UNIVERZITET U BEOGRADU FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

UVOD U MEĐUNARODNO PRAVO
-STUDIJA SLUČAJA-

Argumentacija Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske u savetodavnom postupku pred MSP "Deklaracija o nezavisnosti Kosova"

STUDENT : Sonja Stanisavljević BROJ INDEKSA : 408/ 08 GRUPA : M/ 7

MENTOR : Miloš Hrnjaz

BEOGRAD, JANUAR 2010.

SADRŽAJ 1. UVOD 2. NASTANAK DRŽAVE 2.1.(I)RELEVANTNOST UNUTRAŠNJEG PRAVA 2.2.PRINCIP TERITORIJALNOG INTEGRITETA
2.3.PRAVO NA SECESIJU

2.4.KOORDINIRANO NEPRIZNAVANJE DRŽAVA 2.5.PRIZNAVANJE OD STRANE DRŽAVE SECESIJE I DRUGIH DRŽAVA 2.6.ČLANSTVO U UJEDINJENIM NACIJAMA 3. REZOLUCIJA GENERALNE SKUPŠTINE 63/3 3.1.REZOLUCIJA SAVETA BEZBEDNOSTI 1244 (1999) 3.2.OKOLNOSTI PRE I ZA VREME DONOŠENJA REZOLUCIJE 1244 3.3.ZAKLJUČAK AHTISARIJEVOG IZVEŠTAJA 3.4.ODGOVOR NA DEKLARACIJU NEZAVISNOSTI 4. ZAKLJUČAK

1. UVOD Organi privremene samouprave na Kosovu i Metohiji, doneli su 17. februara 2008. godine jednostranu odluku o proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije od Srbije. Srbija nije priznala "Deklaraciju o nezavisnosti Kosova", i na njen predlog 8. oktobra 2008. godine, Generalna skupština Ujedinjenih nacija (UN) usvojila je rezoluciju А/RES/63/3 kojom je prihvaćen zahtev za savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu, o njenoj legalnosti. Sve zainteresovane države bile su pozvane da u pisanoj formi dostave svoja mišljenja o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova. Početkom 2009. godine Međunarodnom sudu pravde, trideset i šest zemalja, uključujući svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, kao i autora deklaracije, predstavnika kosovskih institucija, dostavilo je u pisanom obliku svoje argumentacije o usklađenosti ili neusklađenosti ovakvog proglašenja nezavisnosti sa međunarodnim pravom. Nezavisnost Kosova do sada je priznalo 63 od 192 članice Ujedinjenih nacija. Namera ovog rada je da analizom pravne argumentacije koju je Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske dostavilo Međunarodnom sudu pravde, uvidimo pravnu utemeljenost platforme na kojoj je ova zemlja zasnovala svoje priznanje nezavisnosti Kosova. Svoju argumentaciju Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske započelo je nekim opštim pitanjima povodom stvaranja države: pitanje (i)relevantnosti unutršnjeg prava, princip teritorijalnog integriteta, secesije u međunarodnom pravu, prakse koordinisanog nepriznavanja, pitanje priznavanja od strane države secesije i drugih država i članstva u Ujedinjenim nacijama. 2. NASTANAK DRŽAVE 2.1. (I)RELEVANTNOST UNUTRAŠNJEG PRAVA Prema shvatanju dualistiške teorije odnosa međunarodnog i unutrašnjeg prava, međunarodni poredak egzistira paralelno sa unutrašnjim pravom, i unutrašnje pravo praktično nije u stanju da efektivno utiče na međunarodnom pravo, tako da ne mogu doći u sukob. Svaka norma međunarodnog prava primenjuje se kao norma unutrašnjeg i postaje njen sastavni deo. Podržavanje ove teorije pratimo kroz četvrti član u Članovima o odgovornosti država koje je usvojila Komisija za međunarodno pravo i dopuna je Rezoluciji Generalne skupštine 56/8. U daljoj argumentaciji, postoji jedna vrsta nedoslednosti. Kao sličan primer UK navodi da odgovorna država ne može svoje interne odredbe zakona koristiti kao opravdanje za propust izvršavanja međunarodnih obaveza. Kao osnovu za ovu tvrdnju uzimamo monističku doktrinu sa primatom međunarodnog prava u odnosu na unutršnje pravo. Na kraju možemo zaključiti da je ipak reč o teoriji koordinacije, koja predstavlja balans između dualizma i monizma, i smatra da su međunarodno i unutršnje pravo nezavisni, da ne postoji zajednička sfera delovanja, ali da ipak postoji mogućnost da njihove obaveze dođu u sukob, što UK nije istaklo, ukoliko država nije u stanju da postupa na unutrašnjem planu u skladu sa svojim obavezama na međunarodnom

