You are on page 1of 5

Slobodan Vladui

Tranzicija kao prelaz od kulture Polisa u kulturu


Megalopolisa
Godine 1902. Jovan Dui je odrao govor prilikom otkrivanja spomenika
Vojislavu Iliu u Beogradu. Ta beseda predstavlja znaajan autpoetiki dokument u kome
se razotkriva Duiev koncept poezije. Meutim, ona bi mogla biti znaajna i za
sociologe, budui da se u njoj razotkrivaju obrisi neega to elim da nazovem kulturom
polisa. Ta sintagma je opravdana vezom izmeu umetnosti i drutvenog ivota velikih
gradova koju Dui spominje navodei Ilieve pesme ,,Darovi neba i ,,Pesnik. Za
pomenute pesme on tvrdi da bi nas predstavile ,,strancima, ako ne tanije, a oni bez
sumnje, ljepe nego i jedna knjiga predstavile bi nas kao jedno inteligentno pleme,
otmeno, i koje ima nekoliko vijekova civilizacije, koje ivi drutvenim ivotom velikih
gradova, i koje je sluajno na Orijentu.1
Nekoliko stvari treba zapaziti povodom ove Duieve opaske: prvo, da jedan
pesnik, za koga su u istom tekstu kae da nije bio ,,takozvani narodni pesnik, ipak
predstavlja jedan narod ili ga bar moe predstaviti. Druga stvar: Po Duiu, Ili nas
pretstavlja kao jedno inteligentno, otmeno, civilizovano pleme, a sve te vrednosti
krunisane su sintagmom drutvenog ivota velikih gradova. Ta sintagma predstavlja
Duiev ideal, kulturni ideal, kome je pesnik stremio ceo ivot, a to je ideal Lepote,
civilizovanosti, otmenosti, racionalnosti, u emu prepoznajemo ideje graanskog duha i
dominantnog toka francuske kulture u godinama pre Velikog rata, koje su formirale
duhovni stav Duia. Nasuprot ovih vrednosti, stoji Orijent koji treba shvatiti ire od
opozicije izmeu Okcidenta i Orijenta. Orijent je za Duia simbol ne samo Istoka, ve i
jedne knjievne, ali i kulturne paradigma koja je vladala srpskom knjievnou pre
Vojislava. To je romantizam. Romantiarski koncept identiteta, utemeljen na Herderovim
idejama, podrazumeva da je identitet jednog naroda proizilazi iz njegovog duha, koji je
nepromenjiv i koji se najjasnije izraava u njegovoj usmenoj/narodnoj knjievnosti.
Otpor prema gradu je prisutan u svim evropskim romantizmima, pre svega zato to se
grad poima kao tvrava racionalnosti prema kojoj su romantiari gajili oseanje
netrpeljivosti. Meutim, u srpskom romantizmu, kod Branka Radievia na primer, grad
je prokazan i zbog moi da odrodi pojedinca od nacionalne zajednice i kulture kojoj
pripada. Za romantiare, grad je problematian zato to je moderan.
Prema tome, kada Dui kae da je njegovo pleme ivi drutvenim ivotom
velikih gradova, onda to predstavlja simtom znaajne promene paradigme nacionalnog i
kulturnog identiteta. Najkrae reeno, kulturni identitet se distancira od romantiarske
paradigme po kome je Drugi ee neprijatelj, nego prijatelj, dok je sopstvo zaokrueno u
svojoj nepromenjivosti i datosti, pa je kao takvo, distancirano od velikog grada koji tei
da uniformizuje/promeni identitet svojih graana bez obzira na njihove ,,prirodne
identitete. Povezujui nacionalni i kulturni identitet sa velikim gradovima, Dui eli da
sopstveni narod predstavi drugaije od dominantne romantiarske paradigme, odnosno

Jovan Dui, Pesme, putopisi, eseji, Srpska knjievnost u 100 knjiga, Matica srpske, SKZ, Novi Sad
Beograd, Novi Sad / Beograd 1957, str, 352

eli da ga priblii jednom novom setu vrednosti koje se vrhune u velikim gradovima
Zapada. Ta elja odgovara prelazu iz romantiarske kulture u kulturu polisa.
Sa druge strane, Dui jo uvek nije spreman da prizna da njegovo pleme te
vrednosti nema, pa da stoga mora da ih ui ili prihvata. To je bitan gest, jer govori da
transformacija kulturne paradigme nije izraz radikalne, ve kontrolisane modernizacije
koja podrazumeva da nova kulturan matrica ne smenjuje staru, nego se na nju, takorei
nastavlja. Duiu Vojislav Ili slui kao primer da su te nove vrednosti ve u njegovom
plemenu/narodu, to znai da in modernizacije kao simboliki prelaz iz Orijenta
(romantizma) u velike gradove (Okcidant) nije povezan sa ukidanjem jednog identiteta i
preuzimanjem drugog, ve sa promenom akcenta u setu ve postojeih vrednosti.
Duiev tekst nam prua mogunost da makar okvirno definiemo ta bi to bila
kultura Polisa: radi se o sintagmi koja povezuje nacionalnu kulturu i modernost ali tako
da proces modernizacije ne dovede u pitanje identitet. Modernizacija ne raskida sa
identitetom, ve ga preoblikuje i to tako to otvara drugaiju kulturnu matricu unutar ve
postojeeg kulturnog identiteta. Re ,,polis u sintagmi kultura polisa upuuje da je ta
nova kulturna matrica kultura gradova, ali istovremeno upuuje i na oseanje graanske
mere u samom procesu modernizacije.
Dobar primer za tekst koji nastaje unutar ovako zamiljene kulture polisa jeste
poznata Rakieva pesma ,,Na Gazi Mestanu. U njoj Raki usvaja tip stiha koji je
karakteristian za tadanju francusku poeziju da bi tu formalnu modernizaciju ukrotio
gestom konzervacije nacionalnog identiteta olienog u kosovskom mitu. Stoga pesma i
nosi naziv ,,Na Gazi Mestanu.
Ova napetost izmeu modernizacije i konzervacije predstavlja osnovni motiv u
kulturi polisa. Ona se ponavlja u nizu opusa srpskih pisaca i pesnika koji su nastavljali
liniju ove vrtse kulturnog, ali i politikog opredeljanja ak i u vremenu kada graansko
drutvo u Srbiji biva politiki poraeno: ak i tada, u delima Pekia, Jovana Hristia,
Ivana V. Lalia i Milorada Pavia, izmeu ostalih, vidimo napor da umetnost stvara,
unutar jedne matrice koja e istovremeno biti i moderna i konzervativna, to e rei da
gestovi modernost nee voditi ka ukidanju nekog starijeg, nemodernog identita, ve e,
pre svega, funkcionisati kao in preoblikovanja ve postojee nacionalne kulturne
tradicije.
Jo jedna osobenost kulture polisa jeste u tome da se u okviru ove kulturne
matrice oblikuje identitet grada. Grad tada postaje nesvodiv na druge gradove, on ima
svoju duu, svoj duh, svoje posebnosti koje ga razlikuju. Kada je u pitanju identitet
Prestonice (dakle, Beograda) onda se identitet grada posmatra kao sinegdoha nacionalnog
identiteta. To se dobro vidi u monumentalnoj Crnjanskovoj pesmi ,,Lament nad
Beogradom, koja nije samo pesma o Beogradu, ve ifrovana patriotska pesma. Beograd
se ne izdie tu u odnosu na provinciju, poput penglerovog svetskog grada, ve u odnosu
na svetska iskustva lirskog subjekta koja ne mogu ni sa zamene, ni da nadvise iskustvo
odabranog grada, odnosno srpske prestonice, koja je istovremeno i simbol domovine. Isto
tako, afirmacija Beograda kod Duana Radovia (Beograde, dobro jutro) ili u prozi
Mome Kapora, takoe nije oznaavala izdizanje prestonice u odnosu na provinciju, ve
pre utvrivanje jednog zajednikog duha grada (kod Radovia), odnosno njegovo
ugraivanje u mreu svetskih velegrada, ali tako da se izbegne hijerarhijski odnos izmeu
taaka te mree (Kapor).

Devedesetih godina prolog veka u okviru tranzicije dolazi do promene


kulturne paradigme. Kulturu Polisa, shvaenu kao gest istovremene modernizacije i
konzervacije identiteta, zamenjuje koncept kulture Megalopolisa. Osnovna razlika
izmeu kulture polisa i kulture megalopolisa jeste u tome to je kultura polisa jo uvek
vezana za neko ,,mi: nacionalno mi, koji se istovremeno menja i ne menja (Raki), mi
grada/prestonice koja ima svoju nesvodivu posebnost, pa prema tome i pravo na
egzistenciju. Nasuprot tome, kultura Megalopolisa je usmerena ka pojedincu koga izdvaja
iz kolektiva i njegovog javnog prostora. Kultura Megalopolisa to ini tako to pojedinca
transformie u potroaa, pri emu istovremeno ukida njegov graanski i nacionalni
identitet: ostajui bez iega, takvom potroau je potrebno sve, jer sebe vidi kao nekoga
ko nema nita. Drugim reima, dok je kultura Polisa graanina videla kao proizvoaa
kulture jednog zajednikog identiteta (nacije ili grada) kultura megalopolisa subjekt
proizvodnje (graanina) pretvara u objekt proizvodnje, u onoga ko se proizvodi, u sam
proizvod.
Da bismo razumeli funkcionisanje kulture Megalopolisa, potrebno je da
objasnimo znaenje same rei Megalopolis. Ta re ne oznaava samo veliki grad, ve i
hijerarhiju velegradova unutar jedne civilizacije. Megalopolis je dakle, naziv te
hijerarahijske mree gradova. Istovremeno to je zbirno ime centralnog polja unutar te
mree. U to centralno polje sustiu se putevi biomase iz periferije, dok se iz tog polja iri
urbani diskurs koji legitimizuje postojeu hijerarhiju kao i (kontrolisanu, ogranienu)
mobilnost biomase. Urbani diskurs treba razumeti kao metadiskurs unutar koga dejstvuju
razliiti diskurs poput studija nacionalizma (koje razgrauju nacionalni identitet)
postkolonijalne studije (koja afirmiu hibridni identitet povezujui ga sa pripadnitvom
Megalopolisu), studije kulture (koje premetaju interesovanje sa nacionalnih knjievnih
kanona na proizvode kulturne industrije koji nastaju u Megalopolisu). Meutim,
najvidljiviji element urbanog diskursa svakako je sam pojam urbanog po kome smo
diskurs i nazvali. 2
Re ,,urbano nije nova, ali je njena visoka frekventnost u javnom prostoru Srbije
relativno skora pojava. Poveanje njene frekventnosti upuuje na tranziciju izmeu dve
kulturne matrice. Recimo, u predgovoru Radovieve knjige Beograde dobro jutro, atribut
urbano se ne spominje. Umesto njega, pojavljuje se prisvojni pridev ,,beogradski.
Radovi pie: ,,Autor bi najradije i emisiju i knjigu smatrao skromnim doprinosom
beogradskom folkloru, usmenom predanju Beograda neeg vremena.3 Metafora
beogradskog folklora upuuje nas na to da Radovi svoju emisiju zamilja kao zasnivanje
duha/identiteta grada po analogiji sa usmenom/narodnom knjievnou koja utemeljuje
jedan kolektiv unutar koga ta knjievnost cirkulie. Iako je u Radovievom zapaanju,
prisutan blag nanos ironije, ipak ta analogija ima smisla, budui da Radovievi aforizmi
zaista zasnivaju identitet Beograda i tako implicitno od njega grade polis dakle, taku u
mrei gradova nesvodivih jedan na drugi.
Ako nam danas retorika Radovievog tumaenja vlastitog dela izgleda zastarela,
onda je to jasan signal da se nalazimo u eposi kulture Megalopolisa ono to nam
nedostaje jeste atribut urbano. Njegov izostanak je posledica prisustva prisvojnog atibuta
beogradski i samog imena grada: ta injenica nam pokazuje da porast frekventnosti
2

Vie o urbanom diskursu u knjizi: Slobodan Vladui, Crnjanski, Megalopolis, Slubeni glasnik,
Beograd, 2011.
3
Duan Radovi, Ba svata, sabrani spisi, Zavod za izdavanje udbenika, Beograd, 2006, str. 880

upotrebe atributa ,,urbano korespondira sa smanjenom upotrebom atributa ,,beogradski.


Iz toga moemo da zakljuimo da se ,,urbano ne suprotstavlja ,,ruralnom, nego pre
svega ,,gradskom, u smislu zasebnog identiteta grada, (beogradskom, nikom,
novosadskom...) odnosno ,,nacionalnom. Unutar kulture Megalopolisa nemogue je
dakle, proizvesti identitet grada ili duh mesta, pre svega zato to pojam urbanog unutar
ove kulturne matrice ima osnovni zadatak da izbrie nacionalni/gradski identitet, da
izbrie veze sa tradicijom i da tako onemogui proizvodnju identiteta na nain na koji to
ini kultura polisa istovremenim gestom modernizacije i konzervacije. Biti urban znai
stoga biti odvojen od prostora u kome se boravi, od zajednice kojoj se pripada. Urbano
prazni identitet prostora i zajednice koja ga naseljava, prikazujui ih kao neurbane i to
posredstvom jake binarne opozicije u kojoj sve to nije urbano postaje ,,ruralno,
,,lokalno, ,,zaostalo. Urbano nije poziv na modernizaciju identiteta, ve poziv za
njegovo naputanje.
Urbano je u kulturi Megalopolisa ovaploeno u fenomenu brenda. Osnovno
svojstvo brenda koje ga razlikuje od robne marke, ili anonimnog proizvoda jeste njegova
mo atrakcije. Brend privlai njegovog potroaa Megalopolisu, ali istovremeno i
onemoguuje pojavljivanje domaih brendova. Urbano naime, unitava identitet polisa,
pa to onda znai da brendovi nikada ne mogu da nastanu u samom polisu, ve samo u
Megalopolisu. Za razliku od kulture Polisa unutar koje se proizvodio identitet, unutar
kulture Megalopolisa mogua je samo potronja brendova ije je mesto porekla
Megalopolis, ak i onda kada ,,brend nastaje u domaem prostoru.
Pokazau to na nekoliko primera: za vreme jednog dueg boravka u Poljskoj
saznao sam od jednog tamonjeg kolega da se lanac butika garderobe pod imenom
Reserved zapravo u vlasnitvu jedne poljske firme, iako bi se, po engleskom nazivu,
kazalo da je u pitanju svetski brend. Oigledno, engleski jezik, kao jezik Megalopolisa,
posluio je ovde da izazove efekat svetskog brenda, tj. brenda ije je poreklo
Megalopolis. Slino se deava i u Srbiji, gde domae kompanije svesno uzimaju strane
nazive, kako bi postigli slian efekat primer bi mogla biti upravo firma Legend, iza koje
stoji oznaka world wide, iako to ,,world wide, najverovatnije ne prelazi granice regiona.
Najzad, dovoljno je pogledati i reklame na srpskim televizijama: ak i ako su kompanije
koje se reklamiraju jo uvek srpske, poput MTS-a, na primer, scenografija tih reklama
stvara utisak kao da se sve deava negde daleko, a ne ovde, jer prepoznatljivost toponima
nikada nije simboliki oplemenjena prepoznatljivost je pre ono to se zabauruje, nego
to se otkriva.
Slino se moe zakljuiti iz primera iz savremene sprske knjievnosti: u romanu
Vie od nule, Zvonka Karanovia, u kome je verovatno najupeatljivije prikazano
delovanje kulture Megalopolisa ili urbane kulture, nailazimo na junake koji insistiraju na
tome da sluaju samo stranu muziku, a nikako domau, ili pak da itaju samo stranu
knjievnost, ali ne i domau.4 Unutar kulture polisa ovakva restrikcija bi mogla da
izazove samo humorni efekat, koji bismo mogli nazvati efektom pokondirene tikve, po
poznatoj Sterijinoj komediji, dok u okvirima kulture Megalopolisa ona moe biti
objavljena kao najistiji oblik privlane moi Megalopolisa koja iskljuuje pojedinca iz
4

Navodim dva primera iz ove knjige: 1) Aleksandar orevi Korto: Nemam ni jednog domaeg pisca, ni
jedan domai CD (str. 34) 2)ole, njegov drugar [Caca] prebire po diskovima. Ne nalazi nita domae,
jer ole to ne poseduje (str. 39); (Svi navedeni citati su iz izdanja: Zvonko Karanovi, Vie od nule,
Zograf, Ni, 2004.)

njegovog domaeg okruenja (domaa muzika, domaa knjievnost) i ukljuuje ga u


sferu Megalopolisa.
Brend dakle, ima ulogu da privue Megalopolisu pojedince koji su izuzeti iz svog
prostora i svoje zajednice: tako se stvara jedna nova vrsta identiteta i jedan novi tip
individue koju bismo mogli nazvati virtuelni stanovnik Megalopolisa.5 On u u politikoj,
ekonomskoj i kulturnoj sferi pripada Megalopolisu, dok istovremeno, Megalopolis prema
njemu nema nikakve obaveze; ni politike, ni ekonomske, ni pravne. To samo pokazuje
da je priroda brendova lana: oni su obeanje bliskosti koje se nikada ne ispunjava, ali
koje nastavlja da se obeava. Usled te neispunjene bliskosti koja se eli, jer se u urbanoj
kulturi nita drugo ne moe ni eleti, virtuelnog stanovnika Megalopolisa proima
istovremeno i elja za fizikim prisustvom u Megalopolisu i autoovinizam, odnosno
mrnja prema vlastitom identitetu olienom u tradiciji koja mu stoji na raspolaganju,
nacionalnom identitetu i identitetu polisa. Za razliku od kulture Polisa, koja je grad
posmatrala kao vorite u kome su se skladno ukrtala nacionalna tradicija i spoljni
uticaji koji su je oplemenjivali, urbana kultura je interegnum koji naseljavaju oni koji su
neto prestali da budu, a da realno nita drugo nisu ni postali.
Posledica dominantne kulture Megalopolisa u Srbiji su katastofalne: ne samo da
je je populacija uvek spremna za naputanjem zemlje (ime se ispunjava funkcija
urbanog diskursa) ve ne postoji nikakva svest da te ljude treba zadrati u zemlji. Sem
toga, lojalnost koju virtuelni stanovnici Megalopolisa gaje prema Megalopolisu, a da mu
realnu i politiki ne pripadaju, ine kulturu Megalopolisa savrenom ideolokom
matricom koja omoguava potpuno preuzimanje resursa jedne zemlje od strane
Megalopolisa, pri emu Megalopolis zauzvrat ne daje zapravo nita. Ako elitu jedne
nacije definiemo kao grupu ljudi ija je mo sagledavanja sveta ira od line koristi,
onda je pred takvom nacionalnom elitom epohalni zadatak: kao preosmisliti kulturu
Polisa tako da ona moe da se pojavi prvo kao konkurent urbanoj kulturi, a onda i kao
nova dominantna kulturna matrica, bez koja, objektivno, nije mogue zamisliti ne samo
opstanak ove drave i ovog naroda ve i goli bioloki opstanak ljudi na ovim prostorima.

Vidi: Slobodan Vladui, ,,Virtuelni stanovnik Megalopolisa, Letopis Matice srpske, knj. 491, sv. 1-2,
god 198. str 118-130.