МИЛАН НЕДИЋ

РАТНИ ГОВОРИ
СРПСКОМ
НАРОДУ
Приредио за штампу Мирослав Костић

издаје
„ГРАФОПУБЛИК" Београд ул. Милентија Поповића 9
за издавача директор и главни и одговорни уредник
Милован Ћурчић
Рецензент
Миодраг Б. Шијаковић
Технички уредник
Ивана Банчић
Лектор - коректор
Снежана Миленковић

Слог
Лидија Иванковић
Штампа
„Графопублик" РЈ Кнић

САДРЖАЈ
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21

Породична преписка породице Недић
Спасилац Србије у ХХ веку
Декларација Владе народног спаса
Посланица српској омладини
Последња опомена српском народу
Позив сељацима
Оним у шумама
Порука српском народу
Друга порука сељацима
Порука раденицима
Пролећна посланица српском народу
Реч заробљеницима
Нова Србија
Не напуштајте село и земљу
Реч српским раденицима
Посланица нашим бегунцима у туђини
Позив српском народуда буде племенит и родољубив
Битка за хлеб насушни
Годишњица Владе народног спаса
Српски пут
Обрачун с бунтовницима

ПОРОДИЧНА ПРЕПИСКА ПОРОДИЦЕ НЕДИЋ

ПИСМО МИЛАНА НЕДИЋА свом брату РАДОСАВУ
У Београду, 3.III 1935.
Драги Радо,
Добио сам твоје последње писмо. Нисам ти могао одмах одговорити, јер нас
је изненадила смрт нашег доброга зета Аце.
Он је умро као прави праведник - моментално. Срце га је издало. Био је до
последњег тренутка свеж, радан и разговоран. Данас га сахрањујемо у 3 часа, као
што си видео из новина. Ја сам прошле ноћи био код Драга са Мићом и Сташом.
Кроз неки дан предајем моју садашњу дужност. Нова ми се не допада.
Смена моја уследила је из личних мотива. Ја се полако спремам за пензију, а и
Мића.
Радујем се, да си се оправио и да си добро сада. Човек кад остари, а ти још
ниси стар, мора да се крпи и добро чува, јер, као што видиш зета, заковрне зачас
као пиле.
Код нас су за сада сви остали добро. Драга је много отежала. Моји су добро
и захваљују ти што их се увек сећаш. Баш сада је Миле у Јужној Србији обилази
магацине у Прилепу и Битољу. Брана је код куће и води велику политику. Нови зет
је пешад. поручник Јукић, Далматинац, добар човек.
Сви те много поздрављају и желели би да те виде и с тобом поразговарају.
Бата полаже испите. Јуче је положио два. До завршетка у новембру има још
пет предмета: два у јуну, а три у октобру. Бата добро учи и приљежан је, али је до
бесконачности малокрван те ме то брине.
Јутрос, како ми јавише, стигла је Славка из Призрена. Драгош је јуче дошао
из Смедерева са његовом младом.
Како је Олга задовољна са својим новим животом? Кажи јој и учи је да
добро врши службу до пожртвовања и увек да буде велики патриота. Немој да
улази у гњиланске интриге. Особито сада кад се врше избори, агитације и разна
подметања. Драги Радо, ево ја ти мало написах, а сад морам да журим кући због
зета Ацине пратње.Прими срдачно и братско поздравље од мене и мојих заједно са
Олгом и прија Магдаленом и веруј да те увек воли твој брат
Милан
НЗ. Бошко је нешто слаб у последње време.
Шаље: Милан Ђ. Недић, армиски генерал из Београда,
Немањина 35/111
22 априла 1940 године у
Београду
Драги Радо,
Чиним још један покушај да ти и по трећи пут напишем писмо, пошто два,
која сам раније послао ниси примио. Мене то ништа не чуди, пошто сем Гате и
Радомира немаш више симпатизера у Гиљанима. Напослетку, већ си постао зверка

чим су ти браћа постали министри. Знам како је то и колико се трпи због тога, јер
цео свет мисли да си сада свемоћан и да сваком можеш учинити што захте. То се и
мени дешава и пошто смо баш изложени низу непријатности што су нам браћа
министри остаје још само да се помолимо Богу да то више не буду, како би се и ми
опростили свих тих излишних непријатности које нам чини свет уверен да ми
"све" можемо да учинимо али "нећемо".
Можда бих ти и чешће писао да ми је расположење боље али то тако што
виле изграде за један дан, ђаволи поруше за једну ноћ, па и моја ствар налази се у
тешком стању и бојим се да на крају испадне "мртворођенче". Напослетку ти знаш
шта је то "политичар" бити, па су могућа свакојака изненађења. Све ми веле
"сутра" а то сутра отегло се већ седам месеци као гладна година и никад краја. По
томе могу да виде и осете и ти доброћудни људи што траже наше услуге, колико
мало вреди наша "реч" чак и кад нам је брат министар. Благодарећи мом веселом
темпераменту, мени је све равно до "Косова", ја могу да чекам и да недочекам па
опет лепо. Мој пријатељ и друг Драгиша изгледа да ме је гурнуо позади огледала
које је шустер разбио у рају, па више ме не види кроз разбијено стакло.
Мића ми је рекао да ти је писао и послао неке траве да куваш и пијеш, само
се мени чини кад све то попијеш што ти је послао, покварићеш стомак а ти си га,
бар досада хвала Богу имао доброг, да вари "камење" што рекла покојна "баба"
Пела. То ти је старачко крпарење које је већ и мене начело, па за нас су сви лекови
добри кад нам помало помажу и све нас боље лече јер ми живимо у том уверењу да
нам је лакше ако се лечимо. Ти се сад поткрепи како можеш и знаш на лето мало до
бање да се одмориш и курталишеш тог рематизма чије је порекло сигурно дошло
из претеране страсти за лов. А кад се будеш одморио и осетио се крепак изволи
мало код нас до Београда да те ја по свом обичају угостим "лаким" јелима и добрим
вином, јер на крају крајева то је једино што нама Недићима помаже и одржава нас
у добром здрављу.
Жика ми је већ по други пут отишао на вежбу опет 28 дана, сигурно по
други пут зато што му је стриц министар војске па треба да пружи пример осталим
како се савесно врши војничка дужност. Њему је лако да издржава вежбу али мени
је тешко да ја подмирујем трошкове, јер ипак све иде преко мојих леђа. Радмила се
није никако јавила а читао сам из новина да је добила ћерку а ја у име Бога четврто
унуче, по томе се већ види колико сам остарио. Множи се наша фамилија а
мушкараца има доста да продуже традиције куће Недића.
Знам да читаш редовно новине и бринеш општу нашу бригу шта ће бити са
нашом земљом и оће ли се извући из овог европског ратног окршаја. Не веруј
никаквим коморџиским вестима, јер их залудни свет без проверавања проноси кроз
целу земљу а нарочито у последње време размилели су се шпијуни и страни агенти
на све стране уносећи узбуну код нашег народа лажним вестима којима је сврха да
нас што пре увучу у рат. Истина је само ово, да је ситуација озбиљна али је истина
и то, да се наша земља врло добро чува, да не даје никаквог повода ни једној
страној сили да нам што замери, а при томе се најбржим путем страховито
наоружава решена по сваку цену да сачува своју независност и да брани своју
слободу и своје границе, ко год на њих насрне. Дакле, могу те уверити, колико су
мени ствари познате да се неће лако провести нико, ко би се усудио да нас нападне
а ми никога нећемо дирати, јер ништа изван наших данашњих граница не тражимо.
Све што друго чујеш, знај даје лаж.
Нема дана да те Гина не помиње и једнако ме тера да ти пишем. Пошто смо

седам дана моловали кућу и спремали за Ускрс и славу, данас смо мирни и на
дивној пролећној месечини, на нашој тераси ја ти пишем ово писмо, јер смо сада
нашли времена да ти се људски одужимо са овим писмом, које у ствари има
информативни карактер, како би био о свима стварима потпуно обавештен. Милана
слабо виђам јер је преоптерећен својим пословима, за које се разуме да су у овом
бурном времену, врло важни. Иначе, хвала Богу сви смо добро, како ја и Гина, тако
Милан и Мића а снаја Јелица нам се ових дана вратила из Рима где је била месец
дана у гостима код свога брата посланика у Италији.
Надамо се, даје све код тебе релативно добро, јер знамо да си под добром
негом. Крум и Олга већ ти угађају колико могу а ти немој бити нервозан него мало
и њих послушај, јер на млађима свет остаје каже наш народ. Чувај се овог
превртљивог пролећа, јер се лако назебе због промена времена. Надам се да ће те
писмо затећи у повољном здрављу, што ти ми сви, из свег срца желимо. Драго ми
је да сам ти писмо писао баш пред Ускрс и Крсно име, како би ти честитао заједно
са Гином Ускршње празнике и Славу да их у здрављу и весељу дочекаш и
проведеш само чувајући се да у јелу и пићу не претераш а иначе баци бригу на
весеље па "терај кера" док можеш, јер чини ми се да то најбоље лечи и помаже.
Напослетку те лепо молим да ми на ово писмо кратко одговориш да би знао
да си га једном заиста примио, јер у противном, прошла би ме жеља заувек да ти
пишем а да ти писма не примаш. Поздрави много Крума, Олгу и Магдалену и реци
им, да и њима исто тако честитамо наступајуће празнике да их у здрављу и весељу
дочекају и проведу. Па после ових празника ударићемо на два безмесна дана преко
недеље и на остала ограничења у исхрани, јер је крајње време да и ми, као остали
свет мало притегнемо кајиш, пошто смо се заиста много разупарили и не знамо шта
нам
је доста.
Тебе срдачно поздрављамо са свима твојима и желимо ти окрепљења и
здравља, па да нам опет дођеш, да претресемо старе ствари и да се сити
изоговарамо света и нашег и туђег.
Воле те и грле увек твоји
Гина и
Бошко.
ДОПИСНИЦА МИЛАНА НЕДИЋА СВОМ БРАТУ РАДОСАВУ
У Београду,
25.ХI 1941.
Драги Радо,
хвала ти на сећању и карти од 20. о.м. Немој очајавати. Ти знаш како је у природи:
навуку се облаци, севају муње, загрми, мислиш све пропаде, па опет дође сунце и
све је добро. Тако и твоје здравље, на пролеће биће боље и дај Боже. Као што знаш
ја сам велико и тешко бреме примио на своја плећа. Даће Бог све ће добро бити.
Теби и твојима шаљем поздраве и жеље за добро здравље, а остало како се
може.

Воли те и грли твој брат Милан Поздравља те Јелица. Мића ће доћи скоро кући.

Београд 29
септембар 1940 год
ПОТПРЕТСЕДНИК БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНЕ
Драги Радо,
Примио сам твоје нељубазно писмо и нисам ти одмах одговорио зато, што
ништа позитивно нисам свршио. То чиним данас кад сам сигуран да овог пута
премештај неће изостати. Пре него што би ти дао преглед рада и резултата по
питању премештаја Олгиног, хоћу да те изведем из једне заблуде у којој не смеш
дуго да останеш ради себе. Ствар је у овоме, немој погрешно да мислиш да је
Југославија прћија браће Недића и да су они у њој свемоћни и што год захту мора
им се учинити.
Сви ми Недићи и данас, најобичнији смо смртни људи по најмањег утицаја
тамо, где се нешто моли и тражи. Молимо и ми, те још како, негде наиђемо на
разумевање, негде де, негде свршимо а негде пропаднемо. Ти мислиш само треба
написати писмо а ми да проговоримо па је ствар свршена. Тако у ствари није и за
доказ мог тврђења треба да знаш да сам ја ради Олгиног премештаја био два пута
код г. Боже Максимовића, три пута код његовог помоћника г. Јакшића, једанпут
код г. Корошца и двапут код г. Богдановића и нису хтели да газе закон, јер је
потребно да има 10 година службе па да рефлектира на варош. Као што видиш није
тако глатко ишло како ти то замишљаш у Алексинцу по оној народној пословици
"Коме је Бог ујак, лако му је светац бити".
Једва данас сам успео да издејствујем решење по коме ће бити, не
премештена, него додељена на рад у Алексинац и преда мном је г. Богдановић
издиктирао секретару наређење за њу. Тако се после три месеца запињања и рада а
не нерада како ти мислиш ово питање повољно окончало. Свесни смо ми сви
неприлика које је имала и претрпела с порођајем и одласком на стару дужност, а
зар мислиш да их други немају, чак и веће?
На све остало уздржавам се да ти дам одговора јер си старији брат и у
нервима мало попустио, али ако ми се да прилика нећу ти остати дужан одговора
јер ја волим чисто стање.
Мислим да ћеш се сада смирити и бити задовољан кад знаш да сте једва једном
скупа сви, па те у том уверењу срдачно поздрављам, тебе и твоје, желећи ти свако
добро.
Прими поздрав и од Гине и свих наших твој увек доброжелећи ти брат

ПИСМО МИЛУТИНА НЕДИЋА свом брату РАДОСАВУ
Београд,
10/VII 1942.

Драги мој Радо,
По твом писму од 7. т. месеца урадио сам што се могло урадити. Милану
нисам о томе ништа говорио, јер се он не меша у министарске ресоре, нарочито не
у појединачним и личним питањима. Он може имати удела у питањима крупне и
начелне природе, али избегава свако мешање у све изван тога. То треба да имаш у
виду убудуће.
Ја сам предао молбу преко једног пријатеља, који ће још данас о томе
говорити с ким треба. Једном речју, учињено је све, па шта буде могуће учиниће.
Ипак је твој пријатељ требало солидно да учи и да ради. То би најбоље било. Један
одличан ђак може место петице добити четворку или тројку, па можда и пасти из
једног предмета, али не може пасти из четири. А онога, који је траљав, лако је
оборити из свих осам предмета. И тако се дечурлија мангупирају и не раде, па онда
ја треба да мољакам.
Мило ми је што видим да си мало живахнуо. Рука ти је још сигурна, а ако
где и врдне, кад су свих осамдесет година хвала Богу ту. А што је још важније и
памет те одлично служи. Писмо ти је смишљено, концизно и уопште одлично
сложено. Ја бих био задовољан да ме тако служи памет у твојим годинама, ако их
уопште доживим!
Ти, стари мој, буди јунак па се бори са старошћу, онако исто као некада са
младошћу, ловом и краканлуцима. Не дај се, држи се јуначки, старост је старост, па
и болест мора чешће да је посети. А ти се држи и брани, очувај чврсту вољу да
живиш још коју годиницу, да видиш како ће се свршити ова светска скаламутња и
шта ће после ње бити.
Ја се бољем надам, не само бољем него сад, већ и бољем него пре. Наравно,
ако још народ буде паметан да нешто мало и политике води, а не само као
будалетина Тале да измахује мочугом, а њега бомбама по глави.
Дакле, очувај веру и веру за живот, да проживиш још коју годиницу, тако
некако да дотераш до деведесете, а онда нек умире ко хоће.
Ја сам добро. Прилично сам се опоравио од заробљеништва. Тамо сам био
изгубио 26 кила, а до сада повратих пола. Оне друге половине џаба било! Нити ми
треба нити је имам су чим намицати ни одржавати. А и тако не примам ни плате ни
пензије. Јелица је такође добро и много те поздравља. Наско је добро и већ четири
месеца служи у Служби рада. Сада копају водовод у Макишу код Жаркова.
Поздрави много Магдалену, Олгу, Крума и њихову бебу.
Тебе грли и
љуби Мића.
Бошко и Гина су добро, тако исто и Милан и његови.
Београд, 22.
јануара 1943
Драги мој Радо,

Јуче је Милан примио твоју карту од 17. јануара. Она нас је врло
ожалостила, јер видимо да си озбиљно болестан. Данас сам ти послао 10.000
динара, у две поштанске упутнице по пет хиљада. Милан и ја шаљемо ти по 3000, а
Бошко и Драга по 2000 динара. Нека ти се овај новац нађе, што каже народна песма
"да се храниш и ода зла браниш!" Па се недај, ти се стари курјак, стари ловац и
борац! Истина године су ту, и то хвала Богу, прилично поодмакле године, а
времена тешка и за млађе него што смо ми! Али ти си чврста и прекаљена раса, и
на невоље навикао, па се бори! Мора човек да се помири у првом реду са годинама.
Старост је већ сама по себи слабост, а кад и болест наиђе, онда наравно човеку није
лако. Ти си целога века био здрав, па се зато сада тешко мириш са болешћу. Али
кад човек превали осамдесету, онда је болест скоро редовно стање здравља, па га
треба филозофски примити и подносити.
Да је лакше путовати, ја бих дошао да те обиђем. Али је то данас до зла бога
тешко и за млађе људе него што сам ја. Па иако сам се прилично опоравио од
доласка из заробљеништва, ипак не смем да се излажем тешкоћама зимског
путовања под данашњим проликама. Здравље Боже, док време мало попусти, доћи
ћу на који дан у Алексинац да те видим и да се мало разговоримо.
Ја сам ти до сада био у доста тешким приликама, јер већ две године како не
примам пензију. А оно што од куће имам иде већим делом на дугове и повећане
режиске трошкове. О данашњој скупоћи и да не говоримо! Иначе смо и ја и Јелица
добро, а тако исто и Наско. Мислим да знаш да се он оженио! Није се оженио
рђаво, али ја нисам био сагласан да се жени овако млад, пре свршене школе и у
данашњим приликама. Али, најзад, ко зна зашто је то добро.
Милан је такође добро. Био је последња два три дана назебао, те није
излазио, али је сада опет добро. Тако исто и Драга је мало назебла, као и Ружа, па
ћемо ја и Јелица ићи прексутра у недељу да их обиђемо. Бошко и Гина и њихови
добро су. Сви те ми срдачно поздрављамо и грлимо и желимо ти да се што пре
опоравиш и придигнеш. Поздрави Магдалену, Олгу, Крума и њиховог Душка.
Тебе, драги мој Радо грли и љуби
твој
брат Мића.

