You are on page 1of 4

Апостол Павле нам објашњава: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда

сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. H ако имам дар пророштва и знам све тајне и све
знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. H ако раздам све
имање своје, и ако предам тело своје да се са»е»е, а љубави немам, ништа ми не користи".
Jедан од мудриx палестинскиx
стараuа, Ава µоротеј својим учениuима је све то додатно и наuртао на песку: „3амислите један
круг, његов uентар, и праве линије које полазе из uентра. Претпоставите сада да је тај круг - свет,
uентар круга - Eог, а праве линије које иду од периqерије ка uентру - путеви »ивота људскиx.
Yколико светитељи, »елеhи да се прибли»е Eогу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају
бли»и Eогу и један другоме. H уколико се прибли»ују Eогу, утолико се прибли»ују један другоме; и
уколико се прибли»ују један другоме, утолико се прибли»ују Eогу".
Y овиx неколико редова садр»ано је све неопxодно знање о Eогу, о човеку и о Uркви. Oгроман шум
инqормаuија и qормирање неке врсте метајезика који је прогутао садр»аје које покушавамо да
пренесемо једни другима све је претворио само у стил, начин комуникаuије који нас одређује.
Покушаји да проговоримо о оном за нас најва»нијем, завршавају на површини. H Uрква је у шуму
метајезика изгубила свој језик, али то је, парадоксално, мо»да и добро. Tешко да сад мо»е да има
сувисле комуникаuије xришhана са светом, осим ÷ љубављу. Tо је незгодно, оптереhује и суочава
нас са нашим слабостима и кукавичлуком, али је у много чему и олакшавајуhе.
Æубав наравно није исто што и сентиментализам.
„Æубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што
не пристоји, не тра»и своје, не раздра»ује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се
истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Æубав никад не престаје, док hе пророштва
нестати, језиuи hе замукнути, знање hе престати. Jер делимично знамо, и делимично пророкујемо;
А када дође савршено, онда hе престати што је делимично", ка»е даље апостол у Xимни љубави.
Cве hе престати само неhе љубав, пошто је Eог Æубав. Jедина данас сувисла комуникаuија Uркве
са светом, xришhана између себе и са другима је ÷ љубав. Hикада то није било тако огољени и
очигледно. Cвету не треба ни наша памет, ни наш морал ÷ он вапи за љубављу. -ак и кад изгледа
да не вапи ÷ он без љубави умире. Cви покушаји да на uрквене теме комуниuирамо са светом
нестају у шуму разгласа светског мега-гига-тера тр»ног uентра.
Mисионарење, покушај ширења ва»ниx uрквениx порука постаје у најбољем случају само
уклапање на место које нам је унапред одређено. Ако се кавалиqикујемо. Ако умемо да имитирамо
језик света, метајезик. Да не бисмо упали у неко сентиментално, телеће стање
разнежености самима собом као бићима љубави и тиме наравно дебело промашили,
љубав у нама самима и међу собом морамо редовно обнављати. У тој редовности и
упорности је наш подвиг. Наравно и у радикалности и максимализму, а не у
задовољавању осредњим резултатима типа !"ожда не волим али макар волу#кам$.
%ко за по&етак погледамо на проблем љубави сасвим практи&но, најбоље је да пођемо
од самог #ентра. 'оново (ог је )убав.
Понекад препознамо да смо
близу Eогу, понекад како се од њега удаљавамо. Али поуздано смо Eогу близу кад се xранимо
hиме, кад га уносимо у себе, кад се причешhујемо. Oкупљање око путира са Xристовом крвљу и
телом је језгро, језгра Uркве. Cви се причешhујемо истом кашичиuом, као деuа. Kао браhа и сестре
који још увек нису научили да се удаљују једни од другиx. 3ато је ту»но кад се неко плаши
причешhа из заједничке кашичиuе. Oн је веh удаљен и треба га љубављу оxрабрити да се врати.
Mало је ту»нијег од тога да xрани »ивота приступа тек неколиuина људи окупљениx на Pитургији.
А остали само посматрају. Kад вечерамо, а неко нас гладан гледа осеhамо се непријатно. Cигурно
се не осеhамо као чврста заједниuа љубави, породиuа, браhа и сестре, деuа заједничког Ouа.
А кад се xранимо самим Xивотом а неко нас гледа ÷ какав је осеhај? H какав је осеhај ониx који се
не причешhују. Cклоност добровољном умирању? µа ли то мо»е бити утешно? ÷ Tешко да мо»е.
Cпоља гледано скоро xорор ÷ »иви и нека врста зомбија.
Pитургија је основ обнављања љубави у нама и међу нама. Hма онај тренутак у Pитургији кад
ђакон узвикне: „Æубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали..." ( Ouа и Cина и Cветога
µуxа). Oни који понекад присуствују Арxијерејској литургији са више свештеника и ђакона, могу
кроз отворене uарске двери да виде свештенике у олтару како се макар символично uеливају, а ако
је више ђакона виде и ђаконе како се пријатељски љубе испред двери. Hекада су се сви у uркви у
овом тренутку љубили са онима лево и десно од себе. Bременом је ту било много комешања, и
разног uиркуса па се одустало од тога.
Пошто је обичајно углавном сад uрква подељена на лево од улаза ÷ »ене и десно од улаза ÷
мушкарuе, приликом размене пољубаuа не би ну»но долазило до саблазни, ако би саблазни
уопште било и да су сви измешани. Mало правог »ивота уместо крутог qормализма било би
драгоuено за следеhи круг љубави око путира.
Промену садашње праксе и увођење некадашње треба да оxрабре свештениuи, или, са
благословом свештеника, ђакони који су веh ту испред народа и позивају на uеливање.
H сам улазак у uркву, долазак на Pитургију, било би прородно да изгледа као окупљање родбине на
свечаној вечери а не као окупљање за саxрану. Tу такође треба да оxрабримо једни друге.
Tиxи »амор пре пре почетка
Pитургије, пре „Eлагословено Uарство Ouа и Cина и Cветога µуxа...", не мо»е да шкоди. µа заиста
људи погледају једни друге, распитају се о здрављу о новостима. Lапатом, тиxо, свечано, али
тешко да укочени и суздр»ани, дистанuирани успостављамо добру подлогу за заједничку молитву
Eогу, за призивање Æубави.
Hаравно, све ово не значи да су инсистирање на личном до»ивљају и псиxологизовање Pитургије
пут ка обнављању и сна»ењу љубави. Hе. Просто треба вратити реалне околности заједниuе
љубави, изаhи из ропства крутој qорми.
Hзлазак из uркве и даље бављење једниx о другима. Tо је оно што се дешава у мало којој uркви. H
то је недопустиво. Tо би морало поново да постане обавезна пракса у свакој uркви. Агапе - трпеза
љубави у некој qорми. µа ли заиста заједнички ручак тамо где могуhности дозвољавају, да ли само
јутарња каqа и ракија, неки залогај, символично. Y сваком случају још времена да се упознамо са
»ивотним проблемима и радостима бли»њиx. µа нам не остану апстракuија људи који би требало
да су нам најбли»и, заједно са којима смо се из једне чаше једном кашиuом xранили Tајном.