Архиепископ Аверкије Џорданвилски

СВЕТА РЕВНОСТ

Београд, 1998.

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

УВОД
Кад со обљутави
Истинско Православље и лажно Православље
Свет и Ми
Пази на себе ! (Беседа за Велики Пост)
Колико смо свесни своје Православности
И величине Православне Вере
Црква Христова - стуб и тврђава Истине
Страшна ноћ ( 3/16- 4/17. јул 1918. Године )
Хоће ли доћи Антихрист и када ?
Знаци Времена
Уочи Антихристова доласка
Дух Антихристов
и његове претече
Лакомисленост- или.. ?

Суштина и методи истинског
пастирства у наше време
Какво треба да буде
Васпитање деце ?
Отпуштање грехова,
Лажна "хришћанска" љубав
и свепраштање
"Ако ли (ко) Цркву не послуша,
нека ти буде као незнабожац
и цариник" (Мт. 18,17)
СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Архиепископ Аверкије Џорданвилски
(1906-1976)
Архиепископ Аверкије је рођен 19. Октобра 1906. године у граду Казан,
као Александар Павлович Таушев. Служба његовог оца, племића и високог
државног чиновника Царске Русије, била је таква да је морао често да мења
боравиште. Тако је млади Александар имао прилику да из прве руке упозна срце
Русије, њене манастире и светиње. Иако је отаџбину напустио као дечак, сећање
на та места није у њему избледело током живота.
Још у раним годинама детињства, његова најдража књига била је
Свештена Књига Еванђеља, а омиљени начин провођења времена било му је
прислуживање у Св. Олтару и читање из певнице. Уобичајени светски живот
није га привлачио, дечакова душа тражила је нешто друго.
Снажан утисак на њега оставиле су књиге "Шта је духовни живот?" св.
Теофана Затворника, затим "Невидљива Борба", "Пут ка спасењу", "Поуке авва
Доротеја", "Лествица" и друге.
У време грађанског рата који је уследио након Октобарске револуције,
породица Таушев је тешка срца напустила Русију. Настанили су се у Бугарској, у
Варни, где је Александар похађао школу и где је упознао Архиепископа Теофана
Полтавског (1873- 1940), духовника који је био силно привржен предањској
православној ексиологији, који је одлучно одбијао да се приклони
модернистичким утицајима, који је од простог руског сељака израстао у главног
Царевог исповедника, а коме је, опет, наставник био управо чувени светитељ
нашег доба - Епископ Теофан Затворник (+1894). По аббином благослову
уписује Богословски факултет Софијског универзитета који завршава са
највишим оценама, да би потом 1930. године отишао у Карпато-Русију (у

Чехословачкој), где 1931. прима монашки постриг, а наредне године бива
рукоположен за свештеникаи и добија парохију.
"Сусрет са незаборавним аббом мојим - говорио је Владика Аверкије Преосвећеним Теофаном, Архиепископом Полтавским и Переславским, у коме
сам видео живо оваплоћење идеала монаха и светитеља који су се учврстили у
мом уму и срцу, коначно је све решио : бесповратно сам стао на пут монаштва.
Завршивши из послушања авви курс богословских наука, на Карпатима сам, по
његовом благослову, примио монашки постриг.
Када су 1940. године Мађари окупирали то подручје, отац Аверкије одлази
у Београд где служи уз првојерарха Руске Заграничне Цркве, Митрополита
Анастасија. У Београду почиње да предаје Богословље. Године 1945. заједно са
Епископским Синодом прелази у Минхен, где наставља да ради као професор
Богословља.
По доласку у Америку 1951. године позван је у новооснаовану
Светотројицку семинарију у Џорданвилу да предаје Нови Завет, Литургику и
Омилитику. Следеће године постаје рецтор семинарије, за коју ће бити везан до
краја живота и у којој ће извести на пут генерације православних свештеника.
Године 1953. постаје Епископ Сиракушки и Тројицки. По смрти Архиепископа
Виталија постаје и духовник Светотроицког манастира.
"Кроз своје опомене и поуке, непролазне по значају, Архиепископ Аверкије
је умео да до нашег поколења пренесе духовни ,"плашт" који је наследио од
двојице великих учитеља. Обичан човек не би могао да буде достојан тог
плашта, који је он примио баш као негда Јелисеј од Илије - каже о. Дамаскин у
предговору за једну од књига Архиепископа Аверкија и наставља:
"Они који су познавали Архиепископа Аверкија док је био настојатељ и
рецтор Свето-Триоцког манастира-семинарије у Џорданвилу (Њyјорк), сећају се
његове необичне фигуре. Био је високог раста, имао густу белу браду и дугу
таласасту косу. Испод зачуђујуће густих обрва у саму душу човека проницале су
крупне очи. Био је наглув и због тога носио слушни апарат: овај недостатак му
је помагао да ум чува од празних разговора.
Његово држање је представљало оваплоћење спокојства и духовног
достојанства. Никада није био ужурбан ни брзоплет. Нико га није видео у
"лакомисленом" расположењу. Господствен и достојанствен став који често
покушавају да опонашају они који би желели да изгледају духовно, код Владике
Аверкија је био савршено природан - као израз чистоте његове душе
Природност и целовитост заиста су биле одлика његовог карактера. Да би
неко био истински носилац Православног Предања, као Архиепископ Аверкије,
треба да буде, пре свега, искрен човек. Сушту супротност оваквом човеку
представља онај, ко поступа прорачунато. Сам Архиепископ Аверкије никада
није водио рачуна о томе какав утисак могу произвести његове речи или дела,
како ће се оне одразити на његов "углед", јер одиста није држао до тога шта
људи о њему мисле. Никоме није ласкао и никоме није наносио душевне ране
како би показао снагу своје личности. Није се упињао да остави утисак на друге.
Такав је свак ко живи осећајући присуство Бога и, благодарећи управо томе
остаје смирен.

Без обзира на то што је Архиепископ Аверкије имао врло јасну представу о
томе шта управља животом света, и шта се врло трезвено и реалистички односио
према своме окружењу, био је упадљиво удаљен од свега земаљског. Код њега
се није могла приметити никаква привезаност за оно што је од света.
Остао је упамћен као онај ко саучествује у страдалништву, ко се, иако сам
попут детета, према свима односи као отац. Будући да о себи није имао високо
мишљење, био је искрено дирнут, чак и изненађен, када би му неко указао ма и
најмање уважавање и поштовање. Тада је подсећао на маленог дечака који је
растао у сиромаштву, а сада одједном добија чудесан дар. Он, Архиепископ,
изгледао је као смирени сиромах.
Архиепископ Аверкије је говорио толико лепо, да су га по смрти назвали
"Златоустом последњих времена" (о. Серафим Роуз). Чак и у свакодневном
разговору његова је реч била беседнички углачана и обликована, мада се он око
тога уопште није трудио. Говорнички дар, заједно с пламеном љубави према
Истини, чинио је његове проповеди незаборавним. Покајничко расположење
често га је толико обузимало, да је почињао да рида усред проповеди. Само они
најбезосећајнији од слушалаца смејали су се над том "емоционалношћу", јер
свима је било јасно да су те сузе сасвим природне - оне су исходиле из добре
ризнице срца (Лк. 6.45).
Архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Он није говорио
само: "учини то, не чини то", него је људима давао -целовиту сликусвеобухватно православно схватање, тако да су људи могли да разумеју зашто
треба да чине једно, а зашто да не чине друго. Сред духовног пропадања
двадесетог века он је радио оно што је његово време захтевало од свих пастира.
Видећемо да је он својим радовима разоткрио све видове обмана, да је
проповедао Истину и откривао је људима.
У књизи "Нот оф тхис Wорлд - Тхе лифе анд Теацхинг оф фр. Серапхим
Росе" (Не од овог света - живот и учење оца Серафима Роуза"), отац Дамаскин
Кристенсен вели да је од свих савремених аутора који су писали о Православљу,
највећи утицај на Серафима Роуза имао управо Архиепископ Аверкије
Џорданвилски. Из те обимне књиге, из поглавља посвећеног Архиепископy
Аверкију под насловом "Пророк страдалног Православља", навешћемо неколико
успомена оца Серафима Роуза на његовог великог наставника:
"Погледи Архиеп. Аверкија на овај свет одликовали су се трезвенишћу,
тачношћу, били прожети духом Светог Писма и Светог Предања. Он нам је
откривао да савремени свет живи одступивши од хришћанства, док тајна
безакоња само што није породила човека греха " Антихриста".
А у време када се у Цркви разбуктала једна кампања против
Архиепископа, заснована на неправедним оптужбама, о. Серафим је писао: "Већ
годину дана се спремамо да један број часописа посветимо Владики Аверкију, и
ево управо подесног тренутка! Нека они мисле шта хоће, али за нас, он је
истински православни архиепископ и богослов без мане, који се не бави
интригама, мада је пострадао од "политичких" интрига у Цркви".

Светитељ Јован Шангајски је оцу Серафиму и његовој сабраћи саветовао
да се за одговоре на сва богословска питања која могу да се појаве, обраћају
Владики Аверкију, за кога је говорио да са њим "има потпуно духовно
јединство".
"Сећам се Владике Аверкија, о. Михаила Помазанског, целог тог старог
поколења, од кога готово нико више није остао - говорио је о.Серафим - и хтео
бих да заплачем гледајући ове зелене "свезналице" које нису у стању да схвате
оно најважније: истинска спознаја долази заиста само са страдањем. Но да ли је
много оних који то могу да издрже?"
Дан по упокојењу Архиепископа Аверкија (31. март/ 13 април 1976.) о.
Серафим је у летопису Братства св. Хермана Аљаског оставио следећу
забелешку: Братију су известили о упокојењу нашег духовног и богословног
наставника, архиеп. Аверкија Џорданвилског: сада смо остали сирочићи.
Наступило је време када смо препуштени сами себи, и ко зна хоће ли се наћи
неко способан да продужи ту духовну линију..."
Два дана касније, о. Серафим је овако говорио о Владикиној смрти: "То је
велики и ненадокнадив губитак за све нас. Слава Богу што смо још за време
његовог живота схватили да је он жива карика која повезује са светим Оцима!
Такве ствари обично почнеш да схваташ тек када човек више није ту".
Неколико месеци касније о. Серафим је добио Богомдану потврду тога да
архиеп. Аверкије пребива на небу са Христом и светима Његовим. У сну је видео
архиепископа у заслепљујуће белом одјејанију како савршава небеско
богослужење у част Васкрсења Русије.
Ујутро је у цркви о. Серафим скромно испричао о. Херману о чудесном сну.
Отац Херман је схватио да је реч о стварном виђењу Архиепископа Аверкија.
"Шта би то могло да буде?"- у недоумици је био о. Серафим
"Зар си заборавио који је дан данас?" - подсетио га је о. Герман " спомен
светог равноапостолског Аверкија, имендан Владикин- Твој сан није обичан - он
има смисао.
Тако је отац Серафим био уведен у небески празник у коме је пребивао
Архиеп. Аверкије.
А недуго након Владикиног упокојења о.Серафим је за издање на руском
језику часописа "Православнаја Рус" написао чланак под насловом ;Златоуст
последњих
времена:
Значај
Архиепископа
Аверкија
за
васељенско
Православље, и то не само у оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само
руског Православља - него целине васељенског Православља у двадесетом веку.
Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против
одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили, како је он био готово
једини јерарх из свих православних Цркава, на коме год језику да су писали,

који је с таквом смелошћу и искреношћу устајао у заштиту Истине Светог
Православља".
Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо
више међу нама такву истрајност за истину, ипак - његово је учење заувек ту. И
можда ће оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који
долазе, данима које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у
пустињу, сличну оној о којој се говори у Откривењу.
За оне који искрено жуде за тим да остану верни Православљу, нема
веродостојнијег гласа, од "златних уста" Архиепископа Аверкија.

Младен Станковић

СВЕТА РЕВНОСТ
Дођох да бацим огањ на замљу;
и како бих желео да се већ запалио.
(Лк. 12,49)

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ
Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност,
која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без
које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове
свете ревности хришћани су само по имену "хришћани": они само имају име да
су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану
(Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за
славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку
њеном: "Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља
Твоја и на земљи, као шо је на небу!"
Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мислима,
чувствима, речима и делима, целим животом својим - свакако жарко жели да и
друге славе Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се
његовим присуством на било који начин хули на Бога или да се светиње
извргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему
Јединоме служи свим силама бића свог, све људе приведе Богоугађању и
служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у
општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и
вређају светиње.
живи и необично снажни пример такве огњене ревности за славу Божију,
још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији- пламени
Илија, чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа,

предвођеног нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко
служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.
Ревновах веома за Господа Бога над војскама - не једном је клицао
он, изражавајући свој бол: јер синови Израиљеви оставише завет Твој,
Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; а ја сам, па
траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10).
И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему
почивала, подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога
закључа небо (1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било
ни кише ни росе.
Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце
Ваалове, после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би
даље одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.
Силом такве ревности св. Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали
педесетника и његове вијнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).
А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу посведочено је
било тако што св. Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно
узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска
ватрена ревност за Бога (2 Цар. 2.10-12).
Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је све показао Свом
ватреном служитељу- да се тако строгим мерама може прибегавати само у
крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом у јаком ветру који брда
разваљује и стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог
ветра (1. Цар. 19,11-12).

Ето зашто је Господ- када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за
славу свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да
низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате
Господа док је пролазио кроз њихово село за Јерусалим- запретио ученицима да
то не чине, рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечији не
дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9,51-56).
Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја
сам кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је
неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и
нас томе, да кротостии смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати
пред очигледним злом, те да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве
сентименталности и не уступа пред злом које нагло подиже главу, него да му
ваља бити непомирљивим према злу, борити се против њега свим доступним
мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно
пресечено.

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним
вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због
лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници
и фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).
А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући
се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и
голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда;
а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).
Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме
речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати
оштријим мерама и одлучнијем деловању?
Вазно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста
проговара управо чиста ревност за славу Божију, без икакве примесе
самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају
тобожњом ревношћу за Бога.
Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу премазлу,
прославио се у историји Цркве светитељ Христов Николај, Архиепископ
Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо 6-ог децембра по нашем
православном календру.
Ко не зна овог дивног светитеља Христовог ?!
Не само хришћани, но чак и муслимани и многобошци, знају га и поштују
као великог и преславног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у
свакој невољи и сваком искушњу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не
једном да види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може
видети и у сиромашним кућама кавказских брђана и у шаторима многих азијских
номада који насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.
Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико
прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: "Никола Милостиви"тако су га обично звали у простом руском народу, полазећИ од података из
његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.
И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним
односом према ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао, и
до данас смушује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним
предањем, сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.
Према предању, свето Николај је учествовао у раду Првог Васељенског
Сабора, одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања
Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице- Сина Божијег. Свети Никола није
могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је
овај, на саборским респравама које су том приликом вођене, омаловажавао
Божанско достојанство Сина Божијег- према целим Сабором га је "ошамарио", тј,
ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су Оци

Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи
били су уразумљени задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа
како светитељу Николају предаје Своје Свето Еванђеље и Пречисту Мајку
Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да
се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсногреховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за
славу Божију. И помиловали су светитеља, одбацивши пресуду.
Навидећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас
може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ
какав је био св. Николај. Но ово свакако треба све нас да убеди да не смемо
остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету,
нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да
будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе,
нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим
личним непријатељима, по саповести Христовој, треба да праштамо све, али
између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може! Пријатељство са
непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то јеи
издаја Бога, без обзира на све добре којима би се прикривала, и никакво
лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!
Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа
никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену
"хришћанску љубав", који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима
вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име "свеопштег мира" и- свеопштег
уједињења"- пароле које су данас постале врло модерне. Они због тога
покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог
Васељенског Сабора, иако је она у нашој светој Цркви прихваћена и ми је
морамо држати за веродостојну.
Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који
се називају "хришћанима" нема више истинске ревности за Свету Цркву и
светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан
однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и ма немар
према неумитном суду Божијем који нас очекује и према вечности која се
открива након смрти.
А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског
хришћанства ни истинског живота - живота у Христу. То је сада замењено
свакојаким јефтиних сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним
укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдохришћани,
вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више
успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински
ревнитељи за славу Божију бивају презрени И гоњени, као "тешки људи",
"нетрпељиви фанатици", "људи који заостају за временом".
Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање : неко остаје са Христом до
краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља ЊеговогАнтихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру,
када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада
мноди гнушају као "фанатизма".

Но тада не треба сметнути са ума да постоји и ревност не по разуму - она
ревност, која је обезбеђена услед одсуства веома важне хришћанске врлине расуђивања, и зато уместо користи може да донесе штету.
А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива
кључање греховних страсти - пре свих гордости, властољубља, частољубља, као
и уског (партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у
политичкој борби, којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном
животу, на шта данас на жалост наилазимо веома често, и што бива главним
узроком свих могућих распри и црквених немира чији су предводиоци и
покретачи често прикривају некаквим идеалима, док у ствари следе само своје
личне циљеве, желећи да угоде не Богу, него себи самима, и ревнујући не за
славу Божију, него за своју сопствену славу и славу својих партијских колега и
истомишљеника.
Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно
њој, грешни и недопустиво, и само компромитује нашу свету веруи Цркву!
Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?
Време је близу! (Откр. 22,10) - упозоравали су нас хришћане још св.
Апостоли. А ако је било "близу" још тада, у апостолско доба, колико нам је онда
оно ближе сада, у наше злосутне дане отвореног одступања од Христа и прогона
наше свете вере и Цркве?!
Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не
само на речима но и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања
покидамо све пријатењске везе и сваки контант са слугама Антихриста који
долази и који је у савременом свету већ многе привукао себи, уз помоћ лукавих
изговора као што су "свеопшти мир" и "благостање"; а нарочито је важно - да
безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности
од њих, чак и ако би то повлачило губитак нашег угодног положаја, па и
опасност за наш земаљски живот.
Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи - управо за њу
морамо да се припремамо!
Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом
ревношћу по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства
или дволичне политике.
Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни
студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)
Зато ревнуј, и покај се! (3,19)

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Кад со обљутави

Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити?
Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе
напоље и да је људи погазе.
(Мт. 5,13)

"Наше време наликује на последње. Со обљутави. Међу највишим
црквеним пастирма сачувало се тако слабо, помрачено, нејасно, неправилно
разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском
друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је
и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је
поверено њихово руковођење и спасење! Вукови, одевени у овчију кожу,
откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је - по допуштењу
Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)! -овим је речима,
пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики
светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског
благочешћа, свети Игњатије (Брјанчањинов).
Немамо ли ми, у наше врема, много више права да поновимо ове његове
страшне и упозоравајуће речи ? Јер се у том погледу-у погледу потпуног
духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница-у
последњих сто година заиста отишло још много даље, нарочито од времена
катастрофалног слома наше Отаџбине - Русије.
жалосни "прогрес", по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно
сведочи о приближавањy краја.
И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би
руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној
пропасти?!
За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости
стремио истинском духовном и добродетељном животу, па и сам представљао
узор таквог живота, ово не пише без основа, пошто је, кока знамо из његовог
житија, све то лично преживео.
Своја разочарења и огорчења у том поглеу изложио је писмено на многим
местима "Аскетсих опита", "Аскетских проповеди", "Дарова савременом
монаштву", "Отачника" и других дела која су до нас дошла и која чине вредну
библиотеку за свакога ко се занима питањима духовног живота, а нарочито за
онога, ко жели не само да "философира" (што често бива сасвим бесплодно и
бескорисно!), већ и да живи духовним животом каквиј је одиста живео сам свети
Игњатије. Његова су дела вредна за нас управо стога што су плод личног
духовног опита.

Насликавши мноштвом својих дубоко поучних дела савршену слику
духовног живота хришћана, онакву каква је била предочена у житијима светих
угодника Божијих током целе хришћанске историје, а нарочито- у учењима
светих подвижника вере и благочешћа из првих векова хришћанства, свети
Игњатије прелази на "последња времена", и при томе обележја "последњих
времена" показује у њему савременој епохи (пре више од сто година). За нас је
значајно да свети Игњатије, како сам истиче, за све тражи одговор и упутство
код древних отаца-подвижника, да веома мало говори "од себе" и сопственим
речима, излажући тако у својим расуђивањима њихове мисли, а понекад и
дословно преузимајући њихове изреке.
Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог
Отачника: "Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који
нам пружа садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да
деламо? Одговор на ова питања пронаћићемо код древних монаха: они су
предсказали нашу ситуацију; унапред су указали на начин делања у таквим
околностима. У последње време - рекао је један од њих- они који буду истински
служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити
међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у
Царству Небеском ће се показати већима од отаца прослављених због знамења"
(4-ти одговор преподобног Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас
крију те пророчке речи духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!"
Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке,
саморекламе, тражења популарности, то јест - где недостаје смирење, него се
тежи слава, истицању у очима других због стварних или само умишљених,
преувеличаних дела и заслуга - тамо нема истинске ревности Богу.
Чега има?
Има- "само дволичности", наводи свети Игњатије речи свето Тихона
Задонског.
"Бој се дволичности- поучава даље свети Игњатије- бој је се најпре код
самог себе, а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена
овом времену и у стању да зарази сваког, при најмањем скретању у лакомислен
начин живота" Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од
светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана
дволичношћу, која служење свету прикрива служењем Богу, која тражење
пролазних добара предпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу
потпуно предану страстима прикрила лажном свешћу".
То је тек једна карактеристика на коју је он у својим делима не једном
скренуо
пажњу,
јестенестајање
благодатних
учитеља
истински
добродетељног духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено
жели спасење душе треба да зна- умножевање лажних учитеља обманутих
демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна
велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, како "не бисмо
примили вука за пастира", нити лакомислено поклонили поверење ономе ко
може да погуби нашу душу одводећ је лажним путем. По речима светог
Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па

је зато сада готова немогуће пронаћи "старца", попут стараца- учитеља из раних
векова хришћанства: много је сигурније руководити Светим Писмом и делима
светих отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио
због готово сталних сусрета са духовним "руководитељима, заслепљеним и
обневиделим, и колико горких и тешких потреса" је због тога морао да поднесе.
Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни
које човека одвлече од искреног и нелицемерног служења Богу.
Тешко свету од саблазни; јер потребно је да доћу саблазни, али тешко
човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по
допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати- по допуштењу
Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити
се,, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији
када дође, хоће ли наћИ веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева- Црква,
биће оборена мачем- погубним насиљем саблазни- и пуста сасвим (Јез. 38,1).
живљење по Богу постаће веома тегобно.
Постаће такво стога, што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да
одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју
чврстину и претвара се у најмекшу воду, и срце, иако испуњено добром вољом,
будући подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.
"О, несрећног ли времена! О, несрећног ли стања!- кличе свети Игњатије
посматрајући поразни призор саблазни- О, беде моралне, коју људи не
примећују, иако је несравњиво већа од сваке извикане вештаствена беде! О,
беде, која у времену има почетак, али не и крај, него се наставља у вечност! О,
беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима,
а недокучиве онима које обузима и упропашћује!"
Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих
тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају
"живот по Богу". А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих
саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе
души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање
безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно
служење сатани, док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде када
им се на то укаже: "О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је
тако било!" и томе слично.
Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу
њима има не мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све
више множе И загорчавају "Живот по Богу", све су ти, каже свети Игњатије,
водљивазнамења "отпадништва", о коме пророкује свети апостол Павле у
Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је и у наше време већ почело
и брзо напредује.
"Устројити живот по Богу- по речима светог Игњатија- веома је тешко због
раширености и свеопштости Отпадништва. Отпадници, који су се

намножили, себе називају и представљају "хришћанима" (!) јер тако
лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они
плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њихивој доброј
намери да се спасу и угоде Богу- како је приметио свети Тихон Задонски. Против
слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене
сплетке, и различите преваре и љута гоњења" у последње време ће прави
монаси (то се, моначно, односи на све истинске хришћане!) са муком
проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли
слободни служити Богу и избећи притиске Отпадништва и отпадника који воде у
служењу сатани.
Како онај ко види то што се у свету сада дешава- све до већ отвореног
служења сатани- може рећи да време још није наступило?
Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању
већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.
Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: "Како време одмиче,
тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начи неприметан за гомиле
обузете сујетом и случењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на
себе, удаљују од људи, препуштајући их ("свет") њиховом паду".
Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају
"гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они, што су до те мере обузети
сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у
злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се
сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља
помирити, они, дакле. Отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути
када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање
у њему.
А ево шта даље казује свети Игњатије:
"Испуњава се прорштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из
многобоштва примили хришћанство, одступити од њега.
Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво
може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у
Писму".
Због тога код истинског, заиста- верујућег хришћанина, не може бити
никакве "панике" при сагледавању мрачне слике Отпадништва, које се некако
сасвим наивно и неразумно боје они, који пре свега "не примећују" Отпадништво
и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све
то треба да буде (Мк. 13,7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се
потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и
важе сваки догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се
руководи, да га бујица Отпадништва и самог не би однела, што лако може да му
се деси услед небриге или недостатка пажње.

Свети Игњатије нам даје упутство:
"Отпадништво је по Божијем допуштењу- не покушавај да га зауставиш
својом немоћном руком..."

се"?

Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и "прикључити

Наравно да не! Ево шта нам је чинити:
"Удаљи се од њега и чувај- то је довољно. Упознај дух времена и проучи
га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај".
У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену
поуку великог руског светиеља!
Ето зашто је злочин ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да
је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге
"да својом немоћном руком зауставимо Отпадништво", дужност хришћанске
љубави нам налаже не само да се "удаљимо" и да се - чувамо, него и наше
ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се
увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве- светог
Григорија Богослова: "ћутањем се издаје Бог". Не смемо ћутати када је у питању
дело од највеће важности, какво је дело спасења људске душе!
Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи
пред оним што се сада збива у свету:
"Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и
отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија!"
Зар ми то не видимо? До скора је изгледал немогућа оваква потпуна
бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свида унаоколо, овако
јасно одрицање од Христаи одбацивање свих моралних принципа.. Не само
тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску
веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било
какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим
облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили
многобошци- они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада
разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа
и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу
сатани за земаљска блага.
Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас нама
испуњавају:
"Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но
остатак је мален и биће све мањи и мањи..."
Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном
расплету.. Само нарочита милост Бољија могла би да заустави свепогубну

епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи Писма морају бити
испуњене.
Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да
ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не
може да заустави, нити да се одупре. Средства којим би се помогло позајмљују
се од света, непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да
убрзају Њен пад него ли да га зауставе".
Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо
сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере
чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би
ваљало- из области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења- из
области људских страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На
крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још
пожурити.
"Чујте, шта ви говорите- кажу неки- о каквом паду Цркве може бити реч,
када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју, И врата
пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Потпуно тачно, речи Христове су
неспорне. Но некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата
пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска,
Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено
је једноставно "Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог
истинска Црква неће изчезнути са лица земље, него ће постојати.
Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са
пуномоћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са
малим бројем верујућих.
Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима
пакла", без обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом".
Ето о чему говори свеи Игњатије и ето шта треба имати у виду ради
правилне оцене савремених збивања!
"Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства- каже он даљеСасуди Духа Светог коначно су свуда пресушили, чак и у манастирима, и тим
скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Бижијег може да опстане и да
се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење
Божије одуговлачуи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних
који се спасавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они
што се спасавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење
подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак
престављењаза вечност".
Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем
допуштењу.

Старац Исаиа ми је говорио: "Разуми време. Не очекуј благоустројство у
општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење
остављена могућност да га остваре."
Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећИ шта се
збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута
примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност.
"Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадн ика у делу
спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији, Чувај се жеље да спасеш
ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст- што се дешава врло
често.
Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило!
"Спасавај се да би душу своју сачувао- речено је Духом Божијим остатку
хришћана"- тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује
да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.
Ми смо већ ступили у доба отпадништва о коме је сведочио свети
Игњатије. Отпадништво се шири све силније и силније, као прехдодница доласку
непријатеља Христовог: оно треба да припреми зацарење Антихриста и да се
"прослави са њим, после чега ће отпочети страшни период последње и
одлучујуће борбе ђавола са Богом и Христом Његовим".
О томе, полазећи од пророштва многих Отаца Цркве, говори свети
Игњатије у својој значајној књижици "О чудесима и знамењима".
Појава Антихриста биће природна последица "недостатка људи са
духовним познањем и расуђивањем", "одсуства истинског Богопознања" и
"прихватања ђавољих дела као као дела Божијих".
Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће
његова појава на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања,
тих у суштини антихришћанских прилика и антихришћанске духовне
усмерености света, ето зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о
многим антихристима (1. Јн. 2,18), ето због чега се може говорити о појави "духа
антихристовог" у свету, много пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томеникако не значи узимати на себе право да се "предскаже" време јављања
Антихристовог, које, по учењу Речи Божије, никоме није у потпуности познато
иако се јављају многа његова обелажја.
Неопходно је говорити о овоме, да не бисмо подлегли Антихристу које ће
бити необично искусан обмањивач и преварант, способан чак и лажна знамења
и чудеса да твори.
Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за
душу погубној преласти говори свети Игњатије:

"Уочи другог доласка Христовог, акда хришћанског духовног познања и
разуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и
лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде
могуће, и изабране (Мт. 24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно
творити чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и
непросвећеност: даће им "знак са небеса" који они раже и ишчекују. Његов је
долазак, како каже свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и
знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који
пропадају, зато што не примеше љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10).
Видећи ова чудеса, незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без
задржавања и премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради
властите обневиделости, признаће и исповедити дела сатанина као велико
пројављење силе Божије, и- Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен
(преп. Јефрем Сирин). Људи не могу да схвате да његова чудеса немају никакав
добар и разуман циљ, нити имају неко одређено аначење, да су туђа истини,
испуњена лажју, да представљају злобну, бесмислену и чудовишну глуму,
усмерену на изненађење, довођење у недоумицу и самозаборав, на завођење,
обману, на освајање чарима раскошног, али у суштини испразног и тупавог
утиска који остављају.
Не изненађује што ће отпадници од хришћанства, пошто су непријатељи
истине, Антихристова дела примити одушевљено и беспоговорно: они су се већ
припремили за отворен и активан дочек сатаниних посланика и оруђа, његовог
учења и дела његових, тако што су на врема ступили у духовно општење са
сатаном. Али је дубоку пажњу и сузе завредело то, што ће Антихристова чудеса
и дела ставити на муке и саме изабранике Божије".
Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за
оне који лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек
Антихриста, за оне који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде
очигледне доказе тих бесомучних припрема за зацарење његово које проводе
његове слуге, које су већ продале душе своје сатани за земна блага: за
слободно, необуздано задовољавање похоте телесне, похоте очију и надменост
живљења, то јест: сластољубље, среброљубље и славољубље (1. Јн. 2,16) !
Треба знати и схватит колико ће велико бити лукавство Антихристово и
како ће брзо он деловати, да ће се чак и изабраници Божији, то јест истински
хришћани, обрести "на мукама", јер неће бити у стању да га истог часа "прозру"
и разобличе- пошто пре свега неће умети да препознају Антихриста.
Узрок овој потешкоћи, као и уопште снажном утицају Антихристовом на
људе, по речима светог Игњатија "биће скривен у његовој пакленој подмуклости
и дволичности, којима ће вешто да прикрије зло, затим у његовој необузданој и
бестидној дрскости и најоданијој сарадњи коју ће му пружити пали духови, те на
крају, у способности творења чудеса, која ће, иако лажна, пленити својом
величанственошћу".
Подмуклост и дволичност су црте нарочито карактеристичне за наше
време. Веспитањем у том духу, човечанство се припрема за што лакше и
безболније примање Антихриста.

"Људска машта- вели даље свети Игњатије- немоћна је да представи себи
таквог злотвора, какав ће бити Антихрист; људско срце, чак и порочно, није у
стању да поверује како зло може да досигне онај степен који је достигло у
Антихристу. Он ће да се разгласи,као што су чинили његови предходници,
назваће себе проповедником и утемељивачем исправног Богопознања: они који
не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника праве
религије, па ће му се присајединити. Он ће себе прогласити за обећаног Месијурадосно ће му у сусрет поћи ученици мудровања по телу; видећи његовуславу,
моћ, генијалне способмости, господарење природним силама, прогласиће га
богом и постати његови следбеници (преп. Јефрем Сирин, беседа 106).
Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу
се истине Еванђеља. примиће Антихриста онаквог каквим се он представља; као
кротког, милостивог, испуњеног љубављу и врлинама- покориће мy се као
најузвишенијем у добродетељима (преп. Макарије Велик, беседа 31). Антихрист
ће понудити човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног
живота, понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти- они
који чезну за земаљским (добрима) прихватиће Антихриста и прогласити га за
свог господара (Благовесник, тум, Јн. 5, 43)".
То је жива слика онога што ми сада већ лако опажамо, иако самог
Антихриста, као конкретне личности, још нема. Међутим, његове "претече" у
свету делују на сличан начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви
савремени токови црјвеног живота, какав је "екуменизам", или ватрени пазив на
уједињење "у име хришћанске љубави", сав тај процват чисто земаљске културе
и цивилизације, усмерене на задовољавање људских жеља и страсти, као и
данашње одушевљење "филантропијом". Колико је само опрезности и мудре
предострожности потребно да бисмо разлужили истинито од кривотвореног,
искрено од препреденог и дволичног, човека доброг срца од онога који плете
своје мреже служећи Антихристовом доласку. Данас је за истините хришћане
врло опасно да имају удела са таквим "добротворима" и да се користе њиховим
"доброчинствима".
Но то још није све! Антихрит ће, као у неком театру, поразати људима
призоре изнезађујућих чудеса за које савремена наука неће имати објашњење;
величанственошћу својих чудеса он ће плашити људе и уједно задовољавати
њихову неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољавајући њихову
сујету и гордост, угађаће мудровању по телу и сујеверју, у недоумицу ће
доводити људску ученост: сви они који се руководе светлошћу своје пале
природе, оутђивши се од светлости Божије, у заносу ће се поклонити заводнику
(Откр. 13,8).
Зачетак свега овога видимо већ сада, па јасно
представимо шта ће так донети појава самог Антихриста.

