SADRAJ

UVOD..................................................................................................................................3
1. PODJELA EKOLOKIH FAKTORA.............................................................................4
1.1. Biotiki faktori..........................................................................................................5
1.1.1. Lanci ishrane......................................................................................................6
1.1.2. Antropogeni faktori............................................................................................7
1.2. Abiotiki faktori........................................................................................................8
1.2.1. Klimatski faktori................................................................................................8
1.2.2. Edafski faktrori................................................................................................10
1.2.3. Orografski faktori............................................................................................10
2. EKOLOKA VALENCA...............................................................................................11
2.1. Pravilo minimuma..................................................................................................12
ZAKLJUAK....................................................................................................................13
LITERATURA...................................................................................................................14

UVOD
Pod ekolokim faktorima podrazumijevamo sve one razliite uticaje koji dolaze iz
spoljanje sredine, delujui pri tome na ovaj ili onaj nain na iva bia. Spoljanja sredina
je upravo i predstavljena odreenim kompleksom ekolokih faktora.
Prema vrsti uticaja na iva bia, ekoloki faktori mogu djelovati:

na distribuciju vrsta u prostoru (distributivno dejstvo),

na morfoloki izgled individua u ekosistemu (formativno dejstvo),
na orijentaciju oranizama i njihovih delova u odnosu na pravac dejstva faktora
(orijentaciono dejstvo),
na fizioloke procese individua u ekosistemu (fizioloko dejstvo),
na dinamiku sezonskih aktivnosti individua u ekosistemu (fenoloko dejstvo),
na ponaanje individua u ekosistemu (etoloko dejstvo).

Jedna od bitnih osobina ekolokih faktora je njihova stalna promenljivost. Oni se menjaju
kako u vremenu tako i u prostoru. Na jednom istom mestu intenzitet i kvalitet ekolokih
faktora menja se tokom dana i noi, a isto tako i tokom godine, i to esto u vrlo irokim
granicama. Tako se reljef povrine Zemlje neprekidno menjao u toku geolokih perioda, a
sa njim i raspored mora i kopna. U prostornom, geografskom smislu, takoe se zapaaju
odreene promene. Idui od ekvatorijalnih i tropskih oblasti, gde su temperature vrlo
visoke, prema polovima temperatura postaje sve nia, tako da na samim polovima vladaju
uslovi veitog snega i leda. Ali i izmeu sasvim bliskih mesta, udaljenih meu sobom
samo nekoliko stotina, desetina pa ak i svega nekoliko metara, postoje odreene razlike
ekolokih uslova, u vezi sa razlikama u ekspoziciji, reljefu, zemljitu, itd. S druge strane,
isti ekoloki faktori deluju razliito na pojedine organske vrste, razliito ak i na pojedine
stupnjeve razvia iste vrste. Njihovo dejstvo moe biti posredno (toplota, svetlost i vlaga)
i neposredno (nadmorska visina).

1. PODJELA EKOLOKIH FAKTORA

Na osnovu kompleksnosti delovanja ekolokih faktora kao cjeline izvrena je njihova
podjela na:
1. Biotike ekoloke faktore
2. Abiotike ekoloke faktore
Biotiki faktori podrazumevaju meusobne interakcije i uticaje ivih bia (biljke,
ivotinje i ovjek) koje oni vre na datu jedinku, odnosno organizam, a kompleks svih
fiziko hemijskih uslova sredine predstavlja abiotike faktore:
1. Klimatski faktori: svjetlost, temperatura,vlanost, vazduh (vjetar)
2. Edafski faktori: zemljite, stijene , pedoloka podloga
3. Orografski faktori: reljef, nadmorska visina, nagib terena, ekspozicija,
Kao poseban ekoloki faktor, prvenstveno zbog vanosti koju ima u dananje vrijeme,
izdvaja se i uticaj ovjeka antropogeni faktor.

Slika 1. ematski prikaz ekolokih faktora1

Slika preuzeta iz knjige Ekolgija ivotne sredine, Banja Luka 2009.

1.1. Biotiki faktori

Svi organizmi u ekosistemu utiu jedni na druge. Odnosi meu njima nesumnjivo su
najznaajniji odnosi koji vladaju u prirodnim ekosistemima. Tokom dugog vremena
meusobnog prilagoavanja ti odnosi dovode do stabilizacije brojnosti populacija koje
sainjavaju biocenozu2, kao i do formiranja stabilnog ekosistema. Upravo se u njima
nalazi sutina kontrole i samoregulacije koja ekosistem ini funkcionalnim i stabilnim
sistemom.Meusobni odnosi organizama u biocenozi, odnosno biotiki faktori, veoma su
raznovrsni i sloeni, i po svojoj prirodi i nainu delovanja mnogo su sloeniji od
abiotikih faktora. Mogu biti neposredni kada organizmi direktno utiu jedan na drugog,
ili posredni kada jedan organizam deluje na drugi tako to svojom aktivnou menja
uslove sredine. Meutim, najee se biotike interakcije ostvaruju lancima ishrane.
Pored toga, meusobni odnosi organizama u biocenozi mogu da budu povremeni
(fakultativni) ili stalni (obligatni). Na kraju, organizmi u biocenozi mogu stupati u odnose
sa drugim organizmima koji pripadaju istoj vrsti (intraspecijski odnosi), kao i sa drugim
organizmima koji pripadaju razliitim vrstama (interspecijski odnosi). Glavne kategorije
interpecijskih odnosa koji prema nihovom dejstvu mogu da se kategoriu kao pozitivi (+),
negativni (-) ili neutralni (0), pri emu to moe biti jednostrano ili obostrano su:

NEUTRALIZAM (0,0). Odnos prostog prisustva dva organizma koji uopte ne

deluju aktivno jedan na drugog;
KOMPETICIJA (-,-). Oba organizma deluju jedan na drugog kroz aktivnu ili
pasivnu konkurenciju za zadovoljavanje potrebe ishrane, prostora, zaklona i
drugih zajednikih potreba;
MUTUALIZAM (+,+). Oba organizma pozitivno deluju jedan na drugog,
uzajamno koriste jedan drugom. Odnos je obligatan za oba partnera;
PROTOKOOPERACIJA (+,+). Oba organizma koriste jedan drugom, ali odnos
nije obligatan;
KOMENSALIZAM (+,0). Jednostran pozitivan odnos samo za jedan organizam,
a neutralan za drugi;
AMENSALIZAM (-,0). Jednostran odnos negativan samo za jedan, a neutralan
zadrugi organizam;
PARAZITIZAM (+,-). Uzajaman odnos pozitivan im obligatan za jednog, a
nepovoljan za drugog uesnika;
PREDATORSTVO (+,-). Uzajaman odnos grabljivice (predator) i plena, pozitivan
za grabljivicu, negativan za plen.

ivotna zajednica

1.1.1. Lanci ishrane

Osnovni nain uzajamnog odnosa ivotinja sa drugim organizmima se ogleda kroz lanac
ishrane gdje zajedno sa njima ini biocenozu. Odnosi ishrane vrsto povezuju sve vrste
lanova biocenoze. Autotrofni lanovi biocenoza su proizvoai organskih materija, koji
neposredno ili posredno slue kao hrana za potroae.
Postoji vie kategorija potroaa :

biljojedi (koji se hrane neposredno biljkama),

mesojedi (posredni potroai jer se hrane ivotinjama) i
razliiti saprofiti koji se hrane ostacima uginulih organizama.

Posebnu grupu saprofita ine heterotrofne bakterije i gljive koje razlau ostatke organskih
supstanci do neorganskih sastojaka (vre mineralizaciju), vraajui ih na taj nain u
prirodu u obliku koji je upotrebljiv za biljke. Od tih materija biljke, fotosintezom, ponovo
stvaraju organske materije bogate energijom. Svi saprofiti ine grupu razlagaa.

Slika 2. Lanci ishrane gdje ivotinje ine konzumente, biljke proizvoae, a heterotrofne
gljive i bakterije razlagae.3
3

Slika prezeta sa internet stranice http://ekospark.com

Proizvoai, potroai i razlagai predstavljaju tri osnovna nivoa ishrane (trofika nivoa)
u prirodi kroz koje:

materija krui,
energija jednosmerno protie od jednog do drugog nivoa.

Pri tome se oblik materije (organska u neorgansku i obrnuto) i energije mijenja

(svetlosna, hemijska, toplotna energija). U toku proticanja energija se djelimino gubi u
vidu toplote (oko 10% energije se gubi pri prelasku sa jednog na naredni trofiki stepen).

1.1.2. Antropogeni faktori

Antropogeni faktori su uticaj ovjeka koji on ima na ivotnu sredinu. Uglavnom djeluju
negativno, a meu najznaajnije spadaju:

klimatske promjene
zagaenje vazduha, zemljita i voda
deforestacija tj. unitavanje uma koje su stanite za ivotinje
odlaganje otpada
neracionalno koritenje prirodnih resursa
unoenje stranih vrsta na druga stanita
smanjenje biodiverziteta
uzimanje prostora ivotinjama izgradnjom naselja, saobraajnica, izgradnjom
brana itd.

Slika 3. Deforestacija uma4

Slika 4. Zagaenje voda5

Prema uticaju antropogeni faktori mogu biti:

4
5

posredni - ovjek (ne)svjesno vri izmjenu drugih faktora sredine

neposredni - ovjek direktno djeluje na iva bia)

Slika preuzeta sa internet stranice http://www.skole.hr

Slika preuzeta sa internet stranice http://www.ezadar.hr

1.2. Abiotiki faktori

Abiotiki faktori su uticaji neive prirode. oni se dijele na:

klimatski (svetlost, temperatura, vlanost, strujanje vazduha, sunevo zraenje)

edafski - zemljite (hemijiske i fizike osobine zemljita)
orografski - reljef (nagib terena, okrenutost stranama sveta, razuenost obale)

1.2.1. Klimatski faktori

Svjetlost utie na :
regulaciju prometa kalcijuma i fosfora, pravilno razvie i rast skeleta sisara;
podizanje telesne temperature nekih poikiloterama (sve biljke i ivotinje ija se
temperatura tela koleba u skladu sa temperaturom spoljanje sredine);
ponaanje ivotinja (poloaj tijela sesilnih organizama prema svetlosnom izvoru
-fototropizam)
pokrete slobodno pokretljivih ivotinja bez odreenog pravca fotokineza, ili u
odreenom pravcu u odnosu na izvor svetlosti (fototaksija), pozitivna ili
negativna.
Pele i muve, na primjer, lete u pravcu svjetlosti, dok se stonoge i kine gliste kreu u
suprotnom pravcu.

Slika 5. Fototaksija - pozitivna (pele i muve) i negativna (stonoge i kine gliste).6

Temperatura
Deluje na:
procese metabolizma;
razmnoavanje, razvie i rastenje;
ponaanje i
duinu ivota ivih bia.
Kardinalne temperaturne take, koje se odlikuju fizioloke peocese svih ivih bia su:
temperaturni minimum ispod kog se prekidaju fizioloki procesi;
temperaturni optimum na kome se procesi najpovoljnije odvijaju (blii je
temperaturnom maksimumu) i
temperaturni maksimum iznad kog se prekidaju fizioloki procesi.
Voda i vlanost
Kod vodenih organizama vodna razmena vri se putem osmoze, dok je kod suvozemnih
organizama pitanje vodnog balansa znatno sloenije. Vlanost vazduha za suvozemne
organizme od vitalnog je znaaja za odavanje vode iz tijela, a utie na plodnost,
razmnoavanje, trajanje razvia, duina ivota i smrtnost, rasprostranjenje, aktivnost I
ponaanje. Suvozemne biljke i ivotinje se u odnosu na stepen vlanosti vazduha koji
zahtevaju za svoje preivljavanje dele na:

kserofilne vrste nastanjuju sune oblasti sa niskom vlanou vazduha, a njihove

adaptacije ogledaju se u perifernoj zatiti od isuivanja, odnosno od gubitka vode
iz organizma, u nonom nainu ivota, korienjem sone hrane ili metabolike
vode (kamile);
higrofilne vrste organizmi koji se mogu odrati samo u vlanoj sredini, koja
smanjuje intenzitet isparavanja vode;
mezofilne vrste prelazni oblici izmeu kserofilnih i higrofilnih organizama,
meu kojima ubrajamo najvei broj suvozemnih vrsta i,
hidrofilne vrste nastanjuju iskljuivo vodenu sredinu

Slika preuzeta iz knjige Osnovni pojmovi i principi ekologije, Beograd 2008. str. 13.

Slika 6. Kamila, spada u kserofilne vrste7

1.2.2. Edafski faktrori

Edafski faktori obuhvataju fizika, hemijska i bioloka svojstva zemljita, a isto tako i
stena na kojima se zemljite razvija. Za organizme koji ive u zemlji ovi faktori su od
prvorazrednog znaaja, a takoe i za biljke. Biljke se razvijaju i ive na zemljitima, u
zemljitima, na povrinama stena. Zbog toga su ovi faktori veoma znaajni ekoloki
inioci. U momentu kada na povrini stijena nema obrazovanog zemljita, njena povrina
preuzima ulogu stanita, koje moe da prui minimalne uslove poetnoj fazi rasta i
razvoja biljaka. Zbog toga se na povrinama stijena prvo javljaju liajevi i alge. Poto su
povrine stena prvo izloene fizikom raspadanju, na njima se javljaju pukotine koje
zatim naseljavaju mahovine. Pukotine se tako ire i predstavljaju pogodno stanite za
razvoj drugih biljaka, koje doprinose daljem raspadanju stena. Tokom vremena na
povrinama stena stvaraju se veoma plitka zemljita. Dok je zemljite veoma plitko
(nekoliko mm do nekoliko cm) ono je po osobinama veoma slino steni. kasnije postaje
sve monije ime se sve vie razlikuje od stene od koje je nastalo.
Zemljita se razlikuju meu sobom po osobinama pa se prema tim razlikama na njima
javlja odgovarajua vegetacija. Usled toga zemljite predstavlja jedan od ekolokih
faktora koji direkto uslovljava pojavu pojedinih biljaka i njihovih zajednica. Poto
zemljita imaju vie osobina, njihov uticaj na vegetaciju ima kompleksan (sloen)
karakter. Zbog toga se smatra da zemljite predstavlja kompleks ekolokih faktora.

1.2.3. Orografski faktori

Orografski faktori obuhvataju osobine reljefa. Tu spadaju:

nadmorska visina
nagib terena
okrenutost prema odredjenoj strani sveta (ekspozicija).

Orografski faktori ne deluju direktno na iva bia. Oni menjaju klimatske karakteristike
na stanitu, pa samim tim imaju veliki znaaj. Sa poveanjem nadmorske visine pravilno
opada temperatura, a sa promenom nagiba terena i njegove okrenutosti prema razliitim
stranama sveta menja se i koliina sunevog zraenja i svetlosti na samom stanitu.
Stanita okrenuta prema jugu primaju mnogo vie sunevog zraenja nego ona koja su
okrenuta prema severu. Zbog toga su june padine toplije i suvlje, pa je i sastav ivog
sveta na takvim stanitima drugaiji u odnosu na ivi svet padina koje su okrenute severu.

Slika preuzeta sa internet sajta http://www.sjournals.com

10

2. EKOLOKA VALENCA
Poto u pogledu svojih faktora spoljanja sredina pokazuje veliku varijabilnost u vremenu
i prostoru, iva bia moraju biti nuno takvim uslovima na odgovarajui nain
prilagoena. Ali, nemogue je zamisliti da bi pojedinane vrste mogle biti prilagoene
istovremeno na svu raznolikost ekolokih uslova koja postoji na Zemlji. U kojoj e mjeri
iva bia biti prilagoena beskrajno promenljivim faktorima sredine zavisi od njihove
ekoloke valence. Ovaj pojam izraava onu amplitudu variranja pojedinih ekolokih
faktora u ijim okvirima je mogu opstanak date vrste. irina ove amplitude, to znai
veliina raspona izmeu granica variranja pojedinih ekolokih faktora, oznaava koliko
velike razlike u ivotnim faktorima je u stanju da podnese dato bie. Ekoloka valenca
morala bi da bude neobino iroka, pa da data vrsta bude u stanju da podnese sve one
ogromne razlike koje u ekolokim faktorima postoje na Zemlji. A to je gotovo nemogue.
Istina, mi razlikujemo eurivalentne organizme, to jest takve organizme koji poseduju
iroke mogunosti, iroku ekoloku valencu, to im i omoguava opstanak u vrlo
razliitim sredinama. Takve vrste se nazivaju i generalisti jer pokazuju iroku ekoloku
valencu prema veem broju ekolokih faktora (npr. tigar koji ivi u dunglama Indije, kao
i u Sibiru gde se zimska temperatura sputa do 40 C; dvogrba kamila koja podnosi
godinja kolebanja temperature u pustinji Gobi od -37 C zimi do 38 C ljeti). Nasuprot
njima stoje stenovalentni organizmi, koji su ekoloki specijalizovani, koji prema tome
imaju usku ekoloku valencu za vie ekolokih faktora specijalisti (npr. sprudotvorni
korali koji ive samo u uzanom pojasu oko ekvatora gde tempertura vode ne silazi ispod
20 C, i varira tokom godine u uzanim granicama od svega 2-3 C). Medutim, i takvi,
eurivalentni organizmi nisu to u jednom apsolutnom smislu, ve i kod njih postoje
ogranienja. Jedan ekoloki kosmopolitizam koji bi omoguavao datoj biljnoj ili
ivotinjskoj vrsti da bez razlike uspijeva na itavoj Zemljinoj povrini u najrazliitijim
uslovima, od ekvatorijalnih uma i subtropskih pustinja pa sve do polarnih oblasti, ne da
se ni zamisliti. To bi protivureilo osnovnim mogunostima i osobinama ivota. S druge
strane, ekoloka specijalizacija moe da bude vrlo uska, pa krajnja stenovalentnost nije ni
malo rijedak sluaj.
Kod svake ekoloke valence razlikujemo tri vrijednosti, tri kardinalne take. Prije svega
ekoloki optimum, to znai onu vrijednost faktora u okviru date valence pri kojoj se
ivotni procesi najbolje razvijaju. Od ovog optimuma, prema granicama ekoloke
valence, intenzitet datog faktora se mijenja i to tako da prema minimumu opada a prema
maksimumu raste. To su ustvari donja i gornja granica ekoloke valence za dati faktor, i
izvan njih se fizioloki procesi prekidaju, to vrlo esto znai i smrt organizma. Na taj
nain pribliavanja donjoj i gornjoj granici ekoloke valence, odnosno njenom
maksimumu i minimumu, predstavljaju za datu vrstu pesimalne vrednosti odreenog
ekolokog faktora.

11

Slika 4. Ekoloka valenca8

Minimum i maksimum ekoloke valence variraju u zavisnosti od uslova pod kojima
faktor deluje. Tako se jaja jedne vrste morskog jea (Paracentrotus lividus) preko zime
razvijaju u temperaturnom opsegu 8-23 C, dok se ljeti razvijaju u granicama 16-19 C.
Letalno dejstvo minimuma i maksimuma zavisi i od duine njegovog trajanja. Skup svih
ekolokih valenci jedne organske vrste u odnosu na razliite faktore sainjava tzv.
ekoloki spektar date vrste

2.1. Pravilo minimuma

Ekoloki faktori u ivotnoj sredini na jedan organizam ne djeluju pojedinano, nego kao
kompleks. Mogunost opstanka jedne vrste odreen je faktorom koji se nalazi najblie
pesimumu, iako se svi ostali faktori mogu nalaziti u optimumu ili blizu njega (pravilo
minimuma, Liebig,1840). Thienemann je proirio Liebigovo pravilo: brojnost jedne
organske vrste na jednom mjestu odreena je onim faktorima koji se u odnosu na stepen
razvia sa najmanjom ekolokom valencom najvie udaljava od optimuma (mala tropska
ptica Estrilda astrid normalno ne moe izrati temperaturu niu od 15 C, jer joj tada
duina dana nije dovoljna da zadovolji svoje potrebe za ishranom usled pojaane nie
temperature. Ali ova ptica se odrava u ivotu i na 13 C ako se dan produi vjetakom
svetlou za jo 2 asa). Izmeu ekolokih faktora i organizama uspostavljaju se
meusobna dejstva koja uslovljavaju neprekidne obostrane promjene. Primjer takvih
promjena prua jedna uma. U gustoj bukovoj umi menjaju se klimatski faktori. Od
ukupne koliine svjetlosti, svega 1-2% stie do umskog tla. Sa manjom koliinom
svjetlosti u unutranjost ume dolazi manja koliina toplote koju sunevo zraenje sobom
donosi. Usljed toga srednja godinja temperatura u umi je nia nego van nje na
otvorenom prostoru. U ljetnjim danima temperatura u bukovoj umi je oko 3,5 C nia
nego napolju. Pored toga, u umi je vlanost vazduha vea, vazduni pokreti su ublaeni i
stvara se posebna umska klima.

Slika preuzeta sa interent stranice www.dodaj.rs

12

ZAKLJUAK
Osnovne osobine ekolokih faktora su:

deluju kompleksno (kao celina),

neprekidno se menjaju u vremenu i prostoru
meusobno su uslovljeni.

Oni se uzajamno uslovljavaju i menjaju, tako da je samostalno dejstvo jednog jedinog

faktora nemogue. Tako je npr. vlanost vazduha uslovljena njegovom temperaturom.
Promena ekolokih faktora prisutna je i u vremenu (u toku dana i noi, tokom godine) i u
prostoru (npr. promjena temperature idui od ekvatora prema polovima).
Sve ekoloke faktore moemo podijeliti na:

abiotike, koji predstavljaju fiziko-hemijske uslove sredine i

biotike, uticaji koje neki organizam trpi od strane drugih ivih bia.

Uticaj oveka, s obzirom da je vrlo specifian i znaajan, izdvaja se kao poseban,

antropogeni faktor.

13

LITERATURA

Lakui, D: Osnovi ekologije, Beograd 2009.

Jankovi, M.,orevi, V: Primenjena ekologija, Nauna knjiga, Beograd, 1981.
ukanovi, Mara: Ekoloki izazov, Beograd, 1991.
Stankovi, S: Ekologija ivotinja, Beograd, 1979.
Osnovni pojmovi i principi ekologije, Beograd 2008.
Nedovi, B: Ekolgija ivotne sredine, Banja Luka 2009.

Internet izvori

http://ekospark.com
http://www.skole.hr
http://www.ezadar.hr
www.dodaj.rs
http://www.sjournals.com

14