You are on page 1of 5

Predikatska logika

January 8, 2012

O predikatskoj logici

Pre nego sto pocnemo razmatranje predikatske logike, zadrzimo se na nekoliko napomena koje ce, nadamo se, pomoci da se rasciste pre svega terminoloske nejasnoce koje se cesto javljaju u vezi sa ovom temom. Prvo, u
literaturi se mogu sresti bar tri razlicita naziva za isti ili slican pojam. Svaki
od tih naziva istice razlicitu osobinu ovih logika.
Predikatska logika Ovaj naziv je verovatno najcesci, i istice cinjenicu
da se ova logika bavi pre svega predikatima. Pojam predikata nam
je prvenstveno poznat iz gramatike prirodnih jezika to je onaj deo
recenice kojim nesto tvrdimo. U matematici, pojam predikata ima
modifikovano znacenje u najcistijem obliku, to su relacije razlicitih
arnosti (duzine) koje su definisane na nekom skupu objekata (tj. na
nosacu matematicke strukture koju izucavamo). Relacije su, dakle,
matematicka verzija pojma imati neku osobinu (to su relacije arnosti
jedan) odnosno pojma objekti su u medusobnom odnosu... (relacije
arnosti 2 ili vise). Mi cemo u daljem najcesce koristiti upravo ovaj
naziv.
Logika prvog reda Ovaj naziv sugerise da postoje i logike reda dva,
tri i vise. Kratko (i grubo) receno, logika prvog reda ima za cilj (i ima
moc) da opise osobine objekata na prvom nivou, tj. govori o pojedinacnim objektima koji se nalaze u nosacu matematicke strukture
koju izucavamo. Na primer, ako zelimo da izucavamo osobine prirodnih
1

2
brojeva, onda je nosac matematicke strukure skup prirodnih brojeva.
Logika koja bi izucavala osobine skupova prirodnih brojeva bi bila vec
logika drugog reda, itd. U logici prvog reda funkcije i relacije koje imaju
svoje ime u sintaksi su definisane medu elementima sa prvog nivoa,
a promenljive mogu uzimati vrednosti takode samo iz nosaca strukture. Naravno, cilj nam je da u daljem tekstu ove maglovite pojmove
definisemo matematicki precizno.
Kvantifikatorski ra
cun Ovaj naziv istice da se u ovim logikama
(pored uobicajenih logickih veznika koje nasledujemo iz iskazne logike)
javljaju specificni operatori, koji govore o kvantitetu objekata sa
nekom osobinom. To su tzv. univerzalni kvantifikator (za sve
ili svaki) i egzistencijalni kvantifikator (postoji). Kao sto cemo
videti, oni su na neki nacin uopstenja (beskonacne verzije) logickih op
eracija konjunkcije odnosno disjunkcije. Cesto,
naziv racun sugerise
da se radi o deduktivnom sistemu, dakle o potpuno formalnoj verziji
date logike. Mi cemo u tu svrhu koristiti naziv predikatski racun.
Drugo pitanje jeste da li postoji jedna predikatska logika ili vise njih?
Naime, uobicajeno je da se govori u jednini, predikatska logika, logika prvog reda, a ustvari se misli na sve predikatske logike, koje se medusobno
razlikuju samo u skupu nelogickih simbola. Dakle, odgovor je: postoji
puno (beskonacno mnogo) predikatskih logika, ali se one mogu zajedno razmatrati, jer je (bar na nekom nivou) razlika medu njima samo tehnicke
prirode. Zbog toga, uobicajeno je govoriti u jednini, predikatska logika, i pri
tome misliti o svim mogucim predikatskim logikama.
Trece pitanje koje se prirodno namece jeste kakav je odnos predikatske
i iskazne logike? Na neki nacin, mozemo smatrati da je iskazna logika
grublja. Ona radi sa iskazima kao nedeljivim atomima, a predikatska
logika izucava i strukturu iskaza. Sve zakonitosti koje vaze za iskaze (a koje
smo izucavali u iskaznoj logici) nastavljaju da vaze i u predikatskoj logici, ali
sad cemo sprovoditi i finije analize.
Ukoliko gore iznete napomene u ovom trenutku nisu previse pomogle
da se dobije jasniji uvid sta je predikatska logika, ne treba se obeshrabriti.
Savetujemo citaoca da se vrate na ove redove ponovo, na kraju poglavlja o
predikatskoj logici. Pravi smisao ovih napomena ce se videti tek posle kompletnog razmatranja sintaktickih i semantickih osobina predikatske logike.

Sintaksa predikatske logike

Da bismo definisali sintaksu predikatske logike, potrebno je prvo odrediti


azbuku tj. skup simbola od kojih se grade dobre reci. Svaka azbuka
predikatske logike ima dve vrste simbola: skup logickih simbola, i skup nelogickih simbola, koji je specifican za datu predikatsku logiku.
Skup logi
ckih simbola svake predikatske logike se sastoji od sledecih
simbola:
skup promenljivih je proizvoljan neprazan skup simbola X, konacan
ili prebrojiv. Najcesce se uzima da je X = {x1 , x2 , . . . , xn , . . . }.
simboli logi
ckih veznika: , , , , , , ,
pomo
cni simboli: (, ).
Svaka predikatska logika ima svoj specifican skup nelogickih simbola L.
Skup nelogi
ckih simbola L je disjunktna unija sledeca tri skupa:
C, skup simbola konstanti ,
R, skup relacijskih simbola ,
F, skup funkcijskih (operacijskih) simbola .
Svakom nelogickom simbolu s je dodeljen prirodan broj ar(s), tzv. arnost
(ili du
zina) tog simbola, tako da svi simboli konstanti imaju arnost 0, a svi
relacijski i funkcijski simboli neku pozitivnu arnost. Ako je n neki prirodan
broj, sa Rn (odnosno Fn ) obelezavamo sve relacijske (odnosno funkcijske)
simbole arnosti n.
Jezik predikatske logike (ili jezik prvog reda) jeste skup formula na
datoj azbuci ali, kao sto cemo videti, jezik predikatske logike je u principu
potpuno odreden kada se definise skup promenljivih X i skup nelogickih
simbola L, zajedno sa funkcijom arnosti ar.
Dogovor:
U daljem tekstu, ako kazemo da je L = C R F neki jezik prvog reda sa
skupom promenljivih X, to znaci da oznake C, R, F imaju znacenje koje
je navedeno gore, i da je zadata odgovarajuca funkcija arnosti ar.

4
Da bismo stigli do preciznog pojma formule, prvo je neophodno definisati
pojam terma.
Definicija 1 Neka je L = C R F neki jezik prvog reda sa skupom
promenljivih X. Skup termova T ermL (X) je najmanji skup koji zadovoljava sledece uslove:
Sve promenljive su termi tj. X T ermL (X),
Svi simboli konstanti su termi tj. C T ermL (X),
Ako je f Fn i t1 , t2 , . . . , tn T ermL (X) onda
f (t1 , t2 , . . . , tn ) T ermL (X).
Dogovori:
1. Ako je jezik prvog reda L unapred fiksiran (ili je jasan iz konteksta),
onda umesto oznake T ermL (X) mozemo pisati samo T erm(X).
2. Ako su v1 , v2 , . . . , vn neke promenljive i t T ermL (X), onda oznaka
t = t(v1 , v2 , . . . , vn )
znaci da su sve promenljive terma t u skupu {v1 , v2 , . . . , vn }.
3. Po dogovoru, ako je f F2 , onda kazemo da je f binaran funkcijski
simbol, i umesto prefiksne notacije f (t1 , t2 ) koristimo tzv. infiksnu
notaciju t1 f t2 .
Definicija 2 Neka je L = C R F neki jezik prvog reda sa skupom
promenljivih X. Elementarne formule su izrazi oblika (t1 , t2 , . . . , tn ),
gde je Rn i t1 , t2 , . . . , tn T ermL (X).
Dogovor:
Kao i u slucaju binarnih funkcijskih simbola, i za binarne relacijske simbole
R2 mozemo koristiti infiksnu notaciju t1 t2 umesto prefiksne notacije
(t1 , t2 ).

5
Definicija 3 Neka je L = C R F neki jezik prvog reda sa skupom
promenljivih X. Skup formula F ormL (X) je najmanji skup koji zadovoljava sledece uslove:
Svaka elementarna formula pripada skupu F ormL (X),
Ako su A i B formule, i x X, tada su formule i sledeci izrazi:
(A B), (A B), (A B), (A B), (A), (x)A, (x)A.
Dogovori:
1. Ako je jezik prvog reda L unapred fiksiran (ili je jasan iz konteksta),
onda umesto oznake F ormL (X) mozemo pisati samo F orm(X).
2. Kao u iskaznoj logici, i ovde vaze dogovori o brisanju spoljnih zagrada
i o prioritetu logickih veznika, s tim da cemo smatrati da kvantifikatori
imaju najveci prioritet.
Definicija 4 Neka je L = C R F neki jezik prvog reda sa skupom
promenljivih X, neka je A F ormL (X) i neka je x X.
1. Izraze (x) i (x) zovemo redom univerzalni odnosno egzistencijalni kvantifikator, sa promenljivom x.
2. U formulama (x)A i (x)A oblast dejstva kvantifikatora (x)
odnosno (x) je formula A.
3. Pojavljivanje promenljive x u nekoj formuli je vezano ako je to pojavljivanje u oblasti dejstva kvantifikatora (x) ili (x). U tom slucaju
kazemo i da je to pojavljivanje promenljive x pod dejstvom kvantifikatora (x) ili (x). U suprotnom, to pojavljivanje promenljive x je
slobodno.
4. Promenljiva x je slobodna u formuli A ako ima bar jedno slobodno
pojavljivanje u formuli A. Za formule koje nemaju slobodnih promenljivih
kazemo da su zatvorene.