себи

можемо

да

"Знамења Антихриства најпре ће се јавити у ваздушној сфери (преп.
Јефрем Сирин, беседа 106): у тој сфери је сатанина власт најјача (Еф. 2,2 и
6,12). Знамење ће нарочито деловати на чуло вида, опчињавајући га и
обмањујући (св. Симеон Нови Богослов, о трешем виду пажње). Свети Јован
Богослов, сазерцавајући у откривењу догађаје који ће предходити крају света,
каже да ће Антихрист чинити велика дела, па ће да учини да и огањ силази с

неба на земљу пред људима (Откр. 13,130. Писмо на ово указује као на највеће
знамење Антихристово, а место збивања његовог биће- ваздух: "биће то
задивљујући и страшан призор".
И ово се сада већ донекле остварује у виду различитих необичних и раније
незамисливих изума, чије се дејство одвија управо у" ваздуху".
"Знамење помаже Антихристову препредену намеру: да му на поклоњење
приступи већина људи. Његови противници биће проглашени за смутљивце,
непријатеље заједничког добра и друштвеног поретка, биће подвргнути
прикривеном или јавном прогону, мучењима и казнама". То нам је такође већ
познато! Не само Антихрист, него и преyече и слуге његове у наше су време већ
покренули "прикривени ил јавни прогон" свих истинитих хришћана, а понегде,
као на пример у Русији, дошло је чак и до крвавих гоњења, мучења и
кажњавања. Све се то чини уз најуглађеније изговоре : истински хришћани
проглашавају се "народним непријатељима", "непријатељима наше заједнице и
друштвеног устројства", "смутљивцима", а у цркви- "расколницима".
"Зли духови, разаслани по васељени, шириће међу људима највиће
мишљење о Антихристу, опште одушевљење и неодољиву привлачност према
њему" (Преп. Јефрем Сирин, беседа 106).
Нешто слично видели смо у односу према правим претечама Антихристовим
каквим су били Лењин и Стаљин. Реч је о својеврсној "проби" онога што ће у
доба Антихриста уследити још Већом силином.
У Светом Писму детаљно су предочене све тегобе које ће донети последње
гоњење хришћанства, као и бруталност онога који прогони. Нарочито одлучно и
одређено звучи име које је Писмо наденуло том ужас-ном човеку: звер
(Откр. 13,2), баш као што је пали Архангел назван змијом (Пост. 3,1). Оба
имена верно осликавају карактер непријатеља Бижијих. Један делује више у
тајности а други- више јавно: јер звери, која је налик свим зверима (Откр. 13,2),
сједињујући у себи њихову крволочност, даде змија силу своју и престо свој и
власт велику (Откр. 13,2). Настаће страшно искушење за свете Божије: чудеса
гонитеља имаће моћ да их преваре и заведу; неограничена власт мучитеља,
префињена и промишљена гоњења и притисци, прикривени препреденом
домишљато-шћу, довешће верне у најтежи положај; њихова малобројност
чиниће их ништавним пред целим човечанством, њиховом мишљању неће бити
придаван значај. Општи презир, мржња, клевете, мучења и насилна смрт
постаће њихова судбина. Тек ће уз нарочиту помоћ Божанске благодати, и под
њеним руководством, изабраници Бижији стећи снаге да се супротставе
непријатељу Божијем и исповеде пред њим и пред људима Господа Исуса".
Како нам је и ово све познато: није ли реч о опису нашег времена? Само
духовни слепац или онај који је већ ступио у службу Антихристових слугу, неће
признати да ми живимо у навечерје царства Антихристовог, да на себи већ
окушавамо оно о чему је горе писано!
Но како
Антихриста?

ће

и

ради

чега

људи

одбацити

Христа

и

примити

И на ово питање диван одговор пружа нам свети Игњатије- из истих оних
разлога због којих су Га одбацили пре више од деветнаест векова и разапели на
крсту.
"Хришћанство нам је предано са таквом тачношћу, да непознавање не
може бити оправдање онима који се на то позивају. Непознавање може да буде
само добровољно. Као што сунце светли са неба, тако светли и хришћанство.
Онај који својом вољом затвара очи, нека то што не види или што није упућен,
припише својој вољи а не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека,
једнако као и узрок примања Антихриста, крије се у самим људима.
Ја сам дошао у име Оца својега, посведочио је Господ Јудејима, И не
примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43). Они су
дакле истовремено названи онима који ће одбацити Христа и који ће примити
Антихриста, иако се о Антихристу још говори као о ономе који тек треба да дође.
Одбацивши Христа, они су се по склоности хуха присајединили онима који
примају Антихриста, па чак и припремила терен за његов долазак много
столећа унапред. Извршили су његов највећи подухват: Богоубиство. За њега
самог, за време када се појави, није остављено слично злочинство.
И као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу,
исто се тако налазио у стању општења са Антихристом, мада их је од њега
делио огроман временски размак- размак који се сада, након две хиљаде
година, сасвим смањио.
Свети Јован Богослов говори: А сваки дух који не признаје да је Исус
Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да
долази, и сада је већ у свету (1. Јн. 4,3).
Они који су вођени духом Антихриста одбацили Христа, и примили
Антихриста духом својим, већ су ступили у општење са њим, потчинили му се и
поклонили у духу, признавши га тако за свог бога.
И зато ће им Бог- то јест по допуштењу Своме- послати силу обмане,
да верују лажи: да буду осуђени сви који не вероваше истини, него
заволеше неправду (2. Сол. 2,11-12).
Праведан је Бог када кажњава. Казна је задовољење (правде) и уједно
изобличавање и пресуда људском духу.
Антихрист ће доћи у своје, унапред одређено време. Његовом ће доласку
предходити опште Отпадништво од хришћанске вере. Отпадни-штвом од
Христа човечанство ће се припремити за примање Антихриста. Само
расположење људског духа створиће потребу за обраћање Анти-христу и
симпатије према њему, као што се у тешкој болести јавља жудња за
смртоносним напитком. Позив је упућен! Људи вапију за генијем над генијима
који би материјални развитак и напредовање подигао на вишу разину, а на
земљи успоставио благостање, уз које рај и небо постају излишни за човека.

Антихрист ће бити логична, очекивана и природна последица општег моралног и
духовног стања људи.
Уистину богомудре, пророчке речи великог руског светитеља! Он је о томе
писао пре више од сто година, када је живот у Русији био спокојнији и
нормалнији него данас, када није било још ни помена ономе што нам је Бог
досудио да преживимо један век касније, а нарочито- у последњих педесет
страшних, "апокалиптичних" година, када се многима чини потпуно извесно да
је крај света сасвим близу, ето ту "пред вратима". И све то што ми сада
запажамо у свету, у црквеном и друштвено-политичком животу људи, тачно
одговара горе изложеним пророштвима нашег светитеља. Ако бисмо озбиљно
поразмислили о свему што се тренутно догађа, постаће јасно да никада пре,
кроз целу своју историју, свет није био тако близу Антихристу као у данашње
време. Питање је још само- када ће се појавити. Време у коме ће се то збити
није нам откривено.
Бескрајну захвалност ми, синов и кћери Руске Православне Цркве, дугујемо светом Игњатију, због тога што је пре сто година пред очима нашег разума
тако јасно насликао оно што се сада пред нама одвија, и што још треба да се
деси, можда већ у блиској будућности. Опоменути смо на све: страшан ћемо
одговор добити лакомислено затворимо очи, уверавајући и себе и друге да се не
догађа ништа нарочито, да је све потпуно нормално и да треба да се помиримо
са тим у души, ничега се не плашећи и ништа не предузимајући, већ "да
пливамо низ матицу, као и сви други" или "да идемо у корак са временом?, које
нас силовито носи ка Антихристу.
Када со обљутави- Црква престаје бити Црквом, тада настаје
псеудо-цркава, које ће примити Антихриста као својег "Месију", осим
малог остатка истински верујућих, којих је сваким даном све мање.
И тако, крајње је време за свакога од нас да се определи- где смо и са
ким смо: у том "малом остатку истински верујућих", у том малом стаду
Христовом, како га је Он Сам назвао (Лк. 12,13), дакле са Христом, или пак са
непријатељем Његовим- Антихристом?
Томе нас поучавају богомудра дела светог Игњатија!
СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Истинско Православље и лажно Православље
Свак зна шта је то кривотворена новчаница. То је новчаница која је веома
налик на праву, толико налик да је и прихватају као такву. Но у ствари, ради се
само о варљивој спољашњости- заправо, реч је о имитацији, о лажној новчаници
која нема истинску вредност.
Управо у том смислу може да се говори и о "лажном православљу".
Страшно је рећи, али ми смо изгледа доживели време када се, упоредо са
многим другим кривотвореним "вредностима", појавило и кривотворено

православље, које само наоко има истинску веру Христову, само је споља
показује, док је заправо лишено истинске унутарње вредности, те тако
представља тек фалсификат који обмањује поглед.
Апологети таквог "православља" сасвим нетачно тврде да је његова
суштина само у голом, хладном, формалном прихватању одређеног скупа
догмата. Православље није конгломерат апстрактних истина, одвојених од
живота. Православље- то је дух и живот, како је посведочио и Сам Господ
наш Исус Христос, кад а је рекао; Речи које вам Ја говорим, дух су и живот
су (Јн. 6,63).
Управо с те тачке гледишта ми треба да у садашње зло време разлику-јемо
истинско Православље,, које је дух и живот, од лажног "правосл-вља", које
представља тек више или мање успешан фалсификат истинског хришћанства без
одговарајућег унутарњег садржаја.

***
Све чешће и чешће се у "журналу Московске Патријаршије", као и у другим
органима совјетске штампе, појављују саопштења о некаквој "секти", која себе
назива "истински-православним хришћанима" и "следбеницима Најсветијег
Патријарха Тихона", која одбија да призна званичну цркву легализовану од
стране совјетске власти, која показује отворено непријатељство и према самој
совјетској власти. Већ на основу тих неколико црта карактеристичних за
поменуту "секту", лако можемо да закључимо да је ту реч о оној тајној Цркви,
коју смо навикли да називамо "катакомбном" и чије постојање многи од нас, у
иностранству, из различи-тих разлога поричу. Сведочанство пак самих
непријатеља ипак не може да за нас не буде нарочито убедљиво, стога
чињеница постојања "катако-мбне Цркве" у Совјетској Русији више не може да
се доводи у питање.
Карактеристично је да следбеници "катакомбне Цркве" себе називају
"истински-православним хришћанима", желећи тиме да истакну своју
различитост у односу на званичну цркву која је легализована од стране
безбожне комунистичке власти и представља њено послушно оруђе. Знајући
историју те официјелне Цркве, која се, слагавши душом, згазивши истину и
прихвативши лаж- никако не својствену истинској Христовој Цркви- ставила у
службу љутих богобораца, ставила им се у потпуности на располагање за
остварење њихових заиста паклених планова у свету, ми не можемо а да се не
сагласимо са правилношћу назива који су за себе узели "катакомбници".
Осим тога, у животу званичне у последње време су се догодили силни
заокрети који живо сведоче о њеном све већем и већем одступању од истинског
Православља. Још 1948. године када је у Москви са допуштењем безбожника
била уприличена свечана прослава петстогоди-шњице ауткефалности Руске
Православне Цркве, издата је књижица под насловом: ,Материјали Световања
Поглавара и Представника Аутокефа-лних Православних Цркава у вези са
празновањем 500-годишњице Аутокефалности Руске Православне Цркве". У тој
књизи налазимо читав низ текстова који сведоче о томе како је ова црква,
легализована од стране совјетске власти, тада истицала своју строгу
ортодоксију. Але ево, прошло је тек неколико година, и слика се изменила.

Никако другачије него на захтев безбожне совјетске власти- која је, не бирајући
средства, желела да свој утицај прошири свуда по свету- Московска
патријаршија се, испрва практично, а затим и формално и званично, "укључује"
у помодни "екуменистички покрет". Почиње нешто необично, у прошлости готово
беспримерно. У самој Совјетској Русији несмањеном жестином се наставља
гоњење вере, прогон духовништва, угњетавање верних, пропа-ганда атеизма,
док у исто време московски патријарх Алексеј и неки највиши представници
легализоване цркве имају, слично високим совје-тским чиновницима, нарочито
привилегован полажај, добијају ордење, организују раскосне пријеме за
представнике помесних правосла-вних цркава и инословних религиозних
организација када допутуј у Совјетску Русију, ти и сами слободни одлазе у
иностранство, одседајући у најлуксу-знијим хотелима и користећи помоћ и
подршку совјетских опуномоћених представника, који у њихову част и у част
њихових иностраних и инословних гостију приређују величанствене бамкете.
При Московској патријаршији је чак основано посебно "Оделење за спољне
црквене односе", које је веома активно у пружању јавне подршке атеистичкој
совјетској власти. Први председник тог Оделења, који је потом на загонетан
начин испао из строја и ускоро умро, био је Митрополит Николај Крутицки. Он је
пропутовао многе земље, при чему су свуда у његову част организовани свечани
дочеци и пријеми, добијао је почасне докторске дипломе и звања, не само од
православних него и од инословних високошколских институција, а и сам је у
Москви примао безбројне инословне делегације, када би се дешавало да
патријарх Алексеј протестантске пасторе, одевене углавном у обичне сакое,
дарива украшеним православним архимандритским крстовима.
Сада такву грозничаву делатност развија његов наследник, 33-годишњи
митрополит Никодим, који је направио сасвим неуобичајену, вртоглаву духовну
каријеру.
У истом таквом положају потпуне потчињености безбожним комунистима
налазе се и помесне православне цркве у ткз. "сателитима" Совјетског Савеза,
нарочито у Румунији и Бугарској. У нешто бољем положају налази се Српска
православна црква у Југославији... Како Московска патријар-шија, тако и остале
цркве у земљама иза "гвоздене завесе" морају да играју политичку улогу у
сагласности са плановима светског комунизма, служећИ му као послушна оруђа.
То доводи до комичне ситуације: московски синод са патријархом Алексејем на
челу, а одмах за њим бугарски синод са патријархом Кирилом, састаје се и
износи оштро проти-вљење сваком акту америчке политике који се не допада
комунистима, иако се тај акт никако не тич Цркве ни црквеног живота. Тако на
пример, и московски и бугарски синод су у штампи иступили са оштром осудом
"агресије" Сједињенид Америчких Држава на Кореју, а потом чак и на
"мирољубиву Кубу". Све те помесне цркве потчињене комунистима обавезне су
на активно учешће у совјетској "Мировној Акцији"; оне шаљу своје
представнике- духовна лица- на ткз, "Мировне Конференције" које комунисти
организују у разним земљама. У "журналу Московске Патријаршије" постоји чак
и посебна рубрика која је, како по садржају, тако и по самом стилу и језику
чланака који се у њој штампају, типичан за совјетску пропаганду, под називом:
"У заштиту мира".
Знајући без сумње у каквом се понижавајућем ропском положају потпуне
потчињености богоборачкој комунистичкој власти налазе и Московска
патријаршија и друге помесне цркве "сателити", које по целом свету упорно

објављују лаж да је Црква у њиховој земљи потпуно слободна, све остале
помесне цркве које се налазе у земљама слободним од комунизма и уживају
наоко потпуну слободу, уместо да јавно изразе свој одлучан протест против
таквог положаја сестринских цркава- против тог насиља безбожника- оне
стварају привид да је у тим поробљеним црквама све нормално, канонски, и
уопште са њима, преко њихових јерарха, као са канонским црквама, док нашу
Руску Заграничну Цркву, као једини слободни део Руске Цркве који се није
потчинио комунистичким безбожницима и ван граница Русије чува своју духовну
слободу, не прихватају као канонску Цркву и често одбијају да имају општење
с њом (карактеристичан пример је однос Јерусалимске Патријаршије према
нашим епископима који долазе у Свету Земљу).
Но, то није све. Однос према безбожним комунистима који прогоне веру и
цркву није једини однос испуњен лицемерном лажју који указује не духо-вно
нездраво и у суштини нехришћанско стање у свим савременим право-славним
црквама, осим наше Руске Заграничне: има и много чега другог.
То је тај дух посветовњачњња, одрицања од духа Христовог и стапања са
овим светом који у злу лежи, који се у Русији тотком првих година бољшевизма
испољио кроз покрет присталица ткз. "живе цркве" и "обновљенаца", да би
одмах потом прешао и у друге помесне православне цркве, и то под
руководством Васељенских Константинопољских Патријарха који су себи
ставили у задатак сазивање Осмог Васељенског Сабора коме би циљ био
реформа Православне Цркве.
У Русији тај покрет је одбацио сам верни народ, но Руска Црква је убрзо
после тога, већ 1927. године потпала под пуну власт богоборачке комунистичке
партије, која је још и данас приморава да иде не путем истинског Христовог
учења, него оним путевима које јој одређују ти љути гонитељи Цркве.
Ништа боља ситуација није ни у земљама слободног света, где су помесне
православне цркве потпале под власт лебералних, модернисти-чких идеја, које
су из корена уништиле истинско Православље и приближиле га протестанизму.
Све се то још прикрива најуглађенијим паролама, у нади да ће некако бити
заварана пажња оних који равнују за Православље. Константинопољска
катедра, која се традиционално назива Васељенском и ужива првенство у
Православној Цркви, стала је на чело покрета који је у суштини веома сличан
руској "живој цркви" и "обновље-нству". Није ли због тога Константинопољски
патријарх Григорије признао свргавање Свјатјејшег Патријарха Тихона које су
извеле присталице "живе цркве", а нашим Архиепископима Анастасију и
Александру у Константи-нопољу забранио помињање имена Патријарха Yихона и
чак наложио забрану свештено-служења на њих? А Патријарх Мелентије ИВ се
енергично заузео за спровођење реформи "живе цркве" у целој Православној
Цркви, па је с тим циљем 1923. године сазвао "Свеправославни Конгрес са
предложеним следећим "реформама" :




Увођење жењеног епископа у Православну Цркву,
Увођење другобрачног свештенства,
Скраћивање богослужења,
Скраћивање постова,


Поједностављивање одеће свештенства уз напуштање ношења браде и
дуге косе И дозвољавање свештенству да води светски начин живота,
Увођење новод календара.

Нису тада сви Источни патријарси и поглавари аутокефалних цркава
одговорили подршком: било је озбиљних приговора. Против таквих "реформи"
иступао је и представник Руске Цркве, наш садашњи првојерарх, а тада
Архиепископ Атанасије, што је изазвало нарочито писмо подршке Антиохијског
патријарха Грегорија 4. Што се Константинопољског патријарха Мелентија 4
тиче , њему се сам верни народ, његова паства, одужио за модернизам: у здање
патријаршије је провалила група од неколико стотина Грка, направила је прави
погром и захтевала од њега да оде са патријаршијске катедре, остављајући му
за размишљање два минута.
Но све то није вредело. Како сам патријарх Мелентије 4, тако су и његови
наследници стали на противправославни пут црквене неистине и гажења
канона, на шта је у својој посланици новоизабраном Константинопољском
патријарху Константину 6 одлучно указао наш Најблаженији Митрополит
Антоније. Позивајућу се на одредбе Четвртог Васељенског Сабора о томе да, ако
негде буде примећено да епископ није послушан правилима Цркве, онда суседни
епископи треба да му упуте братољубиве речу опомене, Митрополит Антоније је
"због физичке немо-гућности нашег Руског Патријарха (Тихона) да подигне свој
глас", као "други за њим", по признању великог Сверуског Сабора одржаног у
Москви 1917/18. године, а такође по признању свих тридесетдвојице руских
архијереја који бораве у иностранству, "сматрао својом тешком али
незаобилазном дужношћу да подсети новоизабраног патријарха Константина 6
на безакона дела његових предходника- Кир Мелентија и Кир Грегорија 7, који
су се мешали у унутрашње ствари Руске Правосла-вне Цркве, отимајући од ње
целе области". Нарочито безакоње представ-љало је посвећење свештеника
Ахава за епископа Финске, а да предходно није пострижен у монаштво, чак ни
расу. "Тај сумњиви епископ Григорије- по речима Митрополита Антонија- у
мирском оделу, обријан и подшишан, иде по градским улицама на саблазан
православних, и на злурадије иновераца", док законити Архиепископ Финске
Серафим, грубо понижен од стране свог лажног брата, проводи тужне дане у
прогонству, стешњен у манастиру на пустом острву усталасаног Ладошког
језера. "Историја цркве- пише даље Митрополит Антоније- тешко да је раније
знала за толико сурово нарушавање канона и правила опште-људске
праведности од стране васељенских патријарха, а све на радост јере-тика"...
"Тек од времена жалосног свеправославног Конгреса одржаног за време бившег
патријарха Мелентија почео је тај против-црквени вандали-зам, који је
пројектовао много шта од онога за шта је Црква запретила страшним
проклетством, као нпр. Ожењени архијереји, другобрачни клирици, напуштање
постова.. Истина, неправославни конгрес није се усудио да званично обнародује
сва нечастива нарушавања црквених закона, него се ограничио на предлог за
увођење новог календара и померање свих празника 13 дана унапред, уз
остављање нетакнуте пасхалије".
"Уосталом, сада не желимо на то да вас подсетимо- пише у истој посланици
Митрополит Антоније (4/17 фебруара 1925 г.)- него на чињеницу да се покојини
патријарх Григорије 7, подлегавши утицају финских лутера-нских власти,
сагласио да се чак и Св, Пасха- упркос проклетствима која налажу правила

Првог Васељенског Сабора, 1. правило Антиохијског Сабора и 7. Апостолско
правило- празникује, "као изузетак", са јеретици-ма, па чак и са јудејима. А
финске власти сада подвргавају чак и физи-чком гоњењу оне верне православне
монахе и верне хришћане, који желе да се покоравају Богу више него људима
(Дап. 5,29). То потврђују и грци у својој петицији Народној Скупштини Грчке,
коју су потписале стотине хиљада верних, који моле неродне посланике да их
заштите од њихових Архипастира.
Ко су били главни виновници тог ужаса? Васељенски патријарх Григорије 7
и зли саветници којима је био окружен, Он је, као и неки други јерарси,
приморавао и паству других помесних цркава да преађе на нови календар,
претећи онима који нису хтели да се покоре овом безумљу, него су остајали
покорни Свештеном Предању, забранама и епитимијама. При томе, њега није
било стид да насупрот истини тврди, како су чинили и руски лажни архијереји
"живе цркве" који су се 1923. године састали у разбојничком сабору ( који су
тамницама и прогонству предали 80 архијереја-испосника, а 30- смртној казни),
да су тобоже Источни Патријарси такође прешли на нови календар. Тешко да би
се чак и безакони непријатељи св. Јована Златоустог и светог Патријарха Руског
Никона (из 1681. год) усудили да тако бестидно обмањују своју паству и да
клевећу своју старију сабраћу.
Паства у Финској , Пољској, Румунији, у савременој Турској и у Грчкој,
изгубила је мир и изгледа да се разделила на пале и исповеднике. Ови
последњи добијају венац непропадљивости, а први нека се на време уразуме
заједно са својим неразумним архипастирима и пастирима!
Дубоко је пало благочашће! Само благодат Господња може да исправи
положај Цркве, за шта ми непрестано са сузама молимо Бога и Његову Пречисту
Мајку, Анђеле и Свете.
Новог Васељенског Патријарха Митрополит Анторнијр у закључку моли да
"својим утицајем заустави то страшно пропадање", које је почело са
патријарсима Мелентијем 4 и Грегоријем 7 и које је "унело смутњу у Цркву", а
нарочито : 1) да одбаци одредбе Свеправославног Конгреса, 2) да се одрекне
претензија на територије отргнуте од Руске Патријаршије, 3) да одбаци нови
календар, 4) да се врати канкнско празновање Пасхе у Финској, 5) да сву
сабраћу позове на очување мира и на заштиту Свештених Канона и Предања".
Намерно смо навели овако велике одломке из познате посланице
Митрополита Антонија, како би било јасно какву је одлучну позицију заузела
Руска Загранична Црква по питњу тешког и стихијног стремљења помесних
православних цркава ка модернизацији Православља, или, простије речено,
како сматра и наш Најблаженији Митрополит Антоније, по питању одступања
од истинског Православља,
Глас Митрополита Антонија ипај је остао глас вапајућег у пустињи. Од тог
времена модернизација Православне Цркве по целом свету пошла је брзим
корацима напред. До потпуне реализације свих "реформи" планираних на
Свеправославном Конгресу 1923. године истина није дошло, али оне зато
наилазе на све веће и веће одобравање. А увођење новог календара изазвало је
невероватне потресе и немире, који су довели и до раскола, нпр. У Грчкој цркви,
где верни народ није хтео да прихвети ову новину, сеђајући се страшних

упозорења која је онима који желе да следе Грегоријански календар изрекао још
20-ог новембра 1583. године Сабор Источних Патријарха- Константинопољског
Јеремије, Александријског Силвестра и Јерусалимског Софронија са њиховим
синодима, као и поновљене, још страшније клетве, коју је против оних који
примају нови календар изрекао 1756. годиен Васељенски Патријарх Кирило. Ова
два "Сигилиона" до данас се чувају у библиотеци Велике Лавре св. Атанасија на
Атосу. Ево њиховог целовитог текста:
Први Сигилион (1583)
Јеремија, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски
-Новог Рима и Васељенски Патријарх.
Пошто је црква старог Рима, која као да се радује због сујете својих
астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи којих су се
придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца
Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани
свих земаља и по којима су празновали- тога ради појавила се саблазан. Јер су
пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто
и њих присиљавају да приме ове новотарије.
Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци.
Наша Смарност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом
Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим
члановима Синода, у Духу Светом, разјашњјавајући оно што су о овоме
одлуцили Свети Оци, одређује:
Објављено 1583. године од оваплоћења Логоса,
Новембра 20. индикта 12.
Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестар, Јерусалимски
Софроније и други Архијереји Синода (Сабора).
Решење овог Светог Сабора са епитимијом:
Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи и месецослову (календару)
онако како су нам предати од Седам Свети Васељенских Сабора, који су их за
нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегориј-анску
Пасхалију и Месецослов, тај- пошто се, као и безбожни астрономи, супротставља
свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби- нека буде
анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и
благочестиви хришђани пребивајте у ономе што сте научили, у цему сте се
родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да
бисте сачували отачку веру и испове-дање; чувајте се и пазите ових, нека вам
помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима
вама. Амин.

Други Сигилион ( 1756 )
Кирил, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски
-Новога Рима И Васељенски Патријарх.
Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измене
наше Пасхе и Месецослова.
Одлучење од Црква

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији
јереји и најпреподобнији јероманаси, појци у црквама нашег града, следбеници
неботајника Павла, који говори : Ако вам неко буде благове-стио супротно од
овга што смо вам ми благовестили, макар био и андјео с неба, да буде
анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по
смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека ее
распу и распадну- они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање
Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; И гнев Божији
нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и
богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нака их прогута, као некада
Датана и Авирона; Анђео Бољжји нека их гони са мачем у све дане живота
њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријарха и Сабора, под вечним
одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.
У Грчкој је поникао читав покрет- старокалендараца- који је захватио
широке народне масе, људе најтврђе у вери, који у увођењу новог календара
инстинктивно осећају први корак у правцу постепеног удаљавања од истинског
Православља. Данас се још само Руска, Бугарска И Српска Црква држе старог
календара, а из нарочитих, никако не идејних разлога сачувала га је и
Јерусалимска Патријаршија.
Зато се последњих година у животу помесних православних цркава одвија
нешто на шта се никако другачије не може гледати, него као на почетак
коначног одступања од Православља и сливање Православља са протестантским
светом. То је- ступање готово свих помесних правосла-вних цркава на
челу са Васељенском Патријаршијом у ткз. "екуменски покрет",
формално обкедињен у једну моћну организацију под називом "Светски
Савет Цркава".
Идеолог "екуменизма", који који се појавио као природна последица туге
протестантског света због губитка Цркве, био је немачни пастор Кристо-фер
Блумбарг, кога протестанти зато и зову "велики пророк савреме-ности". Он је
позивао на уједињење свих протестаната ради "стварање Царства Божијег ба
земљи", али је умро пре настанка екуменског покрета, 1919.године. Његова
основна идеја темељила се на претпоставци да се "стари свет руши, а нови
подиже на његовим рушевинама". Пред хришћанство је поставио три проблема :
1) стварање бољег друштвеног поретка, 2) превладавање вероисповесних
противречности, 3) сарадња на успостављању савршеног мирољубивог саживота
народа, уз потпуну ликвидацију ратова.