СПАСИЛАЦ СРБИЈЕ У XX ВЕКУ
И ако су ови редови намењени предговору за ново издање досадашњих
говора генерала Милана Недића, ја се нећу задржавати на тим говорима. У свом
чланку „Живе опомињем, мртве оплакујем", забележио сам, као хроничар, оно што
са националног гледишта чини психолошку срж у тим говорима. Овде ћу се сад
дотаћи личне психологије самог аутора тих говора, уверен да ће и будући
историчар, после педесет и сто година, донети исти суд кад буде писао о генералу

Недићу као историској личности.
*
Историчар ће на првом месту испитивати време у коме је генерал Недић
живео. Та историска анализа времена обухватиће не само два светска рата него и
разлику у узроцима и последицама оба рата. Та разлика је огромна не само са
гледишта политичке него и културне историје човечанства.
У прошлом светском рату водила се борба за постизавање материјалне
превласти. Садашњи рат изгубио је тај првенствени значај старих ратова. Сад се
борба води око духовне превласти у свету. Без те превласти, никаква материјална
победа, никакав политички империјализам не би се у будућности могао одржати.
Светска хегемонија Велике Британије морала је пропасти, јер се оснивала само на
пролазној победи материје а не и на трајној надмоћности духа.
Садашњи светски рат не води се само између две супротне политичке и
друштвене идеологије. Са филозофског гледишта он претставља двобој између две
супротне политичке и друштвене идеологије. Са филозофског гледишта он
претставља двобој између материјализма и идеализма, а са политичко-социолошког
борбу између плутократско-бољшевичког деструктивног интернационализма и
социјално-конструктивног здравог национализма. Он претставља епохални сукоб
између два супротна схватања о поретку у свету.
Једном речи, он има значај опште светске револуције којој је циљ зидање
нове зграде на старим али ојачаним темељима, а не уништење људске породице,
људске културе и људског достојанства.
Та револуција је отпочела још пре двадесет година, а садашњи рат је само
њена завршна фаза. И никад у повесници човечанства иницијативе појединих
личности, улога великих људи, није била од тако пресудног утицаја као у овом
историском раздобљу.
На супрот мржњи и борби класа, Мусолини је завео солидарну сарадњу
свих друштвених слојева једним корпоративним системом који обухвата целу
нацију. На супрот интернационалном комунизму, Хитлер је положио темеље
националном социјализму, потчинивши капитал производњи а производњу нацији.
Он је на место мртве речи о диктатури пролетеријата поставио живо биће нације
као највиши материјални и духовни циљ, коме треба да се подвргну сви други
циљеви и према коме да се стварају и крећу све установе новог душтвеног поретка.
Он је схватио социјализам као негацију марксизма као динамички изражај
људски природних - духовних и материјалних стремљења, а не као скамењену и за
живо људско биће убиствену формулу. У либерално-плутократском као и у
совјетско-бољшевичком поретку економска организација почива на трилогији
народ, привреда, капитал. Хитлер је потпуно преокренуо ред у тој трилогији,
стављајући капитал у службу привреди, а привреду у службу народу. Суштина
његове социјалне реформе лежи у динамичној снази социјализма како га је он
схватио, тј. у стваралачким тежњама национализма, а не у разорним фикцијама
интернационализма. Прве претстављају социјалну истину, а друге антисоцијални
софизам.
У Француској, маршал Петен је одбацио демократску илузију о једнакости и
политичким правима, и на место јединке ставио је породицу као основну органску
ћелију друштвеног и народног живота, из које се природно рађају сва права и све
дужности. На тој истинској подлози извршиће се национални препорођај
Француске, а не на филозофском материјализму и лажним догмама револуционара

из осамнаестог и деветнаестог века, који су и довели до духовног слома
Француског народа.
Генерал Недић, постигао је за годину дана - и то под најтежим околностима
- успехе за које се не може рећи да су незнатни. Он је одгурнуо идолопоклонство
према мртвом броју као „извору и утоци власти", одбацивши појам о демосу као
самовољном суверену, и вратио је српском народу стари дух задружног већања и
патријархалног поштовања умних и моралних вредности код људи.
Специјално уређење, коме генерал Недић полаже темељ у Србији, има корен у
оним вековним облицима породичног живота, изаниклим из крвних веза у
задругама и братствима, и урођеним једном земљорадничком народу као што је
српски народ.
Тај српски народни социјализам разликује се тим својим специфичним
обележјем и од фашизма и од национал-социјализма. Он је ипак ближи овом
другом него првом. У природном задружном оквиру јединка налази реалнију
подлогу за свој опстанак и јаче јемство за свој умни и морални развитак него у
корпоративној апстрактној повезаности.
Досадашњи успеси генерала Недића признати су не само у нашој земљи
него и на страни. За даљи препорођај српског народа, ти су успеси од пресудног
значаја. Зато вреди, бар у најкраћим потезима, истаћи на овом месту главне личне
особине генерала Недића као човека и као оца Србије. Сетимо се само оне слике
која је крајем лета прошле године лебдела пред очима свих нас, када се генерал
Недић ставио на чело Владе народнога спаса.
Србија је била на умору. Одјеци наше народне трагедије раздирали су нам
душу као звуци звона на погребу најмилијег нам бића. Гриже савести и сузе плача
сливале су се у једну неизмерну реку народног очајања. Заставу, коју је генерал
Симовић онако срамно бацио у прашину, генерал Недић је јуначки пригрлио и
почео око ње искупљати Србе и са њима чистити земљу од страних злочинаца и
домаћих изрода. Његови витешки појмови о части и образу, наређивали су му да
лојално испуњава своје дужности према окупаторским властима.
Има разлике између оних који стварају историју и оних који на њој само
сарађују. Први су национални хероји Други могу бити или претставници
интелигенције, или војници, или привредници, или сви заједно, то јест у главном
народ.
Генерал Недић данас ствара историју Србије, а други који му на том послу
помажу само сарађују.
Он, као глава, мисли за све, има стално главни проблем пред очима и управља
поуздано својим бродом, не губећи ни по ноћи ни по дану главни циљ из очију. Он
даје у исто време и подстрек свима који му својом сарадњом помажу.
У вођењу и организовању српског народа, генерал Недић не изостаје иза
наших великих државника. Нарочито између њега и Николе Пашића има великих
сличности. Обдарени правом државничком памећу, и један и други гледају
трезвено на народ - и разликују праву политику од авантуре у политици. Озбиљан
државник, говорио је Пашић, корача увек полако и опрезно напред „као да гази по
трулој дасци". Присебност и обазривост биле су главне карактерне црте његове
политичке методе. Генерал Недић се одликује тим истим особинама. И по умној
техници Недић потсећа на Пашића. Обојица размишљају полагано и тихо, окрећу и
загледају сваки проблем са свих страна. Недић дуго кува у себи сваку ствар. Он се

не захуктава.
И за Пашића мислити и расуђивати значило је то исто што и обављати сваки
други посао који је озбиљно а не на врат на нос", врши. Шепртље у политици и
политички пустолови увек су опасни. И једни и други били су у „влади народне
пропасти" сјајно заступљени. За смерове енглеске политике није могло бити ништа
повољније.
Пашић није никад веровао Енглезима; ни генерал Недић им не верује.
Лукавство у методама и безобзирна себичност у циљевима енглеске политике
уливали су и једном и другом неповерење и опрезност.
Нарочито она врста преваре, којом се англосаксонски дипломати стално
служе како у миру тако и у рату - блеф -вређала је здраве моралне појмове Николе
Пашића и генерала Недића. Политички „пиклокети", као и обичне вашарске
сецикесе, траже и налазе наивне жртве на сваком људском панађуришту. Стога и
генерал Недић стално опомиње Србе да се не поводе за таквим варалицама.
Између генерала Недића и Николе Пашића има и других додирних тачака.
Погледи и једног и другог на живот, породицу и народ, носе строги патријахални
карактер. Обојица су прожети истим верским, моралним и националним осећајима.
Поред свих тих сличности, има ваљда и неке разлике између Николе Пашића
и генерала Недића, може нам неко добацити. Очевидно, има, Пашић је био
кунктатор и остављао је догађајима да га носе и да управљају његовим одлукама.
Генерал Недић је одлучнији. Он не развлачи ствари.
До одлуке он поступа с опрезношћу државника, а после одлуке он приступа
извршењу са брзином војника. То су најбоље показали његови успеси у борби
против комунизма.
Разлике су можда мање између генерала Недића и кнеза Милоша. И један и
други били су и државници и војсковође. Пашић је био само државник. Недић је из
села Орашца близу Аранђеловца; Пашић је био из „Шоплука". Само је Шумадија
давала у исто време и велике државнике и велике војнике. И Милош и Недић су
рођени у истом крају, у срцу Шумадије. Обојица су одиграли и исту улогу у
историји српског народа: под првим је Србија васкрсла у деветнаестом веку, а под
другим у двадесетом.
И Недићу као и Милошу главни задатак је био сачувати Србију од сваке
опасности и уздржати Србе од сваке непромишљености. И под Милошем је
пропаганда са стране, нарочито из Енглеске, хтела да изазове устанак у Србији
против Турске а у корист грчких хетериста, као и под Недићем устанак против
Немачке а у корист совјетских партизана. И један и други су то на време, са
одлучношћу државника и војника, спречили
*
Генерал Недић је спасао Србију од пропасти. Он је одбранио српски народ
од комунистичког зла и националног расула. То је његова унутарња заслуга. Пред
страним светом он је успео да издвоји име српског народа од безимених туђинских
агената и домаћих грешника, због којих је Србија поднела толике невоље.
Суд историје ће утврдити да су време у коме је генерал Недић живео и
средина у којој је делао показали и доказали, да је његово место у Пантеону наших
националних хероја. Он ће се у историји српског народа славити као велики
народни вођа а још више као велики човек из народа.

ДЕКЛАРАЦИЈА ВЛАДЕ НАРОДНОГ СПАСА
Драга браћо и сестре
Говори вам ваш брат армиски генерал Милан Недић, претседник српске
владе. Говорим вам из дубине српске душе и срца, честито и поштено, тако ми Бог
помогао!
Данас српски народ преживљује најтеже дане откако се доселио у ове
балканске земље.
Априла месеца ове године изгубили смо слободу и државу, а сада нам прети
опасност да изгубимо народ. Нашом лепом земљом чује се лелек, јаук и плач.
Устао је брат на брата. Пале се жита, тешка замука радног света. Руше се јавна
добра, убијају се сеоски домаћини по равној Мачви, Шумадији, Поморављу.
Пролијева се нештедимице српска квр. Питам вас: зар није било доста проливања
српске крви? Зар није било доста мука и патњи, болова и суза, рушења згаришта,
него су чак браћа ударила једно на друго. Хоће у грађански рат. Нешто што је
најстрашније. Као да хоће да се испуне речи наших непријатеља: „Да ће друмови
пожелети Срба..." Али у име ваше ја им узвикујем: да ће се преварити; догод тече
јуначка крв у српским срцима и догод је чистог српског народног разума, неће то
бити. Наћи ће српски народ свој прави пут.
Дошао сам на владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби; да
завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под
српским барјаком. Сама слога Србина спасава. Шта ми можемо сада да учинимо!
Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканаом светском мору. Данас се
врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи, нити одмоћи.
Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари извуче обично
дебљи крај. Решио сам се да народ поведем правим народним путем: да гледа своје
интересе и да се сачува од истребљења. Образовао сам Владу народног спаса. Она
вам даје данас овакву изјаву:
ДЕКЛАРАЦИЈА
После непуних пет месеци од једног несрећно започетог и још несрећније
завршеног рата, у којем је наш народ изгубио слободу и независност и све тековине
своје столетне мучне борбе, Србија и српски народ добили су своју владу, која ће
самостално, под надзором немачког војног заповедника у Србији, руководити
пословима своје земље.
Влада долази на управу у тренутку, кад у земљи понова праште пушке и вије
се дим на згариштима наших домова, а српске мајке и сестре завијају се у црно.
И овога пута то су они, који служе туђинским интересима или су заведени
туђинским агентима, који су узрок новог страдања српске земље, страдања које се ако се одмах не прекрати - може претворити у потпуну пропаст.
Да властитом снагом српског народа спречи ту пропаст, дошла је нова влада.
Она је добила право да слободно организује живу народну снагу национално и
ради оружане одбране, и да је употреби за спас своје земље и свога народа. То је
њен први и најважнији задатак.

Ако у томе успе, а она у томе мора успети, она ће своме народу за зиму која
претстоји обезбедити хлеб и огрев. У нашој земљи има и жита и угља и дрва.
Победник у рату и окупатор наше земље није их уништио и не жели да нам их
узме. Али их уништавају они који, служећи туђим интересима, позивају народ на
буну, они пале жита, руше саобраћај, затварају руднике, спречавају рад у пољу, у
шуми, у вароши као и на селу. Под изговором да све што се ствара у нашој земљи
служи туђину, и да стога не треба радити већ рушити, они ће оставити наш народ
без средстава за живот. И узалуд ће он чекати помоћ са стране, она ни откуда неће
доћи, као што није дошла ни шестог априла.
Влада, која је израз воље српског народа за живот и концентрација његове
националне снаге, неће допустити да рушилачки елементи, ма како се они звали
добијају превагу и доведу земљу до анархије и пропасти. Она позива српски народ
да јој у томе помогне, да из своје средине избаци све оне који му сметају, да се
свом снагом посвети раду за обнову своје земље.
Само предани рад може да уклони рушевине које је на свим пољима оставио
несрећни рат за собом, и да поврати вредности. Наше национално богатство: земља
и шума, руде и вода, мртав су капитал и нико их неће оживети до једино наш
смишљен и истрајан рад.
Да врати земљу дисциплинованом националном раду, влада ће увести
обавезну службу рада, под руковођењем посебног министарства рада. Ова служба
има у исто време да буде велика школа националне дисциплине и рада за
заједницу.
Када поврати мир и обезбеди ред, влада ће се посветити даљем привредном и
социјалном изграђивању Србије, и на тај начин спасти језгро српског народа за
његово јединствено и слободно учешће у будућем мирном изграђивању Нове
Европе, заједничке домовине, која има да пружи сваком народу широке
могућности за слободан развој његових снага на добро целине.
Српски је народ свестан даје судбински повезан за народ Европе и он је у
овом рату умео да оцени витешко држање немачког војника. На његово
пријатељство он ће одговорити својим пријатељством. Само то одговара витешком
карактеру српског народа. И уколико пре он буде властитим снагама савладао
рушилачке елементе у својој средини, утолико ће се пре немачка војска посветити
својим властитим задатцима.
Велики Немачки Рајх, иако победник у рату неће да буде непријатељ српског
народа. Он нам је данас повратио право на употребу народних знамења: Грба и
Заставе; верујемо дубоко да ће сутра имати пуно разумевање за животне потребе
српског народа.
Влада неће ни једног тренутка заборавити на те потребе. У томе погледу, као
и у погледу заробљеника, избеглица и у погледу унутрашње управе, влада је самим
преузимањем своје дужности, обезбедила побољшање услова које ће постепено
доћи до изражаја.
Она стога мора захвалити, у име своје и нашег народа, Великом Немачком
Рајху и његовим претставницима у Србији на великој политичкој увиђавности
којом правилно оцењују дух и потребе српског народа.
Одајемо јавно признање и хвала досадашњој управи комесара, који су се
заложили, несебично и патриотски, у најтежим часовима нашега народа после
катастрофе од шестог априла, те ублажили преголеме невоље, јад и чемер

обезглављеног српског народа. Стварање српске владе је видан напредак у
постепеном повраћању српског народа самом себи. Она је добила шира овлашћења.
За њу и цео српски народ то значи не само већа права, већ и веће дужности према
самом себи. Да их до краја испунимо, то је наш свети задатак и наш спас.
То вам је, браћо и сестре, изјава српске владе.
Од вас тражимо поверење, помоћ и времена за дела. Све ово само за срећу и
опстанак нашег много намученог народа.
2.
септембар
1941.

ПОСЛАНИЦА СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ
ОМЛАДИНО НАША, ДЕЦО СЛАВНИХ ПРЕДАКА
СИНОВИ ОТАЏБИНЕ НАШЕ,
Вама се данас обраћам, вама упућујем свој позив, јер сте баш ви, уместо да
будете ослонац, обновиоци и изградиоци земље своје, учинили највише да још
болније закрваве и овако тешке ране њене. Несрећна туђинска пропаганда
помутила је ваш вид и, збуњене и обмануте, гурнула вас да, баш ви, будете оруђе
пропасти народа свога.
Омладино српска, децо отаџбине наше,
Вратите се здравом разуму, српском разуму. Уставите се. Стојте. Не у
провалију, не у бездан у који гурате и себе и народ свој. Није српски народ то
заслужио од вас. Ма како да су паклени туђински утицаји који су вам душу
разорили, који вам срце отровали, који су вам ум помутили, ипак сте ви синови
народа српскога, покривени старом славом српском. И у данашњем сумраку блиста
она јаче него што је то светлост пожара, којим, гурнути туђином, ви палите своју
сопствену кућу, којим, заблудели и избезумљени, желите да спалите свој сопствени
народ.
Април месец ове године означио је југословенску срамоту, а не српску. Још је
жив народ витезова, који су славу своју пронели широм Балкана. Али, запамти то,
омладино наша, то није никада био народ паликућа, ни народ пљачкаша, нити
разбојника ни подмуклих убица из заседе.
Кроз читавих тринаест столећа ореол витештва осветљавао је пут српског
народа. Не дај, не дозволи, омладино српска, да те са тога светлог пута злокобни

туђински гласови одвуку не само у пропаст него и у нову срамоту.
Светао је, частан и јуначки био увек пут српског народа и такав мора остати. Ко са
њега скрене, отпадник је, издајник је свога народа. Не гледај ни лево ни десно,
омладино српска, гледај само на велике своје претке.
Дошло је пресудно време. Време када се мора мислити својом главом, српском
главом. Дошао је последњи час да вам се отворе српске очи, да кроз њих видите
бистро и јасно и догађаје и људе, а пре свега интересе нашег народа.
Децо моја,
Не трујте се пићем из отровног туђег брлога; напајајте се чистом водом са извора
здраве српске народне свести. Ту ћете једино наћи најлепшу историју коју може
један народ да доживи. Ту ћете ако само погледате, ако само духом својим
захватите, наћи дело својих отаца, и задрхтаће вам срце пред тим откровењем од
радости, поноса и страха.
Страха, јер ћете тек у томе тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан
био пут на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут,
на који су они хтели да вас гурну није пут части. То није пут јунаштва, јер
јунаштва нема без витештва. На томе путу нема победе. То је пут који води само на
згариште и гробље. Неславна згаришта и неславна гробља.
Омладино српска,
Нека у твојим младим срцима закуца опет онај херојски, витешки откуцај
којим је куцало срце српског народа кроз векове. Нека у теби живи увек само душа
наших праотаца и онда никад нећеш скренути са правог народног пута. Њиме пођи
данас већ, омладино, последња веро наша.
Крваве ране Србије. Да ли вас оне боле, омладино српска? Њена сте ви деца, у њој
сте први дах свој удахнули, прво вас сунце ту огрејало и прву сте реч у њој
прозборили. Зар има за вас нечег ближег, нечег приснијег, нечег дражег од
отаџбине, свете земље у којој леже кости наших отаца? Она је ваша и у срећи и у
несрећи. За њу су, једино за њу, а не за туђе обмане, милиони ваших предака као
јунаци и витезови умрли. Будите свесни да носите име Србина, име велико, име
тако славно и часно да вам данас, многим, не припада. То велико име, то је наше
највеће благо у нашој данашњици срама и понижења. Оно је једина звезда водиља
данас на нашем замраченом небу.

Децо моја, синови Србије,
Ја дижем славну заставу српску, заставу за чије су часно и неупрљано
лепршање милиони дали драговољно животе своје. Хајте под ту заставу вере и
наде, части и јунаштва, која ће одагнати од нас све патње и све поразе наше.
Прихватите је и носите је, чувајте је и браните је.

Омладино српска,

Ове моје речи су аманет и мој тестамент вама упућен. Кроз моју душу и моје
срце говоре вам они милиони из гроба који су славно, пожртвовано, пали на бојним
пољима вас ради, вама да буде боље.
Последњи тренутак избија.
Вратите се дому своме, огњишту очинскоме. Вратите се отаџбини.
Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете:
Све за њу, ништа против ње.
10
септембар
1941.
ПОСЛЕДЊА ОПОМЕНА СРПСКОМ НАРОДУ
БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ,
Данас хоћу да вам кажем горку и тешку истину. Нека нико после од вас не
рекне како није био обавештен благовремено о тешкој и трагичној садашњици
српског народа.
Србија се, у овом тренутку, налази на прагу грађанског рата. Приберите се и
схватите сву величину опасности које нам прете. Њихове претешке последице
сносиће и они који их желе и они који се против њих боре, и они који су криви и
они који су прави.
Од кога нам долазе те опасности?
Од оних истих који су нам већ тешка зла нанели; од оних који су допирнели
да се у априлу наш народ распадне, а наша држава пропадне.
Од оних, који су се ставили у службу туђину, верујући да ће данас, у данима
нашег страдања, у држави без слободе, најлакше остварити циљеве које им
комунизам проповеда.
После једног непотребног, изгубљеног војничког рата, ти заблудели синови
нашег народа запели су из свих снага да гурну Србију у један нови, грађански рат,
који би значио крајњу пропаст српског народа, његово заједничко самоубиство.
Браћо Срби,
погледајте истини у очи, па ћете и сами видети како су разбојничке банде
уложиле све напоре да до тога рата дође. Удружени са одбеглим робијашима,
најгорим олошем из нашег народа, па чак и са нашим непријатељима, они су сами
себе прогласили за највеће злотворе и душмане и Србије и српског народа.
Разбојничке банде руше пруге, мостове и тунеле у нашој земљи. Саобраћај
немачке војне силе они тиме ни мало не ометају, јер се ратне операције не воде
више ни на Балкану ни близу њега. Али зато овим се спречава довоз животних
намирница у наше градове, у којима српска деца треба да помру од глади.

