncept postsocijalistikih javnih
interesa otvoren u svakom od osnovnih i glavnih znaenja, to implicira da na teorijskom
nivou i u planskoj heuristici treba izgraditi okvir koji bi bio prihvatljiv i kao zajedniki
imenitelj za veinu aktera, i za uravnoteenje individualnih (parcijalnih) i zajednikih
interesa u donoenju, pripremanju i ostvarivanju odluka na raznim nivoima planiranja.
Izvesno je da u postojeim tranzicijskim uslovima ima malo toga za ta se unapred sa
sigurnou moe ustvrditi da predstavlja javni ili opti interes, a ta, pak, to nije. Kvalitet
odluka i njihova ira ili ua drutvena relevantnost sutinski zavisi od kvaliteta planske
komunikacije i interakcije, pa su stoga njene karakteristike jednako vane za konstituisanje
javnog interesa. U radu se naroito ukazuje na ugroeni legitimitet planiranja koji prati
slom ranijih (socijalistikih) javnih interesa. Nastojimo da pokaemo da se, usprkos
manjkavostima novih pristupa, u planiranju veoma dobro moe iskoristiti njihov racionalni i
produktivni potencijal. Na koncu, za razvoj emancipatorskog i modernizatorskog planiranja
i ne ostaje nita drugo nego da igraju na kartu javnosti, kontrole od strana javnosti,
zatite javnog interesa i participacije koja tome vodi, a naroito one u kojoj vanu ulogu
imaju tzv. obini graani, pored svih drugih, monijih stejkholdera. Teorijska artikulacija
javnog interesa sutinski je vana za konstituisanje demokratskog planiranja u uslovima
postsocijalistike tranzicije, naroito sa stanovita usklaivanja velikog broja novonastalih,
legitimnih individualnih interesa i javnih, odnosno kolektivnih/zajednikih interesa. U tome,
centralni problem je: kakvi institucionalni i organizacioni aranmani su neophodni, i koje
podrke su nune, da bi se kroz drutvenu igru individualnih strategija dolo do novih,
legitimnih optih/javnih interesa? Jo pre toga, ta treba preduzeti da ta igra ne postane
destruktivna po ve uspostavljene javne interese, naime, one za koje se osnovano moe
oekivati da e to biti i ubudue?
KLJUNE REI novi planski pristupi, legitimitet postsocijalistikog planiranja, javni
interes, participacija

Uvodne napomene
Moda nijedna druga promena nije toliko uzdrmala, po samorazumevanju
neupitnu a esto i narcisoidnu, ubeenost planera da oni rade u ime 'vieg' razloga
kao to je to krunjenje uverenja o jednom, jasnom i neporecivom javnom dobru
(javnom interesu). Tokom nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata javni
interes sluio je kao glavni legitimizacioni osnov planiranja, a kada je taj 'udobni
tepih' izmaknut ispod nogu planera, ponovo je otvoreno osnovno pitanje koje je u
sreditu planiranja od samih njegovih poetaka: na emu se zasniva i ime se
opravdava planska akcija? U jednom delu, osnovna uloga planiranja pratila je
'misiju' drave javnog staranja (drutvenog blagostanja) i njenu krizu, a tako i
dinamiku traenja alternativnih odgovora na tu krizu (Allmendinger, 2002).

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

359

Na Zapadu, planiranje je u visokoj meri delegitimisano krizom drave


socijalnog staranja (blagostanja) i dolaskom Nove desnice na scenu u mnogim
razvijenim zemljama od poetka 1980-ih godina naovamo. Na Istoku, pak, ono je
znatno delegitimisano slomom realnog socijalizma. I u jednom i u drugom sluaju,
meutim, zajedniki osnov delegitimizacije ini osporavanje, odnosno naruavanje
politike ravnotee u pogledu razumevanja javnih (optih) interesa koji bi bili
prihvaeni od veine kljunih drutvenih aktera.
Neto slino desilo se i u naoj zemlji. injenica da je taj 'udobni tepih'
neporecivog i samorazumljivog javnog interesa (ili vie njih) kao glavnog
legitimizacionog osnova planiranja odavno izmaknut ispod nogu planera i u
planskom sistemu i praksi u Srbiji (Jugoslaviji) naprosto je izmakla panji
najveeg broja planera, a i samim planskim vlastima (Vujoevi, 1997; Vujoevi,
2001).1 Planeri se pretvaraju da ne primeuju ovakve radikalne promene, pa i nadalje
sopstveni profesionalni angaman obavijaju aurom javnih odnosno optih interesa,
iako, zapravo, praktikuju puko stranarstvo i rade u korist raznih parcijalnih
interesa.2
U ovom prilogu polazimo od toga da je koncept postsocijalistikih javnih
interesa otvoren u svakom od osnovnih i glavnih znaenja, to implicira da treba
izgraditi, na teorijskom nivou i u planskoj heuristici, nekakav zajedniki imenitelj,
koji bi mogao posluiti kao ire prihvaen okvir, a moguno i kao zajedniki
imenilac za veinu aktera, za kako-tako prihvatljivo uravnoteenje individualnih
(parcijalnih) i zajednikih interesa u donoenju, pripremanju i ostvarivanju odluka
na raznim nivoima planiranja. S druge strane, takoe ne smatramo da javni interes
ini sumu pojedinanih interesa, ve ukazujemo na sutinski znaaj planske
komunikacije za konstituisanje javnog interesa iz interakcije individualnih. U tome
polazimo od jednog pojednostavljenja za koje veina autoritativnih komentatora

Uopte uzev, ovo se u velikoj meri tie drutvene pozicije planera, odnosno tzv. zaaranog
krug/zamrenog vora planerske profesije. Za detaljniju raspravu o ovom vanom pitanju, a
naroito o tome kako planeri nastoje da postignu ravnoteu izmeu stavova tzv. politokratije,
tehnokratije i ekonokratije, s jedne strane, i razloga i kriterijuma tzv. obinih ljudi, s druge,
videti: P. Allmendinger (2002); Forester (1991); Albers (1986); i Vujoevi (2004).
2
Ako se to tee d uoiti kod prostornog i generalnog urbanistikog planiranja, sasvim je evidentno u
sluaju regulacionog, odnosno detaljnog planiranja. Valjda nema boljeg primera nego to je to
ostvarivanje interesa tzv. graevinske mafije, kada se oevidno parcijalni interesi jedne posebne
sociopolitike odnosno ekonomske grupe predstavljaju kao opti interesi drutva. Re je, nema
sumnje, o velikom broju individualnih i grupnih interesa koji su takorei nedavno zadobili pravo
graanstva, a time se i legitimisali, naime, tokom 1990-ih godina u kriminalizovanoj dravi, ili/i
koji svoju mo zasnivaju na drutvenim i politikim pozicijama koje su steene jo u vreme, barem
nominalno, socijalistikog/komunistikog poretka.

360

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

smatra da je, grosso modo, opravdano, naime, izjednaavamo pojam javnog interesa
i javnog dobra.3
Izvesno je da planeri nemaju mnogo sredstava da utiu na tok evidentno,
divlje liberalizacije, privatizacije i marketizacije i sve raireniji antiplanski stav
u javnosti. U frontalnom nastupu svojevrsnog socijaldarvinizma, u uslovima
nekonsolidovane demokratije, divljeg trita i divlje privatizacije,
nerazvijenog graanskog drutva, a naroito na sve naine ograniavanog javnog
uvida u procedure donoenja odluka, sadraje samih odluka i relevantne informacije,
veina aktera ne dri se pravila Habermasove nesputane komunikacije, ve se
vlada prema drugim drutvenim obrascima, za koje su karakteristini individualna i
grupna sebinost, manipulacija i tzv. sistematska i organizovana mobilizacija
pristrasnosti. U takvim okolnostima, ta se uopte moe oekivati od novih
pristupa u planiranju, a naroito od paradigme komunikacijskog odnosno
kolaborativnog planiranja? U istom kontekstu, na koji nain moe ira participacija
javnosti pomoi boljoj, tj. demokratinijoj i kvalitetnijoj planskoj praksi?
Nastojimo da pokaemo da se, usprkos manjkavostima novih pristupa, u
planiranju veoma dobro moe iskoristiti njihov racionalni i produktivni potencijal.
Za razvoj emancipatorskog i modernizatorskog planiranja, kljuno je da planeri
igraju na kartu javnosti, kontrole od strane javnosti, zatite javnog interesa i
participacije koja tome vodi, a naroito one u kojoj vanu ulogu imaju tzv. obini
graani, pored svih drugih, monijih stejkholdera4. ta je, meutim, javni interes?
I u interpretaciji ovog problema, komunikacijska paradigma je pobudila nova
interesovanja i donela nove nade, nakon krize mejnstrim, racionalistikog
planiranja, iako su se ove nade pokazale samo delimino opravdanim. Ona je, nema
sumnje, unela nove interpretacije u sagledavanje ovog problema, ali je i kritikovana,
da je samo za naivne, ili za cinine, u uslovima globalizacije i dominacije
neoliberalnog diskursa u politici i ekonomiji, gde njena uloga, toboe, ne moe biti
nita vie osim podmazivaa neoliberalne ekonomije (lubricating the neoliberal economy, prema T. Sager, 2005).5

Za detaljnu diskusiju o ovom problemu i o odnosu izmeu raznih srodnih kategorija, videti R. Dahl
(1989). Autor konfrontira stanovita triju imaginarnih sugovornika (Tradicionaliste, Moderniste i
Pluraliste) i komentarie niz potekoa na koje se nailazi u pokuajima davanja odgovora na
pomenuta pitanja i skicira moguna reenja, te naporedo postavlja distinkcije u odnosu na srodne
pojmove (opte/general, javno/public, interes/interest, htenja/aspirations, blagostanje/
welfare i dr.), iako u tome naglaava da ove pojmove vrlo esto nije moguno razluiti, naroito u
praktikom delanju.
U nedostatku boljeg izraza na srpskom jeziku, koristimo ovaj izraz, u znaenju svih zainteresovanih,
odnosno neposredno ili posredno motivisanih i pogoenih aktera (engl.: stakeholders), to je,
opet, ire i razliito od shareholders.
U radu se vie bavimo stranom, odnosno ulogom planera, a manje ulogom novih ekonomskih i
politikih elita u konstituisanju novog upravljakog modela. Ovde samo usput ukazujemo na kljuni
problem iz ovog konteksta, naime, da li nove privredne i politike menaderske klase

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

361

Teorijska artikulacija raznih planskih pristupa sutinski je vana za


konstituisanje demokratskog planiranja u uslovima postsocijalistike tranzicije,
naroito sa stanovita usklaivanja velikog broja novonastalih, legitimnih
individualnih interesa i javnih odnosno kolektivnih/zajednikih interesa. Nadasve,
ostaje centralni problem: kakvi institucionalni i organizacioni aranmani su
neophodni, i koje podrke su nune, da bi se kroz drutvenu igru individualnih
strategija dolo do novih, legitimnih optih/javnih interesa? Jo pre toga, ta treba
preduzeti da ta igra ne postane destruktivna po ve uspostavljene javne interese,
naime, one za koje se osnovano moe oekivati da e to biti i ubudue?
U prvom delu rada komentariemo glavne teorijske interpretacije legimiteta
javnog/opteg interesa i usklaivanja individualnih interesa, a zatim njihovu
korespondenciju s glavnim teorijama planiranja. Potom prikazujemo glavne
probleme tzv. komunikacijskog obrta u teoriji i praksi planiranja, Nakon toga,
razvijamo novi pristup u definisanju i uspostavljanju javnog dobra u urbanoj sredini
i urbanistikom planiranju. U zakljunom delu izlaemo implikacije nekoliko
modela razvoja, odnosa prema planiranju i relevantnosti participacije najire javnosti
u pripremanju, donoenju i ostvarivanju planskih odluka.

Glavne savremene koncepcije javnog i opteg interesa


Danas postoji mnotvo interpretacija pitanja javnog odnosno opteg interesa,
u okviru triju dominirajuih politiko-filozofskih koncepcija opteg (javnog) dobra i
borbe izmeu paradigmi (prema: W. Urlich, 1994: 171-177):
Habermasove koncepcije legitimnih potreba i individualnih interesa koji se
6
mogu pooptiti (generalizability of individual interests).
(nomenklatura) imaju emancipatorski i modernizatorski potencijal za itavo drutvo? U tom
pogledu je sve otvoreno, kao to kae M. Jackson (2002), gde su izgledne sledee mogunosti: (1)
Nove menaderske klase mogle bi evoluirati od sadanjih rent-seekers u profit-seekers, tj., u
preduzetnike-inovatore (u smislu koji je definisao J. Schumpeter). (2) Nova generacija dobro
obrazovanih ljudi mogla bi prednjaiti u uvoenju novih tehnologija (po uzoru kako se to desilo u
Silicijumskoj dolini, odnosno na drugim slinim mestima). (3) Povratnici iz inostranstva (ekonomske
dijaspore). (4) Uporedo sa svim pobrojanim mogunostima, strani investitori i menaderi bi polako
peuzimali pojedine domae kompanije, meu njima i one kojima se sada loe upravlja.
6
Drutveni legitimitet nekog interesa znai da je u zajednici raireno faktiko uverenje o prihvatljivosti
interesa i dopustivosti nastojanja interesenata da ga ostvaruju u okviru postavljenih normi i pravila.
Prihvatljivost je determinisana okvirima koje prua (a) vladajua ideologija i (b) skup dominantnih
vrednosti i normi. Legitimitet sistema moi i interesa doi e u pitanje ako on ne uspeva zadovoljiti
odreena osnovna oekivanja i potrebe, odnosno ako je poljuljano iroko rasprostranjeno uverenje da
su upravo postojee institucije i organizacije najprikladnije za drutvo i da one funkcioniu ispravno.
Ovo ima najvanije implikacije upravo u postsocijalistikom periodu, jer je sa slomom
socijalistikog ideolokog i politikog monopola na javnu scenu stupio ogroman broj novih, ranije

362

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

Marksove koncepcije klasnog interesa, prema kojoj se razni pojedinani


interesi mogu generalizovati u najvie dve grupe, meusobno konfliktnih
socioekonomskih (klasnih) interesa.
Savremenog liberalistikog (pluralistikog) modela, prema kojem su svi razni
pojedinani interesi legitimni i opravdani po sebi (osim, naravno, onih duboko
destruktivnih).
W. Urlich kao glavni problem vidi to to svaka od triju naznaenih koncepcija
ima tekoa u definisanju opteg (javnog) dobra, a za planiranje koje tei postizanju
javnog dobra kae da pati od objektivizma, te da time gubi svoju (re)distributivnu
funkciju, budui da prenebregava da od planske akcije ne mogu svi imati jednake
koristi.
O otvorenosti i sloenosti ovog pitanja pisala je jo V. Held (1970), koja je
isticala da je znaenje pojma javni interes promenljivo, te da zavisi od konkretnog
sociopolitikog konteksta u kojem se on nastoji ostvariti i od postupka pomou
kojeg se to pokuava postii. Njeni komentari ovog problema jo su relevantni, gde
ona sve teorije javnog interesa svrstava u tri velike grupe:
Teorije prevage (preponderance), koje javni interes poistoveuju sa
zbirom individualnih interesa (alternativno, sa interesima koji preteu), mereno na
osnovu kakvog kriterijuma sumiranja ili korisnosti (na primer, veinsko odluivanje,
rezultat nadmetanja izmeu interesnih grupa, analitiko izraunavanje preferencija i
dr.).
Teorije zajednikog (common) interesa, koje javne interese poistoveuju sa
onim interesima koji su zajedniki za sve lanove zajednice (na primer, sistem
vladavine/vlasti, skup pravila prema kojima se reavaju sporovi i dr.).
Za pristalice tzv. unitarnih teorija (unitary theories), javni interes
predstavlja odreen skup ureenih i meusobno usklaenih vrednosti, a sve druge
pojedinane zahteve smatraju nevaljanim/nelegitimnim (na primer, kao u tvrdnji
tradicionalnih marksista da interes revolucionarne radnike klase predstavlja javni
interes).

skrivenih ili latentnih, a sada legitimnih individualnih interesa, to iziskuje potpuno nove mehanizme
za njihovo artikulisanje, balansiranje i izgradnju novih javnih interesa, odnosno novi model
politikog odluivanja, kao i novu kompoziciju upravljakih mehanizama u uspostavljanju nove
politike, socijalne i ekonomske ravnotee. Kao to to kae T. Sager (1994: 151-156), sm nain na
koji se uspostavlja ravnotea izmeu latentnih i manifestovanih konflikata u regulisanju interesa u
velikoj meri utie na ukupnu drutvenu dinamiku, dok E. Pusi (1989, 70-71; i 310) ukazuje na ulogu
ideologije u zamagljivanju interesne strane u regulisanju ovog pitanja. Naime, kao to naglaava
R.A. Beauregard (1982: 131-137), u drutvenoj praksi politiki mehanizam najee omoguava
reprezentovanje zapravo samo onih interesa iz irokog sociopolitikog spektra, ili samo onog
njihovog dela ili aspekta, koji su prihvatljivi regulatorima. Za detaljniju raspravu o pitanju
legitimiteta interesa, takoe videti S. Lipset (1969) i J. Habermas (1982).

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

363

Svaka od navedenih teorija, meutim, sadri nedostatke zbog kojih nijedna,


zapravo, ne moe raunati na univerzalno vaenje. Na takvu relativnost ukazuje i R.
Dahl (1989: 280-98; 367), kada kae da se u raspravi o zajednikom dobru
(common good), te i o mogunostima i nainima za dostizanje zajednikog dobra,
poteu manje ili vie tri osnovna pitanja:
ije (kojih aktera) dobro je ujedno i zajedniko dobro?
Kako se na najbolji nain dolazi do saglasnosti o zajednikom dobru u
procesu donoenja kolektivnih odluka?
ta je sadraj zajednikog dobra, tj. u emu se ono sastoji?
Imajui sve navedene kontroverze u vidu, pojedini autori (na primer, P.
Healey, 1997) smatraju da je bolje izbegavati da se govori o javnom interesu, ve da
je u odreenoj politikoj zajednici bolje imati u vidu odreeni zdrueni interes
(an aggregate interest), interese u kojima zajedniki uestvujemo (our
shared interests), nau zajedniku brigu (our common concern) i sl. Ili, kako
to kae C. Hoch (1994), moda planiranje moe da napreduje a da se i ne poziva na
sveobuhvatnost planskih odredbi i javni interes kao njihov osnov?
Ovde je takoe vano istai da su tzv. fukoovski obrt i uvoenje rasprave o
tamnoj strani planiranja veoma mnogo uticali na razumevanje uloge interesa i
moi u planiranju. Naime, kao to kau B. Flyvbjerg i T. Richardson (2002: 44-62),
Habermasov pristup je jednostran i nepotpun, dok Fukoovo uenje o moi, kao i
docnije interpretacije njegovih sledbenika, pruaju bolja analitika teorijska
objanjenja kljunih pitanja u planiranju, na primer, legitimiteta, racionalnosti,
znanja i odnosa znanja i akcije, prostornog aspekta (spatiality) i dr.: Mo moe
postati lakmus-test teorije planiranja (op. cit., 44). Ovde je naroito vana tzv.
tamna strana planiranja, posebno za raspravu o korienju opresije i prinude u
planiranju. Osnovna kontradikcija Habermasovog pristupa sastoji se u tome to on
prenebregava da je prinuda nuna da bi se ostvarili uslovi neprinudne, tj.
nesputane komunikacije. Ako se hoe ograniiti mo, potrebna je neka (druga,
jaa itd.) mo!7 Kao to naglaava B. Flyvbjerg (1998: 209), upravo se u planiranju

Verovatni izvor ove slabosti Habermasovog uenja jeste upravo to to se on veoma retko bavi
stvarnim odnosno konkretnim politikim procesima. Nasuprot tome, Fuko nalazi da su mo i znanje
korelativi i da ne postoje jedno bez drugog: mo oblikuje i kontrolie kako se znanje koristi u
diskursu, samo stvaranje znanja i tzv. drutvenu konstrukciju (raznih) prostora (the social
construction of spaces) (op. cit., 46-51). Na taj nain shvaena, racionalnost je kontingentna,
odreena je odnosima moi i nikako nije slobodna od konteksta i toboe objektivna. Fukoov ideal
nije Habermasova utopija o savreno transparentnoj komunikaciji, ve o pravnim pravilima,
upravljakim tehnikama i etikoj osnovi drutvene regulacije, usredsreeno na mikro politiku, za
razliku od Habermasa, koji naglaava proceduralne aspekte makro politike (op. cit., 52-55). Fuko je
verodostojniji i u razmatranju konflikata u drutvenoj regulaciji. On nalazi da konflikti, jednom
legitimizovani, mogu biti od velike koristi, dok ih Habermas posmatra preteno kao opasne,
korozivne i potencijalno destruktivne po drutveni poredak. Smisao ukupne planske akcije,

364

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

uvek mora raunati sa upotrebom moi, a naroito kada je ona potrebna da se


ogranii neka druga mo.
Naime, vrsta moi koja se koristi sutinski odreuje i vrstu znanja koje se
koristi kada dominiraju prinuda, manipulacija i lani autoriteti s njima
korespondira korienje odreenih vrsta znanja, dok nemanipulativno ubeivanje,
participacija i saradnja s drugim pretpostavlja korienje sasvim drugih znanja. U
tome, odluujue je vano da je mo neophodna (i) da se ogranii druga mo, jer
nekog drugog sredstva naprosto nema. Centralno je pitanje, zapravo: kako ograniiti
manipulativne i potencijalno destruktivne vrste moi, a jo vanije kako
konstruisati one vrste i forme moi koje su kompatibilne sa demokratskim
vrednostima? To se u planiranju svodi na pitanje kako koristiti mo, i koju, kao i
koje oblike saznajne podrke (znanja) za demokratski pripremljene i donete
kvalitetne odluke. U tome je vana uloga participacije, jer ona prua mogunosti da
se u agonu planiranja (kao jednoj vrsti drutvene igre) potencijalno destruktivni
konflikti prevedu u konstruktivne (na osnovama udruivanja, saradnje, kompromisa
i konsensusa), kao i da se smanje, odnosno ukinu nepotrebne distorzije
(iskrivljavanja) koje sputavaju komunikaciju i poveavaju stepen neracionalnosti
(ograniene racionalnosti). Uz to, posebnu i vanu ulogu dobija i javna kontrola
moi, to je u velikom broj sluajeva omogueno upravo polazei od raznih
meunarodnih konvencija koje to podravaju i obezbeuju.
Na osnovu svega reenog, treba upitati da li je javni interes jo uvek glavni
legitimizacioni osnov planiranja?
Lakonski odgovor bi glasio da, ali uslovno, odnosno uvek kada je moguno
jednoznano pokazati da je re o nesumnjivo javnom interesu! Sutina problema
jeste upravo u tome da najmoniji parcijalni interesi tee da se obaviju aurom
javnog (zajednikog, opteg i sl.) interesa, u nastojanju da time osvoje 'prazan
prostor' u kojem mogu da se nametnu kao hegemon i da se ostvare. Prema tome,
uvek je prvo i osnovno da se definie ta planiranjem treba da se postigne (uloga,
cilj, misija i sl.), a zatim kome slui planska akcija (kojim interesima, koja mu je
vrednosna osnova i pozadina, kako se uravnoteuju javni i privatni/individualni
interesi itd.). Ovde, meutim, uvek treba voditi rauna o problemu na koji je ukazao
jo G. Saltzstein (1985: 283-306), pitajui se kako se aproksimira opte dobro u
politikom procesu, odnosno ta je to volja naroda. Imajui u vidu nesmanjenu
relevantnost njegovih upozorenja, jo jednom emo ukazati na raznovrsnost zahteva
i moguih pozivanja na izvore javnog interesa: (1) Opte javno mnenje. (2)
meutim, sastoji se u tome da se, primenom odgovarajuih i primerenih demokratskih postupaka,
potencijalno destruktivni konflikti prevedu u konstruktivne, jer ovi predstavljaju motor drutvene
dinamike. Samo tako planersko pribliavanje asimptotskom idealu nesputane odnosno idealne
komunikacije dobija svoj puni smisao, naime, kada se u to slobodnijoj komunikaciji koristi to vie
onih oblika moi ija primena vodi donoenju legitimnih i kvalitetnih odluka (op. cit. , 61-62).

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

365

Najartikulisaniji (najglasniji) stavovi. (3) Stavovi manjina, odnosno


deprivilegovanih. (4) Neiskazani stavovi apatine javnosti (koje je, doim, moguno
'rekonstruisati', ali i estoko manipulisati njima). (5) Stavovi pobednika, tj.,
najjaih interesnih grupa, i sl. U ovako ocrtanim okvirima, treba ukazati i na
posebnu relevantnost stanovita W. Urlicha (1994: 171-177), koji nalazi da je
mnogo bolje, profesionalno korektnije i etiki utemeljenije ako planeri otvoreno
zauzmu zastupniku (advocative) i stranarsku (partisanship) ulogu, odnosno da
se deklarisano i stvarno stave na stranu nekog pojedinanog/posebnog interesa, sa
racionalizacijom da se tom interesu moe bolje sluiti nego nekom drugom nego
da se pozivaju na fiktivne i fingirane opte interese.

Komunikacijsko-kolaborativni obrt u planiranju i njegova teorijska i


praktika kritika
Idealnotipski, ovaj pristup, razvijen od J. Habermasa, koji se ponekad
oznaava i kao kritiki pragmatizam, odgovara situacijama u kojima: (a) postoji
uzajamno razumevanje izmeu aktera, (b) dogovoru se tei bez prinude, i (c) ima
malo tzv. distorzija u komunikacijskom procesu. Zasniva se na sledeim
pretpostavkama (prema Sager, 2005; i Sager, 1994): (1) Postojanje neotuivog prava
(autonomije) pojedinca da kae 'da', odnosno 'ne', odreenim zahtevima i
vrednosnim pretpostavkama drutvene komunikacije/interakcije. (2) Mogunost da
on/ona prevazie svoje egocentrino stanovite, to pretpostavlja uvaavanje
istovrsnih prava drugih (u okolnostima kada postoji meusobno razumevanje
izmeu pojedinaca i solidarnost u zajednici, u kojoj se, na osnovu potovanja
individualnih interesa, tei porastu blagostanja, poviavanju kvaliteta ivota i
ostvarivanju opteg interesa u tome). (3) Javnost diskursa. (4) Ne-prinudnost
diskursa (komunikacija mora biti slobodna i jednaka) jedina dozvoljena prinuda
jeste snaga boljeg argumenta. (5) Saradnja meu akterima: akteri moraju
saraivati u traenju istine. (6) Postojanje tzv. prosveene politike volje
(enlightenment of political will). Uz to, definiu se i opti uslovi za situaciju tzv.
idealnog govora, to jest: razumljivost, iskrenost/otvorenost, legitimnost i
preciznost/tanost (accuracy) (prema: W. Outhwaite, 1998).8

Sastavni deo ovog modela ine i odreeni proceduralni uslovi i zahtevi za nesputanu komunikaciju:
(1) Niko od aktera kojih se diskurs tie ne sme biti iz njega iskljuen (uslov optosti). (2) Svi
uesnici moraju imati jednake mogunosti da iznose svoje miljenje i kritikuju tue (uslov
autonomije). (3) Akteri uestvuju dobrovoljno i raspolau sposobnou da shvate validnost stavova
drugih (uslov tzv. idealnih uloga). (4) Postojee razlike u moi meu uesnicima moraju biti
neutralisane, tako da ove razlike ne utiu na stvaranje konsensusa (uslov neutralnosti moi). (5)
Uesnici moraju otvoreno izloiti i objasniti svoje ciljeve i namere i odustati od strateke akcije

366

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

U komunikaciji, odnosno interakciji, kada primenjuju Habermasov model


saradnje, akteri polaze od sledeih principa:
Unapred definisati, barem preliminarno, kriterijume za docniju evaluaciju (uz
ouvane mogunosti za kasnije promene u broju i vanosti kriterijuma, aspekata i
sl.).
Vea usmerenost na ciljeve nego na sredstva (upravo zbog toga da sredstva ne
postanu ciljevi, da se ne zamagli osnovna svrha procesa itd.).
Vano je imati potpunije i kvalitetnije informacije, a ne pristrasne informacije.
Nastojati na ravnotei izmeu kvalitativnih i kvantitativnih informacija
(podataka).
Od navedenog modela svakako je realistiniji koncept tzv. ograniene
komunikacije, koji, u jednom pluralistikom kontekstu, poiva na pretpostavkama
o uticaju raznih faktora, meu kojima su najvaniji: (1) Uticaj asimetrije moi. (2)
Dominacija pojedinanih (grupnih, korporativnih) interesa. (3) Ogranieno znanje
odnosno neznanje. (4) Uticaj socijalne diferencijacije. (5) Uticaj konflikata. (6)
Uticaj tzv. strukturnih faktora (na primer, ekstremnih nejednakosti u dohocima,
bogatstvu i drutvenom poloaju, pred-modernog dravnog aparata itd.).
Zbog uticaja gore navedenih faktora, upravo ovaj model (tzv. model
neprijatelja) dominira u pristupu veine aktera u prvom periodu postsocijalistike
tranzicije, iju okosnicu ine sledei principi (prema Vujoevi, 2004, na osnovu
MacRae, 1993; i Hillier, 2002).
U raspravu uvoditi samo one vrednosti koje favorizuju sopstveni predlog (u
odnosu na druge aktere i, posebno, u odnosu na najiru javnost uopte).
U argumentaciji se usredsrediti na konkretan predlog i njegov znaaj, te pri
tom izbegavati raspravu o mogunosti uvoenja alternativnih ciljeva i sredstava, to
moe samo da zbuni i podeli one aktere na iju podrku se rauna.
Nastojati da se vlastiti predlog ne uporeuje sa drugima koji su mu slini,
odnosno analogno poeljni.
Ako se ve doe u situaciju da se sopstveni predlog mora uporeivati s
alternativama (budui da protivnici insistiraju na tome), izabrati svoje kriterijume,
tj., one na osnovu kojih se moe ubedljivo pokazati prednost sopstvenih predloga
(opcija).
Birati, odnosno koristiti samo one injenice (informacije) za koje se
osnovano moe pretpostaviti da e biti podrane u javnosti.
Da bi se poboljali narativ, dramaturgija i ubedljivost sopstvene
argumentacije, treba se usredsrediti na posebne, odnosno pojedinane primere ljudi
(uslov transparentnosti). (6) Vreme koji uesnicima stoji na raspolaganju je neogranieno (uslov
vremenske limitiranosti).

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

367

koji bi bili pogoeni (oteeni, osujeeni itd.) ako bi predlog protivnika bio
prihvaen, a naroito u odnosu na postojeu situaciju.
U svemu, statistiku (kvantitativnu) argumentaciju koristiti odmereno i
selektivno jer previe statistike moe da zbuni i da bude manje ubedljivo.
U najveem broju sluajeva, dakle, planska praksa znatno odstupa od uslova
idealne diskurzivne komunikacije, kako ju je definisao J. Habermas. Stvarnu
politiku najee odreuju najmoniji akteri, tipino koristei neko od sredstava iz
bogatog arsenala raznih tradicionalnih i novih makijavelistikih paradigmi. Birajui
izmeu naglaeno komunikacijskog pristupa i pristupa kritikog pragmatizma (tj.
realne politike koja prihvata tek podnoljiv stepen politikog oportunizma), ima
razloga zalagati se za traenje nekakve srednje mere. Naime, u demokratskoj
planskoj praksi gotovo uvek je vanije praktiko ubeivanje (nemanipulativna
persuazija), pri emu se ne moe raunati na nekakav univerzalni konsensus, jer
sve do ega se doe u komunikaciji i interakciji jeste privremeno i ogranieno na
dati prostor i vreme, te podlono novom propitivanju i dogovaranju. Velika veina
situacija ne odgovara teorijskim uslovima ili-ili, tj. instrumentalnoj ili
supstantivnoj racionalnosti. Ljudska praksa najvie odgovara propozicijama koje je
formulisao jo J. Dewey, naime, da je u projektovanju budunosti najuputnije poi
od kakvih zamislivih ciljeva (ends-in-view), kao svojevrsnih hipoteza koje
mogu biti opovrgnute, odnosno pokazati se ne u svemu ostvarivim, ali koje ipak
daju pouzdan pravac stratekog delovanja. Njih je tokom vremena moguno
modifikovati, korigovati, pa i odbaciti, u procesu drutvenog eksperimentisanja i
uenja. Ova propozicija je od sutinskog znaaja upravo u planiranju, kao
svojevrstan srednji put izmeu dveju iskljuivosti, tj. unapred definisanog
proceduralnog racionalizma, koji utvruje ciljeve pre samog procesa, i beskonanog
komuniciranja koje za ciljeve zna samo nakon postizanja konsensusa (videti: P.
Harrison, 2002: 170-171).
Sumarno, nema sumnje da je teorija komunikacijske akcije J. Habermasa
veoma inspirativan asimptotski ideal za svako slobodarsko planiranje. Kada se
heuristiki predloci koji su na osnovu nje izvedeni u novijim pristupima
komunikacijsko-kolaborativnog planiranja (na primer, J. Forestera, T. Sagera, P.
Healey, J. Innes itd.) primenjuju u planskoj praksi, meutim, uvek treba imati u vidu
ogranienja Habermasovog pristupa:
U veini sluajeva, prvi, osnovni i glavni cilj planiranja jeste reavanje
problema, a ne postizanje validne argumentacije i konsensusa, pa ni kolektivnog
uenja (ili, na irem planu, drutvenog uenja). Teza o pretenoj vanosti
komunikacijske racionalnosti (u odnosu na instrumentalnu), koja omoguava da se
doe do zajednikog razumevanja situacije od strane svih ukljuenih aktera, nije od
vee koristi u reavanju kljunog pitanja (ali to niti glavna polazita kritike
teorije), koje glasi: kako doi do uzajamnog razumevanja u svetu koji je toliko

368

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

pluralistiki i heterogen, socijalno i kulturno fragmentisan i determinisan datom


strukturom moi (na raznim nivoima)?9
Habermasov koncept ne pomae razreavanju osnovne tendencije koja postoji
kod planske participacije, a to je da se participacija mora organizovati, to,
verovatno, odmah preti njenoj birokratizaciji.
Nadalje, ini se da je koncepcijsko odvajanje komunikacijske i instrumentalne
racionalnosti kontraproduktivno za planiranje, jer ih stalno meusobno suprotstavlja:
ako je jedna na delu, to niti onu drugu, i obratno. Re je, meutim, o tome da se
planska interakcija ne moe zasnivati samo na razumu, ve da su jednako relevantne
mnoge druge kategorije, to se zbirno mnogo bolje aproksimuje uslovima pomenute
kvazi-racionalnosti.
Ono emu se od Habermasovog stava u ovom pitanju treba bespogovorno
privoleti jeste njegova teza da treba praviti razliku izmeu dve vrste moi, one koja
oznaava nepotrebna sistemska iskrivljavanja komunikacijske akcije, i one koja se
ne moe izbei, te je u tom smislu neophodna i prihvaena od najire javnosti kao
legitimna. S druge strane, Fukoova opta teorijska razmatranja nisu od vee koristi
za konkretnu plansku akciju, osim u tom znaenju to je neizostavno za svaku
pojedinanu akciju da se raspolae datom (konkretnom i sl.) mapom moi i
interesa, kao polazitem za svaku potonju mogunu akciju.
I u naznaenim okvirima, meutim, za planiranje ostaju otvorena etiri
kljuna pitanja: (1) Kako se formira javni (ili zajedniki) interes i ko je njegov
reprezentant? (2) Kako najbolje iskoristiti vladine interevencije, sa stanovita
upravljakog nivoa (problem centralizacije/decentralizacije, odnosno supsidijarnosti)? (3) Koliko nametljive smeju biti intervencije vlasti sa viih upravljakih
nivoa, naime, da ne dovedu u pitanje interese aktera sa lokalnih nivoa, odnosno da
ne onemogue njihove akcije i kontrolu koju oni vre u svojim lokalnim
zajednicama? (4) Da li odluke, bez obzira na to gde su i kako su donete, tj. koji
mehanizam i postupak u tome ima prevagu, doprinose stvarno odrivom razvoju?

Prema: R. Mntysalo (2002: 117). Autor naglaava da se ovde ne vidi kako bi ostvarivanju tog cilja
bolje doprineo dijalog (u znaenju komunikacije koja stvara znaenje), u odnosu na drugi od dvaju
glavnih oblika diskursa, tj. raspravu (discussion), pogotovo to je Habermasovo razumevanje
dijaloga suvie usko i nedinamiko, tj. prenebregava njegovu ulogu u formiranju tzv. sveta ivota.
On takoe naglaava da, imajui u vidu determinante moi, i patoloko ponaanje, bez obzira na to
koliko to nekome moe smetati, treba smatrati jednom od konstanti planske (i mnoge druge,
uostalom) interakcije, budui da ovo pitanje nije moguno izbei u teorijskom diskursu.

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

369

Glavne teorije planiranja, demokratija i javni interesi


Sve danas dominantne teorije planiranja ukljuuju svojevrsno promovisanje
demokratije, a time i javnih interesa (interpretirano na osnovu Sager, 2005, i
Vujoevi, 2004):10
U sinoptikom (sveobuhvatnom, racionalistikom, komprehenzivnom itd.)
planiranju, demokratsko odluivanje najbolje se jaa tako to se poboljava
pripremna faza u donoenju odluka, kroz visoki profesionalizam planova, koji se
zatim daju na odluivanje (javni interes definisan je unapred, a dobar planski proces
doprinosi da se oni promoviu i zatite, izborom najpogodnijih sredstava, budui da
primat ima tzv. instrumentalna racionalnost, racionalnost sredstava, u odnosu na
ciljnu/supstantivnu racionalnost, racionalnost ciljeva). U celom periodu
rekonstrukcije nakon II svetskog rata nekako je bilo samorazumljiva vanost
tehniko-ekonomske ekspertize, koja je bila visoko vrednovana u svemu tome kao
odluujue vana za sinoptiko planiranje.
U pristupu tzv. nepovezane postupnosti (disjointed incrementalism),
planiranje treba da omogui da svaki interes ima svog psa-uvara, a
demokratinosti planskih odluka doprinee irenje kruga meusobno konkurentnih
interesa raznih pojedinaca, grupa i organizacija (ako se tako postupa, bie zatieni i
javni interesi, ako ve postoje, ili e se do njih doi kroz postupak odluivanja). Na
svoj nain, ova teorija je znaila prelazak od prevashodne ekonomsko-trine logike
i diktata ka tritu ideja koje je neophodno da bi se legitimisao jedan iri planski
pristup.
Zastupniko planiranje (advocative planning) postulira sledee: ako
planiranje pomae da se jaa dimenzija jednakosti i drutvene pravde demokratskog
poretka, ono je prihvatljivo i za demokratiju, a naroito ako omoguava da se u
javnom polju i procesu demokratskog odluivanja uje i glas slabih i
deprivilegovanih. Na taj nain e biti zatien i javni interes, ili e kroz taj proces
biti konstituisan. U sutini, ovaj pristup bio je pokuaj odgovora na krizu u urbanim
jezgrima (inner cities) u SAD ranih 1960-ih godina, za koje se
sinoptiki/racionalistiki pristup pokazao manje relevantnim. Kao jedna od njegovih
grana, tzv. transaktivno planiranje (transactive planning), koje je razvio J.

10

Naravno, problem adekvatnog profesionalnog angamana ima i etiku stranu. Kao to pokazuju T. L.
Harper i S. M. Stein (1992), izmeu glavnih etikih teorija i glavnih teorija planiranja postoji
odreena korespondencija i korelacija, to se naroito manifestuje u praksi. Detaljno smo o ovom
problemu raspravljali u Vujoevi (2004). Meu glavnim normativnim etikim teorijama, obuhvatili
smo: utilitaristiku teoriju; teoriju negativnih prava R. Nozicka; etiku teoriju J. Rawlsa; etiku
teoriju J. Habermasa; i komunitaristiku etiku teoriju. Od glavnih grupa teorijskih planskih
paradigmi, komentarisali smo: reformistiko planiranje; tzv. analizu politike; planiranje-kaouenje; progresivno planiranje; radikalno planiranje; i liberalno planiranje.

370

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

Friedmann na kraju 1960-ih i u prvoj polovini 1970-ih godina, takoe se bavilo


pitanjem poloaja najugroenijih grupa i insistiralo je na potrebi ire i intenzivnije
participacije.
Prema pristupu kritikog pragmatizma (koji objedinjuje razne grane
komunikacijskih, kolaborativnih i srodnih pristupa), za planiranje je odluujue
vano da planski proces bude to manje podloan manipulaciji i drugim oblicima
represivnih, odnosno prinudnih strategija moi. U ovom pristupu, imperativ je da se
primenom odgovarajuih postupaka smanje tzv. komunikacijske distorzije, u to
iroj participaciji i kroz to iri dijalog. to vie planski proces i odluivanje
zadovoljavaju navedene uslove, to e i javni interesi biti bolje zatieni, odnosno do
njih e se doi u zbilja demokratskom procesu.11
Prethodne naznake imaju veoma veliku vanost za konstituisanje novog
planiranja kod nas, jer su neposredno u vezi s vrstom problema koji e biti
legitimisani kao najvaniji, kao i sa vrstom sredstava (odnos planiranja i trita, vie
ili manje planiranja, planiranje kao emancipatorski mehanizam ili kao tehniko
sredstvo, itd.). Naime, planiranje mora ponovo zadobiti legitimitet, ili zadobiti novi,
time to e se pozicionirati i pronai svoju ulogu u novonastalim okolnostima
dominirajueg neoliberalizma, koje su u mnogom pogledu neprijateljske i
nepovoljne za njega. Naravno, ostaje otvoreno pitanje da li je pristup kritikog
pragmatizma taj koji ovo omoguava, u drutvu koje je, s jedne strane, u mnogom
pogledu predmoderno i u kojem naporedo haraju nekontrolisani trino orijentisani

11

Treba primetiti da, kao to kae T. Sager (2005), bez obzira na brz uspon i velik uticaj kritikog
pragmatizma od kraja 1970-ih godina, izvorno, ovo planiranje nije imalo toliko direktnih veza s tada
nastupajuim neoliberalnim politikim i ideolokim udarom, ve je nastalo kao posledica sledeih
okolnosti: (1) U mnogim drutvima Zapada, koja su postajala sve heterogenija u etnikom,
kulturnom i drugom pogledu, bilo je potrebno sve vie pogaanja, dogovara i slinog u komunikaciji
i interakciji za pripremanje planova, programa, projekata i drugih odluka u javnom domenu. (2)
Graanstvo je bilo sve bolje obrazovano, zapravo bolje nego ikada pre toga, pa je sve vie
ispostavljalo zahteve za javnou u pripremanju odluka. (3) irilo se i jaalo je i graansko (civilno)
drutvo, i sve se bolje organizovalo kroz razne oblike grananja, umreavanja i pokreta, koji su se sve
bolje umeli nositi s upravom (birokratijom) i politikom klasom. (4) Tako je evoluiralo i planiranje,
naime, s onu stranu posebnih planskih pristupa, budui da je sve vie vanih aspekata trebalo uzimati
u obzir prilikom pripremanja i donoenja odluka, a kao poseban problem u prvi plan je dolo pitanje
objektivizovanih standarda za evaluaciju envajronmentalnih i socijalnih posledica odluka. Naime,
pored ve uobiajenih i etabliranih tehnikih i ekonomskih principa i kriterijuma, sve vie su
postajali vani pojedini sociopsiholoki momenti, a najpre preferencije raznih grupa i neophodnost
da i one budu uzete u obzir u fazi ex ante evaluacije odluka. (5) Nadasve, osim porasta znaaja
evaluacije, od kraja 1970-ih/poetka 1980-ih godina efikasna implementacija onoga to je odlueno
dobija sve vie na znaaju, pa je pristup kritikog pragmatizma nastao i na tom talasu prilagoavanja
u planiranju. Efikasna implementacija ini jednu od sutinskih karakteristika neoliberalnog pristupa,
to je zajedniko za njega i za nove komunikacijsko-kolaborativne pristupe. Sumarno, neoliberalno
politiko okretanje ka desnici u 1980-im i 1990-im godinama podudara se sa sve glasnijim nastupom
planskih teoretiara i praktiara koji izlaz iz pre toga nagomilanih Gordijevih vorova planiranja
nalaze u njegovom komunikacijskom obrtu.

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

371

neoliberalizam i faktori koji ire proces globalizacije, s druge strane. Moda je, pak,
komunikacijsko-kolaborativno-pragmatiki pristup samo jo jedna ideologija
planiranja, iako nastoji da se prikae kao nova teorija? Veoma je vano raspraviti
ovo pitanje jer u naoj zemlji traje produena kriza planiranja, gubitak
samopouzdanja i opta zapitanost o svrsi i koristima od ove profesije.
Naime, kako istiu pojedini kritiari (na primer, C. Bengs, 2005), i pored svih
pomaka u mainstream planskim teorijama (bez obzira na to u kakvu auru se
zavijaju), veina danas praktikovanih pristupa najpre slue i podravaju neoliberalne
tokove i globalizaciju u upravljanju razvojem, a posebno liberalizovan reim
upravljanja gradskim/graevinskim zemljitem i trita nekretnina, i to upravo tako
to potenciraju znaaj podrke komunikaciji meu stejkholderima u odnosu na
javnu kontrolu trinih interakcija (katalaksije, u znaenju ovog pojma koji mu je
pridavao F. fon Hajek), ili iru participaciju javnosti, ili iru demokratsku kontrolu
od strane izabranih predstavnika javnosti. Prema njihovom miljenju, i kritiki
pragmatizam predstavlja sastavni deo razvoja neoliberalnog drutva, time to
podstie to intenzivnije investiranje (odnosno time to ukida prepreke za to
efikasnije investiranje, nastojanjem da minimalizuje ogranienja za slobodno
investiranje), vie ide na sporazume/dilove meu lokalnim akterima. Upravo na taj
nain, nastavlja C. Bengs, u pristupu kritikog pragmatizma tradicionalni javni
interes se porie jer se vidi kao suma ekonomskih interesa biznisa (investitora,
preduzetnika, izvoaa i dr.), a ne kao neto to tek treba uskladiti s javnim
interesima. Javni interes je neto o emu e se dogovoriti akteri koji su ukljueni u
planski dijalog.
Takoe je indikativno da u ovom pogledu ima slinosti izmeu teorije
kritikog pragmatizma i trenda koji se oznaava kao novo upravljanje u javnom
sektoru (New Public Management, NPM). Kao to kritiki pragmatizam na
graanina-uesnika u odluivanju gleda najpre kao na stejkholdera, tako i NPM
redukuje ulogu graanina na ulogu pukog potroaa (javnih usluga). Novo
menaderstvo (new managerialism) u dravnom i drugim delovima javnog
sektora kao svoje sastavne poluge ima naglaavanje vanosti procedura, operativnog
menadmenta i tehnikih strana (instrumentalna racionalnost), u odnosu na politike
i socijalne aspekte odluivanja (ciljna/supstantivna racionalnost). Funkcije javnog
sektora sve vie se disperguju na druge aktere izvan vlade, u skladu s deljenjem i
fragmentisanjem kompleksnijih problema na vei broj manjih, koji se reavaju
pojedinano. Ovo menaderstvo je, nema sumnje, ulo i u planiranje, gde se
manifestuje kroz nebrojene oblike umreavanja (networking), ortakluka
(partnership), posebnih postupaka za reavanje pojedinanih sluajeva itd. i u
svemu tome silnu plansku komunikaciju i interakciju meu uesnicima, a u prvom
redu meu stejkholderima.

372

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

Treba, ipak, naglasiti da motivi proponenata kritikog pragmatizma u


planiranju i novog menaderstva u javnom sektoru ne moraju biti identini.
Komunikacijsko-kolaborativni planeri na njemu insistiraju upravo zato da se u
planskom procesu ne zanemari interesna strana, odnosno eminentno socio-politiki
naboj u pripremanju i donoenju odluka proces mora da bude participatoran i fer
upravo zbog toga to to predstavlja vrednost po sebi i to je to jedini nain da se
uje glas svih aktera, to sve skupa na najbolji nain obezbeuje poetni
demokratski legitimitet procesu. U tome planer ne moe imati nekakvu posebnu
ulogu, ve je njegova glavna misija da obezbeuje to nesputaniju komunikaciju za
uspostavljanje kompromisa i traenje konsensusa meu akterima. Posebno vana je
uloga planera u tome da akteri budu potpuno informisani, tj. da im se obezbedi
saznajna i druga podrka da mogu donositi kvalitetne i implementabilne odluke,
osim to su one i demokratske. To, naravno, ne mora imati nikakve veze s njihovom
naivnou ili loim namerama jer se pretpostavlja da oni imaju uvida u delovanje
svih faktora koji su vani za ceo proces, kao i da nastupaju bona fide. Osim toga, to
je i nain da se uopte zadri bilo kakva vanija uloga planera u sve iroj
deregulaciji odluivanja u javnom sektoru, koristei svoja neosporna iskustva
upravo u strukturisanju i usmeravanju pregovaranja i odravanju to nesputanije
planske komunikacije. Na drugoj strani, novi menaderi u javnom sektoru, zbilja,
mnogo manje se bave tom stranom procesa, nego u njemu najpre gledaju
proceduralnu strukturisanost i ureenost sa stanovita efikasnog operativnog
rukovoenja (upravljanja) i implementacije odluka (sve prema Sager, 2005). Dok
planeri u ovom pristupu nastoje da unaprede proces participacije, ire i produbljuju
demokratska prava, daju podrku graanstvu i usmeravaju raspoloiva sredstva ka
irokom krugu aktera, te na taj nain jaaju deliberativnu demokratiju, novi
menaderi na dravu javnog staranja gledaju iskljuivo kroz lupu sistema isporuke
zasnovanog na tritu (a market-based delivery system), iji je smisao i cilj da se
ojaaju potroai, a da se menaderi oslobode stega politike i sindikata. Menaderi u
prvi plan stavljaju ekonomske vrednosti, principe i kriterijume, a najpre odnos
trokova i efektivnosti (cost-effectiveness), sve na fonu ideolokog pokria o
tobonjoj depolitizaciji odluivanja u javnom sektoru. Planerima, pak, u
komunikacijsko-kolaborativnom pristupu vani su i drugi kriterijumi u javnom
diskursu, budui da ciljaju upravo na politizaciju postupka, u uslovima znaaja
raznih i razliitih interesa. Vanost ovih momenata naroito naglaavaju nordijski
teoretiari planiranja i velik broj anglo-saksonskih teoretiara (Sager, 2005).
Kritiari su, meutim, ovde samo delimino u pravu, jer, ako planska
komunikacija stvarno zadovoljava inae veoma zahtevne uslove za postizanje tzv.
nesputane komunikacije (slobodno i jednako, u saradnji i zajednikom traenju
reenja, polazei od snage argumenta, a ne argumenta snage itd., sve u smislu
Habermasa), to znatno obeava da bi ishod takve komunikacije mogao biti u javnom
interesu. Opet, evidentno je da veina planera nema tu mo da znatnije ispravlja

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

373

uvek postojeu asimetriju moi, koja je glavno sredstvo monih da nametnu svoje
interese. Jedino to planeri mogu postii jeste da utiu na smanjivanje manipulacije,
a time i na sniavanje politikih transakcionih trokova. Pitanje je, meutim, koliko
mogu i na to uticati, jer gotovo uvek vai to je dobro za Forda, dobro je i za
Ameriku!. Bilo kako bilo, planeri ostaju u vrlo komplikovanoj poziciji sa pojavom
novog menaderstva na politikoj sceni i optim pomakom ka tzv. novoj
desnici (New Right). Ostaje otvoreno pitanje, zakljuuje Sager (2005, ibidem), da li
su ova dva pristupa uopte meusobno kompatibilna? Naime, novi
menaderijalizam je nastao upravo u pomaku od starog profesionalizma
birokratije (bureau-professionalism), ije je eminentni deo inilo upravo
tradicionalno planiranje, ka upravljanju u kojem dominiraju biznis i korporacijske
vrednosti, kao i tehniko-ekonomske procedure, kriterijumi i nain razmiljanja.
Sada novi menaderi diktiraju tempo planerima, upravo time to pouruju rad na
planskim odlukama, insistiraju na brem izdavanju planskih i graevinskih dozvola,
pojednostavljuju i redukuju procedure pripremanja i donoenja odluka, participaciju
svode na puke javne konsultacije o ve pripremljenim odlukama (u poodmaklim
fazama odluivanja) itd. to, meutim, sve zajedno ostavlja sve manje prostora i
vremena za iroku, produbljenu i kvalitetnu javnu participaciju.

Javni interes i javno dobro u gradskom prostoru


Na tragu teze o preklapanju pojmova javni interes i javno dobro, pokuaemo
da do upotrebljivog koncepta javnog interesa doemo preko pojma javno dobro.
Javna dobra su artefakti i vrednosti koje zajedniki koristi veliki broj
potroaa/korisnika. Razlog tome su dva njihova bitna svojstva: (1) Nerivalski
odnos potronja od strane jedne osobe ne smanjuje koliinu dobra za druge
potroae. (2) Neekskluzivnost jednom kada je dobro na raspolaganju nije mogue
ograniiti/zaustaviti njegovo korienje, ak i kada nije plaeno. To su dobra iz ijeg
korienja nije mogue iskljuiti ostale, bilo zato to je to nemogue ili suvie
skupo, kao i dobra koja su namenski izgraena/postavljena/uraena tako da budu
dostupna svim graanima, odnosno pripadnicima ciljne grupe, kao javno dobro. Ovo
je izvorna, ekonomska definicija javnog dobra (Samuelson, 1954; Begovi, 1995;
Providing Global Public Goods, 2003; http://en.Wikipedia.org/wiki/public good).12
Promene u drugoj polovini 20 veka, naroito irenje koncepta ljudskih prava
(graanska i politika, ekonomska, socijalna i kulturna, envajronmentalna i druga) i
njihova meunarodna zatita i monitoring, razvoj civilnog drutva, globalizacija,
partnerski odnos izmeu dravnog/javnog, komercijalnog i civilnog sektora u

12

Naglaavamo jo jednom, u okviru teorije javnog izbora, budui da postoji vei broj definicija ove
vrste koje su druge teorijske provenijencije.

374

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

mnogim oblastima ivota itd. modifikovale su razumevanje pojma javno dobro,


kako u pogledu znaenja tako i u pogledu odgovora na pitanje ko obezbeuje/stvara
javna dobra i ko utvruje status i reime korienja javnog dobra?
Mnoga javna dobra nisu plod dravne intervencije niti, pak, pojedinane
akcije. Takoe, mnoga javna dobra ne mogu biti omeena kao pojedinani
proizvodi/artefakti. Javno dobro se javlja (u gradskom, lokalnom, nacionalnom
prostoru) i kao skup/rezultat razliitih aktivnosti koje ga (javno dobro) formiraju u
zajednikoj interakciji. Javno dobro moe biti i proizvod prirode, u kojem je iz
razliitih razloga prepoznat javni interes (prirodna dobra, resursi i sl.). S druge
strane, bez kolektivne akcije, javni problemi kao to su zagaenje, buka, ulini
kriminal i sl., ne mogu biti reeni. U literaturi se pored pojma javno dobro (public
good), raspravlja i o pojmu javna teta/gubitak (public bad/public ill)
(Providing Global Public Goods, 2003; Kaul, 2003). Javne tete su posledica
nedostatka odgovarajueg znanja, propusta u politici ili krenja uspostavljenih
propisa i regulacija. Mnoga privatna dobra doprinose javnim tetama (negativne
trine eksternalije), naroito u oblasti ivotne sredine.
Etimologija termina javno (public) ukazuje na znaenje koje se odnosi
na zajednike, univerzalno pristupane dimenzije zajednikog ivota graana, kao i
na sve one stvari koje imaju opti uticaj na interese svih ljudi (Kuper, 1991: 661-2),
odnosno pojedinih grupa stanovnitva koje definiemo kao ciljne grupe (deca i
omladina, lica sa posebnim potrebama i sl.). Kuper navodi i dva grka ekvivalenta iz
ranijeg doba: koinos i demosios (Kuper, ibid., 662). Oba se odnose na ono to
je zajedniko, i na sve ono to je od javnog ili opteg interesa, to se zajedniki
koristi i to je optepristupano. Ruso kae da graanin mora i da stvara i da bude
ogranien najviim upravljanjem opte volje, odnosno koncepcijom opteg dobra
koju je narod stvorio (Rousseau, 23-25). Opta volja ('volonte generale') je sinteza,
kumulativ razmiljanja o optem dobru, to ukazuje na uticaj drutvenih vrednosti i
istorijskog karaktera ovog pojma i njegovog znaenja. Kuper pokazuje kako su se
tokom istorije smenjivale dominacije privatnosti i javnosti i kao dobar primer navodi
Vornerovu analizu evolucije ovih pojmova u amerikom gradu Filadelfiji. Od
jedinstvene zajednice sa aktivnom sferom javnog u 18 veku, Filadelfija je krajem 19.
veka postala grad u kojem je privatnost i tenja ka jaanju privatnosti zadobila
dominantnu ulogu (Kuper, 1991: 666). Zaokupljenost i jaanje carstva privatnog
tokom celog 19. veka i socijalnih trauma koje je tadanji kapitalizam nosio doveo je
do suprotstavljanja sfere javnog i sfere privatnog, uz jasan prioritet privatnih,
odnosno individualnih interesa. Uveavanjem funkcija drave, pojam privatnog
povezuje se sa poslovnim (biznisom) i tritem, a pojam javnog sa vlau, odnosno
intervencijom javnog sektora/drave (Kuper, 1991: 667). Kao to primeuje Gidens
(Giddens, 2004/2001: 20), ..trite ne moe da obezbedi javni sektor. Trite ne
moe da stvori sigurno susedstvo ili iste ulice i trotoare.

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

375

Razvoj kulture i civilizacije donosi nove sadraje pojma javno dobro. Mnogi
artefakti koji su rezultat privatnih aktivnosti i privatnih interesa, vremenom zbog
svog znaaja i znaenja (kulturnog, estetskog, socijalnog, istorijskog, ambijentalnog
i dr.) mogu postati i postaju javno dobro. Slian je proces i sa mnogim prirodnim
dobrima, koja odgovarajuim procedurama i formalno bivaju proglaena za javna
dobra (zatieni parkovi prirode, nacionalni parkovi, rezervati, pojedinana stabla
itd.). Nesumnjiv je uticaj drutvenih vrednosti na formiranje koncepta, sadraja i
obima pojma javno dobro. Ulino svetlo, biblioteke, obavezna/javna zdravstvena
zatita, nezavisno sudstvo, osnovno obrazovanje, obezbeenje zdravstveno ispravne
vode, danas se uzimaju kao javna dobra koja se podrazumevaju. U velikom broju
evropskih gradova koncept gradskog prostora kao javnog dobra (peake zone,
trotoari, javne zelene povrine, prioritet javnog prevoza, ograniavanje korienja
privatnih automobila u centralnim gradskim zonama i sl.) zasniva se na vrednostima
koje polaze od korpusa osnovnih ljudskih prava, odnosno od prava graanina na
kvalitetnu i bezbednu socijalnu i ivotnu sredinu. Nema sumnje da je u savremenim
demokratskim dravama (i gradovima) ogromna lista kako artefakata, tako i
nematerijalnih vrednosti, koje se razumevaju kao javno dobro, iako takav njihov
status nije formalizovan, to je posledica odgovarajuih drutvenih, kulturnih i
civilizacijskih vrednosti koje se uspostavljaju i neguju u konkretnoj zajednici. Na
primer, bezbednost graana (od kriminala, ulinih bandi, saobraajnih udesa i sl.) je
javno dobro par exellence.
Procesi demokratizacije, globalizacije i pluralizacije donose nove interese i
nove aktere i u domenu javnog dobra i javnog interesa. U klasinoj definiciji, javna
dobra su rezultat dravne intervencije (Begovi, 1995). U izdvajanju drave kao
jednog od aktera treba imati na umu da drava nije vrednosno niti ideoloki
neutralan konstrukt. U socijalistikoj/komunistikoj dravi pojam javnog dobra bio
je izjednaen sa dravnom akcijom samo je drava mogla biti protagonist javnog
dobra i javnog interesa, i samo su objekti u svojini drave mogli imati status javnog
dobra, a kao takvi i biti zatieni (Petovar, 1998). Takav pristup je umnogome
osakatio sadraj javnog dobra i javnog interesa u socijalistikoj dravi, jer je koncept
javnog dobra redukovao na objekte u vlasnitvu drave i na aktivnosti od interesa za
dravu, odnosno njenu politiku nomenklaturu i administrativno-upravni aparat.
Proizvodnja mnogih javnih dobara u savremenom svetu je multiakterska
aktivnost, u koju su ukljueni drava i njene slube, civilni sektor, privatni
preduzetnici i drugi akteri. Partnerski odnos, kao i javnost i transparentnost
donoenja odluka, su glavni naini da se unapredi javno dobro i zatite (legitimni)
interesi pojedinanih aktera u prostoru, koji su kompatibilni i usklaeni sa
konceptom javnog dobra (Edwards and Zadek, 2003; Barrett, 2003). Pokuaj da se
definie i kontrolie javno dobro, kao i javni interes od strane samo jednog aktera, na
primer, drave, na nain kao to je to praktikovano u socijalistikoj dravi ili

376

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

liberalnom kapitalizmu, oigledno je doiveo neuspeh.13 U savremenim


demokratskim, pluralistikim dravama, sa jakim civilnim sektorom i graanstvom,
koncept javnog dobra je kategorija koja se podrazumeva budui da je direktno
povezana sa nivoom kvaliteta ivljenja. Bezbrojni su primeri podsticanja aktivnosti
kojima se unapreuju i tite javna dobra, ak i po cenu ograniavanja mnogih prava i
aktivnosti koja su koliko do jue smatrana neotuivim pravom pojedinaca ili grupa
(reimi korienja i odravanja objekata u privatnoj svojini graana, na primer i sl.).
U savremenom, politiki i kulturno pluralnom drutvu, graanin i korpus
ljudskih prava (graanska i politika, ekonomska, socijalna i kulturna,
envajronmentalna i dr.) ine osnovu irenja koncepta javnog dobra i njegovo
razumevanje kao opteprihvaene i neupitane drutvene vrednosti. irenje korpusa
ljudskih prava neposredno utie na redefinisanje obima i sadraja pojma javno
dobro, naroito u pogledu dostupnosti javnih dobara (prostorne, socijalne) i prava
korienja pod jednakim uslovima, bez diskriminacije i socijalnog iskljuivanja.
irenje koncepta javnog dobra u poslednjim decenijama 20. veka dodatno je
podstaknuto problemima nastalim ugroavanjem ivotne sredine i pretnjama po
kvalitet ivljenja, pa ak i ugroavanjem ivota na planeti. Nije sluajno to se sve
vei broj strunjaka, nacionalnih i meunarodnih organizacija, ukljuiv
specijalizovane organizacije Ujedinjenih nacija, bave globalnim javnim dobrima
(Providing Global Public Goods, 2003).
Status javnog dobra i odnos javnog i privatnog u gradskom prostoru
posredovan je osobenostima grada kao ljudskog, drutvenog i istorijskog artefakta.
Zbog toga pojmovi javno i privatno dobro nemaju samo ekonomski sadraj, niti
mogu biti svedeni samo na ekonomsku dimenziju. Ambijentalne karakteristike
gradskih zona nisu prost zbir privatnih dobara, nego posebne vrednosti koje ine
javna dobra jednog grada, odnosno jedne dravne zajednice, ili pak meunarodne
zajednice. Svi pojedinani objekti u Knez Mihailovoj ulici, na primer, mogu da budu
u privatnoj svojini, ali je ceo potes Knez Mihailove ulice javno dobro, iji se reim
korienja, ukljuiv i reime odravanja i rekonstrukcije privatnih zgrada, odreuje
na osnovu utvrene procedure. U pogledu svojinskog statusa, javno dobro moe biti
u javnom i/ili u privatnom vlasnitvu (zatiena kulturna dobra, privatne galerije,
privatni parkovi itd.). Javni interes u dobrima koja su u privatnom vlasnitvu
utvruje se putem uspostavljanja statusa dobra i reima njegovog korienja, koji
propisuje nadlena institucija, na osnovu zakonskih propisa. Privatizacija spomenika
kulture u Italiji (na primer, galerije Ufii u Firenci, Koloseuma u Rimu i mnogih
drugih objekata kulturnog naslea najvieg ranga) pokazuje kako se koncept javnog
dobra uspostavlja kao norma jaa od vlasnitva, u smislu slobode raspolaganja ili
korienja. Nadleni zavod za spomenike kulture utvruje reim korienja ovih

13

Ovde samo usput spominjemo da su u ogromnoj veini zemalja tek akcije meunarodnih
organizacija poele da daju prve dobre rezultate u ovim oblastima.

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

377

objekata, koji je obavezujui za vlasnike, akcionare i lokalnu upravu. Nacionalna i


lokalna uprava imaju pravo da propisuju reime korienja javnih i privatnih dobara,
sa ciljem da se zatiti javni interes i javno dobro, s jedne strane, i da se zatite
privatna dobra, s druge. Primera radi, u mnogim dravama i njihovim lokalnim
zajednicama na snazi su rigorozni propisi o korienju i odravanju stanova i
stambenih zgrada, koji ponegde idu dotle da se kod prodaje odnosno izdavanja stana
u zakup mora pribaviti saglasnost vlasnika svih ostalih stanova. Slian smisao imaju
rigorozni propisi u pogledu odravanja i rekonstrukcije objekata u zatienim
gradskim zonama, graevinski, tehniki i urbanistiki standardi i propisi za graenje
itd.
Pored materijalnih dobara, u prostoru grada, dakako, postoje i nematerijalna
javna dobra, pa se prethodna razmatranja odnose i na takva dobra. Na primer,
urbanistika norma je javno dobro kojim se obezbeuju odgovarajui standardi i
kvalitet ivljenja. Urbanistikom normom se tite razliiti interesi, kako pojedinani
interesi graana, tako i javni interesi grada kao zajednice. Nematerijalne vrednosti
koje gradu daju odgovarajui nivo urbanosti i posebnosti, na primer, ambijentalne
vrednosti i ambijentalne celine, urbana matrica, memorija grada, gradski simboli,
slika grada, siluete grada, itd., takoe su javna dobra jednog grada, koja zahtevaju
definisanje statusa i zatitu na isti nain kao i materijalna dobra.
Da sumiramo: osnovni stubovi koncepta javnog dobra u savremenim
dravama su: (1) Civilno drutvo i njegove organizacije i aktivnosti. (2) Ljudska
prava (graanska i politika, ekonomska, socijalna i kulturna, envajronmentalna i
druga prava), odnosno drutvene vrednosti koje stoje u osnovi koncepta ljudskih
prava. (3) Pravna drava i vladavina prava (ureen i vrst pravni poredak),
ukljuiv efikasnu i odgovornu sudsku i izvrnu vlast. (4) Norme i standardi ureenja
i korienja prostora zasnovani na civilizacijskim tekovinama i drutvenim
vrednostima graanskog drutva.

Zakljune napomene
Kao i za veinu bivih socijalistikih (komunistikih) zemalja, i za razvoj
Srbije u postsocijalistikom periodu od znaaja su tri bazina hipotetika scenarija
(prema: Vujoevi, 2003, na osnovu: Caha, 1994): (1) Status ekonomske i
envajronmentalne kolonije, koji je nuna posledica: (a) mekog odnosno
fleksibilnog envajronmentalnog i prostorno-urbanistikog zakonodavstva, i/ili
nedosledne primene boljeg, evropskog zakonodavstva. (b) Odustajanja od
znatnijeg i sofisticiranog planiranja. (c) Prakse da se u postupcima x ante valuacije
stvarni trokovi eksploatacije prirodnih resursa umanjuju, a da se naporedo mogune
ili izgledne koristi prikazuju veim. (d) Netransparentnog pristupa eksploataciji

378

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

domicilnih prirodnih resursa za strane investitore, u prvom redu za multinacionalne


kompanije (uz depresiranu cenu resursa, smanjenje ogranienja u pogledu stepena
eksploatacije, manje obaveze u pogledu saniranja negativnih posledica i teta
izazvanih eksploatacijom itd).14 (2) Razvoj potroaki orijentisane trine
ekonomije, uz nizak stepen planske i druge regulacije. Ovaj scenario je u
pojedinim elementima kompatibilan sa prvim. U ideolokoj racionalizaciji ovakvih
zahteva prednjae politike i ekonomske elite, voene svojim interesima i
nezainteresovane za pitanja novih pristupa u planiranju odrivog socijalnog,
ekonomskog i envajronmentalnog razvoja, u zatiti ivotne sredine i ouvanju
bioloke raznovrsnosti. (3) Razvoj ekoloki (prostorno, urbano i sl.) i socijalno
odrive ekonomije je hipotetiki scenario najpoeljniji sa stanovita najveeg broja
pojedinaca i drutvenih grupa i drutva kao celine, ali najmanje izgledan. U bivim
socijalistikim drutvima dominantne politike, ekonomske i kulturne grupe
politizuju i ideologizuju ova pitanja, i sistematski guraju pod tepih socijalne i
prostorno-urbanistiko-envajronmentalne implikacije ekonomskih i politikih
reformskih poteza, osim u onim sluajevima kada se njima manipulie u
konfrontacijama u politikoj areni.
Iz prethodne analize sledi teza o kljunom znaaju kriterijuma na osnovu
kojih se preduzimaju i izvode reforme u periodu tranzicije (1), kao i na osnovu kojih
se pripremaju i donose razvojne i druge odluke (2), i drutvenih vrednosti koje stoje
u osnovi ovih kriterijuma (Bez jasnih i ekspliciranih kriterijuma, sva reenja mogu
se uiniti/prikazati povoljnim). Stoga treba stalno upozoravati na kljuna pitanja
planske evaluacije, to mi ovde jo jednom inimo: 1) Na osnovu kojih kriterijuma
se vri evaluacija i da li su oni precizno utvreni? 2) Kojim postupkom se utvruju
ovi kriterijumi i ko su uesnici u tom postupku (lokalne uprave, angaovani eksperti,
vlasti na viim nivoima upravljanja/planiranja, nezavisni strunjaci, NVO,
komercijalni sektor itd.)? 3) Ko i kojom procedurom donosi odluku o izboru
kriterijuma? 4) Kako se ponderiu meusobno nesaglasni (ili iskljuujui)
kriterijumi? Pretpostavka ostvarivanja ovog stava jeste angaovanje nezavisne i
nepristrasne ekspertize i kompetentnog znanja, stvaranje institucionalnog i
organizacionog okvira i pretpostavki koje to omoguavaju. Drugim reima, za
konstituisanje novih, postsocijalistikih/ranokapitalistikih javnih interesa, kao i
za definisanje i odgovarajuu zatitu javnih dobara (ukljuiv i urbana javna dobra),

14

Ovaj model neposredno korespondira sa navedenom dominacijom tranzicijskih dogmi, te je izgledno


da bi jaao upravo naporedo sa njihovom nekritinom primenom. Arhitekti reformi u tranziciji, inae
mahom ekonomisti i politikolozi neoliberalne provenijencije, u svoje modele promena teko
ukljuuju socijalne i prostorno-ekoloke aspekte. Oni pretpostavljaju da e privrednom reformom biti
stvorena materijalna osnova za kasnije regulisanje socijalnih i prostorno-ekolokih konflikata,
odgovarajuom preraspodelom dohotka. To dodue zvui razumno, ali pod pretpostavkom da
socijalna i prostorno-ekoloka diferencijacija ne premae prag kontrolisanosti pre nego to bude
dostignuto materijalno obilje koje je za savladavanje tog problema!

