70

Tre}i program Radio Beograda Br. 137–138, I–II/2008 UDK 316.75:343.819.5-054.7 ID=154239500

BILENT DIKEN

OD IZBEGLI^KIH LOGORA DO OGRA\ENIH ZAJEDNICA: BIOPOLITIKA I KRAJ GRADA*1
Ono {to evropska hri{}anska bur`oazija zaista nije mogla da oprosti Hitleru nije „zlo~in genocida, nego to {to je na Evropu primenio kolonijalisti~ke postupke“2. Pravi zlo~in nacista je to {to su doneli homo sacera u Evropu. Zna~ajno u vezi s tim je to da je prvi logori izgra|eni u Evropi bili prostori za sakupljanje i kontrolu izbeglica.3 Bivaju}i „~ovek kao takav“, azilant je instanca homo sacer-a. U tom pogledu suo~avanje sa izbeglicom postaje odlu~uju}i test za politiku, povratno uvode}i skandal ’ljudskog kao takvog’4. Naravno, kao {to je Hana Arent (Hannah Arendt) davno ukazala, pojam ljudskih prava koji pretpostavlja postojanje „~oveka kao takvog“ zapada u krizu uvek kada se suo~i sa stvarnim ljudima bez ikakvih kvaliteta, osim toga da su ljudi: izbeglice (Arendt, 1979, p. 299). Kao {to je dobro dokumentovano u kulturnim studijama, izbeglica prenosi sivu zonu ambivalencije koja se odnosi na njegove unutra{njosti/spolja{njosti nasuprot dru{tva i to dovodi do fundamentalne neodlu~ivosti. Naravno, izgleda da na{e dru{tvo ne mo`e da se usaglasi oko odluke da li je azilant pravi subjekt ljudskih prava, koji poziva svakog da ih prihvati kao najsvetije od svetog, ili samo kriminalac, lopov, koji preti da zloupotrebi „na{“ sistem socijalne za{tite. Dalje, kao Zimelov (Simmel) stranac, izbeglica je „istovremeno unutar i izvan“, i blizu i daleko od konteksta u kome „dolazi danas i ostaje sutra“5. Izbeglica kao takav je stalna pretnja slici poretka, pretnja koja ukazuje na u`asavaju}u
* Bülent Diken, From Refugee Camps to Gated Communities: Biopolitics and the End of the City, „Citizenschip Studies“, vol. 8, no 1, March 2003, 83–106. 1 Zahvaljujem Zigmundu Baumanu, Engin Izm i neimenovanim komentatorima iz Citizenship Studies na sugestijama. 2 Bauman, 2002, p. 109. 3 Agamben, 2000, p. 22. 4 Dillon, 1999, p. 114. 5 Simel, 1971, p. 143.

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

nemogu}nost zauzimanja jednog ~istog i odre|enog mesta. „Izgradnja i odr`avanje poretka, kao prvo i najva`nije, podrazumeva stvaranje prijatelja i neprijatelja, me|utim, to podrazumeva uklanjanje dvosmislenosti“.6 U tom procesu stvaranja poretka izbeglica je isklju~en iz politike: kada izbeglica `eli da „u~estvuje bez identifikacije“ on je primoran na „identifikaciju bez u~estvovanja“, proces koji izbeglicu, linijom dana{nje dominantne esencijalisti~ke politike razlike, gura sve dalje od politi~kog ka antropolo{kom domenu.7 Pored svih odlika ove slike mi{ljenja, treba posebno razjasniti klju~no mesto: logika suvereniteta ne podrazumeva samo jednosmerno isklju~ivanje. Izbeglica je isklju~en iz zakona, ali ostaje njegov predmet. Tako je `ivot izbeglice strogo regulisan i ograni~en zakonom, koji se primenjuje ~ak i na njegov privatni `ivot (na primer brak), ~ak i u zemljama koje su predvodnice demokratije i ljudskih prava. Drugim re~ima, izbeglica su{tinski pripada uspostavljanju poretka: poredak ne samo {to poku{ava da ’izbri{e’ ambivalenciju izbeglice nego se uspostavlja i {iri na njen ra~un. Izbeglica je uklju~en dok je isklju~en i isklju~en dok je uklju~en; ova oblast neodre|enosti izme|u uklju~enja i isklju~enja, u kojoj se `ivot izbeglice grani~i sa `ivotom homo sacera, samo je mesto suvereniteta, zbog ~ega „fundamentalni kategori~ki par zapadne politike nije prijatelj/neprijatelj, ve} goli `ivot/politi~ka egzistencija, zoe/bios, isklju~enje/uklju~enje.8

71

Izbeglica kao izuzetak
Holandija, kraj avgusta 2002: politi~ar sa liste Pin Fortin (Pin Fortyn), Hilbrand Navin (Hilbrand Nawyn), biv{i ~elnik holandskog imigracionog ureda i sada{nji ministar za pitanja azila, izneo je predlog koji, uprkos svoj svojoj populisti~koj trivijalnosti, otkriva sr` savremene migracione debate. Prema Navinu, u slu~aju da po~ine zlo~in, oni stranci koji su ve} dobili holandsko dr`avljanstvo trebalo bi da budu denaturalizovani i denacionalizovani kako bi za kaznu mogli biti vra}eni svojim „mati~nim“ zemljama. Ostavljaju}i po strani {ta bi se dogodilo sa gra|anima Holandije koji po~ine zlo~in, ovde nije zna~ajno samo to {to ta ideja nije nova. Svakako, od Prvog svetskog rata mnoge evropske zemlje su usvajale zakone koji su omogu}avali denaturalizaciju vlastitih gra|ana, i u tom smislu ne bi trebalo zaboraviti da je „jedno od nekoliko pravila kojih su se nacisti postojano pridr`avali tokom trajanja ’kona~nog re{enja’ bilo to da su Jevreji i Romi mogli biti poslati u logore
Bauman, 1992, p. 120. Sennet, 1996, p. 193. 8 Agamben, 1998, p. 8.
6 7

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

72

za istrebljenje tek po{to bi bili potpuno denaturalizovani“.9 Ono {to je podjednako va`no u Navinovom gestu jeste njegovo nastojanje da uspostavi suvereni izuzetak ukidanjem zakona i odricanjem od gra|ana. Fuko (Foucault), a kasnije Delez i Gatari (Deleuze, Guattari), primetili su da je osnova suvereniteta normalizovanje ili zarobljavanje spolja{njosti. „Zakon dr`ave je... unutra{nji i spolja{nji. Dr`ava je suverenitet. Ali suverenitet vlada samo nad onim {to je mogu}e internalizovati’.10 Vlast suverena internalizuje prekora~enje zabranjivanjem i konstrui{e dru{tveni prostor, unutra{njost, koju samo „linije bekstva“ mogu da „probiju“. U tom pogledu izbeglica predstavlja nomadski prestup koji dr`ava nastoji da uhvati i normalizuje putem panopti~kog zato~eni{tva, na primer, u izbegli~kim logorima. Me|utim, Agamben zna~ajno preokre}e takvu analizu, dopunjuju}i je pojmom neodre|enosti. Uvo|enje vanrednog stanja igra odlu~uju}u ulogu u tom smislu. Jer u vanrednom stanju:
Spolja{nje se uklju~uje ne naprosto zabranom ili zatvaranjem, nego suspenzijom va`enja pravnog poretka – pu{taju}i da se pravni poredak suspenduje izuzetkom. Izuzetak se ne oduzima od pravila: nego pravilo, suspenduju}i sebe, stvara izuzetak i odr`avaju}i odnos prema izuzetku nastavlja da se konstitui{e kao pravilo. Posebna ’sila’ zakona se sastoji u toj sposobnosti zakona da se odr`i u odnosu prema spolja{njosti.11

Izvor suvereniteta je vanredno stanje, izbacivanje: prepu{tanje subjekata uslovima golog `ivota, oduzimanje njihovih politi~ka prava.12 Navin `eli da odbaci „kriminalne“ gra|ane stranog porekla. Za{to? Odgovor na ovo pitanje u na{em kontekstu je te`ak jer izbacivanje uklju~uje ne samo isklju~enje nego uklju~enje isklju~ivanjem u smislu u kome ono {to je isklju~eno ili napu{teno na margini politike, polisa, ostaje u odnosu prema zakonu kao svojoj suspenziji. Prema tome, Navinov tajni zahtev je suverenitet koji priznaje izbeglicu kao svoj izvorni subjekt. Izbeglica je odba~en kako bi bio uklju~en u domen mo}i. Ne smemo da budemo zavarani ~injenicom da Navin `eli da po{alje izbeglicu „ku}i“. Izbacivanje je vrsta odnosa bez pozitivnog sadr`aja, „jednostavna forma odnosa sa bezodnosnim“13. U tom smislu, izbeglica je grani~ni pojam: zakon se odnosi na njega svojim neodno{enjem i dr`i ga u izba~enosti ostavljaju}i ga izvan sebe14. Prema {emi suverenog
Agamben, 1998, pp. 18, 22. Deleuze & Guattari, 1987, p. 360. 11 Agamben, 1998, p. 18. 12 Isto, p. 29. 13 Isto, p. 29. 14 Isto, pp. 23. 50.
9 10

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

izuze}a, mo} ne proizlazi kao izraz dru{tvene vezanosti nego kao odvezanost: „suverenova veza je u istini samo odvezivanje“15. Sama dru{tvena veza ima formu izuze}a, ili od-vezivanja, u kome izuzimaju}e uklju~ivanje politizuje subjekt, u na{em slu~aju izbeglicu. Prema tome, svaki put kada je izbeglica „isklju~en“ trebalo bi da potra`imo uklju~uju}i gest koji ga prati, koji je deo i podru~je dru{tvene veze izme|u „nas“ i „njih“. Zato {to odvezivanje nije samo isklju~enje i zato {to u isto vreme isklju~uje goli `ivot izbeglice kao svoju spolja{njost i zarobljava je unutar podru~ija zakona, suverenova odluka je vrsta lokalizacije koja ne razlikuje unutra{njost od spolja{njosti, „nego umesto toga ocrtava granicu (stanja izuze}a) izme|u ta dva“.16 Izbeglica nastanjuje ovu zonu neodre|enosti. U|ite u logor Vumera (Woomera), ozlogla{eni centar za zatvaranje u Australiji. Zatvorenik ka`e: „kada smo do{li u Vumeru, nismo mogli da verujemo da se nalazimo u Australiji... zbog stvari koje su se de{avale – one se ne bi doga|ale u Australiji. To mora biti neka druga zemlja“17. „Vumera jeste druga zemlja“, dodaje Kempbel, komentari{u}i ispitanikovu izjavu. Me|utim, su{tina je pre u tome da je Vumera, koju su osnovale i kojom upravljaju same australijske vlasti, u stvari frustriraju}a zona izme|u unutra{njosti (zakona) i spolja{njosti (nezakona), prostor u kome je veza izme|u lokalizacije i reda poru{ena, prostor koji mo`e da se materijalizuje tek kada izuzetak postane pravilo. Mesto nezakona unutar zakona u obliku izuzetka jeste ono {to pretvara Vumeru u neogra|eni prostor. Otuda konfuzija oko toga da li je ona u Australiji ili izvan nje. Paradoks je u tome da je mo} suverena istovremeno unutar i izvan pravnog poretka, situacija koja u empirijskom smislu postaje „zakon izvan sebe“ ili „ni{ta nije izvan zakona“18. Kada frustriraju}e iskustvo neodre|enosti raste u neograni~enom zato~eni{tvu, azilanti postaju o~ajni u Vumeri koju osoblje naziva ratnom zonom i kolapsiraju u beznade`nim ~inovima protesta (na primer, {trajkovi gla|u, samopovre|ivanje, ve{anje bodljikavom `icom, gutanje koktela od {ampona i pilula za spavanje, ili kopanje sopstvenih grobova...). Od njih pedeset koliko je uspelo da pobegne iz logora 2002, ve}ina je uhva}ena: „ali malo je verovatno da }e biti optu`eni ili stavljeni u zatvor – gde bi imali prava na posete i odre|enu du`inu zato~eni{tva, {to je luksuz koji im je uskra}en unutar Vumere“.19 Zatvorenici su zaIsto, p. 90. Isto, p. 19. 17 Citirano u Campbell, 2002, p. 26 18 Agamben, 1998, p. 15. 19 Cempbell, 2002, p. 27.
15 16

