Vladimir Kolarić

SVI VOLE MORNARE

“Čoveče, kakvo je to mesto! Nikada
ga neću zaboraviti.”
(Vilijam Sarojan)
“Pakao je živeti bez posluge.”
(Majk Tajson)

Beograd, 2005-2015.
1

1.
Stojim i gledam brodove dok odmiču, plačući. Pušim, naslonjen sam na
zid i izgledam baš dobro. Kožni mantil sa podignutom kragnom, prijatan svrab
između prepona. Pričaću vam u čemu uživam. Veče je prijatno hladno.
Tako je počinjao priču i Deset Medveda, pravo iz centra. “Beočug je
raskinut, seme razvejano, nas više nema, mrtvo je sveto drvo.” Izbegavao je moj
pogled. “U nama živi samo još jedna želja: da lutamo prerijama dok ne umremo.
Ni meseca neće biti da nas obasja, možda samo severnjača, negde pred jutro,
pred novi vek. A šta da radimo s tim? Mrtvo je sveto drvo.”
Pridružuju se i brodovi. Čitava ova divna, prohladna, zvezdana noć.
Cigaretu podižem visoko, umesto svetionika. Zar još neko putuje brodovima?
Struje, staze, voleo bih da me pojedu ajkule, kažu da imaju ukusno meso, nisam
probao, propustio sam priliku, kao što je i Deset Medveda propustio priliku da
umre u preriji, odmetnik P. da istruli u stepi, neki drugi, toliki drugi, u krevetu.
U pećini kreveta zapravo nije ni bilo. Jedina pesma bila je zvuk
podzemnih voda, ko zna koliko duboko. Okolo pustinja a on će umreti u rupi,
kao gušter, zar to nije nepravda, zar ne plače kosmos, i anđeli? Hurije samo
čekaju da dođu po njega, da se spuste, da jurnu, pravo dole, u grotlo. Ovako
trulog, da li će ga voleti?
Sećam se i šuma, orijentir nam je bila severnjača, i vuci. Kreveti su bili
meka zemlja i lišće, kreveti su dobra stvar, prijatelj se zvao Drago, tako je
brinuo o meni, nije me ostavio ni kada sam bio ranjen, to je danas tako retko.
Ljubim mošti, hladne su, hoću li i ja biti hladan, hoću li istruliti, kako to
izgleda, prometejski život menja moje unakaženo telo. Svaki krevet je odar,
možda i obrnuto, možda se samo spava, a tamo neko urla od smeha, to urlanje je
onaj život u meni, da li je život samo ono što bubnji u ušima, što hoće napolje
kad bežimo, bojimo se, kad nas okrutno mrcvare kako ne zaslužuju ni zveri.

2

Povlačio sam se s njima dok su im palili kuće. Kako je lepo gledati vatru,
vatra je tako čista, zašto više ne spaljuju mrtve, ne mislim na kremiranje, to je
drugo, mislim na Indijance, Induse, tolike. I ovde se spaljivalo, sve se spaljivalo,
svugde.
I Dag Riordan, tako se zvao šerif, dok su spaljivali veštice, tamo na
Istoku, previše blizu Masačusetsa da bi ostalo tajna… Bilo mu je žao jedne,
znam to, pouzdano, kunem se svim što mu je najsvetije, ponudio joj je cigaru,
rekla je “zar nema dovoljno vatre?”
Izvadili su ga iz kreveta, zadavili čaršavima. Naterali su ga da gleda u
ogledalo, da vidi kako bledi, plavi, kako se hladi. Rekao im je “ja sam ništa,
Kruna je sve”. “Giljotina je sve”, odgovorili su.
Krevet se slaže uz ogledala. Lepo je sebe videti u krevetu, možeš da
zamišljaš kako izgleda biti mrtav, ali i da vidiš sebe kako se budiš, rađaš se za
svaki novi dan. Zar nije divno biti svoja sopstvena zora? Zar to nije lepše od
svih vatri, spaljenih sela, okeana i vodenih kreveta?
Vodeni krevet je glupost. O-kej, zaklao ju je u postelji, ali bio je to lep
krevet, nije on to planirao, uostalom izlila se sva voda kod komšije, dole kroz
njegov pod a komšijin plafon, nije to planirao, izvinjavao se, ali kasno je,
komšije su ga tužile, to mu je teže palo od mrtve kurve, mrtve rođene, mrtve
umrle, u čemu je do vraga stvar?
Sa vragom se nikad ne zna. Tetka Rebeka je to shvatila kada su joj ponovo
izgoreli kolači, oni lepi, sa grožđicama. Bolje je to shvatiti pre nego kasnije,
nikad nije isuviše rano, najbolje već u utrobi.
Utroba je krevet, ali šta sa onom bebom koja je zadavljena sopstvenom
pupčanom vrpcom, gde je tu pravda, lepota, kakve to ima veze sa hladnom
lubenicom u avgustu, viskijem sa ledom posle dirinčenja, dobrim sranjem posle
mrsnog ručka?
Mornare sahranjuju u moru, sahranjuju i mrtve brodske kurve crkle od
sifilisa, sahranjuju nesvarenu hranu, krijumčare i gusare. Video sam i previše
3

toga. More je krevet za mrtve, baš kao i zemlja i vazduh i cela vražja, Vragova
vaseljena. Šta mislite, gde će sahranjivati kosmonaute na intergalaktičkim
putovanjima? Mislite da nas to ne čeka? O, mnogo toga nas čeka, da ne
poverujete. O, diše nam za vrat.
Ali ja znam kako je Frank nazdravljao zvanicama, kako je Hes svirao
violinu, još mi je u ušima. Znam ko je usmeravao avione, ko je u stvari Tito, a
ko je sedeo sa leve strane. Znam, shvatate li?
Tako je i Dag Riordan želeo da se oslobodi. Prizivao je ruku zakona. “Ja
ništa ne znam, ja sam zakon, sve su to drugi, moje je da kažnjavam”. A? Lep
čovek taj Dag Riordan, dok ustaje rano i još krmeljiv šutira konzerve na putu do
saluna gde će pojesti pet prženih jaja sa slaninom i sirom, i zaliće ih pivom,
gorušice radi, jer nikad se ne zna. Krevet mu je pun stenica, bubašvaba nema, ni
žena. Dag Riordan je zadovoljan.
Kako uživamo, jebeno uživamo, zar ne?
Uostalom, šta će Irac u protestantskim pokoljima? Sve sama izmišljotina,
ne zamerite mi, to brodovi pevaju, ometaju. Zvezde sijaju pravo u oči, ko će se
tu snaći…
“Pođi sa mnom”, govorio je Deset Medveda, “uživaćemo”.
Drago se ispružio pored vatre, pružio mi cigaretu, zavijenu od najboljeg
hercegovačkog duvana. Prihvatio sam. Legli smo jedan uz drugog, da nam bude
toplije. “Ništa bolje od kreveta i dobre cigare”, rekao je. Mirisao je na dimljeno
meso.
“Pričaću ti kako se pokrenulo drveće. To su se bogovi budili. Bogovi su
svuda počeli da se bude, nisi to znao?”
Bio sam neinformisan.
“O da, bogovi”, govorio je, zamišljen, “Ponovo se spuštaju sa Rajne. Nisi
čuo? Pa gde si ti sve ovo vreme živeo?
On to ne zna. Čeka Hurije. Nije hteo da rasteruje crve. Crvi čiste ranu.
Hrane se otrovima. Kako je sve to dobro uređeno. Kad je bio dečak, seća se,
4