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

379

odluujue je vano da u tom sloenom procesu uestvuje to ira javnost i to vei


broj aktera. Imajui u vidu da je stvaranje pluralistikog i demokratskog
postsocijalistikog dakle, graanskog/civilnog drutva eminentno emancipatorski proces, u kojem jednu od glavnih uloga treba da imaju graani, nije
izgledno da se ono moe formirati bez strukturisanog procesa u kojem na
demokratski i kompetentan nain uestvuju obini ljudi, uz to na nain da budu
to potpunije obaveteni o svim kljunim aspektima.
Iz svega to je reeno sledi da je nuno to pre doi do koncepcije novog
planiranja, odnosno upravljanja razvojem, koja bi bila prilagoena dejstvu kljunih
faktora tranzicije i prihvaena od veine politikih, profesionalnih i drugih aktera.
Nova planska heuristika mora se zasnivati na modelu proaktivnog planiranja,
usklaenog sa kljunim tranzicijskim faktorima (politika pluralizacija i
demokratizacija, dominacija privatne svojine, privatne inicijative i trino
zasnovanih odluka, selektivna re-regulacija u uslovima sve ire liberalizacije
odluivanja itd.) i mora podravati dejstvo ovih faktora. U tom smislu, nedopustivo
je minimalizovanje uloge planiranja, kojem je toliko sklona veina arhitekata
tranzicijskih reformi u naoj zemlji, a naroito ekonomisti neoliberalne ideoloke
provenijencije.15

Bibliografija
Albers, G. (1986), Changes in German town planning. A review of the last sixty years,
Town Planning Review (57/1)
Albrechts, L. (2002), Power and planning, Planning in Border Regions, XVI AESOP
Congress, Volos, (pp.10-15)
Allmendinger, P. (2002), Planning Theory. Hampshire: Palgrave, Houndmills, Basingstoke
Allmendinger, P. and M. Tewdwr-Jones (eds.), (2002) Planning Futures. New Directions for
Planning Theory. London and New York: Routledge
Barrett, S. (2003), Creating Incentives for Cooperation. In: Providing Global Public
Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven, R.
Mendoza. The United Nations Development Programme. Oxford: Oxford University
Press (308-328)
Beauregard, R.A (ed.), (1989) Economic Restructuring and Political Response. Newburry
Park: Sage Publications
Bengs, C. (2005), Time for a critique of planning theory, Editorial, European Journal of
Spatial Development, No. 3, June, 2005
Begovi, B (1995), Ekonomika urbanistikog planiranja. Beograd: CesMecon

15

Detaljnije o ovom pitanju u: Vujoevi (2003).

380

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

Brody, S. D., D. R. Godschalk, and R. J. Burby (2003), Mandating Citizen Participation in


Plan Making. Sex Strategic Planning Choices, APA Journal, Summer 2003, Vol. 69,
No. 3, pp. 245-264.
Convention on Access to Information, Public Participation in Secision-Making and Access to
Justice in Environmental Matters. UN ECE. Fourth Ministerial Conference
Environment for Europe, Arrhus, Denmark, 23-25 June 1998
Dahl, R. A. (1989), Democracy and Its Critics, Yale University Press, New Haven and
London
Desai, Meghnad (2003), Public Goods: A Historical Perspective. In: Providing Global
Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le
Goulven, R. Mendoza. The United Nations Development Programme. Oxford: Oxford
University Press (63-77)
Edwards, M. And S. Zadek (2003), Governing the provision of Global Public Goods: The
Tole and Legitimacy of Nonstate Actors. In: Providing Global Public Goods.
Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven, R.
Mendoza. The United Nations Development Programme. Oxford: Oxford University
Press (200-224)
Fischer, F. (1990), Technocracy and the Politics of Expertise, Newbury Park: Sage
Friedmann, J. (1987), Planning in the Public Domain. Princeton: Princeton University Press
Flyvbjerg, B. (2003), Making Social Science Matter. Why social inquiry fails and how it can
succeed again. Cambridge: Cambridge University Press
Flyvbjerg, B. (1998), Rationality and Power: Democracy in practice. Chicago: University of
Chicago Press
Flyvbjerg, B. and T. Richardson (2002), In Search of the Dark Side of Planning Theory.
In: P. Allmendinger and M. Tewdwr-Jones (eds.), Planning Futures: New Directions for
Planning Theory, London, New York: Routledge, pp. 44-62.
Gams, A. (1990), Drutvena norma. Pojava, nastanak i znaaj. Beograd: Savremena
administracija
Giddens, A. (2004/2001), The Third Way and its Critics. Oxford: Polity Press
Evropska socijalna povelja/ European Social Charter (Revised) (1996). Savet Evrope
Habermas, J. (1982), Problemi legitimacije u kasnom kapitalizmu. Zagreb: Naprijed
Held,V. (1970), Public Interests and Individual Interests. New York: Basic Books
Hillier, J. (2002), Direct Action and Agonism in Democratic Planning Practice. In: J.
Allmendiner and M. Tewdrw-Jones (eds.), Planning Futures: New Directions for
Planning Theory, London, New York: Routledge, pp. 110-135.
Hoch, C. (1994), What planners do: Power, politics and persuasion, Chicago, APA
Planners Press, p. 42, 1994

Miodrag Vujoevi, Ksenija Petovar: Javni interes i strategije aktera

381

Jackson, M. (2002), Politics and Transition Lags in Southeastern Europe: Will, Ability, or
Possibility. In: Kotios, A., Petrakos, G. (eds.): Restructuring and Development in
Southeastern Europe, SEEDC, University of Thessaly Press, Volos, 2002. (pp. 73-113)
Kaul, I. (2003), Introductory Statement on The UNDP Forum on Global Public Goods for the
Millenium Development Goals, u: Kaul, Inge (ed.), Providing Global Public Goods:
Managing Globalization, New York: Oxford University Press
Kaul, I. (2001), Global Public Goods: What Role for the Civil Society?. Nonprofit and
Voluntary Sector Quarterly, vol. 30, no. 3, September 2001. Sage Publications (588-602)
Kuper, T. (1995), Javne obeveze javnog administratora: Kontinuum javno-privatno u
demokratskom drutvu. U: M. Damjanovi i S. orevi, Izazovi modernoj upravi i
modernom upravljanju. Hrestomatija. Beograd: TIMIT, Beograd (str. 661-688)
Lipset, S. M. (1969), Politiki ovek. Beograd: Rad
MacRae, D. Jr. (1993), Guidelines for Policy Discourse: Consensual versus Adversarial.
In: F. Fischer and J. Forester (ed.), The Argumentative Turn in Policy Analysis and
Planning, pp. 291-318, London: UCL Press
Mntysalo, R. (2002), Rationality concepts in planning theory since WW II, Planning in
Border Regions, XVI AESOP Congress, Volos
Mouffe, C. (1999), Deliberative democracy or agonistic pluralism?, Social Research, 66,
3/1999. (pp. 745-758)
Outhwaite, W. (1998), Habermas: A critical introduction, Stanford: Stanford University
Press
Petovar, K. (2005), Urbanizacija bez urbanosti bilanca rasta gradova u Srbiji.
Sociologija sela. Godina 43, Zagreb srpanj-rujan 2005, br. 169 (3) (str. 725-750)
Petovar, K. (2004), Graanska inicijativa i koncept javnog dobra u planiranju i korienju
prostora. II nauno-struni skup Lokalna samouprava u planiranju i ureenju naselja.
Zlatibor, 13-15 maj 2004. godine
Petovar, K. (1998), Usklaivanje javnih i pojedinanih interesa u Generalnom
urbanistikom planu Beograda. u: Socioekonomski i ekoloko-prostorni aspekti u
generalnom urbanistikom planiranju (ur. M. Vujoevi). Beograd: Urbanistiki zavod
(29-39)
Providing Global Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P.
Conceicao, K. Le Goulven, R. Mendoza. The United Nations Development Programme.
Oxford: Oxford University Press
Pusi, E. (1989), Drutvena regulacija. Zagreb: Globus, Zagreb
Rousseau, J.-J. (s.a), Du Contrat Social. Paris: Editions G. Ratier
Sager, T. (2005), Communicative Planners as Nave Mandarins of the Neo-liberal State?.
European Journal of Spatial Development, December 2005, http://www.nordregio.
se/EJSD/
Sager, T. (1994), Communicative Planning Theory. Aldershot: Avebury

382

SOCIOLOGIJA, Vol. XLVIII (2006), N 4

Samuelson, P. A. (1954), The Pure Theory of Public Expenditure. Review of Economics


and Statistics 36: 387-89.
Saltzstein, G. (1985), Conceptualizing bureaucratic responsiveness. Administration and
Society, 17 (3), 1985, (pp. 283-306)
Sennet, R. (1974), The Fall of Public Man: On the Psychology of Capitalism. New York:
Vintage Books
Urlich, W. (1994/1983), Critical Heuristics of Social Planning, A New Approach to
Practical Philosophy, Chichester: Wiley&Sons
Voogd, H. (2001), Social dilemmas and the communicative planning paradox, Town
Planning Review, 72 (1), 2001, (pp. 77-95)
Vujoevi, M. (2004), Racionalnost, legitimitet i implementacija planskih odluka. Novije
teorijske interpretacije i pouke za planiranje u tranziciji, IAUS, Beograd
Vujoevi, M. (2004), Otvorena pitanja rekonstituisanja javnih interesa u Srbiji: narueni
legitimizacioni osnov i obnova proaktivnog planiranja, u: Komunikacije 2004, Javno
dobro, CEP, Beograd, novembar
Vujoevi, M. (2003), Planiranje u postsocijalistikoj politikoj i ekonomskoj tranziciji,
Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Beograd
Vujoevi, M. (1996), Uloga prostornog planiranja u odnosu na druge instrumente razvoja.
Doktorska disertacija. Beograd: Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
Wilson, R.W., M. Payne, and E. Smith (2003), Does Discussion Enhance Rationality? A
Report from Transportation Planning Practice, APA Journal, Volume 69 (4/Autumn),
(pp. 354-367)
Warner, S. B. (1968), The Private City. Philadelphia: University of Pennsylvania Press