73

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

74

konski ostavljeni van pravnog sistema kroz isklju~uju}u praksu koja ih dr`i u izba~enosti. Centar za zatvaranje je „hibrid“ u kome legalnost ili nelegalnost onoga {to se de{ava nema nikakvog smisla. Njegova su{tina je materijalizacija vanrednog stanja koje stvara topolo{ki druga~iji prostor nego potpuno ogra|ivanje, na primer, u zatvoru, zato {to istovremeno pripada i unutra{njosti i spolja{njosti normalnog poretka20. Zbog toga zatvorenici u Vumeri panoptikon smatraju luksuzom u pore|enju sa njihovim logorom. Posle svega, panoptikon je bio „model uzajamnog u~estvovanja i konfrotacije“ koji je zahtevao stalno uzajamno u~estvovanje onih koji imaju vlast i onih nad kojima se vladalo.21 Nasuprot tome, mo} zasnovana na odbacivanju odnosi se na model neu~estvovanja: to jest, da iskoristim Bigoov (Bigo) pojam, optikon isklju~ivanja22, u smislu da tra`i pro-aktivnu kontrolu i menad`ment rizika umesto normalizovanja.23 Danska, izbegli~ki centar Hanstolm (Hanstholm), jul 2002. U centru azilanti imaju sasvim jednostavne dnevne du`nosti, na primer ~is}enje svojih soba i neposredne okoline, kuvanje i tako dalje, i zakonski ne moraju da u~estvuju u drugim aktivnostima. Me|utim, uprava Hanstolma je nelegalno prestala da ispla}uje nov~anu pomo}, na koju izbeglice zakonom imaju pravo, kao kaznu za to {to su neki odbili da poha|aju ~asove danskog jezika. Azilanti su na to ulo`ili `albu, a kada su se ume{ali i mediji danski parlament je upitao Bertela Hardera (Bartel Haarder), ministra za izbeglice, imigrante i integraciju, za obja{njenje pravne prakse na terenu. Harderov odgovor je simptomati~an. On pi{e da je, po{to se odigrao pomenuti doga|aj, danska centralna uprava (Uloendingestyrelsen) „potvrdila“ upravi Hanstolma da du`nosti izbeglica ne uklju~uju poha|anje ~asova jezika i da zato uprava ne mo`e da reaguje na takve slu~ajeve. Harder isti~e da je uprava Hanstolma, posle ove potvrde, isplatila zaostalu nov~anu pomo}. Nepoznavanje zakona je, dakle, izgovor za upravu i ona se odlu~uje na „ispla}ivanje“! Me|utim, to nije sve, jer na ovom mestu Harder daje interesantan obrt razvoju doga|aja:
Mogu dodati da je vlada sa~inila radnu grupu s ciljem ja~anja inicijative aktiviranja i edukacije u centrima za azil. Pored drugih stvari, cilj radne grupe je da proceni va`e}a pravila na ovom polju... Prema mom mi{ljenju sistem nov~ane pomo}i i njenog uskra}ivanja od sada trebalo da funkcioni{e sa manje te{ko}a. Zato sam nalo`io radnoj grupi da bli`e ispita da li
Agamben, 1998, p. 169. Bauman, 2000, p. 20. 22 Na engleskom: „ban-opticon“. – Prim. prev. 23 Bigo, 2002, p. 28.
20 21

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

bi u budu}nosti radnici (izbegli~kih centara) trebalo da odlu~uju o ukra}ivanju pla}anja izbeglicama bez ikakvog u~e{}a centralne uprave.24

75

Umesto da preduzme akciju protiv nelegalne prakse, ministru je izgledalo prikladnije da promeni zakon. Ovo je korak koji izbegli~ke centre gura ka podru~ju nasilja, paradoksalnoj teritoriji koja se ne mo`e definisati ni kao ~injeni~no ni kao pravno stanje. Ovo je „krajnje zna~enje paradoksa koji je [mit (Schmitt) formulisao kada pi{e da odluka suverena ’dokazuje da joj nije potreban zakon da bi stvorila zakon’“25. Vlast iznad zakona. Ideja o izuzetku pro`ima svaki aspekt izbegli~kog `ivota. Na primer, nedavno je obznanjeno da francuska kompanija Sodekso (Sodexho), koja upravlja novim zatvorskim centrom u blizini aerodroma Hitrou u Velikoj Britaniji, ima podr{ku britanskih vlasti da pla}a zatvorenike 34 penija na sat za kuvanje i spremanje, {to je manje od jedne desetine minimalne britanske nadnice. Ovu proceduru je omogu}ila logika izuzetka: „zakonska obaveza pla}anja minimalne nadnice ne uzima se u obzir kada je re~ o Zatvorskoj Slu`bi VB“. Ova sugestija podse}a na prinudne radne logore i njihovu ekonomiju izuzetka, drugim re~ima, „robovske radne {eme“ i nesumnjivo bi doprinela stvaranju podklase stanovni{tva. Kao bodljikava `ica oko logora, razmak izme|u „rada“ i „robovskog rada“ osloba|a vanvremensku i vanprostornu granicu u kojoj je izbeglica prepu{ten ekstremnoj nesre}i – nesre}i homo sacera.

Izbeglica kao Homo Sacer
Ostaviv{i iza sebe svoje poreklo i li{en svojih pro{lih identiteta, u dru{tvenom smislu izbeglica je „zombi“ ~ija avetinjska pro{lost nastavlja da `ivi u svetu u kome se njegov simboli~ki kapital ne ra~una i ~ija se socijalna sada{njost nalazi u stanju „dru{tvene ogoljenosti“ koju karakteri{u odsustvo dru{tvene odre|enosti, prava i odgovornosti26, ili vukodlak: ni ~udovi{te, ni ~ovek, odmetnik koji mo`e biti izlo`en nasilju bez suo~avanja sa zakonskim sankcijama27. „Postupaju sa nama kao da smo `ivotinje, a ne ljudska bi}a“, ka`e jedan zatvorenik u Vumeri.28 U zatvorskom centru ljudsko i neljudsko ulaze u biopoliti~ku zonu neodre|enosti i zato~enici mogu biti podvrgnuti svakom fizi~kom ili simboli~kom nasilju bez zakonskih posledica. Izba~en i isklju~en iz grada, vukoHarder, 2002. Agamben, 1998, p. 19. 26 Bauman, 2002, p. 116. 27 Agamben, 1998, p. 104–105. 28 Citirano u Cempbellu, 2002, p. 26.
24 25

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

76

dlak je primoran da `ivi u {umi. Izba~en i isklju~en iz dru{tva, zatvorenik je primoran da pre`ivi u neodre|enom periodu zato~eni{tva, zatvoren pomo}u bodljikave `ice i kamera za nadgledanje. Me|utim, zna~ajno je imati na umu da ovaj „optikon izbacivanja“ ne postoji izvan dru{tva nego je njemu radikalno unutra{nji, kao {to i „prirodno stanje“ ne postoji pre „civilizacije“ nego se uspostavlja kroz izbacivanje:
Prirodno stanje nije stvarna epoha koja hronolo{ki prethodi osnivanju grada nego unutra{nji princip grada, gde izgleda da se grad trenutno tretira kao tanquam dissoluta, „kao da je raspu{ten“ (u ovom smislu, dakle, prirodno stanje je ne{to poput vanrednog stanja). Prema tome, kada Hobs suverenitet zasniva pomo}u reference na dr`avu u kojoj je „~ovek ~oveku vuk“, homo homini lupus, u re~i „vuk“ (lupus) trebalo bi da ~ujemo eho wargus-a i caput lupinem zakona Edvarda Ispovednika: u pitanju nije jednostavno fera bestia i prirodan `ivot ve} pre zona nerazlikovanja izme|u ~oveka i `ivotinje, vukodlak, ~ovek koji je pretvoren u vuka i vuk koji je pretvoren u ~oveka – drugim re~ima, razbojnik, homo sacer. Daleko od toga da je ono predpravno stanje ravnodu{no prema zakonu u gradu, hobsovsko prirodno stanje je izuze}e i granica koja se konstitui{e i obitava unutar njega.29

„Odmetnik“. Ka~e}i se o vozove, poku{avaju}i da pre|e kanal u ~amcima, kriju}i se u zamrznutom povr}u na dugim kamionskim linijama – i sve to da bi postao razbojnik protiv koga se „gra|ani“ ujedinjuju bez ikakvih ose}anja politi~ke ili moralne obaveze. Jedan od globalno zna~ajnih sadr`aja savremenog diskursa je, naravno, kriminalizacija azilanta. Savremeni diskurs imigracije, koji stvara azilanta kao „unutra{njeg stranca“, zasniva se na mitu o suverenu i njegovom politi~kom telu, koji zami{lja dr`avu kao organizam, kao „telo ugro`eno imigrantima“ koji prodiru u njegove granice.30 Samo izjedna~avanje razbojnika i imigranta ~ini mogu}im da se izbeglica locira u zoni neodre|enosti u kojoj je izbeglica isklju~en iz domena eti~ke odgovornosti i izlo`en nasilju, u isto vreme i od gra|anskog dru{tva i od dr`ave, bez zakonskih posledica. Razbojnik/izbeglica krade na{e bogatstvo i u`iva u njemu na neumeren na~in, sve na ra~un na{eg vlastitog zadovoljstva, na{eg vlastitog bogatstva. Na taj na~in dr`avni sekretar, Dejvid Blanket (David Blunkett), mo`e, s vremena na vrem, da opisuje azilante kao one koji preplavljuju britanske medicinske ustanove i {kole.31 U sli~nom duhu danski premijer Anders F. Rasmusen (Anders F. Rasmussen) predla`e da „prido{lice“ moraju da ~ekaju sedam godina pre nego {to bi mogle da koriste usluge danskog sistema socijalne za{tite: „To bi bio na~in da se za{titi na{ sistem
Agamben, 1998, pp. 105–106. Bigo, 2002, pp. 68–9. 31 Citirano kod White & Travis, 2002.
29 30

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

blagostanja“32. Odnosno, izbeglica je „drugi“ koji preti „na{em“ bogatstvu, ne obe}avaju}i ni{ta sem neizvesnosti, nesigurnosti i opasnosti. Pametno pripisivanje, jer kroz ovu figuru – „kra|u u`itka“ – drugi biva drugim. „To bi bila najop{tija formula modernog rasizma, ~iji smo danas svedoci: mr`nja prema posebnom na~inu na koji Drugi u`iva... Drugi kao onaj ko su{tinski krade moj vlastiti u`itak“.33 Kao razbojnik, izbeglica nije jednostavno isklju~en iz dru{tva na druga~iji na~in, ve} je napu{ten od njega, to jest, u~injen ranjivim na granici u kojoj `ivot i zakon, spolja{nje i unutra{nje, postaju nerazlu~ivi. U tom smislu je te{ko odrediti da li je izbeglica izvan ili unutra; on je odmah u milosti pravnog konteksta u kojem tra`i azil i u kojem je izlo`en bilo kojoj vrsti pretnji i nasilja (kulturnih, dru{tvenih, religijskih, politi~kih, ekonomskih...). Ako je formalna struktura suvereniteta izdvajanje, ili izuzetak, proizvod izdvajanja je goli `ivot (zoe), biolo{ki `ivot li{en (`ivotnih) oblika i politi~kih prava i usled toga lociran izvan polisa. Goli `ivot je `ivot homo sacer-a. Me|utim, zna~enje „svetog“ ovde ne treba sme{tati unutar religijskog domena. Na primer, „sveto“ u Batajevom (Bataille) smislu uklju~uje distinkciju izme|u onoga {to se mo`e `rtvovati i onoga {to se ne mo`e `rtvovati, na~elo „po kome je ono {to je korisno predodre|eno za `rtvovanje“.34 U o{trom kontrastu, homo sacer se mo`e tretirati nasilno, ali ne u formi religijskog `rtvovanja; on „mo`e biti ubijen, ali ne i `rtvovan“.35 Goli `ivot homo sacer-a, drugim re~ima, pripada domenu (bio)politi~kog, a ne religijskog. Odnosno, homo sacer, azilant, politi~ka je figura par excellence, jer „sa gledi{ta suvereniteta jedino je goli `ivot autenti~no politi~ki“.36 Prekidaju}i kontinuitet izme|u ~oveka i gra|anina, kao homo sacer, azilant iznosi na videlo pravo stanje suvereniteta i protivre~an karakter poduhvata komiteta i organizacija koje se bave „ljudskim pravima“ izbeglica, a koje insistiraju na tome da su njihove akcije samo humanitarne, a ne politi~ke. Ipak, ovaj post-politi~ki stav koji se predstavlja kao da je izvan i iznad politike dose`an je samo, i paradoksalno, kada se izbeglica smatra homo sacer-om, referentom biopolitike. Ovo razdvajanje izme|u politike i humanitarizma, ili izme|u prava gra|ana i prava ~oveka, na taj na~in ozna~ava „tajnu solidarnost“ izme|u humanitarizma i vlasti protiv koje bi trebalo da se bori.37 Humanitrarnim organizacijama je potreban isti goli `ivot kojim se i vlast hrani. Tako je @i`ek potpuno u pravu kad prosu|uje da je:
Citirano u Ousborn, 2001. Jacques-Alain Miller citiran kod @i`eka, 1993, p. 2003. 34 Bataille, 1997, p. 218. 35 Agamben, 1998, p. 18, 111–115. 36 Isto, p. 106. 37 Agamben, 1998, p. 133.
32 33

77

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

78

Dana{nji homo sacer privilegovan objekt humanitarne politike – on je taj koji je li{en svoje pune humanosti kroz sam ~in pokroviteljstva kojim se prema njemu ophode. Trebalo bi zato da usvojimo paradoks da su koncentracioni i izbegli~ki logori za isporuku humanitarne pomo}i dvoli~ni, „humani“ i „nehumani“, iste socio-logi~ke formalne matrice. U oba slu~aja mo`e se primeniti okrutna {ala iz Lubi~evog (Lubitch) Biti ili ne biti: kad je priupitan o nema~kim koncetracionim logorima u okupiranoj Poljskoj, „uprava koncentracionog logora Erhart (Erhardt)“ je odlu~no uzvratila: „Mi sakupljamo, a Poljaci logoruju“. U oba slu~aja populacija se svodi na predmet biopolitike. Zato nije dovoljno da se specifikuje lista oblika dana{njeg homo sacer-a: les sans papiers u Francuskoj, stanovnici favela u Brazilu, afro–ameri~ka geta u SAD i tako dalje. Od klju~nog je zna~aja. da se ova lista dopuni humanitarnom stranom.38

Koliko god da su politi~ki doga|aji dvoli~ni, moralni zov organizacija koje rade sa izbeglicama – u pitanju je sam `ivot – vodi ka transformaciji „politike u pitanje generi~kog `ivota, `ivota u svoj njegovoj op{tosti“.39 Kada osnovni referent postane goli `ivot, politi~ke razlike (levo/desno, privatno/javno, liberalizam/totalitarizam i tako dalje) nestaju u zoni neodre|enosti.40 Rast ove sive zone je, u stvari, mehanizam koji stoji ispod dana{nje „post-politike“ i koji se zasniva na poricanju i isklju~ivanju pravih politi~kih pitanja koja okru`uju fenome.41 Pojam „post-politike“ je interesantan u pogledu interference i inherentnih komplementarnosti izme|u humanitarizma i vlasti. Dominantan oblik politike na polju azila je post–politi~ki utoliko {to odbacuje politi~ko kao takvo, koje, me|utim, ne stupa „potiskuju}i“ politi~ko ve} „zatvaraju}i“ ga.42 Ono {to je nedozvoljeno u post-politici azila jeste gest pravog politizovanja. Metafori~ka univerzalizacija posebnog zahteva je „ne samo deo savladavanja interesa, nego cilja na ne{to vi{e“: na restrukturiranje dru{tvenog prostora.43 Tako je cilj politike azila preventivni menad`ment rizika, koji obezbe|uje da se ni{ta uznemiruju}e stvarno ne dogodi, da se ne dogodi „politika“. U tom smislu, post-politika je kraj prave politike. Naravno, tu postoji kakofonija diskursa u kontekstu azila u savremenim dru{tvima, i, naravno, to mno{tvo diskursa uzrokuje borbu za hegemonijom. Me|utim, izgleda da je bezbednosni diskurs spojio rivale unutar sopstvenog horizonta i postao dominantan diskurs na polju azila.44 Naravno, bezbednosna politika
@i`ek, 2002, p. 91. Hardt & Negri, 2000, p. 313. 40 Agamben, 1998, p.122. 41 @i`ek, 1999. 42 Videti: @i`ek, 1999, p. 198 43 Isto, pp. 204–208. 44 Videti: Bigo, 2002.
38 39

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

danas posle 11. septembra postaje dominantan oblik politike, ona redefini{e {ta zna~i biti politi~ki subjekt. Me|utim, kada bezbednost postane dominantna forma politike, odnosno kada je politika zamenjena stalnim vanrednim stanjem, vlast se suvi{e lako mo`e isprovocirati da dela na teroristi~ki na~in45. Uprkos dana{njoj tendenciji da „terori{e“ politi~ki prostor transformi{u}i demokratiju u taoca, dok smo jo{ jednom svedoci da su oblici bezbednosti (i straha) u vezi a oblicima `ivota; bezbednost je formativan, produktivan i i dinami~ki aspekt dru{tvenog `ivota.46 Zato nije ~udo {to se politika azila sve vi{e uvla~i u globalne post-politike bezbednosti (i straha). I {to je zna~ajno u ovom kontekstu, ~ak i kriti~ki diskursi koji ne posmatraju azilanta kao spolja{nju pretnju nacionalnom identitetu pre~esto to dokazuju „putem prihvatanja okvira druga~ijeg domena bezbednosti iza politi~kog – onog povezanog sa uzbunom i izuzetkom. ^ine}i tako, oni se sla`u s idejom ’izuzimanja’ ili sa politikom ’iznad zakona’“.47

79

Izbegli~ki logor kao ne-mesto
Mesto zajedni~ko etnologu i onima o kojima on govori samo je jedno mesto: ono koje zauzimaju doma}i stanovnici koji `ive u njemu, obra|uju ga, brane, ~uvaju njegove upori{ne ta~ke i kontroli{u ga, ali u njemu tako|e otkrivaju tragove podzemnih ili kosmi~kih sila, predaka ili duhova koji nastanjuju i o`ivljavaju njegovu privatnu geografiju; kao da je mali fragment ~ove~anstva koji im daje darove i `rtve na tom mestu tako|e su{tina ~ove~anstva...48

Na drugoj strani, mnogi izbegli~ki prostori, i oni „otvoreniji“ (na primer, oni izbegli~ki logori me|usobno zamenjivih naziva, centri za sme{taj, ili prihvatni centri) i zatvoreni, strukture nalik na zatvor (na primer, zatvorski centri) otelotvorenje su onoga {to O`e naziva nemestima: ona ne uklju~uju druga mesta, zna~enja, tradicije i `rtvovanja, ritualne momente, ve} ostaju, zbog manjka odlika, ne-simbolizovani i apstraktni prostori.49 Kao nemesta, mnogi izbegli~ki prostori su mesta neodre|enosti: „osoba koja ulazi u ne-prostor oslobo|ena je svojih uobi~ajenih determinanti“.50 Izbegli~ki kampovi se obi~no nalaze van gradova, u predgra|ima ili ruralnim oblastima, po pravilu na izrazito perifernim mestima, {to je
Agamben, 2001. Dillon, 1996. 47 Bigo, 2002, p. 73. 48 Augé, 1995, p. 42. 49 Isto, p. 82. 50 Isto, p. 103.
45 46

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

80

savremena strategija iza koje se nalazi rasturanje azilanata. Kao {to {tampa centralne uprave (2002) saop{tava, novi britanski centri za sme{taj izbeglica planiraju se na biv{im vojnim lokacijama u ruralnim prostorima koji su izolovani od uslu`nih i kulturnih javnih slu`bi koje su koncentrisane u gradovima. Podrazumeva se da je izbeglicama te`e da obezbede prevoz zbog skromne nov~ane pomo}i koju dobijaju, tako da }e najverovatnije ve}i deo svog vremena provesti zatvoreni u centrima, a u spoju s veli~inom svakog centra (svaki ima 750 mesta), to bi mogao da postane „recept za frustraciju i tenziju unutar centara izme|u azilanata i postoje}ih lokalnih zajednica“.51 Ekonomski razlozi (na primer jeftinije zemlji{te) i socijalna briga protiv stvaranja „izbegli~kih geta“ u metropolama i urbanim centrima osnove su za strategiju rasturanja. Me|utim, sama strategija rasturanja vodi ka stvaranju geta na izolovanim lokacijama. Na takvim lokacijama oni nalikuju na ostrva ili na „neutralne gradove“52, koje karakteri{e sterilizovana, mono-funkcionalna zatvorenost: kontakt sa spolja{njim svetom je fizi~ki sveden na najmanju mogu}u meru iza ograde koja ne dozvoljava kontakt sa njim, {to rezultira potpunom izolacijom izbeglica od javnog `ivota. U savremenoj politici azila, izbeglica priziva bojazan i sa tim povezan ose}aj nesigurnosti, a izbeglicki logori su savr{ena ilustracija „straha od kontakta“ {to je o~igledno iz samog dizajna arhitekture, njegovog anti-urbanog ideala i njegove idealizacije sterilnog kao slike reda. Zaista, izbegli~ki logor se mo`e smatrati, da iskoristimo Senetovu pogodnu metaforu, „urbanim kondomom“.53 Dakle, ne iznena|uje {to strategije rasturanja direktno vode neintegrisanju azilanata, kako u lokalni kontekst, tr`i{te rada, tako i u {kole, dr`e}i ih u ~istili{tu na mestima zatvaranja dok ne steknu status izbeglice koji odre|uje da li }e biti poslati „ku}i“. Naravno, sa sistematske ta~ke gledi{ta, izbeglice predstavljaju one ljude koji su isklju~eni iz nekoliko sistema funkcionisanja istovremeno i ~iji se `ivotistoga svodi na goli `ivot. Re~ima Niklasa Lumana (Niklas Luhmann), to su „tela koja moraju nekako sama da pre`ive, iako nemaju odre|enu ulogu ili propisanu vrstu li~nosti kakva bi se mogla koristiti u neku svrhu u sistemu funkcionisanja“.54 Tako se najosnovnija karakteristika `ivota u logoru sastoji od `ivota sa malim svotama nov~ane pomo}i ili ~ak s bonovima za hranu bez dozvole za novac, {to gura izbeglicu izvan normalnog funkcionisanja ekonomskog sistema; biti spre~avan da na|e{ pla}en posao; `iveKembrid` protiv zatvaranja izbeglica (Cambridge Against Refugee Detention), 2002, p. 2. 52 Sennet, 1990, p. 170. 53 Sennet, 1994, p. 228. 54 1994, p. 4.
51

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

ti prema vladinom izboru mesta stanovanja, uz minimalnu geografsku mobilnost. Ukratko, `ivot azilanta obele`en je ekstremnom izolacijom; ne samo fizi~ki nego i socioekonomski i kulturno. Njegovi dru{tveni kontakti ~esto zavise od pomo}i (posebno dobrovoljne) osoblja u logoru. Zna~ajan faktor u tom kontekstu je jezi~ka barijera koja umanjuje azilantovu sposobnost da u~estvuje u gra|anskim aktivnostima. Dalje, tu je i ekonomska barijera, prevoz do najbli`ih gradova, kao i sve druge gra|anske aktivnosti koje ko{taju vi{e nego {to azilant mo`e sebi da priu{ti, tako da to ograni~ava njegovu pokretljivost samo na kratka rastojanja. Za one koji nemaju nikakva svoja sredstva ne postoji druga mogu}nost za zaposlenje osim u „crno“” ekonomiji koja, pored nejednakosti koja je povezana sa njom i pored toga {to je te{ko prona}i posao na izolovanim ili „ra{trkanim“ mestima, mo`e rezultirati i time da azilant bude preme{ten iz izbegli~kog u zatvorski centar. Jedina mogu}nost za azilanta da izbegne prisilan sme{taj u izbegli~ki centar, mogu}nost koja postoji samo u nekim zemljama kada se zavr{i period prihvatanja, jeste da se prijavi za dozvolu da `ivi izvan centara. U [vedskoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Holandiji, na primer, azilantima je dozvoljeno da zadr`e minimalni deo nov~ane pomo}i ako sami mogu da na|u sme{taj izvan logora, dok i dalje mogu da koriste „aktivaciju“ i edukacione ponude. U zemljama kao {to su Austrija i Danska, ako odaberu da ne `ive u logoru, gube pravo na nov~anu pomo} i na u~estvovanje u programima za aktiviranje i kori{}enje zdravstvenog sistema. Nema~ka je jo{ restriktivnija: tu izbeglice moraju da `ive u logorima u koje ih raspore|uje vlast, i moraju da tra`e pismeno odobrenje kada `ele da putuju na udaljenost ve}u od nekoliko kilometara od centra.55 Jedan korak dalje je Australija gde su svi azilanti zatvoreni. Dok mobilnost danas postaje odre|uju}i faktor dru{tvene promene i dru{tvenog raslojavanja, a razlika izme|u Gesellschaft i Gemeinschaft konsekventno te`i da se premesti na drugo razlikovanje izme|u mobilnog i neaktivnog56, azilant se dr`i u stanju nepokretnosti. Razdaljine nestaju i planeta se smanjuje za one koji su mobilni, ali, kao {to Baba (Bhabha) ka`e, „za preme{tene ili za izba~ene, za migranta ili za izbeglicu, ni jedno rastojanje nije toliko uzbudljivo kao nekoliko koraka preko granice“.57 Preko granice, nepokrenost istrajava ne samo u geografskom smislu nego i u smislu dru{tvenosti i onog {to dr`i dru{tvenost zajedno. Regulacija nov~ane pomo}i i stani{ta, na primer, fiksira izbeglice geografski u svetu tokova, a paradoks je u tome {to u vreme kada mreECRE, 2002, p. 33. Videti: Bauman, 2002. 57 Graham & Marvin, 2001, p. 219.
55 56

81

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

82

`na mobilnost preoblikuje odnos izme|u fizi~ke i dru{tvene blizine, `ivot izbeglica danas ostaje ubele`en u obliku dru{tvenosti koja zahteva i fizi~ku i dru{tvenu blizinu. Zna~ajno je da su izbegli~ki logori u tom kontekstu integralni deo, proizvod i manifestacija procesa savremene globalizacije kao u O`eovim ne-mestima. U smislu globalne mobilnosti, izbegli~ka ne-mesta imaju nekoliko zna~ajnih zajedni~kih obele`ja. Prvo, to su mesta na kojima izuzetak postaje pravilo. Tako, na primer, nema~ki „Durchganslager“ ili „Aufgangslager“ mogu da garantuju primanje ili odbijanje izbeglica bez uplitanja uobi~ajenih gra|anskih prava. Drugo, sli~no mobilnom karakteru samog izbegli~kog identiteta, takva mesta su, generalno, blizu glavnih transportnih ~vorova i granica i tako direktno uklju~uju mobilnost u svoju regulatornu matricu.58 Tako policija mo`e smesta da vrati izbeglice natrag, prevoznici su du`ni da proveravaju da li putnici imaju vize i tako dalje. Zato nije slu~ajno {to se u izbegli~kim logorima ogledaju savremene tehnologije brzine (kako bi bilo mogu}e da se {to je mogu}e pre otarase izbeglica), bega (od politi~ke javnosti) i pasivnosti (neutrali{u}i izbeglicu kao stranca), {to su sve koncepti koje Senet (Sennett)59 koristi kao karakteristike modernog urbanog dizajna. I tre}e, takva mesta su organizovana prema „preventivnoj“ logici menad`menta rizika, gde policija te`i da deluje pre nego {to se mogu}i problemi dogode, na primer pre nego {to izbeglice kro~e u zemlju. Cilj je da se, u izvesnom smislu, kontroli{u „mogu}nosti“ pre nego {to nastupi „doga|aj“60, pretvaraju}i „isklju~enje“ izbeglice u preventivnu akciju. Me|utim, iako se izbeglica posmatra kao znak preme{tanja, i iako su njegovi putevi gusto kontrolisani infrastrukturom mobilnosti, njegov `ivot u logoru bi se jedino mogao opisati kao nepokretan. Logor je zvani~no tranzitni, takore}i „izuzetni“ prostor, u kome bi izbeglica trebalo da provede samo ograni~eni deo vremena. Ipak, svuda je danas izbegli~ki logor postao „stalna“ lokacija i tranzitno stanje izbeglice se neodre|eno ote`e, postaju}i nepovratna i stalna situacija, zamrzavaju}i ga u nepromenjivim, rigidnim strukturama:
Izbegli~ki logori se mogu pohvaliti jednim novim kvalitetom: „zamrznutom efemerno{}u“, trajnim stanjem „prolaznosti“, trajanjem skrpljenim od momenata od kojih se nijedan ne `ivi u bezvremenosti niti joj mo`e doprineti. Za zato~enike u izbegli~kom logoru, perspektiva dugotrajnih nastavaka i posledica nije deo iskustva. Zato~enici u izbegli~kom logoru `ive doslovno od danas do sutra, a na njihove `ivotne sadr`aje ne uti~e znanje da su dani sastavljeni od meseci i godina. Kao u zatvorima i „hipergetima“ koVerstrate, 2001. Sennett, 1994. 60 Lyon, 2001, p. 54.
58 59

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

je je istra`ivao Lik Vakan (Loic Wacquant)61, ulogorovane izbeglice „u~e da `ive, to jest da pre`ive Š(nad)`ive62] od danas do sutra u neposrednosti trenutka, kupaju}i se... u beznade`nosti koja se vari unutar zidina“.63

83

Ova „permanencija prolaznosti“ logora povezana je sa njegovom logikom koja nastaje kada izuzetak postane pravilo. Me|utim, ekstremna forma takve imobilnosti koja mo`e da se materijalizuje za azilanta centar za zatvaranje. Azilanti se {alju u centre za zatvaranje u tri razli~ite situacije. Prvo, radi proveravanja njihovih identiteta i putnih pravaca, a posebno kada im se odbije zahtev za azil. Na primer, to je slu~aj na francuskim me|unarodnim aerodromima, gde „stranci mogu da budu u zone d’attente ~itava ~etiri dana pre intervencije francuskih pravnih vlasti“.64 Australija, na primer, ima politiku obaveznog pritvora, jer polazi od pretpostavke da su svi azilanti „prevaranti“ dok se ne doka`e suprotno. Odnosno, svi azilanti se pritvaraju dok ne „zaslu`e“ status izbeglice. To je sistem koji se tako|e naziva pacifisti~kim re{enjem: otpremaju}i oko 400 ljudi u pustinjske naseobine koje izumiru kao {to je Vumera, u kojoj 20 zato~enika nedeljno poku{ava samoubistvo65, i ~ine}i sve da ih odvrate od toga da zatra`e azil. I tre}e, izbeglice koje su po~inile zlo~in (na primer, radom u „crnoj“ ekonomiji, ispoljavaju}i agresivnost ili pretnje) mogu biti „zatvoreni“ dok se njihove prijave procesiraju. Zna~ajno je to da u ve}ini zapadnih zemalja azilant mo`e da zavr{i u zatvoru ako ukrade stvar vrednu oko pedesetak funti, a interpretacija onoga {to je „prete}e“ pona{anje obi~no zavisi od li~ne i proizvoljne granice tolerancije osoblja. Mnogi centri za izbeglice rade po pravilima „nulte tolerancije“ tako da azilant mo`e da se po{alje u zatvor i za relativno manji prekr{aj. U celini, atmosfera u centru za zatvaranje je karakterisana skrivenom pretnjom nasiljem, koja se povremeno pretvara u konkretno nasilje i ~ak uzrokuje smrt, dok stalno prisustvo policije poja~ava njegov zatvorski izgled. Sledstveno tome, kr{enja ljudskih prava su mnogobrojna. Na primer, u jednom od mnogih slu~ajeva „zatvoreniku su stavljene lisice, vezan je i dr`an u sobi bez prozora {est dana, uskra}ivana mu je medicinska pomo} i proveo je je u zatvoru vi{e od dvanest meseci u 1996. i 1997. godini“.66 Neograni~eno zato~eni{tvo, nesaop{tavanje li~nih prava, odugovla~enje u odgovoru na tra`enje pravne pomo}i, dr`anje u izolaciji, upotreba sile i slabi uslovi koji se odnose na hranu, medincinske
Š2001]. (sur)vivre u originalu (Prim. prev.), 66. 63 Bauman, 2002, pp. 114–115. 64 Agamben, 2000, p. 42. 65 Videti: Campbel, 2002. 66 Komisija za ljudska prava i jednakost {ansi (Human Rights and Equal Opportunity Commision), 2002.
61 62

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

84

usluge, privatnost, uslove za spavanje, nivo li~ne sigurnosti, edukacione i rekreacione usluge: to su naj~e{}e karakteristike `ivota u mnogim centrima za zatvaranje svuda po svetu. Najzna~ajnije u tom smislu jeste pove}anje prisilnog zatvaranja onih ljudi koji se dr`e u centrima za zatvaranje, bez su|enja, ponekad veoma dugo gde su normalni uslovi ukinuti. Kada je Blerova vlada stupila na vlast 1997. godine, oko 700 ljudi je stalno bilo zatvoreno u centrima za zatvaranje u Velikoj Britaniji, a danas se taj broj pove}ao na oko 1 800 ljudi; vlast obe}ava da }e se taj broj pove}ati na 4 000, s novim centrima za zatvaranje koji se nazivaju centrima za preme{taj:
Vlada tvrdi da su oni namenjeni „neuspe{nim“ azilantima koji }e tu biti dr`ani nekoliko dana pred deportaciju. Na osnovu pro{lih iskustava to se ~ini malo verovatnim – prema novim vladinim statistikama samo je 4% zatvorenih ~ekalo skori preme{taj, sa jo{ nekih 60% koji nisu dobili ~ak ni inicijalnu odluku o svojim prijavama za azil, a mnogi od njih ~ekaju odgovor na zahtev – mnogi su zatvoreni mesecima, ~ak i godinama.67

Danska: Sandholmslejren, ili logor Sandholm. U broju 17 `ive: N. D`am{idi (N. Jamsidi) iz Irana i H. Elmes (H. Elmess) iz Libana. One su tu jer su po~inile prestupe, ali po{to su njihove prijave za azil odbijene, ~ekaju da budu poslate ku}i. D`am{idi ka`e da „po~inje da ludi od sedenja tamo“ – ona se pla{i povratka i mogu}eg rizika po svoj `ivot u zemlji iz koje je pobegla. I ponovo ista frustracija:
Vi{e ni{ta ne ose}am. Ni nadu. Ni glad. Samo ho}u malo mira. Nekad sam sve vreme plakala, nedostajala mi je moja sloboda, nedostajala su mi moja deca, sada sam samo nezainteresovana...Vreme za obrok, vi~e osoblje u 12 sati. Vreme za obrok, ponovo vi~u u 17 ~asova. U 22 idemo u krevet. Isto je svakog dana. Mogla bih jo{ i da se vratim u Liban i da budem ubijena. Iznutra sam ve} mrtva... ja sam ni{ta.

Mo`emo se pitati da li je tako te{ko vlastima da ovde prepoznaju govor homo sacer-a? Odbor za torturu evropskog saveta (European Council Torture Commitee) posetio je logor u Sandholmu 2002. godine i izrazio brigu za ljude koji se dr`e u logoru bez su|enja, {to je u sukobu sa principima ljudskih prava UN. Danske vlasti objasnile su situaciju nagla{avaju}i da je problem u kapacitetu, dodaju}i da oni „predvi|aju“ da }e „stezanje imigracionih pravila u budu}nosti odbiti mnoge strance od dolaska u Dansku“ tako da }e se ovaj problem re{iti sam od sebe.68
67 68

Kembrid` protiv zatvaranja izbeglica, 2002, p. 5. Citati su iz Sorensen, 2002, u prevodu autora teksta.

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

Generalizacija logora
Svet gde se ljudi ra|aju na klinici i umiru u bolnici, gde se tranzitne ta~ke i privremena stani{ta umno`avaju pod luksuznim i neljudskim uslovima (lanci hotela i skvotovi, klubovi za odmor i izbegli~ki logori, naselja stra}ara kojima preti ru{enje i ona osu|ena na ve~no propadanje); gde se razvija gusta mre`a transportnih sredstava koji su tako|e naseljeni prostori; gde stalni korisnici supermarketa, slot ma{ina i kreditnih kartica komuniciraju bez re~i, gestovima, sa apstraktnom, neposredovanom trgovinom; svet koji je tako predan samotnoj individualnosti, kratkotrajnom, privremenom i efemernom, daje antropologu (i drugima) nov objekt...69

85

Ovaj novi globalni objekt kojeg O`e obznanjuje jeste „ne-mesto“, ili kako bih ga ja radije nazvao, logor. Ono {to je logorima i ne-mestima zajedni~ko jeste eksteritorijalnost (oni su „u“ kontekstu ali ne „iz“ konteksta u kome se nalaze pojedina~no), raspolo`ivost zna~enja, fluidnost identiteta i stalnost promene, odnosno konstitucionih tendencija „fluidne modernosti“.70 Koji je onda mehanizam koji stoji iza stvaranja takvih prostora? Karl [mit je pokazao da je veza izme|u lokalizacije i poretka ono {to konstitui{e „nomos zemlje“. Preko ove veze se biolo{ko (zoe) i dru{tveno/politi~ko (bios) razdvajaju i goli `ivot se isklju~uje iz polisa. Ipak, postoji dvosmislenost: u vanrednom stanju ta veza se slama. Kada ono ne-lokalizuju}e, izuzetak, dosegne permanentnu lokalizaciju, logor se pojavljuje kao zona neodre|enosti u kojoj su zakon i haos, unutra{njost i spolja{njost postali nerazlu~ivi: „poretku bez lokalizacije (vanredno stanje u kojem je zakon ukinut) tu sada odgovara lokalizacija bez poretka (logor kao stalno mesto izuzetka)“.71 Logor, materijalizuju}i vanredno stanje, konstitui{e zonu nerazlikovanja, koja je strukturno razli~ita od panopti~kog ukopavanja. U stvari, ~ak iako je Fuko prou~io zatvor kao paradigmati~an prostor moderne, za~udo izuzimaju}i logor iz razmatranja, logor je ono {to je nomos moderne. U vezi sa ovim paradoksalno je to da dru{tvena teorija zami{lja logor samo kao anomaliju: mesto izuzetka koje se nalazi na marginama polisa kako bi neutralisalo svoje „neuspele gra|ane“ i „neprijatelje“. Tako logor samo razja{njava predstavu gubljenja dru{tvenog u prirodnom stanju. Me|utim, u logici izuzetka, izuzetak nije samo anomalija ve} ono {to obja{njava pravilo. Zakon je uvek pozicioniran na negativan na~in: pravilo se prepoznaje kroz prekora~enje, stanje kroz njegov izuzetak, normalno kroz patolo{ko. Da bismo razumeli dru{tvenu vezanost moramo shvatiti ono
Auge, 1995, p. 78. Videti: Bauman, 2002, p. 113. 71 Agamben, 1998, p. 175.
69 70

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

86

{to ona isklju~uje. Ili, u [mitovoj aluziji na Kjerkegora, logor je izuzetak koji „obja{njava ono op{te i samo sebe“.72 Logor je stoga bitno pravilo izuzetka koje nastaje. Logor se pojavio u nacisti~kom periodu kao prostor izuzetka u kome je `ivot stanovnika nasilno pretvoren u goli `ivot.73 Me|utim, stvaranje golog `ivota danas je pro{ireno van zidina koncentracionih logora usled ~ega logor prestaje da bude istorijska anomalija. Ono {to je istorija moderne ostavila jeste Holokaust, logor kao izuzetak koji sadr`i pravilo.74 Logor koji je postao pravilo je ono {to postmoderne (ili „post-politi~ke“) naracije odbacuju. I kao {to se ne mo`e govoriti o moderni bez koncentracionog logora, tako u drugom smislu ne mo`emo ispri~ati pri~u o postmoderni bez logora. [to ne zna~i da se svi moderni prostori mogu okarakterisati okrutno{}u nacisti~kih logora (iako se strukture nalik na logor, zatvorski centri, brzo {ire). Ali logika logora je uop{tena na celo dru{tvo.75 Mi sve vi{e `ivimo u vremenu u kome je „ontolo{ki status (stanovnika) kao pravnih subjekata ukinut“.76 Mo} suverena se ne praktikuje samo kao aktualnost (na u stvari razgrani~enim prostorima) ve} i kao potencijalnost ne samo stvaraju}i zone nerazlikovanja izme|u unutra{njeg i spolja{njeg (nacije, grada, ku}e) nego prodiru}i u celo politi~ko/socijalno polje, transformi{u}i ceo dru{tveni prostor u preme{ten biopoliti~ki prostor u kojem moderne biopoliti~ke kategorije (na primer, levo/desno, javno/privarno, apsolutizam/demokratija) ulaze u post-politi~ku zonu nejasnosti i rastakanja77. U tom smislu status izbeglice visa-vis gra|anina je vi{e nego re~it:
Zar nismo onda svedoci ponovnog ra|anja distinkcije izme|u ljudskih prava i gra|anskih prava? Da li su to prava svih pripadnika ljudske vrste (koja }e se uva`iti i homo sacer-u), i u`ih prava gra|ana (onih ~iji je status pravno regulisan)? Me|utim, {ta ako treba da izvedemo radikalniji zaklju~ak? Ono {to je pravi problem nisu krhka prava onih koji su isklju~eni nego, umesto toga, ~injenica da smo na osnovnom nivou svi mi ’isklju~eni’ u smislu da je na{a najosnovnija ’nulta’ pozicija ona koja je objekt biopolitike i da su nam, na kraju, politi~ka i gra|anska prava data kao sekundarni status?78

Ovde je neophodno da se prisetimo osnovnog dualizma mo}i: mo} je pozitivna i „osloba|aju}a“ u istoj meri u kojoj je i destruktivna i
Citirano u: Agamben, 1998, pp. 16, 166. Videti: Sofsky, 1997; Agamben, 1999. 74 Videti: Bauman, 1991. 75 Agamben, 1998, pp. 20, 174–175. 76 Butler, 2000, p. 81. 77 Agamben, 1998, p. 4. 78 @i`ek, 2002, p. 95.
72 73

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

ograni~avaju}a. Najve}a misterija vlasti se zasniva na paradoksalnom odnosu izme|u njenog prisustva i odsustva. Da citiramo repliku iz filma De`urni krivci (Usual Suspects): „Najve}i trik koji je |avo ikada izveo jeste da ubedi svet kako on ne postoji“ U nekim slu~ajevima je ipak dovoljno lako prepoznati logor (na primer, izbegli~ki logor, prinudni logori, favele itd.). Ali, s druge strane, postoje neki benevolentniji logori (na primer, ogra|ene zajednice, seks turizam, zabavni parkovi itd.) koji ponavljaju logiku izuzetka za „pobednike“. Ipak, uzet u prvom smislu, kao izuzetak, logor mo`e podjednako da se odnosi i na ekstremno uskra}ivanje i ektremne privilegije i na ekstremno isklju~ivanje i ekstremno uklju~ivanje. Na oba ekstrema, distinkcija izme|u biolo{kog i politi~kog te`i da nestane i postaje joj sve te`e da se odnosi na polis i politiku u klasi~nom smislu. Da bih ilustrovao prirodu „logora“ kao pozitivne mo}i, dozvolite mi da se ukratko osvrnem na „ogra|ene“ urbane strukture Novog Urbanizma. Prodaju}i ne samo vlasni{tvo nego i pristup obezbe|enom `ivotnom stilu, mnoge ogra|ene zajednice prakti~no nemaju javni prostor; naravno, to su mesta na kojima su neka osnovna gra|anska prava kao {to je sloboda kretanja potpuno uskra}ena.79 Prete}i ideji zajedni~kog dobra i kr{e}i prava zasnovana na dr`avljanstvu, takve zajednice obi~no „deluju u suprotnosti sa interesima {ire zajednice“.80 Uz pomo} tehnologija preventivnog dru{tvenog filtriranja, isko{ene vrhunske infrastrukturne veze (na primer, specijalni transport i ve{ta~ke mre`e koje isklju~uju druge) i privatizovanog vladaju}eg re`ima, ogra|ene zajednice ~ine novu vrstu lokalizacije koja je miljama daleko od onoga {to se tradicionalno podrazumevalo pod „gradom“; one vi{e pokazuju kako je „grad“ danas „rascepljen“.81 Ono {to karakteri{e „urbanizam koji rascepljuje“ prvo je rastu}e razvezivanje ili fragmentacija standardizovanih infrastruktura fordovske ere kroz proces privatizovanja, i drugo, selektivno „po-vezivanje“ fragmenata kroz napredne vrhunske umre`ene infrastrukture. Me|utim, zabele`eni fragmenti ne uspostavljaju „grad“; ono {to dobijamo umesto toga su fragmenti: vladini okruzi, tr`ni centri, kulturni centri, slu`beni parkinzi, ogra|ene zajednice, geta i hibridi kao {to su tematski tr`ni centri, aerodromski uslu`ni centar i tako dalje. I, {to je zna~ajnije, ti fragmenti koji stvaraju rascepljenu, nekoherentnu sveukupnu strukturu „mogu da postoje samo tamo gde su povezani u umre`ene infrastrukture koje im omogu}avaju da odr`e njihove obavezne ili `eljene socioekonomske veze sa prostorima i ljudima na drugim manje ili vi{e udaljenim drugostima... Tako umre`ena infraVideti: Rifkin, 2000, pp. 114–133. Bell, citiran u: Amin & Thrift, 2002, p. 139. 81 Videti Graham & Marvin, 2001.
79 80

87

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

88

struktura postaje direktno ume{ana u proces otcepljivanja, podr`avaju}i materijalnu konstrukciju izdeljenih urbanih sredina“.82 Trebalo bi da dodamo da je logika izuzetka ona pozadina na kojoj ovakav razvoj mo`e da sledi. Solipsisti~ke enklave ovog teoretisanog nevezanog grada jesu, drugim re~ima, logori. U vezi sa tim, nije slu~ajno {to sa rastu}om „rascepljeno{}u“ opsesija sigurno{}u postaje „zeitgeist urbanog prestrukturiranja“ i {to gradski `ivot biva sve vi{e „militarizovan“.83 Naravno, danas slika „urbane“ (civilizacije) sve vi{e prerasta u sliku prirodnog stanja: grad „kao da se izgubio“. U pogledu tog nastaju}eg pravila izuzetka, Rouzov (Rose) opis na~ina na koji su se stari viktorijanski azili pretvorili iz panopti~kih mesta u savremene ogra|ene zajednice je primer za to. „U preokretu koji bi bio sme{an da nije tako tu`an, oni nisu vi{e podr`ani kao mera sigurnosti dru{tva mimo svojih stanovnika... Visoki zidovi, zatvoren krug video kamera, obezbe|enje i sli~no mogu biti sada zami{ljeni i predstavljeni kao ono {to obezbe|uje dru{tvo od onog {to se nalazi u spolja{nosti umesto onoga {to je u unutra{njosti... Izvan zidina, opasnost vreba, personifikovana u liku ludaka“.84 Kada se grad izgubi, svi se pretvaraju u „ludake“, ili ta~nije „vukodlake“, i arhetipska veza izme|u civilizacije i varvarizma se preokre}e. I tu imamo fantaziju koja le`i u osnovi savremenog urbanog `ivota: grad kao nepredvidivo i opasno mesto pre`ivljavanja, „d`ungla“. Vi|ena iz ogra|enih zajednica, „urbana zona“ je zona nerazlikovanja gde vlada teror i gde se homo sacer upu{ta u borbu za pre`ivljavanje. Me|utim, ono {to je potisnuto u ovoj pri~i jeste klju~na veza izme|u `eljenih i ne`eljenih logora:
Izbegli~ki logori i nedo|ije dele namernu, ugra|enu, pre-programiranu prolaznost. Obe ustanove su zami{ljene i isplanirane kao rupa u vremenu i prostoru, privremeno ukidanje teritorijalnog obele`avanja i vremenske smene. Ali lica koja pokazuju njihovim posebnim korisnicima/stanarima o{tro se razlikuju. Dve vrste eksteritorijalnosti se talo`e, da tako ka`emo, na razli~itim polovima globalizacije. Prva nudi prolaznost kao voljno izabrano svojstvo, druga je ~ini stalnom i neopozivom, neizbe`nom sudbinom: razlika koja je sli~na onoj koja razdvaja dva sklopa postojane premanencije – zatvorena dru{tva bogatih koji diskrimini{u i geta diskriminisanih siromaha. Razlozi razlikovanja su tako|e sli~ni: dobro ~uvani i nadgledani ulazi i {iroko otvoreni izlazi na jednoj strani, i uglavnom nediskrimini{u}i ulaz ali dobro zatvoren izlaz na drugoj strani. Zaklju~avanje izlaza je ono {to ovekove~uje stanje prolaznosti bez njegovog zamenjivanja sa permanencijom. U izbegli~kim kampovima vreme se ukida; to je vreme, ali ne i istorija.85
Graham & Marvin, 2001, p. 228. Davis, 1990, pp. 223, 232. 84 Rose, 1999, pp. 248–249. 85 Bauman, 2002, p. 114.
82 83

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

Ciljaju}i ne vi{e samo na disciplinsko zatvaranje nego i na isklju~ivanje, ~ini se da na{e dru{tvo stvara dve vrste logora; izgleda da se logori pojavljuju u parovima: oni dobrovoljni logori gde je ulaz blokiran ali je izlaz slobodan, i oni gde je ulaz slobodan ali je izlaz blokiran. Neki logori su napravljeni tako da dr`e ljude (otpadnike) „van“, neki da dr`e ljude (stanovnike) „unutra“. U oba slu~aja princip se zasniva na raspodeli (mogu}nosti) ulaska i izlaska. U vezi sa tim postoji osnovna razlika izme|u koncentracionog logora i dana{njih logora: za razliku od koncentracionih logora, savremeni logori se pozivaju na situaciju izbora. U potro{a~kom dru{tvu logori funkcioni{u, takore}i, kao horizonti koji privla~e ili odbijaju potro{a~ke gra|ane/stanovnike koji ne znaju da li }e i}i „gore“ (ogra|ene zajednice) ili „dole“ (zatvorski centri). Ne postoji ni{ta {to automatski vodi ve}inu subjekata fluidne modernosti od jednog ekstrema do drugog. Ve}ina ljudi je izba~ena ili postavljena negde u kontinuum izme|u ekstrema, koji tako|e materijalizuje unschiherheit, ili lomljivost, karakteristiku „fluidne modernosti“.86 Ova izba~enost, nesigurnost i neizvesnost koje slede deo su i podru~je funkcionisanja logora u kojem on primorava ljude da priznaju mo} kao potencijalnost (napu{tanja). Me|utim, sa nastaju}im pravilom izuzetka ne izbija ni jedan nov ili druga~iji model grada na osnovu ideje logora u smislu da „postoje}e“ ili situacije iz realnog `ivota mogu biti uzete kao skretanje ili „izuzetak“ od modela. Naravno, ako bi ikada postojao, takav „model“ bio bi poput Kalvinovog (Calvino) „grada modela“ u Nevidljivim gradovima:
To je grad napravljen samo od izuzetaka, prepreka, protivre~nosti, nesklada, besmisla. Ako je takav grad ne{to najneverovatnije, smanjuju}i broj abnormalnih elemenata, rastu mogu}nosti da grad zaista postoji. Dakle, dovoljno je da oduzmem izuzetke mom modelu, i bilo kojim redom da krenem, sti}i }u pred jedan od gradova koji, iako putem izuzetka, ipak postoje.87

89

Nastaju}e pravilo izuzetka se u osnovi odnosi na vrstu prostornosti ukinutu izme|u „isklju~ivanja“ i „uklju~ivanja“. Kao {to nas Bauman podse}a u tom kontekstu, zauzimanje takvih nejasnih zona istorijski je bila privilegija sirotinjskih grupa kao {to su les malheureux u osamnaestom veku, les miserables u devetnaestom veku i izbeglice danas.88 Naravno, isklju~uju}i aspekti logora mogu biti povezani s proterivanjem siroma{nih u ranoj modernoj Evropi gde su siroma{ni bili podlo`ni proterivanju izvan svojih okruga jer je pomo} bila normalno ograni~eBauman, 2002. Kalvino, 1995, str. 48. 88 2003, pp. 129–130.
86 87

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

90

na samo na lokalne siromahe. „Geto“ siroma{nih, sli~no tome, istorijski je skupio ono {to grad nije, negativnost koja nastaje kao logika dihotomne razlike izme|u zakona i poretka, normalnosti i perverzije, zakona i ne-zakona (despotizma) itd. Ono {to logika izuzetka mo`e dodati ovome jeste svest da dihotomnu razliku ne treba tretirati samo kao razliku u elementima unutar iste simboli~ke ekonomije. Umesto toga, „drugo“, na primer geto, ozna~ava ono {to je pre razlike.89 Razlika koja je ovde od zna~aja jeste ona izme|u razli~itosti i nedostatka razli~itosti. „Geto“ kao takav je izvan simboli~kog poretka: konstitui{u}i „prostor fantazije“ u lakanovskom smislu, on podse}a na neku vrstu „prirodnog stanja“. To nije empirijski prostor nego prostor konstruisan kroz logiku izuze}a. Ipak, njegova tvar je materijalna, kao na primer ozna~itelji i zgrade i kao takav prostor fantazije pripada simboli~kom registru.90 Drugim re~ima, fantazija ima sablasnu strukturu u kojoj realnost i fantazija postaju kategorije koje se ne mogu razlikovati posredstvom diskurzivnog predstavljanja prostora iza simboli~kog. [ta se mo`e re}i o „kraju grada“ u tom kontekstu? Istorijski, grad se zami{ljao kao zatvoren prostor okru`en „zidovima“ koji ozna~avaju granice uklju~ivanja i isklju~ivanja.91 Ogra|ivanje uspostavlja razliku izme|u polisa i prirodnog (stanja). Ipak, prelaz iz prirode (stvarnog) do polisa (simboli~kog) nije o{tar i tu moramo tra`iti ideolo{ke fantazije koje podupiru urbanu stvarnost: u stvari, „krug realnosti mo`e biti zatvoren samo pomo}u tajanstvenog sablasnog dodatka“.92 Urbana realnost se predstavlja pomo}u svoje neuspe{ne simbolizacije i nikad ne mo`e biti celina. Ovaj nedostatak se upravo isti~e kroz urbane fantazije zasnovane na redukciji izuzetka na anomaliju i upravo se kroz te fantazije realno vra}a u obliku o~aja ili objekta `elje (logor kao centar za zatvaranje ili kao ogra|ena zajednica), konstrui{u}i {emu u kojoj mo`e biti popunjen nedostatak u urbanoj „realnosti“ (simboli~ki red) i gde grad mo`e da se do`ivi kao imaginarna celina sa ~vrstim koordinatama.

Kraj grada
U kom onda smislu logor simbolizuje „kraj“ grada? Prvi odgovor na ovo pitanje jeste da grad nikada nije postojao kao celina; on je uvek odr`avan na okupu kroz izuzimanje. Ideja „ure|enog“ grada je u osnovi nostalgi~na, sam simptom onoga ~emu pripada i logor. Tako je stvorena ovakva fantazija: ako celina (logor) ne postoji, grad bi bio celina.
Videti: Grossrichard, 1998; Diken & Lausten, 2001. Uporediti: Lacan, 1977, pp. 146–178. 91 Virilio, 1997. 92 @i`ek, 1994, p. 21.
89 90

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

Logor je „kontigentan“ prostor koji ometa urbani poredak koji bi postojao kada logor ne bi postojao. Ova fantazija, naravno, skriva ~injenicu da je logor „neophodan“ u~inak postoje}ih odnosa mo}i. I upravo kao takav logor aktivno u~estvuje u konstrukciji savremene urbane realnosti. Tako je, paradoksalno, logor ono {to grad dr`i na okupu: zahvaljuju}i njemu, mo`emo zamisliti anti-antagonisti~an grad! Naravno, isto tako radikalna pozicija protiv ideje logora kao anomalije jeste stav da logor ne postoji: grad je uvek ve} antagonisti~an; on jeste antagonizam. To ipak nije cela pri~a. Postoji smisao u kojem logor definitivno ozna~ava „kraj“ grada, {to nas vra}a na pitanje post-politike, na te{ko}u politizacije danas u gr~kom smislu kao metafori~ke univerzalizacije posebnih potreba s ciljem restrukturiranja dru{tvenog prostora.93 Onoliko koliko je politi~ko sposobnost da se raspravlja i sposobnost da se menja okvir politi~ke rasprave i borba na osnovi sukoba, logor zna~i da mo} mo`e da pobegne sa agore, da postoji su{tinska veza izme|u pove}ane mobilnosti i grada koji „rascepljuje“. Svet savremenog logor(ovanj)a je svet u kome mo} postaje nomadska. Post-panopti~ka mo} mo`e da „putuje lako“, ona ne podrazumeva da je zadr`avanje ni potrebno ni po`eljno, a brzina postaje najva`niji ~inilac dru{tvenog raslojavanja i dominacije.94 Ako je „udari i be`i“ ona logika koja ~ini ljude poslu{nima, biti u pravom logoru zna~i biti u mogu}nosti da se bude neprime}en. Politi~ki konflikt zahteva vreme i zalaganje, to jest dijalog: ipak, nomadska mo} mo`e da zaobi|e agoru. Odvajanje nije vi{e spolja{nja granica odnosa mo}i, a neizvesnost ne vodi ka sukobu; oboje su postali stvarne strategije mo}i. Sukob zahteva odnos; ipak, jedna strana zajedni~ke (panopti~ke) relacije je izabrala da ode.95 Mo} se seli na „prostore toka“; politika, agora, ostaju neprekidno lokalni.96 Ukratko, brzina je „iznad politike“.97 Posledi~no, ~ini se da se mobilna elita izdigla iznad postoje}ih vidova sporenja i sukoba koje Boltanski i Teveno (Boltanski & Thevenot)98 nazivaju re`imima opravdavanja ili gradovima (cites). Stanovnici dobrovoljnih logora obi~no ne treba da opravdavaju svoje akcije pozivanjem na princip jednakosti i pretpostavku zajedni~ke humanosti. Umesto toga, njihov princip pona{anja je izgleda ne-jednakost i ne-posve}enost „zajedni~kom dobru“, bilo to „dru{tvo“, „pravda“ ili lokalnost.
@i`ek, 1999, p. 35. Bauman, 2000, pp. 150–151. 95 Bauman, p. 188. 96 Castells, 1996. 97 Lotringer & Virilio, 1997, p. 86. 98 Boltanski & Thevenot, 1991.
93 94

91

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

92

Ipak, na drugom kraju, logor zna~i rastu}u distancu izme|u znanja i akcije; tako znati sve vi{e i vi{e (o patnji u logoru Vumera, na primer) nije nikako garancija eti~ke i politi~ke akcije.99 Na ovoj pozadini, logor nas suo~ava sa nezadovoljavaju}im izborom izme|u post-politike koja mo`e da utekne sa agore i „ultra-politike“ koja sublimira poredak pripisuju}i svu politiku politici bezbednosti u „poku{aju da depolitizuje sukob dovode}i ga do njegovog ekstrema, preko direktne militarizacije politike“.100 Postoji relevantno pitanje u tom kontekstu koje se odnosi na to da li je danas mogu}e redefinisati „op{te dobro“ na na~in koji bi pristajao fluidnoj modernosti. Jedan interesantan poku{aj takvog redefinisanja je „projekt vladaju}eg sistema“ Boltanskog i ]iapela (Boltanski & Chiapello), poku{aj da se ustanovi novi re`im opravdavanja i kritike koji je prilago|en mre`i mobilnosti ~iji je sjaj u konekcionizmu. U tom svetu, u kojem unapred postavljen habitus nije po`eljan, „velika li~nost je pokretna“.101 Unutar eti~ke {eme vrednovanja koja obele`ava ovaj „novi“ grad, trebalo bi da tra`imo „zajedni~ko dobro“ pokre}u}i druge, inspiri{u}i pouzdanost, bivaju}i tolerantni, uva`avaju}i razlike i prenose}i informacije drugima. Lako se mo`e putovati u ovom konektivisti~kom svetu, ali mo`emo to ~initi za svoj ra~un ili radi op{teg dobra onih koji su povezani u privremenu mre`u, i u tom smislu izgleda da postoji re`im opravdavanja koji odgovara mre`ama fluidnog kapitalizma. Jedan radikalniji poku{aj da se redefini{e zajedni~ko dobro je Hartova (Hardt) i Negrijeva (Negri) Imperija koja poku{ava da formuli{e imanentnu kritiku fluidnog kapitalizma. Unutar Imperije se pojavljuju nova zna~ajna pitanja koja se odnose na zajedni~kog dobra. Podela na javno–privatno klju~na je u tom kontekstu u kome se kapitalizam istorijski oslanjao na eksproprijaciju i privatizaciju onoga {to je zajedni~ko. U stvari, u Imperiji „javno se na taj na~in rasta~e i privatizuje, ~ak i kao pojam“.102 Ipak, nije potrebno plakati nad destrukcijom ove imanentne relacije izme|u javnog i zajedni~kog pomo}u transcendentne mo}i privatnog vlasni{tva; umesto toga, trebalo bi da se fokusiramo na to kako zajedni~ko danas operi{e: „Mi danas u~estvujemo u radikalnijoj i dubljoj zajednici... u produktivnom svetu sazdanom od komunikacija i dru{tvenih mre`a, interaktivnih usluga i zajedni~kih jezika. Na{u ekonomsku i dru{tvenu realnost defini{u ne toliko materijalni predmeti koji se prave i konzumiraju koliko zajedni~ki proizvedene usluge i odnosi. Proizvodnja sve vi{e zna~i izgradnju kooperacije i komunikativnih
Videti: Boltanski, 1999, p. 15. @i`ek, 1999, p. 29. 101 Boltanski i Chiapello, 1999, p. 183. 102 Hardt i Negri, IGAM, Beograd, 2005, str. 321.
99 100

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

roba“.103 Danas je zajedni~ko dobro mre`ni fenomen: tr`ista usvajaju formu mre`e, vlasni{tvo se progresivno zamenjuje pristupom, a razmena svojine se povla~i pred vezama izme|u servera i klijenata u mre`ama.104 U imperijalisti~koj eri, dru{tveno bogatstvo je preneseno „spolja“ dok se suverenitet uspostavlja „iznutra“; u Imperiji se ova podela vi{e ne upotrebljava, a priroda i rada i akumuliranog bogatstva se menja. Tako „zajedni~ko dobro“ obuhvata dru{tvene mre`e, komunikacije, informacije i ve{ta~ke mre`e, dok u isto vreme dru{tveni rad postaje sve nematerijalniji, stvaraju}i i obnavljaju}i sve aspekte dru{tvenog.105 To nas vodi ka pitanju otpora. Ako nema „povratka iz logora“ ka politici u klasi~nom smislu106, kako je mogu} otpor i emancipacija od logora? U tom kontekstu je zna~ajan pojam mno{tva jer ako je golo telo homo sacera negativna granica humanosti i njene pasivnosti, njene pozitivnosti, njene produktivnosti, onda je granica mno{tvo.107 Nemaju}i vremenske ili prostorne granice, Imperija usvaja biopolitiku kao svoj ekskluzivan kontekst i priznaje dru{tvo kao oblast biomo}i108, dok se fiksiran i biopoliti~ki pojam „naroda“ gubi u „fluidnom i amorfnom mno{tvu“.109 Iz perspektive imanencije, mno{tvo je jedini apsolutni suveren ~ija dru{tvenost nije stvar dru{tvenog ugovora nego dru{tvenog kontakta; ono je sa~injeno od horizontalne mre`e povezanosti i odnosa u pokretu, domena trans-individualnih odnosa, otvorenog, produktivnog i reproduktivnog, kreativnog polja sila i veza, dru{tvene fizike.110 Oni se odnose prema Imperiji kao globalnoj politi~ko-ekonomskoj mre`i. Poput ideje da globalni kapital sve vi{e be`i od politi~ke regulacije i da se povla~i iz politike, ideje koja proti~e kroz modernu debatu, spinomarksisti Hart i Negri argumentuju da globalni kapital mo`e biti globalan samo zato jer ga podr`ava globalni politi~ko–institucionalni aparat. „Imperija“ je veza izme|u ovog aparata i globalnog kapitala, ozna~avaju}i ujedno formalno pravnu suverenost i suverenost kapitala, njegovog sadr`aja. Imperija je „ma{ina za univerzalnu integraciju“111 koja ne poku{ava da „zavadi i vlada“ stvaraju}i ~iste i ure|ene entitete u imperijalisti~Isto, str. 324. Rifkin, 2000, pp. 4–5. 105 Hardt i Negri, 2000, p. 258. 106 Agamben, 1998, p. 188. 107 Videti Hardt i Negri, 2000, p. 366. 108 pp. 23–4. 109 p. 195. 110 Negri, 1997; Ljungstrom, 2001. 111 Hardt i Negri, isto, str. 216.
103 104

93

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

94

kom maniru, nego da integri{e prostore u ravan globalni prostor bez nesloge ili konflikta.112 U tom horizontalnom svetu mno{tvenost stoji u opoziciji prema Imperiji bez transcediranja posreduju}ih institucija.113 Mno{tvenost je u isto vreme fundamentalna kreativna sila koja omogu}ava Imperiji i kapitalu da budu u pokretu. Ovaj `ivi materijalni i nematerijalni rad je ono {to stavlja kapital u pokret, a ne druga~ije; „kona~na re~ o mo}i je da otpor dolazi prvi“.114 Ukratko, pojam mno{tvenosti omogu}ava pristup koji mo`e na produktivan na~in da sadr`i nerazlikovanje i golo telo. Vratimo se onda ovde na proteste koji su izbili u Vumeri aprila 2002. godine. Zatvorski centar je bio jedno od glavnih `ari{ta protesta „Vumera 2002“ koji se koristio logikom nerazlikovanja i „bilo ~ega“, poku{avaju}i da izgradi „telo bez organa“, neko mno{tvo:
Nakratko, u Vumeri 2002. na{a tela su se okupila sa postojanom ja~inom kako bi formirala telo bez organa i borbene ma{ine. Na tim ta~kama, mrtva ideologija je prestala da bude bitna. Pojam je uvek bitan, ali iluzija da }emo ljude prvo da ubedimo u ideje, {to bi onda vodilo ka homogenoj akciji, bila je slomljena. Razlika izme|u ovih stvari je postala neodr`iva, a predvidiva retorika o „nama“, „zatvaranju Rudoka“ i „osloba|anju izbeglica“ isparila je kako smo zajedno odre|ivali ove pojmove. Pojmove kao sloboda. Pojmove koji nisu bili kodirani liberalnom, ili socijal-demokratskom, ili socijalisti~kom, ili kakvom god ideologijom.115

Me|utim, „otpor dolazi prvi“ zna~i da ne postoji jednostavna dihotomija izme|u mo}i i otpora, ili izme|u jednog oblika logora (na primer, centra za zatvaranje) i drugog (na primer, „svetili{ta“ kao strate{kog ponovnog uvo|enja svetog prostora crkve kao odbrane protiv suverene mo}i dr`ave116). Problem otpora protiv logora nije problem izgradnje drugog logora nego toga kako „da se odredi neprijatelj protiv koga }emo da se bunimo“.117 Uzet kao „ma{ina“, logor zna~i da je savremeni urbanizam transformisao proces „kontrole“ (u kontrastu sa „disciplinom“) u oblik dru{tvenosti kroz diskontinuirani prostor interakcije i heterogenih razlika koje za Deridu (Derrida) ne konstitui{u celinu, za Bodrijara (Baudrillard) nisu stvarne, za Virilija se ne mogu jednostavno na}i tu.118 Mi smo, prema tome, svedoci procesa diferencijacije stvaranja prostora nerazlikovanja uz pomo} discipline, kontrole i terora.119 Tako panopti~ka disciplina uspostavlja suverenitet kroz ograIsto, str. 216–220. Isto, str. 414. 114 Deleuze, 1988, p. 89. 115 Desert Storm, 2002. 116 Walters, 2002, p. 287. 117 Hardt i Negri, isto, str. 231. 118 Videti: Koolhaas et al., 1995, p. 967. 119 Videti: Diken & Laustsen, u pripremi.
112 113

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

ni~avanje; kontrola to menja stvaraju}i ravan prostor u kojem forma kodifikovane mobilnosti postaje nu`nost; i teror se ~ini posledicom neregulisanog toka, kao linija bekstva od „kontrole“, koji ula`e u nesigurnost, neizvesnost i nebezbednost. U ultra-politici „rata protiv terora“, dr`ava pro{iruje isklju~ivanje kao permanentno stanje putem totalitarne linije bekstva od terora, odr`avanja sigurnosti, izvesnosti i bezbednosti, koji tra`e ponovno uspostavljanje disciplinarnog zatvaranja kao za{tite protiv terora u obrnutoj formi „ogra|ene zajednice“ (kao ostrvo reda usred nereda u kontrastu s panoptikonom kao ostrvom nereda usred reda). Zato diferencirani prostori discipline, kontrole i terora koegzistiraju, i sadr`e u sebi elemente onog drugog. Njihove topologije se obi~no prepli}u i sudaraju, zbog ~ega je te{ko „razlikovati“ jedan oblik mo}i od drugog i zbog ~ega je prostor mo}i zona nerazlikovanja.120 Ono {to ~ini isklju~ivanje/uklju~ivanje nejasnim pojmom u tom kontekstu jeste to da se svaki logor (kao ma{ina) sastoji od odabranih tokova transformisanih u „intermecu“ u unutra{njost i spolja{njost. Logor i sa njim povezane predmetne pozicije su tako kodirane, dekodirane i rekodirane pomo}u diferencijalnog sistema (na primer, klasa, pol, kriminalni dosije, uzrast, potro{a~ki obrazac i tako dalje) koji se mogu jo{ rastavljati u daljim sistemima. U tome logor postaje prostor savla|ivanja i mno`enja heterogenih spolja{njosti i unutra{njosti, prijateljstava i zajednica u dolasku. Samo u tom smislu logor mo`e da konstitui{e „grad“: „fenomen transkonzistencije, mre`a... granica deteritorijalizacije“.121 Ina~e, „nije grad nego je logor fundamentalna biopoliti~ka paradigma zapada“.122 S engleskog preveo Milo{ Trifunovi}

95

Literatura
Agamben, G. (1998) Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life (Stanford, Stanford University Press). Agamben, G. (1999) Remnants of Auschwitz: The Witness and the Archive (New York, Zone Books). Agamben, G. (2000) Means Without End: Notes on Politics (Minneapolis, Univesity of Minnesota Press). Agamben, G. (2001) ’Heimliche Komplitzen. Über Sicherheit und Terrer’, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 219, p. 45. Amin, S. and Thrift, N. (2002) Cities: Reimagining the Urban (London, Polity). Arendt, H. (1979) The Origins of Totalitarianism (New York, Harcord Brace).

Isto kao pod 119. Deleuze & Guattari, 1987, p. 432. 122 Agamben, 1998, p. 181.
120 121

tre}i program

ZIMA–PROLE]E 2008

96

Auge, M. (1995) Non-places: Introduction to an Anthropology of Supermodernity (London, Verso). Bataille, G. (1997) ’Sacrifice, the festival and the principles of the sacred world’ u: F. Boting i S. Vilson (F. Botting and S. Wilson) (urednici), The Bataille Reader (London, Blackwell) pp. 210–20. Bauman, Z. (1991) Modernity and Ambivalence (Cambridge, Polity Press). Bauman, Z. (1992) Intimations of Postmodernity (London, Routledge). Bauman, Z. (1999) In Search of Politics (London, Polity). Bauman, Z. (2000) Liquid Modernity (London, Polity). Bauman, Z. (2002) Society Under Siege (London, Polity). Bauman, Z. (2003) Liquid Love (London, Polity). Bigo, D. (2002) ’Security and immigration: toward a critique of the governmentability of unease’, Alternatives, 27. pp. 62–92. Boltanski, L. (1999) Distant Suffering: Morality, Media and Politics (London, Cambridge University Press). Boltanski, L. and Chiapello, E. (1999) Le Nouvel Esprit du Capitalisme (Paris, Gallimard). Boltanski, L. and Thevenot, l. (1991) De la Justification: Les Economies de la Grandeur (Paris, Gallimard). Bright, M. (2001) ’Furry over „slave pay“ to refugees’, The Observer, 2 September. Butler, J. (2000) Antigone’s Claim: Kinship Between life and Death (New York, Columbia University Press). Cambridgeshire Against Refugee Detention (2002) ’Asylum accommodation center sites named’, dostupno onlajn na adresi: www.scrf. ucam. org/card Campbell, D. (2002) ’In Woomera’, The Guardian Weekly, 25 May, pp. 25–31. Castells, M. (1996) The Information Age. Volume I : The Rise of Network Society (Oxford, Blackwell). Davis, M. (1990) City of Quartz (London, Vintage). Deleuze, G. (1988) Faucault (Minneapolis & London, University of Minnesota Press). Deleuze, G. and Guattari, F. (1987) A Thousand Plateaus: Capitalism and Schizophrenia II (Minneapolis and London, University of Minnesota Press). Desert Storm (2002) ’An engagement with the real’, dostupno onlajn na adresi: antimedia. net/desertstorm/dialogue. shtml Diken, B. and Lausten, C. (2001) ’Postal economies of the orient’, Millenium: Journal of International Studies, 30(3), pp. 761–784. Diken, B. and Lausten, C. (u pripremi) ’Zones of indistinction: dicipline, control and terror’, Space and Culture. Dillon, M. (1996) Politics of Security (London, Routledge). Dillon, M. (1999) ’The scandal of the refugee, some reflections on the „inner“ of international relations and continental thought’, u: D. Kempbel i M. J. Safiro (D. Campbell and M. J. Saphiro) (urednici), Moral Spaces (Minneapolis, University of Minnesota Press), pp. 92–124. ECRE (2002) Setting Limits: Research Paper on the Effects of Limits on the Freedom of Movement of the Asylum Seekers within the Borders of European Union Member States (London, European Council on Refugees and Exiles). Graham. S and Marvin S. (2001) Splintering Urbanism: Networked Infrastructures, Technological Mobilities, and the Urban Condition (London, Routledge). Grosrichard, A. (1998) The Sultan’s Court (London Verso). Harder B. (2002) ’Besvarelse af spergsmaal nr 40 sttilet af Integrationsudvalg til ministeren for Flytgninge, Invandrere of Integration den 7. juni 2002’ (Almen, del-bilag 124), J-nr:2002/4011–43; dostupno onlajn na adresi: www.folketinget. dk/Samling/20012/udvbilag/UUI/Almadel_bilag167.htm-15k

STUDIJE O IZBEGLI[TVU

Hardt, M. i Negri, A. IGAM, Beograd, 2005. Home Office (2002) ’Still no decision on Accommodation Center for Asylum Seekers’, press release, 14 May, dostupno onlajn na adresi: www.west-lindsay.gov. uk/Asylum_Seekers/default. htm Human Rights and Equal Opportunity Commission (2002) ’Human Rights’, dostupno onlajn na adresi: www.humanrights. gov. au/human_rights/asylum_seekers/index. html Kalvino, I. (1995) Nevidljivi gradovi, (Devedeset ~etvrta, Beograd). Koolhas, R et al. (1995) S, M,L, XL (New York, Monacelli Press). Lacan, J. (1977) Ecrits: A Selection (London, Routhledge). Ljungstorm, A. C. (2001) ’Radikalt dewmokrati og norandisk ret – Spinoza, Negri, Deleuze’, Slagmark, 30, pp. 73–102. Lotringer S. and Virilio P (1997) Pure War (New York, Columbia Unversity Press). . Luhmann N. (1994) ’The idea of unity in differntiated society’, ~lanak predstavljen na XIII svetskom kongresu sociologa, ’Contested Boundaries and Shifting Solidarities’ Bielefeld, Germany. Lyon, D. (2001) Surveilance Society: Monitoring Everyday Life (Buckingham, Open University Press). Negri, A. (1997) ’Reliqua desiderantur: a conjecture for a definition of the concept of democracy in the final Spinoza’ u: W Montag i T. Solitze (urednici), The New . Spinoza (Minneapolis, University of Minnesota Press), pp. 219–247. Osborn, A. (2001)Šq]2 ’Danish voters swing to the right’, The Guardian, 21. novembar. Rifkin, J. (2000) The Age of Access: How to Shift from the Ownership to Access in Transforming Capitalism (London, Penguin). Rose, N. (1999) Powers of Freedom: Reframing Political Thought (London, faber and Faber). Sennet, R. (1990) The Conscience of the Eye (London, Faber and Faber). Sennet, R. (1994) Flash and Stone (London, Faber and Faber). Sennet, R. (1996) ’The foreigner’ u: P Heelas, S. Lash i P Morris (urednici), Detraditio. . nalization (Cambridge, Blackwell), pp. 173–199. Simmel, G. (1971) ’The Stranger’ u: D. N. Levine (urednik) On Individuality and Social Forms (Chicago and London, University of Chicago Press). Sofsky, W (1997) The Order of Teror: the Contrecation Camp (Princeton, Princeton uni. versity Press). Sorensen, M. (2002) ’Indeni er jeg allerede dod’, Belringske Tindede, 19 jun. Verstrate, G. (2001) ’Technological frontiers and the politics of mobility in European Union’, New Formations, 43, pp. 121–149. Virilio, p. (1997) ’The overexposed city’, u: N. Leach (urednik), Rethinking Architecture (London, Routheledge). Wacquant, L.W (2001) ’Symbole fatale: quand ghetto et prison se ressemblent et s’as. semblent’, Actes de la recherche en sciencies socials, Septembar, pp. 37–55. Walters, W (2002) ’Deportation, expulsion and the international police of aliens’, The . Journal of Citizenship Studies, 6(3), pp. 265–292. White, M. and Travis, A. (2002) ’Blunkett defends „swamping remark“, the Guardian, 25 april. @i`ek, S. (1993) Tarrying with the Negative: Kant, Hegel, and Critique of Ideology (Dutham, Duke, University Press). @i`ek, S. (1994) ’Introduction: the spectre of the ideology’ u: S. @i`ek (urednik), Mapping Ideology (London, Verso), pp. 1–33. @i`ek, S. (1999) The Ticklish Subject (London, Verso). @i`ek, S. (2002) Welcome to the Desert of the Real (London, Verso).

97