planu, o čemu upravo i govori prethodni primer naveden u članu 43. Članovima o odgovornosti država. Ovaj pristup zastupljen je u celosti u međunarodnom pravu. 2.2. PRINCIP TERITORIJALNOG INTEGRITETA Princip teritorijalnog integriteta jeste princip međunarodnog prava i ogleda se u glavnim ciljevima u Povelji Ujedinjenih nacija koji su reflektovani kroz osnovna načela. Ovaj cilj odnosi se na načelo političke nezavisnosti država i njihovog teritorijalnog integriteta. Na osnovu ovog načela možemo zaključiti da postoje tri ograničenja kada su u pitanju odvajanja delova teritorija. Pretnja ili upotreba sile, intervencija od strane treće države ili bilo koji drugi način odvajanja dela teritorije koji je suprotan ciljevima Ujedinjenih nacija, čuvanju međunarodnog mira i bezbednosti, očuvanju prijateljskih odnosa i svestrane međunarodne saradnje, može se smatrati protivpravnim. UK zaključuje da se garancije teritorijalnog integriteta kreću u granicama gore navedenih ograničenja, ali nikako nisu garant budućeg ustrojstva države, njenog internog razvoja koji može voditi raspadu ili rekonstrukciji država. Stimsonova doktrina takođe predstavlja princip savremenog međunarodnog prava, potvrđen u više međunarodnih akata, a zalaže se upravo za "politiku nepriznavanja". Stimsova doktrina osuđuje teritorijalne promene nastale putem agresije i to implicira rekonstrukciju konzularnih i diplomatskih veza, kao i međunarodnih ugovora, ne priznavanja ličnog statusa, svojinskih odnosa kao ni pravnih akata u čijem sprovođenju učestvuja agresor. Prema OPPENHEIM-LAUTERPACHT modelu subjektiviteta,
upravo države su perfektni ili potpuni subjekti, a ne njihovi pojedinačni delovi. Međunarodno pravo jeste sistem koji se sastoji iz izvora, subjekata i objekata. Jedino celoviti entiteti koji uživaju prava i obaveze, države i međunarodne organizacije, jesu subjekti međunarodnog prava. Zbog odnosa na međunarodnoj sceni i međusobne povezanosti između subjekata međunarodnog prava, od izuzetne je važnosti poštovanje teritorijalnog integriteta, kako bi u svakom momentu potpuno evidentno bilo, koja prava i obaveze pripadaju kom jedinsvenom i celovitom entitetu. 2.3. PRAVO NA SECESIJU

Na osnovu prethodnih argumenata, proilazi da secesija, koja se definiše kao jednostrano, bez konsenzusa, odvajanje dela teritorije, predstavljeno najčešće u vidu zahteva koji ima oblik deklaracije, nije protivna međunarodnom pravu. Secesija je kao metod stvaranja novih država korišćena do prvog svetskog rata, a nako toga od 1989. Istorija je pokazala da su neke secesije bile priznate od strane međunarodnog prava, dok su sa stanovišta unutrašnjeg prava bile protivzakonite, ili čak i protivustavne (Deklaracija Nezavisnosti 1776. godine ). Član 55. Povelje Ujedinjenih nacija predviđa poštovanje nečela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, a rezolucijom 1514 ovo pravo je artikulisano kao pravo kolonijalnih država, ali koje ne vodi neminovno nezavisnosti. Narednom rezolucijom 1541 predviđena su tri načina na koje se može iskoristiti pravo na samoopredeljenje, stvaranje suverene nezavisne države, slobodna asocijacija sa državom ili integracija sa nezavisnom državom. Rezolucija Generalne skupštine 2625, poseduje klauzulu koja kaže da teritorijalni integritet i političko jedinstvo spadaju u isključivu

nadležnost suverenih i nezavisnih država i sprovodi se u skladu sa principom jednakih prava i pravom na samoopredeljenje, kasnije potvrđeno i u Bečkoj deklaracija 1993. Godine. 2.4. KOORDINIRANO NEPRIZNAVANJE DRŽAVA Dalje u svojoj argumentaciji Velika Britanija govori o koordiniranom nepriznavanju država, odnosno razdvajanja i otcepljenja država, u slučajevima kada je došlo do agresije, intervencije treće države, kao i kršenja osnovnih ljudsjkih prava. Tada Ujedinjene nacije pozivaju druge države na opšte ne priznavanje, ipak naglašeno je da se ovde ne radi o nepriznavanju secesije, kao takve, već nepriznavanju kao secesije nastale protivpravnim putem, koji nije u skladu sa osnovni načelima i ciljevima Povelje ili rezolucija Generalne skupštine. Ovo ima za cilj preventivno delovanje koje će sprečiti dalji razvoj protivzakonitih odnosa na međunarodnoj sceni. Svoju argumentaciju potkrepila je primerima iz prakse Saveta bezbednosti i Generalne skupštine, pitanja Katange, Južne Rodezije, Južnoafričkog Bantustansa, Namibije, Turske republike Severni Kipar i Kuvajta. Ovu praksu Ujedinjeno kraljevsvo tumači kao neku vrstu običaja u međunarodnom pravu, da su UN do sada uvek reagovale kada je to bilo neophodno, pa stoga njihovo nereagovanje u slučaju Kosova, znači odobravanja ovog jednostranog akta. 2.5. PRIZNAVANJE OD STRANE DRŽAVE SECESIJE I DRUGIH DRŽAVA U koliko nije došlo do kolektivnog nepriznavanja, državama je najčešće prepušteno da samostalno urede odnose sa secesijom nastalom teritorijom. Postavljaju se pitanja prenosa imovine, nasleđivanja i mnogih drugih zahteva koje bi trebalo rešiti radi uspostavljanja diplomatskih odnosa. Pitanje bivše SFRJ prema tumačenju UK predstavlja dobru praksu priznanja. Kada je postalo jasno da je raspad federacije, činjenično stanje, države su delovale u skladu sa tim i priznale su nezavisnost republika koje su se otcepile. Ovakav nastanak novih država prema sad već zastareloj podeli, bio bi derivativan. Teorijski, kada jedan od ključnih elemenata države nestane, teritorija, narod ili organizovana vlast, država prestaje da postoji. Prihvatanjem novog stanja na međunarodnoj sceni, usledila su de iure priznanja ovih država. Međunarodna priznanja sadrže potvrdu da je država , tako priznata, stekla sposobnost da bude međunarodno pravni subject u zajednici. 2.6. ČLANSTVO U UJEDINJENIM NACIJAMA Prijem u Ujedinjene nacije nije uslov za državu, već samo garant da je taj entitet zaista država, jer je to jedan od neophodnih usluva za prijem u članstvo prema četvrtom članu Povelje UN, koja osim toga zahteva i da se radi o miroljubivoj državi koja prihvata obaveze Povelje, u stanju je da ih sprovede i postoji spremnost za izvršavanje obaveza. Dakle, na osnovu deklarativne teorije, koja danas ima prevagu u međunarodnom pravu, nasuprot konstitutivnoj, a ugrađena je u Povelju UN, podrazumeva da prijem novostvorene države u članstvo ne znači ustanovljavanje države, već samo konstatovanje njenog postojanja. Nova država koja

postaje po bilo kom osnovu, odvajanjem ili stvaranjem nove države, automatski stiče prava koja se vezuju za međunarodnu ličnost, ukoliko nisu prekršeni ograničavajući faktori, kada postoji mogućnost kolektivnog nepriznavanja. 3. REZOLUCIJA GENERALNE SKUPŠTINE 63/3 Na osnovu gore navedenih stavova o stvaranju države Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije I Severne Irske smatra da izjava o nezavisnosti Kosova nije bila nespojiva sa međunarodnim pravom, jer deklaracije nezavisnosti ne spadaju u nadležnost međunarodnog prava. Naime, oni smatraju da pitanje koje je Međunarodni sud pravde postavio "Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?" nije dobro formulisano i da pitanje treba da glasi "Da li je Deklaracija o nezavisnosti zabranjena po rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 (1999) ili bilo kojoj naknadnoj odluci Saveta bezbednosti usvojenoj na osnovu Glave VII Povelje UN?", i u daljem tekstu nudi argumentaciju o njenoj legalnosti. 3.1. REZOLUCIJA SAVETA BEZBEDNOSTI 1244 (1999) Rezolucija 1244 (1999) uspostavila je međunarodno prisustvo civilnih (UNMIK) i vojnih (KFOR-a) komponenti na teritoriji Kosova, koje je trebalo da omogući okvir za konačno rešenje statusa Kosova, ali prema tumačenju UK nije posebno ukazivala na ishod. Ova prelazna uprava, uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih demokratskih samoupravnih institucija kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova, kako se navodi u rezoluciji, a konačnog rešenja mora biti usklađeno sa interesima naroda Kosova i sa međunarodnom miru i bezbednosti. I ako je teritorijalni integritet Srbije potvrđen ovom rezolucijom, UK ističe argumente zbog kojih to ne uključuje bilo koje garancije stalnosti i stabilnosti teritorijalnih granica države. Navodi se praksa Saveta bezbednosti da kada namerava da kreira eksplicitne garancije, zabranu ili obaveza nepriznavanja doslednu na takve garancije, ona to čini eksplicitno, u ovom slučaju bila bi operativna odredba, a ne bi se našla u preamboli. Osim toga smatraju da je namera sastavljača rezolucije, upravo bila da ostanu otvorene sve moguće opcije, odnosno mogućnost da se konačno rešenje statusa Kosova može kretati kako u smeru jače integracije, odnosno kao sastavni deo Republike Srbije, ili u smeru razvitka samostalnosti, i proglašenja nezavisnosti. 3.2. OKOLNOSTI PRE I ZA VREME DONOŠENJA REZOLUCIJE 1244 Savet bezbednosti je pre Rezolucije 1244(1999), u Rezoluciji 1160 (1998). izrazio podršku poboljšanog statusa Kosova, koji bi uključivao suštinski veći stepen autonomije i značajnu samoupravu. Rezolucija 1160 zahteva da se "specijalne policijske jedinice" povuku i prekid jugoslovenske akcije uticnja na civilno stanovništvo. Rezolucije 1244(1999) zahtevala je povlačenje svih vojnih, policijskih i paravojnih snaga, kontinuirano sa dolaskom međunarodnih

snaga. Rezolucija 1244 (1999) stvorila je međunarodne i lokalne institucija tranzicije kao okvir za konačno rešenje kosovskih unutrašnjih i spoljnih pitanja. Ujedinjeno Kraljevstvo smatra da uzroke nereagovanja Saveta bezbednosti možemo tražiti u ranijim događajima. Osamdesetih godina prošlog veka, vlasti u Beogradu počele su da ukidaju prava većinskih zajednica i da narušavaju kontinuitet kosovskih institucija, što je za rezultat imalo narušavanje osnova na kojima je Kosovo bilo u sastavu bivše SFRJ. To je istovremeno bila i najava raspada ove federacije u kojoj je otcepljenje Kosova predstavljalo njegovu završnu fazu, smatra UK. Nakon raspada SFRJ, nestale su ustavne garancije nekadašnje države. UK dalje navodi da je Humanitarna kriza 1989. i 1999. godine tokom koje je značajan deo civilnog stanovništva prisilno raseljeni iz svojih domova i sa samog Kosova, kršenja ljudskih prava, kao i erozije autonomnih kosovskih institucija, kulminirala, a da su jugoslovenske vlasti pokušale da bezbedonosnim aparatima reše sitaciju. Odgovor na Humanitarnu krizu dao je Savet bezbednosti koji je usvoji rezoluciju 1244. Rezolucija 1244 (1999) sadrži više referenci za buduće konačno rešenje kosovskog pitanja (paras.11, (v), (f) Aneks 2, para.8). U paragrafu 11 Rezolucije 1244 (1999), međunarodno civilno prisustvo na Kosovu deluje zajedno sa kosovskim lokalnim privremenim institucijama, u svrhu prenosa ovlašćenja tokom vremena, dok dok sva vlast ne bude poverena lokalnim institucijama. Paragraf 19 Rezolucije 1244 (1999) uspostavio inicijalni rok od 12 meseci za međunarodno civilno prisustvo, dok je u paragrafu 20 naglašen autoritet Saveta bezbednosti na rekonstrukciju postojećeg stanja. Nakon izveštaja MMF-a 2002.godine postalo je jasno da ovakvo privremeno rešenje statusa Kosova, ne doprinosi razvitku zemlje, i sputava ekonomski prosperitet. Evidentno je da domaći i strani investitori nisu spremni da ulažu u velike projekte, dokle god postoji neizvesnost o konačnom ishodu statusa Kosova, primetio je specijalni izaslanik u izveštaju 2007. godine. 3.3. ZAKLJUČAK AHTISARIJEVOG IZVEŠTAJA Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova, predstavljen Savetu bezbednosti 26. marta 2007. od strane Specijalnog izaslanika, g. Marti Ahtisari, kao i izveštaj Specijalnog izaslanika generalnog sekretara na Kosovu, doprineli su izradi plana o nezavisnosti Kosova pod međunarodnim nadzorom, sa pravom pregovaranja, zaključivanja međunarodnih sporazume, mogućnošću članstva u međunarodnim organizacijama i usvajanjem nacionalnih simbola. Specijalni izaslanik zaključio je da svaki dalji pokušaj sporazumnog rešenja uzaludan, imajući u vidu noviju istoriju brutalnih represija, gubitak života civila, raseljavanja i proterivanja čini bilo kakav oblik srpske vlasti na Kosovu potpuno ne održivim.

3.4. ODGOVOR NA DEKLARACIJU NEZAVISNOSTI U prethodnim poglavljima UK izložilo je neka opšta pitanja u vezi sa stvaranjem države. Kao primere koordinisanog nepriznavanja navela je veliki broj protivpravnih postupaka, koji su zahtevali intervenciju Saveta bezbednosti, i pozivanje na nepriznavanje takvih akata. Iz toga zaključuju, da s obzirom da nije došlo do bilo kakvo konsekventnog reagovanja Saveta bezbednosti, donošenja rezolucije koja osuđuje ovakav postupak, ili poziv na nepriznavanje, jednostrano proglašena nezavisnost Kosova ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Deklaracija o nezavisnosti 17. februara 2008. doprinela je institucionalnoj rekonstrukciji na Kosovu. Rekonfiguracija UNMIK-a, čije su aktivnosti prešle u nadležnost kosovskih institucija usvajanje, primena novog Ustava, jačanje veza sa Evrooskom Unijom kroz novu misiju EULEKS i priznjanja od strane drugih država usledile su nakon nereagovanja Saveta bezbadnosti. Generalni sekretara UN dao je izveštaj u kome navodi da je nezavisnost proglašena u skladu sa rezolucijom 1244 SB UN, i da proglašenje nezavisnosti ide u pravcu konstruktivnog rada sa UNMIK-om, dok je premijer Kosova naglasio usaglašenost, I dalju obavezu sleđenja predloga Ahtisarijevog plana. 4. ZAKLJUČAK Možemo zaključiti da UK svoju argumentaciju uglavnom pronalazi u formalnom izvoru međunarodnog prava, međunarodnom običaju, ali bez jakih osnova za to. Naime, običaj prema članu 38. Statuta jeste dokaz opšte prakse (materijalni element,corpus običaja) prihvaćen kao pravo (subjektivni element, animus običaja). Dok se praksa sastoji u ponavljanju vršenja akata od strane subjekata međunarodnog prava, ponavljano vršenje izražava se kroz činjenje. U ređim slučajevima, uzdržavanjem od činjenja, može se takođe stvoriti običaj. Ovo je jedan od osnovnih argumenata UK, da nereagovanje Saveta bezbednosti po pitanju jednostrano proglašene nezavisnosti, predstavlja praksu u međunarodnom pravu koja počiva na uzdržavanju od činjenja. Ipak možemo postaviti pitanje, da li je neophodan uslov za ovaj argument, a to je pravna svest o obaveznosti uzdržavanja od činjenja, u slučaju nedelovanje Saveta bezbednosti, zaista dosledno ispoštovana. Čini mi se da je do rekonstrukcije prakse koja je zaista postojala, jednim previše slobodnim tumačenjem ovog izvora prava. Možemo tvrditi da je praksa postojala u vidu delovanja Saveta bezbednosti svaki put kada je to bilo neophodno, kao što je UK i navelo u svojoj argumentaciji, ali ne možemo na osnovu ove prakse, samostalno stvoriti dijametralno

suprotnu praksu kao moguće rešenje u drugačijim situacijama. Smatram da je UK ukoliko se pozivalo na ovaj izvor prava, moralo da predstavi kvalitetnije slučajeve nereagovanja Saveta bezbednosti i time potkrepi svoje stavove. Takođe, navođenje da je pitanje Kosova specifičan slučaj, jedinstven u međunarodnom pravu, možda bi mogao da se kreće u pravcu stvaranja instant običaja, koji bi predstavljao presedan u međunarodnom pravu, i koji bi stvorio sasvim novu praksu za buduće slične slučajeve. Kao dalju argumentaciju UK navodi da ogrničenja vezana za narušavanje teritorijalnog integriteta (pretnja ili upotreba sile, intervencija ili bilo koji drugi način odvajanja dela teritorije koji je suprotan ciljevima Ujedinjenih nacija) važe samo u slučajevima delovanja druge države, a ne između delova teritorije, dajući primat pravu na samoopredeljenje. Ako uzmemo u obzir da Rezolucija 1244 potvrđuje teritorijalni integritet Srbije, pitanje je da li je pravno (i)relevantno, da li se ova odredba nalazi u preambuli, ili operativnom delu rezolucije, pošto je u oba slučaja njen sastavni deo. Dok UK ponovo navodi kao opravdanje ovog argument, praksu Saveta bezbednost da eksplicitne odrednice, navodi upravo u operativnom delu Rezolucija. U argumentaciji nije navela primere iz kojih se vidi da je ovakav međunarodni običaj zaista postoji u međunarodnom pravu. Takođe, UK naglašava da su tvorci deklaracije želeli da ostave otvorene sve moguće opcije. Pretpostavjam, da je zaista postojala takva težnja, sastavni deo ove Rezolucije, svako ne bi bila i garancija teritorijalnog integriteta Srbije u kome je naglašeno da je Kosovo njen sastavni deo. UK na ovu garanciju odgovara, tvrdnjom, takođe bez pravnih argumenata, da to ne podrzumeva stalnost i stabilnost državnih granica, što je potpuno kontradiktorno garanciji koju navode. Na kraju, navode da u svakom slučaju treba prihvatiti činjenično stanje, kao vid kontinuiranog raspada SFRJ u kome otcepljenje Kosova predstavlja završnicu, ne razmatrajući pitanje uopšte osnovnih kriterijuma koji su neophodni(teritorija, narod, organizovana vlast), prvenstveno za postojanje države, da bi smo mogli razmatrati pitanje priznanja. Iz priloženog, možemo zaključiti da argumentacija Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, koja je dostavljena Međunarodnom sudu pravde u Hagu, vrlo diskutabilna, i pravno jako slabo utemeljena. Ipak, kao i sve argumentacije koje su dostavljene Sudu, imaće uticaja na konačnu odluku. Rešavanje ovog pitanja od izuzetnog je značaja, kako za Srbiju, i njeno dalje pozicioniranje na međunarodnoj sceni, tako i za dalekosežne posledice koje će ova odluka imati na samo međunarodno pravo, i uopšte na buduće odnose subjekata međunarodnog prava.