KULTUROLOGIJA

(skripta)

1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova

Termin kultura ima latinski koren. Osnov može da se vidi u izrazu cultus (u
smislu gajenja, obrade polja), colere (negovanje, gajenje, obrađivanje) ili cultura (u
smislu obrade polja). Vremenom termin kultura evoluira i dobija metaforički smisao
"obrada duha".
U Engleskoj u 16. veku pojam kultura označava religijski kult, a u 17. veku izraz
se odnosi na razvoj duha, na prefinjene manire. U 18. veku pojavljuje se termin
civilizacija. Civilizacija postaje viši stupanj razvoja čoveka kao društvenog bića i sledi
posle faze divljaštva. Termin civilizacija je razvio filozofiju odnosno ideologiju koja će
preciznije odrediti status divljih naroda. Dolazi do stvaranja niza teorija o tome kakva je
razlika između divljih i civilizovanih naroda. Pitanje je da li je to razlika samo u stepenu,
samo istorijska razlika, ili razlika u kvalitetu. Rasističke teorije verovale su da se "divlji"
narodi ne mogu dostići stupanj "civilizovanih". Počev od 19. veka termin kultura počinje
sve više da se dovodi u vezu sa osobenim duhovnim svojstvima naroda (religija,
umetnost, filozofija). Na osnovu nemačkog poimanja termina, kooperacija među
narodima moguća je samo na tzv. civilizacijskoj ravni. Svaki narod ima svoje osobene
sisteme kultura, one se tradicijski prenose i čuvaju.
Elias smatra da "civilizacija" dopušta da se nacionalne razlike naroda do izvesnog
stepena mogu eliminisati, dok nemački pojam Kultur potencira nacionalne razlike.

2. Evolucionistička teorija

Evolucionizam je teorija koja se prvobitno odnosila na biološku nauku. Prema

ovoj teoriji složeni organizam se razvijao od jednostavnih ka složenijim oblicima.
Pristalice evolucionistička teorije (Tajlor, Morgan, Spenser i Bastijan) smatraju da su
razlike među različitim kulturama u osnovi samo kvantitativne razlike, tačnije samo u
stepenu razvitka. Pojedinačne kultura treba shvatiti kao razvojne stupnjeve jedinstvenog i
univerzalnog razvojnog procesa.
Tajlor smatra da se civilizacija razvija na podlozi razuma i naučnog saznanja, i da
civilzacija stoji u mestu kada njom upravljaju stari običaji koje nameću pradedovi.
Napredak traži nesputani razum. Do "kulturne evolucije" dolazi zato što na kraju "razum"
preovlada nad tradicionalnim shvatanjima. On smatra da se na području kulture svako
mora koristiti racionalističkim načelima i da će tradicija na kraju popustiti pred razumom.
Što je neka kultura na višem stupnju, to je tradicija slabija. Tu se vidi Tajlerov otpor
preme mitu i mitologiji. Mitologija je po njemu niži stupanj razvoja dok je naučno
saznanje viši stupanj razvoja.
Lesli Vajt je unapredio evolucionističko shvatanje kulture. Smatra da društvena
grupa stvara kulturu i da je samim tim značajnija od pojedinca. Pojedinac nije u stanju da
menja kulturu niti da je nadzire i usmerava. "Ne određuju ljudska bića kulturu po želji i
zamisli: upravo kultura određuje ponašanje ljudi."
3. Funkcionalistička teorija

Antropolog Branislav Malinovski smatra da su ljudska bića jedna životinjska

vrsta što znači da čovek mora prvo biološki da opstane tj. preživi kao i svaki drugi
organizam u prirodi, a zatim čovek stvara sekundarnu sredinu - kulturu. Kultura se mora
stalno reprodukovati, održavati i usmeravati. Svaka kultura stvara svoj kulturni standard.
U temelju kulture nalaze se ljudske potrebe.
Drugi važan pojam je pojam funkcije. Funkcija se objašnjava kao zadovoljenje
neke potrebe aktivnošću u kojoj ljudska bića sarađuju, upotrebljavaju rukotvorine i troše
dobro. Pozorišna institucija, kao institucija kulture, obavlja funkciju zadovoljenja jedne
važne kulturne potrebe. Sve što radimo ima funkciju da zadovolji jednu potrebu.
Treći važan pojam je tradicija. Kulturna tradicija se mora prenositi sa pokoljenja
na pokoljenje uz pomoć mehanizma "vaspitne prirode".
Četvrti elemenat kulture je njena organizacija unutar institucije. Tako bi institucija
"umetnosti", na primer, bila zbir shvatanja ljudi jedne zajednice o tome šta je umetnost.
Malinovski određuje kulturu kao "jedan integral sastavljen od delimično samostalnih,
delimično koordiniranih institucija". Kultura se mora shvatiti kao sredstvo za postizanje
cilja. Malinovski pokazuje da ljudi kao kulturna bića žive u skladu sa normama,
običajima, tradicijama i pravilima.

4. Antiintelektualizam Franca Boasa. (metafizičke teorije o kulturi)

Franc Boas je američki antropolog koji smatra da svaki narod ima vlastitu
kulturu. Smatrao je da je kultura presudni faktor koji utiče na sveukupnu strukturu
društva. Veruje da je politička promena u nekom narodu potekla iz kulture. Boas uvažava
i tradiciju i osećanja kao bitne faktore kulture. Ukazivao je da se i danas u najrazvijenijim
društvima uobičajeno mišljenje vodi pre svega osećanjima i tradicijom, a ne razumom.
Rut Benedikt smatra da je osećanje pojedinca odlučujuće u razjašnjenju suštine
kulturnog sistema, dok je razum sporedan činilac. Ona uvodi pojam "kulturnog
obrasca" koji predodređuje položaj svakog novog člana u nekoj zajednici. Kulturni
obrasci deluju na pojedince prinudom. Ističe da ipak ima mesta za "individualni
elascitet" gde pojedinac dobro prilagođen obrascima svoje sredine, može da se pojavi i
kao njen dalji kreator.
Emil Dirkem ističe princip "kolektivne svesti". Smatra da je pojedinac nemoćan
da stvori kulturnu instituciju. Za njega je kultura kolektivno osećanje i verovanje koje je
suprotstavljeno razumu i umu. Po njemu je osnov kulture u "kolektivnoj volji", u
"kolektivnom osećanju".
Alfred Luis Kreber smatra da se kultura mora objašnjavati sopstvenim načelima.
Prihvata pojam kulturnog obrasca koji svakoj kulturi daje celovitost i sprečava je da
postane bezoblična, da bude skup nepovezanih elemenata. On uvodi i "krivulju rasta" po
kojoj svaki stilski obrazac teži svom vrhuncu kome sledi opadaje. Kreber se odupirao tezi
da su veliki izumi i otkrića tvorevine pojedinačnih genija, već je smatrao da su bili
stvoreni uslovi da se nešto pojavi i da je ta pojava bila neizbežna.

2
5. Teorija kulturnih ciklusa. (metafizičke teorije o kulturi)

Teoriju kulturnih ciklusa izneo je Špengler. Ta teorija negira dotadašnju teoriju o

stalnom progresu u kulturi već zastupa ideju o cikličnosti. Kada se jedan kulturni ciklus
ostvari, dosegne svoj maksimum, počinje da nazaduje i odumire. Nikolaj Danilevski je
smatrao da postoje opšti zakoni kulturnog razvitka.
1. Narod koji ima poseban jezik predstavlja samobitni kulturno-istorijski tip;
2. Neophodno je da ti narodi imaju političku nezavisnost;
3. Svaki tip svoje osnove izgrađuje za sebe, pri većem ili manjem uticaju tuđih
civilizacija;
4. Civilizacija karakteristična svakom tipu doseže svoj maksimum samo onda kada
raznovrsni etnički elementi koji ga čine imaju svoju nezavisnost;
5. Tok razvitka tipova najsličniji je dugogodišnjim jednoplodnim biljkama kod kojih
je period rasta neodređeno dug, ali period cvetanja i donošenja plodova veoma
kratak i jedanput zauvek iscrpljuje njihovu životnu snagu.
Danilevski smatra da slovenski tip civilizacije tek treba da doživi svoj procvat. On tu
uključuje Ruse, Čehe, Srbe i Bugare. Ukoliko se to ne desi taj tip će se raspasti dajući
materijal za postizanje tuđih ciljeva.
Utemeljivač ciklusne teorije 20. veka je Osvald Špengler. On smatra da kultura
odumire kada kolektivna duša naroda dosegne svoj maksimum u jeziku, verskom učenju,
umetnosti, državnosti, nauci. Došavši do kraja kultura odumire postavši civilizacijom.
Kod njega se pojavljuje i dualizam kulturnih snaga: uloga ženskog i muškog činioca u
stvaranju kulture. Tu se žena vezuje za porodicu, a muškarac za društvenu zajednicu.
Žena predsavlja simbol pasivnog, centripetalnog sistema, dok je muškarac izraz
istorijskog dinamizma i državne volje naroda. On brine o višim interesima naroda, a žena
o uskom porodičnom krugu.

6. Psihoanalitička teorija kulture. (metafizičke teorije o kulturi)

To je teorija prema kojoj je kultura manifestacija subliminarnih seksualnih

energija čoveka. Tu teoriju je prvi izložio Sigmund Frojd. On ističe da je osnov za
stvaranje kulture grupni subjekt. Lična sloboda nije produkt kulture. Frojd kulturu gleda
negativno - ona sputava erotsku energiju čoveka i lišava ga njegovih sloboda. Istorija
kulture je istorija lišavanja čoveka njegovih potencijala, sloboda i kapaciteta uživanja.
Začeci kulture pojavljuju se u trenutku prvog pokušaja da se urede društveni
odnosi. Na početku jednog grupnog plemenskog života uspostavljeni društveni sistemi po
strogim pravilima kojih su se morali pridržavati ostali članovi zajednice. Međutim,
ljudima koji nisu mogli da bezgranično zadovoljavaju svoje nagone libida ostalo je da se
bave kulturom, umetnošću, plesom, crtanjem, a sve u funkciji trošenja viška seksualne
energija.
Smatra da žene zastupaju interese porodice i seksualnog života, da su
neprijateljski raspoložene prema kulturi i da kultura zahteva sve veće nivoe sublimacije
za koje žene nisu dorasle. Na drugoj strani muškarac poseduje znatnu količinu psihičke

3
energije. Sve što utroši u kulturne svrhe, on najvećim delom oduzima od žene i
seksualnog života.

7. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak

Bitna odlika čoveka je njegova mogućnost da stvara simbole. Najreprezentativnije

simboličke forme su: umetnost i mit, vera i filozofija, jezik, moralne vrednosti. Reč
simbol dolazi od grčke reči σύμβολο što znači znak, simbol. Simbol je sa jedne strane
fizička, materijalna stvar, a sa druge strane ona je nematerijalna - to je ljudska zamisao,
naša projekcija, da u čulnim predmetima vidimo još i nešto drugo.
Jezik je jedan od prvih oblika ljudske simboličke aktivnosti. Prema Marksu, jezik
je star koliko i svest, on nastaje iz potrebe opštenja sa drugim ljudima. Jezik je instrument
izražavanja ali i formiranja i oblikovanja čovekovih misli i osećanja.
Znak i simbol pretpostavljaju materijalni predmet koji se može čuti, videti,
opipati. (Čuje se na primer pisak lokomotive. Istog trenutka kada čujemo pisak,
obelodanjuje se prisustvo same lokomotive).
Da bi neki materijalni znak, predmet, zvučni signal, postao simbol on mora da se
nalazi u jednom posebnom odnosu prema čoveku. Čovek mora biti u stanju da prilikom
opažanja takvog materijalnog predmeta zamisli ili doživi jedan drugi, dublji smisao.
Simbol je spoj "konačnog" i "beskonačnog", "slike" i "ideje". Razlikujemo simbol
u užem smislu (beskonačno koje se izražava u konačnom) i alegoriju (formu u kojoj
konačno teži da se u beskonačnom poništi i ukine).
U razumevanju simbola nije potrebna nikakva konvencija (u vatri svi vide neku
dinamiku, polet, revoluciju), dok je ona neophodna kod alegorije (žena koja u jednoj ruci
drži kantar, a u drugoj isukani mač predstavlja pravdu).

8. Frejzerovo shvatanje magije, religije i nauke. Kritika

Magija, po Frejzeru, nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka koji je još

nemoćan da shvati one dublje, unutrašnje veze i odnose među pojavama sveta. Magijska
slika sveta građena je na osnovu "opažajnog mišljenja", koje odlikuje primitivna svest, i
"pojmovnog mišljenja" visoko razvijenog, civilizovanog čoveka.
Prema Frejzeru, misaoni procesi na kojima se zasniva magija svode se na dva
principa. Prvi princip je "zakon sličnosti" gde slično proizvodi slično, ili gde posledica
liči na svoj uzrok. (Lovac pre polaska u lov najpre gađa strelom crtež životinje koju ide
da lovi). Drugi princip je "zakon dodira ili prenosa" gde stvari koje su jedanput bile
jedna s drugom u dodiru produžuju da delaju jedna na drugu. (Primer je "uziđivanje
senke". Sa crvenim koncem se izmeri senka nekog čoveka, a zatim se taj konac ugradi u
temelje nekog objekta koji se gradi. "Izmereni čovek" će ubrzo umreti, a zgrada će se
trajno održati).
Pod religijom, Frejzer podrazumeva umilostivljavanje ili pridobijanje sila viših od
čoveka, za koje se veruje da vladaju sudbinama čoveka. Kao i magija, religija sadrži dva
elementa: teorijski - vera u višu silu i praktični - mogućnost da se delanjem, molitvama,
obredima i žrtvama te sile umilostive i zadovolje.

4
 U nauci se veruje u neumitni tok prirodnih događanja i nema načina da se
prirodne sile umilostive.

Edvard Pričard u kritici Frejzerovog gledišta smatra: da postoji afektivna idejna

sličnost između nauke i magije; da razvoj misli prolazi kroz stadijume magije, religije i
nauke; da je pogrešna Frejzerova analiza magijske simbolike. Za Pričarda je
neprihvatljiva pojmovna i istorijska diferencijacija magije i religije. Smatra da je magija
obavezno prethodni stupanj, a da religija dolazi kasnije. Ističe da magija kao sistem
verovanja i postupaka, nije jedinstvena i istovetna za sve narode i kulture sveta. Magija
nije neki puki sistem veza među predstavama, već je sistem ritualnih postupaka.

9. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog

Bronislav Malinovski smatra da ne postoji kvalitativna razlika između svesti

primitivnog i civilizovanog čoveka. Smatra da ne postoji ni jedan narod bez religije i
magije, ma kako primitivan bio. Ne postoji ni jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj
nedostaje naučni stav ili nauka. Magija, nauka i religija idu zajedno.
Prvobitnim religijama, dakle magiji i animizmu, Malinovski pripisuje karakter
"kolektivne svesti". Zajednica doprinosi formiranju prvobitnih opštih predstava,
uključujući tu i totemizam.
Malinovski pravi razliku između magije i religije. Magijski obred se izvodi kao
sredstvo koje vodi jednom cilju, on ima određenu praktičnu svrhu poznatu svima koji ga
vrše. Magijska radnja ima cilj koji je praktičnog karaktera, pa je samim tim okrenuta
budućnosti. Religijska radnja nama nikakav drugi cilj osim da očuva i integriše ljude
zajednice. Ona je okrenuta sopstvenoj tradiciji, kulturi i prošlosti.

10. Dirkemovo shvatanje magije, religije i obreda

Dirkem polazi od pretpostavke da ne postoji ljudska zajednica bez religije, ali

religija nije nešto čime započinje život neke zajednice. U spoljašnje manifestacije religije
spadaju pojam natprirodnog i pojam božanstva. Religija bi bila neka vrsta spekulacije o
svemu što izmiče nauci i, uopšte, distinktivnom mišljenju. Ona nadilazi ideju o bogovima
ili duhovima.
Dirkem smatra da pojam verovanja pretpostavlja dva aspekta: teorijski i
praktični (obred). Religija je delo kolektiva. Ona se određuje kao čvrsto povezan sistem
verovanja i običaja. Sve religije Dirkem deli na dve osnovne vrste: naturizam - koji se
obraća stvarima prirode kao što su reke, nebo, zvezde itd; i animizam - čiji su predmet
duhovna bića, duhovi, duše, demoni, božanstva.
Kult označava obožavanje ili obogotvorenje stvari, predmeta ili bića iz prirode
(kult prirode) i obožavanje duša ili duhova predaka (kult predaka). Dirkem je napravio
razliku između obreda i kulta. Kult se javlja kao sistem raznih obreda, svečanosti ili
ceremonija čija je zajednička odlika da se periodično obnavljaju u pravilnim vremenskim
razmacima (kult predaka). Obred je vezan za pokretne, važne događaje (obred venčanja,
sahranjivanja, krštenja).

5
 Dirkem ističe da kolektivni život, kada dostigne izvestan stepen intenziteta, budi
religijsko mišljenje. Religija je sa jedna strane jedinstvo sistema obreda, običaja i kulta, a
sa druge strane ona poseduje teorijsko-saznajnu, intelektualnu dimenziju.

11. Teorija primitivnog mentaliteta Lisjen Levi-Brila

Prema Brilu mentalitet pojedinca proističe iz "kolektivnih društvenih predstava".

Svaki tip društva ima svoj mentalitet, svoje običaje i ustanove. U ljudskom društvu
postoje dva osnovna mentaliteta: primitivni i civilizovani. Razlika među njima nije u
stepenu, već je suštinska. Civilizovani narodi za osnov kulture i života uzimaju logiku, a
primitivna misao je orijentisana na natprirodno.
To što primitivac izbegava logičke operacije koje odlikuju civilizovanog čoveka,
ne znači da je on manje logičan od civilizovanog čoveka. Ti su ljudi razumna bića, ali
"razmišljaju u kategorijama različitim od naših". Takav tip mišljenja Bril naziva pred-
logičan što znači da je primitivan čovek racionalan, ali da misli neneučno i nekritično.
Primitivac u pojavama vidi ono što mu je tradicija i kultura nametnula, a ne
objektivan sled činjenica. Između subjekta i viđenog predmeta isprečava se mistična
predstava kojom predmet odmah biva interpretiran, sagledan.
Bril priznaje da i civilizovan čovek posmatra predmete saglasno svojoj kulturi, ali
je stvar u tome što se naša predstava podudara i sa objektivnim osobinama predmeta, pa
je utoliko naše saznanje "objektivno".

12. Pismo ranih civilizacija. Odlike kultura Istoka i Zapada

Civilizacija predstavlja "veliki kulturni organizam" sastavljen od više nacionalnih

kultura, koje često odlikuje zajednički, nadnacionalni jezik. Osim jezika, važne odlike
civilizacije su: pismo, razvoj nauke, formiranje gradova.
Na afro-azijskom tlu mogu se uočiti četiri najznačajnije i najstarije civilizacije:
sumerska, egipatska, indijska i kinaska. Na evropskom tlu to su: civilizacija
Lepenskog vira, grčka, rimska, hrišćansaka, vizantijska (kao poseban oblik
hrišćanske) i naučno-tehnička ili zapadno-evropska civilizacija.
Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu južne
Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. Treba pomenuti i hetitsko hijeroglifsko
pismo koje se sastojalo od 220 znakova.
Kod starih Egipćana postojale su dve vrste pisma: hijeroglifsko, koje se
upotrebljavalo za natpise i zapise na spomenicima i hijeratsko pismo, kojim su se pisali
verski i svetovni natpisi na papirusu.
Najstariji primerci kineskog pisma nalaze se na kostima i oklopima kornjača.
Najraniji primerci potiči iz 14. veka p.n.e. Poznato je oko 2500 piktograma iz dinastije
Šang. Svaka reč je potpuno zasebna celina i ne menja se u sintaksičkoj upotrebi: ista reč
može služiti i kao imenica, i kao glagol, i kao pridev prema tome kakav položaj zauzima
u rečenici.
Između 1500. i 1200. godine p.n.e. dogodila se jedno od najvećih masovnih seoba
naroda, koja je sudbinski delovala na dalji razvoj civilizacija. Plemena indoevropske rase,
prozvana "konjički narodi", prelaze Kavkaz i kreću prema istoku i zapadu. Prema Veberu

6
pojavila se u se u velikim talasima na celom prostoru od Kine do Grčke. Iz simbioza,
nove pridošle i stare, domorodačke osnove kulture, nastaje "nov period sveta".

13. Sumer i Vavilon – istorija, religija, umetnost

Sumerska civilizacija pojavila se u 5. i 4. milenijumu p.n.e. na ušću Tigra i

Eufrata. Sumerska civilizacija potpuno je formirana oko 3 milenijuma p.n.e. kada dostiže
i svoj vrhunac. Prvu dinastiju uspostavljaju kraljevi Ura oko 2600 p.n.e. Na severu su
bili semitski narodi, Akadi, koji su prihvatili sumersku kulturu i pismo. Vremenom su se
Akadi osnažili i u Vavilonu su formirali svoju dinastiju. Vrhunac je dostigla kada je kralj
postao Hamurabi koji je pokorio Sumer postavši kraljem Sumera i Akada. Nakon
vladavine Hamurabija sledi asirsko carstvo. Ono zatim prelazi u ruke Nabukodonosora
što je dovelo do novog uzleta Vavilona kao grada. Tako je usledio niz kratkotrajnih
civilizacijana ovom tlu: sumerska, akadska, vavilonska i asirska.
Verovali su u mnogobrojna božanstva, u brojne demone i duhove. Vrhovni bog je
Anu, gospodar neba. Enlil je bog vetra, a Zemlja trave i žita. Svi ostali bogovi neba se
pokoravaju vlasti Anua. Sumerani su verovali u zagreban život, sahranjivali su mrtve na
grobljima, a potom su počeli da ih sahranjuju iza kuće.
Građevine su bile u obliku stepenastog tornja, nalik čuvenoj Vavilonskoj kuli koju
je podigao Nabukodonosor oko 600. g. p.n.e., koja se prema vrhu sužava. Ovaj oblik
hrama naziva se zigurat. Ovaj hram je bio i svetovnog i duhovnog karaktera.
Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu južne
Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. Najpoznatije sumersko pisano delo je
Ep o Gilgamešu, koje čini 12 ploča ispisane klinastim pismom. Govori o delima tog
sumerskog vladara, o procesu individualizacije, o tome kako je taj narod vodio borbu sa
svojim bogovima i demonima.

14. Egipatska kultura - religija i umetnost

Egipatska civilizacija se formira u dolini reke Nil u 5 milenijumu pre n.e.

Stanovništvo Egipta su činili Libijci, Nubijci i Semiti. Od svih tih različitih etnosa
stvoren je jedan narod. U Egiptu se srećemo sa jedinstvenom centralizovanom državom
na čitavom prostoru reke Nila kojom je vladao jedan kralj. Razdoblja egipatske epohe
dele se na dinastije. 332. godine p.n.e. Egipat je skončao kao helenska provincija. Ostaci
starih Egipćana su današnji Kopti. Na čelu Egipta bio je faraon, kralj Sunca. Iza njega je
bila kasta sveštenika i dvorskih činovnika, dok je na dnu društvene lestvice stajao narod i
robovi.
U najstarijoj fazi Egipat je prošao kroz totemizam. Najstarija egipatska božanstva
bila su u obliku životinja: soko, bik, krava. U neolitu se javlja kult mrtvih (htonizam). U
periodu robovlasništva dolazi do sinteze totemizma i ideje o bogočoveku. Ova vera
dobija krajnji izraz u sfingi (telo životinje i glava čoveka). Egipćani su verovali da je
suštinski element ljudskog postojanja bilo Sunce, da je ono jedini izvor života.
Umetnost Egipta bila je podređena postizanju određenih ciljeva. Možemo reći da
je ona bila monumentalna i uzvišena. Sva egipatska umetnost vezana je za htonično i

7
personifikovano božanstvo. Smisao je bio prodreti do najvišeg, oličenog u bogu Sunca.
To je najbolje predstavljeno u piramidama. Od htoničnog, vezanog za tlo, ka vrhu
piramide, gde se završava u jednoj tački.
Na reljefima i slikama telo se uvek prikazuje na jedan način. Glava i noge su u
profilu, a torzo u amfasu. Reljefi i slike su uvek u nekom nizu koji nas vodi ka cilju.
Stari Egipćani su poznavali dva pisma. Jedno hijeroglifsko koje su koristili za
natpise i zapise na spomenicima. Drugo je bilo hijeratsko kojima se pisali svetovne i
verske spise pisane na papirusu.

15. Kineska kultura

Prvi spomenici materijalne kulture Kine datiraju iz 8 milenijuma p.n.e. U

severnim delovima Kine pronađeno je polirano kamenje. Kineska istorija je borba sa
rekom i poplavama. Iz potrebe da aktivnost čitavog stanovništva bude koordinirana,
javila se centralizovana vlast. Istoriju Kine posmatramo kroz vladajuće dinastije: Hsia,
Šang, Čou, Čin (kineski zid), Han. Mitologija Kine je htonično, matrijarhatski obojena.
Kuća u drevnoj Kini pripadala je ženi, a njen najstariji brat rukovodio je grupom.
Kinesko pismo je bilo ideografsko. Prvi tragovi ovog pisma potiču iz 14. veka p.n.e. za
vreme vladavine dinastije Šang. Pisano je na okolopima kornjača. Iz tog perioda poznato
je oko 2500 piktograma.
Drevna Kina isto kao i antička Grčka može se nazvati zemlja filozofije. U kini su
se razvile dve filozofije: taoizam i konfučijanstvo iz kojih se vremenom razvijaju
istoimene religije. Kinu odlikuju dva drevna kulta: kult predaka (Konfučije) i kult
prirodnih sila i pojava (Taoizam). Kult predaka je bio rasprostranjen u čitavom
kineskom društvu. Mrtvima su prinosili žrtve. Duhovi predaka mogli su da pribave ili
uskrate uspeh u lovu, ratu, zemljoradnji, itd.
Oblast kulta obuhvatala je tri obreda: kult Neba, Zemlje i Čoveka.
Kult Neba je najstariji kult u Kini. Pokrećući životni princip su Jang i Jin. Jang i
Jin predstavljaju odnos muškog i ženskog principa. Jang označava savršenstvo, oca,
jedinicu, muškost, nebo, svetlo i lakoću. Jin predstavlja nesavršenstvo, majku, ženskost,
dvojnost, zemlju, tamu i otežavanje.
Kineska umetnost je autohtona i snažno je uticala na susedne kulture. Počeci
dvorske drame datiraju iz perioda dinastije Han. U periodu dinastije Tang razvija se
narodna drama. Epoha dinastija Tang smatra se smatrana je epohom cvetanja likovne
umetnosti i poezije kao i keramike. Kaligrafija (krasnopis) je činila osnovu školskog
sistema i likovne umetnosti. U vajarstvu su zastupljene teme životinjskog porekla.

16. Taoizam

Dve osnovne filozofske škole bile su taoistička i konfučijanska. Taoizam

predstavlja idealizaciju jednostavnosti i jednostranosti "primitivnog" društva. Taoisti su
osuđivali civilizaciju, prezirali su naučno, školsko znanje. Razlikuju prirodno od onog što
je čovekovo, veštačko. Filozofija taoizma izložena je u "Knjizi o putu" koju je napisao
Lao-Ce.

8
 Rođen je 604. godine p.n.e. Bio je savremenik Zaratustre i Bude. U knjizi opisuje
Tao kao nešto bez imena, prazno, amorfno, a ipak je izvor Neba i Zemlje. Tao je
nevidljiv, nečujan, neopipljiv. Tajnu života, Tao, možemo dostići odricanjem od čulnog,
odbacivanjem strasti.
Do velike harmonije dolazimo oslobađajuči se spoljašnjeg sveta. Lao-Ce ne
negira spoljašnju lepotu, ali je ona niže vrednosti. Ta spoljašnja lepota izražava se u
terminima mej i šan, i označava lepotu spoljašnjih stvari koja se doseže čulima.
Unutrašnju lepotu, Tao, dosežemo samo na putu oslobođenja od čula i strasti.

17. Konfučijanstvo

Dve osnovne filozofske škole bile su taoistička i konfučijanska. Konfučijanstvo je

izvršilo najveći uticaj na kinesku kulturu. Ono se bavi problemima države i društva. Za
razliku od filozofije taoizma koja je okrenuta nadzemaljskom, konfučijanstvo je okrenuto
ovozemaljskom. Konfučije je rođen sredinom 6. veka p.n.e. Osnovao je školu Ju.
Napisao je jednu knjigu "Anali proleća i jeseni", a ostala njegova kazivanja
sakupili su njegovi učenici i objavili pod nazivom "Konfunčijansko štivo".
Konfučijanstvo ne odbacuje ljudska osećanja, ali zahteva njihovu kontrolu. Poezija i
muzika po njemu mogu imati veliku društvenu snagu koja se može upotrebiti u
rukovođenju i upravljanju državom. Muzika izražava harmoniju svemira, ona potiče s
Neba, doprinosi razvoju čovekovog karaktera. Insistirao je na socijalnoj funkciji
umetnosti (kao Platon). Isticao je i saznajnu funkciju umetnosti. Smatra da preko poezije,
obrazovanja, liturgije (morala) i muzike se dostiže savršenstvo. Kultura i umetnost kod
njega vode disciplinovanju čoveka.

18. Indija - bramaizam/hinduizam, budizam, kaste

Civilizacija stvorena u dolini reke Inda u 3 milenijumu p.n.e. Nestali su sredinom

drugog milenijuma p.n.e. pod najezdom Arijskih plemena. U 6. i 5. veku p.n.e. Buda i
Mahavira uspostavili su dve nove vere budizam i đainizam.
Bramaizam je bio prvobitno vezan za žrtvene obrede, a tek kasnije razvio se kao
filozofski princip. Smisao i cilj života u bramaizmu je spajanje sa brahmom - Apsolutnim
duhom. Ovo učenje će poslužiti za oblikovanje triju najznačajnijih indijskih religija
budizam, đainizam i hinduizam. U bramaizmu čovek treba da dostigne moralno načelo, a
da bi to uspeo mora se osloboditi telesnog. Ovo načelo vodi u budizmu ka nirvani kao
savršenog oblika oslobađanja pojedinca. Prema bramaizmu duša posle brojnih života ima
nadu da će se osloboditi svih patnji i sjediniti sa Apsolutnim. Reformisani bramaizam,
hinduizam se temelji na tri vrhovna božanstva: Brama - stvoritelj, Višnu - onaj koji
održava svet i Šiva - onaj koji razara svet.
Budizam nastaje kao reakcija na obrede žrtvovanja koji su vršeni u bramaizmu, na
kastinski sistem i na vrhovni autoritet Veda. Osnivač i propovedač je Buda. Razvio je
verovanje u apsolutno blaženstvo - nirvanu. U temeljima budizma postoje četiri istine: da
u životu postoji tzv. univerzalna patnja, da je uzrok te patnje je želja, žudnja za čulnim
zadovoljstvom, da je potrebno osloboditi se te želje i da je to moguće uz pomoć
osmokrakog puta. U budizmu postoji pet zapovesti: ne ubij, ne kradi, ne vrši preljubu, ne

9
laži, ne pij alkohol. Postoje dva pravca u budizmu: hinajana i mahajana. Prema novim
istraživanjima može se uočiti i treća grana budizma tantrizam i njgova novija varijanta
lamaizam.

Duhovni vođa lamaizma je Dalaj Lama. Za lamaizam je važan pojam

reinkarnacije duše. Kad Dalaj Lama umre on ulazi u dušu određenog deteta koje se
kasnije traži.
Đainizam je vera koju je utemeljio Budin savremenik Mahavira. Vrhunac vere je
identifikacija sa Đainom.
Indijsko društvo je bilo uređeno po principu kasti. Kasta je zatvorena grupa čijim
se članom postaje rođenjem. Članovi grupe se uzajamno pomažu. Grupa ima svoje
običaje i odeljene su od drugih. Kaste su bile podeljene na: bramani (sveštenici),
kšatrije (plemići), vaišije (trgovci, zanatlije), šudve (ratari, radni deo stavovništva),
pavije (najniši sloj).

19. Umetnost Indije

Umetnost bramaizma. Najveći broj umetničkih dela u Indiji nastao je pod

uticajem bramaizma, a znatno manje pod uticajem budizma. Bramani su naručivali
najveći broj skulptura, angažovali su umetnike za izradu slika na zidovima hramova.
Svetovna arhitektura i vajarstvo stvarani su za običan svet. Bramani su nastojali da u
umetnosti hrama prikažu svoje apstraktne zamisli o kosmosu i životu. Motivi
prikazivanja bili su čovekova svetovna okolina, celokupni biljni i životinjski svet.
Bog se nije smeo prikazivati u ljudskom obliku sa individualnim
karakteristikama, već kao idealizovano, apstraktno Biće. To se pre svega odnosi na tri
vrhovna božanstva neohinduizma: Bramu, Višnu i Šivu.
Indijsko vajarstvo i slikarstvo uticalo je i na umetnost Kine i Japana, kao i na
kulturu naroda Indokine.
U pogledu književnosti posebno mesto pripada epskom delu Mahabharata,
nastalo između 6. i 3. veka p.n.e. Drugi značajan ep je Ramajana, u kojoj su prikazani
doživljaji princa Rame.
Umetnost budizma. Razlika bramaizma i budizma u umetnosti se pojavljuje kao
razlika dveju estetičkih teorija: simboličkog i alegorijskog prikazivanja božanstva.
Najviše biće se ne može direktno i neposredno prikazati u čulnoj formi, već zaobilazno,
alegorijski. Reljefi budističkog hrama su građeni tako da figura odozdo ka gore gubi
realističku osnovu. Teološki gledano to simbolizuje put idealizacije, put ka Nirvani.

20. Istorija i religija stare Grčke. Kultovi

Grčka civilizacija pojavila se na tlu Krita. Razvila se sredinom trećeg milenijuma

p.n.e. Naziva se kritska ili minojska civilizacija što se vezuje za mit o Minotauru. Reč je
o biku kralja Minoja sa Krita. Prema legendi bik je rastrgao Androgeja, sina Minoja. Kad
su Grci pali kasnije u ropstvo, Minoj je tražio svake devete godine da mu Grci šalju
sedam mladića koje bi bik rastrzao. Ova civilizacija se razvija paralelno sa mikenskom,

10
zbog čega je dobila naziv kritsko-mikenska civilizacija. Krit je stvorio autentičnu
civilizaciju koja će se kasnije proširiti i na grčko kopno.
Srednji period grčke civilizacije - bronzano doba, pokriva period od 20. do 16.
veka p.n.e., a svoj vrhunac dostiže između 16. i 14. veka. Razvijaju se gradovi i
tehnologija, zanatstvo i trgovina. Počinje da se koristi prvo hijeroglifsko pismo, a zatim i

linearno. Oko 1400. godine p.n.e. civilizaciju razaraju Mikenjani. Konjički narodi koji
upadaju na ovaj prostor oko 1200. godine p.n.e. bili su Dorani.
Od 8. veka počinje treći i poslednji veliki period antičke grčke civilizacije. U
Grčkoj počinje snažan razvoj trgovine. Dolaskom Dorana jedan deo drevnog stanovništva
je pokoren, a drugi se iselio na ostrva Jonskog mora i na zapadni obalni pojas Male Azije.
Tek od dolaska Dorana Grci počinju da se nazivaju Helenima. Od 1200. do 750. g.p.n.e.
traje tzv. mračni ili Homerov period grčke civilizacije. O njemu znamo samo na osnovu
Homerove Ilijade i Odiseje.
Od 8. do 5. veka traje novi talas kolonizacije. Razlog za kolonizaciju bila je
potraga za novim obradivim površinama. Heleni koloniziraju celo Sredozemlje. Bila je to
epoha Velike Grčke. Svuda niču gradovi-države koji se nazivaju polisi. Od 413. do 404.
Grčki polisi grupisani oko Atine i Sparte vode međusobne, peloponeske ratove. Atina
gubi ovaj rat. 338. g.p.n.e. Aleksandar Makedonski osvaja Grčku, šireći granice Grčke do
Indije. 146. g.p.n.e. Grčku konačno porobljava Rim.
Grci su prošli kroz dva mitološka perioda: od htonizma i starih ženskih
božanstava do solarnih bogova na čelu sa Zevsom. Od 8. veka p.n.e. svaki grad ima
svog boga zaštitnika. Jača institucija olimpijskih bogova, ali i tri vrlo snažna kulta u
grčkoj: apolonski, dioniski i orfički kult.
Apolonski kult je racionalan, patrijarhalan, idealistički sa verovanjem u ideju i
besmrtnost duše. Dioniski je intuitivan, iracionalan, zasnovan na matrijarhatu i
htoničnom verovanju u snagu prirode i volje. Orfički kult je utemeljio pevač Orfej. Ovaj
kult implicira razmišljanje o ljudskoj duši kao staništu božanskog, o sudbini čoveka
nakon smrti. Dioniski i orfički kult bili su kultovi nižih slojeva, dok je apolonski kult bio
kult viših socijalnih slojeva, aristokratije. Niče je primetio da da će se iz ovih triju grčkih
kultova razviti: iz orfičkog - hrišćanstvo, iz apolonskog - likovne umetnosti, a iz
dioniskog - drama i tragedija.

21. Umetnost Grčke - arhitektura, likovna umetnost, književnost

Istoriju umetnosti stare Grčke možemo podeliti na pretragičnu epohu, od 1200.

do 500. g.p.n.e. i na tragično doba od 500. do 400. g.p.n.e. U likovnoj umetnosti
razlikujemo četiri razdoblja: 1) geometrijski stil (900.-700. g.p.n.e.), geometrijski oblici
slikarstva na vazama; 2) arhajski stil (700.-500. g.p.n.e.), čiji su motivi bogovi i ljudi, a
to je ujedno i epoha dorskog stila; 3) klasični stil (5. i 4. vek p.n.e.) glavni motiv je
ljudska figura izgrađena prema već ustaljenom Polikletovom kanonu. Najznačajniji
stvaraoci koji su obeležili ovaj "zlatni vek" grčke klasične umetnosti su bili Fidija,
Poliklet, Miron i Apeles. Ovaj stil bi se mogao odrediti i kao jonski. 4) Helenistički stil
vlada posle Aleksandra Makedonskog. Odlikuje ga korintski stil.
Troje najvećih grčkih tragičara bili su Eshil, Sofokle i Euripid. Najznačajnija
Eshilova dela su Okovani Prometej, Orestija, Sedmorica protiv Tebe. Kod Eshila se

11
ukrštaju momenti božanskog i nadzemaljskog, ali i htoničnog i ljudski-stradalačkog.
Sofokle je bio pisac, političar i strateg. Njegovi najznačajniji komadi su Car Edip,
Antigona, Ajant i dr. Euripid je bio usamljenik, svoje drame sastavljao je daleko od
gradskog života. Njegovi komadi su Medeja i Hipolit. U njima je naglašen sukob novog
humanizma i drevnog htoničnog mita.
Čitav 5. vek je sudar dva kulta: apolonskog i dioniskog, dve filozofije: Sokrata i
sofista, dveju mitologija: novih olimpijskih i starih htoničnih božanstava.

22. B. Vilson – opšte odlike budizma, hrišćanstva i islama

Razvoj srednjovekovnih civilizacija obeležen je usponom triju velikih religija:

hrišćanske, islamske i budističke. Brajan Vilson je uočio niz karakteristika po kojima se
mogu jasno diferencirati razlike među tim religijama.
• Prva karakteristika je da za razliku od orijentalnih religija hrišćanstvo i islam vide
sebe kao jedinu pravu religiju.
• Druga karakteristika orijentalnih kultura je njihova tolerantnost prema različitim
religijskim idejama i raznim filozofskim školama. Jevreji i hrišćani, na primer,
anatemišu druga božanstva.
• Treća odlika je hrišćanski zahtev da religijske dogme budu logički neprotivrečno
izložene. Hrišćanski monoteizam je nastojo da sebe prikaže kao univerzalnu religiju.
• Četvrta odlike je da je hrišćanstvo donelo Zapadnoj Evropi civilizaciju, dok su
budizam prihvatala već visoko civilizovana društva, pa se budistička religija uklapala
u starije verske i filozofske obrasce.
• Peta odlika je da su u istočnim kulturama prihvatljivi mnogi i različiti izvori mudrosti.
• Šesta odlika odnosi se na subjektivni stav čoveka prema veri. Dok je u hrišćanstvu
bitna "intelektualna preokupacija", dotle u većini religijskih tradicija na Istoku je po
sredi odnos emocije i intelekta.
• Sedma odlika religija Istoka i Zapada ima u vidu odnos prema političkoj sferi, državi
i vlasti. U islamu su potpuno spojene religijske i političke ustanove. U hrišćanstvu
vlada paralelizam crkve i države, a u budizmu je potpuna razdvojenost religije od
države.
Budizam, islam i hrišćanstvo su religije otkrovenja u kojima je individualna
egzistencija potčinjena Jednom Bogu. Bog se pojavljuje u duhovnom obliku, kao Jedan i
jedinstven. Nasuprot njima razlikujemo i prirodne religije gde se Božanstvo pojavljuje u
formama prirode: u zvezdama i kamenu, u formi životinje ili kao antropomorfno biće.

23. Hrišćanstvo – odlike, istorija

Hrišćanstvo se pojavilo na prostoru Rimskog carstva na prelazu stare u novu eru.

Milanskim Ediktom 313. godine je priznato za zvaničnu crkvenu religiju. Filozofija
hrišćanstva je izložena u Novom zavetu, koji je uobličavan u vremenu od 30. do 120.
godine nove ere, a možda i duže. U tom vremenu napisana su četiri jevanđelja, dela
apostolska, 21 poslanica i Apokalipsa - Otkrovenje Jovana Bogoslova. Posle drugog
svetskog rata u pećinama na obali Mrtvog Mora otkriveni su Kumranski rukopisi u

12
kojima je izložena svojevrsna filozofija novog verskog pokreta koji je bio samostalan,
čak direktno suprotstavljen jevrejstvu.
Novi zavet je sastavljen posle Kumranskih rukopisa i nakon Hristove smrti.
Najstarije jevanđelje potiče iz 70. godine n.e., a ostala tri su iz 2. v.n.e. Prve hrišćanske
opštine imale su, pre ustanovljenja Novog zaveta na stotine jevanđelja. Prema konačnoj
redakciji ostala su četiri jevanđelja: po Luki, Mateju, Marku i Jovanu.
Isus je istorijska ličnost. Imao je učenike, pratioce, apostole, a njihov broj 12 je
mitskog porekla. Kao jeretičku veru, Isusov rad rimska vlast je zabranjivala. Smisao
hrišćanstva je bio u ispovedanju vere o skorom nailasku kraljevstva ili carstva božijeg na
zemlji. Osnovni filozofsko-moralni stav je predavanje individualne egzistencije
Beskonačnom, poništavanje telesnog u ime Duhovnog.
Suština hrišćanstva treba da se sagleda kao susret orijentalne kulture preko ideje i
mita o Hristu spasitelju, i zapadne filozofske misli ponikle na evropskom, grčkom tlu.

24. Istočna i zapadna hrišćanska crkva. Raskoli u katoličanstvu

Hrišćanstvo se od trenutka kada je priznato za državnu religiju na čitavoj teritoriji

Rimskog carstva počinje institucionalizovati, a njegove istine kanonizovati. Od tog doba
se već uočavaju sporovi istočne crkve, vizantijske, i zapadne crkve, rimske. Vizantija se
zalaže za pravoslavni - pravoverni tip interpretacije hrišćanstva, pri čemu se oslanja na
grčka učenja i učenja svetih otaca. Katolička, zapadna varijanta hrišćanstava sve više
neguje nove izvore zapadne teorijske misli. Formalno otcepljenje vezuje se za 1054.
godinu.
U 16. veku dolazi do novih potresa u katoličkoj crkvi, kada se pojavljuje
protestantizam, kao posledica zahteva za reformame u katoličkoj crkvi. Na čelu reformi
bili su Luter i Kalvin. Protestanti se vezuju isključivo za Sveto pismo, ali ne i za odluke
crkve. Današnji protestantizam ima dve svoje grane: anglikanstvo i luteranstvo. Za
reformaciju je izvor otkrovenja sama Biblija. Ne postoje nikakvi sabori na kojima bi se
tumačio biblijski tekst.
Katolička crkva ima na čelu papu, a pravoslavna patrijarha. Sve crkve usvajaju
dogmu o Svetom trojstvu. Pravoslavna i katolička crkva priznaju kult svetca, relikvija i
ikona, kao i sedam svetih tajni. Pravoslavna crkva odbacuje pojam čistilišta i u tome je
saglasna sa luteranskom i kalvinističkom crkvom.

25. Umetnost u hrišćanskoj kulturi srednjeg veka

Ernest Kris smatra da se umetnost u hrišćanskoj civilizaciji zasniva na verovanju

u magijsku moć slika, da slike daju moć nad onim što prikazuju. Hrišćanski bog je bez
atributa, bez čulnih svojstava, imaterijalno biće. Crkva je nastojala da Bog - ne
pokazujući se ljudima, stekne suverenu vlast nad smrtnicima. Zbog toga reformacija je
zabranila stvaranje ikona i slika o bogu i drugim religijskim bićima. Međutim,
prikazivanje tema iz Starog i Novog zaveta prvo je prihvatila pravoslavna crkva, a posle
nekoliko vekova i katolička.
Arhitektura katoličke i protestantske crkve razvijena je kroz dva stilska obrasca:
romanski, na jugu i gotski, na severu Evrope. U književnosti se zapažaju dve umetničke

13
vrste: "narodna književnost" pisana na narodu razumljivom jeziku, i "službena",
"verska" književnost pisana na latinskom jeziku. Crkvena književnost je bila u službi
vere, a po svom sadržaju verskog je karaktera. U narodnoj književnosti ističu se epovi o
Rolanu, o Nibelunzima. U slikarstvu je posebno značajno slikarstvo renesanse, a zatim,
baroka. Sa Božanstvenom komedijom Dantea Algijerija prestaje uspon strogo religiozne
hrišćanske kulture.

26. Vizantijska civilizacija. Teološki spor dve crkve

Ime "vizantijska civilizacija" potiče od imena grada Vizantiona, koji je sagrađen

na Bosforu 667. godine p.n.e., na čijem je mestu car Konstantin u 4. veku podigao grad
Konstantinopolis, kasnije Carigrad, današnji Istanbul. Često se ime "vizantijska
civilizacija" povezuje sa pravoslavljem, koje se već od prvih vekova nove ere postepeno
počelo diferencirati, a do konačnog raskola došlo je 1054. godine.
Do prvog raskola došlo je za vreme patrijarha Fotija 867. godine, kada je
praktično došlo do odvajanja istočnog i zapadnog hrišćanstva. Glavni sporovi istočne i
zapadne crkve počeli su nakon propasti Rimskog carstva (476) oko primata katoličke
crkve sa papom na čelu, odnosno carigradskog patrijarha. Postepeno su se uvećavali
razlozi za sukob, počev od kanonskih pitanja, a odnosila su se na tumačenje dogmi i
problema Svete Trojice. Na oblikovanje pravoslavlja uticala je u zantnoj meri grčka
filozofija, dok je katolička teologija pretrpela znatan uticaj rimskog eklekticizma i
stoicizma.
Carigradski patrijarh Mihajlo Kerularije u strahu od saveza pape Lava IX i
vizantijskog cara Konstantina IX zatvorio je latinske crkve i samostane u Carigradu,
osudio celibat, umetanje Filikove (tumečenje porekla Sverog Duha) u veronauku itd.
Papski legati su bacili anatemu na patrijarha Kerularija i na istočnu crkvu u celini.
Kerularije je odmah potom, na saboru bacio anatemu na papske legate i Rimsku crkvu.
Od tog događaja dve dogmatike se uobličavaju kod katolika na koncilima, a kod
pravoslavaca na saborima.

27. Umetnost u pravoslavnoj kulturi

Za pravoslavnu religiju je karakterističan kult ikona. Smatra se da najstarije ikone

potiču od egipatskih pogrebnih portreta iz helenističkog i rimskog doba. Ernst Kris
ukazao je na zabranu ikona u hrišćanstvu prvih vekova, iz bojazni da bi magijskom
identifikacijom sa Bogom vernici izgubili distancu prema Bogu, a time i neophodno
strahopoštovanje. U pravoslavnoj crkvi se radilo o nečem drugom: potrebno je uznošenje
ka Bogu, Boga treba voleti, približiti mu se. Vremenom je ona dopustila upotrebu "ikona"
i čak teološki opravdala njenu svrhu. Kult ikona je nevidljiv deo dogmi pravoslavne
crkve i vizantijski misionari su ga uveli u sve zemlje koje su priveli hrišćanstvu.
U srednjem veku, od 9. do 14. veka, crkveno slikarstvo je zabeležilo najveći
uspon upravo u pravoslavnom svetu. Stvorena je osobena ikonografija, propisane su
norme, stil i tehnika slikanja. Zlatno doba vizantijske umetnosti je ono koje je došlo posle
1204. godine. Još za vreme cara Justinijana u Carigradu su otvorena velika gradilišta, pre

14
svega sagrađena je Sveta Sofija i druge njegove zadužbine. Preko Carigrada vizantijska
umetnost se širila izvan granica carstva. Zidno fresko-slikarstvo se posebno razvilo od 9.
do 13. veka, naročito u Kapadokiji i u slovenskim zemljama na Balkanu i Rusiji.

28. Islamska kultura – istorija, umetnost

Islam je monoteistička religija, nastala na osnovu otkrovenja koje je u 7. veku

propovedao Muhamed u Arabiji. Pre pojave islama postojao je "kult prirode", obožavanje
drveta i svetog kamena. Postepeno ovi drevni kultovi će ustupiti mesto lokalnim
božanstvima koja predstavljaju korak bliže ka monoteizmu. Najstarije plemensko
božanstvo Hubal bilo je predmet posebnog obožavanja, cilj hodočašća, pa su ga
vremenom počeli nazivati Alahom (svemoguć).
Sa Muhamedom počinje epoha islamske kulture i civilizacije. Islam je primio
elemente Judaizma, preislamskih kulturnih elemenata i tradicije hrišćanstva. Oko 622.
godine Muhamed se nagodio sa emisarima iz grada Jastriba. Stanovništvo Jastriba
prihvatilo je Muhamedovo učenje. Jastrib postaje centar nove vere i vernika pod imenom
Medina. Preseljenje Muhameda i pristalica iz Meke u Medinu naziva se hidžra, a od te se
godine računa muslimanski kalendar.
Islam polazi od stava da je ovu religiju Bog saopštio Muhamedu preko anđela
Gavrila. Temelji islama nalaze se u Kuranu i Muhamedovim sunama. Sveti zakon islama
je šerijat koji sledi iz Kurana i suna. Svaki musliman dužan je da poštuje pet stubova
vere: šehada - ispovedanje vere, da nema drugog boga do Alaha; molitva pet puta
dnevno; hodočašće – hadž; post – ramazan; i finansijski prilog državi i zajednici.
Jedna od najraširenijih i autentičnih formi muslimanske umetnosti je kaligrafsko
arapsko pismo. Islamsku umetnost odlikuje odsutnost skulpture i figurativne umetnosti
uopšte. Muhamed je imao negativan stav prema idolima. U narodnoj umetnosti nalazimo
brojne primere ornamentlne umetnosti sa geometrijskim crtežima, biljnim stilizacijama i
pejzažom. Umetnost koja je nastala u inspiraciji islama je dekorativna umetnost. U
arhitekturi osnovni objekat je džamija, a najznačajniji njen element je minaret. Arapi su
svoje bogomolje spolja ukrašavali ornamentom.
U muzici islama je je vremenom došlo do sinteza brojnih uticaja. Konstitutivan
element muzike je arapski jezik i arapska poezija. Vokalna muzika je postala najomiljeniji
tip muzike, a manje instrumentalna. Razvijala se i narodna muzika.

29. Pojam mita

Ni jedan fenomen moderne kulture ne može se razumeti, a da se u njemu ne

sagleda značajno prisustvo mita. Danas postoje dve tendencije: za i protiv mita. U 18.
veku, epohi prosvetiteljstava, dolazi do dominacije razma, pa mit gubi na važnosti. Još su
Platon i Ksenofan kritikovali mit i govorili da nastupa doba trezvenosti, trijumfa razuma
i racionalne svesti. Sa Hegelom u teoriji i filozofiji, ali i u socijalnoj praksi 19. i 20. veka
dovršeno je ukidanje mitskog i imaginarnog.

15
 Prelazak od sveta mita na svet refleksnog mišljenja bio je presudan za razvoj
evropske civilizacije. Međutim, sa apsolutizovanjem razuma sam čovekov život je postao
siromašniji jer je čovek izgubio sve ono što mu je davalo nadu. Ima i onih koji smatraju
da se istinski mit ne suprostavlja razumu. Da je neprihvatljiva dilema: mit ili razum i
mitologija ili nauka. Komparativna mitologija pokazuje da mit zauzima istaknuto mesto u
svakoj civilizaciji i da u mitu umetnost, religija i filozofija imaju svoje iskonsko poreklo.
Umetnost u svakoj zajednici konstantno ide sa mitom i u svakoj velikoj kulturi se
susrećemo sa nastojanjem umetnika koji u mitu tragaju za svojom inspiracijom. Karl
Abraham ukazuje na odnos sna i mita. Smatra da je razlika između sna i mita u tome što
je san izraz ličnog kompleksa, a mit rezultat prvobitnih kompleksa čiji je stvaralac
ljudska vrsta u celini. Mit je najstarija dominantna forma ljudske zajednice. San je više
okrenut sadašnjosti, a mit prošlosti.
U mitu su prisutne tri najvažnije ljudske funkcije: religijska, saznajna i estetska;
dobro, istina i lepota. Mit je pokretač moralnih i civilizacijskih aktivnosti. Funkcija
mitologije u primitivnoj zajednici je da obavi harmonizaciju i da dovede do većeg
stepena reda u zajednici i time predupredi stanje haosa, sumnju, apatiju, pesimizam. Mit
objašnjava postojeći društveni i kosmički poredak shvaćen na način svojstven datoj
kulturi.

30. Funkcije mita

Ni jedan fenomen moderne kulture ne može se razumeti, a da se u njemu ne

sagleda značajno prisustvo mita. Prelazak od sveta mita na svet refleksnog mišljenja bio
je presudan za razvoj evropske civilizacije. U mitu su prisutne tri najvažnije ljudske
funkcije: religijska, saznajna i estetska; dobro, istina i lepota. Funkcija mitologije u
primitivnoj zajednici je da obavi harmonizaciju i da dovede do većeg stepena reda u
zajednici i time predupredi stanje haosa, sumnju, apatiju, pesimizam. Mit objašnjava
postojeći društveni i kosmički poredak shvaćen na način svojstven datoj kulturi.
Funkcije mita su:
1. Regulativna funkcija. Mit je regulator egzistencije i ponašanja, ishrane i
seksualnog života.
2. Delotvorna funkcija. Mit pokreće čoveka na aktivnost ali i na duševnost, na
oblast nesvesnog.
3. Transcedentalna ili utopijska funkcija. Mit oslobađa čoveka od svakodnevnice,
briše razliku između realnog i nerealnog, svetovnog i sakralnog, duhovnog i
materijalnog. Mit može provocirati progres, biti inspiracija revolucionarnim
promenama.
4. Sinkretička funkcija. Mit objedinjuje suprotnosti: umno i čulno, duhovno i
materijalno, razum i volju.
5. Estetska i simbolička funkcija. Omogućava apstraktno predstavljanje, sve
mitske predstave su zaodenute u estetske forme.
6. Katartička funkcija. Mit je katarza za oslobađanje strahova i drugih osećanja.
7. Inkorporativna funkcija. Mit kao elemenat strukture može naći mesta u
najrazličitijim formama kulture, uključujuči tu i umetnost. Mitovi su usko
povezani sa magijom i obredom.

16
 8. Kultna funkcija. Mit je povezan sa religijom i verovanjem u natprirodne moći.
Kao religijski kult mit spaja životne zajednice ljudi i bogova bez obzira da li je u
pitanju politeizam ili monoteizam.
9. Saznajna funkcija. Mit je predstupanj logičkog razmišljanja. Objašnjava nejasne
stvari i forme.
10. Socijalno-politička funkcija. Mit se javlja kao element u integraciji društva,
podupire kolektivno mišljenje.

31. Naturalistička i animistička teorija mita

Marks Miler je utemeljio naturalističku teoriju mita. Prema njoj mit se mora
dovesti u vezu sa prvobitnim čovekovim objašnjenjima prirodnih zbivanja. Mitovi su
refleks čovekove fantazije na objektivna prirodna događanja, na grmljavinu, kretanje
nebeskih tela, uticaj sunca, kiše, oblaka itd. Mitovi se prema naturalističkoj teoriji dele
na: solarne, lunarne, astralne i meteorološke. Prema Mileru prvi mitovi su nastali tako
što bi neposredni sadržaj spoljašnjeg sveta trenutno i snažno zaokupio sve mentalne
snage primitivnog čoveka. Čovek je objašnjavao pojave iz prirode, a objekt je
prouzrokovao posledicu u subjektu. U okviru naturalističke teorije mita razvijen je i
poseban filološki metod analize poznatiji kao "jezičko-etimološko objašnjenje" mitova.
Svaki jezički znak, na početku čovekove istorije, bio je višeznačan, a upravo u toj
višeznačnosti treba tražiti izvor i poreklo svih mitova.
Prema animističkoj teoriji mitovi nisu reakcija čovekove fantazije na prirodne,
objektivne događaje, već upravo obrnuto, mitovi nastaju iz subjektivnih izvora, iz sećanja
ili iz sećanja u snovima. Mitovi su predstave verovanja u duhove umrlih predaka, u
demone.
Vunt je smatrao da obe teorije nose slabosti osnovnih teorijsko-filozofskih misli
19. veka iz koje su se razvile. Vunt kritikuje naturalističku teoriju i kaže sa suviše insistira
na činjenicama, da je intelektualistička, a animustička insistira na subjektivnom. Vunt je
nastojao da prevlada naturalističku i animističku koncepciju mita i istovremeno negira
racionalističko i psihološko objašnjenje. Smatra da zbog toga što su mitske predstave
stvorene u trenutku snažnog afektivnog pražnjenja, mit se morao dugo održati u
kolektivnoj svesti, čak i kada za njegovo postojanje nije bilo nikakvih racionalnih osnova.

32. Metode tumačenja mita

1. Simboličku teoriju. Utemeljivač ove teorije je Fridrih Krajver. Mit je jedno od

simboličkih formi kulture sa svojim običajima koji oblikuju čovekove čulne i
emotivne doživljaje. Mit je "otelotvorenje ideje", to je čulno iskazana misao,
sposobnost da se momentalno uspostavi celina, sklad sadržaja i forme.
2. Alegorijska teorija. U grčkoj filozofiji bila je na snazi ideja da se mitovi moraju
"alegorijski" tumačiti, tj. izbegavati metod "bukvalnog", "doslednog" tumačenja
sadržaja. Borba bogova u Ilijadi je sukob elemenata u prirodi, a u bogovima je
alegorija i moralnih, a ne samo prirodnih principa. U srednjem veku teoretičari su
pokušavali da na alternativan način protumače i stare filozofije.

17
 3. Euhemeristička teorija. Dobila je ime po filozofu Euhemeresu sa Sicilije. On u
svom delu "Sveti zapis" tumači nastanak bogova tako što tvrdi sa su bogovi koje
ljudi obožavaju i idealizuju, nekada bili ljudi koji zbog nekih svojih zasluga narod
vremenom uznosi. Tako se Zevs prikazuje kao civilizator čovečanstva koji je
ljude iz varvarstva uveo u moralni život. Ova teorija spada u istorijsko-
racionalističke interpretacije mita.

4. Tautegorijska teorija. Utemeljivač ove teorije je Šeling. Suština ove teorije je

suprotstavljanje alegorijskoj i euhemerističkoj teoriji mita. Šeling smatra da se
smisao mita nalazi u samom mitu, da mit treba tumačiti iz njega samog. Mitski
oblici su autonomne tvorevine duha. Po njemu je politeizam astralna religija gde
su ljudi bogove shvatali kao zvezde.

33. Psihoanaliza i mit. Tumačenje mita o Edipu (Frojd). Kritika

Psihoanaliza polazi od stava da se osnovni razlog umetničkog stvaranja i

doživljavanja dela nalazi u nesvesnom. (Frojd polazi od ličnog nesvesnog, dok Jung
polazi od kolektivnog nesvesnog). Mnogi teoretičari uveravali su da gotovo sva bitna
pitanja estetskog ostaju nerazrešena ukoliko se ostane kod dimenzije svesnog. To znači da
se rešenje mora tražiti u nesvesnom delu duše. Psihoanaliza se do skoro bavila snom i
neurozom. Došlo se do važnog zaključka da se umetnost nalazi na sredini puta između
sna i neuroze. Umetničko delo je forma u kojoj se nesvesno pojavljuje. Ono predstavlja
način da se izgladi konflikt sa nesvesnim, a da se ne sklizne u neuruozu. Psihoanaliza deli
strukutru umetnosti na: formu ili estetsko i sadržaj ili vanestetski sloj dela. Kod Hegela
saznajni sadržaj je izraz logosa, svesti i samosvesti, dok je kod Junga i psihoanalitičara
uopšte ovaj sadržaj "libidarne" odnosno "erotske" prirode.
Frojd je mitove tumačio preko snova. U knjizi "Tumačenje snova" opisuje
Edipov kompleks. Frojd smatra da deca, kao i odrasli, u svom podsvesnom osećanju nose
"Edipov kompleks" i "kompleks oceubistva". Po Frojdu roditelji igraju glavnu ulogu u
infantilnom duševnom životu svih kasnije psihoneurotičara i normalnih, zaljubljenost u
jednom i mržnja prema drugom roditelju karakteristika je i psihoneurotičara i normalnih.
Razlika je što većina dece tu "mržnju" oseća nesvesno, dok psihoneurotičar to oseća u
naglašenom vidu.
Kranfeldova kritika. Kranfeld, Jungov učenik, smatra da je Frojd apsolutizovao
realnu stranu "porodičnog romana" previđajuči njegov dublji smisao. Frojd je doživljaj iz
vlastitog detinjstva, stav prema roditeljima, veštački preneo na svet odraslih. Što se tiče
Edipa kao i samog sadržaja mita, Kranfeld smatra da je Frojd razumevanje i značenje
mita sveo na "porodični skandal".
Hofšteterova kritika. On polazi od socio-psihološkog stanovišta. Po njemu je
problem "vođe" odnos između "sposobnog" i "nesposobnog". U porodičnom krugu "sin"
je po porodičnom pravu, bez obzira na vrednosti, inferiorniji u odnosu na svoga oca.
Fromova kritika. Svoju kritiku izneo je u delu "Zaboravljeni jezik". Mit nam ne
govori da se Edip Zaljubio u Jokastu. On je ne poznaje. Ne poznaje ni oca pa samim tim
nema kompleks oceubistva. Mit o Edipu ne predstavlja incestuoznu ljubav između majke
i sina, već simbol pobune protiv vlasti oca u patrijarhalnoj porodici.

18
 Pelegrinova kritika. On smatra da ovaj mit predstavlja pokušaj da se razreši
sama trauma iz Edipovog života. Čitav smisao on vidi u tome što je Edip ogrubo
odgurnut od roditelja još kao odojče. Smatra da je sfinga simbol "smrti majke", jer se
sfinga isto kao i Joksata odrekla majčinstva da bi ostala večito mlada. Pelagrino vidi u
Edipu pregenitalnog traumatizovanog neurotičara.

34. Demitologizacija i remitologizacija

U doba racionalizma i prosvetiteljstva učinjen je odlučan udarac mitskom i

religijskom mišljenju, ali paralelno sa ovim procesom demitologizacije tekao je i sve
primetniji suprotan proces remitologizacije. Leh Mruz smatra da je stvaranje mita
izvesna forma bekstva i oslobođenja od straha i da i danas postoje šanse za stvaranja
mita. Razlika između starih i novih mitova je što današnji mitovi se brzo demitizuju i što
im je vreme trajanja znatno kraće. Mruz ističe da nove mitove odlikuje veća
individualizacija. Psihološki gledano postoje delovi društva sa većom, odnosno, manjom
potrebom za mitom. Najmanje potrebe za mitskim imaju srednji slojevi, a najvidljivije
potrebe imaju ugrožene zajednice (npr. zatvorenici).
U drugoj polovini 19. veka dolazi do talasa remitologizacije, a time i otpor
racionalizmu. Taj otpor racionalizmu, uporedo sa afirmacijom filozofije života,
najkarakterističnija je kod Ničea.

35. Mit u savremenoj književnosti

Mit i književnost imaju blisku vezu. Važnu ulogu u tome ima simbolizam, čija je
funkcija da beskonačno pokaže u konačnom. Karakteristika je politeističkih religija.
Suprotno tome alegorizam omogućava da se ono konačno ukine u beskonačnom.
Osobenost je monoteizma. Andre Žid smatra da je umetnost ljudska stvar, iako je delom
povezana sa nebom. Ističe da u pozadini umetnosti mora ležati neko verovanje
mitološkog tipa. Mitologizam je karkteristična pojava u književnosti 20. veka.
Romansijeri skloni mitologizovanju pretrpeli su snažan uticaj Frojda, Adlera i Junga. Mit
se ispoljio u drami, poeziji i romanu.
Modernu književnost koja se oslanja na mit odlikuje prevladavanje socijalno-
istorijskih i prostorno-vremenskih granica. Spacijalizacija u savremenoj književnosti
znači ukidanje istorijskog vremena i njegovo pretvaranje u kosmičko ili večno vreme.
Jedna od karakteristika romana 20. veka je prenošenje radnje u unutrašnji svet.
Istraživanje o tome koliko je mit prisutan u književnosti izvršeno je u delima
Tomasa Mana i Džejmsa Džojsa. Ova dva pisca su klasični primeri mitološkog romana
20. veka. U oba romana unutrašnja radnja potiskuje spoljašnju. U "Čarobnom bregu"
Man glavnog junaka smešta u sanatorijum - mesto koje simbolizuje blizinu smrti. Junak
je u potpunoj izolaciji od svakodnevnog života, izvan istorijskog vremena. Sa druge
strane u "Ulisu" Džojs se bavi problemom vezanosti-nevezanosti za porodicu i
pojavljivanje umetnika u formi boga-oca. Džojsova "Ulisa" aludira na Homerovu
"Odiseju". Poetika mitologizovanja kod Mana i kod Džojsa je jedan od vidova
intelektualnog, čak filozofskog romana i oslanja se na poznavanje „stare kulture, istorije
religije i savremenih naučnih teorija“.

19
36. Nacistički mit i film. Mit, masovna kultura, kič

U film, kao najmasovnija umetnost 20. veka, mitski elementi postali su sredstvo
propagande nacističke ideologije. Reč je o obnovi mita o germanskoj, arijevskoj rasi kao
višoj, o nemačkoj kulturi kao takođe višoj od ostalih. Film Frica Langa „Metropolis“ iz
1926. godine smatra se pretečom fašističkog filma. U najžešće antisemitske filmove
ubrajaja se „Jevrejska opasnost“, koji je imao za cilj da skrene pažnju na opasnost od
Jevreja koji navodno doprinose degeneraciji Nemačke. U Italiji je jedan od najpoznatijih
filmova koji su podržavali fašizam bio „Bela lađa“ iz 1941. godine reditelja Roselinija,
gde nalazimo ključnu tačku fašističke ideologije o ženi – izjednačavanje: čovek = dete;
žena = majka = učiteljica.
Mit može ne samo da se efikasno koristi u filmu npr. radi fašističke propagande,
pri čemu on nužno preobražava "estetsku dimenziju" u kič, već i da propagira sam kič.
Danas se mit uključuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. S druge strane,
postoje situacije gde preovladava mitološki karakter koji teži da dâ mitsku i ritualnu
vrednost činjenicama, osobama, elementima kojima se takva vrednost inače ne može
pripisati.
Mehanizam kojim je običan čovek svakodnevno bombardovan mas-medijima,
štampom, reklamama, dovodi do toga da se određenoj osobi počinju prepisivati takvi
kvaliteti koji je uzdižu na nivo mitskog heroja. Ovde je reč o pseudo mitu za koji je
karakteristično da kratko traju (Bitlsi).
Danas se mit uključuje u delotvorno konstituisanje novih vrednosti. Njegova
snaga dovodi do značajnih ostvarenja u umetnosti i drugim formama društvenog života.

37. Teorijski pristupi umetnosti

U delu jednog umetnika nalazi se više slojeva, dimenzija njegove stvaralačke

umetničke ličnosti: individualne psihologije, kulturne i nacionalne karakteristike, opšte-
ljudske strane njegove ličnosti.
Jednom umetničkom delu pristupamo tako što ćemo izolovati pojedine njegove
slojeve i posmatrati ih kao simbole ili kao manifestacije pojedinih aspekata same ličnosti
autora, kroz slojeve koji se odnose na: psihološku, kulturno-istorijsku i univerzalnu
stranu ličnosti autora. Iz toga se uočavaju tri osnovna pristupa umetnosti, tri osnovne
teorijske discipline: Psihologija, Sociologija i Filozofija umetnosti.
Psihologija umetnosti ispituje stvaralački proces autora kao individualno-
psihološkog subjekta i način kako se delo doživljava od strane pojedinca. Pitanje estetske
vrednosti dela je izvan kruga interesovanja psihologije umetnosti. Ona treba da odgovori
na pitanje kako je jedno umetničko delo stvoreno, kako se u duši pojedinca začinje delo i
kako ga konzument prima.
Sociologija i Istorija umetnosti ispituju umetnost u socijalno-istorijskom
kontekstu. U svemu ostalom njihovi metodi se razlikuju. Istorija umetnosti bavi se
konkretnim činjenicama istorijskog razvoja umetnosti. Sociologija umetnosti razmatra
pretpostavke i mogućnosti opštih odnosa: stilskih orijentacija, sadržaja jedne škole, jedne

20
epohe, nacije, i opštedruštvenih tokova, strukture društva, pronalazeći "tipične" odnose i
veze.
Filozofija umetnosti i Estetika bave se odgovorom na pitanje: Šta je to što
"umetničku formu" razlikuje od drugih kulturnih oblika: od filozofije, religije, istorije,
običaja itd. Estetika traga za univerzalnim smislom umetnosti, za onom suštinom po kojoj
se fenomen umetnosti razlikuje od svih drugih.

38. Struktura umetničkog dela – E. Panofski

U delu jednog umetnika nalazi se više slojeva, dimenzija njegove

stvaralačke umetničke ličnosti. Jednom umetničkom delu pristupamo tako što ćemo
izolovati pojedine njegove slojeve i posmatrati ih kao simbole ili kao manifestacije
pojedinih aspekata same ličnosti autora, kroz slojeve koji se odnose na: psihološku,
kulturno-istorijsku i univerzalnu stranu ličnosti autora.
Ervin Panofski te slojeve naziva "sadržinama" i razlikuje tri takve sadržine:
primarnu ili prirodnu sadržinu, sekundarnu ili konvencionalnu i sloj suštinskog
značenja.
Pod primarnom sadržinom Panofski podrazumeva, na jednoj slici, određene linije
i boje, zatim, u skulpturi, oblikovane komade bronze, kamena, drveta koji predstavljaju
prirodne predmete. Prirodna sadržina se deli na: faktičku - koja se vidi i ekspresivnu -
koja se oseća.
Kao sekundarnu ili konvencionalnu sadržinu podrazumeva dalji postupak koji se
može odrediti kao objašnjavalački. Motivi kao primarna sadržina sada se shvataju kao
nosioci sekundarnog ili konvencionalnog značenja i mogu se nazvati "predstavama" a
kombinacije predstava čine "priče i alegorije".
Pod suštinskim značenjem Panofski podrazumeva da se umetničko delo
interpretira kao znak, simbol, ili izraz "nečeg drugog": kao izraz nacije i epohe, kao izraz
i simbol ličnosti koja stvara. Subjekt stvaranje se može posmatrati apstraktno ili
izdvojeno u umetničkoj tvorevini uz pomoć uslovno pretpostavljenih triju odgovarajućih
objektivacija umetnika, i to u formama: individualnog subjekta, kolektivno-istorijskog
(klasa, sloj, narod, nacija, epoha) i civilizacijskog subjekta (rod, ljudska vrsta).

39. Vrednost i vrednovanje umetničkog dela. Struktura estetskog akta

Umetničko delo je tvorevina duha čiji se smisao i vrednost određuju tek u odnosu
prema čoveku. Estetska vrednost nekog dela se interpretira na dva načina:
subjektivistički - u duhu relativizma, i objektivistički - kao vrednost koja je konstantna i
važi univerzalno.
Prema jednom stanovištu estetske vrednosti variraju, relativne su, nema sigurnih
kriterija. Ne postoji jedna trajna vrednost o nekom umetničkom delu. Ovu relativističku
teoriju vrednosti razvili su sofisti Gorgija i Protagora ("čovek je merilo svih stvari").
Druga teorija vrednosti polazi od stava prema kome: "lepo", "dobro" i "istina"
postoje objektivno. Ova vrednost je stalna i nepromenljiva, ona važi za sve ljude. Ovu
teoriju su, među prvima, razvili pitagorejci, a zatim Sokrat i Platon.

21
 Danas je preovladalo mišljenje da tri temeljne vrednosti: lepota, istina i dobrota
nisu svojstvo samih predmeta, već im vrednost pripisuje subjekt u neposrednom suočenju
sa umetničkim delom. U savremenoj estetici preovladalo je mišljenje da bez aktivne
uloge "ličnosti", "subjekta", stvaraoca dela, odnosno primaoca dela - recipijenta, estetska
vrednost uopšte nije moguća.
Bez "ukusa" nema mogućnosti da neki pojedinac doživi "estetsku vrednost", ali
samo sa "ukusom" takva se vrednost kao estetska još ne može dostići. Ukus uslovljava
estetski doživljaj, bez njega se ne može pristupiti delu. Pojam ukusa nastao je iz potrebe
da se odredi lična dimenzija koja sledi iz čovekovog suočenja sa predmetnim svetom.

Ukus je i sastavni deo strukture umetničkog dela, i konstitutivni elemenat "estetskog

stvaranja" i "estetske recepcije".
Recepcija ili prijem dela odigrava se u aktu doživljavanja umetničkog dela i u
aktu suđenja - kao intelektualnog zauzimanja stava prema tom delu. Možemo razlikovati
tri posredna nivoa odnosa subjekta prema objektu: sudove ukusa, sudove kritike i
stavove estetike i metaestetike. Estetika započinje ispitivanje estetskog fenomena na
onom mestu na kome se završava kritički sud. Estetika postavlja pitanja: Kako je uopšte
moguće doneti sud o delu, bio on sud ukusa ili kritički sud? Kako znamo da je delo
estetski uspelo? U kakvom su odnosu doživljavanje i refleksija?
Analizirajući Leonardovu "Tajnu večeru" možemo reći da: a) Formom suda
ukusa: "Tajna večera mi se veoma dopada" - zadovoljava se stav ličnosti; b) Formom
suda kritike: "Tajna večera je delo izvanredne lepote" - zadovoljava se kriterijum
estetike, preme kojoj je u kompoziciji, rasporedu likova i koloritu uspostavljen princip
harmonije; c)Formom suda estetike: "Tajna večera je delo koje pripada umetnosti, a ne
religiji".
Sud kritike teži da postane sud sa apsolutnim važenjem, to jeste da bude sud o
estetskoj vrednosti dela, što se za sud ukusa ne može reći. Onaj koji izriče "sud ukusa"
svestan je njegove relativnosti važenja. Sud ukusa je po tipu individualan, dok je sud
kritike univerzalan.

40. Sudovi ukusa i kritičko prosuđivanje dela

Ukus je u istoriji estetike određivan kao sposobnost prosuđivanja lepote i

umetnosti. Ukus je teorijski zasnovan tek u 17. veku. Braumgarten je ukus odredio kao
sposobnost čulnog prosuđivanja. Kant smatra da kad umetnička dela prosuđujemo
isključivo čulima, to su sudovi čula, koji nemaju nikakve veze sa istinskim sudovima.
Tek kada umetnost prosuđujemo istovremeno i uz pomoć čula i razuma, posredstvom
imaginacije - posledica toga suđenja je izricanje atributa lepote. Benedeto Kroče smtra
da je genije sposobnost da se delo stvori, dok je ukus sposobnost da se delo adekvatno
primi. Venturi je rekao da ako sudimo na osnovu čulnih odjeka koje je predmet izazvao,
onda bi to bio sud ukusa. Ukoliko sudimo bez ovih ličnih predubeđenja, tada se naš sud
preobražava u kritički sud.
Pojam kritika potiče od grčke reči κρίνω što znači suditi, odnosno κριτής što znači
sudija. Postepeno će se kritika od verbalne ocene klasičnih dela poistovećivati sa
problemom razumevanja i suđenja, sa teorijom znanja i saznanja. Danas je preovladalo
stanovište da su i kritika umetnosti i suđenje o ukusima u osnovi socio-istorijski

22
uslovljeni. Što se funkcije kritičara tiče ona se istorijski menjala. U vreme tek osnovane
Francuske akademije kritičari su se gotovo profesorski obraćali piscima kao sudije, kao
savetnici.
Kad se kritičari obraćaju publici njihov je zadatak trojak: da upućuju, da
objasne i da ocene delo. Upućivati za Difrena znači otkrivati publici smisao dela,
budući da su čitaoci, gledaoci ili slušaoci u osnovi nekompetentni. Objašnjavati znači
posmatrati delo kao proizvod u svetu kulture. Delo je za kritičara uslovljeno bilo
određenim psihološkim procesima, bilo istorijskim okolnostima. Oceniti delo znači

pripisati mu određenu vrednost, a kritičar je stručnjak koji tu vrednost otkriva. Difren

smatra da je osnovna funkcija kritičara da upućuje i opisuje samo delo, dok su
objašnjenje i ocenjivanje operacije koje se oslanjaju na nešto što je izvan dela. Kritičar ne
treba da se bavi biografijom umetnika. Sam pisac ne može pomoći kritičaru. Delo je
iznad svog tvorca. Istina dela je u samom smislu dela. Pisac ne samo što ne nestaje u
svom delu, već nam delo kaže šta je on sâm, pisac.

41. Teorije umetničke recepcije. Kantova tipologija ukusa

Pored ukusa, stila i kritike, uživanje je važna kategorija recepcije. Jaus estetsko
iskustvo smatra pravim tek ako je ostavilo za sobom svekoliko uživanje i izdiglo se na
stupanj estetske refleksije. On upozorava da je uživanje u suprotnosti sa radom kao i da
se izdvaja od saznavanja i delanja. Jaus pravi razliku između dva tipa čitalaca: implicitni
čitalac (onaj koji čita sva velika dela istorije) i eksplicitni čitalac (onaj koji je vezan za
svoje vreme). Smatra da pisac mora da vodi računa o ulozi implicitnog čitaoca, ali ako bi
pritom zanemario eksplicitnog onda bi pisac stvarao za specifičan sloj ljudi.
Gajger je uočio da estetsko posmatranje isključuje svaku zainteresovanost u
pogledu uživanja. Smatra da nije svako u stanju da se oslobodi svoje zainteresovanosti u
korist čistog posmatranja.
Erih From smatra da je uživanje zadovoljenje želje koja ne zahteva aktivnost, pri
čemu misli na uživanje u hrani, piću, seksu itd.
Kant je formulisao stav o "bezinteresnom dopadanju" po kome se estetsko
iskustvo od prostog čulnog razlikuje udaljavanjem posmatračevog ja od predmeta ili
estetičkom distancom.
Prema Markuzeu, današnja kultura je izbacila iz uživanja duhovnost, ogolila ga i
učinila sve kulturne tvorevine funkcionalnim, prilagodljivim svetu i logici kapitala.
Danas u masovnoj kulturi je dominantno upravo golo uživanje - bez posredstva duha dok
je avangardnoj ili elitnoj umetnosti na delu suprotan, ekstremni slučaj, refleksija - bez
uživanja u predmetu, jer je predmet ukinut u velikom delu moderne, nepredmetne ili
nefigurativne umetnosti.
Sud ukusa je fenomen iz reda "suda vrednosti" ali isto tako "ukus" je jedan od
opštih uslova mogućnosti za konstituisanje estetskog predmeta u procesu estetske
komunikacije.
U estetici Imanuela Kanta je data osnova za teorijsko promišljanje tipologije
estetskih ukusa. Za Kanta relativni su bili oni tipovi stilova i ukusa koji odgovaraju

23
pojmovima "prijatnog", "lepog" i "uzvišenog". Tim pojmovima Kant se bavi u svojoj
knjizi "Kritika moći suđenja". Prijatno je nepravi ukus, čine ga čulni oseti koje ima i
bezumna životinja. To je hedonični ukus, ukus uživanja, subjektivni ukus, ukus
dopadanja. Kod njega važi pravilo "De gustibus non est disputandum". Lepo simbolizuje
sklad, harmoniju čulnog i duhovnog, idealnog i realnog. Simbolizuje klasični ukus, a u
umetnosti realistički stil. Uzvišeno dobija neki "viši smisao" do kojeg dovodi umetnost
"uzvišenog tipa" u delima romantičke umetnosti tj. avangarde. U tim delima naglašena je
prisutnost idejnog, umnog činioca na štetu čulnog.

42. Estetika lepog i estetika ružnog. Voringer. Uživanje i uosećavanje

Estetičari psihologističke orijentacije predviđauju razliku između "estetskog

doživljaja" i "empirijskog doživljaja", nisu uspeli da zadrže razliku između "prijatnog" i
"lepog" na kojoj je Kant insistirao. Žan Mari Gijo je tvrdio da je izazivanje osećanja
zadovoljstva dovoljan razlog za izrastanje "estetskog predmeta" i "estetskog
zadovoljstva". Otuda, po njemu "ništa drugo ne razdvaja lepo od prijatnog sem prosta
razlika u stepenu i obimu".
Kroz sve epohe u istoriji umetnosti prisustvo harmonije, sklada, mere, fabule,
figuracije duboko je bilo prožeto pozitivnim osećanjem, izazivanjem emocije
zadovoljstva. Da bi objasnili estetiku lepog i estetiku ružnog moramo razlikovati dva
osnovna stila: tradicionalni (do 19. v.) i moderni. Tradicionalni stil se temelji na ideji
lepote, a moderni na ideji ružnoće. Tu postoje i dva osnovna osećanja: zadovoljstva -
tipičnog za tradicionalnu i nezadovoljstva - tipičnog za modernu umetnost.
Voringer je uočio da ružne forme nisu i neestetske. On razlikuje dva stava:
uživljavanje - koje se vezuje za kategoriju "lepog" i apstrakciju - koja se vezuje za
kategoriju "ružnog". Danas imamo realistički i apstraktni tip umetnosti. Realistički tip
izaziva uživanje, zadovoljstvo i radost, a apstraktni tip nezadovoljstvo, strah.
Psihoanaliza polazi od stava da je umetnost neka vrsta terapije i za umetnika i za
konzumenta. Ona je sredstvo kojom se konflikt sa nesvesnim rešava na takav način da
ličnost umetnika i uživaoca obezbedi da ne sklizne u neurozu. Umetnost mora da obavi
dva zadatka:
1. da pruži površno zadovoljstvo, uživanje čulnog reda, izazivajući nesvesno; i
2. da stvori veštačku kamuflažu, da omogući da iz našeg nesvesnog, iracionalnog
isplivaju potisnute libidiozne želje.
Ako uzmemo na primer Grezovu sliku "Rasprsli vrč": vrelo predstavlja usta
devičanske vode odnosno slimbol materinstva; ćup simbolizuje matericu, izvor fizičkog i
duhovnog života; lav je simbol snage sile, težnje za despotskom vlađću, za brutalnim
nametanjem, izražava povratak i obnovu kosmičke i biološke energije; ruža simbolizuje
savršenstvo, srce, život, ljubav.

43. Pretpostavke modernog ukusa

Moderna tehnologijska svest nema potrebe za istinskom umetnošću. Ta svest teži

da se prepozna u tvorevinama koje simbolički nose trag savremenosti. To su tvorevine

24
"masovne ili industrijske kulture" i u tome redu kič-tvorevine kao surogati umetnosti.
Hegel je upozorio da umetnost danas ne zadovoljava najviču potrebu duha vremena.
Savremena tehnička civilizacija, u kojoj dominiraju: umnost, organizacija, red,
celina nad delovima, izmiče kontroli pojedinca. Danas su na delu dva osnovna tipa ljudi:
čovek masovne kulture i čovek intelektualne elite.
Čovek masovne kulture lišen je zadovoljstva na emocionalnom planu, što
pokušava da nadoknadi u slobodno vreme kroz uživanje i zadovoljstvo. U umetnosti joj
odgovara konformistička umetnost koja pruža maksimum zadovoljstva uz minimum
utrošene snage. Sve što ide iz Razuma, što je "preteško" i "zamara" ne dolazi u obzir.

Intelektualna elita, avangardistički nastrojena, nastoji da komunicira sa delima u

kojima nema mesta pukom čulnom zadovoljstvu, već kritičkoj misli, čime se izražava
negativan stav prema savremenoj tehničkoj civilizaciji.
Postoji i treći tip ukusa "tradicionalistički" ili "akademski". Socijalni slojevi koji
su nosioci ovog stila su izvan banalnog uživanja i intelektualne krajnosti karakterističnih
za konformistički i avangardni ukus.
Postoje bar tri dominantna tipa "modernog ukusa": konformistički,
konzervativni (tradicionalistički) i avangardistički i njima odgovarajuća tri stila: stil
industrijske kulture, realizam i avangardizam. Konformistički ukus i njemu pripadan
socijalni sloj, upravlja pogled na sadašnjost; konzervativni na prošlost a avangardistički
na budućnost.

44. Konformistički ukus. Abraham Mol

Kulturna industrija omogućila je pojavu kiča. Kič je jedan od sadržaja kulture

masovnog društva. Masovni mediji doveli su do poraza maštovitosti i kreativne aktivnosti
čoveka. Došlo je do poništenja razlike između umetnosti i svakodnevnog života.
Mentalna struktura savremenog čoveka je takva da posmatra stvari iz kič ugla.
Prema Abrahamu Molu kič je neodvojivo vezan za umetnost, tako da u svakoj
umetnosti ima bar trunke kiča. Suština "kičerskog" je želja da umetnik udovolji kupcu.
Kič čini svakodnevni život prijatnim pomoću niza rituala koji ga ulepšavaju. Stvorio ga je
"mali čovek". Kič se suprotstavlja uzvišenom i avangardi, ali i istinskoj lepoti. Ideja
lepote je zamenjena idejom zadovoljstva. Čovek "masovnog društva" odbacuje
avangardnu umetnost, koja mu nudi osećanje negativnog zadovoljstva.
Ludvig Gic, u knjizi Fenomenologija kiča polazi od stava da je kič vezan za
uživanje. On razlikuje "estetsko uživanje" od "prostog ili banalnog uživanja" koje se
vezuje za doživljaj kiča. Ideologija kiča je usredsređena na osećanje, a ne na razum. Kič
koji se danas proizvodi stvaraju psiholozi masa. Snažna osećanja koja prate kič u
suprotnosti su sa određenom hladnoćom osećanja u modernim umetničkim delima.
Lepota u kiču sa svojom težnjom da usreći čula, u radikalnoj je suprotnosti sa
transcedentalnom lepotom umetničkog dela.

45. Avangardistički ukus. Renato Pođoli

25
 Kod avangardističkog ukusa osnov traganja nije u lepom, nego u ružnom.
Konstanta doživljaja avangardnog ukusa je osećanje nezadovoljstva. Ludvig Gic je rekao
da za modernu umetnost kao karakteristično ostaje činjenica da negativna raspoloženja
kao što su strah, dosada i gađenje dolaze na mesto harmoničnog raspoloženja. Mišljenje
da se čovekovo postojanje otkriva tek u neraspoloženju ne vlada samo u filozofiji već i u
literaturi.
Renato Pođoli je napisao studiju o avangardnoj umetnosti. Pojam "avangardnog
ukusa" neodvojiv je od pojma "avangardne umetnosti". On avangardu razmatra kao pre
kao sociološku nego kao estetsku činjenicu. Ističe da je odlika ove umetnosti aktivizam
koji se stvara da bi podsticao protiv nekoga ili nečega i osporavanje svega postojećeg
kroz razaranje svega što mu je na putu. Razlika klasičnog i modernog nije estetske već
kulturno - istorijske prirode.
Smatra da je jedan od prvih vidova avangardnog pokreta "aktivizam i aktivistički
momenat", zatim da se pokret stvara "protiv nekoga ili nečega", da avangardizam "ruši
barijere", "razara sve što mu je putu". U biti avangardnog stila pojavljuju se obeležja:
aktivizma, antagonizma i nihilizma. To su ideološki i pragmatički momenti avangardne
umetnosti.
Pravi razliku između inteligencije i intelektualne elite.
Inteligencija je privržena imitativnom elementu u strukturi umetnosti jer teži da
odbaci svaku kreaciju u kojoj dominira čisto estetski princip. Duhovno opredeljenje
inteligencije je "tradicionalističko", ona umetnost smatra izrazom moralne, ideološke,
filozofske ideje. Inteligencija je konzervativna.
Intelektualna elita je ona grupa ljudi koja smatra da je avangarda jedini mogući
umetnički program, a njihov zadatak je da formulišu važeći kritički sud i da sa
razumevanjem prihvate datu revoluciju ukusa. Samo razumevanje revolucije ukusa je
dovoljno za članstvo u intelektualnoj eliti, a snob je onaj koji podržava revoluciju bez
obzira da li je u stanju da formuliše i kritički sud.

46. Tradicionalistički ukus. Adorno

Ideološka i filozofska osnova tradicionalizma je u indiferentnom i neaktivnom

stavu prema savremenosti. Ukus i stil klasične umetnosti pripadaju prošlom vremenu.
Renato Pođoli smatra da je tradicionalistički ukus u državama kontinentalne Evrope
konzervativan. Ističe da je inteligencija bliža tradicionalističkom ukusu, dok je
intelektualna elita okrenuta avangardi.
Adorno kritikuje potrošačko društvo, masovni ukus i tvorevine masovne kulturne
industrije, u prvom redu, kiča. Mišljenje i um se u modernom svetu ne javljaju u funkciji
kritike postojećeg sveta, već ga brane i nastoje ga opravdati. Ističe da se moderna
industrijska kultura temelji na pretpostavci da je zabava izbavljenje i spas. To je kultura
koja afirmiše prosečnost, neautentično postojanje. Lansira se mit zabave kao ideal
građanske kulture. Adorno zasniva ukus na ideji kreacije, koja je suprotna imitaciji i
ponavljanju na kojoj se zasniva masovna kultura.
Adorno je utemeljio filozofiju ili ontologiju nemira, kao otvorenu sliku sveta
koja se najavljuje u pojmu utopijskog. Iz toga proizlazi da će umetnost i dalje vršiti
funkciju saznavanja, ali sada najvišeg filozofskog tipa.

26
47. Kompenzatorska funkcija trivijalne književnosti

Leo Levental smatra da je poplava masovne književnosti, bestselera, popularnih

časopisa, stripova itd. izvršila prepad na akademske discipline. Akademska nauka o
književnosti je donedavno branila monopol nad područjem tzv. "visoke" književnosti.
Ističe da je književnost u građanskom svetu jasno odvojena od ostalih kulturnih
delatnosti.
Alfons Zilberman utemeljio je "sociologiju književne popularne kulture". Ona se
bavi kulturnim razvijem demokratskog i postindustrijskog društva, istražujući upotrebu i
funkciju kulture u okviru društva, njegovu strukturu, društvene slojeve, klase i grupe.
Smatra da život, s jedne strane, odlikuje racionalni tip ponašanja u procesu proizvodnje, a
da, s druge strane, emocionalne tenzije traže književnost koja rasterećuje.
Peter Birger smatra de je iluzija da u razvijenom građanskom društvu postoji
slobodna konkurencija shvaranja umetnosti. Pojam "autonomne umetnosti" nastao je kao
posledica funkcije umetnosti u građanskom društvu kad je trebalo suprotstaviti se
vladajućoj ideji korisnog. On kaže da društvo dopušta kritiku u onoj meri u kojoj je
zagarantovana njena relativna neefikasnost.
Značajna je analiza Jirgena Šarfšverta koju je dao povodom stanovišta Volfanga
Kajzera. Kajzer smatra da "masovna književnost" treba da zadovolji osnovnu čovekovu
potrebu za: zabavom, uzdizanjem i saznavanjem sebe i vremena u kojem živi. 1958.
godine Kajzer je promenio mišljenje i rekao da književnost uopšte, ne samo
"konzumentska" može biti zabavna i može uzdizati i razviti problematiku svoga doba.
Prema analizama koje je Kajzer imao u vidu, proizilazi da a) skoro polovina stanovništva
ne čita "klasičnu", tj. "lepu književnost", a b) najveći deo druge polovine čita čistu
"potrošačku literaturu", dok se c) samo ograničena društvena grupa bavi avangardnom,
visokom književnošću, koja stoji u kritičkom odnosu prema društvu.

48. Doseljavanje na Balkan i stvaranje države

Južni Sloven stižu na Balkan u 6. veku. Prema Konstantinu VII Porfirogenitu

(10. v.n.e.), vizantijski car Iraklije dozvolio je Južnim Slovenima da se nasele oko
Soluna. Po Srbima ova oblast se nazina Servija. Potom se Srbi povlače na sever prema
svom današnjem stanovištu.
Poreklo imena Sloven i Srbin je nerazjašnjeno. U srednjovekovnom latinskom,
reč Sloven se izvodi iz reči sclavus što znači rob. Pojam Srbi, u pisanim dokumentima,
javlja se 822. u franačkim analima.
Po dolasku na balkan srpskim narodom upravljali su kneževi. Od početka 11.
veka tri postojeće srpske države: Raška, Duklja i Zahumlje postaju vazali Vizantije.
Stefan Nemanja, Veliki župan, rodonačelnik je dinastije Nemanjića. Počinje da
vlada 1166. godine. Dolazi u grad Ras po kome je srpska država nosila ime Raška.
Proširio je granice države osvojivši Duklju i Zetu. Pokušavao je konstantno da se
oslobodi vizantijskog uticaja. Dobrovoljno se povukao sa prestola u korist srednjeg sina
Stefana, a potom se zamonašio u Hilandaru pod imenom Simeon.

27
 Stefan Prvovenčani vlada u doba poljuljanog autoriteta Vizantije. Sa istoka je,
međutim, bio i dalje snažan uticaj Vizantije, a na zapadu, uticaj katoličke crkve. On se
priklonio zapadu i krunisan je 1217. godine za prvog srpskog kralja uz pomoć papskog
legata. Krunisao ga je Sava Nemanjić. Rastko Nemanjić uspeo je da 1219. godine
izdejstvuje autokefalnost srpske pravoslavne crkve. Srpski arhijereji mogli su samostalno
da biraju svog arhiepiskopa. Time je Sava osnovao snažne duhovne temelje srpskom
pravoslavlju.
Nakon Stefana Prvovenčanog na vlast dolazi kratko njegov najstariji sin
Radoslav koji u spoljnoj politici čini zaokret prema istoku. Srpska vlastela, nezadovoljna
time, zbacila ga je sa vlasti. Na čelo države došao je Stefanov najmlađi sin Vladislav. U

spoljnoj politici okrenuo se Bugarskoj. Uspeo je da prenese mošti svetog Save iz

Bugarske u Srbiju i pohrani ih u, svoju zadužbinu, manastir Mileševo. Srpska vlastela
zbacila je i njega sa vlasti i dovela na presto trećeg sina Stefana Prvovenčanog Uroša I.
Za vreme vladavine Uroša I u Srbiju dolaze nemački rudari, Sasi, koji donose
nov način i tehnologiju vađenja i prerade rude. Tako je došlo do novog poleta srpske
srednjovekovne privrede i trgovine. Njegov sin Dragutin, zbacio ga je sa prestola i
postao novi srpski kralj 1276. godine. Posle pada sa konja povukao se sa prestola u korist
mlađeg brata Milutina. Milutin je najduže vladao u srednjovekovnoj srpskoj istoriji,
skoro 40 godina. Njegovu vladavinu obeležio je veliki broj zadužbina i crkava.
Nakon Milutina na vlast dolazi Stefan III Dečanski. Ojačao je i proširio granice
srpske države. Protiv Srbije su se ujedinili Bugari i Vizantija. U bici kod Velbužda 1330.
godine Srbija je ostvarila veliku pobedu protiv Bugarske. Srbi su zatim osvojili Niš sa
okolinom, Makedoniju i zadobili prevlast na Balkanu.
Stefan Dušan zbacio je, uz pomoć vlastele, svog oca sa vlasti i krunisan je za
kralja 1331. godine. On je srpski narod doveo do vrhunca političke i osvajačke moći.
Srpska država oduhvatala je čitavu Makedoniju, Albaniju i Epir. 1346. godine u Skoplju
kruniše se za Cara "Srba i Grka", a sina Uroša proglasio je za kralja Srbije. Nakon
njegove smrti nasleđuje ga Uroš Nejaki koji vlada uz pomoć Vukašina Mrnjavčevića i
despota Uglješe Mrnjavčevića. Vukašin je potisnuo sa prestola Uroša i postao srpski
kralj.
25. i 26. septembra 1371. godine Turci su porazili srpsku vojsku u bici na reci
Marici. Poginuli su i kralj Vukašin i despot Uglješa. U državi je počelo da vlada
bezakonje, zemlja je opustela, a glad i bolest su uzimali maha. Srbiju su počeli da
komadaju provincijalni gospodari.
Lazar Hrebeljanović se veštom politikom nametnuo ostalim vladarima kao
naslednik Nemanjića. Pomirio je srpsku i carigradsku crkvu, izdejstvovao je srpskom
poglavaru titulu patrijarha. Pored njega, značajni srpski velikaši bili su Vuk Branković,
koji je vladao na Kosovu i Đurać Balšić u Zeti.
Juna 1389. godine odigrala se bitka na Kosovu, koju je Srbija izgubila. Moć
Srbije počela je da opada, a konačni pad predstavlja tursko zauzimanje Smedereva 1459.
godine.
Prva značajna ličnost na čelu Srbije nakon pada Kosova bio je despot Stefan
Lazarević. Priznavao je tursku vlast. Uspeo je da uspostavi prijateljske odnose sa
Ugarskom, Vizantijom i Mletačkom Republikom. Ostaće poznat i po svojoj zadužbini,
manastiru Manasija.

28
 Značajnu ulogu u srpskoj istoriji srednjeg veka odigrao je Mehmed-paša
Sokolović. 1557. godine obnovio je Pećku patrijaršiju. Postavio je za patrijarha, svog
brata, Makarija Sokolovića. Patrijaršija je dobila pravo da objedini versko-crkveni rad na
celokupnom prostoru na kojem žive Srbi.
Nakon ustanka 1804. godine pod Karađorđem Petrovićem i diplomatijom kneza
Miloša Obrenovića, Hatišerifom iz 1830. godine izdiže se nova srpska dršava. Kraljevina
Srbija i Kneževina Crna Gora su nakon 1918. godine pristale da zajedno sa Bosnom i
Hercegovinom, Hrvatskom i Slovenijom formiraju Kraljevinu SHS.

49. Prijem hrišćanstva, Sveta gora i kult Svetog Save

Veliki uticaj Vizantije doveo je do brze hristijanizacije Srba u drugoj polovini 9.

veka. Hrišćanstvo je primio prvo viši socijalni sloj srpskog naroda, dok je većina prostog
naroda još dugo držala u svesti drevnu pagansku veru. Srpska pravoslavna crkva, na čelu
sa svetim Savom, je paganske praznike zamenila hrišćanskim, čime je omogućila
običnom narodu da postepeno počne prihvatati pravoslavno hrišćanstvo kao svoju veru.
Rastko Nemanjić uspeo je da 1219. godine izdejstvuje autokefalnost srpske
pravoslavne crkve. Srpski arhijereji mogli su samostalno da biraju svog arhiepiskopa.
Time je Sava osnovao snažne duhovne temelje srpskom pravoslavlju. Državnu teritoriju
Srbije, za potrebe crkvene organizacije, podelio je na episkopije, protopopijate i
parohije.
Na Atosu su živela tračko-ilirsko-grčka plemena, a od 9. v.p.n.e. Atos je bio
uglavnom pust i nenaseljen. Prvi monasi na Atosu su zabeleženi u 12 veku. Sklanjajući se
od Arapa na Atos se sklanjaju i kaluđeri. Nastojali su da žive i rade u skladu sa osnovnim
načelima hrišćanstva. Prvi veliki manastir, Vatoped, na Atosu podignut je krajem 10
veka. Prvi slovenski kaluđeri dolaze u drugoj polovini 10 veka. 1198. godine odlukom
Vizantojskog cara Hilandar je dodeljen Svetom Savi i Svetom Simeonu.
Sveti Sava je posvećen početkom 13. veka. Od tog doba njegov kult se proširio u
Srbiji, ali i u ostalim pravoslavnim zemljama, pre svih u Bugarskoj i Rusiji. Nakon pada
Srbije pod tursku vlast 1459. godine, osmanski vladari su više od jednog veka uvažavali
Savin kult. Međutim, nakon ustanka u Banatu 1594. godine, drveni kovčeg sa telom
svetog Save prenet je iz Mileševa u Beograd gde je spaljen na Vračaru.
U srpskoj epskoj poeziji, u narodnim pričama i legendama, u poslovicama i
pesmama Savin lik se pojavljuje u brojnim oblicima, mešajući se sa prehrišćanskim
srpskim legendama.

50. Isihazam, monaštvo i jeresi u pravoslavlju

Monaštvo u Srbiji je bilo veoma razvijeno i predstavljalo je kamen temeljac

pravoslavlja. Isihizam se javlja sa početkom monaštva. Dovodi se u vezu sa istočnim
asketizmom. Ishija znači molitveno "tihovanje" u sjedinjenju sa Bogom. Ono predstavlja
monaški podvig koji preobražava čovekovo biće, otvara ga dejstvu božanskih energija
koje čoveka uzdižu na viši stupanj duhovne egzistencije.

29
 Bogumilstvo, kao pravoslavna jeres, začelo se na Istoku, ali je korene uhvatilo u
Bugarskoj pre nego što su Bugari prihvatili hrišćanstvo. Iz Jermenije se proširilo prema
zapadnim oblastima Carstva. Reč je o stanovištu preme kome čovek može da uspostavi
neposredan odnos sa Bogom a da mu za to nije potrebna zvanična crkvena vlast. To je
otpor širokih narodnih slojeva učenoj hrišćanskoj i vizantijskoj religiji. Ovaj verski
pokret zasnovan je na ideji o večnom sukobu dobra i zla. Propoveda da je vidljivi svet
deo Satane, a da je Bog stvorio nebeski svet kome čovek teži.
Bogumilstvo je naročito bilo rasprostranjeno u Bosni. Od kraja 12. veka do
sredine 15. veka, bogumili su uspešno delovali pod imenom "patareni". Oni su u Bosni
uspeli da osnuju i zvaničnu crkvu - "bosanska crkva".

51. Jezik u srednjem veku u Srbiji

Slovenski preci Srba, u doba seobe na jug, govorili su jezikom koji se danas
naziva praslovenskim. Pismenost kod Slovena počela je da se razvija tek u vremenu
okončanih seoba na Balkan, zapad i istok. Jezik Ćirila i Metodija, kojim su prevodili
značajne bogoslužbene knjige sa grčkog na slovenski, danas nazivamo staroslovenski.
Staroslovenski jezik je postao književni jezik. Prvi značajni pisani tekst na
staroslovenskom, na ćirilici je Miroslavljevo jevanđelje iz 1185. godine.
U tom vremenu se zapaža postojanje dva paralelna toka: srpska redakcija
crkvenoslovenskog ili srpskoslovenski jezik i narodni jezik, odnosno štokavski govor
u pismenoj upotrebi. Crkvenim jezikom su se koristili crkva i viši socijalni staleži, dok je
narodni jezik bio u upotrebi kod prostog naroda.
Crkvenoslovenski jezik se u srednjem veku pisao dvema azbukama: glagoljicom i
ćirilicom. Ćirilo je stvorio prvu slovensku azbuku - glagoljicu koja je imala 40 slova.
Kliment je uprostio glagoljicu i stvorio novo pismo - ćirilicu. Ona je ubrzo prihvaćena u
Rusiji u 11. veku, a u Srbiji u 12. veku. U Resavskoj školi stvoren je novi ćirilični
pravopis srpskog jezika, poznat kao "resavski pravopis". Za vreme vladavine Osmanlije
novi centri srpske pismenosti i obrazovanja nastajali su na severu, u srpskim zemljama
pod Austrijom i Ugarskom.
Prva srpska štamparija osnovana je na Cetinju 1493. godine.
U 17. i 18. veku koristila su se tri jezika: srpskoslovenski, ruskoslovenski i
narodni jezik. Vremenom su mladi književnici sve češće koristili narodni jezik, među
njima i Sava Mrkalj koji je pre Vuka izvršio reformu ćirilice izbacivši nepotrebne
znakove. Vuk Karadžić izvršio je jezičku reformu kod Srba. 1814. godine objavio je prvu
gramatiku, 1818. godine objavio je Srpski riječnik i novu verziju gramatike. 1847. godine
je godina "Vukove pobede" kada je narodni jezik prihvaćen kao književni jezik.

52. Književnost u srednjem veku u Srbiji. Crkvena i epska književnost

U srednjem veku, u Srbiji tri umetnosti su bile naročito razvijene: živopis, tj.
slikarstvo, zatim, arhitektura i književnost. Muzike gotovo da i nije bilo, kao ni
pozorišta i skulpture. Presudno razdoblje za postanak srpske književnosti je vreme od
10.-11. veka kada je stara slovenska književnost posrbljena postajući tako osnovom
srpske srednjovekovne književnosti. U srednjovekovnoj književnosti vladali su strogi

30
zakoni određenih rodova: pohvala, žitija, duhovna i crkvena poezija, povelja, pisama i
zapisi. U 13. veku se zaokružuju glavni književni žanrovi toga doba: žitija i službe, i
formiraju se glavni književni centri rane nemanjićke Srbije: Hilandar, Studenica, Žiča,
Mileševa, Peć.
Jedno od prvih samostalnih ostvarenja srpske književnosti jeste Letopis popa
Dukljanina iz 12. veka. Najznačajniji jezički spomenik svakako je Miroslavljevo
jevanđelje, pisano oko 1185. godine za humskog kneza Miroslava. Najviši dometi su bili
postignuti u žitijskoj književnosti. Sveti Sava napisao je kratko žitije Simeona Nemanje
Hilandarski tipik, zatim Studenički tipik. Stefan Prvovenčani napisao je Žitije svetog
Simeona. Najveći polet srpska književnost dostiže za vreme kralja Milutina. Zapažaju se
dve vrste žitija: a) iz Studenice i Žiče i b) Hilandara. Pisci prvih žitija su sveti Sava i
Stefan Prvovenčani, dok su autori drugih Domentijan i Teodosije.
Posle poraza na Marici i Kosovu srpska književnost razvija se sa osloncem na
vizantijsko-pravoslavnu tradiciju. Ova književnost izrasta na kosovskom kultu u čijem je
središtu knez Lazar. Srpskog seljaka se žitijina književnost nije ni doticala. Bila je to
literatura viših socijalnih slojeva. U narodu se razvija narodni ep i književni narodni izraz
uopšte. U usmenom predanju, uz gusle, je opevano stradanje neroda. Njima se veliča kult
Kneza Lazara i Miloša Obilića. Epske i lirske pesme pevale svakom prilikom.

53. Arhitektura u srednjem veku – stilovi

Prema stilskim odlikama sve se crkvene građevine mogu podeliti na dve osnovne
skupine: 1) na crkve sa centralnom osnovom i 2) na crkve sa podužnom osnovom. U
prvoj grupi se primećuju okrugle crkve ili rotonde, osmolisti, šestolisti i trolisti; u drugoj
se nalaze jednobrodni i trobrodni hramovi, kao i građevine sa osnovama u obliku
izduženog slobodnog krsta.
U srednjovekovnoj crkvenoj arhitekturi razlikujemo tri osnovna arhitektonska
stila: a) raški - od Nemanje (kraj 12.v.) do kralja Milutina (kraj 13.v.); b) srpsko-
vizantijski ili klasični stil - od Milutina skoro do kraja 14. veka, i c) moravski stil, koji
počinje od kraja 14. veka i traje do poraza Srpske despotovine (1389-1459).
Raški stil. U najranijem periodu izgrađene su dve značajne crkve Sveti Nikola u
Toplici i katedrala u vizantijskom Kotoru. Tom tipu raških građevina pripada čitav niz
važnih crkava: Studenica, Mileševa, Žiča, Morača, Sopoćani, Gradac, Arilje iz 13.
veka. U obradi fasada zapaža se snažan uticaj zapadnog romanskog stila. Prostrana i
osvetljena unutrašnjost crkvi bila je pogodna za monumentalno fresko slikarstvo.
Srpsko-vizantijski stil ili stil srpskog klasicizma nazvan je još i stilom
renesanse doba Paleologa, a nastao je za vreme vladavine kralja Milutina. Osnovna
odlika ovog stila je ta što su građevine nosile obeležje tradicije vizantijske umetnosti,
ugledajući se na gradnju crkava u Carigradu i Solunu. Reč je o trobrodnim ili
petobrodnim crkvama sa razuđenim svodovima, sa jednom ili pet kupola. Osnova je u
obliku upisanog krsta. Najvažnije crkve u ovom stilu su Gračanica i Nagoričino.
Moravski stil. To je crkvena arhitektura koja je nastala za vreme vladavine
despota Stefana Lazarevića, pred kraj 14. i u 15. veku. Arhitektura je postala kitnjasta. U
osnovi crkava pojavljuje se oblik trolista. Veće građevine poseduju pet kupola, a manji je
broj sa jednom. Ovom stilu pripadaju: Lazarica u Kruševcu, Ravanica, Ljubostinja,
Kalenić i Manasija.

31
54. Manastiri i crkve srpskih vladara

Stefan Nemanja podigao je manastir Sveti Nikola kod Kuršumljije, crkvu Svete
Bogorodice na ušću reke Kosanice. Kasnije je kao zadužbine sagradio Đurđeve Stupove,
Studenicu i Hilandar.
Stefan Prvovenčani i Sava počeli su izgradnju crkve Svetog Spasa u Žiči.
Vladislav je podigao svoju zadužbinu Mileševo. Uroš I je podigao Sopoćane i
crkvu Svete trojice.
Milutinovu zadužbinu čine Crkva kralja Milutina na Hilandaru, Gračanica, crkva
Svetog Stefana, crkva Bogorodice Ljeviške, Kraljeva crkva u Studenici, crkva Svetog
Đorđa itd.
Stefan Dečanski podigao je Visoke Dečane. Car Dušan podigao je mauzolej
crkvu Sveti Arhanđel kod Prizrena.
Knez Lazar Hrebeljanović Ravanicu, Lazaricu i dr. Despot Stefan Lazarević i
njegovi naslednici podigli su niz crkava i manastira. Za ovaj period srpskog graditeljstva
značajno je to da se središte srpske umetnosti seli na sever.

55. Likovna umetnost i minijatura

Slikarstvo se veoma živo razvijalo na prostoru Vizantije i pravoslavnog

hrišćanstva. Likovnu poetiku artikulisali su Domentijan i Jovan Damaskin, U Uvodu
Života svetog Simeona Domentijan kaže da umetnost samo prenosi božiji dar.
U dugim raspravama koje su se vodile sve do 8. veka, osnovno pitanje je bilo da li
se na ikonama može prikazati božanstvo. Protivnici upotrebe ikona nazivali su se
ikonoborcima. Pobedila je struja koja je dopuštala mogućnost upotrebe ikona. U
istočnom hrišćanstvu Boga nije moguće naslikati, ali je moguće slikati Isusa Hrista kao
Bogo-Čoveka. Jovan Damaskin je pozivao slikare da naslikaju sve osnovne događaje iz
Hristovog zemaljskog života.
U 8. veku vladaju dva osnovna žanra crkvenog slikarstva: živopis i ikonopis. Do
savršenstva su dovedeni plastičnost i monumentalnost scena i figura. Svoju stilsku
inspiraciju slikarstvo je pronalazilo u vizantijskoj pravoslavnoj duhovnosti, ali sa
osnovnom nacionalnom sadržinom.
Počev od zidnog slikarstva u Bogorodičinoj crkvi u Studenici teče razvitak
monumentalnog stilskog izraza 13. veka. U Sopoćanima je naslikan jedan od
ikonografski najsloženijih zahvata zidnog slikarstva. Uroš I je zahtevao da se čitava
unutrašnjost prekrije freskama sa zlatnim listićima na pozadini i da se na njoj islika mreža
kvadratića, čime bi se ostvario utisak mozaika.
Od najznačajnijih dela minijature u srednjem veku izdvajaju se Miroslavljevo
jevanđelje i Vukanovo jevanđelje. U Miroslavljevom jevanđelju ukras odlikuje zapadni
uticaj i raskid sa staroslovenskom tradicijom.
Vajarstvo nikad nije zaživelo. Najpre je bilo zabranjivano od strane crkve. Tek se
u 14. veku, kada se počinju graditi crkve sa fasadama od skupocenog kamena, mogao
očekivati razvoj vajarstva, ali je usred propasti srpske države sve ubrzo zamrlo.

32
56. Smisao žrtvenog obreda. Žrtvenici i hramovi

Čin žrtvovanja podrazumeva voljno davanje ili odricanja pojedinca ili društvene
grupe od neke visoko vrednovane stvari ili bića u korist neke svete sile ili bića višeg
statusa. Cilj je održavanje veze sa dobronamernim silama kako bi one one uzvratile
dobročiniteljstvom ljudima. Nekad su prinošene ljudske žtrve, a onda je došlo do zamene
klanjem životinja. Žrtvu je stalno pratila molitva.
Žrtve se prinose na određenom mestu za vreme kultnih praznika ili u posebnim
prilikama. U religijskom ritualu dominiraju molitve i prinošenje žrtvi u krugu porodice ili

zajednice. Žrtvovanje, kad je reč o opštedržavnom interesu, najpre vrši vladar, u plemenu
to je žrec, a u patrijarhalnoj porodici pater familias. Osnovni smisao fenomena žrtvovanja
je da se jedna zajednica ovim ritualom suprotstavi sili destrukcije i nereda. Na planu
kolektivne psihologije, obred žrtvovanja ima karakter katarse, pročišćenja od suvišne
energije, od potrebe za nasiljem. Obredom žrtvovanja uspostavlja se prisna veza unutar
članova zajednice, ali i same te zajednice sa božanstvom kome se prinosi zajednička
žrtva.
Forme žrtvenika u okviru zajednice su crkve, hramovi, obročišta (mesta u prirodi,
kraj drveća i kamenog krsta), vode, izvori, raskršća. Mesta kulta u okviru porodice su:
prag, ognjište, istočni zid kuće, groblje. Žrtve koje se prinose bogovima nazivaju se trebi,
a mesto za žrtvovanje trebišta. Reč "treb" označavala bi: da nešto treba, da se mora dati,
žrtvovati, odnosno, dati ono što bogovi žele.
Bogu Perunu, kod Istočnih i Južnih Slovena, bio je posvećen hrast. Prema
vizantijskom istoričaru Prokopu, žrtvovali su mu petlove, bikove, medvede i jarce. U
hrišćanskom folkloru Perun je zamenjen svetim Ilijom.

57. Principi animologije

Srbi, kao i drugi Južni Sloveni, i danas još poseduju duboko verovanje u duše, u
razne dobre i zle duhove, u demone, utvare i sablasti. Veruje se da je animizam osnova
celokupne religioznosti srpskog naroda. Animizam je verovanje po kome je celokupna
stvarnost prožeta ili nastanjena duhovima ili dušama.
Drevna srpska religija, kao i većina drugih religija, može se proučavati kroz četiri
osnovna odseka:
1. Opšta animologija - čiji su manifestni oblici: kultovi prirode i kultovi
predaka. Prvi oblik te religioznosti bio je manizam (poštovanje predaka).
2. Demonologija - kao višeg i u istorijskom smislu mlađeg sloja religioznosti.
Priroda i ljudski svet posmatraju se kao inkarnacije demona koji nastanjuju
šume i vode, kamen i vasionu, ali i životinjski svet. Manifestne forme ove
vrste religioznosti bile bi totemizam, zoomorfizam i demonizam.
3. Mitologija - viši i mlađi nivo religioznosti, koja sadrži niz mitskih
likova/božanstava, heroja nadljudske snage, u strogo ljudskom obliku.
Manifestne forme ove religioznosti su htonizam - bogovi donjeg sveta i
solarna božanstva - bogovi gornjeg sveta.

33
 4. Otkrivena religija - hrišćanstvo, jevrejstvo, islam, budizam, kao najmlađi
stupnjevi religijske individuacije.
Srpski narod, u formama svoje vere, u novijim oblicima čuva starije slojeve
religioznosti. Kod Srba postoji verovanje u nezavisne duše, kao čovekovog duplikata, pri
čemu se ta druga forma čoveka naziva duša ili sen. Duše mrtvih se brzo kreću i
sveznajuće su. Staništa duša su: uglovi kuće, kraj ognjišta, odžak, prag, raskršće, groblje,
tavan, krov itd.

58. Religija i kult kamena

U srpskoj narodnoj religiji postoji veći broj primera vezivanja duše za kamen.
Kamen služi u mnogim obredima i magijskim radnjama. Koristi se prirodni, neobrađeni
kamen različite veličine, zatim, usamljeni kamen većeg oblika - kamen stanac; hrpa -
gomila kamenova, i probušeni kamen.
Za kamen stanac se vezuje veliki broj rituala. Porodilja koja nema mleka, dolazi
na kamen stanac gde izvodi prigodni magijski ritual. Onaj ko sanja svoje umrle, a hteo bi
da se oslobodi ovih noćnih mora, dovoljno je da dođe do kamena stanca i da na njemu
zapali sveću. Kamen stanac je, u stvari, stan umrloj duši. U težnji da se duša umrlog učini
nepokretnom dovoljno je da se "veže" za kamen.
Osim kamena stanca, značajnu magijsku funkciju imaju kamen u funkciji
nadgrobnog spomenika, kao i probušeni kamen. Postoji i običaj magijskog bacanja
kamena sa desne noge u dalj, pre izlaska sunca, u cilju zaštite od ujeda zmija.
Probušeni kamen se koristi u dva obreda. O Đurđevdanu, kada se prilikom
obredne muže ovaca kroz takav kamen "protera" prvi mlaz mleka. Isto tako, o Božiću,
kamen se zadene za granu nerodne šljive, sa verovanjem da će i sve slične šljive roditi.

59. Kult drveta, biljaka i vatre

Prema narodnom verovanju svaka biljka je dobila svoju dušu od duša umrlih
ljudi. Svako važnije bilje imalo je svog boga. Kult drveta i biljaka je brzo pravoslavna
hrišćanska crkva prihvatila. Značajnu ulogu imaju kult masline, bosiljka i kult badnjaka.
Posebno mesto imao je kult hrastovog drveta. Pojedini primerci hrasta kod Srba
vršili su ulogu prvobitnih hramova. Kod paganskih slovena važno je bilo sveto drvo
povezano sa kultom duša umrlih. Kult vatre je karakterističan element indoevropskih
religija. U ritualnom loženju badnjaka sam badnjak predstavlja zamenu boga sunca.
Badnjak je božanstvo koje se spaljuje da bi opet oživelo. Badnjak se dovodi i u vezu sa
kultom pokojnika, s obzirom da se na Badnje veče okupljaju domaći pokojnici.

60. Kult vatre, vode i izvora

U svakom kraju u Srbiji postoji neka proglašena zdrava voda oko koje se ljudi
okupljaju, umivaju se, piju je i kupaju se. Voda koja izvire iz vrela kao i kiša predstavlja
božansku krv. Velika je moć protočne vode upošte, a posebno one koja se zahvata kraj

34
vodenice. Vračare u bajanjima obično traže vodu sa levog ili desnog vodeničnog točka
kako bi oterale zlu nameru dušmana. Protočna voda se koristila da se opere odeća umrlog
što je simbolizovalo odlazak mrtvog iz sveta živih.

61. Zmija kao demonsko biće

U zmiji je inkarnirana duša predaka. Zmija u srpskoj mitologiji odgovara

htoničnom - starijem i praslovenskom mitološkom supstratu. Čovek se plaši zmije i čini
sve da predupredi njeno negativno dejstvo. Istovremeno čovek istu zmiju obožava i
prinosi joj žrtve. Srpski narod veruje da zmija živi u temelju kuće, ispod kućnog praga,
kraj ognjišta, dakle, na mestima trajnog prebivališta ljudske duše. Veruje se da svaka kuća
ima svoju zmiju i ona se naziva čuvarkuća. Ona brani čoveka od svakog nevidljivog zla.
Čudotvorna moć koju daje zmija, kad se pojede, leži u htonskom supstratu, a koren
verovanja je iz osobene dioniske tradicije. U tom smislu je raširen motiv da od pojedene
zmije postaje razumljiv jezik ptica. Zmija se pojavljuje i kao životinjski predstavnik
žitnog demona i utiče na rod useva. Samim tim ona je i simbol plodnosti..

62. Zmija i zmaj

Zmija odgovara htoničnom (zemaljskom, podzemnom) praslovenskom supstratu,

a zmaj odgovara antropomorfnom mitološkom sistemu.
Na istoj mitološko-strukturalnoj liniji sa zmijom nalazi se lunarna simbolika, a s
tim u vezi ideja plodnosti. U srpskoj mitologiji čovek se plaši zmije i čini sve da
predupredi njeno negativno dejstvo. Zmija se zamišlja i kao inkarnacija umrlih predaka.
Srpski narod veruje da zmija živi u temelju, ispod kućnog praga, kraj ognjišta, dakle, na
mestima trajnog prebivališta ljudske duše. Veruje se da svaka kuća ima svoju zmiju i ona
se naziva čuvarkuća.
Kult zmaja vezuje se za razvijeni stupanj društva, poklapa se sa nastankom
državne organizacije jednog naroda. Motiv borbe sa zmajem se ne pojavljuje nigde gde
već nije formirana država. Tako da možemo utvrditi da pojava zmaja kod nas datira iz
vremena kosovskog i postkosovskog ciklusa. Zmaj se pojavljuje kao spoj nekoliko
životinja najčešće gmizavaca i ptice. Zmaj leti, odiže se od zemlje i htonskog, boravi u
poljima ili na planinama, ima širu socijalnu, zaštitnu funkciju: on brani naselja i polja od
nepogoda, grada i oluje. Zmaj je ognjeno biće. U srpskom folkloru zmaj uvek ide sa
ognjem, odnosno ognjištem.

63. Vuk i pas kao demonska bića

Kult psa je posebno razvijen kod stočara. U staroj srpskoj religiji pas se
identifikuje sa čovekom, čobaninom. Pas je i pratilac lovačkih božanstava (Dijana).
Mitsko oblikovanje vuka vezuje se za istočnoslovensko božanstvo gospodara šume,
životinja i ptica koji je zamišljen kao beli vuk. Sa hrišćanstvom ovaj beli vuk je doveden
u vezu sa Svetim Đorđem. Vuk ima dve forme: dobro i zlo. Vuk u dobrom liku je domaći
pas, a u lošem liku u obliku divlje životinje koja nanosi štetu. Jesenji praznici su smatrani

35
„vučijim“ i posebno se slavio poslednji dan, kada kreće i poslednji, sakati, hromi vuk.
Sva sakata mitska bića predstavljaju mesec u opadanju.

64. Konj, petao – demonska bića

Kod Srba konj se pojavljuje u vezi sa demonima donjeg sveta. U konje se

pretvaraju grešne duše, veštice, mora i vukodlak. Crni konj pomaže pri pronalaženju
blaga i otkrivanju vampira. U istočnoj Srbiji je dobro očuvan kult svetog Todora. Konji

se prvo jašu poljima radi plodnosti a onda se daje konju kolač todorčić, u obliku kopita,
kako bi se usevi zaštitili od gaženja od strane Todorovih konja.
Dobar deo običaja oko Badnjeg dana povezan je sa žitnim demonom sagledanim
u obliku ptice. On ima dva lika. Dobroćudan kao domaća kokoš i petao, i zloćudna u
obliku gavrana i vrane. Kod nas je poznato ritualno klanje petla koje se vezuje za dva
praznika: Sveti Ilija i Mratindan. Najstariji petao se prinosi kao žrtva svetom Iliji. Ako bi
takav petao ostao živ posle Ilindana, veruje se da će umreti domaćin iz te kuće. Na dan
Svetog Mrate kolje se crno pile, kokoš ili petao. Klanje petla obavljala bi najstarija žena u
domaćinstvu i to na kućnom pragu, staništu kulta predaka. Taj običaj je u vezi sa
htonskom prirodom srpskog vrhovnog božanstva.

65. Vampir, veštica, mora

Vampir pripada krugu demona vezanih za kult predaka. To je mrtvo telo koje je
oživelo, ustalo iz groba i luta okolo, davi ljude i pije im krv. Vampiri su oni koji umiru
neprirodnom smrću, samoubice, koji se nisu ispovedili, koji su iznenada umrli itd. Vučiji
oblik vampira je tipično srpski i kod nas se češće naziva vukodlakom. Vukodlak je demon
prekriven vučijom dlakom.
Veštica je ženski korelat vampira. Kod Srba postoji verovanje da je veštica svaka
stara žena kad umre, dok mlada žena kad umre postaje vila. Veštica poprima oblik leptira,
crne ptice, psa, mačke, vuka itd. Veruje se da se ona hrani ljudskim srcima i džigericom.
Opšte je shvatanje da je mora demon koji noću pritiska, mori ljude na spavanju i
zaustavlja im disanje. Mora je slična ili čak srodna veštici. Često se smatra da je mora
veštica koja se pokajala, pa ne jede više ljude, već ih samo muči, mori.

66. Raskršća i groblja

Raskršće je kod Srba i drugih naroda važno kultno i obredno mesto. To je kultno
mesto na kome obitava htonska boginja. Kod mnogih naroda raskršća se smatraju kao
opasna, nečista mesta. Tu se skupljaju duhovi i zli demoni. Kod svadbenih običaja, na
primer, nevesta prilaže novac na raskršću, kao žrtvu boginji raskršća, očekujući za uzvrat
potomstvo i uspeh u braku. Kada bolesno dete okupaju u kući, tzv. "nečistu" vodu posle
kupanja prosipaju na raskršću.

36
 Raskršća imaju isti status kao groblja. Magijske radnje se obavljaju noćima i na
grobljima i na raskršću. U grčkoj mitologiji boginja raskršća je Hekata, zaštitnica je
braka i plodnosti, porodilja i novorođenčadi. Njeni spomenici se nalaze na grobljima i
raskršćima gde joj se prinose žrtve. Za raskršća se vezuju i sudbine tzv. neobičnih smrti,
odnosno tu se sahranjuju tuđinci i zločinci.

67. Antropološki ciklus. Rođenje, krštenje, strižba

Rođenje, krštenje, venčanje i smrt predstavljaju četiri osnovne faze u

antropološkom ciklusu, za koje se vezuju brojni običaji magijskog i mitološkog
karaktera, koji se u antropologiji nazivaju ritualima prelaza iz jednog egzistencijalnog
stanja Bića u drugo.
Zbog verovanja da su trudnica i njen plod u utrobi na magijski način povezani,
proizilazi i niz tabua, zabrana, kojih se trudnica morala pridržavati. Njoj se u principu
brani svako kretanje van kuće, posebno u toku noći, kao i kontakt sa "nečistim mestima" i
bićima: grobljem, mrtvacem. Njoj je zabranjeno šutiranje domaćih životinja, jer bi, u
suprotnom dete bilo rođeno sa manom. Postoji, dalje, čitav niz zabrana, kao i rituala koji
se obavljaju nakon rođenja deteta. Sve ti rituali proizvod su iskustva, kondenzovane
istorije života i potrebe da se opstane.
Kumstvo je ustanova starija od hrišćanstva. Kod Srba postoje četiri kumstva:
kršteno, venčano, šišano, i kumstvo u nevolji. Drevni je običaj kod Srba strižba ili šišanje
deteta. Ona se isključivo obavlja u kući deteta. Na čelu obreda je kum, zaštitnik
porodičnog kulta. On pramenove kose stavlja u belu maramu koju majka stavlja na neko
visoko mesto. Strižba se obavlja ujutru, u neparnom danu, odnosno godini.

68. Antropološki ciklus. Svadbeni običaji

Rođenje, krštenje, venčanje i smrt predstavljaju četiri osnovne faze u

antropološkom ciklusu, za koje se vezuju brojni običaji magijskog i mitološkog
karaktera, koji se u antropologiji nazivaju ritualima prelaza iz jednog egzistencijalnog
stanja Bića u drugo.
Na svadbi su prisutni zli demoni koji bi da spreče srećan završetak socijalne veze
dveju porodica, posebno da onemoguće uspešnu "prvu bračnu noć". I u nevestinoj i u
mladoženjinoj kući stavlja se žar na kapiju kroz koju prolaze svatovi i posebno mlada i
mladoženja. Žar predstavlja zaštitu od zlih demona. U dvorištu svojih roditelja, po
dolasku, pošto mlada popije vino, ne okrećući se, baca čašu preko ramena unazada sa
ciljem da je razbije.
Mlada u mladoženjinoj kući preskače prag. Ona čini sve da se ne zameri
duhovima kuće novog doma u koji ulazi, jer se demoni nalaze ispod praga. U narodu
postoji i običaj zvani "nakonče", kada se nevesti, došavši u mladoženjinu kuću, prinosi
muško dete, koje ona diže tri puta u vis kako bi najpre dobila muško dete.

37
69. Antropološki ciklus. Smrt i pogrebni običaji

Rođenje, krštenje, venčanje i smrt predstavljaju četiri osnovne faze u

antropološkom ciklusu, za koje se vezuju brojni običaji magijskog i mitološkog
karaktera, koji se u antropologiji nazivaju ritualima prelaza iz jednog egzistencijalnog
stanja Bića u drugo.
Smisao ritualnih postupaka vezanih za smrt jeste pripremanje duše umrloga za što
uspešniji i bezbolniji prelaz u onaj svet. Nakon što osoba izdahne pali se sveća. Smisao
paljenja sveće je u tome da se preminuli ne povampiri, odnosno što će "na onom svetu ići

po mraku". Njegova odeća i samrtne stvari bacaju se ili se trećeg dana po smrti peru u
reci i na nekoj livadi. Pošto je umirući izdahnuo otvaraju se vrata i prozori. Sahranjuje se
sutradan. Prazan sanduk i prazan grob ne smeju prenoćiti. Da se pokojnik ne bi
povampirio zaseca mu se prst na nozi, ispod kolena, na mišici. Umrli na glavi mora
obavezno imati kapu, a žena maramu.
Kod odra izloženog mrtvaca stavljaju se darovi u jelu. Veruje se da se pokojnik
može služiti hranom, da je aktivan na nevidljiv način. Pokojnika iz kuće iznose najbliži i
to tako da noge idu napred. Po povratku sa groblja svaki učesnik pratnje, pre ulaska u
kuću ritualno pere ruke. Ljudi umrli na neprirodan način sahrajivani su van groblja.
Objavljivanje smrti u kući najavljuje se naricanjem. Na isteku godine dana umrlome se
podiže kameni spomenik. Njegov cilj je da se posle godinu dana lutanja duše umrloga,
konačno ovu duša veže, ustali.
Ovi obredi imaju religijsku i socijalnu snagu. Njima se grupa, užasnuta
fenomenom smrti, suprotstavlja dezintegrativnim silama kako bi sačuvala potrebnu
životnu energiju.

70. Prokletije i lapot

Osim sudskih i državnih organa, odluke i presude donosili su i "selo" ili "narod".
Prokletija je običaj proklinjanja nepoznatog krivca za učinjeno rđavo delo. Običaj se
održao uglavnom u istočnim delovima Srbije. Narod i dan-danas veruje u dostižnost
kletve.
Lapot je običaj starih Slovena napuštanja i ubijanja staraca i iznemoglih. Pred
skupljenim svetom familija bi premlatila starca ili babu, uglavnom batinom, ređe
kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na lapot on bi išao bez ikakvog straha,
nadajući se boljem životu na onom svetu. Ova praksa raširena je u dinarskim predelima,
pa u istočnoj Srbiji i Makedoniji. Mitološku paralelu ovom običaju nalazimo i u
japanskoj religijskoj i običajnoj praksi ostavljanja staraca i starica u planini, sa
verovanjem da će preći u bolji život.

71. Agrarni ciklus. Magijski obredi za dobijanje kiše

Oranje i sejanje se kod svih naroda smatra činom oplodnje zemlje. Dobri dani za
setvu su ponedeljak i četvrtak, a loši petak i subota. Dodole su bile devojčice od 6 do 14

38
godina koje su okićene cvećem prizivale kišu. Igrale su, pevale i prskale ukućane idući od
kuće do kuće. Dodole bi dobijale darove u hrani, i takođe bile polivane vodom. Jedna od
devojčice je imala poseban status i njoj se vezivao krst za nogu sa neznanog groba, a
zatim se krst, zajedno sa cvećem i hranom, bacao u reku. Sve je povezano sa vodenim
demonima. Za prestanak kiše ukopavala se živa mačka ili magarac, ili se živa mačka baca
u zažarenu peć.

72. Agrarni ciklus. Slave i zavetine, kolač „baba“

Krsna slava je praznik obožavanja svojih predaka, izraz zahvalnosti, poštovanja.

Drugo mišljenje je da je slava dan posvećen živima. Krsna slava se slavi tri dana. Veče
uoči slave se mesi kolač večernjača, a za samu slavu slavski kolač i „baba“. Baba je
manji hleb koji gost po čestitanju slave poljubi, taj hleb stoji stalno na stolu i seče se treći
dan slave. Baba je simbol patrijarhalnosti. To je simbol vatre, ognja, ognjišta – kulta
predaka te kuće i zato se ne seče dok traje slava.
Zavetine, ostaci starog slovenskog poštovanja drveća, pomešani su sa kultom
predaka. Zavetine su zavet sela svecu da će ga praznovati kao seosku slavu ako ga izbavi
od nevolja. Bira se hrastovo ili orahovo drvo gde se prinosi zajednička seoska žrtva,
jagnje, čijom se krvlju orosi kamen i drvo.

73. Jezik i teorije o jeziku

Ljudska komunikacija podrazumeva postojanje pojedinaca koji imaju zajednički

simbolički sistem. Taj simbolički sistem je jezik i odlikuje ga dvojstvo strukture.
Primarna struktura se nalazi u sintaksičkoj ravni (reči), a druga, fonološka, u ravni
glasova. Druga važna osobina ljudskog jezika je njegova stvaralačka sposobnost. Svako
ko govori svoj maternji jezik u stanju je da sastavi i razume bezbroj novih rečenica. Jezik
je linearan i sekvencijalan. Zvuci koji ga čine stvoreni su preko govornih organa i oni se
mogu linearno i sekvencijalno predstaviti na simboličan način. Jezik je i sistemski, jer
nema nasumičnog korišćenja zvukova i slučajnih izmena. Zasnovan na nizu pravila i
ograničen je, jer poseduje određen broj zvukova. On je sistem razlika i kontrasta, jer
razlikuje jedan pojam, događaj, objekt, od drugog putem varijacije zvuka ili reda.
Priozvoljan je jer nema objektivne veze između prirode stvari i jezičke jedinice koja se
na to odnosi. On je i konvencionalan, oslanja se na unutrašnju saglasnost korisnika da se
pridržavaju pravila značenja i upotrebe.
Po Sosiru, jezik je sistem međusobno povezanih znakova, tako da vrednost jednog
znaka zavisi od prisustva drugih znakova. Napravio je razliku između jezika kao sistema i
jezika kao žive reči, odnosno govora. Odvajanjem jezika od žive reči, on je odvojio
društveno od individualnog. U tome se sastoji "sosirovski paradoks" jer jezik kao
sistem, mada pripada društvenom delu jezika, poseduje svaki pojedinac, dok jezik kao
živa reč ne može da se proučava bez uvida u širu govornu zajednicu.
Pojava antropološke lingvistike, po mišljenjima nekih autora, dovela je do
značajnih promena u lingvistici. Jezik se posmatrao kao koherentna, autonomna celina.

39
Prihvaćeno je antropološko shvatanje da se svet može objektivno gledati jedino kroz oči
onih koje proučavamo.
Sve brojne postavke i tumečenja jezika mogu se svrstati u tri glavne teorije o
jeziku:
• Lingvistička teorija je teorija o čovekovom sistemu simbolizacije u komunikaciji,
proučava odnose između zvuka i značenja;
• Psiholingvistička teorija je teorija o čovekovoj osnovnoj sposobnosti da se ponaša
simbolično, proučava kako ljudi odnose između zvuka i značenja mogu da izvode u
kodnom ponašanju;

• Sociolingvistička teorija objašnjava kako je simbolično ponašanje sistem povezan sa

društvenim varijablama korisnika i konteksta, kako odnose između zvuka i značenja
koriste pojedini jezički predstavnici u nekoj osobenoj komunikacionoj situaciji.
Lingvisti vide jezik kao teorijski problem odnosa između zvukova i značenja. U
savremenoj lingvistici sistem se opisuje preko pravila (morfologija, sintaksa i semantika).
Ova pravila koja čine teoriju jezika jesu gramatika.

74. Lingvistika i kompjuterska lingvistika

Lingvistika proučava osnos između zvukova i značenja. Moderna lingvistika

nastoji da pronađe neke opštije gramatičke teorije kojom bi se mogli opisivati svi ljudski
jezici. Jezik je jedinstven za ljudsku vrstu i mada se razlikuje od etnosa do etnosa svi su
oni složeni u određena gramatička pravila i jednako dobro služe u komunikaciji. Čomski
u svom delu „Sintaksičke strukture“ smatra da lingvistika postaje generativna
gramatika koja se bavi procesima nastajanja jezika, prvenstveno rečenice. Podelio je
pravila na tri komponente: sintaksičku, fonološku i semantičku. Osnovna pretpostavka
generativne gramatike je u tome da je suština lingvističkog sistema znanje koje čovek
mora da ima da bi razumeo i stvorio rečenice u svom jeziku. Taj korpus znanja mu
omogućava jezičku kompetenciju, tj. sposobnost.
Čomski smatra da postoje univerzalna načela koje poznaje svaki govornik i koja
su mu urođena. Govorni predstavnik ima prećutno ili unutrašnje znanje svojih pravila
jezika. Čovek ima um koji mu omogućava da postupa po slobodnoj volji, nezavisno od
spoljašnje sredine.
Kompjuterska lingvistika bavi se opisom i objašnjenjem formalnih jezika i ona
pokriva širok krug aktivnosti koje su u vezi sa računarom. Tu spada pre svega mašinsko
prevođenje sa prirodnih jezika, istraživanje tekstova i sve ono što se podrazumeva pod
terminom hyper text. Ova oblast istražuje mogućnosti i probleme koji se javljaju kada
postoji ogroman broj tekstova na kompjuteru koji se mogu prikazati na različite načine.
Oblast koja se zove veštačka inteligencija najviše je zainteresovana za jezik. Cilj je
konstituisati inteligentne sisteme koji mogu da komuniciraju, pronalaženje matemetički
preciznog načina na koji bi se opisao i formulisao jezik.

75. Psiholingvistika

40
 Psiholingvistika proučava ponašanje pri upotrebi jezičkog sistema. Skiner je
definisao osnovne tipove stimulativnih uslova koji vode ka ponašanju u jeziku i odredio
uslove gde je jezik sam stimulans za neko ponašanje. Skiner, međutim, govori o
verbalnom ponašanju, ali ne i o prirodi značenja. Ovaj pristup je kritikovao Čomski. Ono
što je za Čomskog jezička kompetencija ljudi, bihevoristika nije mogla da objasni.
Hil naziva jezik "prvom i najizrazitijom ljudskom simboličnom aktivnošću".
Entiteti jezika su simboli, tj. oni imaju značenje, ali veza između simbola i stvari je
arbitarna i društveno kontrolisana.

Naučnici su sve više tražili kognitivni pristup teorijama jezičkog ponašanja, tj.
opis onih tipova procesa mentalnog ponašanja koji su uključeni u stvaranje i razumevanje
jezičkih iskaza. Kognitivni psiholingvistički pristup pretpostavlja da ljudi imaju
unutrašnju sposobnost da razvijaju jezik. Jezik se više posmatra kao nešto što su ljudi
razvili svojom aktivnošću, nego kao pasivan proizvod jezičkog učenja. Kognitivni pristup
smatra da dete uči pravila i strategije za razvoj ili tumačenje rečenica, a ne same rečenice.
Psiholingvisti su proučavali kako se jezička kompetencije (znanje, sposobnost) razvija
kod dece.
Blek i Mur smatraju da je govor kako stimulans za ponašanje tako i odgovor koji
ponašanje upućuje samom stimulansu. Viver i Nes smatraju da je govor psihofizički
proces putem kojeg jedna osoba pokušava da utiče na drugu. Smatraju da kao govornici
najbolje što možemo da uradimo je da koristimo čujne i vizuelne simbole koji u našim
slušaocima mogu da dodirnu izvesne elemente njihovog prošlog iskustva. Tako će
slušaoci proizvesti za sebe značenjske obrasce koje mi želimo da one imaju.

76. Sociolingvistika

Prema sociolingvistici ni komunikacija ni jezik nisu nezavisni od ličnog i

društvenog konteksta. Sociolingvistika se bavi problemima društvenog raslojavanja
jezika, proučava korelacije koje postoje između jezičkih i društvenih struktura.
Način govora često nije produkt individualnih sposobnosti već postoje obrasci.
Bernštajn razlikuje dva koda – restriktivan (sintaksa minimalno složena) i razvijen
jezički kôd (složenija sintaksa). Restriktivni kôd se često nalazi u situacijama društvene
razmene, održavanja društvenih odnosa, dok razvijeni kôd odgovara raspravama,
objašnjenjima i instrukcijama.
Labov se suprotstavio generativnim gramatičarima i njihovom isključivom
usmerenju na individuu, bez obzira na društvene grupe. Razradio je pojam pravila
varijacije koja pretpostavljaju da je govor podložan stalnoj promeni, bez čega
interpersonalna komunikacija ne bi bila moguća.
Del Hajmz u svom delo „Osnovi sociolingvistike“ govori o etnografiji
komunikacije koja proizilazi iz antropološke lingvistike. Etnografija govora
podrazumeva da neko može da ima znanje gramatike ali ne mora da ima i znanje o
govornim obrascima koji postoje u određenoj zajednici. Etnografija komunikacije za
kontekst uzima celu zajednicu, istražujući u celini njene komunikativne navike. Smatra

41
da su etnografija i komunikacija, a ne lingvistika i jezik ti koji određuju pojmovni okvir
putem koga se procenjuje mesto jezika u kulturi i društvu.
Hajmz smatra da dete razvija obrazce za korišćenje jezika i time ustanovljava
svoju sociolingvističku kompetenciju. Tvrdio je da je kulturno i društveno znanje nekog
društva bitna odlika uspešne komunikacije.

77. Sapir – Vorfova hipoteza

Njena glavna pretpostavka je da naš način mišljenja zavisi od jezika kojim

govorimo, a posebno gramatike. U svojim istraživanjima oni su povezali gramatički
sistem jezika američkih Indijanaca sa njihovim pogledom na svet, smatrajući da prvi
utiče na drugi. Mislili su da jezik nije samo mentalni način izražavanja stvarnosti već i
sredstvo koje uobličava način na koji govornik vidi stvarnost.
Vorf smatra da pojmovi vremena i materije zavise od prirode jezika kroz koji se
razvijaju. Kod nas je, na primer, materija bezoblična masa kojoj je potrebna forma da bi
realno postojala. Kod Hopi Indijanaca nema bezobličnog: postojanje može ili ne mora
imati oblik, ali uvek ima intenzitet i trajanje. Čovek Zapadne civilizacije živi u
koordinatama prostora i vremena, dok Hopi žive isključivo u svom psihološkom vremenu
koje je vezano za udaljenost i kretanje. Vreme i prostor se kod njih izražavaju kroz
događaje.
Gledišta Sapira i Vorfa se dosta razlikuju. Sapir je formiranje jezika posmatrao
unutar društva i tvrdio da tek onda kad se formira jezik može da deluje na oblikovanje
pogleda na svet. Jezik doprinosi kulturi, a kultura oblikuje stvarnost. Jezik je sredstvo za
socijalizaciju, društveni odnosi ne mogu da postoje bez njega. On ima veliku ulogu u
prenošenju tradicije.
Suprotno tome, Vorf smatra da spoljni svet postoji, ali se naučno ne može shvatiti
sve dok se znanje koje imamo o njemu ne pretoči u jezik. Smatra da jezički sistem
(njegova gramatika) oblikuje ideje. Jezik je uzrok a ne posledica. Ideje Vorfa su naročito
bile pod udarom kritike. One su dobrim delom poticale iz nemogućnosti pozitivističkog
preispitivanja njegovih hipoteza.

78. Teorija kulturne lingvistike

Kulturna lingvistika zasnovana je na starim tradicijama kao i savremenim

teorijama u antropološkoj lingvistici, mada se najviše oslanja na kognitivnu lingvistiku.
Kognitivna lingvistika se može vezati za tri tradicionalna pristupa, bitna za antropološku
lingvistiku: Boasovu lingvistiku, etnosemantiku, i etnografiju govora.
Boasova lingvistika predstavlja pre svega opis gramatike jezika u njihovim
vlastitim terminima, a ne već u oformljenim kategorijama indoevropskih jezika. On
smatra da različiti jezici klasifikuju iskustva različito i da takve klasifikacije nisu nužno
svesne. Boasovu jezičku relativnost nastavili su njegovi učenici Sapir i Vorf.

42
 Etnosemantika proučava načine na koje različite kulture organizuju i kategorizuju
oblasti znanja, kao što su biljke, životinje, srodnici.
Najznačajniji naučnik koji se bavio etnografijom govora bio je Hajmz. On smatra
da je govor sistem kulturnog ponašanja, da lingvistička kompetencija govornika ne
uključuje samo sposobnost da se proizvede sintaksa, već i sposobnost da se jezik koristi
pragmatično u određenom društvenom i kulturnom kontekstu.
Kognitivna lingvistika pretpostavlja da jezik izražava mentalne predstave ili
koherentne ideje. Kulturna lingvistika je sinteza kognitivne lingvistike i boasovske
lingvistike, etnosemantike i etnografije govora. Kulturna lingvistika treba da konotira
široki interes za jezik i kulturu, brigu za poznavanje folklora naroda čiji se jezik istražuje,
oslanjajući se pri tom na etnografske i lingvističke metode.
79. Kodovi i njihove vrste

Kodovi su znakovni sistemi različitih vrsta (jezik, pismo, matematički znaci, note,
slikarstvo, mirisi, dodiri, itd.). Kodovi čine sisteme u koje su organizovani znakovi, a
njima upravljaju pravila koja prihvataju svi članovi zajednice koji ih koriste. U svakom
društvu postoje kodovi ponašanja i značenjski kodovi. Kodovi ponašanja regulišu
načine ponašanja zajednice i pojedinih članova (zakoni, bonton, i razna druga pravila), a
značenjski kodovi se odnose na sisteme znakova koji imaju više jedinica koji se mogu
kombinovati (paradigmatska dimenzija koda) po pravilima koja su stvar dogovora
(sintagmatska dimenzija koda).
U najširem smislu kodovi mogu biti veštački (Morzeovi znaci) i prirodni (jezik).
Kad je reč o kulturnim kodovima oni se mogu podeliti na digitalne (jezik, matematika,
itd.) i analoške (slike, mape, pokreti tela, itd.).
Na osnovu dogovora kodovi se dele na konvencionalne, arbitarne i estetske.
• Konvencije su nepisana pravila, zajednička iskustva članova neke zajednice ili
kulture. Čine ih ponašanje ljudi, načini na koje će uređivati svoj život i
svakodnevnicu, od oblačenja do građanja kuća.
• Kod arbitarnih kodova radi se o dogovorenom odnosu između oznake i označenog.
Simbolički su, bezlični i statični. To su pre svega kodovi nauke kao što su brojevi,
zatim saobraćajni znaci, vojne uniforme, notni znakovi, hemijski simboli, itd.
• Estetski kodovi su različiti, promenljivi i teško mogu da se odrede. Vezani su za
kulturni kontekst. Obuhvataju unutrašnji, subjektivni svet. Konvencionalni estetski
kodovi omogućavaju uklapanje članova društva u njihovu kulturu. Masovna i narodna
umetnost koristi konvencionalne estetske kodove.
Konvencionalizacija je kulturni proces koji se javlja kada kodovi koji su do skora
bili sasvim nekonvencionalni, usled činjenice da ih je prihvatila masovna publika, postaju
popularni i svakodnevni.

80. Denotacija i konotacija

U sholastici pojmovi konotacije i denotacije su se upotrebljavali da bi se

razlikovali apstraktni od konkretnih termina. U tradicionalnoj semantici konotativno
značenje je sekundarno zančenje koje znak može imati pored primarnog, standardnog ili
suštinskog značenja.

43
 Bart razlikuje dva reda značenja: denotativno i konotativno. Denotativni red
značenja je deskriptivan, on opisuje odnos između označitelja i označenog. Denotacija se
odnosi na očigledan, bukvalan smisao znaka. Fotografija nekog dela grada, ulice, kuće,
denotira taj deo grada. Pod konotacijom Bart ne misli samo drugi smisao, već da
uključuje sve osim jednog odnosa denotacije koji ostaje tajna. Konotacija je za Barta
idealno oruđe za analizu književnog teksta pošto denotacija dozvoljava da se otkrije samo
prost, bukvalan odnos.
Termin denotacija se koristi u mnogim teorijama da se odredi prvo glavno ili
jedino značenje, nasuprot konotaciji koja implicira više od jednog značenja.
Bart razlikuje i treći red značenja koje naziva simboličnim. Predmet postaje
simboličan kada kroz konvenciju i upotrebu dobije značenje koje mu omogućuje da
postane nešto drugo.
Eko smatra da denotacija ukazuje na značenje, dok je smisao konotacije određen
značenjem. Denotaciju identifikuje sa primarnim značenjem reči ili rečenice, dok se
konotacija vezuje za moguća asocijativna značenja.
Književna kritika polazi od pretpostavke da je književnost pre svega konotativne
prirode za razliku od denotativnog jezika i govora, ali tu postoje različita stanovišta koja
su posledica različitog stava prema književnom tekstu i njegovom tumačenju. Nejasnost
pojma konotacije dovela je do brojnih kritika i čak odbacivanja konotacije kao činjenice
značajne za književnost. Još jedan problem je i nemogućnost jesnog razlikovanja između
konotacije i denotacije.

81. Metafora i metonimija

Aristotel smatra da je metafora prenošenje izraza sa jednog predmeta na drugi i to

ili sa roda na vrstu ili sa vrste na rod ili sa vrste na vrstu ili na osnovu analogije. Fisk
smatra da metaforom pokušavamo da nepoznato odredimo poznatim. U tradicionalnoj
upotrebi, metafora se koristi u dva različita smisla, širem i užem. U užem smislu ona
predstavlja samo jednu od tropa kao što su metonimija, hiperbola, sinegdoha i sl. U širem
smislu, metafora pokriva različite govorne figure. U Vebsterovom rečniku metafora je
govorna figura u kojoj se reč ili fraza koja označava jednu vrstu objekta ili radnje koristi
umesto neke druge da bi ukazala sličnost ili analogiju između njih.
U nekim novijim studijima postoji tendencija da se nauka o metafori podeli na
komparativne teorije koje metaforu shvataju kao sličnost ili poređenje između dva
predmeta, i teorije semantičkog tipa koje drže da se do metafore dolazi putem verbalne
opozicije ili interakcije semantičkih sadržaja.
Metafore povezane sa ikoničnim znacima se teže mogu odgonetnuti i nalazimo ih
uglavnom u reklamama. Primer korišćenja metafore u svakodnevnoj komunikaciji odnosi
se na upotrebu novca kao metafore vremena, pa tako kažemo "ušteda" vremena,
"potrošnja" vremena, "gubljenje" vremena itd.
Metonimija asocira značenje unutar istog plana stvarnosti. Njena osnovna
definicija je da deo stoji za celinu. Jakobson smatra da je ona glavni način romana dok je
metafora glavni način poezije. Metafora nije vezana za princip bliskosti na istom planu
značenja kao metonimija, već umesto toga traži princip asocijacija. Kada kažemo Bela
kuća je najavila ili beli dvor je potvrdio, koristimo metonimiju u kojoj se mesto javlja kao

44
političko središte. Kada kažemo: čuo je violinu (tj. zvuk violine) zamenjujemo odliku
neke stvari sa samom tom stvari.

82. Persova teorija znaka – ikona, indeks i simbol

Pers deli znak na tri osnovne kategorije: ikona, indeks, i simbol.

Ikona deluje faktičkom sličnošću između oznake i označenog. Ikona liči na
objekat, ali nema dinamičku vezu sa objektom koji predstavlja. Njene osobine sliče
osobinama objekta i to pobuđuje analogne senzacije u svesti koja zapaža tu sličnost.
Ikonični znak samo predstavlja objekt, njegovo tumačenje ne uzrokuje sličnost, već
beleži njegovu prisutnost. Američka zastava sa zvezdama i belim linijama predstavlja 50
država koje se nalaze u Uniji (zvezde) i 13 kolonija koje su u početku formirale Uniju
(linije). U tom pogledu, ikoničko značenje zastave može biti razumljivo samo onom ko
poznaje američku istoriju.
Indeks je jedini znak koji je u vezi sa stvarnošću i blizak sa svojim objektom. To
je znak koji se odnosi na objekt koji označava time što je taj objekt zaista uticao na njega
(mokre ulice i kiša). Indeksi se moraju jasno razlikovati od ikona iz dva razloga: mnogi
znaci imaju i ikoničnu i indeksnu prirodu; indeks uključuje u sebe ikonu, tj. ikona se već
sadrži u indeksu. Mokre ulice su ponekad indeksni znaci kiše, jer je ona na njih uticala, tj.
mokre su od kiše. Ali onda mokre ulice čine ikonu, pošto je kiša i sama mokra.
Simbolički znaci su oni aspekti znakova koji zavise od drugih znakova da bi
mogli da se prepoznaju i tumače. Može se razumeti jedino u odnosnu na prethodno
uspostavljeno pravilo koja određuje šta će predstavljati (crveno svetlo za zabranu).
Simbol je znak koji bi izgubio svoj karakter kad ne bi bilo tumača. Svaka reč u knjizi je
simboličan znak, ako se uzme da počiva na pravilima gramatike i diskursa koji je osoben
za neki jezik.
Pers je predložio da ova tri aspekta znaka imaju svoje korespondente u logici, gde
ikonično predstavlja aktuelno, indeksnost - nužnost (ono što je logički nužno), a simbol
mogućnost (hipotetično). Želeo je da stvori sistem logičkih pojmova zasnovan na
znacima koji bi mu omogućili da u potpunosti objasni proces mišljenja. Simbol nam
omogućava da stvaramo apstrakcije, da, na primer, računamo. Indeksi za cilj imaju da
opštu misao dovedu do pojedinačnog iskustva, a ikona je građa deduktivnog mišljenja.

83. Ferdinand de Sosir – proizvoljna priroda jezičkog znaka

Ferndinand de Sosir bavio se načinom na koji se znaci (reči) povezuju sa drugim

znacima. Njegova teorija znaka ima nekoliko osnovnih pretpostavki. To su: dvostruka
struktura znaka, njegova mentalistička zavisnost, strukturalan pojam značenja i
arbitarnost jezičkog znaka.
Model dvostruke strukture znaka sastoji se od tri termina: znak, označitelj (znaci
na hartiji, zvuci u vazduhu) i označeno (mentalni pojam na koji se ta slika odnosi).
Jezički znak je dvostrani psihološki entitet koji se sastoji od pojma (označeno) i zvučne
slike (označitelj) koji ukazuju na opozicije koje ih odvajaju kako jedan od drugog tako i
od celine čiji su deo, tj. od znaka.

45
 Semiologija vidi komunikaciju kao stvaranje značenja u poruci. Značenje nije
statično. Ono je promenljivo, predstavlja aktivan proces. Sosir smatra da je značenje
vrednost pojma unutar celog semiološkog sistema. On pravi razliku između vrednosti i
značenja. Vrednost je element značenja, ali značenje se od nje razlikuje i istovremeno od
nje zavisi. Jedna reč može biti zamenjena nekom drugom ili upoređena s nekom drugom.
Njena vrednost nije utvrđena sve dok ne možemo da je razmenimo sa nekim drugim
pojmom da nešto znači.
Sosir označitelja smatra materijalnim delom vrednosti, dok je označeni pojmovni
deo. Vrednost označitelja može se odrediti jedino u odnosu ili u razlici sa drugim
fenomenima jezika (ako je reč o lingvističkoj vrednosti). U reči su važne zvučne razlike
koje nam omogućavaju da ih odvajamo od drugih reči, pošto su upravo razlike te koje
nose značenje. Materijalni element (zvuk) po sebi ne pripada jeziku, on je samo materijal
koji jezik koristi.
Glavni pojmovi koji se koriste u odnosu između označitelja i označenog su
proizvoljno (arbitarno), ikonično, motivacija i ograničenje i svi su oni povezani među
sobom. Proizvoljna priroda znaka ukazuje da nema nužne veze između označitelja i
označenog, već da se radi o osobenoj komunikaciji koja čini arbitarni entitet. Ikona je
znak gde je oblik označitelja određen na neki način preko označenog. Motivacija i
ograničenje opisuju u kojoj meri označeno određuje označitelja. Visoko motivisan znak je
vrlo ikoničan: fotografija je više motivisana od saobraćajnog znaka. Ograničenje se
odnosi na uticaj koji označeno vrši na označitelja. Što je znak motivisaniji, to je više
njegov označitelj ograničen označenim.

84. Ferdinand de Sosir - jezik i govor, organizovanje znakova

U okviru analize fenomena znaka kao sistema iznosi se važnost dve dihotomije:
jezik naspram žive reči (govora) i sinhronija naspram dijahronije. Sosir je jezički sistem
nazvao jezik, nasuprot koga se nalazi govor. Govor je pojedinačna upotreba društvenog
sistema znakova u govornim radnjama ili tekstovima. Sinhronijska analiza bavi se
sistemom znakova u nekom datom trenutku bez obzira na njegovu istoriju. Dijahronija se
bavi razvojem znakovnog sistema u istorijskoj perspektivi.
Jezik je socijalan u smislu njegovog saznavanja. Elementi govora su
individualno određeni, pa zato nisu društveni. Jezik je neneamran, a govor je nameran
(jezik pojedinac prima pasivno, a govor uključuje nameru prilikom izbora asocijativnih
zvučnih slika sa pojmovima u jeziku). Govor je aktivan, a jezik pasivan (jezik je zbir
onoga što se naučilo, a govor je izbor iz onoga što se naučilo). Govor je heterogen (ne
postoji obrazac između društvenog konteksta i rečenog), a jezik homogen (zvučne slike i
pojmovi su nepromenljivo povezani).
Znaci su organizovani u kodove na dva načina: putem asocijacije ili paradigme i
putem sintagme. Paradigma je niz znakova, poput azbuke, iz kojeg se pravi izbor da bi se
formulisala poruka. Sintagma je kombinacija izabranih znakova. U jeziku, rečnik je
paradigma, a rečenice sintagma.
U paradigmi sve jedinice moraju imati nešto zajedničko što ih čini članom
paradigme i moraju se jasno razlikovati od drugih u paradigmi, tj. moraju imati
distinktivne odlike znaka. Važna odlika sintagme su pravila kako se prave kombinacije U
jeziku to su gramatika, sintaksa, u muzici melodija, itd.

46
85. Mukaržovski i praški jezički krug

Osnove moderne teorije o znakovima postavili su dvadesetih godina XX veka

članovi Praškog jezičkog kruga. Dokazivali su tri glavne pretpostavke:
1. Stav da znakovni sistemi nisu emanentni i da su na jedan složen način međusobno
povezani. Praški jezički krug video je sve kulturne pojave povezano i međuzavisno u
jednom aktivnom i složenom međuodnosu. Ono što je ključno u povezivanju književnog
dela sa vanliterarnim sistemima jeste jezik. Mukaržovski smatra da se delo posmatra kao
povezano sa sistemom onog jezika u kome je nastalo, a koji je u bliskoj vezi sa
vrednosnim sistemima kulture nekog perioda. Potvrdio je stanovište Praške škole o
međuzavisnosti sistema što nikako ne ugrožava autonomiju umetnosti i njenu estetsku
funkciju. I umetnost i kultura, po njihovom viđenju imaju svoj autonoman razvoj, i
nijedno ni drugo nije a priori iznad jednog ili drugog.
2. Gledište o funkciji i polifunkcionalnoj prirodi ljudske aktivnosti. Naučnici su
počeli da se bave pitanjima koja su se ticala značenja umetnosti, odnosa između
umetničkog dela, njegovog stvaraoca i recipijenta, složenih odnosa između umetnosti,
kulture i društva, odnosa između različitih umetnosti, kao i razvoja umetničkih sistema.
Mukaržovski je predstavio jednu sveobuhvatnu semiotičku estetiku, i odredio umetničko
delo kao semiotički iskaz.
3. Gledište o postojanju drugih znakovnih sistema osim jezika koji čine složeni
sistem sistema semiotičkih kodova svih vrsta. Preko funkcije, nošnja od običnog
upotrebnog predmeta postaje znak koji funkcioniše na isti način kao verbalni znaci i u
njemu se nalazi mnoštvo značenja. Tako narodna nošnja funkcioniše kao znak društvene i
ekonomske diferencijacije, nacionalnosti, profesije, bračnog stanja i sl.

86. Jurij Lotman – jezik umetnosti

Lotman smatra da je umetnost jedno od sredstava komunikacije i da se može

odrediti kao jedna vrsta jezika. Jezik umetnosti ima svoja pravila, rečnik, strukturu i po
tome je sličan drugim "jezicima", mada ima nešto osobeno po čemu se od njih razlikuje.
Tumačenje i proučavanje umetničkog književnog dela pretpostavlja ispitivanje
koda prirodnog jezika i koda književnog jezika. Zato Lotman umetnost naziva
drugostepenim modelativnim sistemom (prvostepeni je prirodni jezik). Umetnički jezik je
složeniji od prirodnog, jer prenosi složene informacije, i zato se umetničko delo ne može
prepričavati, jer time gubi svoj smisao.
Lotman u umetničkom delu izdvaja poruku i jezik kao dva osnovna aspekta
umetničkog dela. Jezik je nešto što postoji i pre samog dela i mora do izvesne mere biti
zajednički i za stvaraoca i za recipijenta, dok je poruka informacija koju donosi sam tekst.
Jezik je nepromenljiva i trajna strana umetničkog dela, dok je poruka promenljiva i može
da zastari.
Jezik književnost je poseban jezik i on se nadograđuje na prirodni jezik kao
drugostepeni sistem. Svako umetničko delo je jedinstven znak, originalan po sadržaju.
Ono što je informacija jeste novina i originalnost umetničkog dela. Lotman kaže da se

47
umetničko delo ponaša kao živi organizam, da ono živi u sprezi sa čitaocem predajući mu
upravo onu vrstu poruke koju on hoće da primi.

87. Neverbalna komunikacija

Kultura se uči počev od jezika pa preko svih neverbalnih načina izražavanja

ljudskih emocija i stavova do specifičnih oblika kulture kao što su religija, nauka i
umetnost. Sve što ljudi rade je naučeno.
Ljudi različitih kultura suštinski mislc na različite načine i to izražavaju ne samo
jezikom, vcć i na brojne neverbalnc načine: gestovima, dodirom, poimanjem prostora,
poimanjem vremcna, raspoređivanjem vremena i brojnim drugim načinima koji se
nazivaju kulturnim ponašanjem. U tom ponašanju neverbalna poruka se javlja kao moćan
deo komunikativnog procesa.
Za razliku od reprezentativnih kodova, (na primer, neki tekst) koji su sastavljeni
od ikoničnih simbola i znakova, neverbalna komunikacija spada u takozvane
prezentativne kodove koji su u bliskoj vezi sa svojim komunikatorima (koderima) i koji
su indeksne prirode. Prezentativni kodovi su razni gestovi, grimase, kvalitet glasa. Oni se
najčešće koriste u komunikaciji licem-u-lice, što znači da je to takva vrsta komunikacije u
kojoj je nužno prisutan sam komunikator.
Fisk utvrđuje da neverbalna komunikacija ostvaruje dve osnovne funkcije. Jedna
je da prenosi indeksnu informaciju i o govorniku i o njegovoj situaciji, stavovima,
mišljenjima koje saznaje slušalac. Druga se odnosi na uspostavljanje međusobnog
odnosa.

88. Kodovi dodira, prostora; orijentacija i izgled

Argajl, Bergun i Gerero su opisali brojne različite kodove ili načine izražavanja
koji se pri tom koriste.
1. Telesni dodir ili haptički način. Telesni dodir je kulturno kodiran i u pogledu
količine i kvaliteta. Istraživači su pronašli da postoje kulture kontaktnog i nekontaktnog
tipa. Arapi, Južnoamerikanci i Južnoevropljani spadaju u prvu grupu, dok bi Azijati,
Indijanci i Severni Evropljani (Amerikanci) pripadali drugoj. Kod većine zapadnih
naroda muškarci se ustežu od bilo kakvog drugog dodira osim stiska ruke. Pa i to se često
izbegava. Za Latinoamerikance međutim, jednostavan stisak ruke je nesto vrlo bezlično.
U studiji Džounsa, Džounsa i Jarbroa o značenju dodira analizira se sedam
primarnih oblika dodira kod odraslih ljudi: pozitivan efekat, igrački, kontrolisani, ritualni,
hibridni, zadati i slučajni. Pozitivan efekat se odnosi na onu vrstu dodira koja želi da
izazove podršku, razumevanje, uključivanje, ljubavni ili seksualni interes. Igrački se
vezuje za potrebu da se olakša situacija kroz neku vrstu igre, kao što je golicanje ili lažno
rvanje. Kontrolisani dodiri teže da usmere ponašanje kao što je dodir po ramenu.
Ritualni dodir se odnosi na stisak ruke, kratak zagrljaj pri pozdravu ili opraštanju.
Hibridan dodir kombinuje pozitivan efekat i ritualni dodir, kao što je to na primer
ljubljenje i grljenje pri susretu. Zadati i slučajni dodiri su više kontakti nego stvar
komunikacije, kao što je to na primer situacija kod zubara ili lekara gde on dotiče, mada
time i ne komunicira sa pacijentom.

48
 2. Bliskost, proksemički ili prostorni kod. Odnosi na način kako ljudi uobličuju i
koriste prostomu komunikaciju. Čovek ima dve osnovne prostome potrebe, jedna je
teritorijalna, druga je lična. Teritorijalna se dalje deli na tri kategorije: primarnu,
sekundamu i javnu. Primama teritorija je lično okruženje, stambeni ili radni prostor
ličnosti. Sekundamu predstavljaju razna javna mesta, kao što su škola, ustanova u kojoj
se radi, i sl. Javna teritorija se odnosi na javna mesta uopšte.
Hola je skovao izraz proksemija. Pod njim on podrazumeva kako čovek
nesvesno strukturiše svoj mikroprostor. Mikroprostor je neposredna čovekova okolina, i
to je područje njegove privatnosti. Mezoprostor je sledeći korak, odnosno čovekova šira
okolina. Makroprostor se proširuje na veće teritorije od naselja do gradova i dalje. Kad
se radi o kultumoj dimenziji, Hol razlikuje infrakulturno i prekulturno proksemično
ponašanja. Infrakulturno ponašanje možemo zvati i teritorijalno ponašanje. Prekulturna
proksemija se odnosi na čovekovo čulno percipiranje prostora.
3. Orijentacija. Kako se okrećemo prema nekome takođe je neka vrsta poruke o
našem odnosu. Glasovne osobenosti predstavljaju veoma značajan kod u komunikaciji.
Glas u verbalnoj komunikaciji je prenosilac emocionalnih poruka. Kod mnogih naroda
jačina glasa i brojne gestikulacije znače iskrenost i dobronamernost. Arapi, na primer,
galame, skaču i viču, baš kao i Italijani ili Grci, kad žele da iskažu svoju iskrenost i dobru
volju. Amerikanci bi to smatrali agresivnošću i nepristojnošću.
4. Izgled. Spoljni izgled koji se na izvestan način može kontrolisati (odeća, boja
kose i šminka kod žena) i unutrašnji koji se odnosi na naše fizičke osobenosti (visina,
težina, prirodne boje) nose poruku o nama. Fizički izgled često prenosi vrlo važne poruke
drugom. Ljudi su skloni da stvaraju stereotipne predstave o drugima na osnovu njhovog
oblačenja, ponašanja u javnosti.

89. Telesni jezik (kinetičan ili mimičan kod)

Berdvistel je svoju analizu telesnog jezika podelio u nekoliko područja: 1.

prekineza, odnosi se na fiziologiju telesnog pokreta. Tu se izdvajaju najmanje jedinice
neverbalnog ponašanja koje imaju različitu vrednost u različitom kontekstu, i one se
odreduju kao kine. 2. Mikrokineza: klasa kina koje imaju isto društveno značenje (na
primer, klimanje glavom) određuje se kao kinema.
Pol, društveni status, kultura, utiču na komunikaciono ponašanje, ali svaka osoba
ima svoj vlastiti kinetički model. Emocionalno stanje se može otkriti kroz pokrete lica,
tela, očiju, kroz gestove. I upravo ova vrsta ponašanje može dosta toga da nagovesti o
nekom pojedinicu i njegovoj društvenoj okolni.
U telesni jezik spadaju:
1. Izraz lica se odnosi na različite grimase lica kojima se prenose brojne poruke, od
namigivanja, do pućenja usana ili mrštenja čela. Pokreti mišića lica mogu se menjati,
pojačavati, zavisno od pravila koja postoje u pojedinim kulturama.
2. Gestovi se najčešće odnose na pokrete ruku, glave, nogu, pa i celog tela. Najčešće
su vezani za govor i dopunjuju verbalnu komunikaciju.
3. Položaj. Način na koji sedimo, stojimo, ležimo, komunicira takođe neka
značenja: prijateljstvo, neprijateljstvo, inferiornost ili nadmoć.
4. Pokreti oka, kontakt preko oka. Izbegavanje nečijeg pogleda ili slobodno
gledanje u oči, govori mnogo o međusobnom odnosu ljudi. Primarne funkcije pogleda su:

49
fatička, ekspresivna i konativna. Fatička se ogleda pre svega tokom razgovora, gde ima
za cilj poticanje ili održavanje razgovora. Ekspresivna funkcija vidljiva je u reakcijama
koje se preko očiju mogu izraziti kada se radi o emocijama zadovoljstva, iznenađenja ili
besa. Konativna funkcija dobija na važnosti kada je reč o onome kome je pogled upućen.

90. Gestovi

Gestovi predstavljaju vrstu telesne komunikacije, posredstvom ruku, nogu ili

glave. Ekman i Frizen klasifikovali su gestove na pet kategorija:
1. Amblemi ili znamenja su konvencionalni, namerni znaci koji su autonomni u
odnosu na jezik. Znamenja se mogu direktno razumeti, kao što prst na ustima označava
tišinu ili mahanje rukom pozdrav. Gestovni amblemi su ograničeni na posebne kulture,
zavise od konvencije i zbog toga ih posmatramo kao kodove.
2. Ilustratori su gestovi povezani sa govorom, i služe da se ilustruje ono što se
govori. Ekman razlikuje više tipova ilustratora, kao što su palice tj. gestovi koji
naglašavaju pojedine reči, ili rečenice, ideografi, gestovi koji nagoveštavaju pravac misli,
kinetografi koji slikaju radnje, piktografi pokazuju predmete, ritmički koji opisuju
ritam ili tempo nekog događaja, spacijalni koji opisuju prostor i deiktički ukazuju na
predmete.
3. Pokazatelji osećanja su neverbalni izrazi emocija i afekata. Oni se najčešće
odnose na izraz lica koji nam ukazuje šta neko oseća, na primer, osmeh ili mrštenje čela.
4. Adaptatori ili telesni manipulatori pomažu ličnosti da zadovolji ili ukaže na
nake vlastite probleme ili dešavanja, kao što je češljanje, udaranjem olovke o sto, igranje
brojanicama i sl.
5. Regulatori su gestovi povezani sa govorom i oni regulišu govornu interakciju
između govornika i slušaoca. Pomažu da se pokrene, održi, strukturiše i završi
međuodnos.
Dezmond Moris je definisao gestove kao radnje kojima se daje neki uočljivi,
fizički znak onome ko posmatra. Gest je način uspostavljanja komunikacije i da bi neki
pokret bio i gest on mora da prenosi neku poruku ili informaciju. Telesni gestovi mogu
biti primarni ili namerni i slučajni. Primarne ili namerne gestove Moris je podelio na
šest kategorija:
1. Izražajni gestovi. Tu spadaju sve vrste facijalnih znakova, ali i pokreti koji se
stvaraju pomoću ostalih delova tela, naročito ruku. To su osmeh, sleganje ramenima,
durenje, crvenilo, bledilo, mahanje, klimanje, gunđanje itd.
2. Mimički gestovi su takva vrsta pokreta kojima se nešto ili neko podražava. Moris
razlikuje četiri vrste mimičkih gestova: društvenu, teatralnu, parcijalnu i vakumsku
mimikriju. Društvena mimikrija se odnosi na masku koju stavljamo na lice u društvu da
bismo prikrili prava osećanja. Teatralna mimikrija se odnosi na svet glumaca koji
simuliraju da bi nas zabavili. Kod parcijalne mimikrije radi se o podražavanju nečega
što podražavalac ne može da bude, kao kad šakom podražavamo pištolj, rukama let krila i
sl. Kod vakumske mimikrije, radnja se vrši u odsustvu predmeta na koji se odnosi. Ako
je čovek gladan ili žedan, rukom će pokazivati šta želi da jede ili pije.
3. Šematski gestovi se odnose na podražavanja koja skraćuju ili sažimaju. Oni
izdvajaju samo jednu crtu onoga što opisuju u cilju veće efikasnosti i brzine.

50
 4. Simbolički gestovi se tiču apstraktnih pojmova, na primer, kad glupost
pokazujemo tako što okrećemo kažiprst na slepočnici, ili nevericu time što povučemo
prstom donji kapak. Specifični su za određenu kulturu i moramo ih naučiti da bismo ih
mogli razumeti.
5. Tehnički gestovi su takvi gestovi kojim se služe stručnjaci u pojedinim
zanimanjima ili ljudi koji pripadaju određenim profesionalnim sredinama. Takvi su na
primer, gestovi koje čine članovi nekog televizijskog studija kada jedni drugima prenose
upustva za rad.
6. Šifrovani gestovi predstavljaju formalne znake koji su povezani uzajamno i čine
sistem koji predstavlja određeni kôd ili jezik. Najvažniji sistemi tog tipa su jezik
gluvonemih i mornarski semaforski jezik.

91. Novi i stari mediji

Osnovna razlika između starih i novih medija je u tome da novi mediji nisu
masovni u klasičnom smislu. Masovni mediji su značili centralno proizvedene
standardizovane informacije i proizvode zabave koji su se distribuirali širokoj publici
kroz posebne kanale. Novi elektronski sistemi ne potiču iz jednog izvora i obično vrše
posebne usluge za relativno male grupe publike. Zajednička veza izmedu starih i novih
medija je mogućnost da ponude obilje informacija i zabave širokoj publici veoma
povoljno i po pristojnim cenama.
Novi resursi informacija utiču na društvo, jer faktor koji odvaja ekonomske klase
u razvijenom zapadnom društvu sve je više pristup informacijama i kontrola, čime
počinje da se povećava jaz između onih bogatih informacijama i onih siromašnih.
Rezultat je dalja fragmentacija društva, veće nepoverenje u vladu i druge institucije.
Sadašnje promene modernog vremena zasnovane su na kompjuterizovanoj
tehnologiji masovnih medija. Tradicionalne granice između medija nestaju otkako im je
zajednički kompjuterski modem.
Ključ za ovu promenu je pojava poluprovodnog čipa. Većina elektronskih
istraživanja u poslednjim decenijama zasnovana je na poboljšanju u oblasti tehnologije
čipa. Svake dve godine u proseku dolaze nove čip generacije.
Multimedijalni kompjuteri su visokotehnološki hibrid koji daje fotografije i
filmove na istom ekranu sa tekstom i zvukom. Do sad se multimedijalna tehnologija
uglavnom zasnivala na visokom, tehnološkom produžetku konvencionalnih kompjutera.
U budućnosti će oni verovatno izgledati više kao televizori sa daleko većim
mogućnostima od današnjih.
Još jedna nova tehnologija u medijima postaće u budućnosti deo multimedijalnog
obrasca: virtuelna stvarnost. To je nova vrsta spoja ljudskog i kompjuterskog koja nudi
svet fantazije u kome će igre i druge zabave biti dostupne u domaćinstvu.
Današnji svet živi u sredini u kojoj informacioni uređaji zasnovani na kompjuteru
menjaju načine na koji se stvaraju i pohranjuju informaeije. Jasno je da se nalazimo usred
masovnih komunikacija kojima će vladati sve više multimedijalni servisi i u oblasti
informacija i u sferi zabave.

51
REČNIK POJMOVA

Agnosticizam - učenje po kome je osnova stvari za čoveka nesaznatljiva.

Akulturacija - kulturni proces koji se odvija između dveju kultura koje se nalaze u
trajnom kontaktu.
Ambivalencija - psihička težnja da se istovremeno izraze dva suprotna osećanja.
Anahronizam - ono što je u suprotnosti sa vremenom, sa zahtevima vremena;
nesavremenost.
Apercepcija - U logici i teoriji saznanja: jasno shvatanje predmeta, opažanje jedinstva u
refleksiji; misaono saznanje, uvid u unutrašnje psihičko stanje; percepcija je ono što je
doživljeno a da pri tome ne mora biti jasno shvaćeno.
Apodiktički dokaz - koji je logički nužan, bezuslovno istinit i kome ne može protivrečiti
nijedan drugi stav.
Apologeti - branioci nekog učenja, naučnog stava, oblika kulture.
Aporija - nemogućnost rešenja nekoga problema. Najčešće to su dva suprotna mišljenja
ili stava na jedno te isto pitanje za koje postoje jednake logičke šanse.
Arhetip - prauzrok, praslika, praforma, model; za Junga to su praiskonske slike koje je
formirala kolektivna svest i koje se nalaze u snovima, u fantaziji, u vizijama sveta, u
mitu, u religijskim predstavama, u umetničkim delima svih kultura i epoha.
Artizam - način umetničkog izražavanja koji je više rezultat veštine i tehnike, a manje
genijalnosti i talenta; artizam označava dominaciju čisto formalnih sredstava u umetnosti:
„igra boja" u slikarstvu ili „igra reči" u signalisgičkoj poeziji.
Geštalt - opažajno-prostorna forma čulnog predmeta. Zapaža se i kod psihičkih i
istorijsko-kulturnih tvorevina.
Geštalt teorija - pravac u modernoj psihologiji, teorija prema kojoj u našoj percepciji
stvari, pojava i događaja premoć dobija „totalitet" ili „forma", odnosno struktura nad
njihovim elementima. Fenomeni se ne posmatraju kao izolovani skupovi elemenata, već
kao skupovi koji konstituišu autonomna jedinstva, izražavajući unutrašnju koherentnost;
elementi strukture ne postoje pre celine čiji su deo.
Gnoseologija - teorija saznanja; deo filozofije koji se bavi suštinom, strukturom i
zakonima saznanja. Sinonim: „kritika saznanja".
Demijurg - je tvorac sveta koji stvara svet iz prvobitnog haosa ili iz pramaterije.
Razlikuje se od hrišćanskog „boga", koji svet stvara ni iz čega.

52
Demitologija - oslobaćanje izvesnih religijskih pogleda i pojmova njihovog mitskog
sadržaja; kritičko-racionalna analiza mitova koja nastoji da dokaže da su „mitovi" rezultat
čovekove nemogućnosti da racionalno shvati pojave u prirodi i društvu. Kritika mitske
svesti.
Disponibilitet - stanje nečega što je na raspolaganju; raspoloživost.
Dogmatizam - „dogma", stav bez dokaza. Dogmatizam je doktrina prema kojoj je ljudski
duh snosoban da shvati bivstvo u njegovoj apsolutnoj realnosti.
Emanacija - proizlaženje iz Jednog, savršenog Bića; nastajanje nižeg, nesavršenog, iz
višeg, savršenog.
Empirizam - pravac u teoriji saznanja koji svako saznanje izvodi iz čulnog iskustva
(empirije). Supr. „racionalizam".
Erinije - u grčkoj mitologiji demoni podzemnog sveta; pojavljuju se i u obličju zmije i
pasa. Erinije su službenice moćne htonične boginje Hekate. E. su se svetile ljudima i
proganjale su sve one koji su se ogrešili o porodični princip, o materinsko načelo,
uprljavši ruke krvlju; katkada se preobražavaju u dobroćudne likove - u Eumenide.
Eshatologija - nauka o krajnjim istinama čoveka i sveta. U hrišćanskoj dogmatici: učenje
o kraju sveta, uskrsnuću mrtvih, o božjem carstvu na zemlji.
Evharistija - tajna pričešća; najvažniji deo hrišćanskog bogusluženja; obredno jedenje
hleba (Hristovo telo) i pijenje vina (Hristova krv) kao vid sjedinjenja sa Hristom i u
Hristu.
Insuficijencija - nedovoljnost, oskudpost, nedostatak.
Inteligibilan - nešto što se može shvatiti samo pomoću intelekta, odnosno, intelektualnim
opažanjem; što pripada nečulnom svetu.
Invarijabilan - nepromenljiv.
Involucija - opadanje, slabljenje.
Involvirati - imati u sebi, sadržavati u svom pojmu.
Jansenizam - teološki pokret utemeljen na Avgustinovom učenju a usmeren protiv
jezuita; j. su najvatreniji branitelji stava o potrebi unutrašnjeg, duhovnog sagledavanja
boga bez bilo kakvog posrednika.
Kapitel - je ukrašena glava na vrhu stuba. U grčkoj arhitekturi tri osnovna stila: dorski,
jonski i korintski upravo se po kapitelu najjasnije razlikuju.
Katarsis - „čišćenje", „prečišćavanje duše" od navale čulnosti, strasti; za pitagorejce smrt
znači osloboćenje, katarsis duše od tela. Za Aristotela cilj je tragadije da „izazivanjem
osećanja straha i sažaljenja vrši pročišćenje (katarsis) takvih osećanja".
Kontemplacija - gledanje, posmatranje, duhovno opažanje natčulnog, božanskog u duši i
u svetu; sredstvo mističnog saznanja (u budizmu, u hrišćanskoj mistici).
Konceptualizam - stanovište po kome se neka situacija ili iskustvo prevodi u pojmove;
gledište koje uvažava aktivnu ulogu pojmovnog mišljenja zapostavljajući iskustvo i
činjenice. Supr. „empirizmu" i „nominalizmu".
Metafizika - („ono što je posle, odnosio, iza fizičkog") to je nauka o prvim principima i
uzrocima, o osnovnim pojmovima saznanja u njegovom poslednjem za nas shvatljivom
smislu. Predmeti metafizike su sledeći: bivstvo, sloboda, bog, život, materija, sila, istina,
lepota, duša, bivanje, svetski duh, priroda.
Misticizam - verovanje u mogućnost neposrednog saznanja tajanstvenih i zagonetnih
natprirodnih bića. Obeležje gotovo svake religije.
Nekropola - grad mrtvih, podzemna grobnica; groblje.

53
Organicizam - tumačenje društvenih i kulturnih pojava po analogiji sa biološkim
organizmom; razvoj se odvija po strogim, unapred datim zakonima, bez skretanja od već
ustaljene šeme: mladosti-zrelosti-kraja organizma. Ciklusna teorija o razvoju kulture je
organicistička.
Pagoda - istočnjački hram ili deo hrama, često u obliku višespratne kule sa bogato
ukrašenim izvijenim krovovima iznad svakog sprata.
Panlogizam - učenje o sveprisutnosti uma, prema kome logos, ideju treba posmatrati kao
apsolutnu stvarnost sveta, kao ostvarenje uma.
Poliandrija - biti u braku sa više muževa.
Pragmatičan - usredsrećen na akciju, praksu.
Prezentativne umetnosti - one u kojima se umetničko u umetnosti - neposredno-čulno
pokazuje samom „formom", bez vidljivog "sadržaja"; takve su umetnosti: arhitektura,
muzika, nefigurativne umetnosti. Supr. „reprezentativne umetnosti", kod kojih se jasno
prikazuje „sadržaj": u književnosti, tradicionalnom slikarstvu, filmu.
Prozeliti - oni koji prelaze u drugu veru; prozelitizam je pokret, praksa preobraćanja
pristalica jedne vere u drugu.
Racionalizacija - pojam psihologije, sociologije umetnosti, psihologije i političke
sociologije. Označava nameru umetnika ili, pak, kritike da se pažnja čitalaca i javnosti
svesno odvrati od pravih poruka dela, čiji se dublji smisao nalazi u latentnom sloju
tvorevine, a čiji je agens, najčešće „libido", odnosno „subverzivna politička poruka".
Pažnja se, stoga zadržava na tzv. „bezopasnim" slojevima manifestiog plana dela.
Rezidue - u psihologiji arhaični, preživeli ostaci u našoj individualnoj ili kolektivnoj
svesti.
Rezignacija - pomirenje sa sudbinom, sa onim neizbežnim; može se javiti u okviru
saznanja i osećanja neke nadmoćnosti koju subjekt ne može savladati, ili za vreme
bolesti, fizičke iscrpljeposti, tromosti.
Semantika - Semantika je deo opšte semiotike, nauke o znacima, i predstavlja nauku ili
teoriju o značenju reči; ima za predmet odnos izmeću znaka i njegovog značenja, reči i
označenog; u odrećenju svoga zadatka, semantika apstrahuje od toga da su ovi znakovi
proizvodi odrećenih grupa ljudi, individua itd. Semantika ne ispituje znakove kao takve,
kao fizičke tvorevine, već ih uzima kao da su stvoreni u cilju označavanja, sa
simboličkom funkcijom. Upor. „semiotika".
Semiotika - opšta teorija o znacima, rečima, odnosno, o vrstama znakova. Semiotika se
deli na tri discipline, na pragmatiku, semantiku i sintaktiku. 1) Sintaktika se bavi
odnosom znaka prema ukupnom „sistemu znakova", jezika; 2) semantika ispituje odnos
znaka prema „predmetu" koji on označava; najzad, 3) pragmatika ispituje odnos znaka
prema „govorniku", koji ga upotrebljava.
Sinestezija - znači „saradnju, sadejstvo više čula"; u estetici s. označava pojavu da u
nekim umetnostima, kakva je npr. filmska, odnosno balet, opera, umetnički ples, deluju u
recepciji „jednog bića umetnosti" više naših čula istovremeno. Proizvođači kiča
bespoštedno koriste efekte sinestetičkog delovanja predmeta.
Transcendentno - oznaka za sve što nadilazi iskustvo, što je s one strane mogućnog
iskustva, najzad, što prekoračuje područje ljudske svesti. Supr. „imanentno".
Transcendentalno - kod Kanta transcendentalno dobija metodološko značenje; t. je
svako ono saznanje „koje se ne bavi predmetima, već našim načinom saznanja predmeta,
koje treba da bude apriori mogućno...Transcendentalno ne znači nešto što nadilazi svako

54
iskustvo (to bi bilo transcendentno) nego ono što, doduše, dolazi pre iskustva, ali što, pak,
nijs ničim višim uslovljeno, nego što omogućava samo saznanje iskustva".
Utilitarizam - korisnost; u estetici - gledište po kome umetnost ima primarno za cilj da
zadovolji neke društveno-političke potrebe.
Helenizam - period grčke kulturs posle smrti Aleksandra Makedonskog (323. ire n.e.) do
cara Augusta (63. god. pre n.e.).
Hermeneutika - teorija tumačenja, objašnjavanja.
Hermetizam - „zatvorenost". U estetici: „hermetičan tekst" ukazuje na nepristupačnost
delu; delo se ne može „otčitati", „razumeti" bez poznavanja određene samo tom delu ili
samo toj stilistici odgovarajuće poetike.
Heteronomija - zavisnost od tuđih, drugih, a ne vlastitih zakona. U estetici prosuđivanje
umetničkog dela sa njemu stranog vrednosiog stanovišta, pozicije „istine" (saznanje) i
„dobra". Utilitarna estetika je primer teorije umetnosti koja ns uvažava princip umetničke
autonomije. Supr. „autonomiji".

55