У те три тачке задатке екуменизма формулише садашњи генерални
секретат Света Екуменистичког Покрета Висер-y-Хуфт, при чему начинњиховог
остварења види у служењу Цркве социјалним задацима. За ово је пре свега
потребно превладати конфесионалне разлике и створити јединствену сцкву.
Обновљена јединствена црква моћи ће да припреми пут мирној победи друштва
социјалне правде, што ће да доведе до стварања јединствене светске државе,
као Царства Божијег на земљи.
Много од онога што говоре екуменисти може да се сматра за некакву
маштовиту утопију, али чињенице говоре да они иду ка потпуно реалним
циљевима. Не може да буде никакве сумње, да су екуменистичком покрету
блиске и да га подржавају- да не кажемо : руководе њиме- тајне светске
организације. Зато он располаже толико огромним материјалним средствима, па
следствено томе има и огромну моћ.
Улазак протестантских, како се то овде у САД каже- "деноминација", у
екуменистички покрет, схватљив је утолико што оне, разбијене на мноштво
секти, трагају за јединством, и стога он на неко начин може да буде оправдан.
Но за помесне православне цркаве њихов улазак у ту надвероисповедну
организацију која машта о стварању некаве нове јединствене "цркве", не може
имати никаквог оправдања. У почетку, представници Православне Цркве који су
приступили екуменском покрету покушавали су да се оправдају тиме што су они
ту дошли са "мисионар-ским циљем"- да сведоче о истини Православља. Но
ускоро је постало јасно да су то само лепе речи. Улазак у екуменски покрет
потпуно искључује сваки прозелитизам и, сходно томе, обраћање протестанатау
Православље. У документима екуменистичке конференције која је не тако давно
одржана у Индији, у Њу Делхију, сасвим јасно је указано на праве циљева
екуменистичког покрета- уједињење свих сада постојећих хришћанских
исповедања у једну "цркву". Најбоље се то види из другог закључка
поменуте конференције, према коме црква треба да обједини не само сада
постојећа исповедања, него и сва исповедања "из сваког места и из свих
времена". А у трећем закључку каже се да ће "достизање јединства бити
повезано ни мање ни више него са смрћу и препородом многих нама познатих
форми црквеног живота".
И ето, уместо да исповедају истину Православља, православни делегати на
екуменистичкој конференцији, ништа не сумњајући, потписују се испод оваквих
закључака!
Није ли то отворена и очигледна издаја Светог Православља, није
ли то одрицање од Православља?
То укључивање помесних православних цркава у орбиту екуменизма
кренуло је брзим корацима нарочито од времена када је катедру Васељенске
Константинопољске Патријаршије заузео Атинагора И, кога можемо сматрати за
једног од главних идеолога и заговорника екуменистичког покрета на страни
православних. С времена на време у штампи се појављују његове изјаве- такве
које нес присињавају да се просто ужаснемо- толико далеке од истинитог
Православља, да изгледа просто немогуће да их је изговорио један првојерарх
Православне Цркве, за каквог себе сматра патријарх Атинагора. Ево на пример
какве је погледе изложио патријарх Атинагора на конференцији за штампу у

Константинопољу 4. новембра 1959. године: "До потпуног стапања
православних цркава доћИ ће за неколико деценија, чиме ће бити означен
почетак нове космогоније- треће. прва је почела у време стварања света, друга
после Христовог оваплоћења, а ово ће бити трећа, када ће нестати границе
између религија и народа, и када ће наступити мир на земљи. Сада је доба
припремних радова".
Стога је природно што је патријарх Атинагора одушевњено поздравио
сазивање Васељенског Сабора које је објавио папа Јован ЏЏИИИ , што је папи
упутио честитке поводом интронизације и послао Ватикану изразе саучешћа
после његове смрти. У разговору са једним католичким новинаром он је изразио
радост што је дошло до отопљавања односа између католика и православних,
што је папа Јован 23 православне назвао не више "шизматицима", него
"одвојеном браћом". "Ако смо браћа- рекао је он- зашто смо онда одвојени? Зар
не мислимо једнако, зар не схватамо једнако Реч Божију? Католици,
протестанти, православни- сви смо ми хришћани по крштењу и по вери у Христа
Спаситеља. То је наше јединство. Превладати разлике између нас- то је ствар
богослова. Што се нас тиче, ми ћемо, као чеда Божија, да тражимо практично
јединство. Никада јединство није било тако потребно као данас. Сјединимо се,
иначе смо пропали.. Разилажење међу хришћанима постојала су од раних
апостолских времена. Но сада она не треба да стоји на путу сједињења. Своју
вољу Господ је саопштио пред смрт: Будите јединствени, волите један другог.
Овим треба ми хришћани да се руководимо. Ах, како би лепо било када
бисмо једног дана могли заједнички, једногласно да прочитамо Оче наш.
Где? У Риму? Што да не? Сви око престола светог Петра, око папе, првог
међу епископима. Како межемо да будемо хришћани и да будемо
раздељени?".. Када се повела реч о Светском Савету Цркава, патријарх је
изјавио: "Ми се надамо, да ће у своје време све православне цркве узети
активно учешће у тој организацији". (Римокатолички часопис "Јубилеј", 1961.
година)
Присталице екуменизма обично тврде како они уједињење хришћана
замишљају као образовањејединственог фронта свих хришћана у борби против
безбожног комунизма. Но то је опет лаж. На екуменистичким конференцијама
никада нема речи о било каквом супротстављању кому-низму. Напротив ! На
Еванстонској конференцији је у својству црквеног представника био примљен
мађарски комуниста по имену епископ Петар, а та конференција је према
извештају др. Нилде прихватила идеологију "сапостојања". Конференција у Њу
Делхију изразила је протест против поступка португалаца у Анголи, али ни
једном речју није изразила некакав протест против прогона вере и Цркве у
Совјетској Русији. На родоској конференцији је чак на захтев совјетске црквене
делегације из програма рада била избачена тачка о борби са атеисти-змом, а у
Њу Делхију је у Светски Савет Цркава била примљена Москов-ска Патријаршија,
уз потпуно прећуткивање проблема комунизма (новембар 1961).
Патријарха Атинагору у његовим екуменским настојањима у свему следи
његов "алтер его" и миљеник, Архиепископ Јаков, поглавар Грчке Цркве у
Северној и Јужној Америци. Тако, на сабору епископа епископалне цркве у
Куперстауну 21. октобра 1959. године, он је изјавио да уједињење православних цркава ",може да се постигне и другачије, а не путем дискусија: то
представља општи дуг, коме свако треба у потпуности да се преда. Није ствар у
доктрираном споразуму нити у компромисима и уступцима у области

светотајинског и обредног поретка. Уједињењењ цркава је у извесном
смислу већ реалност. Ако све хришћанске цркве верују у Христа- инда
их Христос и уједињује. Свако друго уједињење је излишно. Но ако смо у
принципу сви једно у Христу, онда треба увек да будемо јединствени. Оно што је
данас за црквено уједињење најважније, то је јединство од срдаца, веће
поштовање и поверење у наше међусобне односе, јединствени наступ пред
унутарњим и спољним потешкоћама, смирење у Христу и самопредавање на
службу Његовом Еванђељу ради установљења Царства Божијег на земљи !"
11. марта 1961. године, Архиепископ Јаков је у Манчестеру говорио на
тему "Јединство хришћанских цркава", што је објављено у његовом званичном
часопису. Тешко је и замислити нешто што би у већој мери било противно
истинском Православљу. Ако се хришћанске цркве заиста труде око поновног
успостављања давно нарушеног јединства, оне треба да пруже убедљивија
сведочанства о својим намерама. Морају одлучније да крену једна другој у
сусрет. То је једини пут којим заиста могу да се врате Христу и Његовој јединој
и јединственој Цркви. Посебно су право-славни дужни да схвате да је дошло
време да престану да говоре о свом "екуменистичком усмерењу" и о
демократичном устројству њихове цркве, те да одиста крену у сусрет својој
браћи.. Бескрајне богословске дискусије никада нису могле да доведу до
исцелења рана које смо ми, раздељени хришћани, нанели јединству Цркве..
Резултат свих расправа је следећИ: 1) Морамо да се покајемо и да молимо од
Господа милост и опроштај јер смо од Њега покушавали да напрвимо свој посед,
уместо да Њега узмемо за свог Господара. 2) Јединство морамо да схватимо као
органско јединство између човека и Христа и да се стога потрудимо да се сами
утеловимо у живот и тело Исусово.. Само такво јединство може да доведе до
јединства Цркве. 3) Ако се заиста старамо о јединству, треба да научимо да
волимо; то је веома тегобно искуство : имати саосећајност, разумевање,
трпљење, братску љубав. Таквим приближавањем јединству много добијамо. Из
таквог става може да поникне јединство. Смирење , послушање, молитва- ето
јединства на коме могу да се темеље наши узајамни односи. живети заједно,
мојити се заједно, без зидова који би нас раздвајали, било да је реч о расним
или религиозним предрасудама- то је једини пут који нас заиста води ка
јединству, јер јединство је у крајњој линији ствар Бижија, а не људска.
Јединство нас ни у ком случају неће одвајати од наших предања, него напротив,
оно ће да оснажИ предања која су нам заједничка и која долазе од Духа Светог".
Страшно је читати овако самовољне ставове, који представљају право
изругавање над истинским Православљем! Како јњ све то бескрајно далеко и
дијаметрално супротно од наше изворне православне
са,освести и
православниог погледа на свет који је тако добро и јасно изложен у "Окружној
Патријаршијској и синодалној Посланици Константинопољског Патријаршијског
престола из 1895. године",у "Окружној Посланици Источних Патријарха из 1848.
године" и у "Посланици Патријарха Источно-Католичанске Цркве о Православној
Вери из 1723. године".
Где је сада све то? Све је погажео и заборављено! Јавно је извршена
издаја Светог Православља и само слепац може то да не види!
Све до недавно Римски католицизам стајао је удаљен од било каквог
екуменизма. Али ево, и тамо се догодило нешто ново и неочекивано: папа Јован
23 је, предводећи богослужење у храму св. Павла 25, јануара 1959. године,

објавио своју одлуку о сазивању Васељенског Сабора. Одлука је бурно
дочекана, како у православном тако и у протестантском свету, јер многи су
помислили да је то један добар помак папизма у своме ековима запуштеном
латинству, и да је то можда корак усмерен ка поновном сједињењу папског Рима
са Православљем. Но већ је прва седница Ватиканског Сабора показала да
ствари не стоје тако: да то пре свега није Васељенски, него чисто "католички
сабор", кога само римо-католици називају "васељенским", као што је уосталом
био случај и са свим њиховим саборима после отпадања Рима од Праволславља.
Али новина је тамо заиста било. Та новинаје- за римски католицизам
неуобичајен либерализам и модернизам који је врло снажно дошао до изражаја
већ на првој седници сабора. Патријарх Атинагора је зато одушевљено поздравио сазивање овог сабора, а папи је послао и свога изасланика, Архиепи-скопа
Јакова. Ова сензационална посета православног грчког јерарха папи која се
одиграла 17. марта 1959. године (у Ватикану), добила је нарочит публицитет у
светској штампи као прва после 1600. године. Тим поводом патријарх Атинагора
је дао следећу изјаву за штампу: "Зближа-вање православне и католичке сркве
не само да је могуће него је и неопходно.. Ми морамо да схватимо, и
православни и католици, да смо- две гране једне исте хришћанске цркве..
Ми треба са обе стране да потвтђујемо оно заједничко, што нас повезује: имамо
заједничку веру, једнаке догмате, исте Свете Тајне. Ми смо браћа- и то не
раздељива. Браћа су увек браћа. Ми смо браћа у Христу. На жалост, је не
познајем лично Светог Оца Јована 23.. Према њему гајим велико уважавање.
Послао сам му Архиепископа Америке Јакова са молбом да папи пренесе, да ћу
га ја посетити у Ватикану уколико он обећа да ће ми учинити узвратну посету у
Константинопољу.. Што се тиче папиних планова за сабор, ми смо ту
иницијативу примили са задовољством. Сасвим је могуће да се вратимо у оно
стање које је било пре раскола, тако да би папа био први међу једнаким, први
од пет старих патријарха. Ми ћемо њима да оставимо "Филиокве", а они нама
оно што ми имамо. Па обе наше црква имају непосредно апостолско предање- у
Риму су били Петар и Павле, а код нас Апостол Андреј".
Просто је тешко да се поверује да тако може да говори најстарији јерарх
Православне Цркве, игноришући у потпуности сва одступања папског Рима од
истинског хришћанства!
До сусрета патријарха Атинагора са папом Јованом 23 није дошло, али се
зато патријарх, као што је познато, прошле године састао са његовим
наследником, папомПавлом 6, у Светој Земљи, управо на наш правосла-вни
Бадњи дан, 24. децембра 1963. године по старом календару. Патријарх
Атинагора се понашао баш као прави екумениста: његово целивање и грљење
са папом остављају крајње непријатан утисак, који се још продубљује
препреденим, типично језуитским изразом лица који је у том тренутку имао папа
Павле 6. Папа је у Витлајему између осталог изговорио познате речи, које јасно
сведоче о томе, да без обзира на све своје екуменистичке иступе, Ватикан остаје
веран себи: папа је том приликом изјавио, да су њихове "двери широко
отворене, и да свако ко жели може да уђе кроз њих". Из овога је јасно, да уз све
приче о сједињењу- папа остаје папа. Са те тачке гледишта, пољубац
патријарха Атинагоре неодољиво подсећа на Јудин пољубац, он представља
издају истинског Православља папистима који су од Православља одступили.
Стога можда и није случајно што је до тог целивања, како је известила штампа,
дошло баш у Гетсиманском врту- не би ли подсећање на Јудино издајство било
што упечатљивије.

Шта ће бити даље? Страшно је и мислити о томе. Ни један од источних
патријарха до овог тренутка није изјавио иоле одлучнији протест због овакве
издаје Православља какву отворено смера Првојерарх Правосла-вне Цркве. ]
утање је знак одобравања. И Московска патријаршија је, несумњиво на
захтев совјетске власти, такође пошла путем зближавања са Ватиканом,
пославши своје посматраче на Ватикански Сабор без предходног консултовања
са Источним патријарсима.
Екуменизам јача, обухватајући сада готово цело Православље, осим наше
Руске Заграничне Цркве!
Не долази ли време када ће и изван граница Совјетског Савеза, изван
наше отаџбине поробљене од стране богоборних комуниста, морати да настане
катакомбна црква истински-православних хришћана, који себе тако називају
ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско
Православље о носи само његова спољашња обележја?
А да ће такво време једном согурно да дође, о томе јасно, на основу учења
древних Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски
светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап.
Павла Солуњанима: "Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће
посвуда бити давних храмова и црквених богослу-жења, све ће то бити- само
привид, а изнутра биће право одступништво".
Не наступа ли већ то време?

Значај Васељенских Сабора
Седам Васељенских Сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда
Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју
су проповедали Свети Апостоли, ученици Самог Господа Исуса Христа, него је и
Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити
благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Света
Апостоле у дане Педесетице, који их је просветио и умудрио, почивао је на
Светим Богоносним Оцима, просвећујуши и умудрујући и њих.
Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијој
личној непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној
саборној свести Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз
налазила у Васељенским Саборима који су смело понављали апостолске речи
произнесене у одлукама Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму (51. године)прототипа за све будуше Саборе; јер угодно би Светом Духу И нама (Дап. 15,
28).
Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него
само онај који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела
Црква прихвата као васељенски.

Иако су у спорним питањима на Саборима понекад приступали гласању- да
би била установљена "већина гласова" која треба да "превлада"- демо-кратски
принцип "већине гласова" никада у Цркви није имао апсолутни значај. Нама је
познато мноштво случајева када истина није била на страни већине, него
напротив- на страни мањине, па чак и да се усре-дочавала на само једно лице. С
друге стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бројем учесника који
су претендовали на назив "васељенски", али су ипак од стране васељенске
свести Цркве били одбачени. Један од њих добио је чак и сликовит и изражајан
назив "разбојнички" (449. године).
Шта је то што за нас представља мерило несумњиве, непогрешиве истине?
Одговор на ово питање од прворазредне важности налазимо у учењу које
ужива велики углед и прихваћено је у нашој светој Цркви, а које пропада светом
Викентију Лиринском, авви Лиринског манастира на југу Галије, једном од
најзнаменитијих Отаца Западне Цркве из 5 века (упокојио се око 450. године).
Свети Викентије се у историји богословља нарочито прославио својим
"златним" догматско-апологетским делом, познатим под заједничким насловом
"Цоммониториум" или "Подсетник". Ово дело, које се сматра једним од
најважнијих старих црквених споменика, св. Викентије је написао око 443.
године, три године после Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу, у
монашкој усамљености, у манастиру Светог Гонората, арјиепископа Арелатског,
где се све до упокојења подвизивао заједно са својим братом Лупом, епископом
Тројским.
О томе делу увек су се веома похвално изражавали како западни (рикокатолички, чак и протестантски) тако и православни богослови. Приметно је
како у целој хришћанској старини тешко да има таквог светоотачког дела које би
више од овога заслужило све могуће похвале.
Догматско-историјски значај тога дела састоји се у дивном закључивању и
у дубоко надахнутом тумачењу целокупног православног хришћанског учења о
изворима и основама хришћанског откривења и вере. Оно не представља
излагање догмата вере, већ теорију: којим начелима треба да се руководи
богослов-догматичар при истраживању, изношењу и докази-вању истина
хришћанске вере. Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и
прецизан поглед на предмет, и карактеристично сугестиван начин на који је он
поставио ствар.
Главни задатак који је пред себе поставио св. Викентије у овом делу,
јесте- како са већом тачношћу одредити прави, научан и разимљив метод уз
помоћ кога би било лако са несумњивошћу разликовати истину васеље-нске
православно-хришћанске вере од лажљивости јеретичких заблуда.
Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који
представља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и
апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве:

"Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао многим
људима украшеним светошћу и даром поучавања са питањем: на који начин је
најлакше мени, који идем исправним, царским путем, да разлику-јем истину
васељенске вере од лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали
готово од речи до речи овакав одговор: ако неко- ја, или други или било кохоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен пребива у здравој вери,
онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру- као прво,
ауторитетом Светог Писма, а друго, Предањем Васељенске Католичанске
Цркве. Но- питаће можда неко- ако је писана Реч Божија света, свесавршена и,
када се упореде једна њена места са другим, увек у потпуности разумљива,
зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног црквеног схватања?
Потребно је јер вето Писмо услед његове узвишенсоти не схватају сви на исти
начин, него један тумачи његове изреке овако, а други онако; тако се из њега
може извући готово онолико значења колико је оних који тумаче. Зато је
неопходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у таквом мноштву
безбројних различитих скретања у заблуде усмери по норми њиховог црквеног и
васељенског разумевања.
У самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога у шта су
веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су веровали сви: јер васељенско
је, као што показује и само значење те речи, стварно и нарочито само оно што,
колико је год то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати
само онда ако будемо следили свеопштост (Университас), старину
(Антиљуитас), сагласност (Цонсенсио). Следити свеопштост- значи
признавати за истину само ону веру коју исповеда цела Црква широм света;
следити старину- значи ни у ком случају не одступати од оног учења кога су се
држали Свети Оци и преци; и на крају, следити сагалсност- значи из старине
прихватити само она одређења вере и тумачења којих су се држали сви, или, у
крајњој линији, готово сви пастири и учитељи.
О Тимотеје- вели Апостол- предање чувај (1. Тим. 6,20)
Шта је то предање?
Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што
си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања;
оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до
тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је
то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као онај ко то
чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.
Предање чувај- то значи таланат вере Васељенске заштити тако да
остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти
предај. Добио си злато- злато и дај. Нећу да ми подмешеш нешто друго; нећу да
ми уместо злата безобразно подмећеш олово, или обману- бронзу; нећу
привидно, него право злато.
О Тимотеје- пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар Божији учинио
способним по уму, оразоовању, учености, онда буди Веселеил духовне скиније;
глачај драгоцено камење божанског догмата, постабљај га тачно, распоређуј
мудро, дајући му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег
излагања, јасније разумеју оно у шта су пре веровали не тако јасно. Труди се да

потомство са свешћу прославља оно што је старина раније поштовала не
схватајући. Поучавај ономе чему су тебе научили, и, говорећи ново, не реци
ништа што би било ново! Дакле- рећи ће можда неко- у Цркви Христовој не
треба да буде никаквог напредка у усвајању вере? Свакако да треба- и то
највећег. Ко је то завидљив према људима и прожет мржњом према Богу, да би
одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба да буде заиста напредак, а
не измена вере. Напредак се састоји у томе да се неки предмет усавршава
онакав какав јесте; а издаја је када нешто престаје да буде оно што јесте и
претвара се у друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у
највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како сваког
појединачног хришћанина, тако и свих заједно- како једног човека, тако и целе
Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу,
у једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу
угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но
ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст
старости међусобно се веома разликују: ипак, исти они који су раније били деца,
сада постају старци; запрво, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог
човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје иста. Такав
закон напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере.
Нека оно са годинама јача, нека се временом шири а вековима узсије, али нека
остаје необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у
свим, да тако кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене
преко тога, без икаквог губитка у свом садржају, без икаквог мењања својих
одредаба. Тако древне догмате небеске философије временом ваља ојачавати,
глачати, чистит; али не треба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају
очигледност, сјај, јасноћу- то може, али њихова пуноћа и целовитост, њихова
својства, морају да буду задржани- то је неопходно. Црква Христова, брижљива
и опрезна чуварка догмата који су јој поверени на чување, никада у њима ништа
не мења, не умањује нити додаје- оно што је потребно на одбацује, оно што је
сувишно не додаје. Са потпуном преданошћу, расуђујуши исправни и мудро, она
се стара само о томе да, ако је у старини нешто преднацртано и утемељено- то
допуни и доврши, ако је нешто већ појашњено и протумачено- да то ојача и
потврди, ако је нешто већ потврђено и одређено- да то чува. Треба уосталом
приметити да смо ми обавезни да са највећом усрдношћу истражујемо сагласна
мишљења древних Светих Отаца, и да их следимо не када су у питању свакојака
мање важна питања везана за Свето Писмо, него, пре свега, када се ради о
правилу вере. С друге стране, не треба увек и не треба све јереси
разобличавати на тај начин, него само нове и надавне, тј. Оне које су се први
пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, ми треба,
када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом Свепог
Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и
осуђених на Васељенским Саборима православних пастира Цркве".
"То су та руководећа начела која су, према схватању св. Викентија, сваком
православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и
доказивања истина хришћанске вере" (Еп. Силвестар, Догм. Бог. Т. И, стр. 112).
Ова начела, која је тако јасно надахнуто саопштио свет Викентије, и која
несумњиво изражавају васељенску свест Цркве, надахњивала су и Свете
Богоносне Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва
решења и одредбе тих Сабора.

Као што видимо, ту нема и не може бити места за "демократију", толико
медерну у наше време. Суштина ствари није у демократији, није у случајно
добијеној "већини гласова", него у истини, која у крајњем исходу увек
пебеђује, иако је на неким веома многољудним саборима привремено
била гажена и одбацивана.
Одатле природни произилази закључак да ни један нови сабор нема право
и не може да уведе ништа ново, ништа што би противречило одлу-кама седам
Васељенских Сабора, ма колико то желели модернисти који намеравају да
сазову осми Васељенски сабор ради некаквих обновенских "реформи" у Цркви.
Сваки такав сабор, који бе се дрзнуо да дирне у одлуке седам Васељенских
сабора, да их стави ван снаге или преиначи у сагласности са "духом времена",
биће на "васељенски", него нови "разбој-нички сабор", који неће обавезивати ни
једног православног хришћанина.
Ово се не односи само на догматска одређења вере Васељенских сабора,
него и на канонска правила установљена на саборима, или, у крајњој линији, на
она од њих која немају пролазни, чисто формални значај, већ се тичу самих
основа административног устројства Цркве и њене управе, ако и верскоморалног живота свештенослужитеља и верних.
Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили
су иза себе ткз. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се
руководи како сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и
црквеном животу.

Први Васељенски Сабор у Никеји из 325. године оставио нам је 20
правила, од којих:
Прво правило забрањује да се у клир примају лица која су сама себе
кастрирала;
Друго правило забрањује да се новокрштени рукополажy у свештене
чинове;
Треће правило забрањује свештенику да у кући има жену која му није
блиска рођака;
Четврто правило каже да епископа треба да постављају епископи дате
области и да то треба да потврди митрополит;
Пето правило забрањује епископу да прима у општање лица која су
одлучњна од стране другог епископа и наређује да се два пута годишње
сазивају сабори епископа;
Шесто правило потврђује вишу власт неких епископа над другим епископима и забрањује постављање епископа без одобрења митрополита и општег
избор;
Седмо правило уздиже Јерусалимског епископа на степен митрополита;
Осмо правило регулише присједињење јеретика Сркви и забрањује
постојање два епископа у једном граду;
Девето п. забрањује примање порочних лица у свештенички чин;
Десето п. заповеда свргавање палих са свештеничког чина;

Једанаесто п. говори о начину покајања оних који су одступили од вере;
Дванаесто п. говори такође о начину покајања друге врсте палих;
Тринаесто п. заповеда да се сваки самртник мора припустити Светим
Тајнама;
Четрнаесто п. установљава начин покајања за оглашене који су отпали од
вере;
Петнаесто п. забрањује епископима и клирицама да својевољно прелазе
из града у град;
Шеснаесто п. прописује да се не примају у општење они клирици који се
самовољно удаље из сопствене цркве;
Седамнаесто п. забрањује клирицима да узимају камату (лихварење);
Осамнаесто п. забрањује ђаконима да дају Свете Тајне презвитерима, да
се причешћују пре епископа и седе међу презвитерима;
Деветнаесто п. говори о "павлијанцима", де они, ако се обрате, морају да
буду поново крштени, а клирици поново рукоположени;
Двадесето п. забрањује преклањање колена недељом и у дане
Педесетице;
Други Васељенски Сабор у Константинопољу из 381. године оставио
је иза себе свега свега седам правила:
Прво правило потврђује Символ Вере сасвављен на Првом Васељенском
сабору и анатемише све јереси;
Друго п. забрањује епископима да простиру своју власт изван граница
своје области и да се мешају у ствари туђе епархије, а такође и установљава пет
црквених области на Истоку;
Треће п. даје Константинопољском епископу првенство части после
Римског епископа;
Четврто п, осуђује Максима Киника и нереде које је он направио;
Пето п. прима оне који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светог
Духа;
Шесто п. налаже да се оптужбе против црквених управитеља не примају
без истраживања;
Седмо п. указује на поступак примања покајних јеретика.

Трећи Васељенски Сабор у Ефесу из 431. године оставио је осам
правила:
Прво, друго, треће, четврто, пето и шесто правило тичу се одлучења
од Цркве Несторија и његових присталица;
Седмо п. забрањује састављање било каквог новог Символа Вере;
Осмо п. забрањује епископу да простире своју власт на другу епархију,
која раније и испрва није била под његовом руком, те ослобађа кипарске
епископе од подчињености антиохијском патријарху.

Четврти Васељенски Сабор, сазван у Халкидону 451. године, оставио
је за собом 30 правила:

Прво п. потврђује да је неопходно да се држи све што је било
установљено на предходним саборима;
Друго п. прети свргавањем за симонију, тј. Постављање у црквене чинове
за новац;
Треће п. забрањује епископима, клирицима и монасима да се занимају
световним стварима за плату;
Четврто п. забрањује монасима да воде неуреаан живот;
Пето п. потврђује забрану епископима и клирицима да прелазе из града у
град;
Шесто п. забрањује рукополагање клирика без назначења за одређен
храм;
Седмо п. под претњом анатеме забрањује клирицима и монасима да
ступају у војничку службу или у световни чин;
Осмо п. наређује клирицима да пребивају под влашћу епископа одређеног
града;
Девето п. забрањује клирицима да се суде на световним судовима;
Десето п. забрањује клирику да истовремено буде у две цркве;
Једанаесто п. говори о писмима која се убогима издају за пут;
Дванаесто п. забрањује епископима да се у црквеним стварима обраћају
грађанским властима;
13. п. забрањује клирицима да служе у туђој епархији без писма
препоруке од свог епископа;
14. п. забрањује чтечевима и појцима да ступају у брак са иноверним
женама;
15. п. говори о постављању ђакониса;
16. п. забрањује монасима и девственицима да ступају у брак;
17. п. одређује тачне границе епархије;
18. п забрањује прављење завере против епископа или саслужитеља;
19. п. понавља обавезу сазивања епископског сабора два пута годишње;
20. п понавља забрану клирицима да прелазе у другу цркву;
21. п. забрањује примање тужбе против епископа просто и без
истраживања;
22. п. забрањује клирицима да разграбљују епископове ствари после
његове смрти;
23. п. забрањује клирицима и монасима да без потврде епископа долазе у
Константинопољ и бораве у њему;
24. п. забрањује да се манастири претварају у световна обитавалишта;
25. п. забрањује да епископске катедре остају упражњене више од три
месеца;
26. п. наређује епископима да црквеном имовином управљају уз помоћ
економа;
27. п. забрањује ормицу жена ради брака;
28.
п.
одређује
круг
судске
и
административне
делатности
Константинопољског патријарха и изједначује га са Римским папом;
29. п. забрањује спуштање епископа у чин презвитера;
30. п говори о египатским епископима.

Пети Васељенски сабор у Константинопољу из 553. године и Шести
Васељенски сабор у Константинопољу из 680. године нису оставили
правила иза себе, него је уместо тога 691. године сазван "Трулски" сабор,
који се понекад назива и "Пето-Шести", који је надокнадио оно што је
пропуштено и саставио укупно 102 правила. Од правила тога сабора нарочито
су важна следећа:
Тридесет шесто правило, које поново говори о равноправности
Константинопољске и Римске патријаршијске катедре и уопште указује на
јерархијски поредак патријаршијских катедри; Осмо правило које наређује
митрополиту да сваке године сазива сабор епископа; 23, 13 и 48 п регулишу
питања везана за брак свештенослужи-теља; 33 п осуђује јерменски обичај да
се у клир примају само лица која потичу из свештеничких породица; 64 и 70 п
забрањују верном хришћанинуи и жени да јавно поуча-вају у храму за време
богослужења; 80 п прети одлучењем ономе ко три недеље дана не дође у храм
на богослужење; 54. п забрањује ступање у брак блиским сродницима; 53. П.
озакоњује духовно српдство кумова на крштењу и таквима забрањује ступање у
брак; 72. п. забрањује брак са јеретиком; 73. п. забрањује да се животворни
Крст Господњи изображава на земљи како не би био гажен; 75. п. захтева
смерно појање у храмовима; 74. И 76. п. забрањују да се у храмовима и
црквеним портама приређују гозбе и да ту постоје крчме или да се вршИ
продаја; 77. п. забрањује не само свештенослужитељима и монасима, него и
сваком врном хришћанину да се у јавним купатилима купа заједно са жемон; 83.
п. забрањује давање причешћа телима умрлих; 86. п. наређује да се одлуче од
Цркве они коју држе блуднице; 90. п. понавља забрану прекљањања колена у
недељне дане ради слављења Васкрсења Христовог; 91. п. наређује да се
одлуче од Цркве они који одстране плод из утробе; 100. п. подвргава одлучењу
оне који шире порнографију; 102. п. говори о епитимијама за оне који се кају.

Седми Васељенски сабор у Никеји из 787. године издао је 22
правила, од којих су најважнија :
Треће, које забрањује избор чиновника световне власти у свештенички
чин; Четврто и Пето правило којима се забрањује симонија; Шесто понавља
захтев за сазивање сабора епископа најмање једном годишње и забрањује
митрополитима да траже од епископа који долазе на сабор да им ишта дају;
Десето понавља забрану клирицима да остављају своје парохије и заузимају
светске дужности; Једанаесто понавља захтев да у свакој цркви и манастиру
постоји економ; Дванаесто заповеда епископу и игуману да се старају о свим
црквеним стварима и да њима располажу, али да ништа не смеју за сами себе да
присвајају, под претњом прогона; 15, 16, 18 и 22 пр свештенослу-житељима и
монасима забрањује користољубље, раскош и близак однос са лицима женског
пола; 20. п забрањује стварање "двојних манастира" у којима бе жене жувеле
заједно са мушкарцима, као и блиске односе монаха и монахиња; 21. забрањује
монаху или монахињи да остављају свој манастир и одлазе у други без дозволе
игумана.
Васељенски сабори суза вечна времена обавили огтоманпосао за целу
Цркву Христову. И догматска одређења вере тих сабора и њихове канонске

одредбе које регулишу целокупно административно устројење Цркве и прописе
за лични живот свештенослужитеља и верних хришђана треба да остају
постојана и ненарушива у Цркви, о чему морају да се старају њени чуватиепископи, који због на својој хиротонији и дају страшну заклетву- свечано
обећање: "обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола,
седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и правила
светих Отаца; све што су они примили, примам и ја; и све које су они
одбацили, одбацујем и ја".
Само по себи је јасно да догматска одређења вере уопште не могу да буду
подвргнута никаквим изменама, док од канонских правила могу да буду
измењена само она која су била издата с обзиром на неке спољашње околности
ондашњег живота, и као таква немају никакав апсолутан значај. Све што
проистиче из захтева верско-моралног учења Еванђеља и аскетског
устројства живота хришћана из првих векова хришћанства никако не
може да буде замењено. Оно што су установили Васељенски сабори, то
је- глас самог Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса
Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ђу умолити
Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавек (Јн. 14,16).
Ето у чему је велики значај Васељенских сабора за нас, хришћане, ако
нисмо изгубили осећање своје припадности Цркви- том мистично-благодатном
Телу Христовом!.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Свет и Ми

У свету беше и свет кроз Њега постаде,
и свет Га не позна... (Јн. 1,10)
А ја, Боже сачувај , да се чим друго хвалим осим крстом Господа
Нашег Исуса Христа, којим се мени разапе
свет и ја на свету (Гал. 6,14)

Уочи двају наступајућих празника, Рождества Пресвете Богородице, која је
живела у свету али не беше "од света", због чега се и удостојила да постане
Мати Самога Господа, и Воздижења Крста Господњега, који нас подсећа да смо и
ми дужни "да се распнемо свету", погодан је тренутак да упитамо сами себе :
какав је наш однос према овоме свету- овом савременом свету који сада толико
јасно, као никад раније, пројављује своје нескривено антихришћанско
настројање?
Известан уступак свету- или још боље- прилагођавање њему, оно што се,
на пример, у пастирском богословљу назива "пастирским прилагођавањем",
јасно је да је неизбежно, понекад и корисно, али оно што ми сада гледамо

прелази све границе и претвара се у негацију истинског хришћанства које "није
од овог света"..
Христос Спаситељ није узалид Себе и Своје следбенике противпостављао
свету, говорећи :
Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него
вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).
А тешио их је : Ако вас мрзи свет, знајте да је Мени омрзнуо пре вас
(Јн. 15,18). У свету ћете имати жалост, али не бојте се, Ја сам победио свет
(Јн. 16,33).
Једнако су о свету говорили и Свети Апостоли : Не љубите свет ни што је у
свету, Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1. Јн. 2,15), а то је зато
што свет сав у злу лежи (1.Јн. 5,19).
Обратимо пажњу на то даово не говори нико други до "Апостол љубави"љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов.
А свети Апостол Јаков, брат Господњи, говори можда још одлучније :
Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свету
непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ
Божији постаје (Јк. 4,4).
Тако су у сва времена гледали на свет сви истински хришћаниподвижници хришћанског благочешћа : осећајући да у свету не могу бити
правим следбеницима Христовим и да се не могу спасти, они су бежали од
света како би угодили Богу. Бежали су чак и онда када је он престао да буде
незнабожачки, као у почетку, него се охристовио.
Очевидно је да ова супротстављеност истинског хришћанства свету, о којој
су говорили Христос Спаситељ и Свети Апостоли, важи за сва времена, има
силу и важност у свим околностима. Ове горе наведена речи немогу се
избацити из Светог Писма, ма колико то желели савремени "неохришћани" или
представници "постхришћанске епохе" која је наступила- екуменисти и
сваковрсни модернисти.
Насупрот поменутим Христовим и апостолским речима, ови савремени
"делатници хришћанства"- мада се не усуђују да сасвим одрекну хришћанствоили отворено проповрдају стапање са светом који у злу лежи, или на делу
остварују такво стапање, сакривајући се лицемерно иза различитих прелесних
фраза, које неки пут зајме чак из Светог Писма и које, разуме се, тумаче
погрешно. На услузи им је, у датом случају, и сва вековима разрађивана
језуистичка казуистика, уз помоћ које могу да оправдавају све што желе.
А упрво ово стапање са светом, које се сада интензивно пропагира, и јесте
најјаснији предзнак одступништва!

