Andre Breton MANIFEST NADREALIZMA

(str. 7) Toliko daleko ide vera u zivot, u ono sto je u zivotu najkrhkije, razume se realni zivot, da se na kraju ta vera gubi. Covek, taj nepopravljivi sanjar, iz dana u dan sve nezadovoljniji svojom sudbinom, s mukom barata predmetima, kojima je bio primoran da se sluzi, a koje mu je pribavila njegova ravnodusnost ili njegov napor, gotovo uvek njegov napor, jer, on je pristao da radi, bar nije odbio da stavi na kocku svoju srecu (ono sto on naziva svojom srecom!). Sada je postao sasvim skroman: on zna s kojim je zenama bio, u kakve se sve avanture nije uvaljivao; njegovo bogatstvo ili njegovo siromastvo ne znace mu nista, u tom pogledu ostaje dete koje se tek rodilo, a sto se tice odobravanja njegove savesti ili ne, shvatam zasto mu do nje nije ni najmanje stalo. Ako je sacuvao nesto lucidnosti, on moze jedino da se okrene svom detinjstvu koje, makoliko da su ga unakazili revnosni ukrotitelji, ne izgleda mu nista manje puno drazi. Tu odsustvo svake poznate stege pruza perspektivu nekoliko zivota vodjenih uporedo; on se ukorenjuje u tu iluziju; on zeli da upozna samo lakocu, trenutnu, krajnju, svih stvari. Svakoga jutra deca polaze (str. 8) bezbrizna. Sve je dostizno, i najgori materijalni uslovi su izvanredni. Sume su ili bele ili crne, nikad se nece spavati. Medjutim, istina je da se ne bi moglo ici tako daleko, ne radi se samo o razdaljini. Pretnje se gomilaju, covek popusta, napusta deo zemljista koji treba osvojiti. Toj se masti, koja nije htela da zna za medje, ne dopusta vise da dela sem po zakonima jedne proizvoljne korisnosti; ona ne moze da preuzima duze tu ponizavajucu ulogu, i, negde oko dvadesete godine uglavnom, radije prepusta coveka njegovoj sudbini bez svetlosti. Ako i pokusa, kasnije, s vremena na vreme, da dodje k sebi, posto je osetio da malo po malo gubi svaki razlog zivljenja, nesposoban kao sto je opstao da bude na visini izbvesne izuzetne situacije kao sto je ljubav, tesko ce mu to poci za rukom. Jer on telom i duhom otsada pripada jednoj prekoj, prakticnoj potrebi koja ne trpi da bude izgubljena iz vida. Svim njegovim pokretima nedostajace zamah, a svim njegovim mislima sirina. Od onog sto mu se desava i sto moze da mu se desi on ce sebi davati racuna samo o onome sto povezuje taj dogadjaj sa gomilom slicnih dogadjaja, dogadjaja u kojima nije ucestvovao, sa promasenim dogadjajima. Sta kazem, on ce o tome suditi prema jednom od tih dogadjaja, uspokojeniji vise no ostali njegovim posledicama. On u njemu, ni pod kakvim izgovorom, nece videti svoj spas.

(str. 9) Draga masto, ono sto u tebi najvise volim, to je sto ne prastas. Jedino me jos od svega zanosi rec sloboda. Smatram tu rec sposobnom da neograniceno odrzava oprobani ljudski fanatizam. Ona besumnje odgovara mojoj jedinoj legitimnoj teznji. Medju toliko nemilosti koje nasledjujemo, moramo itekako priznati da nam je ostavljena najveca sloboda duha. Na nama je da je ne zloupotrebimo tesko. Svesti mastu na ropsko pokoravanje, cak i kad bi se radilo o onome sto se grubo naziva srecom znaci izmaknuti svemu sto covek u dubini sebe sama nalazi kao vrhovnu pravednost. Jedino me masta obavestava o onome sto moze biti i to je dovoljno da malo digne strasnu zabranu; a dovoljno i da joj se ja prepustim bez strepnje da cu se prevariti (kao da se covek moze prevariti vise). Gde ona pocinje da postaje rdjava i gde se zaustavlja sigurnost duha? Za duh, mogucnost da luta nije li pre prilika za dobro? Ostaje ludilo, "ludilo za ludnicu" kako se to lepo reklo. To ludilo ili neko drugo... Svako zaista zna da ludai duguju svoje zatvaranje samo jednom malom broju legalno kaznjivih postupaka i da bez tih postupaka njihova sloboda (ono sto se vidi od njihove slobode) ne bi doslo u pitanje. Da su oni, u bilo kojoj meri zrtve svoje maste, spreman sam da priznam u tom smislu da ih ona navodi na nepridrzavanje izvesnih pravila, izvan kojih se vrsta oseca (str. 10) pogodnjenom, saznanje koje svaki covek placa. Ali ljudska ravnodusnost koju oni pokazuju prema kritici koja dolazi s nase strane o njima, pa i prema raznim kaznjavanjima koja se na njih primenjuju, dopusta da se na njih pretpostavi da oni crpu veliko okrepljenje u sopstvenoj masti, da dovoljno uzivaju u svom zanosu da mogu podneti da je ono vredno samo za njih. I samim tim halucinacije, iluzije itd, nisu neva an izvor u ivanja. I najsre enija putenost nalazi u tome svoj udeo I znam da bih se na poslednjim stranicama Tenove l¶Intelligente prepu ta ulnim nedelima. Da izazivam ispovesti ludaka, mogao bih u tome

