You are on page 1of 2

„Ja čekam noć i oluju kada će mi oči da otvore

Znaju sve o meni, a ništa mi ne govore.“
Oduvek sam bila iznad normalnih stvari koje se dešavaju drugima
Ljubavi, patnje, sećanja i nedostajanja
Sebi sam dozvolila svašta ali nikada tuđe ćutanje
Nikad evociranje prošlih dana u korist ovakve vrste tuge
Hranila sam svoje dno nekim drugačijim prisećanjima
Nikada lepotom koja sada pada kao ogledalo
A u tom ogledalu, padam i razbijam se i ja
Razbijam se već danima koji su predugi a prebrzo prolaze
Pred očima su mi dani koji lagano u zaborav odlaze
A ja nisam mogla da ih zadržim, jer mi nije data šansa
Čitam svoje pesme i ne prepoznajem ih jer ne prepoznajem autora
Svaka je apsurd i ničemu ne vodi
Samo rastuži, samo baci u ponor i iz njega ništa me više ne vadi
Nikada neću napisati makar jedan srećan stih
Jer moji su stihovi bol i ja ne smem bez njih
Oni su strah i svest da ja ne vučem svoje konce
I da nisam tako jaka kao što me vide oči prijatelja
Mogli su biti srećni da sam u pravom trenu imala reč
I moglo je sve biti drugačije da sam znala šta da kažem
A trebalo je da sebi kažem da ništa nije vrednije od mojih pesama
I da ništa neće poremetiti razgovor mene i inspiracije
I to kažem upravo sad, ali sebi ne verujem
Kako da verujem sebi koju sam izdala?
Nismo mi ništa više mračni od vas, mi samo mrak iznosimo na papir
Mi smo potpuno svesni toga što pišemo
Jer smo svesni sebe samih
Vi ne volite naše reči jer bežite od života
I bežite od nas jer mi smo vama čudaci
A ne shvatate da pišemo o vama i za vas
Od vaših reči ili ćutanja skrojimo pesmu
Pod uticajem vas, mi živimo i rastemo
To ne znate, a velika je šteta
Da bežite od stvarnog sveta
Jer, kada biste otvorili oči i srca
Shvatili biste da pesma nije prosto od reči
Nije od nas koji pišemo
Ona je od vas, za vas i ona je vi.