Блажен је ко разумева- ко препознаје ужасне симптоме времена које нас
води Антихристу!
Па управо ће Антихрист, духовно ишчадије богопротивног сатане, бити
кнез овог света, који у злу лежи (Јн. 12, 31): он ће се зацарити у овом свету
како би га у потпуности вратио сатаниној власти.
Ми добро знамо како ће се тај жалосни покушај окончати (2. Сол. 2,8)
Господ Исус убише га духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства,
али како ће бити онима који- свесно или несвесно, обманути- пођу за њим?
Дешава се очевидно "просејавање" : по томе да ли разумеју догађаје који
се сада одвијају у свету или не, људи се могу поделити на две врсте :
Једни увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се,
предузимајући све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе
ова последњих година све силнија бујица одпадништва.
Други.. слепују. Но то је слепили двојако : једно је без кривице, јер је
несвесно, долази од неразумевања и потцењивања оног што се збива, а друго је
свесно : такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим,
поробљени сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни
вид.
А том духовном слепилу сада много тога доприноси !
И сатана и слуге његове, по речима Светог Писма, људима се веома ретко
јављају онакви какви заиста јесу : сатана се претвара у ангела светлости и
слуге његове у слуге правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се
сада збива у свету привлачно и да је чак плод истинског хришћанства.
Заборављају људи да је сатана лажљивац и клеветник и човекоубица од искона
(Јн. 8,44), а такве су и све слуге његове, које узимају само изглед служитеља
правде.
Изузетно је симптоматичан у наше доба позив на опште уједињење:
сада су сви, наводно, спремни да се уједине, заборавивши на пређашње поделена оно што их је раније делило.
И то веома многе прелашћује.
Заиста- није ли дивно заборавити на поделе, одбацити несугласице и
узајамна непријатељства и живети у миру и љубави ?
Није ли на такво уједињење позивао људе и Сам Христос, када се молио
Богу Оцу: Да сви једно буду (Јн. 17.21) ?
Није ли Он све позивао на узајамни мир и братску љубав ?

Све је то тачно, али Христос није позивао људе на такво уједињење,
на такав мир и братску љубав, како чине савремени "ујединитељи""екуменисти", "модернисти", "неохришћани" или како се већ звали !
Христос Спаситељ звао је све људе на уједињење у оној
Божанственој Истини коју је Он донео на земљу ради спасења људи.
Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет, рекао је Он Сам Пилату : да
сведочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој (Јн. 18,37).
Истина, чиста и нетакнута Истина Божанственога Христова учењато је једино мерило и једини разлог за истинско, спасоносно, богоугодно
уједињење људи.
Свако друго уједињење биће неприродно, патворено, неискрено- у њему
ће бити лаж и превара.
У св. Апостол, позивајући хришћане на јединство, јасно говори о томе како
он замишља то јединство како оно треба да буде :
Молим вас, пак, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа да сви
исто говорите и да међу вама не буде раздори, него да будете утврђени у
истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1,10). Или ово:
... Да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени (Фил.
2,2).
Пуна једнодушност и једномислије- ето шта је потребо по учењу слова
Божијег за целисходно, плодотворно и спасоносно сједињење људи.
Без јединства у Истини непостиживо је изворно, истинско сједињење људи
у миру и међусобној љубави, који их сједињују једне са другима и са Богом.
А о каквој љубави без јединства у Истини може да се говори, када св.
Апостол јасно каже да се љубав не радује неправди, него се радује Истини
(1. Кор. 13,16) ?
Какву "једнодушност" и "једномислије", какво "јединство у истини" могу
православни имати са римокатолицима и протестантима ?
А савренмени "ујединитељи"
безбожницима !
Није ли то апсурдно ?

спремни

су

на

"јединство"

и

са

Они би да "уједине" људе савршено различитога духа и различитога
мишљења- упркос јасној речи светог Апостола- и то тако да свако остаје при
својим заблудама и у своме одступништву од једине Христове Истине. Они чак
сваки прозелитизам сматрају непожељним, покудним и незаконитим и он се, као
такав, забрањује.

Њима није важна истина, једина драгоцена и спасоносна, него уједињење
по сваку цену, свим средствима остварено и које је само себи циљ.
Али јединство не може бити само себи цољ : уједињења могу бити
сваковрсна, међу њима нека могу бити и јавно осуђена и могу имати злочиначки
циљ. Пример таквог јединства може да пружи банда разбојника, који су везани
често великом узајамном лојалношћу, наизглед чак ииистинским пријатељским
осећањима.
И шта ? хоћемо ле се радовати таквоме "јединству" и поздрављати га,
гледајући у њему остварење идеала хришћанске љубави " ?
Може ли бити позитивна појава уједињење људи уз савршено пренебрегавање или чак гажење оне Истине, коју је динео на земљу ради нашег спасења
оваплоћени Јединородни Син Божији?
То је наше питање сваки пут када чујемо лукаве, а каткад и хистеричне,
позиве савремених "ујединитеља" на свеопште уједињење.
Зову ли нас они да се сјединимо са Христом или .. са овим светом који у
злу лежи и коме Христос супротставља Себе и Своје истинске следбенике ?
И када јасно увидимо да ти "ујединитељи" гледају да "иду у корак са
временом", "да угоде духу времена", "да не буду заостали, него савремени",
када видимо са каквиме се гордим презиром односе према свему ономе што је
раније постојало у свету у време процвата истинског хришћанског благочешћа,
ми се невољно уверавамо у то да нас ти ујединитељи не зову ка Христу, него
од Христа.
Они нас зову да оставимо Христа и да се стопимо са овим светом који лежи
у злу, чији кнез, по њиховим сопственим изјавама ( они понекад говоре сасвим
недвосмислено) треба ускоро да дође и зацари се над светом.
То је исти онај за кога је Христос прорекао Јудејима који не повероваше у
Њега :Ја сам дошао у име Оца Својега и не примате Ме : ако други дође у име
своје, њега ћете примити (Јн. 5,43).
А они га већ чекају и хитају да што брже све уједине под његовом
влашћу !
Ово вештачко, противприродно сједињење свих и свега неопходно је како
би му олакшало што брже зацарење и обезбедило му ћто трајнију власт над
светом.
Ето праве позадине овог савременог "модернизма" и екуменистичке
пометње.
Нужно је да се хришћанство безболно ликвидира, да се учини "сољу
обљутавелом", да се онима који још неће да се од њега растану остави само

његов привид који људе ни на шта не обавезује, који је за непријатеље
безопасан, а за њих неспасоносан.
Истину вешто заменити лажју- ето за шта се одавно специјализовао
непријатељ људског спасења- ђаво и у чему му драговољно помажу они који су
за земна блага продали душе своје- права чеда овог света који у злу лежи.
Овај свет јавно хрли у катастрофу и погибао га не забрињава.
Где ћемо ми бити ? На чијој страни ?
Зар ћемо заборавити да ми, хришћани, нисмо од овога света, као што ни
Сам Христос- није од овог света, по речи Његовој (Јн. 17,16) ?
И зар ће се овај свет показати толико моћним да нас спута, да ради њега и
прелесног блага његовог будемо готови да оставимо Христа Истинитог и уместо
Њега примимо "христа" лажнога- Антихриста ?
Далеко било !
Али тада се, уколико желимо да се сачувамо и да сачувамо верност Христу
Истинитом, на нас налаже велика И неодложна обавеза да се одлучно удаљимо
од свега што на себи носи печат одступништва, да се одвојимо од свих који иду
путем одстуоништва, имајући на уму потресно упозорење које нам је дато још
пре стотину година и у којем је наше време прозрео велики руски светитељ
Игњатије Брјанчањинов :
"Одступнићтво је Бог допустио : не покућавај да га зауставиш немоћном
руком својом. Удаљи се, сачувај се од њега и то је довољно од тебе.
Упознај дух времена, проучи га, како би по могућности избегао његове утицаје"
(Отачник- закључак ).
Свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек
(1. Јн. 2,17 ).
Будимо са Богом, са Христом, а не са светом ! И бојмо се свакојаке
преваре и преласти и заводљивих речи (Кол. 2,4 ) ! Упзнавши се са духом
времена, нађимо у себи чврсту решеност да се, ма колико нас то коштало,
удаљимо од њега и раскинемо од њега и раскинемо све што нас је са њиме
везивало.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Свет и Ми

У свету беше и свет кроз Њега постаде,
и свет Га не позна... (Јн. 1,10)
А ја, Боже сачувај , да се чим друго хвалим осим крстом Господа
Нашег Исуса Христа, којим се мени разапе
свет и ја на свету (Гал. 6,14)

Уочи двају наступајућих празника, Рождества Пресвете Богородице, која је
живела у свету али не беше "од света", због чега се и удостојила да постане
Мати Самога Господа, и Воздижења Крста Господњега, који нас подсећа да смо и
ми дужни "да се распнемо свету", погодан је тренутак да упитамо сами себе :
какав је наш однос према овоме свету- овом савременом свету који сада толико
јасно, као никад раније, пројављује своје нескривено антихришћанско
настројање?
Известан уступак свету- или још боље- прилагођавање њему, оно што се,
на пример, у пастирском богословљу назива "пастирским прилагођавањем",
јасно је да је неизбежно, понекад и корисно, али оно што ми сада гледамо
прелази све границе и претвара се у негацију истинског хришћанства које "није
од овог света"..
Христос Спаситељ није узалид Себе и Своје следбенике противпостављао
свету, говорећи :
Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него
вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).
А тешио их је : Ако вас мрзи свет, знајте да је Мени омрзнуо пре вас
(Јн. 15,18). У свету ћете имати жалост, али не бојте се, Ја сам победио свет
(Јн. 16,33).
Једнако су о свету говорили и Свети Апостоли : Не љубите свет ни што је у
свету, Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему (1. Јн. 2,15), а то је зато
што свет сав у злу лежи (1.Јн. 5,19).
Обратимо пажњу на то даово не говори нико други до "Апостол љубави"љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов.
А свети Апостол Јаков, брат Господњи, говори можда још одлучније :
Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свету
непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ
Божији постаје (Јк. 4,4).
Тако су у сва времена гледали на свет сви истински хришћаниподвижници хришћанског благочешћа : осећајући да у свету не могу бити
правим следбеницима Христовим и да се не могу спасти, они су бежали од
света како би угодили Богу. Бежали су чак и онда када је он престао да буде
незнабожачки, као у почетку, него се охристовио.

Очевидно је да ова супротстављеност истинског хришћанства свету, о којој
су говорили Христос Спаситељ и Свети Апостоли, важи за сва времена, има
силу и важност у свим околностима. Ове горе наведена речи немогу се
избацити из Светог Писма, ма колико то желели савремени "неохришћани" или
представници "постхришћанске епохе" која је наступила- екуменисти и
сваковрсни модернисти.
Насупрот поменутим Христовим и апостолским речима, ови савремени
"делатници хришћанства"- мада се не усуђују да сасвим одрекну хришћанствоили отворено проповрдају стапање са светом који у злу лежи, или на делу
остварују такво стапање, сакривајући се лицемерно иза различитих прелесних
фраза, које неки пут зајме чак из Светог Писма и које, разуме се, тумаче
погрешно. На услузи им је, у датом случају, и сва вековима разрађивана
језуистичка казуистика, уз помоћ које могу да оправдавају све што желе.
А упрво ово стапање са светом, које се сада интензивно пропагира, и јесте
најјаснији предзнак одступништва!
Блажен је ко разумева- ко препознаје ужасне симптоме времена које нас
води Антихристу!
Па управо ће Антихрист, духовно ишчадије богопротивног сатане, бити
кнез овог света, који у злу лежи (Јн. 12, 31): он ће се зацарити у овом свету
како би га у потпуности вратио сатаниној власти.
Ми добро знамо како ће се тај жалосни покушај окончати (2. Сол. 2,8)
Господ Исус убише га духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства,
али како ће бити онима који- свесно или несвесно, обманути- пођу за њим?
Дешава се очевидно "просејавање" : по томе да ли разумеју догађаје који
се сада одвијају у свету или не, људи се могу поделити на две врсте :
Једни увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се,
предузимајући све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе
ова последњих година све силнија бујица одпадништва.
Други.. слепују. Но то је слепили двојако : једно је без кривице, јер је
несвесно, долази од неразумевања и потцењивања оног што се збива, а друго је
свесно : такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим,
поробљени сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни
вид.
А том духовном слепилу сада много тога доприноси !
И сатана и слуге његове, по речима Светог Писма, људима се веома ретко
јављају онакви какви заиста јесу : сатана се претвара у ангела светлости и
слуге његове у слуге правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се
сада збива у свету привлачно и да је чак плод истинског хришћанства.

Заборављају људи да је сатана лажљивац и клеветник и човекоубица од искона
(Јн. 8,44), а такве су и све слуге његове, које узимају само изглед служитеља
правде.
Изузетно је симптоматичан у наше доба позив на опште уједињење:
сада су сви, наводно, спремни да се уједине, заборавивши на пређашње поделена оно што их је раније делило.
И то веома многе прелашћује.
Заиста- није ли дивно заборавити на поделе, одбацити несугласице и
узајамна непријатељства и живети у миру и љубави ?
Није ли на такво уједињење позивао људе и Сам Христос, када се молио
Богу Оцу: Да сви једно буду (Јн. 17.21) ?
Није ли Он све позивао на узајамни мир и братску љубав ?
Све је то тачно, али Христос није позивао људе на такво уједињење,
на такав мир и братску љубав, како чине савремени "ујединитељи""екуменисти", "модернисти", "неохришћани" или како се већ звали !
Христос Спаситељ звао је све људе на уједињење у оној
Божанственој Истини коју је Он донео на земљу ради спасења људи.
Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет, рекао је Он Сам Пилату : да
сведочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој (Јн. 18,37).
Истина, чиста и нетакнута Истина Божанственога Христова учењато је једино мерило и једини разлог за истинско, спасоносно, богоугодно
уједињење људи.
Свако друго уједињење биће неприродно, патворено, неискрено- у њему
ће бити лаж и превара.
У св. Апостол, позивајући хришћане на јединство, јасно говори о томе како
он замишља то јединство како оно треба да буде :
Молим вас, пак, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа да сви
исто говорите и да међу вама не буде раздори, него да будете утврђени у
истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1,10). Или ово:
... Да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени (Фил.
2,2).
Пуна једнодушност и једномислије- ето шта је потребо по учењу слова
Божијег за целисходно, плодотворно и спасоносно сједињење људи.
Без јединства у Истини непостиживо је изворно, истинско сједињење људи
у миру и међусобној љубави, који их сједињују једне са другима и са Богом.

А о каквој љубави без јединства у Истини може да се говори, када св.
Апостол јасно каже да се љубав не радује неправди, него се радује Истини
(1. Кор. 13,16) ?
Какву "једнодушност" и "једномислије", какво "јединство у истини" могу
православни имати са римокатолицима и протестантима ?
А савренмени "ујединитељи"
безбожницима !
Није ли то апсурдно ?

спремни

су

на

"јединство"

и

са

Они би да "уједине" људе савршено различитога духа и различитога
мишљења- упркос јасној речи светог Апостола- и то тако да свако остаје при
својим заблудама и у своме одступништву од једине Христове Истине. Они чак
сваки прозелитизам сматрају непожељним, покудним и незаконитим и он се, као
такав, забрањује.
Њима није важна истина, једина драгоцена и спасоносна, него уједињење
по сваку цену, свим средствима остварено и које је само себи циљ.
Али јединство не може бити само себи цољ : уједињења могу бити
сваковрсна, међу њима нека могу бити и јавно осуђена и могу имати злочиначки
циљ. Пример таквог јединства може да пружи банда разбојника, који су везани
често великом узајамном лојалношћу, наизглед чак ииистинским пријатељским
осећањима.
И шта ? хоћемо ле се радовати таквоме "јединству" и поздрављати га,
гледајући у њему остварење идеала хришћанске љубави " ?
Може ли бити позитивна појава уједињење људи уз савршено пренебрегавање или чак гажење оне Истине, коју је динео на земљу ради нашег спасења
оваплоћени Јединородни Син Божији?
То је наше питање сваки пут када чујемо лукаве, а каткад и хистеричне,
позиве савремених "ујединитеља" на свеопште уједињење.
Зову ли нас они да се сјединимо са Христом или .. са овим светом који у
злу лежи и коме Христос супротставља Себе и Своје истинске следбенике ?
И када јасно увидимо да ти "ујединитељи" гледају да "иду у корак са
временом", "да угоде духу времена", "да не буду заостали, него савремени",
када видимо са каквиме се гордим презиром односе према свему ономе што је
раније постојало у свету у време процвата истинског хришћанског благочешћа,
ми се невољно уверавамо у то да нас ти ујединитељи не зову ка Христу, него
од Христа.

Они нас зову да оставимо Христа и да се стопимо са овим светом који лежи
у злу, чији кнез, по њиховим сопственим изјавама ( они понекад говоре сасвим
недвосмислено) треба ускоро да дође и зацари се над светом.
То је исти онај за кога је Христос прорекао Јудејима који не повероваше у
Њега :Ја сам дошао у име Оца Својега и не примате Ме : ако други дође у име
своје, њега ћете примити (Јн. 5,43).
А они га већ чекају и хитају да што брже све уједине под његовом
влашћу !
Ово вештачко, противприродно сједињење свих и свега неопходно је како
би му олакшало што брже зацарење и обезбедило му ћто трајнију власт над
светом.
Ето праве позадине овог савременог "модернизма" и екуменистичке
пометње.
Нужно је да се хришћанство безболно ликвидира, да се учини "сољу
обљутавелом", да се онима који још неће да се од њега растану остави само
његов привид који људе ни на шта не обавезује, који је за непријатеље
безопасан, а за њих неспасоносан.
Истину вешто заменити лажју- ето за шта се одавно специјализовао
непријатељ људског спасења- ђаво и у чему му драговољно помажу они који су
за земна блага продали душе своје- права чеда овог света који у злу лежи.
Овај свет јавно хрли у катастрофу и погибао га не забрињава.
Где ћемо ми бити ? На чијој страни ?
Зар ћемо заборавити да ми, хришћани, нисмо од овога света, као што ни
Сам Христос- није од овог света, по речи Његовој (Јн. 17,16) ?
И зар ће се овај свет показати толико моћним да нас спута, да ради њега и
прелесног блага његовог будемо готови да оставимо Христа Истинитог и уместо
Њега примимо "христа" лажнога- Антихриста ?
Далеко било !
Али тада се, уколико желимо да се сачувамо и да сачувамо верност Христу
Истинитом, на нас налаже велика И неодложна обавеза да се одлучно удаљимо
од свега што на себи носи печат одступништва, да се одвојимо од свих који иду
путем одстуоништва, имајући на уму потресно упозорење које нам је дато још
пре стотину година и у којем је наше време прозрео велики руски светитељ
Игњатије Брјанчањинов :
"Одступнићтво је Бог допустио : не покућавај да га зауставиш немоћном
руком својом. Удаљи се, сачувај се од њега и то је довољно од тебе.

Упознај дух времена, проучи га, како би по могућности избегао његове утицаје"
(Отачник- закључак ).
Свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек
(1. Јн. 2,17 ).
Будимо са Богом, са Христом, а не са светом ! И бојмо се свакојаке
преваре и преласти и заводљивих речи (Кол. 2,4 ) ! Упзнавши се са духом
времена, нађимо у себи чврсту решеност да се, ма колико нас то коштало,
удаљимо од њега и раскинемо од њега и раскинемо све што нас је са њиме
везивало.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Пази на себе !
- Беседа за Велики Пост ( Закони поновљени 4,9 )

Овако је насловљен цео низ поука које дубоко прожимају душу, а које је
написао велики проповедник покајања преподобни Јефрем Сирин. Оне се, по
нашем богослужбеном уставу, имају читати током целиг Великога Поста, алиавај- у парохијским храмовима више се готово и не могу чути.
Један од највећих подвижника Хришћанске Цркве, преподобни Антоније
Велики, размишљајући једанпут о дубини судова Божијих, смело упита Бога :
"Господе ! Зашто неки умиру у младости, а други живе до дубоке старости ?
Зашто су једни сироти, а други богати ? Како то да злочестиви, тирани и
злочинци благују и изобиљују сваковрсним земаљским благом, док благочестиве
и праведне тиште невоље и немаштина ?". Тада му дође глас : Антоније ! Пази
на себе, а оно су судови Божји и ти немаш користи од њиховога испитивања".
Пази на себе !- то и јесте најважније, основно правило хришћанског
живота усмереног ка спасењу- живота у Богу, живота у Христу, живота
унутарњег, живота духовног, како су упорно наглашавали сви велики
подвижници Хришћанства, сви наставници хришћанског благочешћа или живота
богоугодног.
Једино онај који пази на самога себе, на свој унутарњи свет, који не води
расејани живот, може препознати јасно све своје карактерне недостатке, своје
слабости, грехе, све своје порочне склоности и страсти. Једино је такав човек
спреман на здраву самокритику, самоисправљање, на духовну обнову,
што и јесте животни задак свакога ко жели да буде истински хришћанин,
свакога ко себи жели спасење.
Услед непажње, зло се у души све више разраста, оснажује и коначно тако
се чврсто укорењује, да такав човек већ губи могућност да се исправи и духовно

обнови и зато њему нема наде на спасење. Али није једина невоља то што такав
човек губи своју душу- он постаје још сејач зла, његов извор који га шири свуда
око себе.
Ето како треба да гледамо на сав савремени живот и како да расуђујемо о
свему што се збива у свету.
Има ли савремени човек, чак и неки од оних који себе називају
хришћанима, а уз то и православнима, такву пажњу, о којој уче наши велики
хришћански подвижници, наставници благочњшћа ?
Авај ! И површни поглед на нашу свакодневицу лако ће нам открити да је
сва савремени живот тако устројен, да човека држи ван себе- да му не даје ни
времена ни могућности да се и мало удуби у себе, да се замисли над својим
унутарњим стањем и да непристрасно оцени своје "ја". Сви ти изванредни
технички изуми, уместо да човеку пружају далеко више слободног времена за
личми живот, што је и било њихово првобитно назначење, узроковали су овај
дивљачки темпо и уистину сумануту хајку за добити, што је савременог човека
сасвим лишило мира који је толико неопходан за самоусредсређеност и самоудубљење- за самопажњу. А сви краткотрајни тренуци доколице испуњени су
забавама и весељем, толико разноврсним, као никад раније- све са циљем да се
човек држи ван себе и да ми се не допусти да се замисли над собом.
Ето, видимо како савремени људи и пишу и размишљају и говоре о свему,
само не о свом унутарњем животу : немају ни мисли ни речи самокритике и
самоисправљања, него само речи критике- и то је најжешће, непоштедне и
неправедне- онога што је ван њих. Као никада, умножили су се и осилили
пороци умишљености, гордости, хвалисавости, властољубља, сујете и
славољубља, а у вези са тиме и- зависти, злурадости, непомирљиве злобе и
мржње ка другима, у којима сваки "појединац" увек види само своје
непријатеље и супарнике.
Комунизам који је подјармио нашу несрећну Отаџбину- пошто се она у току
последња века одрекла "унутарњега делања" које је православни руски човек
раније толико љубио- и може имати успеха једино код таквих настројења.
Одрицање човека од онага што је најважније за његово спасењеод пажње на себе и унутарњег делања- не може да прође без
последица.
А шта ли још човека чека ?
Особито поразна и трагична је чињеница да су то престали да увиђају и
људи који себе називају и сматрају хришћанима, чак и православнима, и који
наивно мисле да је могуће остати хришћанином, а водити расејани живот, у
сујети и потрази за добити, забавама и задовољством.
Хришћанство је, пре свега, живот унутарњи, живот духовни.

А када је тако, онда се и спољашњи живот сам од себе преображава,
по нелажном обећању Христовом : Иштите пре свега Царство Божије и правду
његову, односно : "живите унутарњи духовни живот" и све ово, односно све
благоустројство и успех вашега живота, додаће вам се
(Мт. 6,33 ).
Самоуверени савремени људи у свом гордом слепилу то упорно не жела да
знају, без обзира на стварност која их посрамљује, те једнако наивни и дети-ње
сневају и гледају како да сопственим напорима и средствима обезбеде своју
земаљску сређу и да свој земаљски живот ослободе брига. Они реша-вају
сваковрсне светске проблеме, гордо и не прихватајући икакву критику, готови
су да суде о свему, постављају се као ауторитети способни за мудро
преуређивање људског друштва, намерни су чак да "реформишу" ( поправе по
свом развраћеном укусу ) и Цркву, коју је на земљи, ради спасења људи,
оснивао Сам Оваплоћени Син Божји. Једино да на себе пазе никако неће,
себе да преуреде и преправе, своје душе да "реформишу" упорно не желе.
А управо у овом последњем, том упорном одбијању, налази се најопаснија
болест нашег времена, од које и произилазе све несреће данашњице.
То је ужасни знак потпуне духовне малаксалости, крајње оскудице
"унута-рњег делања" : духовни живот ззамњен је "животом душевним" (
по речима св. Апостола Павла, 1. Кор. 2,14 ) и чак животом "плотским"животињским.
Особито је жалосно и каткад мучно гледати пројаве тог срамотног назадовања духовног живота и самопажње међу нашим руским православним људима у
расејању, који су толико преживели : они би, пошто су искусили страшне
несреће које су се обрушиле на нашу Отаџбину, морали већ да знају у чему је
корен свих невоља које су их снашле и због којих живе у изгнању!
Има, слава Богу, и изузетака : то је, по речима св. Игњатија
Брајнчањинова- који је тако живо, сто година унапред, прорекао наступање
наше мрачне епохе- "мали број оних који се спасавају". Наш црквени живот још
тиња благодарећИ управо том "малом остатку".
Али највећи број православних руса, премда је преживео тако умудрујуће
невоље, као да се ничему није научио и не жели да чује и да зна за опомену
коју је нама, људима, још у Старом Завету, дао Господ Сведржитељ : Пази на
себе !
Они већим делом живе ван себе и у томе је, разуме се, основни узрок
сваке жалосне смутње и беспоретка у нашем заграничном животу, како
црквеном, тако и политичком и друштвеном, а да се и не говори о моралним
дегенерацијама које се неретко могу видети у породичном животу.
Одвојивши се од, за нас једино спасоноснога, источника духовног живота,
који је нераздвојно повезан са самопажњом и који је окренут своме унутрашњем свету, ради самокритике, самоисправљања и духовне обнове- од речи
Божје и васељенског учења Цркве- православни људи, вођени често духовним

слепцима, и у свој црквени живот, а о политичком и друштвеном да и не
говоримо, уносе све оне греховне страсти о којима смо у почетку говорили и које
потхрањују и крепе умишљеношћу, властољубљем и славољубљем.
Отуда потичу све те на небо вапијуће заблуде, сва та погубна пометња у
поретку вредности, која оне који су сишли са правога пута побеђује да своје,
чисто земаљске, политичке и социјалне идеале поставе изнад Цркве
Христове ( о, безумнога слепила !) и уопште- да духовно више вредности
замене нижим, смућујући и себе и друге,
Отуад и све те небројене поделе у нашој средини, силне социјалне и
политичке групације и партије; отуда чудна, готово сатанска злурадост,
непомирљиво непријатељство и мржња, која се не либи ни једне клетве нити
најфантастичнијих лажи и злобних инсинуација, чији је циљ да се противник
што више понизи и морално уништи.
Особито је недопустиво уносити у црквени живот своје страсти, будући да
то ствара тешко искорењиве смутње и расколе.
И ето у каквом настројењу ми се још надамо у спас наше несрећне
Отаџбине.. И чак гордо уображавамо неки пут да нама може припасти част
њеног ослобођења И спасеља.
Уистину , ако наставимо и убудуће тако и уколико се не уразумимо и не
увидимо јасно да од сатанског ропства може спасавати само Бог и да се ми
морамо, пре свега, удостојити те милости Бижје кроз свој повратак на пут
истински православног живота, који је код нас готово сасвим нестао, и то
захваљујући недостатку самопажње, и уколико не станемо одлучно на пут
духовне обнове кроз покајање- ништа нас добро и светло не чека ; ми се само
самообмањујемо, градећи себи некакве варљиве удеале и уљуљкујући се
залуд неостваривом маштом и празним надама.
Једини пут спасења за нас и нашу Отаџбину је- пут јасан и одређен, онај
пут који указује наша Мајка Света Црква.
Стога ми не треба да критикујемо и ( страшно је рећи !) реформишемо
Цркву Христову, него да сами себе, своје сопствено "ја", подвргнемо најстрожој
критици и преправљању: себе треба "реформисати" !
Не треба од Цркве тражити да угађа нашим личним и партијским
интересима, страстима и хировима, него саме себе треба предати у пуно
послушање Цркви, Знајући да нас без таквог потпуног и свецелог послушања
Цркви очекује неминовна погибељ.
Страшно је пасти у руке Бога живога ! (Јевр. 10.31).
А, "коме Црква није Мајка,
свештеномученика Кипријана).

томе

ни

Бог

није

Отац"

(по

речима

И, уистину, треба знати и памтити- далеко од тога да поједини
свештеници, чак и јерарси, увек изражавају глас Цркве; јер и они, као људи,
могу оргрешити и наћи се у заблуди, уколико недовољно пазе на себе. Глас
Цркве је једино њено васељенско учење, које су свугде, увек и сви
исповедали и које је за вечна времена утврђено на Васељенским
саборима и општепризнато на Помесним саборима и од Светих Отаца.
Ето шта је васељенско учење Цркве, од којега треба начинити једини
критеријум исправности свога настројења, коме се треба поверити и по којем се
ваља поправљати.
Ништа није погубније и страшније од онога настројања у којем, гордо
уверени у сопствену праведност, доброту и непорочност, наши сироти људи
свугде виде "непријатеља Цркве", не примећујући да су највећи њени
непријатељи : они сами- отупели у свом самозадовољству, у свом самољубљу, у
својој све већој гордости, а лишени било какве жеље да се ваљано покају,
исправе и духовно обнове, да стану на пут трезвеног љивота- живота
духовног.
Сматрајући себе у свему праведним, а друге у свему кривим- увек је и
лакше и пријатније. Али Света Црква нас не учи да идемо тим путем: она нас
наводи да- посебно у време еликог Поста, у време покајања и исправљања свог
живота- вапијемо Богу. "Да, Господе Царе ! Дај ми да уочим прегрешења своја и
да не осуђујем брата свога; јер си благсловен у векове векова. Амин".
Ови дани Великог Поста које сада живимо представљају време када нас
Света Црква усрдније призива на оно што нам недостаје- да пазимо на себе, да
се решимо да сотавимо пусти, лакомислени, расејани светски живот од кога
свако зло долази, и да поведемо унутарњи живот- живот духовни, у којем
једино бива наше спасење.
Искористимо сво ово спасоносно време !
Послушајмо пажљивије оно о чему нас учи Света Црква, проверимо
брижљиво своје душевно стање, макар једном у животу "искритикујмо"
беспоштедно строго сами себе, а не друге. Идући за дирљивим призивима
великопосних песама: "ожистимо душу, ожисyимо плот, као од јестива постимо
од сваке страсти..", направићемо у својој души велико чишћење. Почнимо да
истински постимо, памтећи мудру опомену Свете Цркве : "Душо моја која од
јестива постиш, а од страсти се ниси очистила, залуд се радујеш због
неједења јер тако ћеш се уподобити злим демонима који ништа не једу"
(стихире Страсне Седмице)..
И решимо се тврдо да почнемо нови живот- истински духовни живот на
који смо сви призвани.
Нека је Бог на помоћи !
СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Колико смо свесни своје Православности
И величине Православне Вере

"О чудесно, животворно, Божанствено Православље !
Ја видим светли образ твој !"
( Св. Јован Кронштатски )

Недеља Православља ! Окончала се прва седмица Великог Поста и наша
Света Црква, као брижна Мати, да би нас духовно ободрила за даљи пост,
приредила нам је духовно славље. У први недељни дан Великога Поста сећамо
се великог и радосног догађаја- коначне победе Светог Православља над
последњом страшном јересју која је смућивала Цркву: свргавање иконоборства
и васпостављање благочестивога иконопоштовања, што се догодило 842. године
по Рождеству Христовоме у Византијској империји за време Теодоре, "свете и
преблажене царице", и константинопољског Патријарха Методија. Са овим
сећањем сједињен је и празник "Прослављања Православља" уопште : победно
славље православне вере над свим злочасним јересима, лажним учитељима и
расколима..
Како је прекрасан и величанствен овај поучни и потресни "Чин
Православља" (читање Синодика ) који, по срквеном уставу, данас треба да се
савршава у свим катедралним храмовима, али који се у садашње време тако
ретко савршава, а ако се негде то и чини, чини се тек као архаичан обред, без
доживљавања његове увутарње снаге и значења.
Да ! Сада је, чак и међу онима који се називају православнима, остало
поразно мало људи који су кадри да ваљано оцене сву величину славнога
догађаја који се данас празнује. Још мање је оних који добро познају своју
православну веру, који су свесни колико је значајно што јој припадају и који је
цене као најдрагоценије благо.
За већину савремених људи, а међу њима и оних формално названих
православнима, Православље није ништа више од једнога у низу
вероисповедања која постоје у свету, једнако и равноправно са другима.
Но то је представа примитивна, дубоко погрешна и недостојна озбиљног
човека, човека који мисли и који с есвесно односи према питањима вере. Њу су
распространили- у то нема за нас никакве сумње- злонамерни непријатељи
истините вере у Бога, који желе да људима постепено и неприметно одузму
сваку веру у постојање духовног света, веру у будући вечни живот који их
очекује, да лише све људе истинскога духовног живљења и да их претворе у
овичне животиње везане само за земни живот и омо што је пролазно. Да бисмо
разумели и правилно оценили шта је православље, треба да се обратимо
непристрасној историји и да се темељно ( а не тек површно и споља ) упознамо
са историјом Цркве, да не само умом, него и верујућим срцем, усредсређено
уђемо у ток њених збивања.