da provedem itav svoj ivot. To su ljudi izvanrednog po tenja i ija je bezazlenost samo jo ravno mojoj. Trebalo je bilo da Kristofor Kolumbo po e sa ludacima pa da otkrije Ameriku. I vidite kako se to ludilo otelotvorilo i koliko traje. *** Ne e nas strepnja od ludila naterati da spustimo na pola koplja zastavu ma te. (...) (str. 11) Najzad, taj materijalisti ki stav nije nespojiv sa jednom iizvesnom uzvi eno u misli. Naprotiv, realisti ki stav, inspirisan pozitivizmom, po ev od Svetog Tome do Anatola Fransa, ini mi se veoma neprijateljskim svakom intelektualnom i moralnom poletu. Grozim ga se, jer je sa injen od osrednjosti, mr nje i plitke naduvenosti. On ra a danas te sme ne knjige, uvredljive pozori ne komade. (...) Jasno a se svodi na glupost, pse i ivot. (...) Jedna sme na posledica takvog stanja stvari, je, u literaturi, naprimer, izobilje romana. Svako se u tome javlja sa svojom sitnom «opservacijom». (...) (str. 12) Ako se stil iste i jednostavne informacije, za koji nam gore navedena re enica daje primer, sre e gotovo samo u romanima, treba priznati, da ambicije autora ne idu mnogo daleko. (...) A opisi! Ni ta se ne mo e uporediti sa njihovom ni tavno u: to je samo jedno trpanje jedne preko drugih slika iz kataloga. (...) (str. 12-13. navodi odlomak iz romana Dostojevskog, Zlo in i kazna, kao primer za ono sto je gore navedeno) (str. 13) Na taj na in on (tj. Dostojevski) samo gubi svoje vreme jer ja ne ulazim u njegovu sobu. Lenost, umor drugih me ne zaustavljaju. (...) Ho u da se uti kad se prestane da ose a. (...) Ja samo ka em da ne pola em mnogo na bezna ajne momente svoga ivota, i da od strane svakog oveka mo e biti nedostojno da kristali e one trenutke koji mu se ine takvim. (...) (str. 13) Autor se okomi na jedan karakter i, po to je taj karakter dat, on eta svog junaka kroz svet. (str. 14) Neizle iva manija koja se sastoji u tome da se nepoznato svede na poznato, na ono to se mo e svrstati , uljuljkuje mozgove. elja za analiziranjem pobe uje ose anja. (str. 14-15.) Kad bi op te ideje, o kojima filozofija do na ih dana stavlja sebi u zada- (str. 15) ±tak da raspravlja, ozna avale time njihovo kona no prodiranje u jednu iru oblast, ja bih bio prvi koji bih se tome radovao. Ali to je jo uvek samo izve ta enost izra avanja... (str. 15) Mi jo *** (str. 17) Sasvim je opravdano Frojd usmerio svoju kritiku na snove. Neprihvatljivo je, zaista, da je taj znacajan deo psihicke aktivnosti (jer, bar od rodjenja coveka do njegove smrti, misao ne pruza nikakvo resenje kontinuiteta, zbir trenutaka sna, sa gledista vremena, cak ako se uzme u obzir samo cist san, san spavanja nije manji od zbira trenutaka stvarnosti, ogranicimo se da kazemo: trenutaka jave), jos uvek tako malo privukao paznju. Krajnja razlika u ozbiljnosti, u vaznosti, koju predstavljaju za obicnog posmatraca dogadjaji jave i dogadjaji sna, oduvek me je zacudjavala. Jer je covek, kad prestane da spava, pre svega igracka svog pamcenja, i jer u normalnom stanju pamcenje uziva da mu bledo ocrtava dogadjaje iz sna, da lisava san svake trenutne posledice, i da pokrece jednu determinantu iz tacke na kojoj veruje, nekoliko casova ranije, da je bio stavio: tu cvrstu nadu, tu brigu. Ima iluziju da nastavlja nesto sto vredi truda da se nastavi. Tako je san sveden na jednu zagradu, kao i noc. Ovo jedinstveno stanje stvari cini mi se da namece neka razmisljanja. U granicama u kojima se odigrava (nek bude da se odigrava) po svemu sudeci san je neprekidan i nosi trag ivimo pod vladavinom logike, eto, to sam, razume se, hteo da ka em.