nisu mu dali da sam odlazi u pustinju. Zato je bežao. Sam, u pesku, pod suncem.
“O Bože, manji sam od crva, pesak mi je postelja.” Utvare su mu postale susedi.
Navikao se na njih. Jedna ga je i obljubila. Hurije, hoće li mu to zameriti ili
zasuti ga počastima, primiti ga na svoje prečiste grudi, milovati ga, kao onog
dečaka od nekada? Zar već i sama ljubav prema pustinji ne zaslužuje rajsko
blaženstvo?
Ali ja sam čovek nenaoružan, govorio je, upropastio sam đavolji vodeni
krevet, u redu, priznajem, procurilo je kod komšije, ali ja sam čovek
nenaoružan, nevin nisam, ali ko pa jeste, ko je bez greha neka se baci kamenom,
ona je i onako kurva, prostitutka, shvatate li, zar ne govorite francuski, niko više
ne govori francuski, kurva, jeste da mi je odhranila troje dece, pa šta, dete je
dete i kad je kopile, ko da ga razlikuje, sve je to isto.
A Dag Riordan je pojeo doručak i nastavio put. Svratio je i do berberina,
malo više sa strane, ne, ostavi to gore, volim kad se vaške gnezde, kažu da
sprečavaju triper i gonoreju, ne znam za sifilis, ali ja se i ne bojim, častan sam
čovek, pazim gde zabadam, ha-ha, promeni gaće sledeći put kad me budeš šišao,
ho-ho, prosuli su joj pepeo po Rio Grande, daleko odavde, jebeno daleko
burazeru, ali takav je red, valja se, tako je htela, volela je granice, kažu.
Tako je lako umreti na ovoj zimi, nemaš za šta da se uhvatiš, sve se tako
kliza, i ne vuče te natrag, zamišljaš raj kao tropske plaže, sa sve palmama i
velikim sisama. Zvao se Per i bilo mu je vreme. Krevet je bio na rasklapanje,
običan dvosed, slaže se uz garnituru. Žice su popustile, hteli su da ga zamene, ali
sad je kasno, svejedno je, važnija je smrt od kreveta, novi krevet ga neće vratiti a
trošak je izvestan. I onako treba praviti nov raspored, useliće se drugi, Per je već
mrtav, on je samo senka, čak ni to, i njegov krevet sa njim, baciće ga na otpad ili
dati izbeglicama, krevet, ne Pera, spasi me iz truleži, Gospode, Aliluja.
Ali vuče nas. Ne ide nam se, ali vuče. Struje, slapovi, tako bih voleo da
me pojedu ptice, ali nisam u pustinji, nisam u stepi i preriji, nisam nigde. Zidovi,
zidovi, zidovi, gde tu sad ima mesta za ptice. Ah, kad bi me pojele ptice. Mogao
5

bih svet da gledam iz ptičije perspektive, zar to ne bi bilo bajno? Avioni nisu
ništa, ni sateliti, zar to ne bi bilo bajno?
“Veliki beli poglavica primio me je u svom velikom belom šatoru. Imao
sam sve najlepše na sebi. Doneo sam mu tek ulovljene ptice. Zahvalio se.
Ostavio sam utisak. Sa zidova su me gledali neki ozbiljni beli ljudi. Veliki beli
poglavica nije ih pitao za mišljenje. Smatrao sam da to nije dobro. Naš narod
poštuje starije, pita ih za savet. Tada sam shvatio da su belci šakali. Ratovaćemo,
rekao sam mom narodu. Ubiće nas i decu nam dati u roblje, silovaće nam žene,
rekli su. O da, budite sigurni da hoće. Tako sam ih ubedio. Istinom. Ratovali
smo. Sad je sve gotovo”. Deset Medveda mi je pružio glinenu lulu sa iscrtanim
crvenim prstenovima duž drške. “Duh sve vidi”, rekao je. “Ta lula ti donosi
sreću, Deset Medveda. Ne možeš da mi je daš.” “Šta je sreća?” pitao je. Uzeo
sam lulu. Prerije su ionako bile daleko.
Onda je Dag Riordan otišao kod kovača. “Konj mi šepa, još od one noći.”
“Sredićemo, Dag”. “Uplašio se. Još se nije navikao na vatru”. “Sredićemo,
Dag”. “Slinavi kučkin sin”. “Sredićemo, Dag”. Kovač je zatakao cigaretu iza
uveta.
Kad sam se probudio, već me je gledala. Krevet je mirisao na orhideje.
Budilnik je bio plav sa likom Garfilda. “Nećeš me izdati, nikad, zar ne?”
“Nikad.” “Obećaj.” “Aha”. “Obećaj”. “Časna pionirska”. “Ne, stvarno obećaj”.
“Šta ono beše?” “Da me nikad nećeš izdati”. “Do kraja sveta”. “A?” “Do kraja
sveta”. “Đubre, ti nisi ozbiljan, izbegavaš…” “Šta izbegavam?” “Odgovor.”
“Koji odgovor?” “Na prosto pitanje.” “A?” “Da me nikad nećeš izdati.” “A, to.
Što odmah ne kažeš. Neću.”
Drago je ubrzano gubio kosu. “Kažu da je dobro da stavim koprivu.
Nekako je glupo. Šta ti misliš?” Ja sam mu pričao kako sam voleo rukomet u
srednjoj. Negde daleko čulo se kako kradu drveće, u sred noći, kao kod
Turgenjeva. Severnjača nadzire.

6

Mnogo se plašila. Ležaj je bio tvrđi nego što je očekivala. Sestri je
poklonila čokoladne bombone. Sestra se nasmejala. “Predajete mi štafetu, a ,
Dolores?” Zamišljala je kako je isisavaju, kroz slamčicu, malo po malo. Stvarno,
kako se to uopšte radi? Nikad se nije usudila da pita. Šta rade sa svom tom
kožom? A ono, mora da miriše na pihtije. Bilo bi smešno da tako umre. Ne, to
nije smešno. Misli pozitivno, Dolores, misli pozitivno. “Spremno je, Dolores.”
“Idemo? Već?” “Ne, Dolores, no-no, budi dobra devojčica.” Klistir.
Posle su ubili sina. On nije slavio Krunu. Molio je. “Giljotina je gluva”,
rekli su mu. Ugušili su ga u noćnoj posudi, punoj zbog nahlađene bešike. Imao
je deset i po, bio je bled. Ispod leve mišice imao je mladež u obliku srca.
Ljonja Nož odsekao je palac Mitji Sisi. Mitji nije ostalo više ništa što bi
mogao da uloži. “Onda ću uzeti tvoj palac, rođeni.” “Važi,” složio se Mitja Sisa.
Palac su smazali stražarski psi. Prijao im je, još topao. Mitja Sisa se nije žalio.
Dao je da mu izrade još jednu tetovažu: isti takav prst, na krilima anđela. “Nema
više mesta, Mitja”, rekao je Moše Juda, akademski slikar, politički. “Ima.
Udaraj. Što bliže čmaru. Nek se zna. Ne gubi Mitja svaki dan po palac. Da se
zna. Udri, hristoubico, rođeni.”
“Zaigrajte, o zaigrajte, zaigrajte svi ljudi, svi koji ste ljudi, zaigrajte,
zaigrajte i vi beli đavoli, radujte se dok možete, uživajte, igrajte dok još ima krvi
u venama, vetra u nozdrvama, snage u glasu. Ljudi, Sijuksi, Komanči, Pijute,
Čajeni, Apači, Navaho, i vi Jute, zaigrajte, kažem vam, ja, Deset Medveda,
zaigrajte svuda i na svakom mestu, igrajte dan i noć. Na zemlji, u vazduhu, na
rekama. Igrajte, igrajte, igrajte. Jer ko ne igra, manji je od crva, lakši od prašine,
smrdljiviji od tvora. Ko ne igra, pretvoriće se u suvo drvo, sagoreće u vatri,
vetrovi ga razneti. Ko ne igra neće biti blizak Duhu, neće se sladiti, neće
radovati. To vam ja kažem, Deset Medveda, zato verujte.”
“Dajem vam oproštaj”, govorio je Luj XV Šaroleu, koji je ubio čoveka
radi razonode, “ali dajem ga i onome koji će ubiti vas.”

7

Kreveti su puni kao brodovi. Ako bih visio, voleo bih da visim na
najvišem drvetu. Ne znam koje je najviše drvo, ali pronađite ga, i biću
zadovoljan.
Ušao sam da im donesem picu koju su naručili. Ležali su u krevetu, njih
desetoro. Judu i Petra ne računaju, ni Mateja što je došao na mesto Jude. Popili
su arsenik. Sebe su nazivali Crkvom svete realnosti. Pica je još bila topla.
Ovde me neće pronaći, mislio je, buncao, dole u tami, među crvima. Đavo
živi na moru, to svi znaju, pustinja je čista, lako je voleti pustinju, po koja utvara
i gotovo, lako kao jahati situ kamilu u predvečerje. Pobegao sam, đavo sa mora
me traži, neće me naći, sateliti i “Apači” protiv ovih crva, ove tame, šuma vode
u dubini, slabo je to, ne vredi koliko kamilje govno beduinu. Jedan je Bog.
Šta će raditi sa onim što ostane? Podmazivati zupčanike, praviti sapun,
slati gladnoj deci u Afriku? Sad, posle klistira, hoće li joj uopšte dati anesteziju?
Pita sestru da li je dolazio iko njen. Sestra se smeje. “Pobogu, dušo, nemaš
operaciju na otvorenom srcu.”
“Uzmite srce i sahranite ga tamo gde sleti prvi orao posle moje smrti,
tačno u podne, kad je sunce najviše”, govorio je Deset Medveda meni i ženama.
Žene su se divile, volele su ljude sa srcem. Deset Medveda je bio naočit.
I Dag Riordan ima srce, ponekad ga žigne, kao iglom. Dag Riordan drmne
viski, voli i tekilu, ali nema tekile na Istoku, pakao je ovaj Istok. Leva ruka
nekad zadrhti, od ramena sve dole do prstiju, ali ko mari, desna je i dalje jaka.
Dag Riordan je dešnjak, ponosan je na svoju desnicu, srce je samo za žene, on
ženu ionako nema, ponosi se tim, tako je srećan taj Dag Riordan sa svim tim
pištoljima i desnicama, sa stenicama bez bubašvaba, tako je dobar taj Dag
Riordan, svi ga volimo, šteta što će da crkne kao i ostali, nekako ćemo ga već
prežaliti, tolike smo prežalili, zemlja je sve suvlja, sve manje plačemo, istrošili
smo sve te suze, a i čemu, nepovratno, nepopravljivo, do đavola i suze.
Sreća, to je puding, govorio je Moše Juda služeći ih pudingom od hleba,
svašta je znao taj Moše Juda, akademski slikar, politički. “A ti, hristoubico,
8

junačino, hoćeš li i ti sa nama”, odalamio ga je po leđima Jurka Mudo, vrljav i
jednoruk, jak za petoricu. “A ne, baćuška Mudo, ja živim na kori hleba dnevno i
na malo istopljenog leda, zavetovao sam se.” “Sila je ovaj naš hristoubica,
junačina”, hvalili su ga. Pridružio im se i Mitja Sisa, ležeći na stomaku,
zagnojenog dupeta, ali tetovaža je tu, sačuvaće se, Mitja zna šta se mora, ne
beži, nema palac ni oko, dupe se zagnojilo, ali šta se mora nije teško, bar je
stražarski pas sit, manje će ujedati, pa i Ljonja Nož je zadovoljan, manje ušiju će
odsecati, i to je nešto, sreća ne pita ko je ko, zima je za svakog ista, smrznuće se
Tatarin, smrznuće se i engleski lord, smrznuće se i stražarski pas ako ga ne
nahranite nečijim još toplim prstom, pa što uostalom da se ne smrzne i Mitja kad
već nema votkice ili kad daju na parče, šta je on bolji. Moše Juda povukao se u
ugao. U uglu je bio krevet, pod krevetom još iskrzan ali ceo Talmud, pod
jastukom kora hleba, leda ionako uvek ima, Moše Juda se smeje, sreća to je
puding, srećan je kad su drugi srećni. Leže.
Draga su zaklali na spavanju. Krkljao je kao zapušena vodovodska cev. Ja
sam uspeo da pobegnem. Poznavao sam ove šume kao svoj džep. Šume su
bezbedne, vole nas, podsećaju na davna vremena i na detinjstvo. Govorili su
strane jezike, nisu čak bili ni Arapi. Ko se sve to vrzma po ovim gorama?
“Rat nas je uništio, ali nas je spasao”, govorio mi je Deset Medveda,
krckajući orahe. “Ti to nikada nećeš razumeti. Duh još živi u nama. Da smo bili
kao šakali, Duh bi otišao, pljunuo bi na nas. Razumeš li ti šta govorim?”
“Mi smo ljudi Istoka”, govorio je Deset Medveda. “Onda su došli oni i
pretvorili nas u Zapad. To nas je uništilo. A došli smo sa istih polja kao i vi, mi
smo jedno, zapamti to.”
Ali to nije pravda, da me trpaju u zatvor, kao kriminalca, ja nikad nisam
ukrao, nisam proneveravao, nisam prikrivao porez, dobro, ubio sam kurvu, ali
čak ni tu nisam napravio prekršaj, nije mi naplaćivala, drugima sigurno jeste,
meni nije, zakleli smo se pred matičarem, to nije mala stvar, sve zakonski,
poštujem ja zakon, lojalan sam i veran, nemojte me među kriminalce. Neću da
9

budem silovan. Neću. Neću. Ja sam čovek nenaoružan. Ja sam čovek običan. Ne
može se tako sa mnom. A deca, deci sleduje po zakonu, šta ja imam s tim,
postoje institucije, ja verujem u institucije, ja sam čovek zakona, miran čovek,
čovek nenaoružan. Verujete mi, zar ne, imate oči tako pune razumevanja…
A tetka Rebeki opet su zagoreli kolači. Teča Rufus se ranije vraća s posla,
vredno je radio, zar da mu uskrati te kolače, lepe, sa grožđicama, onakve kakve
voli. Đavo je tu umešao prste, shvata tetka Rebeka, ne zna kako Đavo izgleda ali
zna da je mnogo ružan i da ne voli vredan rad, da ne voli red i tačnost, niti išta
što je čestitom čoveku sveto, a teča Rufus je davao sve od sebe, zar to da
dočeka, zar je to pravda, porodična sreća, demokratija, američki san? Tetka
Rebeka je očajna.
Evropa je tako dosadna, sve je okovano kao ledenicama, mada je klima
zapravo sasvim prijatna, ali klimatski faktor je precenjen. Toliko toga sam video,
ali sve je dosadno, sve postaje isto, Evropa nije vredna pomena.
U šumama Brazila krotio je majmune. Ovde nisu voleli banane kao što se
obično misli, čak su i jabuke više voleli nego banane, obične jabuke, evropske.
Sviđalo mu se to, rodio se nadomak Hajdelberga, tamo su jabuke izvrsne.
Majmunima je urezivao imena i brojeve, jer kako da ih usreći ako ne sazna sve o
njima, ako ne shvati njihove navike do tančina. Čovek ne treba da se zapusti, da
zarđa. Sumnjati je opasno. Sudbina velikih je da budu veliki. Jedini regulator je
sudbina. Jedni se rode dlakavi, zdepasti i crni, neki opet sa crtama matematički
pravilnim. Šta je tu loše? Majmuni se navikavaju.
“Pogledaj sa milošću na zlopaćenje tela moga, isceli patnju duše moje.
Vrag i napasnik roda našega oko nas mreže rasprostire, da nas pogubi nadajući
se. A čuvajte se ljudi jer će vas predati sudovima i po sinagogama svojim tući će
vas, pred starešine i careve izvodiće vas. A predaće brat brata na sud i otac sina,
i ustaće deca na roditelje i pobiće ih i svi će vas mrzeti.”
A ničeg čistijeg nema od lobanje na suncu, napolju kao meso od kostiju
opada lišće, kako definišete svoj seksipil, prljave misli i čisto srce, e deco, kad
10