Савршивши Своје велико дело искупљења човечанства, Господ Исус
Христос је на земљи основао Цркву Своју, у коју је- по речима Светих Отацакао у неку скривницу положио све што је неопходно за спасење. Отада се свако
ко органски припада Цркви, ко себе сматра њеним чланом, ко искрено исповеда
њено учење и настоји да живи сагласно са свим њеним правилима- спасава, то
јест измиче власти непријатеља људског рода, ђавола, и уподобљава се Христу
Спаситељу, постајући наследником и причасником Његовог вечноблаженог
Царства. По дивној и сликовитој речи Св. Отаца, Црква Христова је слика
Нојевог ковчега, који све који се у њему налазе спасава од потапања у валовима
житејског мора.
Разуме се да је та установа крајње мрска непријатељу нашег спасења и да
се он свим силама диже на њу у настојању да је уништи. Целокупна историја
човечанства за последњих двадесет векова није ништа друго него непркидни
ланац гоњења истините Цркве Христове, само у различитим видовима. На самом
почетку непријатељ је отворено устао на Цркву, желећи да, кроз њуту и крваву
борбу, користећи као оружје Јудеје а потом незнабошце, физички истреби све
хришћане. Када му се то није дало и када је у четвртом веку, за време цара
Константина Великог, вера Христова прославила победу над својим гонитељима,
непријатељ је на њу дигао још опасније гоњење- унутрашње гоњење од стране
разних лажиучитеља, који су настојали да разврате чисто Божанствено учење
хришћанске вере примесама разних људских измишљотина, како би тиме
уништили његову животворну, спасоносну силу и начинили га недејственим.
Тако су се појавиле јереси, међу хришћанима су почеле да се јављају
несугласице, поделе и расколи, чега није смело бити у јединственој Цркви коју
је основао Христос Спаситељ, будући да Он никако није основао мноштво
разних цркава и исповести, него само једну Цркву и јер се у Својој
првосвештеничкој молитви Сам молио Богу Оцу за очување тога јединства
заувек.. да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и Ја у Теби, да и они буду
у Нама једно буду. ( Јн. 17,21 ). Једнако су се тако и Свети Апостоли више од
свега бринули за јединство верујућих: Молим вас, пак, браћо, да пазите на оне
који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте и клоните их се
(Рим. 16,17 ). А у посланици Ефесима пише: Молим вас, дакле, ја сужањ у
Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком
смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећИ један другога у љубави,
старајући се да чувате јединство духа свезом мира: једно тело, један дух; један
Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих (Еф. 4,1-5 ). У
посланици Филипљанима он уверава хришћане: Имајте једну мисао, имајте исту
љубав, будите једнодушни и једномислени (Фил. 2,2 ).
Већ из ових неколико Речи Божјих јасно је да је главни признак истинске
Цркве Христове унутарње јединство, и да она може бити само једна.
Ето зашто су се, када су почеле да се појављују јереси или лажиучења која
су нарушавала то црквено јединство, Свети Оци састајали на Саборима, како
помесним тако и васељенским- да би разобличили те јереси и осуђивали
лажиучитеље-јеретике који су нарушавали јединство Цркве, обзнањујући
неизмењено учење хришћанске вере, учење православно. Управо од тада (од
четвртог века, када је сазван Први Васељенски Сабор на којем је осуђена

Аријева јерес), хришћани који су исповедили истинско учење вере почели су да
се називају православнима, како би се разликовали од јеретика.
Дакле, Православље није ништа друго до у савршеној чистоти и
неискварености сачувано учење Христово о вери и благочешћу, које су у
Свештеном писму изложили Свети Апостоли, а које су разјаснили и подробно
протумачили њихови прејемници- Мужи Апостолски и Свети Оци у Свештеном
Предању. Свештено Писмо и Свештено Предање, без икаквих искривљења,
промена и додавања, свето и неизмењиво, чувају се, стога, праведно све
досад назива Црквом Православном.
Од ње се у ЏИ веку оделила Западна Римска Црква, која је увела читав низ
новина и наставила да их уводи и даље, удаљавајући се тиме све више од
истинског Православља. А у ЏВИ веку од римске цркве су се, са своје стране,
одвојили такозвани протестанти, који су се постепено разбили на мноштво
посебних секти, од којих су неке отишле тако далеко од Православља, да су
почеле да одбацују чак и основне истине хришћанске вере, као што је догмат о
Светој Тројици, Божанство Господа Исуса Христа и друго.
Многе од тих секти појавиле су се сасвим недавно- тек у 19. или 20. веку.
Како је могуће то изједначити са Једном Светом Саборном и Апостолском
Црквом, са Црквом Православном, која ево већ готово двадесет векова остаје
неизмењена, исходећи од Самог Свог Божанственог Оснивача Господа Исуса
Христа и Његових ученика- Светих Апостола ?
И како је могуће лажљиво тврдити да је, наводно, та Истинска Христова
Црква, која је неизмењено сачувала апостолско предање и отачко православно
учење о вери И благочешћу такође у нечему одговорна за то што су од ње
отпали људи који су, по своме људском таштом расуђивању, искривили и
развратили то истинито хришћанско учење ?
Још је неумеснија тврдња како је, наводно, главни узрок ових отпадања од
Истинске Цркве, Цркве Православне, некакво "непријатељство" или "недобронамерност", "недостатак љубави и хришћанског смирења" код нас, православних, те да сада то непријатељство ваља "заборавити" и да не треба обраћати
пажњу на новине у њиховим лажиучитељима, него се са њима треба сјадинити.
О, са каквом бисмо радошћу, уистину пасхалном радошћу примили ми у
свој братски загрљај и све римокатоликеи и све протестанте и секташе, уколико
би они искрено оставили своје заблуде, одрекли се својих новотарија и
лажиучења и примили чисто и неискварено исповедање православнихришћанске вере- онакве какву су проповедали Свети Апостоли Христови,
њихови непосредни прејемници Мужи Апостолски и велики богоносни Оци првих
векова хришћанства- та истинска Светила на земљи !
О каквом би тада "непријатељству" и "злонамерности" могло бити речи ?
Ту наводну "мржњу", "недостатак љубави и хришћанскога смирења" такође
злонамерно приписују нама, православнима, и сво они непријатељи наше вере

који настоје да отпале утврде у њиховим заблудама, а нас да одвуку од
истинскога учења Христова, да нас приморају да пренебрегнемо Његову
Истину и да се одрекнемо чврстог и непоколебљивог исповедања Истине.
А та је Истина- драгоценија од свега на свету !
То је она Истина, коју нам је ради нашег спасења донео на земњу Сам
Оваплоћени Јединородни Син Божји и за коју је Он на суду рекао Пилату : Ја
сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину и сваки који је од
истине слуша глас Мој. (Јн. 18,37).
Како ми можемо пренебрегнути ту Истину у име некаве тобожње "љубави"
према онима икоји су од ње отпали и у име некаквог вештачког сједињења са
онима који не желе да исповедају ту Истину у свој њеној чистоти и
неповређености ?
Шта би тада рекао о нама велики проповедник те Истине, љубљени ученик
Христов Св. Јован Богослов, који је писао у својим посланицама хришћанима :
Од тога нема веће радости него да чујем да моја деца ходе у истини (3. Јн. 4) ?
И како је чудовишно неправедно приписивати нама, ревнитељима Светог
Православља, некакву фанатичну "мржњу" или "злобу" према римокатолицима
или протестантима и секташима, само због тога што ми више од свега другога
на свету љубимо Православну Истину и желимо да засвагда сачувамо верност
њој неизмењеном !
А ето савремени псебдохришћани који нас криве за то и сами силно греше
желећи да се представе љубвеобилнијима од великог Апостола Љубави који је
хришћане овако учио : Ако неко долази вама и ово учење не доноси, не
примајте га у кућу и не поздрављајте се (2. Јн. 10 ). А велики Апостол
незнабожаца, који се више од свих потрудио у проповрдању Еванђеља целом
свету, јасно учи: Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се
( Тит. 3,10 ).
Но зашто се одједном сада, у двадесетом веку хришћанске ере, не само
многим верним хришћанима него и пастирима, међу којима неки заузимају и
високе положаје, чини да су ове поуке изгубиле своју силу и значај ?
Страшно је рећи, али није ли то зато што су они сами у души већ постали
одступници од Православне Хришћанске Истине ? Зато што Истина Христова,
чиста и неповређена, није више драга њиховоме срцу ? Зато што се они у својим
животима и у својим поступцима више не руководе том Светом Истином? Зато
што они воде некакву, Истинској Цркви Христовој и великоме делу спасења
верујућих душа туђу, мрачну политику диктирану од некога споља- зато што
та политика за коначан циљ има затирање истинскога хришћанства на
замљи, како би га заменила лажихришћанством, под чијом се благовидношћу
скрива напросто безбожје које се лако може превратити и у отворено
богоборство, чији смо најјаснији пример видели у својој несрећној Отаџбини ?
Ето у каквим страшним временима живимо !

***
Да ли смо ми уистину свесни тога да смо православни и поштујемо ли свије
Свето Православље колико треба?
Да би се било истински православним није довољно убрајати се међу
православне, није довољно ни ићи у цркву или редовно испуњавати своје
парохијске обавезе- потребно је, како учи наш велики светитељ Тихом
Задонски, православно мислити, православно осећати и православно живети.
А за то је превасходно потребно познавати своје Свето Православље и
љубит га свим срцем.
Авај! Како је мало људи који то чине !
Огромна већина мисли да се све разлике међу православним и
неправославним вероиспо-ведањима завршавају само у обредима, а будући да
су обреди "од другостепене важности", "свеједно је којем се обреду припадаважно је само веровати у Бога и бити добар човек ".
Ето, такво наивно расуђивање нас је и довело до отпадништва од
Православља, а затим до безбожја и богоборног крвожедног бољшевизма.
Са жалошћу и страхом многи велики духоносни оци прозирали су то још у
прошлом веки у нашој Отаџбини и својим пламеним беседама упозоравали су
руски народ. "Знате ли какве ме невеселе мисли заокупљују ?- писао је епископ
Теофан Вешенски Затворник- и то не без разлога. Срећем људе који се сматрају
православним, а по духу су волтеровци, натуралисти, лутерани и сваковрсни
слобоумници. Они су прошли све науке на нашим универзитетима. Нису ни
глипи ни зли, али у питањима вере и Цркве.. Њихови очеви и мајке били су
благочестиви. Исквареност је дошла у време образовања ван родитељског дома.
У извесној мери они још памте детињство и дух родитељски. Каква ли ће бити
њихова сопствена деца ? И шта ће њих моћи да обузда ? Закључујем отуда да ће
кроз једно поколење, највише кроз два, нашега Православља нестати"
(Писма о хришћанском животу, стр. 78 ).
А ево и истинскога вапаја великог сверуског пастира, приснопамјапнога
оца Јована Кронштатског, који је упућен, од Светога Православља отпалим
руским људима- мало пре но што је Руску Земљу задесила крвава катастрофа :
"Обрати се Богу, Русијо, ти која си пред Њим сагрешила теже од свих народа
земаљских- обрати се са плачем и сузама, са вером и добродетељи. Више од
свих си сагрешила, јер имала си и имаш у себи непроцењиву животну
ризницу- Веру Православну са Црквом спаситељком, а погазила си је и
осрамотила у лицу својих гордих и лукавих синова и кћери.." (Беседа од 8.
септембра 1906). "Ми смо имали срећу- говорио је он у својој другој беседи- да
се родимо и крстимо у Царству Христовом, у Цркви Православној, и да будемо
позвани да наследимо Царство Небеско, алимноги руски интелектуалци одрекли
су се Христа и Цркве Његове.. и сами гледају да Русију увуку у погибао" (5.
октобар 1906).

И сва су се та страшна предвиђења, како видимо остварила.
Како је срамотно, стога, што се и у расејању, у жалосном изгнанству, осим
у ретким случајевима, не види очекивано просветлење након тешких искушења
претрпљених због одступништва од Светог Православља ! Колико су наши људи
далеко од Православља и не познају га ! А колико је и сада таквих "гордих и
лукавих синова и кћери" нашега несрећног заблуделог руског народа, који
настављају да "газе" и "срамоте" наше Свето Православља и нашу Свету Цркву
због накгрубљег неразумевања, нерасудно мешајићи нашу свету веру са онима
који се само рачунају у православне" или са пастирима и јерарсима који су
занесени антиправославним модернизмом и не управљају правилно Славом
Христове Истине ! Још гори су они који, у својој гордости, ништа не
разумевајући од истинскога Православља и који су по духу и животу своме
сасвим далеко од њега, надмено мисле о себи као о "стубовима Православља",
"борцима за чистоту наше вере" и дрско претендују на то да играју главну улогу
у цркврноме животу..
Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све
оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред
њеним ауторитетом.
А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава
њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте
Духом Светим- тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну,
коју је изрекао Сам Божанствени Утемељитељ Цркве, Господ наш Исус
Христос:
Ако (ко) ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и
цариник ( Мт. 18,17).
Као што већ рекосмо- учи нас свети Апостол- И сада опет велим: ако вам
ко проповеда Еванђеље другачије него што примисте, анатема да буде !
(Гал. 1,9).
СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Црква Христова - стуб и тврђава Истине

"Педесетницу празнујемо и долазак Духа"- радосно поје Црква у велики и
славни дан Силаска Светога Духа на Апостоле. Дух Свети сиђе на Апостоле к на
земљи се јави Царство Божје, које је дошло у сили- о чему је прорекао Господ
Исус Христос у време Свог живота на земљи (Мк. 9,1)- Царство Духа Божјега,
Црква Христова, којој је Господа дао велико обећање да је врата пакла неће
надвладати (Мт. 16,18).
Црква Христова основана је на земљи, али није земног, него небеског
порекла.

Њу чине људи, али она није људска, него Божанска установа.
То је зато што је њена Глава, Њен Божанствени Утемељитељ, Господ Исус
Христос- Син Божји Јединородни, Који је ради нас људи к ради нашег
спасења сишао са неба к оваплотио се од Духа Светога к Марије Дјеве и постао
човек.
Циљ са којим је основана Црква Христова јесте спасавање душа за живот
вечни и стога она не сме себи да постави никакве чисто земаљске циљеве и
задатке.
То не значи да она треба да је сасвим оутђена од земље и свега земног- не
! Али она мора бити виша од свега привременога и земнога : о свему мора
расуђивати са висине свога положаја, свога високога циља, свога високога
назначења, а то је- вечно спасење људи. Све што на земљи садејствује
остварењу тога високога циља, за Цркву је прихватљиво и она то одобрава и
благосиља, а све што омета достизање тога циља ма на који начин- Црква
одбацује.
Са Црквом љуту борбу, не на живот, него на смрт, воде врата адова,
најбираније адске силе- са намером да је униште или разобличе, како би је,
речима Самог Христа Спаситеља, учиниле сољу обљутавелом (Мт. 5,13), те тако
би она постала неспособна да испуни своје високо назначење- да спасава
људске душе за вечни живот.
У наше време многима је већ постало очевидно да је немогуће напросто
уништити Цркву : крвави прогони толиких векова, укључујући последње
прогоне нашег времена, ништа нису постигли. Зато су "врата адова" у неше
време нагло променила тактику : она гледају да обезличе Цркву- да је одвуку
од њених вечних, неземаљских циљева и да је чврсто вежу за земљу и за
земаљске интересе и људска стремљења.
То она чине преко поводљивих, сервилних, "еластичних" јерарха, који
лако продају Цркву за "Јудине сребрњаке".
О, како тешко сагрешују пред Богом и Црквом ти јерарси, који су
постављени за надзорнике Цркве (јер и сама реч"епископ" значи "надзорник"),
за њене чуваре и стражаре, они који одступају од високих циљева и задатака
Цркве- спасења душа за живот вечни- и окрећу се другима, чисто земаљским
циљевима, како би угодили силнима овога века или кренули "у корак са
временом", како би од тога имали какве личне користи.
Тада остаје само изглед Цркве, аји не и дух њен.
А како је то, питаће се неко, могуће, ако је Сам Христос обећао да јој ни
врата ада неће одолети ?
На жалост, ове речи многи неправилно схватају и погрешно их тумаче, а у
наше време оне се често и злонамерно изврћу.

"Неодолевање" "врата адових" Цркви и њена "непогрешивост" тесно су
повезани- припадају целој Цркви Христовој, а не неком посебном делу, ма како
многобројан он био, нити, тим пре, неком одређеним лицима, па макар и
свештенослужитељима највишег чина, епископима и патријарсима.
Многовековна историја Цркве којој ни врата адова неће одолети значе
искључиво то да Истинска Цркав Христова неће изчезнути са лица земље до
самог краја овога века и до Другог Доласка Христовог, али то никако не
искључује појаву "лажицркве" у хришћанском друштву, "цркве ликавих", која
носи тек спољашње обележје Цркве, али је лишена њенога Духа- "цркве" оних
који су се, уместо Христу, приклонили и служе Антихристу.
Истинита Црква Христова сачуваће се на земљи и онда када у њој остане
макар један епископ (јер "без епископа нема Цркве" ), са тек неколико
свештенослужитеља и верних хришћана.
Главно обележје истините Цркве Христове је- чување Истине, јер Црква
је, по речима великог Апостола незнабожаца, стуб и тврђава истине (1. Тим.
3,15).
Христос Спаситељ је на земљу дошао, како је Сам рекао, да би сведочио
Истину (Јн. 18,37) и сви Његови верни следбеници, а тим пре пастири Цркве,
дужни су да следе Његов пример, да сведоче Истину, не допуштајући никакву
лаж ни у својим речима, ни у делима.
Никаква лаж не приличи истинском Хришћанину- служитељу стине. Ето
зашто св. Апостол Павле саветује свим хришћанима: Зато одбацивши лаж,
говорите истину сваки са својим ближњим
(Еф. 4,25).
Утолико је недопустивија лаж у устима служитеља Цркве Христове, а
особито ју је тешко трпети када је изговорена устима високих јерарха, који су
дужни да увек објављују једину Истину испред целе Цркве.
Шта би се догодило да су се мученици првих векова Хришћанства, "ради
очувања Цркве"
(ћто је сада веома популарно правдање те врсте лажи), макар и притворно,
на захтев мучитеља, одрекли Христа и приели жртве идолима ?
Шта би било да су велики Оци Цркве, такође "ради очувања Цркве",
уместо да се боре са јеретицима, налазили различите компромисе и
споразумевали се са њима ?
Где би сада била Истинска Црква ? Не би ли је нестало са лица земље ?
Сада се пак из неког разлога све преиначило и може се лагати, лагати и
лагати без краја, а све "ради очувања Цркве" !

Све се окренуло наопачке и сва схватања су се извитоперила.
Борба за веру- из неког разлога је "политика" достојна осуде.
А ето, саглашавање са љутим непријатељима вере- није политика, него је
нешто похвално, што сада многи одобравају као дело "мудрости".
Црква је за многе постала чисто земаљска организација која треба да
служи земаљским циљевима: људи "овога века" и нескривене слуге сатанине
гледају да од ње начине своје послушно оруђе. Али најпоразније је што се
служење земаљским циљевима често засењује и прикрива узвишеним
еванђелским паролама, речима Христовим, апостолским и светоотачким, што и
доводи у забуну многе наивне који подлежу тој срамотној обмани, тој уистину
ђаволској лажи која лукаво скрива своју суштину.
Памтимо, братијо, да где је лаж, ма у којем виду се јављала и ма каквом се
благовидношћу прикривала, тамо нема Истинске Цркве.
Тамо је лажицрква !
Јер Црква Христова је стуб и тврђава Истине.

5,15)

Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као премудри (Еф.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Страшна ноћ
( 3/16- 4/17. јул 1918. Године )

У нођи која је пред нама, навршавајуи се равно 54 године од оне страшне
ноћи, у којој се, у Јекатеринбургу, догодило у историји човечанства
беспримеран злочин- беспримеран по својој суровости, по реткој злоби која се у
њему пројавила и, особито, по последицама погубним не само за нашу
Отаџбину- Русију, него и за цели свет. Сасвим је погрешно гледати у овом
страшном злочину тек некакав чисто политички чин, а у служењу парастоса
убијеној Царској Породици само неумесно бављење политиком, за шта нас неки
радо оптужују.
То је чин мистичан, који има дубоки и страшни тајанствени смисао. И то
мистично значење ми увек морамо имати у виду и памтити га, како бисмо
правилно оценили све што се збило у Русији и што се данас збива у свету.

Ово нам прекрасно тумачи наш велики сверуски праведник св. Јован
Кронштатски, кога смо недавно прославили и који је духом својим много година
унапред провидео овај страшни злочин. Када су му једном приликом из Пермске
губерније допутовали благочестиви богомољци, он им је неочекивано рекао :
"Над Пермом се уздигао црни крст" (Јекатаринсбург се у то доба налазио у
саставу Пермске губерније ). Тек након страшних догађаја из 1918. године они
су схватили смисао ових пророчких речи. Богослужећи једном приликом у
предворју Љеушинскога манастира у Петербургу, св, праведни Јован је у својој
проповеди почео да вапије: "Кајте се, Кајте се ! Ближи се ужасно време- толико
ужасно да га ни замислити не можете !" А када га је осамдесетогодишња старица
игуманија Тајсија упитала : "Баћушка, када ће то бити?" он јој одговори: "Нас
двоје, мајко, то нећемо доживети, а ево оне (па руком показа на младе
монахиње)- хоће."
У потресној беседи на рођендан Господара Цара Николаја Александровича
(1902. год.) св. Праведни Јован рекао је дословно ово: "... Да, посредством
владара Господ чува добробит царстава земаљских и, особито, добробит
свете Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењима, јересима и
расколима да је обузму. И највећи светски зликовац који ће се појавити
у последње време- Антихрист- неће неће моћи да се појавимеђу нама
због самодржавне царске власти која задржава срамотно и бесловесно
учење безбожничко. Апостол говори да се Антихрист на земљи неће
јавити све док буде постојала самодржавна царска власт.
Већ дејствује тајна безакоња, каже он, али неће се окончати све док нам
се не одузме Онај Које Задржава: А тада ће се јавити безаконик, којега ће
Господ Исус убити духом уста Својих (2. Сол. 2,7-8)."
У другој својој беседи св. Праведни Јован отворено је говорио о томе како
ће, "када се са земље узме Онај Који сада Задржава (по његовом честом
тумачењу православни руски цар-самодржац ) доћи ће Антихрист" (види беседе
из 1906, године).
У проповеди из 1907. страшно је прорекао : "Царство руско клати се,
посрће, брзо ће пасти. Ако у Русији тако крену ствари и уколико безбожници и
анархисти-безумници не буду подвргнути праведној законској казни, ако се
Русија не очисти од мноштва плеве- опустеће попут древних царстава и градова,
које је правични суд Божји сатро са лица земље због безбожности и због
безакоња... Сирота Отаџбино хаша када ћеш благовати? Само онда, када се свим
срцем будеш држала Бога, Цркве, љубави према Цару и моралне чистоте. А шта
бисмо ми Руси били без цара? Наши би се непријатељи брзо постарали да
униште и само име Русије, будући да је чувар и заступник Русије, након Бога,
Господар Русије- Цар Самодржац: без њега Русија- није Русија."
Није ли поражавајуће то како су се дословно испуниле пророчке речи
нашега великог праведника и прозорљивца: Неста Цара- неста и Русије !
И ето, откако нема "Онога Који Задржава"- православног руског цара
самодршца, а заједно са њим и некадашње Русије, као Свете Русије- јасно
видимо како је у целом свету започео махнити рад на стварању услова који би
погодовали што скоријој појави Антихриста.

Уистину, то могу да не виде само духовни слепци.
Како је све у свету брзо почело да се мења нагоре : какво се гоњење
(јавно или тајно) подигло на истиниту веру и Цркву, како су лукаво и умешно,
под сваковрсним погодним изговорима, почели да подривају сва негдашња
религијска и морална животна начела, какво цинично слободоумље и бестидна
распуштеност дође на њихово место ! Ово свеопште одступништво, које, по
речима св. Апостола (2. Сол. 2,2-3), треба да предходи Антихристовом доласку,
кренуло је да се шири огромним корацима особито у последње време, након
Другог светског рата. Дословно сваки нови дан доноси нам у вези са тим нове и
нове депримирајуће вести.
Можемо ли се, након свега овога, икако уљуљкавати и настојати да
уверимо и себе и друге како је све у реду, да све у свету тече нормално, па чак
и напредује ? Не би ли то значило- обмањивати и себе и друге ?
Свим благоразумним, часним и здравомислећим људима сада мора бити
савршено јасно какав се страшан мистични смисао крије у ужасном
јекатеринбуршком злочину и да он није тек просто политичко убиство, каквих у
историји није било мало.
Православни руски цар, а са њиме и православна Русија, морали су
бити сатрвени, уклоњени, како ништа не би ометало скоро зацарење на
земљи противника Христовог- Антихриста.
И ево, сада смо и ви и ја невољни сведоци ове интензивне припреме за
његово зацарење.
Време и рокови, истина, нису нам јасно откривени, али је зато знакова
његовога приближавања дато више него довољно. А свакога дана ми гледамо
исоуњавање тих признака, који све више поражавају и умудрују оне који желе и
могу још да се умудре.
Зато наш парастос царским мученицима није тек политички чин. Он носи
посебан карактер. Разуме се, као и на сваком парастосу ми се молимо за
опроштај и остављење грехова убијених, као и за све свете које Црква још није
званично прославила, али се истовремено молимо и за опроштај својих
сопствених греха, будући да смо ми, руски православни народ, у већој или
мањој мери криви за то што је на нашој руској земљи допуштен такав страшан
злочин. С обзиром на то, наша највиша црквена власт установила је да се на
крају овог парастоса чита посебна коленопреклона покајна молитва, чије су
речи и мисли преузете из молитве тројице благочестивих отрока у пећи огњенојиз књиге порока Данила. Уз то, ми молимо и наше царске мученике да за нас
узнесу молитву оред престолом Божјим за нашу несрећну страдалну Отаџбину
Русију и за Цео савремени свет, чија је судбина тако очевидно повезана са
судбином наше Русије. Амин.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Хоће ли доћи Антихрист и када ?
( Уз стодвадесетпетогодишњицу рођења
светог оца Јована Кронштатског )

Многи данас сумњају у то да ће Антихрист доћи и чак одбијају да слушају о
томе. Међу њима, ма како чудно изгледало, има и духовних лица која су се у
свом погледу на свет приклонила либерализму и модернизму. Утолико горе по
њих. желели они то или не, Антихрист ће пре или касније стићи, како о томе
савршено јасно учи Црква, и тешко њима ако га не препознају и поклоне му се.
на то је упозорио и Сам Господ Исус Христос Који рече Јудејима: Ја сам дошао у
име Оца Својега и не примите Ме; а ако други дође у име своје, њега ћете
примити (Јн. 5,43). Под тим "другим" Црква је увек разумевала Антихриста,
учећи да "Антихрист" значи не само "противник Христов", него "место-Христос"
(предлог "анти"на грчком значи и "против" и "уместо" ).
Позивајући се на речи светога Јована Богослова : сада су се појавили
многи антихристи (Јн. 2,18), ови либерали-модернисти тврде да под
"антихристима" треба схватати уопште противнике хришћанства или просто,
сабрано зло, али не више од тога. Но они у том случају поступају као секташи,
узимајући из Светог Писма само оно што име се допада и ван контекста : ве сте
слушали, да Антихрист долази. Зар није јасно да тога Антихриста који тек има
да дође треба разликовати од оних антихриста којих већ има у свету и који су
тек претече долазећега Антихриста?
Учење о Антихристу, као о одређеној личности, човеку, налазимо на
мноштву места Светога Писма. И древна Васељенска Црква устима многих
великих Отаца и Учитеља исповедала је учење о Антихристу као о посебном
човеку, а то учење је тада било толико ауторитативно и од свих прихватано без
зазора, да чак нико ни од тадашњих јеретиканије одступао од њега и никоме
није ни падало на памет да га одбаци или посумња у његову истинитост. Сумње
у Антихристов долазак се јављају тек сада. Није ли то посебан предзнак његовог
блиског доласка. И не спремају ли се те "сумњалице" да га, свесно или
несвесно, приме и поклоне му се ?
Учење о Антихристу подробно се и јасно излаже у књизи пророка Данила
(7,11, и 12. глава), у Еванђељима (Мт. 24; Мк. 13, Лк. 17 и 21; Јн. 5,43), у Првој
саборној посланици светога Јована (2,18 и 4,3), у Другој посланици светога
Апостола Павла Солуњанима (2,1-12), и у Откривењу (12, 13, 17 и 20, глава). У
тим свештеним књигама указује се да ће се Антихрист појавити непосредно уочи
Христовог Другог Доласка и краја света и да ће настојати да одвуче хришћане од
Христа и поведе их за собом прелешћу и лажним чудима, издајући се за Христа,
а да ће потом, начинивши се светским владарем и узевши у своје руке власт над
човечанством, почети страшно гоњење хришћана и свих који су сачували
верност Христу Спаситељу. Његову владавину окончаће тек Други Долазак
Христа Спаситеља Који ће поразити Антихриста, убивши га духом уста Својих (2.
Сол. 2,8).

Јасну карактеристику Антихриста даје Свети Апостол Павле у Другој
посланици Солуњанима (2,3-10). Он каже да ће Антихрист бити човек безакоња,
син погибли који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или
светиња. То ће бити гордељивац преиспуњен ђаволском злобом и
преузношењем, такав нескривени и бестидни безочник, да ће сам сести у храм
Божји као Бог, тврдећи за себе да је Бог. Он ће бити опсенар, упознат са
сваковрсним магијама и волшебством, па ће творити лажна чудеса и знамења
како би поробио уобразиљу људи и привукао их на своју страну. Вредно је
помена и то да, дајући такву Антихристову карактеристику, Свети Апостол Павле
вели Солуњанима: Зар не памтите да сам ово казивао још кад сам био код вас ?
То показује да је учење о Антихристу, скупа са осталим важним догматима
хришћанства, улазило у састав првобитне апостолске благовести и да је на тај
начин чинило обавезан предмет првобитног хришћанског веровања. Никако се
то није сматрало неважним, како данас мисле многи модернисти, међу којима
има чак и духовних лица, којима смета и најмањи помен Антихриста и који су
готови да га сматрају безмало предрасудом или плодом превише живахне
уобразиље.
желећи да истакне гневљивост и суровост Антихристову, Господ га, како
видимо из Откривања, представља у виђењу Светог Јована у облику звери која
излази из мора или из бездана (гл. 13. и 17,). Под тим "морем" тумачи
подразумевају "море житејско", односно- као море немирни род људски, а под
"безданом"- бездан грехова људских. Дакле, Антихрист ће се појавити као пород
људске греховности и у том смислу биће "син греха".
Важна и драгоцена сведочанства о Антихристовој личности даје нам и
Свештено Предање у међусобно сагласним повестима Светих Отаца. Они тако,
пре свега, наглашавају да ће Антихрист бити не оваплоћени сатана, него човек
који се свецело предао дејству сатанином. Сатана ће му дати силу своју,
престо свој и велику власт (Откр. 13,2) и он ће постати оруђе сатанино, те ће
зато његова сила и власт бити изузетно велики и преиспуњени злом у
највећојмогућој мери. Тако свети Јован Златоусти пита: "Ко ће он бити?" И
одговара : "Зар сатана? Не, него неки човек који ће примити сву његову силу"
(Трећа омилија на Другу посланицу Солуњанима). У свом "Тачном изложењу
вере православне" преподобни Јован Дамаскин вели: "Неће сам ђаво постати
човек, но ће се родити човек из блуда и примиће свако дејство сатанско. А Бог,
провидевши будуће развраћање Његове воље, допустиће ђаволу да се усели у
њега" (Књига 4, глава 26). Свети Иполит Римски предаје у старини
распрострањено мошљење по којем ће Антихрист бити јудејског порекла из
племена Данова. Свети Иринеј говори да ће Антихрист бити "возглављење свега
нечасног и сваког лукавства.. богоодступништва, неправда, лажипророштво и
обмана.. Он ће у себи возглавити сву ђавољу заблуду и свебогоодступништво"
(Против јереси, књига 5, гл. 25. и 29). Веома је важно да Свети Оци указују на
то да многима неће бити лако да препознају Антихриста зато што ће он на
почетку скривати своју ђаволску суштину, а показаће се као човек врлински,
кротак, човекољубив, лукаво ће творити многа лажна добра, како би се
представио као доброчинитељ човечанства и тиме ће преварити, ако буде
могуће, и изабране (Мт. 24,24). "Прво, као човек учен и мудар- каже св. Кирил
Јерусалимски- он ће притворно показати скромност, целомудрије и
човекољубље, а, обманувши Јудеје као очекивани христос знамењима и
чудесима која ће лажно творити уз помоћ волшебничке преласти, завршиће
сваковрсним беславним и безаконим злоделима и тако ће превазићи све

пређашње неправедне и нечастиве људе, имајући срце крвожедно, сурово,
немилосрдно и преиспуњено сваким лукавством" (Петнаеста поука оглашенима).
Тако и свети Иполит Римски каже да ће Антихрист у почетку бити "кротак, тих,
мио, ништељубив, те ће га, видећи такве његове добродетељи, људи поставит за
свог цара говорећи како ће се тешко наћи тако добар човек у роду људском.
Јевреји ће се понадати да ће он обновити њихово царство. А после тога он ће се
узнети срцем и постати суров, немилостив и нечовечан".
Најстрашније је управо то што већина људи отпочетка неће препознати
Антихриста те ће му се поклонити. Због чега ће бит тако? То објашњава Свети
Павле:.. зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог
послати силу обмане да верују лажи (2. Сол. 2,10-11 ).
Пашће у ту заблуду и поклониће се Антихристу они који изгубе у своме
срцу чуло истине, чије се срце разврати и успротиви свему што не повлађује
његовим страсним жељама и греховном укусу.
И поклониће му се сви који живе на земљи чија имена нису наоисан у
Јагњетовој књизи живота (Откр. 13,8). Поклониће се звери, говорећи : Ко је као
звер? Ко може са њом ратовати ? (Откр. 13,4).
Зато за православнога хришћанина,којиверује у богооткривеност Светога
Предања и Писма и признаје их, нема и не може бити икакве сумње у то да ће
Антихрист доћи- да ће доћи светски погубни владар и тиранин, чије ће све силе,
способности, мисли и дела бити надахнута злом без обзира на спољашњу
благовидност, и усмерене на искорењинање истинскога добра и сејање зла. Са
сатанском гордошћу он ће се преузносити изнад Бога, одбацујући и затирући
сваку религију, а особито хришћанство, газиће и уништавати сваку светињу и
како божанске тако и људске законе.
Важан предзнак скорога Антихристовога доласке биће, по речима Светог
Апостола Павла, узимање онога што га задржава и онога који сад задржава
(2. Сол. 2,6-7). Свети Оци су под "оним што задржава" разумевали ромејску
империју, а под оним "који задржава (држи)"- ромејске цареве. У ширем смислу,
под тиме се подразумевао законски државни поредак на земљи и његови
представници- законити господари, ако они који обуздавају на земљи пројаву
зла. Велики Оци и угодници Божји наше Руске Цркве схватали су под тиме руску
царевину и руске господаре, као законите правопрејемнике римске, а потом и
византијске царевине. ("Москва- Трећи Рим"). Ако се примети да је Русија, након
пада Византије, остала као једина моћна држава која је представљала прави
бедем једине истините православне вере на земљи, а да су руски господари
били- једини покровитељи и заштитници Православне Цркве у целом свету,
такво се тумачење чини потпуно разумним и природним.
Управо тако мислио је и велики праведник, молитвеник и чудотворац
нашег времена, присно-памјатни протојереј отац Јован Кронштатски, чијих се
125 година од рођења навршава 19. октобра ове године. Мноштво надахнутих,
пламених његових проповеди, нарочито из последњих година живота, посвећено
је теми одступништва, које се пред праведником откривено савршавало код нас
у Русији, која срља у бездан безбожја и злочешћа. Он није говорио да се "не
дешава ништа посебно", чега је, тобоже, "било и пре", како неки кажу чак и

сада, након свих ужаса који су погодили наши Отаџбину. Он је посвећено
упозоравао руски народ на казну Божју која му неминовно прети због богоодступништва, проричући ускоро затим и Антихристов долазак.
"Ми живимо у ужасним временима, последњим како се чини- говорио је у
проповеди од 13. фебруара 1907.- и, премда дан и час будућег Страшног Суда
никоме од жуди нису знани, виде се већ знаци његовога ближења, на које је
указивано у Еванђељу. Зато сви треба да су приоправни за свеопшти суд и
да живе у покајању, љубави и чинећи добра дела".. "Усрдно се подвизивајте,
браћо, ради свога спасења, како вас последњи дан не би затекао где
спавате !"
А ево где јасно говори о Антихристу и о томе кога треба разумевати под
"оним који задржава".
"Посредством државних личности Господ штити земна добра и особито
добро Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењима, јересима и расколима
да је смућују. И највећи зликовац светски, који ће се јавити у последње
време, Антихрист, неће моћи да се појави међу нама захваљујући
самодржавној власти, која задржава мрско безбожничко учење. Апостол
казује де се Антихрист неће појавит на земљи дотле, док буде постојала
самодржавна власт. Јер тајна безакоња већ дејствује, али неће се испунити
све док се не уклони онај који сада задржава . и тада ће се јавити безаконик
којега ће Господ Исус убити духом уста Својих (2. Сол. 2,7-8) ("Нове беседе,
изговорене 1902.", издате 1903. године, стр. 4 ). А у другој проповеди,
изговореној исте године, Отац Јован одлучан је : "Када се узме онај који
задржава (самодржац), доћи ће Антихрист"
Шта томе додати ?
Који има уши да чује, нека чује !
Не варајмо се да не живимо у страшно време и немојмо се безумно
предавати лакомислености, затварајући очи пред јасним знамењима која се
сваким даном све више умножавају и живо сведоче о томе да смо на прагу
вечности.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Знаци Времена

Лицемери ! Лице небеско умете распознавати,
А знаке времена не можете ? (Мт. 16,3)

Свако време, свака епоха у животу човечанства, одликује се нечим у
односу на остале.
Посматрајући ововековне догађаје, не можемо да не призанмо да је
најнајособенија одлика времена у којем живимо губљење страха Божјега, и, у
вези са тиме, оглушење већине савремених људи о глас Божји или савест.
Савремена епоха, више него иједна пре (при чему имамо у виду, разуме се,
превасходно хришћански период историје човечанства), може се назвати
безбожном и бесавесном. А сасвим природна последица тога су, сада толико
распрострањени, беспринципиелност, равнодушност према добру и злу,
неморал, егоизам, опортунизам, помама за материјалним благом уз потпуно
занемаривање духовнога, бестидни, готово отворени разврат и растући
криминал, а борити се са тиме постаје све теже.
И све то упркос ружичастим прогнозама и "предсказањима" која смо тако
често слушали на почетку овога столећа, по којима ће 20. век бити век
необичног процвата и свестраног прогреса човечанства, у коме неће бити ни
ратова ни сукоба, него ће за све наступити радосни живот, свеопште
благостање, готово рај на земљи.
Уместо обећаног мира за цео свет и обустављање ратова и сукобадогодила су се два, у историји још не запамћена, страшна, светска рата и крваве
револуције које су прогутале милионе жртава.
Све је то последица узнапредовалога греха.
Обично нам кажу : људи су, наводно, одувек грешили и греше, и у томе
што се збива нема ничега посебно новог.
Да! Греха је свагда било, у извесној мери он и јесте својствен људима, који
су од прародитеља наследили грехом повређену природу и зато "нема човека
који живи а да не греши", само је Један Бог без греха.

Али- греси су разни. Раније су, махом, људи грешили тајно, тако да нико
не зна, будући да је сваки грех на себе навлачио општу осуду, а они који су
сагрешили веома су се често потом искрено и свом душом кајали и исправљали,
коренито мењајући свој живот и настројење ка бољем. Покајање, уколико је
разуме се искрено о дубоко, кадро је да избрише све грехе о да исцели погубне
последице њихове препорађајући човека у нови живот. Знамо мноштво примера
у којима су велики грешници постајали велики праведници о светитељи.
Али не и данас ! Греха се сада готово и не стиди и нико га не осуђује, а
користе се лукаво чак и Христове речи не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),
као да грех сам по себи и не заслужује осуду. Људи греше јавно- безочно,
бестидно, не мислећи о покајању, него, напротив, на сваки се начин правдају и
цинично присвајају себи некакво право на грех.

Сама свест о греху међу савременим људима, сем у ретким изузецима, не
постоји: грех је постао нешто обично што бише не подлеже друштвеној осуди
нити осуди савести.
Онима који нас уверавају да у наше време нема ничега посебно новог,
одговорићемо питањем:
Када је то раније, па још у хришћанској епоси, било огромне и моћне
државе која се распростирла на шестину света, а чији су се владари у својој
делатниости руководили богоборном идеологијом и који су за један од
најважнијих својих циљева поставили ширење атеизма, односно безбожја ?
Где
су
и
када
представници
државне
власти
проглашавали
"противбожански фронт" иврбовали чланове за "Атеистички савез"?
Где је и када још, након коначне победе хришћанства над мрачњаштвом
незнабоштва, било таквог махнитог, љутог гоњења истините вере и Цркве
Христове, када се зацарио такав ужасан терор и проливала невина крв милиона
људи ?
Све су то хваљена "достигнућа" "прогресивнога" 20. века !
Где се и када у хришћанским земљама дозвољавао такав бестидни и скоро
отворени разврат, таква готово потпуна обнаженост свега што је повезано са
плотским грехом и морална распуштеност?
Где су и када раније у државној власти легализовали масовно убиство
нерођене деце, као хир њихових развраћених родитеља који не желе да
нормално, по закону природе, рађају, одгајају и васпитавају децу коју су зачели
и да тако понесу сву законску и моралну одговорност за њихово зачеће ?

Где се и када у хришћанском човечанству признавало морално изопаченим
наказама право на содомски грех- онај грех за који Сам Бог тако строго казнио
древне градове Содому и Гомору, пославши на њих сумпорну огњену кишу, како
би огњем спалио ту гнусну нечистоту, тај мрски против-природну грех ?
Где је и када у прошлости виђено да се људи не само не стиде тих
плотских грехова, него их дословно и на улицу износе, бестидно се показујући и
чак агитујући међу другима ?
И све је то- "прогрес" хваљенога 20. Века !
Али најстрашније је то, да је та морална дегенерација ушла и у религиозни
живот. У религијама Запада, које су давно отпале од истините вере и Цркве, ово
и није тако необично, мада не може да не привуче нашу нарочиту пажњу
чињеница да је тај небивали морални суноврат започео управо у наше време.
Двојица последњих папа и Други ватикански концил су до темеља уздрмали
монолитност римокатолицизма, а протестанти су чак дошли дотле да одричу
многе основне догмате хришћанске вере и сасвим су готови да се слију са оним

светом који у злу лежи и у којему је сва похота плоти, похота очију и гордост
живљења (1. Јн. 2,16).
Уистину је поразно за нас и страшно за све истинске верујуће то што су
непријатељи ушли и у саму нашу Православну Цркву и што настоје, авај- не без
успеха, да је разоре изнутра. Разуме са, ми верујемо да њој, по обећању Самога
Христа Спаситеља врата адова неће одолети (Мт. 16,18) и да ће је бити до
свршетка века (Мт. 28,20), али коликим слабим душама прети смртна опасност
да изгубе веру и да заувек погину! Зар је без разлога Христос Спаситељ назвао
Своје истинске следбенике малим стадом (Лк. 12,32), рекавши при томе да ће,
када поново дође на земљу, једва наћи веру на земљи (Лк. 18,8).
У Православној Цркви се, што је последњих година постало посебно јасно,
отпочетка 20. века види стремљење реформација у чисто протеста-нтском
духу, са у суштини једним циљем- да се озакони безакоње.
Слобода и морална распуштеност које, под утицајем расцрквљеног
друштва, све више улазе у моду показале су се превише саблажњивим.
И ето где се под лукавим изговором : "враћања Цркве апостолским
временима", јавило стремљење не само да се одбаци као "преживела" и
"неодговарајућа духу времена" сва црквена дисциплина, коју су богомудро
устројавали стубови наше Цркве- Свети Оци- током векова, него и да се много
тога преради, за љубав лењости и раслабљенога моралног живота. Постигнут је
договор чак и о наводној неопходности да се редигује текст Свештенога Писма, у
сагласнисти са људским развраћеним укусом и ради повлађивања страстима.
Ти су покушаји одавно започели, а конкретизовали су се коначно, у
стварању такозване "живе цркве", а затим и "обновљенства" код нас у Русији у
годинама свеопштег расула у време револуције. Али тада је духом још крепки
верујући руски народ одлучно одбацио "живоцрквенике" и "обновљенце" и сав
је тај душегубни подухват скандалозно пропао без обзира на моћну подршку
безбожне совјетске власти заинтересоване за пропаст Цркве.
Као замена "живоцрквеницима" и "обновљенцима" дошло је "сергијанство",
које се сместа отворено ставило у службу богоборне власти. Поступно се и оно
( а зар је могло бити другачије при таквом зближавању са богоборцима! )
оформило у одступништво од истинскога Православља кроз сливање своје
идеологије са идеологијом овога света који у злу лежи и кроз признавање
атеизму права на постојање.
О томе лепо сведоче изјаве његовога руководства и сама чињеница
њиховога ступања у "Светски савет цркава".
Овај се покрет брзо раширио и по другим црквама православнога Истока,
почев од Константинопољске Патријаршије која је 1923. Офици-јелно признала
"живу цркву" у Русији за закониту.

Године 1923. Константинопољски патријарх Мелентије сазвао је
"Свеправославни сабор" на којем су предложене биле следеће реформе
постојећих правила и установа Православне Цркве :
1. жењени епископат,
2. Другобрачност свештенослужитеља,
3. Нови календар,
4. Скраћивање богослужења,
5. Укидање постова и монаштва,
6. Упрошћавање свештеничке одеће, односно дозвола свештенству да носи
светску одећу и светски да живи.
Тада су ове "реформе" изазвеле много протеста и приговора, међу њима и
од стране осталих источних патријарха, који су изјавили да је за спровођење
таквих "реформи" неопходан Васељенски сабор који има ауторитет највише
црквене власти.
Током времена, слична настојање и тенденције не само да нису нестале,
негу су чак и више утврђивале у разним помесним православним црквама и сада
њихови заговорници енергично пропагирају да се ради њиховога остварења
сазове "Осми васељенски сабор".
Знајући савремену настројеност многих црквених "вођа" и њихову
упорност у спровођењу рушилачких планова, јасно можемо замислити шта ће
представљати "Осми васељенски сабор"! Још не сачекавши званичне одлуке,
многи су већ спровели у живот неке од тих "реформи", савршено игноришући
црквена правила. Али, разуме се, савест код неких ипак не мирује и зато они
настоје да безакоња која чине- "озаконе".
Ето и разлога због кога ти лукави људи- који имају изглед побожности а
силе њене су се одрекли- настоје да се сазове "Осми весељенски сабор". Они су
уверену да ће таквих какви су они на сабору бити већина, па ће "већином
гласова" спровести све што им се хоће, што значи да ће потпуно званично, са
свим привидом законитости, формално озаконити безакоње.
Али да ли ће такав "Васељенски сабор" уистину бити ауторитативан за све
и непорецивим гласом Духа Светога ("изволи се Духу Светоме " нама.."), као код
пређашњих, од целе наше Цркве признатих, седам Васељенских сабора ?
Јасно је да неће !
Сви претходни Васељенски сабори доносили су своје одлуке потврђујући
све оно што је установљено на претходним Саборима, а овај ће, како се већ сада
може видети, себи поставати као главни задатак да одбаци целокупно
претходно црквено устројство и све што је раније установљено. Зато то неће
бити "Осми васељенски сабор", него "Други разбојнички сабор", налик ономе из
449. године у Ефесу, који је у историју ушао са именом "разбојнички".
Коме је потребан такав "сабор"?
Разуме се, само непријатељима Цркве, јавним и тајним.

Сва истинска чеда Цркве Христове неће га признати као законити сабор и
неће прихватити његове одлуке, из њега ће произићи само наве поделе и
расколи, што је и потребно непријатељима Цркве који припремају Антихристов
тријумф.
Прву пробу већ су начинили у виду самовољног и дрског увоћења новог
календара од стране неких цркава, што је свугде изазвало само непријатељство
и поделе међу верницима, као, на пример, у Грчкој, где је народ разбијен на две
групе- "старокалендарце" и "новокалендарце".
Све су то- знаци времена!
А ми смо позвани да "служимо", како је учио велики отац Православља
светитељ Атанасије Александријски, "не времену, но Богу".
Бојте се тога лукавства и бежите од њега, сва верна чеда Свете Цркве !

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Уочи Антихристова доласка

Знаш знаке антихристова доласка:
Али немој да их држиш само за себе,
Него их свакоме штедро саопштавај.
(Св. Кирил, Архиепископ Јерусалимски)

Ближи се велик и радосни празник Рождества Христова. Многи Руси и
уопште православни људи који живе у расејању одавно се боре за то да се код
нас уведе нови календар и са се тако овај празник слави заједно са
Американцима и свим инословнима који у својој цркви користе нови календар,
како се не бисмо раздвајали од њих.
Али они не знају, или, тачније, не желе да знају, да савремени људи на
Западу више немају Рождество Христово сем у малим изузецима. Божић је
замењен некаквим "зимским пра-зником" у којем нема чак ни помена од Христа
Спаситеља него је главни лик живахни румени старчић седе браде који весело
дели деци дарове и чије се фигуре и представе свугде могу видети у време овога
"празника". Велики дани припреме за превелики догађај јављања у свету
Оваплоћенога Сина Божјега претворени су сада у дане бучног "бизниса"- када
милиони користе прилику да се обогате.. А о Христу Спаситељу ту нико више и
не мисли ! Пресвето Име Његово нико и не помиње!
Како се то догодило?

То је, разуке се, велико "постигнуће" слугу Антихриста који долази и који
ће настојати да људима замени Христа Спаситеља, да дође на Његово место.
Далеко смо ми од дрскости да предсказујемо тачан рок појаве Антихриста,
јер Слово Божје, устима Самога Господа Исуса Христа, јасно сведочи о томе да
то нико од људи не може знати. А о дану томе и о часу нико не зна; ни ангели
небески, до Отац мој сам (Мт. 24,36)- то је рекао Господ говорећи о Свом Другом
Доласку и крају овога света, уочи чега и треба да се појави Антихрист.
Али Господ је истовремено указао и на мноштво знакова близине Свога
Другог Доласка и краја света, завршивши следећим светом: А од смокве научите
поуку: када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако
и ви кад видите све ово, знајте да је близу, пред вратима (Мт. 25,32-33).
Исто тако и у апостолским посланицама имамо мноштво указивања на то
којим ше се знацима карактерисати епоха појаве Антихриста и какав ће он сам
бити (види, на пример, 2. Пет. 2 и 3, 1.Јн. 2 и 4, 2. Тим. 3,1-14 и, посебно, 1.
Сол. 4,16-18; 5,1-11 И 2. Сол. 2 ).
А велики Отац Цркве свети Кирил, Архиепископ јерусалимски, у својим
предрагоценим и дубокомисленим Поукама за оглашене непосре-дно и одлучно
саветује хришћане : "Знаш знаке антихристова доласка; али немој да их држиш
само за себе, него их свакоме штедро саопштавај" (Поука петнаеста).
Ето, на основу свега горе реченог ми имамо не само право него и свештени
обавезу да у ономе што се догађа у свету видимо испуњење свега онога што су
прорекли Слово Божје исвети Оци Цркве о Антихристу и о последњим
временима, братски одвраћајућа све верујуће од лакомислености и
равнодушности према нескривеним знацима времена.
А тих све бројнијих уистину страшних знакова времена толико се
нагомилало, да чак и они који су нас још недавно осуђивали због тога што
превише пишемо о Антихристу, сада почињу да прозиру и да признају да смо
били у праву када смо дизали на узбуну док је већина пребивала у некаквој
апатији, уопште не примећујући куда иде савремени свет.
Зар је икада у прошлости било таквога времена којему би толико
одговарао назив "последња времена"?
У последње дане- обратимо пажњу на то шта свети Апостол
наглашава као одлику управо "последњих дана"- наступиће тешка
времена. Јер људи ће бити самољубиви, хвалисави, гордељиви,
хулници,
непослушни
родитељима,
неблагодарни,
непобожни,
безосећајни,
непомирљиви,
клеветници,
неуздржљиви,
сурови,
недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви
него богољубиви, који имају побожност а силе љезине су се одрекли. (2.
Тим. 3,1-5).
Данас у свету особито господствују гордост и самољубље као никада
пре, а управо је то, по учењу светих отаца-подвижника, корен и почетак свих
осталих страсти, свега онога што је Свети Апостол побројао.

Све ове особине биле су својствене нашем руском животу уочи револуције,
што ји и довело до тријумфа бољшевизма, а који је коначно разуздао све те
страсти, залио крвљу целу руску земљу и донео руском народу нечувена
страдања.
На нашу велику несрећу, много тога, без обзира на већ преживљене
страхоте, ни до данас није искорењено.
***
У томе је главни узрок свих наших унутрашњих смутњи и подела, свих
распри, свађа и међусобних непријатељстава, уместо очекиванога, рекло би се,
братскога сагласја, једнодушности, хришћанске љубави и узајамне помоћи.
Зацарили су се гордост и самољубље, сви би да владају, а нико неће смирено да
слуша и потчињава се.
Исту такву жалосну слику срећемо и на Западу, где коначно копне
последњи остаци хришћанства, где самољубље, среброљубље, гордост и
преузношење дрско подижу главу, где се, као и у предреволуционарној Русији,
губи свако поштовање према родитељима и старијима, где разврат, прељуба и
безочност иду до крајњих граница, где јавно преовлађује бешчашће а
благочешће је лицемерно и малаксало.
Ето таква је слика савременога живота и то већ наводи на мисао о
наступању "последњих дана"!
Сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени.. А зли људи
и опсенари напредоваће од зла на горе, доводећИ и друге и себе у
заблуду
(1 Тим. 3, 12-13).
Таквога гоњења на оне који желе да живе истински благочестиво у Исусу
Христу, а и на само Хришћанство, још никада није било, осим у прва три века
Свете Цркве. Тада је оно ипак било нешто сасвим ново и непозна-то човечанству
погруженом у yами незнабоштва, а сада хришћанство гоне одступници који га
савршено познају и свесне су слуге Антихриста који долази. Може се без
околишања рећи да данас у свету благују само "зли људи" и "опсенари", који су
у своје руке узели све, укључујући и државну власт, и који строго по своме
личном егоистичном нахођењу располажу свим земним благом. Часни људи
страдају, а моћници и протуве благују.
И то је знак наступања антихристове епохе !
Но за наше време карактеристична је у "сила обмане"- о чему пише Свети
Апостол Павле у својој Другој посланици Солуњанима- када људи поверују
лажи (2. Сол. 2,11). Истина и лаж у наше ће се време тако помешати, да ће и
најразумнијем човеку неки пут бити тешко да разабере где је истина а где лаж.
Лаж се тако дрско издаје за истину да се многи предају тој опсени и одвраћају
се од истине. А разобличити ту лаж, која се ради свога утврђивања вешто
користи свим средстввима овога света која јој на потпуном располагањуукључујући и огромна новчана средства и друштвену власт, бива веома тешко.

А то је тако особито зато што ће, како је упозоравао и Апостол и што ми
видимо да се испуњава, доћи време када здраве науке неће подноситит, него ће
по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима.
И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4,3-4).
Колико се сада намножило свакојаких самозваних учитеља који уистину
"чешу по ушима", колико ли само секти и политичких партија најразличитијих
усмерења. Дословно главу може изгубити онај ко нема чврста, истински
хришћанска начела и кога љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском
и лукавством ради довођења у заблуду (Ефес. 4,14). Како је лако преварити се у
прашуми свих тих подмуклих лажи и одлутати са правога пута истинског
хришћанког живота !
А сви ти сејачи лажи су свесне или несвесне слуге Антихриста, које му
служе или из убеђења или просто из глупости, припремајући његов краткотрајни тријумф на земљи, која на наше очи постаје његова очевина.
Упркос нас они свим доступним средствима нападају, киптећи мржњом на
анс због тога што разобличанамо и њих и њиховога господара коме они тако
верно служе, а упозоравамо све истински верујуће на њихове подвале.
"Зато пази на себе, човече- поучава нас велики отац Цркве свети
Кирил, Архиепископ јерусалимски- и чувај душу своју. Црква ти сведочи
пред Богом живим и унапред ти говори о Антихристу пре но што он дође.
Хоће ли то бито за или после твог живота, не знамо. Но за тебе је добро
да то знаш и да се пазиш" (Поука петнаеста).
Из многобројних светоотачких предсказања још из првих векова
хришћанства ми знамо да већина хришћана последњих времена неће препознати
Антихриста када дође, него ће му се својевољно поклонити као своме духовном
вођи и господару. Он ће се у почетку показати као највећи ревнитељ и
покровитељ свакога добра, па чак и хришћанства, али само без Христа, и многи
који ревнују за канонско устројство Цркве и за црквену дисциплину, а особито
за послушност и потчињавање црквеним властима, изгледаће као строги
канониста који строго кажњава све који не буду хтелеи да му се потчине и
поштују га, ослањајући се на слово црквених канона.
Ето зашто се ми, следећи поуку светох Кирила, тако често враћамо на тему
о Антихристу- која је најактуелнија у наше време.
Нама ће се, може бити, веома брзо поставити кључно питање: са коме
смо- са Христом или са Антихристом. И многи ће се тада саблазнити и поћи
за Антихристом, обмањујући и себе и друге.
Ево чега нам се ваља и од чега нека нас сачува Свемилостиви
Господ !
А то се може догодити веома лако и неприметно, уколико се будемо
лакомислено и небрижно односили према свему што се данас догађа у свету и
ако будемо и себе и друге уљуљкивали како нема ничега посебног, него све тече
природно.

Ето зашто је сада свима нама неопходно да имамо на уму поуку нашега
Господа и Спаситеља о непрестаној духовној будности:
Бдите и молите се да не паднете у напаст ! (Мт. 26,41).
Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи
(Мт. 26,41)
А што вама говорим, свима говорим: стражите ! (Мк. 13, 37).

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Дух Антихристов
и његове претече

Учење о Антихристу улазило је у првобитну апостолску благовест, како се
види из друге главе Друге посланице Светога Апостола Павла Солуња-нима.
Након што је у трећем и четвртом стиху навео Антихристове особине, Св,
Апостол даље пише Солуњанима : Не памтите ли да сам вам ово кази-вао
још кад сам био код вас? (пети стих). Не може се не сматрати веома значајним
то што свети Апостол Павле током свога кратког боравка у Солу-ну не само да
није ћутке прешао преко учења о Антихристу, као преко нече-га од мањег
значаја, него је нашао за важно да га подробно изложи. У овој својој посланици
он само понавља оно што им је раније усмено изложио.
Због чега је толико важно познавати то учење ?
Због тога што, како нас опомињу Свети Оци, ко пренебрегне то учење,
сматрајући га неважнимза хришћанство, неће препозанти Антихриста и
поклониће му се.
Да, могуће је. Ево како о томе говори епископ Игњатије Брјанчањинив који
је сабрао на једно место све шта су о Антихристу рекли стари Свети Оци:
"Антихрист ће се назвати проповедником и обновитељем истинског
богопознања- они који не разумеју хришћанство видеће у њему предста-вника и
поборника истинске религије и присајединиће му се. Антихрист ће се
представљати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином: као
таквогапризанће га и покорити му се због узвишене доброде-тељности
они који палу људску природу признају за праву.. Антихрист ће човечанству
понудити највеће земно благостање, почасти, богатство, раскош. Плотске
насладе- искетељи земног примиће Антихриста и назваће га својим
господарем. Приказаће Антихрист пред човечанством невиђена чуда, слична
онима из бесрамних позоришних представа.. изазиваће страх чудесима својим,
повлађујућИ плотском мудровању и сујеверју и доводиће у недоумицу човекову
ученост: сви људи, којио се руководе светлошћу своје пале природе и
који су се одвикли од тога да их води Божја светлост, покориће се

прелеснику" (4 том, стр. 297 ). Антихриста ће са усхићењем примити
одступници од хришћанства, али највеће пажње и плача достојно је, како
примећују Свети Оци, то што ће и сами изабраници бити двоје-душни у вези са
Антихристовом личношћу- толико ће вешто он умети да сакрије од туђих очију
сатанско зло које се у њему угнездило.
"Противници Антихристови сматраће се непријатељима друштвене
добрбити и поретка, подвргнуће се сакривеном и отвореном гоњењу, мучењу и
казнама. Сви који одбију да се поклоне Антихристу, доспеће у веома тежак
положај: њихон мали број показаће се ништавним пред целим
човечанством и до њиховога мишљења савршено нико неће држатиопшти презир, мржња, клевета, тлачење и насилна смрт постаће њихов
удео" (исто).
Благочестиви читаоче, не налазиш ли да ова слика у извесној мери
наликује ономе што се данас догађа у свету?
Да! Али где је Антихрист ? Зар је већ стигао ?
Самога Антихриста ми још не видимо, али дух његов јавља се и почиње
да господари светом. Многобројне претече Антихристве са огромном
енергијом припремају његов долазак, његов тријумф и заца-рење над
човечанством. Да би хришћански део човечанства прихватио Антихриста,
потребне су, разуме се, веома дуготрајне и брижљиве припре-ме. Оне се са
растућим интензитетом спроведе све од апостолских времена. Тако је још Свети
Апостом Јован Богослов писао у својој Првој саборној посланици : Сваки дух
који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, то је дух
Антихриста за кога сте чули да долази и сада је већ у свету (4,3). Ко је
лажљивац, ако не онај који пориче да је Исус- Христос? Тај је антихрист који
одриче Оца и Сина" (2,22) И коначно: чусте да Антихрист долази и сада су се
појавили многи антихристи (2,18). Учени тумач Светога Писме епископ
Михаил примећује да у грчкомизворнику име "Антихрист" стоји са одређеним
чланом, који издваја то име као име познате и одређене личности, док други
"Аантихрист" не стоје са одређеним чланом, те се, као "многи", разликују од
њега. Ови "многи антихристи" тек су претече онога Антихриста који ће се
појавити уочи Другог Доласка Христова и краја света; они су попут "предобраза"
(сенки) свога- конкретног долазећег Антихриста. Они су носиоци духа
антихристовог и њихов задатак је да припреме услове за његов долазак у свет.
Управо ове "претече" Антихристове и руководе оним светским процесом
који је свети Апостол Павле назвао отпадништвом (2. Сол. 2,3). Суштина овога
процеса је у све већем удаљавању хришћанскога човеча-нства од изворног,
неисквареног еванђељског учења и у замени еванђел-ских завета другим
идеалима. Погубност тих идеала које човечанству нуде "претече" Антихристове
састоје се у томе што се они неки пут чине прихва-тљивим за хришћане,
сагласним са Хришћанством, а у ствари су му дубоко противни, будући да
повлађују људским страстима и похотама и утврђују човекову природу у њеној
палости.
Може ли се тај процес отпадништва препознати у историји и у
животу ?

И може и треба ! Потребно је стога да човек заштити и себе и блишње,
како не би био увучен у овај процес, и како не би био заражен духом
антихристовим који је све присутнији у свету.
\аво, разуме се, није могао да се помири са појавом хришћанства у свету и
зато видимо где "дух антихристов" дејствује у хришћанском чове-чанству још од
апостолских времена. Прве претече Антихриста били су Симон маг, николаити и
други са којима су морали да се боре Свети Апостоли. Потом "гностици" и гомиле
сваковрсних јеретика, са којима су се током векова борили Свети Оци и учитељи
Цркве. У првих десет векова хришћанске епохе дух изворне вере и благочешћа
још је био толико силан међу хришћанима да је сваки пут светковао блиставу
победу над "духом антихриста" и Црква Христова, без обзира на сва искушења
која су је сустизала, увек је торжествовала над својим непријатељима.
Али око средине 11. Века тај се дух толико осилио на Западу, да је успео
да од јединства са Васељенском Црквом отргне читаву половину хришћанскога
човечанства. Резултат тога била је појава папизма са његовим различитим
одступањима од истинског хришћанског учења о вери и благочешћу- са
новоизмишљеним догматима, исквареним моралом, индуленцијама, "светом
инквизицијом" и сличним изопачењима.
То је била прва велика победа коју су извојевале претече Антихристове.
За њом су убрзо следиле друге.
Да би потпуно искоренио хришћанство, исти тај дух Антихриста је током
средње века из крила папизма, који се отргао ид истинске право-славне вере,
изродио покрете који су већ потпуно противни хришћанству- ничим обуздано
слободоумље, хуманизам, који је самога човека поставио на место Божје, и,
коначно, атеизам односно потпуно безбожје. Ови пок-рети нису или без
великога утицаја на раскол који се током 16. Века догодио унутар саме папске
организације, добивши назив "протестанти-зам", и који је узео на себе да
наводно "реформише" Цркву, отишавши, у стварности, још даље на путу
отпадништва и одбацивши саму суштину Цркве.
Протестантизам је са своје стране почео све више да се распада на секте
од којих су многе данас отишле толико далеко од хришћанства, да су одбациле и
његове главне догмате, па чак и веру у Божанство Утемелитеља хришћанства,
Господа Исуса Христа. Тај непрестани процес ницања секти, веома фанатичних и
мрачних, ни данас се не обуставља. Веома је симпто-матично то како се дух
антихриста откривено пројаављује у свим тим сектама. Ако не све, а оно већина
њих много говори о Другом Доласку Христовом, чека га са великим
нестрпљењем и еуфоријом (на пример, адвентисти), али прећуткује претходни
Антихристов долазак или тврди да је Антихрист већ ту у личности.. римског
папе. Каректеристична је у том смислу и недавно одржана Еванстонска
конференција коју су организовали протестанти и секташи и која је проте-кла
под слоганом: "Христос је нада света". Веома много говорило се на тој
конференцији о Другом Доласку Христовом и о томе колико то добра обећава
човечанству на земљи (!?), али- ни речи о Антихристу ! Не наводи ли то
природно на помисао да протестанте и секташе њихове вође постепено
припремају нато да приме Антихриста, када се појави, ако Самога Христа ?

Истовремено, на Западу се појављује и упорно се пропагирају већ
отворено антихришћанска учења материјализма, социјализма, марксизма и
комунизма и све више распињу своје мреже друштвено-политичке организације
мрачног сатанизстичког култа. Дејствујући сасвим онако како ће дејствовати сам
Антихрист, "са адским лукавством и лицемерјем" (по речима епископа Игњатија),
главе тих организација, те истинске "лисице у срцу и вукови у души" ( како их је
назвао преп. Нил Мириточиви Атонски), поступно ће освајати у свету не само
друштвену и политичку, него и власт над верским животом људи, усмеравајући
све ка једном циљу- стварању повољних услова да човечанство прими
Антихриста и поклони му се као своме цару и богу.
Главну препреку на путу постизања тога циља представљала је
Православна Русија- једини моћни бедем истинске православне вере у светуса својим Господарем, државним заштитником и Покровитељем целе
Православне Цркве. Током више од два века претече Антихристове систематски
и упорно радиле су на томе да се од православне руске царевине начини
безбожни Савез Совјетских Социјалистичких Република. Када је то постигнуто,
окренули су уништењу саме Православне Цркве, делајући истовремено у два
смера: започевши са страшним и нечувеним прогонима који готово да су
превазилазили гоњења из првих векова хришћанства, и радећи на унутарњем
разарању уз помоћ "живе цркве" и обновљенства, и на стварању сваковрсних
либералних идејних новотарија у духу протесрантизма. Коначно, у већини
православхих држава остаци преживелих помесних цркава постали су жалосна
оруђа богоборне власти. Обилне плодове, ипак, дух антихриста покупио је и у
другим православхим црквама које су остале у слободи. Оне су силно заражене
идејним
либерализмом
и
модернизмом,
које
их
води
стапању
са
протестантизмом. Слава Богу, међу њима је и мали остатак оних које нису
преклониле колена пред све моћнијим духом антихриста ! Држи се још и наша
Руска Загранична Црква у којој су поклоници долазећег Антихриста узроковали
погубни раскол, а сада настоје и да је сасвим униште и збришу са лица земље,
користећи се притом свим могућим средствима и најважнијим међу њима клевето
и лажју, што је природно оружје оца лажи и клевете од искона- ђавола.
Стање је у свету невесело и имали бисмо разлога да паднемо и духом и
очајавамо, да не знамо да "тако је писано" у Слову Бижјем и да све то тако треба
да буде.
Шта нам је чинити и какви треба да смо ?
"Богом допуштено отпадништво- како нас поучава један од великих
учитеља духовнога живота наших дана, преосветљени Игњатије Брјанчањиновне покушавај да зауставиш немоћном руком својом. Уклони се, чувај се сам од
њега и то је са твоје стране довољно. Упознај дух времена, изучи га како
би, колико можеш, избегао његов утицај.. Отпадништво је од пре некога
времена почело да се шири брзо, слободно и отворено. Последице морају бити
ужасне. Нека буде воља Божја ! Може да се призна да се православна вера
ближи крају.. Једино посебна милост Божја може да заустави свепогубну
епидемију неморала и да је одложи на неко време, будући да треба да се испуни
све што је прорекли Свето Писмо.

Судећи по духу времена и неспокоју који влада, ваља претпоставити да ће
се здање Цркве, које се одавно потреса, срушити брзо и страшно. Нема никога
ко би то зауставио и томе се супротставио. Подршка се прима од стихија овога
света који је непријатељ Цркве и који ће само убрзати њен пад, а не да ће још и
да га заустави. Нема од кога да се очекује обнова хришћанства. Сасуди Светога
Духа коначно су пресушили свугде, па чак и у манастирима, тим скривницама
благочешћа и благодати.. Со обљутави.
У највишим пастирима Цркве остало је тек слабо, мрачно, збркано и
неправилно разумевање речи, које убија духовни живот у хришћанском друштву
и уништава хришћанство, које је дело, а не реч. Тешко је гледати коме су
поверене овце Христове, коме је дато да их води и спасава. Али то једопуштење Божје.. Милосрдно дуготрпљење Божје продужава и одлаже коначни
расплет ради малога остатка оних који се спасавају, док они који гњиле или
угњилише достижу пуноту трулости. Они који се спасавају треба да схвате
то и да користе време које им је дато за спасење.. Нека милосрдни Господ
саклони остатак оних који верују у Њега ! Но тај је остатак мали, а све ће
мањи бити.. Спасавај да спасш своју душу, речено је остатку хришћана
Духом Светим" (из 4. Тома и Отачника).
Од времена када је епископ Игњатије ово писао, стање у свету се није
поправило него се само погоршало. "Будућ да ће Антохристово главно дело бити
да одвуче све од Христа- говори други велики духоносни наставник нашега
времена епископ Теофан Затворник- он се неће јавити док буде деловала царска
власт. Она му неће дати да се осили и ометаће га да дејствује. Управо то је оно
што задржава (2. Сол. 2,7). А када царска власт падне и народи свугде
заведу самоуправу (републуке, демократије), тада ће Антихрист моћи
слободно да дела. Сатани неће бити тешко да нађе гласове који ће се одрећи
Христа како је показало искуство из француске револуције. Нико неће имати
власт да каже: "Вето". И тако, када се свугде заведе такав поредак, који
одговара остварењу Антихристових стремљења, тада ће се Антихрист и
појавити" (тумачење Друге посланице св, Апостола Павла Солуњанима, главе
2-6, стр. 504).
Оно што је прорекао епископ Теофан испунило се: претече Антихристове
су учиниле своје- дух антихриста је свугде; свуда је установио такав поредак
какав је епископ описао. Сећајући се речи епископа Игњатија да ће : "Антихрст
бити логична, исправна, природна последица општег моралног и духовног
настројења човечанства (том 4), препуштамо читаоцима који пазе на живот око
себе да сами изведу закључке из овога што је речено, а са своје стране само
можемо да поновимо
Спасајај да спасет своју душу !

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Лакомисленост- или.. ?

Стражите, дакле, јер не знате
у који ће час доћи Господ ваш-

будите спремни, јер у који час не мислите
доћи ће Син ЧовечијиАко ли тај рђави слуга рече у срцу своме:
Неће мој господар још задуго доћиДоћи ће господар тога слуге у дан када се
не нада и у час када не мисли и расећи ће
га напола и даће му удео са лицемерима.
Онде ће бити плач и шкргут зуба.
(Мт. 24, 42-51)

Одавно већ позната је књига која је 1912. године издата на Атосу и која је
насловљена "Посмртна завештања преподобног Нила Мироточивог Атонског".
Она садрзж, осим духовних поука и опомена монаштву, пророчанства овог
великог подвижника о последњим временима, о светском зацарењу Антихриста и
о невољама које ће затим постићи свет. Сада смо добили руски превод
предсказања светогорског отселника, која се превасходно односе на 20 век, а
која до данас нису била преведена са грчког и стога су нам непозната. То су
поразна пророчанства која заправо само допуњују и развијају оно што смо и
раније знали. Ово је њихов дословни текст:
"Од око 1900. године, па до средине 20. Столећа, људи тога доба постаће
такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова
доласка, разум људи помражиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и
безакоње разрасти. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски,
захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују
мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни
Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће
нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни
који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и
предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и целомудрија, а
зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру,
а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба,
мужелоство, тајна дела, крађе и убиства.
И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и
распусности, људи ће се лишити благодати Светог Духа коју су добили на
Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.
Цркве Божије остаће без богобојазљивих и благоччестивих пастира и
тешко тада онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити
веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања.
Тада ће се они удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима
олакшање од душевних страдања, али свугде ће наилазити на препреке и
тегобе. И све ће то бити последица тога што ће Антихрист успети да господари
свима и да постане владар целе васељене и што ће творити чудеса и
невероватна знамења. Он ће уз то дати порочну мудрост несрећном човеку, тако
да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара
са једног краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и
просецаће морске дубине као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у

удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то - обмана
Антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако
усавршавати науку, да ће то људе скренути са пута и привести неверовању у
постојање Троипостаснога Бога.
Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао људскога рода, скратити дане ради
оних мало-бројних који се спасавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је
могуће, и изабране "тада ће се изненада појавити мач казне и убиће опсенара и
слуге његове."
Може ли још коме да не буде јасно да је у овом поразном пророчанству
пред нама јасна слика свега што се данас догађа у свету?
Неки потпуно узалудно и неосновано настоје да нас увере како је "увек
тако било" и да "ничег новог сада нема". Свакако, греха и безакоња свагда је
било, али никада још у историји хришћанског човечанства све то није
попримало тако уистину чудовишне размере као у наше време- људи су одувек
грешили, али никада још тако безочно, тако јавно и дрско, без ма каквог
наговештаја покајања, као данас.
Вредно је помена и то да је све о чему се говори у овоме пророчанству
попримило још веће размере у последњих пола века- откако се сурвала наша
православна Русија са "оним који задржава" као њеном главом и који је, по
речима наших духоносних светилника, епископа Теофана Затворника и светога
Јована Кронштатског, "задржавао безбожничко смућивање и мрско учење", не
дајући Антихристу да се појави.
Нема више никога ко би се његовом појављивању могао супротставити и
зато је сасвим природно очекивати његов долазак и зацарење у свету који је
сасвим погружен у сваковрсне грехе и безакоња. И не само да га сада нико не
спречава да дође, него напротив- многи су се посвећено укључили у посао око
припреме његовог скорог зацарења, укључујући, страшно је рећи- чак и неке
хришћанске свештенослужитеље, па и највише цркване јерархе, који су
сатрудници безбожника и јавних и тајних непријатеља нашег Господа и
Спаситеља. Они са њима преговарају, склапају различите компромисе и
саглашавају се и у овоме што се неретко граничи са издајом наше свете вере и
Цркве.
"Апостасија" или "отпадниство", о чему је прорицало Слово Божје у
личности Светог Апостола Павла (2. Сол. 2. глава), сада је у пуном замаху и
тешко ономе ко то не види или, што је вероватније, не жели да види, ко из
неопростиве лакомислености затвара очи на све што се догађа у свету и умирује
себе и друге како "ничега посебног сада нема", како је "све природно". Но, је ли
то тек лакомисленост? Не крије ли се иза тога још нешто, мисао о чему се сама
намеће када се слушају таква наивна уверавања? Антихрист и његове слуге
нипошто нису заинтересовани за то да се о његовом доласку и зацарењу
превише говори и разглашава: он ће доћи као велики доброчинитељ
човечанства и чак покровитељ вере и Цркве, очекујући свеопште признање и
свенародно поклоњење. А из светоотачких пропоштва ми знамо да ће
Антихриста да приме и да му се поклоне не само сасвим неверујући, него и они

које он обмане као наводно верујуће, па чак и хришћански свештенослижитељи,
укључујући ту и носиоце и највиших црквених чинова.
Је ли време појаве Антихриста већ дошло?
Ми то не тврдимо.
Само кажемо да се дух антихристов у свету већ јасно осећа, као да је
његово јављање већ близу, пред вратима, по речима Христа Спаситеља Који нам
је дао мноштво знакова близине краја.
А осим тога, што је најважније, ми желимо да све упозоримо на обману
тим духом антихристовим. Он већ и сада, у лику својих слугу које припремају
његов долазак, веома лукаво и вешто врбује своје присталице и следбенике,
мамећи их различитим привлачним паролама и саблазњивим обећањима. И
многи се већ хватају на његову удицу и у његове вешто разапете мреже".
Одбацивати мисли о доласку Антихристовом- у његовом је интересу И
веома је опасно. Онај ко то чини већ је напола у његовим рукама и јасно је да
ће му се поклонити кад дође, прибројавши се његовим верним слугама.
А шта ће бити са предсказањима о наводном предстојећем васкрсењу
Русије и тријумфу Православља у њој и у целом свету?
Сви бисмо ми, разуме се, веома желели да видимо нашу несрећну
Отаџбину Русију где васкрсава у нови живот и да ужчствујемо у тријумфу наше
свете вере- чему речи! Али такву неисказиву милост Божју ваља заслужити.
Иначе, тек тако, тога бити неће и надати му се, без икаквог основа- узалуд је.
Уз то, неопходно је знати да су сва предсказања увек релативна и да
уопште нису безусловна. И сам пророк Јона, по допуштењу Божијем,
предсказивао је погибао и пропаст великог града Ниниве, но то се пророчанство
није испунило. Нинива није била разрушена- Бог ју је поштедео због
свенародног покајања њених житеља, почев од самог цара.
Тако и ми треба да гледамо на савремена збивања у свету: мач казне већ
виси над светом, но блага десница Божја још га може уклонити, уколико у
свету буде тог "свеопштега моралног очишћења, свенародног дубоког
покајања и двига од незнабожачких настројања ка хришћанским", на
шта је- авај!- залуд својевремено позивао руски народ наш дивни пастирчудовторац, свети праведни Јован Кронштатски.
"Без покајања нема спасења"- то је света истина знана сваком правом
хришћанину и стога је више него наивно надати се да ће до спасења и
препорода Русије и целога света доћи без покајања.
У својим беседама из 1906 и 1907. године свето праведни Јован
Кронштатски је говорио дословно овако: "Како се види, убрзо ће доћи дан
Другог Доласка Христова- јер наступило је у Светом Писму предсказано

одступништво од вере" Шта да се даље очекује, уколико се продужи овакво
безверје, оваква морална исквареност, овакво безвлашће? Треба ли Христос
поново да дође на земљу, да се поново распне и умре за нас? Не! То би било
ругање Богу и гажење Његових Светих Закона. Он ће убрзо доћи, али да суди
свету и да свакоме да по делима" Може бити да ћемо убрзо зажути страшну
вест: "Ево, женик долази у поноћ и блажен је кога нађе где бди" "Ако у руском
народу не буде покајања, крај света је болизу".
Ето зашто сви ми треба сада да мислимо пре свега на покајање,
одложивши далеко на страну све друго- све сујетне бриге, планове и идеје.
Има ли пак у савременом свету таквог покајања, таквог свеопштег
обраћања Богу, које је једино кадро да уклони карајућу десницу Божју од у
бездан моралнога пада све дубље погуженог света?
Нема.
У околностима у којима данас живимо поменуто пророчанство преподобног
Нила Мироточивог није ништаа мање актуелно. За све нас једнако су
обавезујућа упозорења и опомене Христове о Његовом Другом доласку и о
безусловној неопходности нашега сталног припремања за то.
Бдите! - заповедио нам је Христос Спаситељ- јер у час у који не мислите
доћи ће Син Човечији (Мт. 24, 44).
Управо тако настројење јесте наш закон, уколико смо истински хришћани и
ако се нисмо продали слугама долазећег Антихриста.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Суштина и методи истинског
пастирства у наше време

Образ буди вернима- у речи, у живљењу,
у љубави, у духу, у вери, у чистоти
(1.Тим. 4,12)

На свету нема ничега што је изнад пастирског служења, јер је оно
посвећено највећем и најсветијем делу- делу спасења људских душа.
Спасењу од чега?
Од греха- од тог греховног устројства душе, са којим се након пада
наших родитеља рађа сваки човек- и од вечне пропасти у коју човека води
грех.
Стога пастирско служење себи поставља најузвишенији циљ- циљ са којим
се никакво друго дело на земљи не може упоредити. У својој посланици
Ефесцима (4,12-13) велики Апостол незнабожаца свети Павле истинско

пастирство одређује као усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела
Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божјега, у
човеку савршена, у меру раста пуноће Христове.
Главни залог успеха истинског пастирства исти свети Апостол Павле види у
личности самог пастира, који у борби са грехом, у том стремљењу ка
хришћанском савршенству, мора да буде пример за своје стадо. Образ буди
вернима- каже он пастиру- у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у
чистоти (1. Тим. 4,12). Сви напори да води своје стадо по путу хришћанског
савршенства биће бесплодни, ако они у њему самом не буду видели никакво
стремљење ка том узвишеном хришћанском идеалу, или ако им он, не дај Боже,
буде давао супротни, негативан пример- пример потпуне потчињености греху,
уместо примера борбе против њега.
Циљ хришћанског живота јесте борба са грехом ради достизања
хришћанског савршенства, те се суштина истинског пастирства и састоји у
сарадњи са људима на том делу, у пружању помоћи у тој борби, у духовном
руковођењу њоме, у указивању на правилне путеве те борбе и упозоравању на
лажне. Јасно је да за плодоносан успех у таквом руковођењу сам пастир треба
да буде добро упознат са методама ове спасоносне борбе, и то, пре свега, кроз
свој лични опит.
Шта се још захтева од пастира да би његово служење било успешно и
плодотворно ?
Одговор на ово питање добићемо ако филолошки размотримо сам појам
"пастир", онако како се он употребљава у Старозаветном и Новозаветном Светом
Писму. У Старом Завету наша реч "пастир" представљена је старојеврејском
речју "рое", која је партицип од "раа", што значи: "нагињати", "приклањаyи се",
и уопште "нагињати негде", "имати наклоност према нечему". Даља значења
"раа" јесу- "тежити негде", "тражити", "пажљиво пратити", "старати се", и то
посебно за стадо; отуда "рое"- пастир. У односу на људе глагол "раа" може да
значи: "управљати", "поучавати".
Ако сјединимо сва та значења, излази да је"пастир" присан човек, силно
посвећен својој пастви, онај који је пажљиво прати, стара се о њој, руководи и
управља њоме, и то тако да се у том руковођењу и управљању огледа његова
преданост и духовна наклоност према пастви.
Назив "пастир" није случајно позајмљен од делатности чувања оваца: он
указује на основно обележје пастирске службе, а то је да пастир посвећује
пажњу свакој овци у стаду понаособ.
Ево како силно у Старом Завету св. Пророк Језекиљ говори о суштини
пастирског служења, истичући управо ту црту индивидуалне бриге пастира за
сваку душу посебно:
Сине човечији- тако је сам Господ говорио св. Пророку Језекиљу- пророкуј
против пастира Израиљевих, пророкуј и реци тим пастирима: овако вели Господ
Господ: тешко пастирима Израиљевим који пасу сами себе ! Не треба ли стадо
да пасу пастири ? Претилину једите и вуном се одевате, кољете товно, стада не
пасете. Слабих не крепите и болесне не лечите, изгубљене не тражите, него
силом и жестином господарите над њима. И распршаше се немајући пастира и
расршавши се посташе храна свим зверима пољским. Овце моје лутају по свим
горама и по свим високим хумовима; И по свој земљи распршене су овце моје, и
нема никога да пита за њих, никога да их тражи. Зато, пастири, чујте реч
Господњу: Тако Ја био жив, говори Господ Господ, што стадо моје поста грабеж,
и овце моје посташе храна свим зверима пољским немајући пастира, и пастири
моји не траже стада мога, него пастири пасу сами себе, а стада мога не пасу;
зато пастири чујте реч Господњу; Овако вели Господ Господ: ево ме на те

пастире, и искаћу стадо своје из њихових руку, и нећу им дати више да пасу
стадо, и неће више пастири пасти сами себе, него ћу отети овце своје из уста
њихових и неће им бити храна (Језек. 34,2-10).
Како страшно звуче речи Божје које су упућене недостојним пастирима још
у Старом Завету !
А даље Сам Господ указује на ту суштину пастирског служења која се
састоји из бриге пастира за сваку душу појединачно:
Ја ћу пасти стадо своје, и ја ћу их одмарати, говори Господ Господ.
Тражићу изгубљену, и довешћу натраг одагнану, и рањену ћу завити иболесну
окрепити; а товну ћу и јаку потрти, пашћу их по правди (исто, 15-16).
У Новом Завету старојеврејској речи "рое" одговара грчка реч "пимин",
које се обично изводи од корена "по"- "хранити" и која је сродна речи "поу"стадо, од корена "по"- заштитити. Треба приметити да реч "поу" означава управо
стадо ситне стоке, која због слабости и незаштићености захтева нарочиту
пажњу, брижљиво старање око исхране и чувања. Класично место Новог Завета
где се употребљава управо та реч "пимин" јесте 10. Галва Еванђеља по Јовану у
којој је изложена прича Господа Исуса Христа о "добром пастиру". Пастир добри
своје овце зове по имену и овце иду за њим јер познају глас његов, он познаје
своје овце и овце познају њега (Јн. 10,1-15), он их их тако самопожртвовано
воли и брине о њима да је спреман и душу своју да положи за њих. Друго
познато место Новог Завета које говори о истинском пастирству јесте "прича о
изгубљеној овци" (Лк. 15,4-4), која истиче управо индивидуалну бригу пастира о
свакој овци појединачно: изгубивши једну, он оставља 99 оваца у пустињи и
одлази да тражи заблуделу све док је не нађе, а када је нађе узима је на плећа
своја и када стигне дому своме радује се њој више неголи свим осталим које се
нису изгубиле.
Из свега што је на темељу Светог Писма горе речено, јасно се види да
пастирско служење није само чисто-формално испуњавање одређених права и
обавеза које је Црква поверила једном човеку, да то није спољашње
извршавање низа дужности, да то није тек администра-тивни рад, него нешто
неупоредиво веће, нешто што је недостуно обичним природним снагама човека,
који није силом балгодати Божје освећен, и просвећен, који није утврђен за то
уистину натприродноо и натчовечанско дело.
У својим познатим лекцијама из Пастирског Богословља, Најблаженији
Митрополит Антоније, који је дао нови правац овој науци код нас, истиче управо
ту благодатну страну пастирског служења. Он вели да пастирска служба није
тек укупност одређених права и обавеза, што представља схватање које је
раније било прихваћено код нас, да то није гола администра-ција, у којој,
колико год то чудно звучало, многи и до данас виде идеал пастирског служе-ња,
него да она представља "јединствену, целовиту, унутарњу настројеност
изабранима Божјег, једну свеобухватајућу тежњу облагодаћеног људског духа".
Не "администрација", него "старање за душе" само прегорно ревносно
старање о спасењу душа стада- то је суштински моменат у пастирском служењу.
"Срце би ми се увек стегло- говорио је најблаженији Митрополит Антоније
1934. Године, у својој беседи на хиротонији сада почившег Архиепископа Јовама
(Максимовича)- када бих неког архијереја чуо да не воли да служИ и да није
молитвен, али да је зато одличан администратор. Таква администрација
архијереју није потребна. Ако пак он за свој први дуг буде сматрао молитву,
онда ће и администрација сама по себи бити устројена како ваља, и све ће око
њега постајати боље и боље".

Дакле, истинско пастирство није администрација, него нарочита "целовита,
унутарња настројеност облагодаћеног људског духа", која не зависи од личних,
чисто спољних способности, него од нарочитог благодатног дара који је он
(свештеник) добио у Светој Тајни свештенства. Управо о томе благодатном дару
као о пресудном чиниоцу у делу пастирског служења учи на основу Речи Бижје и
дела Светих Отаца Цркве Најблаженији Митрополит Антоније у своме
Пастирском Богословљу.
Какав је то дар ?
То је- дар "благодатне састрадале љубави према пастви", који условљава
способност да се у себи преживљавају како невоље које доноси борба, тако и
радост због духовних постигнућа своје пастве, способност да се осећају
порођајни болови ради њих, као што је био случај са Апостолима Павлом и
Јованом. То својство пастирског духа, по речима Митрополита Антонија,
изражавају саму суштину пастирског служења.
Ако прихватимо оно што је горе речено о појму "пастир", онако како нам је
он представљен у Старом И Новом Завету, онда из тога сами по себи произилази
следеће одређење појма "пастир":
Пастир, то је човек који се сав, целим својим бићем, посветио
самопожртвованом и љубављу прожетом старању за спасење душа људи
који су му поверени, човек који стреми да их духовно препороди и да их
заиста и неодступно води на путу достизања духовног савршенства.
Ако код пастира нема те страдалне љубави према својој пастви, ако је он
угасио у себи тај дар, уместо да га, како заповеда Апостол, развија и разгорева
(1. Тим. 4,14; 2. Тим, 1,6), ако сав не гори оном светом ревношћу за спасење
душа поверене му пастве, онда он остаје само чиновник- формалиста, и не
помаже му ни лепо намештена канцеларија, ни сјајно устројена администрација:
он ће изгубити своје овце, које ће се, не препознајући у њему оца који их
љуби, разбежати од њега на све стране.
Сада преживљавамо тешка времена- времена каквих, чини се, још никада
није било у историји хришћанства, јер је сада отворено наступило време
"апостасије" са свим својим карактеристичним обележјима. То од савременог
пастира захтева нарочиту будност, пре свега над самим собом, да не би губио
својњ овце уместо да их спасава.
Сада је време превредновања вредности- рафиниране и изоштрене
критике свих и свега. Ауторитети готово да се не признају. Спољни ауторитетположаја, чина- у главама многих, можда и већине, нема више никаквог значаја.
Зато греши онај пастир који воли да се у свакој прилици пзива само на
ауторитет свог знања, мислећи да ће тиме принудити своју паству да га слуша и
да ме се повинује. Данас се више него икада пре гледа не на звање, не на чин,
већ на самог човека, на то какав је он, шта представља и колико одговара
звању или чину који носи, може ли му се веровати или не може.
О, како савремена паства данас мотри на свог пастира, не дајући му
никада мира, тражећи чак и оне грехе, о којима код њега ни помена нема, или
представљајући у мрачном светлу и уз преувеличавање и најмање његове
стварне слабости и душевне немоћи!
Савремени пастир на све то мора веома да пази и о свему томе мора да
води рачуна, да бди над самим собом, над својим владањем, да не би чиме
саблазнио своју паству.
Сад је време нарочитог процвата ђаволског недуга- гордости- мајке свих
греховних страсти и порока који од ње потичу: самољубља, самоуверености,

увредљивости,
злопамћења,
осветољубивости,
сујете,
славољубља,
хвалисавости.
Против тих страсти код своје пастве, пастир може успешно да се бори само
омда, ако их паства не примећује код њега самог. Буде ли пастир своју
сопствену гордост супротста-вљао гордости своје пастбе, онда ће сва његова
пастирска делатност да се своди "на не".
Истински пастир мора да буде "узор кротости и смирења" за своју паству.
Његовим ушима треба стално да одзвања Господња поука: научите се од Мене,
јер Ја Сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). Због тога он не треба да стави
знак једнакости између себе и Цркве. Пастир- то није Црква, већ само
служитељ Цркве, више или мање достојан, а у сопственим очима увек
недостојан. Кроз историју Цркве познати пастири су нам показивали мноштво
примера дивног Христовог смирења. Нарочито је задивљујућ пример великог
руског светитеља Тихона Задонског, који је пао пред ноге племићу волтеријанцу
када му је овај ударио шамар, молећи га за опроштај зато што га је довео у
стање раздражености. Други пример се односи на наше време. Покојни владика,
Архиепископ Јован Сан-Франци-скански посетио је пред смрт свог љутог
непријатеља који га је дуго времена на најгоди начин вређао у својим новинама.
Да би стекао такво, и за себе и за своју паству спасоносно смирење,
пастир треба да памти како по учењу Речи Божје пастирско служење не
представља управљање у светском смислу, него управо служење. Пастир никад
не сме да заборави речи Христове, изречене Његовим најближим ученицима
Јакову И Јовану, синовима Заведејевим, када су они за себе молили прва места у
Царству Његовом:
Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима.
Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам
буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као
што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служИ И даде живот свој у
откуп за многе (Мт. 20,25-28).
И црквени канони одлучно код пастира осуђују "надмено властољубље под
изговором свештеног посла" (Трећи Васељенски сабор, прав. 8 и др).
Пастир треба да позива на послушност Цркви, а не на послушност себи.
Само Црква је непогрешива, а сви ми људи можемо да погрешимо и да паднемо у
заблуду. Стога ваља умети часно признати своје грешке и исправљати их, што
само може да допринесе јачању нашег ауторитета, уместо да себи приписујемо
непогрешивост, која припада само Цркви у целини. Саблазан папизма- "Греши
како и колико хоћеш, само мене признај и слушај!"- веома је опасна за пастире
и штетна за његово служење.
Нема ничег погубнијег за пастирску службу, него кад је пастир
бескрајно снисходљив према свима, па чак и најтежим гресима своје
пастве, док је истовремено беззгранично строг само када је у питању
један грех- непослушност према њему самом.
Пастир мора да буде безусловно строг и неумољив у свему ономе што се
тиче вековних начела Цркве, њеног верског и моралног учења, њених
свештених канона, установа и обичаја, и та строгост треба да произилази
искључиво из истинске ревности за славу Божју и спасење душа своје
пастве, а никако не из каквих другачијих побуда, и тим пре- не из личних
интереса, или славољубља и рањене гордости. Потпуно је недопустиво

позивати се на црквене каноне само тамо где наш лични ауторитет
почиње да страда и где то нама лично одговара, а иначе их
пренебрегавати.
Високо мишљење пастира о себи, главна је препрека на путу његовог
пастирског служења. Ако је паства чак и у ранија времена своме пастиру
праштала све осим гордости, онда за савремену паству можемо да кажемо да је
на појаве гордости код свога пастира нарочито осетљива, и да му не опрашта
ако он жели да јој буде "управитељ" и "заповедник", уместо да буде "баћушка" и
"отац". Управо на тој се основи појављује већина парохијских проблема.
Друга крајње неопходна особина која се захтева од пастира да би његово
служење било плодотворно- особина која се у савременом свету све ређе и ређе
среће, те стога има нарочит значај- јесте смирење. Године 1901, преосвећени
Назарије епископ Нижегородски, искористивши краткотрајни долазак св. прав.
Јована Кронштатског сабрао је градске свештенике у своје одаје и замолио оца
Јована да поразговара са њима. Кад су св. праведном Јовану поставили питање
чиме задобија такав благотворан утицај на људска срца, он је одговорио:
"Поштовани оци и браћо, сапастири! Ви сте, како видим, људи укрешени
седима, значи, и сами сте богати опитом живота. Ја немам чему да вас научим.
Али кад ме већ питате како сам достигао благотворан утицај на срца људи,
одговорићу вам. Трудим се да будем искрен пастир, не само на речима, но и на
делу- у животу. Зато пазим на себе, на свој душевни мир, на своје унутарње
делање. Ја чак водим дневник у који записујем своја одступања од Закона
Божјег. Преиспитујем се и трудим се да се поправим".
Нема ништа горе него кад паства код свог пастира примети раскокрак
између речи и дела- кад он учи једно, а сам чини друго. Сад они са нарочитом
пажњом прате живот свога пастира и на основу тога изводе закључке. Још је
горе када код пастира примете неискреност, лицемерје, дволичност: кад он
нешто говори не зато што сам верује у то, него зато што налази да је у датом
тренутку за њега корисно да говори управо тако, а не другачије, сходно
некаквим чисто личним, егоистичким погледима, подилазећИ онима који га
слушају, или, када једнима говори једно, а другима нешто сасвим друго, чак
супротно.
Пастир нарочито нарушава свој углед у очима пастве, и то често
бесповратно и безнадежно, када жели да угоди онима који су силни и славни и
богати у овом свету, када им ласка у нади да ће нешто да добију од њих, или
када има од њих неку корист. Ако се код пастве појави само и сенка таквог
подозрења, које је чак можда и недовољно основано, она то никада не
заборавља. Ето због чега и пастир у том погледу мора да буде нарочито
предострожан и да се чува да за такво подозрење не даје повода.
Наше време, када се углавном никоме не верује, од пастира захтеве
нарочиту искреност, чедтитост, отвореност, без сенке боли каквог лукавства,
лицемерја или ласкања и човекоугађања.
У ушима пастира стално треба да одзвањају речи Светог Писма: Јер кад
бихјош људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1,10), и: да је проклет

човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа
одступа срце његово (Јер. 17,5),
и још: не уздајте се у кнезове, у синове људске, у којих нема помоћи (Пс.
145,3).
"Пастирско прилагођавање" о коме говори св. ап. Павле (1. Кор. 9.22:
свима сам био све, да како год неке спасем) не треба да иде тако далеко да
снижава саме принципе наше вере. Пастир не сме да се прилагођава ниском
моралним захтевима савременог живота, него напротив- треба да се труди да тај
живот подигне на ону висину коју проповеда Евађеље и коју захтева Црква.
Безгранично снисхођење према гресима и безакоњима своје пастве- из
човекоугађања, или из бојазни за губитак своје популарности, или из било ког
другог разлига- није допустиво: истинском пастиру не доликује данас толико
хваљена "еластичност". Пастир није дипломата, него служитељ Истине. За
здраву хришћанску свест потпуно је неприхватљива језуитска казуистика, њој у
Православљу нама места.
Нарочито је погубан данас иначе чест снисходљив однос према отвореним
гресима против морала: назаконитом заједничком животу, разводима који се
сада нажалост дају врли лако, што све води разарању породичниг живота. Не
мање погубна је равнодушност пастира према женској моди која је данас
постала сасвим непристојна, према забавама које су недостојне имена
хришћанина, па то још често и недељом, о празницима и у дане постова.
Но ако је за пастира недопустиво човекоугађање у било ком облику, и
гажење црквених правила у име угађања људима, он треба да се клони и
супротне крајности- занемаривања оних "малих", оних за које Господ назива
најмањом браћом својом (Мт. 25,40), оних од којих не очекује ништа за себе
лично, не рачунамо да ћемо ишта да добијемо. Презир и одношење "са
висине" према својој пастви, каква год да је она, није допустиво. Такво
занемаривање, презир и однос са висине својствени су римо-католиштву, у коме
духовништво представља један виши, привилеговани слој у поређењу са
"нижим"
слојемпаством.
То
добро
објашњава
угледни
професор
Санкт_Петербуршке Духовне Академије А.П. Лопухин у својим сјајним
предавањима на тему : "Савремани Запад у религиозно-моралом погледу". Он
тамо заступа веома оригинално и несумњиво тачно мишљење да је римски
католицизам на неки начин продужетак старог незнабожачког Рима чији је дух
он прихватио док је само споља оденуо хришћанску одежду. У старом Риму
постојала су два сталежа: виши привилеговани- "патрицији", и нижи- "плебс",
"плебејци". Ова подела била је пренесена и у христијанизовани Рим:
духовништво- то су ти "патрицији", виши привилеговани сталеж, и обични
верујући хришћани- "плебс", "плебејци", нижи сталеж, бесправни, који обавезно
само слуша, у свему се беспоговорно повинује, никада и ни у чему не смејући
да се искаже.
Треба ли говорити о томе колико је таква латинска концепција противна
духу истинског Православља ?
Довољно је сетити се познатог места из "Окружне Посланице" Источних
Патријарха 1848. Године, где стоји: "Код нас ни патријарси ни сабори
никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас

увек било само тело Цркве, то јест сам народ, који свагда жели да своју веру
сачува непромењену и сагласну вери својих отаца".
Никада у историји наше Православне хришћанске Цркве обични верујућИ
нису били бесправни и безглани "плебс", него су врло често подизали свој глас
против јеретика, па је тако још живо сећање на то како су у нашој Отаџбини
обични верујући, често и просте жене, бранили православну веру од савремених
јеретика- припадника "живе цркве" и "обновљенаца" који су се под
покровитељством безбожне комунистичке власти дочепали и црквене управе и
већине храмова.
Сада је наступило нарочито тешко време: "апостасија" о којој св. Апостол
Павле говори у својој 2. Посланици Солуњанима, напредује брзим корацима.
Готово сваки дан доноси нам нешто ново, сензационално, што се до скоро
чинило незамисливим и немогућим. Не изненађује што је и са паством данас
веома тешко, она врло тешко прихвата хришћанску поуку и свет, својеглава је,
узда се у себе, често је безнадежно непросвећена у свему што се тиче наше вере
и Цркве. Но то не скида са нас одговорност за њу, ако смо на себе примили
бреме пастирског служења. Ми смо призвани не да кваримо него да
назидавамо како је то јасно приметио св. Апостол Павле у својој 2. Посланици
коринћанима (10,8). Господ ће нас строго казнити за сваку изгубљену овцу, ако
смо ми директно или индиректно криви за њену пропаст. Наш нерад, небрига,
наше личне слабости и пороци, наш живот којим саблажњавамо паству- све то
може да буде разлог, све то може да послужи као повод за погибију оваца из
словесног стада које нам је поверено, које нам је предао ПастироначелникХристос.
Али највећа опасност коју носи наше време, како за савременог пастира,
тако и за његову паству, прети од стране сатанизма, који је сада у свету већ
готово однео победу и који се веома лукаво скрива испод светлих риза
"хуманизма", или код нас "толстојевштине", служења добру човечанства,
служења свеопштем уједињењу, "свету", па чак и "хришћанској љубави".
Авај! Многи православни пастири већ су се на овај или онај начин уплели
у мреже тог вешто закамуфлираног сатанизма, који се као дволики Јанус сада
јавља у два вида: у виду "марксо-комунизма" у земљама поробљеним његовом
богогборачком влашћу, и у виду "екуменизма" у замљама такозваног "слободног
света", који у ствари уопште није слободан. Отац им је заједнички- то је сам
сатана који се сада интензивно припрема да у свету успостави власт свога
слуге- Антихриста.
Треба знати и памтити : истински пастир истинске Цркве Христове не може
да има никакава контант, никакве међусобне односе, директне или индирктне,
са било којим од два облика светског зла.
А оно је праварило многе пастире и њихову паству свакојаким обећањима
и удељивањем светских добара, на која су људи у наше време тако лакоми.
Истински пастир дужан је да себе и своју паству својски чува од тог веома
опасног искушења, које се обично прикрива "доброчинством". Ту се ваља увек
присетити добре руске пословице: "Канџа се зарила- птичица је готова". Многи

су се већ упетљали у те или друге мреже, и сада би хтели да се извуку, лаи то
више не могу. Сатана је чврсто стегао своју ловину.
Ми, Руси у емиграцији, више или мање добро знамо шта је комунизам, и
зато га се пажљиво чувамо. Али далеко од тога да су сви јасно схватили да
комунизам није једино "светско зло", да је он само произведено зло, да он
представља само "дете", док је још много страшнији родитељ, који је породио и
друго, не мање, можда чак и веће и погубније зло- такозвани "екуменизам" кога
предводи "Светски Савет Цркава". Сигурно није случајно што се "Светски Сабор
Цркава", који је православне привукао залажући се за неопходност општег
уједињења у борби против наступајушег безбожја, тако помирљиво односи
према богоборачком комунизму, те на својим конференцијама чак ни узгред
ништа не помиње о некаквој борби против њега, свесно укључујући у своје
редове и представнике оних православних цркава које представљају послушно
оруђе комунизма.
Ми пастири Руске Заграничне Цркве, чијем постојању смисао даје и
оправдава га само одлучно неприхватање "светског зла", данас се налазимо на
раскршћу. До сада смо углавном ћутали не објављујући јавно целину принципа
на којима наше Црква почива. Само је наша "Православна Русљ" писала увек
одлучно и недвосмислено, што се некима није допало. Но сада је ствар већ
отишла предалеко, и "екуменизам" се до те мере компромитовао, да ми данас
имамо цео низ званичних докумената који нас обавезују. То су пре свега: 1) Три
посланице нашег првојерарха Високопреосвећеног Митрополита Филарета,
упућене Константи-нопољском Патријарху Атинагори, Грчком Архиепископу
Северне и Јужне Америке Јакову, и "Брижна Посланиц", адресована на
поглаваре сутокефалних Православних цркава и све епископе Православен
Цркве; 2) Посланица 9. Епархијске Скупштине Западно-Европске Епархије коју
су потписали Впр. Архиепископ Антоније и Еп. Јакон; 3) Извештај о послењој
конференцији Светског Савета Цркава под насловом "Упслала и Православље"
протопрезвитера Георгија Грабеа који је од Архијерејског Синода 1967. Године
под насловом "Екуменизам", објављен у часопису Канадске Епархије
"Православное обозренние" број 40 из јуна 1969. Године.
Ови наобично важни документи показују да су код нас већ у великој мери
схваћене све мане и сва штетност екуменизма као покрета који човечанство
води према Антихристу.
Али сада треба да покажемо да нисмо задовољни само речима,
само голим тврдњама, него да за тим нашим речима следе и
одговарајућа дела која потврђују њихову истинитост.
Не треба да идемо са њима. То ваља одлучно да кажемо И покажемо на
делу. За нас наступа време истинског исповедништва, када ћемо, можда, остати
сами и наћи се у улози прогоњених. Пошто су сада све православне помесне
цркве ушле у састав "Светског Савета Цркава", наступило је време нашег
потпуног одвајања. Ми не можемо и не треба да имамо било какво
општење са одступницима од истинског Православља и треба да будемо
спремни да ако затреба одемо у "катакомбе" као "истински православни
хришћани" код нас у Отаџбини.
Наш положај поборника и исповедника чисте и неповређене
Христове истине много нас обавезује, више него икада раније.

Увек треба да се сећамо тога да истински пастир истинске Цркве
Христове не моче и не треба да има било какав други интерес осим чисте
ревности за славу Божју и за спасење душа своје пастве- на то и само на
то треба да увек буду усмерене све његове мисли, сва његова осећања,
сва његова делатност.
У истинској Цркви Христовој не може бити наказније и ружније појаве,
него што је пастир који има неки други интерес, који се бави спроедним, чисто
светским пословима, коме није на првом месту слава Божја и спасење душа,
него на пример- политичка делатност, која људе увек само разједињује и
разгневљује, затим данас толико модерна, ткз. "културно-просветна делатнист",
која се углавном своди на организовање светских забава и весеља и сличних
разонода које не приличе хришћанима, а да и не говоримо о разноврсним
трговачким подухватима, финансијским махинацијама и обртању новца, што
нарочито нарушава ауторитет пастира и понижава његово узвишено звање, итд.
Завршићемо наше излагање речима св. праведног о. Јована Кронштатцког
из његове познате беседе коју је изговорио пред својим сапастиримасвештеницима 1904. Године у Сарапуљу.
Св. прав. Јован је још тада- пре 65 година- говорио да је делатност
пастира све тежа и тежа: борба пастира постаје све истанчанија и тим пре
пастири треба да буду на висини свога призвања. "Пастир треба потпуно
да се одрекне самољубави, да се уподоби библијским пастирима и
њиховом стајању у духу. Зато је пастирима неопходна крајња предострожност
и усредсређеност, и свагдашње распињање себе- ради своје пастве".
Ако је св. прав. Јован Кронштатски овако говорио пре 65 година, код нас, у
Православној Царској Русији, шта би тек рекао данас ?!
Беседа се даље дотакла муке савременог живота. Св. прав. Јован је
обратио пажњу на духовно стање њему савременог друштва, које је било врло
слично садашњем, нама савременом стању.
"Сада се појавила изненађујућА болест- рекао је он- то је : страст
ка разонодама. Никада није било такве потребе за разонодом као данас.
Ово је добар показатељ тога да људи немају због чега да живе, да су се
одлучили од озбиљног живота- од труда на корист онима којима је то
потребно И од вођења унутарњег, духовног живота - и да су почели да
се досађују! Дубина и садржајност духовног живота замењују за
разоноду. Какво безумље! Као деца без разума! Разонода је, међутим,
већ постала дрyштвени порок, друштвена страст. Ево на шта пастири
треба да усмере своје снаге: они треба животу врате његов изгубљени
садржај, да врате људима смисао живота. Али најпре треба сами себе за
то да припреме.
Пастир мора да буде на висини свога призвања!"
А шта је за то пре свега потребно ?

Чиме пастир на најбољи начин може да се припреми да би био на висини
свога призвања?
И на то питање св. прав. Јован даје јасан и исцрпан одговор:
"Ја се молим, ја се постојано молим. Ја чак не схватам како је
могуће проводити живот без молитве. Заиста, молитва је дисање душе."
Шта овоме још додати ?
Овим је речено све, или, у крајњој линији, све најважније, без чега је
све остало- ништа.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Какво треба да буде
Васпитање деце ?

Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много,
а само је једно потребно. Али је Марија добар део
изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,41-42)

Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих
проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се даца
као по некој заповести "од горе" систематски развраћају, подижу се у праве и
непоправљиве преступнике , којима ништа није да увреде, покраду па чак и
убију човека.
Празник Рождества Богородице, који празнујемо данас, 8. Септе-мбра,
пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају
своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем
савременог преступништва.
Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке
Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од
Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики
праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова
молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете
које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у моли-тви својој изговорила ово
обећање, пред њу је стао Анђео Божји. "Молитва је твоја услишена- рекао јеуздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа.
зачећеш и родићеш кћер благосло-вену, Која ће бити изнад свих кћери
земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати
спасење свету, а зваће се Марија."

Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: "жив ја
Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу- нека служи дан и ноћ,
прослављајући целога жувота Име Његово".
Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје
обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу.
Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија
је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се
удостојила највише благодати- постала је Мајка Господа Који се од Ње
оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од
самих војски анђелских.
Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју
данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену
прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у
добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле?
То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за
службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно
(благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Самаваспитана у побожности и у послушности родитељима- никако није помишљала
на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због
чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино
потребно- Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и
зову блаженом сви нараштаји.
О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који
би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним
Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији !
Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о
њиховом што бољем пришремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која
су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква чест су сасвим или
готово сасвим
страни; деца немају поштовање према родитељима,
омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге
одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски
живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији- породици,
све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик
скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара
гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања
и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно
благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света
који у злу лежи.
Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да
ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на
свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и
настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У
супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само

невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој
старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему.
Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужИ вама, мајке
хришћанке, за васпитање ваших кћери.
Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених
родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили
плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису обла!или по
последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недоличка;
нису је китили свакојакоим женским украсима, нису је водили на балове,
вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на
то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио
пред очима, био је- да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној
побожности.
И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагосло-вене
Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег
украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није
помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се
постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је
усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до
те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила
да се потпуне поссвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне
девствености.
Управо због те необичне душевне чистоте и потпунр преданоси Богу Она је
прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане
Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће
је величати и прослабљати да скончања века.
Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за
хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви
ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је
"часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима", јесте заиста
светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више
прекрива савремено човечанство.
Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе
што брзо нестаје, него пре свега- о вечном, спасоносном за наше душе,
небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо,
јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, аико бисмо
првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који
је Господ упутио еванђелској Марти- Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за
много, а само је једно потребно- не би био упућен и нама и нашој деци, него да
и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику
Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала
Његове Божанске речи- Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети!
Амин.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Отпуштање грехова,
Лажна "хришћанска" љубав
и свепраштање

Примите Дyх Свети: којима опростите грехе,
опраштају им се и којима задржите, задржани су.
(Јн. 20, 22-23)

"Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба
засија"- слушамо у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења
Христова, за нас толико радосне речи великога васељенског учитеља и
светитеља, прослављено црквеног беседника светог Јована Златоустог.
И уистину ! Међу најважнијим последицама великога дела искупљења
човечанства, које је савршио тридневно из гроба Васкрсли Христос
животодавац- јесте управо праштање или отпуштање грехова.
Ето зашто је Васкрсли Господ, јавивши се у први дан по Васкрсењу
ученицима Својим, предајући им мир, дунуо и рекао: Примите Дух Свети: којима
опростите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су (Јн. 20,19-23).
А даље, из књиге Дела Апостолских видимо да су Свети Апостоли,
проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах потом позвали
своје слушатеље на покајање и на примање светога крштења ради
остављења грехова.
Покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење
грехова: и примите дар Духа Светога- позивао је Свети Апостол Петар
многобројни народ који га је слушао у дане Педесетнице (Дап. 2,38).
Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, говорио
је он народу који се окупио око њега и Светог Апостола Јована након чудесног
исцелења хромога од рођења (Дап. 3,19).
Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају- казивао је Свети
Апостол Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом- јер је установио
дан у који ће судити васељени по правди (Дап. 17,31).
Отуда се јасно види, да се нама то "праштање" о којем је говорио Свети
Златоусти или "отпуштање грехова" не даје безусловно, него условно- услов је
управо покајање (разуме се, искрено). Зато је Господ Својим ученицима,
дарујући им власт да Духом Светим отпуштају грехове, уједно дао и власт да не

праштају, и то очевидно онима који се не кају како ваља: .. . и којима
задржите, задржани су.
Овом јасном и одређеном, чистом еванђелском учењу потпуно је
противречна сада толико модерна пропаганда некакве псеудо хришћанске
љубави и безусловнога свепраштања, које покрива безмало све - и обухвата
готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећега
Антихриста које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога!
Такви лажни проповедници модернога псеудхришћанства веома су ради да
за осигуравање својих положаја злоупотребљавају речи Господње: Не судите да
вам се не суди Мт, 7,1). Та им је реченица особито драга, али им, свеједно,
никако не смета да сами најсуровије осуђују све они који се не саглашавају
са њиховим лажиучењима, која уствари представљају тек веома лукаво
искривљење еванђелског учења - што је мамац којим смућују многе.
Да би се правилно разумеле ове речи Господње, треба имати на уму да је
и Сам Господ наш Исус Христос, Који је рекао : Не судите да вам се не суди,
непосредно затим рекао и ово: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера
својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и, окренувши се, растргну вас
(Мт. 7,6).
А ко су ти "пси" и "свиње" ?
Под "псима" и "свињама" Господ разумева морално развраћене људе,
неспособне за примање еванђелске Истине, којима је све свештано туђе и чак
мрско, будући да вредност тога они не могу да схвате. То су морално пали људи,
бесчасни и зли, који се еванђелској Истини само ругају и газе је, те се могу са
гневом окренути и на њене проповеднике - не либећи се да им чак и о глави
раде (види тумачење св. Јована Златоуста, епископа Михаили у других).
Није ли јасно да речима "не судите да вам се не суди" Господ уопште не
забрањује да се људи морално процене и да се направи разлика између
добрих и злих? И не само да не забрањује, како ћемо видети даље, него чак и
налаже да се то чини.
Господ, тако, непосредно заповеда да се разобличи брат који је
сагрешио.
Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша,
добио си брата својега... (Мт. 18,15).
Не само да се такав благоразуман и хришћански суд над братом који је
сагрешио допушта, него се налаже да се у њега укључе и друга браћа:
... Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на
устима два или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16).
Али ни то није све ! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе
"казати" Цркви, односно црквеној власт, која је од Самога Господа добила
благодатно право да "веже и разрешава":

..Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву,
нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17).
Ове последње речи поразне су и савршено неприхватљиве за развраћену
псеудохришћанску идеологију савремених пропагатора либералног, модерног
неохришћанства, будући да су сасвим неспојиве са њиховим начелима.
Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити
не може: јер то су речи Самога Господа нашега Исуса Христа.
А како је могуће не обазрети се на њих ?
Савремени неохришћани, међу којима сада има и учених богослова и
многих високих јерарха, на право, истинско Христово Еванђеље уопште не желе
да се обазиру, него самовољно фабрикују своје сопствено "Еванђеље", ако је
то својевремено учинио и њихов идејни вођа, мрачна успомена - Лав Толстој.
Авај! За многе савремене "хришћане", неутврђене у истинској хришћанској
вери, то је велико искушење, саблазан која их сасвим скреће са правога пута.
Не судите, да вам се не суди - како ово изгледа привлачно у кривом
неохришћанством тумачењу: "Ја нећу тебе сметати да грешиш, па ни ти зато
немој мени!" Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу
предаје овај свештени текст у наше време!
Једно осуђивање је - грешно, а друго, како смо већ видели, не само
да није грешно, него га Еванђеље и само налаже.
И то је потпуно схватљиво: јер, у случају да ми никада, никоме и ни у ком
случају не осудимо, ускоро ћемо изгубити сваку способност да разликујемо
добро и зло, те лако и сами можемо бити заведени на пут зла.
Највећи међу рођеним од жена, чију је светлост и непорециву врлинску
узвишеност посведочио и Сам Христос Спаситељ, Свети Претеча Господњи
Јован, видећи фарисеје и садукеје где му прилазе, говорио им је : Породи
аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде ? (Мт. 3,7).
Шта је то? Грешно осуђивање ?
Господ наш Исус Христос, Који је Својим следбеницима налагао да се на
Њега угледају, говорећи : Научите са од Мене, јер сам кротак и смирен срцем
(Мт. 11,29), ипак је неретко, у вези са окорелим грешницима који нису желели
да обрате пажњу на Његово Божанствено учење, употребљавао исти израз:
породи аспидини, а често се и људима који су Га окружавали, а особито
књижевницима и фарисејима, обраћао веома оштрим речима осуде: Роде лукави
и прељуботворни! (Мт. 12,39), о, роде неверни и покварени, докле ћу бити са
вама, докле ћу вас трпети ? (Мт. 17,17). Књижевнике и фарисеје Он је упорно
називао лицемерима, безумнима и слепима, змијама (Мт. 15,7; 16,6-12; цела 23.
Глава), цара Ирода једном приликом назвао је лисицом (Лк. 13,32); корио је, по

речима самога Еванђеља, и целе градове: Хоразин, Витсаиду и Капернаум, због
тога што се не покајаше (Мт. 11,20-24).
Но, ни то није све ! Ми знамо из Еванђеља да кротки и смирени Господ,
Који се потом молио за оне који су Га распели : Оче, опрости им јер не знају шта
чине (Лк. 23,34), на само да је користио строге речи осуде, него је неки пут
прибегавао и веома оштрим физичким мерама : тако је два пута- на самом
почетку Свога јавног служења и други пут на самом крају његовом, мало пре
Својих крсних страдања, прогнао трговца из храма. Свети еванђелисти пружају
нам веома живу слику тих догађаја. Не могући да трпи нечасну трговину која је
организована у храму под покровитељством самих свештеника и чак учешће
првосвештеника који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус
Христос, начинивши бич од узица, изагна све из храма и овце и говеда, а
мењачима просу новац и столове испретура, рекавши при том продавцима : Не
правите од дома Оца Мога дом трговине (Јн. 2,14-17). А након Свога
торжественога уласка у Јерусалим, уочи Својих страдања, Он наново, ушавши у
храм, изагна све који продаваху и куповаху..., испремета столове оних који
мењаху новце и клупе оних што продаваху голубове и рече им : Написано једом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку
(Мт. 21,12-13; Мк. 11,15-17; Лк. 19,45-46).
А шта је то ?
Како је то далеко од оне псеудохришћанске љубави и свеобухватног
"свепраштања" које проповедају савремени либерални неохришћани. И хоће ли
они, који су "љубвеобилнији" од Самог Господа, наћи да су ове речи и дела
Безгрешнога Господа грешни и недопустиви, противречни Његовоме учењу хоће ли их осудити толико омиљеним изразима као што су "мрачњештво",
"реакционарство", "мрачно средњевековље", "инквизиција" итд. ?
Зар можемо и да помислимо да би наћ Господ - Оваплоћени Јединородни
Син Божји, Који је на земљу дошао ради спасења нас људи, како би нас научио
Божанстврној Истини и животу који јој је сагласан - ма у чему противречио
Себи и поступао противно Сопственом учењу ?
О томе, јасно, нема говора: таква помисао била би незамислива хула !
Следећи пример Самога Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли
нису се бојали да, уколико је потребно, "осуде" људе који су се упорно
противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут
чак и најоштријим мерама како би обуздали зло.
Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због
преваре коју су починили : били су кажњени тренутном смрћу само због тога
што су нешто утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели
као жртву Цркви (Дап. 5,1-11).
Свети Првомученик Стефа отворено је пред свима, на заседању
синедриона, осудио своје земљаке Јудеје, назвавши их тврдовратим и
необрезаним срцем и ушима, оптужујући их за то да се свагда противе Духу

Светоме, да су убијали пророке и, коначно, да су постали издајице и убице
Самога Господа Исуса Христа о Чијем су доласку ти пророци јављали.
(Дап. 7,51-52).
Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат
Светога Духа за новац, рекавши му ; Новци твоји с тобом да буду на погибао..
јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде (Дап. 13,6-12).
Шта је то ? Грешно осуђивање ? Недостатак хришћанске љубави код
Апостола ?
Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру
у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвног мешања
- да неко има жену оца свог, није им на то рекао: "Не судите да вам се не суди!"
или "Зашто видиш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не осећаш?" Не !
Далеко од тога ! Свети Апослтол је истога часа осудио грешника, а исто је
наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: Да се такав преда сатани на
мучење тела, како би се спасао дух у дан Господа нашега Исуса Христа! ( 1. Кор.
5,1-5).
Ни то није све ! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да
се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима,
отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно
хришћанином, остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или
отимач. Са таквима заједно и да не једете.. и избаците злога између вас самих
(1. Кор. 5, 9-13).
Ова наведена места из Светог Писма требало би да су довољна да се види
како треба правилно разумевати речи Господње не судите да вам се не суди,
односно да се покаже како ове речи не искључују сваку осуду ближњега "осуђивање" не само да је допустиво, него и неопходно, Закон Бижји и савест,
пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху
односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се
изговарајући "неосуђивањем", "хришћанском љубављу" и "свепраштањем".
Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим
страно погубно толстојевско учење о "непротивљењу зла" (које је, успут,
упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас
бољшевизма!): сваки истинити хришћанин - не мири се са злом, ма где и
ма у коме га сретао.
Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили
су затим током целокуоне историје Цркве и сви истински хришћани, који су
свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања,
па чак и самог живота.
Тако су се са злом мрачнога незнабоштва и идолопоклонства борили свети
мученици, не само пасивно умревши за Име христово, но и одлучно осудивши,
неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде злочашћа.
Одлучно и безкомпромисно са лажиучитељима-јеретицима борили су се
Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући "...ислећима" (како је постало
модерно изражавати се данас) према којима треба пројављивати "трпељивост" и
"прилазити им са разумевањем", но су их гледали као "вукове грабљиве који не
штеде стада", по речима Слова Бижјег (Дап. 20,19), те су их строго осуђивали на

Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од
општења са њима и предајући их анатеми.
Шта је то ? Грешна осуда и одсуство љубави ?
Не ! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога
Апостола: Какву заједницу има светлост са тамом ? А какву сагласност Христос
са Велијаром ? Или какав удео има верни са неверником ? (2. Кор. 6,14-15).
И преподобни Оци и Матере наше - хришћански подвижници и
подвижнице- "осуђивали" су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свог
одласка из њега. Они су следили призив Слова Божјега: Изађите из њихове
средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и ја ћу вас примити, говори
Господ, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери (2. Кор. 6,17-18).
А сада, у наше време циничнога и отворено љутог безбожја, ми, као
хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да
не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове
богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да
разруше Свету Цркву- који оскрвнуше нашу Отаџбину и поругаше се
нашим светињама.
Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају
и садејствују учвршћивањем њихове власти, помажући им у остваривању
њихових адских замисли.
Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста...
Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да
нас увере савремени мудраци - неохришћани, преиспуњени некаквом необичном
"надљубављу" и свеобухватним "свепраштањем" ?
Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље !
Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани,
љубав већу и од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав- Господ и
Спаситељ наш!
Ако како треба правилно разумети речи Господње: "Не судите да вам се не
суди", прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст:
"Спаситељ овде не забрењује осуђивање за грехе уопште и не запрећује
свима да то чине, но само онима, који, и сами испуњени безбројним гресима,
прекоревају друге због некаквих безначајних преступа. Христос овде указује и
на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због накаквих ништавних
поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе."
Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњега и осуђивање
његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према
ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом
исправљању.
Забрањује се не објективно "суђење" о ближњем, не непристрасно
осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који,
како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда- од гордости и
сујете, зависти или злопамћења.
Другим речима, забрањује се свака лична злоба и злурадост према
ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена
његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је,
напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се
односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би
тријумфовало у свету.

Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати
лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске "љубави" и
"свепраштања", свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском
"непротивљењу злу".
Какво је то страшно, мрачно лукавство !
Какво је то фарисејско лицемерје !
"Баш никога ни за шта осуђивати"- таквоме настројењу у савременом
хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако
и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог
господара у свету.
Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде
јасно да је безусловно "свепраштање" потребно само непријатељу Христовом Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла,
како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и
самога Антихриста и не помишљајући на борбу?
То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који
је жедан наше пропасти !
Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли
Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутомастки и на оне који не
желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим
Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао
заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао,
јавивши им се по Васкрсењу : Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима
задржите задржани су (Јн. 20,23).
Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се
љубвеобилнијим од Самога Бога и "исправљати" Еванђеља Христово, чинећи
од њега некакво "сопствено".
Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог
фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у
сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се
јавља данас - не по гордости и самољубљу, него јавно - по љубави према
истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо
савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења
- Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смтри.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

"Ако ли (ко) Цркву не послуша,
нека ти буде као незнабожац
и цариник" (Мт. 18,17)
Ове страшне речи Самога Господа нашег Исуса Христа чусмо у Светом
Еванђељу које је данас читано. Дужни смо да их свагда имамо на уму, но пре
свега- да правилно разумемо њихов смисао и значење.
Зашто је то тако ?

Праштајући се са Својим ученицима на Тајној Вечеи, Господ им је, тешећ
их ожалошћене због њиховог скорог растанка од Божанственог Учитеља, рекао ;
Нећу вас оставити сироте.. умолићу Оца и даће вам другога Утешитеља да
пребива са вама вавек- Духа Истине (Јн. 14,16).. А када дође Он, Дух Истине,
увешће вас у сву истину (Јн. 14,13)... Он ће вас научити свему и подсетиће вас
на све што вам рекох (Јн. 14,26).
Господ је обећање испунио у десети дан по Своме Вазнесењу (или у
педесети дан по Васкрсењу). У велики и славни дан Педесетице обећани
Утешитељ- Дух Свети- Дух Истине сишао је на Апостоле и на земљи се јавило
Царство Божје које дође у сили (Мк. 1,9), Царство о Којем је Господ неретко
говорио током Свога земног живота: Црква Христова. Цркви Својој Господ је дао
велико обећање, рекавши још раније: Сазидаћу Цркву Своју и врата адова неше
јој одолети (Мт. 16,18).
Црква Христова је- Царство Духа Божјега, скривница благодати Духа
Светога, а заједно са тиме и скривница Божанствене Истине, будући да је Дух
Свети, по речима Самога Христа Спаситеља, Дух Истине. Ето зашти је велики
Апостол незнабожаца Свети Павле писао своме ученику Тимотеју: Црква Бога
живога је стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15).
Црква је Христова сва испуњена Божанственом Истином и све је у њојсамо Истина. Не може у њој бити никакве неправде, никакве лажи, будући да
она чува учење Христово које је Истина, како је рекао Сам Господ Исус Христос
на Пилатовом суду: Ја сам за то и рођен и за то сам дошао на свет да сведочим
истину и свако ко је од истине слуша глас мој. (Јн. 18,37).
Када је Господ Исусус Христс говорио : Ако (ко) Цркву не послуша, нека ти
буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), он је, разуме се, у виду имао
истинску Цркву- ону која свето и непоколебиво чува неповређено и неискварено
чисто учење Христово и која је сасвим туђа ма каквој лажи и неправди. Свака
лаж и неправда савршено су неспојиве са истином Цркве Христове, будући да је
лаж од ђавола, како је јасно рекао Господ Јудејима који су упорно одбијали да
поверују у Њега: Вама је отац ђаво и похоте оца својега хоћете да творите. Он
беше човекоубица од искона и у истини не стоји, јер нема истине у њему; када
лаж говори, своје говори, јер он је лажа и отац лажи (Јн. 8,44).
И заиста: човекоубиство и лаж тесно су повезани- човекоубиство води
лажи, а лаж често човекоубиству. И једно и друго долазе од ђавола и зато у
истинитој Цркви места не могу имати.
Ето како ми треба да процењујемо оно што се данас у свету догађа.
Где је истинска Црква Христова ?
То је, ван сваке сумње, наша Источна Православна Црква, будући да
једина она свето и непоколебиво већ двадесет векова чува веру Христову
чистом, неповређеном и никаквим људским мудровањима исквареном. То
признају чак и непријатељи Цркве, стављајући јој у кривицу и корећи је због
тога што није "прогресивна", што "не иде у корак са временом" и ћто је
"окамењена".
Но управо је та "оптужба" највеће признање нашој Цркви и верно
сведочанство њене истинитости које долази од других.
На нашу велику жалост, ипак, многе Помесне Цркве, у личности неких
својих јерарха, па чак и својих глава, а да се не говори о свештенослужитељима и простим верницима, почеле су да одступају од Православља, премда
не престају да себе називају "православнима". Сви сте ви, свакако, слушали и
читали о сусретима константинопољског патријарха Атинагоре са папом римским
Павлом 6, о њиховим загрљајима и целивању и о томе како патријарх Атинагора,

како је сам изјавио, већ помиње папу на првом месту, пре свих источних
патријарха.
Ето зашто нам већ није довољно да се називамо само правосла-внима, када
и одступници од Православља настављају да себе тако лицемерно именују, него
је потребно да се назовемо истинским православним хришћанима.
Браћо и сестре ! Може бити да је близу дан и час када ће бити потребно да
у овом, такозваном "слободном" свету,како бисмо спасли чистоту своје истините
православне вере и Цркве, и ми сиђемо у катакомбе. Не дозволимо да се
преластимо ђаволском лажју, тим дејством лажи која већ тријумфује у целом
свету, како је о томе прорицао Свети Апостол Павле, говорећи да ће доћи време
у којем ће људи веровати лажи (2. Сол. 2,11). Будимо чврсти и непоколебиви у
исповедању чисте и неповређене вере Христове, сачувајмо верност истинској
Цркви, имајући стално на уму упозоравајуће речи Светог Апостола, које смо и
данас слушали на Божанственој Литургији: Пазите добро како живите ! (Еф.
5,15). Амин
А ко се влада другачије, на тога се у пуној мери односи страшна претња
Христова: Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: "неће мој господар још
задуго доћи", и почне тући другове своје, а јести и пити са пијаницама- доћи ће
господар тога слуге у дан када се не нада и у час када не мисли и расећи ће га
напола и даће му удео са лицемерима; онде ће бити плачи шкргут зуба (Мт.
24,48-51)
Ето чега ми и треба да се бојимо више од свега !
Да, дођи, Господе Исусе !