Одметници уништавају наше угљене руднике, они растерују раднике који секу
шуму за огрев народу. Ови злочини погађају само и једино нас, и наше
становништво дочекаће зиму без огрева, а прве последице биће пораст смртности
код наше мале деце, породиља и болесника.
Не. Разбојничким бандама стало је до тога да се у земљи створи анархија, да у
очајању и залуђености устане брат на брата син на оца и отац на сина, да се српско
племе истреби, прво у међусобној борби, а потом казненим експедицијама оних
који нас окружују.
Срби,
Желите ли ви себи и својој деци ту безумну, непотребну пропаст? Желите ли
да се затре српско племе?
Окупаторској војној сили ни мало није тешко да за најкраће време сврши са
свим одметницима. Лажу вас они који вам говоре како за то сада нема довољно
снага. Сетите се само како су вас ти исти лагали пре шестог априла, говорећи како
Немачка, која је растурила своју војску по Европи, нема довољно трупа да победи
Југославију. Сетите се како са својих милион и по војника Југославија није ни
десет дана могла да одоли ударцима тих истих трупа.
Тешко нашем народу ако окупаторским властима буде потребно да нам још
једном докажу како, и поред рата на Истоку, има и сувише слободних снага да нас
умире. Они који су изазвали рат од шестог априла имали су авионе да су чак и са
својим породицама могли да побегну. Не знамо како и где би се спасао ма ко од
оних који данас воде своје крваве чете по нашим шумама. Али знамо несумњиво да
би под ударцима тенкова, топова и авиона казнене експедиције, били уништени
многи српски градови и села и да би Србија била претворена у згаришта и пустош.
Браћо Срби,
Зар вам се у данашњим данима може отвореније и јасније рећи истина? Зар ће
и после овога бити потребно да се упитамо да ли није уопште помућен здрави
разум српског народа?
Не. Ми верујемо у здраву свест српског народа, ми верујемо у његову љубав
према својој земљи, ми смо убеђени у његово родољубље. Да би спречили тешку
пропаст коју би нам донела једна казнена експедиција, неминовна ако се не би
уразумили, ми смо од немачке војне силе примили управу земље и узели на себе да
организујемо сопствене народне снаге за одбрану Србије и српског народа.
Дубоко верујемо даје наш највећи национални задатак да спасемо од
уништења језгро српског народа, да му омогућимо да на миру дочека крај овог
страшног рата у коме велике силе воде борбу на живот и на смрт, и да бар тако
дочекамо дан ослобођења, када крај овога рата нисмо умели да дочекамо у својој
слободној великој домовини. Само ћемо тако одговорити заклетви коју смо дали
Краљу и Отаџбини.
Али испуњење овог светог задатка зависи искључиво од разумевања и одзива
нашег народа. Ми позивамо свакога без разлике да испуни своју дужност према
Отаџбини и према
нацији.
Да ли треба још да вам говорим и о страхотама грађанског рата? Упитајте о
њему руске избеглице. Погледајте само на некада плодну и богату Шпанију која и

данас крвари и није у могућности да, и без спољњег рата, своје рушевине подигне.
Упитајте и Србе избеглице које су са свих страна стигле на наше земљиште да ту
потраже спаса.
Здрави и свесни српски народ са презрењем прећи ће преко гласова из близа и
далека. Проузроковачи наше несреће носе у себи сами своју пропаст; ма какав
исход борбе био, исто онако као и онај мањи, прљави део чаршије и покварене
интелигенције која од уха до уха шири шапатом лажне вести које треба да помажу
рад на пропасти своје властите земље и свог рођеног народа.
Не штитимо ми њих, ту срамну мањину, већ желимо да спасемо ону часну
већину, онај здрави сељачки српски народ широм наше земље, оне наше јуначке и
честите домаћине на које данас насрћу одметници, пљачкају их, спаљују им домове
и убијају их. Њих да спасемо напрежемо ми своје и жртвујемо себе. Да спасемо
њих и да сачувамо здрави, поштени српски народ за слободну и независну Србију.
Зато изјављујемо: ми смо Влада народног спаса, ми смо изван и изнад сваке
политичке партије и групе, ми смо браниоци Српства и српског племена.

Браћо Срби,
Поштено и отворено, ми смо вам изложили стање у коме се земља налази. Без
скривања указали смо вам на све оне страхоте које нас чекају, ако се зло не
пресече, ако се против одметништва у нашој средини не боримо.
Судбина ваша, ваше деце, ваше земље и вашег народа у вашим је рукама.
Анархија мора бити уништена. Устајте, остављајте све Друге послове,
организујте се и приступајте одредима које шаље Влада народног спаса, сатрите
одметнике и разбојнике који желе да гурну цео народ у коначну пропаст.
Чујте наш позив, чујте наш крик за спас Српства. Чујте и похитајте јер су и
часови скупи, и сутра ваш одзив може већ касно доћи.
Обраћамо се и вама, грешници, верујући даје и међу вама већина само
заблудела. Дођите свести. Оставите шуму, пушку и бомбу. Вратите се породици и
дому свом. Вратите се своме раду. Оставите велике и силне, нека се они међу
собом објашњавају и споразумевају, не мешајте се у туђе рачуне.
Дајемо вам последњи рок. Сваки онај који се до 17. септембра врати своме
дому, а који није учинио никакво дело злочина, биће поштеђен законске
одговорности.
Оне који се и овом последњем позиву не одазову, уништиће српски народ, свестан
да, уништавајући њих, спасава себе.
Српски народе, упамти добро да ти је ово последњи час да осигураш себи
спас и опстанак у овој много напаћеној а благословеној земљи.
15.
септембар
1941.
ПОЗИВ СЕЉАЦИМА

ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ СЕЉАЦИ,
Вама хоћу данас да говорим. Ваши преци су стварали ову државу. Они су
ову земљу волели и гинули за њену слободу. И данас не лежи снага и будућност
Србије у исквареној чаршији већ у вама, српским сељацима.
Са свих страна добијам писма и поруке од мојих ратних другова, сељака, да
им кажем шта треба да раде или ме зову у помоћ.
Један ми пише: „Шаљи твоју војску у помоћ јер се више не може живети од
разбојничких банди. Гори зулум трпимо од комуниста него што су наши стари
подносили од Косова".
Други ме зове да му заштитим дом и село, јер ти тобожњи избавиоци националнокомунистички не само што убијају и пљачкају све што нађу већ и на образ насрћу.
Трећи вапије: »Аман спасавај. Ово нису Срби што овде убијају најбоље
српске домаћине. Из целога света се покупила фукара да затре име Србиново.
Ево код нас од три некаква политичка комесара који воде банде један се зове
Андреј Мазијанин, други Славко Бјондић, а трећи је чивутин«.
Ето, на те безбројне поруке, на вапај нашег несрећног народа који лудо
пролива своју драгоцену крв злочиначки заведен, одговорићу данас. Говорићу вам
чисто народски, као што сам то радио 43 године свога јавнога рада у народу. Јер ја
сам од ваше горе лист. Моје је село Орашац усред Шумадије близу Опленца и
Тополе гнезда Карађорђевића.
Када ми је пре месец дана понуђено да образујем Владу народног спаса, да
бих покушао да разумом спречим безумље које би српски народ одвело у коначну
пропаст, ја сам био савестан какав тешки терет примам на своје плећа. Имао сам да
бирам: или да гледам како се наш народ узајамно
истребљује у грађанском рату, и да га потом смрви казнена експедиција или да
заложим сав свој углед и поверење, којим ме народ одликовао, и да учиним све што
је у мојој моћи да га спасем од коначне пропасти.
Као Србину и српском официру, са којим су моји војници у ратовима
делили и добро и зло, није ми било тешко да се одлучим за ово друго и да се сав
заложим у служби српскоме народу, а против разбојника, одметника, пљачкаша и
паликућа. Јер ја не дам да српски народ ишчезне из ове много напаћене српске
земље.
И зато питам пре свега оне које је безумље захватило:
Зашто се борите? За чији рачун? Ви слушате сиренске гласове Лондона и
Москве и некакве тобожње станице Шумадије, која је у ствари у Египту, и из које
туђински плаћеници, безбедни и сигурни за рачун својих госа злочиначки шаљу
свој народ у смрт.
Знате ли ко вас и зашто оданде наговара да голоруки устајете против
окупатора, који је био показао необичну широкогрудост према нама?
Мислите ли да можете нешто учинити? Ништа. Изгинућете лудо. Доћи ће
једна за другом казнена експедиција. Слистиће ваша села, попалиће шуме,
поубијаће у тој борби целе ваше породице. Невини ће страдати исто као и
безумници и злочинци. Однеће вам се сва храна. Са чим ћете дочекати зиму? И
како ћете је дочекати?
Зар нисте могли са милион бајонета, са хиљадама топова да сачувате земљу, а
сада мислите са неколико пушака да отерате окупатора, који је победио све војске

Европе! Зар верујете да ће шака безумних пљачкаша и паликућа. и голорука раја
коју они терају са собом, ма шта моћи да учини против многобројних дивизија које
долазе са авионима борним колима, топовима, бацачима пламена и бацачима мина?
Да ли те је безумље потпуно залудело и ослепило, несрећни српски роде?
Они што свакога дана врече
Ко вас тера обезоружане у смрт, у пропаст.
на радиу из Лондона, Москве, Каира и Јерусалима? Зашто врече по васдан? Зато
што ће им госа, ако заћуте, да измакне чанак, па нема хлеба. Морају. Да би
безбедно у далеком свету живели, они продају крв свога народа.
Где је била Енглеска у априлу? Што не дође вама у помоћ? Ниједан Енглез
није хтео да подигне за спасавање Југославије, исто онако као што није хтео да
дође ни 1915 у помоћ Србији.
А где је била и та силна Совјетска Русија? Што нас она не помаже у априлу
месецу, но остадосмо сами самцити пред најјачом војском света, која нас прегази
као олуја.
А сад? Ако вас ништа друго не би могло да убеди како очајно стоје и
Совјетска Русија и Енглеска, то је овај злочиначки позив из Лондона и Москве да
их обезоружани, покорени Срби спасавају. Енглези ниједног јединог војника неће
да жртвују да би олакшали Совјетској Русији, а траже да ви устајете на оружје, да
би вас одмах окупатор слистио са земље, да у вашој ојађеној отацбини не никне
више ни трава, и да не буде више Србина.
Шта се њих тичу Срби и српске жене и деца и српска сиротиња. Шта је њих
брига што ће се разорити српски градови и села. Шта се све то њих тиче, само нека
се њихови интереси задовоље.
Већ сам вам једанпут поручио: немој да се мешате у обрачуне силних. Куд
сте ви потегли? Ви само можете да изгубите данас, немате шта да добијете осим
коначног истребљења Срба и Српства.
Српски народ има рђаву особину: наиван је, лаковеран. Може га лагати свако
до миле воље. Зар вас не лажу већ шест месеци они из Лондона и ови из Москве.
Свакодневно лажу.
Те »спас ће доћи пре него што мислите«, те Руси код Кладова, а Козаци у
долини Тимока. Они нама читају неку историју из Карађорђевог устанка, док су
уствари Козаци истерани чак из своје постојбине из Запорожја и Дона. Лажу
бестидно бесрамно и јуче и данас, и сутра и једнако. Лажу а ви им верујете до
изнемоглости.
Њиховим лажима има да захвали за своје страдање, за своју пропаст сада већ
умирена Мачва. Овај пребогати наш крај завео се за гласовима одрода и безумника,
пошао је за позивима Лондона и Москве. Истакли су црвене барјаке по општинама,
поставили црвене комесаре, поскидали крстове са цркава и заменили их црвеним
звездама. Оно што сам свима предочавао десило се. Дошла је казнена експедиција
немачка. Узалуд сада из Мачве зову у помоћ. Касно је.
Али шта се тиче оних из Лондона и Москве што је Мачва у црно завијена, што
је у њој више згаришта него домова, што су и криви и невини пропадали под
неумитним ударцима.
Сав олош са Балкана и море страних агената води те на кланицу, српски
народе, а ти као бесловесно стадо идеш за њима. Упитај се које је народности онај
потпуковник Мисита који је водио комунистичке банде око Крупња и Лознице?
Припитај се за порекло оних Бјондића и Мозијанина којих има на стотине и који се

сатански смеју твојој недогледној глупости и наивности са којом те у смрт нагоне?
У последњој секунди последњег часа дођи к себи заведени, заблудели српски
роде сељачки.
Чујте и почујте, браћо и сестре, Срби сељаци.
Ево, ти и такви људи воде пропасти твој дом, твоју земљу, твоје село, твој
народ. Знај: Окупатор је довео војску, за коју су ти тврдили да је нема, и казниће те
неумитно. Ти ћеш прво страдати, српски сељаче, а сви они бандити, сви они страни
плаћеници који су те у крв бацили, разбећи ће се.
И зато те у име Српства позивам: устај, брани своје огњиште од
комунистичких пљачкаша, разбојника и одметника од Бога и власти, од породице и
друштва, од цркве и вере. Знај да је ово света борба за одбрану Србије и Српства.
Са оружјем или без њега удри и уништавај црвене бандите где их стигнеш, јер ћеш
само тако наћи спас. Ако и паднеш у тој борби, спашћеш свој дом, спашћеш своју
децу, спашћеш српски народ.
Бог нека је с тобом јер он чува Србију, и моји одреди, који ти хитају у помоћ.
Сврстај се у њихове редове, ради твога спаса и спаса твоје деце, мили мој
српски сељачки народе.
Ето, браћо, то вам је мој одговор на ваша писма и ваша питања и то вам је мој
народни поздрав.
12.
октобар 1941
ОНИМ У ШУМАМА...
Вас све, који остависте своје српске домове, вас све, које избезуми туђинска
пропаганда, вас све, који толико зла причинисте своме рођеном народу, вас све,
који или не видите или нећете да видите да сте били и остали само жртве и
Лондона и Москве, питам:
Зашто се борите? Зашто проливате своју драгоцену, српску крв? Зар није
било доста жртава и крви, страдања и суза? Зашто завијате у црно и ваше и друге
српске мајке, жене и сестре? Зашто недужну децу остављате сирочићима? Зашто?
Због кога?
Бесциљно је то што радите.
Ја знам шта вас боли, ја знам шта ви хоћете да изборите. Узалуд. Немате за
то ви ни снаге ни средстава. Слобода је оно што је најдраже вама и српском народу.
Ми смо је изгубили. На тај начин којим ви хоћете да је повратите, не можете. Њу
треба повратити данас не снагом, но памећу. Не рушењем, него стварањем. Ми смо
с луде главе изгубили царство. Сад хоћете с луде главе да изгубимо народ.
Ви вашом безумном акцијом само изазивате одмазду окупатора. За једну
главу немачку узима сто српских. Је ли то хоћете ви? Желите ли ви истребљење
српског народа? Кажите шта ви хоћете? Ко страда? Ви бежите у шуму, а остављате
незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих
да доведете у опасност?
Знате ли колико ће рат трајати? Може ли српски народ то да издржи? За
првом одмаздом доћи ће и друга, трећа, па редом. Србаља биће све мање. И онда,
када буде требало да се чује глас српског народа, онда ће он бити немоћан. Њега ће

околни суседи надјачати као што су га и надмудрили.
Шта сте постигли досадашњом својом акцијом? Само зло. Само уништавање. Само
безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.
Богату Мачву, Поцерину, Краљево, Чачак, Горњи Милановац, Рудник итд.
претворили сте у ратна попришта. Пребројте жртве, које су од вас националкомуниста, како се ви називате, пале код Крушевца, Крагујевца и Краљева. Па зар
ћете тако даље? Зар ћете још да настављате јалову борбу која уништава српски
народ?
Знате ли колико је само сирочића остало без родитеља? Шта ћемо са њима?
Они су без заштитника. Домови су њихови изгорели, огњиште се угасило. Хоћете
ли овако даље?
Је ли то безумље? Је ли то опште лудило? Или је Стаљин толико драг да за
њега хоћете цео српски народ да жртвујете?
Доста је било крви и жртава. Доста је било страдања српског народа. Доста
његовог уништавања. Оставите оружје. Долази зима, а ви сте голи. Шума је зими
рђава мајка. Вратите се селу, деци својој, родитељима својим. Зар не видите да је
српски народ већ и сувише проређен?
Знате ли шта је данас нама неопходно потребно? Мир, само мир, потпуни мир да
видимо преголеме јаде наше и предубоке ране наше.
Не завијајте даље у црно наш несрећни народ. Нека бар у овом последњем
тренутку ваше срце закуца једном и за њега. Доста су вам ум и ваше срце били
окамењени, омађијани, пакленом дреком лондонских и московских опсенитеља.
Скините ту црвену копрену са ваших очију, погледајте око себе. Чујте. Не
оглушујте се о глас српског разума, о глас српског срца.
Ја вас позивам: положите оружје. Влада ће учинити све да се грешке и
грехови ваши опросте да се ране ваше, лудом главом добијене, излече да се ви
прихватите и збринете до суђеног дана. А суђени дан доћи ће по неумитном току
историје. Ви сте баш до сада све чинили да српски народ постане немоћан, онда
када треба да каже мушку реч и када треба Да обезбеди своју будућност.
На вас ће пасти одговорност што сте били мали у великим тренутцима, што
сте били слепи код очију, те нисте видели јасно и бистро догађаје. Као орао је
српски народ увек гледао напред у догађаје. Ви сте имали хоризонт кртице. Ваше
су уши биле затворене за узалуд вам слате крике Српства.
Само српском народу сте ви дужни служити и никоме више. Не поводите се
за излапелим мозговима којекаквих лордова, саможиваца без душе и срца, без
икаквог осећања за опстанак нашег народа.
Опет, вам кажем:
Мислите само својом српском главом и српским мозгом. Ово вам говори ваш
стари ратни друг, ваш командант и у првом и у овом светском рату.
Хајдете к њему. Он је ваш и друг и пријатељ, и заштитник и командант, а
више од свега и душом и срцем Србин.
2. новембра
1941
ПОРУКА СРПСКОМ НАРОДУ

ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, СРБИ И СРПКИЊЕ,
Вечерас морам прво да вам кажем ово:
Говорим вам из Београда, за који зли језици, с оне стране океана, тврде, како
ће га немачки авиони скоро претворити у прах и пепео, као што су то, тобож, већ
учинили са Чачком и Ужицама.
Ви сви знате да је ово злонамерна неистина у коју нико паметан не верује.
А сад чујте моју поруку:
Кад сам вам упутио проглас Владе народног спаса 1. септембра ове године и
апеловао на вас да се дигнете свим својим бићем и свом својом снагом противу
комунистичке аждаје, која копа гроб српском народу, био сам уверен да ћете ме
разумети, схватити и помоћи. Благодарећи том вашем великом поверењу, које ви
имате у мене, ја сам, хвала Господу Богу, успео. Почело је смиривање нашег
народа. Почело је завођење реда и безбедности, и то ће се продужити до коначног
мира нашег народа и потупног истребљења комунизма из његове средине.
Данас долазим да вам свима, моја драга браћо и сестре, Срби и Српкиње,
кажем хвала, што сте ме помогли и што сте једноднушно устали противу те
немани, непријатеља рода човечанског и српског напосе.
Браћо и сестре,
Ја верујем, тврдо верујем у српски народ у његову животну снагу. Он ће
потпуно оздравити, ма да је био тежак болесник. У његовој средини за последње
две деценије накупио се наш и белосветски олош и спремао се да му поједе
панаију. Видевши то, скочио сам и прихватио српски барјак бачен у запећак,
подигао га високо и позвао вас све добре Србе, под њега. Ја вас нисам звао себе
ради, но вас ради, ради Српства и мајке Србије. Олош који је нагризао здраву срж
српског народа, јамчим вам, истребићу сасвим, и он ће отићи у неповрат, а српски
народ живеће на векове.
Срби,
Наша је света дужност сада да се што пре и што више смиримо, повратимо
снагу, исцелимо тешке и предубоке ране наше. Да спасавамо нашу наду и
будућност, нашу узданицу, нашу омладину. Повратимо јој оно што је са мајчиним
млеком усисала: Србизам. Само за Србију да живи и само за Србију да мре.
Иду крупни догађаји. За те догађаје треба и много снаге и много памети. Све
те снаге треба да су уједињене. Ми не би доживели априлску трагедију да смо били
сложни. Сетите се: онда два Србина нису била заједно. Сваки је вукао на своју
страну. Јалове политичке борбе упропастиле су нас и учиниле да Српство не буде
велико, да Српство не буде снажно, да Српство не дође до изражаја.
Браћо и сестре,
Народи могу избећи велике катастрофе само кад имају једну јединствену
народну душу: дакле, само кад су сложни. То мора убудуће да буде велики
народни програм васколиког Српства, да једнако мисли, дише живи и ради, да буде

сложно, јер смо са неслоге увек страдали и страдамо.
Оно што смо доживели и што памтимо, то је велика казна Божја. Руку на
срце и признајмо, заслужили смо. Пљунули смо на сву нашу лепу прошлост традицију која крепи, снажи, лечи, брани своју, која је темељ Српства, која је била
колевка наше народне душе, наше славе и величине. Заборавили смо на васпитање
деце своје. И десило се чудо, страшно и невиђено: син је устао на оца, кћи на мајку.
Изгубила се честитост и поштење, образ и срам. Наши непријатељи разарали су
наше светилиште, наше огњиште - нашу породицу, уносећи у њу отров
интернационализма и кому-низма. Њу нашу породицу, морамо спасти, нашег
опстанка ради, наше будућности ради. Да нам буде што је била -жариште Српства,
његове мисли и његовог опстанка.
Браћо и сестре,
Одбаците материјализам. Он је отровао наше друштво. Он је отровао многа
срца, он је довео до тога да немамо ни сажаљења, ни хришћанске љубави, ни
осећаје према ближњим и невољним. Нити се Бога бојимо, нити се људи стидимо.
Знајте, што год више имате, то је на штету свога ближњега. Ви сте сити и пресити,
а други се због тога злопате и тешке часове и дане проводе. Будите и добри
Хришћани и добри Срби. А српски народ одликовао се увек самарићанством.
Чујте ме сад: Морамо учинити све да убудуће у нашој »Великој Србији«
буде крова, хлеба и рада за све добре и честите Србе. Онда ће нам она бити опет и
мила и драга и светла и једина. Опет ћемо се око ње једине прикупити и неће је
никаква бура моћи да поруши, збрише и упропасти као данас.
Срби,
Хајдете са мном, будућност је наша. Појављује се сунце на хоризонту, ако је
још зубато, ипак је сунце. Лажу вас доушници, који вам стално шапућу како су нам
Немци највећи непријатељи и како хоће да нас истребе, раселе и упропасте. Ви не
знате историју, али ја вам велим даје њихов осећај правичности врло близак нашем.
Треба само да покажемо сву своју добру вољу и готовост у погледу завођења реда
и рада на нашој обнови. Уверен сам да тада велики немачки Рајх неће нам
ускратити могућности да и ми дамо свој прилог новом европском поретку. Немачка
није била наш непријатељ. Она то није ни данас, и зависи од нас да не буде ни
сутра.
Драга браћо и сестре, Срби и Српкиње,
Поклоните ми и надаље веру, да вас Влада народног спаса поведе српским
националним путем са кога нећете моћи никада више скренути и пропасти. Тај је
пут историјски, народни пут, којим су Срби вековима ишли, прав, широк, већ
уравњен толиким српским покољењима. Ваистину вам кажем: само тај пут води
вас данас срећи, лепшој будућности и вечитом животу Србадије.
3.децембар
1941

ДРУГА ПОРУКА СЕЉАЦИМА
ДРАГА БРАЋО СЕЉАЦИ,
Ово је други пут како се право обраћам вама. Први пут сте ме послушали.
Говорио сам да се дигнете противу комунистичке куге, јер ви нисте и не можете
бити комунисти. Ваши претци нису били бољшевици но јунаци, људи домаћини и
Срби. Држим да се нисте покајали, што сте одбранили ваш дом, српско огњиште,
ваше село и српску земљу. Када сам вас ово саветовао, говорио сам истину. И
данас хоћу да вам говорим исто тако. Тиче се опет вас, вашег мира и вашег добра.
Ви знате да свака земља има изрода, плаћеника, који су у стању за
сребреника и златнике и Христа Бога да продаду па и своју земљу да издаду. Вама
је познато да се таква једна група наших одреда прикупила око оног лондонског
радиа. Они за рачун својих госа, који их плаћају жеженим златом, свакодневно,
дању ноћу, шире лажи, отровне лажи, да би вас опет увалили у несрећу, у крв.
Мало им је што је српски народ дао толике жртве у животима и својим добрима,
што је угрожен, већ промукоше вичући: „Још крви, још жртава, још гините, будале
српске!"
Знате ли ко то виче? Они наши што удобно живе у Лондону. Нико њихов
овде нити је учествовао за спас вашу, нити ће мрднути прстом када буду летеле
ваше главе, кад буду горела српска села, кад се буду низала српска гробља по овој
намученој српској земљи.
Ти изроди чак вам саветују да не обрађујете ни земљу, да не сејете ни жито,
као да ћете тиме нашкодити окупатору. А то вам је оно исто као кад би ви сами
себи главу секли. Што ти енглески плаћеници не дођу овде међу вас да поделе
вашу невољу, вашу беду, немаштину, болештине, несигурности за живот и имање,
но из топлих клубова, уз чашу вискија вас туткају на све већу несрећу. Ви знате да
наши стари нису тако радили кад је народ допадао невоље. Они су остајали с
народом и делили његову црну судбину. С Косова не побеже ни цар Лазар, нити
побегоше његови доглавници; не понесоше злато собом у далеке земље, да на
довлету живе, него изгубише сви од реда бранећи отаџбину и народ -приволеше се
царству небескоме, а не пуном џепу и енглеском чанку.
Браћо сељаци,
Због прошлогодишњих немира и грађанског рата оста необрађена и
незасејана многа њива. То је велика несрећа по опстанак српског живља у овим
крајевима. Неће бити хлеба за народ ни хране за стоку, нити помоћи за нашу браћу
избеглице и оне из народних крајева. Настаће глад. Са њоме доћи ће ваздашњи њен
другар: болештина. Већ сада се осећа несташица у храни у многим крајевима, а шта
ће бити у марту, априлу, мају и јуну? 3бог јесењашњих догађаја и слабо обделане
земље још ће горе бити у зиму 1942 - 43 године. Све ово ви сами можете да
расудите и замислите. Помор је сигуран.
Зато немојте слушати хушкаче ни из Лондона ни из Москве, ни њихове

агенте у вашој средини. Њих има још, нажалост, доста међу вама. Вршите своју
дужност према самим себи, према вашој дечици, према вашим милим и драгим.
Обделајте и засејте сваку стопу српске земље. Обрадите је мушки и хришћански.
Останите мирни овог пролећа и радите овој домаћи посао за срећу и опстанак свога
дома, потомства и српског народа. Наши злодуси из Лондона хтели би да вас
коначно упропасте, да се побуните, па опет да дођу казнене експедиције. Онда би
те продане душе из Лондона пљескале, сатонски се цериле и узвикавале:
''Браћо Срби, јунаци и лудаци''.
Браћо,
да не би наступила глад зиме 1942 - 43 године, сматрајте за највећу и
најсветију дужност да извршите сада пролетњу сетву, у што већем обиму и са
унапред смишљеним планом. Засејте оно што је најпотребније и најкорисније у
овим тренутцима. Тражите семе од Министарства пољопривреде и исхране. Поред
пшенице и кукуруза засадите што више кромпира, пасуља, грашка, боба, уљаних
биљака: репи-це, соје, сунцокрета; и најзад, шећерне репе. Ове производе
користите за своје потребе, а можете их и уновчити добро, па за њих добити све
што вам треба за вас и за ваше ближње. Ви сте од искона Хришћани и добри Срби,
па то треба и да останете и у овим тешким временима.
Браћо сељаци,
Ето то вам је мој други савет, братски и рођачки искрен и некористољубив.
Ви сте ме пре послушали, нисте се покајали; послушајте ме и сада. Ја знам да ће
они из Лондона рећи: да сам издајник, јер вас саветујем да останете мирни. Они
вам говоре да се буните и гинете. Ја вам велим да радите. Наш је спас у раду. Они
вас саветују: да не радите, јер то није ради вас. Ја вам овако говорим што вас волим
и што знам како вам је, јер сам међу вама и са вама заједно, а они вас саветују да
гинете њих ради. Ја вам обећавам мирно, радно пролеће; они вас хушкају тајно и
јавно, да вам пролеће буде крваво, да опет Србијом завлада јаук и писак, да се
посеју згаришта и гробља, да завлада свуда само црна смрт.
Ја знам да ви то нећете. Ја знам да ви проклињете оне одроде и децокрадицу, који
тргују са српским светињама по Лондону. Ви знате да вам ја говорим из ваше
средине, познавајући и ваше жеље и ваше невоље и знајући шта је по српски народ
засада корисно, а они из Лондона подмирују не српске, већ туђе интересе и туђе
рачуне.
Зато, драга браћо сељаци, пролеће не треба да буде крваво по вас, како желе
они из Лондона, но корисно, српско пролеће, пуно рада, благостања и среће. Знам
да ћете ово
друго изабрати по сили вашег чистог ничим неокаљеног здравог сељачког разума.
Зато, браћо, нек вам је срећан и благословен посао!
18.
јануар 1942

ПОРУКА РАДЕНИЦИМА
ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ РАДЕНИЦИ,
Данас хоћу са вама и о вама да говорим. Ја сам ваш дужник. Зато ово сада
испуњавам своју дужност према вама.
У нашој великој народној несрећи када је устао, прошле јесени, брат на
брата и Србија била на прагу грађанског, братоубилачког рата; када су одрођени
синови српског народа нанели му страховите зулуме, покоре, и крвопролића: када
су бездушне банде изрода наших витлале овом напаћеном земљом; када се на чело
тих разбојника, одметника, паликућа и убица поред белосветских ала ставио један
део добро товљене народне интелигенције разуздане и избезумљене, сејући у свом
махнитом бесу уништавање и смрт, - у редовима тих несрећника нисте могли наћи
наше домаће раднике нити наше раденичке организације.
Ви сами знате, боље од мене шта је све радила црвена Москва да вас, српске
раденике, ухвати у своје канџе и да вас направи својим робовима, и управи противу
свога рођеног народа, да му ви будете џелати и убице. Шта је све чинила да вас
уврсти у којекакве интернационалне и мрачне организације, противне вашем
великом осећају народном, противне србизму.
Ви сте, браћо српски раденици, одбили то достојанствено, мушки, како то
приличи Србима. Били сте и остали само Срби. Остали сте, као што вам је мајчино
млеко казало, верни синови мајке Србије.
У зликовачким бандама комунистичким, које су у црно завиле велики део
Србије прошлога лета и јесени, ретко смо могли наћи ког радника, на фронту који
руши, пали и убија, али сте их нашли на другој страни, на фронту рада.
Браћо раденици,
Колико сам вас пута гледао, прошлог лета, у ране часове, тек што је сунце
изгрејало, како журним корацима промичете, и слабо храњени и слабо одевени,
грабите на свој посао. Посао стваралачки, док су оне банде црвених наших
крволока разарале, све што је јадни Србин вековима текао крваво, муком и знојем и
тешким жртвама.
И зато питам данас сав честити српски свет:
Ко поруши по Србији јавна народна добра? Ко разори железничке пруге? Ко
прекопа путеве? Ко диже у ваздух мостове? Ко онеспособи наше богате руднике те
данас оволико сви патимо? Одговор је кратак и језив:
Наши одроди, наши комунисти, „партизани" и вајни „ослободиоци".
А ко поправи све то? Ко поврати народу и душу и живот? Ко га спасе од
глади и зиме?
Опет је одговор кратак, али утешан:
Наши, српски раденици, свесни патриони.
Ко је био међу комунистима нашим!
На највећу жалост морам отворено да кажем један део наше добро товљене
и државном бригом однеговане интелигенције: питомци државних менза, ђаци
скупо плаћених универзитета, разни државни благодеанци, од државе плаћени

чиновници: учитељи, професофи, лекари и томе подобно.
Од нашег женског света ко беше међу комунистима?
Неке хистеричне сурунтије, кћери богаташких родитеља, отрована и
покварена школована женска омладина: учитељице, студенткиње и туцета
развратних жентурина, болесних нерава, жељних авантура.
Ко беше на селу у комунистима? Разни сеоски ђилкоши, газдински и
зеленашки синови.
А ко је у радном фронту који поправи све оно што ови злотвори и злодуси
српског народа порушише и уништише? Раденици, раденичка сиротиња. Они који
су били у Србији увек пасторчад.
Они на које су сви бивши режими указивали прстом, као на револуционаре,
интернационалце, само не на Србе. Они, од којих су сви партијски режими тражили
и услуге и подршке: и демонстрације и незадовољства, па њима уцењивали народ и
државу.
Браћо раденици,
Целог прошлог несрећног лета и јесени нисам вас нашао у комунистичким
бандама, међу крволочним „партизанима", ни у шумама ни са црвеним петокраким
звездама, ни вас ни ваше сестре раденице, али сам вас нашао на послу за обнову
Србије.
Јер, ко подиже порушени Београд? - Ви! Српски раденици.
Ко поврати редован живот Србији? - Опет ви! Српски раденици.
Ви, увек ви, где год се ствара ви сте свуда први, на послу и изградњи, зато
морате и у државном животу бити међу првима.
Чујте ме, браћо раденици, долази ново доба. Старо се неће никад повратити. У
том новом добу, неће се рађати више милионарски синови и кћери: у том новом
добу, неће моћи да се тове више они који су за себе збирали све, а од себе нису
давали ништа. Они, који су у држави били прави разорени елеменат. Рад ће добити
своје право. Раденици, знајте да ћете ви, који сте овако задужили Србију и српски
народ у најтежим часовима њеног живота, добити достојно место. За вас мора и
друштво и држава да се побрину, да има те и руха и круха, и куће и кућишта.
Нећете ви више бити пасторчад, већ збринута деца свог народа, јер сте били и
остали највернија његова чеда, јер сте се знали показати кад је требало, његовим
најчестијим, највреднијим и најсрпскијим синовима. Кад су они, које је српска
држава школовала, наговарала и плаћала да је служе верно и честито, изнервирали
и устали противу ње, рушећи сва њена добра и убијали браћу своју, онда ви који
ништа од ње нисте тражили, а све сте јој дали, морате добити достојно место у
Србији. Ви сте је волели верном синовском љубављу и грцали од туге и суза,
спасавајући јој живот да не умре на радост њеним дин-душманима.
Вама, ја претседник Владе народног спаса велим у име отаџбине, Хвала. Овим
вам чиним признање јавно пред целим нашим народом и целим културним светом
и тиме откупљујем свој дуг пред вама, верним синовима Србије.
8.
фебруара
1942

ПРОЛЕЋНА ПОСЛАНИЦА СРПСКОМ НАРОДУ
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, СРБИ И СРПКИЊЕ,
Тешка времена нагоне ме да опет разговарам са вама искрено и отворено.
Тиче се нашег мира, безбедности и будућности. Тиче се опстанка и спаса српског
народа.
Долази пролеће 1942, а мрачне силе почеле су да рију на све стране и бојим се
да не ископају гроб српском народу. Ви се сећате како су те светске паликуће
довеле прошле јесени српски народ на ивицу пропасти. Једва смо га спасили,
благодарећи вашој моралној потпори и великом поверењу које сте ви мени дали.
Сада опет ове мрачне силе позивају српски народ да на пролеће изврши
самоубиство. Ви знате ко су ти гробари српскога народа. То су плаћени агенти
Лондона и Москве. То су одроди без отаџбине, без националног осећања, то су
трговци људским месом и људском крвљу. То су злотвори српског народа.
Они по сваку цену хоће да Србија заплива овог пролећа у крв и међусобни
грађански рат, па да нас после разне мере неизбежне одмазде докусуре. Они по
сваку цену хоће да српског народа нестане са европске карте. А знате ли зашто?
Да ли сте слушали онај сатански глас радио Лондон? Је ли то српски глас?
Не. Није. То сте бар лако могли да уочите.
Браћо и сестре,
Да би видели, да би једанпут схватили колики су то дин-душмани српског
народа, данас ћу бити дужи и опширнији. Морам вам изложити углавном и
европску и светску
ситуацију, па ви својим здравим разумом одлучите ко вам је брат и пријатељ:
Да ли они који вам саветују да не обрађујете земљу, да дижете устанке, да сигурно
и неизбежно срљате у пропаст или Влада народног спаса, која вам мудро саветује
да седите мирно и да домаћински обделавате своју земљу вас ради, ваше деце ради,
и ради спасења српскога народа.
Данас се води светски рат, каквог до сада повесница није забележила. Ратују
свих пет континената света на суву, и на мору, и у ваздуху. Милиони, десетине и
стотине милиона људи закрвавили су се и боре се на живот и смрт. У тој
исполинској борби ставили су себе и сва своја добра на коцку. Та страховита борба,
то је велика светска револуција.Устали су сиромашни, а многољудни народи на
газдашке, богате народе малога броја, али огромног богатства, господаре светских
колонија у којима су окупљена сва блага овога света. Боре се противу оних
повлашћених, саможивих народа, који су зграбили сва богатства земаљске кугле и
монополисали их за себе. Другим речима пречишћавају се империјални рачуни,
ради се о правилној расподели природних добара, равномерно за све гантске борбе

биће огромне и у државном и у друштвеном поретку не само појединих
континената, него и целог света.
А шта ми имамо ту да се мешамо? Да ли ми имамо прекоморских колонија?
Тиче ли се нас ко ће држати Сингапур и Суецки Канал, Филипине и Индију? Или
можда излапели лордови из Лондона сматрају да смо ми неко глупо зулудаферско
племе, које је дужно да брани поседе Британског Царства и њихове акционарске
дивиденде.
И, најзад, можемо ли ми ту допринети штогод? Не. Баш ништа, не. Ништа ми
не можемо ни изменити ни помоћи. Ми смо само љуска у том узбурканом мору,
коју бура, ако дохвати, може смрскати, да не остане ни коштица од нас. Питам вас.
Хоћете ли да излазимо на пучину да нас подухвати та бура, да у њој
потонемо?
Драга браћо и сестре,
Сетите се само. Није давно било. Два пута једно за другим, ми се
нагарависмо. Да ли нам је то било корисно. Да ли нам је то било потребно? Ми смо
били издани у тренутку када нам никаква опасност није претила, већ је на против
најлепша будућност била пред нама. И зашто? И за кога?
Ви сте видели шта је учинила Енглеска са нама и са још осам других
европских народа. Да би очувала своја светска богатства и своје госпотство и
колоније она нас је бацила у чељуст рата 1941 године. Југославија је пропала за
трен ока, а српски народ је платио страховито ту пропаст. Куд год се окренете по
српској земљи свуда сама гробља, згаришта, беда, невоља и глад. Је ли то било
потребно српском народу? Није. Је ли се то могло избећи? Јесте. Али мудрост је
политичара и државних управљача да сачувају државу и народ у тешким
тренутцима, а упропастити је може свака будала.
А шта је после те наше непотребне пропасти било?
Место да смо смело и бистро погледали стварности у очи и признали своју
погрешку, ми смо остали упорни и доследни својој највећој историјској глупости.
Ми смо предложили да слушамо и даље команду из Лондона, оног истог Лондона
који нас је немилосрдно, саможиво гурнуо у пропаст, па смо затим постали
послушници црвене Москве, оне исте Москве за коју Витешки Краљ Александар
петнаест година, колико је владао, није хтео да зна да постоји. И по други пут смо
глупо, бесловесно упали у енглеско-комунистичку замку. Подигли смо прошлог
лета бесмислени комунистички устанак против окупатора. А ви знате и сувише
добро резултате тога лудачког подухвата: многобројни изгубљени животи, угашена
огњишта, пуно сирочића, Мачва, Рудник, Горњи Милановац, Краљево, Крагујевац.
И по други пут платили смо ми Срби, и опет једино ми Срби, цех енглескокомунистички.
Браћо и сестре,
Из Лондона и Москве старе лажи подгревају се. Какве вам се отуда све
лагарије не јављају: те Енглези се спремају да се на пролеће искрцају на Балкану.

Онда опет: црвењаци су тобож пробили немачки фронт код Смоленска и јуре у
срце Европе и већ на пролеће биће и код Кладова, таман исто онако како су прошле
године, по тим истим вестима, били стигли до Панчева. Ове дебеле лажи шире и
радио Лондон и Москва. А њихови агенти у нашој болесној, избезумљеној средини
преврћу очима и топе се од радости, чак чују и топовску пуцњаву и избелеше им
очи ишчекујући оно што никада неће дочекати.
Лондону и Москви главно је да Србе увуку у нову лудост. Што се њих тиче
шта ће бити са Србијом. За њих је српски народ само безвредно топовско месо,
Србија њихова прћија за поткусуривање, а мере неизбежне одмазде против Срба су
само згодан материјал за њихову пропаганду и забава за излапеле лордовске
мозгове.
Јер шта је у истини?
У мају и јуну биће се велика битка између Немаца и црвењака на линији
Петроград-Москва-Крим. За ту велику и огорчену битку спремају се обе стране.
Сва преимућства морална, материјална и командна су на страни Немаца.
Треба ли ми у ово да се мешамо? Ако се мешамо, са чиме ћемо?
На ово питање одговорите сами својим бистрим српским мозгом. Ако би мене
питали, ја бих вам у очајању, као мајка кад види своје дете да срља у пропаст,
узвикнуо: Не. За Христа Бога, не. Ништа не можете изменити, ништа ни помоћи ни
одмоћи, нити за то имате снаге, нити зато имате сретстава.
Драга браћо и сестре,
И наше мрачне и подземне силе зову вас и вуку вас у пропаст. Од вас траже
да баците глупо, узалудно ваше животе, сва ваша добра, па чак и животе ваших
милих и драгих. Хушкају вас стално: на пролеће на оружје, на пролеће у шуму. Ти
продани агенти црвене Москве, ти плаћеници Лондона пуног злата, то су стари
виши познаници, стара спрега: „партизани", „ослободиоци", и знате још ко: Дража
Михаиловић, такозвани „југословенски министар војске", агент енглески и
сарадник комунистички и прошле јесени и данас. Шта траже они?
Смрт Србије, пропаст српског народа за туђ рачун! Траже да ви извршите
самоубиство да би лордови, богати и дегенерисани, живели на довлету у Лондону и
у целом свету. Траже да ви умрете да би победила црвена Москва, да би комунизам
завладао Европом и ставио све под нож и гурнуо све у крв. Хоћете ли то?
Знам да ви то нећете, јер нагон вашег здравог расуђивања говори вам да је
то неизмерна несрећа и за Србију и српски народ, пропаст његова, уништење
његово.
Ето, ти изроди, ти туђи плаћеници и измећари зову себе „спасиоцима
народа", „ослободиоцима народним", а сви други, који грчевито, очајнички чувају
српски народ од самоубиства, за њих су издајице.
Ја толико волим вас и Србију да не постоји на свету ништа што би ме могло
икада начинити издајицом. Ви ме добро познајете. Оно што вам говорим, говорим
из чистог, поштеног српског срца. Говорим зато што видим далеко и бистро ствари
и догађаје. Не поводим се ја за туђом и плаћеном памећу.
Слушајте глас свога рођеног разума и савести. Ви сте два пута већ насели и
крваво платили туђинско плаћеничко хушкање. Немојте и по трећи пут - јер нема
опроштаја.

Ако се преварите и трећи пут и поведете се за саветима енглескокомунистичким, знајте да је онда одзвонило српском народу.
Не чините тако срамно безумље. Не дајте да вас продани неваљалци и
душмани српски гурну стрмоглавице у пропаст. Послушајте опет мој савет. Ја сам
вас спасао прошле јесени, али нећу моћи да вас спасем овога пролећа, ако учините
безумље и поведете се за спрегом комуниста и
Драже Михајловића.
За нашу будућност, за наш опстанак насушна је потреба да у Србији, мајци
милој, буде мир, ред и рад овога лета.
То је једини наш излаз. То је једини наш спас. Све друго је пропаст, крв,
згариште, гробља, лелек, писка, истребљење потпуно српског народа, бесциљно,
лудачко и издајничко уништење Србије и Срба.
Ви волите ову несрећну земљу, земљу вечите патње и бола, ви волите своја
српска огњишта, ви волите мајку Србију и знам да вам је жеља да она живи вечито.
Зато послушајте мој савет, савет брата рођеног, који је сав ваш и душом и срцем и
који за вас даје последње дане и дах свој, да вас не погоди опет нова несрећа.
Чујте ме и послушајте ме јер је последњи час.
Ето, драга браћо и сестре, Срби и Српкиње, то вам је моја пролетња
посланица.
Знајте: судбина је ваша једино и искључиво у вашим
рукама.
8.
март
1942
РЕЧ ЗАРОБЉЕНИЦИМА
БРАЋО И ГОСПОДО,
Долазим да вас поздравим као Претседник српске владе, Владе народног
спаса и да вам изразим добродошлицу, вама, најбољим синовима нашег народа.
Када бих могао, ја бих вас све загрлио да вам покажем колико вас волим и колико
смо сви због вас патили заједно са вама.
Ви знате да смо ми све жртве једне неразумне политике, једне вртоглаве политике,
због које смо изгубили државу и све што нам је најмилије и најдраже. Све смо то
изгубили због такве политике која се свршила као авантура за неколико дана. И
онда, када нам је било најтеже, ти који су вас увукли у ту несрећу, побегли су
главом безобзирце, што се до тада никада у српском народу и у српској историји
није десило. Ви знате да су се српски главари увек борили до последњег тренутка
заједно са народом, да би и на бојном пољу оставили покољењима пример како
треба волети отаџбину и свој народ, и како треба гинути за њега. А тадашњи наши
главари, ви то добро знате, узели су авионе бомбардере, 50 комада најбољих, које
је српски народ купио да брани своје синове на бојишту, - па су сели у те авионе,
напунили џепове златом и побегли тамо у иностранство, а земљу су оставили на
милост и немилост, обезглављену.

Ви сви знате колико су наши мили и драги због тога пропатили, и ви сви знате
њихове муке које су због тога поднели. Нећемо више тако. Не може више нико да
се игра судбином српског народа. Ми морамо да идемо другим путем. Ви сте сви
видели да смо ми били жртве због тога што смо пошли за једном магловитом
политичком комбинацијом што смо напустили онај наш српски пут, историски пут,
којим су вековима ишли наши претци.
Ми Срби увек смо били честит и частан народ. Због тога Србин је увек био
поштован у свету и од пријатеља и непријатеља. А ми смо свето име српско
заменили именом „Југословен", које није значило ништа у свету. И, наравно, тако
је наш народ изгубио оријентацију, што је платио великим жртвама. Ви сте видели
последице тога. Наш народ почео је да лута. Почео је да слуша шта му саветује
Лондон, па после и црвена Москва, заборављајући на своје српске интересе и на
српску заветну мисао.
Ви сви знате да сам био раме уз раме са вама и да сам делио са вама и добро и
зло, и да сам дошао по наређењу Врховне команде да са министром г. ЦинцарМарковићем спасавам што се још дало спасти. После тога био сам интерниран 95
дана. Из интернације изишао сам на молбу многих народних првака и сам сам се
ставио у службу Отаџбине, да заштитим ваше миле и драге од највеће напасти, од
рушилачког комунизма.
Мени тада није било до тога да примам власт у своје руке. Судбина ме је била
погодила тог тренутка и завила ме у црно: изгубио сам јединца сина. Али остао ми
је српски народ, а он је био све за мене. Изгубио сам сина, али су мени сви синови
Србије исто тако драги као да су ми рођени, и ја сам се за све њих заложио. И онда
сам казао: прво ту комунистичку аждају да сломим, и ми смо је сломили. Почео
сам готово без ичега, имао сам само десет прстију, али благодарећи Богу и српском
народу, ја сам успео. Апеловао сам прво на Шумадију и Шумадинци су ме
разумели, и ми смо ту црвену аждају убили. Још јој се репови по негде трзају, али
благодарећи вашој помоћи ми ћемо и њих уништити, јер нам српски народ и наша
Србија морају у пркос свему да живе.
Зато Српска влада, Влада народног спаса, утврдила је један програм, да
српски народ не би лутао и сваке двадесете године пропадао, да не би плаћао
својом крвљу туђе рачуне. Ми смо трасирали један пут за будућност, да се сви
Срби окупе, да пођу тим бољим путем, да иду руку под руку, раме уз раме. Тај пут
је стари пут, којим су ишли наши претци, да сви Срби буду оно што су и били:
једна душа, једна мисао, једно тело. То треба да буде и сада, да се сви Срби
прикупе, да буде Србија здрава и јака. Да буде само српска политика, да Срби иду
за својом памећу и да гледају својим очима.
Верујемо даје то једина спасоносна политика за цео српски народ и за то
апелујемо на вас да нас помогнете да ту идеју остваримо. Ми на томе радимо и на
том делу истрајаћемо. Они наши несрећници из Лондона и Москве позивају нас на
оружје, а они седе у заклону и не маре ништа што ће Србима бити попаљена села и
градови и њихове породице унесрећене. Али Лондон и Москва не зову на оружје
никога другог: ни Холанђане, ни Данце, ни Французе, ни Норвежане, као ни Чехе и
Пољаке и друге народе. Никако њих не позивају на оружје, већ само Србе да они
опет гину, као што су џабе гинули у априлу, септембру, октобру, новембру и целе
зиме. Они сада опет зову. Хоћемо ли опет да идемо у крв на тај позив? Нећемо док
је вас и док је српских глава и српске свести. Нећемо више!

Оваква политика наилази на разумевање и од окупатора и ја мислим, ако Бог
да и срећа јуначка, ми ћемо и спровести ту политику: сви Срби на окуп, да буде
једна количина за рачунање, да Срби буду стуб мира на Балкану.
Нас сви знају као јуначан и достојанствен народ. А она срамота, која се десила
прошле године, тиче се југословенског а не српског народа. То није срамота српска
него југословенска. А ја сам узео на себе да гарантујем да Срби умеју да цене
великодушност немачког народа, благодарећи чему ви сте данас дошли из
заробљеништва, а доћи ће, ако Бог да и остали сви редом, а то зависи од вас. Доћи
ће и друге партије и војници, који треба да обделавају земљу.
Вама се обраћам да ви, долазећи у отаџбину, будете оно што сте били: изнад
свега Срби, фанатици Срби, и само Срби. Да уносите нов дух, нов морал и да
браните Србију и српски народ. У том погледу ми ћемо вас помоћи свуда и на
сваком месту. А то је потребно да заштитимо и спасавамо српски народ. Да нема
добрих изгледа, ја вам о томе не бих говорио. Зато ви треба охрабрени да одете на
своја места и да свуда будете апостоли спасења српске отаџбине и српскога народа,
јер он то заслужује од вас.
Молим вас да свуда и на сваком месту будете благодарни Немцима, који су
према вама увек били људи а не противници. Исто тако увек треба да сте
благодарни и Вођи немачког Рајха, јер сте ви дошли његовом великодушношћу до
слободе. И знајте да зависи од вас колико ћемо из заробљеничких логора довести
наших другова!
У то име ја вас поздрављам још једанпут и молим вас да будете носиоци
српске идеје ради спаса српског народа и његове будућности. Живели! Живео
српски народ!
14.
марта
1942
НОВА СРБИЈА
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, СРБИ И СРПКИЊЕ,
Годину је дана од онога кобнога марта месеца, који је запечатио судбину
српског народа за дуги низ година. Све оно што је Србин поднео у раздобљу овога
времена, што сада подноси и што ће још подносити, само је резултат једне
несрећне политике, коју су водили двадесетак година, на нашу велику несрећу,
мали људи.
Страдање српског народа је резултат оне наопаке политике која је ишла за
туђим интересима, била вођена туђом главом и која је направила од нас туђег
најамника на Балкану. Та, нас је политика свесно, сећате се, учила да се поведемо
за осећајима из прошлости, да преспавамо целе две деценије и да ништа не
разумемо шта се у свету одиграва. Најзад је та политика учинила од Срба веће
Енглезе од самих Енглеза и веће Русе од самих Руса.
Опомените се само нашег положаја у такозваном „Друштву народа". Сетите

се само како смо сматрали да нам је учињена особита част, ако су наши министри
иностраних послова постали чак којекакви претседници тога енглеског
инструмента на европском континенту.
Зар не знате за санкције и гаранције? Зар нисте разумели да смо ми свесно
увлачени у туђе светске заврзламе са којима српски народ није имао никаквих веза,
нити се тицало његовог интереса?
Ишло се за туђом главом и за туђом памећу. Водила се такозвана
„традиционална политика" слепе оданости некадашњим савезницима из некакве
благодарности и осећаја. Као да политика није најкрући израз стварности и разума,
већ осећаја и излива „чувства". Занемарени су наши животни интереси, а ми смо
постали пришипетље великих сила и улетели смо, не знајући ни сами зашто, у
вртлог њиховог обрачунавања.
Ова политика дошла је до врхунца у марту прошле године. Два датума, тако
блиска један другоме, била су судбоносна за српски народ: 25 и 27 март. Први је
значио мир, други је обзнанио рат; први је обећавао спокојство, а други је грозио
страшном несрећом. Први је требао да донесе спасење, а други нас је гурнуо у
пропаст.
До сада српском народу нико није рекао јасно, отворено и истинито:
Прво: Како је све то било? Да ли и зашто смо морали да пропаднемо и
вртоглавом брзином проћердамо све оно што је јадни Србин мукама, деценијама и
са толиким жртвама стварао и текао: своју независност, своју слободу, своју
земљу?
И друго: Ко су ти његови гробари? Ко га је упропастио и за чији рачун?
Данас на годишњицу првог од та два судбоносна дана, ја ћу вам то рећи.
Слушајте ме:
25 март прошле године требало је да обезбеди српском народу мир, независност и
слободу усред великог сукоба, који је још 1939 године био избио и у коме ми
уопште нисмо били заинтересовани. Јер шта се од Срба тражило? Само да гледају
своја посла и да се не мешају у обрачуне великих народа. Зато је између Сила
тројног пакта и Југославије потписан на овај дан пре годину дана у Бечу споразум,
назван Пактом. Тај Пакт је био резултат дугих напора једне наше добро смишљене
политике, која је у последњем часу била успела да се отргне од слепог следовања
интересима такозваних „демократских сила". Овај преокрет у нашој спољној
политици, ово право следовање за животним интересима свога народа први је
започео наш Витешки Краљ Александар Први.
Данас када тачно знамо садржину тога Пакта, сваки разумни Србин мора се
запитати, као што се је запитао у Сарајеву, али када је било и сувише касно,
такозвани „претседник" такозване „југословенске владе" у Лондону Слободан
Јовановић:
„Зашто га не примисмо, него лудо изгубисмо царство?"
Тај споразум закључен на данашњи дан, пре годину дана, у Бечу
обезбеђивао је сва наша животна питања:
Пуну нашу независност:
Наше потпуно нетакнуте границе (територијални интегритет) и заштићавао
је наше интересе и у будућности.
Велики Немачки Рајх тражио је од нас једино, и словом једино да останемо
мирни - неутрални за све време трајања рата између великих сила.
Све је ово било објављено јавно целом свету још у Бечу 25 марта 1941

године.
Али ово није било у рачуну ни Енглеској, ни мафији чивутско-масонскокомунистичкој. Њима је журно било потребно ново, свеже топовско месо.
Зато су ови гробари Српства удруженим силама спремили паклени план да
осујете Пакт, који је доносио мир на Балкану, и да баце српски народ у чељуст
рата. За њих је српски народ био монета за поткусуривање и таман их је исто
толико болело срце за Србима, колико и за оним афричким или индиским
племенима, која сада у масама без милости гурају у смрт, да би се борили за
„велике" енглеске интересе богатих и пребогатих лордова.
Ја вам, браћо и сестре, постављам питање, сада када све ово знате и када сте
сами искусили све страхове рата:
Је ли био бољи Пакт него рат!
Да би осујетили Пакт и да би Србе неизбежно гурнули у рат, ти гробари
Српства нашли су међу нашим изродима људе којима ништа није свето и који
сматрају крв свога народа средством за остварењем својих амбиција, или просто да
речима робом за трговање. Ти наши одроди то су разни авантуристи, којима је било
најважније да у најтежим данима по српски народ пречишћавају старе рачуне са
нашом народном династијом: то су људи без морала, плаћеници који за љубав
злата продају савест и народ и Бога; ту су и скрхавани политичари, који су
страховали за своје положаје и бојали се новога доба и Нове Европе. Ту је
нажалост, као неодговорно оруђе, био и један површни, лакомислени, пун
болесних амбиција генерал, готов на све само да се спомене и његово име. Знате да
је то - и да вам не кажем - генерал Симовић. Он је гурнуо свој народ у пропаст, као
што је некада Херострат запалио храм, само да би му људи име спомињали.
Тај несвесни и несрећни генерал, само двадесет четири часа по потписивању
Пакта, направио је ноћу између 26 и 27 марта пуч који је задао самртни ударац
српском народу.
Тог несрећног 27 марта 1941 године доведен је у питање тек закључени
споразум са Немачком. И не само то, већ су Велики Немачки Рајх и његова
савезница Италија изазвани на најсрамнији начин. По напред утврђеном плану да
би се рат начинио неизбежним. Извршена је најбестиднија и најкрвавија превара са
нашим народом и заглушеном дреком туђих најамника залуђена је српска јавност.
Руља плаћеника и народних издајника, руља комунистичко-јеврејска, са
дивљим урлањем: „Боље рат него пакт" демонстрирала је пред зградама немачког и
италијанског посланства, злостављала је њихове поданике јавно и дрско по
улицама и насрнула чак, дивљачки, на неприкосновеност чланова дипломатског
кора. Овим чином извршиоци наређења гробара српског народа, хтели су да
неповратно заваде Србе са Великим Немачким Рајхом.
Циљ им је био јасан. По наређењу својих госа из иностранства имали су да
пошто пото увуку земљу одмах у рат, и то вртоглавом брзином, да се не би народ
освестио и потражио рачуна за ово.
Ова несрпска политика, политика туђих рачуна и интереса, издајничка
политика, била је вешто покривена питањима наше унутрашње ситуације и
привременим проглашењем пунолетства нашег младог Краља. Са овим су хтели да
маскирају своје злочиначке намере, као да су овај пуч налагали интереси српског

народа а не интереси енглеско-јеврејско-комунистички.
Пучистичка влада није нашла за потребно да објави и упозна јавност са
чињеницама: које су то тајне одредбе у Пакту које су штетиле интерес српског
народа. Нису их могли објавити, јер их није било штетних - већ корисних само. Та
гробарска влада пропустила је да одмах призна закључени Пакт, а „Премијер"
генерал Симовић, чак је упућивао и претње силама Осовине.
Улицама Београда и других градова, под дириговањем јеврејскокомунистичких хоровођа руља је урлала:
»БОЉЕ РАТ, НЕГО ПАКТ«
Драга браћо и сестре,
Ви знате шта је даље било: дошла је одмазда изазваног Великог Немачког
Рајха. Југославија је рашчеречена и то у року од десет дана. А српски народ је
платио ову авантуристичку - лудачку политику као никад дотле и то он једини од
свих Југословена. То је епилог једне несрећне, несрпске издајничке политике, то је
тужна годишњица продаје највиталнијих интереса свога народа Шајлоцима из
Лондона и Москве, то је болна историја чије сте ви сви жртве.
Гробари Југославије, Симовић и компанија, побегли су срамно, остављајући
вас, јадне Србе, да плаћате њихове издајничке подвиге, ви, већином, ни криви ни
дужни. Ви сносите најтрагичније последице, а они, они благују у Лондону и по
Америци.
И још им ни то није доста. И још би те Јуде хтеле да тече српска крв, јер им
сигурно треба још пара, а то је једино што сем своје савести, могу да продају. Као
шакали урличу и хушкају вас:
- Срби, на оружје, у шуму, Срби, у борбу, док вас не истребе сасвим.
Многи од оних, који су се увукли у те плаћенике, сањају само како ће
оживети дан када би Срба нестало са европске карте.
Ах, са каквим би само задовољством онај сатански глас, на „кратком валу" са
радио Лондона објавио широм света: „Срба више нема, само постоје српска
гробља". Ето, то су вам данас тужне годишњице:
25 март 1941 године, нјегов Пакт и »пропуштене прилике« и 27 март 1941
године - гроб Југославије.
Шта ћемо сада ми Срби?
Шта би ми урадили нашим непријатељима који би се усудили да поступе са
нама овако како смо се ми благодарећи шачици издајника и плаћеника, били
понели према великом, силном Немачком Рајху? Одговорите ми по души ви сами.
И зато вас опет позивам да ми сада отворено, честито и поштено кажете:
Је ли бољи Пакт или је био бољи рат? Ја сам вам већ једном рекао, драга браћо и
сестре:
Немци нису били наши непријатељи. Они ни данас то нису, а од нас само
зависи да ли ће нам у будуће бити пријатељи. И данас нам они понављају оно што
су нам и пре годину дана говорили:
- Седите само мирно, не мешајте се у туђе рачуне. Очувајте мир, по сваку
цену мир.
А Енглези, Енглези су нам говорили и пре годину дана и данас и непрекидно:
- У рат, у крв, у смрт, шта се нас тиче да ли ћете ви при томе пропасти, да ли

вас више неће бити.
Српски народе, разумеш ли најзад да је само од тебе зависило да ли си имао
да останеш спокојан у миру или си имао да овако страшно пропаднеш у рату.
И данас само од тебе зависи да ли ћеш опет постати фактор на Балкану и у
Новој Европи, да ли ћеш имати своје државе, да ли ће будућност твоја и твоје деце
бити у спокојству или ћеш гурнути бесловесно, за туђ рачун, у пропаст, у
уништење.
Из свег гласа ти довикујем, српски народе: - и данас ти, и једино ти, решаваш
своју судбину.
Драга браћо и сестре,
Да би донели правилну, спасоносну одлуку од које ће зависити: бити или не
бити српског народа, казаћу вам још само ово:
Српски народ живи на Балкану и у Европи. Ту он мора да остане до краја
своје историје. Он припада европском континенту. Он мора да доведе своје
интересе у склад са садашњом водећом државом Европе - Великим Немачким
Рајхом.
Никакве прекоморске ни прекоокеанске силе не могу изменити ове чињенице.
Ми морамо саобразити наш будући живот Новој Европи која се рађа под вођством
силног НемачкогРајха.
Или можда још верујете да ће бољшевици победити?
Слободно не очекујте то. То неће бити. Огромна оружана сила Немачке и њених
савезника неће то дозволити. Јер, иако су велике англосаксонске земље, Енглеска и
Сједињене Државе издале Европу бољшевицима ипак бољшевици на крају крајева
нису за англосаксонце ништа друго него топовско месо, само средство да се
пропаст од своје властите куће удаљи.
Драга браћо и сестре,
Отрезните се, дођите себи и гледајте бистро српским очима и мислите
српском главом, јер још само један погрешан корак па ће нестати српског народа.
Зар не видите? Зар не схватате још? Зар вас је толико црвенило Москве
заслепило? Зар вас је дрека српских дин-душмана из Лондона толико залудела?
Чујте ме:
Рађа се нова Србија кроз страховита страдања. Из ове борбе здраве народне
снаге, које су сваког дана и све веће и све јаче створиће и наш нови свет и нашу
нову Србију. Мајку Србију, тако вама, милу и драгу, да вечито живи ради спаса
ваше деце, вашег потомства и свих ваших милих и драгих.
25.
марта 1942
НЕ НАПУШТАЈТЕ СЕЛО И ЗЕМЉУ
ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ СЕЉАЦИ,

Неки дан, као што сте чули и читали, примио сам један број наших угледних
сељака, домаћина из Колубаре. Један од њих молио ме је, да говорим преко радиа
нешто о селу. Обећао сам и ево искупљујем своју реч.
Кад ово говорим мислим на оне наше највеће и најмногобројније
привреднике: српске сељаке:
- Мислим на оне који су све своје биће везали за земљу и за рад на селу:
- Мислим на оне који сачињавају најздравији и најснажнији део српског
народа:
- Мислим на оне које не кваре којекакве господске болештине, ни изопачена
учења из белог света, ни мешана туђинска крв:
- Мислим на оне који одржавају недирнуту српску расу и претстављају
најбољи део наше земље.
Дакле, вама српским сељацима, српским земљорадницима и народним
привредницима намењујем ову своју реч и наређујем да следујете тим мојим
саветима ради вашег добра.
Ако ме будете послушали, од мојих савета видећете много користи, прво ви
сами, па онда заједно сваколики наш српски народ и цела наша српска земља.
А који је то мој савет? Слушајте:
Не напуштајте село и земљу:
Не занемарујте земљорадњу, сеоску привреду и своју производњу; и не
одричите се позива који вам је од отаца у наслеђе остао.
Не треба да заборавите: Ваше је занимање најлепше и најплеменитије. То је
занимање најсамосталније од свих других и најкорисније од многих других.
Земљорадник је у
истини слободан човек. Слободан по томе што је у стању да сам стече све што му
је за живот потребно.
Тај слободан живот не замењујте никојим другим.
Не идите у град на рад, кад вас у селу већ очекују толики земљораднички и
привредни послови.
Не бавите се спекулацијом: не напуштајте свој посао, да бисте у своме или
неком другом селу куповали животне намирнице, па их после у граду два или три
пута скупље препродавали.
То је искоришћавање града и велике невоље градског становништва, док су,
у ово тешко доба, за све нас, село и град дужни да једно другог прихвате и узајамно
помогну.
Таква се трговина не приличи честитом сељаку, брату Србину и правом
домаћину. Она је штетна и селу и граду.
Доносите у град и продајите само оно што сте сами произвели.
Останите верни земљи својој и своме раду на селу. Тамо сте ви као грађанин
најслободнији и као привредници најјачи.
Останите где сте, чувајте своју земљу, челичите на њој своју снагу радом
без предаха. Учините је сталним извором богатства и свога и своје много напаћене
Отацбине, Мајке Србије.
Снага наше земље и њена животна сила зависна је од привредног
благостања и од ваше привржености на њој.
Земља ваша је ваш понос, ваше богатство. Обрадите је данас у смислу учења
које смо вам дали кроз свој пољопривредни план, - обрадите и најмањи кутак своје

слободне земље тако да бисте и отуда добили што већ користи.
Да би Србија живела; да би из немаштине и беде изишла што пре; да би
земља донела плод који у себи већ има, потребно је данас више него икада до сада
да се наш сељак врати својој земљи и свом позиву, потребно је да се у село врате
сви они који су га напустили и пристали по наговору политичара и фабричких
агената да од земљорадника постану мали државни службеници и фабрички
радници, да се врате селу ради спаса своје породице. Ма каква да је плата, ма
колико надница била висока, све то нашем сељаку не користи, кад по градовима
живи у нездравим становима и мора да гледа како његову децу, која се рађају у
граду, мучки вреба туберкулоза и друге варошке болештине.
Сељак који је напустио своје село и у град прешао због службице и наднице
учинио је неопростив грех према српском народу као и према својој породици. Ако
је то учинио за то што је на селу имао само толико земље да није могао да исхрани
себе и своју породицу, данас тај разлог не постоји. По несрећи ратом и немирима у
земљи село је проређено толико у свом земљорадничком сталежу, да сада има на
селу и сувише посла и за оне који своје земље немају.
За успех у пољопривреди сада није услов да земљорадник ради своју
властиту земљу, услов је да земља, ма чија била, буде сва и што већма обделана. А
у будуће земља ће бити онога који је ради.
Наш народни живот показује се данас таквим да је још сад наша и државна и
народна потреба:
Прво, да у пољопривреди остану сви они који је никада нису ни напуштали;
Друго, да се на пољопривреду врате сви они које је политика и фабрика
довела у град; и
Треће, да се пољопривреди предаду они, који до данас сеоског живота познавали
нису.
После наше катастрофе, као што видите, живот тече и даље. У природи је
тако. Да наш живот и овакав какав је, буде сношљив и лакши морамо се везати што
више за земљу и за рад на селу. Ако тако буде, такав рад спашће нас најбрже. На
овај начин изградићемо оно што вам рекох неки дан:
срећну сељачку државу.
Српски сељаци били су ти који су почетком деветнаестог века, створили и
обновили српску државу. И све што је данас у истини српско - сељачког је порекла.
Праве Србије нестало би са нестанком њезиних сељака. У српском сељаку и пре и
данас нам је сва снага и сва нада. Ето тако ја замишљам, српско село и српску
сељачку државу, тога ради шаљем вам српски поздрав: Живели, браћо сељаци!
10.
маја
1942
РЕЧ СРПСКИМ РАДНИЦИМА
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, РАДНИЦИ И РАДНИЦЕ,
Вама сам у фебруару ове године одао јавно признање. Ви га се сећате

сигурно добро. Тада сам вам још и обећао решење радничког питања: социјално по
вас, корисно по државу и срећно по српски народ. Ви то заслужујете као работници
на обнови Србије и као свесни родољуби које комунистичка куга прошле јесени
није заразила и које никаква пропаганда није скренула са правога пута.
Ви и сами знате како је решење радничког питања врло сложено. Оно је код
нас и врло осетљиво због једанаест којекаквих фракција међу нашим радницима,
што је све слабило и моралну и материјалну страну нашег радништва.
Историјат радничког питања своди се још од прошлог века на борбу
радничког света против безобзирног искоришћавања од стране капитала. Оно је
дошло до највеће заоштрености у првим годинама овог века. Решење које је тада
добило није било на корист радног света, већ разорених сила које су злоупотребиле
радни свет као средство за своју рушилачку борбу. Бољшевизам, та куга људскога
рода, под лажним паролама да жели да створи раднички рај на земљи, створио је
пакао увукавши радни свет у страховиту револуцију, која већ годинама бесни, која
и данас траје. Место привилегисаног положаја, радник је баш од бољшевика
увучен у једно срамно и бестијално искоришћавање, какво дотле никада није
постојало у свету. А у исто време капитализам је остао и даље главни непријатељ
радног света.
У решавању овога питања настало је кобно лутање, на штету радног света,
државе и народа. Отуда су се низали јаки потреси у целој Европи. Отишло се у
демагогију у погледу заштите радника, радног времена, осигурања. Уместо да се
реши то питање на корист радника, оно је решено на корист демагога, како оних на
власти, тако и оних који су претстављали раднике.
Сетимо се само шта је било у Француској за време Народног фронта и
Блумовог изума: четрдесеточасовне недеље - радне недеље само од 5 дана. Ви
знате жалосни свршетак овог лудог подухвата: расуло на свим странама, народ
радника, растројство свих предузећа, огроман број незапослених и најзад, као
сасвим природна последица, слом Француске државе. За то време на другој страни,
Национал-социјалистичка Немачка не само да је одржала осмочасовни рад, него је
продужила радно време још за два часа. Али зато је у социјалном погледу за
радника учињено све што је било могуће само да се његов положај поправи. На
темељима оваквог рада заснована је данашња моћ Немачке у свету и тај рад је
створио предуслов за њене победе у садашњем рату.
Код нас, у бившој Југославији, каскало се за Народним фронтовима. Донет је
један посве некористан раднички закон, не да се њиме обезбеди радник и рад,
интереси народа и државе, него да се начини пометња међу честитим националним
радницима и да се њиме користе мрачне силе. Радник је могао да саботира посао
како је хтео, нико му није могао ништа; могао је да краде, то му се није смело
забележити у књижицу; радник је при отказу могао да тражи баснословне отштете
и томе подобно. Овим се намерно хтело да се радник деморалише, да постане
нерадник и да се спреми за бољшевизирање. Ово је све са друге стране радник
имао да плати бесрамним искоришћавањем. Ударен је велики намет и на раднике и
на послодавце. Почеле су се стварати неке радничке аристокрације размештене по
великим палатама и награђене великим платама. Почели су се ту гомилати
раднички новци, да се од њих стварају богатства, а радник од тога није имао готово
никакве користи. Зидане су огромне палате од радничког новца, не за радничке
станове, не за амбуланте и болнице, не за прихватилишта и опоравилишта
радничке деце, не за бољу исхрану и негу радника и њихових породица, већ за

радничке чиновнике чији је један дан ајлука износио таман толико колико је било
месечно издржавање једне радничке породице. Та радничка чиновничка котерија
при напуштању службе добијала је огромне новчане награде, а при одласку у
пензију - министарске пензије, ма да је већина од њих била неспособна и ма да су
радницима наносили само штету.
Ово стање у погледу радника наследила је од бивше Југославије и данашња
много напаћена српска земља. И што је још горе, то је да се у тим разним
бирократским радничким установама налазе људи који немају ничег заједничког
ни са српским радником, ни са српским народом ни са Србијом.
Да би се ово болесно стање у радничком животу излечило, дошла је
домаћинска установа, заједничка, братска Српска заједница рада.
Да бих показао колико ми лежи на срцу правилно решење радничког питања,
и то само у корист радника и њихових породица, примио сам се за Старешину
Српске заједнице рада.
Драга браћо и сестре, радници и раднице,
За решење овако тешког проблема, као што је радничко питање, треба много
воље, снаге и времена. Ја вам јамчим, а зато сам се примио да ће све силе наше
бити уложене да ви, добри и честити Срби, дођете до свога права, да рад у новој
Србији добије достојно место, а ви да будете обезбеђени и осигурани од сваке
могуће експлоатације, па било то од стране капитала, било од несавесне управе,
било од државе. Са овог разлога морате имати веру у мене да ја то хоћу и могу да
спроведем. Рад на организацији Српске заједнице рада спроводи се у целој земљи.
У врхове организације бирамо најчеститије, најугледније Србе раднике, људе
светлог карактера. Кад буде спроведена цела организација, онда ће тек она доћи до
изражаја. Дотле помажите њено извођење, јер тиме помажете сами себе.
Моје старешинство је привременог карактера. Оно је дошло зато да бих вам,
са места на коме сам, био што више користан. Под мојим старешинством лакше ће
се провести јединство радничких редова и искључиће се досадашња политика, која
је услед сталног трвења и супарништва слабила раднички положај и морално и
материјално.
Чујте: Једино што од вас тражим, браћо радници и раднице, за све што
будем учинио за вас, јесте да будете добри Срби, само Срби, да све што радите,
чините ради опстанка српског народа, његове будућности и ради тога да Србија и
српски народ вечито живе. Повратите Србији вашим радом ону стару славу, углед
и поштовање у Новој Европи и целом свету.
У име Отаџбине поздрављам вас и желим да се Мајка Србија може поносити
са вама увек и на сваком месту.
30.
маја 1942

ПОСЛАНИЦА НАШИМ БЕГУНЦИМА У ТУЂИНИ

Данас се обраћамо вама, несрећници, ратни кривци и бегунци са бојног
поља, безумни Срби - несрби, упропаститељи свога рођеног народа. У име Србије
хоћемо да вам отворено кажемо речи тешке оптужбе која ће пасти на ваше главе,
када већ немате поштења и разума нити савести да би вас она сама до сада казнила!
Ви, када бисте били добри и прави синови ове много напаћене српске
земље, ви бисте се каменом каменили у сазнању колико сте и каквих несрећа и јада
задали својој рођеној Отаџбини. Ви бисте као заповедник Ниниве, посули главу
пепелом и тражили милост од Бога, молили опроштење неопростивих грехова
према својој родној груди. Ви сте у тренутцима безумља, у тренутцима
заслепљености и помраченог српског разума, сунули са злочиначком
непромишљеношћу у наручје дин-душмана наших, вековних душмана словенства:
комунистичко-масовно-јеврејско-енглеској мафији и продали свету српску земљу
за тридесет сребрника, гурнули сте је у пропаст, у јад, чемер, истребљење и смрт.
Зашто? За чији рачун?
На ова питања, бедници, ви никада нећете одговорити. Не смете одговорити
ма како се разметали тамо преко „кратког вала" и ма како се ви звали:
југословенски министри, југословенски официри, југословенски масони,
југословенски црвењаци, али, на нашу српску срамоту и несрећу, туђински
плаћеници.
Јер не само да немате храбрости на ово да одговорите, ви немате ни образа,
ви, шака малоумника за неколико дана срушили сте све што су јадни Срби
деценијама зидали, зашта су вековима страшне жртве подносили, нештедимице
своју крв лили и своја гробља сејали по толиким земљама света, док своју велику и
лепу народну кућу нису скућили, ви сте српском народу ту његову умирањем,
крвљу и патњама сазидану кућу разорили. Разорили сте је за циглих неколико дана
ваше бедне владавине, и што је најсрамније, побегли сте одмах главом безобзирце,
са џеповима напуњеним златом, у туђину, остављајући свој народ да он, невин и
некрив, испашта ваше грехове, посрћући под страшним терором, у мукама, болу,
сузама и смрти.
Имате ли још ма и кап српске крви у себи, ма и искру српске душе и српског
разума, па да видите, да разумете и осетите сву величину бола и несреће коју сте
причинили српском народу?
Узалудно је говорити о поштењу, о души, о српском разуму онима који су
српски народ срамно оставили и побегли, а сада га још срамније издају, начинивши
од трговине са српском крвљу средство за своје издржавање.
Ви трговци људским месом, ви одроди, српско вас млеко разгубало, место да
у погружености и кајању потражите олакшање својих претешких грехова, ви
вирећи из туђих џепова и кеса, дречите и зовете српски народ у још већу беду и
несрећу. Ви сте му упропастили државу и слободу, а сада радите на томе да и њега
самог сасвим нестане. Са порукама које излазе из ваших болесних мозгова, ви
гурате свом снагом Србе поново у крв, у уништење, о, ви безумници, лоше слуге
горих господара, зар је и последња искра српског осећања из ваших поганих душа
ишчезла? Зар у вашим проданим срцима нема ни трунке самилости за српске мајке
од вас у црно завијене, за ојађене удовице, за уцвељене сестре, и јадну малу
сирочад која ће због ваше безумности и бездушности целог живота патити? Зар до
ваше прљаве савести не досеже пламен сагорелих села, опустелих огњишта,
упропашћеног народног добра? Зар је сјај енглеског злата толико засенио ваше

лакоме очи да оне не виде безбројна гробља, црне барјаке на српским домовима,
црне убрадаче на српским женама?
О, ви проклетници, где ће вам душа, ваша продана, издајничка душа? Знамо
ми да се ви, масонски мајстори и шегрти, не бојите ни Бога ни његове правде. Али
не заборавите да пре ње постоји и земаљска народна правда. И зато вас питамо:
Мислите ли да ћете се икад своме несрећном дому вратити?
Ви сте се потпуно избезумили и већ скоро сасвим сасекли грану на којој сте
се, бар неки, могли како тако одржати. ви, највећи злочинци и кривци, у друштву
са разним Крњевићима, Бичанићима и сличним пријатељима српског народа,
прогласили сте се за некакве судије, па, да грдне ироније! „Изричете пресуде"
најбољим Србима који брину тешку народну бригу и, коликогод њихове људске
моћи дозвољавају, помажу своме несрећном народу, који сте ви тако безумно
преварили, упропастили и изневерили. Чак сте ви „осудили на смрт" оне српске
родољубе, који су саветовали народу да засеје сваку стопу земље, да у овим
претешким временима осигура себи бар насушни хлеб, те да идуће зиме не буде
жртва глади! Шта се вас тичу животи српске деце, кад сте ви сами сити и пијани!
Ко сте ви и шта сте ви? Ви шачица бедних политичких коцкара која је
проиграла и свој народ и своју земљу па утекли из ње главом без обзира, покривена
срамом и праћена проклетством. Ви претите другима! Претите да бисте само
угушили сопствени страх пред коцем који вам претстоји за претешке злочине
према Отаџбини и народу.
Али ми вас разумемо. Ви вриштите. И за невољу вам је! Лађа тоне. Куда ћете
сада? Ах, те преварене наде! Ви сте и код ваших госа сада непожељни. Вама се
пребацује да сте оперетски политичари и војници, који су ратовали само три дана,
па са попришта јурнули право Енглеској у наручје. Знамо ми вашу катастрофу и
моралну, и националну и политичку. Израбили су вас са мора мајстори. Тако је то.
Ко са ђаволом тикве сади оне му се о главу лупају.
И последња ваша нада пропашће. Узалуд упирете очи у црвењаке да вам они
поврате државу, ви државници и војсковође без државе, народа и војске. Ви
фабриканти лагарија што измишљате битке по Србији у којима дражиновштина
односи некакве победе. Ви који у ствари, са лицем искривљеним од страха и гриже
савести - у колико је још који од вас и има - дршћете пред страшним судом народа
српског.
Да, пред њим ћете ви бедници, дати рачуна и Богу и народу о својим прљавим
злочинима, пред њиме ћете окајати грехе што сте свој народ упропастиили. Тај суд,
народни суд очекујте. Он је неумитан. Њему нећете умаћи авионима нити га
подмитити покрађеним златом.
Ову вам посланицу, вама издајници и бегунци у туђини, шаље Отаџбина
ојађена и упропашћена вашом кривицом. Ову вам поруку шаље мајка Србија и
васцели српски народ.

8. јуна
1942.

ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОДУ ДА БУДЕ ПЛЕМЕНИТ И РОДОЉУБИВ
БРАЋО СРБИ И СЕСТРЕ СРПКИЊЕ,
Ја сам већ више пута говорио да ви морате бити и Срби и људи. Морате
имати и душе и срца, морате саосећати са бедом и невољама своје браће и
данашњим, по српски народ, тако тешким данима.
Говорио сам вам, али се бојим да мој глас није пробио кору саможивости
која се нахватала око срца многих између вас. Зато вас питам:
Јесте ли извршили своју свету српску дужност према браћи својој
избеглицама, породицама заробљеника, према Србима који су остали без хлеба, без
огњишта, без крова над главом, према толиким ратним сирочићима?
Многи од вас ћуте. Ништа нисте учинили. Јад, беда и очај ваше тврдо срце
нису дирнули. Зар вас није страх од Бога? Зар вас ваша савест нимало не мучи?
Стрешћете се, ваљда, од ужаса када вам кажем да су због вашег нехата и због ваше
неосетљивости данас у питању животи много хиљада избегличке деце. У питању је
да ли ће остати живи или ће их нестати. Многи између вас Срби, оџаковићи, ни
прстом нисте мрднули да судбину ових јадних малишана олакшате, да им животе
спасете.
Доста са фанфарама и парадама стотина којекаквих хуманих друштава, која
су само форма без садржине!
Зар Немци имају више самилости и сажаљења за њих, децу својих
противника него ви, Срби, од којих многи и многи леже на парама и не знају шта ће
са њима. Хоћете ли те своје прљаве новце у гроб да понесете?
Гледајући све ово одлучио сам се данас да вам говорим о племенитости и
родољубљу.

Ах, када би само ове моје речи могле да размешкају ваша камена срца.
Хоћу да вам предочим:
прво, да ове особине, Богом дане сваком правом човеку, негујемо и развијамо
што више,
друго, да вас потсетим да у међународним сукобима великих и силних, мале
државе и слаби народи могу истрајати и себе одржати само тако ако буду живели и
радили саосећајући за ближњега свога и за род свој.
У свом провиђењу Бог је обдарио човека најлепшом способношћу, која је
уједно и највећа:
да чини добра дела - да буде племенит. Колико ће човек бити племенит, то зависи у
првом реду од тога, колико је успео он да изађе из самољубља, као саможивог
нагона за своју личност и колико је успео да уђе у родољубље, у друштвени нагон
за одржање свега рода свога.
Тешка садашњица нас учи да је такво осећање данас нама Србима
потребније него икад, да би сачували и ојачали свој толико искушани српски род.
Племенитост и родољубље
карактерне су црте нашега народа које је он испољио још у прапочетцима
своје историје.
По историском тврђењу наши стари располагали су овим врлинама још онда
када су се из старе своје постојбине досељавали у земље Балканског полуострва.
У преднемањићској српској држави кнезови и велики жупани управљали су и
владали народом који је знао само за две врсте радиности: за земљорадњу и
сточарство, али је зато био пун врлина од којих су: храброст дружељубље и
родољубље испуњавали срце и душу сваког Србина онога доба. Те особине
српског народа прелазиле су с једног поколења на друго и јачале су се уколико је
више времена промицало у нашем народном животу.
У старој својој средњевековној Србији Срби су ратове добијали и губили,
изгубили су најзад пред орканском навалом и своју државу, али никада нису
изгубили обележје своје племенитости и родољубља. Чак и то доба је дало у свима
областима где је Србин живео и
велике ктиторе велике приложнике и ватрене родољубе и љуте мегданције.
По својој храбрости Краљевић Марко имао је срце лавовско, али је по својој
племенитости имао и велику хришћанску душу. Делио је мегдане и тукао се за свој
српски род, својим стричевима је судио по правди Бога истинога, отварао је
затворене царске друмове, укидао свадбарину, удавао сироте девојке, штитио слабе
и невољне. Народна песма опева Краљевића Марка не само као великог јунака већ
још више као племенитог родољуба.
Нашу стару рашку господу српски народ није запамтио само по њиховом
достојанству, по њиховим победама и освојеним крајевима. Још много више их је
запамтио по њиховој племенитости и по њиховом родољубљу.
Пуни су наше народно предање и историја примера како су прваци народни
и његово свештенство давали све своје имање да би што више српскога робља
откупили. Да ли сте заборавили на пример племенитости Кнеза Иве од Семберије?
Српски народ имајући стално пред очима племенита дела својих вођа и
свега свештенства дубоко је урезао себи у душу сазнање да у саможивости и

грамзивости за благом овога света неће моћи сачувати ни себе ни своје име.
Давно је још један забринути родољуб изрекао да су: грамзивост и
недостатак узајамне братске љубави две најтеже друштвене болести у држави.
Јавно је позивао народ да болестан своју отаџбину лечи и спасава што пре,
наглашујући ово: љубав према ближњем огледа се у прихватању, у помагању свога
брата, свога суседа.
Затим је додао: та љубав је лепша и шира када обухвати све суграђане све
мештане једнога места, али је још шира и лепша када се простре на сву браћу која
сачињавају друштвену и државну
заједницу, тако да у тој заједници све без разлике подносе заједнички и добро и
зло.
Отачастољубац говорио је тада онако, како и ми данас морамо да речемо.
Морамо јер се болест самољубља и грамзивости појавила код нас јаче него икада.
На вама, браћо Срби и сестре Српкиње, стоји данас да ишчупате из своје
средине и из себе самих те срамне болести и да својим животом, својим делима,
својим примером покажете да сте:
достојни потомци својих великих предака и истински синови Мајке Србије.
Не дајте да вам душу изгризе црв саможивости и срце окамени грамзивост
те да нас српски песник прикаже будућим поколењима, као нараштај који је уз
државу проћердао и најлепше, вековне особине свога народа.
Ето, говорио сам вам отворено и искрено.
Чујте ме и послушајте ме, јер ви морате и убудуће бити и Срби и људи!
Послушајте ме јер ћете само тако остати достојни потомци својих славних
предака!
16.
јула
1942

БИТКА ЗА ХЛЕБ НАСУШНИ
БРАЋО СРПСКИ ЗЕМЉОРАДНИЦИ,
Још две три недеље па ће се навршити годину дана како се налазим на челу
српске владе, Владе народнога спаса. За ово време над Србијом и српским народом
одиграли су се најтрагичнији и најсудбоноснији догађаји за последњих неколико
векова његове историје. У једном тренутку изгледало је да ће српског народа
нестати за увек са лица земље. Било је потребно много одважности,
самопрегоревања, умешности и памети да се то не деси.
Што се мене тиче могу рећи да сам дужност према своме народу извршио до
крајњих граница могућности. Указао сам му на преголему опасност, отео сам га из
канџи туђинских најамника, прикупио сам га под српском заставом, бранио сам га
и одбранио и повео да изиђе на прави пут - стари српски царски пут. Српски народ

ме је послушао. Помагао ме је. Пошао је за мном. Зато је од данас на оном путу,
којим је требало одувек да иде да је било памети и родољубља код многих његових
некадашњих вођа.
Историја ће показати да је српски народ и сада, као и раније увек у најтежим
и најпресуднијим тренутцима умео да нађе свој прави пут.
А тиме задаци и дужности које стоје пред српским народом нису завршени,
и ми смо тек прву битку добили. Још многе и многе стоје пред нама. Али један
задатак стоји увек изнад свега: сачувати српски народ од пропасти. То сваки Србин
мора, у сваком тренутку да има на уму. То му је путоказ.
Ја сам вас, браћо, доласком на чело српске владе, позвао на мир, ред и рад. Ви сте
ме послушали. Благодарим вам, јер сте ми тиме олакшали тешки задатак.
Потом сам позвао цео српски народ, а нарочито вас земљораднике да уложите
своје снаге да се свака стопа српске земље обради и засеје.
И поред срамне и бездушне пропаганде са стране, да се не сеје, и поред свих
тешкоћа и невремена, са смањеном људском и сточном снагом, ви сте ме, браћо
земљорадници, послушали, обрадили сте и засејали сву земљу, више него што је то
икада у ранијим годинама било учињено. Велико је то дело које сте учинили за
опстанак српскога народа, за његово одржање у данашњим тешким временима.
Многи можда нису ни свесни величине овога дела. Тиме што сте извршили
моју наредбу, што сте поступили по плану о планској пољопривредној производњи,
ви сте спасли српски народ од његовог највећег непријатеља - од глади.
Српски Бог нас је помогао и помаже. Њиве су, уродиле плодом. Потребна
храна је произведена у целој Србији. Али битка за хлеб насушни још није
завршена.
Јер, браћо земљорадници, треба да знате ово: у великом делу Србије, и кад
најбоље летина понесе, нема доста хлеба за исхрану извесних крајева. Поред тога
треба исхранити градско становништво у Србији, огроман број наше браће,
пострадале у рату и њихове породице. Затим морамо исхранити велики број
радника као и оружане владине одреде. За сву ову нашу браћу Србе потребно је
хлеба. Јер не смемо дозволити да ма и један Србин умре од глади.
Господ Бог и ваше челичне мишице учинили су да хлеба има. У Србији је
произведено хлеба за исхрану не само за вас земљораднике, већ и за сву другу
браћу Србе.
Сада пред нама стоји нови задатак од чијег савесног извршења зависи да ли ће
у Србији бити глади или не.
Долази час, браћо земљорадници, да покажете да сте Срби, да сте људи. Од
ваше човечанске савести, од вашег српског осећања, од вашег родољубља зависи
да ли ће битка за српски хлеб насушни бити у потпуности добијена. Јер ако ви
земљорадници, све до једнога, не будете један део вишка ваше производње, које ће
вам се платити, поштено предали нашим надлежним властима, онда је сигурно да
ће у једном делу српског народа наступити глад, а можда и умирање од глади.
Да ли има иједнога међу вама, да ли има иједнога Србина који би се усудио да
својом саможивошћу, да својом грамзивошћу изложи хиљаде своје друге браће
беди, глади, смрти?
Тешка је била клетва кнеза Лазара, али би још теже било проклетство које би
пало не само на главу сваког таквог саможивца, већ и на цело данашње наше
покољење. Други су нараштаји били за песму стварани. Зар да наше покољење
само за срамоту служи?

Браћо Срби,
Да ли бисмо у таквом случају били достојни да се народом назовемо? Да ли
бисмо били достојни имена Србина и човека?
Не. Срби такви никада нису били. Срби такви никада неће бити. И ако би се
међу вама нашао какав одрод, који би своје прљаво богаћење и ставио изнад
животних интереса српског народа, онда га ви сами изручите народној правди,
каменујте га!
Браћо земљорадници,
Не заборавите да хиљаде и хиљаде сирочића очекују од вас хлеб свој
насушни. Запамтите да животи хиљада и хиљада у рату пострадалих породица
зависе од тога да ли ће српска свест победити срамну грамзивост.
И најзад знајте да ће српски народ опет доћи на достојно место ако докаже да
је био велики, да је био родољубив, даје био племенитог срца, онда кадаје то
најтеже било.
Данас Србија од вас, браћо земљорадници, тражи само пети део ваше
производње пшенице, која је потребна за исхрану наших пасивних срезова, ратних
жртава, градског становништва, радништва, и оружаних владиних одреда. Значи да
вама, земљорадницима, остаје четири петине целокупне производње пшенице на
потпуно слободном располагању.
И још нешто: ни једно зрно пшенице неће се извести из Србије ове године. То
су нам саопштили претставници немачке окупаторске силе.
Да ли је онда још потребно наглашавати шта вам је дужност? Ви знате да су
наши претци и последњу кору хлеба делили са својом браћом.
Данашњи мој позив, браћо земљорадници, судбоносан је. Ја вас позивам у
име Отаџбине да извршите своју српску свету дужност.
Увек када вас је Отаџбина звала, ви сте за њу жртвовали не само свој иметак,
не само своје домове и свој мал, већ и своје животе и животе деце своје.
Данас се позивате да предајом, за новац, вишка своје жетве спасете хиљаде и
хиљаде живота српских.
Ја, који сам и сам из ваших редова поникао, знам да ћете се сви чистога срца,
са љубављу и без оклевања овом апелу унесрећене Отаџбине одазвати потпуно.
Ја стојим на своме месту одлучно решен да спасем српски народ. У томе са
фанатичном решеношћу ићи ћу до краја. Ништа ме у томе неће поколебати. И исто
онако као што сам смрвио црвену аждају, смрвићу и прљаву и срамну грамзивост
где год се буде појавила.
Слушајте ме! Битка за насушни хлеб је добијена, јер га има довољно за све
Србе. Сада од вас само тражим то да се онемогући да га једни имају и сувише а
други никако.
Српски народ мора да живи. Српски народ ће живети. Ви ћете томе
допринети, браћо земљорадници.
Од вас тражим да ме и даље слушате, да моја наређења, дата једино у
интересу српског народа у потпуности извршавате. Радећи тако ми изграђујемо
сигурно, на здравим темељима лепшу будућност српскога народа и мајке Србије.

2.авгу
ст 1942

ГОДИШЊИЦА ВЛАДЕ НАРОДНОГ СПАСА
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ,
На данашњи дан, пре годину дана, 1 септембра 1941 године, упутио сам свој
први апел српском народу.
Да ли се сећате тог мог првог говора са београдског Радиа? Мој је глас тада
дрхтао од узбуђења и стрепње; да ли ћу моћи избавити српски народ из преголеме
несреће, у коју га увукоше избезумљени његови синови, који га оставише потом
обезглавњеног и побегоше у туђе земље. Ја нисам хтео да бежим и да вас оставим у
најцрњој невољи. Остао сам да са вама испијем чашу чемера до дна.
Онда сам вам се претставио, - сећате ли се? — овако:
„Говори вам брат, армиски ђенерал Милан Ђ. Недић, претседник српске
владе. Говори вам из дубине српске душе и срца, честито и поштено. Тако ми Бог
помогао"!
Време ми је дало за право. Догађаји су доказали да је све, што сам вам онда
говорио, било и поштено и честито и истинито.
Онда сам вам говорио гласом који је дрхтао од узбуђења. Данашњи мој глас,
чујете га, снажан је и сигуран, јер захвалног срца гледам пред собом дело ове
протекле године. Српски народ и Србија дигли су се готово из мртвих.
Знам да има извесних међу вама, драга браћо и сестре, који ми то не признају.
Али нека они метну руку на срце и нека ми одговоре: да ли је судбина српског
народа и њихова судбина данас трагичнија од оне пре годину дана?
Зар се не сећате више колика и каква је била онда несрећа у Србији-земљи
јадовитој: кад су комунисте на све стране сејале смрт; када нико од нас није смео
рећи да ће осванути жив; када је грађански рат беснео у Београду, око њега и у
целој Србији; кад су праштале пушке, а вио се дим из згаришта наших домова, док
се све више српских мајки завијало у црно? Зар сте заборавили на кобне дане кад
су руље наших безумника, заведене туђинским агентима, на туђ рачун, нашу земљу
довеле на сам руб пропасти.
Ето вам слике ондашњице, коју сте ви тако лако избрисали из свога сећања.
А данас? Данас сте ви слободни на своме огњишту. Истина нису вам се
вратила деца, мужеви и очеви из заробљеништва. Многе жене боре се саме да
очувају огњишта и децу. Исхрана у градовима није онаква каква би требала да
буде, ваша деца не добијају довољно свакога дана насушни хлеб, али Србија живи
и живеће. Међутим на све стране креће снажан живот. Све што још није доведено у
ред, повратиће се.
Треба ли да вам кажем да су се наши вредни, честити и родољубиви сељаци
залагали ове године више него икад до сада - обрадивши сваку стопу земље
Србинове? Све је било против њих, оскудица у радној снази, у стоци, у алату,
тешке временске прилике, поља опустошена од бесних комуниста. Па ипак у тој
судбоносној битци за хлеб они су победили.

Око вас, браћо, лутају као шакали још многи сејачи најбесмисленијих лажних
вести, те вам трују душу и убијају веру. Окрените се од њих и погледајте нашу
омладину, нашу узданицу, данас оздрављену, погледајте је како насмејана лица,
ведра чела, ојачава своје мишице и своју душу у служби народне обнове. Њена
душа је данас пуна честитости, идеала, духа, пожртвовања, срећна што је нашла
свој пут, српски пут, пут њених славних предака и српских просветара.
Треба ли још да вам укажем и на наше родољубиве вредне раднике, који су
нам и онда у тешким данима и сада служили и служе као узор србизма? Видите ли
шта стварају њихове жуљевите руке на све стране? Стварају нов живот, нову,
лепшу Србију.
Све су то наше вредне руке створиле. А све то што је створено, све што су
наше вредне, радне руке изградиле, све што је Влада народног спаса учинила да би
се за ово кратко време повратио живот Србије, све су то омогућили окупатори
(немачка војна сила и немачка управа). Омогућили су нам да се вратимо у живот
баш они за које су наши непријатељи говорили да ће нас збрисати са лица земље,
да ће нас раселити, да ће нас учинити неплодним да би се затрло српско семе и
племе.
Годину дана, која је протекла, показала је сву бесмисленост ових бесомучних
лажи. Окрените се око себе. Погледајте лево и десно. Наш нови живот, који је
почео да се снажи, омогућен је баш од тих људи који су нам били противници само
зато што су наши управљачи то хтели.
Од нас зависи да ли ће нам у будућности бити пријатељи. До нас само лежи
да осигурамо њихову помоћ да Србија стане потпуно на своје ноге.
Зато ми дугујемо благодарност Великом Немачком Рајху што нам је омогућио
живот, онда када нам је грозила смрт, што нам је иако, по несрећи изазивачима,
иако побеђеним, пружио часно место сарадника у изградњи новога света.
Ми изјављујемо да ћемо грешке прошлости исправити, да ћемо бити свесрдни
сарадници и Великог Немачког Рајха у изградњи Нове Европе.
Драга браћо и сестре,
Није више време, уверавам вас, да неки међу вама вире из рупа, у којима су се
учаурили, и очајавају пуни самоубилачког расположења. Дошло је доба несебичног
рада којим се много може поправити, много спасти.
Хајте к мени. Хајте новом животу бољем, српскијем. Дођите да изградимо тај
нови живот заједно. Помозите ми, тако вам млека српског, не ради мене - ја ћу то
свршити и без вас - него због оног злурадог света, који очекује пропаст Србије и
српског народа.
Покажите се да сте већи и бољи у несрећи него у срећи.
Ја знам шта би ви хтели да ми кажете. Немојте ми говорити. Знам да вам је
тешко. Ми ћемо још патити због туђих грехова. Али будите Срби. Носите
достојанствено, мушки и јуначки свој крст страдања. Погледајте око себе. Видите
ли нашу браћу сељаке, нашу браћу раднике, нашу омладину, како пожртвовано
раде, како су велики и достојанствени у несрећи? Та омладина ми је прва
прискочила у помоћ као добровољци и четници. Знате ли, слутите ли колико је тих
дивних младића, цвета нашег народа, дао јуначки своје животе да би Србија могла
живети? И данас они ме помажу својски да велико народно бреме носим и радим за

спас српског народа и Србије.
Али да бих до краја успешно завршио народно дело, треба ми и ваша вера и
ваше срце и ваш разум. Потребни су ми и ваша мудрост и ваше стрпљење. Верујте
ми. Учините ме још јачим вашом сарадњом. Не јачате тиме мене, јачате Србију и
српски народ. Само у слози и гвозденој дисциплини свесрдним радом и узајамном
помоћи моћи ћемо видети зору бољих дана. Не заборављајте нашу историју.
Читајте је. Поучите се њоме. Много имамо непријатеља који нам желе пропаст и
верују у њу. Чујте: не помажите их својом заслепљеношћу и инатом. Реците ми
право: да ли је у нашој новијој историји било тежих момената од данашњих и да ли
је икада било потребније да сви Срби буду сложни и једнодушни него данас? Ја вас
не зовем ни у какву политичку партију него у јединствени фронт српскога народа.
Увек се сећајте, свуда и на сваком месту, у сваком тренутку, да сте ви деца
једног славног, честитог и јуначког народа, српскога народа. Одагнајте од себе
црне мисли и туђе пропаганде. Поклоните ми своје поверење. Хајте к мени и ви,
који још стојите по страни, хајте са мном и са српским народом. Сви сложно моћи
ћемо сигурније сачувати ову свету српску земљу и наш много напаћени народ.
Само здружени, збијени под једну заставу, српску заставу, изаћи ћемо на светлост
дана из овог тешког мрака у који нас је бацила авантура наших безумних људи.
Драга браћо и сестре,
Ово вам је мој кратак извештај о најважнијим догађајима у прошлој години и
раду српске владе. То вам је моја реч на почетку њеног рада у другој години.
Запамтите:
сваки је народ ковач сам своје среће. Пазите добро. Ова је друга година судбоносна
по нас. Дочекајмо је удруженим снагама, загрљени и сложени, са узвиком:
Живела мајка Србија!
Живео српски народ!
1.септ
ембар 1942

СРПСКИ ПУТ
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, СРБИ И СРПКИЊЕ,
Прилике су тако хтеле да се нисам одавно разговарао са вама, а потребно је да
се чешће обавештавамо, јер живимо у судбоносним данима, у тешкоме ратноме
времену.
Живот тече незадржаном брзином и тражи своје. Онога који се не прилагоди
тој животној ситуацији мрви точак живота. Та животна ситуација данас је
критичнија него ика-да. Не само за нас, него и за цео свет. Широм света бесни

велика светска револуција за бољу будућност човечанства. У тој светској
револуцији учествују највећи и најмногобројнији народи свих континената
земаљске кугле.
Два су се табора на смрт завадила. Једни су претставници старога доба: света
капитализма и лажне демократије, света који је створио новчану аристократију и
бедне пролетере, сиротињу која је била жељна коре хлеба. Други су претставници
новога доба и новога света у коме треба да завлада социјална правда како за
појединце, тако и за народе и државе. Ко ће победити? Правда божја и правда
социјална.
То, наши назови политичари и наше вође до кобнога 6 априла нису видели,
нити су схватили ново доба и будућност човечанства.
Ви се нећете и не смете повести ни за каквом туђом пропагандом, ни за чијом
туђом памећу. Ви ћете сачувати своју свету родну груду, колевку вашу и ваших
отаца.
Српски народ је досада, с луде главе својих вођа поднео толико непотребних
жртава и толико је проређен, да је данас свака кап српске крви и скупа и неопходно
потребна.
Ако се нађе који безумник и дигне против садашњих животних интереса
српског народа, биће немилосрдно уништен, па ма ко он био, па ма из које рупе
вирио. Доста је српскоме народу: 6 априла, 22.јуна, комунистичко партизанских
борби, згаришта и гробља, уништене Мачве, Поцерине и Јадра и других безумно
бачених, непотребних, тешких жртава.
Нама је потребан ред и рад. Апсолутни мир. Шта би било од нас ако би били
стално у нередима, у бунама, у устанцима? Само малоумници и слепци не виде да
данашњи дани нису време из 1918 године, нити ће бити исти.
Има људи код нас, већином бадаваџије или туђинских плаћеника, који
трабуњају по цео дан којешта, а не виде ни два корака пред носом. Они су сејачи
најразноврснијих лажи. Они то чине неуморно. Лагали су јуче, лажу данас, лагаће
сутра, баш као и лондонски радио.
Енглеска би хтела да тај фронт на Балкану створе Срби. Што да гине изабрани
енглески народ кад се још нађе у свету будала које ће да залегну за њих. Они су и
нашли себи изабраника и објавили су широм света да је тај други фронт већ
образовао - главом Дража Михајловић. Јер, по њиховом трабуњању он има сто
хиљада војника. Он се туче по Балкану, односи победе, чак смо чули да је победио
и Не-дићеву војску у долини Мораве и заробио двадесет пет хиљада Недићеваца.
Ето шта би хтео Лондон и његови чанколизи: грађански рат у Србији. Није им било
доста крви прошле године. Још хоће да лочу. Трн су им у оку мир и ред у земљи,
упропашћеној и ојађеној њиховом кривицом.
Радио Лондон сав је запенушао. Свако вече осуђује на смрт све оне код нас
који не мисле као он, који више воле свој несрећни измучени народ него бесну,
пијану лондонску господу. Он свако вече, меће под слово „З" све наше истакнуте
људе који предано служе својој земљи, а не интересима лондонског Ситиа.
Проналази да осуђује на смрт чак и жене. А они „наши" који су се окупили око
пуног енглеског чанка уживају и халачу задовољни: што више српске крви нека се
проспе, што више српских глава нека падне. Што више, то је за Енглеску што боље,
а онда је и већи ајлук за „наше" трговце људским месом.
Лондонска „југословенска влада", „влада народне пропасти", у којој по
несрећи седе и Срби, Слободан Јовановић, Миша Трифуновић, Гроловић и други

хтела је да нам начин створи тај други фронт за Енглеску на Балкану. А што би у
том случају српски народ био истребљен, шта се то њих бедника и одрода тиче? И
место да ти Несрби, који и не хају за болове и муке за страдања и патње српскога
народа, мире наш свет, место да у овој тешкој несрећи уносе у њега дух слоге и
помирења, међусобне трпељивости, они га трују и гурају у пропаст. Миша
Трифуновић, да би што више залудео оне чије су уши начуљене стално ка
Лондону, у својој безумности пева им чак и уз гусле.
Да ли ће и где ће Енглези створити други фронт, то се нас ништа не тиче.
Сигурно је само једно: да српски народ овога пута неће насести хушкачима, па
били они Енглези, били енглески чанколизи, који се називају „југословенском
владом", или претставници некакве дражиновштине код нас. Наш народ има
поучан пример како су се Французи владали приликом стварања тог другог
енглеског фронта у Француској у септембру ове године. Не само да се није нашао
ниједан Француз који је хтео прстом да макне за Енглезе, већ је велики број
француског становништва Дијепа помогао Немцима, те је зато у знак награде 50
000 њихове деце пуштено из заробљеничких логора својим домовима.
Доћи ће време када ћемо обрачунати са нашим Лондонцима. Нека само
продуже свој прљави, најамнички посао. Нека наставе стављање под слово „З",
осуђивање на смрт. То нас оставља потпуно равнодушним. Они само у својој
безумности заборављају да овде има много њихових милих и драгих. Нека се сете
оне „ко ножем бије од ножа ће и погинути". И оне друге: „каквом мером мериш
таквом ће ти се и одмерити".
Запамтите добро, нема мера пред којима ћемо устукнути, ако је у питању
спасење српског народа.
Зато скрећем пажњу својој браћи и сестрама Србима и Српкињама на домаће
хушкаче, колико их и где има, на те пустолове који вас драже и позивају на
непромишљење и крајње опасне поступке, који уносе забуну и неспокојство у наш
народ и желе да за рачун Енглеске поремете скупо плаћени ред и мир и баце
Србију по трећи пут у крв и огањ.
Поручујем да ћу сатрти у клици, без икакве милости, сваки такав њихов покушај.
Срби и Српкиње,
Знајте и добро запамтите да су Дража Михаиловић и његова мафија, који су
прошле године учествовали у побуни са комунистичко - партизанским бандама,
сува штета српског народа. Све несреће после 22. јуна прошле године дошле су
баш од ове мафије. Они су постали згодно сретство за енглеску пропаганду, али су
извор свег зла које постиже српски народ. Они су бесвесно и бесловесно оруђе у
енглеским рукама. Они изазивају окупатора својим провокаторским испадима. Они
сеју мржњу међу нама и труде се да код окупационих власти створе уверење да
Срби, у овој својој великој несрећи, нису лојални. А какве су последице тог
њиховог ропског и слепог служења Лондону:
Они спречавају да се наша деца заробљеници врате кућама;
Они драже окупатора и изазивају довођење већег броја трупа и стварање тежег
режима по Србе.
Све ово они чине са намером да Србе побуне. Безумницима нашим у Србији

поручујем да нико нема права да се, ни за чији рачун, игра са опстанком српског
народа. Ја им довикујем:
Доста је било суза.
Све оне који шире дражиновштину сматраћу за народне непријатеље. Свима
властима у Србији наређујем да их гоне и хапсе.
Позивам народ српски да иде као и до сада, српским путем, који сам му ја
обележио, и који је за годину дана, дао одличан резултат. Наређујем му, у име
Отаџбине, да по сваку цену очува ред, мир и слогу и да зна да је у питању његов
опстанак, његово право на самостални живот и да је у питању опстанак мајке
Србије.
Данас он са мајком Србијом у животу и свету значи много. Без ње, не дај
Боже, не би значио ништа.
8.
новембар
1942

ОБРАЧУН С БУНТОВНИЦИМ
ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ,
Ја бих радо хтео да вам вечерас кажем добре гласе, али не могу. Не даду ми
они наши одроди у Лондону, а и ови код нас у земљи, који се називају „шумцима".
И једни и други најамници су енглеског злата. И то енглеско злато засенило им је и
очи и памет, и савест и душу. Ради њега дижу се на свој рођени народ да га
упропасте и истребе.
Неко вече некакав самозвани новинар Пепић, стварно чиновник бившег
енглеског конзулата у Београду, позивао је из Лондона српски народ да гине, јер,
вели, „што се траве више коси, све више расте". А ја поручујем томе туђинском
измећару, који има само српско име, а и то је сумњиво, нека дође овамо, да му ја
покосим главу, па да видим хоће ли му после нова израсти.
Лондон вас, браћо и сестре, опет зове у грађански рат, опет вас гура у
самоубиство. Неки лорд Емери, енглески министар, који једва натуца српски и
саплиће се око њега, окомио се баш на наш народ. Хтео би да му поједе панаију.
Он запомаже из свег гласа не би ли гурнуо Србију да и по трећи пут заплива у крв
ради енглеских империјалних интереса.
И ма да ја знам да време ради за нас, а против свих лордова на кугли
земаљској, ја ипак звоним на узбуну.
Смртна опасност може да погоди цео српски народ и мајку Србију, са свим
недогледним, судбоносним последицама, ако би ико у Србији ова штуцања
енглеских лордова и њихових плаћеника, а српских изрода, узео као озбиљно.
Ви знате да ћу вам и данас, као и увек, рећи истину, само истину, и то
отворено и без увијања. Ја сам могао досад да вас спасем невоља, и несрећа, а
нарочито комунистичке
немани, за то што сте ми веровали. Слушајте моју поруку и данас и верујте ми:
Мој је животни циљ да спасем вас и цео српски народ и да му у овој

данашњој големој несрећи будем од користи.
А чујте пре моје поруке ово сада:
Рођени син тога лорда Емериа. који вас бездушно позива у грађански рат,
ево шта дословно каже за свога оца и за енглеску политику према Србији:
„Енглеска влада руководи се увек сатанским начелом: упропастити другога
да би спасао себе. У политици је то каткад дозвољено, али у овом случају то је
немогуће и немилосрдно, јер жртве српског народа неће спасти енглеску ствар,
него су само прилог за стварање опште катастрофе и анархије у Европи.
Уосталом видим и сами су Срби то увидели, пошто сам читао у европској
штампи, да је Србија данас земља мира и реда.
Ја Србима саветујем, као добар Енглез, сасвим обрнуто од онога што им
жели мој отац:
»Идите, ви, Срби, и даље својим путем, којим сте ишли у последње време.
Гледајте да спасете себе и своју децу и не мешајте се у сукобе великих. То је
најбоља политика.«
Ето шта вам поручује овај паметан и честити Енглез. Поручује баш оно, што
вам ја већ шеснаест месеци из дана у дан говорим и саветујем.
Ја не бих данас звонио на узбуну, да није извесних наших малоумника, који
нагваждања појединих лордова схватају као наређење и у своме безумљу су готови
да изазову међусобно клање код Срба. Банде енглеских плаћеника Кесеровића и
Драже Михајловића почеле су ових дана да издају нека луда и смртоносна
наређења појединим нашим крајевима. И како народ неће за њих да чује, ови га
одроди тероришу, убијајући поједине угледне грађане, претседнике општина,
претставнике власти, те тиме проузрокују не само сумануто проливање српске
крви, већ изазивају и окупатора на одмазду. На крају крајева страдају поједина села
и крајеви и то само за рачун и по наређењу Лондона!
Ви познајете већ по злу чувеног Дражу Михајловића и његове трабанте.
Обиђите Мачву, Поцерину, Јадар, Рудник, Копаоник и распитајте се за његове
жртве тамо, па ћете видети резултате његовог рада и памети, и разумећете колико
је претежак злочин овог гробара српског народа.
Сада је тај зли дух, несин српског народа, почео опет да се игра са главама хиљада
и хиљада Срба, позивајући их у очигледну и пропаст, у безумно самоубиство, у
планско затирање српског племена на неку буну и устанак. Зар хоћете опет ви јадна
моја браћо и сестре, ни криви ни дужни, да плаћате за његове сумануте лудорије, за
његово ропско служење Лондону који му сем злата шаље чинове и звање како би
потстицао његово болесно самољубље?
Јер, да би оправдао почасти и хвале које му као са таламбасима његове
лондонске госе, разни лордови Емерији и њему подобни шаљу, он по цену ваших
живота, по цену уништења српског народа извршава и најбезумнија енглеска
наређења и гура свесно српски народ у смрт, као да је српски народ неко
зулукаферско дивље племе које мора да послужи као топовско месо својим
британским господарима.
Служећи бесловесно лондонским лордовима и њиховој прљавој, саможивој
политици, овај безумник доводи у питање опстанак српског народа и Србије. Он
ствара панику и руши нам скупо изборени мир, ред и слогу братску. Он је наш
први и највећи злотвор, како он, тако и сви његови помагачи: агенти и потркуше
Лондона и Москве.

Пред највећом опасношћу које ове банде безумника и злочинаца
нагомилавају над главама српског народа ја поручујем свима и свакоме:
Нека нико не сумња у наш став, у нашу одлучност. Ми ћемо употребити
свим силама нашега духа ауторитет, који имамо у народу, да немилосрдно
збришемо све оне који угрожавају или ма у чему ремете наше народно дело реда и
мира, слоге и рада. Полумера неће бити.
Зато, пред одлучним кораком, позивам вас, све честите Србе и Српкиње, да
великим замахом ударимо и слистимо све оне који упропашћују данас земљу и
народ.
Иначе, чујте ме добро, ви ћете бити први који ће сносити смртоносне последице
грађанског рата и окупаторске одмазде.
Размислите и изаберите: хоћете ли рад и мир или хоћете грађански рат!
Хоћете ли обезбеђену будућност српског народа или његово уништење! Хоћете ли
себи и својој деци спокојство и живот или пропаст и смрт! Ја знам шта ћете да ми
кажете: да ударим из све снаге против побуњеника.
Послушаћу вас. Нећу се двоумити.
Када се ради о спасу српског народа и Србије, нећу питати ко су ни колике су
жртве. Спас Отаџбине и народа врховни је закон и ја ћу га извршити до краја.
Свима вама, браћо и сестре, изнео сам ово јавно и отворено да знате да се
управљате и чувате тих злотвора, које је енглеско злато занело и који су готови да
вас принесу на жртву, за рачун Лондона, као што су већ то два пута учинили
прошле године.
Погледајте наш првостолни Београд, над којим се вије српска застава. На њој
је написано:
Србија пре свега и нада све.
Хајте, браћо и сестре, са мном тим путем. То је српски пут. То је пут нашег
спасења и новог живота. Не дижите из гроба којекакве покојнике, па ма како се они
звали, а најмање Југославију која нас је разорила, упропастила и довела до
просјачког штапа.
С нама је Бог и ново доба. Напред братски, снажно!
20. децембра
1942