biste samo znali mrak i hladnoću budućih dana, kakve strasti krije prostor na
severu zloslutnom, zar ličim na ubicu, vi ste još gori, rat nije smrt za mlade
ljude, rat je život, rat je ulepšavanje smrti, rat nužno izopačava odnos prema
životu, seksu i smrti, slava slava slava herojima, a vremena neće biti ni zlato da
sine, nepoznato postaje ljubavnik.
Per već nije mogao da pokrene ni jedan deo tela. Tako je lako umreti na
ovoj hladnoći, nemaš za šta da se uhvatiš, sve je klizavo. Posećivali su ga,
prilazili mu, sve je to bilo daleko od Pera, došlo mu je vreme. Mislio je da će biti
drugačije, da će mu se otvoriti nova saznanja, interes. Ništa. Tako dosadno.
Bacili su ga u ćeliju sa Arapima. Hej, ja nisam odavde, ja ne pripadam
ovde, ja nisam nikakav vražji Ciganin, dobro, znam da Arapi nisu Cigani, ali svi
jednako smrde, dobro ubio sam kurvu, ali ja polažem na higijenu, nevolju je
izazvao vodeni krevet, ali šta sad s tim, bilo pa prošlo, niko nije savršen.
“Šta najviše voliš na meni?” “Sve.” “Kako sve? Sam si rekao da mrziš
nivelizaciju, ujednačavanje, šta ti ja znam. Ti si jednostavno neozbiljan.”
“Smrtno sam ozbiljan.” “Ne pominji mi smrt. Odvratan si.” “Istuširao sam se.”
“Aha, sad mi prebacuješ. Nisam ja kriva što sam dobila. Ako ti smeta idi u
pedere, ne branim ti.” “Ništa nisam rekao.” “Ti nikada ništa ne kažeš.” “Ne
dolazim na red.” “Aha, znači ti si savršen, a ja sam guska.” “Više volim
pačetinu, guska je previše masna. Ali guščja jaja nisu za baciti.” “Šta, a kad tebi
neće da se digne, ja ne pravim probleme.” “O, praviš.” “Ne pravim.” “O, nemoj
da te citiram.” “Aha, znači, pamtiš.” “Ponešto.” “A pamtiš li sve što sam učinila
za tebe?” “Taksativno.” “Gnusobo.” “E, a da mi popušiš.” “Važi.”
Nisu se usudili da me prate. Ovo je isuviše opasan teren. Ako te ne uhvate
na spavanju, odustaju. Poznavao sam plaćenike, bili su poseban soj. Sići ću u
selo. Neko će mi dati malo hleba i kajmaka. Svi vole begunce. Svi me vole.
Krenuću natrag još pre zore. Mesto mi je u šumama i u osami. Čovek sam kao
svi drugi. Siroti Drago. Nisam znao da još mogu da plačem. Psi već laju.

11

Dočekuju me. Osećaju. Psi će me voleti i onda kada nikog drugog više ne bude
bilo. Umem da čekam.
“Vi niste moj sudija”, rekla je Jovanka Orleanka svešteniku Masjeu, “vi
ste moj protivnik.”
Šerifa Daga Riordana nisu spasili ni viski ni tekila, nije ga spasila ni
desnica, ni ljubav meštana, ni dobro potkovani konj, ništa ga nije spasilo. Srce je
eksplodiralo, ruka ukočila, Dag Riordan je mislio da je to samo sunčanica, hteo
je da nastavi dalje, šta je to za jednog takvog čoveka, ali nešto je pritisnulo, šta,
odakle, nema ni visokih zgrada ni oblaka, šta je to onda palo, šta mu to ne da da
diše? Dag Riordan nikada nije pomišljao da može da umre, a ipak se sažalio na
onu vešticu, Bog mu je svedok, čak je poslao i njen pepeo vozom, da ga raspu
po Rio Grande, da li su to uradili on ne zna, ali šta je bilo do njega uradio je, ko
može da mu prigovori, on je čovek zakona, on bi voleo da može sve sam, ali
slaba je ljudska ruka, i ljudska pravda, on se redovno šišao i nije mnogo
maltretirao konja, gajio je stenice u krevetu i nije imao ženu, svi će reći da i nije
bio tako rđav, kad je tukao imao je mere, van plate nije tražio mnogo, kad su
spaljivali izbegavao je da sam prinosi cepanice, uostalom, zašto sve on to sada
priča, Dag Riordan je čovek, ljudi umiru samo jednom i dovraga s tim. Dag
Riordan je mrtav pre nego što padne na zemlju, ostali prilaze tek kad se slegne
prašina, ne žele da se ogledaju u očima mrtvaca, kažu ne valja se i ko zna da li
su to čista posla, kad neko tek tako cikne ne može se znati da se nije možda
zamerio Bogu ili ljudima, svejedno, ubijaju i ovi i oni, puštaju vas da umrete,
koga briga. Evo, i Dag Riordan je mrtav, a ko bi rekao, sila od čoveka. Dag
Riordan piša u prašinu.
Kad su ga našli, već je bio prekriven crvima. “Da li da ga uopšte
vadimo?” “Moramo”, suvo je rekao poručnik, “Identifikacija”. “Ma, znam da je
on.” Poručnik je obrisao znoj. “Ne želim probleme sa tobom, dečko. Dosta mi je
ovog jebenog sunca, ovog jebenog krša, i onih jebenih budala u Vašingtonu, što

12

će da mi seru na glavu. Jel to jasno?” “Jasno, ser.” “Vadite ga.” “Daud Auda el
Selimi, smrdljivo kopile.”
A svakako ćete mi dozvoliti da koristim biblioteku, ja sam učen čovek,
pored toga što sam nenaoružan, nisam Ciganin, imam stan, imam fotelju, mogu
da sedim i čitam dok me volja, šta nemate biblioteku, a, ovo je pritvor, a
biblioteku imaju pravi zatvori, pa dobro, ne razumem se u tu terminologiju, ja
nisam kriminalac, dobro ubio sam kurvu, ali kurva je, da, da, da, šta me gledate,
da ubio sam kurvu, ubio sam kurvu. Ubio sam kurvu. Ne, ne čini vam se, ova
svetlost, nije to ništa, ne, žao mi je vodenog kreveta, i komšijskog stana mi je
žao, nije to zgodno, ja sam čovek uredan, ja sam čovek nenaoružan. Ubio sam
kurvu.
Niko nije ni primetio kad je Per umro. Bio je isti mrtav kao i živ. Zet je
plakao. “Kremirajte ga”, šapnuo je sin službeniku na uvo. Službenik je već znao
šta treba da radi. Ima već toliko iskustva. Organizacija je čudo.
A čudo nije spaslo ni Moše Judu, kad su ga izbacili napolje, u sneg. Kod
smrzavanja najlepše je to što posle nekog vremena postaje toplo. Moše Juda nije
verovao da smrt može biti tako lepa. Želeo je da u sebi recituje Talmud, ali
nikada nije dobro pamtio. Nikad ništa nije mogao da zapamti. Odlazio je u tišini.
Mitji Sisi odsekli su i drugi palac. Stražarski pas je cičao od sreće, jedan
mlak palac i on je srećan, što je lepo biti stražarski pas. Mitja Sisa uradio je još
jednu tetovažu, na drugom guzu, još bliže čmaru. Ovaj put oslikao ga je Boris
Slina, inženjer. Moše Juda je bio pokojni a Mitja nije umeo da ga žali, nikad mu
to nije polazilo za rukom. Moše Juda je bio tako dobar, i tako dobar puding od
crnog hleba je pravio, a radio je i dobre tetovaže. Ljonja Nož je postao doušnik,
Jurku Muda niko više i ne pamti.
Dolores, o Dolores, bićeš tako mršava, bićeš tako lepa, svi će se
zaljubljivati u tebe, bićeš u centru pažnje, o Dolores, što si čekala ovoliko,
vreme trošila, to je samo salo kroz slamčicu, kao kad piješ gusti sok sa pulpom,

13

klistir pa onda salo kroz slamčicu, tako to ona vidi, i sestre su ljubazne i sve je
tako lepo, i unuci će biti zadovoljni, o kako će, jel da, sve biti lepo.
Majmuni su se pobunili. Nije to razumeo. Zašto neki odbijaju sreću, to mu
nikad nije išlo u glavu. Obesili su ga o najviše drvo u prašumi. Osnovali državu.
Insekti i ptice pojeli su ga pre nego što je pao na zemlju. Majmuni su bili daleko.
Teča Rufus se još nije vratio, šta sad da radi, teča Rufus se još nije vratio,
verovatno nekako predoseća da kolači još nisu gotovi, njegovi omiljeni, oni sa
grožđicama, teča Rufus je uvek bio uviđavan, spreman je da joj da još malo
vremena, vreme odmiče.
Deset Medveda je pevao. O kako je Deset Medveda samo pevao.
Posmatrao je zalazak. “Duh se sprema.” Ništa više nije rekao. Plakao sam. Kako
je samo Deset Medveda pevao!
“Tvoj pucanj beše sličan Etni u predgorju kukavica.”
“Što te ne ubije, čini te jačim. Što te ubije, čini te nepobedivim.”
Sve dolazi po svoje.
Jebeni američki san, jebena stara i nova Evropa, jebena Rusija tako bliska
Bogu. Zar je sve to baš neophodno?
Brodovi su se razišli, sija još samo severnjača, samo ona na celom
ogromnom ugljenisanom nebu. Bacam opušak, spuštam kragnu kožnog mantila.
Gazim opušak nogom, češem se između butina, krećem. Ne bojim se da će me
neko prepoznati. U ovo doba, po ovakvom vremenu, u luci nema ni brodova ni
ljudi. Ako neko i naiđe, praviću se lud.
A možda i nisam toliko upadljiv kako mi se čini. I to mi pada na pamet.
Možda precenjujem sebe. Ako umrem, to neće biti ovde. Zar to nije dovoljno?
Možda ću negde uspeti da pronađem krevet. Možda će mi se pokazati još
neki požar. Možda me dočeka još neko nasmejano lice. Sanjaću snežnog čoveka.
To će biti jedinstvena stvar. Jedinstvena.
Osećam se dobro. Koraci odjekuju. Noć pored mene vibrira u ritmu. Kao
mirna voda kad u nju bacite kamen. Noć, luka, a ja u centru. Nastavljam. Sve
14

postoji samo zbog mene. Severnjača, brodovi, sve te smrti. Udišem. Palim
cigaretu.
Biće ovo duga noć.

2.
Sa mora je doneo priče i sifilis. Niko tako dobro ne raznosi virus kao
mornari, mornari su preteče globalizacije, mornari su sveci. Kakav bi to bio svet
da u njemu žive samo mornari! More je najveće, prvo iznad svega, i nešto što se
voli zauvek.
Tone prezervativa u moru oko luka, izmaglica od duvana i opijuma, sluz
boleština i znoj nosača, parfemi gospođa putnica i pseća govna, nafta, mazut,
kokain i oružje, teroristi, makroi, kurve svih polova, Internet.
More je puno priča kao šarenih riba.
Crveno more je plitko, u sred pustinje, ali puno života, vrvi, preliva se,
obećava. Okolo – samo pesak, sunce i plamteći grm. Ispod površine – planete.
Otišli smo u Vilja del Toros, sami, na nekoliko dana. Bilo je to mesto koje
smo izmislili samo za nas dvojicu. Živeli smo u oronulom hotelu boje peska, sa
ispucalim kapcima na prozorima. U daljini, gledali smo vrh zvani Rog. Ispružali
smo ruke i zamišljali kako dlanovima milujemo njegove snežne kupole. Vlada
se malo znojio, bio je vitak i rumen, hodao je po sobi u gaćama boje prozračnog
neba, tesno pripijenim uz mali, gladak i sočan ud, gotovo bez malja okolo. Voli
da sedne u fotelju od pruća i raširi noge. Prvo mu sisam palčeve na nogama,
onda se penjem uz kolena i butine kao posute zlatnim prahom, onda još više,
preko zategnutog stomaka i mirisnog pupka sve do sitnih, kao riblje oči,
bradavica, do sočnih krupnih usana, pa ponovo među noge, obuhvatam usnama
glavić, već ukrućen, miriše na lešnik i na kafu sa cimetom, pratim liniju
pljuvačke sve do anusa, tu nalazim tek malo znoja i tek malo mirisa truleži,
15

ponovo se uspinjem, prihvatam seme, sad sam sit. Tako smo se ljubili i dole u
Beogradu udišući miris girica na ulju.
Ali nema boljeg odgovora životu od mišićavog kipa, osećao sam njegovu
mramornu čeznutljivu lepotu besmrtnosti u muzeju Jor.
Što će reći: da se Herr Kurt Bodo Nossack nije obogatio, to jest ugojio,
njegov kurac, i njegova muda, bili bi u najidealnijem odnosu sa njegovom
korpulencijom i potencijom. Da je, dakle, ostala ranija relacija korpusa i penisa,
lepše rečeno tela i uda, Herr Nossackovi moralnovoljni kvaliteti bili bi jači. Tim
pre što postoji idealan odnos između Herr Nossackovog uda i Herr Nossackovih
muda.
U moju samoću dolazi zvuk svirale iz tamnih gorskih vilajeta što pohode
brdske nedostupe.
Gonjen svojom teškom mišlju, on jezdi tuda na svom konju brzom kao
munja.
Svi koji te među narodima poznaše u očajanju su zbog tebe, uništen si i
nikad te više biti neće.
Tako je prijatno promeniti pol, tako slatko praviti se kurvom, podavati se
muškarcu koji sa nama postupa kao sa ženom, nazivati ga svojim ljubavnikom,
priznati da ste mu vi ljubavnica!
(Oh, prijatelju, samo da zajedno svršimo, to je jedina sreća u životu!)
Iz tog užasnog straha Božjeg, koji sam doživeo, vinulo se Wovan man
nicht sprachen kann, ono što čovek ne može da izgovori. Posle toga, sledilo je
lutanje.
Život, prepušten sam sebi, prokurva se, i jedina zaštita je duh.
(Ali pobeda je tu, jer evo krvi i suza!)
Falus je sunce, njegova boja je zlatna, antifalus je mesec. On je hladan i
moćan kao led.
On je verovao u hrabre junačke živote, verovao je u tanano cveće nežnosti
i blagosti, koje je malo znao, verovao je u lepotu i red, i da će utisnuti njihove
16

moćne oblike u kukavički haos svoga života. Verovao je u ljubav, i u dobrotu i u
veličinu žena. Verovao je u neustrašivost, i nadao se da, poput Sokrata, neće
učiniti ništa podlo ili prosto u času opasnosti, likovao je u svojoj mladosti i
verovao da nikada ne može umreti.
Vergangenheit steht noch bevor. Und in der Zukunft liegen Leichen.
Lepih umetnosti pet je na broju: slikarstvo, poezija, vajarstvo, muzika,
arhitektura, a sve one deo su jedinstvene loze poslastičarstva.
Zakočila je budilnik sa likom Garfilda, da ga ne probudi, izašla je iz
postelje što miriše na orhideje, stala pod tuš. Niko nije imao lepše telo od nje.
Čak i mirisi tog tela bili su mirisi prirode u punom cvatu, one prirode što otvara
prolaz u nepoznato, što čini vidljivom nit života koja sve povezuje, što nas voli.
(Pravedni će procvetati kao palma, kao kedar na Livanu će se umnožiti.) Kad je
izašla, on je hrkao. Taksista joj se obradovao. “Na isto mesto?” Uzvratila je
osmehom. Direktor je već bio tu, ispod fikusa. “Samo vi i ja”, prošaptao joj je na
uvo. Dah mu je mirisao na žvaku od eukaliptusa i pržena jaja. Kad se vratila u
stan, on je već doručkovao. Usput mu je kupila i štrudlu sa orasima koju toliko
voli. “Dođi”, pozvao ju je prstom, obrglio je oko bokova, i dalje sedeći. “Kakav
je bio danas?” “Odvratan.” “Ponovo žvaka sa eukaliptusom?” “Slaba vajda.”
Poljubili su se, još sa hranom u ustima. Negde predveče dolaze rođaci iz
Amerike. Do tada, kuća mora biti apsolutno čista. Treba zapeti.
Daud Auda el Selimi nadgledao je polja opijuma. Sunce je već zalazilo za
stenje, crno i oronulo kao redovi trulih životinjskih zuba, uranjalo je u ždrelo
kamene pustinje, kao ravno u srce zemlje. Dvojica momaka, sa povezima oko
glava i u izbledelim farmerkama, ponudili su ga pravo iz kesice, kao kikirikijem.
Bili su mladi i još nisu znali da Daud Auda el Selimi ne proba. Omar ih je
oterao. Izvinio se. Imao je veliku ranu na potiljku i vratu, bio je bez pola ušne
školjke. Omar je bio legenda, kažu da ga čuva lično Alah, da mu redovno šalje
anđela Džibrila da izvidi situaciju, da mu te rane nisu od granate, već od blizini
božjeg glasnika, preterane za čoveka, makar taj čovek bio i Omar. Plašili su ga
17

se i Hazari, i Rusi, i iranski graničari, indijski obaveštajci, naftaške monarhije i
nevernici svih sorti. Jednom su ga pronašli satelitom i gađali ga iz bespilotne
letelice. Ubili su mu brata, rođaka i dva telohranitelja. Tehnologija je zlo,
zaključio je Omar. Inače, bio je to tih i prijatan čovek. Znao je šta Daud Audi el
Selimiju treba. “Lepše su od hurija”, šapnuo mu je na uvo, mljackajući. Tek
device, podsećale su Daud Audu el Selimija koliko je svet i dalje mlad.
Šerif Dag Riordan najviše od svega voleo je da jede pržena jaja sa
slaninom i sirom i da sve to zalije pivom, u duploj krigli, točenim, sa malo pene,
tek da začini. Jaja je najbolje kad su cela, kad se jasno razlikuje belance od
žumanca, kad se preko žumanca uhvati tanka, glatka, drhtava opna, onda se ona
prekine i koricom hleba, najbolje kukuruznog, pokupi se sav meki deo u jednom
potezu, to se pojede lagano žvaćući, zalije se pivom, onda se tvrdi deo žumanca
izvadi, viljuškom, oprezno i potpuno, preseče se na dva jednaka dela i tako
pojede, uradi se to sa svim jajima a onda se pređe na belanca, belanca se
izmešaju sa sirom i slaninom, sve se to isitni na što manju parčad i jede onako
zajedno, redom, sa kukuruznim hlebom posle svakog drugog zalogaja i sa
dugačkim gutljajima piva, po potrebi. Kad tako jede, Dag Riordan zna da će mu
ceo taj dan biti dobar, šta god da se dogodi, doručak ostaje, nema mnogo boljih
stvari od toga. Dag Riordan je tako srećan.
Dolores iz protesta jede samo “mars” čokoladice. Tako bi volela kad bi se
moglo živeti samo na čokoladi, soku i bananama, pristala bi i na slane krekere sa
sirom, sve ostalo je već isuviše zamara. Isekli su je, isisali, sad je slobodna, sa
svim tim salom istekla je i savest, ko bi rekao, frižider je pun a život tako kratak,
Dolores otvara čokoladicu, tri sloja, baš po meri, da je četiri bilo bi previše, dva
premalo, uvek je držala do prave mere, sok od breskve je prava stvar. Roni unosi
banane, eno ga, srce bakino, nosi kilo sladoleda za sebe, neka ga, jesti se mora,
sad sam slobodna, o drage sile, kako god da vam je ime, sad sam tako slobodna.
Nazdravlje.

18

Umesto novca kurvama deli sifilis. Sviđa mu se to. Sifilis je danas ionako
izlečiv. Ne vidi u čemu bi tu bio problem. Deset meseci provodi na moru. Zna
šta se događa. Bogataši uživaju u svojim vilama i blindiranim kolima. Zidari
žive u vazduhu, muče se, ali lako je svakom ko nema posla sa vodom. Dosta mu
je. Dosta mu je. Možete li to da razumete?
Stavio je ruku na srce i stupio pred njih. Svečana odežda bila je siva i od
pleksiglasa. Bilo ih je desetoro, jer nisu priznavali Petra i Judu, ni Mateja što je
došao na mesto Jude. “Braćo i sestre, Crkva svete realnosti veruje samo u ono
što se očima može videti, mi vidimo samo zlo, vera nam nalaže da oduzmemo
svoje realne živote, ko je za?” Arsenik je imao čudan ukus, kao strugani oraščić.
Svi su legli u isti krevet. Posteljina dugo nije prana. Ne žale se. Naručili su picu.
Neko će ih već pronaći.
Gadno zasmrdi kad naguzite majmuna. Ali majmuni umeju da uzvrate,
donose vam razne plodove džungle, muški su darežljiviji od ženskih, više ih se
isplati guziti, šta je tu čudno, majmun je čudna ptica, neki i nisu tako daleko
odmakli od majmuna, nekima su opet lobanje pravilne, sve kako treba, oni su na
drugom kraju lanca, sudbina, a sudbini se valja pokoravati. Majmuni umeju da
zasmrde, ali isplati se, ne zvocaju posle i slušaju, donose poklone u obliku
plodova džungle, silan je ovaj Amazon, šta bismo bez majmuna.
Dag Riordan nema ženu, a šta će mu žena kad ima revolver, mornarički
kolt 45, i sve te stenice u krevetu i sve te poslušne i verne građane, jaja sa
slaninom i sirom uz dodatak piva za doručak. Šta će Dagu Riordanu žena, to
nikako ne može da shvati.
Deset Medveda leti kao ptica. “Bele vojske u prerijama, u brdima, na
rekama, bele vojske na pesku, kamenju, u šumama, bele vojske sa glavama
bizona, u konjima koji bljuju vatru, bele vojske u ognjenim pticama.
Ona se uspravlja, zaklanja mi ceo svet. Ko je ona, glava joj je okićena cvećem,
ko je ona što zaklanja ceo svet?” Deset Medveda se spušta, sleće, dodir sa
zemljom je lagan, gleda oko sebe, još je noć, tu je vatra, tu je stub, tu su žene.
19

Crno Stopalo mu polaže ruku na rame. “Rekao si nam sve što treba da znamo,
Deset Medveda”, kaže.
Onda ju je otvorio. Probao je meso. Ništa posebno. Teletina je mnogo
ukusnija. O nojetini da ne govorimo. Zalio je zalogaj gutljajem iz vodenog
kreveta. Meso kurve kao i svako drugo meso. Naša krv i meso. Odakle sve to
samo izrasta, Gospode?
(Pravedni će procvetati kao palma, kao kedar na Livanu će se umnožiti.)
Alles ist leer, alles ist gleich, alles war.
Zašto ne mogu da gledam kroz ove anđeoske stranice lice onoga koji me
čita?
U Pariz sam stigao pred svitanje. Čuo sam da je Pariz pravi grad za mene.
Utopiti se u masi, uživati, sad mi je to jedina želja. Osećam se kao da dolazim
kući posle lutanja. Umorio sam se od izloženosti, od kiše i drhtanja, sumnjivih
barova i lakog novca. Pariz je, kažu, dom, samo treba biti spreman. Umoran sam
od spremnosti, valjda će me neko dočekati raširenih ruku, zaslužio sam. Pariz
prima svakog, Pariz je svakome svoj, Pariz te voli. Prvi mi je prišao jedan
Marokanac. Osmehnuo sam se, prijateljski mu odgovorio. Gledao me je ispod
oka. Prodavačica novina bila je bez trunke šarma. U “Figarou” je pisalo da nas
čeka globalno zagrevanje, otopljavanje ledenih santi, zemljotresi u reonu
Sredozemlja. Ušao sam u Mekdonalds, iz jednog butika sa suvenirima tutnjao je
hip-hop, mladi ljudi sa akten-tašnama, u bezličnim odelima-uniformama, jurili
su svuda unaokolo, skejteri su nosili rančeve na leđima, čak se i kafa mogla
kupiti na ulici, u zatvorenim kartonskim čašama, još samo fale krofne i debeli
policajci sa tamnim
naočarima, ovalne staze i masakri po školama. Taksi se zaustavlja tačno kad
treba. Ne zna gde je ta ulica. “Kako to?” Tek skoro je stigao. “Odakle?” Iz
Moldavije. “Gde je ta prokleta Moldavija?” “Više je nema”, odgovara, “Zar bih
dolazio ovde da je ima, da postoji negde neka Moldavija, mislite da sam toliko
lud?” Pariz nas voli, Pariz su grudi naše umrle majke, Pariz je sve.
20

Device su začarane, kad ih načnemo, oslobađamo ih za realnost, mislio je
Daud Auda el Selimi, cepajući himen, jedan od mnogih. Devica je zahvalna,
uvek dobro postupam sa njom, kao da su sve device jedna jedina, dajem joj čak i
cveće kad ga ima, ovoj dajem samo malo hašiša, za ostalo je još premlada, Daud
Auda el Selimi je plemenit čovek, svi to znaju, Alah ga poživeo.
Šta je lepše nego uraditi dobru tetovažu i napraviti dobar puding od crnog
hleba, sreća to je puding, mislio je Moše Juda, akademski slikar i politički.
Lepše je samo umirati u snegu, u ledu, u stepi, pored reke, pod brezama, dok psi
laju, teretni vozovi huče u daljini, dok zemlja vibrira od udaljenih postrojenja,
dok gradovi svetle, dok je svet srećan. Mitja Sisa plače u krevetu, lepo mu je,
Mitja Sisa plače u krevetu, otkad samo Mitja Sisa nije plakao.
Pravedni će procvetati kao palma, kao kedar na Livanu će se umnožiti.
A kafa, a čokolada, kakve nas sve slasti čekaju. Tucanje u svim pozama,
svih polova, svih rasa, klasa i korporacija, svi ti supermarketi kao stvoreni za
kleptomane, kamere za voajere i egzibicioniste, pustinje za nekrofile, sve za sve.
Znate li da još ima mesta na kojima žrtvuju device, da na jugu Sudana i
dalje postoji ropstvo, znate li koliko je već klonova pronašlo svoje tople
domove, koliko begunaca privedeno pravdi, koliko još gasnih komora i
podzemnih hodnika, koliko govana, koliko smeća u brdima, kondoma u morima,
kesa u vazduhu, vrabaca po satelitima. Koliko svega za sve. Radujte se.
Pravedni će procvetati kao palma, kao kedar na Livanu će se umnožiti.
“Danas si bio sjajan.” “Super.” “Ne, stvarno.” “Kažem, super.” “Kažeš to
kao da si uvek sjajan.” “Ne, samo kažem da sam primio k znanju.” “Samo da
znaš, imala sam ja i boljih ljubavnika od tebe.” “Blago tebi.” “Ne, ti si prosto
samoživ, s tobom se ne može razgovarati.” “Ja i ne želim da razgovaram.”
“Misliš samo na jedno.” “Onda mi čitaš misli.” “Čitam te kao knjigu.” “I, jel
dobra knjiga?” “Zove se Povratak gnjavatora.” “Treba li da pogađam ko je
naslovni lik ili ne?” “Čak je i jebeni direktor bolji od tebe.” “Pa on je ipak

21

direktor.” “Navij tog Garfilda.” “Razumem.” “Namiriši krevet orhidejama.” “Još
nešto, her firer?” “Ugasi svetlo.” “Klik.” “Da spavamo.”
“Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove, budite dakle mudri kao zmije i
bezazleni kao golubovi, a čuvajte se od ljudi jer će vas predati sudovima i po
sinagogama svojim tući će vas i pred starešine i careve izvodiće vas mene radi,
za svedočanstvo njima i neznabošcima, a kada vas predadu ne brinite šta ćete
kazati jer nećete vi govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas, a predaće
brat brata na smrt i otac sina i ustaće deca na roditelje i pobiće ih i svi će vas
mrzeti imena moga radi, ali koji pretrpi do kraja taj će se spasiti.”
Alles ist leer, alles ist gleich, alles war.
Deset Medveda me drži za ruku, Deset Medveda plače. “Reci mi. Reci ko
je ta žena sa cvećem u kosi, koja zaklanja čitav svet. Reci mi ko me je to prigrlio
na grudi dok sam bio ptica, ko me je to spustio na zemlju, ko me je to pustio da
vidim. Reci mi.” Pomilovao sam ga po glavi. “Ti si Deset Medveda, veliki
ratnik, reci ti meni.”
Podigao je oči. Bile su pune suza. “Osećao sam se kao da me je majka
ponovo uzela na grudi. Svet se promenio. Znaš li to?”
Tišina. Od nekud dopire miris paljevine.
Alles ist leer, alles ist gleich, alles war.
Ne, sve je isto, odgovaram.
Nije. Promenilo se. Ja sam Deset Medveda, veliki ratnik, ja znam.
Reci mi.
Pevaću.
Pevaj.
Pevaću. Ja sam Deset Medveda, veliki ratnik, ja znam.

22

3.
Brodovi kao suvi cvetovi. Mora kao opustele oranice. Ko da izvuče sav
taj život napolje, na površinu, svetlost izlaska.
Neki uređuju vrtove. Potkresuju, da bi bujnije raslo, seku da bi živelo.
Neki žive od poraza, neki u nadi. Svašta su ljudi spremni da urade za svet.
“Duša, pak, koja je iz lenjosti zapuštena i napuštena, neminovno rađa trnje
i korov.”
Iz kamiona smo iskočili pred samu zoru. Bilo je neočekivano sveže i mi
smo se zaputili prema brdima. Brda su sijala kao smaragdi, u jutarnjoj rosi.
Major Gavranović nas je postrojio. “Došli smo da gradimo, ne da rušimo”, rekao
je to neočekivano tiho. “Došli smo da počnemo iz početka. Da li je to jasno?”
“Jasno, gospodine majore”. Brda su pulsirala kao usnule životinje. Od svega
ljudskom rukom napravljenog, u brdima se nalazila jedino crkva. Urušena,
sastruganih zidova, zvono odneto i pretopljeno. Podižem ciglu. Na njoj je
naslikano oko. Gleda me kud god da krenem. Polažem ciglu na zemlju, sa okom
prema gore. Okupljamo se. Oko nas gleda. “Odavde ćemo početi”, rekao sam.
Dag Riordan izlazi iz utrobe. Dag Riordan vidi samo pulsiranje. Ono što
je do sada čuo, sada može i da vidi. Vazduh je kao kandža. Dag Riordan vrišti.
Ponovo ruke. Neka nova ruka. Dag Riordan prepoznaje tu ruku, ona ima ritam
njegovog srca. Sve je suviše intenzivno da bi se bilo šta izdvojilo, sve je jedno,
sve pulsira, promiče, sve je u saglasju sa onim zvukom u njemu. Sve je tu samo
zbog njega. Sve je život.
Daud Auda el Selimi se osmehuje. Prvi put gleda leptirove. Prvi put su ga
izveli iz pustinje i on misli da su leptirovi leteće zvezde. I kad bude odlazio, ti
leptirovi milovaće ga po očima. To je ono što bi želeo. Daud Auda el Selimi
daće sve od sebe da baš tako i bude.
Jeca. Arapi ga gledaju. Mrzi sebe što jeca pred Arapima. Pokušava da se
brani. Ne uspeva mu. Sve tako smrdi. Arapi mu se rugaju. Prilazi i jedan čuvar.
23

Ruga se i on. Jeca. Telo mu gubi kontrolu, kao ranjena ptica. Plač prelazi u jedan
ravan i neprekidan zvuk, kao da zove u pomoć nekog nevidljivog, iz daljine.
Robijaši se okupljaju. Ne smeju se više. Ćute. Gledaju ga, gledaju se
međusobno. Zvuk ujedinjuje. Njemu je tako lepo.
Kad su je uspavali, sanjala je porođaj. Svega se setila. Ovo stvorenje je
važnije od mene, seća se kako je rekla, u snu i na javi, pre mnogo godina. Kroz
njega, sabrala sam sve što vredi u meni, i poslala ga u svet. U šta god da se sve
to pretvori, i to stvorenje i ovaj svet, vredelo je. Rekli su joj: “Dolores, plakala si
u snu.” “To su radosnice”, odgovorila je. Sin se nije pojavio. Uostalom, nema
operaciju na otvorenom srcu. Kad je izašla, unuk je dolazio na sladoled. Vredelo
je.
Moše Juda se setio. Ipak se nečega setio. Ne Talmuda, drugoga se setio. U
svom tom ledu, okružen stražarskim psima, tetovažama i pudingom od crnog
hleba, čisteći smrznuta govna, Moše Juda se setio. “Dan traje od veka duže, i ne
svršava se zagrljaj.” Samo toliko. Sećanje je uteha.
Kako raspadanje može da bude prijatno, kako može da prija miris
sopstvenog raspadnutog tela. Sifilis je blagoslov, konačno se sećate da imate
telo, da ste ga imali, da ste ga prodali. Kako može da prija saznanje da je telo
ljuštura, da život nije samo telo, da nije sve u moru, sifilisu i osveti. Kako može
da prija saznanje da đavo dolazi po svoje, kako se može naslađivati izvesnošću
pakla, i biće škrgut zubima, kako je to računati na milost, jer jedino se na milost
još može računati, na svetu nema ničeg osim tela i milosti, na svetu nema ničeg,
u mene je uveden dah, ja više nisam ja, kako je dobro raspadati se, boriti se,
razapinjati svoju sopstvenu dušu. Kako je dobro što nije sve u moru, u sifilisu, u
osveti. Kako je to samo dobro.
Taj Ludvig je samo kratko radio kod njih. Bio je sitan i bledunjav,
izgledao je mlađi nego što je inače bio. Sa Perom, kao i sa ostalim starijim
činovnicima, razmenjivao je samo konvencionalne fraze. Niko nije primetio kad
je otpušten. Per ga je nešto kasnije sreo na mostu, siromašno odevenog i još
24

mršavijeg. Uljudno se pozdravio, ali gledao je negde iza Pera, ko zna kuda, tamo
gde su mora. Razmenili su nekoliko fraza. Per je krenuo dalje. Ludvig se
zagledao u vodu, kao u izvor, kao u sebe samog. Per je zastao, vratio se. Izvadio
je papirnu novčanicu, ne seća se koju, svakako ne onu najsitniju, pružio je
Ludvigu. Dečko ga je pogledao gotovo uplašeno. Da, dečko, tako je pomislio
Per. Prvi put je mogao da ga vidi u tom svetlu. “Pojedi kobasicu. Uzmi.”
Potapšao je dečka po ramenu i nastavio. Ludvig je dugo gledao za njim. Godinu
dana kasnije, kad je već zaboravio na sve to, Peru je poštom stigao koverat, pun
presovanog cveća. Na poruci je pisalo: “Lepo je i kad je mrtvo, zar ne? Ludvig.”
Pera su kremirali i pepeo rasuli po
Baltiku. To im se činilo logičnim. Kad su raspremali pokojnikovu sobu, našli su
i nekakvo presovano cveće, pod jastukom. Čudni su starci, toliko nepotrebnog.
Cveće natapa jesenja kiša. Đubrište je daleko van grada.
Drhtala je. Teča Rufus je došao, a kolači još nisu bili gotovi. Bila je
spremna da mu padne pred noge. Mucala je. Teča Rufus se sagnuo, pomilovao je
po glavi i poljubio u čelo. “To sam ja, Rebeka. Sećaš li se? To sam samo ja.”
Ubijam gavrana i otkidam mu pero, šiljim ga i umačem u pileću krv.
Pišem prstima po zidovima, hemijskom po marginama dnevne štampe,
grafitnom olovkom na poleđinama fotografija i kafanskih računa, pišem po
pesku, vodi i vazduhu, pišem po osušenom lišću. Batić mašine odskače, ostavlja
trag na hartiji, to je slovo S, i ono je znači živo, sve može početi iz početka.
Gledam u ekran, nestajem u ekranu, slova se nižu kao galaksije, kao blještave
plesačice na ledu, ekrani su novi svetovi, reč se izliva, preliva, postaje slika. Kad
reč postane telo, znaću da je sve istina.
“Logos postade telo, postade Bogotelo, pri čemu niti Bog prestade biti
Bogom, niti telo prestade biti telo.
Logos postade telo, znači: Logos postade duša, Bogoduša, ali pri tome
Bog ostaje Bogom i duša dušom.

25

Logos postade telo, znači i ovo: Logos postade osećanje, Bogoosećanje.
Pri tome Bog ne prestaje biti Bogom iako je postao ljudsko osećanje, ali i
osećanje ostaje ljudskim osećanjem.
Logos postade telo, znači još i ovo: Logos postade tvar, Bogotvar. U tome
priroda Boga ne gubi svoja božanska svojstva kao što i priroda tvari ne gubi
svoja čovečanska svojstva.
Logos postade telo, na kraju svih krajeva znači: Logos postade čovek,
potpun čovek, Bogočovek. Pri tome Bog ostaje u svojim granicama i čovek u
svojim, iako su najprisnije i nerazdeljivo sjedinjeni.”
Kad sam izašao iz sobe, i dalje je bila tu. Bila je lepša nego ikada ranije.
Nisam razumeo šta čini tu novu lepotu. Ustala je, osmehnula se i prišla mi.
Zagrlio sam je. Nije mirisala na meso. “Izvini”, rekao sam. “Kako si me se
setio?” “Pisao sam, samo si naišla, prosto sam došao do tebe.” “Znala sam ja
to.” “Kao da si sve znala.” “To je bilo u meni.” Kako to opisati? Bili smo jedno.
Nemoguće je opisati. “Dovoljno je da si tu.”
“Ja sam uvek tu, nisi primetio?”
Tela su rasla kao cvetovi. Tela su znala bolje od nas. Dvoje kao jedno, i
neko treći.
“Znaš šta? Otkrio sam.”
“Stvarno?”
“Ti si moja reč.”
Nasmejala se.
“A ti si moja radost.”
“Odvratno si patetična.”
“Znaš da nisam.”
“Znam.”
Telo je zasijalo u mraku, telo je zarastalo.
Pravedni će procvetati kao palma, kao kedar na Livanu će se umnožiti.

26