organizovanosti. Samo pamcenje uzima sebi pravo da od njega pravi (str. 18) isecke, da ne vodi racuna o prelazima i da nam prikazuje pre seriju snova nego san. Isto tako mi imamo u svakom trenutku o stvarima samo jasno odredjenu predstavu cije je koordiniranje stvar volje (Treba voditi racuna o gustini sna. Zadrzavam u pamcenju, uglavnom, samo ono sto mi dolazi iz njegovih napovrsnijih naslaga. Ono sto u njemu najvise volim da uocim, to je sve ono sto prilikom budjenja potone, sve ono sto mi ne ostaje od zbivanja tog prethodnog dana, tamno lisce, idiotske grane. U "stvarnosti", isto tako, radije padam.). Vazno je primetiti da nam nista ne dopusta da vrsimo jos vece rasturanje sastavnih elemenata sna. Zalim sto o tome moram da govorim prema jednoj formuli koja u nacelu iskljucuje san. Kad ce jednom doci zaspali logicari i filozofi? Hteo bih da spavam da bih se mogao predati spavacima, kao sto se predajem onima koji me citaju, sirom otvorenih ociju; da bih prestao da dajem prednost u toj oblasti svesnom ritmu svoje misli. Moj san ove poslednje noci mozda nastavlja san prethodne noci i mozda ce sledece noci biti nastavljen sa nepogresivoscu dostojnom pohvale. To je lako moguce, kako se to kaze. I posto nije nikako dokazano da cineci to stvarnost koja me opseda nastavlja da ostoji i u stanju sna, da ne pada u zaborav, zasto ne bih dopustio snu ono sto ponekad odbijam stvarnosti, samu (str. 19) tu vrednost o izvesnosti u samu sebe, koja, u svoje vreme, nije izlozena mome poricanju? Zasto ne bih ocekivao od nagovestaja sna vise nego sto ocekujem od jednog svakog dana sve viseg stepena svesti? Zar i san ne bi mogao da se primeni u resavanju osnovnih pitanja zivota. Da li su ta pitanja ista u jednom slucaju kao i u drugom i da li su, u snu, vec tu? Da li je san manje opterecen sankcijama nego ostalo? Starim, i vise od stvarnosti kojoj verujem da se podvrgavam, mozda me san, ravnodusnost prema njemu, stari. Vracam se, jos jednom, u stanje jave. Primoran sam da ga smatram pojavom interferencije. Ne samo sto duh u tim okolnostima svedoci o cudnoj teznji ka dezorijentaciji (rec je o lapsusima i raznim nehoticnim pogreskama ciju tajnu pocinje da nam otkrivaju), vec jos i ne izgleda da se, u svom normalnom funkcionisanju, potcinjava icem drugom do sugestijama koje mu dolaze iz te duboke noci kojoj ga preporucujem. Ma koliko valjano opremljena njegova ravnoteza je relativna. Jedva se usudjuje da se izrazi, a ako to cini ogranicava se na to da utvrdi da neka ideja neka zena ostavlja utisak na njega. Kakav utisak, ne bi nikako umeo to da kazem, on time ipoljava svoj subjektivizam i nista vise. Ta ga je misao, ta ga je zena zbunila, ona ga navodi na manje strogosti. Njeno je delovanje tako. Na njoj je da ga za trenutak izdvoji iz njegovog stanja razbucavanja i da ga (str. 20) prenese na nebo gde se kristalise, pretvara u divan kristal koji on moze da bude, i koji to jeste. U nedostatku drugog, on tada priziva slucaj, bozanstvo mracnije od ostalih kome pripisuje sve svoje zabludelosti. Ko moze da mi kaze da ugao pod kojim se pojavljuje ta ideja koja ga dira, da ono sto voli u oku te zene nije upravo ono sto ga vezuje za njegov san, sto ga povezuje sa podacima koje je svojom greskom pogubio? I kad bi bilo drukcije, za sta sve, mozda, ne bi bio sposoban? Ja bih hteo da mu dam kljuc od tog hodnika. Duh coveka koji sanja potpuno se zadovoljava onim sto mu se desava. Mucno pitanje mogucnosti ne postavlja se vise. Ubij, leti brze, voli koliko ti se svidja. A ako umres nisi li siguran da se neces mozda probuditi iz mrtvih? Pusti se da te vode, dogadjaji ne podnose da ih odlazes. Nemas imena. Lakoca svega je neprocenjiva. Koji um, pitam, toliko siri od drugog da daje snu taj prirodni tok i cini da prihvatam ne oklevajuci gomilu epizoda cija bi me cudnovatost u casu kad pisem zgranula? A ipak mogu da verujem svojim ocima, svojim usima; taj divni dan je dosao, taj vrag je progovorio. Ako je budjenje covekovo oporije, ako ono tako dobro prekida caroliju, onda je to zato sto su mu nametnuli jadnu ideju o ispastanju. (str. 21) Od trenutka kad budu podvrgli jednom metodicnom ispitivanju, kad se sredstvima koja tek treba utvrditi, uspe da prikaze san u svojoj integralnosti, (a to pretpostavlja disciplinu pamcenja koja se proteze na citave generacije; pocnimo, ipak, registrovanjem najupadljivijih cinjenica), kad se njegova krivulja bude ocrtala sa neuporedivom pravilnoscu i opsirnoscu, mozemo ocekivati da ce tajne koje i nisu tajne, ustupiti mesto velikoj Tajni. Ja verujem u buduce razresenje tih dvaju stanja, prividno toliko protivurecnih, stanja sna i jave, u neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadrealnosti, ako se tako moze reci. Tom osvajanju ja tezim, siguran da u njemu necu uspeti,ali nimalo ne vodeci racuna o svojoj smrti da ne bih vec bar malo poveo racuna o

radostima jednog takvog posedovanja. Prica se da je svakog dana, u trenutku kad tone u san, Sen-Pol-Ru davao nekada da se na vratima njegovog zamka u Kamareu stavi tablica na kojoj se moglo procitati: Pesnik radi. Imalo bi jos mnogo da se kaze, ali usput ja sam hteo samo da olas dodirnem jedan predmet koji bi sam zatevao veoma dugo izlaganje i sasvim drukciju riguroznost: na to cu se vratiti. Za sada moja namera bila da mrznju prema cudesnom koja hara u izvesnim ljudima osudim i njihovu nameru da ga izvrgnu podsmehu. Recimo kratko i jasno: cudesno je uvek lepo, cak je cudesno i jedino lepo. *** (str. 29) Jedan covek, dosadan bar koliko i ja, Pjer Reverdi pisao je: "Slika je cista kreacija duha. Nju ne moze roditi neko poredjenje vec zblizavanje dveju manje vise udaljenih realnosti. Sto udaljeniji i verniji budu odnosi dveju zblizenih realnosti, utoliko ce slika biti jaca - i utoliko vise ce imati emotivne i poetske stvarnosti... itd." Ove reci, mada sibilinske za laike, otkrivale su vrlo mnogo, i ja sam dugo o njima razmisljao. Ali je slika od mene bezala. Reverdijeva (str. 30) estetika, estetika sasvim posteriorna, navodila me je na to da posledice smatram uzrocima. U tom medjuvremenu sam bio prinudjen da konacno odustanem od svog gledista. Jedne veceri, dakle, pre no sto sam zaspao, razabrao sam, toliko jasno naglasenu, da bi je bilo nemoguce promeniti i jednu rec, ali ipak oslobodjenu suma svakog glasa, jednu dosta cudnu recenicu, koja je dopirala do mene ne noseci traga o zbivanjima, u koja sam, po priznanju moje svesti, bio umesan u tom trenutku, recenicu koja mi se ucinila upornom, recenicu, usudjujem se da kazem, koja je lupala u onko. Brzo sam je shvatio i spremio se da predjem preko nje kad me njen organski karakter zadrza. U istinu, ta me je recenica cudila; nisam je nazalost zapamtio do danas, bilo je to nesto kao: "Postoji jedan covek presecen nadvoje prozorom", ali u to nije moglo biti sumnje, posto ju je pratila slaba vizuelna pretstava jednog coveka koji koraca, presecen po sredini prozorom pod pravim uglom sa osovinom njegovog tela. Nesumnjivo bilo je to jednostavno ispravljanje u prostoru coveka koji stoji nagnut po prozoru. Medjutim, kako je taj prozor sledio po- (str. 31) meranje coveka, shvatio sam da sam imao posla sa slikom dosta retkog tipa i ubrzo jedino sam mislio kako da je ukljucim u svom materijal pesnicke konstrukcije. Samo sto sam joj ukazao to poverenje a ona medjutim ustupi mesto gotovo neprekidnom nizu recenica koje su me ne manje iznenadjivale i ostavljale me pod utiskom takve proizvoljnosti da mi se moc vladanja nad samim sobom ucinila iluzornom, i da sam mislio jedino kako da dokrajcim taj neprekidni spor (str. 32) koji se vodio u meni (fusnota; Knut Hamsun stavlja u zavisnost od gladi tu vrstu otkrovenja kome sam podlegao, i mozda ne gresi - cinjenica je da ja u to vreme nisam jeo svakog dana. U svakom slucaju to su iste pojave o kojima on prica ovim recima: "Sutradan probudio sam se vrlo rano. Jos je bila noc. Oci su mi bile odavno otvorene kad cuh kako zidni sat iz stana sa donjeg sprata otkucava pet sati. Htedoh ponovo da zaspim, ali ne uspeh, bio sam potpuno budan i hiljadu stvari vrzmalo se po glavi. Odjednom mi naidje nekoliko dobrih sklopova recenica koji su se mogli upotrebiti u nekoj literarnoj skici, u nekom podlistku; najednom slucajno nadjoh vrlo lepe recenice, kakve nikad nisam bio napisao. Lagano sam ih ponavljao rec po rec, bile su izvanredne. I stalno su dolazile. Digoh se, uzeh hartije i olovku sa stola iza kreveta. Bilo je to kao da se neka vena presekla u meni jedna rec je sledila drugu, zauzimala njeno mesto, prilagodjavala se situaciji, prizori su se nagomilavali, radnja se odvijala, replike su vrcale u mojoj glavi, ogromno sam uzivao. Misli su mi dolazile tako brzo i nastavljale da tako obilno teku, da sam gubio mnogo tananih detalja, jer moja olovka nije mogla da ide tako brzo, a ipak sam se zurio, s rukom stalno u (str. 33, tako e fusnota) pokretu, nisam gubio trenutka. Recenice su i dalje bujale u meni, bio sam obuzet svojim sizeom." Apoliner je tvrdio da su prve Kirikove slike bile slikane pod uticajem senesteti kih poreme aja ± migrene, kolitis).

(str. 34, fusnota) Me utim, u tom pisanju misli gde je ovek stavljen na milost i nemilost prve spoljne distrakcije, mogu se dogoditi «brbljanja». Bilo bi neoprostivo poku ati ih skriti. (str. 35)Vama koji pi ete, ovi elementi, su vam, po izgledu, isto toliko tu i kao svakom drugom i vi u njih naravno, nemate poverenja. Poetski govore i, oni se preporu uju pre svega visokim stepenom neposredne apsurdnosti, budu i da je svojstvo te apsurdnosti, pri malo dubljem ispitivanju, da ustupi mesto svemu to je prihvatljivo, legitimno na svetu: rasprostiranje izvesnog broja svojstava i injenica ne manje objektivnih, jednom re i, od ostalih. (str. 37) NADREALIZAM, (m) Cist psihicki automatizam kojim se zeli da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, bilo na ma koji drugi nacin, stvarno delovanje misli. Diktat misli, u odsustvu svake kontrole koju bi vrsio razum, izvan svake estetske ili moralne preokupacije. (str. 37) ENCIKL. FILOZ. Nadrealizam se zasniva na verovanju u vi u realnost izvesnih oblika asocijacija zanemarenih do njega, u svemo sna, u nezainteresovanu igru misli. On te i da definitivno uni ti sve ostale psihi ke mehanizme i da ih zameni u razre avanju glavnih problema ivota. Str. 39. (Ro e Vitrak) «Samo to bejah pozvao mermer-admirala, a on se okrenu na svojim petama kao konj koji se (str. 40) propinje pred polarnom zvezdom i opisa mi na planu svog dvorogog e ira predeo u kome sam imao da provedem svoj ivot». Str. 40. (Pol Elijar) «Poznata je dobro istorija koju pri am, slavna je poema koju pro itavam; oslanjam se na zid, sa ozelenelim u ima i kalcinisanim usnama». Str. 40. ( ozef Deltej) «Avaj! ja verujem u vrlinu ptica. A dovoljno mi je jedno pero pa da puknem od smeha». Str. 40. (Luj Aragon) «Za vreme prekida partije, dok su se igra i okupljali oko zdele s plamte im pun om, zapitao sam drvo da li ono uvek ima svoju crvenu traku». *** PISANI NADREALISTICKI SASTAVI, ILI PRVI I POSLEDNJI IZLIV (str. 41) Nabavite sebi pribor za pisanje, posto ste se smestili na sto je moguce pogodnijem mestu za usredsredjenje naseg duha u sebi samom. Dovedite sebe u najpasivnije stanje, ili stanje prijemcivosti, sto vise mozete. Zanemarite svoj genije, svoje talente, i svih ostalih. Odlucno recite sebi da je literatura jedan od najzalosnijih puteva koji vode u sve. Pisite brzo, bez unapred smisljenog sizea, dosta brzo (str. 42) da se ne biste zaustavili i dosli u iskusenje da sebe procitavate. Prva recenica doci ce sama od sebe, tim pre, sto u svakoj sekundi postoji neka recenica tudja nasoj svesnoj misli koja samo trazi da se eksteriorizira. Dosta je tesko izjasniti se sta ce biti sa sledecom recenicom: ona je bez sumnje delimicno vezana za nasu svesnu delatnost i u isti mah i za drugu, ako se usvoji cinjenica da napisana prva povlaci za sobom minimum opazanja. To malo treba da vas se tice, uostalom; u tome lezi najvecim delom zanimljivost nadrealisticke igre. Ipak ostaje da se interpunkcija bez sumnje protivi apsolutnom kontinuitetu toka o kome je rec, mada izgleda da je ona isto toliko neophodna kao i raspored cvorova na zici koja treperi. Nastavite koliko god vam se svidja. Oslonite se na neiscrpni karakter sapata. Ako tisina zapreti da zavlada samo zato sto ste napravili neku gresku: moze se reci, gresku iz nepaznje, prekinite bez oklevanja sa suvise jasnim retkom. Iza reci cije vam se poreklo cini sumnjivim, postavite kakvo bilo slovo, L na primer, uvek slovo L i povratite proizvoljnost nametanjem tog slova za pocetno slovo reci koja ce uslediti. DA SE NE BISTE VISE DOSADJIVALI U DRUSTVU To je veoma tesko. Ne budite tu ni za koga, i cesto, dok jos niko nije narusio red, prekidajuci sebe u punoj

nadrealistickoj aktivnosti (str. 43) i prekrstajuci ruke recite: "Svejedno, ima besumnje nesto sto moze bolje, da se radi ili ne radi. Interes za zivot ne moze se braniti. Jednostavnosti, ono sto se dogadja u meni jos mi je i neugodno!" ili neku drugu odvatnu banalnost. ZA DRZANJE GOVORA Upisati se uoci izbora u prvu zemlju koja ce smatrati pametnim da pristupi ovoj vrsti savetovanja. Svako u sebi ima stofa za govornika: raznobojne pregace, djindjuve reci. Nadrealizmom on ce iznenaditi u njegovom siromastvu ocajanje. Jedne veceri, na nekoj estradi, sam on rasparcace vecno nebo, tu Kozu Medveda. Obecace toliko da ma koliko izvrsi, zapanjice. On ce dati zahtevima citavog jednog naroda smesan i delimican obrt. On ce uciniti da se i nazesci neprijatelji slazu u tajnoj zelji, koja ce rasprsnuti otadzbine. I to ce mu poci za rukom pustajuci se da ga uzdigne ogromna rec koja se topi u samilosti i volja u mrznju. Nesposoban za klonulost on ce igrati po veluru svih klonulosti. On ce biti zaista izabran i najneznije zene volece ga sa zestinom. ZA PISANJE LAZNIH ROMANA (str. 44) Ma ko da ste, ako vam to srce kaze, vi cete sagoreti nekoliko lovorovih listova i, ne zeleci da odrzavate tu mrsavu vatru, pocecete da pisete roman. Nadrealizam ce vam to dopustiti: vi cete imati samo da stavite iglu "Beau fin" na "Action" i prevara ce biti gotova. Evo lica sa drzanjima koja dosta odudaraju jedna od drugih; njihova imena u vasem tekstu su pitanje velikih slova i ona ce se ponasati sa istom lakocom prema aktivnim glagolima kao i bezlicna zamenica IL prema recima kao: pleut, y a, faut, itd. Oni ce im komandovati, tako reci, i tamo gde vam opservacija, refleksije i sposobnost uopstavanja nisu bile od velike pomoci, budite uvereni da ce vam posuditi hiljadu namera koje niste imali. Tako snabdeveni malim brojem fizickih i moralnih karakteristika, ta bica koja vam uistinu duguju tako malo nece odstupiti od jednog odredjenog ponasanja o kom vi nemate sta da se brinete. Iz toga ce proizici jedna manje vise prividno besta intriga koja ce opravdavati tacku po tacku taj uzbudljivi ili umirujuci rasplet sa kojim vi nista nemate. Vas lazni roman izvanredno ce podrzavati pravi roman; postacete bogati i svi ce se sloziti priznajuci da vi imate "nesto u trbuhu" jer ionako to "nesto" tu stoji. (str. 45) Naravno, slicnim postupkom, i pod uslovom da ne znate ono sto cete izlagati, mozete se uspesno posvetiti laznoj kritici. DA VAS DOBRO UOCI ZENA KOJA PROLAZI ULICOM ......................................................................... ......................................................................... ......................................................................... ......................................................................... (u nadrealistickom postupku ove tackice zamenjuju tekst) PROTIV SMRTI Nadrealizam ce vas uvesti u smrt koja je jedno tajno drustvo. Navuci ce vam rukavicu na ruku, sahranjujuci tu duboko M kojim pocinje rec memorija. Ne propustite da se obezbedite jednim pogodnim testamentom: sto se mene tice ja trazim da me na groblje prenesu u kolima za selidbu. Neka moji prijatelji uniste sve do poslednjeg primerka izdanje "Discours sur le Peu de Realite". ***

(str. 46) Ne postoji ni ta o emu bi trebalo da odbije da govori, da obilno pi e. Slu ati sebe, itati sebe nema drugog efekta do da zadr i ono to je skriveno, tu divnu pomo . Ne urim se da razumem sebe (ba me briga, ja u sebe uvek razumeti). Ako mi ova ili ona moja re enica trenutno prouzrokuje jako razo aranje, imam poverenja u slede u re enicu da bih otkupio njene gre ke, pazim se da je ne pi em ispo etka, ili da je doterujem. I najmanje gubljenje (str. 47) poleta moglo bi mi biti kobno. Izme u re i, grupa re i koje slede jedna drugu le i najve a solidarnost. Nije na meni da idem na ruku ovima na ra un onih. Jedna udesna kompozicija treba da posreduje ± i ona to ini. (...) I i u ak dotle da tvrdim da me pou ava, i, zbilja, de avalo mi se da nadrealno upotrebljavam re i iji sam smisao bio zaboravio. Mogao sam da proverim tek kasnije da sam ih primenjivao onako kako je to sasvim odgovaralo njihovoj definiciji. To bi moglo navesti na pomisao da se ne «u i» nego da se uvek samo «ponovo u i». (...) Na dijalog se forme nadrealisti kog govora jo najbolje prilago avaju. Tu se dve misli suo avaju; dok se jedna prepu ta, druga se stara o njoj, ali kako se stara? Pretpostaviti da se ona utelovljuje zna ilo bi prihvatiti da joj je jedno vreme mogu e da cela ivi od te druge misli, to je vrlo malo verovatno. I, uistinu, pa nja koju joj ukazuje je sasvim spolja- (str. 48) ± nja; ostaje joj samo da odbori ili ne odobri, obi no da ne odobri, uz sve obzire za koje je ovek sposoban. Taj na in govora ne dozvoljava, uostalom da se pri e su tini nekog predmeta. (...) Toliko je to istinito da se u izvesnim patolo kim duhovinim stanjima u kojima ulni poreme aji raspola u svom pa njom bolesnika, a on odgovaraju i na sva pitanja ograni ava se da se do epa poslednje re i pred njim izgovorene ili poslednjeg dela nadrealisti ke re enice iji trag nalazi u svom duhu: «Koliko vam je godina? ± Vam» (Eholalija). «Kako se zovete? ± etrdeset pet ku a» (Simptom Gansera ili okoli nih odgovora). Str. 49. Razgovori vo eni nemaju, kao obi no, za cilj razvijanje neke teze, makako bezna ajne bile, oni su koliko je god mogu no ravnodu ni. Str. 50. Sa nadrealisti kim slikama... «name u njemu, spontano, despotski. On ne mo e da ih odagna; jer volja nema vi e snage i ne vlada vi e duhovnim mo ima oveka» (po Bretonovom citiranju Bodlera, kako sam navodi). Pitanje je jo da li su se ikad «evocirale» slike. Ako ostajemo pri Reverdijevoj definiciji, kao to ja to inim, ne izgleda mogu no da se voljno pribli e ono to on zove «dve udaljene stvarnosti». Pribli avanje nastane ili ne nastane, to je sve. Ja pori em, to se mene ti e, najodlu nije da kod Reverdija kao (str. 51) to su: U potoku po iva pesma koja te e ili: Dan se rasklopio kao beli stolnjak ili: Svet se vra a u vre u imaju i najmanje veze sa premeditacijom. Pogre no je, po mom mi ljenju, tvrditi da je «duh shvatio odnose» dveju stvarnosti jedne prema drugoj. (...) Iz zbli avanja tako re i slu ajnog dveju re i izbila je jedna posebna svetlost, svetlost slike prema kojoj smo mi beskrajno osetljivi. Vrednost slike zavisi od lepote postignute iskre; ona je, prema tome, funkcija razlike u potencijalu izme u dva sprovodnika. Kada ta razlika jedva postoji, kao u pore enju varnica ne izbija. Me utim, po mom mi ljenju, nije u ovekovoj mo i da dogovorno pribli i dve tako udaljene stvarnosti. Princip asocijacije, onakav kakav nam se ukazuje, tome se protivi. (...) Mora se, dakle, prihvatiti da dva izraza slike nije na duh izveo jedan iz drugog u nameri da izazove varnicu... Str. 52. Po mom mi ljenju najja a je ona koja, ja to ne krijem, pokazuje najvi i stepen proizvoljnosti; ona za koju je potrebno najvi e vremena da se prevede (str. 53) na prakti an jezik, bilo da ona sadr i ogromnu koli inu prividne protivure nosti, bilo da je neki od njenih izraza udnovato skriven, bilo da najavljuju i se kao senzacionalna, izgleda kao da se mlitavo raspli e (da naglo zatvara ugao svog estara) bilo da iz same sebe izvla i sme no formalno opravdanje, bilo da je halucinantna, bilo da vrlo prirodno daje apstraktnom masku konkretnog ili obrnuto, bilo da podvla i negaciju pokojnog elemntarnog fizi kog svojstva, bilo da izaziva smeh. Str. 53 (Lotreamon) «Lep kao zakon o prekidanju razvoja grudi kod odraslih ija sklonost ka ra enju nije u vezi sa koli inom molekula koje njihov organizam asimilira.

Str. 53. (Lotreamon) «Poslednja kap ampanja. Str. 53. (Filip Supo) «Jedna se crkva uzdizala blistava kao zvono.» Str. 53. (Rober Desnos) «U snu Eroza Selavi postoji jedan pataljuk iza ao iz bunara koji dolazi da jede svoj hleb po no i.» Str. 53. (Andre Breton) «Na mostu se rosa s ma jom glavom njihala iskosa.» Str. 54. (Luj Aragon) «Malo uslevo, na mom naslu enom nebu, prime ujem ± ali bez sumnje to je samo isparenje od krvi i ubistva ± nebru eni brilijant perturbacija slobode.» Str. 54. (Maks Moriz) «Boja arapa jedne ene ne mora da bude kao boja njenih o iju, to je navelo jednog filozofa koga je nepotrebno navoditi da ka e: «Cefaloidi imaju vi e razloga od etvorono aca da mrze progres».» Str. 54. Hteli mi to ili ne, ovde se mo e zadovoljiti vi e zahteva duha. (...) Ove slike mu pokazuju meru (str. 55) njegovog svakodnevnog rasipanja i nezgode koje mu ono donosi. Nije lo e to ga one kona no rastrojavaju, jer rastrojiti duh zna i staviti ga na kriv put. Re enice koje citiram uveliko preuzimaju to na sebe. Ali duh koji u njima u iva, izvla i iz njih uverenje da se nalazi na pravom putu: sam po sebi ne bi mogao da bude kriv zbog mudrija enja: on nema ega da se pla i jer, izme u ostalog, on se obavezuje da sve obuhvati. Str. 55. Iz uspomena iz detinjstva i jo iz nekih drugih izbija neko ose anje raspr enosti i, sledstveno tome, zalutalosti, ose anje koje smatram najplodnijim koje postoji. Mo da detinjstvo jo i najvi e pribli ava «prvom ivotu»; detinjstvo posle koga ovek sem svojom propusnicom raspola e samo sa svega jo nekoliko besplatnih karata; detinjstvo u kome je sve u estvovalo, i to bez opasnosti, u efikasnom posedovanju sebe. Zahvaljuju i nadrealizmu, izgleda da se ove anse vra aju. To je kao da ovek i dalje juri svom spasavanju, ili svojoj propasti. ovek ponovo pre ivljava, u senci, dragoceni teror. Str. 56. Ja ne verujem u skoro uspostavljanje nadrealisti kog ablona. Zajedni ke osobenosti svih tekstova te vrste... ne suprotstavljaju se izvesnoj evoluciji nadrealisti ke proze tokom vremena. Str. 59. Hitam da dodam da me budu e nadrealisti ke tehnike ne interesuju. Str. 60. (fusnota) Svakako e morati tada neki novi moral da zameni teku i moral, uzrok svih na ih zala. Str. 61. Taj svet u kome ja trpim ono (str. 62) to trpim (ne poku avajte da to vidite) taj moderni svet, najzad, do avola! ta ho ete da u njemu radim? (Str. 60 fusnota) Isto tako, 1919. Supo je ulazio u mno tvo nemogu ih ku a raspituju i se kod paziku a da li tu stanuje Filip Supo. Mislim da ga ne bi za udio potvrdan odgovor. Oti ao bi da kuca na svoja vrata. Str. 63. U istu nadrealisti ku radost oveka, koji se upoznat sa uzastopnim porazima svih ostalih ne ose a pobe enim, polazi odakle ho e, i, sasvim nekim drugim putem a ne razumnim putem, sti e gde mo e. Str. 63-64. Nadrealizam, onakav kakvim ga ja vidim, dovoljno nagla ava na apsolutni nekonformizam, da bi se moglo dovesti u pitanje da bude izveden, na proces stvarnog sveta kao svedok odbrane. Mogao bi, naprotiv, samo da svedo i o potpunom stanju rasejanosti do koga se mi nadamo da emo dospeti ovde. Rasejanost prema eni kod Kanta, rasejanost prema «gro u» (str. 64) kod Pastera, rasejanost prema vozilima kod Kirija, su u tom pogledu duboko simptomati ni. Str. 64. Nadrealizam je «nevidljivi zvuk» koji e nam omogu iti da jednog dana pobedimo svoje protivnike.

(...) Zemlja obu ena u svoje zelenilo isto me toliko malo uzbu uje koliko i neki vampir. iveti i prestati iveti su imaginarna re enja. Postojano je na drugom mestu.

Andre Breton, Manifest nadrealizma (1924)

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful