Univerzitet u Novom Sadu Filozofki Fakultet Katetdra za Sociologiju

O demokratiji u SAD (seminarski rad iz predmeta Istorija socijalnih teorija)

Mentor: Marko Škorić

Kandidat: Aleksandar Tot

Novi Sad, 2004.

1

Sadržaj: • • • • • • • • • • • • • • • O načelu suverenosti naroda u Americi Zakonodavna vlast države izvršnoj vlasti države O pravosudnoj vlasti u Sjedinjenjim Američkim državama O izboru predsednika O strankama u Sjedinjenim Državama O slobodi štampe u Sjedinjenim Državama O demokratskom uređenju O svemoći većine i njenim posledicama u Sjedinjenim državama Tiranija većine O glavnim uzrocima koji doprinose održavaju demokratske republike u Sjedinjenim Državama O religiji kao moćnoj političkoj instituciji O rasama koje žive na teritoriji Sjedinjenjh Američkih Država Zaključak Literatura 3 3 3 4 4 5 5

6 6 6 7 7 7

8 9

2

O načelu suverenosti naroda u Americi Ako hoćemo da govorimo o političkim zakonima u SAD, uvek treba poći od dogme suvereniosti. U aAmerici načelo suverenosti naroda nije skriveno ili besplodno kao kod nekih drugih naroda; ono se priznaje običajima, proklamuje zakonima, rasprostire se slobodno i bez prepreka seže do krajnjih konsekvenca. U početku načelo suverenosti naroda bilo je izvorno načelo većine engleskih naseobina u Americi. Dve su prepreke, jedna spoljna, druga unutrašnja njegovo sveobuhvatno napredovanje, od toga je unutrašnja imala mnogo jači i grublji efekat. Izbila je je Američka revolucija. Dogma o suverenosti naroda izašla je iz opština i prigrabila vlast; sve su klase istupale u njeno ime, svi su se u njeno ime borili i trijumfovali; ona je postala zakon nad zakonima. Gotovo da se tako brza promena desila i u samom društvu, dok je zakon o nasleđivanju dovršio slamenje lokalnih uticaja. Pobeda je već neopozivo presudila u korist demokratije. Samim tim vlast je bila u njenim rukama. U Sjedinjenim Državama narod je počeo da učetvuje u sastavljanju zakona izborom zakonodavaca, a u njihvoj primeni izborom zvaničnika izvršne vlasti; može se slobodno reći da on sam vlada, toliko je udeo prepušten administraciji malen i ograničen i toliko ta administracija oseća da joj je izvor u narodu pa se pokorava sili iz koje izvire. Sam Tokvil navodi da "narod vlada američkim političkim svetom kao Bog vasionom." Zakonodavna vlast države Zakonodavna vlast države poverena dvema skupštinama; prva je senat. Senat je obično zakonodavno telo; ali ponekad on postaje upravno i pravosudno telo, a zadire i u sveru izvršne vlasti time što učestvuje izboru funkcionera. Drugi deo zakonodavne vlasti koji se obično naziva predsednički dom, uopste ne učestvuje u pravnoj vlasti, a u sudskoj samo utoliko što optužuje zvaničnike pred senatom. Jedina razlika koja postoji između njih potiče otud što je mandat senatora obično duži nego mandat poslanika. O izvršnoj vlasti države Izvršnu vlast države predstavlja guverner. Taj najviši funkcioner koji se naziva guverner, postavljen je uz zakonodavnu vlastkao neko ko usmerava i savetuje. Guverner u svojim rukama objedinjuje svu vojnu silu države. On je zapovednik milicije i šef vojne sile. Guverner ne zalazi u upravljanje opštinama ili bar u tome učestvuje veoma posredno. Guverner je izborni zvaničnik, obično se čak staraju da ga biraju čak na jednu dve godine; tako da on ostaje u tesnoj zavisnostiod većine koja ga je izabrala.

3

O pravosudnoj vlasti u Sjedinjenjim Američkim državama Ono što stranac najteže razume u Sjedinjenjim Američkim Državama jeste organizacija pravosuđa. Koliko se vidi sudija se nikad, osim slučajno, ne upliće u javne poslove; ali takav slučaj se ponavlja svakodnevno. Amerikanci su u sudskoj vlasti sačuvali sva svojstva po kojima smo navikli da je prepoznajemo. Obuhvatili su je delokrugom u kojem se ona obično kreće. 1) Da bi bilo sudije, treba da postoji spor. Dokle god zakon ne pruža mogućnost osporavanja, sudska vlast nema prilike da se bavi zakonom. 2) Drugo svojstvo sudske vlasti jeste to da ona izriče sud o pojedinačnim slučajevima, a ne opštim načelima. 3) Teće svojstvo pravosudne vlasti jeste da može da dejstvuje samo kad je pozvana, kad je stvar izneta pred nju. Američki sudija može da presudi samo kad postoji spor. Bavi se uvek samo pojedinačnim slučajem, i da bi dejstvovao uvek mora sačekati da se spor iznese pred njega. Amerkanci su sudijama priznali pravo da svoje odluke zasnivaju pre na ustavu nego na zakonima. Drugačije rečeno, dopustili su im da primene zakone koji bi im se činili protivustavnim. Ustav je delo koje izražava volju celog naroda, pa obavezje i zakonodavce i obične građane, ali se može i izmeniti voljom naroda, potom utvrđenog postupka i u predviđenim slučajevima. Ustav se dakle može menjati, ali dok postoji on je izvor svih vlasti, preovlađujuća sila je samo u njemu. A kad sudija odbije da primeni jedan zakon u nekom sporu, taj zakon istog časa gubi deo svoje moralne snage. Oni čije je interese on povređivao znaju tada da postoji sredstvo da se izbegne da mu povinuju: procesi bivaju sve brojniji i zakon je obesnažen. Tada se dogodi jedno od ova dva: narod izmeni ustav ili zakonodavstvo ukine zakon. O izboru predsednika Opasnosti koje se treba bojati pri sistemu izbornosti manja je ili veća u zavisnosti od mesta koje zauzima izvršna vlast i od njene važnosti u državi i u zavisnosi od načina izbora i okolnosti u kojima se narod koji bira trenutno nalazi. Sistemu izbornosti zamera se, ne bez razloga sto taj sistem pruža tako veliki mamac ličnim ambicijama i toliko ih raspaljuje u borbi za vlast da te ambicije često, kad im zakonska sredstva nisu doviljna, pribegavaju sili ako im pravo postane nedovoljno. Nije se još niko našao kome bi palo na pamet da stavi na kocku svoju čast i život da bi postao predsednik Sjedinjenjih Američkih država, zato što predsednik ima samo privremenu, ograničenu i zavisnu vlast. Nijedan kandidat dosad nije uspeo da probudi za sebe nekakve žarke simpatije niti kakve opasne strasti u narodu. Kad se bliže izbori, šef izvršne vlasti misli samo na borbu koja se sprema; on više nma budućnosti; ne može ništa da preuzme i tek malko nastavlja ono sto će neko drugi možda dovršiti. Nacija sa svoje strane upire oči samo u jednu tačku: ona samo motri to sto se sprema, a tu nastaje i izborna kriza. Što se više bliže izbori zapleti su sve življi, sve se više širi i sve je življa uzvrelost. Građani se dele na više tabora, a svaki nosi ime svoga kandidata. Cela nacija pada u grozničavo stanje, izbori su sadržaj svih novinskih članaka, tema svih privatnih razgovora, predmet svačijih misli, jedino što je

4

važno u tom trenutku. Čim izborna sreća presudi taj žar se stiša i sve se smiri. Ali ne treba li se brinuti što se bura uopšte digla? O strankama u Sjedinjenim Državama One političke stranke koje se nazivaju velikim jesu one koje više drže do načela nego do njihovih konsekvenca, do opštih pojmova a ne do pojedinačnih slučaja, do ideja a ne do ljudi. Takve stranke imaju obično blagorodnije crte, plemenitije strasti i odvažnjije držanje nego druge. Posebni interesi koji uvek igraju najvažniju ulogu u političkim strastima, veštije se tu kriju pod plaštom opšteg interesa; ponekad čak uspevaju da se sakriju od pogleda i onih koje nadahnuju i pokreću na delanje. Male stranke, naprotiv su bez političke vere, i narav im je prožeta sebičnošću. Sredstva kojima se služe bedna su kao i cilj koji sebi postavljaju. Velike stranke potresaju društvo, male ga uskomešavaju, one ga razdiru, a ove ga izopačuju. Amerika je imala velikih stranaka; danas one više ne postoje; s njima je ona mnogo dobila u pogledu sreće, ali ne i u pogledu morala. Stranka koja je htela da ograniči vlast naroda nastojala je naročito da svoje doktrine primeni na ustav Unije, po čemu je dobila naziv federalna, a druga koja se prikazivala isključivom ljubiteljkom prirode, nazvala se republikanskom. Pošto je amerika zemlja demokratije federalisti su dakle uvek bili u manjini. U odustvu velikih stranaka U Sjedinjenim Državama vrve male stranke, ajavno mnjenje beskonačno se deli na pojedinačnim pitanjima. U Sjedinjenim Državama nema verske mržnje, jer religija uživa sveopšte poštovanje a ni jedna sekta ne preovladava; nema klasne mržnje zato što je narod sve i niko se ne usuđuje da se bori protiv njega; najzad nema javne bede koja bi se mogla zloupotrebiti, pošto materijalno stanje zemlje pruža tako ogromno polje proizvodnji da je dovoljno prepustiti čoveka samom sebi pa da on stvara čuda. O slobodi štampe u Sjedinjenim Državama Sloboda štampe ispoljava svoju moć ne samo u odnosu na javno mnjenje nego i u pogledu ubeđenja svih ljudi. U zemlji gde očevidno vlada dogma o suverenosti naroda, cenzura nije samo opasnost već i velika besmislica. Suverenost naroda i sloboda štampe su dve stvari koje su međusobno potpuno povezane; cezura i opšte pravo jesu, naprotiv dve stvari protivrečne i ne mogu dugo opstati u političkim ustanovama istog naroda. Među dvanaest miliona ljudi koji žive na teritoriji Sjedinjenih Država nema nijednog da se do sada usudio da predloži da se sloboda štampe ograniči. U Sjedinjenim Državama, svaki list ima pojedinačno malo moći, ali periodična štampa je ipak posle naroda, prva među svim silama. Mala moć koju imaju dnevni listovi u Americi potiče od više uzroka, među kojima su sledeći glavni: u Americi je politički život aktivan, raznolik, čak uzburkan, a štampa ima moć da raspali strasti pa čak i sama di ih stvori, u Americi tri četvrtine ogromnog lista koji vam je pred očima ispunjene su oglasima, ostatak zauzimaju najčešće političke vesti ili prosto anekdote. Najupućeniji Amerikanci pripisuju tim tako rasutim silama štampe njihovu malu moć: aksiom je političke nauke u Sjedinjenim Državama da je jedini način da se neutrališe dejstvo novina to da im se

5

umnoži broj. Ali pošto je ustrojena u sred jedne skeptične nacije, moć štampe mora da bude skoro bezgranična. To je neprijatelj sa kojim vlada može da sklapa manje-više duga primirija, ali nasuprot kome je teško dugo živeti. O demokratskom uređenju Americi narod gospodari bez prepreka; nema opasnosti kojih bi trebalo da se boji niti uvreda koje bi trebalo da se sveti. U Americi je demokratija, dakle prepuštena svojim sklonostima. Njeno ponašanje je prirodno, a kretanje je slobodno. Po tome treba suditi o njoj. Narod u demokratiji nikad ne nalazi vremena i načina tako da mora uvek da sudi na brzinu i da se opredeli za ono što je najupadljivije. Otuda svakojaki šarlatani znaju tako dobro tajnu kako da mu se svide, dok njegovi istinski prijatelji u tome najčešće uspevaju. Ali nije uvek sposobnost ono što u demokratiji nedostaje da bi se izabrali valjani ljudi, nego želja i sklonost. U Sjedinjenim Državama narod ne gaji mržnju prema višim slojevima društva; ali oseća malo naklonosti prema njima i brižljivo ih odstranjuje iz vlasti; na boji se velike darovitisti, ali mu ona nije ni mnogo po volji. Dok prirodni demokratski nagoni navode narod i ljude koji se odlikuju ne propušta vlast, ne manje jak nagon navodi ove druge da se klone političke karijere, u kojoj tako teško mogu da ostanu takvi kakvi jesu i da rade a da se ne srozavaju. O svemoći većine i njenim posledicama u Sjedinjenim državama U Sjedinjenim Državama se sve više širi jedan običaj zbog koga će postati ništavne garantije predsedničke vlasti: vrlo često se dešava da birači, kad imenuju nekog predstavnika, ovome pripišu ponašanje i nametnu izvestan broj različitih obaveza od kojih on ne može nikako odstupiti. To je onda kad bi sama većina većala na gradskom trgu, jedino što nema baš tolike buke. Psihološka moć većine zasniva se delom na ideji da ima više znanja i mudrosti u mnoštvu okupljenih ljudi nego u jednom čoveku, u broju zakonodavaca nego u njihovom izboru. Kao svakoj vlasti, a i više još možda nego u bilo kojoj drugoj, vlasti većine je , dakle potrebno da traje da bi se činila legitimnom. Kad počne da se uspostavlja ona prinudom postiže da joj se pokoravaju, a tek kad su već dugo živeli pod njenim zakonima ljudi počinju da je poštuju. Ideju da većina po svojoj mudrosti ima pravo da upravlja društvom doneli su na tlo Sjedinjenih Država njeni prvi stanovnici. Ta ideja koja bi sama po sebi bila dovoljna da stvori slobodan narod, danas je već prešla u sve običaje i nalazimo je i u najstarijim navikama u životu. Dakle, većina u Sjedinjenim Američkim Državama ima ogromnu stvarnu moć u javnom mnjenju. Posledice takvog stanja mogu biti pogubne i opasne za budućnost. Tiranija većine Šta je većina, uzeta skupno, ako ne isto što i pojedinac koji ima shvatanja a nejčešće i interese suprotne drugom pojedincu koga zovemo manjinom. Pa ako priznajemo da čovek koji raspolaže svemoći nju može zloupotrebiti protiv njenih

6

protivnika, zašto ne priznajemo to isto i za većinu? Kad neki čovek ili stranka pretrpi kakvu nepravdu u Sjedinjenim Državama, kome da se obrati? Javnom mnjenju? Pa upravo ono čini većinu. Zakonodavnom telu? Ono takođe čini većinu isto kao i izvršna vlast, sile javnog reda, porota itd. U ovome je upravo snaga i opasnost koja se krije u većinama. O glavnim uzrocima koji doprinose održavaju demokratske republike u Sjedinjenim Državama Demokratska republika traje u Sjedinjenim Državama. Uostalom glavna svrha ove knjuge je da objasni uzroke te pojave i da ukaže na njih. Svi uzroci koji doprinose održanju demokratske republike u Sjedinjenim Državama mogu se svesti na ova tri: Osoben i sličan položaj u koji je provođenje postavilo Amerikance predstavlja prvi; Drugi, ali i najvažniji proističe iz zakona; Treći proizilazi iz navika i naravi. O religiji kao moćnoj političkoj instituciji Uz svaku religiju ide jedno političko shvatanje koje mu je po srodnosti pripojeno. Pre oko otprilike pedeset godina Irska je počela slati u Sjedinjene Države katoličko stanovništvo. Danas u Uniji nalazimo više od milion hrišćana koji ispovedaju rimokatoločku veru. Ako katolicizam uči vernike pokornosti, ne priprema ih na nejednakost. Suprotno se može reći za protestantizam koji obično čini ljude manje sklonim jednakosti, a više nezavisnosti. Američki katolički sveštenici podelili su misaoni svet na dva dela: U jednom su ostavili dogme otkrovljenja i potčinjavaju im se bez raspravljanja. U drugi su postavili političke istine i smatraju da ih je Bog prepustio čovekovom slobodnom istraživanju. Dakle, može se reći da u Sjedinjenim Državama nema nijedne verske doktrine koja bi se pokazivala protivna demokratskim i republikanskim institucijama. Svako sveštenstvo tu govori isto; shvatanja su saglasna sa zakonima i vlada takoreći jedna jedina struja mišljenja. O rasama koje žive na teritoriji Sjedinjenjh Američkih Država Teritorija koju danas zauzima američka Unija prostire se od Atlanskog do Tihog okeana. Na istoku i na zapadu njene granice su uparavo granice kontinenata; na jug se pruža do Meksičkog zaliva, a na sever do polarnog leda. Ljudi koji su se rasprostili po tom prostoru ne predstavljaju kao u Evropi organski iste porodice. Međju njima se nalaza tri prirodno odelite rase gatovo se može reći neprijateljske ali svaka ide odvojeno svojim

7

putem. Među tim tako različitim ljudima prvi koji privlači pogled po posvećenosti, po moci, po sreći jeste beli čovek, Evropljanjin u punom smislu te reči; niže od njega stoje Crnac i Indijanac. Te dve zlosrećne rase nemaju ništa zajedničko osim jednake nesreće. Crnac u Sjedinjenim Državama izgubio je čak i sećanje na svoj zavičak dok suprotno od njega Indijanac nije. Crnce u Americi je okovalo ropstvo a navika ropstva ulila mu je misli i ambicije roba. I inteligencija mu se srozala na onaj nivo na kome mu je duša. Crnac stupa u ropstvo isti čas kad i u život. Ako postane slobodan nezavisnost mu se često čini težom okovom nego samo ropstvo. Pre dolaska belog čoveka u Novi svet ljudi koji su nastanjivali Severnu Ameriku živeli su mirno u svojim šumama. Rasturivši ih daleko po pustošima; Evropljanji su indijanska plemena osudili na život u ljutanju i skitnji, pun neizvesnih nevolja. Danas pojavom demokratije situacija se drastično promenila ali dubljim posmatranjem se vidi da je u osnovi ostala ista. Crnac ulaže napore da se utisne u društvo koje ga odbacuje, prihvata njihova mišljenja i teži da se umeša među njih. U svakoj svojoj crti otkriva trag ropstva i kad bi mogao sa radošću bi prihvatio da sam sebe sveg odbaci. Indijanac naprotiv je daleko od toga da bi pristao da odbaci svoje običaje i da ih saobrazi sa našim pa odbacuje civilizaciju možda i ne toliko zbog mržnje prema njoj koliko iz bojazni da bi postao sličan Evropljanima. Zaključak Iako podeljena između toliko naroda kroz neprestano izbijanje ratova i uprkos srednjovekovnom varvarstvu Evropa je uspela da ima 68 stanovnika po jednom kilometru kvadratnom, ali klima Unije Sjedinjenih Američkih Država je sve u svemu povolnjija od Eropske, tako da ne postoje uslovi da je spreče da imaju isto toliko i više...

8

Literatura
original Alexis De Tocqueville, De la democratie en Amerique Gallimard, Paris 1986 Preved sa francuskog Aleksis de Tokvil, O demokrtatiji U Americi, Biblioteka Matice Srpske Novi Sad 1990

9

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful