MART 2010.

velikiodmor
srednjoškolski dodatak

2 3 5

zgaženo nehotice počeci filma prava ljubav

S2

ZGAŽENO NEHOTICE
JELENA BEGENIŠIĆ Minuti, sati, dani, nedelje, meseci neosetno prolaze.. Svi različiti, prožeti novinama..ali sa identičnom podlogom. Podlogom koja ne odgovara, ali ju je tako teško izmeniti jer ona je osnova i zavukla se abnormalno duboko, a što je najgore ti si se sasvim navikao na nju. I gde si sad? Želiš da je menjaš, da menjaš tu ustaljenu podlogu, da jednostavno se više ni ne prisetiš prošlih dana, nedelja, meseci. Ali, kako čovek da zaboravi, izbriše sve događaje iz prošlosti koji mu više nisu dragi, i koji mu pri pomisli na njih stvaraju ponovnu konfuziju. Konfuziju koja prouzrokuje dalje razmišljanje, ponovno preispitivanje, analiziranje. Zašto su ljudi nezainteresovani, neobazrivi, hladni, oholi, pakosni, zbilja odvratni i čudni. I koliko god bila izlizana i bezbroj puta upotrebljena fraza „koliko ti dobar prema njima, toliko oni loši prema tebi“, neverovatno je tačna. Ali je tako nezamislivo da ljudsko biće može u trenutku da bude toliko okrutno i da radi svojih egzistencija pogazi drugo, koje je u dosta slučajeva prijatelj. Nažalost, koliko god to bilo nezamislivo činjenica je. Ljudi su nedokučivi, potpuni stranci čak i onda kad misliš da ih veoma dobro znaš. Jednog dana ukaže ti se da ih u stvari ne znaš i uvidiš njihove istinske namere i osobine. Kao što Hemingvej kaže otpišeš ih i zapamtiš. Ali se osetiš kao diplomirana budala kada shvatiš za kakve si se pojedince borio, koga si branio, na koga si se oslanjao. Nađeš se u stanju kada sebe hoćeš da pojedeš, jer prosto ne razumeš koliko si bio slep i nisi uočavao neke tako uočljive, bitne stvari. S obzirom da nije rešenje da se pojedeš i večno nerviraš jednostavno možeš da to sve prevaziđeš, pobediš. Ti ljudi ti nikad nisu ni bili prijatelji, jer da jesu nikada te ne bi izdali(!). Teško je biti sam, bez ikoga kome možeš u potpunosti verovati i znati da je taj neko zaista uvek tu, za tebe. Kada čovek postane svestan da nije sam, život postaje lakši, dani svetliji, osmeh učestaliji, postojaniji. Da, teško je živeti, a ne verovati skoro ni jednoj osobi i to je ono što je loše. A ono što je možda dobro je to da ćeš tada biti pošteđen razočaranja i iznenađenja. Kako god se okrene, oba slučaja su za tebe neadekvatna i neodgovarajuća. Ljude naravno ne možeš promeniti a i ne treba ni da pokušavaš, jer to je uzaludan posao koji ne daje ploda. I jedino što može da se desi je da se sve to olupa tebi o glavu. Ko zna možda bi jednostavno trebalo da prestaneš da se iznenađuješ. Tada bar ne bi gubio vreme na dugotrajna analiziranja i tumačenja zatupljene ljudske psihe i primitivnih umova.

S3

LJUDI ILI ROBOTI?
TIJANA MIRKOVIĆ Razmislite o tome koliko je u stvari lepo što još uvek postoje ljudi koji znaju prave vrednosti, oni koji umeju i znaju da cene. A malo je takvih danas, i privilegija je poznavati ih. Znate li koliko se malo ljudi danas raduje malim stvarima? Pravim stvarima koje nemaju cenu. Suncu, snegu, vetru. Sedenju sa društvom na tom vašem mestu, i slušanju te vaše muzike. Nekima potpuno bezazlene, a nekima jako bitne stvari, meni prvoj. I ako me pitate da li postoji lepši osećaj od ranog jutarnjeg mirisa proleća, ja ću vam reći da ne postoji. Ako me pitate da li za mene postoji lepša stvar od ležanja na prolećnoj travi i gledanja u nebo puno zvezda, rećiću vam da nema. Ovom malom i okrutnom svetu u skoroj budućnosti ne preostaje ništa no da se nađe u utrobi velikog čudovišta zvanog 21. vek. Novac, tehnologija i sve površne stvari polako počinju da se penju na tron. I nisam pesimista, samo sam realna. Ako se uskoro neko ne pobuni i ne kaže da slika ne može da ti dočara osećanje, bićemo u zaista velikom problemu. Ja nisam spremna, a verujem ni mnogi od vas da odustanu od te emocije koju pružaju naizgled bezvredne stvari. Mirisa trave posle pljuska, ili miris kestena početkom jeseni koji ti oboji tu hladnu stvarnost nekim lepšim bojama. Ljudi posustaju i gube snagu da makar pokušaju da se odbrane od čeličnih kandži ovog vremena. Odustaju pre nego što su probali, a to nikako ne može da pomogne. Kažem vam, nemojte odustajati. Pa čak i ako ne verujete da nas ima dovoljno, ne odustajte, ima nas još. Ostanimo oni koji veruju u note, u mirise, dodire... Uključimo mozak ne televizor. Ako smo ljudi – dajte da to i ostanemo. Uz ukus kafe i miris cimeta željno iščekujući proleće, pozdravlja vas T.

FIGURE VOŠTANE
STEFAN MITIĆ Dušu moju odavno odvezla je nebeska kočija. Ubiše je figure. Pogledaj nebo – tamo počiva. Sad se tresu. Hladnoća. A meni toplo je. Na nebu oslobođen. Kako vama na kopnu je? Stopljen s nebom. Ogrnut svilenim plaštom. Zbacio okove sa sebe. Hodam nebeskom baštom. Slobodan. Naivno verujem da ću živeti večno, Oživeo nestvarno. Lutam sam, lutam – ali srećno. Čudni su putevi Gospodnji, njima sam vođen. Odlepršao od figura. Nisam uspeo biti prilagođen. Skockane su mi misli. Osećam čistoću svog uma. Navukao nebeske cokule. Nema više prljavog druma. Figure nemaju za obroke, ali imaju za poroke. Dok ne ožive prave vrednosti. Ja lutaću kroz oblake. Kada spadnu maske. S lica skinute nožem. Možda se vratim među vas. Vetrom nošen.

POČECI FILMA
U nastojanju da shvatimo puno otkriće i razvoj pokretnih slika, moramo se vratiti do kasnih 1880 – ih godina. Poznati američki naučnik Tomas Alfa Edison došao je na ideju da konstruiše spravu koja bi snimala zapažene momente, i drugu kako bi se taj snimak pregledavao. To su preteče današnje filmske kamere i kineskopa. Sve je to išlo dotle da braća Limijer u pariskoj kafani Grand cafe, krajem 1895. godine, prirede prvu filmsku predstavu na svetu, prikazivanjem filmova „Ulazak voza u stanicu“, i „Radnici izlaze iz fabrike“. Nauka o filmu je kasnije definisana kao kinematografija. Ona predstavlja iluziju pokreta projektovanih brzom izradom nemog filma. Takođe poznata kao slika na filmu ili pokretne slike, kinematografija je proizvod orijentalnosti i eksperimentata XIX veka. Slike na filmu proizašle su iz brojnih pronalazaka. Veliki doprinos otkrićima dala je fotografija, a veliku ulogu imali su i oni koji su radili sa čarobnom lampom. Neki su bili zainteresovani za projektovanje slika, a drugi su proučavali kako se slike mogu snimiti na različitim materijalima kao što su koža ili papir. Ali, oni nisu bili jedini ljudi zainteresovani za prikaz stvarnog života koji se odvijao na filmu pred njihovim očima. Oliver Wendall Holmes želio je da pojača zaštitu za posleratne invalide. Jules Marey je proučavao slike životinja i posebnih ptica u letu. Američki fotograf Eadweard Muybridge, poreklom Britanac takođe je proučavao slike životinja, ali i ljudi.

S4
U glumačkom smislu, mimika i pantomima obeležile su period nemog filma. Da bi fabula bila zadovoljena, glumci su morali da naglašenom gestikulacijom nadomeste nedostatak rečenog dijaloga. Muzička podloga u ovim filmovima je imala značajnu ulogu, kako bi i sama u potpunosti dočarala osećanja likova, opet zbog istog nedostatka. Bitna stavka su bili i međunatpisi koji su služili da publici približe sam zaplet. Najpoznatija filmska preduzeća u Njujorku i Filadelfiji podigla su velike i prostrane sudije u kojima su snimane kratke jeftine drame – filmovi koji su rađeni po ugledu na pozorište. Političke vođe ubrzo su shvatile koju moć ima film, pa su u Sovjetskom savezu filmovi poput „Oklopnjače Potemkin“ Sergeja Ejzenštajna prenosili snažne političke poruke. Glumica zapaženijih filmova ovog doba je Florens Lorens, koja je svoju slavu stekla nakon filma „The Biograph Girl“. Ubedljivo najpoznatiji glumac ovog filmskog razdoblja je Čarli Čaplin, koga proslavljaju filmovi: „Skitnica“, „Moderna vremena“, i nešto kasnije „Veliki diktator“. Kraj nemog filma usledio je ubrzo po prvom emitovanju zvučnog filma 1929. godine. Poslednji nemi film je emitovan dve godine posle pojave zvučnih filmova i to je bio film „Ubogi milioner“.

RAČUNA SE ONO ŠTO IMAŠ U GLAVI
MATIJA TRAJKOVIĆ U današnje vreme živimo u slobodnom, demokratskom društvu, gde svako ima pravo da iskaže svoje mišljenje, ideje, da neki predlog, skoro sve je dozvoljeno. Bar je u teoriji tako. Svi pričaju o tome kako stvari u zemlji, pa i u svetu, ne stoje baš najbolje, svako krivi nekog drugog, svi su odjednom vrsni političari, razumeju se bolje od aktuelnih političara, svi imaju plan kako i šta bi oni uradili, i sve bi po njihovim pričama bilo krasno i bajno samo da oni imaju neku moć da nešto urade. Dva pitanja na koja nemam odgovor mi se stalno motaju po glavi kada mislim ili razgovaram sa nekim o tome. Prvo, da li na svetu postoji zemlja u kojoj se ne žale na trenutno stanje, u kojoj mogu da kažu da je sve u redu i da vode lep život. Zadivljujuća je sposobnost ljudi da u svemu nađu manu, kao i činjenica da im nikad nije dosta i da im ništa nije odgovarajuće, a kamoli savršeno... Pošto ove godine punim 18 godina, dok sam gledao dnevnik na pamet mi je palo i to da ću imati pravo da glasam na izborima vrlo brzo. Ponovo se nameće pitanje na koje je skoro nemoguće naći logičan odgovor. Kako da znamo ko govori istinu, a ko ne, kad dođu dani čuvene predizborne kampanje na koje ode velika količina novca, koja bi sasvim sigurno našla neku bolju svrhu, negde gde je zaista potrebno finansijsko ulaganje. Ne možete biti sigurni ko je u stanju šta da ispuni, koliko praznih obećanja da da, kada više nije moguće jednostavno pogledati čoveka u oči i reći kakav je on u stvari, budući da je veliki broj ljudi uvežbao pretvaranje do maksimalnog nivoa. Jednostavno ne možeš da odrediš šta im je u glavi i o čemu razmišljaju.

S5
Ljudi su takođe skloni podvrgavanju tuđim mišljenjima, zbog proste činjenice da su ili uplašeni da se njihove ideje ne kategorišu pod glupe i debilne i da ih neko ne ismeje zbog toga, ili jednostavno zato što nemaju volje da uđu u raspravu sa nekim ko ne deli njihovo mišljenje. Umalo da zaboravim, velika većina je od malih nogu zaglupljena televizijom, da će poverovati sve što na njoj čuju, pa čak i svemu što piše u novinama. Eto šta nam uradi sloboda govora i štampe. Malo je slučajeva u svakodnevnom životu gde se nađeš u situaciji da ti neko kaže šta zaista misli o tebi, osim ako to nije usled svađe. Većina se zbuni kada se neko, dok je s njima, ponaša ok, super, smeje se, jednostavno se druži, a posle iza leđa priča sve i svašta. Ali čovek je takvo biće da se lako prilagodi, pa dosta ljudi počinje da se navikava. Vratiću se na naslov na trenutak... Pa i nije toliko bitno to što imaš u glavi, znanje, ideje, ili šta bilo ko drugi ima (bar ne u sadašnje vreme), dokle god taj neko ne kaže otvoreno, uradi to što je zamišlio, jednostavno napravi od svoje zamisli realnost. Ko zna koliko je dobrih ideja ostalo da istruli zajedno sa onima koji su ih poneli sa sobom u grob, kao ni koja je svrha držati nešto u glavi ako ne uradiš ništa povodom toga?! Naravno da je bitno tvoje mišljenje, ali zar nije loše kada neko ko ima jače argumente i dosta činjenica i dalje ne može da te ubedi da nisi u pravu? Stara izreka kaže: „Dela, ne reči!“, pa ako su dela toliko bolja od reči, koliko su bolja od zadržavanja ideja i onoga što ti je u glavi samo za sebe? Deset, sto, hiljadu puta?! Računa se ono što imaš u glavi, ali samo ukoliko možeš da nađeš neku dobru svrhu i učiniš da i drugi shvate i prihvate tvoje ideje.

prava ljubav
KATARINA STANČIĆ Stari filozofi, umetnici, doktori, pa čak i današnja svetkovina sedme umetnosti, nameću nam različite varijacije istog pitanja. Ali i milion i jedan odgovor. Čak nam u njima pružaju savete kako istu pronaći. Dakle, pored svega toga konačna definicija prave ljubavi i dalje ne postoji. Možda nam na kraju ostaje upravo to, da se pitamo. Za mene, ta potraga je krenula krajnje spontano, intezivno. I posle svakog promašaja je prestajala. Gubila se nada. Još od malih nogu devojčice slušaju priče, bajke o veličanstvenom princu na belom konju. U stvari, bio na konju ili ne, on se obavezno pojavljuje. Samim tim te devojčice, kada prerastu u devojke očekuju da će se ON ipak pojaviti. Izlazeći iz jedne propale veze u drugu, sumnja u to postaje sve očiglednija. Ubrzo se mirimo sa činjenicom da današnji momci ili nisu čitali i gledali te bajke ili se nisu pronašli u toj ulozi. Što nije ni čudno, jer dok smo se mi igrale barbikama, pravile im kuće, smišljale velika i skupocena venčanja, oni su se igrali rata i automobilčićima. Čini se da i kada smo igračke ostavili po strani, ta razlika ipak postoji. I pored toga, polako ali sigurno počinjemo da nekog dečaka iz okoline stavljamo u ulogu Kena. Tada im naravno to ne stavljamo do znanja, ali kako godine prolaze to se ne menja. I dalje, koji god da se muškarac pojavi u našem životu nesvesno mu prepisujemo tu titulu. U malo kasnijim godinama saznanje da su nekada i postojali veliki ljubavnici poput Kazanove ili veliki romantici poput Napoleona i Betovena, pruža koliko-toliko utehu. Njihovo postojanje, brojna ljubavna pisma to i potvrđuju. S obzirom da se izjava ljubavi danas smatra privilegijom, nameće se pitanje da li su razvitak industrije i tehnologije polako, ali sigurno ubijali romantiku? I kako onda očekivati da nas muškarci razumeju i shvate našu potrebu za večnom ljubavlju? Možda smo mi te koje su prerano počele da sanjaju, pa i dan danas očekujemo nemoguće? Međutim oko nas je bezbroj primera da se danas savršeni spoj dve osobe suprotnog pola ipak može desiti. Upravo nas to tera iz jedne veze u drugu. Zato se i trudimo da one opstanu. Svesne toga ili ne, od samog početka leptirići u stomaku nas teraju da idealizujemo i u toj osobi vidimo onog pravog. Tek kada taj osećaj nestane i sve te mane koje su bile neodoljive postanu nepodnošljive, shvatamo da to nije to. Ali upravo tada bi trebalo da se rađa ljubav. Ili kako bi Erich Fromm rekao: „Nezrela ljubav kaže volim te jer mi trebaš, zrela ljubav kaže trebam te jer te volim“. Sa tom konstatacijom dolazi i sam pojam prave ljubavi. Ne one čiste, platonske, već one koja postoji sama za sebe. Kada ljubav počne svoj život, van domašaja ljubavnika, onda ona i opstaje. Taj stav dele mnogi romantičari, poete, boemi itd, ali u moderno doba shvatanja se menjaju. Danas je ljubav jednostavna. Voliš i voleće te. Sasvim zadovoljni time idemo iz veze u vezu. Ne razmišljajući da se ljubav rađa, da nije stvorena ni iz čega. Nismo se mi rodili naučeni da volimo. Tu se postavlja pitanje. Zašto je cilj naći ljubav za koju nije potrebno truda i automatski je smatrati pravom? Način života je možda uticao na to. Jer kako danas postoje speed sastanci, možda postoje i speed ljubavi? Jer nikada nije bilo veće mogućnosti za pronalaženje prave druge polovine, a opet nikada manje vremena da se u to i uveri. Čini se da je brzo odustajanje od ljubavi povezano i sa brzim načinom života. I ko još ima vremena da se trudi i analizira osobu sa kojom je, kada postoje drugi piroriteti. Nekako očekujemo da će se sve samo desiti, i ako se ne desi ide se dalje. U nove ljubavi. Sve dok se jednog dana ne probudimo u kasnim tridesetima, sa fenomenalnim poslom, svojim stanom, kolima, hej ako sve ide po planu možda i sa bmw motorom. Ali, bez partnera pored sebe sa kojim bismo sve to podelili....

SVOJE TEKSTOVE IZ SREDNJOŠKOLSKOG ŽIVOTA MOŽETE SLATI NA OFFICE@RCLESKOVAC.RS
ZA SVE OSTALE INFORMACIJE OBRATITE SE REDAKCIJI MLADOG REPORTERA NA 016 232 811 / 232 812

VELIKI ODMOR - Srednjoškolski dodatak - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Podsticanje aktivnog učešća mladih na jugu Srbije” - Podrška: Ministarstvo omladine i sporta Reupblike Srbije - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/ autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije ///