You are on page 1of 7

MILAN MLADENOVI ARLO AKROBATE, E-KATARINA, EKV----

Iako je prolo dugo godina od smrti Milana Mladenovia, jednog od


najznaajnijih umetnika bive Jugoslavije, legenda o njemu ivi sa istim
arom. armer koga veina ena i dalje smatra za prototip savrenog
mukarca svojim nesebinim radom ostavio je dubok trag u muzici koju rado
sluaju pripadnici svih generacija.
Deak iz vode umro je pre osamnaest godina, 5. novembra, nakon tri meseca
borbe sa rakom pankreasa u jednoj novobeogradskoj viespratnici sa verom u
bolju budunost i sutra vredno ivljenja za one koji ostaju. Do samog kraja
sauvao je vedar duh iako je veina njegovih stihova obojena gorkim i oporim
tonom. Na neki udan vizionarski nain predvideo sva deavanja koja e
uslediti na tlu bive SFRJ. Surova vremena, posle titoromantizma zbrisala su
sa lica Zemlje generacije koje su elele i trudile se da izvan okvira komunizma
obezbede slobodu izraavanja onima koji dolaze. Najapsurdnija injenica jeste
i da je osamdeset odsto lanova, bliih saradnika i prijatelja najupeatljivijeg
jugoslovenskog benda Ekatarina Velika mrtvo. Basista Bojan Peer umro je u
Londonu od sranog udara 13. oktobra 1998, a klavijaturistkinja Margita
Stefanovi 18. septembra 2002. godine u Beogradu, a uzrok njene smrti
nikada nije zvanino potvren, mada se veruje da je umrla od posledica
intravenoznog korienja droge. Ostali lanovi benda preminuli su od side,
Ivan Vidovi 1992. i Duan Dejanovi 2000. godine to ini tragediju ovog
benda jo veom. Uprkos svemu legenda i o njima i dalje ivi istom snagom
kao i osamdesetih i poetkom devedesetih godina prolog veka.
- Ja tebi itam poslednje slovo, ja tebi, a ko meni? Sada si otiao da bi se
negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti me uje sad. Rastanak je i ponovni
sastanak, puno ljubavi je otilo sa tobom to to se sada ne vidimo, ne znai da
nismo zajedno. Ovde je mnogo ljudi da te isprati, tvoji ljudi... Deak iz vode u
purpurnim dubinama stvarne muzike, neka bude lepo, neka bude istinito, neka
se uje... Samo jedan put vodi do pravde, kao to su i sve rei bile na tvojoj
strani, i vetar, i zemlja, i dah. Neka ovo bude dosta, neka ovo bude sa merom,
vidimo se... - rei su kojima je muziar i dugogodinji Milanov prijatelj Zoran
Kosti Cane ispratio velikana jugoslovenskog rokenrola na veni poinak, a
osim njega sahrani na Novom groblju pored porodice i najbliih prijatelja,
prisustvovali su i brojni oboavaoci EKV-a. Ispred grada Beograda od vrsnog

muziara oprostio se potpredsednik Milenko Kaanin, novinar Petar Popovi i


svi oni koji su znali da Milanov odlazak najavljuje dolazak unda i iskrivljenih
vrednosti.
Milan Mladenovi roen je 21. septembra 1958. u Zagrebu gde je i iveo do
polaska u osnovnu kolu. Njegov otac Spasoje, rodom iz Kruevca, bio je
oficir Jugoslovenske narodne armije, a majka Danica domaica iz Makarske.
Od prvog dana pa sve do smrti, punih trideset est godina borio se za muziku i
iveo po pravilima koja mu je ona nametala.
- Poeo sam da sviram u etvrtom razredu osnovne kole kada mi je otac
kupio akustinu gitaru na kojoj je pisalo Tango,potom sam iao u muziku
kolu i nauio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu gde smo se doselili kada
sam imao est godina i na udan nain mislim da je ono mrano uticalo na
mene. Bio sam strano ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa
starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, i dolazio sam kui krvav, plaui,
to je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao
najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idui ulicom stalno pevao Bitlse. Tada
sam eleo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo
sam itao, to mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse,
as bi mi se neto svidelo, a as ne bi. Seam se da sam mahnito itao
Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme asa zbog ega sam i ooravio pa
sam kasnije morao da nosim tegle na oima i nisam video belu maku u
mraku - priao je Milan u emisiji Tri elje za zlatnu ribicu Ireni Miovi o tome
kako mu je rokenrol bio nain ivota, a muzika vazduh koji je udisao i koji ga je
pokretao. Ipak, njegovi prvi ozbiljni koraci u muzici dogodili su se krajem
sedamdesetih u bendu Limunovo drvo koji je nastupao po gitarijadama, u
Domu omladine i SKC-u.
Iako u poetku nije imao podrku roditelja za izbor muzike kao ivotnog puta,
ipak su ga podrali ve nakon prvog hvalospeva u novinama koji je veoma
brzo usledio.
- Kad sam definitivno odluio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima
uopte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda
bi im bilo drago kada proitaju moje ime u novinama. Poeli su aktivno da me
pomau i podravaju. Na neki nain kao i svi drugi ljudi, i ja sam savrena

meavina svojih roditelja. ini mi se da sam estok na majku i blag na oca, a


kada je re o fizikom izgledu, jedino sa sigurnou znam da sam nos
nasledio od tate - otkrio je svojevremeno magazinu ao, a upravo je njegov
otac bio glavni krivac za Milanov izbor profesije poto mu je kupio prvu gitaru i
upisao ga u muziku kolu.
Za razliku od poslednje decenije u kojoj je iveo, poetak osamdesetih ostao
mu je u predivnom seanju jer je mogao bez ikakvih stega da uiva u
beskrajnoj ljubavi koja je u tom periodu vladala meu ljudima.
- Osamdeset prva, druga i moda trea bile su veoma interesantne godine jer
je tada bila manija urki po Beogradu i postojao je odreeni krug ljudi koji je se
ludo zezao. Neto u vazduhu je visilo, neka dobra atmosfera, svi su bili
zajedno i svi su imali simpatije za svoje blinje. Iz te euforije isplivale su tri
beogradske grupe: Idoli, Elektrini orgazam i arlo Akrobata koju smo osnovali
Dragomir - Gagi Mihajlovi, Duan Koji Koja, Vd i ja. Snimili smo
za Yugoton plou Paket aranman, ime smo prestali da budemo demo-bend,
ve smo postali veoma poznati, prava senzacija. Svuda se pisalo o nama,
poto je svima izgledalo da smo iz istog fazona i da pripadamo istom pokretu.
Koja je bio vrlo ozbiljan, Vd je u sve unosio dosta humora i ironije, a ja sam
hteo da sve to zvui kompaktno i melodino. Njih dvojica svirali su veoma
slobodno, a ja sam to koio jer nisam ni mogao pored pevanja da to
postignem i sa gitarom - zabeleeno je u monografiji Milana
Mladenovia Deak iz vode autora Flavia Rigonata.
Sa Gagijem, koga je upoznao jo u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji, a
potom sa njim studirao na filolokom fakultetu, osnovao je bend Katarina II.
Tada im se prvi put pridruila Magi koja je Milana osvojila svojom
muzikalnou i sluhom. Ipak, dve godine kasnije zbog estih sukobljavanja
bend se raspao. Gagi je polagao pravo na ime benda, a Milan i Magi, Bojan
Peer i Firi odluili su da osnuju novi bend sa slinim nazivom - Ekatarina
velika. Grupa je snimila sedam ploa, a kroz njenu postavu prolo je mnogo
ljubitelja rokenrola, meutim najee promene deavale su se za bubnjevima
za kojima su bili Ivan Vdovi Vd, Ivan Fece Firi, Ivan Rankovi, Sran - ika
Todorovi, Marko Milivojevi i drugi. Veoma vaan i prepoznatljiv peat ostavili
su Margita Stefanovi Magi za klavijaturama i Bojan Peer koji je bio jedan od
najtalentovanijih basista svog vremena.

Slava koju je stekao i brojni oboavaoci koji su ga pratili kao frontmena EKV-a
nisu mu priinjavala zadovoljstvo. Milan je eleo da ljudi vole njegovu muziku,
a ne njega. Meutim, najupornije su bile devojke koje su ga pratile, ljubile, za
njim vritale. Ipak, iako se o njegovom privatnom i intimnom ivotu veoma
malo zna, poslednje godine proveo je sa Majom Marii koja je bila njegova
najvea ivotna ljubav, a upravo toj devojci posveena je i pesma Oi boje
meda. U tom periodu, negde poetkom devedesetih njegovo srce po svaku
cenu elela je da osvoji i novinarka Luna Lu, a to joj je nakratko polo za
rukom u periodu kada su Maja i Milan raskinuli. Koliko o njegovim ljubavima,
polemisalo se i o tome da li je koristio opijate. Njemu bliski ljudi tvrde da je bio
izuzetno odgovoran, strog, posveen itanju i nikada narkoman, dok drugi
zastupaju miljenje da je umro od AIDS-a koji je dobio kao posledicu
dugogodinjeg konzumiranja narkotika.
- Nije ba prijatno kada ljudi ele sa vama da priaju i onda kada niste
raspoloeni za to. Vie ne mogu nigde da odem, ne mogu da radim ono to
elim. Ljudi me sve ee maltretiraju. Ne mogu da se pomirim s tim
preuveliavanjem na svim poljima, izgubljenim vremenom koje provedem u
razgovoru sa onima koji me zovu bez ikakvog razloga i hoe da uju samo
traeve. To ume da bude vrlo neprijatno - izjavio je za list ao.
Poetkom 1994. Mladenovi je boravio u Brazilu gde je sa Milanom Subotiem
Subom, nekadanjim frontmenom grupeRex Ilusivi, snimio poslednju
album Dah anela.
- To je neka vrsta psihodelinog samba-roka s balkanskim uticajem. Brazil je
ogromna i predivna zemlja koja iz nae perspektive izgleda kao druga planeta.
Zaljubio sam se u te ljude koji tako skladno ive jedni sa drugima i sa
prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi ive zajedno, poteno i
ne dele se. Meu njima nema rasizma. To je siromana zemlja, ali ljudi zbog
toga nisu nesreni. Mislim da bismo od njih i mi mogli mnogo da nauimo kako
da budemo tolerantniji i oputeniji - izjavio je Milan za TV poster, a oni koji su
ga poznavali tvrde da nikada nije preboleo bratoubilaki rat na prostorima
bive Jugoslavije i da je upravo to bio konaan potpis na njegovoj umrlici.
Mnoge patriote mu i danas zameraju odbijanje nastupa u Banjaluci poetkom
devedesetih, to je bio njegov otpor svemu onome to se deavalo u republici
gde je jedinstvo i razumevanje trebalo da slui za primer.

- Izvesno je da kroz ivot idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno


- nikad ne znam gde u krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj
ljubavi, ako me gue i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke
razjapljene provalije koja s nestrpljenjem eka da nas proguta, a iznad nas,
razbuktala se vulkanska lava koja poinje da curi, rastee se po nama. ini mi
se da smo stisnuti, ne moemo ni korak nazad, ali ni napred... Borite se za
svoju linu slobodu, ne dozvolite da vas neki lani srebrnjaci i krivo opravdane
norme ugue, borite se za ivot - zabeleene su Milanove rei u monografiji.
Suvie revoltiran razvojem dogaaja Milan je zajedno sa nekoliko rok
muziara 1992. pokrenuo projekat antiratnog
karaktera Rimtutituki. Himna Sluaj vamo objavljena za Radio B92 bila je prst
u oko odgovornima za nastali haos. Najuticajniji muziari tog vremena kreu
da sviraju u otvorenom kamionu ulicama Beograda promoviui mir, ali njihovi
pokuaji nisu imali odjeka meu razjarenom masom spremnom na ubijanje.
Pokuaj organizovanja koncerta pod nazivom S.O.S mir iliti ne raunajte na
nas, nikada nije realizovan, a oaj i nemo bili su jedine emocije koje su im
preostale. Slian naboj osea se i na poslednja dva albuma Ekatarine
Velike, Neko nas posmatra i Dum Dum.
U avgustu 1994. nakon nastupa grupe na Festivalu u Budvi, Milan biva
prebaen u bolnicu gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa, a posle tri
meseca teke borbe sa boleu preminuo je izuzetno iscrpljen i sa svega
trideset i pet kilograma.
- Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom sluaju nije ao to sam sve ove
godine protraio na tako neozbiljnu stvar kao to je rokenrol, i mislim da
potenije i iskrenije nisam mogao da potroim sve te godine - rei su kojima je
zavrena njegova monografija.
Moni Markovi
Tekst je objavljen u 217. broju magazina Story, 17. novembra 2009. godine

Jednog septembra meu dvadeset i prvim septembrima rodio se djeak ija se pria jo uvijek pjeva,
svira i osjea. Jo uvijek grme njegovi hrabro artikulirani osjeaji, gre se istinski napori promjena,
slave principijelno odigrani potezi. Inae, do svoje este godine ivi u Zagrebu, zatim se seli u
Sarajevo koje, kako i sam istie, mrano utjee na njega, te pored stalne bitke sa starijim od sebe,
stie i da bude klinac s naoarima koji nosi tango-gitaru ispod mike.
Zatim se seli u Beograd, stalno svirajui i pravei neke pjesmice, upoznaje Gagija i nastaje Limunovo
drvo. Da li se seate Sedmog kruga Limunovog drveta Oko moje male glave? Ne! Ne verujem, onda
ba veliki Gubitak za vas. Jo tada na Deak iz vode osjea da gubi neke davne osmehe, a njegov
ivot skree u vode mirnih reka i kratke trave. Vie nije budan kao pre, zna ta ga napred eka i
ostaje usred ovog grada kao mrtvo drvo pored puta.
Bistriji ili tuplji ovek biva kad... osamdesetih godina, kako kroz solo pjesme arla Akrobate (po broju
svirki najaktivnijih muziara Beograda), tako i kroz kompilaciju rokenrol pjesama tadanjih kultnih
grupa arla, Idola i Elektrinog orgazma, donosi manifest beogradskog novog talasa. Kao melodina
strana arla (ona koja pravi pesme od neeg rastrzanog i grubog) na najbolji mogui nain
uobliava humor i ironiju, te vlastita nastojanja organizacije kompaktnih i melodinih zvukova u neto
to lii na pjesmu. Odravajui stvari na okupu gitarom i glasom Rano izjutra dok ima kamen umesto
srca, pjeva nam o onoj koja se budi i puni osamnaest godina u junu.
Dalje na Deak iz vode, oiju boje meda s gitarom pod levom mikom, sputa kap svoje vode i
puta glas iz grla. U novom sastavu, s nekim drugim ljudima, teko prima promenu lica u hodniku
vremena, u naruju vremena. Od noa, od svetla, od mraka, zna oblik naih pitanja i poruuje jo
krupnijim koracima na zvonkim jezicima hodaj. Ljudima iz gradova, njihovom Srcu, negdje Iznad
grada, Siguran, uporno alje Odgovor: Mladima su vezane ruke moraju da se prilagoavaju i iznad
svega trpe ivot! Borite se za svoju linu slobodu, ne dozvolite da vas neki lani srebrnjaci i krivo
opravdane norme ugue. Borite se za svoj ivot!
Moemo li mi (ne)sretnici danas uope zamisliti jednu od proba, koncert, ili pak sami proces
stvaranja odreene pjesme legendarne grupe ija je kima na Deak. Ostaje li i kod vas, naalost,
sve na pukom zamiljanju? esto vidim tu grupu mladih ljudi s depovima punim kamenja, dubokim
bolovima kako ive jo jae i munije, nego to sviraju i pjevaju vlastite stihove. Jo uvijek zidovi na
koje su bili naslonjeni u trenutku pauze diu, a svjetovi (p)ostaju tii dok novi ivot prastare boli raa.
Kroz bolnopoetinu karizmu i sivosmjelu mudrost, odvoen hiljadama puteva i opijan hiljadama
glasova, Deak iz vode je jedinstven, precizan i sadrajno bogat u svom izraaju. Apatija bola i
beznaa u njegovoj izvedbi postaje grevita smjelost, dovoljan razlog i sutinska potreba imperativne
borbe, zasluene slobode, beskonane hrabrosti i prijeko potrebnih ideala. Samo tolika istinska
ljubav prema ovjeku i onome to ovjek jeste, moe iznjedriti takvu kritiku u kojoj Deak iz vode jako
dobro pliva. On nas eli ie, bolje, jae, hrabrije, smjelije, zato su njegovi zvukovi prijetei, rijei
olovne, a glasovi zapravo krici. Opet sve ujedinjeno neobienom ljepotom, istom estetikom i

filozofijom svakodnevnice.
ujete li ga kako jo uvijek govori? Beimo u mrak jer vatre ima jo u nama! Staklenim nogama i
hodom po ici sastavimo krajeve, iscepane poruke, tragove pod prozorom i obale pod jastukom! Mi
smo slobodni! Mi smo snani, mi smo jaki! Zaboravi prolost i javi ima li promene u tvojoj glavi!
ivimo u priama, branimo se hodamo i slavimo neke bezvezne stvari, neke bezvezne prie to je
smislio neko u samo par godina za nas. Oslobodi se! Zato si ostao? Zato se ne vrati? Ovde te
trebamo, ovde te ekamo! Ovo je zemlja za nas! Ovo je kua za svu nau decu! Zaboravi prolost,
zaboravi strah, zaboravi oseaj vezan za donji stomak i kad radi nemoj hvatati na staru slavu i kad
misli osloni se na svoju glavu!
Repertoar njegovih potreba i bolova je univerzalan, bezvremenski, nadasve ljudski. Stavovi su
ilustrativni, a poruke jasne i vidljive. On, moda, mijenja oblik kao vidra, ali opet ima jasne stavove o
stalnim potrebama: Mo poiva negde iza debelih vrata, ja bih hteo da vladam! Opet oseam glad!
Vreme mi vie nije problem! Novac u rukama! U interpretaciji ivota ili neeg slinog tome, Deak iz
vode je sveobuhvatan i nezaustavljiv, s istom mjerom predan socijalnom, kao i ljubavnom,
kolektivnom, privatnom, dalekom, bliskom, od prvog do posljednjeg, bez podjela i razlika.
U stvarnom svetu oko nas govori nama znanim jezikom, jer svima nama treba svet otvoren za
tranje, tu je uvijek neko ko je sav na bol, esto elimo samo zaboraviti ovaj dan i proli dan. I vi
ete meni rei da Deaka iz vode nema i dan - danas. Da je on prolost? Da su to moda neka druga
vremena. Haaaalooooo! On je iv. Zar ga ne ujete? U kutu studentske sobe i mraku jeftina pia,
oronulom asfaltu naputene ulice, nedosanjanim eljama bretele ene s pijace, depu mrava i stijeni
hijene. On ivi. Die. Jo uvijek ne ujete njegove ritmove, rijei i glasove? Onda oslunite vlastito
meso, opipajte bezizraajne nabore, povratite na olinjale godine. Rokenrol je moda mrtav,
Jugoslavija je mrtva, ali on nije. On je, pobogu, Deak iz vode. A voda i dijete nikad ne umiru. Oni
ive obnavljajui nas, nae potrebe, snove, strahove, tuge, ambicije. Sve to jo uvijek ivi i ivjet e u
Deakovim teko obojenim samoglasnicima, apokaliptikim ritmovima, razjarenim rimama, poludjelim
melodijama. Krik, bijes, (m)uenje kroz njegovu muziku ili svakodnevnicu ulice. Gdje je ljepe, ie,
otmjenije, odanije?
Vi nemi ljudi bez milosti, vi nemi igrai svog obrednog plesa, i na ovaj dan i na bilo koji drugi ovaj
grad bi mogao bolje, mi smo dozvolili da stvari odu predaleko, ova je borba bila ispod asti protiv
razuma.Rastemo, pazimo, sluajno gazimo, a Deak iz vode nam jo uvijek poruuje da bi ovaj put
mogao trajati veno. Njegovi stihovi nisu ispisivani po spomenarima, malo se ili nimalo vrte po
dananjim TV programima, o njima se pie s vremena na vrijeme. Meni je to bolno, ali naem
Deaku iz vode manje je bitno. Njemu je manje bitno hoe li i koja e ulica nositi njegovo ime, ko e i
koliko zaraditi na njegovom liku i djelu, ko e ga i zato smatrati jugoslavenskim rokenrol arhetipom,
a ko narkomanom. Naem Deaku iz vode je to sve manje bitno sve dok jo uvijek ima ljudi koji ga,
zaista, razumiju i ive njegove ritmove, stihove, akorde, ne dozvoljavajui da zauvijek ostanemo
irevi na licu Europe. Sve dok jo uvijek ima kome poruiti: Nisi sam, nisi sam, tvoju senku
nastavljam, tvoje lice preklapam, tvoje rei ponavljam. Smiri se, saberi se, budi isti kao pre, takav
kakvog dobro znam, bistar, jak i siguran.