You are on page 1of 9

Uvod

U ovom radu bavićemo se modelima demokratije i samim pojmom demokratije od njegovog
tradicionalnog do savremenog shvatanja, a u osnovi po uzoru knjige „Savremene demokratije“ cenjenog
Vučine Vasovića. Svaki čovek danas živi u nekom realnom poretku koji za njega predstavlja mrežu
moći i uticaja ljudi jednih prema drugim kojim se obezbeđuju osnovna egzistencijalna dobra. Taj
poredak se zove država sa svojim oblikom društveno/političkog uređenja koji normativno pa i stvarno
određuje odnose kako građanske tako i odnose građanstva sa sobom samom, odnosno državom.
Građanski odnosi i samo stanovništvo kao politički činilac ima veoma velikin uticaj na državu i njenu
delatnost zato što je svaka država u suštini organizacija određene skupine ljudi koja povezuje i usklađuje
rad zarad efikasnijeg delovnja. Upravo najširu autonomiju u tom radu i mogućnost delovanja pruža
demokratija.

Demokratija je sporan pojam: ne postoji prihvaćena ili ustaljena definicija ovog termina, već
samo izvestan broj rivalskih definicija. Stoga ne postoji jedan jedinstveni model demokratske vladavine,
1
već samo izvestan broj konkurentskih verzija. Ali prema njenoj načešćoj upotrebi može se uz opasnost
uopštavanja govoriti o jednoj opšteprihvaćenoj definiciji: to je „oblik političkog sistema i života koji
omogućava narodu ili najširim slojevima društva posredno ili neposredno učešće u procesu upravljanja
društvenim poslovima, odnosno uticaj na vršenje javne vlasti u kome se u upravljanju javna vlast vrši u
interesu naroda,tj. društvene većine, uz garantovanje osnovnih prava i sloboda čoveka i građanina,
posebno manjinskim grupama“. Demokratija takođe znači istovetnost izražene volje naroda sa državnom
voljom. Ukoliko ona ima oblik neposredne demokratije ona predstavlja neposredno pokoravanje
manjine većini, a ukoliko je ona u obliku predstavničke demokratije ona takođe predstavlja ovo
pokoravanje ali u posrednom obliku, tj. u obliku smenjivanja državnih organa koji su izgubili većinu i
dolaska na vlast novih organa koji su dobili većinu. Pokoravanje manjine većini, pak, u oba slučaja
znači da se manjina ponaša onako kako većina odluči, bez pokušaja da se odluci većine suprotstavi
silom, odnosno ona pretpostavlja tolerisanje vlasti većine od strane manjine. Iz ovoga se može izvesti da
je osnovno načelo demokratije da svi politički subjekti moraju biti slobodni u političkoj delatnosti, pa i
oni koji su protiv demokratije. Oni imaju pravo da se bore da dobiju većinu, makar isticali da će, kada
dođu na vlast, ukinuti demokratiju.

„Demokratski sistem obuhvata kako državnu strukturu i njenu aktivnost tako i onaj složeni sistem
odnosa i kanala preko kojih društvo utiče na vršenje državne vlasti, pa i one aktivnosti koje nisu
usmerene na javnu vlast već na ostvarenje uslova i mogućnosti zajedničkog življenja“.

Tradicionalni pojam demokratije od direktne participacije građana na Atinskim trgovima, i ništa
više od toga, danas se znatno proširuje pa tako on uključuje neke osnovne pretpostavke a jedna od njih
je i civilno društvo. Radi se zapravo o aktivnoj autonomiji različitih društvenih segmenata u privredi
(preduzeća, sindikati, komore), u kulturi (univerziteti, naučne institucije, udruženja), u informisanju
(radio, televizija, štampa), te o aktivnoj autonomiji verskih zajednica, strukovnih asocijacija, nevladinih
agencija, udruženja građana, fondacija i drugih oblika društvenog organizovanja i horizontalnog
povezivanja bez posredovanja države. Kada se na ovaj način razmišlja o državi i njenoj ograničenosti
civilnim društvom nužno se nameće jos jedna pretpostavka demokratije. To je ograničenost države
pravom pri čemu se ne misli samo na pozitivno pravo već na čitav kompleks načela humanosti, slobode,
pravde i sl. koji spadaju u civilizacijska dostignuća. Ta načela ustvari imaju poseban status i zovu se
dobro poznatim imenom „prirodna prava“ i danas su zaštićena međunarodnim pravom. Pored ovoga
možemo grubo nabrojati i ostale elemente koji čine demokratiju, pa tako imamo transparentnost,
političku jednakost i ekonomsko socijalna jednakost koju možemo nazvati i egzistencijalna nužnost jer
naravno onaj koji nije u stanju da postoji fizički svakako to ne može ostvariti ni politički. Zatim,
savremeni demokratski politički sistem posdrazumeva i načelo odgovornost nosilaca javne vlasti i
mehanizme ostvarivanja i utvrđivanja te odgovornosti, načelo kontrabalansa i političkog pluralizma,
dekoncentracije vlasti po vertikalnim i horizontalnim linijama i jedno od najvažnijih jeste institucija
izbora za organe političke vlasti. Sloboni i pošteni izbori podrazumevaju dve stvari: prvo, oni
podrazumevaju slobodan i lični izbor građanina odnosno birača, drugo oni pretpostavljaju da oni koji su
izabrani zaista vrše tu vlast, odnosno vrše kontrolu nad onima koji odlučuju u užem operativnom smislu.
Na kraju ovg gradacijskog niza važno je napomenuti da demokratije ne uključuju sve ove elemente u
2
jednakoj meri. Ona se u realnom životu javlja i funkcioniše u različitim oblicima, sa različitim
stepenima razvoja pojedinih oblika i uslova, sa različitim teškoćama, problemima, manjkavostima i
brojnim neispunjenim obećanjima. Od tih neispunjenih obećanja uglavnom se navodi opstanak
nevidljive moći, uporno trajanje oligarjije, ukidanje posredničkih tela, neobrazovani građanin.

Iako su ovo neki glavni atributi i epiteti demokratije oni nemaju univerzalno shvatanje. Ovo se
može odrediti u zavisnosti od različitih društveno političkih uglova iz kojih se posmatra. Liberali
demokratiju shvataju individualistički, kao pristanak putem glasačke kutije, pri čemu se demokratija
izjednačava sa konkurentskim i regularnim izborima. Ona uvek mora da se ovija u ustavnom okviru
kako bi se sprečila tiranije većine. Konzervativci prihvatju demokratsku vladavinu ali uz modifikaciju o
potrebi zaštite svojine i tradicionalnih institucija od nevaspitane volje mnogih. Socijalisti tradicionalno
prihvatju jedan oblik radikalne demokratije, zasnovan na narodnom učešću i želji da se ekonomski život
dovede pod javnu kontrolu i odbacuju liberalno gledište kao kapitalističko. Anarhist prihvatju radikalnu
demokratiju zalažući se za neprestano učešće i radikalnu decentralizaciju.Izborna i predstavnička
demokratija puka je fasada koja pokušava da sakrije dominaciju elita i mase pomiri sa njihovim
ugnjetavanjem. Fašisti prihvatju ideje totalitarne demokratije, smatrajući da je istinska demokratija
apsolutna diktatura pošto vođa ima monopol na ideolišku mudrost i sam može da artikuliše istinske
interese naroda.

U svemu prethodno navedenom dotakli smo se dva osnovna oblika demokratije : neposredna
(skupština svih punopravnih građana) i posredna (skupština predstavnika koje narod bira na duži ili kraći
rok). Iz ova dva glavna oblika izvode se po svojim različitim karakteristikama i nekoliko modela
demokratije, to su:

-Liberalna demokratija → Moglo bi se reći da je liberalna demokratija oblik političkog sistema
organizovan u okviru liberalizma ili oko vrednosti slobode. U svim varijantama liberalne demokratije,
bilo klasičnim, modernim ili neoliberalnim, liberalizam je osnovna premisa, okvir i formativna snaga
demokratije. U poslednjim decenijama model liberalne demokratije imao je veliki uticaj na tranzicione
procese, posebno u postkomunističkim zemljama. U nekima od tih zemalja, liberalizam je značio
početak i zenit demokratije. Postoje različiti vidovi liberalne demokratije od kojih su najznačajniji
klasični, moderni i neoliberalni model. Klasična liberalno-individualistička demokratija bi se mogla
vezati za Lokovo poimanje demokratije. Na pitanje zašto su ljudi napustili „prirodno stanje“ i prišli
društvu, Lok odgovara da je primarna motivacija za to bila očuvanje njihovih „života, slobode i imovine
– svojine“. Ovu ideju – trijadu je kasnije, uz malu modifikaciju („život, sloboda sleđenja sreće“),
preuzeo Tomas Džeferson i implantirao u Deklaraciju o nezavisnosti. Moglo bi se reći da ova tri
pomenuta prava, odnosno slobode, uz predstavničku vladavinu, stoje u osnovi i jezgru ovog modela. U
nešto modernijoj i savremenijoj formi model liberalne demokratije pokazuje ekskluzivno naglašavanje
individualizma, indiferentiranost prema stalnim i sistematskim nejednakostima, vezanost za nacionalne
državne institucije kao i njeno prećutno saučestvovanje sa nacionalizmom itd. Neoliberalni model
zasniva se na samom liberalizmu, a manje demokratičnosti (to znači: privatizaciju javnih preduzeća,
odbacivanje državnih regulacija, smanjenje javnih birokratija i plata itd). U osvajanju i popunjavanju
ovog neoliberalnog horizonta nastaju i razvijaju se procesi dedemokratizacije.
3
-Poliarhija (Robert Dal) → Dalova poliarhična demokratija u svojoj najkraćoj varijanti ističe
dve glavne osobine demokratije: participaciju i kompeticiju. Osnovne odlike poliarhije u široj varijanti
su: - vlast je u rukama izabranih zvaničnika - izbori su slobodni i pošteni (alternativa sa najvećim brojem
glasova se deklariše kao pobednički izbor) - opšte pravo glasa, praktično sva odrasla lica imaju pravo
glasa - ne postoje ograničenja na pravo kandidature za neki položaj - sloboda izražavanja i pravo da se
kritikuje i protestvuje - građani imaju pristup različitim izvorima informacija - autonomije udruživanja.

- Konsocijacija (konsocijaciona demokratija) → Ovaj model je svoj razvijeni oblik dobio u
radovima Arenda Lajpharta. Ovaj model političkog sistema je dizajniran za multietnička ili
multinacionalna društva. Njegova, može se reći, differentia specifica jeste to što se naglašava proces
pregovaranja između političkih elita odnosno donošenje odluka u konsocijaciji je moguće samo uz punu
saglasnost elita. Zbog toga je sam Lajphart zove još i konsesualna demokratija. Konsocijacija se od
poliarhije razlikuje u dve tačke. Prvo, ona ne uključuje participaciju osim ako se pod participacijom
razumeju izbori. Drugo, ona isključuje većinsko odlučivanje.

- Diskurzivna demokratija → sa svojim istaknutim zastupnicima Habermasom i dr. javlja se kao
alternativa kako svemoćnoj državi, tako i liberalnoj demokratiji. Ovaj model demokratije sledi više
civilno društvo nego državu i u saglasnosti je više sa širim nego sa uskim definicijama politike. Drugim
rečima, diskurzivna demokratija se opire ekonomskoj racionalnosti u socijalnom i političkom životu i
pledira za određenu vrstu komunikativne racionalnosti. Komunikativna racionalnosz pretpostavlja da se
preferencije i stavovi ne tretiraju kao nešto dato ili nepromenljivo i da individualne potrebe kao i javni
interesi mogu biti otkriveni i raspravljani. Demokratija je u stvari diskurs pre nego agregacija
preferencija.

-Participaciona demokratija → U osnovi ovog modela demokratije stoji sam proces
odlučivanja. Naime, ovaj model demokratije nastoji da projektuje i razvije sistem demokratije koji će
omogućiti direktnu participaciju i uticaj građana u procesu političkog odlučivanja na svim nivoima
političke organizacije koji zahtavaju njihov angažman. Tako, ovaj model demokratije je razvijan u
kontrapoziciji ne samo prema liberalnoj, već takođe i prema predstavničkoj, elitističkoj i korporativnoj
formi demokratije. Participaciona demokratija nastoji da uključi demokratiju u sferi rada i različite
forme aktivnosti civilnog društva u proces odlučivanja. Odlučivanjem u sferi rada građani mogu postići
više socijalne i ekonomske jednakosti koja je nužan preduslov za demokratsku participaciju u višim
oblicima političkog odlučivanja.

.- Kosmopolitska demokratija (Dejvid Held) → Heldov model kosmopolitske demokratije nastoji
da proširi okvire demokratije kako bi izašao u susret globalističkom preuređenju društva i politike. Held
je za savim logčno dozirano i kontrolisano utapanje države u globalnu zajednicu, pri čemu bi država
zadržala neke važne funkcije.

- Model multikulturnog građanstva (Kimlika) → Kimlikin model multikulturnog, multietničkog
građanstva nastoji da inkorporira manjinska prava u liberalnu teoriju. On ističe tri grupe manjinskih
prava: a) pravo na distinktan tretman ili priznavanje prava b) prava samoupravljanja v) priznavanje

4
prava predstavljanja. Svako od te tri vrste grupnih prava može jednostavno zaštititi članove manjinske
kulturne grupe od ekonomskih pritisaka ili političkih odluka većine. Kimlika brani koncept
diferenciranog građanstva kao nešto što je naspram koncepta univerzalnog, nediferenciranog građanstva
koje mnogi teoretičari smatraju kao esencijalni element liberalno-demokratskog ideala. Međutim, on
smatra da grupno diferencirana prava pružaju način ispunjenja liberalnih težnji prema slobodi i
jednakosti.

-Diskurzivno-poliarhična liberalno-socijalna demokratija → ona sadrži i integriše svojstva već
pomenutih modela demokratije.

Svaki anlitičko-kritički istraživački rad koji se bavi političkom teorijom države, odnosom njenih
institucija mora postaviti pitanje odnosa demokratije i autoritarizma kao njenog najvećeg antipoda i
pozabaviti se tranzicijom iz autoritarne do demokratske političke kulture. Iako je demokratija režim koji
a priori izgleda prirodnije od autokratije pa samim tim i jači od nje pošto se zasniva na slobodnom
pristanku masa, to ipak ne znači da demokratija nema izvesne slabosti, koje čine da, u poređenju sa
autokratijom, demokratija ima slabije političke osnove, koji je čine, pod određenim okolnostima
nestabilnim režimom. Ta slabost potiče iz njene unutrašnje protivrečnosti.

Naime, autokratija se zasniva na monopolu političke delatnosti za vladajuću grupu koja progoni
svaku opoziciu pokušava da se večito održi na vlasti. Ona je po samoj svojoj suštini pozvana da
upotrebljava sva sredstva, pa i silu da bi se održala. Nasuprot tome, demokratija se zasniva na načelu
slobodne političke delatnosti svih subjekata koji se bore za vlast dobijanjem većine. Ukoliko jedan
poitički subject dobije većinu on samim ti vrši vlast u demokratiji, a to znači stiče suverenost i može
donositi kakve god hoće političke odluke. On tako može doneti odluku o ukidanju demokratije u
zavođenju autokratije. i tu se upravo zapaža slabost demokratije koja dolazi usled njene unutrašnje
protivrečnosti.

Razumljivi su različiti pogledi na ovakve protivrečnosti. Jedni su za strogo poštovanje
demokratskih načela, za puštanje slobodne delatnosti neprijatelja demokratije, za to da se ovi koriste
demokratskim slobodama da bi ih ukinuli, da se koriste sa onim što im daje protivnik za šta oni
otvoreno govore da neće dati istom protivniku kada dođu na vlast. Drugi su, naprotiv, za ograničenje
demokratskih sloboda u ovom slučaju, tj. za davanje demokratskih sloboda samo onim koji garantuju da
će ih pošovati. Na prigovor da se ovako sužava demokratija oni govore da je to nužna sadžina
demokratije, jer bez toga ona vrši samoubistvo.

Primer hitlerove Nemačke je najbolji dokaz kako se antidemokrate mogu koristiti demokratijom
da bi došli na vlast, aonda ugušili demokratiju. Stoga su mnoge demokratije, pa pre svega socijalističke,
povučene ovim iskustvom, sasvim razumljivo ograničile korišćenje demokratskih prava onoma koji su
protiv demokratije. Jer zaista, ako oni smatraju da demokratska prava uopšte i ne treba da postoje onda
im ni ne treba dati da ih uživaju, te tako na njih same primeniti blagodeti režima koji zastupaju. Samo
na taj način demokratija može da izbegne ovu opasnost i da se postavi u jednake uslove borbe sa
autikratijom. Stoga je jedan od važnih političkih uslova za postojanje demokratije prihvatanje ovih

5
ograničenja i izbegavanje unutrašnje slabosti demokratije koja proističe iz preterano dosledne primene
njenih načela i na njene protivnike. Ali ne treba ispustiti iz vida i jednu opasnost koji prihvatanje
opravdanosti ovih načela sa sobom nosi. Naime, ona pretpostavlja objektivnost onih kojii ova
ograničenja propisuju, takvu objektivnost koja će ih sprečiti da pomoću njih suzbijaju delatnost svojih
političkih protivnika koji su inače demokrati, pa možda i veći od njih samih. Čak se u praksi dešavalo da
su baš nosioci autokratskih režima primenjivali ovakva ograničenja na prave demokrate pod izgovorom
zaštite demokratija. Razume se da ovakva opasnost ne treba da spreči usvajanje pomenutih ograničenja,
kao što nijedna zloupotreba mogućnosti korisnih stvari ne treba da spreči njihovu upotrebu, ali o tome
treba voditi računa.

Zahvaljujući stabilnim političkim strukturama i slobodnom životu zapadnoevropskih zemalja
danas se demokratija uzima kao stvarnost a autoritarizam kao mogućnost. Zapadno evropska
demokratska tradicija je preživela. Zašto? Radilo se o ukorenjnoj političkoj kulturi, to jeste o onom delu
opšte kulture jednog društva koji obuhvata vrednosti, uverenja, stavove, simbole, sklonosti i obrasce
ponašanja u odnosu na politiku i politička pitanja koja se odnose na opšte uslove zajedničkog života u
tom društvu i na izbor pravaca, ciljeva i metoda upravljanja razvojem. To ustvari asocira na nacionalni
mentalitet, društveni karakter, grupni i psihološki tip.

O odnosu naorda i institucija u demokratiji ↘

Osnov predstavničke demoktatije jeste državna organizacija, tj. organi koji vrše vlast u ime
naroda, odnosno predstavljaju ga. Odnos između predstavnika i birača u osnovi je politički odnos.
Predstavnik nije pravno obavezan da vrši volju birača, on je čak pravno slobodan da čini šta hoće, ali on
je zato politički obavezan svojim biračima, jer će inače izgubiti mandate na sledećim izborima. Ali
pravna obaveza se pokazala neuspešnom. Ako politička veza između predstavnika i birača ne
funkcioniše dobro, nikakva pravna obavezna neće biti eikasna. Predstavnici različitim sredstvima mogu
biti naterani da saznaju volju birača i vode računa o njoj, npr. zborovima birača, obavezom da slušaju
savetodavno mišljenje zborova, podnose izveštaje i račune o svom radu u izvesnim rokovima i sl.
Glavno sredstvo ustvari jeste da predstavnik bude isto što i narod , tj. da zaista pripada narodu, da ima
iste interese kao i on i da se pretstavnik ne pretvori u čistu birokratiju. Problem demokratije jeste
profesionalizacija koja upravo vodi do birokratizovanja. To znači da u demokratiji postoji nužna podela
rada i da je za veći deo državnih posliva i donošenje političkih odluka potrebno određeno znanje,
sposobnost, stupanj kulture koji ne može dostići običan građanin, koji se nije posvetio političkoj
delatnosti. Treba voditi računa da taj politički predstavnik ne dostigne potpunu birokratizaciju, i da bar u
nekoj meri održi vezu sa svojim biračima.

Učešće naroda u vlasti i obim demokratije zavisi najpre od obima prava glasa, tj. prava
učestvovanja u biranju organa. Razlikije se tzv. aktivno i pasivno pravo glasa. Aktivno pravo glasa je
pravo da se bira predstavnik a pasivno pravo glasa je pravo da se bude biran za predstavnika. Po obimu i
jedno i drugo može biti ograničeno i opšte. Opšte je pravo glasa demokratskije, i znači da svi građani
imaju pravo glasa, samo ako su dostigli zrelost i duševno su zdravi. Pravo glasa se može ograničiti samo
na određenu klasu ili samo za muškarce, ili samo za ljude koji pripadaju određenoj rasi ili naciji, ili na
6
one sa određenom imovinom ili određenim sepenom kulture. Ako se starosna granica suviše podigne
(na primer, 25 ili 30 godina), ograničava se pravo glasa. Obično se pasivno pravo glasa više ograničava.
Što je demoktarija potpunija to je pravo glasa opštije. Demokratija je potpunija ako je pravo glasa
jednako, odnosno ako svaki ima isto pravo glasa. Nejednako je ako razni građani imaju određeni broj
građana, dva ili više, a neki jedan glas.

Neposredno, pravo glasa je demokratskije, jer birač neposredno svojim glasom određuje ko će
biti predstavnik, nego posredno, odnosno kada građani biraju izbornike koji kasnije svojim glasom
biraju predstavnike.

Razlikujemo i javno i tajno glasanje. Koliko se god to činilo protivrečno tajno glasanje je ipak
demokratskije zato što se izbegava mogućnost vršenja pritiska na same birače. Vezano sa ovim je i
pitanje transparentnog kandidovanja koje treba da bude javno i organizovano. Kandidovanje se vrši po
listama ili pojedinačno. Birači se obično dele na oblasti ili izborne srezove, radi čvršćeg povezivanja
birača i predstavnika. Tada se može postaviti pojedinačna kandidatura za svaki srez, a može se postaviti
i lista kandidata za više srezova koji se kasnije raspoređuju na pojedinačne srezove. U načelu,
pojedinačna kandidatura više vezuje predstavnika za birače, ali mogu postojati i razlozi koji zahtevaju
listu. Tada se postavlja pitanje raspodele mandata prema broju osvojenih glasova ako je istaknuto više
kandidatskih lista. Ovde je bitno pitanje da li je demokratskije uvesti srazmerno ili većinsko
predstavništvo. Po sistemu većinskog predstavništva, lista koja dobije najveći broj glasova dobija sve
mandate. Po sistemu srazmernog predstavništva svaka lista dobija broj mandata srazmerno broju
osvojenih glasova. Tako ako lista dobije dve trećine osvojenih glasova ona dobija i dve trećine mandata.
Većinsko predstavništvo izgleda zaista nepravedno, lista koja osvoji samo jedan glas više od druge
dobija sve predstavnike, a druga nijednog. To znači da se volja jednog znatnog dela naroda ne može
izraziti u predstavničkom organu. Ali nasuprot tome veinsko predstavništvo omogućuje efikasniji rad
organa, jer smanjuje i ukida razlike u mišljenju. Čim razlike u mišljenju postoje između lista to znači da
ih treba izraziti u srazmernom predstavništvu. Kroz srazmerno predstavništvo manjina štiti svoja
demokratska prava i vlast većine ne može da postne apsolutna i time bliska autokratskoj vlasti.

Pri kraju treba istći, prilikom detaljnog opisa nekog izbornog sistema, i razliku između podele
mandata po načelu relativne većine, tj. ukoliko je predstavnik dobio više glasova od svih ostalih
kandidata, i načela apsolutne većine, tj. ukoliko je dobio jednu polovinu i jedan glas.

Zaključak
Politička uloga demokratije je jasna – ovaj režim ima za cilj da dovede do demokratizacije
države, tj. do poklapanja volje naroda i državne delatnosti. Ali to je samo cilj koji se neostvaruje uvek i
potpuno, a može se slobodno reći da se on nikada i ne može do kraja ostvariti, iz prostog razloga što
država, dogod postoji, pa čak i kad bi neposredna demokratija bila veoma razvijena, nije nikad istovetna
sa narodom.

7
Međutim, bez obzira na to, nema sumlje da i formalna demokratija i sama po sebi nešto znači.
Ona svakako sama po sebi obezbeđuje onaj neophodni, ma i pasivan pristanak naroda, širokih masa, na
državnu vlast. Činjenica da demokratija postoji, pa makar i formalna, utiče na politički stav naroda, kao
što neizbežno ima posledice na samu državnu vlast. Ona je značajan politički činilac i njoj treba težiti
sve do potpune demokratizacije države. Zahvaljujući mehanizmima imitacije ona je postala globalno
plebiscitarno opredeljenje da se pridružimo slobodnom svetu, i dogod ljudi budu znali da negde u svetu
postoji slobodnije i bogatije društvo, pokušaće da u svojoj domovini presade jedan tako ekonomski i
politički produktivan sistem.

Literatura
− Vučina Vasović, Savremene demokratije,“Službeni glasnik“, Beograd, 2006.

− Radomir D. Lukić, Politička teorija države, „BIGZ“, Beograd, 1995.

− Endru Hejvud, Političke ideologije, „Zavod za udžbenike i nastvavna sredstva“2005
8
− Jovan R. Marjanović, Teorija politike, Beograd, 2005.

− Nenad Kecmanović, Dometi demokratije, „Čigoja“, Beograd, 2005.

9