You are on page 1of 533

FILOZOFIJA, METOD I RAZVOJ

NAUČNOG SAZNAnjA
-Izabrani radovi, IIStaniša Novaković

Institut za filozofiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu
Beograd
2001

Filozofija, metod i razvoj naučnog saznanja
Izabrani radovi, knjiga 2
Staniša Novaković
Izdavač
Institut za filozofiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu,
Čika-ljubina 18-20
Recenzenti
dr Jovan Aranđelović
dr Jelena Berberović
Grafička obrada, prelom i slog
Predrag Maksimović CR
Štampa
Zuhra, Beograd, Vitanovačka 15
Tiraž
300 primeraka
Štampanje završeno u aprilu 2001. godine
Knjiga se može nabaviti ili naručiti kod izdavača, tel. 638-104.

2

PRVI DEO

NEKA OSNOVNA PITANJA
METODOLOGIJE

3

[MUSTIKLA

4

5

ZNANJE I NAUKA
Pojam metodologije
Odmah valja upozoriti da etimološko značenje reči nauka o metodama
(metodama pomoću kojih se stiče, proverava, razvija i izlaže ljudsko znanje, a
pre svega naučno znanje) ne obuhvata čitavu problematiku kojom se bavi
savremena metodologija. Naime, metodologija nauka se isto tako zaokuplja
kritičkim ispitivanjem onih pojmova koji čine strukturu ili osnovne komponente
naučnog istraživanja (problemi, činjenice, objašnjenje, predviđanje, uzročnost,
zakonitost, hipoteza, teorija, model, sistem), a osim toga proučava adekvatnost
i ulogu onoga što spada u tehničke postupke kojima se nauke služe
(posmatranje, eksperiment, merenje, intervju i anketa itd).
Prema tome, neka glavna pitanja iz ove problematike, za razliku od
logičke problematike, biće predmet izlaganja osnovnih elemenata
metodologije.

Teorijsko i praktično znanje
Da bismo bolje shvatili prirodu naučnog znanja, koje je glavni predmet, ali
čije unapređenje predstavlja istovremeno i zadatak i cilj metodologije, važno
je načiniti razliku između teorijskog i praktičnog znanja.
Znanje, za razliku od mnjenja i verovanja, podrazumeva istinitost i
kritičko-racionalnu prihvaćenost iskaza koje tvrdimo. Pri tom je važno
napomenuti da je istorijski razvoj ljudskog znanja uopšte, a posebno naučnog
znanja ‡ naročito od početka našeg veka ‡ mnoge teoretičare primorao da
odustanu od znatno strožih zamisli znanja, koje su uključivale naporedo
istinitost, izvesnost, nužnost, savršenu sigurnost toga znanja. Time je
istovremeno unekoliko ublaženo oštro razlikovanje između mnjenja i
verovanja, s jedne, i znanja, s druge strane, pa savremena gledišta, štaviše, u
ovom pogledu drže da naša mnjenja i verovanja mogu postati naučno znanje
ako i kada se svesno podvrgnu kritičkoj diskusiji i iskustvenom proveravanju ;
ukoliko do toga ne dođe, ona ostaju mnjenja i verovanja.
Uzmimo jedan primer. Možemo verovati, recimo, da plima i oseka nastaju
pod uticajem određenih vetrova na otvorenom moru, ili da teža tela padaju
brže od lakših (što se tokom mnogih vekova i verovalo), ali to neće
predstavljati ništa drugo osim našeg verovanja sve do onoga trenutka kada
rešimo da proverimo istinitost tih tvrđenja, da takva naša verovanja izložimo
kritici i iskustvenom proveravanju. Sámo se po sebi razume da moramo biti u
mogućnosti da izvršimo njihovu kritiku ili proveru, to jest, moramo raspolagati
drugim iskazima koji su u bliskoj vezi sa njima i čiju smo istinitost prethodnim
proveravanjem utvrdili, kako bismo mogli da se upitamo jesu li u skladu sa tim
drugim srodnim iskazima; naime, moramo biti u mogućnosti da izvršimo
eksperimentalno proveravanje istinitosti ili samih naših tvrđenja, ili njihovih
neposrednih posledica.
U kome smislu onda možemo govoriti o teorijskom i o praktičnom znanju?

6

U našim praktičnim postupcima, ili za naše praktično delovanje, često
nam je dovoljno samo praktično znanje, znanje uglavnom opisnog karaktera,
odnosno znanje o tome da nešto jeste onakvo kakvo jeste, dakle, da reaguje
ili se ponaša onako kako se ponaša, da između dveju ili više pojava postoji
onakav odnos kakav postoji.

7

Tako, na primer, za naše odgovarajuće praktično ponašanje dovoljno je da
znamo toliko da živo biće ne može ostati u životu ako je lišeno vazduha
(odnosno kiseonika).
Ali, ako nas interesuje i to zašto nešto jeste onakvo kakvo jeste, ako nas
interesuje zašto su neki odnosi onakvi kakvi jesu, onda ćemo doći do
teorijskog znanja, znanja uglavnom objašnjavalačkog karaktera, koje nam
nije uvek i neposredno neophodno za naše konkretno uspešno i prilagođeno
delovanje u svetu koji nas okružuje, ali bez kojeg se ne može ni zamisliti
proširivanje našeg praktičnog znanja.
U vezi sa razlikovanjem teorijskog i praktičnog znanja, treba, znači, uočiti
i naglasiti dve stvari koje se, mada dosta očigledne, često zanemaruju: (1) da
praktično znanje o nekoj pojavi nikada ne predstavlja potpuno znanje o toj
po-javi i (2) da jedino teorijsko znanje o određenoj pojavi može da proširi i
naša praktična znanja o toj pojavi, da nam ukaže na njene nove aspekte ili
odnose, koje ranije nismo uočavali, pa tako nismo ni mogli koristiti u
praktičnom delovanju.
Kao primer jednog takvog stava praktičnog znanja mogli bismo uzeti i
iskaz "Hleb goji više nego meso". Teorijsko znanje, međutim, pružalo bi nam
potpuno objašnjenje o tome zašto je to tako, s obzirom na sastavne delove
hleba odnosno mesa i način njihovog korišćenja u našem organizmu. To
teorijsko znanje bi istovremeno značajno uticalo na proširivanje našeg
praktičnog znanja, pošto bi nam omogućilo ispravnu klasifikaciju svih
namirnica s obzirom na njihovu ulogu u povećavanju stepena gojaznosti, ili
uvođenje odgovarajućeg režima fizičkih vežbi koje, trošenjem kalorija u
organizmu, sprečavaju gojenje.

Pojam nauke
Ako se, na osnovu onoga što je do sad rečeno, zapitamo šta je to nauka,
nećemo pogrešiti ukoliko ustvrdimo da bi pojam nauke trebalo da obuhvati i
teorijsko i praktično znanje. Nauka bi, dakle, trebalo da nam omogući kako
teorijsko tako i praktično ovladavanje određenim pojavama i njihovim
odnosima, ukoliko su te pojave i ti odnosi predmet našeg proučavanja.
No, ovo je razjašnjenje sasvim nedovoljno. Ono ne obuhvata ni takve
elemente koje bi, s obzirom na izvanredno veliki značaj nauke u našoj
savremenoj civilizaciji, možda i laik smatrao za bitna obeležja nauke
(sistematsko opisivanje i objašnjavanje pojava, korišćenje posebnih metoda
istraživanja u dolaženju do određenih naučnih rezultata itd); s druge strane,
izostali su, razume se, i oni elementi na koje su ukazivali mnogi istaknuti
naučnici i filozofi koji su pokušavali da odgovore na pitanje: "[ta je nauka?" Po
pravilu polazeći od toga da se nauka ne može zamisliti bez pretenzija na
objektivnu (intersubjektivnu) istinitost svoga znanja, neki su naglašavali
teorijsku dokazanost naučnog znanja, drugi njegovu empirijsku proverljivost,
treći apstraktan karakter toga znanja.

8

Ova razmatranja nas neposredno vode pitanju definisanja pojma nauke,
pa valja odmah napomenuti da se ovde nećemo upuštati u raspravljanje
teškoća raznih predloga za definisanje toga pojma. Pored toga, takođe treba
istaći da se sámo shvatanje nauke razvijalo i menjalo, tako da su i definicije
pojma nauke evoluirale i doživljavale nekad sitnije, nekad krupnije izmene, što
opet neće biti predmet našeg interesovanja.
Možemo samo ukazati na to da je nerealistično očekivati da je bilo koji od
prethodno pomenutih zahteva mogućno ispuniti u potpunosti i u svakoj nauci
(na primer, zahtev empirijske proverljivosti u matematici; teorijske
dokazanosti u geografiji ili etnologiji; apstraktnog karaktera u botanici ili
geologiji itd), tako da je u definiciji neopravdano prenaglašavati bilo koji od
ovih aspekata.

9

Osim toga, zahtevi koji se postavljaju mogu biti ne samo previše uski
nego i odveć široki, tako da, recimo, u pojam nauke uključe i one oblasti
teorijske aktivnosti koje ne spadaju u nauku (karakteristiku da su u pitanju opšti
stavovi zasnovani na neposrednom iskustvu o stvarnosti ispunjavaju ne samo
naučni već i svi ideološki stavovi).
Takođe treba istaći da savremena zamisao nauke sigurno ne uključuje
onaj pojam znanja koji počiva na dostizanju ideala apsolutno sigurnog i
tačnog znanja, koje barata konačnim istinama (ni onda kada je u pitanju
logika i matematika), niti naučno znanje svodi samo na ono što svoje korene
nalazi u ljudskom iskustvu. Savremeno shvatanje nauke je znatno elastičnije,
a u pojam naučnog znanja uneta je neophodna mera relativizma,
neizvesnosti i približavanja istini. Prema tome, objektivna istinitost se može
postaviti kao krajnji cilj nauke, ali samo uz potpunu svest da je tu reč o idealu
koji nikad ne možemo dostići u potpunosti. Sem toga, kao što primećuje jedan
savremeni autor (Poper), istina kao takva nije jedini cilj nauke ‡ istina postaje
interesantna za nauku samo onda kada je odgovor na težak, plodan problem.
Naravno, bez pojma objektivne istine, kao cilja kojem se teži, ne bi uopšte
bilo mogućno govoriti o teorijskom znanju; nauka bi se svela na instrument
moći usmerene ka ostvarivanju određenih praktičnih ciljeva, pa bi tako i njen
napredak bio doveden u pitanje.
Prema tome, jedno za naše vreme srazmerno adekvatno određenje pojma
nauke moglo bi da glasi: nauka je sistem objašnjenja pojava u jednoj oblasti
istraživanja čije su osnovne karakteristike: 1) proverljivost, 2) revizibilnost, 3)
sveobuhvatnost i 4) istinitost.
Reč je, dakle, o jednom društveno komunikabilnom (saopštivom) i logički
koherentnom sistemu objašnjenja pojava u nekoj oblasti istraživanja, koji teži
da istovremeno ispuni nekoliko osnovnih zahteva:
1) da se sistem u celini, kao i svaki njegov pojedinačni stav, svesno izlaže
stalnom iskustvenom i (ili) teorijskom proveravanju;
2) da kritička diskusija sistema u celini, ili nekog njegovog pojedinačnog
iskaza, može u svakom trenutku da dovede do menjanja ili napuštanja toga
sistema, ili nekog njegovog pojedinačnog iskaza;
3) da bi formirani sistem objašnjenja trebalo da obuhvati sve relevantne
pojave u datoj oblasti istraživanja sa svim njihovim odnosima;
4) da sistem u celini i njegovi pojedinačni iskazi téže da se sve više približe
objektivnoj istini (u smislu intersubjektivne proverljivosti), mada po pravilu
mogu samo delimično ili približno da odgovaraju onome što jeste.

Racionalnô i empirijskô kao konstituenti ljudskog znanja
Iz samoga određenja pojma ljudskog znanja uopšte, a naučnog znanja
posebno, dosta je očigledno da se ovde ne zastupa ni strogo racionalističko,
niti strogo empirističko stanovište, to jest da se ne smatra kako to znanje
potiče isključivo ili se svodi bilo na racionalno (na ono što se tiče ratio-a,
razuma ili uma), bilo na empirijsko (na ono što je iskustvenog karaktera).
Drugim rečima, prihvata se gledište da ljudsko znanje uopšte, a samim tim i
naučno znanje, potiče iz oba izvora, da ima svoje korene kako u iskustvu tako
i u razumu ili umu.

10

na primer. kako u vidu teorije značenja. ne poseduje nikakvo saznajno značenje. pri čemu se imaju u vidu takvi proizvodi ljudskog uma koji po pravilu nemaju neposrednog izvora u iskustvu i na čije prihvatanje ili neprihvatanje iskustvo takođe ne može odlučujuće da utiče. posebno prirodnonaučnom ‡ odbrana strogo empirističke pozicije nije iščezla ni u naše doba (a ni strogo racionalističke. tako i u vidu teorije o oblicima valjanog mišljenja. Prema tome. izgubio iz vida izvanredno značajnu ulogu racionalnog elementa u naučnom saznanju u celini. savremeni empirizam je. Reč je. Takođe se može reći da ljudska praksa u celini. odnosno. Rajhenbaha i mnogih drugih njihovih istomišljenika i sledbenika). već njegovo organizovanje i strukturisanje uz pomoć principa i oblika koji sami po sebi nisu empirijski dâti. onda ‡ kada je reč o naučnom znanju. predstavnici logičkog empirizma. tako da ni racionalizam ni empirizam ne mogu sami za sebe na odgovarajući način da pristupe celini ljudskog znanja. smatrali da kao naučno znanje valja priznati samo ono što može da bude potvrđeno u našem iskustvu ‡ sve ostalo je ili tautologija ili besmislica. o preformulaciji i daljoj razradi jednog uviđanja koje potiče od Kanta ‡ da nauku. ulogu razuma i uma. odnosno naučno znanje. preko pretpostavke o postojanju određenih pravilnosti. determinizam. Karnapa. kao i mnogih opštih filozofskih principa. empirijska nauka i. uključuje u sebe kako empirijski tako i racionalni element. o prisustvu logike.No. ne mogu da nam objasne njegovu strukturu i razvoj. koje nauke treba da otkriju i formulišu svojim zakonima. kao što su. ili putem pokušavanja i grešenja itd. Primera za ovu drugu vrstu stavova ima dosta. pre svega. besmisleno. ali i samih metodoloških pravila i konvencija o tome kako ćemo doći do naših znanja ‡ putem indukcije. ako su još sa klasičnom nemačkom filozofijom u određenom smislu prevaziđena ova jednostrana gledišta o ljudskom saznanju uopšte (to jest čisti racionalizam ili čisti empirizam). materijalizam. recimo. dakle. kada je u pitanju matematičko znanje). pored ostalog. logika i matematika ‡ sve ostalo je bez saznajnog značenja. koji je pre nekoliko decenija predstavljao izvanredno uticajnu školu mišljenja u savremenoj anglo-američkoj filozofiji (reč je o gledištima [lika. ne može sačinjavati nikakav agregat iskustva ukoliko nema konstitutivnog i sistematizujućeg dejstva razuma. Znači. do onih najopštijih teorija o svetu. Počevši od najopštijih shvatanja o tome šta je čovek. može se reći da naučno znanje ne predstavlja nikakvo prosto odražavanje sveta koji nas okružuje. a posebno naučnog saznanja. šta je svet oko njega i kakav je njegov odnos prema tome svetu. Na ovaj način. Shodno tome. koja predstavlja osnovu sveg ljudskog saznanja. fizikalizam i slične. ako i poseduje neko drugo značenje (emotivno. i njihovih principa kao sastavnih delova i samog empirijskog naučnog znanja. postoje. Reč je. Klasifikacija nauka 11 . poetsko). međutim. racionalnô i empirijskô predstavljaju ravnopravne konstituente (sastavne delove) ljudskog saznanja uopšte. s druge strane. s jedne strane. Tako su.

Bekonova. postaju mnogo razumljivije stare klasifikacije nauke. ideologije. Ako se to ima u vidu. razume se. to jest od XVI do XX veka. Hegelova i Kontova. Ali. Treba. Kantova. tako da mogu da ga odvoje od ostalog saznanja (znatnog dela filozofskog saznanja. Najpoznatije klasifikacije nauka su Aristotelova. religije). s tim da te karakteristike pokriju celokupno naučno znanje (sve pojedinačno postojeće nauke).U odeljku koji je posvećen pojmu nauke izvršen je pokušaj da se ukaže na osnovne karakteristike naučnog znanja. umetnosti. tako isto je mogućno zapaziti više pokušaja (nastalih najčešće iz ideološko-filozofskih i praktičnih razloga) da se izvrši klasifikacija nauka. 12 . ali isto tako da se odnose samo na naučno znanje. imati na umu da se najveći broj nauka začeo u krilu filozofije i da su se te nauke osamostaljivale tek u moderno doba. kao što je u istoriji teorijskog mišljenja zabeležen veći broj različitih pokušaja da se odredi pojam nauke.

uz koju ide i matematika (učenje o prirodi). društvo i mišljenje. vršio trijadnu podelu znanja. koje je mogućno samo a posteriori. U teorijsku aktivnost spadaju tri teorijske "filozofije": matematika. posebne nauke bez filozofije ne mogu u sebi imati života. odnosno "filozofiju prirode" i "filozofiju morala". naime. daje dijadnu podelu na "teorijsku" i "praktičku" filozofiju. međutim. metafiziku i fiziku. organsku ‡ čovek). te politiku (učenje o čoveku).Mada mnogi autori govore o Aristotelovoj "klasifikaciji nauka". između fizike i hemije. odnosno u stvaranju nečega korisnog ili lepog). Razrađujući dalje klasifikaciju prirodnih nauka. uobrazilja i razum). Kedrov ima u vidu i oblasti prelaza između nauka u kojima se po pravilu javljaju nove nauke (na primer. društvene nauke i filozofiju. Mlađe nauke se oslanjaju i nadovezuju na one starije. Klasifikacijom nauka se naročito detaljno bavio i sovjetski filozof B. do onih koje se bave najzamršenijim pojavama i čiji zakoni nisu tako opšti i očigledni. Kont želi da uspostavi hijerarhiju apstraktnih nauka. zasnovanu na trima osnovnim ljudskim delatnostima: teorijskoj. fizika. čime se prevazilazi fragmentarnost posebnih nauka. praktičnoj i poetičkoj. isticao je Hegel. Samo teorijska aktivnost. kozmetiku. fizika i teologika (ili prva filozofija). prirodu (neorgansku. i onih konkretnih ili pojedinačnih nauka. ima kao svrhu postizanje istine ili znanja radi znanja (mada je Aristotel govorio i o praktičkim i poetičkim naukama. koje su se tek uputile prema idealu savršene nauke. koje samo primenjuju te zakone na stvarni istorijat pojava. prirodne. slikarstvo i muziku. Kedrov (*Bonifaciy Mihailovič Kedrov. međutim. Kant. kao i antropologiju. prava nauka i dalje se deli na prirodnu teologiju (učenje o Bogu). pošto se odnose na određene fragmente celine stvarnosti. Aristotel je. u osnovnoj klasifikaciji Kedrov razlikuje tri glavne grupe predmeta i tri osnovna kompleksa nauka: s jedne strane. Bekon govori o trima naukama: istoriji. atletiku. a. s obzirom da pružaju samo delimično saznanje. to jest medicinu. duha ni istine. On se pri tom oslanjao na neke Engelsove naznake u ovom pogledu. biologija i sociologija. počevši od onih čiji su zakoni najopštiji. 13 . najjednostavniji i najočigledniji. M. s druge. Filozofija je. u stvari. to jest na osnovu iskustva. on je svoju klasifikaciju nauka vezao za razvoj određenih predmeta saznanja. koje su usmerene na otkrivanje zakona što vladaju nekom određenom grupom pojava. Polazeći od razlikovanja apstraktnih ili generalnih nauka. hemija. Predmet i uzajamna veza prirodnih nauka. 1969). astronomija. Teorijska filozofija obuhvata čisto (ili apriorno) i empirijsko znanje. ona to svakako nije ako se termin "nauka" uzme u svom savremenom značenju. Spajajući princip deobe nauka po predmetima koje proučavaju sa principom subordinacije (razvoja). Hegel je krenuo novom linijom: svojom težnjom (kroz enciklopedijski filozofski sistem) za saznavanjem celokupne stvarnosti u njenom razvoju. međutim. Na osnovu triju osnovnih sposobnosti ljudske duše (pamćenje. Nolit. kojim se utvrđuju one veze između nauka koje odražavaju "inherentni raspored" samih oblika kretanja materije. poeziji i filozofiji. Red nauka bi bio sledeći: matematika. ili između hemije i biologije). koje pružaju takvo znanje kojim se rukovodimo u ponašanju. Beograd. Sistematizovanjem ovih znanja nastaju različite nauke i one samim tim (izuzev matematike i logike) predstavljaju kombinovanje apriornih i aposteriornih znanja.

14 .

mogu da budu administrativnokonvencionalne prirode (pogodna organizacija obrazovanja u vezi sa potrebom profesionalnog delovanja u određenom smeru) i ‡ što je možda najbitnije ‡ teorije koje gradimo da bismo rešili svoje probleme pokazuju određenu sklonost da izrastaju u sistematske celine. Društveno koordinirani napor da se reši određeni skup problema dovodi onda i do stvaranja određenih nauka. pre svega. Međutim. Osim toga. jedan broj naučnih problema je vezan. ciljeva i ideala ‡ otvara niz najrazličitijih problema koji postaju predmet njegovih naučnih istraživanja. odnosno pred celim društvom) ‡ u pokušajima ostvarivanja njegovih želja. Reč je. Dalje teškoće svakog pokušaja klasifikacije nauka jesu sledeće: 1) bez obzira na to kako je izvršena neka konkretna celovita klasifikacija. o tome da se pred čovekom pojedincem (ili pred grupom ljudi. Sva ova pitanja. Tako se sve nauke mogu deliti na: a) fundamentalne i primenjene. iz unutrašnje naučne potrebe za preispitivanjem određenih pretpostavki pojedinih nauka. nauke je mogućno dijadno podeliti na nekoliko različitih načina . Reč je. ali može i da bude suprotno bilo kojem principu podele nauka. 2) granice između pojedinih nauka nikada nisu dovoljno odsečne i jasne . i g) faktičke i normativne. što može i da se slaže. subjektivne sposobnosti ljudske duše (Bekon). a to je takođe nezavisno od bilo kakvog principa klasifikacije. što onda utiče i na odnos prema osnovnom principu konkretne celovite klasifikacije koji je usvojen. odnosno može nastati iz samoga procesa razvoja nauke. Najzad.Problemi klasifikacije nauke Iz ovog kratkog pregleda nekih najznačajnijih pokušaja klasifikacije nauka već se mogu uočiti osnovni problemi koji se javljaju kod takvih nastojanja. odnosno celo društvo) doživi takva iskustva koja zbunjuju. sasvim se drugačije postavljaju ako se pitanju klasifikacije nauka priđe sa stanovišta motiva nastajanja bilo kakvog naučnog istraživanja. Posle svega što je rečeno. v) teorijske i istorijske. svim ovim kriterijumima pojedinačno. Engels. zatim. razume se. Ti momenti mogu najpre biti istorijski (to jest vezani za konkretnu situaciju određenog perioda). Kedrov). takođe treba imati na umu to da svaka klasifikacija može da se pokaže kao korisna u određenim situacijama i za određene potrebe. različiti predmeti (oblasti) saznanja (Hegel. Niz naučnih problema će nastati i onda kada čovek pojedinac (ili grupa ljudi. 15 . Mogućno je ukazati i ukazivano je na nekoliko osnovnih momenata. b) opisne i objašnjavalačke. koja ne možemo da objasnimo. a u novije doba sve je više takvih naučnih disciplina koje predstavljaju prelazne oblike između onih osnovnih. o teškoći nalaženja jedinstvenog i najpogodnijeg principa deobe. potrebe za menjanjem i usavršavanjem metodâ ili reformisanjem pojmovnog aparata pojedinih nauka. Kao principi deobe javljali su se: različite ljudske delatnosti (Aristotel). pre svega. različita opštost zakona koji se javljaju u naukama (Kont). zbog toga što su u suprotnosti sa onim što smo očekivali na osnovu svojih verovanja ili ranije stečenog i na određeni način sistematizovanog znanja. različite vrste znanja (Kant). mogu se staviti ozbiljni prigovori. neminovno se postavlja pitanje o tome koje bi objašnjenje nastanka i konstituisanja određenih naučnih disciplina bilo najispravnije. kao principima klasifikacije.

rešavanje problema energetske krize). postavlja se pitanje ima li i nekih drugih vrsta znanja pored naučnog i koje bi bile te druge vrste znanja. razume se. sve češće događa ‡ da problemi koji se postavljaju pred naučno saznanje probijaju granice bilo kojeg predmeta ili discipline (na primer. očigledno je da je čovečanstvo. ali se zato može reći da ne poseduje jednu od ključnih karakteristika nauke: kritičnost prema sopstvenim stavovima. dakle. to jest. da se tela na hladnoći skupljaju. ali nije zainteresovano da traga za objašnjenjem zbog čega je to tako. raspolagalo zdravorazumskim znanjem i pre nego što je postojala nauka. a neki mislioci bi bili skloni da govore i o takvim vrstama znanja koje pružaju umetnost i religija. a samo sporadično se dogodi da nam pruži neka objašnjenja o tome zašto su izvesne činjenice onakve kakve jesu. svakodnevnom znanju. čini se. Zdravorazumsko znanje Zadržaćemo se najpre na onome što se naziva zdravorazumskim znanjem. istorijski posmatrano. u suštini je pogrešno. o čemu je već bilo reči (pretenzija na istinitost). Stoga su mnogi bili skloni da smatraju kako nauka i naučno znanje ni ne predstavljaju ništa drugo do "organizovano" ili "klasifikovano" zdravorazumsko znanje. Reč je o našem običnom. ne isključuju ono što se. Zdravorazumsko znanje nam kaže. Ovo znanje. i to iz dva osnovna razloga: (a) ne može se za svaku klasifikaciju reći da je naučno interesantna: azbučnom klasifikacijom "organizovan" popis svih diplomiranih filozofa sa Beogradskog univerziteta verovatno niko ne bi nazvao naučnim radom. pre nego što se ovladalo naukom i naučnim metodama ili bez poznavanja nauke i naučnih metoda rada. Takvo gledište. mada nije lišeno svake osnove. Naučno i druge vrste znanja Ako se uzme u obzir jedna od bitnih karakteristika naučnog znanja. recimo. kao što su sledeće: (1) Zdravorazumsko znanje je uglavnom praktično. Zato bi bilo korisno uočiti neke osnovne razlike između zdravorazumskog i naučnog znanja. Međutim.Ova razmatranja. Neosporno je da je mogućno govoriti i o zdravorazumskom i filozofskom znanju. a ne teorijsko znanje. nije naučno znanje i nema pretenzija da se smatra takvim. (b) za zdravorazumsko znanje se ne može reći da je sasvim neorganizovano. do kojeg se došlo u toku svakodnevnog iskustva. a na toploti šire. tiče se pretežno raznih obaveštenja o onome što jeste. 16 .

za razvoj i sticanje novih znanja. Tako za zdravorazumski nivo znanja ne bi predstavljalo nikakav poseban problem ako bi nam iskustvo pokazalo da se neko konkretno telo na hladnoći širi ili da se na toploti skuplja. što znači da je bitno umanjena i mogućnost kako teorijske tako i eksperimentalne kritike ovoga znanja. izazov za nova istraživanja. što je u nauci nezamislivo i što je zapravo osnovna pokretačka snaga razvoja nauke. 17 . međutim. manje informativno od naučnog.(2) Organizovanost zdravorazumskog znanja nije takve prirode da ne može podneti jedno pored drugog i neka različita. budući da je izraženo terminima svakodnevnog govora. (3) Zdravorazumsko znanje. to bi predstavljalo katastrofu. pa čak i suprotna gledanja. ne samo da raspolaže određenijim i preciznijim znanjem već svoja tvrđenja svesno izlaže neprekidnoj kritici i stalnom proveravanju. bez upotrebe tehničkih i precizno definisanih termina. trajnije je od naučnog znanja. Nauka. dovođenje u pitanje njenih zakona. za nauku. međutim. takođe je bitno neodređenije. pa je ono znatno manje podložno promenama.

a da se i filozofsko znanje po pravilu karakteriše visokom kritičnošću. Filozofsko znanje Filozofsko znanje. već čisto teorijska. ne-večitosti) svojih tvrđenja. kako proističe iz prethodnih karakteristika. nije nimalo čudno što se filozofsko znanje u prošlosti izjednačavalo. kada je u pitanju nastajanje znanja. ne moramo poricati kao jedan od sastavnih delova umetnosti. S obzirom da su nauke nastale u okviru filozofije. mada se ponekad kaže da nam umetnost donosi umetničku istinu o svetu koji nas okružuje i o nama samima. može se samo ponekad posredno proveravati kroz iskustvo. No.(4) Zdravorazumsko saznanje. pa tako ni svest o neophodnosti ispravljanja i menjanja svojih znanja. s obzirom da se kako nastanak tako i funkcija umetnosti više vezuju za druge elemente i karakteristike umetnosti negoli za element znanja. Teško je povući neke sasvim jasno određene i oštre granice između raznih vrsta znanja. odnosno što se uzimalo i još uzima kao u potpunosti ili delimično istovetno sa naučnim znanjem. kao i o nama samima. 18 . razume se. mada najčešće ni to nije mogućno. niti zdravorazumsku zamisao znanja. međutim. to jest između zdravorazumskog. a kada je reč o karakteru toga znanja. a i danas često izjednačava. i ove druge vrste znanja. ili u određenom stepenu (i vidu) uključuje u sebe. takođe ispoljava pretenziju da nam pruži određene istine o svetu koji nas okružuje. i mada svako od ovih znanja pretpostavlja. podrazumeva stanovište izvesnosti znanja. Druge vrste znanja [to se tiče umetničkog i religijskog "znanja". zdravorazumsko znanje. ipak sve više preovlađuje gledište da ima mogućnosti i opravdanja da se napravi razlika između ovih vrsta znanja. odnosno o stepenu vrednosti ili valjanosti svojih iskaza. sve je manje uobičajeno da se u vezi sa umetnošću govori o posebnoj vrsti znanja. Kritika filozofskog znanja ‡ za razliku od naučnog ‡ po pravilu nije iskustvenoeksperimentalna. kada je reč o poimanju stvarnosti. naravno. pre svega u tom smislu što veći deo filozofskog znanja ‡ za razliku od naučnog ‡ nema neposredne veze sa iskustvom. naučnog i filozofskog znanja. pa onda i o njihovim razlikama. (5) Najzad. prihvatajući realističko shvatanje sveta. o pojmu naučnog i filozofskog istraživanja. ne poseduje ni svest o relativnosti (ne-apsolutnosti. Nauka. pretpostavlja jednu realističku poziciju. biće još reči i u sledećem poglavlju ovog rada. koji. ili nema dovoljno smisla. podrazumeva gledište po kome je čovekov mozak tabula rasa na kojoj naša čula upisuju svoje poruke. ne prihvata zdravorazumsku teorijskosaznajnu poziciju. pa onda i između naučnog i filozofskog znanja.

metodski toliko samosvojno i u svakom pogledu toliko nezavisno od sveg ostalog saznanja da ga razvoj naučnog saznanja uopšte ni ne interesuje. Stvar je u tome što su i pojam filozofije. problematski toliko različito. filozofija je obuhvatala sva ljudska sistematizovana znanja. smatra da ima smisla jedino kritikovati nauku. U širem značenju. Uloga specifično religioznih uverenja ‡ koja. posebno su karakteristična dva ekstremna stanovišta: a) da filozofija jeste nauka i b) da filozofija nije nauka. kao i pojam nauke. da je lišeno posebno izražene težnje da poseduje saznajno značenje. dok je u drugome slučaju (kod logičkih empirista) reč o gledištu koje. kod Aristotela. 19 . sasvim poseban. a u užem (kao "prva filozofija") ona znanja koja se tiču opštih načela i prvih uzroka. na primer. Prema tome. ima kod logičkih empirista. pa ipak. pa onda i pojam istraživanja u ovim oblastima. treba odmah upozoriti na to da će u takvoj situaciji ovde biti tek u najgrubljim crtama naznačeni osnovni predlozi rešenja i izneto stanovište koje predstavlja pregled one situacije koja u naše doba preovlađuje na području ovih istraživanja. i to pre svega kada je u pitanju hrišćanstvo ‡ često nema ni pretenzije na istinitost svojih teza. doživljavali krupne promene od antičkih vremena do naših modernih dana. Koliko je u pitanju različit smisao jednog istog tvrđenja. koje su po definiciji suprotne naučnom usmerenju. sva teorijska znanja su potpadala pod filozofiju. mada u suštini racionalno. Pri tom su dolazile do izražaja različite tendencije. čija se misao javlja u vreme punoga procvata brojnih nauka našeg modernog doba. pa su se unutar filozofije razvijala i neka od onih istraživanja koja se danas nazivaju naukama. naime. do nekih modernih shvatanja po kojima je filozofsko saznanje. ako treba nešto o tome da kaže. a u naše doba ‡ koje se u tom pogledu bitno razlikuje od ranijih vremena. bez ulaženja u mnoge sporne aspekte. tvrdili da filozofsko znanje ima izgleda da opstane samo ukoliko se prilagodi onim metodama istraživanja koje važe u savremenim empirijskim naukama ili u logici i matematici. inače. NAU^NA ISTRA@IVAnjA Pojam naučnog i filozofskog istraživanja Kada je neophodno da se ovako složena pitanja obrade što kraće i što jasnije. savremeni pravci u mnogim zvaničnim religioznim pokretima sve više pokušavaju da povežu i dovedu u sklad sa savremenim tekovinama naučnog znanja ‡ ipak ostaje usmerena pre svega na emotivnu i društveno-moralnu stranu ljudske ličnosti. s obzirom da se ne odlikuje ni proverljivošću ni kritičnošću. vezivanjem filozofije za model savremenih egzaktnih nauka. recimo. Prvo stanovište je kod različitih mislilaca imalo veoma raznolik smisao. Drugo stanovište ‡ "filozofija nije nauka" ‡ takođe može da ima različite smislove. zatvara perspektive specifično filozofskim istraživanjima. najbolje se vidi po tome što je u prvom slučaju (kod Aristotela) reč o punoj afirmaciji i otvaranju perspektive za razvoj filozofije. od zastupanja raznih iracionalističkih pozicija u filozofiji. Logički empiristi su.Religijsko "znanje" se sve ređe smatra kao neka posebna vrsta znanja. kod koga je pojam filozofije imao jedno svoje šire i jedno uže značenje. U ovome kontekstu teza "filozofija je nauka" imala je sasvim drugačiji smisao nego što ga. ili.

u novije vreme se osetila potreba da se načini određena razlika između te dve vrste istraživanja. dakle. pa ipak.Ekstremna gledišta. na umu to da se ne može povući odsečna granica koja bi potpuno razdvojila naučno i filozofsko istraživanje. tako i ovde treba odmah upozoriti na to da oštrih granica između naučnog i filozofskog istraživanja nema. pa tako i za razvoj ljudske misli u celini ‡ sigurno da ne predstavljaju racionalnu rekonstrukciju stanja u naučnim i filozofskim istraživanjima. pokušaćemo da ukažemo na neke osnovne elemente po kojima se naučno istraživanje razlikuje od filozofskog. Imajući. kao što se vidi ‡ ma koliko imala neka uporišta. ma koliko ne bila lišena svake osnove i ma koliko mogla u određenim situacijama da budu podsticajna za razvoj izvesnih teorijskih pozicija. 20 . Kao što je to učinjeno i u vezi sa razlikovanjem naučnog od drugih vrsta znanja.

svaki njen predmet. ili traga za smislom čovekove egzistencije. saglédanje sopstvenih misaonih mogućnosti. ili im uopšte ne pristupa. metoda postavljanja pretpostavki i njihovog kritičkog proveravanja. i to pre svega baš kroz primenu nauke). kao i prema samome sebi). već razmatra nešto sasvim drugo. pa i naučnog saznanja. Dalje. kao gotova stvar (ili pojava). ili odnos između stvari (ili pojava). nauka se bavi istraživanjem pojedinih strana konkretnog. dok bi u filozofiji naglasak bio na postavljanju pitanja. pristupa im samo posredno. 21 . već polazeći od procenjivanja (kontra)argumenata. Ponekad se ističe i to da se u naučnim istraživanjima kao cilj postavlja dolaženje do određenog rešenja zadatih problema i iznošenje odgovarajućeg dokaza. pojave i njihove odnose). naravno. po svemu sudeći. sve ono što nauka istražuje. ili temeljna humanistička kritika postojećeg (sveta koji nas okružuje i koji je. U pogledu metode istraživanja. postoje i u pogledu cilja ove dve vrste istraživanja. ispituje način govora o objektima (pojmovne okvire naučnog saznanja). principe i oblike svakog ljudskog saznanja. koji treba neposredno saznati. pa onda i naših sopstvenih misaonih proizvoda (uključujući i vrednosti). dobrim delom i naša sopstvena tvorevina. teorijsko argumentisanje o onome što je predmet filozofskog istraživanja. putem celokupne čovekove prakse (koja obuhvata sve vidove čovekovog odnosa prema spoljnom svetu. pomeranju perspektive i opredeljivanju ne na osnovu dokaza. Drugačije rečeno. to jest. postavlja se pred nju kao već gotov objekt. pa time zapravo za smislom sopstvene egzistencije. onda je mogućno odmah napomenuti da se nauka po pravilu bavi istraživanjem određenih delova sveta. dok filozofija ima pretenzija da nam pruži opšti uvid u celinu sveta koji nas okružuje. putem naučnog saznanja. dok se kod filozofskih istraživanja najčešće ukazuje na teorijsko razjašnjavanje i kritičko raspravljanje različitih spornih gledišta. Filozofsko istraživanje nema pred sobom takve objekte (stvari. Kao jedan od osnovnih ciljeva istraživanja u naukama često se uzima mogućnost uspešne praktične primene naučnih znanja. dok je za filozofiju možda najosobenije dijalektičko postavljanje kontrateze. to jest. pre svega empirijskim putem i uz upotrebu najraznovrsnijih tehnika proveravanja. razume se. Razlike. kada je u pitanju predmet istraživanja. istražuje temeljne izvore. dok filozofiju zanima reprodukovanje (putem mišljenja) celine tog konkretnog. ili. kritičko preispitivanje naših misaonih sposobnosti ‡ jednom rečju. uz ovladavanje prirodom. kao i traganje za smislom čovekove prakse u celini. za nauku u celini najkarakterističnija je.Razlike između naučnog i filozofskog istraživanja Pre svega. još šire gledano.

koje prevazilazi ono što nam je dato iskustvom. predmet kako naučnih tako i filozofskih istraživanja (mada iz različitih aspekata) jesu problemi čovekove prakse u najširem smislu te reči (obuhvatajući sve vidove čovekovog odnosa prema spoljnom svetu. takođe je svojstveno isto onoliko zreloj nauci kao i filozofiji. Originalno teorijsko stvaralaštvo. kritičnost i važnost teorijske argumentacije podjednako odlikuju koliko filozofska istraživanja toliko i zrela i samosvesna naučna traganja. valja ukazati ‡ u prilog tezi o nemogućnosti uspostavljanja odsečne granice između ovih istraživanja ‡ da postoje i takvi elementi koji su zajednički. u svom najopštijem određenju. 22 . uprkos brojnim i značajnim razlikama koje postoje između naučnog i filozofskog istraživanja.No. Tako. kao i prema samome sebi). na primer. Sem toga.

a najmanje naučnom objašnjenju ili naučnoj teoriji. nego svrhovito. ako želite. (b) za nekim nepoznatim odnosima. oni se isto tako mogu naći u formi traganja: (a) za određenim tendencijama razvoja nekih pojava. neko takvo uočeno stanje stvari koje se ne može objasniti pomoću do tada izgrađenog fonda naučnog znanja. ili. najkraće rečeno. (Tako. trebalo je da prođe duže vreme kako bi se sagledalo da unošenje reda. a posebno naučno posmatranje. Međutim. Uz to. nisu kovali novac od zlata. najprimitivnija vrsta hipoteze). onda je odmah postalo jasno da je mnogo ispravnije i primerenije ako se kaže da svako istraživanje. u stvari. ili u obliku zahteva (g) za konstruisanjem odgovarajućeg sistema. (v) za nekim specifičnostima. prikupljanjem činjenica. za razliku od tadašnjih vladara u drugim susednim zemljama. započinje onda kada se dogodi da ta naša očekivanja. ili naše preliminarne hipoteze. budu iznevereni. Naučni problemi [ta je zapravo problem u savremenom naučnom istraživanju? To je. 23 . neka hipoteza. bez čega nema naučnih posmatranja. plana ili cilja u naša posmatranja. naučni problemi mogu biti pretežno empirijskog ili pretežno teorijskog karaktera. Razume se. a naročito naučno. naravno. ne vode ničemu. naučni problemi (iako im je tu izvorište) ne moraju biti formulisani u obliku traganja za uzrokom onih činjenica koje odstupaju od naših očekivanja. Pri tom. zašto srpski srednjovekovni vladari. zašto razvojna naučna istraživanja tako teško prodiru u naše privredne organizacije). neko verovanje. neko očekivanje (što je. Ali. to jest kada se suočimo sa nekim problemom. na osnovu kojih se zatim vrši uopštavanje. kada se jedared došlo do ovakvog uviđanja. nije bilo teško uvideti da posmatranja obavljena nasumice i nekritički. kada nam se posmatranja čine neobičnim i neshvatljivim. zapravo ne znači ništa drugo do to da svako posmatranje koje se ne obavlja nasumice.^ime započinje naučno istraživanje? Mislioci koji su se bavili pitanjima što spadaju u onu filozofsku disciplinu koja se danas naziva metodologijom nauke nisu oduvek smatrali da naučno istraživanje započinje uočavanjem i formulisanjem problema. te tako dolazi do opštih principa (teorijâ). iz kojeg bi trebalo da izvedemo određene zaključke opštijeg karaktera. naravno. Mnogi zastupnici induktivne metode u prošlosti držali su da naučno istraživanje otpočinje posmatranjima. ili u jednom određenom trenutku nismo bili u stanju da objasnimo. mi nismo u stanju da objasnimo. na primer. zašto je stvarno kretanje Neptuna odstupalo od one putanje koja je bila izračunata na osnovu dejstva do tada poznatih planeta. pa tako i skup sasvim disparatnih i haotičnih činjenica. ili d) za razjašnjavanjem i preciziranjem značenja. podrazumeva da je na početku uvek zapravo neka naša preliminarna teorija.

kao i neka metodološka pitanja u vezi sa ulogom hipoteze u naučnom istraživanju. utoliko ćemo brže. s obzirom da će u narednom odeljku biti obrađena problematika proveravanja hipoteza (i teorijâ). šta naučnici čine posle suočavanja sa problemom. imalo se na umu to da je naučna hipoteza uvek samo uslovna i provizorna. ne samo da nećemo moći da uočimo neki problem iz te oblasti. lakše i preciznije zapaziti odstupajuće činjenice i bićemo u stanju da konkretnije i pravilnije formulišemo problem koji treba da bude rešen. Ukoliko bolje poznajemo neku oblast znanja. S druge strane. odnosno precizirati šta se podrazumeva pod pojedinim terminima u njoj. znači. mogli bismo da pružimo sledeći odgovor: hipoteza je probno zamišljeno. Ako bismo želeli da odmah odredimo šta se u nauci podrazumeva pod hipotezom. Ovu definiciju hipoteze treba malo razjasniti. na tome se. Treba. s obzirom da uviđanje problema dobrim delom zavisi i od nekih drugih urođenih sposobnosti. nećemo sada zadržavati. razjasniti pojam hipoteze. Neko ko ne zna ništa o sporovima u savremenom marksizmu ne može shvatiti pravi smisao problema da li postoje i kakve su razlike između "mladog" i "starog" Marksa. izgleda da je najbliže istinskom stanju stvari ako se kaže da naučno istraživanje započinje uočavanjem problema. postavlja se pitanje šta je sledeći korak. Vrste hipoteza 24 . međutim. S druge strane. već ponekad isto tako nećemo moći da shvatimo pravu suštinu problema i onda kada nam ga poznavalac izloži. treba upozoriti da se uslovnost i provizornost hipoteze ne sme shvatiti tako kao da hipoteza može da se izjednači s nekim sasvim proizvoljnim nagađanjem. nezavisno od toga da li smo imali minimum ili maksimum elemenata potrebnih za postavljanje rešenja. bez obzira na to da li smo rešavali neki prost ili složen problem. kada sagledaju njegove različite strane. širina prethodnog znanja jednog broja subjekata ne predstavlja nikakvo jamstvo da će svi oni podjednako lako i brzo uočavati postojanje problema u oblasti kojom se bave. Karakteristika proverljivosti je od posebnog značaja. Ako neku oblast znanja ne poznajemo. No. Odgovor je dosta jednostavan: čine isto ono što svi mi činimo i u svakodnevnom životu kada se sukobimo sa nekim problemom ‡ postavljaju hipotetičko rešenje te problemske situacije. s obzirom da je za naučne hipoteze bitno baš to što se izlažu najoštrijem kritičkom proveravanju. to valja takođe naglasiti. Pojam naučne hipoteze U svakom slučaju. svoju hipotezu iznose pred naučnu javnost. Kada je istaknuto da je reč o probno zamišljenom rešenju. međutim. tek manji broj subjekata će stvarno uočavati probleme. mogućno i proverljivo rešenje određenog problema.Sâm proces uočavanja problema u velikoj meri zavisi i od širine našeg prethodnog znanja.

Pogodne primere predstavljaju spasavanje Ptolema-jeve hipoteze uvođenjem hipoteze epicikala ili [talove teorije flogistona hipotezom da je flogiston materija bez težine. kako bi bilo mogućno. pa mora da se dopuni još nekim posebnim ili pomoćnim hipotezama. Takve su bile ‡ hipoteza o postojanju materije koja omogućuje sagorevanje (flogiston). trebalo bi još dodati sporedne ili pomoćne hipoteze. Najzad. kada nam je za potpuno zadovoljavajuće objašnjenje nekog istorijskog događaja nedovoljno njegovo osvetljavanje iz ekonomskopolitičkog aspekta. Kada je ukazano na to da hipoteza treba da pruži mogućno rešenje problema. dopuniti ili precizirati. koja je duže vreme bila takvog karaktera. Postavljanje hipoteza i izbor među hipotezama 25 . ili zato što ni ne mogu drugačije. izlaze sa hipotezom koja je previše opšta i neodređena. ili hipoteza o postojanju savršenog društvenog uređenja u kojem nema nikakvih protivrečnosti ovde mogu da posluže kao primer. pa je treba spasavati stvaranjem dodatne hipoteze. Ako bismo sada hteli da upotpunimo poznavanje vrsta naučnih hipoteza. ili čak sa negativnom težinom. događa se i to da naučnici iziđu sa hipotezom koja se sukobljava sa našim prethodnim znanjem i za koju znaju da je lažna. Hipoteza o postojanju materijalnih tačaka sa masom. mada je prihvata zato da bi privremeno imao neki okvir za svoja istraživanja. Kao primer može da posluži atomistička hipoteza. ne sme da protivreči celini onoga znanja koje se prihvata u određenom trenutku. koriste se ne tako retko i ad hoc hipoteze ‡ one se postavljaju kada neka već proveravana i prihvaćena hipoteza zapadne u teškoće. hipoteza o postojanju magnetnog ili toplotnog fluida. ili pak za uočavanje neslućenih činjenica i odnosa koji mogu voditi nekoj novoj realnoj hipotezi o tim činjenicama). hipoteza o postojanju "straha od praznine" (horror vacui). i religiozni momenat. kao i svih distinkcija u tome realnom. već bi trebalo uzeti u obzir.U vezi sa ovim probnim ili provizornim karakterom naučne hipoteze mogućno je dodati i to (najčešće onda kada je reč o nekom složenom problemu) da naučnici u prvi mah. takva hipoteza se naziva radnom hipotezom. onda se pre svega imalo u vidu da to rešenje. recimo. računajući unapred da će je tokom daljeg istraživanja ispraviti. Na primer. Takva hipoteza se naziva prethodnom ili preliminarnom hipotezom. ali je isto tako svestan da mu ne rešava problem na zadovoljavajući način. namerno. Takva hipoteza se naziva fiktivnom hipotezom i u izuzetnim slučajevima i ova vrsta hipoteza može biti korisna za dalje naučno istraživanje (posebno za bolje uočavanje onoga što je realno. koje se postavljaju u slučaju kada se pokaže da osnovna hipoteza nije dostatna za rešenje problema. Međutim. U slučaju da naučnik u prvom trenutku izlazi sa hipotezom za koju zna da je mogućna.

Posmatrano iz ovoga ugla. Najzad. Mendeljejev je predskazao nekoliko do tad nepoznatih elemenata. Predlagano je više takvih kriterijuma. pošto se više izlaže mogućnosti opovrgavanja). pa prema tome i mogućnosti odbacivanja. to jest da pruža rešenje problema radi kojeg je formulisana. (g) objašnjavalačka ili predviđačka moć hipoteze. Reč je o razlozima i načinu ograničavanja teorijski inače beskonačnog broja mogućnih hipoteza za rešenje nekog problema. a osim toga trebalo bi da bude mogućno da se iz nje dedukuju ne samo one činjenice radi čijeg objašnjenja je i nastala već i nove činjenice koje se daju iskustveno proveriti. Rešavajući problem klasifikacije hemijskih elemenata i dajući svoju hipotezu o periodnom sistemu njihovog uređivanja. utoliko je i proverljivija. teorija bi zapravo bila ona hipoteza koju smo proverili i na neodređeno vreme prihvatili kao ispravno ili istinito rešenje izvesnog problema. on predstavlja veoma složenu. mogućno je postaviti neke najopštije logičke uslove prihvatljivosti naučnih hipoteza. ili u smislu jednostavnosti sistema. mogu se navesti još neki osnovni uslovi: hipoteza mora biti jasno i precizno formulisana. Pre svega. Dalje. 26 . ili veće verovatnoće. mogućno je razmatrati uticaj prethodnog znanja na određivanje pravca u kojem će se kretati naše postavljanje hipoteza. koja je usko povezana i sa (b) stepenom proverljivosti (ukoliko je hipoteza smelija. u kojem nije mogućno naći nikakve elemente logike i racionalnog mišljenja. ukoliko postoje dve ili više prihvatljivih hipoteza.[to se tiče samoga procesa postavljanja naučnih hipoteza. Pojam naučne teorije U savremenoj zamisli naučnog znanja nema nijednog naučnog stava koji ne bi bio podložan reviziji. te kakva bi onda bila razlika između hipoteze i teorije. a ovde će biti spomenuti najvažniji: (a) smelost hipoteze. U procesu postavljanja naučnih hipoteza mogućno je uočiti nekoliko značajnih metodoloških aspekata. zaključivanja po analogiji ili na neki drugi način). (v) jednostavnost (ali ne u smislu poznatosti. pre nego što priđemo njihovom iskustvenom proveravanju. čitavo naučno znanje je hipotetičkog karaktera. možemo govoriti i o određenim teorijskim kriterijumima izbora između tih hipoteza. pored pojma hipoteze. pa se onda nameće pitanje da li je. Treba spomenuti da su svakako pogrešna ona gledišta koja odlaze u krajnost ‡ bilo tvrdeći da je taj proces mogućno u potpunosti podvesti pod određena pravila (razvijanjem induktivnog postupka zaključivanja. već u smislu manjeg nagomilavanja dodatnih komplikacija i površnih i praznih veza. to jest polaznih aksioma. u smislu jednostavnosti terminologije itd). bilo zastupajući tezu da je u pitanju sasvim iracionalan proces. Pored onog najočiglednijeg. Metodološki posmatrano. to jest manjeg stepena ad hoc karaktera. uopšte potrebno da se uvodi i pojam teorije. još spornu i nedovoljno razjašnjenu problematiku.

Kad imamo posla sa složenim teorijama u savremenim razvijenim naukama. to. Proveravanje hipoteza (i teorijâ) Sledeći korak u naučnom istraživanju. kao što to može biti i neki opšti princip i zakoni-tost koji povezuju veći broj pojedinačnih zakona. organizuju se veštački uslovi. posle proveravanja hipoteze. 27 . najviše će biti govora o zakonu.Uz to. a ako to nije mogućno. (b) pravila korespondencije. onda je mogućno jasno razlikovati bar tri dela teorije: (a) aksiomatizaciju teorije. 2) zatim se izvodi posmatranje tih pojava koje je hipoteza predvidela najpre u prirodnim uslovima. nikako ne znači da su teorije jednom zauvek prihvaćene kao istinite i da ne podležu mogućnosti ponovnog stavljanja na probu. na taj način što se povezuje sa posmatranjem i eksperimentom. pokušava utvrditi (ili ponovo proveriti) da li je neka hipoteza (ili teorija) istinita ili ne. 3) vrši se sravnjivanje rezultata posmatranja sa opisima posledica koje su dedukovane iz hipoteze. U prvom slučaju. razume se. kao hipotetičko rešenje jednog problema može se javiti neki konkretni pojedinačni naučni zakon. jeste postupak proveravanja tih hipoteza (i teorijâ. a u drugom slučaju o pravoj teoriji. Proveravanje je takav postupak tokom kojeg se. ukoliko je neko novo svedočanstvo otvorilo mogućnost njihovog ponovnog podvrgavanja proveri). odeljak o interpretaciji teorije). i to po pravilu na sledeći način: 1) najpre se iz hipoteze dedukuju nove posledice koje se tiču takvih (pojedinačnih) pojava čije se postojanje ili nepostojanje lako može iskustveno utvrditi. Mada smo naglasili da se teorija razlikuje od hipoteze baš po tome što je već izdržala određena proveravanja. kojima se apstraktnom računu pripisuje određeni empirijski sadržaj. koji nastupa posle postavljanja naučnih hipoteza i prethodnog teorijskog procenjivanja njihove prihvatljivosti. Hipoteze empirijskog karaktera proveravaju se kroz iskustvo. ili apstraktan račun koji predstavlja logički skelet sistema objašnjenjâ teorije i koji uključuje osnovne simbole teorije što se nalaze u određenim odnosima. ili odgovarajućim misaonim postupkom. i (v) empirijsku (sadržajnu) interpretaciju toga računa. tako što se primitivni ili implicitno definisani simboli računa povezuju sa poznatim pojmovima ili predstavama (v. odnosno vršenja prethodnog izbora između njih. pomoću iskustva. Ovo je zapravo ključni korak u sticanju onoga znanja koje se zove naučnim znanjem.

Jedan broj teoretičara smatra da je ‡ za razliku od situacije u kojoj povoljni rezultati proveravanja ne mogu definitivno da uspostave istinitost neke hipoteze ‡ ovde situacija obratna: jedan jedini nepovoljan rezultat proveravanja dovoljan je za ustanovljavanje lažnosti i za odbacivanje hipoteze. tj. odnosno kako bi trebalo da se ponašaju. ali koje niko neće uzeti kao ozbiljnu potvrdu hipoteze (na primer. Međutim. 28 . za naučni postupak. valja dodati da je. njegove kolege naučnici i svako drugi imaće razloga da tu hipotezu (ili teoriju) prihvate kao istinitu. veći broj hipoteza (ili teorijâ) savremenih razvijenih nauka takve je prirode da se ne može neposredno proveravati.Sravnjivanje se. Samo uz određenu interpretaciju mogućno je iz tih hipoteza izvesti one posledice za koje je naše iskustvo značajno. već samo u određenom stepenu. naime. uvek je mogućno navesti veliki broj činjenica koje se s njom slažu. kada upoređivanje rezultatâ posmatranja sa opisima posledica koje su dedukovane iz hipoteze govori protiv te hipoteze. Očigledno je (iskustvo nam takođe to govori) da nećemo. sa metodološkoga gledišta. u pitanju je to što činjenice koje smo naveli nemaju potrebnu vrednost. on mora svesno da se stavi u položaj njenog najoštrijeg kritičara. Tek kada to učinimo (i ne nađemo planete nigde drugde). Za svaku hipotezu. moći ćemo zaključiti kako postoji mogućnost da je naša hipoteza istinita i bićemo spremni da je prihvatimo kao proverenu. u stvari. kada postoji slučaj sravnjenja na štetu hipoteze. Obeležje onih činjenica koje imaju potrebnu vrednost u proveravanju određene hipoteze jeste to što su takve činjenice ishod naših neuspešnih pokušaja da opovrgnemo tu hipotezu. to jest da je proverimo u svim postojećim sunčevim sistemima u vasioni. Uz to. Međutim. na primer. naravno. trebalo bi takođe ispitati kako se naučnici ponašaju. može okončati u korist ili na štetu hipoteze koju proveravamo. zapravo da se vrše pokušaji njihovog opovrgavanja. ako u potvrdu hipoteze da se sve planete koje uopšte postoje nalaze u našem Sunčevom sistemu izvršimo proveru tako što popišemo sve planete u tom sistemu). Zašto smo opet dodali ograničenje "na neodređeno vreme"? Dodali smo zato što u slučaju navedene hipoteze verovatno nikada nećemo biti u stanju da je odlučujuće potvrdimo. već o tim događajima zaključujemo na osnovu posledica koje su iza njih ostale u vidu pisanih dokumenata i drugih ostataka materijalne i duhovne kulture. Samo tako ‡ to jest ako iskreno pokuša da obori svoju hipotezu (ili teoriju). Naprotiv. očekivati da hipotezu o planetama proverimo pre svega ispitivanjem da li planete postoje u drugim Sunčevim sistemima). O čemu je reč? Naime. tako da se omogući njihovo posredno proveravanje. bitno je da se hipoteze stavljaju na što jače probe. (Od nas će se. Naučnik ne sme da bude bolećiv ili pristrastan prema hipotezi (ili teoriji) koju je stvorio. pa da izbegava sve one provere koje bi mogle da idu na štetu njegove hipoteze (ili teorije). većina empirijskih hipoteza takvog karaktera da se ne može proveriti odlučujuće. Kod istorijskih nauka. postavlja se pitanje hoćemo li odmah i u svakom takvom slučaju proglasiti da smo potvrdili istinitost naše hipoteze. pa u tome ne uspe ‡ on sâm. ako smo imali takav slučaj sravnjenja koji je išao u prilog našoj hipotezi. Pošto je razmotren slučaj sravnjenja koji je išao u prilog našoj hipotezi. znači. Osim toga. Prema tome. da je na neodređeno vreme uključimo u fond našeg naučnog znanja. nalaženjem bilo kakve planete van našeg Sunčevog sistema odlučujuće bismo opovrgli navedenu hipotezu. s obzirom da nismo u stanju neposredno da posmatramo događaje iz prošlosti. sve hipoteze su samo posredno proverljive.

ili se priprema materijal koji pobuđuje na stvaranje novih hipoteza (ili teorijâ). za koje se zna da nisu istinite. ili tako što se samo privremeno koriste u određenim domenima i za određene čisto praktične svrhe. u nauci. pomoći da se brže i jasnije uoči gde leže teškoće. međutim. Razlog što je to tako nije samo taj što je izuzetno teško doći do potpunog pobijanja jedne često dosta složene tvorevine kakva je naučna hipoteza. pošto je. Naime. No. Ovde je mesto za još jednu napomenu u vezi sa proveravanjem naučnih hipoteza (i teorija). Ali. dok se ne iscrpu sve mogućnosti njenog razvoja. prema tome. mada ima istu funkciju kao i posmatranje. već takođe i jedna druga činjenica. na primer.Sa čisto logičkoga gledišta. otkriti nove horizonte. U svakom slučaju. dobro poznata iz istorije nauke: nije. Eksperimentisanje Kao što se već može videti iz do sad rečenog. koja se ne bi oslanjala. metodološka situacija kod naučnih hipoteza po pravilu je znatno složenija. u postupku proveravanja empirijskih naučnih hipoteza (i teorijâ) veoma važnu ulogu igra posmatranje. baš one hipoteze koje su se sukobile sa teškoćama mogu otvoriti nove probleme. Oni će je najčešće još dugo i uporno braniti. za razvoj nauke mogu katkad da budu od većeg značaja neke neuspešne i odbačene hipoteze od onih koje su glatko prihvaćene. Te hipoteze (teorije). Zapravo. odeljak o spekulativnoj metodi). mogu se proveravati i proveravaju se određenim teorijskim postupcima. naime. Pored toga. takođe treba imati na umu da se prilikom iskustvenog proveravanja neke hipoteze teško da može tvrditi to da je mogućno vršiti proveravanje jedne sasvim izolovane hipoteze. mogućno govoriti o njihovom proveravanju (u proveravanju algebarskih formula. da se preinače pravci traganja za rešenjem. iz istinitosti singularnih iskaza mogućno dokazivati neistinitost univerzalnih. te se skoro i ne događa slučaj da bi naučnici bili spremni da napuste jednu hipotezu (koja je inače prethodno izdržala neke jače provere) odmah čim se pojave neke činjenice što joj protivreče. u nauci i dalje koriste ‡ bilo tako što im se ograničava domen primene. mada u širem smislu. Najzad. recimo. odnosno dok im ne bude predložena nova hipoteza koja donosi progresivno pomeranje u rešavanju skupa problema o kojima je reč. ili u kojoj ne bi bila logički sadržana masa drugog relevantnog znanja (za koje ne možemo tvrditi da je izvan mogućnosti daljeg proveravanja). pa je i u ovom slučaju. redak slučaj da se takve hipoteze (i teorije). kojim se iskustveno proveravaju posledice dedukovane iz hipoteza (ili teorijâ). što je sve od izuzetnog značaja za napredak naučnog saznanja. eksperimentisanje u nekim naukama igra daleko značajniju ulogu. postoje hipoteze (i teorije) koje nisu empirijskog karaktera. često se koristi reductio ad absurdum ‡ v. ne mogu ni proveravati na napred razmatrani način. pa se. ovakvom rasuđivanju nema zamerke. prema modus-u tollens klasične logike. 29 . treba imati u vidu i okolnost da pobijanje jedne hipoteze nikako nije isto što i njeno isključivanje iz fonda naučnog znanja . u matematici.

sociologija itd). za razliku od običnog posmatrača. da bi se zatim. odeljak "Sistem znanja: principi. mogućnost proizvođenja novih uslova za posmatranje prirodnih pojava. ‡ v. deluje na ta zbivanja. detalja ili činioca pojave koja nas interesuje. mogućnost čestog proizvođenja inače retkih pojava. (Takvog sistema gde je postavljen mali broj osnovnih tvrđenja i osnovnih termina. nedefinisanih i definisanih. Klasičan primer koji se navodi za ilustrovanje ove vrste eksperimenta jeste Fukoov eksperiment (1850. I zaista. iz tih najopštijih tvrđenja. dok su neke nauke nedostupne eksperimentu. dao odlučujuću prednost Hajgensovoj talasnoj teoriji svetlosti u odnosu na njutnovu korpuskularnu. uslova kakvih u prirodi nema. koji je. ili bar da odbaci kao pogrešnu jednu od dve suparničke hipoteze (ili teorije). tako da je sasvim razumljivo što su savremeni fizičari. ponovo oživeli njutnovu korpuskularnu hipotezu. kako ga je nazvao Bekon. aktivno učestvuje u zbivanjima koja posmatra.) 30 . izveli svi oni posebni i pojedinačni iskazi određene teorije. gde su te teorije izgrađene u vidu aksiomatskog sistema. situacija u vezi sa eksperimentalnim potvrđivanjem ili pobijanjem neke hipoteze nikako nije jednostavna i definitivna. dokazujući da se svetlost brže rasprostire u vazduhu nego u vodi. pa se oslanjaju isključivo ili pretežno na posmatranje (astronomija. ili "eksperiment raskrsnice". ili čak i novih pojava kakve se u prirodi ne zbivaju. ima aktivan stav. kao i brzina menjanja okolnosti u kojima se pojava posmatra. godine). gde je prihvaćena logika i teorija skupova. da bi objasnili neke optičke efekte.Reč je o veštačkom i namernom stvaranju ili menjanju one pojave koju želimo da posmatramo. To je takav eksperiment koji bi svojim svedočanstvom trebalo da naučniku omogući da prihvati kao istinitu jednu od dve suprotne hipoteze (ili teorije). mogućnost. Interpretacija teorija i njihova primena Problematika interpretacije javlja se isključivo kod teorija u modernim visoko razvijenim naukama. hemija). Značaj eksperimenta u naučnom istraživanju jasno proizlazi iz nekih njegovih osnovnih obeležja po kojima se razlikuje od običnog posmatranja : mogućnost stvaranja pojave kada nam je potrebna. definicije. Metodološki je posebno zanimljiv takozvani "krucijalni eksperiment". iskazi koji inače čine osnovnu sadržinu našega znanja iz date oblasti. što može imati ozbiljnu saznajnu važnost. tvrđenja /propozicije. mogućnost izdvajanja određene strane. poglavlje Struktura naučnog znanja. kao što smo već napomenuli. Ali. Eksperimentator. teze/. geologija. U nekim naukama istraživanje se nee daa ni zamisliti bez eksperimentisanja (fizika. naučnici su jedno vreme stavili njutnovu teoriju ad acta.

ne moraju biti samoočigledne. kako se inače dugo smatralo (pozivanjem na Euklidovu aksiomatizaciju geometrije). Te aksiome. Aksiomatski sistem se sastoji iz osnovnog jezika. razume se.Reč je o potrebi koja se oseća u modernim razvijenim naukama da se veći broj tvrđenja. a koja su ostala uzajamno nepovezana. Bitno je to da su naša tvrđenja tako povezana sa aksiomama da se iz njih mogu izvesti čisto logičkom dedukcijom. sistematski povežu pronalaženjem minimalnog broja pretpostavki i aksioma iz kojih ta tvrđenja mogu da se izvedu. U aksiomatizacijama savremenih prirodnih nauka (a pre svega fizike) to činjenički nije ni slučaj ‡ aksiome nisu i ne moraju biti intuitivno očigledne ili prihvatljive. koji sadrži samo logičke znake i takozvane aksiomatske konstante (to jest osnovne teorijske termine). koje mogu biti nedefinisanog karaktera ili uvedene definicijama što se oslanjaju na osnovne (nedefinisane) termine. koja pretenduju na istinitost. 31 .

eksperimentalni zakoni. na primer. onda se polazi od pretpostavke da je on razumljiv. U našoj teoriji oni imaju isključivo onaj smisao koji je određen aksiomima ili postulatima teorije. termini "molekul". pa pomoću njih i sa našim iskustvenim posmatranjima. U tome je značajnu ulogu odigrala elektromagnetska teorija svetlosti. ako sada teorija koja je u pitanju treba da objasni takva tvrđenja koja pretenduju da budu materijalno istinita. Sada će ova razlika biti malo detaljnije razjašnjena. njihova iskustvena interpretacija svesno se drži otvorenom. onda moramo naći načina da njene samo implicitno definisane termine povežemo s onim pojmovima koji se javljaju u eksperimentalnim zakonima. pa može izgledati kao da imaju smisao i izvan aksioma ili postulata. ili pravila korespondencije. ili "brzina" itd). ona uobičajena interpretacija logičkih reči našeg običnog ne-formalizovanog jezika (na primer: "ako‡onda". razume se. na primer. može biti formalizovana. za koji se ne može pružiti nikakav jedinstven recept. veoma je složen proces. jedan apstraktan račun. kruže elektroni i prelaze s jedne putanje na drugu. a njihovi ne-logički teorijski termini nemaju nikakvo drugo značenje osim onoga koje poseduju na osnovu mesta koje zauzimaju u tim aksiomima ili postulatima (takvi su. to jest. koja povezuje linije spektra sa elektromagnetnim talasom određene dužine. Tako. kao što su. tako što se povezuje sa posmatranjem i eksperimentom. sa modelom atoma u kojem oko jezgra. Sasvim je drugačije kada je u pitanju teorija izložena kao deduktivni sistem. izložena nekim konvencionalno dogovorenim jezikom. To je najzad i učinjeno. Naravno. na primer. to je onda teorijski pojam skoka elektrona povezan sa eksperimentalnim pojmom linije spektra. drugačije rečeno. Borova teorija atoma. U prethodnom odeljku je nagoveštena razlika između interpretacije jedne teorije i pravilâ korespondencije. po određenim putanjama. koja. pomoću kojih se apstraktnom računu pripisuje empirijski sadržaj. ili. Kako Borova teorija dovodi u vezu talasnu dužinu zraka svetlosti koji se emituje iz atoma sa skokom elektrona s jedne mogućne putanje na drugu. koji pruža samo jednu apstraktnu relacionu strukturu. Ništa ne mari to što ti termini mogu da budu povezani sa nekim poznatim predstavama ili pojmovima.Međutim. "svaki" itd). Metoda povezivanja apstraktnih termina jedne teorije sa poznatim pojmovima ili predstavama. Bilo je potrebno naći načina da se uspostavi veza između tih teorijskih pojmova i nečega što bi moglo da bude opaženo tokom određenih postupaka u laboratoriji. nije bila takve prirode da su se njeni pojmovi mogli neposredno primeniti na nešto što bi se moglo posmatrati (ovo je primer koji koristi i Nejgel). 32 . U takvoj situaciji osnovne pretpostavke jedne teorije čine skup apstraktnih i neinterpretiranih aksioma ili postulata. prećutno se pretpostavlja jedna određena njegova interpretacija. kada je reč o osnovnom jeziku. moramo naći pravila interpretacije.

već je interpretirana. odnosno povezati njene apstraktne termine sa drugim poznatim pojmovima ili predstavama. U navedenom primeru sama Borova teorija nije izlagana (niti je to uopšte uobičajeno u onim radovima koji pretenduju na širi krug čitalaca) kao apstraktni skup postulata.Naime. već je izlagana pomoću srazmerno poznatih pojmova. sve to ne bi ništa pomoglo u povezivanju te teorije sa postupcima posmatranja da u tu svrhu nije iskorišćena elektromagnetska teorija svetlosti. jednu teoriju mogućno je interpretirati. 33 . to jest. u kojima su termini samo implicitno definisani. tako da teorija ipak ostane nepovezana sa eksperimentalnim pojmovima i postupcima posmatranja. No.

Kada je reč o neposrednoj primeni teorije u praksi. najopštije rečeno. Razlog tome jeste i taj što. time mu je određena i oblast primene. U svakom slučaju. U datome primeru. ne postoji pravilo korespondencije za pojam elektrona koji se kreće ubrzano po svojoj putanji. 34 . Takva primena. U tom kontekstu. da ta pravila ne moraju. a. naravno. utoliko je područje primene te teorije šire.To istovremeno ukazuje na određene karakteristike pravila korespondencije. Pokazuje se. naime. to jest. očigledno je da ima dva osnovna aspekta: naučno istraživanje i izlaganje naučnog znanja. koji nikad nisu tako jasni i precizni kao teorijski pojmovi). Ovde je važno uočiti da ukoliko je jedna teorija apstraktnija. recimo. Najzad. s druge strane. ili koja se može primeniti na veliki broj eksperimentalno različitih situacija. jednom teorijskom pojmu može da odgovara neograničeno veliki broj eksperimentalnih pojmova. pravila korespondencije ne moraju postojati za sve pojmove neke teorije. Tako. već nastoji da dođe do novih saznanja. data je povezivanjem sa deskriptivnim ili eksperimentalnim pojmovima. što često zavisi od napretka u eksperimentalnom istraživanju. ‡ Ova situacija iz novog aspekta ukazuje i na to da nema smisla govoriti o striktnom potvrđivanju ili opovrgavanju jedne teorije. jer. Sadržajno različita područja istraživanja mogu imati istu strukturu (ili formu). to jest onoga naučnika koji nije zainteresovan samo za primenu i korišćenje postojećeg naučnog znanja. ne mogu da daju takve eksplicitne definicije apstraktnih termina u kojima bismo imali posla sa onim predikatima koji opisuju ono što možemo neposredno opažati. interesantan slučaj predstavljaju opet samo teorije visoko razvijenih nauka. čim se jednom apstraktnom računu pripiše interpretacija. Prema tome. jedna apstraktna teorija može imati više različitih interpretacija ili veći broj mogućnosti za primenu u različitim oblastima. ona izražava opštiju strukturu odnosâ. Istraživačke metode Posao svakog naučnika stvaraoca. logički posmatrano. koja se može naći u velikom broju situacija. nikako. one veze koje se pomoću njih uspostavljaju nikad nisu sasvim određene i precizne (pre svega. što je teorija apstraktnija. zbog eksperimentalnih pojmova. koje su izgrađene u vidu aksiomatskog sistema. i obratno. ili. Da li bismo iz ovoga smeli da izvedemo zaključak kako širenjem područja primene jedne teorije istovremeno opada njen sadržaj? Ne. u navedenom primeru apstraktnom pojmu prelaska elektrona sa putanje na putanju može odgovarati ne samo eksperimentalni pojam linije spektra već isto tako (preko Plankovog zakona radijacije) promena u temperaturi zračenja tamnog tela. naravno. valja napomenuti da pravila korespondencije najčešće nisu eksplicitno formulisana. tačnije. ukoliko je u njen sadržaj uključeno manje detalja iz neke posebne oblasti.

već se. što ne znači da te metode. to jest onim metodama koje nam omogućuju (ili nam pomažu) da dođemo do novoga znanja. po sop-stvenoj tezi. Prema tome. nemogućan (nalik na onoga ko izgovara reči: "Ja ne mogu da govorim"). Naime. najgrublje rečeno. tako da je upućena pre svega na teorijsko korišćenje ljudskog uma. Iz istih razloga. ako se princip indukcije (kojim se ta vrsta zaključaka stavlja u logički prihvatljivu formu) shvati kao stav čija istinitost počiva na iskustvu. to jest na spekulativnu metodu. Odmah valja upozoriti da. kada se jedna teza pobija stoga što se onaj ko zastupa tu tezu istovremeno upustio u takav postupak koji je. teorijski) apsurdnih posledica koje iz njega proizlaze. na primer. ili da se sva razmatranja koja spadaju u filozofiju oslanjaju samo na tu metodu. kojima se nelegitimnost jednog tvrđenja dokazuje na osnovu logički (znači. nisu uključene i u naša naučna istraživanja. ali je karakteristično da je filozofija. dok izlaganje naučnog znanja treba da omogući prenošenje toga znanja na druge. odnosno pitanje legitimnosti indukcije. treba imati u vidu da uloga ovoga argumenta ne mora da se svodi na njegov destruktivni učinak. ili se pokazuje da njegovo zasnivanje vodi beskonačnom regresu. ^isto teorijski je i argument samopobijanja. U ovom odeljku. To nikako ne znači da ta metoda ostaje specifična samo za filozofiju. za čije bismo opravdanje morali da pretpostavimo induktivni princip višeg reda itd. fundamentalna pitanja osmišljavanja ljudske egzistencije i ljudske delatnosti. kako pojedinačnog tako i u smislu uvida u određene celine. ima cilj da se određenim metodama dođe do novoga znanja. na sličan način filozofija predstavlja ne samo ono mesto na kojem su nastajale istraživačke metode nauke već isto tako i ono mesto gde se te metode. treba da se upoznamo sa nekim osnovnim istraživačkim metodama. prve eksplicitno formulisane istraživačke metode su najopštije filozofske metode. upućena pretežno na tu metodu. i dalje baš tu kritički ispituju. ne vrede ništa jedan bez drugoga i u podjednakoj meri su naučno stvaralačka. da bismo ga opravdali. kao i njegovo očuvanje za sledeće naraštaje. do novih istina. Pri tom. svojom usmerenošću na ona najopštija. ako se postavi pitanje da li su i pod kojim uslovima opravdani induktivni zaključci. na određeni način i u određenoj meri. međutim. 35 . morali bismo da upotrebimo induktivne zaključke. možda i pretežno koristi u smislu stavljanja na probu logičke snage određenih stavova. ova dva temeljna aspekta nauke ne mogu jedan bez drugoga. ako više i ne nastaju samo tu. tada će se ponovo javiti isti problemi koji su doveli do njegovog uvođenja. isključuje mogućnost korišćenja onih metoda koje podrazumevaju empirijsko proveravanje. Neki teoretičari su isticali da je za spekulativnu metodu karakteristična upotreba argumenta reductio ad absurdum. koja koristi čisto teorijske argumente. onda su mnogi kritičari ukazivali na to da. ili beskonačnog regresa. kao što se većina nauka rodila u krilu filozofije. po prirodi svoga predmeta. Tako. Istraživačke metode ‡ spekulativna (čisto teorijska) Filozofija. često.Naučno istraživanje.

36 . Ili "optužba za poricanje polaznih pretpostavki": prigovor da neko filozofsko stanovište pretpostavlja baš ono što poriču izvesni iskazi ili argumenti pomoću kojih je to stanovište izraženo. kao što je "optužba za nerazumljivost": ukazivanje na to da je filozof.Ima i drugih spekulativnih. kada se dovedu do ekstremnog oblika. čisto teorijskih argumenata. Ili "optužba za samoporicanje": reč je o takvim filozofskim gledištima kojima se. pokušao da izrazi ili da podrži svoje gledište takvim iskazima ili argumentima koji su delimično ili potpuno nerazumljivi. Ili "optužba za dogmatizam": insistiranje na nekoj tezi i pored jakih argumenata koji pokazuju da je reč o lažnom iskazu. čiji je opšti motiv da komunicira. može prigovoriti poricanje sopstvene egzistencije (na primer. dosledni solipsizam).

kao metoda dolaženja do istine. to jest u smislu ispitivanja i prevladavanja odnosa tvrđenja i poricanja. naravno. Hegela i Marksa. za Platona. niti uzdizanja do "savršeno lepog i dobrog". Tako dijalektika. dijalektika je shvaćena baš kao metoda dolaženja do istine. pripada filozofiji već više od dve hiljade godina. Sokrat je upražnjavao dijalektiku kao veštinu takvog argumentisanja koje vodi istinitom saznanju. istovremeno postaje osnovni izvor polaznih pretpostavki drugih nauka. nema saznanja istine. da predstavlja spekulativnu metodu. razume se. nije uvek shvatana jednako. kako bi se kroz sukob tih protivnih gledišta došlo do valjanog određenja toga pojma. pa ćemo ovde upoznati tri najrepre-zentativnija i najznačajnija gledišta. niti joj je cilj jednostavno poricanje nekog "mnjenja". Prema tome. To Sokratovo argumentisanje imalo je svoj specifični oblik: ono se odvijalo tako što je Sokrat u razgovoru dovodio u pitanje "mnjenja" (trenutna. Neophodno je. pružajući krajnje opravdanje svim naukama. iznoseći protivgledište. a to su gledišta Platona. da bi se tako došlo do novog shvatanja o nečemu. u kojima je Sokrat gotovo uvek glavna ličnost. do istinitog saznanja. Platon Kod Platona. bez dijalektike u Sokratovom smislu. Hegel 37 . Još je Platonova dijalektika ujedno bila i kritička metoda u tom smislu što joj cilj nije vođenje dijaloga radi dijaloga. dodati i to da za Platona dijalektika vodi apsolutnom znanju. koji je tu reč i uveo u filozofski govor.Istraživačke metode ‡ dijalektičko-kritička metoda Dijalektičko-kritička metoda kao istraživačka metoda. preliminarna određenja nekoga pojma) svoga sagovornika. već preispitivanje toga "mnjenja" (sukobom sa protivnim gledištem). Ta metoda. kojom se postiže apsolutna sinteza znanja. Taj smisao vrlo jasno dolazi do izražaja u Platonovim dijalozima.

U trećoj fazi ideja se vraća samoj sebi. a treći negacija negacije (sinteza). očuvanje (ili spasavanje) i. drugačije rečeno. dijalektika je metoda koja opisuje kretanje i samorazvoj onoga što je jedino stvarno. poništavanje ili ostavljanje po strani). kojem se. ili fazama. od kojih je prvi uvek pozitivni stupanj (teza). Ono što se sa tezom i antitezom zbilo u sintezi kompleksnog je karaktera i izraženo je kod Hegela terminom "aufheben/ufgehoben". 38 . Hegel polazi od bića. suprotstavlja ništa. u njenom objektivnom delu. ili. drugi je negativni (antiteza). u nastajanju. Unutar svakog od ova tri stupnja samokretanje ideje se ostvaruje u nizovima od po tri nužna stupnja. u fazi njenog prebivanja u apstraktnom elementu mišljenja. fazi svoga samootuđenja. na primer. najzad prevazilaženje (ili podizanje na viši nivo). prateći taj razvoj u svim njegovim vidovima. Tako. to jest ideje. u njegovom sistemu apsolutnog idealizma. da bi se čisto biti i čisto ništa sjedinili (nestali) u nečemu što predstavlja viši nivo. ideja se javlja kao priroda i tada je predmet filozofije prirode. i tada se njome bavi filozofija duha. "drugobića". na početku svoje logike. U drugoj fazi. koji je višesmislen i podrazumeva više značenja: ukidanje (ili poricanje. Logika se bavi idejom u prvoj fazi njenoga samorazvoja. kao čistoj apstrakciji onoga što jeste.Kod Hegela. Hegel pokazuje moć dijalektike da prodre do najviše istine. postaje duh i postaje svesna sebe.

i to pojam konkretne.Kako kod Hegela u osnovi svega razvoja leži samorazvoj ideje. već je uzima kao praksu. kao čovekovu čulnu delatnost. a možda najuspešnije u istoriji filozofije. kao drugobivstva ideje. Za razliku od Hegela. video dijalektiku. on nije smatrao da prirodne nauke treba dijalektizovati u smislu osporavanja vrednosti njihovih uobičajenih metoda saznanja. Dijalektika je za Hegela spekulativna metoda karakteristična za filozofiju i njeno poimanje stvarnosti. on je u svim područjima stvarnosti bez izuzetka video dijalektiku na delu. Najzad. Dijalektika je. Stoga pojam celine postaje takođe izuzetno značajan pojam dijalektike. razvoja umstvenog saznanja. o istoriji kao njegovom delu. društveno-istorijskoj delatnosti. bez obzira na to što je Hegel i u samokretanju prirode. Delimična saznanja. da li sa njima imamo posla u smislu njihovog posebnonaučnog ili njihovog filozofskog poimanja. treba dodati i to da se Hegelova zamisao dijalektike ne iscrpljuje određenjem negativiteta kao nosioca kretanja. s tim što Marks ne uzima stvarnost samo ili pre svega u obliku objekta kome se pristupa na način kontemplacije (pasivnog misaonog razmatranja). pa je to manje ili više uspešno pokazao u raznim područjima. pa je onda važno dvojiti. reč o prirodi ili o istoriji. ta koja dovodi do konstituisanja "apsolutnog znanja". Ova dva oblika saznanja se dopunjuju. kada je. dakle i subjektivno. na filozofiju. valja odmah upozoriti da se u osnovama Marksove zamisli dijalektike nalazi materijalističko shvatanje sveta. o istoriji kao o nečemu što je neodvojivo od čovekovog odnosa prema prirodi itd". još nisu istinita saznanja. u kojem se u "ukinutom" i "prevaziđenom" obliku ovaploćuje celokupna istorija filozofije. na primer. ili dela stvarnosti koji saznajemo. Marks Kada je reč o Marksovom pristupu dijalektici kao istraživačkoj metodi. naravno. kod koga se kao osnova dijalektičke metode nalazi samorazvoj ideje. koja je pravo područje razvoja ideje. a ne apstraktne celine. to jest pojam one celine što obuhvata sve momente koji se pokazuju kao nužni u razvitku jedne pojave. odnosno načina saznanja. 39 . za Hegela. osnovu Marksove metode čini čovek i njegova praksa. Stoga je Marks posebno razvio filozofsko stanovište "o čoveku i njegovoj predmetnoj. Ono što je on odbacivao (protiv Kanta) bilo je protezanje metoda rasuđivanja razumskog mišljenja na područje umstvenog saznanja. No. već isto tako treba imati u vidu i određene konkretne celine (totalitete) kao momente bez kojih nema istinitog saznanja. kao sav prethodni materijalizam.

moći će se stvarno kretanje izložiti na odgovarajući način. za uočavanjem njenih razvojnih momenata i njenih granica. po Marksovom mišljenju. i to opet ne predmeta po sebi. već saznavanju individualnog karaktera određenog predmeta koji se samo-svojno razvija. onakvo kakvo je sproveo i Hegel i zbog čega je često morao da se služi veštačkim konstrukcijama i na kraju paradoksalno da zaključi kako dostizanjem apsolutnog znanja dijalektičko samokretanje ipak ima svoj kraj. onda može da započne snalaženje u tom obilju materijala i ponovno suočavanje sa konkretnim problemom (predmetom). I baš na tim osnovama.. Tek kada je ovaj posao gotov. 40 . kada procenimo da smo završili istraživanje. već onoga predmeta kakvog ga znamo kroz ljudsku praksu! "Primena" dijalektike na problem (predmet) kojim se još nije istraživački ovladalo može dovesti do potpunog naučnog promašaja. Postupak istraživanja u naukama prepušten je prvenstveno metodama obične logike. Pri tome treba posebno podvući da se dijalektika ne unosi spolja u istraženi materijal. može da započne dijalektički postupak izlaganja (kojom se uspostavlja prava. da analizuje njene različite oblike razvitka i da iznađe njihov unutrašnji spoj. gde se sve svelo na samorazvitak ideje. a posebno ljudske revolucionarne prakse.Priznajući Hegelu da je "prvi obimno i svesno" razvio dijalektiku. za unutrašnjom logikom i misaonim zahvatanjem konkretne celine. napreduje. kao unutrašnji trendovi njegovog sadržaja. Marks nije želeo da zatvara dijalektiku u neki konačni sistem materijalizma. već se mora u njemu otkriti kao njegova živa priroda. u kojem bi onda samo redosled samokretanja po stupnjevima bio drugačiji od Hegelovog. U istraživanju dija-lektika eventualno može imati određenu ulogu u onim naukama (ili njihovim delo-vima) koji ne teže saznavanju opštosti i zakonitosti srazmerno stabilnog pred-meta. To bi bilo. Marks mu istovremeno prebacuje što je tu dijalektiku zatvorio u svoj sistem apsolutnog idealizma. dijalektika je tako primarno metoda misaonog repro-dukovanja konkretnog (društveno-istorijskog) totaliteta. Istraživanje ima da u tančine ovlada materijom. pre svega. kao najprimereniji "oblik razvijanja misli". traganje za polaznom tačkom. Dijalektika je. Naime. istraživanje uvek predstavlja upoznavanje i ovladavanje pojedinačnim aspektima problema (predmeta) koji treba da razjasnimo. nasilje nad dijalektikom. i tek kada procenimo da smo ga osvetlili iz "svih" aspekata. na osnovama zapažanja progresivnog istorijskog kretanja uopšte. Središnji metodološki značaj u Marksovoj zamisli dijalektike ima kategorija konkretnog totaliteta. pa onda i najprivlačniji način razvijanja nauke "u njenoj sopstvenoj unutrašnjoj vezi". njegove nužne propasti". odnosno apsolutnim duhom. koji se završava apsolutnom idejom. Marksovim shvatanjem stvarnosti kao ljudske prakse ‡ kojom se kao neplodno i nezanimljivo odbacuje pitanje o stvarnosti "po sebi" ‡ otvara se potpuno slobodan prostor za dijalektiku. Marks kaže: ".. inače. kod Marksa shvaćena. Nasuprot Hegelu. pošto "u pozitivno razumevanje postojećeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije." A sámo izlaganje i nije ništa drugo do misaono zahvatanje konkretnog totaliteta. Marksova dijalektika postaje po svojoj suštini "kritička i revolucionarna". razumevajuća veza sa problemom /predmetom/).

tek ako smo u stanju da primenimo dijalektičko izlaganje. bitno razlikuje od takvoga standardnog izlaganja rezultatâ istraživanja u smislu proste celine onih znanja koja smo sakupili o određenom problemu (predmetu). valja uočiti da se ovakvo dijalektičko izlaganje. u čisto misaonu vezu. na koje onda prosto treba da se primene. kada je reč o filozofiji. postavljaju svoje aksiome i definicije. u suočavanju sa problemom. kaže Marks. može se sigurno uzeti hipotetičko-deduktivna metoda. Takođe je pogrešno i gledište da matematičari. "mogu se razumeti samo ako je to više već poznato. Za tu metodu je karakteristično to da naučnik. teorijskim ili mešovitim problemima. koje tek treba da upoznamo. a da bi se ti problemi rešili. kako bi docnije iz njih samo izvodili teoreme. Istraživačke metode ‡ u matematici Do sada smo razmatrali spekulativnu i dijalektičko-kritičku metodu. s obzirom da to zavisi od predmeta saznanja." Najzad. "što se ono što je organski povezano dovodi u slučajan uzajamni odnos. koju nalazimo u svim naukama (već je pomenuto u odeljku "Razlike između naučnog i filozofskog istraživanja"). Zato bi bilo nepravilno smatrati da je matematika čisto analitička nauka. U matematici.Dijalektika se nee daa svesti ni na kakve sheme ili valjane oblike mišljenja koji prethode svem ljudskom saznanju. dijalektičko prikazivanje je značajno. koje na novom pojmovnom nivou uspostavlja jedinstvo i pruža rešenje problemske situacije novim saglédanjem konkretne celine. omogućava dublje prodiranje u celinu onoga što nauke saznaju. Matematika je od svih nauka u najvećoj meri i najdoslednije organizovana u obliku aksiomatskih sistema. kaže Marks. naučnici su podstaknuti na stvaranje različitim empirijskim. ili da je ono jedini oblik valjanog izlaganja. naime. u nekoj vrsti slobodne stvaralačke zabave.) "Nagoveštaji ka nečem višem". već mu je upravo suprotno. tek ono. ili empirijsku proveru te probne hipoteze. koristi se više mogućnih istraživačkih metoda. a njeno znanje tautološkog karaktera. ne oslanjajući se pri tom presudno i isključivo na logički postupak zaključivanja) sa probnom pretpostavkom za rešenje toga problema da bi dedukovanjem posledica iz te pretpostavke odmah izvršio teorijsku analizu i dokazivanje. 41 . (U tom smislu. izlazi (u smislu da neposredno postavlja ili tvrdi. To nikako ne znači da se ovakvo izlaganje uvek može "primeniti". koje su prevashodno metode filozofije i ne spadaju među osnovne istraživačke metode nauke. ali se ne svodi na stvarno istorijsko prikazivanje razvoja određene celine. Kao jedna od osnovnih istraživačkih metoda. najviše je formalizovana i najmanje zainteresovana (što nikako ne znači da uopšte nije zainteresovana) za empirijsku interpretaciju svojih teorija. tek ono omogućava pravi kritički odnos prema tom sadržaju u smislu njegovog revolucionisanja." Tek dijalektičko izlaganje omogućava pravo ovladavanje istraživanim sadržajem. to takođe treba imati u vidu. "Sirovost i neshvatanje sastoji se upravo u tome". to znači da smo stvarno ovladali određenim sadržajem. njegovog razvoja i svrhe koja se želi postići. u kojem bi onda postojali jedino problemi ustanovljavanja da li je neki predloženi dokaz zaista dokaz ili nije.

koja je izdržala brojna proveravanja. razvijenu u svojoj analitičkoj geometriji. Reč je o izdvajanju nekog podskupa (formulisanjem određenih specifičnih uslova) i ispitivanju zakonitostî ponašanja u tom podskupu. Mnogo je. na primer. mogu nas interesovati ne svi. iz kojih se onda izvode posledice koje se proveravaju (razume se. onaj slučaj koji nastaje kod oduzimanja. ali se onda videlo da to nije dovoljno za opisivanje nekih operacija. ali zadovoljava i neke dodatne uslove koje ne ispunjavaju svi realni brojevi. dakle. rešavanjem staroga problema (koji je bio poznat još Grcima) da ne postoji zajednička mera stranice kvadrata i njegove dijagonale došlo se do uvođenja pojma "iracionalnog broja". češće od drugih nauka. kao što je. koji obuhvata. Dekart je postavio hipotezu (ili aksiomu) da se sve te krive linije mogu dobiti od elemenata konusnih preseka. već to mora tek da se ispita. Taj podskup brojeva očigledno ispunjava sve uslove za realne brojeve. Klasičan primer za stvaranje ne jednog. izdvoje one zakonitosti koje u osnovnim aritmetičkim operacijama važe za sve realne brojeve i tako stvori teorija realnih brojeva. može se slobodno reći da je hipotetičko-deduktivna metoda i u matematici jedna od osnovnih. važniji i zanimljiviji slučaj nastanka opštijih teorija putem uopštavanja kada se. Matematika vrlo često. 42 . pojma "racionalnog broja". Ta hipoteza (ili aksioma). onda se može reći da je i to jedna od metoda dolaženja do novog znanja u matematici. pošto je Dekart uspeo da napravi jedinstvenu teoriju krivih linija. kada treba veći broj oduzeti od manjeg. na primer. trebalo je rešiti problem koji nastaje stoga što se pri deljenju dva prirodna broja ne mora dobiti prirodan broj. pošto samo prirodni brojevi koji su kvadrati nekog drugog prirodnog broja imaju racionalan kvadratni koren. pa je sada mogućno ispitivati šta se menja i do kakvih se rezultata dolazi kada se uvedu ti dodatni uslovi. Tako. Ako bismo opet uzeli primer iz teorije brojeva.Ipak. Aksiome. svih iracionalnih brojeva i nule. ili predstavlja. to je rešeno uvođenjem novoga pojma. treba shvatiti kako posebne uslove postavljene za određenu vrstu objekata. napreduje isto tako pomoću metode stvaranja novih pojmova. s obzirom na postojanje velikog broja parcijalnih rešenja. na primer. pokazala se kao veoma plodna. razmatrajući problem krivih linija u ravni. Ako obratni proces u odnosu na uopštavanje nazovemo specifikacija. I dalje. već više novih pojmova predstavlja evolucija pojma broja. odnosno. do pojma "realnog broja". dok svi ostali nemaju. od kojih su mnoga bila neupotrebljiva. razume se. Putem generalizacije (uopštavanja) u matematici se dolazi ne samo do opštijih pojmova nego i do opštijih teorija. naravno. ona u matematici po pravilu ima oblik aksiomatske metode. Tako. već samo oni realni brojevi koji se dobijaju kao rešenja određenog tipa jednačina. kao i svi prirodni brojevi. u matematici se hipoteze najčešće postavljaju u vidu nekih opštih aksioma. Arabljani su smislili oznaku za nulu. na primer. Zato je stvoren novi pojam "negativnih brojeva". čisto matematičkim sredstvima i načinima). recimo. za koje se nikad ne zna unapred kakve sve posledice mogu imati. koji obuhvata pozitivne i negativne cele brojeve i razlomke. onda bi se putem uopštavanja došlo. Posle toga. koji ne spadaju u prirodne brojeve. Naravno. skup svih pozitivnih i negativnih racionalnih brojeva. Najpre je postojao samo pojam "prirodnog broja".

kada je reč o nauci. ovde je naglasak od početka stavljen na "pobijanje". razume se. Ako smo. ili učenja. Postupak koji se izvršava primenom ove metode mogao bi shematski da se prikaže na sledeći način: P1  PT  EG  P2. dedukovanje posledica iz hipoteze bilo bi u funkciji njihovog izlaganja najtežim probama. bićemo skloni da isto tako postupimo prilikom rešavanja drugih sličnih problema. podvlači važnost samoispravljanja. 43 . Jamstva za uspeh. probanja i eliminisanja (otklanja-nja) grešaka. nema ‡ mogu se ispoljiti značajne razlike ‡ ali i ova metoda često može da bude plodna. kao što se često koriste i kombinovane metode.Ne treba posebno naglašavati da u matematičkom istraživanju ovi postupci uopštavanja i specifikacije smenjuju jedan drugi. Naime. od početka se ističe značaj učenja na greškama. ili rešenja) uz mogućnost preživljavanja istinitih. kada se suočimo sa nekim problemom. neki aritmetički problem vrlo uspešno rešili uz pomoć geometrijskog predstavljanja (na osnovu već poznatih i uspostavljenih veza između brojeva i geometrijskih formula). kao i o proveravanju teorija. Istraživačke metode ‡ u prirodnim naukama Rodno mesto hipotetičko-deduktivne metode svakako se nalazi u prirodnim naukama. Zato su. Najzad. na primer. u odeljcima u kojima se govori o hipotezama. Neki savremeni autori su skloni (imajući u vidu značaj matematike za moderne nauke) da hipotetičko-deduktivnu metodu povezuju više sa aksiomatskom metodom. ili preciznije. treba spomenuti još jednu istraživačku metodu u matematici. koja može da se interpretira i "potvrđivački" (što je uglavnom doskora i bio slučaj). koju onda nazivaju metodom pokušavanja i grešenja. Na taj način se postiže eliminisanje neadekvatnih (ili pogrešnih) hipoteza (ili teorija. Prema tome. onda ćemo pokušati da primenimo isti ili nešto prilagođeni način rešavanja. kod svih živih bića. izneti primeri baš iz oblasti prirodnih nauka. pa nam se učini da je njegova struktura ista ili slična sa problemom čije su nam rešenje i način dolaženja do toga rešenja poznati. Za razliku od obične hipotetičko-deduktivne metode. to je metoda analogije. dok drugi ispoljavaju težnju da je povezuju sa onom metodom koja se nalazi u osnovi procesa prilagođavanja.

ta okolnost jeste uzrok (ili posledica) date pojave. međutim. s obzirom da je pre svega zainteresovana za odstranjivanje protivrečnosti iz teorijskog sistema. dok dva ili više slučajeva u kojima pojava ne nastupa nemaju ništa zajedničko izuzev odsustva te okolnosti. U prethodnoj shemi nedostaje. Neke od njih objasnila je talasna teorija. ali su tako nastali novi problemi tumačenja nekih pojava. metoda razlike: ako neki slučaj u kome nastupa pojava koja se istražuje i neki drugi slučaj u kome ona ne nastupa imaju zajedničke sve okolnosti osim jedne. dakle. stalno iskrsavaju novi problemi. na primer. a za neke se korpuskularna teorija i dalje činila pogodnijom od talasne. Ova dijalektika. Tako. 44 . preporučivao Fransis Bekon. i to one koja se javlja u prvom slučaju. sada ćemo preći na neke druge metode koje se vezuju. Kritičko proveravanje ovih teorija je na kraju vodilo Fukoovom eksperimentu. To je put dijalektičkog samorazvoja našeg saznanja i kretanja prema istini. u potrazi za uzrocima stvarii. kombinovana metoda slaganja i razlike: ako dva ili više slučajeva u kojima nastupa neka pojava imaju samo jednu zajedničku okolnost. Ti novi problemi nikad nisu stvoreni namerno. da izgleda ovako: P1 PT1  EG1  P2Ä  PT2  EG2  P2ÄÄ PTn  EGn  P2n. to jest eliminisanju greške EG. s obzirom da je o hipotetičko-deduktivnoj metodi bilo govora i u odeljcima o hipotezama i proveravanju teorija (sa primerima iz prirodnih nauka). metoda zajedničke promene: svaka pojava koja se menja na određeni način kad god se druga pojava menja na neki poseban način jeste uzrok (ili posledica) date pojave. Ovakvi ciklusi se zatim ponavljaju. Uzmimo kao primer problem prostiranja svetlosti i njutnovu i Hajgensovu teoriju svetlosti kao dve probne teorije. već sasvim neočekivano nastaju iz novih odnosa do kojih se dolazi ako se pokaže da je probna teorija bila pogrešna. Međutim. dve suparničke hipoteze. iz čega proističu novi problemi P 2. ili putem teorijske kritike ili putem eksperimentalnog proveravanja. u prvom redu. koji je odbacio njutnovu korpuskularnu teoriju kao pogrešnu. naravno. mogu voditi kako novim problemima tako i samo pomeranju prvobitnog problema. koja se podvrgava kritici. a razradio i precizno formulisao Xon Stjuart Mil. Metoda slaganja: ako dva ili više slučajeva pojave koja se ispituje imaju samo jednu zajedničku okolnost. koje. mogućnost mnogostrukosti probnih teorija. dugo se smatralo da osnovne i najsigurnije metode istraživanja u prirodnim naukama predstavljaju one metode eksperimentalnog istraživanja koje je. izlaženja sa probnim teorijama. baš za prirodne nauke. bila bi bliža Platonovom negoli Hegelovom poimanju. ta okolnost je uzrok (ili posledica) date pojave. Izložićemo najpre metode (ili kanone) prema Milovim formulacijama. zna da je posledica preostalih antecedensa. metoda ostatka: u svakoj pojavi treba apstrahovati onaj deo za koji se. Shema bliža realnoj situaciji mogla bi. na osnovu ranijih indukcija.Polazi se od problema P1 da bi se stiglo do probne teorije PT. otklanjanjem grešaka. koji se neprekidno podvrgavaju procesu pronalaženja rešenja. okolnost po kojoj se jedinoj razlikuju dva skupa slučajeva jeste uzrok (ili posledica) date pojave.

ista količina i kvalitet vodenog taloga). H2 . koja glasi: "Ništa ne može biti uzrok jedne pojave ako nije zajednička okolnost u svim slučajevima te pojave". No. Sem toga. da nisu svuda primenjene iste metode obrade. Tako. što jasno ukazuje na to da su neopravdane prvobitne Milove pretenzije postavljanja ovih metoda kao pouzdanih metoda otkrivanja uzroka određenih prirodnih pojava i dokazivanja uzročne povezanosti među pojavama. ukoliko bismo i ustanovili da je pojava A zaista uzrok pojave B.Pre nego što damo ocenu o stvarnoj ulozi ovih metoda istraživanja u prirodnim naukama. negativno formulisanih. godine imalo veći postotak kiseline nego što je uobičajeno. teško da bismo i u načelu mogli da prihvatimo neko takvo objašnjenje gde bi bio naveden samo "jedan jedini uzrok"). 45 . Tragajući za uzrokom te pojave. leži u tome što odbacivanjem pogrešnih hipoteza sužavaju polje mogućnih istinitih hipoteza. pogleda pažljivije. Hn. nemogućno je pribaviti osiguranje da će pojava A uvek biti uzrok pojave B. ili bilo koji drugi. ustanovili smo da je u pitanju nekoliko različitih vrsta grožđa. jasno proizlazi da je gledište o njihovom prvorazrednom značaju za istraživanja u prirodnim naukama neumesno. ako bismo želeli da ustanovimo zbog čega neki službenik u nekoj određenoj ustanovi loše obavlja poslove na svome radnom mestu. Ako se pođe od toga da prilikom istraživanja uzroka neke pojave P. Postavlja se pitanje da li ove metode ipak imaju neku. a da se često događa da zapravo postoji skup alternativnih hipoteza H 1. Najzad. omogućava da se neka hipoteza H 1 odstrani ako iz nje proizlazi takav slučaj pojave P gde ne postoji pretpostavljena zajednička okolnost. recimo. makar i ograničenu. Iz ovoga veoma sažetog rezimiranja situacije.. izuzetno veliki broj dana sa vetrom. najveća vrednost ovih metoda. u vezi sa primenom Milovih eksperimentalnih metoda. da grožđe nije brano u isto vreme itd. uvek mogućno ustanoviti veliki broj zajedničkih okolnosti koje se obično zanemaruju (u našem primeru. u najmanju ruku hipotezu o tome koje su okolnosti bitne. da su vinogradi smešteni na zemljištu različitog kvaliteta. ako se ovaj slučaj. a to samo pokazuje da mi u ovome traganju uvek već imamo na umu neku hipotezu o mogućnom uzroku pojave o kojoj je reč. Prema tome. na primer. iznećemo i jedan primer upotrebe ovih metoda. lako je zapaziti da je. Uzmimo slučaj da je u celoj Aleksandrovačkoj župi vino berbe 1971. Uza sve te razlike. važnost. negativna formulacija metode slaganja. nije mali broj pojava koje nemaju jedan. već više uzroka (na primer. razlog zanemarivanja jednog broja zajedničkih okolnosti leži u tome što te druge okolnosti unapred ne smatramo značajnim. ustanovili smo kao zajedničku okolnost da je tokom perioda zrenja grožđa bilo neuobičajeno malo sunčanih dana. da su različite veličine. Odgovarajući primeri sa analognim primedbama mogu se navesti i za ostale četiri metode. Primenom metoda slaganja to smo označili kao uzrok povećanog procenta kiseline u vinu.. uvek postoji neka preliminarna hipoteza. u stvari. upotreba istih sredstava za prskanje vinograda. onda je sigurno da negativne formulacije Milovih metoda mogu pomoći da se otklone neke ili sve alternative.

Za savremene zastupnike induktivne metode. Međutim. Oni su. ulazeći u nešto novo. poseduju određene strukturalne paralele. kao što su: uzorak (onaj broj slučajeva na osnovu kojih se donosi induktivni zaključak) nikada ne može biti u potpunosti reprezentativan (izuzev kod trivijalne potpune indukcije). kao jednog od puteva dolaženja do naučnih hipoteza. nije rešeno pitanje kako logički opravdati princip na kojem počiva induktivno zaključivanje ‡ "Ono što važi za neke (posebno odabrane) nama poznate činjenice vredi za sve nama nepoznate činjenice iste vrste. koja. sličnost u konstelaciji između dva skupa struktura. mnogi su smatrali da je induktivna metoda (ili induktivno rasuđivanje) najefikasnija metoda dolaženja do univerzalnih zakona. i indukcije u smislu dolaženja do pravih naučnih hipoteza višega nivoa opštosti. ili dva skupa pojedinosti. sa metodološkog gledišta. karakteristično je da prave značajnu razliku između indukcije u smislu dolaženja do takvih hipoteza koje se tiču eksperimentalnih zakona. pa u tom smislu čak i staromodno. mi ne možemo da mu priđemo drugačije nego na osnovu onoga što nam je blisko poznato. Ulogu analogije u ostvarivanju naučnog napretka posebno su naglašavali baš pojedini naučnici. imali na umu poseban vid sličnosti ‡ sličnost u strukturi. pri tom. induktivna metoda ipak može naći svoje mesto kao jedna od pomoćnih metoda. u okvirima osnovne hipotetičko-deduktivne metode. oni brane samo prvi od ova dva tipa indukcije. ponovljeni slučajevi. pri tom. na osnovu kojih se zaključuje o postojanju opštih zakona. prinuđeni smo." Ovde bismo mogli dodati još i to da. 46 . a mnogi to i danas čine. nikad ne predstavljaju istovetna ponavljanja. dakle. Mnogi su i u prošlosti isticali. ili empirijskih uopštavanja najnižeg nivoa opštosti. istinitost univerzalnih iskaza u nauci ne može se odlučujuće potvrditi pomoću pojedinačnih iskaza o ljudskom iskustvu. da i metoda analogije (zaključivanja po analogiji) može u određenim situacijama da doprinese naučnom istraživanju u prirodnim naukama. mada različita. posebno eksperimentalnim naukama. metoda induktivnog zaključivanja nailazi na brojne teškoće i ograničavajuće činioce.Pre nego što se došlo do jasnog saznanja o središnjem značaju hipotetičko-deduktivne metode. pre svega baš u prirodnim. Kako je to formulisao poznati američki naučnik Robert Openhajmer. da upotrebimo analogiju. u formi. tako da se ne može steći legitimno pravo da se sa nekih slučajeva nužnim načinom zaključuje na druge ili sve slučajeve.

pošto su sile između nukleonâ kratkog dometa.Openhajmer navodi i primer japanskog fizičara Jukave. koji je predložio jednu smelu analogiju. čija sudbina još nije sasvim jasna. japanski fizičar je zaključio da bi. Od opštih metoda istraživanja možda se još mogu spomenuti generalizacija i stvaranje novih pojmova. Nuklearne sile. klasifika-ciju i ponekad određene statističke postupke. u vezi sa metodom analogije. unela red i jasnoću bar u jedan deo nuklearne fizike i predstavljala je izvanredno značajan događaj u fizici. Način na koji se opisuju sile koje deluju između naelektrisanih tela sastoji se. koje zatim proveravaju. Koristeći opšte argumente relativnosti i komplementarno-sti. predložio sličnost između električnih i nuklearnih sila. botanika) takvog su karaktera da se pre-težno koriste opisnom metodom. a na osnovu drugih svojstava nuklearnih sila izveo je zaključke o prirodi ovih čestica. On je. Te čestice su stvarno pronađene u kosmičkim zracima. koje nisu elektromagnetne. istoriografska. Naročit značaj. Nazvali su ih mezonima. koji takođe ponekad mogu korisno sugerisati načine formulisanja ili proširenja određenih teorija (po čisto formalnoj analogiji). U svakom slučaju. umesto električnog polja. ima i izgrađivanje apstraktnih strukturalnih modela. postavljaju hipotetičku teoriju. naravno. a namesto kvanta svetlosti bile bi nove vrste čestica. No. ali je ta teorija. do koje se došlo analogijom. ovo bi bilo novo polje. vezanih za pojedine grupe srodnih nauka ili za pojedine naučne discipline (kao što su.) naučnici. po mišljenju Jukave. i u društvenim naukama (kakve su ekonomija. dajući im izvestan zamah da se pokrenu. uočavanje sličnosti je često predstavljalo i može predstavljati polaznu tačku za napredak čovekovog naučnog saznanja. želeći da reše neki problem. možda bi mogle. sociologija. introspektivna ili fenomenološka metoda itd). iz koje dedukuju razne posledice. Istraživačke metode ‡ u društvenim naukama Kada je reč o metodama istraživanja u društvenim naukama ‡ mada u ovim naukama ima znatno ozbiljnijih neslaganja. koja uključuje samo posmatranje. Naime. s tim što im se postupci proveravanja unekoliko razlikuju od postupaka proveravanja u prirodnim naukama. u tome da naelektrisano telo stvara električna polja koja se šire prema drugim telima. U međuvremenu su pronađene i neke tačke disanalogije. da potiču iz neke nove vrste polja. vero-vatno je čak i važnije naglasiti da različit karakter problema u raznim naukama dovodi do stvaranja i razvijanja mnogih specifičnih metoda. političke nauke. kako sadržinske tako i metodološke prirode ‡ preovladalo je gledište da i ovde hipotetičkodeduktivna metoda čini. ili kvantne teorije. pravo itd. ono jednu od osnovnih metoda. ali su veoma jake i spektakularne. ove nove čestice trebalo da imaju masu nekoliko stotina puta veću od elektrona. istorija. ako ništa drugo. recimo: stati-stička generalizacija. 47 . naime. na primer. Neke prirodne nauke (kao.

To ujedno pokazuje da ovi pristupi nisu uzajamno isključivi. optika i druge) ne bi mogao ni da se zamisli napredak koji je postignut. anketom ili na neki drugi način. gledište da prirodne nauke imaju posla sa postavljanjem i objašnjavanjem zakonâ (da su. Naime. kako se to kaže. u određenim granicama. Neki teoretičari su zastupali. na način istorije. nomotetske). idiografske). međutim. njihov stepen opštosti je drugačijeg karaktera od onog u prirodnim naukama. bez obzira na to šta se uzima kao osnova na kojoj se ta razlika zasniva. Reč je o tome što se zakoni koji se tiču ljudskog društva ‡ i onda kada su formulisani kao univerzalni ‡ tvrde sa svešću da nije isključena pojava izuzetaka. sigurno je da se razlika između nomotetskih i idiografskih nauka ne podudara sa razlikovanjem između prirodnih i društvenih nauka. S druge strane. što vodi temeljnijem i potpunijem razrešavanju nekih problemskih situacija. na primer. suočeni sa problemom adaptacije svoga življa koji boravi i radi u inostranstvu. bez kojeg u nekim granama nauke (hemija. barata pojedinim "činiocima" neke situacije. u kojem je naučnik u stanju da. mogu predložiti hipotezu da će se na novu sredinu lakše i brže prilagoditi oni radnici koji su poreklom iz urbane sredine i sa višim stepenom obrazovanja. na primer. Iz ove hipoteze se onda izvode određene posledice. sa velikim brojem činilaca koji ih određuju i koji se neprekidno menjaju. za neki utvrđeni zakoniti odnos zavisnosti dveju pojava u društvu kaže da važi "samo pod ostalim jednakim uslovima (ceteris paribus)". gde istraživačima po pravilu nije nimalo lako da izmene pojedine činioce radi eksperimentisanja. praktično nemogućno odstraniti sve promene osim one jedne određene koju treba pratiti. Ne uzimajući u obzir neumesnost potpunog podvajanja prirodnih i društvenih nauka. dok se društvene nauke bave objašnjavanjem pojedinačnog (da se.Tako. kada je reč o opštosti zakona koji se odnose na ljudsko društvo. takav eksperiment je izuzetno redak u društvenim naukama. u dobrom broju kako prirodnih tako i društvenih nauka mogu se javiti i javljaju se i nomotetski i idiografski aspekti. 48 . što se često i eksplicitno izražava tako što se. geologija i druge) u kojima su mogućnosti izvođenja kontrolisanih eksperimenata isto tako strogo ograničene. već da se mogu kombinovati. koje se proveravaju posmatranjem. Ako se ima u vidu strogo definisani "kontrolisani eksperiment". a neki (mada ih je sve manje) i danas zastupaju. s obzirom na to da čovek ne može doći do saznanja o sebi drugačije nego kroz istoriju. U vezi sa karakterom hipoteza u društvenim naukama treba dati nekoliko napomena. Naravno. sociolozi iz emigrantskih zemalja. zakoni društvenih nauka najčešće se odnose na veoma složene sisteme uzajamnih dejstava. prilikom izvođenja eksperimenta. valja ukazati na značajne uspehe nekih prirodnih nauka (astronomija. Naime. Nekoliko reči o mogućnosti eksperimenta u društvenim naukama ‡ to pitanje je važno baš zato što eksperiment predstavlja jedan od osnovnih načina proveravanja hipoteza u prirodnim naukama. kako se to kaže. Mogućno je takođe primetiti za je i u najbolje opremljenoj modernoj laboratoriji.

i pritisnuto nužnošću i karakterisano slobodom. uopšte uzev. i u tom smislu se nalaze u drugačijem položaju nego prirodne nauke. Drugačije rečeno. ističe se da struktura predmeta ovih nauka. i slepo-prirodno i posredovano svešću. pa njeno jednostavno projektovanje na prirodu predstavlja čisti dogmatizam. već da je vezana baš za društvene nauke. na osnovu rezultata izbora. Naprotiv. inače. eksperimentalni zakoni u društvenim naukama statističke prirode. s obzirom da je u pitanju predmet iz koga se ne mogu ukloniti protivrečnosti ‡ društvo je istovremeno i racionalno i iracionalno. koje.Najzad. nisu postavljene neutralno u odnosu na subjekta saznanja. još nismo u stanju da procenimo je li dijalektika prisutna i u prirodi. valja naglasiti da. zahteva dijalektičku metodu. Jedan broj savremenih teoretičara isto tako smatra da dijalektička metoda nije vezana samo za razvoj ideja.) ^ini se da su. i celovito i podeljeno. Tu se imaju u vidu uopštavanja "po verovatnoći". Kao jednu od metoda specifičnih za istraživanje u društvenim naukama. to jest struktura društvene realnosti. Društvene nauke su. kao za Hegela. koja ne moraju obavezno sadržavati numeričke vrednosti za statističke koeficijente. u društvenim naukama postoje neke vrste eksperimenata. zaista u određenoj meri nesamostalne u odnosu na vladajuću svest. sve to ne govori u prilog tezi da bi se društvene i prirodne nauke u svemu bitno razlikovale. No. tako da se međusobno ne poznaju. a onda su dobili zadatak da između sebe izaberu jednog svog člana na neki položaj. kao i iz aspekta savremene metodologije (s obzirom na to da je sasvim jasno da se društvene nauke i te kako služe onim metodama koje su karakteristične za prirodne nauke. da je veliki broj glasača kojima je dato obaveštenje o religioznoj pripadnosti kandidata bio pod uticajem tog obaveštenja. ili za nauku uopšte). Utvrđeno je. i pored svega što je rečeno. za razliku od prirodnih. što je očigledno i iz Marksovog aspekta (s obzirom na njegovo nastojanje da specifičnim shvatanjem ljudske prakse prevlada podvajanje prirode i istorije). na primer: "Postotak uzimanja droge kod gradske omladine. u samorazvoju ideje). Međutim. s obzirom da se nauke koje se ubrajaju među društvene u tom pogledu međusobno razlikuju znatno više nego što se razlikuju razne prirodne nauke. koji je naročito došao do izražaja u sovjetskoj varijanti dijalektičkog materijalizma. Tako je "laboratorijski" ispitivan uticaj koji na glasače ima njihovo znanje o religioznoj pripadnosti kandidata. dijalektika nam se otkriva i u samorazvoju društva (a ne samo. Sem toga. s tim što je polovini klubova dat podatak o religioznoj pripadnosti njihovog kandidata." (Ovde valja primetiti da se ovakav iskaz može isto tako interpretirati i kao hipotetička tvrdnja koja će se proveravati statističkim ispitivanjem. uopšte uzev. 49 . Stvoren je jedan broj klubova čiji su članovi pažljivo odabrani. veći je nego među seoskom omladinom. ili svih onih predmeta koji se nalaze u procesu razvoja. Takvo uopštavanje bismo imali ako kažemo. Ovde bismo mogli spomenuti i neke metode koje su specifično vezane za određene društvene nauke. napredovanja. neki autori ističu i takozvanu statističku generalizaciju. one imaju mnogo toga zajedničkog.

U sociologiji. u kojem se pravi razlika između neposrednih ili "neočekivanih" uzroka nekog događaja i njegovih "suštinskih" ili "osnovnih" uzroka. koja se izdvaja kao posebno značajna introspektivna metoda i koja teži da neposredno razume pojave svesti. ali koja operiše mnogim opštim zakonima prihvaćenim u nekoj prirodnoj ili društvenoj nauci. na primer. 50 . analiza sadržaja itd). ili razne sociometrijske metode (kod kojih se u osnovi teži proučavanju društvene strukture u svetlosti privlačenja ili odbijanja do kojih dolazi u jednoj društvenoj grupi). kao što su introspektivne metode. ili uporednu metodu (u tom smislu da je za sociologa uvek vrlo korisno da istu pojavu upoređuje u različitim društvima i kulturama). tu je i fenomenološka metoda. kao i metoda genetičkog objašnjenja. Psihologija takođe ima neke sasvim specifične metode istraživanja. ^esto se koriste i protivčinjenički iskazi da bi se potkrepilo gledište da je neki događaj imao odlučujuće posledice za dalji razvoj u određenom pravcu. koja je nesumnjivo najviše idiografska. tako da ne bi mogle da se razviju grčka filozofija i nauka. koje su predstavljale koren zapadne kulture i civilizacije. ne računajući ono što spada u čisto istraživačke tehnike (posmatranje. mogućno je spomenuti još istoriografsku metodu (u tom smislu da sociolog nikako ne bi smeo da u određenim slučajevima izgubi iz vida značaj društvenog iskustva iz prošlosti). da ih posmatra naivno i slobodno. da bi se pomoću njih bolje ili lakše objasnile neke konkretne strukture ili konkretni slučajevi ponašanja). koriste se metode zaključivanja po verovatnoći. u slučaju pobede Persijanaca kod Maratona 490. godine pre nove ere. bez ikakvih prethodnih pretpostavki ili predrasuda. U istoriji. koje koriste različite mogućnosti i razne vrste samoposmatranja. u Atini bila uspostavljena orijentalna teokratsko-religiozna kultura. Poznat je primer protivčinjeničkog suda koji tvrdi da bi. metodu konstruisanja idealnih tipova (misli se na tipove strukture ili ponašanja u nekom društvu. intervju i upitnik.

Beograd. Akroamatska metoda Akroamatska metoda je svakako najpoznatija i najuobičajenija. tako da se većim delom prividno. zapitati se za metode predavanja znanja s pokolenja na pokolenje. međutim. kao i da stekne sposobnost razlikovanja ispravne od loše argumentacije. 1985). a u određenom smislu i veoma značajno. što preglednijim i što ubedljivijim načinom govornog izlaganja prenese na one koji ga još ne poseduju. pored izlaganja. Erotematska metoda (dijaloška i katihetska) Kod erotematske metode. gde se učenik može navesti da sagleda principe svog sopstvenog uma. Kao što znamo. Grafos. predato akroamatskom metodom. kada je reč o empirijskim ili istorijskim saznanjima. ali ponekad i realno. u dijaloškoj ili sokratovskoj metodi. ničemu ne podučava. Na osnovne metode prenošenja znanja dao je osvrt još Kant u svome priručniku za predavanja iz logike (*Logika. usmereno je na razum. Za veći broj nauka to je možda zaista glavna. Ova metoda i dalje predstavlja osnovnu metodu predavanja znanja u skoro svim vrstama škola u svetu. razume se. postoji i postavljanje pitanjâ. a u katihetskoj samo na pamćenje. Katihetska metoda. Ova metoda. gubi granica između nastavnika i učenika. ali ne i jedina mogućna metoda predavanja znanja. na kraju odeljka posvećenog opštoj metodologiji mišljenja. Onaj ko poseduje neko znanje pokušava da to svoje znanje što jasnijim. da uoči neke pretpostavke ili vrednosti za koje pre toga nije bio svestan da ih poseduje.Metode predavanja znanja Zanimljivo je. a to postavljanje pitanjâ. 51 . najviše odgovara predavanju filozofije kao racionalnog saznanja. već zapravo služi za propitivanje onoga što je. u sokratovskom dijalogu dolazi do uzajamnog postavljanja pitanjâ i davanja odgovorâ.

mogli bismo slobodno zaključiti i to da nijedan sistem naučnog znanja u celini. Ali. zasnovan na određenim principima. kao. Ako imamo posla sa celinom koja je manje-više dovršila svoj razvoj. Sama uređenost naučnog znanja može se postići na različite načine. postignuti rezultati naučnog istraživanja mogu se izložiti uređeno i na druge načine: može se pokušati sa izvođenjem celog sistema znanja iz nekoliko osnovnih principa (kao što su. Izlaganje znanja. već samo relativan. tako da se može misaono zahvatiti (odnosno sa predmetom kod koga je prevaljen celi put upoznavanja deo po deo i sada treba ponovo uspostaviti njegovo konkretno jedinstvo). 52 . recimo. tvrđenja (propozicije. koje nisu bile poznate u vreme kada je sistem nastao. Međutim.STRUKTURA NAU^NOG ZNAnjA Pojam izlaganja znanja Pojam izlaganja znanja bitno se razlikuje od pojma predavanja znanja. kao i definicije osnovnih pojmova. zakoni i činjenice. obavlja se pismenim putem i ne sledi nika-kve didaktičke principe. sistem znanja jeste uređeni skup naučnih teorija. već i one nove. definicije. recimo. o kojem je bilo reči u prethodnom odeljku. a izvedena tvrđenja čine propozicije (teze) i teoreme koje se dokazuju pomoću osnovnih tvrđenja. ne treba izgubiti iz vida da se naučno znanje neprekidno razvija i revidira. Predavanje znanja obavlja se govornim postupkom. a njegova vrednost se procenjuje po tome kako se u njega uklapaju ne samo već poznate teorije. Osnovna tvrđenja jednog sistema naučnog znanja sadrže prve principe (koji su dati u formi aksiomâ ili postulatâ). zakona i činjenica. periodni sistem elemenata Mendeljejeva) itd. već vodi računa o logičkoj i sistematskoj uređenosti toga znanja. onda to izlaganje može imati dijalektički karakter (kao što je. Sistem znanja ‡ principi. ili Marksovo izlaganje kritike građanske političke ekonomije u Kapitalu). nije neprikosnoven. sistematičnost se može postići i putem dosledne deobe i klasifikacije istraživane sadržine (botanička i zoološka sistematizacija. Hegelovo izlaganje Logike. uostalom. tako da sistem znanja nikad ne može da bude apsolutan. pa i izlaganje znanja može imati različite oblike. međutim. teze) Iz onoga što je već rečeno o izlaganju znanja mogućno je već naslutiti i odgovor na pitanje: šta se podrazumeva pod sistemom znanja? Najkraće rečeno. koji vodi računa o didaktičkim principima što treba da obezbede brzo i efikasno preno-šenje znanja. ni njegovi sastavni delovi. Prema tome. Euklidov ili Hilbertov sistem geometrije. Peanov sistem aritmetike ili njutnov sistem mehanike).

Ilustrovaćemo ovo na prvome sistemu geometrije. Treba samo napomenuti da od osnovnih stavova Euklid najpre izlaže definicije. dok je danas uobičajen obratan redosled. s obzirom da se pokazalo da se definicije ponekad ne mogu postaviti bez aksioma. a zatim principe (postulate i aksiome. 53 . koje razlikuje i odvojeno izlaže). a ne obratno. za koji se i danas može reći da poseduje zavidno savršenstvo. na Euklidovom sistemu.

linija je dužina bez širine. U tom smislu. oni (objekti) koji su jednaki istom (objektu) jednaki su međusobno. dve prave ne ograničavaju oblast. Aksiome: 1. Napravićemo izvod i iz Euklidovih postulata i aksioma. Uzećemo sada i jedno izvedeno tvrđenje iz Euklidove geometrije i pogledaćemo kako ga Euklid dokazuje. prava linija je ona koja za tačke na njoj podjednako leži. Sistem znanja ‡ klasifikacija Već je spomenuto da sámo klasifikovanje istraživačkog materijala sa izvesnog područja predstavlja određeno sistematizovanje znanja. 54 . kao pojmovima koji se tiču odnosa obima pojmova. da se iz svakog središta svakim rastojanjem može opisati krug. klasifikacija se zasniva na logičkim pojmovima roda. beskrajno produžene. celine su jednake. oni (geometrijski objekti) koji se mogu poklopiti jednaki su međusobno. i ako su jednaki uglovi koje obrazuju jednake strane. površina je ono što ima samo dužinu i širinu. ostaci su jednaki. ako se jednakim (objektima) dodaju jednaki (objekti). 4." Ovu propoziciju Euklid dokazuje uz pomoć sedme aksiome. tačka je ono što nema delova. 9. te dve prave. i to sa one strane sa koje su ovi uglovi manji od dva prava ugla. seći. podvrste itd. naime oni koji leže spram jednakih strana. odnosno tako što kretanjem dovodi do poklapanja jednog trougla sa drugim. ako se od jednakih (objekata) oduzmu jednaki (objekti). ako jedna prava u preseku sa drugim dvema obrazuje sa iste strane dva unutrašnja ugla čiji je zbir manji od dva prava ugla. jedan trougao mora biti jednak drugom trouglu i ostali uglovi moraju biti jednaki ostalim uglovima. i to odgovarajući. pretpostavlja se da se od svake tačke ka svakoj drugoj tački može povući prava linija. Postulati: 1. 4. mora i osnovica biti jednaka osnovici. 5. To je sasvim razumljivo kada se zna da je kod klasifikacije reč o određivanju mesta jednog pojma u čitavom sistemu pojmova sa kojima je bliže ili dalje povezan. 3. 2. itd. Recimo. 5. 3. 8. 2. vrste. propoziciju broj četiri: "Ako su kod dva trougla dve strane jednog jednake odgovarajućim dvema stranama drugog. itd. i to s obzirom na obim tih pojmova. 7. da će se. kao i do poklapanja jedne od jednakih strana sa odgovarajućom stranom drugoga trougla. 7. 2. ravan je površina koja za prave na njoj podjednako leži. da su svi pravi uglovi međusobno jednaki. celina je veća od dela.Evo nekih Euklidovih definicija: 1. da ograničena prava može biti produžena u svom pravcu neprekidno.

princip uniformnosti (jednoobraznosti) prirode (koji se može formulisati i kao metodo-loško pravilo o invarijantnosti ‡ nepromenljivosti ‡ prirodnih zakona). Veštačka klasifikacija. i drugi sistem znanja ‡ relativnog ili hipotetičkog karaktera. redovi na familije. za nauku nije od posebnog interesa. na primer. kao što su. To je. ali isto tako i od odnosa strana u trouglu. Jedna od osnovnih teškoća u postojećoj upotrebi ovoga termina svakako je i ta što sami naučnici nisu uvek složni u pogledu toga koje će iskaze (tvrdnje) sma-trati zakonima. kola se dalje dele na klase. životinjski svet obično deli na dva kola: kičmenjake i beskičmenjake. odmah treba naglasiti to da je i klasifikacija ‡ kao. Pojam zakona i zakonitosti Tokom istorije logičko-metodološke misli evoluirao je i sâm pojam zakona. i čiji je cilj praktičan. pre svega. ili ta-kvo tvrđenje kao što je: "Za svaki metal postoji neka kiselina koja će ga rastvoriti. Sem toga. klasifikacija je relativna s obzirom na to koliko je savršeno izvedena. ptice. slučaj sa nekim najopštijim tvrđenjima. ili mogu postojati prelazni oblici. rodovi na vrste. a njegovo adekvatno određivanje na savremenom nivou razvoja ove misli skopčano je sa većim brojem teškoća. vodozemce. Tako se. pa kolo kičmenjaka ima pet klasa: sisare. Pri tom se vodi računa da sličnost pojmova koji se svrstavaju u istu grupu mora biti veća od njihovih razlika. koja se može zasnivati na bilo kakvoj spoljašnjoj (ili slučajnoj) karakteristici pojma. bila klasifikacija svih filozofskih spisa prema azbučnom redu njihovih autora. gmizavce i ribe." 55 . Relativnost klasifikacije proizlazi najpre iz činjenice da je izvestan skup uzajamno povezanih pojmova uvek mogućno prirodno klasifikovati na više načina. takvo sistematizovanje znanja po pravilu nije ni od kakvog teorijskog interesa.Klasifikacija. pri klasifikaciji trouglova mogućno je poći od podele prema vrsti uglova. to jest da omogući uspešno i brzo snalaženje u materijalu. na primer. ili klasifikaciju biljnog ili životinjskog sveta. klase se dalje dele na redove. Kao primer jedne prirodne klasifikacije mogućno je uzeti i klasifikaciju nauka. Najzad. mogu iskrsavati nepredviđeni aspekti. s tim što pojmovi jedne grupe moraju biti sličniji među sobom negoli sa pojmovima neke druge grupe. može biti prirodna i veštačka. tako da odlične veštačke klasifikacije mogu biti na nivou loše izvedenih prirodnih klasifikacija. Takva bi. od kojih će ‡ u našem pokušaju ocrtavanja jedne maksimalno ispravne definicije ‡ biti nagoveštene tek neke. klasifikacija je relativna i stoga što sadržina koja se klasifikuje često može biti veoma složena i promen-ljiva. Sasvim je drugačije sa prirodnom klasifikacijom. Na primer. No. na primer. uostalom. o kojoj smo raspravljali u prvome poglavlju. za koja nema smisla ili se ne može reći da li su istinita ili lažna. a koje ne. familije na rodove. vrste na varijetete i podvarijetete. koja pokušava da sledi bitne oznake samoga sadržaja pojma. razume se.

ili zakonom. kod nužno univerzalnih iskaza (zakonâ) svedočanstvo njihove istinito-sti nije isključivo neposredno. Mogućno je. onda bi h bilo zarđalo". dileme se javljaju oko toga da li formulacija zakona sme da sadrži termine koji se tiču pojedinačnih objekata ili ne. po svemu sudeći. Naime. da je u pitanju logička nužnost. karakteristika nužnosti koja. s obzirom na to da se takvi iskazi mogu opravdati samo nužno univerzalnim iskazima. Za dalje razjašnjenje pojma zakona trebalo bi uočiti razliku između konstantne činjeničke povezanosti određenih objekata (ili osobinâ. Da bi se lakše razlikovali nužno univerzalni iskazi od slučajno univerzalnih. u svojim tvrđenjima sadrže element nužnosti. s obzirom na to da je kod ovih drugih najčešće reč o konačnoj klasi mogućnih objekata (ili slučajeva). U oba poslednja slučaja razlog je postojanje zakonitosti višeg reda ‡ u prvom biološke.Isto tako. odnosi se na ono što se najčešće karakteriše kao "fizička" ili "realna" nužnost. dok takvi iskazi kao što su "Svi ljudi su smrtni". kada bi h bilo šraf u Smitovim kolima. takvi iskazi moraju naći svoje određeno (logičko) mesto u sistemu naučnog znanja. da li zakon mora da poseduje karakteristiku neograničene univerzalnosti. mogućno je praviti razliku između "kvalitativnih" i "ne-kvalitativnih" predikata. zagrevanje itd). dok nužno univerzalni iskaz: "Gvožđe se uvek širi kad se zagreje" opravdava iskaz: "Za svako h. Kvalitativni predikati bi bili oni kod kojih iskaz o njihovom značenju "ne zahteva pozivanje na neki pojedinačni objekt ili prostorno-vremensku lokaciju" (gvožđe. U svakom slučaju. da li je ispravno govoriti o zakonu onda kada su u pitanju statističke pravilnosti? Sve to ukazuje na činjenicu da bi teško bilo zamisliti mogućnost da se brzo i jednostavno dođe do sasvim precizne i opšteprihvaćene definicije zakona. ne bi bilo potrebno. obavezno prati ono što nazivamo zakonitom povezanošću. ili između objekta i osobine) i takve veze koja se karakteriše nužnošću (kako ćemo interpretirati taj pojam nužnosti. drugačije rečeno. za sada nije bitno). a u drugom fizičke. isto tako. kao svedočanstvo javljaju i drugi zakoni. a negacije takvih iskaza bile bi protivrečne. s tim da nama poznati slučajevi ispoljavanja toga zakona ne pokrivaju celo područje njegove mogućne primene? Ili. po pravilu. a ne ‡ kao što misle neki autori ‡ na logičku nužnost. Najzad. odnosno ne bi bilo značajno. Tako. U zakonima su. nikakvo iskustveno proveravanje. slučajno univerzalni iskaz: "Svi šrafovi u Smitovim kolima su zarđali" ne opravdava iskaz: "Za svaki objekt h. Razlika između slučajne i nužne univerzalnosti ispoljava se jasno i u njihovom odnosu prema irealnim kondicionalnim iskazima. kao što je kod slučajno univerzalnih iskaza. to jest zakoni od onih iskaza koji su im slični samo po formi. ili "Gvožđe se uvek širi kada se zagreje". onda bi se h širilo". Tako. na primer. i to stoga što je iz određenih razloga nemogućno zamisliti da bi moglo biti drugačije (pa smo skloni da uvek pažljivo preispitujemo ono što nam se inače na prvi pogled učinilo kao izuzetak od takvog zakona). kada bi h bilo gvožđe i kada bi se zagrejalo. već se. zastupljeni samo kvalitativni predikati. praviti razliku između neograničene univerzalnosti nužno univerzalnih iskaza (zakonâ) i ograničene univerzalnosti slučajno univer-zalnih iskaza (koji su po obliku slični zakonima). Ili. manje ili više "slučajnu" univerzalnost (koju smo spremni da napustimo čim naiđemo na izuzetak). što se ne može reći za ne-kvalitativne predikate (Smitova kola itd). na primer. iskaz "Sve vrane su crne" tvrdi određenu činjenicu. 56 . po pravilu.

Ako bismo hteli da načinimo razliku između "zakona" i "zakonitosti". Prvi događaj se naziva uzrokom. To. ne mogu da budu uzajamni (zavisnost je dvosmerna). ne znači da veza. ali je to onda drugačija vrsta zakonitosti. Vrste zakonitosti Uzročna zakonitost se odnosi na onu situaciju gde se jedan događaj (pojava ili proces) ‡ iz različitih razloga ‡ smatra posebno važnim za nastajanje nekog drugog (predstavlja njegov i nužan i dovoljan uslov). odnosno delovanje između određenih objekata ili događaja. a drugi efektom. podrazumeva se i njihovo vremensko sledovanje. a. onda bismo mogli reći da ono što se odnosi na naučni iskaz treba nazvati zakonom. Ovu razliku neki autori izražavaju terminima "naučni zakon" i "prirodni zakon". pored neposredne ili posredne prostorne povezanosti uzroka i efekta. Formulisanje uzročnih zakona sasvim je umesno kada je reč o jasnijem saglédanju odnosa između mnogih događaja. a ono što se odnosi na prirodno postojeće pravilnosti treba nazvati zakonitošću. razume se. tako što uzrok opet ili neposredno ili posredno prethodi posledici. 57 . s obzirom da one stvari koje su posledica nekog uzroka po pravilu ne mogu da se nađu u obrnutoj ulozi (zavisnost je jednosmerna).

osobinama ili procesima o kojima je reč. "P • V = const". što je takođe kon-stantno ako se ne menjaju masa gasa i njegov pritisak: "V/T = const." Pojam naučnog objašnjenja Kada se u poglavlju o hipotezama govorilo o tome koje su to istraživačke situacije u nauci što traže postavljanje "novih hipoteza". Reč je o nužnim statističkim odnosima (ili odnosima verovatnoće) među objektima. s druge strane. Kao primer jednog takvog zakona može da posluži Bojl‡[arlov opšti zakon ponašanja idealnih gasova. U svakom slučaju. koja nastaje u suočavanju sa određenim naučnim problemom. svaka hipoteza. koji su posebno karakteristični za modernu fiziku. 58 . to jest odgovarajuću zapreminu gasa. a manje za druge prirodne nauke. ali ne zadovoljavaju ove uslo-ve u podjednakom stepenu. pokušaj objašnjenja tog problema. broj sterilnih je znatno veći kod žena koje su zasnovale bračnu zajednicu u tridesetoj godini ‡ 17. Bojlovog. postiže stalna relativna učestalost veze dva događaja. s jedne strane. mogli bismo reći da objašnjenje predstavlja podvođenje predmeta objašnjenja pod neki zakon ili teoriju iz kojih se može izvesti.." Iz ovih zakona se onda može dobiti pravi funkcionalni zakon koji sve to povezuje: "P • V/T = r". [arlovog i Gej‡Lisakovog zakona. Ali. S druge strane. Sámo se po sebi razume da naučno objašnjenje treba da bude sistematsko i dobro zasnovano (i logički i empi-rijski). Ovde ćemo izložiti samo jedan drugačiji primer iz oblasti demografije. Najveći deo naučnih objašnjenja novih pojava koje zahtevaju objašnjenje obavlja se uz pomoć znanja kojim već raspolažemo. ukratko o statističkoj zakonitosti. i V. U Bojlovom zakonu. u stvari. to jest odgovarajuće zapremine gasa.. koja je konstantna ako se masa i temperatura gasa drže nepromenjenim. to jest pritiska gasa na zidove posude u kojoj se nalazi. Ova funkcionalna zakonitost se izražava numeričkim zakonima. . Na kraju. mogao je isto tako da bude upotrebljen termin "novih hipotetičkih objašnjenja". uz pomoć staroga znanja. Funkcionalna zakonitost se tiče postojanja nužne zavisnosti između dveju ili više promenljivih veličina koje su u najbližoj vezi sa objektima.05 odsto.Od drugih vrsta zakonitosti ovde ćemo spomenuti još funkcionalnu i statističku zakonitost. predstavlja. sve nauke zaista i téže takvim objašnjenjima.40 odsto. a sve je češći ukoliko je viša starost pri stupanju u prvi brak. nisu sposobne da učestvuju u reprodukciji stanovništva. i T. Primeri ovakvih zakona nalaze se u odeljku u kome se govori o verovatnoći. Zakoni kojima se izražavaju ovakve vrste zakonitosti zastupljeni su danas u prirodnim kao i u društvenim naukama. a. a od onih koje su stupile u brak u četrdesetoj godini starosti više od polo. uz dovoljan broj ponavljanja.vine žena. data je veza između R. događajima ili njihovim osobinama. [arlov i Gej‡Lisakov zakon povezuju V. koji se tiče veze steriliteta i starosti kod naših žena: "Sterilitet je najmanje raširen među ženama koje su stupile u brak u mladosti.23 odsto. potpun sterilitet žena koje se prvi put udaju u dvadesetoj godini starosti iznosi 5. Ova vrsta zakona se svodi na tvrdnju da se. to jest temperaturu gasa. nove hipoteze čine samo jedan manji deo naučnih objašnje-nja. koji je nastao kao uopštavanje. ili 55. Naime.

Ovde. treba da se ukratko upoznamo sa logičkom strukturom i vrstama naučnog objašnjenja. međutim. 59 .

i po-red poznavanja opštih zakona. zbog toga što ne znamo pret-hodeće uslove. veza između eksplanansa i eksplananduma može biti različita. Ono čime se ta pojava objašnjava (eksplanans) čini to što je sada jesen. čime se obja-šnjava (eksplanans) mora sadržati kako početne (prethodeće. naročito oni nižega reda opštosti. Vrste objašnjenja Najstariji. po verovatnoći. bitnu osobinu predstavlja to što im lišće u jesen žöti i opada. pa će pre-ma tome moći da se razlikuje nekoliko vrsta objašnjenja. po pravilu ne mogu izostaviti iz eksplanansa. znači. s jedne strane. to može biti pojedinačna pojava ili događaj. (Uslovi koje deduktivni model objašnjenja treba da zadovolji unekoliko se razlikuju s obzirom na to da li je u pitanju objašnjenje pojedinačnih događaja ili objašnjenje zakonâ. u objašnjenju nije neophodno eksplicitno navoditi one opšte zakone iz kojih se eksplanandum može izvesti. Recimo da treba objasniti zašto lišće sa nekog određenog drveta žöti i opada. najpoznatiji i najviše proučavani model objašnjenja svakako je deduktivni model objašnjenja. Mnogi autori. sredstva objašnjenja (eksplanans). što znači da moraju tvrditi nešto više negoli eksplanandum. to jest da sva naučna objašnjenja treba da teže dostizanju tog ideala. predmeta objašnjenja (eksplanandum. Uobičajena je podela na četiri vrste objašnjenja: deduktivno. još od vremena Aristotela. dok smo prećutno pretpostavili poznavanje onih botaničkih zakonitosti po kojima za određene vrste drveća. koje se nazivaju listopadnim (za razliku od četinarskog drveća). funkcionalno i genetičko. a drvo je listopadno.Svako naučno objašnjenje najpre podrazumeva postojanje. Brojna naučna objašnjenja. sudovi koji čine eksplanans moraju biti istiniti i dovoljni da se iz njih izvede eksplanandum. Ono.) 60 . smatrali su da je to jedini i pravi tip naučnog objašnjenja. [to se tiče onoga što treba objasniti (eksplanandum). Ovaj eksplanans je skraćen. u ovom slučaju premisa deduktivnog zaključivanja. Pojava koja ovde iziskuje objašnjenje (eksplanandum) jeste to što lišće nekog drveta žöti i opada. Početni uslovi se. može se dogoditi slučaj da. ili čitav skup takvih pojava ili događaja. a i za jedan broj objašnjenja koja naizgled nemaju taj oblik može se pokazati ‡ kada se eksplikuju pretpostavke koje su u njima prećutno sadržane ‡ da su u skladu sa ovim modelom. ne možemo pružiti objašnjenje. antecedentne ili granične) uslove ili okolnosti tako i opšte zakone. dok se drugi deo podrazu-meva. ali mogu biti i zakoni. stvarno imaju takav oblik. Pri tome se u praksi često može dogoditi da se eksplanans skraćuje na svoj prvi deo. naveli smo samo po-čet-ne uslove. u kojem se eksplanandum javlja kao zaključak. međutim. ili eksplikandum) i. naročito u prirodnim naukama. Ali. Da bi objašnjenje bilo istinito. s druge strane. to jest kao logički nužna posledica eksplanansa. Međutim. naime.

to se sveća ugasila čim je potrošen sav kiseonik koji se nalazio u staklenoj kutiji.Na primer. a pošto sagorevanja nema bez prisustva kiseonika. valja objasniti zašto je sveća u staklenoj kutiji koju smo hermetički zatvorili posle kraćeg vremena prestala da gori. Očigledno da je ovde u pitanju objašnjenje koje ima formalnu strukturu dedukcije čiju jednu premisu čini univerzalni hemijski zakon koji objašnjava proces sagorevanja. 61 . Objašnjenje bi moglo da glasi: sveća se ugasila stoga što u hermetički zatvoren prostor ne može da uđe kiseonik iz vazduha.

koja je potpunije eksplicirana od samoga zakona koji reguliše proces sagorevanja. naravno. koji mogu da dovedu do odstupanja od ove pravilnosti). prva karakteristika koju ovde valja zapaziti jeste to da se među premisama iz kojih kao zaključak sledi naš eksplanan-dum nalazi takav iskaz koji predstavlja univerzalni prirodni zakon. prema tome. recimo. zato što su nam ti specifični početni uslovi ostali nepoznati. on pasti na zemlju na isto mesto sa kojeg je i bačen (pri tom. fizika). S obzirom na to da je reč o deduktivnom modelu. neophodno je da se u premisama nađe nekoliko drugih zakonitosti: zakon gravitacije. da bismo kao zaključak dobili ovaj eksplanandum. Da bismo objasnili zašto je to tako. koje ne predstavljaju ade-kvatne početne uslove za njihovu primenu. Ako to nemamo na umu. njegova svojstva. osim univerzalnog zakona. i (b) da je potrošen sav raspoloživi kiseonik iz tog zatvorenog prostora. zakon slobo-dnog pada. kao i one zakonitosti što su izražene relacijama koje važe za vertikal-ni hitac naviše. imati u vidu da "u traganju za naučnim razumevanjem (kao i u rešavanju pravnih sporova) opšti principi sami po sebi ne rešavaju nijedan pojedinačan slučaj". čine početni uslovi: da je sveća postavljena u herme-tički zatvoren prostor. 62 . naravno. recimo. U ovome primeru reč je o dva takva početna uslova: (a) da je sveća postavljena u hermetički zatvoren prostor. u koji kiseonik iz vazduha nema pristupa i da je potrošen sav kiseonik koji se nalazio u tom zatvorenom prostoru.Drugu premisu. ili tvrde da su se neki događaji odigrali na određe-nome mestu ili u određenom vremenu. ako se neki kamen baci vertikalno uvis. pokazuje se da se među premisama moraju nala-ziti iskazi o onim početnim uslovima na koje treba primeniti naš univerzalni zakon. zanemarujemo uticaj spoljašnjih čini-laca. Druga karak-teristika je to što u premisama. Logički uslovi koje deduktivni model objašnjenja treba da zadovolji unekoliko se razlikuju s obzirom na to da li je u pitanju objašnjenje pojedinačnih događaja ili objašnjenje zakonâ. ili (2) da nikako ne možemo da ih prime-nimo. Govoreći o objašnjenju zakonâ. Najpre ćemo se osvrgnuti na objašnjenje pojedinačnih događaja. u koji kiseonik iz vazduha nema pristupa. Kao primer za deduktivno objašnjenje zakona možemo uzeti. nalazimo i jedan broj singularnih ili instancijalnih iskaza što preciziraju uslove u kojima se dâti objekt nalazi. Važno je uočiti da ovi početni uslovi predstavljaju onu logički neophodnu kariku bez koje se iz univerzalnog iskaza ne može dedukovati nikakav iskaz koji se odnosi na nešto pojedinačno. u kojima je jedan od osnovnih problema upravo uspostavljanje uza-jamne veze većeg broja zakona i njihovo povezivanje u zakone više opštosti ili u koherentan sistem zakonâ. mogu se dogoditi dve neugodne stvari: ili (1) da naše opšte pretpo-stavke primenjujemo olako i široko na mnoge situacije. Treba. uočenu za-konitost da će. najpre ćemo napomenuti da ova vrsta objašnjenja predstavlja osnovnu vrstu objašnjenja u razvijenim prirodnim naukama (kao što je. pa ćemo ga malo analizirati. Primer sa svećom predstavlja baš takav slučaj objašnjenja. to jest ako ne vodimo dovoljno računa o istraživanju stvarnih činjenica koje su u vezi sa primenom nekog univer-zalnog zakona.

premise. obično su u pitanju više od dve premise. logički ne slede iz eksplananduma.I ovaj model deduktivnog objašnjenja ima svoje karakteristike (drugačije od onih koje smo naveli u analizi deduktivnog objašnjenja pojedinačnih događaja): prvo. i treće. sve premise u ovome modelu jesu univerzalni iskazi. od kojih je svaka bitna za izvođenje eksplananduma. drugo. 63 . uzete pojedinačno ili zajedno.

u takvim obja-šnjenjima. kao neophodan element za sagorevanje hranljivih materija. naravno. Naime. Funkcionalno-teleološko objašnjenje je pre svega vezano: (a) za one probleme koji se tiču uloge pojedinačnog dela neke organske celine. Treća karakteristika nosi u sebi važan zahtev. objašnjenje po vero-vatnoći ima i druge svoje specifične karakteristike. u zadovoljavajućem objašnjenju očekuje se da premise kažu nešto više nego što se tvrdi u eksplanandumu. Reći ćemo da su škrge onaj instrument pomoću kojeg ribe uzimaju iz vode kiseonik. Naime. Istinit odgovor ili obja-šnjenje mogli bi da glase: s ciljem da izbegne slabu ocenu. već bi ga samo ponavlja-la. Objašnjenje po verovatnoći za mnoge predstavlja samo jednu varijantu deduktivnog objašnjenja. jer ‡ ako taj zahtev ne bi bio zadovoljen ‡ konjunkcija premisa (eksplanans) bila bi ekvivalentna eksplanandumu. uprkos činjenici što je znao da na tome času dolazi red na njega da bude ispitan. odnosno pri proučavanju ljudskog ponašanja. to jest. ima takvih kontek-sta u kojima u načelu nije mogućno formulisati univerzalne zakone. 64 . da u četiri odsto slučajeva vakcinisana osoba ipak može da oboli od gripa. u premisama ‡ umesto univerzalnog zakona ‡ postoji statistička pravil-nost koja se tiče neke klase elemenata.Prva okolnost ne zahteva neki poseban komentar. Druga okolnost ukazuje na to da je pojava o kojoj govori naš zakon u eksplanandumu zapravo rezultanta nekoliko nezavisnih činilaca koji se nalaze u određenim odnosima u nekom sistemu naučnog znanja. već se sa smislom mogu utvrditi isključivo statističke pravilnosti. ali se od nas ne traži da odgovor obuhvati evolucioni aspekt. recimo. ili (b) za ulogu ljudskog delovanja u ostvarivanju nekog cilja. a eksplanandum je singularni iskaz o datom pojedinačnom elementu te klase. Objašnjenje ovoga pojedinačnog događaja ne može se zasnivati ni na kakvom univerzalnom zakonu i ne može imati odlike deduktivnog objašnjenja. Verodostojna pretpostavka koja će predstavljati jednu od premisa našega zaključivanja biće statističkog karaktera: naučnici su. što znači da između premisa i eksplananduma (zaključka) postoji drugačija veza od one koja je data u deduktivnom modelu objašnjenja. Iz ove statistički utvr-đene zakonitosti može se. već se zahteva samo da sagledamo ulogu ovoga organa na sadašnjem stupnju razvoja riba. da bi se zatim taj kiseonik putem krvi preneo do svih ćelija u organizmu. onda ćemo pružiti tipično funkcionalno objašnjenje. Ili primer iz oblasti ljudskog ponašanja: zašto je učenik XY ‡ rizikujući da do-bije neopravdan izostanak ‡ pobegao sa časa matematike. iako je prethodno primila vakcinu protiv ove bolesti. što znači da ne bi objašnjavala zakon koji treba objasniti. Ako treba da objasnimo zašto ribe imaju škrge. izvesti samo zaključak određene verovatnoće. s obzirom da se nije pripre-mao. pa se stoga najčešće sreće u biologiji. ispitujući dejstvo ove vakcine. ustanovili. Navešćemo odgovarajuće primere za oba slučaja. Uzmimo kao primer da treba objasniti zašto se osoba XY razbolela od gripa. To je tačno ukoliko se objašnjenje po verovatnoći shvati samo kao prelazni oblik prema deduktivnom idealu. Međutim.

Istorija znanja ‡ problem rasta znanja. pa ostaje u granicama objašnjenja po verovatnoći. može u nekim slučajevima da bude nezamenljivo. znanje ima svoju istoriju. ili. Osim toga. kauzalno-genetičko objašnjenje. Kada je reč o rastu znanja. kauzalno-gene-tičku. tumačeni su kao odbacivanje nečega pogrešnog. Pri tom je mnogo zanimljivije i značajnije pratiti istoriju znanja kao intelektualnu istoriju dijalektičkog razvoja teorijskog naučnog stvaralaštva nego istoriografski pratiti nauku kao tehnološku primenu. ali stvari koje su se razvijale i menjale tokom vremena. Sa ovoga stanovišta. nečega što nikada u pravom smislu i nije trebalo da pripada nauci. izmena naučnih teorija. U njemu će morati da se osvetli razvoj našeg jezika pre turskog osvajanja naše teritorije. važno je napomenuti da ova vrsta objašnjenja ‡ ma koliko podrobna i prikladno usmerena (u biranju bitnoga) ‡ ne može u potpunosti da objasni činjenice u eksplanandumu. ukazivanjem na njihov pret-hodni razvoj. kako ga neki autori nazivaju. u premisama ovih kauzalno-genetičkih objašnjenja nemamo posla samo sa singularnim istorijskim iskazima. Neke stvari. ne mogu se drugačije objasniti nego baš pozivanjem na njihovu evoluciju i menjanje. Naime. taj rast je stolećima tumačen kao proces kumulativnog karaktera. posebno baš u ovome veku u kojem živimo. ili njihovoj statističkoj pravilnosti. Naime. gde znamo "dinamičke zakone razvoja". Prema tome. kao i dalja evolucija posle zbacivanja turskog jarma. Uz to. Naučno znanje se razvijalo od ne tako brzog i ne tako jednostavnog procesa formiranja prvih nauka u antičkoj Grčkoj. to je onda nešto sasvim drugo od situacije u fizici. predloženo objašnjenje ne može da se ograniči na ustanovljavanje stanja u neposredno prethodećem istorijskom trenutku. 65 . U odgovoru na takvo pitanje kao što je ono zašto naš današnji jezik ima tako mnogo turcizama mogućno je pokušati jedino ovu vrstu objašnjenja. odnosno proširivanje znanja unutar onoga sistema znanja kojim smo u određenom trenutku raspolagali (čime su se. Pri tom se. do fantastičnog razgranavanja i intenziviranja razvoja nauke u modernim vremenima. njegov razvoj tokom ropstva pod Turcima. veliki broj teoretičara prikazivao je rast naučnog znanja kao prosto dodavanje sve novih i novih istina skupu starih. kada je u pitanju znanje o jeziku. i žive i nežive. ukazuje na osnovne etape razvoja. biraju se osnov-ni momenti s obzirom na njihovu kauzalnu važnost.Genetičko. naravno. odnosno napuštanje neke stare teorije. uzgred budi rečeno. već isto tako i sa opštim pretpostavkama o uzročnim vezama raznih vrsta predmet â ili događajâ. istoričari naučnog znanja do sad pretežno bavili). pojam revolucije u naukama Kao i druge oblasti ljudske delatnosti.

Nijedan teorijski okvir ne pruža neograničene mogućnosti razvoja nauke. odnosno povremeno smenjuju. unutar kojeg će moći da se nastavi dalji evolutivni razvoj. u najmanju ruku još od Kopernika. pa je nastala nova zamisao ra-sta naučnog znanja. i sâm rast (ili napredak) naučnog znanja dvostrukog je karaktera: smenjuju se razdoblja kumulativnog rasta. pogrešnih teorija (u ovom slučaju njutnove teorije). 66 . takvo smenjivanje koje sobom donosi i sve bolje teorije.No. već je sasvim prirodno da u jednom trenutku mora doći u krizu i dovesti do revolucionarne promene. do stvaranja novog teorijskog okvira. koja je taj rast počela da tumači kao revolucionarno smenjivanje naučnih hipoteza. i dalje zadržavaju svoje ograničeno važenje. bile poznate i takve epizode koje nije lako uklopiti u previše jednostavno objašnjenje napretka nauke kao pridodavanja sve novih i novih istina postojećem fondu znanja (zbog čega je i morala biti uvedena mogućnost odbacivanja pogrešnog) ‡ tek sa Ajnštajnovim preokretom u fizici postalo je zaista nemogućno govoriti kako o dopunjavanju fonda znanja novim istinama tako i o jednostavnom odbacivanju starih. uz istovremeno kretanje ka sve univerzalnijim istinama (period ispravljanja starih poluistina. sa razdobljima revolucionarnih izmena samih tih teorijskih okvira. s tim što većina autora isto tako smatra da stare teorije. pri čemu se ti periodi naizmenično ređaju. Prema tome. mada su u istoriji naučnog znanja. U stvari. koje bivaju prevaziđene u nekoj konkretnoj naučnoj revoluciji. odnosno otkrivanja novih istina višeg stepena opštosti). koji predstavljaju onaj najinteresantniji i najstvaralačkiji hod u kojem se sve više približavamo istini. u kojima se razvijaju sve mogućnosti postavljenog teorijskog okvira (period otkrivanja novih istina nižeg stepena opštosti). izgleda da bi u rastu naučnog znanja trebalo razlikovati periode re-volucionarnih izmena naučnih teorija i periode kumulativnog razvoja nauke unu-tar trenutno prihvaćenih teorijskih okvira.

DRUGI DEO PROBLEMI SAVREMENE FILOZOFIJE NAUKE 67 .

[MUSTIKLA 68 .

sagleda konkretnije s obzirom na postojanje više različitih tipova filozofskih iskaza (Svetlana Knjazeva). da se veza filozofije sa matematikom. godine u Beogradu uprava Srpskog filozofskog društva. Ova dva podatka već ukazuju na to da se i kod nas sve jače oseća potreba da filozofi i posebni naučnici zajednički razmotre i sa različitih strana osvetle izvesne konkretne probleme koje savreme-ni razvitak naučnog saznanja nameće kako filozofima tako i posebnim naučnicima. s druge strane. Negativne tendencije u odnosu filozofija ‡ matematika ‡ prirodne nauke 69 . priredila simpozijum na temu "Filozofija. kao što je za naučnika koji se bavi teorijskim stvaranjem od velikog značaja da usvoji logičko-metodološke tekovine savremene filozofije i da je upozna u tolikoj meri da može ispravno da se snađe u njenim raznolikim strujama. Tako je 17. i 18. kao i u pravcu (b) saglédanja obostranog interesa za uspostavljanjem bližeg odnosa između filozofije. br. da se razmotri status filozofskih aspekata is-traživanja o osnovama matematike (Vladeta Vučković). odnosno prirodnim naukama. Kroz plodnu diskusiju koja se vodila posebno o svakom od ovih pitanja čini mi se da je učinjen znatan korak napred u pravcu (a) saglédanja pomalo zanemarene činjenice da je jednom svestranom filozofu neophodno da uspostavi bliži kontakt sa empirijskom naukom. i matematike i prirodnih nauka. a time i jasnijeg uviđanja potrebe za razvijanjem široke i sistematske aktivnosti na području filozofije nauke.METODOLOGIJA I FILOZOFIJA NAUKE ‡ Zbog čega i kako valja praviti razliku između metodologije i filozofije nauke ‡ Filozofija nauke Klub za filosofiju i istoriju i istoriju prirodnih nauka Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu organizovao je početkom šezdesetih godina priličan broj po opštem mišljenju veoma uspelih diskusija na kojima su se sreli filozofi i prirodnjaci. god. područje matematike i područje prirodnih nauka. VII. 1. kao i da se ukaže na oblasti njihovih zajedničkih problema (Andrija Stojković). da se ukaže na gnoseološke pretpostavke kao na jednu od osnova jedinstva filozofije i posebnih nauka (Bogdan [ešić). u zajednici sa ovim klubom. 1963). da se tačnije proceni karakter savremene sve tešnje povezanosti između logike i matematike (Gajo Petrović). s jedne. februara 1963. U tome smislu učinjeni su pokušaji: da se bliže odredi područje filozofije. matematika i prirodne nauke" (*istoimeni tematski broj objavljen u časopisu Filozofija.

zbog čega preti opasnost da se ono istrgne ispod racionalne kontrole i ugrozi opstanak čitavog ljudskog roda. U empirijskim naukama. na primer. naučnici svesno ili nesvesno. dolaze do izražaja snažne instrumentalističke težnje. istorijski posmatrano. od pre nekoliko decenija (u SSSR-u u stvari tek u najnovije vreme) započela specijalna istraživanja na polju filozofije nauke. Druga strana. ‡ U svakom slučaju. Glavni argumenti koji se iznose protiv filozofije nauke bili bi: (a) Naučnici ne bi trebalo da troše vreme na filozofiju nauke. brani filozofiju nauke i iznosi uglavnom sledeće protivargumente: (a) Baveći se razvijanjem saznanja kroz posebne nauke. Mladi naučnici jedne zemlje treba sve svoje snage da usredsrede na uske frontove svojih disciplina ukoliko žele da idu ukorak sa ostalim svojim kolegama u međunarodnim razmerama. Zbog toga su. pri čemu se zapostavlja saznavalački aspekt tih nauka u smislu jednog šireg filozofskog saglédanja celine sveta u kome živimo. osnovane su posebne katedre ili odeljenja na univerzitetima. mislim da bi malo ko pokušao da ospori tvrdnju da empirijske nauke nikad do sada nisu u tolikoj meri izgubile svoju vezu sa filozofijom. jer ni onaj naučnik koji hotimično zanemaruje filozofiju ne razmišlja u misaonom vakuumu. stvorena posebna društva i pokrenuti. jer su skloni da greše u svojoj analizi nauke ‡ bilo preterano respektujući aktuelne naučne teorije i pretvarajući tako probne naučne hipoteze u nepromenljive opšte principe. problematika ovoga odnosa u poslednje vreme zaista postaje sve aktuelnija u savremenoj filozofiji. (b) Filozofi takođe ne bi trebalo da gube vreme baveći se filozofijom nauke. mada naučno znanje koje nam pružaju prirodne nauke i matematika predstavlja sve moćniju snagu za ostvarenje sve značajnijeg materijalnog progresa ljudskog društva. 70 . s jedne. sve više se zanemaruje razumevanje dubljeg ljudskog značaja toga saznanja.U stvari. kako što je to slučaj u ovo naše doba. Velikoj Britaniji ili SSSR-u). bilo potcenjujući te teorije uz težnju da se filozofiji obezbedi mesto "kraljice nauka". Sem toga. ili će uskoro biti pokrenuti posebni časopisi. jer sa naglim razvitkom empirijskih nauka i matematike poslednjih decenija sve jasnije su počele da se ispoljavaju različite nepoželjne tendencije. u SAD. Dve strane problema Istraživanja u oblasti filozofije nauke nailaze i na izvesna protivljenja. hteli to ili ne. jer tempo kojim se nauka kreće danas je toliko oštar da se jednostavno ne bi smelo dopustiti da se ljudi odvajaju od specifičnih pitanja kako bi se bavili nekim opštim razmatranjima. a ono u takvoj naučnoj i filozofskoj praksi koje znače implicitno zauzimanje negativnog stava u pogledu rešavanja pitanja toga odnosa. baš u zemljama gde je razvitak nauke i tehnike dostigao najviše stupnjeve (npr. ako ne uvek u samom eksplicitnom određivanju odnosa između filozofije. uvek polaze od izvesnih filozofskih pretpostavki. razume se. s druge strane. i matematike.

koja se zapaža u naukama. bez štete po svoj efikasni dalji rast. između ostalog. razvijanje logike i naučne metodologije. u pravcu sve veće specijalizacije. 71 . koje se takođe obavlja u okvirima savremene filozofije nauke.(b) Proučavanje filozofije nauke može da bude moćna protivteža jakoj inherentnoj tendenciji. (v) Rad na filozofiji nauke može kod naučnika da razvije interes za kritičkim posmatranjem i procenjivanjem svoje problematike sa jednog opštijeg stanovišta. što je sigurno jedan od neophodnih uslova za dalji razvitak naučnog saznanja. da pruži ozbiljno razmatranje prirode i tendencija kako pojedinih nauka tako i njihove celine. jer filozofija nauke treba. (g) Današnje teorijske nauke sve manje mogu i smeju da zapostavljaju.

U nemačkoj jezičkoj tradiciji. pak. naravno. ne povlači se razlika između metodologije i filozofije nauke. terminološka razlika između filozofije i metodologije nauke postoji. svakako. a posebno baš čovekove saznavalačke aktivnosti) i konkretnih saznanja pojedinih nauka. kako u smislu određivanja vrednosti osnovnih pretpostavki od kojih polazi naučno saznanje. tako i u smislu procenjivanja humanističkih implikacija ostvarenih naučnih tekovina i tendencija daljeg razvitka naučnog saznanja. (3) filozofsko izučavanje vrednosnog aspekta ljudskog naučnog saznanja. ali s obzirom na jak uticaj logičkopozitivističkog pravca. na primer. ‡ U francuskoj tradiciji pravi se razlika između filozofije i metodologije nauke. što je baš slučaj i sa metodologijom i filozofijom nauke. Odnos filozofije i metodologije nauke O odnosima između filozofskih disciplina po pravilu se malo i retko raspravlja. ili različite filozofske tra-dicije često mogu. mada se pristup i tim predme-tima može poprilično razlikovati od jedne do druge filozofske struje. Situaciju još više komplikuju različite jezičke tradicije kada je u pitanju upotreba ovih termina. mada postoji i ono što se naziva Methodenlehre. pretpostavkama i principima čitave ljudske praktične delatnosti. izgleda da se nikada nije smatralo dovoljno vrednim ili neophodnim. međutim. da se o tim pitanjima povede rasprava između raz-ličitih tradicija. odnosno metodologiju nauke. ‡ U anglosaksonskoj tradiciji. Različita filozofska usmerenja. Naime. (2) razmatranje složene strukture odnosa između onoga što se obično naziva "vizijom sveta" ili "opštom slikom sveta" (tu se u pojmovima. filo-zofija nauke se kod njih umnogome svodi na logiku. Pa ipak. mada kod nekih teoretičara sadržaj pojma metodologije nauke nije mnogo odmakao od tradicionalnog sadržaja učenja o metodi kao delu logike. nesamostalnom smislu (samo kao deela logike). podrazumevati dosta raznoliko postavljanje tih od-nosa. ili se držalo uzaludnim. što označava metodologiju. na nemačkom jezičkom području koristi se izraz njissenschaftslehre.Iz navedene argumentacije i kontraargumentacije moglo bi se zaključiti da bi u ovo kompleksno područje filozofije nauke ‡ koje je sigurno jedno od veoma aktuelnih i značajnih područja filozofske aktivnosti našega vremena i koje i kod nas zaslužuje posebnu i veću pažnju ‡ ulazila bar tri sledeća aspekta: (1) metodologija nauka kao kritičko izučavanje logičke strukture naučnog mišljenja i sistematsko razjašnjavanje metoda naučnog istraživanja. koji označava i filozofiju i metodologiju nauke. No. kada je reč o nekim novijim filozofskim disciplinama. oko predmeta osnovnih filozofskih disciplina sa dugom tradicijom postoji dosta velika saglasnost. u smislu takvog proučavanja kako prošle tako i tekuće naučne prakse koje će nam omogućiti da procenimo logičko-saznajne vrednosti pojedinih metoda i da ustanovimo koje metode naučna praksa favorizuje. koji je inače ponikao u Austriji. 72 . ponekad se javljaju i krupne razlike u pogledu samog problematskog sadržaja koji im se pri-pisuje. ali uglav-nom u onom tradicionalnom. i to.

ako i jeste reč o različitim disciplinama. da su te discipline veoma bliske. To. naravno. da im se čak i sadržaj delimično poklapa. načelno ne predstavlja nikakvu smetnju da se jasno razdvoje težišta problemskog interesovanja filozofije i metodologije nauke.Očigledno je. 73 . razume se.

logike i matematike. ontologija. a s druge strane. odnosno onih koji ne pripadaju metodo-logiji ali spadaju u filozofiju nauke. (3) Zastupanje gledišta da filozofija nauke ne može imati nikakvu dru-gu problematiku osim one kojom se već bavi metodologija nauke. znači. tehni-ke. opravdano je tvrditi da ima problema ko-ji su specifični za metodologiju nauke. Kao što je poznato. izgleda da u načelu ništa ne stoji na putu da se razlika načini i u slučaju kada bi problemi metodologije predstavljali jedan od jasno definisanih podskupova onih problema kojima se bavi filozofija nauke.No. aksiologija. etika. Moglo bi se. drugim rečima. ovako strogo omeđeno značenje. ukazivanja na one pravce razvoja koje bi trebalo izbegavati. slobodno reći da se te-žišta interesovanja ovih disciplina ne nalaze u zoni preklapanja njihovih sadržaja! (2) Filozofija nauke u širem smislu ‡ za razliku od metodologije nauke ‡ svakako bi morala da obuhvata i takva područja kao što su: razmatranje ontolo-ških problema nekih naučnih saznanja. bilo je kratkog veka. obuhvata celokupnu užu problematiku kojom se bavi metodologija nauke. s obzirom da dodirnih tačaka između filozofije i nauke ima daleko više nego što su to one koje uključuju istraživanja u okviru metodologije nauke (recimo. a da nikakva druga "filozofska" razmatranja u vezi sa nau-kom nemaju smisla. 74 . i koji bi to razlozi mogli da budu? Razlozi protiv mogli bi biti sledeći: (1) Zastupanje gledišta da filozofija nauke. kao i njene uloge u unapređenju humaniteta. filozo-fija jezika itd). mogućno je navesti niz problema koji spadaju samo u je-dnu od ovih disciplina. odnosno u smislu određivanja odgova-rajućeg smera razvoja naučnog saznanja. Ovo je stanovište striktnog logičkog pozitivizma. a po nekima i strategija istraživanja). razmatranje jezičkih pitanja naučnog saznanja. Ovo gledište je nerealistično. tako i u vezi sa korišćenjem naučnih istraživanja. kao šire područje istraži-vanja. Teškoće ovoga gledišta su pre svega u tome što u savremenu metodologiju nauke ulaze i takvi sadržaji koji su i previše udaljeni od filozofije (recimo. koji je priznavao značenje isključivo iskazima. sem toga. (2) Zastupanje gledišta da legitimno može postojati samo logika ili metodologija nauke. etičke dileme kako u vezi sa obavljanjem. Kao razloge za mogli bismo navesti ove stavove: (1) Bez obzira na to što se problematika filozofije i metodologije nau-ke delimično podudaraju. valja razmotriti pitanje ima li razloga za i protiv razdvajanja filo-zofije i metodologije nauke. prirodnih nauka. filozofija prirode. ispitivanje vrednosne strane naučnog saznanja u smislu određivanja odgovarajućeg položaja nauke u datoj duhovnoj i kulturnoj sredini. s jedne strane. odnosno sužavanje područja smisaonih iskaza. kako bi to saznanje ‡ koje nesumnjivo predstavlja ogromnu ljudsku moć ‡ bilo tako upravljeno da nanosi što je mogućno manje štete ljudskom rodu uopšte kao i svakome čoveku kao pojedincu.

ona ne može preći na metanivo. drugačije rečeno. Metodologi-ja nauke. koji inače legitimno pripada filozofiji nauke. 75 . ne ulazi u kritičku analizu i procenu različitih pristupa toj meto-dološkoj problematici. već i svih elemenata strukture naučnog istraživanja (od nastajanja nauč-nih hipoteza do izgrađivanja i neprekidnog reorganizovanja naučnih siste-ma). međutim.(3) Metodologija nauke ‡ za razliku od filozofije nauke ‡ morala bi da obuhvata kritičku analizu ne samo različitih metoda nastajanja i razvoja naučnog saznanja. pa i tehnika istraživanja koje se koriste u pojedinim naukama.

razume se. da pokušamo odrediti osnovni sadržaj ovih dveju disciplina. predvi-đanje. njihovog teorijskog procenjivanja. u pitanju je disciplina koja sistematski proučava delatnu stranu nauke. tj. pri tome se ima u vidu celokupan ciklus naučnog istraživanja. može imati. neki tome dodaju i tehnički aspekt. pa nijedan teoretičar neće sma-trati da svi njeni aspekti treba da budu predmet metodologije. tu kod nas već imamo neke manje-više uspele pokušaje. hipoteza. statističke analize itd).(4) Metodologija nauke ‡ za razliku od filozofije nauke ‡ daleko se vi-še oslanja na logiku i njene metode (da bi analizirala i rekonstruisala naučnu praksu). svoju disciplinu nazivaju "nauka o nauci". intervju. tj. etika. međutim. Najuopštenije rečeno. kritičko raspravljanje o različitim filo-zofskim usmerenjima koja se javljaju u prilaženju ciljevima naučnog saznanja. realizam (induktivistički pristup. preko nastajanja hipo-tetičkih rešenja. do njihovog uključivanja u sistem naučnog znanja. Metodologija nauke se isto tako bavi kriti-čkim ispitivanjem onih logičkih i teorijskosaznajnih pojmova koji čine osnovne sastavne delove naučnog istraživanja (problemi. Kada je reč o metodologiji nauke. hipotetičko-deduktivna metoda. međutim. model. zakonitost. slažu da kritička analiza logičko-epistemološkog aspekta celo-kupne istraživačke prakse nauke nesumnjivo spada u nadležnost metodologije. dijalektička metoda itd). Svi teoretičari se. onim što predstavlja osnovu izgrađivanja na-učne politike. metodologija nauke (u svom logičko-epistemološkom aspektu) ne bavi se samo kritičkom analizom onih metoda koje se koriste u konkretnoj naučnoistraživačkoj praksi (probanje i grešenje. ontologija. objašnjenje. aksiologija. u onoj meri u kojoj logika jeste filozofija. ‡ Pri svemu ovome. kriti-čki procenjuje naučnoistraživačku praksu. ili u shvatanjima same naučne metode: a. antiinduktivistički pristup). među-tim. merenje. prema tome. eksperiment. uzročnost. Prvi krug problema koji bi bili karakteristični za filozofiju nauke činio bi jedan skup metaproblema.. teorija. Naučnoistraživačka praksa. zatim proveravanja i pri-hvatanja novih teorija. kao što su filozofija prirode. spekulativna metoda. odnosno ima različite aspekte. dok teoretičari koji se bave organizacio-nim i strategijskim aspektima. a osim toga može da ispituje adekvatnost i ulogu onoga što spada u tehničke postupke kojima se naučnici služe (posmatranje. a skoro da nema nikakve veze sa užefilozofskim disciplinama. tj. od uočavanja problema s kojima se sukobilo postojeće znanje. anketa. reč o filozofiji nauke. tu onda ‡ koliko mi je poznato ‡ nije bilo pokušaja da se makar i nagovesti šta bi bila osnovna sadržina onih istraživanja koja bi spadala u tu filozofsku disciplinu. S obzirom na sve što je do sad rečeno. ne bi trebalo da bude teško naznačiti neke sadržaje koji svakako čine težište interesovanja u filozofiji nauke. Metodologija. filozofija jezika. one postupke koji se primenjuju u naučnim is-traživanjima da bi se došlo do novih saznanja. 76 . Kada je. metoda analogije.. Ali. Ako smo ovim dosadašnjim razmatranjima odgovorili na pitanje "zbog čega". tj. u toj meri i metodologija nauke jeste filozofija nauke. odnosno do njihovog sistematskog izlaganja. fenomenološka metoda. ostaje nam da odgovorimo i na pitanje "kako" (napraviti razliku između metodologije i filozofije nauke). sistem i slično). estetika. činjenice.

specifično filozofski). kada je i kako nastalo naučno znanje. To je. Uz to. odnosno za sâm dalji rast naučnog saznanja baš u onim kritičnim trenucima kada su na izmaku mogućnosti razvoja jedne nauke bilo u okvirima postojećeg si-stema osnovnih metafizičkih. v. samim tim što izlazi da je način argumen-tacije u njima različit (u metodologiji nauke: stroži.b. važno uo-čiti i napraviti razliku. metodologija i filozofija nauke mogu da budu značaj-na protivteža nekim opasnim tendencijama koje se javljaju u sadašnjem razvoju nauke: (a) sve veća fragmentacija i parcijalizacija nauke (metodologija nauke). g. da li je postojalo neko prenaučno znanje. mogu da otvore nove perspektive (filozofija nauke) i nove puteve (metodologija nauke) za dalji rast određene nauke koja se našla na kritičnom stupnju svoga raz-voja. instrumentalizam (aksiomatsko-deduktivistički pristup. razume se. ili unutar trenutno usvojenih. pro-blem naučne objektivnosti. pa znači. koji su osnovni problemi u vezi sa shvatanjem rasta naučnog saznanja i teorijama o njegovom razvoju? * * * Mislim da se kao neka vrsta zaključka iz prethodnog izlaganja nameće kao očigledno ne samo da je mogućno. esencijalizam (fenomenološki pristup. u fi-lozofiji nauke: manje strog. jezičkoanalitički pristup). filozofskih pretpostavki o stvarnosti. treći krug problema bi uključio aspekt istoričnosti. pitanje mesta nauke u celokupnoj ljudskoj aktivnosti. razume se. iracionalizam (kritika i nipodaštavanje nauke i naučne metode). pretežno logički. Drugi krug problema obuhvatao bi neka specifično filozofska pitanja u vezi sa funkcionisanjem naučnog saznanja: problem empirijske osnove nauke. (d) pretvaranje nauke od najvišeg stvaralačkog čina u potragu za neposrednom korišću (filozofija nauke). (c) nekritičko prihvatanje važećih standarda (metodologija nauke). 77 . istorijski uslovljeni. Tada i metodologija nauke i filozofija nauke. marksistički pristup). pitanje odnosa vrednosti i naučnog znanja itd. svaka na svoj način. odnosno trenutno preovlađujućih metodoloških postupaka. Najzad. ili pojedini njegovi delovi. pa bi se pokušalo odgovoriti na takva pitanja kao što su: na koji način i u kojem smislu su naučno znanje u celini. (b) tendencija da se metode koje su se pokazale kao posebno uspešne u od-ređenim naukama nekritički preuzimaju u drugim naukama (metodologija nauke). stoga što u svakom slučaju izgleda da i metodologija i filozofija nauke mogu postati i postaju izuzetno značajne za same naučnike. (e) sve veće preovladavanje stihijsko-prakticističkog smera u određiva-nju onih pravaca razvoja koje bi trebalo stimulisati odnosno destimulisati (filozofija nauke). pitanje filozofskih pretpostavki naučnog znanja. već da bi svakako valjalo praviti razliku izme-đu metodologije i filozofije nauke.

tako i za loše i tragične posledice koje mogu da proiziđu iz zloupotrebe izvesnih naučnih dostignuća (filozofija nauke). 78 .(f) nedostatak osećanja kako za fundamentalni doprinos koji nauka može da učini za zadovoljavanje ljudskih potreba.

filozofija treba da odredi humanistički smisao i značaj nauke. filozofija i nauka imaju zapravo dosta zajedničkog i mogu međusobno mnogo šta da razmene. Ovo. Najzad. odnosno metafizičkih teorija. Samo dijalog omogućuje kretanje napred. u značajne pojmovne i metodološke teškoće. Krešić u svojoj raspravi Kraljevstvo božje i komunizam. a dijalog. To. ukazuje na to da ni sada nisu (niti će ikada biti) prekinute sve veze između filozofije i nauke. određena metafizička učenja. i jedni i drugi deluju jednostrano i dogmatski. a treba imati u vidu da je za razvoj nauke daleko povoljnije kada su te pretpostavke eksplicitno izražene. Dalje. Pored toga. Ovo poslednje osobi-to je značajno zbog toga što nagli uspon prirodnih nauka u našem veku dovodi te nauke. koje nisu u stanju same da reše.[TA IMAJU FILOZOFIJA I NAUKA DA KA@U JEDNA DRUGOJ? Danas su neki filozofi skloni da zaborave na jednu činjenicu iz ne tako davne prošlosti ‡ da su filozofija i nauka bile jedno jedinstveno područje misaonog istraživanja i stvaranja. međutim. preporađaju". sa svoje strane. Taj svestan ili nesvestan zaborav ogleda se u vrlo izrazito ispoljenom kritičkom i netrpeljivom stavu tih filozofa prema nauci. a i pojedinim svojim teorijama. mogu delovati podsticajno ili inspirativno na stvaranje novih naučnih teorija. I zaista. 79 . I jedni i drugi téže zatvaranju dijaloga. s vremena na vreme. Ti filozofi i ti naučnici nemaju šta jedni drugima da kažu. Nauka. menjaju. Sem toga. kako to lepo formuliše A. kao celina. Filo-zofija daje nauci njene metafizičke pretpostavke. čini empirijsku podlogu mnogih filozofskih. ako nisu u stanju da se koriguju. Kao jedan od najznačajnijih vidova čovekove prakse. filozofija može da analizira naučne pojmove i naučne metode. neke filozofske teorije o svetu. ako ne mogu ništa međusobno razmeniti. po mom mišljenju. "ne može imati smisla ni potrajati ako sagovornici nemaju ničeg zajedničkog. te da ukaže na stepen njihove adekvatnosti s obzirom na sadržaj kojim se bave. sasvim sigurno ne može doprineti normalnom razvoju ni filozofi-je ni nauke. međutim. izgrađujući se kao jedno od najrazvijenijih područja savremene filozofske misli. da se isprave i unaprede. na njihove i ograničenosti i potencijalne (neiskorišćene) mogućnosti. Zbog toga ne treba nikoga da iznenadi što deklarativno znatan broj naučnika veoma žustro odbacuje filozofiju kao nešto sasvim nepotrebno. nauka je takođe jedna od bitnih komponenti filozofske antropologije. nauka je sadržaj jedne od filozofskih disciplina ‡ filozofije nauke. [ta znači termin "filozofija nauke"? Za filozofiju nauke može se reći da je dete našeg stoleća u tom smislu što je ‡ naporedo s velikim usponom prirodnih nauka u ovom veku ‡ prvi put postala samostalna filozofska disciplina.

Filozofija nauke. a još više među naučnicima. [taviše. ili. dobar broj naučnika. odnosno kod nekih naučnika koji su ispoljili zainteresovanost za dublje osnove svoga rada. Iz toga proizlazi još jedan od osnovnih zadataka filozofije nauke: kritičko ispitivanje nekritički prihvaćenih i često štetnih fi-lozofskih verovanja. Tu se filozofija nauke svodi manje na ispitivanje odnosa između najopštijih filozofskih teorija o svetu. I zaista ‡ za razliku od drugih filozofskih usmerenja. Osim toga. s druge strane. i to pre svega u školi logičkog pozitivizma. te na analizu logičke strukture naučnog mišljenja i argumentisanja. taj termin se danas upotrebljava u jednom širem i opštijem. U drugom slučaju. s jedne. poseduju određenu filozofiju nauke. kako to primećuje Vajthed. ono shvatanje po kojem sve naučno znanje nastaje iz posmatranja i eksperimenta. gde je filozofija nauke u tehničkom smislu reči danas jedno od vladajućih filozofskih područja. takoreći u identičnim formulacijama.Inače. s obzirom na romantičarsku uverenost logičkih pozitivista da njihov metodološki pristup označava novu eru u filozofiji. Istorija filozofije nauke Kada je reč o istraživanjima u oblasti filozofije nauke. U prvom slučaju na delu je najuniverzalnije filozofsko saglédanje mesta i uloge nauke u celini. Kao primeri tih štetnih filozofskih predrasuda mogu se uzeti. može da bude orijentisana pretežno normativno ili pretežno deskriptivno. tj. U svakom slučaju. U takvoj opštoj situaciji. i dalje preovladava uverenje da su osnove savremene naučne metodologije postavljene u našem veku. i naučnih teorija. uključuju-ći i njenu istoriju. kao što može da bude prvenstveno metafizičkog ili prvenstveno logičkog karaktera. mogućno je reći da među filozofima. postaju "žrtve slučajnih filozofskih predrasuda primljenih od vaspitačice. logički pozitivisti. svi naučnici-praktičari. metafizički uvid u smisao čovekovog naučnog saznanja i njegove naučne prakse kao celine. ali i u jednom užem i više tehničkom značenju. osobito onih koji hotimično zanemaruju filozofiju. reč je o značenju koje je uglavnom vezano za anglo-američko filozofsko područje. recimo. svesno ili nesvesno. opet. a više na ispitivanje metoda naučnog istraživanja i osnovnih pojmova nauka. ili njima bliski filozofi nauke. bavili problemima naučnog saznanja. ta škola je ispoljila krajnje odsustvo istorijske perspektive. naravno. grubo rečeno. kod drugih filozofa koji su se. ono shvatanje naučnog znanja po kojem je u nauci reč o potpuno sigurnom i jednom zauvek datom znanju koje se samo kvantitativno dopunjava. mada se ona mogu naći. prema kojoj je sva dotadašnja filozofija samo predistorija. a njeni predstavnici su stvarno verovali da je filozofija nauke rođena tek s njima i njihovom školom. u bližoj ili daljoj prošlosti. 80 . u čijim okvirima nije bilo dovoljno uslova da se razvije neki poseban interes za široka i detaljna filozofska razmatranja o nauci ‡ logički pozitivizam je tokom nekoliko decenija ovoga veka vladao na području istraživanja u oblasti filozofije nauke. učitelja ili tekućeg načina izražavanja". iznosili su mnoga naučno-metodološka gledišta kao nova i originalna.

a pedesetih i šezdesetih godina počeo je da ustupa mesto novim usmerenjima u svojoj osnovnoj oblasti. logičkom shemom ma koje nauč-ne teorije. profesionalni istoričari. Sledeći je značajan momenat u novom usmerenju stavljanje naglaska na to da u filozofiji nauke osobitu pažnju treba posvetiti izučavanju pojedinih konkretnih slučajeva iz istorije nauke.Do takvoga stanja se ne bi došlo tako lako da su bar neki istoričari nauke ili istoričari filozofije obratili naročitu pažnju na aspekt naučne metodologije. 81 . postoji razlika između "teorijskih" i "posmatračkih" termina. s tim da se iz njih izvuku određene metodološke pouke. ukoliko prihvaćena logika nauke ima svoju vrednost za sistematsko izlaganje završenih naučnih proizvoda. a ne nekim konkretnim naučnim objašnjenjima. Uz to. dok danas. "Nova" filozofija nauke. program je bio da se pokaže kako se naučne hipoteze potvrđuju ili opovrgavaju empirijskim svedočanstvima. koji je zasnovao filozofiju nauke kao posebnu filozofsku disciplinu i koji je potpuno preovladavao tokom druge četvrtine ovoga veka. kao što ni istoričari filozofije. sa svoje strane. godine). ona uopšte ne može da se primeni na nauku-u-stvaranju. mogao da nam pruži konačnu analizu onih izraza nad kojima obavlja postupak analize. Zbog svega toga. još je tokom svoga uspona doživljavao ozbiljne kritike (Poperova Logika naučnog otkrića objavljena je 1934. [to se tiče empirijske strane te zamisli. u pogledu prihvatljivosti tvrđenja. logičkim modelom ma kojeg naučnog objašnje-nja. U kojem je smislu filozofija nauke napredovala u novije vreme? Logički pozitivizam. pre nego nekim posebno datim naučnim teorijama. te značajnih rezultata postignutih na području istorije nauke (rehabilitovanje mnogih starih teorija. zauzima položaj jedne od manje značajnih škola u filozofiji nauke. a ne nekim posebnim takvim iskazima. pa je na taj način procenjivana i zrelost pojedinih nauka. u svojim najnovijim varijantama. same naučne teorije zamišljene su kao sistemi podložni aksiomatizaciji. Među bitnim karakteristikama logičkopozitivističke filozofije nauke nalazimo gledište da filozofiju nauke treba shvatiti po analogiji s formal-nom logikom ‡ filozofija nauke treba da se bavi logičkom formom naučnih is-kaza. međutim.) karakteriše se pre svega insistiranjem na značenju paradigmatičkih pretpostavki u naukama (vraćanje ugleda me-tafizičkim pretpostavkama). Filozof nauke bi. s tim što je trebalo pokazati kako prva vrsta termina može da se "interpretira" pomoću druge vrste. koji su se doskora jedini bavili istorijom nauke. pod uticajem kritike logičkog pozitivizma. pre negoli njihovim sadržajem. nisu pokazali interesovanje za intelektualnu istoriju. zaključak koji predstav-nici nove filozofije nauke izvode iz proučavanja istorijskih primera mnogih naučnih poduhvata glasi da. razvitka same nauke. Tako bi se ta disciplina bavila logičkom strukturom svih mogućnih iskaza koji pretenduju na status naučnih zakona. koje su presudne i za određivanje značenja svih naučnih termina. bez obzira na to da li je reč o "činjeničkim" ("posmatračkim") ili "teorijskim" terminima. Ali. nisu ispoljili naročitu sklonost da temeljitije ulaze u problematiku koja danas pripada filozofiji nauke. prema tome. pokazivanje ograničenosti nekih do tad neprikosnovenih teorija itd.

jer. koja. u smislu takvog saznanja koje nikada neće biti sistem sigurnih. i mada se naše traganje za znanjem rukovodi našom biološki utemeljenom dispozicijom da u svetu očekujemo determinističku pravilnost. pseudonaučnih i drugih vannaučnih iskaza. Takvo gledište o saznanju podrazumeva i Poperovo odbacivanje kako esencijalizma racionalističke filozofije. naučnom iskazu. Iz toga proizlaze dve stvari: (1) Poperovo odbacivanje induktivne metode. Progres čovekovog saznanja može se. najkraće rečeno. ako insistirate na striktnom dokazu (ili striktnom opovrgavanju) u empirijskim naukama. koja je empirijski sadržajnija. Sva raznovrsnost problema kojima se Poper bavio i još uvek se bavi. jer niti je istina očigledna. a to je rast naučnog saznanja. reč o opovrgavanju u apsolutnom smislu. čija shvatanja čine one temelje na kojima je poniklo nekoliko gledišta što se smatraju osnovnim u novoj filozofiji nauke. više kaže o svetu.Poper Jedan od prvih i najozbiljnijih kritičara logičkog pozitivizma. koja je informativnija. definisati kao preobraćanje mita u nauku podvrgavanjem toga mita kritičkom ispitivanju. te kritika pozitivističkog kriterijuma potvrđivanja kao kriterijuma značenja i oštrog razlikovanja nauke od metafizike. Kao svoj predlog mogućnog kriterijuma čisto metodološkog razgraničavanja između iskaza empirijskih nauka i raznih metafizičkih. kreće se oko čvrste integracione tačke. koja u njegovoj koncepciji ne igra nikakvu ulogu. jeste Karl Poper. niti je pogreška greh. Naučno saznanje je slobodna kreacija. Dosadašnje teorije saznanja su. središnje tačke njegovog interesovanja. metafizički determinizam. opovrgavajućim slučajevima. želele samo da jedan autoritet zamene drugim. zapravo. ukoliko je reč o proverljivom. koja je manje verovatna. Iz takvoga gledišta proizlazi da je teorijski prihvatljivija ona hipote-za koja više stvari isključuje. Poper iznosi kriterijum opovrgavanja. dobro utvrđenih iskaza. Dalje su konsekvencije takvog gledišta u teoriji saznanja ove: ne postoje nepogrešivi izvori saznanja ni u razumu ni u osećanjima. Ozbiljno naučno proveravanje i kritika sastoje se u upornom traganju za negativnim. a svaki intelektualni autoritarizam pogrešan je i štetan. Pojedinačna opažanja nikad ne mogu definitivno da potvrde. tako i instrumentalističkog i konvencionalističkog učenja savremenih pozitivističkih usmerenja. razume se. kako kaže Poper. Naučno znanje napreduje metodom probanja i grešenja. najznačajniji filozof nauke našega doba. Nije. koja je opovrgljivija. 82 . nikad nećete izvući koristi iz iskustva i nikad iz njega nećete uvideti koliko niste u pravu. postojanje znanja koje je nastalo nizom nepredvidljivih novina najjači je razlog da se odbaci svaki opšti. zapravo. pretpostavki i pobijanja. ali mogu da opovrgnu jedan opšti iskaz. (2) njegovo odbacivanje pozitivističkog omalovažavanja metafizike kao skupa saznajno besmislenih iskaza.

gde se može primeniti Fajerabendova deviza "Sve prolazi (dolazi u obzir)" ("Anything goes!"). Poperovo kritičko gledište o naučnom saznanju. kada je jednom otpušteno s pozicije potpune izvesnosti naučne istine. sigurno je da je Poper jedan od retkih savremenih filozofa nauke (što nikako ne podrazumeva da je bio samo filozof nauke) koji je imao izvanredno osećanje za konkretnu naučnu situaciju i praksu. [taviše. stavljanjem toga saznanja na isti nivo sa svim drugim viđenjima sveta (mitsko. naravno.) Prema tome. klatno je otišlo sve do pozicije potpune neizvesnosti naučnog saznanja sveta. (Tu mogućnost. No. i pored brojnih nesporazuma.Kakav je Poperov značaj? Ako bi trebalo u najkraćim crtama sumirati značaj Popera kao filozo-fa. Kao što to najčešće biva. njegovo humanizovanje nauke. interesantno i značajno. U čemu je poseban interes Fajerabendove kritike metode? Od Poperovih sledbenika Pol Fajerabend se najviše udaljio od osnovne kritičkoracionalističke pozicije. Nikad se nije povodio za pomodnim usmerenjima i bio je jedan od prvih i najozbiljnijih kritičara ne samo logičkopozitivističke škole mišljenja. bez obzira na to što se neke Poperove teze smatraju spornim. Obe naznačene krajnje pozicije u odnosu na naučno saznanje sadrže u sebi određene elemente koji mogu biti plodonosni za dalji razvoj čovekove slike o naučnom saznanju. kritika Poperovih gledišta. gde se ‡ i pored svih nastojanja da se otkriju racionalni elementi ‡ nije došlo dotle da bi nam upotreba tih eleme-nata garantovala išta veći uspeh od ničim ograničenoga slobodnog stvaranja. u svome najjačem i najplodnijem vidu. nisu isključivali mogućnost odlaska u anarhističko-iracionalističku krajnost poricanja makar i relativno postojane posebne metode kojom nauka dolazi do rezultata drugačijeg karaktera od mitova. kao što su Imre Lakatoš i Pol Fajerabend. došla je iznutra. što su mu. Karnap i Fajgl). već i druge u Britaniji preovlađujuće škole lingvističke analize. bogatom i uverljivom argumentacijom. onda najpre valja istaći da on sigurno spada među nekoliko mislilaca našeg veka koji su uspeli da svojim savremenicima saopšte nešto novo. od samih njegovih učenika i sledbenika. za razliku od nekih drugih. To objašnjava i njegov uticaj na mnoge ljude koji su inače od prvorazrednog ugleda u svojim sopstvenim oblastima. Poper je to činio uvek jasno i izazovno formulisanim tezama i čistom. poetsko. religiozno itd). poetskih vizija o svetu i sličnog. za posmatranje procesa otkrića u nauci. Fajerabendova anarhistička teorijskosaznajna zamisao zanimljiva je. recimo. priznali njeni vodeći predstavnici (recimo. nisu isključivala ni novija zbivanja u samoj nauci ‡ razni revolucionarni preokreti ‡ koja su namet-nula i drugačije saglédanje same istorije nauke. koji je vodio novim stremljenjima u filozofiji nauke. 83 . pa je tako uspeo da nam rasvetli mnoge aspekte procesa naučnog mišljenja.

ipak dobro pogođena. koja. ustupajući vi-še mesta i razmaha drugim čovekovim duhovnim delatnostima i oblicima života. U humanističkom društvu i dimenzije i ugled nauke trebalo bi da se svedu na skromniju meru. Tako Fajerabend karakteriše nau-ku kao upadljivu. pa zaključuje da bi odvajanje crkve od države trebalo dopuniti odvajanjem nauke od države.Osim toga. I ovde je situacija. galamxijsku i agresivnu delatnost. sve više poprima oblik dogmatske religiozne institucije. osećajući se superior-nom. mada prenategnuta. 84 . nesumnjivo je da je jedna od karakteristika ideologije savremenih društava preterano obožavanje nauke.

u tom pravcu tek treba učiniti prve korake. Podsetimo se da je Marks još pre više od stotinu godina upozoravao da u istoj onoj meri u kojoj čovečanstvo uspostavlja kontrolu nad prirodom. čoveka porobljavaju drugi ljudi i njegova sopstvena niskost. sama usmerava razvoj pojedinih industrijskih grana. dakle. dok se duhovni život srozava na stupanj materijalne sile. 1856. De Sola Prajs smatra da se nauka razvija brže od bilo koje druge oblasti. u mogućnostima donošenja odlu-ke da se čitav naučno-tehnički razvoj podredi tim humanističkim vrednostima. Pored toga.O nauci i praksi Nastavljajući neka razmišljanja iz prethodnog izlaganja o nauci. promena strukture proizvodnje. s tim što vremenski razmak između naučnog otkrića i njegove primene postaje sve manji (u proseku manji od 10 godina). kvalitet radne snage." (Govor na godišnjoj večeri lista People's Paper. Uostalom. na-protiv. jedan od fundamentalnih društvenih podsistema. ali. već i sama stvara te potrebe. koji je postao conditio sine ljua non rasta i razvoja drugih podsistema. spoljnih ušteda i drugog). Jedno je od najvažnijih obeležja savremene naučno-tehničke revolucije u tome što nauka ne samo da odgovara na potrebe razvoja proizvodnje. što znači da su naučna istraživanja postala isplativa i s ekonomskoga gledišta. učinak koji proizlazi iz ekonomisanja obimom. Nauka je. Tomina: Uvod u nauku o nauci. mogao bih da dodam nekoliko reči o praktičnoj ulozi nauke u dosadašnjem svetu. opšta društvena situacija koja je nastala savremenim razvojem nauke u visokorazvijenom potrošačkom društvu nije nimalo zavidna. situacija je temeljito drugačija. o tome detaljnije u knjizi U.) U drugim zemljama. (v.) U tom smislu. tako i njena uloga u jednom humanom društvu. sprečavanje srozavanja čovekovog duhovnog života treba tražiti u mogućnosti-ma čoveka da se bori za humanističke vrednosti. Prema tome. koji sa svoje strane obuhvata sve promene što proističu iz napretka znanja i što doprinose ekonomskom rastu (tehničko-tehnološke inovacije. dok se obim nauke udvaja gotovo svake decenije. U opštoj humanizaciji čoveka moraće podjednako da se promeni kako sama koncepcija nauke. s obzirom na to da nauka (kao i druge duhovne delatnosti) čini sastavni deo onih pojava čiji se rast i razvoj utoliko više ubrzavaju ukoliko se više koriste. u najrazvijenijim zemljama naučnoistra-živački rad postao je glavni faktor porasta produktivnosti rada. Danas je zaista vrlo široko prihvaćeno mišljenje da jedan od glavnih ciljeva razvoja nauke i naučnih istraživanja predstavlja tehničko-tehnološki progres. za ljudsko društvo je osobito negativno da se predaje vrlo rasprostranjenoj tehnokratskoj iluziji da naučno-tehnički razvitak sâm po sebi nosi rešenje svih složenih problema društvenog preobražaja. to znači da se nauka trenutno razvija u saglasnosti sa zakonom eksponencijalnog rasta. Ritam razvoja drugih društvenih pojava iznosi približno 100 procenata tokom razdoblja 35‡50 godina. 85 . pa i odnos prema nauci i naučnoistra-živačkom radu nikako ne bi smeo da se zasniva na ugledanju na razvijene zemlje. s tim što se računa da će se taj proces u budućnosti usporavati. "Izgleda da sva naša otkrića i sav naš napredak završavaju time što materijalne sile ovladavaju duhovnim životom. stepen korišćenja proizvodnih kapaciteta.

kao i simpozijum o osnovama intuicionizma u okviru druge sekcije. s obzirom da je uvek naporedo radilo po nekoliko sekcija. pa. metodologiju i filozofiju nauke (ICLMPS). avgusta do 2. uopšte uzev. kao i simpozijum na temu uloge formalne logike u procenjivanju argumentacije u prirodnim jezicima. metodologiju i filozofiju nauke ‡ zabeležio je rekordan broj od 489 učesnika iz 32 zemlje sveta. bio priličan broj dobrih i zanimljivih saopštenja. pre nego pokušaj da se stvori mogućnost da se u sukobu mišljenja vodećih stručnjaka dođe do novih ideja ili do otvaranja. bio domaćin Trećeg međunarodnog kongresa za logiku. samo donekle mogli da nadoknade idealni uslovi za pojedinačnu ili grupnu ličnu razmenu mišljenja po kuloarima. mada su prilike za neformalne kontakte stručnjakâ iz celoga sveta same po sebi bile u stvari možda ono najdragocenije što je ovaj kongres nudio svojim brojnim učesnicima. održan drugi.) Ovaj ogromni skup radio je u 11 sekcija: matematička logika. pomenuti sistem rada uslovio je jednu od bitnih neželjenih osobina ovog kongresa: nedostatak borbe mišljenja. gde je 1964. pošto pretežno monološki karakter kongresa nije dozvoljavao da kroz dijalog izbiju prave varnice duha. učesnicima nije bilo lako da načine izbor. Na programu je. opšti problemi metodologije i filozofije nauke. i istorija logike. održanog pod pokroviteljstvom Međunarodne unije za istoriju i filozofiju nauke. metodologija i filozofija društvenih nauka. Sve se odvijalo bez ikakvih zastoja i tačno po satnici. ovaj kongres ‡ koji je organizovala preduzimljiva holandska sekcija za logiku. Sve je uglavnom teklo tiho i smireno. godine održan prvi. pitanja i odgovore u vezi sa tim saopštenjima. Sâm rad kongresa bio je organizovan tako što je u svakoj sekciji jedan broj istaknutijih stručnjaka bio pozvan da održi jednočasovne ili polučasovne referate. Prvi put u Evropi.Trijumf matematičke logike Posle Stenforda (Kalifornija). naravno. gde je 1960. ali zato prave diskusije nije bilo. Bila je to revija izolovanih stvaralačkih napora. filozofija logike i matematike. a samo 5 minuta je preostajalo za eventualne komentare. odnosno 10 minuta vremena za diskusiju. septembra 1967. osnove matematičkih teorija. metodologija i filozofija lingvistike. 86 . metodologija i filozofija psiholoških nauka. U tom smislu. Ovaj sistem rada pokazao je kako svoje prednosti tako i nedostatke. automati i jezici programiranja. posle kojih je bilo određeno 15. Istovremeno je održan i jedan intersekcijski simpozijum o problemu uloge formalne logike u procenjivanju argumentacije u prirodnim jezicima. To su. (Najbrojnije delegacije bile su iz SAD ‡ 121 ‡ i iz zemlje domaćina Holandije ‡ 92. metodologija i filozofija fizičkih nauka. Amsterdam je od 25. metodologije i filozofije nauke. odnosno davanja podsticaja za otvaranje novih perspektiva za stvaralaštvo. metodologija i filozofija bioloških nauka. U tom smislu treba podvući da je ovaj kongres pružao bogatu trpezu za utoljavanje intelektualne gladi. Ostali učesnici su raspolagali sa po 15 minuta za svoja saopštenja. i Jerusalima.

u pokušajima uopštavanja mnogih do tada parcijalnih teorija itd. koja nisu lišena svake osnove). sve više postajale detaljno razrađeni deduktivni sistemi. jeste da je nastanak matematičke logike predstavljao jedan od osnovnih preduslova za rađanje i razvoj kibernetike i teorije upravljanja. ma koliko ne samo matematika. kao i po broju zainteresovanih slušalaca. Ali. u izgradnji takvih logičkih sistema koji će obuhvatati i vremensku dimenziju. tj. teoriju odlučivanja. Ona je višestruko prevagnula: po broju tema u kojima se nalazila u središtu pažnje. Ima. na kojem su potvrđeni prodori matematičke logike u teoriju uzročnosti. pre svega. po broju prisutnih svojih najuglednijih predstavnika. To je onaj osnovni momenat zbog kojeg mi se čini da je matematička logika zaista izvršila revoluciju u naukama. @ivo svedočanstvo o ovome doneo je baš ovaj poslednji kongres. koji se štedro služe aksiomatskom teorijom. dalji razvoj nekih nauka ‡ prema današnjim standardima ‡ zaista više nije mogućan. na izvanrednu ekspanziju u okvirima same matematičke logike. Naravno.Ako bi trebalo navesti glavni utisak o amsterdamskom kongresu. prihvatile nove metode. koje takođe sve više počinju da koriste tekovine matematičke logike. hemija ili biologija. kada je reč o tim naukama. 87 . termini i aparat matematike i logike sve više postaju bitna osnova svih njihovih teorijskih operacija. (novo. mogućno je reći da su mnoge nauke temeljito promenile svoj lik u odnosu na onaj tradicionalni i da postoje svi izgledi da i druge. teoriju programiranja. već i neke danas najrazvijenije empirijske nauke. I to s mnogo razloga ‡ naime. pa i nove sadržaje istraživanja otkako su uvidele ne samo neophodnost već i mnogostruku dobit od usvajanja osnovnih rezultata matematičke logike. a mnoge od tih nauka su temeljito promenile svoj lik. na njeno za mnoge dosta neočekivano široko razgranavanje i otvaranje bogatih perspektiva za svoj dalji razvoj i napredovanje. koji su sa sobom nosili ne samo revolucionarne promene u tehnici i u praktičnom ljudskom životu (elektronski mozgovi i druge mašine sa automatskim upravljanjem). tako još više sistematskog razvijanja jedne takve teorije i njenog proveravanja i potvrđivanja iskustvenim činjenicama. teoriju modelâ. ukoliko se dâ zastupati gledište da proces otkrivanja novih naučnih teorija nije podložan formalizaciji i podvođenju pod neke logičke kanone bilo tradicionalne logike ili savremene matematičke logike (mada i tu već ima suprotnih shvatanja. slobodno bi se moglo reći da je na njemu trijumfovala matematička logika. naravno. čak i takvih ekstremnih shvatanja koja neke u ovom trenutku najrazvijenije nauke. isto tako dožive značajne promene ne samo u metodama već i u samome sadržaju svojih istraživanja. 62:) Izgleda. danas nema ozbiljnog naučnika koji bi poricao da se postupci kako prethodnog procenjivanja vrednosti neke naučne teorije. uopšte ne mogu ni zamisliti bez širokog korišćenja aparatom savremene matematičke logike. kako prirodne tako i društvene nauke. U tom smislu. Jedan drugi momenat. treba ukazati na još jednu činjenicu od krupnoga značaja. str. ili o samoj metodologiji nauka. nema dovoljno opravdanja niti ima bilo kakve potrebe da ih svodimo na matematičku logiku. da bez uzimanja u obzir onoga što je osnovno u matematičkoj logici. koje se prevashodno služe deduktivnom metodom. svode na matematičku logiku. teorijom grupa i drugim tekovinama savremene matematičke logike. na koji takođe valja skrenuti pažnju. već donose i takve teorijske posledice koje su veoma zanimljive sa naučnog i filozofskog stanovišta. Naime. kao što su fizika. u klasičnu i neklasičnu modalnu logiku. Najzad. činjenica je da tekovine moderne matematičke logike danas u sve većoj meri koriste kako prirodne tako i društvene nauke.

u oblasti psiholoških nauka: problem modelâ u psihologiji. u oblasti društvenih nauka: metode prosuđivanja plauzibilnosti teorija. J. J. kao i. D. A. H. kao što su unapređivanje epistemološke analize naučnog znanja kao najznačajnije vrste ljudskog znanja. Karl Poper je zastupao shvatanje da savremena epistemologija ‡ zainteresovana pre svega za naučno znanje ‡ treba da bude usmerena prvenstveno na izučavanje trećeg sveta (jer je drugi svet. problemi odlučivanja. Feferman (SAD) i X. Markov i J. Klini i S. Deleći svet na (1) svet fizičkih objekata (stanjâ). kao i problem procenjivanja različitih metodoloških pristupa podsvesnom. razmatranje mogućnosti konstruktivne matematičke logike. mogućnosti generalizacije rekurzivne teorije. K. R. Ukoliko bismo hteli da navedemo glavne pravce istraživanja u oblasti matematičke logike koji su na ovom kongresu došli do izražaja. uopšte. B. Juhos (Austrija). kao i stvaranje aksiomatskih sistema koji bi bili u stanju da izraze razvitak organizma. međutim. zadržaću se u tom pogledu samo na jednoj uzgrednoj napomeni: matematička logika se toliko razgranala i postala toliko raznovrsna da se mnogi stručnjaci međusobno više ne razumeju ili se teško razumeju. Najistaknutiji predstavnici metodologije društvenih nauka nisu se pojavili na ovome kongresu. problem modelâ u biologiji. Kedrov (SSSR). sistematsko poznavanje društvenog vremena kao oruđe društvene analize itd.dno 62) Od vodećih matematičkih logičara ovome kongresu su prisustvovali: Alfred Tarski (SAD). odnos vrednosti i objektivnosti u društvenim naukama. L. pa čak imaju suprotna shvatanja o osnovnim. od kojih zavisi čitav dalji razvoj i opstanak ove nauke. A.Ova poslednja činjenica navodi i na razmišljanja drugačijeg karaktera u vezi sa matematičkom logikom. M. ^. problemi kauzaliteta. ^ang. S. Skot. Reševski (SAD). treba da postane teorija izgradnje. Kripke. uticaj opštefilozofskih teorija o univerzumu na razvitak fizičkih teorija. ^. dok bi od viđenijih učesnika u drugim sekcijama trebalo pomenuti sledeća imena: ser Karl Poper i X. odnos psihologije i fenomenologije. Jeršov (SSSR). Najzad. problemi utemeljenja intuicionističkog pristupa osnovama matematičke logike itd. C. procenjivanja i proveravanja suparničkih pokušajno postavljenih teorija. Maks Blek i N. stepen mogućnosti kompleksnog izražavanja u formalnim sistemima. sasvim irelevantan). psihologije i fizike. (2) svet duhovnih stanja i (3) svet objektivnog sadržaja misli (nauka. Vuxer (Velika Britanija). ovoga puta. kada je reč o opštim problemima filozofije nauke. Glavni epistemološki problem tada postaje kako teorijsko znanje može da napreduje. Od metodoloških problema u oblasti fizičkih nauka glavnu pažnju su privukle epistemološke posledice modernih fizičkih teorija. A. najkraće rečeno. učinjen je dalji napor da se rasvetle mnoge bitne tačke. poezija). S. načelnim pitanjima matematike i matematičke logike. Krejg. J. Grenevold (Holandija) i Xon Pasmor (Australija). a Poperov odgovor na to pitanje. problemi razlike analitičkô‡sintetičkô u svetlosti savremene metodologije itd. u oblasti bioloških nauka: definisanje biološkog organizma u poređenju sa društvenim. 88 . primitivni pojmovi u fizici i drugo. M. glasi: otkrivanjem nerešenih problema i isprobavanjem mnogih smelih pokušajnih rešenja. pitanja odnosa metodologije sa srodnim oblastima. kojim se bavila tradicionalna epistemologija. Montegju. Bunhe (Argentina). Hintika (Finska). B. V. diskusije. morali bismo da spomenemo sledeće: problem mogućnosti izražavanja vremenske dimenzije kroz logički račun. H. aksiomatizacija u fizici. BarHilel (Izrael). Mostovski (Poljska). (dovde . A.

četvrti kongres za logiku. koji su govorili 45 ili 30 minuta. 89 . na kojoj je raspravljano i o nekim novim predlozima u vezi sa organizacijom rada ovakvih međunarodnih kongresa. kao ni same naučne teorije. Staniša Novaković ‡ "Ima li perspektive logika otkrića?" i Risto Ilić ‡ "Identitet u matematici". Kajetan [eper ‡ "Jedna primedba na monotone funkcije polivalentne logike". istaknuto je da ni metodologija nauke. metodologiju i filozofiju nauke Međunarodne unije za istoriju i filozofiju nauke. (Holandski organizacioni komitet kongresa objaviće. kada su se mnogi strani učesnici interesovali da li ćemo i gde objaviti svoje priloge. Bez uzimanja u obzir onoga što je osnovno u matematičkoj logici dalji razvoj nekih nauka ‡ prema današnjim standardima ‡ više nije moguć. odlučeno je da se sledeći. profesor logike i filozofije nauke na Univerzitetu u Bristolu (Velika Britanija). ne mogu biti redukovani na logiku. Takođe je izabran novi izvršni komitet. Sva saopštenja jugoslovenskih predstavnika primljena su sa interesovanjem.) U toku rada kongresa održao je sednicu i Izvršni komitet Ogranka za logiku. Vladimir Devide ‡ "Jedna teorema za parcijalno uređene skupove i njena primena". Aleksandar Kron ‡ "Kauzalno uređenje teorija prvog reda". o čemu najbolje svedoče brojni kontakti do kojih je dolazilo posle naših nastupa.[to se tiče odnosa opšte metodologije nauke i matematičke logike. mada termini i aparat matematike i logike sve više postaju bitna osnova metodološkonaučnih teorijskih operacija. metodologiju i filozofiju nauke održi 1971. čiji je predsednik postao Stiven Kerner. naime. godine u Bukureštu. Na toj sednici. knjigu u kojoj će biti samo referati pozvanih učesnika. brisati! Od naših logičara i filozofa nauke u Amsterdamu su referisali: Mihailo Marković ‡ "Apodiktička univerzalnost naučnih zakona".

‡ Istovremeno se oseća potreba za određenim pluralizmom metoda. A baš u tom smislu filozofija nauke može najviše da pomogne. metodologiju i filozofiju nauke u Amsterdamu 1967. A rad u tim sekcijama. I na ovome Kongresu u Amsterdamu diskutovan je uglavnom standardni spisak tehničkih problema sa kojima se ova disciplina neprekidno sukobljava od svojeg zasnivanja početkom ovoga veka do danas. kao što su.1 u filozofiji nauke. naime. govori o zainteresovanosti današnjeg naučnika ne samo za najopštije probleme svoje nauke. već pre svega ono što se odigravalo u sekcijama za metodologiju i filozofiju pojedinih nauka. 1 90 Ovde se prisećam primedbe čuvenog američkog logičara poljskog porekla i duhovnog pokretača stvaranja međunarodnih tela i organizovanja međunarodnih kontakata na području logike. odnosno o smislu metodoloških problema koji se dotiču nauke uopšte. problem odnosa između logike. mogućnost razdvajanja i problem odnosa između opažajnih i teorijskih termina. ništa se bitno nije promenilo. dok se samo jedna trećina (M. metodologije i filozofije nauke Alfreda Tarskog da se revolucija u nauci koju je poslednjih godina izvela matematička logika (posebno sa prime-nom u kibernetici itd. već baš u smislu opštih metodoloških razmatranja o nauci uopšte. mislim da pravu situaciju u pogledu filozofije nauke nisu toliko izražavala zbivanja u petoj sekciji: sekciji za opšte probleme metodologije i filozofije nauke. To. . stekao sam utisak. u prilog tezi Alfreda Tarskog govori i činjenica da se i dve trećine saopštenjâ jugoslovenskih predstavnika na kongresu u Amsterdamu (A. psiholoških nauka i društvenih nauka. godine Nasuprot situaciji u matematičkoj logici. [eper i R. Kron. i to ne samo u smislu pronalaženja nekih posebnih i konkretnih metodoloških problema jedne pojedinačne nauke. Novaković) odnosilo na opšte probleme filozofije nauke. V. Mada slučajna. već naročito za one probleme koji nisu samo njegovi problemi već su istovremeno i problemi drugih nauka.) može meriti sa revolucijom koju su kvantna fizika i teorija relativiteta otvorile u fizičkoj nauci početkom ovog veka. koja je poslednjih decenija ipak zabeležila uspon i razgranavanje. metodologije i epistemologije. Ilić) odnosilo na probleme matematičke logike. jer na današnjem stupnju razvoja nauka teško je zamisliti da bi se moglo doći do nekih novih i značajnih otkrića ako bi se jedna nauka za sva vremena vezala samo za jednu određenu metodu (što je opet samo jedan od aspekata izolacije. K.Treći međunarodni kongres za logiku. Marković i S. svedočio je o sve više i sve dublje iz-raženoj svesti naučnika (u nekim od tih sekcija bila su prisutna istaknuta naučna imena) u ovim naukama koje se naglo i ubrzano razvijaju ‡ o neophodnosti bavljenja metodološkim problemima. naravno. na prvi pogled. Međutim. kako se ne bi padalo u iste ili slične greške. i zašla i široko i duboko u vitalna područja savremene nauke. bez obzira na to da li se i koliko u tretiranju ovih problema krenulo napred. Kao da. na primer. sve više preovlađuje svest da se ne može raditi izolovano i da je neophodno što više koristiti tuđa iskustva. problem induktivnog zaključivanja. ili kako se ne bi uzalud gubilo vreme na sporednim ili slepim kolosecima. fizičkih nauka. Devidé. tj. problemi statusa i strukture naučnih zakona itd. zatvaranja u sebe).

Karakteristično je. a pokazalo se da je problem modelâ ak-tuelan podjednako u fizici kao i u biologiji ili psihologiji. 91 . u vezi sa značajem opšte metodologije za po-jedine nauke da se o problemu izgradnje pogodnih aksiomatskih sistema diskutovalo i u odnosu na fiziku i u odnosu na biologiju. na primer.

teorije organskih grupa. kao što su. da je znatnu pažnju privukao i metodološki problem odnosa između pojedinih nauka. da je po samoj prirodi svoga predmeta metodologija nauka usmerena protiv raznih vrsta jednostranosti. Mislim da bi ovde bilo umesno dodati. ili "[ta je prava interpretacija neke teorije?". o sklonostima ka uskoj stručnoj specijalizaciji ili o gubljenju razumevanja za dublji humanistički značaj i značenje naučnog saznanja. u prilog aktuelnosti filozofije nauke. ili razmatranje takvih pitanja koja naučnici danas sve češće postavljaju. o parcijalizaciji znanja. tj. a ponekad sa stanovišta upotrebe istih ili sličnih kategorija i pojmova u raznim naukama. koji je ponekad posmatran u svetlosti neke određene naučne teorije. koji su već spomenuti. tu je i problem uloge analogije u naučnom istraživanju. za one teorijske kriterijume koji mogu da se predlože za procenjivanje vrednosti jedne naučne teorije pre nego što se pristupi njenome proveravanju u praksi. a koja mogu da posluže kao objašnjenje za pojačan interes naučnika za opšte metodološke teme. za nauku veoma korisnih rezultata. a sigurno je da sva značajna naučna dela predstavljaju proizvod nastao kroz blisku vezu i uporedno razvijanje naučne teorije i naučne metode. po svoj prilici. Ovaj je problem u stvari jedan od takvih koji se nalaze u centru pažnje savremene metodologije i u tom pogledu već se došlo do nekih veoma interesantnih analiza i. slobodno reći da je velik broj značajnih naučnih otkrića nastao baš kao rezultat uspostavljanja plodonosnih kontakata između faktičkih istraživanja i istraživanja metodološkog karaktera. Možda ne bi bilo loše ovde ukratko spomenuti još neka mišljenja koja su došla do izražaja na ovome kongresu. u pogledu uviđanja potrebe da se koriste tuđa iskustva i saglédanja sve veće neophodnosti stvaranja odgovarajućih uslova za interdisciplinarnu saradnju. Može se. Naučnici su danas. po svemu sudeći. odnosno ukazati na neka od onih najaktuelnijih pitanja za koja su naučnici danas zainteresovani. a na koja mogu da traže odgovor samo ako se oslanjaju na savremene tekovine u oblasti filozofije nauke. tako se istovremeno razvija sposobnost naučnika da lakše izađu na kraj s novim i nesvakidašnjim razvojem misli koje nagli rast nauke u našem stoleću nosi sa sobom na svim područjima naučnog istraživanja. na primer: "[ta znači neka formula?". već pomaže lakšem saglédanju i efikasnijem korišćenju svih onih sklopova misli koje sa sobom nosi uspešna naučna praksa. koje mogu da predstavljaju prepreke za nesmetani razvoj nauke: bilo da je reč o ontološkim isključivostima. Pored aksiomatizacije i upotrebe modelâ. u stvari. na primer. takođe veoma zainteresovani za opšte kriterijume procenjivanja stepena prihvatljivosti ili plauzibilnosti jedne teorije. problemi značenja i interpretacije u naukama. 92 . Sem toga. upućenost u tehničke probleme metodologije nauke ne samo da izoštrava kritičke standarde i sposobnosti naučnika. tj.Takođe je karakteristično.

uz uvođenje novih kategorija i problema koji savremenoj opštoj metodologiji omogućuju da stvarno bude opšta i primenljiva na svim poljima savremenih istraživanja. 93 . najzad. ispod uticaja logičkog pozitivizma i njegovih uskih okvira. odnosno o oslobađanju aktualne metodologije. napomenuti da je na Kongresu naišla na odobravanje konstatacija Ludviga fon Bertalanfija (L.Vredi. von Bertalanffy) o liberalizaciji. u poslednjih deceniju ili dve.

Filozofija se svodi na onu aktivnost kojom se otkriva i utvrđuje značenje iskaza. prvi po redu je poznati članak osnivača Bečkoga kruga Morica [lika "Prekretnica u filozofiji". u poznatom časopisu ove škole Erkenntnis. 94 . kao i pitanje šta je zapravo nauka i koji su njeni ciljevi. niti kao čisto filozofske. one tradicije koja je na različite načine pokušavala da odvoji nauku od filozofije. I ne samo da je mogućno. U osnovi se oslanjajući na neke glavne teze Vitgenštajnovog Logičko-filozofskog traktata (1922). što je sasvim prirodno. I hronološki i logički posmatrano. odnosno da odbaci ili tako ograniči filozofiju da bi joj navodno osigurala status naučne delatnosti. da bude veoma značajan. kao i kriterijuma razgraničenja nauke i filozofije. bila dosta jednostrana. u okvirima ove misaone tradicije. [lik želi da izloži to novo shvatanje filozofije koje se nalazi u osnovi logičkog pozitivizma i koje treba da učini kraj onim večitim i. s obzirom da predmet ove moderne discipline čini pre svega sklop pitanja vezanih za rast ljudskog naučnog saznanja. jer je postalo jasno da nikakve teorijske sisteme u celini nije mogućno okarakterisati ni kao čisto naučne.Nauka i ne-nauka Nastanak i neka najnovija shvatanja o problematici koja se može svrstati pod gornji opšti naslov upućuju da se tu podrazumeva nekoliko veoma blisko povezanih pitanja: kriterijumi razlikovanja ili razgraničenja nauke i metafizike (filozofije. razume se. a gledišta o ovoj problematici su evoluirala prema kompleksnijim saglédanjima. u ljudskom saznanju je mogućno izvršiti mnoga diferenciranja. treba prići razumevanju i procenjivanju značaja i ovih pet tekstova o kojima će biti reči pod naslovom "Nauka i ne-nauka". naravno. s obzirom da tek filozofija (koja nije nauka) omogućava jasan i smislen govor o naučnim problemima. po [likovom mišljenju. Sa ovim na umu. Tako su onda i prva određenja nauke i njenoga cilja. Doprinos nove filozofije nauci može. No. odnosno kriterijumi naučnosti. obaviti mnoge analize i razjašnjenja. Ovako usko shvatanje filozofije nalazi ravnotežu u takođe veoma ograničenom poimanju nauke kao sistema iskustveno verifikovanih iskaza. Međutim. valja upozoriti i na to da je ova disciplina nastala u okvirima pozitivističke misaone tradicije. ne-nauke). relativno brzo su prevaziđena. posebno naučnog saznanja. besplodnim sukobima raznih filozofskih sistema. Svi takvi pokušaji. zasnovanim na sve tešnjoj vezi filozofije i istorije nauke. već se slobodno može reći i da je neophodno sa gledišta stvaranja uslovâ za delovanje i samoga delovanja u pravcu što uspešnijeg i bržeg napredovanja našeg saznanja. pokazali su se kao bezuspešni. Ova problematika je jedna od središnjih tema u savremenoj filozofiji nauke. objavljen 1931/32. povući mnoge granice. bez pretenzija na konačnost i apsolutnu preciznost i određenost.

takođe se može jasno videti koliko određena logičko-pozitivistička zamisao filozofije (nešto drugačija od one [likove) rađa i određuje specifično viđenje nauke i naučnog saznanja. izvodeći odatle ‡ posebno iz Ajnštajnove teorije ‡ vrlo važne posledice u pogledu postavljanja što podesnijeg kriterijuma za ono što valja smatrati naučnim. Pol Tagard. koji je predavao na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku. koji se mogu verifikovati "protokol-rečenicama" (što registruju konkretno pojedinačno čulno iskustvo) i. Kun). odnosno da se temeljitom i svestranom analizom jedne pseudonauke pokaže zašto je ona ne-nauka. međutim. i to je ono što Karnap naziva "naučnom filozofijom". odnosno tehnološkom primenom nauke. Protiv logičkopozitivističkog shvatanja filozofije. da postavi osnove za činjeničke nauke i za matematiku". U pitanju je. Filozofija se svodi na metodu logičke analize i služi "da razjasni smislene pojmove i stavove. u prilogu objavljenom 1978. Ali. kao i sa tehnologijom. poznati Poperov kriterijum opovrgljivosti. s jedne strane. naravno. 95 . jedne od najznačajnijih ličnosti Bečkoga kruga. Agasi. teksta Rudolfa Karnapa (objavljenog u istom časopisu 1932. Tako onda u nauku spadaju. Inače. Zanimljivo je uočiti da je ovo shvatanje nastalo otprilike u isto vreme kada je Vitgenštajn pisao svoj Traktat. Xon Ziman izgrađuje svoj kriterijum. u članku objavljenom 1968. takođe Bečlija. to treba istaći. godine. pokušavajući da odgovori zašto je astrologija pseudonauka. na osnovu postojanja ili nepostojanja naučnog konsenzusa. iskazi empirijskih nauka. s druge strane. pa onda i učenja da se razlikovanje nauke od onoga što nije nauka osniva na kriterijumu značenja (ili smisla) oštro je ustao Karl Poper. Ovo oštro razlikovanje analitičkog i empirijskog značenja. iskazi logike i matematike. kompleksnije sagleda problematika nauke i ne-nauke (Xon Ziman /John Ziman/). valja pomenuti još dva teksta koja predstavljaju pokušaje da se upoređivanjem nekih neklasičnih modela nauke (u različitim disciplinama) sa oblašću čiji je naučni status sporan (pravo). pa tako onda posredno dođe do zaključka šta nauka jeste (Pol Tagard /Paul Thaggard/). Masgrejv. stvara teškoće u formulisanju jedinstvene definicije nauke. Fajerabend. Poper polazi od analize i upoređivanja nekih teorija koje su obično smatrane modelima naučnih teorija. u izgradnji svoga shvatanja nauke. godine.Iz drugoga teksta. i izvršio zapažen uticaj na mnoge savremene filozofe nauke. godine). sve što je smisleno ‡ podložno je verifikaciji. Ne ulazeći u dalje razvijanje gledišta o nauci kod Poperovih sledbenika ili zastupnikâ nekih sasvim suprotnih shvatanja (Lakatoš. predlaže jedan složen kriterijum za izdvajanje ovakvih disciplina iz nauke i ističe važnost postojanja progresivnije alternativne teorije. nasuprot metafizici. koji su istiniti već po svojoj formi (tautološki i analitički sudovi).

uvereni smo. i u pokušaju rešavanja nekog stvarnog problema s kojim bi trebalo da se uhvati ukoštac jedna od ovih disciplina. kao da se uopšte može naći neka suštinskija suština od humanoga. u stanju je. u pravoga gospodara prirodnih sila i istraživača kosmosa. jer i preusko i preširoko određivanje predmeta bilo filozofije bilo nauke može da nas spreči pre svega u saglédanju. a zatim. ni u vidu najgrublje skice. a šta domen nauke i da tako ukažemo na rešenje njihovog odnosa. kao presudan činilac u zadovoljavanju čovekovih stalno rastućih potreba i želja za što potpunijim ostvarenjem njegove vladavine nad prirodom (sada već ne samo na ovoj planeti). pretvarajući ga sve brže i sve neminovnije iz roba prirodne stihije. upravljanje koje ne vodi rasvetljavanju i rešavanju nijednog realnog problema u nauci ili filozofiji. Sigurno znanje. 96 . međutim. Osnovna karakteristika nauke leži u njenoj dostojanstvenosti. ili će biti u stanju. nauka izaziva ne samo divljenje već uliva i izvesno strahopoštovanje. Ovakva koncepcija obično podrazumeva prilaženje naučnom mišljenju kao egzaktnom. apsolutnosti. već i okretanje u pogrešnom pravcu.FILOZOFIJA I NAUKA U ovome napisu nemamo pretenzija da određujemo. Jedna dosta raširena koncepcija nauke gleda empirijske nauke pre svega (da ne kažemo ‡ isključivo) kao osnovu na kojoj počiva progres materijalnog blagostanja čoveka. ne samo pretencioznost. [ta su onda predmet i cilj teksta koji nosi ovaj naizgled tako pretenciozan naslov? @elimo. odnosno naučnog saznanja. ‡ Nećemo se upuštati ni u pitanje naučnog karaktera same filozofije. ‡ U osnovi ovoga shvatanja nauke nalazi se ideja da je materijalnô suština humanoga. da reši sve probleme čovekova života. u stvari. a prvenstveno da ga izvede iz materijalne bede u materijalno blagostanje. samo da skrenemo pažnju na dve različite koncepcije nauke. završenosti. Bila bi to. [taviše. onda se ipak smatra da nauka operiše sigurnim iskazima o svetu. u njenom uzvišenom položaju. takvo usmeravanje moglo bi docnije samo da nam smeta. Ako se formalno ponekad i napomene da je naučno saznanje neiscrpno. Kada se vidi ovako. Zanimljivo je. koji neumoljivo napreduju ka stanju svoje potpunosti. vezanog za Zemljinu površinu. na kakve se još sve ideje (jače ili slabije izražene) nailazi kod ovakvog poimanja nauke. da još dosta stvari tek treba saznati. te da ukažemo na izvesne značajne posledice tih zamisli u vezi sa shvatanjem odnosa filozofije i nauke. sa koga ona izriče neoborive istine. kao mišljenju koje treba da postigne i koje postiže sigurno znanje. koje nam nauka tehnički precizno pruža. "računskom mišljenju". šta je domen filozofije.

već kao neprestano "nagađanje". ali divljenje u smislu ponosa. takva naučna aktivnost pokazuje se kao jedan deo toga smisla. u smislu oduševljenja za njegovu čovečansku. neravnopravnu. ideja aktivne čovekove težnje za oslobađanjem od mentalnog ropstva. (Dve koncepcije nauke. njegova uloga svedena je na funkciju tumača i službenika izvornika ljudske moći. ali se u to ovde nećemo upuštati. kao osobeno svojstvo humanoga. čiji sistem neumitno napreduje ka stanju završenosti. One hipoteze odnosno teorije koje su izdržale takvu unakrsnu vatru zaista možemo prihvatiti kao relativno najsigurniju osnovu svojih težnji za menjanjem sveta u kome živimo. Nauka je shvaćena kao saznavalački proces u kome. I ovakvo shvatanje nauke izaziva divljenje za nauku. znači.) Nauka se svesno doživljava kao nesavršen napor čoveka da shvati smisao sveta i svoj smisao u tome svetu. da svoje ideje suprotstavi neumoljivoj kritici drugih. koje želimo što reljefnije da kontrastiramo. ne predstavlja afirmaciju čoveka. stvaralački učestvuju svi ljudi. Nauka se ne postavlja nigde izvan ili iznad čoveka. ali upornu borbu da svojim pitanjima. nezavisnoj od čoveka. a preko njih. ne uzima se čovek kao osnova te moći. Ova zamisao ne može da pretenduje ni ne pretenduje na sticanje nekih sigurnih znanja. U naučniku se ne gleda i ne vidi stvaralac. kao neka vrsta posvećenog reda. a još manje se u čoveku traži njen smisao. postavljanje smelih i maštovitih hipoteza o svetu.U svojim krajnjim konsekvencama. nameće odnos pokoravanja nauci kao nekoj višoj sili. pre svega. u čijem hramu služe naučnici. U pozadini ove koncepcije ne stoji. već. baš same stvarnosti. manje raširena vizija nauke prilazi nauci na sasvim drugačiji način. Da vidimo sada kakve su posledice ovakvih shvatanja nauke za određivanje filozofije i njenog odnosa prema nauci. u osnovi. koje se svesno izlažu kritici i mogućnosti praktičnog pobijanja. Nezavršenost. posredujući između nauke i ostaloga sveta. o njegovoj nesavršenoj prirodi. Ali. jer se zasniva na dubokoj svesnosti o ljudskom karakteru naučnog saznavalačkog procesa. da svojom radoznalošću iznudi odgovore od prirode. ovo shvatanje znači otuđenje i fetišizo-vanje nauke. matematički sigurno mišljenje. i sámo ovo shvatanje ljudske moći jeste apstraktno. Jedna druga. 97 . posredno ili neposredno. na jasnom uviđanju ograničenosti i malenkosti čovekovog znanja u odnosu na njegovo beskrajno neznanje. Naučno mišljenje se ne shvata kao egzaktno. težnje za pronalaženjem i ostvarenjem svoga smisla. ne-humanističko. Smatra se da se taj proces ne može obavljati drugačije nego stvaralačkim postavljanjem najrazličitijih ideja pred sve ljude i kritičkim diskutovanjem. nepotpunost i beskonačnost naučnog saznanja ovde nije fraza. nameću i dva različita shvatanja "menjanja sveta". ideja o postizanju materijalnog blagostanja (iako ono nije isključeno kao jedna od korisnih i značajnih strana nauke). na posedovanje neoborivih istina. već se otkriva i utvrđuje kao jedna od osnovnih odlika samoga ljudskog bića. usvajanjem ili odbacivanjem tih ideja svesnim izlaganjem njihovih posledica isprobavanjem u praksi.

uz zahtev za potpunom samosvojnošću i samodovoljnošću filozofije kao unošenja smisla u savremenu poljuljanu ljudsku egzistenciju. čini nam se.Prvo shvatanje nauke može da vodi. u kojima je u jednakoj meri izražena težnja za razumevanjem sveta. kako se to najčešće shvata. a time i za shvatanjem i određivanjem svoga sopstvenog smisla u tome svetu. koje. na pokušaje da kao pomoćnica nauke doprinese. 98 . u dve podjednako nepoželjne krajnosti: (1) u scijentistički i tehnicistički usmerenu filozofiju. opravdano naglašava najbližu vezu koja postoji između filozofskog saznanja i ljudske naučne saznavala-čke prakse kao karakterističnih ljudskih svojstava. ne gubeći iz vida specifičnost filozofije kao izraza totaliteta čoveka u njegovom razvoju. stvaranju boljega života svedenog i osiromašenog na njegovu čisto materijalnu stranu. ili (2) u sasvim neopravdano poricanje prisne ili čak bilo kakve veze između filozofije i nauke (pošto se nauka procenjuje kao drugostepena aktivnost duha) i insistiranje na shvatanju filozo-fije samo kao izraza "totaliteta čoveka" i njegovog "oslobođenja" pre svega kroz ostvarivanje sopstvenog smisla. čija se funkcija svodi na služenje boginji nauke (jer je nauka prvostepena aktivnost duha). i vodi. izgubljenog u svetu moderne tehnike i ekonomije. Druga koncepcija nauke ne vrši nikakvo stepenovanje duhovne aktivnosti i vodi jednom ispravnijem shvatanju filozofije.

br.Filozofija i nauka kod međuratnih jugoslovenskih marksista Ima već nekoliko decenija kako je odnos nauke i filozofije postao jedna od središnjih tema savremene filozofije. 1953. kao da trenutno nije naročito zainteresovana da definiše svoju poziciju prema ovome pitanju.. kakav je. Marković. Odatle potiče i osnovna praktična prepreka upoznavanju sa vlastitom filozofskom baštinom: nedostatak inicijative da se objave i učine pristupačnim makar izabrani radovi naših mislilaca iz prošlosti. 2. br. Marković.. 1963. god. I. ali joj posvećuju pažnju i mnogi egzistencijalisti (mahom u suprotnoj težnji da na izvestan način potcene naučno saznanje. 4. 1963. Pejović. god. Gledišta. VII. 1963. Jedan od osnovnih uzroka takvoga našeg odnosa prema sopstvenoj misaonoj baštini. "Teorija verovatnoće i problem determinizma u savremenoj nauci". A. predstavlja najzapostavljeniju oblast naše kulturne istorije.. 12. br. svakako čini odsustvo (kod ogromne većine naših filozofa) prave zainteresovanosti za našu filozofsku prošlost. br. bez obzira kolika je i kakva je ta prošlost i da li je i u kojoj meri interesantna i aktuelna iz naše savremene filozofske perspektive. Filosofija. 1963. Institut društvenih nauka. * v. Supek. V. S. M. br. IV. 2. novokantovci i druge filozofske struje na Zapadu. I. br. 1963. "Povodom članka M. god.. II. Bertolino. Nova misao. * No. Markovića ÄTeorija verovatnoće. 99 . 1953. "Filosofija i nauka". Problem razgraničavanja nauke i metafizike u savremenoj empirističkoj filosofiji. Nova misao. VII. A. kao što je primetio i dr Andrija Stojković. "Filosofija. O toj problematici glavne polemike se vode među filozofima analitičkog usmerenja (koji su najviše zainteresovani za probleme razvoja naučnog saznanja sveta). Cvetičanin. god. I. god. "Filozofija i znanost". "Filozofija i znanost". br. god.. "Nešto o odnosu filosofije prema prirodnim naukama". Stojković. Filosofija. D. Filosofija. god. 12. "Veza između matematike i filozofije posmatrana kroz pojmove prostora i broja dimenzija".. Beograd. M. V. izgleda da niko od tih naših filozofa nije uzimao u obzir niti je u ma kojem pogledu imao u vidu značajne diskusije o pitanju odnosa filozofije i nauke koje su se vodile među jugoslovenskim marksistima tokom poslednje decenije pred Drugi svetski rat. M.. VI. br.. Filosofija i posebne nauke. 6. doveli su do takvoga stanja da je gotovo nemogućno znati ili se obavestiti o tome da li je i kako je neki određeni problem tretirao bilo koji od naših mislilaca u bližoj ili daljoj prošlosti. u korist filozofskog izučavanja bića. VI. Forum. kompetentna i pouzdana istorija filozofije narodâ Jugoslavije)..Ä".. Filosofija. god. Nova misao. Beograd. VI. "Nauka i filosofija". "Prirodne nauke i filosofija". god. "Rad". koje ide u dubinu).. 1.. 1963. Popović.. 1. 2. 1965. D. a pre svega sovjetska filozofija. inače. neuobičajen u sredinama sa izgrađenom filozofskom tradicijom. 1963. matematika i prirodne nauke". br. 1953. Kron. 1958. br.. kao i teško prodiruća inicijativa da se pristupi sistematskom izučavanju našeg idejnog nasleđa (iz čega bi trebalo da proiziđe prva relativno potpuna. I. M. Istoirja filozofske misli narodâ Jugoslavije. Savremena marksistička misao. Vidović. Filosofija. mada je kod nas u toku poslednjih nekoliko godina taj problem privukao pažnju jednoga broja filozofa. Ivanović. 2. god. koje po njima ostaje na površini. Novaković.

Zato je sasvim razumljivo što u našoj savremenoj marksističkoj literaturi uglavnom niko nikada nije spominjao razmatranja iste ili slične problematike u našoj prošlosti. naravno. (v. autor je već i oko ove svoje direktne teme trebalo da savlada obimnu i teško pristupačnu literaturu. pa (a) bar u kratkim crtama da naznači i ostale strane idejnih razmimoilaženja u krugovima naših levih intelektualaca tridesetih godina (pre svega estetsko-literarne divergencije oko tendencije u umetnosti). sem toga. 1963. koje su međusobno bile dosta usko povezane. izlaganje je sistematsko. i to ne samo monografija već i obuhvatnijih studija i knjiga. Putovi revolucije. Zagreb. 77. (2) koje je od opisanih stanovišta primerenije. mada bi to ‡ bez obzira na srazmernu skromnost u pogledu originalnih teorijskih dostignuća ‡ u mnogim slučajevima moglo da bude. pionirski značaj. Ali. Babić nije bio u stanju da problematiku svoje studije sagleda iz perspektive razvoja čitave naše marksističke i svetske marksističke misli. Institut za historiju radničkog pokreta. studija Ivana Babića o odnosu filozofije i nauke u radovima jugoslovenskih marksista 1931‡1941. i (b) da nam takođe bar u najopštijim crtama prikaže stanje na međunarodnoj filozofskoj sceni u tome istom periodu u vezi sa problemom odnosa filozofije i nauke. 2. precizno i nije opterećeno suvišnim detaljima.Sve ovo što je rečeno za istoriju naše filozofske misli uopšte važi manjeviše i za izučavanje naše marksističke misli između dva rata.. godine ("Odnos filozofije i znanosti u radovima jugoslovenskih marksista 1931‡1941". Babić. a ono metodološki korisno. god. 1965. razloge zaoštravanja ove polemike i njenog kulminiranja pred sâm rat neočekivano oštrim razračunavanjima. III. Babić je. filozofski i naučno opravdanije. Međutim. "Filozofija i znanost kao tema jedne davne polemike među našim marksistima". ova studija poseduje sve kvalitete jedne vrsne istorijskofilozofske monografije: tema je postavljena u neophodne opšte filozofske okvire. ako ništa drugo. br. jer su to ogromna a ujedno i najvećim delom još neistražena područja.) Iz ovoga ugla posmatrano. god. Pa ipak. tako da nam pruža jednu zaista u najvećoj mogućnoj meri objektivnu i celovitu sliku glavnih teza naših levih intelektualaca o odnosu filozofije i nauke. zasnivaju i iscrpljuju u činjenici što je to prva obimnija studija sa tematikom i iz oblasti iz koje bismo rado želeli da dobijemo čitavu seriju. VI. br. u zaključku ove studije Babić je odgovorio na sledeća pitanja: (1) na kakvim su se izvorima nadahnjivali autori prikazanih radova. I. čini mi se da je autor mogao da učini još jedan dodatni napor. Filosofija. Naprotiv. i "bolje". manje-više uspešno postavio svoju studiju u opšte okvire situacije jugoslovenskog radničkog pokreta. jer bi mu to u stvari omogućilo da u zaključku dođe do detaljnije i preciznije ocene iznetih diskusija o tome problemu kod nas. i (3) kakvo značenje imaju opisana raspravljanja i njihova geneza s obzirom na tendencije razvoja naše filozofske misli danas? 100 . 5) zaista ima poseban. Autor pouzdano i ubedljivo iznosi osnovne momente ove izuzetno zanimljive polemike među našim marksistima. da li su ti izvori bili "na vrhu" svetske filozofskonaučne produkcije. nikako ne bi trebalo pomisliti da se njen značaj. str. Iz sasvim razumljivih razloga. kao što u jednome drugom svome radu primećuje Ivan Babić. odnosno njena vrednost.

64). 101 . o jedinstvu subjektivnog i objektivnog u naučnom saznanju itd). na apsolutnosti dijalektike i materijalizma. koji je još 1924. međutim. Sima Marković je kritikovao pozitivizam. naravno. u Pricinom "produkcionom procesu". Z. str. periodu "razračunavanja" 1939‡1941. u pozitivističkoj interpretaciji marksističke filozofske tradicije vide prvorazrednu opasnost. zahvaljujući. Markovića. kao što primećuje Babić. posle uvodnog dela o načelnom postavljanju pitanja filozofije i nauke. Pre toga je bilo. kao i sa interpretacijama tih rezultata u građanskoj filozofiji. kada se već određeno ispoljavaju dve struje. a po posledicama neuspelih pedagoških lekcija odlučuju na vehementan obračun. oni se posle prvih relativno tolerantnih. nastavlja da insistira na dijalektičkom materijalizmu kao na sistematizovanom pogledu na svet. Rihtman). Popović. ali opet sa pozicija jednog pozitivistički protumačenog dijalektičkog materijalizma. kvantna teorija itd). kako to Babić uspešno rezimira njene karakteristike (v. godine oborio protiv onih "za koje ne postoji nikakva filozofija van prirodnih nauka". istovremeno pokušavajući da ih osvetli sa opšteg stanovišta dijalektičkog materijalizma i da ih uskladi sa njim.Inače. Budući da su i sami više naučnici negoli filozofi. sami iznad svega predani neposrednoj praktično-političkoj revolucionarnoj delatnosti i nošeni utilitarizmom njene neposredne efektivnosti. opet prema Babićevim ocenama. Smatrajući protivnu struju leglom ideološke konfuzije i dezorganizacije. M. Pa ipak. o čoveku. da bi se 1935. smatrajući da je diranje u temeljni fundus kategorija dijalektičkog materijalizma direktno podrivanje onog sigurnog. nastojala da hvata korak sa pojedinim rezultatima savremene nauke. apsolutno čvrstog tla na koje se opire sva revolucionarna praktično-politička delatnost pokreta. ove dve struje su se sasvim jasno ispoljile i oštro diferencirale tek u tzv. Kao što je poznato. na svojevrsnoj petrifikaciji temeljnih kategorija dijalektičkog materijalizma. Tek mestimično će naći odjeka i Marksovo antropologizovanje prirode (na primer. autor je svoje izlaganje podelio u tri dela: (a) preokupacije u periodu 1931‡1937. po njemu polaznoj poziciji marksističke filozofije). Tako ova struja radikalno "popravlja" dijalektički materijalizam. i na nekim tačkama se vraća inspiraciji Marksovih tekstova iz rane faze (na primer. na apsolutnosti dijalektičkih zakona. samoizvesnog. razume se. a na to je podstaknuta onim rezultatima moderne fizike koji filozofiju vode uviđanju izvornog jedinstva subjekta i objekta (Hajzenbergove relacije. Protagonisti ove struje. protagonisti ove struje. kada polaritet stavova još nije bio jasno izražen. Jedna struja je bila ona koja je. uverava se u besadržajnost nekih njegovih shema i kategorija. U tom smislu je naročito izrazit slučaj S. Druga struja. pozitivistički interpretiraju Marksove i Engelsove teze o ukidanju filozofije i o njenoj delimičnoj realizaciji u posebnim naukama. i uticaju lektire sa strane. i (v) razračunavanja 1939‡1941. dosta nedoslednosti i promene naglaska kod pojedinih marksista (S. Marković. (b) polemike 1937‡1938. tezi o jedinstvenoj nauci. kada se polaritet stavova oko ovoga filozofskog problema do krajnosti zaoštrio. godine ispoljavao dosta jasnu pozitivističku usmerenost.

osim toga. * * * Ako bismo. sve dogmatičnije je branila svoja shvatanja. na primer. Ona je uglavnom već tada prilično jasno uviđala osnovne nedostatke i ograničenosti toga pravca filozofije nauke.Pri tom je takođe zanimljivo uočiti da je evolucija od izlaganja različitih stavova i polemike do razračunavanja u redovima društveno progresistički orijentisanih mislilaca predstavljala u stvari kretanje u negativnom smeru. Ovakav zaključak se nameće na osnovu brojnih i ekstenzivnih izvoda iz članaka i knjiga naših marksista o problemu odnosa filozofije i nauke koje navodi u svojoj studiji Babić (v. u vezi sa procenom aktualne vrednosti stavova naših marksista tridesetih godina. 39-40. Takođe mi se čini da bi naročito trebalo potcrtati da za prvu struju. koja je docnije bila obeležena kao revizionistička i neprijateljska. a pre svega baš prema pozitivizmu. čini mi se da bi onda pre svega trebalo imati u vidu veoma karakterističnu i značajnu evoluciju u shvatanjima savremenih empirista i analitičkih filozofa u celini. a pred sâm rat otišla je tako daleko da je drugu stranu kvalifikovala (iz sadašnjeg ugla opet neopravdano) kao neprijateljsku idejno-političku struju. 54-56. pa je ujedno ‡ za razliku od druge struje ‡ ispoljavala opravdanu težnju da prati rad zapadnih filozofa i da onda eventualnim pozitivnim rezultatima tih filozofa obogati i u određenim pravcima još više konkretizuje svoju marksističku zamisao. 62-64. od naučne i argumentovane diskusije o interesantnim i značajnim teorijskim pitanjima do međusobnog ideološkog etiketiranja. 82-83). optužujući (iz današnje perspektive najčešće neopravdano) suprotnu stranu za revizionizam. 102 . ne bi ni izdaleka moglo da se tvrdi kako je bila nekritična prema savremenoj zapadnoj filozofiji. hteli da se upitamo kakvo je opšte stanovište savremene zapadne filozofije prema problemu odnosa filozofije i nauke. 50. baš ona struja koja se najaktivnije angažovala u društveno-političkoj revolucionarnoj akciji napustila je naučni nivo polemike i argumentacije. str.

pa je. sledstveno tome. Ovde ne mogu da se upuštam u pitanje u kojim je sve vidovima to prisustvo metafizike u naukama neizbežno. najzad. (v) kroz dugotrajne i uporne pokušaje da se nađe precizan kriterijum za jasno i oštro razgraničavanje između nauke i metafizike (kao specifično filozofske težnje da se sagleda celina stvarnosti) došlo se do zaključka da su takvi pokušaji uzaludni. da su bile pune i prepune iskaz â metafizičkog karaktera) i da su se onda postepeno sve više i više emancipovale ‡ tako isto bi se. Prema tome. koja je prevashodno zainteresovana za napredak našeg naučnog saznanja sveta. granice su relativizovane. štaviše. te da tu postoje veze i uticaji o čijoj prirodi i razmerama. dok je prva teškoća u samoj pozitivističkoj filozofiji uglavnom prevaziđena. Analitički filozofi. tako i jednostranog osnaživanja isključivo humanističke vrednosne problematike u najnovijim varijantama marksističke filozofske misli. (g) pokazalo se. oni se nikada ne pojavljuju kao sasvim čisti. smatrajući njenu zastupljenost neizbežnom.. nikakvi teorijski sistemi u celini ‡ ni sistemi pojedinih nauka. da nije mogućno zastupati prvobitno vrlo usko pozitivističko shvatanje nauke. (b) pokazalo se isto tako da su sva razgraničavanja u okvirima ljudskog saznanja. što ujedno znači priznavanje da ne samo u empirističkoj filozofiji već i u samoj empirijskoj nauci ima određenih vannaučnih (metafizičkih) elemenata.) U svakom slučaju. onda bi trebalo ukazati na sledeće momente: (a) pokazalo se da celokupno naše znanje nikada nije moglo i da nikada neće ni moći u potpunosti da se oslobodi elemenata neizvesnosti i delimičnosti. više ne pretenduju da odstrane metafiziku kao izlišnu besmislicu. niti filozofski sistemi ‡ ne mogu da se označe kao čisto naučni odnosno kao čisto filozofski. naravno. o čemu se u poslednje vreme opširno raspravlja među analitičkim filozofima. jer je to onemogućavalo adekvatnu definiciju empirijskih nauka i potpuno zatvaralo put dolaženju do jedne opšte definicije nauke. osvetljavanje uloge metafizike (filozofije) u nauci ukazuje na neprimerenost kako pozitivističkog osiromašivanja marksističke za-mi-sli filozofije. kao što se danas verovatno ne bi našao niko ko bi poricao istorijsku činjenicu da su se nauke nekada nalazile u takoreći nerazlučivom jedinstvu sa filozofijom (ili. (. drugačije rečeno. niti kakve sve mogu da budu funkcije metafizičkih iskaza u naukama. ma koliko inače bila potrebna i korisna.Ukoliko bismo sada želeli da ovde pregledamo do kakvih se opštih zaključaka u vezi sa našim problemom došlo u ovoj filozofiji.. da u stvari nikada nećemo biti u stanju da odredimo tačnu granicu između onoga što znamo i onoga što ne znamo. da uvek postoji velik broj prelaznik oblika. priznata značajna korisna uloga metafizičkih iskaza u razvitku naučnog saznanja. istovremeno uvek samo relativna. a ponekad govore i o izvesnim korisnim funkcijama metafizike u naukama. po kojem se nauka svodila samo na one stavove koji predstavljaju ili opisivanje našeg neposrednog iskustva. 103 . druga još ni izdaleka nije rešena. naime. već ‡ ujedno ističući visok stepen samostalnosti nauke našega doba ‡ ukazuju na određeno prisustvo metafizike u naukama. može da se raspravlja. po mom mišljenju. ili mogu da se redukuju na iskaze koji opisuju neposredno iskustvo. našlo malo filozofa koji bi ustali protiv teze da je u stvari nemogućno govoriti o čistoj empirijskoj nauci s jedne i o čistoj metafizici s druge strane. a ukoliko je moguće izdvojiti neke osnovne oblike.

S obzirom na ovu savremenu i najaktuelniju problematiku iz sklopa pitanj â oko filozofije i nauke. Stoga se čini da i sada. ozbiljnog napretka našeg srazmerno ipak najpouz-danijeg znanja. pa i u savremenom marksizmu. postoje još uvek snažne sklonosti da se zadrži jedno samom modernom naukom uveliko prevaziđeno poimanje nauke. nego će istovremeno biti i dovoljno podsticajni da obezbede još efikasnije napredovanje ka novim saznanjima. (. tj. moramo da počinjemo od neodređenih ideja metafizičkog karaktera sa težnjom da. računsko mišljenje koje treba da postigne i koje postiže sigurno znanje. III. br. 37-38). njen značaj sagleedam i u tome što podstiče našu misao da se ponovo pozabavi pitanjem odnosa filozofije i nauke. * * * Danas u svetu. pored objektivno-informativne i metodološke vrednosti ove Babićeve studije. 2) da su ovi materijali koje nam je prikazao Babić ipak pretežno od istorijsko-hronološkog. koji će ne samo biti pogodni da se u njih smesti i da dobije svoj celoviti smisao već postojeće znanje. kako je polje našega saznavanja i teorijski i praktično neograničeno i kako stvarno ne znamo i ne možemo unapred znati u kojim je sve pravcima mogućno usavršavati i unapređivati naše sadašnje znanje. i pored značajnog napretka naučnog saznanja u odnosu na antička vremena.. Zato izgleda da i danas. kroz njihovu konkretizaciju u naučnim teorijama. a naučno mišljenje tumači kao egzaktno. čije rešavanje predstavlja onaj probni kamen na kome se najlakše uočavaju kako scijentistička tako i iracionalistička preterivanja. polemike na našoj intelektualnoj levici pred Drugi svetski rat ne poseduju neki izrazitiji značaj i aktuelnost.. 1966. naučnici još uvek osećaju jaku potrebu za opštim filozofskim i metodološkim okvirima. koje nauku posmatra pre svega kao oruđe ostvarivanja čovekova materijalnog progresa. navod iz Rihtmana na str.) Prema tome. ispitamo njihovu plodnost kao istraživačkih programa ili rukovodećih principa za obezbeđenje daljeg napretka našeg saznanja. tj. a ne filozofsko-problematskog interesa. Praxis. god. da razvijena svest o trenutnom stanju našega znanja obavezno u sebe uključuje i svest da u ovome času nemamo nikakvih dovoljnih razloga da ne pretpostavimo kako je naše neznanje još uvek veće od našega znanja. u doba teorije relativnosti i kvantne mehanike.^itavo stanje savremene nauke i filozofije kao da ukazuje na to da za osnovnu karakteristiku sveg ljudskog saznanja mora da se uzme njegova nepotpunost. mada u njima sigurno možemo naći poneku misao koja bi se vrlo dobro uklopila u najmodernije rasprave o ovome problemu (v. 104 . isto kao i u vreme prvih začetaka i početaka nauke u antička vremena. na primer. tj. U tom smislu potpuno se slažem sa ocenom Danka Grlića (v.

kao novih disciplina. mada još krajnje nedovoljno istraživane i još nepotpuno poznate. naravno. Naime.SAVREMENA METODOLOGIJA I ISTORIJA MISLI O NAUCI Brojni su "grehovi" za koje se optužuju logički pozitivisti: antimeta-fizičko usmerenje. Pre nego što ilustrujem napred navedene tvrdnje probranim primerima iz istorije metodološke misli. ne kao posebne discipline. preterano interesovanje za tehničke probleme logike uz zanemarivanje ispitivanja konkretne naučne prakse i tome slično. da su mnoge njihove "sopstvene" ideje uveliko anticipirali mislioci iz bliže ili dalje prošlosti. ne samo oni) prevideli su. bile napuštane još u prošlosti kao ograničene ili jednostrane. koje čine bitne elemente nji-hove pozicije. razume se. priznavanje saznajnog značenja isključivo logici i matema-tici s jedne i empirijskonaučnom saznanju s druge strane. prema zamisli logičkih pozitivista. a s druge strane. koja se ne oslanja niti na istoriju nauke. s obzirom na činjenicu da je nastanak i brzi razvoj metodologije i filozofije nauke. predstavnici logičkog pozitivi-zma (mada. Zanemarujući istoriju misli o nauci. u velikoj meri zaista bio vezan uz logičkopozitivističku školu mišljenja. Složena problematika shvatanja uloge i značaja induktivne metode u naučnom saznanju veoma je poučan primer koji ilustruje krupna kolebanja teorijske misli o ovome problemu. posmatrano baš iz ovog aspekta ‡ čini se da najveći "greh" ove škole jeste odsustvo istorijske perspektive. da su neke ideje. 105 . već kao specifične problematike). metodologija nauke treba da se razvija kao sasvim nezavisna. prošlosti valja tražiti podjednako među filozofima koji su pokazivali posebno interesovanje za teoriju saznanja kao i među istaknutim naučnicima koji su u određenim trenucima osećali potrebu da razmisle o metodama koje koriste i proanaliziraju svoje sopstvene istraživačke postupke. i zauzvrat prevazilažene boljim i adekvatnijim idejama. uz potpuno zanemarivanje od strane logičkih pozitivista nekih značajnih uvida do kojih se došlo u prošlosti. čista teorijsko-normativna disciplina. s jedne strane. nije neobično što je ona živela u iluziji da su njene metode (zasnovane velikim delom na tekovinama moderne logike) jedine pogodne za istraživanje na ovome podru-čju. trebalo bi da učinim još jednu važnu napomenu: značajne predstavnike ove blistave. prejako i autoritarno shvatanje empirijske nauke (potpuna i odlučna proverljivost naučnih teorija). niti na svoju sopstvenu prošlost (sada. Međutim.

2 Ovim nije rečeno da među logičkim pozitivistima. nije bilo i onih koji su (kao. bude analitičkog karaktera. H." 1 Po mišljenju Hansa Rajhenbaha. . Philosophy of Science. naravno. 1960. 263-264 & 268. koji se ne može formalizovati!) Još je Robert Bojl. recimo. već su njenu ulogu saglédali u postupku opravdavanja... 3. izuzetno složen pojam. s obzirom da u naučnoj praksi nije reč samo o odnosu hipoteze i svedočanstva ‡ koji bi se od-nos onda procenjivao izolovano i nezavisno od prethodnog znanja kojim naučnik raspolaže. (Pojam prethodnog znanja je. kao ni neke prethodno razvijene teoreme. kao i ona deduktivna. a drugači-je nije ni mogao da je shvati ako želi da i ta logika. I. pp. 27. M. 195. o stepenu njihove verovatnoće. vol. Erkenntnis. Proceedings of the American Academy of Arts and Sciences. Uloga ove logike počinje tek pošto je hipoteza ponuđena za ispitivanje. Reichenbach. 1930. Pokušavajući da reši neke od ovih teškoća. vol. ‡ Ovako usko shvatajući induktivnu logiku. sredinom XVII veka. odnosno njihovim sledbenicima. v. 186. više nisu zadovoljavale prethodno postavljene kriterijume adekvatnosti. kroz svoje najistaknutije predstavnike. No. ne javlja samo broj ispitanih slučajeva. Rudolf Karnap piše: "Zadatak induktivne logike nije da nađe zakon kojim će objasniti date pojave. "Inductive Logic and Science". nisu. nemogućnost određivanja "težine" sve-dočanstava. 1 2 3 106 Carnap. v. već i njihova raznovrsnost. pa smo onda sa metodološkoga gledišta dobili jednodimenzionalnu zamisao proveravanja nauč-nih hipoteza (ili teorija). Karnap je uveo neke nove ideje (potvrđivanje kvalifikovanim pojedinačnim slučajem) koje. recimo. 1953. pošto naučni iskazi zapravo mogu da postignu samo kontinuirane stupnjeve verovatnoće. Mario Bunhe) hteli da zadrže indukciju i kao legitiman postupak kojim se može doći do nekih otkrića u nauci. vol. Zastupajući ovakvu zamisao proveravanja naučnih hipoteza. čije su nedostižne gornje i donje granice istina i neistina. No. Bunge..Logički pozitivisti. njen je zadatak da meri podršku koju dato sve-dočanstvo pruža probno zamišljenoj hipotezi. p. induktivna logika je ta koja omogućuje naučnicima da odluče o istinitosti ili o neistinitosti svojih teorija. logički pozitivisti su prevideli neke momente koji su bili uočeni davno pre njih. "The Place of Induction in Science". ukazivao na to da se kao kriterijum za povećavanje verovatnoće hipoteza. kada uzimamo u obzir svedočanstva. 2-4. Karnap se sukobio sa krupnim teškoćama: problem potvrđivanja univerzalnih naučnih zakona. 80. p. nemogućnost zadovoljavajućeg uporednog procenjivanja više suparni-čkih teorija ‡ tako da nikada nije ni završio izgradnju te induktivne logike. pre svega prvu. međutim.. R. ili još preciznije..3 Tako je kod logičkih pozitivista induktivna logika izjednačena sa teo-rijom potvrđivanja (konfirmacije). Tako. prihvatali naivnu bekonovsku zamisao indukcije kao pouzdanog postupka otkrivanja prirodnih zakonitosti. koja je formalizovana. "Kausalität und njahrscheinlichkeit". narav-no.

nj. u okviru svoje poznate ideje o "saglašavanju indukcija".) Isto tako. v. često će biti pogrešna. više ne možemo sumnjati u to da smo u pravu. da tako kažemo. čija se istinitost potom proverava dedukovanjem posledica i njihovim upoređivanjem sa činjenica-ma. J. pošto ga sasvim jasno formulisano nalazimo opet kod Xona Heršela. pp. A Preliminary Discourse on the Study of Natural Philosophy. 35. dakle. Longmans. London. vol. Hansa Rajhenbaha. 1858. antiinduktivističko. op. pri tom imao u vidu pre svega ono što nazivamo "kontekst otkrića". 107 . ili preciznije. metodu smišljanja smelih hipoteza." 6 (Ovde imamo. naravno.. jeste ka-da do njene verifikacije dođe. jasno formuliše meto-du probanja i grešenja. Mah je. i najzad. F. za koga proces indukcije uklju-čuje "nagađanje". ukazuje na značaj ne samo objašnjavanja dve (ili više) poznatih ali raz-ličitih klasa činjenica (pojedinačnih ili zakona). Ibid. nj. nj... 67-68. A sámo razlikovanje između "konteksta otkrića" i "konteksta opravdanja" takođe nije nikakva tekovina logičkog pozitivizma. 1847." 5 "Kada takva konvergencija dvaju tokova indukcije ukazuje na istu tačku. Svedočanstvu ove vrste teško je odupreti se. hipotetičko-deduktivističko usmerenje ima svoje značajne prethodnike. II.. ali "isproba-ti pogrešna nagađanja za mnoge predstavlja jedini način da se pogode ona prava". u istom su položaju ukoliko su posledice koje su iz njih dedukovane potvrđene posmatranjima. koji je insistirao na tome da su postupci što se koriste za postavljanje neke te-orije sasvim irelevantni onda kada je reč o odlučivanju o tome da li ćemo tu teo-riju prihvatiti ili ne. i divlje nagađanje. "Kada hipoteza. pp. i ono obavezuje na saglasnost takvom težinom kakvu poseduje retko koje drugo svedo-čanstvo.. već još više uspešnog pred-viđanja slučajeva različite vrste od onih koji su vodili stvaranju hipoteza. kojeg inače logički pozitivisti ističu kao jednog od svojih neposrednih prethodnika. Najsigurnija i najjača karakteristika dobro zasnovane i široke indukcije . 79. Philosophy of the Inductive Sciences. (v) slučaj krucijalnog eksperimenta (Paskalov eksperiment sa živinim barometrom odlučio je između Toričelijeve teorije o atmosferskom pritisku i one o "užasavanju od praznine"). naravno.. 180. London. Postepeno i pedantno. naša nagađanja. Heršel. pruži pravilo i razlog klase pojava o kojima se nije razmišljalo prilikom njene konstrukcije. kaže Heršel.. London.. smatrao krajnje neadekvatnim to što dobar broj naučnika uzima indukciju za glavno sredstvo istraživanja u priro-dnim naukama. na primer. Vilijem Hjuel (XIX vek). J. cit. 7 Zanimljivo je da je i Ernst Mah. 8 4 5 6 7 8 ". njhenjell. onda imamo kriterijum njene realnosti kakav još nikada nije bio proizveden u korist zablude.. sama od sebe i bez prilagođavanja za te svrhe.. odno-sno predviđanja pojava za koje (na osnovu prethodnog iskustva) ne bismo očekivali da se dogode. Herschel. Novum organon renovatum. bekonovsko induktivno napredovanje. sec. 1831. v. nj. p. Slično stanovište zastupa i Vilijem Hjuel. 4 (b) ekstremni slučajevi (ubrzanje metalnog novčića i perceta prili-kom slobodnog pada u bezvazdušnom prostoru). sec. njhenjell." Herschel. spontano i iz onih predela odakle se ona najmanje očekuje. F. ili čak među slučajevima one iste vrste koji su u prvi mah smatrani neprijateljskim.Za Xona Heršela (početak XIX veka) posebno uverljivu proveru neke hipoteze dobijamo preko tri vrste slučajeva: (a) neočekivani slučajevi. i prve varijante ukazivanja na ono što je Poper nazvao "strogost provere hipoteze". 285-286.

ukoliko neke uočene pojave mogu da slede iz ve-ćeg broja različitih premisa. ‡ Na značaj opovrgavanja u nauci (u smislu naglašavanja važnosti učenja na sopstvenim greškama) ukazivao je i Robert Bojl. tako i za izuzecima koji ograničavaju polje primene tih te-orija. Nagoveštavanje gledišta da u naučnom saznanju odlučujući značaj treba dati proceduri opovrgavanja. onda je najbolje postupiti tako što će se elimini-sati sve (pogrešne) osim jedne (tačne). nije nastalo sa Poperom. možemo naći kod nekolicine mislilaca daleko pre ovoga najradikalnijeg kritičara lo-gičkopozitivističkih učenja.Prevazilaženje osnovnih induktivističkih ideja koje su karakteristične za logički pozitivizam. Neki autori prve naznake poperovske me-tode uočavaju još kod oksfordskog franciskanca iz XIII veka Roberta Grosete-stea. koji je zastupao shvatanje da. Xon Heršel takođe zvuči veoma poperovski kada postavlja zahtev da naučnik treba da preuzme ulogu protivnika sopstvenih teorija i da traga kako za nepo-srednim pobijanjima. Vrednost jedne teorije dokazuje se jedino time što se ona pokazala sposobnom da izdrži takve napade! 108 .

Nenj York.. pp." 10 Po prilici u isto vreme. znači da je u toj hipotezi bilo nečeg neočekivanog i neuobičajenog stoga što smo bili na ivici pronalaženja nečeg nepoznatog i novog. ako je razumljivo što se Poper nije pozivao na ove svoje prethodnike kada je reč o uviđanju posebnog značaja opovrgavanja u naučnom saznanju. a kada su započeli neki eksperiment. Mogućno je čak reći da je ona učinila veću uslugu od istinite hipoteze.. 109 . a sámo se po sebi razume da je. već su im i posmatranja veoma loša. Oni posmatraju sa unapred stvorenom idejom. Zbog čega on to tako čini? Jednostavno zato što svaki naučni stav podleže pobijanju i napuštanju bez mnogo oklevanja. Ona je uzela u obzir sve poznate činioce koji su mogli da imaju udela u određenoj pojavi. pomalo je čudno što on u svojim prvim formulacijama zaista zastupa gledište o mogućnosti odlučnog opovrgavanja naučnih hipoteza.. Poincaré. čak ni onda kada raspolažemo relevantnim eksperimentom negativnog karaktera. Kada se suočimo sa negativnim odlukama eksperimenta ‡ nužno je poništiti svoje gledište. Ch. p. Peirce. treba bez oklevanja odbaciti. ovo stoga što je još početkom veka Pjer Diem ubedljivo ukazao na činjenicu da ne postoji mogućnost opovrgavanja izolovane naučne hipoteze." 9 Najbliži prethodnik Poperovih gledišta (za kojeg Poper nije znao u vreme pisanja svoje Logike naučnog otkrića) bio je ^arls Sanders Pers (kraj XIX i početak HH veka): "Velika je greška pretpostavljati da je mozak aktivnog naučnika ispunjen stavovima koji su bar izvanredno verovatni. 67. S. An Introduction to Experimental Medicine. Najbolja hipoteza. H.. Collected Papers. Onaj fizičar koji je upravo napu-stio jednu od svojih hipoteza trebalo bi zapravo da se raduje što je došao do neočekivane prilike da učini otkriće. ako već nisu nesumnji-vo dokazani. Da li je onda tako odbačena hipoteza bila neplodna? Daleko od toga... Nenj York. Henry Schuman... C. žele da u njegovim rezultatima vide isključivo potvrdu svoje teorije. Naprotiv. Dover. On kaže: "Oni ljudi koji previše veruju svojim teorijama ili idejama ne samo da su loše usmereni kada je reč o pravljenju otkrića. naime. vol. 120. svakako nije bila usvojena olako. Eksperimenti se ne smeju vršiti zato da bismo potvrdili svoje ideje. već jedino zato da bismo ih proverili. njegova hipoteza. 150-151.Opovrgavanje kao osnovno pravilo istraživačkog postupka nalazimo i kod Kloda Bernara (XIX vek) u njegovom čuvenom delu Uvod u eksperimentalnu medicinu. 9 1 0 1 1 Bernard. u smislu one koja se istraživaču najviše preporučuje. 1952. naučnik izlazi sa hipotezama koje su skoro divlje neve-rovatne i do daljega ih s poštovanjem uzima u razmatranje. par. Ako ipak nije verifikovana." 11 No. jeste ona koja može najpre da bude pobijena ukoliko je pogrešna. Tako oni iskrivljuju posmatranje i često zanemaruju veoma važne činjenice. i Anri Poenkare je pisao: "Hipotezu treba što pre podvrći proveravanju. zbog toga što protivreče njihovom cilju. 1949. ukoliko ne može da izdrži proveru. Science and Hypothesis. I.

kod Roberta Bojla.). nalazimo tačno ono što odgovara današnjem razlikovanju kriterijuma prethodne prihvatljivosti i kriterijuma prethodnog izbora među hipotezama. Collected Papers. (3) najpreporučljivija nije ona hipoteza koja se najbolje slaže sa našim prethodnim znanjem i za koju znamo da ćemo je lako potvrditi. ali će situacija biti sagledana iz specifične perspektive. zamislivost. par. nailazimo na jednu sasvim koherentnu mešavinu filozofskih. vol. M. vol. par.. Bojl. i (4) da je što jednostavnija ("jednostavnost"). karakteristična je veoma bliska saradnja između nauke i filozofije.Kao poslednji primer uzećemo nagoveštavanje kriterijuma teorijskog procenjivanja naučnih hipoteza. kada su se nauke definitivno odvajale od filozofije. objašnjavalačku moć i predviđačku moć. "opovrglji-vost" i "predviđačka moć"). 119. koja se može temeljitije proveravati stoga što je informativnija. Filozofija je odigrala odlučujuću ulogu u izgradnji nove nauke. a posebno u njenom razračunavanju sa starim (prethodnim) naučnim teorijama. matematičkih i fizičkih principa. Pre svega. S. što može više da predviđa ("sadržajnost". V. za XVI i XVII vek. baš za onaj period kada nastupa velika revolucija u nauci. 120. već i to da su u bližoj ili daljoj prošlosti već bile uočene slabosti nekih od tih ideja. Zanimljivo je uočiti da još krajem XVII veka. među kojima nabraja: jednostavnost. VII. u svim Galilejevim spisima. Ch. u odnosu na uslove za izvanredno uspelu hipotezu. tj. Na kraju ovih razmatranja. Nenj York. recimo. vol. par. 3 v. pa onda i naznačena neka rešenja koja su karakteristična za najsavremeniji razvoj metodološke misli (koji kritički prevazilazi gledišta logičkih pozitivista). 598. On razlikuje uslove za dobru hipotezu. ne-aristotelovske dinamike. već ona koja se spremno prepu-šta pobijanju ukoliko je pogrešna. p. 1 1 110 2 v. 220. Stenjart. to naziva drugačije. Setimo se samo teorijske borbe oko Kopernikovog sistema ili oko zasnivanja nove. I. zbog čega svaka-ko valja posvetiti posebnu pažnju istraživanju istorijskog razvoja misli o nauci. (2) da objašnjava iznenađujuće činjenice ("smelost"). 12 Kod Persa takođe nalazimo sasvim moderne kriterijume prethodne teorijske prihvatljivosti hipoteze: (1) da je podložna eksperimentalnom proveravanju ("proverljivost"). Selected Philosophical Papers of Robert Boyle. koja se tiču odnosa savremene metodološke misli prema svojoj sopstvenoj prošlosti. kakva se posle toga više nije ponovila. Peirce. mislim da je na mestu učiniti još neke napomene koje se tiču istorije odnosa filozofije i nauke uopšte.13 * * * No. E. (Ed. . Manchester University Press. Kako su primetili mnogi komentatori. i to su: shvatljivost. nailazimo na prvu formulaciju kriterijuma prethodnog teorijskog procenjivanja naučnih hipoteza. mislim da ne treba ostati samo na ukazivanju na ove konkretne epizode iz istorije misli o nauci. Neće tu biti rečeno ništa novo. štaviše. koje pokazuju ‡ baš kada je u pitanju logički pozitivizam ‡ ne samo da su neke njegove ideje bile uveliko anticipirane. samodosle-dnost i deducibilnost. razume se. 1979.

filozofi su bili u stanju da se bave i naukom. sve više postaju tehnolozi. oslanjajući se na pretpostavke i intuicije sasvim drugačijeg i mnogo užeg tipa. već se sve više upravljaju na proble-me koji nastaju kritičkim razmatranjem neke druge filozofije.U to vreme. Tako filozofija rešava svoje novostvorene tehni-čke probleme. nauka. Danas. 111 . odvajajući se od nauke i naučnog saznanja. sa svoje strane. a najmanje za fundamentalna pitanja na kojima počiva razvoj njihove nauke. međutim. razume se. a i naučnici su imali vremena i mogućnosti da razmišljaju i o filozofskim pitanjima vezanim za razvoj njihovih nauka. zainteresovani prevashodno za primenu postojećih teorijskih rezultata. dok naučnici. takođe se sve više odvaja od filozofije. filozofi ne samo što te-ško mogu dostići temeljita naučna znanja. sa svoje strane.

trebalo iznova da postane i kritika nauke. ed. "Philosophy of Science: A Subject njith a Great Past". 1970. onda je najbolje postupiti tako što će se eliminisati sve (pogrešne) osim jedne (tačne). P.. što. Od Mahove kritičke filozofije. Mah kritikuje takve fizičke teorije kao što je atomistička teorija ili njutnovska mehanika. u kojoj se bez ikakve nekonzistentnosti kombinuju filozofski i naučni principi." 14 Paradoksalno ili ne. razume se. Stuenjer. tako isto i izučavanje istorije nauke. on se ovom tehnikom služio za procenjivanje vrednosti hipoteza. njihovo rešavanje. Kosmološka hipoteza na koju se najčešće poziva. sa svoje strane.^astan izuzetak u ovom pogledu. čije glavne odlike ‡ u to nas uveravaju skoro svi savremeni filozofi nauke ‡ sigurno nisu izvesnost i najviši nivo preciznosti. a važnu ulogu igraju i u novijim raspravama koje oživljavaju oko nekih pitanja te opšte teorije relativnosti. nije predstavljalo zapravo ništa drugo do ‡ kako dobro primećuje Fajerabend ‡ veoma prefinjenu vrstu konformizma. [taviše. 178-179. kao što je poznato. by R. H. logički pozitivisti. kako ističe i Pol Fajerabend. oni su prešli na empiristi-čki dogmatizam čulnih podataka bez priziva. A da bi se krenulo u tom pravcu. koji su sebe smatrali sledbe-nicima Maha. osposobiće filozofiju da ponovo postane kritika nauke. pp. Minneapolis. Samo tako se može uspostaviti bliska veza između filozofije i nauke. Smatram stoga da bi i metodologija. pokazali su se kao izvanredno plodni i u naukama i u filozofiji. da bude u stanju da preokrene proces razvoja nauke. University of Minnesota Press. Kroz takvo jedno što neposrednije izučavanje razvoja samog naučnog saznanja pojaviće se i mnogi filozofski problemi. Dodatak ‡ kratak istorijski pregled Još je Albert Veliki (1206-1280) uviđao da kod induktivnog zaključivanja veličina uzorka nema posebnog uticaja. K. 1 112 4 Feyerabend. . Robert Groseteste (1168-1253): današnjim jezikom rečeno. ili šire uzeto. sa kosmološkom hipotezom i delimičnim antiempirizmom. kao što je uočio Pol Fajerabend. Formalistički pristup u rešavanju ovih problema ne bi bio primeren. predstavlja teorijska misao Ernsta Maha. pretpostavlja da sve naše saznanje počiva na senzacijama. filozofija nauke. pošto bi se izgubio blizak kontakt sa empirijskom naukom. ako eksplanandum može da sledi iz većeg broja različitih premisa. određujući senzacije kao jednom zauvek datu čvrstu osnovu svakog saznanja. mada ne uvek povoljan uticaj i na osnivače kvantne teorije. može mnogo da nam pomogne izvorno izučavanje kako istorije misli o nauci. Mahove ideje su imale značajan. Mahovu kritiku nauke oni su zamenili logičkom rekonstrukcijom nauke. ona je dopunjena i jednim specifičnijim ispitivanjem. doprinele razvoju opšte teorije relativnosti. To se postiže deduktivnnim argumentom modus tollens. ne ostaje na ovoj kosmološkoj kritici. Mah. Minnesota Studies in the Philosophy of Science. U nauci su Mahove ideje. "U filozofiji Mah razvija konture saznanja bez jednom zauvek učvršćenih temelja. možda su otišli najdalje u suprotnom smeru: raskinuli su svako jedinstvo između nauke i filozofije. međutim. V. On uvodi kosmološke hipoteze kao privremene merne etalone (measuring sticks) svoje kritike. uz sopstvene pozitivne sugestije. Koristeći tu hipotezu. vol. kao i sugerisanjem alternativnih ideja. njegova kritička razmatranja mnogih vladajućih filozofskih i naučnih gledišta.

172. Bekon (1561-1626): U nauci se manje otkriva običnim. dinamičkog iskustva u odnosu na pasivnoposmatračko! Bojl (1627-1691): Ukoliko sve nama poznate pojave potvrđuju neku hipotezu. čija se istinitost zatim proverava dedukovanjem posledica i njihovim upoređivanjem sa činjenicama. koja ostaje otvoreno pitanje. Argument of Part III) Ovde imamo sasvim jasno nagoveštavanje daleko većeg značaja praktičnog. za razliku od svih ostalih. str.. ikakva nužnost njihove veze. 70. Ako je neko prožet principima eksperimentalne metode. Klod Bernar (1813-1878): ". Hjuel (1794-1866) ukazivao je na značaj heterogenih pojava i na slučajeve dve različite klase pojava iz udaljenih i do tada nepovezanih regiona.. Kont (1798-1857): Opštost i proverljivost naučnih iskaza čini kriterijum za njihovo razlikovanje od svih nenaučnih iskaza. dokad god je određena ideja ispravna. ali nikad ne možemo dokazati da se to dogodilo. nego onim koje je spojeno sa aktivnošću menjanja toga predmeta. prostim posmatranjem. ali ne i svoju istinitost. koje svoj predmet ostavlja netaknutim. str. ona mnogo spremnije izdaje svoje tajne negoli u svom prirodnom.. Lajbnic (1646-1716). 113 . bez postojanja neke hipoteze. To stoga što se prava priroda stvari više otkriva "u mučenju veštinom nego u vlastitoj slobodi". već samo subjekt može da je uspostavi. (Ibid. ‡ ". niti se može videti. "Kada je (priroda) veštinom i rukom čoveka izvedena iz svog prirodnog stanja.) Heršel (1792-1871) pružio je pogodbenu (uslovnu) formulaciju kanona indukcije (skoro u vidu one eliminativne funkcije koju priznaju Koen i Nejgel) ‡ za razliku od Mila. slobodnom stanju..metodu postavljanja smelih hipoteza. u stvari. koji je postavio previše jake kanone! Jasno formuliše i razrađuje hipotetičko-deduktivno metodu u nauci (metodu probanja i grešenja). pritisnuta i uobličena. prisiljena i pridržana.Reakcija na preterani instrumentalizam (Belarmino nasuprot Galileju) vodila je striktno realističkoj poziciji i jakoj koncepciji nauke (gledištu o nepogrešivosti naučnih teorija). 228) ‡ Dakle. Veza je jedina predstava koja.. pionir logike otkrića: Ars inveniendi ‡ u pogledu inventivne snage algebra (analiza) je jača od geometrije. pošto je ona jedan actus njegovog samodelanja.. ne može da bude data pomoću objekta. eksperiment je tu da je ispravi. r. javljaju u iskustvu samo slučajno. tako da se iz samih njih ne vidi. Mi možemo slučajno naići na istinitu hipotezu. kada se dogodi da je pogrešna. ili bez iščekivanja određene pravilnosti.. mi ne možemo prići nikakvom prikupljanju podataka." (Uvod u eksperimentalnu medicinu.." (Kritika čistoga uma." ("Plan of the Instauration". Prihvatljivost hipoteza uopšte ne zavisi od metoda njihovog formulisanja. nema se čega plašiti. jer. ona je onda pokazala svoju korisnost. Otuda je u naukama najvažnije pobijanje određenih hipoteza (odnosno učenje na sopstvenim greškama). njen razvoj će se produžavati. ali je još važnija kombinatorika (sinteza)! Kant (1724-1804): "Opažaji se.) ‡ Do naučnih rezul-tata se dolazi putem sukcesivnih oscilovanja koja nas sve više približavaju istini..

menjajući i iznova izgrađujući i jedne i druge." (V.. ja bih na proveru uzeo idealističku. koji može i da promaši. jedne više idealističke.) 114 . Inače. 167. p. tj. Nenj York. same reči koje se javljaju u jednom fizičkom zakonu menjaju svoje značenje. instinktivno znanje je uglavnom negativno. koristeći svoj sopstveni rezervoar ideja ‡ na primer. a druge više materijalističke. 68) "Kada bih imao da biram između dve hipoteze. ali se u nju kao posredujuće i pomoćne karike mogu interpolirati logički procesi. Potpuno je neumesno nazivati indukcijom onu (psihološku) operaciju kojom postižemo nove uvide i koja je veoma složena. Smatrao je krajnje neadekvatnim što dobar broj naučnika smatra indukciju za glavno sredstvo istraživanja u prirodnim naukama. "Retrodukcija je provizorno prihvatanje jedne hipoteze. Svet se sastoji od elemenata koji se mogu klasifikovati i povezati jedni sa drugima na više različitih načina (7). Keplerova probna pretpostavka o eliptičnoj orbiti Marsa. (Erkenntnis und Irrtum.Stenli Xevons (1835-1882): "Ja sam uveren da je nemogućno razviti metode indukcije na zadovoljavajući način ako se one ne zasnuju na teoriji verovatnoće. Pers (1839-1914): Samoispravljajući karakter indukcije kao procedure suprotne statističkoj dedukciji. 1962. 312 & 318-319. par. Leipzig. Ona nije logički proces. što nije slučaj sa senzacijama. S.) Pronalaženje principâ (hipoteza) uključuje posmatranja naporedo sa onim sastojcima koje sâm naučnik dodaje. ali koji se opravdava uspehom. ali istovremeno i fizički objekti... Abdukcija kao treći oblik zaključivanja: Rezultat ‡ pravilo  slučaj. a najveći naučnici su oni kod kojih se najjači instinkt javlja u kombinaciji sa najvećom konceptualnom moći. (316) Apstrahovanje.) Mah (1838-1916): U odnosu na logičke pozitiviste (koji su se pozivali na Maha kao na jednog od svojih neposrednih prethodnika) Mah je pružio mnogo složeniji opis naučnog saznanja. (Elementi su senzacije. već pre šta se ne može desiti. predstavlja "hrabar intelektualni potez" (140)." (I. kako ga interpretira Mah. Idealizacije koje potiču sa različitih strana ili od različitih principa a tiču se istoga područja ponekad se sukobljavaju i dovode do paradoksa (176) ‡ ovakvi paradoksi su "najjača pokretačka snaga" istraživanja. ne govori nam šta se mora dogoditi. 598) Diem (1861-1916): "U zavisnosti od toga da li usvajamo jednu ili drugu teoriju. istovremeno i fizičke i psihološke činjenice /136/. "Nauka znači prilagođavanje ideja činjenicama i jednih drugima. p. Atheneum. tako da naši pojmovi mogu imati živ i intuitivan sadržaj." (Principles of Science." (107) ". A taj proces nikada ne uspeva potpuno i ne dolazi do kraja." (The Aim and Structure of Physical Theory. par. što će reći više bi predviđala i mogla bi temeljitije da se proveri. tako da bi idealistička hipoteza bila proverljivija. 1917. s obzirom na to da svaka njena posledica podleže eksperimentalnom potvrđivanju.. prosto zato što ideje nose mnogo posledica. Postavljanje hipoteza u nauci samo je dalji razvoj onoga što se javlja u instinktivnoj primitivnoj misli" (323). U otkrivanju novoga znanja glavnu ulogu igraju apstrakcija i imaginacija. tako da se može očekivati da uporna primena iste metode otkrije njeno mogućno neslaganje sa činjenicama." (478) To je jedan istinski kreativni poduhvat koji povezuje činjenice sa idejama.) "Razumevanju prirode mora prethoditi njeno shvatanje imaginacijom. 197.

Ne postoji mogućnost opovrgavanja izolovane naučne hipoteze (putem rezultata relevantnog eksperimenta). Nema konačnog opovrgavanja! Poenkare (1854-1912) isticao je ulogu čak i pobijenih hipoteza u naučnom razvoju. 115 .

Ukazivanje na ovaj nedostatak ne bi moralo da predstavlja posebno krupan prigovor. atraktivnije i primerenije viđenje nauke. To. za prave filozofe krajnje neočekivanog. o njegovom humanom karakteru i humanizatorskoj ulozi. a drugi u svome kritičkom potiskivanju naučnog saznanja na nivou pukoga sredstva u rukama jedi-nog autentičnog filozofskog saznanja. Ja ću zapravo pokušati da toj zamisli suprotstavim jedno drugo. u osnovi vrlo primitivnu i jednostranu pozitivističku koncepciju naučnog saznanja. po-što je to učinio. prenoseći težište svoga interesovanja na kri-tiku svega onoga što smeta otvaranju perspektiva jednoga humanijeg društva. No. mnogo produbljenije. 116 . inače. takoreći u potpunosti prenebregao problematiku naučnog saznanja i sasvim propustio da izgradi sopstveno filozofsko stanovište o suštini nauč-nog saznanja. zašto je i humanistički marksizam učinio isto? Humanistički marksizam. odnosno sasvim je nekritički uključio u sebe. Na taj način. humanistički marksizam je uveliko zapostavio probleme na relaciji čovek‡priroda. nedostatka spremnosti da se uđe u su-štinu jednog od sigurno najznačajnijih područja ljudskog saznanja. ili kada filozofija želi da se sasvim razgraniči i odvoji od nauke zbog toga što "pozitivistički duh nauke negira filozofiju kao takvu" (Vranicki). dijalektič-nije. one filozofije koja je istakla u prvi plan proučavanje i analizu toga naučnog saznanja. zato što smatram da kada se nauka svodi samo na "jedno od oruđa borbe za humanizaciju stvarnosti" (@ivotić). niti jedinoj ispravnoj zamisli nauke. koje je jedini oblik izmene i humanizacije sveta. da je to onda u stvari zauzimanje negativnog ili negatorskog stava prema nauci. i jedna i druga varijanta marksizma polaze od onog poimanja nauke koje preovlađuje u zapadnoj filozofiji i koju zastupaju razni oblici pozitivizma. sasvim razumljivo. odnosno ispo-ljavanje. zainteresovan je uglavnom za probleme na relaciji čovek‡društvo. da huma-nistički marksizam ‡ koji je. međutim. zauzeo u suštini negativan stav prema nauci. onda je. zapitajmo se prethodno: ako je pozitivistički marksizam prihvatio pozitivističko gledanje na nauku. Kažem "negativan stav".DVE KONCEPCIJE NAUKE I HUMANIZAM Karakteristično je i istovremeno paradoksalno da i pozitivistički i humanistički marksizam polaze od jednog istog shvatanja nauke. U stvari. po mom mišljenju. nikako ne znači niti da je reč o jedinoj mogućnoj. prvi u svome nekritičkom isti-canju naučnog saznanja kao jedinog oblika saznanja i izmene sveta. No. kritički usmeren prema savremenom poziti-vizmu ‡ nije prihvatio. za kritiku i prevladavanje različitih oblika otuđenosti čoveka u modernom društvu.

onda ne bismo smeli da iz jedne takoreći antifilozofske savre-mene misli nekritički prihvatimo njeno razumevanje nauke.Naime. zaista usko shva-ćena filozofija podrazumeva pod naukom. tj. inaugurisao jedan od najzanimljivijih i najpodsticajnijih kosmološki usmerenih mislilaca našega doba Karl Poper. nazivamo naučnicima. N-T pravi pronalaske. da je zainteresovan prvenstveno za delovanje na izmeni i daljem usavr-šavanju teorijske strukture nauke. odnosno da suštinski uopšte i nije zainteresovan za teme-ljito menjanje i napredak naučnog saznanja. N-S vrši otkrića. predstavlja samo surogat prave nauke. Za N-S bi se moglo reći kako želi da dođe do takvih teorija što će dati sve više i više zadovoljavajuća objašnjenja sveta koji nas okružuje. Naravno. N-S je sklon da znanje shvati kao nešto što sa-drži element nagađanja i što je podložno pogreškama. koja ‡ mada već očigledno zastareva ‡ još uvek preovlađuje u dva smisla: (1) kod filozofa koji proučavaju naučno saznanje. a ne priznaje autoritet. Drugim rečima. onda bismo mogli da kažemo kako se ona svodi na razliku koja bi postojala između sledeća dva idealna tipa: između naučnika-stva-raoca i naučnika-tehnologa. onda ono što pozitivistička. uveliko zavisi i od naše ne uvek filozofski promišljene odluke. N-S traga za znanjem u smislu sve istinitijih teorija. kao i (2) kod onih ljudi koje. tj. odnosno u smislu proveravanja te teorije. dalo bi se reći da je zainteresovan za primenu postojećeg fonda naučnog znanja. odnosno za razvoj i rast naučnog saznanja. u čemu leži suština nauke. ali zato priznaje autoritet. znanje je uvek "™pist»mh". N-S je zainteresovan za primenu neke teorije prvenstveno iz teorijskih razloga. da smatra kako je "knjiga prirode" otvorena i kako ‡ kada se ispune određeni uslovi ‡ može da se čita bez ikakvih po-grešaka. međutim. kao što i to da li ćemo nekoga zvati na-učnikom ili ne. za N-S-a je i znanje nešto ljudsko. Ako bismo hteli odmah da istaknemo u čemu je bitna razlika između dvaju pomenutih shvatanja. ako smo već filozofi. bez obzira da li je reč o istinitim ili pogrešnim teorijama. jednom zauvek dato i nepogrešivo. Da bih što reljefnije izneo ono shvatanje nauke koje smatram ne samo daleko prikladnijim od pozitivističkog. N-T téži da znanje shvati kao nešto konačno. tj. da li ćemo nešto zvati naukom ili ne. shvatanje koje je. za N-T. N-T traži znanje u smislu što veće njegove instrumentalne efikasnosti i upotrebljivosti. savršeno i završeno. za N-T-a. Prema tome. on priznaje neznanje. zainteresovan je prvenstveno za delovanje na osnovu date struktu-re naučnih teorija. tj. 117 . već bi trebalo i sami ozbiljnije da se pozabavimo pitanjem šta je suština naučnog saznanja. u velikoj meri zavisi od društvene konvencije. on ne priznaje neznanje. da drži da se "knjiga prirode" može i pogrešno pročitati. ako se pitanju naučnog saznanja priđe sa jednog šireg filozofskog stanovišta. nesavršeno i nezavršeno. već i daleko prihvatljivijim sa stanovišta humanističkog marksizma. ja ću tu zamisao razložiti i suprot-staviti preovlađujućoj pozitivističkoj koncepciji. po mom shvatanju. za N-S-a znanje je uvek "". inače. Pa ipak. dok za N-Ta znanje predstavlja nešto nadljudsko. Prema tome. prema trenutno važećim nor-mama. međutim. dok N-T-a interesuju samo primena i mogućni praktični rezultati jedne teorije.

^ini mi se da je iz ovoga upoređenja mogućno već na prvi pogled videti da je prvo shvatanje nauke više u skladu sa savremenim stanjem kao i težnjama i metodama razvoja naučnog saznanja. međutim. dok N-T teži da što manje transcendira skup podataka kojima raspolaže i vodi računa da ne naruši ništa u odnosu na već postojeće teorije. u odnosu na postupak dolaženja do novih teorija. to znači da tu igru on u stvari napušta. Iz toga se. Tako na ono što za N-S-a predstavlja znak napretka naučnog sa-znanja (tj. 118 . ukoliko neko jednoga dana odluči da naučni iskazi ne iziskuju dalje proveravanje (da su ko-načno potvrđeni). pošto smatra da se prava nauka sastoji od "" ‡ gledišta koja se nala-ze pod neprekidnom kontrolom s jedne strane kritičke diskusije. dok je N-T zainteresovan za učvršćivanje jedne teorije. najzad. smatrajući da se jedino na taj način i može obezbediti brži napredak naučnog saznanja. sasvim se pouzdaje u prethodno znanje. tj. ali isto tako i to da je to shvatanje daleko dijalektičnije i znatno više u skladu sa humanističkim marksizmom. Definitivno odbaci-vanje koncepcije naučnog znanja kao sigurnog znanja znači.Isto tako je interesantna i značajna i metodološka razlika između ovih dveju koncepcija: dok je N-T zainteresovan prvenstveno za slučajeve koji potvr-đuju neku teoriju. među-tim. prema tome. N-S se voljno izlaže oštroj kritici i teži obaranju naučnih teorija. kao što ono drugo gledište sasvim odgovara pozitivističkom marksizmu. N-S se zanima pre svega za slučajeve koji tu teoriju opo-vrgavaju. pa tako i za iz-begavanje kritike. na kritiku) N-T gleda kao na znak njegove propasti. Ili. odnosno da daleko prevaziđe sve što je postojalo u prethodnom znanju. dotle je N-S voljan da posumnja u sve. spreman je da iziđe i sa naizgled najneverovatni-jom hipotezom. a s druge stra-ne eksperimentalne "tšcnh" ‡ tj. istovremeno i ukidanje svih onih težnji (koje ispoljava i humanistički marksizam) za strogim razgraničenjem između filozofije i nauke. da igra nauke nema kraja. može zaključiti ‡ i to je za sad jedini zaključak na koji bih želeo ovom prilikom da ukažem ‡ da bi humanistički marksizam trebalo da temeljito pre-ispita svoj u suštini negativni odnos prema naučnom saznanju.

ili svojim istraživanjima još uvek prilaze sa nesavremenom pretencioznošću da pruže konačna rešenja? Bez obzira što nikako ne smatramo da na filozofiju treba primenjivati iste kriterijume kao na posebne nauke. na žalost. da utvrdi jedine mogućne perspek-tive i jedine ispravne načine prilaženja filozofskim problemima. postavlja se pitanje kako će se razvijati filozofija. što je pre svega posledica činjenice da su baš najtemeljitiji poznavaoci jednog naučnog područja stalno i duboko svesni da se pred njihovom naukom. da li su filozofi današnjice svesni toga. ma koliko sadašnja razvijenost saznanja stvarnosti kroz posebne nauke pružala povoljnije uslove za stvaranje i razradu jednog sveobuhvatnog pogleda na svet. niz krupnih pro-mena.) 119 . dobar broj eminentnih filozofa i dalje neopravdano pretenduje. postavljaju sve istančanije hipoteze o svetu u kome živimo. same grade sve opštije teorije. stvarno sve bržem rastu nauka u naše doba (ne misli se samo na prirodne nauke). Razmišljajući nešto detaljnije o razlozima za naučničku skromnost filozofa. značajno i brzo napredovanje ljudskog naučnog saznanja istovremeno čini nesavršenim insistiranje na razvitku filozofije isključivo ili prvenstveno u gore naznačenom pravcu. otvara još čitav niz nerešenih problema. u sve kraćim vremenskim razmacima. da li će se i njen razvitak ubrzavati? ^ini nam se da na osnovu perspektive razvitka ljudskog saznanja kroz posebne nauke nema razloga ne zaključiti da će u budućnosti i naše filozofske koncepcije o svetu doživljavati. takvih promena do kojih je ranije dolazilo tek u dužim vremenskim razdobljima. što ne mora da znači da nije potrebna i korisna.NAU^NI^KA SKROMNOST FILOZOFA Pada u oči da su veliki naučnici današnjice veoma skromni u ocenjivanju svoga znanja u oblasti kojom se bave. Pri takvom. ukazaćemo samo na neke relevantne momente. neočekivano plodno. da otkrije apsolutne istine i na njima konstruiše sveobuhvatne sisteme. u stilu klasičnog načina filozofiranja. znači. na sadašnjem stupnju svoga razvoja. ali ujedno upozorava da će se tada neminovno otvoriti nov niz isto tako značajnih i zanimljivih problema. Međutim. još ne poseduju neophodnu naučničku skromnost prema onim tekovinama koje sami prilažu napretku ljudskog saznanja. teško je oteti se utisku da. dok su ostavljeni po strani ideološki i drugi aspekti filozofije. Filozofi našeg vremena. da ima pravo i da je u stanju da formuliše konačna rešenja osnovnih filozofskih pitanja. koji će uspostaviti pravi i definitivni poredak među tekovinama posebnih područja ljudskog saznanja. Treba pre svega imati u vidu da. (Ovde se sve posmatra sa saznajnoga gledišta. Rešavanje ovih problema obećava da uzdigne istraživanja u datoj oblasti do neslućenih i doskora nesagledivih visina. Sa istorijskog stanovišta može se isto tako doći do zaključka da posebne nauke. jer takav jedan sistem ima sve izglede da bude zastareo već u času svoga pojavljivanja. ma koliko da je vidno napredovala poslednjih decenija. Filozofija čiji bi osnovni zadatak bio izgradnja potpunih teorija ili sistematizovanje naučnih saznanja sve je manje neophodna.

ovih nekoliko misli o filozofima i filozofiji ne možemo ovde i završiti. njima je sve više ne samo potrebna i korisna već postaje stvarno neophodna metodološka i logička pomoć filozofije. na metodologiju saznanja. i to pre svega svojim osvetljavanjem najrazličitijih pitanja iz najneočekivanijih aspekata. pogotovu ne sa pretenzijama izricanja u ma kom smislu konačnog odgovora. postavljanjem novih problema koji pobuđuju saznavalački interes. Ovde smo jedino u stanju da navedemo nekoliko primedbi. Zbog svega toga veoma je važno oceniti iz sadašnje perspektive razvitka naučnog saznanja koje bi zadatke u filozofiji trebalo jače istaći. Ali. 120 . međutim. u čemu je njihova funkcija. na ispitivanje funkcije jezika u ljudskom saznanju. i (2) da li se može utvrditi čime bi filozofija danas trebalo da se bavi? Ovako suštinska pitanja. Filozofi. Zadatak im je zajednički: da pruže sopstveni doprinos neprekidnom razvoju potencijalno beskonačnog ljudskog saznanja sveta. ako se postavi pitanje kako filozofi treba da se odnose prema istraživanjima u svojoj oblasti. ali i proširenom saznavanju stvarnosti. znači. razume se. ako je sve to tako. što su naglašavali činjenicu da će se marksistička filozofija neprekidno menjati i razvijati zajedno sa razvitkom posebnih nauka i što su u prvom redu insistirali na konkretnom primenjivanju dijalektičke metode. Prema tome. ako jeste. već jedino u pretenzijama sa kojima istupaju prilikom predstavljanja svojih rešenja. baš s obzirom na sve veću razvijenost posebnih nauka i na sve veću složenost njihovog istraživačkog postupka u produbljenom. da je danas u filozofiji naglasak prešao na analizu. zavisi uglavnom od konkretnih društveno-istorijskih uslova. uopšte potrebno stvarati bilo kakve opštefilozofske teorije i sisteme. Ovo isticanje. Zatim.Najzad. Izgleda. filozofi nemaju razloga da budu ni manje ni više skromni od naučnikâ. baš stoga da bi filozofija ispunila jednu od svojih osnovnih funkcija. nerasvetljenih detalja. od vrste problema koji su na dnevnom redu u posebnim naukama. čak. a nikako u svim tim naukama. koja traži da bude sve više i sve oštrije stavljena na probu i tako stalno i sve potpunije potvrđivana u rešavanju posebnih problema. U svakom slučaju. U većini slučajeva. nesagledanih aspekata. Filozofija u smislu sveobuhvatne sinteze sve više postaje stvar tesne saradnje između filozofa i naučnika. o kojima se vode široke diskusije i pišu knjige. kao i od pojedinačne sklonosti pojedinih filozofa. ne vredi ni pokušati rešavati naprečac i sa desetinu redi štampanog teksta. na tome putu se odlazi u takvu krajnost da se želi poricati svaka vrednost filozofske sinteze. čini nam se da nije slučajno što su se osnivači marksizma zadržali samo na naznačavanju marksističkog filozofskog sistema. onda je najrazumniji odgovor da bi trebalo da imaju malo više naučničke skromnosti. filozofi su sve manje u stanju da budu autoritativno verzirani u pojedinim. Filozofska uopštavanja i sintetički sistemi nikada neće izgubiti svoju značajnu podsticajno-nadahnjujuću ulogu u posebnim naukama. da bi dala svoj prilog sve bržem razvitku čovekovog saznanja stvarnosti koja ga okružuje. s obzirom na pomenuti stepen razvijenosti i složenosti istraživanja u posebnim naukama. jer nam se nameću još dva osnovna pitanja: (1) da li je. Ali. ne bi smeli da budu skromni u postavljanju ciljeva koje treba da ostvare.

Još je manje prihvatljiva posledica: naše saznavanje bi. Zbunjujuća je. kao proces beskonačnog približavanja apsolutnom. zakonitošću asimptotske funkcije. trebalo da se odvija u sve minijaturnijim obrocima ‡ koracima koji bi se neprekidno sve više smanjivali. nikad ne dostignu vrednost nule. naizgled i paradoksalna. Na šta ukazuje ova pomalo čudna. završenom znanju o svetu. a često se tako i zamišlja. bolje reći. za koji će se verovatno svi složiti da je najvažniji. svakako. S druge strane. javlja se sumnja u to koliko smisla može imati ideja da se naše saznavanje sveta (bilo saznavanje u celini ili naučno saznavanje posebno) ponaša u skladu sa jednom posebnom matematičkom zakonitošću.O NEDOSTI@NOSTI APSOLUTNOG Relativizovanje ljudskog saznanja i gledište kako o teoretskoj tako i o praktičnoj nedostiživosti apsolutnog. opisuje matematičkim pojmom asimptotskog približavanja. prema takvoj koncepciji. na taj način. apsolutnog znanja o stvarima. interpretaciji ove ideje. ta nedostiživost apsolutnog saznanja u nauci može se shvatiti sa dva sasvim suprotna stanovišta. Analizirajmo malo pojam "asimptotskog približavanja". u doba kada su nauke. kao novu i značajnu. kako je to jedna od osnovnih karakteristika čitave duhovne klime misaonog čoveka u današnjem istorijskom periodu. konačnog. odmah iskrsava pitanje. rapidno i nepovratno smanjilo do granice praktičnog nepostojanja. završenog saznanja o svetu ne spadaju u nove tekovine filozofske misli. u naše doba. po našem mišljenju. Područje za manevrisanje bi se. pri tome se to približavanje ponekad. racionalnija i plodotvornija. o svetu. istovremeno ukazujući koja je od tih varijanti. gledano iz naše današnje perspektive. to je moramo shvatiti. naravno. Ali. situacija da su ljudi imali daleko više vere u mogućnost dostizanja konačnog. 121 . koja se u našim predstavama može oblikovati i našim terminima opisati na različite načine. mada ne i neobjašnjiva činjenica? Ona svedoči o duboko promenjenim koncepcijama nauke. Pomenućemo zato samo uzrok. bile na znatno nižem stupnju. to i nije najgore u ovom shvatanju. o izmenjenim (nismo svesni koliko korenito izmenjenim!) položaju i mogućnostima saznanja o svetu koje nam donosi nauka. Daleko bi nas odvelo kada bismo se upustili u analizu uzrokâ javljanja ove značajne karakteristike našega doba. i to uglavnom zbog toga što pojam nedostiživosti uključuje u sebe ideju beskonačnosti. radi veće slikovitosti. da "teoretski". Područje nesaznatog trebalo bi vrlo brzo da se "teoretski" približi nedostižnoj nuli. a onda ćemo pokušati da pokažemo dve sigurno najzanimljivije mogućne varijante koje se nalaze u shvatanju. konačnom. sve dublje se ukorenjuje shvatanje o nedostižnosti apsolutnog saznanja sveta. Beskonačni proces ljudskog saznavanja stvarnosti koja nas okružuje može se pre svega zamisliti. Ali. ^im se malo zamislimo nad tim terminom. Ali. doba gigantskog rasta empirijskih nauka.

i sve manjih ciljeva "teoretski" beskonačnom ljudskom saznavanju. biti u stanju da to činimo. Pretenziju za postizanjem sigurnosti i izvesnosti. koliko smo udaljeni. o neprekidnom progresu ljudskog saznavanja. treba u svakom trenutku i u svakom pojedinom slučaju da zamenimo jednostavno za napredak našeg saznavanja. konačnosti i apsolutnosti našega saznanja. jedino manjih. od početka i. Ova ograničenost se u potpunosti nadoknađuje svešću o stalnom i sve većem progresu našeg saznavanja.Kao sledeća važna posledica ove zamisli nametao bi se zaključak da dostizanje. jer. i logičnije je pretpostaviti da ćemo u budućnosti. odnosno ostvarivanje određenih ciljeva saznanja povlači za sobom neminovnost postavljanja. Mislim da taj prigovor nema opravdanja. niti položaj krajnjeg cilja našeg beskonačnog saznavanja. 122 . s druge strane ‡ što je još važnije ‡ od krajnjeg cilja našeg saznavanja. možda. kako se u načelu slažemo. Prema tome. Neko bi mogao primetiti kako se i iz ove koncepcije može izvesti pesimisti-čka posledica u vidu zaključka da nikad nećemo imati određeno osećanje gde se nalazimo. [taviše. nameće se zaključak da nije korektno. s jedne strane. Zato izgleda da bi trebalo odbaciti ovu i zastupati jednu drugačiju viziju. za koje je vredno boriti se. o napredovanju. bilo bi zaista tragično ako ‡ kada jednom ostvarimo te ciljeve ‡ ne bismo sebi mogli ponovo da postavimo isto tako velike i lepe ciljeve (za koje bismo mogli bar pretpostaviti da su takvi). kada je reč o nedostiživosti apsolutnog. ma koliko nam zadovoljstva pružalo dostizanje određenih ciljeva ili ideal â. koje. jer mi u stvari nikada konkretno ni nemamo pretenzija da određujemo tačno ni svoj prostorno-vremenski položaj u večnosti. govoriti o približavanju apsolutnom saznanju. koji će nam uvek izgledati pod-jednako nedostižan. Saznanje o napredovanju našeg saznavanja sveta uvek je u stanju da nam nadoknadi iluzornu težnju za približavanjem konačnosti i izvesnosti. nekad načiniti i manje korake) pravimo čak i veće korake nego do sada. sa sve većim početnim znanjem. ne možemo dostići ni teoretski ni praktično. već jedino o kretanju. Iz ove kratke analize proističe da gornja koncepcija o nedostiživosti apsolutnog u stvari vodi neizlečivom pesimizmu. za dospevanjem do apsolutnog. koja nam neće oduzeti mogućnost da ubuduće u našem saznavanju (mada ćemo. Po samoj prirodi stvari ‡ s obzirom na uvek konkretno definisane ciljeve ‡ mi određujemo svoj položaj u beskonačnosti uvek samo u relativno veoma ograničenim prostornovremenskim okvirima. Beskonačnost je ovde shvaćena u tom smislu da nikad nećemo moći da kažemo jesmo li na početku ili pri kraju procesa saznavanja sveta. u svakoj sledećoj etapi.

123 . ili će se pak sukobiti i sa takvim činjenicama koje će im bitno protivrečiti. da moramo izlaziti sa rizičnim nagađanjima. za koja ne možemo znati unapred da li će u stvarnosti naići samo na potvrde. da bi. bez obzira na stepen njihove opštosti. da te hipoteze uvek nadilaze ono što je dato u neposrednoj stvarnosti. i to takve sinteze koja će imati svoj nadređeni princip (da upotrebim termin Boška Popovića). Ako se iz ovoga ugla pogleda na poslednju definiciju eklekticizma. pa onda od toga gradi celinu. da li ga uzimamo kao pogrdnu karakteristiku ili ne. pa se. u savremenoj metodologiji je već duže vremena opšteprihvaćeno gledište da se do svih tih naučnih ili filozofskih hipoteza. mogu to odmah da primetim ‡ nasuprot uobičajenim tendencijama da se eklekticizam uzima kao pogrdna karakteristika ‡ ova oznaka se može shvatiti i u sasvim pohvalnom smislu ukoliko se vidi kao polazna pozicija za stvaranje jedne sintetičke teorije. svim uobičajenim određivanjima ili definicijama ovoga pojma mogle da se stave ozbiljne zamerke. ono čime određeni naučnik ili filozof raspolaže kao činjeničkim materijalom. s obzirom da se nijedan pravi stvaralac neće zadržati samo na mehaničkom spajanju različitih gledišta. i u kojoj bi se uz to ispoljila težnja za koherentnošću i stav koji predstavlja otvorenost prema kritici (što zapravo ni ne čini preterani zahtev. tj. Započeću poslednjom definicijom. tj. ne može doći putem induktivnog zaključivanja. naime. Sem toga. Ova će analiza biti nezavisna od toga kako se vrednosno određujemo prema eklekticizmu. uopšte uzevši. pa zbog toga u sebi sadrže bitne elemente subjektivnog nagađanja o objektivnom svetu koji nas okružuje i na osnovama čitavog prethodnog znanja. tj. niti će ikada pretendovati da je formulisao neprikosnovenu istinu). mada u marksizmu možemo naći i nešto drugačije definicije. kaže da je kod eklekticizma reč o spajanju raznih karakteristika na slučajan način. sa metodološkoga gledišta. recimo. teorije kako pojedinih nauka tako i filozofije predstavljaju određene vrste hipoteza različitog stepena opštosti. počevši od najelementarnijih empirijskih uopštavanja. Eklekticizam se. Izgleda mi. sa metodološkoga gledišta. Metodološki posmatrano. najčešće obeležava kao takav način mišljenja kada neko ne stvara svoj sistem. koje bi se oslanjalo isključivo na neki razmatrani skup činjenica ili podataka. do onih najobuhvatnijih filozofskih pretpostavki o celini sveta. [taviše. isto tako. da analiziram nekoliko mogućnih definicija eklekticizma. nego bira iz drugih sistema ono što mu izgleda tačno. ili o elastičnosti pojmova primenjenoj subjektivno.METODOLO[KA RAZMATRAnjA O EKLEKTICIZMU U svome prilogu na temu "Eklekticizam u našoj psihološkoj misli" pokušaću. onda je jasno da se elastičnost pojmova jedino i može primeniti subjektivno. preko sve složenijih i apstraktnijih naučnih i filozofskih teorija. sa metodološkog stanovišta.

s tim što određeni elementi starih teorija bivaju manje ili više sačuvani. Kao što je poznato. kao suprotnost eklekticizmu. ili je doneo teoriju koja nije mogla da preživi ni svoje embrionalne oblike. u polaznim idejama za ovaj razgovor pokrenuta su još neka značajna i zanimljiva pitanja. dok istovremeno imamo notornu činjenicu da veliki broj organizovanih i sistematski usmeravanih napora nije doneo nikakve rezultate. naime. Naime. stavljajući u sumnju postojanje takve originalnosti i zaoštravajući problem postavljanjem novog pitanja: mora li pristajanje uz jedan određeni sistem pojmova i hipoteza biti epigonstvo? 124 . kao iz nekoga mozaika. za koji se trudimo da bude što koherentniji. kako naučne tako i filozofske. već sadrži bitne elemente intuitivne i slobodne kreacije. odnosno nevezivanje za njih. stvaranje hipoteza nije nikakav mehanički proces koji bi mogao da se formalizuje i programira za elektronski mozak. o različitim modifikacijama postojećih gledišta. pa onda u tom smislu i elemente slučaja. s tim što onda to sagleedamo na jedan nov način. već se iz drugih sistema bira ono što je tačno ili pogodno. bivaju prevaziđene i zamenjene manje ili više radikalno (kada su u pitanju korenite promene. za jedan broj naučnih teorija može se slobodno reći da su proizvod slučaja. pogledajmo ima li nečega tačnog u onome prvom određenju eklekticizma kao takvoga načina mišljenja gde se ne stvara svoj sopstveni sistem. i onda. pogotovo ako se kaže još i to da je takav sistem obično manje ili više nekoherentan i ako se precizira da je u pitanju takva formulacija sistema koja izbegava kritiku. gradi novi sistem.Ovih nekoliko osnovnih metodoloških pretpostavki koje sam izneo omogućavaju nam da odbacimo i onu drugu definiciju eklekticizma u smislu spajanja pojmova na slučajan način. sopstvenih ili samosvojnih sistema u smislu stvaranja celine iz sasvim novih elemenata nema. Zato ima metodologa koji smatraju da ne može biti naučnog progresa bez maštovite proliferacije po mogućstvu što većeg broja teorija (istovremeno svesni činjenice da postoje takve situacije gde je izvanredno teško predložiti makar i jednu iole prihvatljivu teoriju). Naime. Uvek je. Prema tome. * * * Ali. što istovremeno znači da je u najvećem broju slučajeva reč o drugačijoj kombinaciji ili drugačijem saglédanju veza i odnosâ između postojećih elemenata. Najzad. predstavlja izolovanost od tuđih teorija ili sistema. žive i umiru. Mislim da u njemu ima nečega ispravnog. hipoteze ili teorije. uz unošenje manjeg ili većeg broja originalnih elemenata. Sasvim opravdano je ljuba Stojić postavio pitanje da li originalnost. na delu određeno biranje onoga što smatramo tačnim iz prethodnih sistema. mada više naučne negoli filozofske (zbog teškoća u vezi sa kritikom i mogućnošću definitivnog odbacivanja ovih drugih). onda obično govorimo o naučnim revolucijama).

u pitanju pseudooriginalnost. Drugim rečima. posmatrano opet sa metodološkoga stanovišta. u kojoj se snažno ispoljava težnja za ignorisanjem protivprimerâ. izgrađivanju i preciziranju svojih teorija. ne smatra se da obavezno moraju biti u pitanju dogmatizam i ortodoksija ukoliko neko trajnije i upornije brani neki sistem ideja i hipoteza. onda je ona svakako daleko manje štetna od rutinerstva. [taviše. međutim. ispravljati pogrešne interpretacije i ukazivati na njihov stvarni smisao. odgovor na ovo pitanje je odlučno negativan. a ponekad se čak tvrdi da eksperimentalni rezultati nisu pouzdani. pre nego što detaljnije ispitamo njene dobre i loše strane. vrlo često pogrešno interpretiraju i po pravilu neko vreme ne priznaju kao originalne. kakva je njena snaga. u razvoju naučne misli značajnu poželjnu ulogu ima ne samo princip proliferacije teorija. Sámo se po sebi razume kako bi bilo opravdano očekivati da naučni autoriteti više naglašavaju i vode računa o principu proliferacije (kao i o stavu neodbijanja kritike). osim toga. ne znači da ortodoksija nema i svoju neželjenu stranu u tome smislu što otežava kako stvaranje nove teorije. bez principa postojanosti teško je objasniti značajan kontinuitet u nauci. već i sklonost naučnik â da ljubomorno čuvaju svoja omiljena uverenja i da ih napuštaju tek onda kada protivna svedočanstva obilno preovladaju. svakoj teorijski prihvatljivoj hipotezi treba dati priliku u tom smislu da je ne odbacujemo pre nego što sagledamo šta je u njoj. na nedoslednosti. Naime. dovoljno je da je otvoreno prema kritici. Taj princip postojanosti se pokazuje kao veoma važan iz više aspekata: pre svega. smatra se da je takođe od bitnog značaja i njemu komplementaran "princip postojanosti" (Fajerabend). na nepotpunosti i slično. Ukoliko je. onima koji su mlađi i koji još nisu stekli autoritet ne bi trebalo zameriti ukoliko pokazuju veliku upornost u odbrani svojih novih ideja i ukoliko insistiraju na neprekidnom daljem razjašnjavanju. njih treba neprekidno dalje objašnjavati. 125 . da je osetljivo na nesavršenosti. najzad. ili ‡ "sveta dužnost"? ‡ Zaista. jer.Sa metodološkoga gledišta. razume se. Naprotiv. To. još samo nekoliko rečenica kao komentar na još jedno pitanje iz polaznih ideja: da li je za intelektualca neskromno ako ne krije da mu neke njegove ideje izgledaju originalne? Zar to nije njegovo "prirodno pravo". koje isključuje ili prikriva čak i najmanji trag originalnosti. tako i njeno prihvatanje. na nelogičnosti. to je zbilja neophodno. ali je to već problematika koja izlazi izvan okvira ovog razgovora. Najzad. ako su teorije sposobne za određeni unutrašnji razvoj i poboljšavanja. pa se teorija razrađuje i primenjuje bez obraćanja naročite pažnje na te "neposlušne" i "uporne" slučajeve. ili kada ih pritesne ozbiljnim kontraargumentima. onda je zaista veoma umesno insistirati na nekoj teoriji i onda kada zapadne u poteškoće. uz princip proliferacije teorija. pa zato može biti sasvim opravdano i trajnije zanemarivanje protivnih činjenica i kontraargumenata. nema razloga ne isticati originalnost sopstvenih ideja. pa tako i za eventualno otklanjanje nekih teškoća koje prvobitno nisu bile u stanju da objasne. odnosno samu svakodnevnu praksu naučnikâ. s druge strane. da bi to pristajanje bilo stvaralačko. kada se ima u vidu da se stvarno originalne ideje teško shvataju. Kada su zaista na delu nove ideje.

126 .

TRE]I DEO METAFIIZIKA I DIJALEKTIKA 127 .

[MUSTIKLA 128 .

Prvi vid te sumnje bi mogao da se nazove "istoricizmom" i nalazimo ga kako kod nekih marksista. ni drugi pravci savremene filozofije ne mogu da se pohvale obimnijom literaturom o problemu argumentacije u filozofiji. odnosno. međutim. baviti se problemima filozofske argumentacije. a pre svega do otvaranja širokih mo-gućnosti za metafilozofska istraživanja. zaključuju oni. Ovo utoliko pre što ima značajnih savremenih filozofskih pravaca. tako i kod nekih građanskih filozofa. zaista i nije bilo pravih uslova za si-stematsko i efikasno bavljenje problemima filozofske argumentacije. u filozofiji nema mogućnosti za pravu argumentaciju. U izvesnoj meri. u celini posmatrano. 129 . U stvari. recimo. Karla Manhajma. koji drže da je besmisleno. pa čak i nekih struja u modernoj marksistički usmerenoj filozofiji. ka argumentisanju protiv drugih filozofa. ja ne znam ni za jednog filozofa marksistu koji se ozbiljnije pozabavio analizom i kritičkim procenjivanjem argumentacije u filozofiji marksizma ili u filozofiji uopšte. Zbog toga. u stvari. nesporno se postavlja i pitanje prave svrhe bavlje-nja ovakvim istraživanjima. tako i na području matematike i logike ‡ nije okretala prema sebi samoj. dakle.NEKA RAZMATRAnjA O PROBLEMU ARGUMENTACIJE U FILOZOFIJI Filozofija marksizma je kritička filozofija par excellence. od samoga Marksa pa do poslednjeg savremenog filozofa koji sebe smatra marksistom. da se filozofija ‡ koja je u svojim okvirima temeljito ispitivala probleme argumentacije. ili možda čak i načelno nemogućno. mada bi se dalo primetiti da ovaj problem pobuđuje pažnju nekih savremenih filozofa analitičkog usmerenja. Po njihovom shvatanju. Karakteristično je. sigurno se može istaći visoko naglašena njihova sklonost ka polemici sa filozofima drugih pravaca. bilo o prenaglašenom relativizovanju filozofske argumentacije s obzirom na različite filozofske orijentacije. a u prilog sopstvenom stano-vištu. filozofska uverenja ‡ za razliku od naučnog znanja ‡ nose neizbrisiv pečat ograničenih socijalnih i istorijskih perspekti-va u kojima su nastala. Pogledajmo najpre na čemu se zasniva podozrenje u stvarne mogućnosti filo-zofske argumentacije uopšte. bolje rečeno. u kojim se osnovnim vidovima ono ispoljava. Međutim. kako u oblasti empirijskih nauka. ili ta istraživanja nemaju prave svrhe? Ja bih rekao da je glavni razlog u tome što sve do najnovijih tekovina moderne logike i savremenog analitičkog filozofskog postupka. da nije skoro ništa učinila u pravcu kritičkog proučavanja sopstvenih metoda argumentacije. [ta je razlog takvome stanju? Da li filozofija nije bila sposobna da se upusti u takva istraživanja. Reč je. nesvrsishodno. Istorijski su relativni čak i standardi filozofske ar-gumentacije. bilo o sumnji u mogućnost argumentisanja u filozofiji uopšte. Kao jedna od osnovnih i bitnih karakteristika filozofâ marksistâ.

ukoliko postoji. Istinskoga neslaganja. ne mora da bude samo uop-šteno dovedena u sumnju. mislim da se nikako ne bi mo-glo reći kako istorija filozofije govori u prilog ovakvom relativizovanju filo-zofske argumentacije. ne može nikada da se dostigne i ostvari). razume se. Pre svega. smatrati da je svaka parcijalna filozofska perspektiva. naravno. drugačiju argumentaciju. bez obzira na filo-zofsko stanovište koje se njima bavi. i tako svu dosadašnju i buduću filozofiju osuditi na besmisleno bavljenje neistinama. ne znači kako treba izgubiti iz vida činjenicu da su različita filozofska usmerenja često vezane za odre-đene za njih karakteristične probleme. u filozofiji ne može da bude ni prave argumentacije. i to iz više raz-loga. I ovde je zaključak odveć radikalan. Mogućno je jedino. Naime. zanemaruje činjenica da filozofske teorije ne nastaju drugačije nego u pokušaju rešavanja nekih naših zbiljskih problemskih situacija. stvarni raz-lozi mnogih filozofskih sporova. do raznolike ili do loše upotrebe jezika. Drugi vid sumnje u realne mogućnosti filozofske argumentacije ispolja-va se u gledištu da su filozofski argumenti pseudoargumenti. razume se. na upotrebu razli-čitih jezika ili su posledica loše i neadekvatne upotrebe običnog jezika. pa se gubi iz vida. i njega nalazimo kod mnogih lingvističkih analitičara. svaka filozofska perspektiva koja nije postigla potpuni totalitet. onda se filozofska misao potpuno izdvaja od sveg ostalog ljudskog saznanja. 130 . koje im je svakako znatno podložnije. Pored toga. da i u naučnom saznanju može doći do verbalnog nesporazu-ma. neistinita. Tek kroz takve problemske situaci-je proziremo i jedino na osnovu njih i možemo da govorimo o eventualnom po-stojanju nekih verbalnih nesporazuma ili neadekvatnosti. odnosno da su mnogi filozofski sporovi zapravo pseudosporovi. što onda vodi zaključku da opštih standarda filozofske argu-mentacije nema. dok se. u svim slučajevima da sprečavaju otkrivanje istine. da svaki filozofski pravac ima svoju. ili loša upotreba jezika. s jedne strane. što nema pravog neslaganja. tj. naravno. i sámo naučno znanje ‡ mada. ne može da bude zato što se sva filo-zofska neslaganja u suštini svode na verbalne nesporazume. tačno je to da su verbalni nesporazumi. ne vidi se zašto bi te perspektive morale kod filozofskog znanja. Mogućnost filozofske argumentacije. u znatno manjoj meri ‡ pod-leže uticaju socijalnih i istorijskih perspektiva. sem toga. upotreba različitih jezika. ali ako se čitava filozofija svodi na takve pseudosporove. ‡ Ovakvo gledište je potpuno ekvivalentno teoriji o upotrebi različitih jezika i ne vodi računa da su sa jednog šireg stanovišta u filozofi-ji bitni određeni problemi i progres u njihovom rešavanju. naravno. i baš zbog toga. važi isključivo u okvirima određenog fi-lozofskog usmerenja. Oni smatraju da samim tim. već je isto tako mogućno zastupati gledište da filo-zofska argumentacija.Ovakav zaključak "istoricizma" previše je radikalan. s druge strane. što. sa gledišta jednog hegelovski apsolutnog totaliteta (koji sa materijalističkog stanovišta.

koja se nalaze kako iznad određenih socijalnih i istorijskih perspektiva. Nasuprot pomenutim shvatanjima o nemogućnosti filozofske argumentacije.Najzad. znatno veću ulogu igraju i argumenti koji se pozivaju na činjenice iskustva. koja. pošto je i najveći broj najznačajnijih empirijskonaučnih teorija daleko od apso-lutne izvesnosti. odnosno na uopštenu sliku univerzuma. vrši potpuno svođenje ako ne prošle. Pri tom se. Tipično filozofski iskazi. pa su i me-tode filozofskog rasuđivanja u okvirima takvih iskaza bliže naučnim metodama. zanemaruje sve očiglednija činjenica da. ili se tiču vrednosnih pretpostavki. imamo posla sa dve različite vrste argumentacije. niti bi metode filozofske argumentacije trebalo po svaku cenu svoditi na naučne metode ili ih izjednačavati sa njima. da se tako izrazim. tj. da mogućnost zastupanja ovako oprečnih shvatanja o izgledima i karakteru filozofske argumentacije potiče iz. o strogoj i efikasnoj argumentaciji može da bude govora samo u oblasti empirijskih nauka. onda je prva vrsta filozofskih iskaza najčešće tesno (mada posredno) povezana sa naučnim znanjem i činjenicama iskustva. bez obzira kakvo je znanje u pitanju. i ova moja razmatranja o filozofskoj argumentaciji neće biti obavezna ni za jednu filozofsku orijentaciju. odnosno sistema procenjivanja vrednostî. s jedne strane. 131 . pored teorijskih argumenata. da inaugurišu bilo kakve principe ili pravila koji bi onda bili obavezni za sve izvorne filozofije. sistema određivanja humanoga smisla svega što nas okružuje. razume se. Metode argumentisanja u okviru druge vrste filozofskih iskaza. ukoliko može i treba da rešava neke probleme. mora da ih rešava onim istim metodama i načinom argumentacije koji važe za empirijskonaučno ili analitičko znanje. s druge strane. "dvostrukog" karaktera filozofije. da filozofija. odnosno na području logike i matematike. među-tim. Ako po-đemo od ove grube podele. tautološkog znanja. oba pomenuta gledišta uopšte ne pretpostavljaju mogućnost metafilozofskih istraživanja. zapravo. u savremenoj filozofiji bilo je i takvih teorija kakvu su. ili se odnose na opštu prirodu stvari koje nas okružuju. pošto vrednosni iskazi mogu tek samo delimično da budu u vezi sa faktičkim (odnosno nisu u takvoj vezi koja bi omogućavala makar i posredno opovrgavanje činjenicama iskustva). Prema tome. niti bi trebalo sumnjati u njihovo postojanje. tako i iznad različitih filozofskih pravaca. nisu u svemu jednake sa onim prvim. naravno. U stvari. ali bi trebalo da ekspliciranjem kompleksnog karaktera filozofije i najuoč-ljivijih metoda filozofske argumentacije omoguće njihovu svesnu i adekvatnu primenu. na primer. u stvari. nasuprot potpunom podvajanju filozofije i nauke. zastupali logički pozitivisti. tj. ima smisla da se govori jedino o stepenu ili o redu njegove izvesnosti. a ono buduće filozofije na nauku. i doprinesu efikasnosti i uspešnosti argumentacije u filozofiji. ne bi trebalo pomisliti da i u samoj filozofiji. koja ostaje kao privilegija analitičkog. na vredno-snom području filozofije. tj. U tom smislu. obe ove krajnosti po-laze od zajedničke pretpostavke da o sigurnom znanju. druga krajnost. s obzirom na pomenuti "dvostruki" karakter. Istovremeno.-filozofskih iskaza. Metafilozofska razmatranja ‡ kakvo je u osnovi i ovo u sadašnjem radu ‡ ne mogu. Sva razlika leži u tome što u diskutovanju naučno. naime. ^ini mi se. Ovo je.

Johnstone. u filozofiji ne važi nika-kav argumentum ad rem. da bude dosledna svome sopstvenom ponašanju. međutim. kada je reč o ulozi teorijske argumentacije u filozofiji. Neki filozofi. onda pomenuti dvostruki karakter filozofskih iskaza praktično ne igra nikakvu ulogu. iz toga izvode zaključak da istinitost ili lažnost ma kojeg fi-lozofskog iskaza ne zavisi od objektivnih činjenica. idući u nekim slučajevima dotle da potcenjuju svaki napor ka sistematskom unapređivanju argumentacije u filozofiji. Otuda. Oni sa nipodaštavanjem govore o sistematskim i postupnim teorijskim poboljšanjima u izgradnji strukture jedne savremene naučno utemeljene marksističke filozofske teorije. situaciji itd. neobavezniji. smatra Xonstoun. 76. H. već postaje presudan pretežno naučni ili pretežno umetnički prilaz celokupnoj filozofskoj problematici. umetnički pri-laz filozofiji pridaju manju ulogu argumentaciji. 132 . Philosophy and Argument. 1 1 v. da se vratimo na problem argumentacije u filozofiji i da vidimo koja su to osnovna obeležja po kojima se filozofska argumentacija i njena uloga u filozofiji razlikuju od naučne argumentacije i njene uloge u naukama. u smislu takvoga argumenta koji je usmeren na to da pokaže kako je izvesna osoba obavezna da prizna određeni zaključak ukoliko želi da se pridržava svojih sopstvenih principa rasuđivanja. * * * No. 1959. kao. i to u izvornom značenju ovoga izraza. p. već isključivo od argumen-ta koji ga zasniva ili ukida. a jedini i pravi filozofski argument jeste argumentum ad hominem. Philadelphia. izjednačavajući sa pozitivističko-scijentističkim stanovi-štem svako preciznije analiziranje i preispitivanje filozofske metodologije. Tendencijâ u ovome drugom pravcu ima i u marksističkoj filozofi-ji. tj.. Za razliku od nauke ‡ u kojoj se obično veća važnost pridaje činjeničkim tvrđenjima negoli argumentaciji koja je dovela do tih tvr-đenja ili na koju se ona (teorijski) oslanjaju ‡ u filozofiji presudnu ulogu igra argumentacija. Naime. američki filozof Henri Xon-stoun. nj.Osim toga. bez koje često ne može da se ustanovi ni šta određeni filozof-ski iskaz znači. koji je napisao knjigu posvećenu problemima argumentaci-je u filozofiji. na primer. filozofi koji se zalažu za nauč-ni prilaz filozofiji jače naglašavaju i ulogu argumentacije u filozofiji. a ispoljavaju se i kod nas među onima koji insistiraju samo na humanističkoj problematici i neprekidno podvlače kreativnost svoje marksističke misli. The Pennsylvania State University Press. dok filozofi koji više plediraju za slobodniji.

sa svoje strane. London. koje nam onda. jer se i filozofija služi i indukcijom i dedukcijom (doduše. sem iskaza vrednosnog karaktera. 2 2 v. 133 . proverimo u iskustvu.. omogućuju da filozofske teorije. koja nema nikakve veze sa naučnim saznanjem. Po mišljenju britanskog filozofa Xona Pasmora. u filozofiji ima i ta-kvih opštih teorija o svetu preko kojih smo u stanju da sugerišemo izvesne nauč-ne teorije. To stano-vište predstavlja zapravo poricanje svake. pa i posredne veze filozofskih is-kaza sa iskustvenim činjenicama. na filozofiju se gleda kao na izolovanu i auto-nomnu oblast duhovnog stvaranja. prevashodno dedukcijom). ne uviđa se da nisu svi filozofski iskazi ili sve filozofske teorije istog karaktera. pp. Passmore. i kada se prihvati teza o prvorazrednoj ulozi argumenta u filozofi-ji. specifičnost filozofskog rasuđi-vanja se ne ogleda u specifičnoj formalnoj strukturi. da. Ograničavanje na argumentum ad hominem isto-vremeno znači sužavanje na implicitnu kritiku i poricanje mogućnosti kri-tike sa stanovišta. već u specifično-sti filozofskih procedura u okvirima postojećih logičkih rasuđivanja. J.No. 1961. G. 6-7. Philosophical Reasoning. Ducknjorth. Umesno je takođe zapitati se kako se i u kojem smislu filozofija kori-sti osnovnim oblicima logičkog rasuđivanja ‡ dedukcijom i indukcijom. tj. nemogućno je složiti se sa Xonstounovim zaključkom da se čitava valjana filozofska argumentacija svodi na razne vidove argumentum-a ad hominem. makar i posredno. od-nosno.

osnovni problem leži baš u utemeljenju osnovnih premisa. javlja potreba za verbalnom analizom. Pears. Vilijams zaključuje da filozofi. pp. Pored onoga što smo već spomenuli u vezi sa verbalnom analizom. 49-51. njilliams. kao što znamo. tj. prema tome. u zavisnosti od polaznih aksioma. 1957. s obzirom da filozofske premise. sasvim je opravdano posebno istaći i ovu karakteristiku filozofske argumentacije. Vilijams ističe da. odnosno da se to u diskusiji često događa. Ali. nisu direktno proverljive u iskustvu.. in: The Nature of Metaphysics. S obzirom na prirodu filozofskih iskaza i na argumente protiv bilo kakve mogućnosti filozofske argumentacije. U prilog ovakvome shvatanju. i tu svoju sumnju iz-ražavaju tako što će reći da zaključak "možda" ili "verovatno" sledi iz datih premisa. Naime. da filozofske premise nisu direktno proverljive u iskustvu i da su često zamršene i nejasno izražene. 3 4 134 v. što se tiče induktivnog oblika zaključivanja. ukoliko je mogućno da se govori o verovatnoći filozofskih zaključaka (pre svega u onim filozofijama koje su pokušavale da budu što sličnije prirodnim naukama).. da se ne može tvrditi kako u filozofiji ima zajedničkih i univerzalno prihvaćenih premisa u onome smislu kao što ih ima u naukama. između kojih onda vršimo izbor s obzirom na naš cilj. nika-kvom induktivnom postupku. isključeno da se i u nauč-nim oblastima istraživanja pojavi potreba za ovakvom analizom. Nije. da dobijemo više različitih formalnih sistema. on istovremeno ističe da kod deduktivnih sistema mi možemo. ne želi poricati da se filozofsko rasuđivanje odvija dobrim delom u okvirima takvog postupka. da menjaju nivo (obično se pomeraju na dublji nivo). ta je verovatnoća sasvim drugačijeg karaktera. međutim. Ibid. U filozofiji. s obzirom da su često komplikovane i zato i ne-jasno izražene. ne upuštajući se u problem utemeljenja aksioma. sigurno je da tu nije reč o verovatnoći ni u smislu matematičke teorije verovatnoće. O. kao prethodni korak. MacMillan. to ne može da se izvrši u okvirima jednog određenog deduktivnog sistema. u filozofskoj argumentaciji se najčešće. osnovni filozofski argumen-ti ne bi bili ni deduktivnog karaktera. Na osnovu onoga što je do sad rečeno (ali ne uvek samo na osnovu toga) mogli bismo sada da nabrojimo neke osnovne specifične karakteristike filozofske argumentacije. v. u stvari. ed. (2) Manja strogost filozofske u odnosu na naučnu argumentaciju. za razliku od naučnih. mogli bismo dodati još i to da filozofske premise mogu. 4 Pored toga. London. Vilijams ističe. ne pripadaju. filozofski argumenti. ali verbalna razjašnjavanja igraju daleko manje važnu ulogu u naukama negoli u filozofiji. niti u smi-slu obične sumnje u sopstvene premise. da. by D. ma koliko ponekad mnogo ličili na takvu vrstu zaključivanja. zbog komplikovanih i nejasno izraženih premisa ili zbog tananosti lanca rasuđivanja. razume se. u pokušaju da se pokaže neophodnost prihvatanja tih premisa. Vilijams. . A. koji takođe nisu lišeni svake objektivne osnove. 3 U pogledu deduktivne forme zaključivanja. pp. a.Oksfordski logičar B. 47-48. najčešće sumnjaju u vezu između svojih premisa i zaključaka. međutim. F. i najzad. "Metaphysical Arguments". (1) Pre svega karakter premisa. razume se. B.

nije karakteristično za najveći deo najboljih fi-lozofskih produkata. 150-151. "njaismann on Proof and Philosophical Argument"." 6 Rajl. smatra Rajl.. i (b) zato što bi to moglo zvučati kao da se kaže kako je dobro filozofiranje nalik na najveći deo poezije ili propovedanja. Paris. ovde Rajl napominje da najbolji proizvodi najboljih filozofa. stoje na sličnom gledištu. III Series. v.. 27-28. p. jer. & Olbrechts-Tyteca. oni nisu kandidati za počasti na koje pretenduje nauka".. 151. koji savladava naše ustezanje. London. LXXIII. 1952. Levison. Oni jedno-stavno ne predstavljaju vežbanja u istom žanru. još malo ću se zadržati na ovome. VII. Revue Internationale de Philosophie. da nije zasnovano na zaključcima. strogih argumenata koji bi dokazivali u onom smislu kako dokazuje matematika." 10 5 6 7 8 9 1 Ryle. p. ali takođe ne predstavljaju ni ne-stroge dokaze.. v. 9 Perelman i Olbrehts-Titeka. Ch. pp.. A. 1956.. F. Presses Universitaires de France. 135 . tako ni dokazi ne pripadaju filozofiji. Mind. Uzmimo jedno od mogućnih pitanja koje se postavlja u vezi sa pomenutom karakteristikom filozofske argumentaci-je: da li je u filozofiji mogućno govoriti o dokazu? Mišljenja su. 8 Levison. Ibid. p. 1964. Ibid. to. L. in: Contemporary British Philosophy. 113. 123. 447.. 7 Fridrih Vajsman se takođe suprotstavlja postojanju dokazâ u filozofiji. Gilbert Rajl. deduktivna ili induktivna. v. a ne samo one kojima se bavi tradicionalna lo-gika. međutim. naravno. njaismann. G. tj.Ali. raspolažu argumen-tima. da nije argumentovano. pode-ljena. svaki argument koji umanjuje našu sumnju. p. odmah priznaje da ovakvo shvatanje može da zvuči previše oštro u dva smisla: (a) zato što su neki filozofi za neke filozofske predme-te namerno pokušavali da učine ono što je Euklid učinio za geometrijske predmete. 1954. vol.. koji su razvili jednu od teorija argumentacije u filozofiji. te da filozofi zaslužuju poštovanje baš s obzirom na originalnost svojih argumenata. pa se pita da li se ma šta postiže odbijanjem da se filozofski argumenti nazovu dokazima. B.. smatra da Vajsman nije naveo dovoljno jake razloge za svoju tezu da filozof-ske argumente ne bi trebalo smatrati dokazima. 5 ili: "Kao što golovi ne pripadaju tenisu. George Allen and Unnjin.. među-tim. 0 Perelmann. oni kažu: "Spremni smo da prihvatimo i druge argumente. ako i ne raspolažu dokazima. javlja se i u mnogim kon-tekstima svakodnevne upotrebe i može da znači svaki argument koji izgleda dobar i ubedljiv. Smatraćemo dokazom . naravno. "Honj I See Philosophy". ističući pre svega činjenicu da u filozofiji nema presudnih. p. vol. na primer. Rhétoriljue et Philosophie: pour une Théorie de l'Argumentation en Philosophie. No. reč "dokaz". pored svoje logičke i matematičke upotrebe. kaže da snažni argumenti filozofa "ne predsta-vljaju stroge dokaze. 150. u stvari. "Proofs in Philosophy".

da se tako izrazim. a s druge strane. odnosno u kojem će se verovatno i od sad ope-risati iskustvenim argumentima u ovoj disciplini. (4) Najzad. . U tom smislu. recimo. Op. bez obzira da li je naučnča ili filozofska. u tipično metafizičkim teorijama (u našim najopštijim pret-postavkama o svetu ili u našem svetu vrednosti). objašnjava klasifikaciju ne na osnovu uočavanja određenog broja bitnih zajedničkih odlika. F. na kraju krajeva. tj. cit.. isto može da se kaže i za empirijske teorije. već na bazi "porodične sličnosti". koja čini da nam u slučajevi-ma izvesnih filozofskih teorija. neobavezivanja na saglasnost (drugo lice nepostojanja opšte saglasnosti). Naime.(3) Kao sledeća osobena crta filozofske argumentacije moglo bi da se navede postojanje izvesnog. na osnovu svoga temperamenta i svoje intui-cije. onda će ona zaista da bude izvan diskusije. Drugim rečima.11 ‡ Ova neodlučivost. Ali. ipak ne preostaje ništa drugo nego da biramo. kao što je dobro primetio Vajsman. * * * Sledeće važno pitanje iz problematike filozofske argumentacije jeste ispitivanje mogućnosti i preciznije definisanje smisla u kojem se do sad argumentisalo iskustvom u filozofiji. mada nas ipak ostavlja u položaju sudije koji na kraju treba konačnu odluku da donese sâm. pp.. na osnovu svoje društvene opredeljenosti. filozof "gradi slučaj". naime.. svaka racionalna teo-rija. primeri u filozofiji predstavljaju analogije koje pomažu saglédanju izvesnih stvari u jednom sasvim novom ili mnogo intenzivnijem svetlu. što se sve onda prepliće u jednu komplikovanu mrežu slično-sti. koje nam je bačeno s jednim prećutnim ÄUzmi ili ostavi!Ä i bez naznake bilo kakve veze ma sa čim drugim. dok između nekih drugih igara postoje samo slič-nosti u detaljima. s jedne strane. razume se. koji stvarno obuhvata tako raznorodne aktivnosti da između nekih od igara ima izvesnih opštih sličnosti. dovodi nas dotle da vidimo sve slabosti. Najneposrednije u srž ovoga problema ulazi Poper kada kaže: "Ako filozofska teorija nije ništa više od jednog izolovanog tvrđenja o svetu. mi obično i normalno ni ne pomišljamo da naš sabesednik mora da prihvati naša shvatanja. Kada Vitgenštajn. racionalna je samo utoliko ukoliko pokušava da reši neke probleme. 480-481. to da u filo-zofiji ‡ za razliku od empirijskih nauka ‡ ma kako snažne argumente iznosili. smeštena je pre svega. nudeći nam nov način gledanja na stvari koji nije izložen takvim primedbama. Teorija je shvatljiva i racionalna 1 136 1 njaismann. čini mi se da je za filozofiju karakteristična i izuzetno značajna uloga pogodno odabranih primera.. nezgode ili nedostatke jednog stanovišta. koju on naziva "porodičnim sličnostima". pošto on uvek u takvoj situaciji treba da donese i jedan broj lič-nih odluka. Ovo može najbolje da se ilustruje na primeru Vitgenštajna ili Rajla. pa u tom smislu mogu nekad da budu i od trajnijeg učinka nego ma kako vešto izvedeni argumenti. on to najbolje i najubedljivije čini navodeći primer pojma "igra". Tačno je.

Ali. posrednoj proverljivosti u iskustvu. 1962. 276. p. by R. najkraće rečeno. o filozofskim teorijama može da se raspravlja diskutovanjem problemske situacije iz koje potiču. pa otuda ni krucijalnog eksperimenta. Prema tome. University Press. 1963. ono ima osetno manju ulogu u diskusiji metafizičkih gledišta. a. by M. Routledge and Kegan Paul. v. 5 Agassi." 12 Sa ovakvim stavom u poslednje vreme slaže se sve veći broj analitički usmerenih filozofa. pa je tako bar posredno mogućno povezati filozofske teorije sa iskustvom. a ponekad se do-gađa da se ne obraća pažnja ni na očigledno protivna iskustva sve dok se određe-no metafizičko gledište ne razvije i ne specifikuje u naučnu teoriju. Conceptual Thinking. P. pozivanje filozofa na naučne teorije i tako na eksperimente i posmatranje kao na evidenciju za ili protiv jednog metafizičkog sistema.. The Free Press. koju ta svedočanstva daju metafizičkom sistemu što je združen sa tom teorijom. nije uzaludno. za proučavanje se bira baš ona klasa naučnih problema koja je rele-vantna za metafiziku. Svaka od ovih interpretacija je razvijena u naučnu te-oriju i jedna od te dve naučne teorije poražena je u krucijalnom eksperimentu. 13 u odnosu na ulogu koju iskustvo igra u diskusiji naučnih teorija. (Pod metafizičkom smernicom. p. K. Metafizika koja stoji iza poražene naučne teorije gubi svoju interpretativnu snagu i biva odbačena. N. 1964. Pittsburgh.). nešto nalik na krucijalni eksperiment može da se odigra u sledećem procesu. University Press." 15 1 2 1 3 1 1 Popper. Bunge. 198.. ono gubi svoje opravdanje ukoliko se pomeša direktna podrška."14 Interesantna su i Agasijeva razmišljanja na ovu temu: "Metafizička učenja". 4 Körner. Conjectures and Refutations. kaže on. in: Frontiers of Science and Philosophy. "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics". Cambridge.samo u svojoj relaciji prema datoj problemskoj situaciji i može da bude racionalno diskutovana jedino diskutovanjem te relacije. ‡ U sva-kom slučaju. 137 .. sa indirektnom podrškom. Nenj York. 1955. Dva različita metafizička gledišta nude dve različite interpretacije jednog skupa poznatih činjenica. kao što primećuje Fajerabend. kod kojih se iskustvo javlja kao jedno od osnovnih meri-la ili kriterijuma prihvatanja onih filozofskih iskaza što predstavljaju neku vrstu najopštijih hipoteza o svetu. Tako su neki naučni problemi relevantni za metafiziku. R. posrednoj relevantnosti iskustva u kritičkom procenjivanju filozofskih iskaza. K. Colodny. 235. odnosno posredno ih proveravati u iskustvu. G. O ovakvoj posrednoj vezi. p. Ipak. in: The Critical Approach to Science and Philosophy. Naravno. koju empirijska svedočanstva pružaju naučnoj teoriji. ed. po pravilu. S. 192. "Problems of Microphysics". govori i Stiven Kerner kada kaže: "Eksperimenti i posmatranje mogu da opovrgnu ili ne opovrgnu neku naučnu teoriju združenu sa datim sistemom (metafizičkih) smernica. p. S.. J. Kerner podrazumeva formulisanje najopštijih pravila za upotrebu pojmova. mada svojom opštošću stvarno prevazilaze svaku konkretnu problemsku situaciju. ed. London. u metafizici obično nema pobijanja. Feyerabend. "obično nisu tako podložna kritici kao naučne teorije.

čini mi se da je i onda kada filozofska tvrđenja interpretiramo kao "jezičke inovaci-je" nemogućno davati bilo kakve preporuke ili predloge za upotrebu jezičkih izraza ukoliko sve to nije bar posredno vezano za neku problemsku situaciju. mada filo-zofske teorije ne mogu da budu opovrgnute iskustvom. koji. kao što sam pomenuo još na početku. Ipak. naravno. one mogu da izgube svaku vrednost za nas ukoliko se pokaže da nemaju značaja ni za jedno područje ljudskog saznanja. Uz to.Iz ovih razmatranja proizlazi da filozofske teorije kao najopštije hi-poteze o svetu mogu posredno da se proveravaju u iskustvu i da u tom smislu saglasnost sa postojećom naukom može da predstavlja jedan od značajnijih činilaca u našem opredeljivanju za neku takvu filozofsku teoriju. Ovakav njihov stav može da se shva-ti kada se ima u vidu da oni pod filozofskim tvrđenjima podrazumevaju u stvari verbalne preporuke ili predloge za upotrebu svakodnevnih izraza. pripadnici škole lingvističke analize. odriču bilo kakvu mogućnost prave argumentacije u filozofiji. ustaju takođe protiv teze da tvrđenja filozofâ bilo u kojem vidu podležu empirijskom proveravanju. Nasuprot tome. 138 .

ne isključuje mogućnost manje ili više racionalnog zastupanja takvih stavova. Op. Ne upuštajući se u ispitivanje pod kakvim okolnosti-ma ovaj argument ima punu snagu. ne bi bilo loše dati jedan kratak pregled raznih teorijskih argumenata koji su do sad uočeni u filozofskom rasuđivanju. poseduje punu snagu tek u relativno zamršenim okolno-stima. osim u smislu jedne opšte napomene da je filozofsko stvaralaštvo na ovome planu manje vezano za naše svakodnevno ili naučno iskustvo. po mišljenju tih filozofa. Kao jedno od najvažnijih filozofskih oružja. 33. Passmore. pokušaću da definišem šta argument beskonačnog regresa može da učini. da bismo ga primenili.Međutim. ali ne zato što bi bilo samoprotivrečno.. treba se podsetiti da filozof-ska rasuđivanja nisu samo kosmološke prirode. većina autora ističe argu-ment beskonačnog regresa. posle svih ovih opštih razmatranja. ‡ U specifičnu problematiku argumentacije na ovome području ja ne bih želeo da se upu-štam. da je slobo-dnije. jer su mnogi savremeni filozofi (ne izuzimajući marksiste) skloni da glavno težište stavljaju na vrednosnu pro-blematiku čovekova odnosa prema svetu u kojem živi. J. gde se smisao čovekove egzistencije danas posmatra u relaciji prema određenim ciljevima koje bi. odnosno da je konačno opredeljiva-nje za neke ciljeve ili vrednosti prepušteno odluci svakog pojedinca. jer.. ili (b) da nam ukaže kako predlože-ni kriterijum nije ni od kakve koristi. cit. * * * Najzad. zapravo ne uspeva da pruži objašnjenje. 1 6 v. već zato što je u suštini istog oblika kao i ono što objašnjava. razume se. da je filozofska argumentacija na ovome nivou u najvećoj meri zavisna od naše spontane saglasnosti ili nesaglasnosti. bez obzira na to što iskustvo može i zaista igra značajnu ulogu u filozofskom rasuđivanju. 139 . jer argument beskonačnog regresa. mada sve to. što znači da je uglavnom zavisno od njegovih subjektivnih kvaliteta i modusa njegove dru-štvene angažovanosti. kao i svaki drugi argument. ili njegovo "činjenje razumljivim". jedna humana ličnost trebalo da dostigne. Beskonačni regres može (ovde delimično koristim formulaciju Xona Pasmora 16) ili (a) da nam dokaže kako određeno objašnjenje nečega. p. moramo da smo već u stanju da napravimo takvu vrstu distinkcije za čije pravljenje je pret-postavljeno da je taj kriterijum neophodan.

predviđanje. 98-99. Ryle. po sopstvenoj tezi. pa uvek ostaje rizik da će u toku do sad nepoku-šanih operacija sa određenim idejama doći do konfuzije ili paradoksa. 6-9. smatra Pasmor. v. u stvari ne može da bude istina. G. cit. uzgred budi rečeno. At the Clarendon Press. pp.Kao izrazito filozofski i pravi filozofski argument Rajl navodi i reductio ad absurdum (ovaj argument. navode još neke specifično filozofske argumente.. mada. Pasmor primećuje da su pod samopobijanjem opisivane tri veoma različite vrste argumenta: (1) iznošenje jedne teze uz istovremeno angažovanje na takvom postupku koji je. Ibid. Upotrebom ovog argumenta može dobro da se is-proba logička snaga određenih stavova.. njegova uloga. 80. (3) ova vrsta je filozofski najzanimljivija i može da se ilustruje iskazom "Nema nikakvih istina".. Taj argument se kreće izvodeći protivrečnosti ili logičke paradokse iz svoga materijala. J. koji su se latili pokušajâ da rezimiraju koje se sve vrste teorijskih argumenata upotrebljavaju u filozofiji. nisu uspeli da dođu do takvog opšteg argumenta što bi pokazao da su neki iskazi lišeni značenja. i (v) kroz primerne slučajeve (paradigm cases). 19 1 7 1 8 1 9 140 v.. pp. Philosophical Arguments. Pasmor uključuje u argu-ment beskonačnog regresa). ne ispoljava se samo u tome što ruši slabe teorije i tako raščišćava teren za jače konstruktivne teorije. Oxford. (b) putem isključenih suprotnosti (excluded opposites). Pasmor primećuje da pozitivisti. opisivanje ili opravdavanje". kako bi to moglo u prvi mah da izgleda. Passmore. Op. [to se tiče kriterijuma mogućnosti verifikacije. p. odbrana ‡ povlačenje dopuštenja ili priznavanje da ono što se kaže ili misli da je slučaj. (2) dopu-štanje da je slučaj ono što. koji su se posvetili razradi toga kriterijuma. razume se. tako se nelegitimnost nekog stava poka-zuje na osnovu logički apsurdnih posledica koje iz njega proizlaze. v. nalik na onoga koji izgovara reči "Ja ne mogu da govorim". a udružena sa drugim formama filozofskog zaključivanja mogu nas osposobiti da uvidimo kako izvesni iskazi "ne mogu da posluže kao ključne tačke u reče-nicama koje su upotrebljavane za objašnjavanje. Ističući argument samopobijanja. . reductio ad absurdum ima nečeg zajedničkog i sa probama razaranja pomoću kojih inženjeri ot-krivaju otpornost materijala. Izneću ukrat-ko rezultate do kojih su oni došli. 18 Tu je i argument lišenosti značenja. Do argumenta o lišenosti značenja. ovde odbrana nije mogućna. pozitivistička rasuđivanja ukazuju na određene osobenosti metafizičkih iskaza. Rajl posebno ističe da ovaj argument nema samo razorni učinak. takvo ispitivanje nikad nije mogućno obaviti do kraja. 17 Pored ovih "osnovnih". odbrana je uvek izvodlji-va tvrđenjem da navedeni protivprimer u stvari nije protivprimer. 1945. naime. Ipak. nemogućan. da jeste slučaj. ne bi bilo u skladu sa onim što se ka-že ili misli da je slučaj. Xon Pasmor i Henri Xonstoun. mogućno je doći na tri načina: (a) insistiranjem na kriterijumu mogućnosti verifikacije (verifiability).

u okviru razornog vida argumentum-a ad hominem. 113-115. Ibid.. v. 112-113. do značenja takvih izraza kao što je "izvesno je da". naime. ako ne mogu da posluže kao način razlikovanja ili identifikovanja.21 [to se tiče Xonstouna. on razlikuje sledeće vrste argumenata: 2 0 2 1 v.20 Prema argumentu "primernih slučajeva". Ibid. mi obično učimo i opisivačko zna-čenje iskaza.. Pasmor pri-mećuje da čak i onda kada učimo pokazivačko. Pasmor primećuje da ni ono ne može da bude efikasno. dolazimo putem pokazivanja. u nekim slučajevima nije besmisleno tvrditi da određena pokazana stvar nije istinit slučaj opisivačkog značenja koje je pridato datome iskazu. da su predikati koji nemaju suprotnosti stvarno beskorisni.Za zasnivanje tvrđenja o lišenosti značenja na isključenim suprotnostima. u okviru svoga osnovnog i jedinog filozofskog argumenta. pp. a ne putem opisivanja. tj. pp. pa je otuda besmisleno tvrditi da nijedan empirijski iskaz nije izvestan. oni mogu da podse-te ili da ukažu na neku formalnu stranu ili da odbace neku mogućnu klasifikaciju. 141 . isto tako. ali samo za izvesne svrhe.

Kada bi. pokušao da izrazi ili da potkrepi svoje gledište iskazima ili argumentima koji su delimično ili potpuno nerazumljivi. (e) "Optužba za samoporicanje": reč je o takvim filozofijama koje. prikrivenost. 22 * * * Na kraju. (v) "Optužba za Tu ljuoljue": filozof čiji je specifični motiv da osudi određenu vrstu pogreške. uvek postoji mogućnost da iskazi ili argumenti kojima je to gledište izraženo ne postupaju kako treba u odnosu na taj motiv. da unekoliko sagledam i bar pri-bližno odredim kakve su i kolike su mogućnosti kako teorijske tako i praktič-ne argumentacije u filozofiji i da. (đ) "Optužba za samodiskvalifikaciju": jedno filozofsko gledište ne postiže svoj sopstveni cilj kada se on sastoji u opravdavanju takvog sadržaja čije uspešno opravdavanje. cit.. H. dvosmislenost i nedoslednost. pp. postoje bar četiri specifikacije ove optužbe: tautologija. osujetiće svoj cilj ako (1) iznese iskaze koji su lažni po njegovim sopstvenim kriterijumima istinitosti. osujetiće svoj cilj ukoliko mu se dogodi da počini istu pogrešku koju je želeo da otkloni. 2 142 2 Johnstone. . još samo nekoliko reči: ukoliko mi je pošlo za rukom da ekspliciram osnovna gledišta prema filozofskoj argumentaciji danas. čiji je opšti motiv da komunicira. kada se dovedu do krajnjeg oblika. da ih procenim sa stanovišta određene analize karaktera same filozofije i njenoga odnosa prema naučnom i umetničkom saznanju. ili ako bi bar malo doprineo svesnijoj. pa time i adekvatnijoj i efikasnijoj primeni argu-mentacije u filozofiji ‡ postigao bih tada čak i znatno više nego što očeku-jem. ukažem na neke osnovne teorijske argumente koji su karakteristični za filozofsko mišljenje ‡ moj cilj je u potpu-nosti ostvaren. (b) "Optužba za dogmatizam": u okvirima ove kritike mogućne su dve spe-cifikacije: filozof čiji je opšti motiv da govori istinu. (d) "Optužba za poricanje polaznih pretpostavki": ova metoda kritike sastoji se u prigovoru da neko filozofsko stanovište pretpostavlja baš ono što poriču izvesni iskazi ili argumenti pomoću kojih je to stanovište izraženo. najzad. po sopstvenoj proceni. mogu da se napadnu za poricanje svoje sopstvene egzistencije. nj. ne može da bude pravo znanje.(a) "Optužba za nerazumljivost": ukazivanje na to da je filozof.. 85-92. Op. ovaj pokušaj razjašnjavanja nekih osnovnih pitanja u vezi sa filozofskom argumentacijom delovao još i podsticajno u pravcu dalje diskusije i još potpunijeg razjašnjavanja ovih problema. (g) "Optužba za neefikasnost": bez obzira na to kakav bi mogao da bude specifični motiv za predlaganje nekog filozofskog gledišta. međutim. Kako razloga za nerazumljivost može biti više. ili (2) ako ne uspeva da ukaže na svedočanstva ili argument koji su ga na-veli da iznese te iskaze.

onda Pasmor smatra da će se većina filozofa složiti sa konstatacijom da se u filozofiji. to treba odmah istaći. Gerald Ducknjorth & Co. recimo. str. uspešno koristeći svoja istorijskofilozofska istraživanja za pružanje brojnih vrlo dobrih ilustracija. već želi jedino da ispita koliko vrede. pošto. kao i verbalna analiza. (v. "bilo pogrešno uključivati u dobro poznate vrste matematičkog i eksperimentalnog rasuđivanja" (v. razume se.Xon Pasmor. Ltd. pošto činjenice koje se upotrebljavaju prilikom pobijanja podsećanjem obično nisu izvedene nikakvim posebnim naporom eksperimenta ili opažanja. 11. str. Pasmoru bi se moglo prigovoriti da je i u jednom tako zamišljenom pregledu nedovoljno pažnje posvetio vezama britanske filozofije sa kontinentalnom. izvesni svojevrsni postupci koje nije teško zapaziti kao osobene za filozofiju u toku njenog istorijskog razvoja. bez obzira na jasno deklarisani britanski aspekt pristupanja. problem dokaza u filozofiji. i koje bi. ne pokušava da nam pruži neku opštu odredbu filozofskog rasuđivanja. U ovoj najnovijoj knjizi.. već je najčešće na delu podsećanje na neke sasvim bliske činjenice koje filozofi lako gube iz vida baš zato što su bliske. 1957).) ‡ [to se tiče verbalne analize.) 143 . London. podsećanje u filozofiji predstavlja paralelu empirijskom opovrgavanju neke hipoteze u nauci. na primer. Filozofsko rasuđivanje (John Passmore. Ovakav pokušaj veoma je redak u savremenoj metodološkoj literaturi i zato vredi sâm po sebi da bude zabeležen. Pored monografija o Kadvortu i Hjumu. međutim. (v. po rečima Pasmora. ali. str. već samo pokušava da istakne u prvi plan specifične argumente kojima se služi filozofija. a posebno sa američkom filozofijom.) Pasmor je uglavnom poznat kao istoričar filozofije. zbog čega se one pred našim duhom nikada i ne nalaze kao činjenice. Pasmor. Ducknjorth. u stvari. a koliko ne. 8-11. veoma često upotrebljava postupak "pobijanja podsećanjem" (disproofs by reminding). koja predstavlja veoma uspeli kritički pregled osnovnih usmerenja u modernoj britanskoj filozofiji. on je objavio poznatu istoriju savremene filozofije Sto godina filozofije (A Hundred Years of Philosophy. Neophodno je napomenuti još i to da Pasmor ne pretenduje da ovim svojim istraživanjima zatvori mogućnost filozofima da se koriste "svim vrstama i metodama rasuđivanja". Ali. već baš u samoj filozofiji. igra tako važnu ulogu da će se za verbalna distingviranja obično smatrati kako čine "filozofski" deo onoga naučnog argumenta u čijem se okviru javljaju. bez obzira da li je i kakve je nove momente uneo u diskusiju o takvim kontroverznim pitanjima kao što su. 1961. Philosophical Reasoning. sigurno je da je ona neophodna i u drugim oblicima istraživanja. problem specifičnih metoda kritike u filozofiji itd. samo ti postupci mogu da nam pomognu u odlučivanju o takvim pitanjima kod kojih metoda empirijske ili deduktivne kritike nije odlučujuća. London. Pasmor sebi postavlja jedan sasvim drugačiji zadatak ‡ on preduzima jedan logičko-metodološki veoma interesantan i aktuelan posao: da ispita postupak rasuđivanja ne u empirijskim naukama ili matematici. kada je reč o tim karakterističnim argumentima. mada ipak to nije. Naime. VII & VIII). ali u filozofiji.

nastaje oko jedne "malo zagonetnije grupe argumenata". a to su: beskonačni regres. "argument o dva sveta" (the tnjo-njorlds argument). lišenost značenja (meaninglessness) i. podvođenje pod kategorije (allocation to categories). 144 . najzad.Pravi spor među filozofima. po mišljenju Xona Pasmora. samopobijanje (self-refutation).

a šta nisu kategorijalne razlike". 145 . Međutim.Kada je reč o argumentima koji se pozivaju na beskonačni regres. razume se. kao što ove ilustracije koje potkrepljuju Pasmorovo razmatranje neminovno navode na zaključak o tome da zaista postoje neke specifične procedure rasuđivanja koje su osobene za filozofiju. str. on je usmeren protiv toga jaza. (." (v. 55. kao što. koji je uperen protiv svih vrsta dualizama. str120. Pasmor. uzeti iz čitave istorije filozofije. naime. čine vrlo dobro odabrani primeri. (v.. "ukoliko i postoji saglasnost o tome da filozofija kategoriše. "treba da pokaže kako interakcionizam ne može da bude istinit ukoliko postoji ontološki jaz između mentalnog i ne-mentalnog.) Posebnu vrednost ove knjige. kao jednog takođe tipično filozofskog postupka rasuđivanja. od antičke do sasvim savremene. pošto filozofija. uostalom. a ne protiv interakcionizma. jer su svi pokušaji da se na zadovoljavajući način povuče razlika između pripadnosti klasi (čime se bavi naučnik) i potpadanja pod kategoriju (čime se zaokuplja filozof) veoma sporni i još uvek nedovoljno rasvetljavajući. želim to ponovo da potcrtam. ne može da se definiše nikakvim skupom određenih metodoloških procedura.. one istovremeno podsećaju da same te procedure niukoliko nisu dovoljne za bliže određivanje onoga što je specifično filozofsko. ta saglasnost nije praćena nikakvom paralelnom saglasnošću u pogledu toga šta jesu.) (.. čini i u sledećim glavama posvećenim drugim gorepomenutim argumentima. a zatim procenjuje kakvu i koliku ulogu u filozofiji ovaj argument u stvari može da odigra. pokazujući kakvi su zaključci pomoću njega izvođeni. u pogledu podvođenja pod kategorije. Pasmor primećuje kako je tu u stanju da pruži samo provizorni i probni odgovor. najpre izlaže i razmatra jedan broj uobičajenih primera upotrebe ovoga argumenta.) "Argument o dva sveta". odnosno koji su načini korišćeni da se ti zaključci izbegnu..) Najzad.

Mislim da je i vredno i zanimljivo malo detaljnije ispitati različite puteve kojima se išlo ka zaključku o dematerijalizaciji. zastupajući tezu da nema dovoljno opravdanja da se govori o nestajanju ili iščezavanju materije. koji je pre svega ustanovio da je do sada zapravo bilo više različitih pokušaja da se tvrdi iščezavanje materije. da ni ne govorimo o predstavnicima dogmatskog dijamata (dijalektičkog materijalizma). Beograd. znači da naše znanje ide dublje. ukoliko je to mogućno. koliko mi je poznato. prilikom raspravljanja o ovome problemu. Mnogi marksisti su se stoga vrlo oštro obarali na upotrebu ovoga termina.. da ga podvrgnu pre svega jednoj imanentnoj kritici. koliko mi je poznato. a u vezi sa nekim novijim teorijama u fizici. neophodno je istaći da Lenjin ovde u stvari ne čini ništa drugo već samo sugeriše da bi termin "dematerijalizacija" trebalo upotrebljavati u jednom određenom značenju koje je. a. detaljnije pozabavio i američki katolički sveštenik i filozof Ernan Mekmalin. No. McMullin. a pre svega kvantna teorija i teorija relativiteta. inercija. jedino ÄsvojstvoÄ materije za čije je priznanje vezan filozofski materijalizam jeste svojstvo da bude objektivna realnost. Ind. unele su takve revolucionarne izmene u naše naučne zamisli o univerzumu. masa i slična) i koja se sada pokazuju kao relativna. ustanoviti koliko su ti putevi zavisni od različitih poimanja materije i ukazati na njihove mogućne unutarnje teškoće. 1963. Introduction for The Concept of Matter. E. Jer. odnosno u vezi sa njihovim tumačenjem. ušao je u modu i termin "dematerijalizacija". prvobitna (neprobojnost. recimo. nisu pokušali preciznije da sagledaju u kojem se značenju (ili značenjima) ovaj termin "demate-rijalizacija" zaista upotrebljavao. kaže Lenjin. da bude van naše svesti. 146 . naravno. 270. još nijedan marksista nije otišao dalje od obrazloženja koje je za pomenutu tezu dao Lenjin. V. u skladu sa pozicijom filozofskog materijalizma. za uho jednog materijaliste termin "dematerijalizacija" zvuči dosta neugodno. Tako je i pojam materije postao jedan od spornih pojmova savremene naučne i filozofske misli. 1948. Time se. "da iščezava ona granica do koje smo mi do sada poznavali materiju. 27-38). To. odnosno da je termin "dematerija-lizacija" upotrebljavan u nekoliko različitih značenja (v. kojima ovaj termin deluje sasvim jeretički. pp. nepromenljiva. razume se." (Lenjin. ni drugi marksisti.POJAM MATERIJE I RAZNI POKU[AJI DEMATERIJALIZACIJE Savremena fizika. Razume se. I. ne znači da u savremenoj filozofskoj literaturi takvih pokušaja uopšte nema. University Press. Materijalizam i empiriokriticizam. Kultura. njegovoj strukturi i najelementarnijim sastavnim delovima da su istovremeno i mnogi filozofski pojmovi i teorije ozbiljno dovedeni u pitanje. Podsetimo se kako Lenjin formuliše svoje stanovište: "ÄMaterija iščezavaÄ ‡ to znači". Međutim. ni Lenjin. svojstvena samo izvesnim stanjima materije.) Ostavljajući po strani sámo shvatanje materije koje je sadržano u ovakvome stavu. da proanaliziraju to značenje (ili značenja) i. Notre Dame. iščezavaju svojstva materije koja su nam izgledala apsolutna... str.

već da su sama svojstva koja se pripisuju objektu na osnovu posmatranja na izvestan način zavisna od sredstava posmatranja. pa onda. naravno. ako je kvantna teorija pokazala jedino to da se ne može dati. međutim. na "nestajanju objektivne realnosti" insistirali su samo predstavnici "kopenhagenske interpretacije" kvantne teorije. recimo. bilo bi neopravdano pretpostaviti kako i među samim fizičarima postoji neka opšta saglasnost da se u ovome smislu zaista odigrala neka "dematerijalizacija". Kao jedan poseban slučaj koji jasno treba da pokaže kako nema primarnih ili apsolutnih svojstava uzima se Hajzenbergov princip neodređenosti. čak ni u načelu. ima teoretičara. dokazuje se da sredstva posmatranja u određenom smislu i bar delimično i nameću ta svojstva. veruje da nijedan nalaz kvantne fizike za sada još ne isključuje mogućnost "separacije" između posmatrača i objekta. Moglo bi se reći da je posredi zapravo ograničavanje u pogledu mogućno-sti opisivanja. N. ili bolje. pa se tvrdi da nije jedino opis svojstava zavisan od sredstava pomoću kojih se došlo do njega. koji bi trebalo da pokaže kako pod uticajem posmatrača nestaje nešto što se smatralo primarnim svojstvom materije. kao što je. da ih tačno izmerimo). a sigurno i većina sovjetskih fizičara. i sama materija. pa su u tom smislu apsolutno unutrašnja ili inherentna samoj stvari). Ovaj pojam dematerijalizacije bio bi uveliko metaforičan da se ne ide i korak dalje. ostavljajući otvorenom mogućnost da ta mikročestica još uvek poseduje tvrda "klasična" svojstva (samo što nikada nismo u stanju da ih opišemo. da se to proglasi za "dematerija-lizaciju". ako se pođe od toga da "materiju" treba definisati ma kojim svojstvima za koja se složimo da su ontološki primarna (tj. da se materijal iz kojeg je sastavljen svet definiše pomoću nekog nesvodivog svojstva. recimo. R. Bom i De Brolji. a značenje onoga "de-" u izrazu "dematerijalizacija" leži u tome da je "materija" (bez obzira koliko se svojstava odabere da je karakteriše) u svojoj deskripciji zavisna od sredstava pomoću kojih se posmatra. koja sama po sebi ne zavise od posmatrača ili od interakcije između aparata i objekta.Prvo. Hanson. koje je tragalo za materijalom što leži u osnovi sveta takođe je mogućno uzeti kao jedan vid "dematerijalizacije" u smislu da napuštanje toga gledišta ostavlja duhu da naslućuje i traži neki drugi način predstavljanja sveta. koji zastupaju tezu da zapravo nema nikakvih "primarnih" ili unu-trašnjih apsolutnih svojstava. Uzrok nestajanja takvoga gledišta nije. onaj aristotelovski argument da se promena ne može objasniti kako valja uz pomoć osnovnog nepromenljivog materijala koji bi samo primao različite forme ‡ razlog leži pre svega u činjenici da su i atomi bili redukovani i da se taj proces nastavlja i dalje. razume se. Međutim. koja se rodila još u starih Grka. U stvari. Drugo. 147 . U svakom slučaju. tačan opis svojstava mikročestica. Postepeno nestajanje takvoga gledišta. onda bi bilo pogrešno da se to označi kao slom mogućnosti da se nešto objektivira. što je (sa gledišta klasične fizike) znatno manje dramatično. tek je u XIX veku nauka jasno ukazala na činjenicu da je uzaludna težnja.

naime. "Curved Empty Space-Time as the Building Material of the Physical njorld". 106.. u stvari. 1962. novi problem u vezi sa materijom postavljen je poistovećivanjem materije i prostora u racionalizmu XVII veka. An Outline of Philosophy. ^etvrto. B. u kojem su sadržani konkretni objekti percepcije i njihovi odnosi. George Allen & Unnjin 1927. Nagel et al. ed. Istina je da se za naizgled neprekidne objekte čulnog iskustva pokazalo da su sačinjeni od milijardi relativno diskretnih entiteta s velikim oblastima relativno praznog prostora između njih.) Ovde se čini da postoji izvestan nesporazum.) Ovakva ekstremna shvatanja potiču iz više izvora. Ovde. to ne znači da nas ona obavezuje na gledište da nema nikakvog supstrata. kada se u gornjem smislu izrekne tvrdnja da je fizički prostor "nematerijalan". sa onom "građom" kojom teoretičar (ili "umetnik") raspolaže. koji predstavlja konstrukciju našega duha. do uvida da "materija" može plauzibilno da se izjednači sa "datim" elementima neke posebne fizičke teorije. odnosno na čemu počiva snaga elektromagnetnog polja? Ili: šta je nosilac svetlosnih talasa u "praznom prostoru"? U ovome kontekstu Rasl govori o "nestajanju materije". sugerišući da je ona bila "zamenjena emanacijama iz lokaliteta". međutim. o "univerzumu čiste geometrije". Cal. Matematički prostor se naziva "prostorom" samo zbog nekih određenih matematičkih svojstava koja poseduje. (v. ne znači da predikati kao što su "čvrsto" ili "neprobojno" prestaju da u svome normalnom značenju budu primenljivi na makronivou. Treće.. Zastupnici ovoga gledišta osećaju takvo pouzdanje u svoje napore da govore o materiji koja "isparava u ništa". to onda zapravo ništa ne govori o materijalnosti ili nematerijalnosti fizičkih sistema na koje može da se primeni matematički prostor preko neke fizičke teorije.Novija istorija nauke. pojam matematičkog prostora može da se primeni i na mnoge druge objekte osim fizičkog prostora. Ali. sa hipotetičkim entitetima čijim će se kombinacijama i interakcijama izgraditi teorija. p. dok su "stolovi i stolice .. postoji konfuzija između fizičkog prostora. by E. i matematičkog prostora. ali je on oživeo ne tako davno upotrebljavajući mnogo snažnije metode moderne geometrije. onda formulisanje fizičke teorije uz pomoć "čiste geometrije" može izgledati kao da čini nematerijalnim ono na šta se odnosi. in Logic.. o "izgradnji mase iz čiste geometrije". mada teorija relativiteta eliminiše etar. Ukoliko se on uzme kao "nematerijalan". 148 . Methodology and Philosophy of Science. Stanford. A. Ne pitamo se više: na šta se oslanja. postali blede apstrakcije. međutim. koji je izvorno uveden kao supstrat za transmisiju različitih vidova energije. njheeler. da postoje realna svojstva koja "plove" bez konkretnog supstrata. Russell. (v. To. J. Došlo se. podržava jednu elastičniju upotrebu termina "materija". 361-373.. sa sve dubljim prodiranjem nauke u strukturu mikrosveta ide naporedo i sugestija da je uklonjen i materijalni supstrat u kojem su sadržana određena svojstva. o saglédanju "fizičkog sveta u kojem živimo" kao jedne "čisto matematičke konstrukcije". Pre svega. Sem toga. postoji klasična neodređenost da li da se prostor naziva materijalnim ili ne. London. ili da povlači za sobom da "ne postoji materija". čisti zakoni što su se ispoljili u nizu događaja koji zrače iz određenih regiona".. Zato. pp.

I upravo izgleda da se to zbilo i da se još uvek zbiva sa pojmom "materije". jer su to dve ne samo operacionalno različite mere sa različitim dimenzionalitetom u jednom CGS sistemu. Ajnštajnov zakon (E = mc2) znači upravo to da vrsta entiteta koja se najlakše predaje merenju mase može da se promeni u takvu vrstu entiteta koji se predaje merenju energije. No. filozofski materijalisti u načelu ne bi trebalo da budu zabrinuti da bi bilo kakva posebnonaučna teorija mogla da opovrgne njihove filozofske stavove. koja je u svako doba spremna da bude oslobođena u vidu "nematerijalne" radijacije. korenite promene položaja pojedinih pojmova u čitavom konkretnonaučnom saznanju svakako mogu da utiču na preispitivanje i revidiranje položaja odgovarajućih pojmova u filozofskim teorijama. Naime. Reč je o "dematerijalizaciji" u tom smislu da jedan materijalni entitet može da se pretvori u nešto čemu nedostaju mnoga svojstva zamisli materije XVII veka: neprobojnost. načelno neopovrgljivi. za ekvivalentnost mase i energije u specijalnoj teoriji relativiteta često se smatra da pokazuje kako su materija i energija identične i da zato materija mora biti manje "supstancijalna" nego što se pretpostavljalo. nije u pitanju ni identifikacija mase i energije. za razliku od naučnih stavova. nijedna od ovih koncepcija "dematerijalizacije" nije ostala bez takvih primedbi koje jasno ukazuju da materijalisti nemaju razloga da strahuju da će biti ugrožena egzistencija onoga entiteta koji su oni stavili u osnovu sveta. a ne materije i energije. Ovakva interpretacija je nekorektna. ako bismo danas među naučnicima sproveli anketu postavljajući im pitanje: "Kakav je Vaš pojam materije?". pošto su filozofski stavovi upravo takvoga karaktera da su. U stvari. dok je najopštiji filozofski pojam materije dugo vremena legitimno prebivao u prirodnonaučnom saznanju. s mnogo razloga se može pretpostaviti da bismo u većini slučajeva dobili sledeći odgovor: "Da li mi je uopšte potreban takav pojam?" U stvari. masa mirovanja i slična. uz to. Prema ranijim idejama o očuvanju mase. pre svega zato što je tu reč o vezi između mase i energije.Peto. Kao što se iz ove kratke analize može videti. 149 . neka vrsta "zamrznute" energije. čije su mere specifikovane Ajnštajnovom ekvivalentnošću. odnosno radnoga jezika fizike i drugih prirodnih nauka. može se reći da je u novije vreme (naročito sa otkrivanjem mikrosveta) najopštiji pojam materije polako počeo da gubi tu svoju ulogu i postepeno da nestaje iz tehničkih konteksta. "Dematerijalizacija" ovde ne potiče toliko od same ekvivalentnosti mase i energije koliko od svedočanstava o nekim vrstama fizičkog pretvaranja. to bi bilo nemogućno. s tim da kombinovane mere poštuju zakon konzervacije. već je za opis energije potrebno navesti još neka njena svojstva. a. pa je u prvim danima mehanike odigrao i značajnu ulogu kao neka vrsta katalizatora.

i na izmenu položaja ovoga pojma u savremenom filozofskom mišljenju. pojam materije ostaje neophodan kao jedan metateorijski pojam. koji nam služi da osvetlimo razne aspekte naučnog saznanja ili da neke naučne teorije sagledamo u jednom širem kontekstu. odnosno. 150 . neprobojnosti ili mase mirovanja) iz kojih mogu teorijski da se dedukuju posledice. U okvirima neke konkretne naučne teorije. ili (b) kao termin koji se uzima prosto da označi neke od elemenata koji se proučavaju u nekoj fizičkoj teoriji u odnosu na druge elemente te teorije (kao što se u njutnovoj mehanici "materija" razlikovala od "prostora"). Naime. za razliku od nekadašnjih vremena. Ovaj pojam ostaje onda potreban i naučnicima i filozofima ukoliko žele da govore o nekoj naučnoj teoriji. E.. Može se slobodno reći da je i u tome savremenom filozofskom saznanju pojam materije izgubio svoju ključnu ulogu (ukoliko ju je ikada stvarno imao) i da se zadovoljava funkcijom jedne metodološke kategorije. pojam materije može da bude upotrebljen. McMullin. Prema tome. (v. kada zažele da tu nauku učine razumljivom i van čisto tehničkog jezika nauke.. označavajući posedovanje izvesnih neuniverzalnih fizičkih svojstava (na primer. 39. (a) u smislu materijala. kao što opet primećuje Ernan Mekmalin. filozofski pojam materije. ili o teoriji uopšte. ali ne onaj najopštiji. cit. filozofski pojam materije. razume se. p.) Ovako značajne promene u položaju pojma "materije" u prirodnonaučnom saznanju uticale su. recimo. naučnici mogu i danas da upotrebe najopštiji.Postoji li onda još neki smisao u kojem bi pojam materije mogao da bude upotrebljen u naučnom saznanju? Postoji. ali samo onda kada sa rešavanja konkretnih problema pređu na jedan novi nivo i počnu da govore o svojoj nauci. Op.

ili kretanje kao takvo. niko još nije video niti ispitao. Materija. sasvim u skladu sa jednom drugom klasičnom marksističkom postavkom. Ovo je. (v. Povod za to. međutim. ukoliko se za ovu tezu može pretpostaviti da nema druge pretenzije osim da ukaže na jedan momenat veze filozofskog i naučnog saznanja. 74-75. materija kao takva čulno ne postoji. naime. stavlja je u pasivan. prateći položaj u odnosu na prirodnonaučno saznanje).MATERIJA KAO PROIZVOD ljUDSKOG MI[ljEnjA? ^ini se da pojam materije u marksističkoj filozofiji vredi razmotriti još jednom. odnosno sa stanovišta prilagođavanja klasične marksističke filozofske koncepcije materije savremenom stanju prirodnonaučnog saznanja. a sasvim ispušta iz vida makar i relativnu samostalnost razvoja filozofskog saznanja kao takvog. Reč "materija" samo je skraćenica pomoću koje obuhvatamo.) 151 . ali takođe i u Poljskoj i Bugarskoj ‡ vodile opsežne diskusije o materiji. No. za koje se slobodno može tvrditi da su se u celini kretali u toj ograničenoj sferi. str. 242-243 & 262-263. Engels. ukoliko saznajemo posebne forme materije. na primer. ali je sigurno vrlo jednostrana. Povod je više u tome što se dotadašnji marksistički pojam materije u ovim diskusijama kritikovao isključivo sa stanovišta procenjivanja koliko je u saglasnosti sa savremenim razvojem prirodnih nauka. i nije ništa drugo do sveukupnost stvari iz kojih je taj pojam apstrahovan. Međutim. Ova poslednja postavka sama po sebi nije netačna. da će filozofski materijalizam. Podsetimo se ipak najpre na klasična shvatanja materije u marksističkoj filozofiji i na primedbe koje su učinjene ili se mogu učiniti u odnosu na te koncepcije.. koje čulno postoje. smatra dalje Engels. Materiju kao takvu. u skladu sa njihovim opštim svojstvima. prateći razvoj prirodnih nauka. Način njenoga postojanja je kretanje. morati da menja svoje forme ako želi da bude uvek savremen i aktuelan. pošto razvoj i promenu filozofske misli saagleeda u njenoj vezanosti za razvoj i promenu prirodnonaučnog saznanja (štaviše. odnosno Dijalektika prirode. zastupa tezu da je materija kao takva čista tvorevina misli i apstrakcija. utoliko saznajemo i materiju kao takvu. mnoštvo različitih čulno datih stvari. razume se. nije prosto u činjenici što su se u toku poslednjih petnaestak godina u jednom delu marksističke literature ‡ zapravo pre svega u Nemačkoj Demokratskoj Republici i u Sovjetskom Savezu. Anti-Diring. F. Engels. Za razliku od određenih materija. to se nikako ne može reći za pomenutu diskusiju i pokušaje popravljanja definicije materije. u kojima je ukazivano na izvesne nedostatke pre svega Lenjinove definicije materije. str.

Lenjin. III. Berlin. recimo. tendencije. razume se. čini mi se da je Lenjinovoj definiciji mogućno staviti i čisto filozofske prigovore: 152 . Beograd.. pored ovih primedbi. na primer: Stern. "razred"). nije u skladu sa pripisivanjem idealnosti. Zu einige Fragen der modernen Physik. (v. već i materijalna. ako je reč o apstrakciji. Ovo iz dvostrukog razloga: (a) totalitet stvarî je. što. o čistoj tvorevini misli. gde je uvek u pitanju konačni uzorak. 1965. da nije lako složiti se sa tezom da materija i nije ništa drugo do sveukupnost stvari iz kojih je taj pojam apstrahovan. već uz pomoć razuma i na osnovu naših teorijskih konstrukcija. forme itd. (v. gde postoji saglasnost i potpuna određenost u pogledu klase objekata na koje se taj pojam odnosi. pa bi onda i svest drugih ljudi bila za svakog od nas pojedinačno ne samo objektivna. Stojkovića ‡ "O pojmu materije". 1956. (v. najsažetija i najpreciznija formulacija ove primedbe može se naći i kod A. Sudeći po formulaciji. I. koju naši osećaji odražavaju i koja postoji nezavisno od njih. jer. (v. i (b) sasvim su drugo pojmovi do kojih se došlo empirijskim uopštavanjem (kao što su. ili elementarne čestice. trebalo bi da jeste. "čovek". "naselje". koja izjednačava materiju i objektivnu stvarnost. u osnovi je protivrečna. str. Naime. koje ne mogu neposredno da se opažaju ni čulima ni preko instrumenata.) No. S. 189). V.^ini mi se. jeste sledeća: materija je filozofska kategorija za označavanje objektivne realnosti koja je čoveku data u njegovim osećajima. kada je u pitanju materija. Na istom mestu. recimo. već se o njihovoj objektivnosti govori na osnovu teorijskih tumačenja rezultata eksperimenata. 127 & 277. [ulca u diskusiji o materiji u istočnonemačkom časopisu Deutsche Zeitschrift für Philosophie. Osnovna Lenjinova teza. Berlin. priloge V. razni odnosi. odnosno nematerijalnosti svesti. Marks i savremenost. ili takozvani kolektivni pojmovi (kakvi su. ili pojam bića. "četa". "planete"). informacije u kibernetici. u ma kojem konkretnom trenutku prostorno i vremenski neobuhvatljiv. A. sem materije.) U napred pomenutoj diskusiji ovakvoj Lenjinovoj definiciji stavljene su sledeće primedbe: (a) Ova definicija. na primer. koje takođe imaju svojstvo objektivne realnosti. duha itd). da tako kažem.. Takve su. a drugo su apstraktni pojmovi. "sisar". sama objektivna svojstva materije. u objektivnu stvarnost spadaju i mnoge druge stvari koje ne možemo smatrati materijom. Turskog i D. zakoni. stanja. onda se takav pojam nikad ne može izjednačavati sa "sveukupnošću (totalitetom) stvarî". 1954. "jato". zatim. međutim.) (b) Iz ove definicije se zapravo ne vidi da li Lenjin smatra kako je svaka objektivna stvarnost i materijalna. Materijalizam i empiriokriticizam. kao što su. 40. Zanimljivo je da Lenjin zastupa jednu znatno drugačiju koncepciju materije. odnosno materijalnim statusom takvih entiteta koji se ne odražavaju i ne saznaju neposredno čulima. V. str. recimo. koje se dobrim delom oslanjaju na prirodnonaučno saznanje. Stojković formuliše i primedbu koja se svodi na sledeće: (v) Iz ove definicije se ne vidi šta je sa objektivnošću. gde je reč o beskonačnom uzorku i gde nema saglasnosti i potpune određenosti u pogledu skupa objekata na koje se taj pojam odnosi (takav je pojam materije.

koja je nezavisna od našeg saznanja i isključuje onu marksovsku aktivističku. delatnu. ili u smislu da koncepcije o onome što je po pretpostavci realno. tj. za gnoseološke pojmove materije i duha nemogućno dati drugu odredbu osim ukazivanja na to ‡ koji se od njih uzima kao primaran. sâm čin u kojem ono što je stvarno sebe otkriva uvek ostaje prikriven jednim velom subjektivne misterije.. za tvrđenje o primarnosti materije bilo bi potrebno dati određene filozofske razloge. (đ) Ova definicija počiva na ideji pasivnog odražavanja objektivne realnosti. Lenjin. gde vlada odnos simetrično-recipročne zavisnosti). psihičkô ‡ sekundarno. objašnjava Lenjin. već je isto tako u stanju da iznađe puteve za izmenu te objektivne nužnosti. postoji i jedno dopunsko Lenjinovo objašnjenje. Dati odredbu. koje takođe zaslužuje pažnju. isto tako: na osnovu čega se u datoj situaciji može tvrditi primarnost materije? U stvari. V. fizičkôg i psihičkôg? Nema. i gde. koji nije samo u položaju da sazna i pokori se saznatoj nužnosti. materija sa svoje strane može postojati ili biti shvatana i van te suprotnosti. stvaralačku poziciju subjekta. koncepcija atoma itd). gde postoji "zavisna" i "nezavisna" strana. Materijalizam i empiriokriticizam. znači podvesti dâti pojam pod drugi. jer objektivni idealizam takođe priznaje postojanje objektivnog uzroka pojavama naše svesti. protivno očekivanjima. da tačka dodira između objektivn ôg i senzacija koje ono proizvodi. 153 . kod suprotnosti forma‡sadržina. (v. Prema tome. dok duh nalazi svoju suštinu jedino u svojoj suprotnosti u odnosu na materiju. Lenjin kaže da je. sposoban je da toj objektivnoj realnosti izvan sebe utisne i neki svoj lični pečat. širi pojam sasvim je tačna. širi. i to sigurno bar u tom smislu da objektivni aspekti realnosti izvan iskustva zavise u određenoj meri od subjektivnog izbora onoga što neko odluči da opaža. str. I. biće.(g) Ova definicija ne donosi dovoljno jasno razgraničavanje u odnosu na idealizam. 145-146. No. osećaj. već o nepotpunoj ili relativnoj suprotnosti. a ima li gnoseologija šire pojmove od bića i mišljenja. ma koliko bio prepravljan i usavršavan. vremenom mogu da dožive značajne promene (shvatanje prostora.) Lenjinova primedba da se ne može dati odredba materije u smislu podvođenja pod drugi. (d) Ova definicija podleže primedbi koja se stavlja svakome realizmu. od materijalistâ je nemogućno zahtevati takvu odredbu materije koja se ne bi svodila na ponavljanje da je materija. materije i duha. svest. priroda. Tu svakako nije dovoljna sklonost koja može poticati iz činjenice da u slučaju suprotnosti materija‡duh nije reč o apsolutnoj suprotnosti (kao. fizičkô ‡ primarno. a duh. po samoj suštini stvari. ali se postavlja pitanje bez odgovora: zašto bi po samoj suštini stvari bilo nemogućno dati odredbu materije i na neki drugi način? A zatim. recimo.

Postoji li onda još neki smisao u kojem bi pojam materije ipak mogao da bude upotrebljen u naučnom saznanju? Svakako da postoji. svakako nije imao pretenzija da napiše neku filozofsku raspravu. valja napomenuti da Lenjin. 193-194. Ind. pa su ‡ u nastojanju da ta definicija bude u skladu sa savremenim prirodnonaučnim saznanjem ‡ date mnoge veoma opširne i komplikovane formulacije. E. Notre Dame.) 154 . (v. 1961. A. str. str. 1963. označavajući posedovanje izvesnih ne-univerzalnih fizičkih svojstava (na primer. (v. jer niti se mogu operacionalno upotrebiti niti su u bilo kom smislu podsticajne. uz dugačka nabrajanja šta sve materija može. U stvari. University Press. A. Introduction for The Concept of Matter.. antidogmatske pozicije. na primer: Polikarov. MateriÔ i spoznanie. dok je najopštiji filozofski pojam materije u prvim danima mehanike igrao značajnu ulogu kao neka vrsta katalizatora. pišući Materijalizam i empiriokriticizam.. McMullin. To je sigurno i jedan od osnovnih razloga što su u već pomenutim diskusijama učinjeni pokušaji da se popravi definicija materije. međutim. p. ili (2) kao termin koji se uzima prosto da ukaže na neke od elemenata koji se proučavaju u nekoj fizičkoj teoriji u odnosu na druge elemente te teorije (kao što se u njutnovoj mehanici "materija" razlikuje od "prostora").) ‡ Takve definicije materije. kao što primećuje i jedan američki autor. Zato mi se čini da bi iz jedne lenjinske. ali ne za onaj najopštiji filozofski pojam materije. Navedeno delo. SofiÔ. recimo: (1) u smislu materijala. već je želeo da obavi jedan ideološko-politički neophodan obračun sa ruskim mahistima. U okvirima neke konkretne naučne teorije. bilo teško uopšte shvatiti zbog čega bi sve marksističke filozofske diskusije o materiji morale da obraćaju posebnu pažnju ili čak da neprekidno uzimaju kao svoje osnovne filozofske pretpostavke izvesne formulacije iz jedne politički aktuelne polemike od pre više od pola veka.. ili: Stojković. 70. sasvim su irelevantne za naučno saznanje. koje ni tada sigurno nisu bile zamišljane kao filozofski konačne i obavezne.. može se reći da je docnije (pre svega otkrivanjem mikrosveta) počeo polako da gubi tu svoju ulogu i od Lenjinovih vremena postepeno da nestaje iz tehničkih konteksta fizike i drugih prirodnih nauka. pojam materije može da bude korišćen. 39. a šta ne može da bude. neprobojnosti ili mase mirovanja) iz kojih mogu teorijski da se dedukuju posledice.U svakom slučaju.

može se slobodno reći da je pojam materije takođe izgubio svoju ključnu ulogu (ukoliko ju je ikada stvarno i imao) i da se zadovoljava funkcijom jedne metodološke kategorije. kao i tendencija da se i ta kategorija shvati jednostavno kao proizvod našeg ljudskog mišljenja (uzgred budi rečeno. Engelsova zamisao materije nešto je bliža ovakvom shvatanju od Lenjinove). Tada će mu pojam materije sigurno biti potreban.Sasvim drugačije. već jedan metateorijski pojam. o svojim naučnim teorijama. razume se. naravno. međutim. ili pak da ih sagleda u jednom širem kontekstu. Tu je onda. zapaža se isto tako da pojam materije gubi karakteristike "gvozdenom logikom stvari" nametnute i neprikosnovene osnovne kategorije. čija je jedina svrha (i opravdanje) da učini to mišljenje što efikasnijim u saznavanju i menjanju stvarnosti koja nas okružuje. reč o takvom pojmu materije za koji su mnogo relevantnije promene u filozofskom negoli u naučnom saznanju. koji pripada filozofskom mišljenju. 155 . U savremenoj marksističkoj filozofiji. U savremenom filozofskom saznanju. stvar stoji ukoliko neki naučnik zaželi da izađe van svoje sopstvene problematike i da govori na jednom novom nivou o toj svojoj problematici. posebno. ali to onda više neće biti naučni pojam materije.

o kojima se raspravlja i u Kritici čistoga uma. za koje se tek vezuju iskustvo i nauka. Naime. Primer koji Kant navodi u paragrafu 20 takođe predstavlja potvrdu ovog tumačenja. u delu Prolegomena za svaku buduću metafiziku. dve faze. Pokušaću da to pokažem na primerima iz filozofije nauke. međutim. sa gledišta savremenih sistematskih istraživanja u određenoj oblasti filozofije. od kojih nikada ne možemo biti sigurni da smo naučili sve ono što mogu da nam pruže. § 19). s tim što je tek ovaj drugi sud pravi opšti sud koji u sebi nosi odliku nužnosti (v. Zagreb. U prilog ispravnosti ovakvog tumačenja mogu da navedem i sledeće: (a) obe gorepomenute vrste suđenja Kant izričito pripisuje razumu. prema uobičajenoj interpretaciji se smatra da su kod Kanta zakoni jednostavno vezani samo sa onim što je nužno. pogotovo onda kada je reč o najistaknutijim ličnostima. a neretko potrebno i korisno. Kant se detaljno bavi u još jednom od svojih ključnih radova. i drugi ‡ iskustveni. Raspravljajući u paragrafu 20 svojih Prolegomena o oblicima razumskog suđenja o empiriji. nalazilo se u središtu pažnje ovoga velikana filozofske misli. Kant (Immanuel Kant.) 156 . Ovim pitanjima. (b) Kant upozorava da ima i takvih opažajnih sudova koji nikada ne mogu da postanu iskustveni sudovi (v. 56-59. a kao primer drugoga nivoa "Sunce greje kamen". U onim odeljcima u kojima govori o prirodnoj nauci možemo naći i Kantovo gledište o prirodnim zakonima. Ako se. naravno. ako opažanja samo upoređujemo i vezujemo u svesti uopšte. želim da pokažem kako su za Kanta zakoni istovremeno i slučajni i nužni. Kant ističe da tu možemo imati dva slučaja: prvo. Postoje. s obzirom da Kant razlikuje kategorije opažanja od kategorija razuma. str. vratiti se. 1724-1804) sigurno spada u najuži krug onih filozofa od kojih nikada nismo prestali da učimo i kod kojih možemo mnogo šta podsticajno da nađemo ne za jednu. ili dva sukcesivna stupnja na kojima se javljaju empirijski zakoni: prvi ‡ opažajni. međutim. Naime. slučajni. 1953. a u drugom sud iskustva koji je nužan. sa svim svojim osnovnim kategorijama. Dvije rasprave. Naučno znanje. U prvom slučaju imamo sud opažanja koji je slučajan.KANTOV PROBLEM Vrlo često je zanimljivo. pa prema tome i a priori istinit. on postaje vruć". na shvatanja pojedinih filozofa u prošlosti. kao primer prvoga nivoa naučne hipoteze Kant uzima sud "Kad Sunce obasjava kamen. onda ‡ čini mi se ‡ izlazi da tradicionalna interpretacija zakona kod Kanta nije sasvim ispravna. kao deo čovekova saznanja uopšte. već za više različitih oblasti naših savremenih filozof-skih istraživanja. Mnogi zakoni. Ja. može biti istinit samo a posteriori. ti odeljci sagledaju malo pažljivije iz perspektive savremenih viđenja ovoga problma. ili nužni. pa prema tome. o našim hipotetičkim teorijama o empiriji ili o empirijskim zakonima. mogu dugo da ostanu na nivou opažajnih sudova. dakle.

da tradicionalna interpretacija nije isto tako bila zasnovana na određenim Kantovim tekstovima. M. ostajući potom neprekidno jedan od glavnih problema savremene. možda i protiv svoje namere. znali su za problem metafizike. Naime. Ako kao merilo veličine filo-zofâ uzmemo stepen aktuelnosti u savremenoj filozofiji onih problema koje su ti filozofi stavljali u središte pažnje. 1766) radikalno obarao na meta-fizičare kao na ljude koji snevaju razumom i od čijeg znanja nema nikakve prak-tične koristi. U stvari. U svakom slučaju. pobuđuje pažnju dobrog dela savremenih filozofa. i to pre svega u smislu istraživanja razloga opadanja te metafizike. problem indukcije. Hajmset (Heimsoeth) ili Hajdeger (Heidegger). Kantov pokušaj izgradnje takvoga sistema u kojem se taj problem ni ne postavlja. baš. neokantijanci ili neopozitivi-sti imaju u vidu samo Kantovu kritiku metafizike. dodajući da se ta ocena može u potpunosti primeniti i na samoga Kanta. ali taj problem u vidu problema određene vrste iskazâ. recimo. tj. Ali. na primer. sa problemom metafizike. Hjum. naročito analitičke filozofije. mada se u jednom od svojih ranih dela (Träume eines Geistersehers. Vunt (njundt). već jedino to da je mogućna i drugačija interpretacija.Uzgred napominjem i to da ovo Kantovo razlikovanje opažajnih i iskustvenih sudova predstavlja Kantovo rešenje onoga Hjumovog problema opravdanja induktivnog prelaska sa najprostijih empirijskih uopštavanja na univerzalne i opštevažeće zakone. oduvek postoje dva suprotna tumačenja Kantove filozofije. Kant nije u potpunosti odbacivao ni volfovsku metafiziku (o čemu sve-doči i činjenica da je Kant neprekidno držao predavanja iz metafizike upotre-bljavajući Baumgartenov uxbenik). Isti je slučaj i sa onim što bismo slobodno mogli da nazovemo "Kantovim problemom". dok neki drugi filozofi. ipak pretežno ostao na kritičkom priprema-nju terena za predstojeću pozitivnu izgradnju "naučne" metafizike. I drugi filozofi. onda možemo da se složimo sa Kantovom ocenom Hjuma. koga je smatrao jednim od najvećih i najoriginalnijih filozofa. bila je usmerena na staru školsku metafiziku (Schulmetaphysik). Kantova kritika. kod Kanta je zastupljeno i jedno i drugo. tj. Hegel. u njegovom zrelom periodu. insistiraju na Kantovom postavljanju te-melja za novu metafiziku. postaje ključna tačka teorije saznanja tek kod Kanta. * * * U više navrata Kant je isticao da se u svojim filozofskim razmatranjima inspiriše idejama Dejvida Hjuma. pa ne bi trebalo previ-še naglašavati ni kritiku niti pak onaj cilj koji je Kant svojom kritikom že-leo da postigne. mada isto tako ne bi bilo netačno kada bismo utvrdili da je Kant. Ne tvrdim. koji Kant naziva "Hjumovim problemom". o tome da se odredi kako je sâm Kant prilazio tome problemu. upravo kada je reč o problemu metafizike kod Kanta. 157 . a kamoli metafiziku uopšte. tačnije rečeno. razume se. naročito kada se pažljivo pogledaju ona mesta gde je Kant najbliže prišao konkretnoj materiji nauke. ili.

. Zbog toga. jer je ta veza. Kant sasvim opravdano naglašava postojanje i ulogu razumske stvarnosti u našem saznanju. jer svi primeri mogu da se uzmu samo iz mogućnog iskustva. razumski pojmovi služe samo zato da bi se pojave dale pročitati kao iskustvo. razumski pojmovi nemaju nikakvog značaja ako se hoće da se protegnu na stvari po sebi. prema pravilu hipotetičkih sudova. Lajbnic) pristupa saznanju. Zagreb. izvan isku-stvene upotrebe predstavljaju prosto samovoljne veze čija mogućnost ne može ni a priori da se sazna. Prolegomena za svaku buduću metafiziku. Kant je zapravo pokušao da razreši kontroverzu između empirističkog (Bekon. Kant ga dopunjuje racionalizmom. zaključuje Kant. 69-70 i 67. Prema tome. a uklapa-nje iskustva koje je nezavisno od svesti u te forme ne može se objasniti na zadovoljavajući na-čin. osnovno pitanje koje treba razjasniti da bi se moglo razumeti Kantovo rešenje problema metafizike. jeste pitanje odnosa razuma i iskustva. koja proizlaze iz njihovog odnosa prema čulnom svetu. tako da apriorne razumske forme koje treba da se odnose na iskustvo ostaju apsolutne i izolovane. Shvatajući da je u našim opštim pojmovima i principima uvek sadržano više nego što može da se nađe u iskustvu. što Kantovu poziciju svodi na obični subjektivni idealizam." 2 Uviđajući jednostranost empirizma. Lok. str. Matica hrvatska. ali to čini na jedan spoljašnji. Hjum) i racionalističkog (Dekart. u knjizi Dvije rasprave. na ža-lost. Kantov problem metafizike 1 2 158 v. 69. "može da bude objektivno vredno saznanje o pojavama i njihovom vremenskom sledovanju samo utoliko utoliko prethodna po-java. apstraktan način. smatra Kant. Zato. Kant. a predmeti čistih razumskih pojmova ne mogu da budu nađeni nigde drugde nego samo u mogućnom iskustvu. ali je. . jer je nerazumljivo kako pri tom dolazimo do znanja koje je slo-bodno od iskustva. tu razumsku opštost shvatio kao nešto što ne samo da ne može biti iz-vedeno iz iskustva. na kraju krajeva. str. 1953.No. Spinoza. kao što i načela. kaže Kant. iskustvo gubi svoju relativnu nezavisnost od svesti i mora biti shvaćeno kao stvoreno iz razuma i njemu ima-nentnih principa. može da se poveže sa onom koja sledi. ne treba uzaludno pokuša-vati da se metafizički pojmovi i načela izvedu iz iskustva (Kant se slaže sa Hjumom da je to u stvari nemogućno i neopravdano). Isto. pa čak ni da se učini razumljivom. I. Po njegovom mišljenju. već kao nešto samostalno što ne podleže nikakvoj iskustve-noj proveri i kritici. što se Hjum nije dosetio. upravo obrnuta: iskustvo se u stvari izvodi iz tih pojmova i načela na-šega razuma 1 ‡ "Iskustvo".

Korać. Kultura. Problem metafizike Kant formuliše sledećim pitanjem: "Da li je uop-šte i mogućno nešto takvo kao što je metafizika?" (Treba odmah napomenuti kako sama formulacija ovoga pitanja pokazuje da za Kanta nije bitan spor oko toga šta je predmet metafizike. određene vrste iskaza. V. 11. tj.No. kako je Hjum pokazao da su te mogućnosti ograničene s obzirom na iskustvo. Kao što primećuje i Veljko Korać. ali. 1958. ispitivanju teorijskosaznajnih mogućnosti formulisanja jedne određene vrste pojmova i načela. u svom predgovoru Kritici čistoga uma. kao što će se videti i iz daljeg izlaganja.) 3 v. utvrđivanju njihovog statusa. 159 . a naročito u svojim Prolegomenima za svaku buduću metafiziku.. već da je on okrenut. Predgovor Kantovoj Kritici čistoga uma. obimom i granicama. kao i donošenje odluke o mogućnosti ili nemogućnosti jedne metafizike uopšte u vezi sa njenim izvorima. pronalaženju zahteva koji moraju biti ispunjeni kako bi mogli da se formulišu ti metafizički iskazi. "onda je radi same metafizike bilo neophodno da se pre svega ispitaju same te mogućnosti" 3 ‡ U tom smislu Kritika čistoga uma predsta-vlja pokušaj kritičkog razmatranja svih onih saznanja za kojima um može da teži nezavisno od iskustva. Na ovu činjenicu Kant ukazuje u svome Predgovoru prvome izdanju Kritike. uloge i značaja u ljudskom saznanju. Kant je smatrao da bi stara meta-fizika "imala pravo na opstanak samo pod pretpostavkom da su mogućnosti sa-znanja neograničene". str. vratimo se samom problemu metafizike. Beograd.

. "bili su. 58 i 67. sastoje iz sve samih sintetičkih sudova a priori. jer nužno zapada u "nestalne i nesigurne tvrdnje". ne mogu biti empirijski. premda ne tako jasno i s jednakom svešću"). Metafizika ne može da potiče ni iz spoljašnjeg iskustva (kao fizika) ni iz unutrašnjeg (kao matematika). str. . str. str. "bezbroj puta se vraćajući s puta. Isto. ne pridodajući ništa sadržaju saznanja. nema svoj raison d'Átre. njemu se kao osnovni zada-tak koji je trebalo da reši postavilo pitanje: da li je mogućno saznanje iz čisto-ga uma. već samo iz čistoga razuma i čistoga uma. bar po svome cilju. Beograd. v. ‡ Iz današnje perspektive nije jasno zašto je opštost tako neumitno vezana sa nužnošću. Kant. do-vodi u pitanje ne toliko metafiziku uopšte koliko dotadašnju metafiziku. štavi-še.7 Ovde moramo ponovo istaći da Kant. dakle. te tako pomažu ostvarenju glavne svrhe metafizike ‡ stvaranju sintetičkog saznanja a priori. pojmove a priori. načina mišljenja u kojemu um postupa tako nasilno prema samome sebi. tj. delo. I. kako je Kant odredio da se stavovi metafizike. jer se pokazuje da on ne vodi tamo kuda se hoće". Kant polazi pre svega od toga da izvori metafizičkog saznanja. Prolegomena. Kant. "Pokušaji da se stvori takva nauka". 18-25. slično Bekonu ili Hjumu." 8 Međutim. Kultura. da je mogao nastati samo u potpunom očajavanju u pogledu zadovoljenja najviših ciljeva uma. kaže Kant.Inače. po Kantovom mišljenju. odnosno kako su mogućni sintetički sudovi a priori? Sudbina metafizike je na taj način dovedena u potpunu zavisnost od rešenja ovoga pitanja. dok prave metafizičke sudove čine sintetički sudovi a priori. nemajući merila za razlikovanje "temeljitosti od plitkog na-klapanja". 4 Iz prirode ovih izvora metafizike nije teško zaključiti da metafizi-čko saznanje mora sadržati samo sudove a priori. Jer. 17. već opštost i nužnost koja prevazilazi svako iskustvo. i Kritika čistoga uma. 5 Kant ističe da analitički sudovi a priori predstavljaju više materiju i gradivo za metafiziku i time joj samo pripadaju. str. prvi razlog tako rano nastalog skepticizma. 22 i 8. Praveći svoju poznatu razliku između analitičkih i sintetičkih sudova. smatrajući da metafizika koja se služi onim sintetičkim načelima što nisu dokazana iz samoga uma. Sâm pojam apriornosti ne znači za Kanta vremensko prethođenje. 1958. koji čine građu metafizike. I. 4 5 6 7 8 160 v. kao što je sadržano u samome pojmu metafizike. v. analitički sudovi samo objašnjavaju (predikat kazuje "samo ono što se već pomišlja u pojmu subjekta. a priori (pošto je prethodno razmotreno glavno pi-tanje Kantove Kritike čistoga uma: šta i koliko razum i um mogu da saznaju nezavisno od svakog iskustva?). objašnjava činjenica "da je jedna metafizika uvek protivrečna drugoj ili u pogledu samih tvrdnji ili u pogledu svojih dokaza". Cit. odnosno zašto opštost ne bi mogla da se shvati i kao hipoteti-čka i da se tako uspostavi veza sa iskustvom.6 Analitički sudovi a priori imaju svoju vrednost za metafiziku utoliko ukoliko raščlanjavaju metafizičke pojmove.. Time se. imajući u vidu razliku s obzirom na njihov sadržaj. dok sintetički sudovi (čiji predikati pridaju nešto novo subjektima) uvek proširu-ju sadržaj našega saznanja.

jer je svakako saznanje uje-dno i subjektivno. a ne i odnos objekta prema saznanju. Ovo razlikovanje je sasvim sumnjivo. i u čistoj prirodnoj nauci (fizici). od kojeg zavisi op-stanak metafizike. za razliku od praktične. videćemo. v. smatra Kant. bez obzira na prirodno stremljenje ljudskog uma prema takvim pitanjima koja ne mogu da se reše na osnovu iskustva. da metafiziku postavi na stepen nauke. (b) razumskog shva-tanja (transcendentalna analitika) i (v) umnog poimanja (transcendentalna dija-lektika). 0 161 . 9 ‡ Naravno.11 koje sadrže teorijsko saznanje a priori o predmetima. Međutim. u stvari. gde se pod "umom" podrazumeva celokupna apriorna moć saznanja (šire značenje). 100. str. pa kako takve nauke. bez obzira na pitanje egzisten-cije sintetičkih sudova a priori. str. 10 Inače. koju ne treba stavljati u pitanje!. str. Kritika. I. Kritika. odnosno takvo saznanje stvarno postoji (što je za Kanta gotova činjenica. naravno. razmatra samo odnos subjekta i saznanja. kada je reč o sintetičkim sudovima a priori. b) Kritika metafizike U svojoj Kritici čistoga uma. 1 Svaka čista nauka. ovde se podrazumeva bavljenje metafizi-kom kao nekom vrstom nauke.Neshvatanje ovoga problema. 32. mada nam istovremeno ipak pruža nešto što je mogućno i šta-više preko potrebno za praktično upravljanje razuma i volje u životu. u kojem smislu. njihov apriorni karakter je takođe zaista krajnje problematičan). I. onda se mora smatrati da i metafizika postoji. Prolegomena..12 mada Kant ipak želi. da bi se odredili obim i granice nauke o principima sinteze. Kant pokazuje nužnost sintetičkog saznanja a priori (a) na području čulnog opažanja (transcendentalna estetika). jedini je uzrok što je metafizika ostala "u jednom tako kolebljivom stanju neizvesnosti i protivrečnih tvrđenja". koje ne pretenduje ni da nagađa. 9 1 1 1 v. treba saznajnoteorijski pokazati da li su i kako su mogućni sintetički sudovi a priori. i dok ne pruže dovoljan odgovor na to osnovno pitanje. gde se pod "umom" podrazumeva specijalna moć ideja (uže značenje). onim "korisnim i mudrim ljudima" koji bi se bavili tako shvaćenom aktivnošću. Kant. ako ne kao nauka.. str. 31. Kant smatra da su nam takvi sudovi u stvari dati u čistoj matematici. a u njemu se uvek javlja i odnos subjekt‡objekt. a što se tiče prirodnonaučnih zakona. I. i Prolegomena. 99. Ali. svi metafizičari moraju da budu "svečano i zakonito suspen-dovani" od svojih poslova. svi Kantovi primeri iz matematike su pogre-šni. Kant preporučuje da se odreknu imena metafizičara. koja u stvari predstavlja neophodnu pret-hodnu kritiku sintetičke moći ljudskog uma. Kant. jer Kant ističe da postoji inače i drugi izlaz: shva-titi metafiziku kao neku vrstu umetničkog stvaralaštva i razumnog verovanja.. a kamoli da nešto zna o tome što leži izvan granica iskustva. Kant. 2 v. a ono kao prirodna dispozicija (metaphysica naturalis).

tj. 1 162 3 v. jer bi apriornost matematičkog sa-znanja bila nemogućna ukoliko bi prostor i vreme posedovali nezavisni reali-tet. ma kako da su prostor i vreme "čisti od svega empirijskog". Isto. ukoliko bi bili stvari ili realna svojstva i odnosi stvarî. apriornost (tj. pošto bismo mi tada o njima mogli nešto da znamo jedino pomoću iskustva. kao forma pojavljivanja svih stvari u našem opažanju. nikada na opšti ni nužni način. kojem pripada matematičko saznanje. 13 Prostor i vreme pripadaju samoj funkciji opažanja. kad se njihova nužna primena ne bi pokazivala na predmetima iskustva".Ad (a) ‡ Na području čulnosti Kant dokazuje nemogućnost opažanja bez određenog oblika sinteze različitog kroz formu prostornog i vremenskog raspo-reda. S druge strane. Naravno. . opštost i nužnost) ovoga saznanja. str. 212. "oni bi bili bez objektivnog važenja i bez smisla i značenja. razumljiva je samo ako prostor i vreme nisu ništa drugo do neophodni oblici našeg čulnog opažanja.

tj. kroz forme našeg saznavanja sveta. tako su čisti razumski pojmovi ili kategorije nužni oblici sinteze razuma.. za ovo drugo rešenje. razum ne bi mogao da određuje zakone prirode ukoliko bi ona postojala kao si-stem stvari po sebi. tako da ono nikad ne može da se svede samo na pasiv-no projektovanje. odnosno odražavanje spoljnoga sveta u nama. Isto. Prolegomena. I. Razume se. po čemu se iskustveni sudovi upravo i razlikuju od opštih opažajnih sudova. I. sintezu uobrazilje i njeno nužno jedinstvo u jednoj transcendentalnoj apercepciji stavimo u odnos prema mogućnom isku-stvenom saznanju uopšte. uvek unosimo u to saznanje nešto subjektivno. Kako se sve delovanje razuma. sistem pojava u kojem je prostorna i vremenska sinteza opažaja određe-na pravilima razuma. pa kažemo: uslovi mogućnosti iskustva uopšte jesu u isto vreme uslovi mogućnosti predmeta iskustva. str. Prema tome. ali ne i formu. to bez kategorija. kako primećuje Vin-delband. 1 4 1 5 1 6 v. svodi na sudove. onda bismo o njima mogli da imamo samo empirijski nedovoljno znanje. u njemu je sadržana i pažnje vredna teza da za nas ne postoji. već na mogućnost iskustva u kome pojave sačinjavaju samo materiju. Mada je ovakvo Kantovo rešenje subjektivističko. po Kantu. ukoliko bi zakoni bili u samoj prirodi. odnosno nema smisla. Sintetički sudovi a priori mogućni su ako formalne uslove opažanja a priori. opšti zakoni prirode koji se a priori mogu saznati. dakle. Kant je u ob-lasti čulnosti (gde su predmeti dâti) pripisao prostoru i vremenu "empirijski realitet". dok je u oblasti razuma (gde se predmeti zamišljaju) zastupao tezu da postoje samo dva načina da se "zamisli" nužno podudaranje iskustva sa pojmovima o njihovim predmetima: ili iskustvo čini mogućnim pojmove. iskustvo je za Kanta.Ad (b) ‡ Kao što su prostor i vreme nužni oblici sinteze opažanja. tj. Kritika. ne bismo mogli sa raznih doživljaja da pređemo na iskustvo. str.. 163 . Zato se Kant trudi da nam pruži potpuni sistem sintetičkih ob-lika razuma na osnovu kojih je mogućna čista prirodna nauka. razume se."14 Iz ovoga proizlazi specifičan odnos razumskih načela i pojava o kojem Kant kaže: "Spomenuta se načela i ne odnose upravo na pojave i njihov odnos." 15 ‡ O ovome pitanju govori i sledeći pasus iz Kritike čistoga uma: ". 62.. Kantu se takoreći na svakom koraku postavlja pitanje: kako uopšte subjektivni uslovi mišljenja mogu da imaju objektivnu vrednost? Da bi savladao ovu teškoću. odmeravajući njegovu moć).."16 U vezi sa ovakvim određivanjem odnosa razuma i iskustva. 213. i ovde važi da ukoliko razum ne bi bio taj koji će prirodi određivati zakone. "Osnovna načela mogućnog iskustva ujedno su. 65. nikakav apstraktan objekt po sebi koji bi bio van konkretne prakse ljudskog saznanja. ili pojmovi čine mogućnim iskustvo ‡ opredeljujući se. ukoliko naše povezivanje opažaja ne bi bio samo naš na-čin shvatanja. Kant. tj. i zbog toga imaju objektivno va-ženje u jednom sintetičkom sudu a priori. jer predmete koji su nezavisni od mišljenja shvata kao proizvode toga mišljenja. str. Kant. koje odgovaraju određenim vrstama sudova (s obzirom na njihove logičke funkcije koje potpuno iscrpljuju razum. S druge strane. ona se odnose na objektivno i opštevažeće sudove. kao i uočavanje značajne činjenice da mi.

koliko god je to moguće. čiji je jedini predmet. međutim. naprotiv. s jedne strane. koje ne možemo da se oslobodimo. niti se njihova načela igda dadu potvrditi ili opovrći iskustvom". kao težnju za formulisanjem takvih iskaza u saznanju koji teže totalnoj sintezi. smatrajući da se tu nije imala u vidu posebna vrsta saznanja. On zato kritikuje defi-nisanje metafizike kao nauke o prvim principima ljudskog saznanja. Kant izlazi sasvim van tradicionalne Aristotelove zami-sli metafizike kao nauke o "biću kao biću" i određuje metafiziku. 21 1 7 1 8 1 2 2 164 v. u stvari. 1 v. Po Kantovom shvatanju. koje. na istom mestu. uzimajući ove subjek-tivne principe saznanja kao stvari po sebi. 87.19 već su one zadate ljudskom umu. I zaista. Kant. baš sámo iskustvo. oko kojeg su se vodile i oko kojeg se vode beskonačne metafizičke rasprave. da stremi najvišoj sintezi. nikada da budu dane u iskustvu. Prolegomena. već samo jedan stepen njegove op-štosti. ipak mora da se zamišlja. približi potpu-nosti. da njegov tok ne ograniči ničim što ne može da pripada iskustvu) 20 i ukoliko um pokaže tendenciju da prekorači to svoje obeležje. koja. Stepen opštosti. Kant je pokušao da dokaže kako ono što se ne može saznati. Kant je bio svestan da ljudsko saznanje ne može da se zaustavi na području iskustva.17 Tu iluziju Kant je nazvao transcendentalni privid. 0 v. a s druge strane. jer i među empirijskim principima ima opštijih i manje opštih. on je vrlo dobro znao da ljudski um stalno teži da prekorači granice iskustva. a njihova načela mogu da se potvrde pomoću iskustva" Isto.. ne može da bude nikakav kriterijum. pa se nikako ne bi moglo odlučiti gde bi trebalo povući graničnu liniju. Kant primećuje da. 108. otkriva i Kantov kriterijum razgraničenja između empirijskih nauka. "Sva čisto razumska saznanja imaju tu osobinu da njihovi pojmovi mogu da budu dani u iskustvu. već je samo regulativni princip saznanja (koji služi samo za to da iskustvo u njegovoj vlastitoj sferi. Kritika. U ovome drugom smislu. ne doseže do stvari po sebi. Nijedna od tih ideja nije konstitutivni. pošto je u njegovoj prirodi da neprekidno teži ujedinjavanju zaključaka razumskog saznanja. u jedino pravo saznanje. koje spadaju u razumsko saznanje. I. 657-658.. samim tim što prevazilazi iskustvo. str. Kant. tj. . str. po njegovom shvatanju. str. Prema tome. str. a metafizičari su zapadali u nerazrešive zablude. o čemu se ne može imati iskustvo. kao posebnu vrstu saznanja koja se odlikuje apriornošću. Isto. njegova moć pre-staje.Ad (v) ‡ Ali. 9 v. 91. zbog nejasnosti razlike između apriornih i aposteriornih elemenata u našem saznanju. Ovde nam se. reč je o jednoj neizbežnoj iluziji našeg mišljenja. I. već jedino možemo s teškom mukom da je obuzdamo njenim upoznavanjem i zauzima-njem prema njoj ispravnog stava pomoću naučne pouke.18 i meta-fizike. jer se ono što nužno treba zamisliti posmatra kao stvarni predmet mogućnog saznanja. nije ranije moglo da do-đe do prave specifikacije metafizičke vrste saznanja. tj. već se svodi na ideje koje "ne mogu. bez obzira na apriornost toga saznanja. nema stvarnog predmeta sazna-nja.

o slobodi volje i o postojanju Boga. Ali. koja se pretvara u ideju sveta kao celine (kosmološka ideja). U Prolegomenima on kaže: "Svako pojedino iskustvo samo je jedan deo čitave sfere prostiranja iskustva."24 Kao što je razumske kategorije izveo iz formi suda. tj. skrpi kuća od karata za ovu ili onu svrhu". čija je primena samo imanentna."22 Ovo je razlikova-nje. kao racio-nalna kosmologija ili kao racionalna teologija. praviti razliku između: (a) transcendentnog. hipotetičkom zaključku odgovara ideja niza uslovâ pojava. zamišljanjem odgo-varajućeg objekta kao transcendentnog objekta. I. odnosi se samo na iskustvo. u najboljem slučaju. koja se. tj. ne može se tvrditi da je Kant ikada imao nameru da odstrani metafiziku uopšte. ali sama apsolutna celina svega mogućnog iskustva nije iskustvo. 98-99. disjunktivnom za-ključku odgovara ideja jedinstva uslovâ svih predmeta mišljenja uopšte. 165 . 87. koja se pretvara u ideju najrealnijeg nužnog bića ili Boga (teološka ideja). ‡ Treba. 2 2 2 2 Kant. tj. tj. šeprtljast pokušaj da se. da ne može da bude nikakve pouzdane nauke o besmrtnosti duše. str. veoma lako mogućno. i pored svega toga. makar bili i sasvim izmišljeni. 86. onda bismo mogli da kažemo kako je taj zaključak usmeren protiv volfovskog sistema metafizike. tj. ukoliko ono može da bude dano. Jer. razume se. tako bitno "da je metafizika bez takvog razdvajanja (lučenja) upravo nemogućna. str.23 Ali. Već za samu njegovu predstavu potrebni su mu sasvim drugačiji pojmovi nego što su čisti razumski pojmovi. ako je Kant pokazao nemogućnost metafizike kao nauke o transcendentnim objektima. najzad. samo ako čovek sâm sebi ne protivreči.Razgraničavanje empirijskih nauka od metafizike Kant vrši i kroz razgraničavanje razumskih umstvenih pojmova. i (b) transcendentalnog. na kolektivno jedinstvo celog mogućnog iskustva i usled toga izlaze izvan svakog datog iskustva i postaju transcendentni. tj. smatra Kant. Kant konstatuje: "U metafizici može na mnogo načina da se šeprtlja a da čovek ne mora da se boji da će ga uhvatiti u neistini.. ili. Ako bismo hteli da ukratko rezimiramo opšti zaključak Kantove transcendentalne dijalektike. 3 Isto. 4 Isto. kritike teorijskog uma. onda pomoću iskustva niko ne može da nas pobije ni u jednom takvom slučaju u kojem su pojmovi koje vezujemo samo ideje koje (po celom svom sadržaju) nikako ne mogu da budu dane u iskustvu. i da se sastoji u tezi da je metafizika nemogućna bilo kao racionalna psihologija. pretvara u ideju duše (psiholo-ška ideja). što je u sintetičkim sudovima. Trima vrstama posrednog zaključivanja odgovaraju tri osnovne ideje uma. bespravan. umstvene ideje Kant izvodi iz formi posrednog zaključivanja. onoga što je vaniskustveno u smislu izlaženja van pojave stvarnosti. s obzirom na sâm karakter tih umstvenih pojmova. str. u smislu onoga što je apriorno saznajno. onoga što je vaniskustveno u smislu poticanja iz samoga saznanja. dok su umstveni pojmovi upravljeni na potpunost. bez poznavanja građe sa kojom čovek ima posla i njene podesnosti. ideja potpunog sistema. ako je oborio tradicionalne metafizičke discipline i izbacio ideje stare me-tafizike iz područja saznanja empirijskih nauka. a ipak je nužan problem za um. Kategoričkom zaključku odgovara kao transcen-dentalni pojam uma ideja jedinstva misaonog subjekta. Prolegomena.

ne možemo prihvatiti da ono što je izvan neposrednog kontakta sa subjektom koji saznaje nema nikakve veze sa tim subjektom. G. I. u praktičkome umu. 2 5 2 6 2 7 2 8 2 9 166 v. Kant je držao da metafizi-čke ideje.v) Afirmacija metafizike i njene funkcije Da vidimo zato u kojem smislu je metafizika. ukoliko se i složimo da ono što je izvan iskustva istovremeno ostaje van neposrednog kontakta sa subjektom koji saznaje. kao što u pomenutome predgovoru primećuje i Veljko Korać. jer pod praktičkim čove-kom podrazumeva ne samo slobodno delovanje. Isto. v. "Iskustvo nas u odgovaranju na pitanja upućuje sve više natrag. Predgovor Kritici. koja upravo zato dobrim delom ima subjektivni osnov. koje su kritikovane u teorijskom umu. Dijalektika. mada o njima ne može nikad da ima određenih pojmova i mada je ograničen samo na pojave". bez obzira na zabrane da se ne izgubimo u transcendentalnim idejama. Kant. Osim toga. V. 29 uz to. Pre svega. v. pa nas u pogledu njihovog potpunog rešenja ostavlja nezadovoljne. primedba uz par. razliko-vanje između pojava i stvari po sebi logički je neopravdano i izlišno. Korać. dobijaju u praktičkom umu svoj pravi smisao i značaj. . logička nauka. Ovde Kant polazi od Hjumove podele filo-zofije na onu koja čoveka posmatra kao delotvorno biće i onu koja ga posmatra kao razumsko biće (mada unekoliko odstupa od te podele. 1939. 112.26 Isto tako. str. V. Kosmos. jer. kao što uočava Hegel. kao što to svako u dovoljnoj meri može da razabere iz dijalektike čistoga uma. već i produktivno mišljenje). jer ga je u stvari mogućno shvatiti jedino kao razliku između onoga što jeste i onoga što (još) nije poznato. U tom smislu. jer iskustvo nikad ne zadovoljava um potpuno".. 28 Ovde se ispoljava najdublja protivrečnost Kantove kritike metafizike. 113... za Kanta. određena još samo kao transcendentnost. Hegel. još uvek mogućna. Beograd. mada Kant izričito smatra da mi "izvan svega mogućnog iskustva ne možemo da damo određen pojam o tome šta su stvari po sebi". smatrao je da su one neophodne (kao načela) za moralno delovanje ljudi. Kantova stvar po sebi je čista apstrakcija. on kaže da "mi ipak nismo tako slobodni kod toga pitanja da bismo se sasvim uzdržali od njega. za Kanta metafizika ostaje mogućna i kao sistem imanentnog apriornog saznanja u tom smislu što nas um dovodi "do odnosa prema nečemu što sámo nije predmet is-kustva. pa čak usvaja i njegovo shvatanje da ono što nema pravo da izvrši razum ‡ ima pravo i prinuđena je da izvrši ljudska praksa. F. str. 25 Kant je bio dovoljno konzervativan da za sve ove ideje koje je kritikovao na pod-ručju čistoga uma nađe mesta u jednoj drugoj oblasti uma. 35. tj. kao što može da se vidi iz čitavog dosadašnjeg izlaganja." 27 Zbog toga. str. Drugim rečima. koji nije pozvan da sudi o njihovom pravu. str. Isto. Prolegomena. 123. 44. ali što ipak mora da bude najviši osnov svega iskustva". "naš um vidi takoreći oko sebe prostor za saznanje samih stvari po sebi.

"To i jeste svrha i korist ove prirodne dispozi-cije našeg uma koji je rodio metafiziku kao svoje ljubimče. pokušava da odredi granice čiste primene uma (metanivo)."30 3 0 Kant. ne valja pripisati pukome slučaju nego iskonskoj klici. dok god se odnosi samo na pojave (objektni nivo). Naime: metafizika je. koja je mudro organizovana za velike svrhe. stavljena u nas od same pri-rode. možda više nego ikoja druga nauka. prema svojim osnovnim crtama. u dijalektičkim pokušaji-ma čistoga uma (koje ne započinjemo samovoljno i svesno. Prolegomena.Inače. kao i svaki drugi u prirodi. Međutim. Kant izvanredno dobro zapaža da. str. dovodi do granica i. a taj proizvod. dokle god je saznanje uma istovrsno. u njemu ne mogu da se po-mišljaju određene granice. pa i ne može da se smatra kao produkt izbora po volji ili kao slučajno pro-širenje u toku iskustva (od kojih se ona potpuno rastaje). metafizika nas. 167 . štaviše.. jer nas na njih navodi sama priroda uma). 113 i 114. I.

taj odnos leži bar unutar grani-ca filozofije. kaže Kant. Kritika. već praktički principi ne bi mogli da se prošire do one opštosti koja je umu u moralnom pogledu preko potrebna. može dakle da se smatra prosto kao skolij. tu zamisao.. 73. I. 108. ‡ Nedozvoljeno proširivanje granica čulnosti potiskuje praktičku upotrebu uma."32 (b) Pored toga. Time je postala kulturom za um. "koju može da ima spekulativna nauka. međutim. "metafi-zika. . 125. štaviše. (v. Kant ističe da o tome može uglavnom samo da se nagađa. već u tome da omogućuju maksimalno proširenje iskustva. str. gde spekulativna primena uma u metafizici mora nužno da bude jedinstvena s praktičnom u moralu. 3 3 3 3 3 168 1 Isto. Kant.. od velike je koristi. 662. kad ne bismo nalazili pred sobom takav prostor za svoje nužno očekivanje i nadu. kojim god putem on ka-snije udario. u svome smelom i plodnom radu. 5 v. svrha toga nije da se mi tim predmetima bavimo spekulativno (jer ne nalazimo tla na koje bismo mogli da stanemo). jer uništava pre-poruku koja preti da likvidira praktičku upotrebu čistoga uma (dovodeći ga u protivrečnost sa samim sobom i tako onemogućujući moralnu ili drugu akciju). da bi pred sobom video bar otvoreno područje koje sadrži samo predmete za čisti razum. str.. da se njegov tok ne bi ničim ograničio i da bi se ono u svojoj vlastitoj sferi približilo potpunosti.. leži izvan granica te nauke. str. naročito one koja potiče iz čistih izvora uma. Zato kritika. udalje od glavnog cilja. kao čista spekulacija. podiže dosto-janstvo i ugled. 145. Kant docnije nije ostvario."33 (v) Posmatrajući um u njegovim elementima i najvišim maksimama koje moraju da budu u osnovi mogućnosti nekih nauka i u primeni svih nauka. koju je tre-balo da izgradi posle kritike čistoga uma i na osnovu te kritike. koja ograničava spekulativni um.) 2 Isto. I.Postavljajući pitanje koje su to velike svrhe na koje je upravljena ova sposobnost koja leži u samoj našoj prirodi. koja se sastoji ne u tome da omo-gućuju samo iskustvo. str. ali to ne umanjuje njenu vrednost već joj. da ih raščlanjavanjem učini jasnim i tumačenjem određenim. Prolegomena. od opšte sreće. kao cenzuri koja osigurava opšti poredak.. Pa ipak. slogu i blagostanje u svetu nauka i sprečava da se te nauke. više služi tome da predupredi zablude. 4 Kant."31 "Praktična korist". Kant. str. pošto je to u suštini antropološko pitanje. 3 Isto. 124. nego da pro-širi saznanje. I. koje nikakva čulnost ne može da dokuči. str. obična metafizika bila je od koristi već time "što je potražila elementarne pojmove čistog razuma. No. Kritika.35 Ovu funkciju Kant je namenio svojoj sopstvenoj metafizici." 34 (g) Najzad. Ipak. a kao i svi skoliji ona nije deo same te nauke. Kant govori o regulativnoj ulozi metafizičkih principa (pošto nisu konstitutivni principi iskustva). Kant pokušava da ukaže na neke korisne funkcije metafizike: (a) On najpre primećuje da "ova prirodna sklonost smera za tim da naš pojam utoliko oslobodi od okova iskustva i pregrada prostog posmatranja priro-de.

naravno." (v. a kad je principe svoje moći prikazao potpuno i određeno protiv svakog neispravnog tumačenja. da je "došlo doba propasti svake dogmatske metafizike". Prolegomena. str. nego u samome sebi. Kritika. ona će moći "potpuno da obuhvati celo polje svojih saznanja. "um nema izvore svoga saznanja u predmetima i njihovom opažanju (pomoću kojeg on ništa više ne može da nauči). niti se može "sastaviti iz komada". nego samo na opštim saznanjima. Smatrajući da ne može da se očekuje da će ljudski duh ikada "sasvim napustiti metafizička istraživanja". str. "sa uživanjem gledati na metafiziku.. čak i sva sred-stva za izvršenje kojima može da se ostvari metafizika kao nauka. ali je ipak pružio neke nagoveštaje. 36 ‡ "Zadatak ove kritike čistoga spekulativnog uma sastoji se u pokušaju da se dosadašnje postupanje metafizike izmeni i da joj se na taj način dade siguran put jedne nauke. Prolegomena. Kritika. dobro ispitanu i oprobanu osnovu... te dakle da svoje delo zavr-ši i da ga sačuva za potomstvo kao jedan kapital koji može da se upotrebljava.. 72.) 0 v. I. Ona je jedan traktat meto-de. kako ne bismo morali uvek da udišemo nečist vazduh". kako kaže Kant na jednom drugom mestu. 133. No. I. koju sada imaju u vlasti". Kant podvlači da se njegova Kritika čistoga uma odnosi prema običnoj školskoj metafizici "upravo tako kao hemija prema alhemiji."37 "Tako Kritika. čija važnost uvek zavisi od odnosa prema praktičnome.. U protivnom slučaju. Oni će. I. štaviše. ona ocrtava kako njen ceo plan u pogledu nje-nih granica. 128. No. sadrži u sebi celu. 9 v. ali prema sasvim posebnim načelima. ali nikako ne može da se poveća. str. str. jer se ona bavi samo principima i granicama njihove upotrebe koje određuje sama ona kritika".) ‡ "Metafizika mora da bude nauka ne samo u celosti nego i u svim svojim delovima. i samo ona sama. Isto. Kant konstatuje da ono što se do-sad nazivalo metafizikom "ne može da zadovolji ni jednu glavu koja ispituje"." 38 U tom smislu.O tome kako bi trebalo da izgleda njegova "naučna" metafizika. 39 Metafizika se. Isto. str. str." (Kant. "kao što ne može da se očekuje da ćemo jedared radije obustaviti disanje. jer kada "kritika izvede metafiziku na siguran put jedne nauke". str. zato se oni koji su shvatili načela njegove Kritike više neće vratiti "na onu staru sofističku prividnu nauku". a ne sistem same nauke. Kant.. ili kao astronomija prema astrologiji.40 3 6 3 7 3 3 4 v. štaviše. I. nije ni mogla unaprediti (pa je "i posle toliko rovanja i buke još uvek tamo gde je i bila u Aristotelova vremena") iz jednostavnog razloga što uopšte nije ni egzistirala kao nauka. smatra Kant. ‡ Naime. Kant istovremeno smatra da dolazi doba ponovnog rađanja metafizike pomoću temeljite i dovrše-ne kritike samoga čistoga uma. 129. 130. ne preostaje ništa što bi čisti um a priori mogao da sazna. Isto. izvan nje verovatnost i zdravi razum mogu vrlo lepo da imaju svoju korisnu i ispravnu primenu. što ćemo sa njom. koja proriče budućnost". 71-72. Kant. ona nije ništa. Kant nije mnogo pisao. ali ipak. ne preostaje baš ništa što bi s razlogom mogao da pita. preduzeti jednu potpunu revoluciju. 169 . 127. tako i njen ceo unutrašnji skelet. Sigurna nada u tako određeno i za-ključeno znanje ima osobitu draž. jer kao spekulacija čistoga uma nigde nema temelja. Potrebno je pre svega da njena klica "potpuno preformi-rana leži u kritici". 8 Kant. po ugledu na geome-tre i prirodnjake.

a sem toga ništa bliže ne doprinosi razjašnjavanju značenja Kantovog pojma metafizike koji sam već detaljno izložio. kažu da je. nikako neće "izgledati jadna i umanjena samo na malu figuru". str. Međutim. dâ protumačiti na više načina. pitanje mogućnosti ili ne-mogućnosti metafizike kao nauke. jer ni jedan jedini metafizički sud ne može da se dokaže pomoću razloga a priori. prema tome. v. 41 "Kritikom se našem sudu daje merilo pomoću kojeg sigurno može da se razlikuje znanje od pri-vidnog znanja. Isto. tj. 4 1 4 2 4 3 170 v. Ovakav pristup ne može da se izbegne. naravno. Kant docnije uopšte nije ostva-rio svoju zamisao u izgradnji nove. prema načelima koja svaka dogmatska metafizika mora da prizna.43 Na žalost. 146. odgovorio da je sama Kritika taj sistem. "naučne" metafizike. Kantova sistematizacija filozofije Kantovu sistematizaciju filozofije." 42 Kant zaključuje da bi bilo preopsežno da u Prolegomenima prikaže kakva bi metafizika mogla da se očekuje prema Kritici. a posebno metafizike. izneću sa-svim sažeto. mora da rešava u kritici čistoga uma i. 145. što se u metafizici dovodi do potpunog izvršenja.U stvari. onaj ko ne želi da napusti za-htev za metafizikom (s obzirom da metafizika ne sadrži neku zalihu nepobitno sigurnih sintetičkih načela. [taviše. kada su ga jedared podsetili na to njegovo obećanje. mogu jasno dokazati protivrečni stavovi). Ona time. tj. da su mnogi principi dosadašnje dogmatske meta-fizike međusobno protivrečni i da nema sigurnog kriterijuma istine pravih me-tafizičkih sudova. samo ako bi se dosledno ostalo pri toj odluci. str. Kant smatra da takvom stavu nema šta da se prigovori. "time što joj je očerupano lažno perje". kao što sam već spomenuo. kad se bude načisto sa kritičkim načelima. 135-136 i 141-142. . Kant smatra da je neophodno pre svega do-bro ispitati šta može da se učini da bi se to postiglo. osim ukoliko bi se smatralo još pogodnijim da se napuste svi zahte-vi za metafizikom. osniva način mišljenja koji svoj blagotvorni uticaj docnije proteže na svaku drugu upotrebu uma i koji tek donosi pravi filozofski duh. mada neke naznake može da pruži i Kantova sistematizacija filozofije. naglašavajući ipak da ta metafizika. prinuđen je da prihvati Kantovu kritiku ili da na njeno mesto postavi bolju. jer se. jer je ona prilično zamršena i pod uticajem prethodnog filozof-skog nasleđa. str. s obzirom da nijedan od dosadašnjih puteva metafizike nije vodio tome da se ona ostvari kao nauka. Taj odgovor se. Isto. metafizike sa apodiktičkom izvesnošću svojih načela. Isto.

Kant. ukoliko ispituje moć uma u odnosu prema celokupnom čistom sazna-nju a priori. onda se zove logika. Kritika. 149-150. među-tim. 656.. str. 45 4 4 4 v. 171 . a ukoliko je sistem čistoga uma (nauka). celokupno (istinito kao i prividno) filo-zofsko saznanje iz čistoga uma u sistematskoj povezanosti. I. ako je. str. 1953. Matica hrvatska.Filozofiju uopšte Kant deli na: (a) empirijsku. Ako je filozofija pod (b) samo formalna.. ukoliko počiva na osno-vama iskustva. 5 v. ako hoćemo da odvojimo područje čistog filozofskog saznanja od svake empirijske kao i od svake matematičke upotrebe uma.44 ‡ ^ista filozofija. zove se metafizika. onda pod metafizikom može da se podrazumeva i kritika ili propedevtika. ukoliko izlaže svoje stavove jedino na osnovu principâ a priori. Kant. I. ograničena na određene predmete razuma. tj. zove se kritika ili propedevtika (pripremno uvežbavanje). Međutim. Zagreb. i (b) čistu. Osnov metafizike običaja. zove se metafizika. u knjizi Dvije rasprave.

172 . prišao metafizici na jedan sasvim nov način. da je pre samog saznavanja mogućno ispitati samu moć saznavanja.Kantovu podelu metafizike predstaviću dijagramom (izrađenim na osnovu teksta Kritike. koji je. kroz kritiku teorije saznanja. tj. str. želim da napomenem da Kantova izjava o tome da Kritika predstavlja njegov metafizički sistem može da se pro-tumači i tako da ovaj veliki filozof ipak nije ostao do kraja žrtva svoje iluzi-je da je mogućno izvršiti ispitivanje instrumenta kojim se ispitivanje predmeta obavlja pre nego što se priđe ispitivanju pojedinih predmeta. 656-657 i 659-660): Metafizika š Metafizika Ontologija spekulativne(transcendentalna filozofija) upotrebe čistoga uma imanentna (metafizikaš prirode) ili metafizika u užem smislu Racionalna š fiziologija Metafizika praktičke upotrebe čitranscenstoga uma dentna š Racionalna fizika Racionalna psihologija Racionalna kosmologija š Racionalna teologija Završavajući ovaj napis o Kantu.

D. bez obzira što je naše saznanje o tome univerzumu i dalje ograničeno i uvek dato samo kao delimično i parcijalno. Ta shema suprotstavljanja metafizike dijalektici.ULOGA METAFIZI^KIH ISKAZA U NAUKAMA ‡ Dijalektika i metafizika ‡ "njere there no advantage to be reaped from these studies. 5. potiče iz docnijih Engelsovih radova. An Enljuiry Concerning Human Understanding. Ovo suprotstavljanje bi u stvari moglo da ima smisla samo ukoliko bi se usvojilo jedno sasvim specifično zna-čenje termina "metafizika". Pokušaću ovom prilikom da malo preciznije odredim šta je to metafizika i da pokažem kako ima dovoljno raz-loga da se ta reč i u okvirima marksističke filozofije upotrebljava u jednom sasvim povoljnom smislu. u Anti-Diringu. and njhoever can either remove any obstructions in this njay.) "Metafizika" je reč koju filozofi-marksisti nerado koriste. The snjeetest and most inoffensive path of life leads through the avenues of science and learning. Truelove. Nalazimo ga.. inače. tj. yet ought not even this to be despised. ukoliko je ne upotrebljavaju u njenom pejorativnom značenju. Ali. recimo. ali ne i taj način upotrebe gde se argumentisanje zamenjuje ideološkim diskvalifikacijama. ukoliko bi se pod "metafizikom" podrazumevao tek jedan specifičan način mišljenja (ili posmatranja) karakterističan za nauku XVII i XVIII veka. predstavlja svakako i obrazac suprotstavljanja metafizike dijalektici. London. a sasvim je u kontrastu sa jednim pretežno tradicionalnim znače-njem ovoga termina.. Jedan od osnovnih šablona te koncepcije marksističke filozofije. koje srećemo u zajedničkim Marksovim i Engelsovim radovi-ma. 173 . koju sada nazivamo staljinističkim dogmatizmom. ought so far to be esteemed a benefactor to mankind. trebalo bi pre svega da se podsetimo na razvoj odnosa marksističke filozofije prema metafizici u poslednje dve decenije. uz anatemisanje metafizike i njeno svrstavanje u red najnegativnijih epiteta sa magičnim svojstvom dezavuisanja pro-tivnikovih gledišta." (Hume. kada je došlo do otvorenog i sistematskog obračunavanja sa apsolutnom prevlašću staljinističke dogmatske koncepcije.. u Svetoj porodici ili u Nemačkoj ideologiji. 1863. p. or open up any nenj prospect. a ne večita čovekova težnja da sebi stvara određenu vizi-ju o univerzumu u celini. E. beyond the grati-fication of an innocent curiosity.

reli-gijom i mistikom. Koliko je ova shema teorijski pogrešna i koliko može da bude teorijski i praktično štetna. a u drugom slučaju jedne specifične koncepcije filozofije ‡ koja svoju vrednosno-humani-stičku problematiku smatra jedinom i jedino mogućnom problematikom filozo-fije ‡ prema svim pokušajima filozofije kao kosmologije ili kao teorije nauč-nog saznanja. U. da je uslovno tako nazovemo. 174 . vrlo često se čitava problematika filozofije svodi na vrednosnu i u tom smislu i metafizičku problematiku izučavanja smisla čove-kove egzistencije. traje od Aristotela do danas i koje preovlađuje i u čitavoj savre-menoj zapadnoj filozofiji. doduše. nasuprot fizici. [taviše. da je kritika šablonizovanog shvatanja metafizike ostala nekako po strani na inače širokom frontu prevazilaženja dogmatske i nestvaralačke pozicije marksističke filozofije. mada ne i razloge njegovog pretvaranja u jedino i osnovno značenje te reči u marksističkoj filozofiji. što. ukoliko je u savremenim pokušajima da se nastavi sa prekinutim stvaralačkim razvojem marksizma skoro sasvim izostalo eksplicitno određivanje odnosa prema metafizici. ne uočava se dovoljno kontinuitet i ne razmatraju se isprepletenost i uzajamni uticaj izme-đu ove dve sfere saznanja. taj odnos je. više nije nešto što bi trebalo anatemisati. implicitno uvek prisutan. po mome shvatanju. kada odvaja prvu filozofiju od metafizike. međutim. baš se to dogodilo u sovjetskoj marksističkoj filozofiji. određujući je kao deo priro-dne filozofije. Pa ipak. ne može i ne treba da ima nikakve uloge u našem naučnom saznanju sveta. sa neznatnim varijacijama. da ne može da se operacionalizuje. Zbog toga smatram da nema nikakvih razloga da se kao osnovno značenje termina "metafizika" napusti ono tradicionalno značenje koje. No. gde je ovo značenje potpuno potisnulo sva ostala značenja ovoga ter-mina. ja sam pokušao detaljnije da pokažem u svojoj doktorskoj tezi Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji. koja se bavi onim što je prolazno. koje nemaju nikakve veze sa naučnim saznanjem sveta. u oba slučaja kao da se zapaža i izvesna netr-peljivost. ali se još uvek shvata kao proizvod dostojan ili prezrenja i odbaci-vanja. naravno. naravno.U Hegelovom opisu razumskog načina mišljenja. o kome Hegel ponekad go-vori kao o staroj ili razumskoj metafizici ‡ ne. koja. praktično nema. karakteriše jednostranost i u oba slučaja stvara se preveliki jaz između naučnog i filozofskog saznanja. u prvom slučaju nauke i naučnih metoda saznanja prema svemu što pre-lazi okvire empirijske proverljivosti ili matematičke dokazanosti. pozitivistički usmerenoj varijanti savremene marksističke filozofije. razmatra ono što je apstraktno i fiksno ‡ u tim zamislima mogućno je prona-ći eventualne istorijske korene ovoga specifičnog Engelsovog shvatanja meta-fizike. koja inače možemo da nađemo u Marksovim i Engelsovim filozofskim spisima. Zanimljivo je. ili bar zanemarivanja u smislu potpunog izjednačavanja sa poezijom. međutim. Obe ove tendencije. kao o metafizici uop-šte ‡ ili u onome specifičnom definisanju metafizike na koje nailazimo kod Bekona. metafizika. U humani-stičkoj varijanti. budući da je nešto sasvim drugačije u odnosu na naučno saznanje.

uloge u naučnom saznanju. isto tako. tj. vrlo često poželjne.Mogućno je. ali ako se pri tom problematika filozofije svede na vrednosnu problematiku smisla ljudske egzistencije. mada još ima sovjetskih filozofa koji brane takvu koncepciju metafizike. ali je nemogućno a priori odreći filozofiji mogućnost vršenja izvesne. Mogućno je. da osujeti druge vrste filozofskih napora za koje u stvari nema dovoljno razloga da se drži kako neće predstavljati svojevrstan doprinos razvoju čovekovog saznanja. kakvi se iskazi smatraju metafizičkim. a neki od njih su evoluirali već toliko daleko da su uspeli vrlo dobro da uoče iz-vesne vidove neizbežnog prisustva metafizike baš u naučnom saznanju. razume se. dogmatsku varijantu uzimam kao u celini već preva-ziđenu. sa razlogom se opredeliti za aktivisti-čki prilaz filozofiji. podsetiti se na činjenicu da su predstavnici logičkog pozitivizma uglavnom već sasvim napusti-li svoju prvobitnu tezu radikalnog odbacivanja metafizike kao besmislice. to onda znači implicitno podržavanje baš ovog pozitivističkog stanovišta o potpunoj autonomnosti i izdvojenosti naučnog saznanja sveta. Na neke od takvih empirista ja ću se još pozvati u svome daljem izlaganju. to onda predstavlja tako usko određivanje filozofije koje dogmatski želi da se nametne kao jedino mogućno i jedino is-pravno shvatanje filozofije. uloge metafizike u naukama. da bismo onda mogli da pri-đemo osvetljavanju osnovnoga problema. naravno. Uostalom. Ali. ili. drugim rečima. Kopnin). na mnogim drugim područjima. da vidimo sada malo detaljnije o kakvoj je zamisli metafizike ovde reč. pa samim tim i bez naročitih perspektiva da još dugo istraje u svome uskom poimanju metafizike kao metode mišljenja karakteristične za nauku XVII i XVIII veka. tj. tj. onog istog stanovišta koje sami pozitivisti uveliko napuštaju. 175 . Treću. uprkos činjenici da su inače. poodma-kli u oslobađanju od dogmatskog marksizma (P. nije loše podsetiti se na pouku koju pruža razvoj pozitivističke filozofije na Zapadu. čime ćemo najbolje pokazati ograničenost obe gorepomenute aktualne varijante mark-sističke filozofije. tj. V. biti skeptik u pogledu obaveštenosti i stručnosti mnogih filozofa koji se upuštaju u raspravljanje o naučnom saznanju.

176 . ne smatraju da je na bilo koji način mogućno ispuni-ti prvobitni pozitivistički program potpunog uklanjanja metafizike iz em-pirijskih nauka i njenog uništavanja kao izlišne besmislice. bar relativnu demarka-cionu liniju između empirijskih nauka. o čijem karakteru i razmerama. i o čistoj metafizici. Naime. našlo malo filozofa koji bi ustali protiv teze da je u stvari nemogućno govoriti o čistoj empirijskoj nauci. u stvari. polazeći od ove odredbe metafizike. a ponekad govore i o izvesnim korisnim funkcijama metafizike u naukama. na određeno prisustvo metafizike u naukama. najčešće višestruko isprepleteni. da su bile pune i prepune iska-zâ metafizičkog karaktera) i da su se onda postepeno sve više i više emancipovale ‡ tako bi se isto. antifilozofskog usmerenja (koji su zauzeli vladajući položaj u anglo-američkom filozofskom svetu). Prvo određivanje metafizike je nedovoljno u najmanju ruku iz dva raz-loga: (a) zbog toga što metafizičkih iskaza (u smislu onih iskaza koji ne pripa-daju empirijskim naukama) ima i izvan one grupe problema koji se nalaze u sredi-štu pažnje metafizičkih sistema. podvlačeći istovremeno visoki stepen samostalnosti nauka našega doba. kao što se verovatno ne bi našao niko ko bi poricao istorijsku činjenicu da su se nauke nekada nalazile u takoreći nerazlučivom jedinstvu sa filozofijom (ili. na strukturu sveta u celini ili na strukturu svake pojave u tome svetu. kao što sam već spomenuo. Ako. i da tu još uvek postoje određene veze i uticaji. smatrajući to prisustvo neiz-bežnim. tek drugo određenje nam omogućava da povučemo izvesnu. s jedne. Kada je reč o tim funkcijama. mogućno je ukazati na nekoliko aspekata. ni predstavnici brojnih savremenih izdanaka i različitih varijanata logičkoempirističkog filozofskog. i (b) zbog toga što ima empirijskih nauka koje takođe pretenduju na univerzalno važenje nekih svojih zakona (tu pre svega mislim na neke teorije u fizici koje se odnose na celinu univerzuma). ili bića kao takvog. sada. tj. s jedne. može da se diskutuje. želimo da nešto kažemo o njenoj funkciji u odnosu na empirijske nauke danas. da se odredi predmet metafizike. Prema tome. bolje reći. za potpuno definisanje metafizike mislim da je neophodno da se obuhvati ne samo element sadržaja. pa onda i da ispitamo kakva je uloga metafizičkih iskaza u naučnom saznanju. već treba dodati da je reč i (2) o takvim filozofskim iskazima koji ne poseduju onaj stepen (direktne ili indirektne) empirijske proverljivosti (ili mogućnosti empirijskog odlučivanja) koji bi mogao da nam pruži odlučujući kriterijum za njihovo prihvatanje ili odbacivanje. po mom mišljenju. Neki od njih tako-đe ukazuju. naravno. s druge strane. s druge strane. drugačije rečeno. i svih neempirijskih teorijskih tvorevina. već je isto tako nužno da se odredi i logičko-metodološki karakter metafizičkih iskaza. U stvari.Dakle. onda bi možda pre svega trebalo napomenuti da. tj. koji su. nije dovoljno reći da je tu reč (1) o takvim iskazima koji se od-nose na celinu stvarnosti.

odnosno. izražavajući vladajuće načine saglé-danja celine sveta. a izvesno je da su metafizičke ideje imale krupnoga uticaja na nauku baš u periodima kriza i preokretâ u nauci. izgleda da je mogućno da se u tom smislu govori o metafizičkim učenjima kao o nekim "regulativnim principima" (Votkins). to je sigurno. oni su tako povezani sa metafizičkim gledištima usmerenim na razumevanje celi-ne sveta da kritička diskusija metafizičkih gledišta može da predstavlja razvoj tih teorija do one tačke kada dostignu takvu specifičnost da o njihovoj istinito-sti može da se odluči eksperimentalno (atomizam. a druga manje itd. metafizička učenja. treba istaći da metafizička usmerenost na celinu takođe deluje kao značajna protivteža snažnoj inherentnoj tendenciji koja postoji u savremenoj nauci u pravcu sve veće specijalizacije u negativnom smislu te reči. onda bi svakako funkcija stvaralačke ili vizionarske metafizike bila unekoliko drugačija. Sem toga. istorijske ljudske prakse. često može da otkrije nove perspektive. 177 . kako bi to rekao Xon Votkins. metafizika kao sveža. odnosno da formuliše nova pitanja koja sugerišu nove pravce i programe naučnog istraživanja. ili teorija materije uopšte). U svakom slučaju. ili može da nagovesti nove modele naučnih teo-rija. Kad su u pitanju sveobuhvatne naučne teorije ili opšti teorijski sistemi. Mnoga naučna otkrića. daju neophodne pretpostavke o prirodi stvarî kada je reč o traganju za otkrivanjem zakonâ posebne vrste. nesumnjivo određuju izvesne okvire našeg naučnog istraživanja kao i njegovo mesto u toj ljudskoj praksi. neka od ovih metafizičkih učenja mogu prvobitno da nastanu i kao opravdavanje za već izgrađeni skup naučnih teorija. Ukoliko bismo ovaj vid metafizike. koji utvrđuje najopštije crte preovlađujućeg pogleda na svet nazvali generališućom metafizikom. Naravno. neka će obavezivati u tom pogledu više.Pre svega. ili "koordinirajućim agensima" u izboru naučnih problema (Agasi). Naime. a mnogo manje onu koju u načelu neće moći nikada da pobije ili da potvrdi) može da utiče veoma podsticajno na naučnu misao. vodeći na taj način važnim naučnim rezultatima. kao i naš vrednosni odnos prema celini stvarne. predstavljaju plod tesne veze nauke sa metafizikom. predstavljaju "učenja drugoga reda o vrstama teorija prvoga reda koje bi najzad trebalo da trijumfuju". stvaralačka vizija o univerzumu (imajući pri tom pre svega u vidu takvu viziju koju nauka još nije u stanju ni da pobije ni da potvr-di.

onda principi metafizičkog karaktera mogu da se sagledaju. Agasi /J. Ovde će biti potrebno. te stvara standard onoga što predstavlja naučno objašnjenje. kao i bez izvesnih principa uobličavanja svojih rezultata. Bukdal /G.Kao sledeći. ne moraju da budu konzervativne. Bert /E. koji takođe mogu da budu metafi-zički po svome karakteru. (Na primer. metafizički sistemi "ne moraju da budu verbalni ukrasi naučnog istraživa-nja. R. Poper). Da je ovde reč o jednom smislu koji je različit od prvoga slu-čaja. Alexander/. A. i kao takva pravila što pri izgradnji naučnih teorija određuju koje bi kategorije trebalo upotrebljavati pre nego neke druge. Naravno. i bez obzira na svoju pozitivnu stranu. onih osnovnih vidova u kojima se ispoljava uloga metafizike u naukama. Van Melsen /van Melsen/. govori to što je ova druga vrsta metafizičkih pretpostavki podložna pre-vođenju u metodološka pravila. Burtt/) jednoglasno ukazuje na plodnost metafizičkih spekulacija u podsticanju naučnih ideja. Ukoliko sadrže ovakve "metafizičke smernice". Svi oni takođe primećuju da je pozitivističko odbacivanje tih spekulacija kao lišenih značenja (bez obzira da li opravdano ili ne. bez izvesnih normi naučnog istraživanja. "princip kauzaliteta". Votkins /J. Možda ne bi bilo loše ako bismo ovde napomenuli i to da veliki broj istaknutih predstavnika savremene analitičke filozofije (između ostalih: Poper /K. Agassi/. Conceptual Thinking/). Ali. K. ove pojmovne sheme mogu da budu "deskriptivne" (ukoliko učvršćuju dato stanje) i "preskriptivne" (ukoliko se bave prioritetima. naravno. za ovaj opšti pojmovni okvir u kojem se odvija celokupno naše saznanje može se reći da vrši još dve specifične funkcije u naukama: određuje okvire objašnjavanja stvarî i pojava. tj. razmere i važnost ovog podsticaja. Aleksander /P. ali i njihove sistematizacije. određuju koju bi pojmovnu shemu trebalo upotrebiti) (Hare). pored toga. najzad. N. da se bar ukratko malo detaljnije razmotre još neka pitanja u vezi sa meha-nizmom funkcionisanja metafizičkih iskaza u naukama. Ritchie/. kao sistematski organizovano znanje (retko će ko danas još uvek ozbiljno da zastupa ideju o naučnom istraživanju koje bi se svodilo na prosto sakupljanje. A. Körner. njatkins/. odnosno meta-fizička vera u uzročnost. mada su. Ovakve metafizičke pretpostavke takođe se često na-zivaju "regulativnim pretpostavkama" (Kenig /R. Feyerabend/. razume se. R. Koare /A. X. 178 . Buchdahl/. Sarton /G. nj. oni mogu da mu dadu pravac i često su to i činili" (Kerner /S. Riči /A. Harré/. proveravanje i klasifiko-vanje datih činjenica). Xemer /Jammer/. G. i najzad. Popper/. Koyré/. niti druge treba nužno shvatiti kao progresivne. Prve. da se sve to ilu-struje nekim konkretnim primerima iz istorije nauke. König/. Međutim. Her /R. ljuinton/. može da se interpretira kao odluka naučnika da nikada ne napusti svoje traganje za zakonima. ne može uopšte ni da se zamisli bez izvesnih prethodnih pretpostavki o postojanju samih zakonitosti koje nauke treba da otkriju. D. treći aspekt prisustva i uloge metafizičkih teorija i principa u naukama mogli bismo da uzmemo to što nauka. E. Kerner. P. ako se čitav ovaj problem pogleda sa jezičke strane. Fajerabend /P. speci-fičnog karaktera. Kvinton /A. Najzad. ovo je samo fiksiranje. na uočavanje razlike između naučnih i metafizičkih iskaza) nosilo sa sobom taj nedostatak što je pomagalo da se zatamne priroda. D. Sarton/. tj. u najopštijim crtama. ili "princip uniformnosti prirode").

da izvesne crte ili aspekti iskustva služe. o tome kakva je priroda te veze. Co. ukoliko se ne bi pretpostavilo da i one same na neki način takođe potiču iz iskustva. tj. kada je reč o vrstama metafizičkih iskaza. kao modeli naučnih teorija. Ovo objašnjenje. dosta neodređen i vrlo oskudno ispitan. Za većinu metafizičkih sistema može se reći da sadrže pojmove koji jesu ili bi mogli da budu zasnovani na iskustvu. 36. a s druge strane. oskudne sistematske veze sa iskustvom.. mogućno i trebalo bi razlikovati pre svega (a) prolazne metafizičke iskaze i (b) trajne metafizičke iskaze. D. "Speculation and Theories". s jedne strane. ova razmatranja se ne odnose na sve vrste metafizičkih teorija podjednako. pp. Metafizičke teorije mogu.. Alexander. ne svi. uz zadržavanje dru-gih. takve metafizičke asocijativne poetske vi-zije koje imaju malo veze. koji su empirijski neopovrgljivi. 179 . prema tome. recimo. gde naučni stavovi sačinjavaju osno-vu od koje polaze takva metafizička uopštavanja. ipak u određenoj vezi sa tom empirijom. U stvari. Postoje. i da je specifičan karakter svakog od tih metafizičkih sistema određen posebnim izborom takvih pojmo-va koji se u njemu pojavljuju. Gregg & F. by J. oslobođen nužde da svoj sistem stalno povezuje sa detaljima aktual-nog iskustva. Reidel Publ. onda je. Piter Aleksander. kako zaključuje Aleksander. neophodno je dopuniti još i slede-ćim momentom: metafizičke teorije na određeni način potiču iz iskustva. Dordrecht. malo šta je rečeno o tome u kojem smislu bi se moglo govoriti da su iskazi. naravno. P. postoje i takve metafizičke teorije.Kada je reč o objašnjavanju toga stimulativnog uticaja metafizičkih teorija na oblikovanje naučnih ideja. ili bar da mogu da po-služe kao modeli (u smislu umetnikovog modela) za metafizičke teorije. da se uzmu kao da proizlaze iz odbacivanja izvesnih crta iskustva. (v. već i kako mi uopšte možemo tako dobro da razumemo metafizičke teo-rije kao što ih razumemo. izgleda. R. ed. smatra Aleksander. pa kako je metafizičar graditelj sistema par excellence (pošto je. Harris. ili bolje reći. Taj dvostrani odnos metafizičkih teorija prema iskustvu veoma je složen. in: Form and Strategy in Science. on onda stvara raznovrsne modele koje naučnik prema svojim potrebama može da koristi. na primer. ističe da izvor plodnosti metafizičkih ideja nije samo u tome što su i naučnik i metafizičar u stvari graditelji siste-ma.) Naravno. s obzirom na različite vidove uticaja metafizičkih teorija na nauke. onda se primećuje da bi bilo teško shvati-ti ne samo da metafizičke teorije mogu poslužiti. 40-42 & 44. a raz-likuju se po tome koje su posebne crte iskustva izdvojile da ih naročito naglase. One su konstrukcije kojima nedostaju pojedine crte iskustva što se smatraju suvišnim. 1964. koje se obično nazivaju induk-tivnom ili generališućom metafizikom. Tačke kontakta metafizičkih ideja sa iskustvom mogu da predstavljaju one tačke iz kojih potiču teorije što će opisivati iskustvo na naučni način. što mu omogućuje da se usredsredi na unutarnju konzistentnost). C. za razliku od naučnika. naime. T.

bila klasična mehanička slika sveta ili. 191). princip "najmanjeg dejstva" itd). nova matematika ili nova eksperi-mentalna tehnika takođe otvaraju nove pravce naučnih istraživanja (v. tj. bile atomistička fizička ili Kopernikova astronomska hipoteza. ne samo princip uzročnosti. The Free Press. već i princip determinizma. takvi iskazi o svetu koje nauka trenutno nije u stanju ni da pobije niti da potvrdi. tu je uglavnom reč o najopštijim formulacijama onoga što predstavlja preovlađujuću ontološko--vrednosnu perspektivu jednoga doba i što obično ne podleže prevođenju u meto-dološka pravila (takva je. ed. jer se nekada dešava da imamo posla i sa kombinovanim slučajevima. ali koje razvoj nauke u načelu može da dostigne i da uključi u sebe (takve su. 180 . na osnovu svega što je do sada rečeno ne bi trebalo pomišljati da je uvek mogućno praviti jasnu razliku između pomenutih vrsta učenja. odnosno metafizičkih iskaza. Kada je reč o trajnim metafizičkim iskazima. Nenj York. Kao što. Podela na "meke" i "tvrde" metafizičke iskaze potiče od Pitera Aleksandera. J. na primer. iskaz "Sunce mora da zauzima centar vasione zbog svoga dostojanstva"). naravno. bilo da su ovi materijalnog (ekonomske i političke potrebe) ili duhovnog karaktera (vladajuća metafizika). Kao što primećuje i Xozef Agasi. međutim. isto tako ne bi trebalo pomisliti kako se ovde zastupa takvo shvatanje da su metafizičke teorije jedini ili redovno baš onaj osnovni izvor ili podsticaj za stvaranje naučnih teorija. Agassi. zato što raz-voj tehnike i njenih polja primene zaista često dolazi tek iza interesa. "Meki" bi bili oni metafizički iskazi koji najčešće uključuju samo takve pojmove koji mogu da se pojave i u naučnim iskazima i koji su po pravi-lu podložni prevođenju u metodološka pravila (takav je. na primer..U prvu vrstu bi spadali uglavnom iskazi onoga što smo nazvali stvaralačkom i vizionarskom metafizikom. recimo. onda je mogućno razlikovati dve podgrupe takvih iskaza: (1) "meke" metafizičke iskaze i (2) "tvrde" metafi-zičke iskaze. takav iskaz kao što je "Ponašanje ma kojeg sistema određeno je činiocima u okviru prostorno-vremenskih granica toga sistema"). ili princip redukcionizma. 1964. nove ekonomske i političke potrebe. by Mario Bunge. ili. ^ini mi se da bi ovde naročito trebalo izdvojiti činilac novih ekonomskih i političkih potreba. "Tvrdi" metafi-zički iskazi bili bi. ili princip održanja energije. recimo. "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics". oni što po pravilu uključuju takve pojmove koji ne mogu da se pojave ili se izbegavaju u naučnim iskazima. p. na primer. in: Critical Approach to Science and Philosophy. dok se za eksperimentalnu tehniku svakako može reći da je sekundarna.

210.) I dalje: "Mislim da većina istraživačkih projekata zaista nije zamišljena.. koji je u svojoj knjizi Personalno znanje veoma zanimljivo osvetlio subjektivno-psihološku stranu ljudskoga saznanja. "ja ne vidim drugog objašnjenja osim da su bitno metafizički inte-resi ti koji daju (čisto naučni) značaj ovome delu nauke pre nego onome. M. interesu koji dominira tradicijom u toj nauci. koja se tiče onoga što sam svrstao u prvu vrstu generališuće ili vladajuće metafizike. (v. p. pp. da fizički svet predstavlja jedan sistem rasprostrtih materijalnih tela koja mehanički deluju jedno na drugo i koja su snabdevena samo merljivim kvalitetima ‡ ovo metafizičko gledište predstavljalo je više od dva veka termine referencije fizike i rukovodilo izgradnjom velikog broja fizi-čkih teorija." (Ibid." (Ibid. London. obratno. Pa ipak. koje bi. ili metafizičko gledište o prirodi koje je izneo Dekart.) U prilog ovakvoj tezi mogli bismo da navedemo i jedan argument koji nalazimo kod Majkla Polanjija. to se on više približava opštem interesu. 160-161.. 191. Polanyi. Personal Knonjledge. Za ovakvu situaciju". reci-mo. koje nije bilo lako objasniti na drugi način. koji je vladao vekovima i nalagao okvire objašnjavanja svih astronomskih svedočanstava. oni projekti koji se docnije smatraju važnim. 1962. pokazuju spo-sobnost da bace svetlo na tekuće metafizičke sporove.. ili bar nije svesno zamišljena tako da bude relevantna za spor između nekoliko rivalskih metafizičkih učenja dana. tj. ili.No. Ptolemajev astronomski sistem. Polanji pod-vlači da je tu reč o takvom preporučivanju vrste shvatanj â i odnosa koje je tre-balo podržati kao prihvatljive čak i onda kada bi izgledalo da im neko svedočanstvo i protivreči.) Najbolje primere za ovu vrstu metafizičkih teorija predstavljaju. Routledge & Kegan Paul. p. 181 . otuda je većina (čistih) naučnika više zainteresovana za metafiziku nego što to inače izgleda. kaže Agasi. On kaže: "Moja je teza da ‡ bez obzira na polaznu tačku nečijeg interesa u nauci ‡ što se taj interes kod nekoga više razvija. Ukazujući na činjenicu da je najveći deo naučnika zastupao izvesna tobože "naučna" uverenja o prirodi stvarî i da su ta uverenja njihovim pristalicama ukazivala na vrstu pitanja koja imaju smisla i koja je umesno istražiti. kao i da taj opšti interes potiče iz meta-fizike i uliva se natrag u metafiziku. trebalo odbaciti kao neverovatne i pored toga što je postojalo sve-dočanstvo naizgled u njihovu korist. to ću se ovde ukratko osvrnuti na osnovnu Agasijevu tezu u tom pogledu. kako mene interesuje pre svega uloga metafizike.

Pittsburgh. na primer. nema nijedne takve teorije koja prvobitno nije spadala u mit ili čistu metafiziku. Ovde bismo kao primer mogli da uzmemo atomističku teoriju. University Press. ili. 1962. drugim rečima. zapitajmo se da li bismo ikada počeli da mislimo neklasično. najzad. P. Tu je. u toku toga dugog vremenskog perioda atomistička teorija je često bila napadana na osnovu "iskustva". K. a kada su u pitanju baš takve teorije. što bi u stvari trebalo da bude najzanimljivije sa stanovišta razvitka naučnog saznanja. U tom smislu. a napredovanje takvog istraživanja. 235-236. tu pred istraživačima-naučnicima stoji težak i dugotrajan zadatak. prisetimo se za koju je teoriju više govorilo iskustvo u vreme kada je Kopernik izišao sa svojim astronomskim sistemom. U svakom slučaju. da li za njegovu ili za Pto-lemajevu teoriju. i često je potrebno da unesu veliku dovitljivost da bi neko metafizičko gledište specifikovali do one tačke na kojoj će moći da bude pod-vrgnuto empirijskom proveravanju. pa i Pol Fajerabend. izgleda. najčešće reč o uticaju na sveobuhvatne naučne teorije. ili. i naizgled više u skladu sa tadašnjim iskustvom. Tako je. naučno istraživanje pokazuje težnju da započne sa hipotezama koje su ili potpuno neproverljive ili vrlo niskog stupnja proverljivosti. Feyerabend. 182 . a ne sa jednom obuhvatnom teorijom koja je dala novi smisao i skladno sistematizovala mnoge parcijalne teorije. da smo morali da se osloni-mo samo na iskustvo. metafizički sistemi predstavljaju naučne teorije na njihovom najprimitivnijem stupnju. radili sa hrpom parcijal-nih. Ili. može li još šta konkretnije da se kaže o procesu pretvaranja vizionarskih metafizičkih teorija u empirijskonaučne. "slobodnim kreacijama duha". nasuprot teorijama klasične fizike. kako bi to rekao Ajnštajn. čini mi se. G. onda. neusklađenih i često pogrešnih empirijskih uopštavanja. iz znatno bližega perioda istorije atomisti-čke teorije. tj. a da nismo mogli da pribegnemo apstraktnim metafizičkim teorijama. pp. rezultate ne treba očekiva-ti prebrzo. Naravno. zavisi ponajviše od razvoja određenog metafizičkog gledišta kroz argument i diskusiju sa alternativnim metafizi-čkim shvatanjima. in: Frontiers of Science and Philosophy. kojoj je trebalo oko 2. Colodny.Ali. kao što primećuje Fajerabend.000 godina dok je od metafizičke postala naučna teorija sa takvim predvi-đanjima koja su (u načelu) mogla da budu proverena i upoređena sa predviđanji-ma alternativnih teorija (Braunovo kretanje).) ‡ Ili. Međutim. (v. ed. mi bismo sada. bar u početnoj fazi. kao što su primetili neki autori. kada ju je potisnula u senku visoko razvijena i na iskustvu zasnova-na teorija termodinamike. "Problems of Microphysics".. Da su kojim slučajem u tom procesu razvitka atomističke teorije pragmatisti ili empiristi imali odrešene ruke i da su se samo oni pitali. aristo-telijanska teorija kretanja bila razvijenija i prefinjenija. by R.

) Ili. na ispitivanje njegove plodnosti. dolazeći do svežeg saglédanja ne samo nekih opštosti. Ne vodeći računa o irelevantnim primedbama.. to je pravi posao filozofije koja pretenduje da bude nešto više od prepreke progre-su. 1963. XVII. Ovaj primer će isto tako moći da posluži kao izvanredna ilustracija podsticajne uloge metafizičkih ideja i svesnog napora naučnika da. K." (Feyerabend. The Revienj of Meta-physics. engleski atomista nemačkog porekla Dejvid Bom i francuski profesor @an Pol Vižije. one zato moraju da budu prisutne na svakom stupnju razvoja našeg saznanja. Nauka slobodna od metafizike na naj-boljem je putu da postane dogmatski metafizički sistem. P. još eksplicitnije precizirajući svoje shvatanje o tome u čemu se sastoji uloga ove vrste metafizičkih ideja. poziva da se zbog raznih filozofskih gloženja ne napuštaju poku-šaji da se dođe do koherentne opšte slike sveta. koje su izgrađene na jedan nedogmatički način i koje su onda dovoljno detaljno razvijene da dadu jedan (alternativni) opis čak i onih naj-običnijih eksperimentalnih i posmatračkih situacija. vol... "Materialism and the Mind–Body Problem"." (Feyerabend.) U prilog ovakvoj opštoj metodologiji. bez obzira od kakvih se počet-nih pretpostavki kreće. Delanjare Studies in the Philosophy of Science. Hrabrenje ovakvoga raz-voja od apstraktnog ka konkretnom. oni treba da progledaju kroz argumente koji se iznose protiv njih i trebalo bi da shvate njihovu irelevantnost. koristeći jedan metafizički model.. oni bi treba-lo da pređu na mnogo zahvalniji posao detaljnog razvijanja svoga gledišta. 7. definiše se na sledeći način: one igraju odlučujuću ulogu u kritici i u razvoju onoga u šta se uopšteno veruje i što je Ävisoko konfirmisanoÄ. p. I. "Honj to Be a Good Empiricist". To alternativno gledište razvila su dva ugledna fizičara. zastupajući tezu o neophodnosti pluraliteta metafizi-čkih teorija. p. kaže Fajerabend. doprinošenje pronalaženju novih ideja. Nenj York. Fajerabend kaže: "Funkcija neobič-nih metafizičkih ideja. K. ‡ "^ini mi se". "da bi oni koji započinju ovakve pokušaje trebalo nešto manje da se plaše teškoća. 1963. No. 49. P. već i sasvim konkretnih i detaljnih procesa. izgradi empirijskonaučnu teoriju koja će biti podložna eksperimentalnom proveravanju.Fajerabend čak. 183 . Interscience Publishers. vol. navešću primer jedne alternativ-ne zamisli u odnosu na trenutno preovlađujuće interpretacije kvantne mehanike. 1.

u vezi sa trećim aspektom prisustva i uloge metafizičkih prin-cipa u naukama. dopušta alter-native u smislu da i dva uzajamno inkompatibilna regulativna principa mogu da zadovoljavaju. dakle. polazeći.) Ovakva vrsta metafizičkih iskaza. ulogu vizionarskih metafizika kao alternativnih modela pristupanja konkretnoj naučnoj problematici. zbog toga što za izvesne događaje unutar atoma nije bilo mogućno dati uzročnu specifikaciju. koji nije ne-određen ‡ pojam fizičkog objašnjenja (ili fizičke razumljivosti itd. kada dođe do toga da treba da bira između dva fizička formalizma od kojih oba impliciraju iste empirijske zakone prirode a samo je jedan u skladu sa principom. uviđao kako sâm mora da stvori i nasto-jao je da stvori drugačiju vrstu teorije. tj. ili da je bolje objašnjenje od nekog drugog. pre svega prvi aspekt metafizike kao nasleđenog ili vladajućeg pogleda na svet jednoga doba. tj. matemati-čki deo. Dok. Stiven Kerner. polazeći opet od izvesnih metafizičkih pretpostavki o tome kakvog bi karaktera trebalo da budu fizički zakoni.) 184 . razume se. u pokušajima da se osvetli uloga metafizičkih iskaza u naukama. pre svega konstatuje da se ‡ za razliku od pojma fizičkog formalizma (pod kojim on podrazumeva. ukoliko uopšte nosi nekakvu težinu. 100-101. Kerner. Važnost koju fizičar pridaje tome principu može. na primer. (v. pp. i Votkins. kao i drugi normativni stavovi. onda će onaj koji ga prihvata. S. najpre još nekoliko reči o takvim principima. onih principa koji se tiču karaktera metodološkog pristupa određenoj naučnoj problematici ‡ mada već i gorenavedeni primer delimično osvetljava i taj aspekt ‡ izneću još jedan primer. 98. ali je svaki od njih ujedno i povezan sa svakim drugim. tj. čini mi se. Ali. njemu je tada Lajbnicova teorija mo-nada sugerisala jedan svet u kojem postoje relativno nezavisni sistemi (monade bez prozora). gde je razvoj svakoga od tih sistema određen njegovih sopstvenim unutrašnjim zakonom. Agasi. 1957. od svoga ideala fizičkih zakona. svaki za sebe stvara svoj sopstveni prostor i vreme (na nivou kvantne mehanike stva-ri su nepovezane i događaji ne određuju jedan drugi). po mom mišljenju. koristeći neke aspekte Lajbnicove metafizičke teorije.I Bom i Vižije. p. Najzad. naravno." (Körner. kao.. London. "Izjava nekog fizičara". pa ću zato ovde izneti neke njegove teze. uglavnom ima na umu ovaj treći aspekt. Zamenjivanjem monada satovima koji su definisani periodičnim pulsiranjima postiže se teorijska mogućnost opovrgavanja iskaza te teorije. empirijskonaučnu teoriju koja će biti eksperimentalno proverljiva odnosno opovrgljiva. ali. kaže Kerner. pravila odnošenja koja pove-zuju znakove i formule sa mogućnim posmatranjima na takav način da neke od tih interpretiranih formula izražavaju empirijske zakone prirode). Ibid. da varira od jedne do druge individue. izražava činjenicu da je taj fizičar usvojio neki normativni ili regulativni princip s kojim bi fizički formalizmi trebalo da budu u skladu. uostalom. bili su nezadovoljni stanjem kvantne teorije. kako smo videli. nije nezavisan na jednom dubljem nivou (predodređena harmonija. Prema svedočanstvu samoga Boma. interpretaciju. a s druge. in: Observation and Interpretation. Prema tome. s jedne strane.. tj. "u tom smislu da neki formalizam jeste ili nije objašnjenje. a Fajerabend onaj drugi aspekt. a iste stvari su viđene kao povezane i isti događaji kao određeni na nivou supkvantne mehanike).) menja od jedne grupe fizičara do druge. Bom je. ima u vidu. Butternjorths Scientific Publications. ili kalkulus. "On Philosophical Arguments in Physics".

Ono što njega ne zadovolja-va u kvantnoj teoriji "jeste njen stav prema onome što izgleda da je programatski cilj sve fizike: potpuno opisivanje svake (pojedinačne) stvarne situacije (kakva se pretpostavlja da postoji. trebalo da bude usklađen svaki razumljivi fizički formalizam. Interesantno je. Prema tome. 667. s tim da se. po njegovom mišljenju. kao što primećuje Morton Bekner. kao što primećuje danski fizičar Grenevold. gde se jasno vidi koliko je veli-ku važnost Ajnštajn pridavao takvim principima. (v. Kao završnu napomenu izloženoj skici uloge metafizičkih iskaza u naukama mogao bih da dodam još i to da čitavo ovo izlaganje počiva na jednoj meta-fizičkoj pretpostavci koja je osobena za savremenu koncepciju nauke ‡ nasuprot metafizičkoj koncepciji nauke karakterističnoj za XIX vek ‡ a to je da naša današnja naučna saznanja ne predstavljaju upotpunjeni ili bezmalo upotpunjeni sistem izvesnih. izgleda da je opravdano zaključiti kako iskazi metafizičkog karaktera igraju određenu. kako bi to rekao Poper.Pogodan primer za ilustrovanje uloge ove vrste metafizičkih principa jeste Ajnštajnov odnos prema kvantnoj mehanici. često i veoma značajnu ulogu u naukama i da je (u sva tri slučaja) ta mogućnost data baš u okolnosti što su metafizički iskazi uvek formulisani tako da nikada ne povlače za sobom nikakve određene specifikacije. nikakva grupa specifikacija ne uzima kao kanonička. A. by P. već jedan otvoren i sasvim nepotpun sistem. [redinger je. polazio od ideje da u prirodi mora da bude neke harmonije. Naime. nekog kontinuiteta.) Ili. dok je Hajzenberg u razvijanju svoje teorije matrica krenuo od principa koji kaže kako iz teorije mora da se eliminiše svaki element što nije direktno povezan sa eksperimentom. napomenuti kako se uskoro ispostavilo da su ove dve naizgled suprotne teorije formalno ekvivalentne. koji. napreduje ka beskonačnom ali ostvarljivom cilju otkri-vanja svojih uvek probnih odgovora stalno obnavljanim i stalno sve oštrijim proveravanjima. bez obzira na ma kakav čin posmatranja ili ostvariva-nja)". u činjenici da su uvek podložni velikoj raznovrsnosti privremenih i provizor-nih specifikacija. čvrsto zasnovanih iskaza koji neumitno napreduje ka stanju završenosti. Schilpp. međutim. tj. Albert Einstein: PhilosopherScientist. Evanston. ed. p. slučaj [redingera i Hajzenberga: stvarajući svoju teoriju talasa. ^ini mi se da bi univerzalni metafizički principi mogli metaforički da se predstave kao neka vrsta Proteusa. koji pokazuje novo lice na svakom novom području ili nivou naučnog saznanja. 1949. 185 . Ajnštajn je svoje nezadovoljstvo savremenom kvantnom mehanikom sasvim otvoreno zasnivao na usva-janju jednog regulativnog principa sa kojim bi.

kako je polje našeg saznavanja i teorijski i praktično neograničeno. metafizičkih ideja. Marković u svome prilogu diskusiji o tome šta je dijalektika. 1963. naučnici još uvek osećaju snažnu potrebu za opštim teorijskim i metodološkim okvirima koji će ne samo da budu pogodni da se u njih smesti i dobije svoj celoviti smisao već postojeće znanje. tj. ili na radost. kao i u članku "Metafizika i dijalektički materijalizam". sa težnjom da. kada bi još samo preostajao zadatak da se već postojeće naučno saznanje u određenim pravcima ‡ koje bi tada. značajnog napretka našeg relativno ipak najpouzdanijeg znanja. mi trenutno nemamo nikakvih razloga da ne pretpostavimo kako je naše neznanje veće od našega znanja. 9.I zaista. onda nam metafizika uopšte ne bi ni bila potrebna. u doba teorije relativnosti i kvantne mehanike. bilo vrlo jednostavno odrediti ‡ dopunjava (što je i bilo metafizičko uverenje XIX veka). kao što se kaže u referatu Aleksandra Krona. kada bi se smatralo da je naše naučno saznanje potpuno ili makar i u glavnim crtama zaokrugljeno. Filosofija. Zato izgleda da i danas. bez obzira da li su oni dijalektički ili nedijalektički. Naše teme. br. str. i pored značajnog napretka naučnog saznanja u odnosu na antička vremena. Zato izgleda da i danas. naravno. isto kao u vreme prvih začetaka i početaka nauke u antička vremena. *preštampan kao sledeći odeljak u ovoj knjizi). a o metafizičkom karakteru osnovnih stavova dijalektičkog materijalizma takođe sam raspravljao ja u svojoj knjizi Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji. nego će istovremeno da budu i dovoljno podsticajni da obezbede još efikasnije napredovanje ka novim sazna-njima. ispitamo njihovu plodnost kao istraživačkih programa ili rukovodećih principa za obezbeđivanje daljeg napretka našeg saznanja. Ali. i ako zato o dijalektičkim principima ne bi trebalo da se govori ni kao o nauci ili o naučnoj teoriji niti kao o naučnoj metodi. sa čime se ja slažem 1 ‡ može se postaviti pitanje: da li dijalektika kao metafizička teorija može da ima određene funkcije u nauci i kakve bi to onda funkcije mogle da budu? 1 186 Na "empirijsku neodlučivost" tako opštih principa. tj. ukazuje i M. * * * Ako je dijalektika ‡ ja bih radije rekao njeni najopštiji principi ‡ u osnovi metafizičkog karaktera. 1965. mi moramo da počinjemo od neodređenih. i kako mi stvarno ne znamo i ne možemo unapred da znamo u kojim je sve pravcima mogućno razvijati i unapređivati naše sadašnje znanje. na žalost. kroz njihovu kon-kretizaciju u naučnim teorijama. 2. . br. 1429.

i logičkog principa neprotivrečnosti. kao i svestrano razgranavanje i preciziranje njenog kategorijalnog aparata. princip povezanosti) zvuče kao obični truizmi. Posmatrano iz sadašnjeg trenutka. ne onog dogmatskog. ne ometaju naučno istraživanje "nudeći lažno samozadovoljstvo ili postavljajući prepreke naporu za dolaženje do novih naučnih istina". stvarajući nove pojmove i podstičući nauke da se okrenu više i aktivnije ne samo izučavanju pojava i stanjâ. na problem statusa osvrće se sa nekoliko rečenica i Dragutin Leković u svome referatu "Dijalektika prirode i dijalektika ljudske prakse"). niti u pitanje da li je i zašto je uloga dijalektike drugačija u društvenim naukama i filozofiji nego što je u prirodnim naukama). jeste. Međutim. kako je to primetio i Branko Pavlović. Mnogi prirodnjaci s pravom mogu da kažu kako principi dijalektičkog materijalizma (naravno. za razliku od situacije pre stotinak godina. staljinističkog) još uvek predstavljaju za njih sasvim prihvatljivu filozofiju. pošto su ti dijalektički principi u stvari tako opšti i elastični da zaista preterano ne obavezuju. i Hegelova i marksistička dijalektika odigrale su tokom XIX veka veoma značajnu ulogu otvarajući perspektive. pa i naučnog saznanja. renesansa i dalje stvaralačko razvijanje dijalektike u humanističkom marksizmu. trebalo bi da ovim novim vidovima dijalektike ponovo obezbedi značajnu funkciju u razvoju nauke. međutim. po njegovom mišljenju. on pokušava da kaže šta dijalektika. tj. Ovome pitanju može se prići (a) istorijski i (b) s obzirom na sadašnju situaciju. Branko Pavlović osvetljava neke aspekte problema mogućnosti dijalektičke metode. te da kažem nekoliko reči i o tome koje bi od napred razmatranih funkcija mogle da se pripišu marksističkoj dijalektici kao jednoj od metafizičkih teorija u gore definisanom smislu. razmatrajući problem odnosa jedin-stva i borbe suprotnostî i protivrečnosti. dijalektika još uvek može da zadrži određenu funkciju u naukama uopšte kao izraz našeg načina saglédanja celine sveta. Ovo samim tim što danas. koji su na ovaj ili onaj način dodirivali problem statusa dijalektike kao teorije ili kao metode (Aleksandar Kron je problemu dija-lektike prišao više analitički. to jest sa stanovišta oslobađanja čoveka. ta dijalektika razbila je statičku samouverenost dotadašnje nauke i unela moderni duh dinamike i relativnosti sveg. odnosno. koje su sputavale razvoj nauka propovedanjem nepromenljivosti i statičnosti svega postojećeg. mora se priznati da dijalektika više nema tako značajan uticaj na savremene prirodne nauke. Istorijski posmatrano. i to možda baš u smislu neutralisanja jednostrano scijentističke i utoliko i antihumane duhovne klime. šta bi trebalo da bude. Pa ipak. prilaz Miladina @ivotića više je konstruktivan. dok neki posebniji principi još uvek nisu razvijeni (ovom prilikom ne mogu i ne želim da se upuštam ni u pitanje zbog čega ti principi nisu razvijeni. 187 .Na ovo pitanje ne odgovaraju ni Aleksandar Kron niti nekolicina drugih referenata na ovome skupu. Svetlana Knjazeva iznosi neke takođe zanimljive misli o statusu dijalekti-ke. neki opšti principi dijalektike (princip kretanja. već i njihovog kretanja i razvitka. Ne-dogmatično shvaćeni. ovi principi. Neutrališući uticaj starih metafizika. pokušavajući da kaže šta dijalektika nije i da odredi logički karakter osnovnih iskaza dijalektike. pa bih ja pokušao da naznačim nekoliko teza kao odgovor na jedno takvo pitanje.

pokazuje da su sve filozofske metode na neki način povezane. pored konceptualne analize Lazerovic ističe kao najvažnije: sistematsku sumnju. Međutim. metodu ostenzivnog dokaza. nije. slično njegovoj prethodnoj knjizi Struktura metafizike (1955). svedu. p. u stvari predstavlja zbirku ogleda. (v. na metodu konzistentnosti. Routledge & Kegan Paul. Studije u metafilozofiji Najnovija knjiga Morisa Lazerovica Studije u metafilozofiji (M. epistemologiju. metodu dedukcije iz činjenica. tehnička filozofija. Lazerovic vrlo spretno. sa koga treba posmatrati i lingvističku analizu. i što je tačno o prirodi jednog od njenih ogranaka. metodu pažljivog ispitivanja (careful scrutiny) i Kantovu metodu apriorne sinteze. p. 1964. recimo. nego ne isključuje ni obratan postupak pokušavanja da se sve ove filozofske metode. a raspravljanje je na metanivou. Lazeronjitz. koja se tada pokazuje različitom od uobičajene filozofske analize samo "u naglasku". ili. pri tom se ipak služeći metodom lingvističke analize. dok je u prethodnoj knjizi taj središnji problem istaknut i u glavnom naslovu zbirke. sada je psihoanalitičko stanovište ono jedino i vrhovno stanovište. kao i metafiziku. a druge isticati kao prave discipline. čitave filozofije. Lazeroviceva analiza. 188 . ovoga puta većinom do sada neobjavljenih. Tema je u stvari ista: problem metafizike. odnosno filozofskog argumenta. vredi i za sve ostale ogranke. pa pojedine njene delove proglašavati lažnim i preporučivati njihovo napuštanje. objasni i proceni sa." (v. pošto se sprovodi kroz "verbalni idiom". estetiku. I. Studies in Metaphilosophy. dovoljno samo na pojedinim primerima pokazati da je takvo svođenje mogućno. kriterijum konzistentnosti. po kome se on razlikuje od empirijskonaučnog ili analitičkog. "Racionalna. naslov ove poslednje Lazeroviceve knjige mogao bi neupućenog čitaoca zaista da dovede do pogrešnih pretpostavki o njenome stvarnom sadržaju. sva je iz jednog komada. po Lazerovicevom shvatanju. uključujući i pojmovnu analizu. i ne samo što nije dovoljno. u najboljem slučaju. šire uzeto. najvišeg (ili najdubljeg) stanovišta za određivanje smisla celokupne ljudske svesne aktivnosti. jer Lazerovic drži da filozofiju nije mogućno rasparčavati. odnosno da je u svim ovim metodama koje on navodi istovremeno prisutna i metoda filozofske pojmovne analize. 264 pp). koji su usmereni prema jednom središnjem problemu. da bi se jedna ovakva teza dokazala. dok je ranije moglo biti sumnje da Lazerovic kombinuje psihoanalitički sa lingvističko-analitičkim prilazom. 54.) Razmatrajući u prvome i najzanimljivijem ogledu različite metode filozofije. pokušava da pokaže kako se sve ove metode u krajnjem slučaju svode na metodu filozofske pojmovne analize. koje su u stanju da nam pruže određeno znanje. u tome smislu što čitava filozofija treba da se sagleda. IX) Pristup je takođe isti. sa gledišta Frojdove psihoanalize. Ali. uključujući etiku. London. naravno.Moris Lazerovic.

bivamo skloni da mislimo kako ona izražava neki stav o stvarima). smatra Lazerovic. Ibid. Routledge & Kegan Paul. The Structure of Metaphysics.. smatra Lazerovic. pp. (v. pa primećuje da to onda. može da objasni i "ono duboko ukorenjeno osećanje da se metafizičke rečenice odnose na realnost" (v. 121). (Pošto je filozofska rečenica data u ontološkom idiomu. iluzija da metafizička rečenica pruža određeni pogled na realnost. ako i nije svesna. da se njegova aktivnost svodi na "semantičku imitaciju duboke i razložne spekulacije o univerzumu". tj. da bismo utvrdili donosi li ova Lazeroviceva knjiga nešto novo u pogledu središnjeg pojma njegovog filozofiranja. Dalji. ističući na više mesta to uspostavljanje dubokih veza između metafizičkih teorija i nesvesnog materijala našeg duha. međutim.. metafizičke teorije nisu podložne ni lingvističkom obaranju niti empirijskom pobijanju). tj. na primer. otkriva mnogo i pomaže da se shvati velika vrednost koja se pridaje iluziji metafizike. činjenica da izvesno osećanje nelagodnosti u pogledu prave prirode filozofskog posla nikada nije postalo tako snažno da bi dovelo do ozbiljnih istraživanja mnogih nezadovoljavajućih crta filozofskih teorija i neslaganja. p. Lazeronjitz. 62-64. da se shvati kako je tu u stvari reč o zadovoljavanju dubljih ljudskih potreba koje proističu iz nesvesnog. u onome idiomu u kome je jezik upotrebljen za opisivanje stanj â stvarî. tj. Odozgo je iluzija teorije o prirodi ili realnom postojanju neke teorije. uopšte ne može ni da se poredi sa naučnim saznanjem. M.. ako ne greši. 66 & 79). potrebno je da se u glavnim crtama podsetimo kakvo je shvatanje metafizike autor zastupao u svojoj prethodnoj knjizi. dublji i teže pristupačni sloj u totalnoj strukturi metafizičke "teorije" Lazerovic želi da naznaci tako što će da kaže kako metafizičke rečenice izražavaju takva empirijska uverenja kojih se držimo nesvesno.) 189 . naravno. 1955. Ibid. u pogledu njegove zamisli metafizike. mogla bi da se opiše kao troslojna ili u osnovi dvoslojna struktura. (v. ali. mada i dalje govori da metafizičke teorije o stvarnosti mogu da se svedu na jezičke inovacije (primećujući da je u tome smislu filozofska analiza više kreativna nego eksplikativna). naših emocionalnih potreba (v. makar je namerna i učinjena je uprkos lingvističkim činjenicama o aktualnoj upotrebi rečî (zbog čega. U Studijama u metafilozofiji. pp. Lazerovic i dalje govori o tome da metafizičar "stvara jedno semantičko skretanje". kako po svojoj prirodi tako i po svojoj funkciji. Studies in Metaphilosophy. Lazerovic potpuno premešta naglasak na razradu svoga metaobjašnjenja. U knjizi Struktura metafizike Lazerovic je naročito naglašavao tezu da metafizičke teorije u osnovi nisu ništa drugo do jezičke inovacije. tj.) Metafizička teorija.Ali. London. pp. zbog čega filozofsko saznanje. Izmenjena upotreba rečî od strane metafizičara. 162-163.

"prema psihoanalitičkoj geografiji duh se sastoji iz tri osnovna područja. sa težištem na rasvetljavanju sa gledišta psihoanalize. kao deo ljudske aktivnosti koji je tesno povezan sa čovekovom naučnom i društvenom praksom. ukratko bi se moglo reći da Lazerovicev pokušaj metafilozofiranja. Za onoga ko je zainteresovan da malo bliže upozna Lazerovicevo poimanje filozofije. Na nivou predsvesnog uvodi se neki deo izmenjene terminologije. Ibid. Semantička inventivnost na nivou predsvesnog čini nas na nivou svesnog žrtvama obmane od strane našeg sopstvenog proizvoda."Kao što je dobro poznato". pp. svesnog. tj. svejedno da li Strukturu metafizike ili Studije u metafilozofiji. glavna tema obeju knjiga. koje u starim okvirima donose nove detalje. jer ova druga ne donosi neko pravo razvijanje teze postavljene u prvoj knjizi. a obavlja važnu funkciju za nesvesni deo našega duha. odnosno filozofije uopšte (a videli smo da je to za njega jedno te isto). Sporednije teme. sa jednog sasvim specifičnog. bilo istinita ili lažna. što je. filozofske reči u stvari izražavaju jedan broj misli koje igraju ulogu u određivanju naše unutarnje stabilnosti. koji može da doprinese potpunijem saglédanju prirode nekih filozofskih metoda i argumenata. a mi možemo kazati da filozofska teorija predstavlja most sa tri uporišta. ovoga puta sa nešto jasnije izraženim naglaskom na psihoanalitičkoj strani objašnjenja. kako smo videli. jesu pre svega ono sistematsko razmatranje izvesnih metoda filozofije o kome sam govorio na početku. svakako predstavlja jedan zanimljiv prilaz. predsvesnog i nesvesnog. 217-218. U zbirku je unet i dosta zanimljiv Lazerovicev ogled "Mur i filozofska analiza". ovde je potpuno izdvojena. što se tiče najteže dostupnog dela našega duha.) Prema tome. ali mu se mogu staviti mnoge suštinske zamerke: filozofija. odnosno filozofije uopšte. kao i potanko rasvetljavanje metafizičkog pojma prostora. Kada filozofiramo. na nivou svesnog to stvara intelektualnu iluziju da je izrečena neka teorija o svetu." (v. 190 . u knjizi Studije u metafilozofiji Lazerovic u suštini ne donosi ništa novo. nesvesnog. po jednim u svakom od ovih područja duha. zatim razmatranje prirode vrednostî.. [to se tiče Lazerovicevog shvatanja metafizike. već ponovo izlaže i razrađuje onu istu svoju staru zamisao metafizike. prihvata ili odbacuje. dovoljno je da pročita jednu od tih knjiga. mi smo istovremeno i slepi i intelektualno dosetljivi. pa je sigurno da u njoj neće otkriti nikakve nove momente vredne pažnje ukoliko se potrudi da pročita obe knjige. pa u tom smislu i jednostranog stanovišta. izolovana i onda lingvističko-analitičkom metodom rasvetljavana sa stanovišta psihoanalize. kaže Lazerovic.

od kojih će ovde biti ukazano samo na dva: (1) kao primere metafizičkih stavova Lazerovic razmatra samo one stavove za koje bi se moglo reći da pripadaju "lošoj metafizici" (na primer. reč "uzrok" kod Spinoze. koji je primarno usmeren na problem rođenja. po rečima Lazerovica. (v. pp. "Supstancija je potpuno nesaznatljiva". nesvesno je upotrebljena kao simbol za oca..Ovakvo osnovno usmerenje uslovilo je i mnoge druge nedostatke. Boga. 254-256. skoro neprikrivenim jezikom izražavaju nezadovoljeni dečji interes za seksualno. "Stvari su samo pojave". itd.) 191 . na primer. ne uzimajući u obzir one metafizike koje predstavljaju pokušaje više sinteze čitavog ljudskog saznanja. sasvim jasno kada nastoji da osvetli istinski smisao nekih Spinozinih stavova: Spinozine reči "da su sve stvari u Bogu i tako zavise od njega da bez njega ne mogu ni postojati niti se zamisliti". Spinozino tvrđenje "Nešto se ne može stvoriti iz ničega" pokazuje njegovu zainteresovanost za problem rođenja i njegovu nesposobnost da ga reši itd. Ibid. u istom stilu. "Vreme je nerealno" itd). kaže Lazerovic. (2) siromašnost i neprimerenost Lazerovicevog psihoanalitičkog prilaza (koji bi mogao da bude zanimljiv kao sastavni deo jednog složenog prilaza objašnjavanju prave prirode filozofije) ispoljava se. ili njegovo kosmičko uveličanje.

Nazivanje nekog filozofskog rada "metafizi-čkim". Tako je. ne vidi da borba između njihovih pozitivnih i negativnih strana. važni aspekti u ovim nastojanjima koja su usmerena prema otvorenom. slobodnom i kritičkom razvoju marksističke misli. unutrašnji sadržaj preobražaja kvantitativnih promena u kvalitativ-ne promene" (J. još uvek jeste. "agnosticistički". na negativnoj strani. gde je metafizički način mišljenja bio sav loš i zao nasuprot dijalektičkom načinu mišljenja. i treće. međusobno nepovezanih. (1) "posma-tra prirodu kao slučajnu aglomeraciju stvari. Stalin. da napravim razliku između nekoliko značenja termina "metafizika" na koja nailazimo u delima Marksa i Engelsa. jedna od onih reči sa najgorim mogućnim ideološkim konotacijama. a to je i dalje ono značenje koje vlada u sovjetskoj filozofiji. da objasnim koje mogu biti posledice ovih razmatra-nja za savremenu marksističku filozofiju. (3) "posmatra proces razvoja kao jednosta-van proces rasta. i (4) "ne vidi unutarnje protivrečnosti u svim stvarima i fenomenima prirode. Metafizika je. 192 . bilo je done-davno gotovo jednako proglašavanju nekoga za neprijatelja socijalizma i držav-nog poretka. fenomena. tj. tj. tokom više od dve decenije. Ali. Metafizika. na žalost. koje je najviše u skladu sa čitavim istorijskim razvojem filozofske misli i koje istovremeno i danas preovladava u filozofskoj literaturi. p. pod potpunom vladavinom tekuće političke ideologije. 9). naravno. šta je to u terminu "metafizika" u dogmatičkom marksizmu učinilo ovaj tako nepopularnim i pogrdnim epitetom? njegova najjasnija egzemplifikacija je u Staljinovom kratkom pamfletu "Dijalektički i istorijski materijalizam" (izvorno četvrto poglavlje Istorije KPSS[b] /1938/. borba između starog i novog. da kažem nešto o odnosu dijalektičkog materijalizma i tako koncipirane metafizike. u sovjetskoj filozofiji dana-šnjice. ili "istinsko materijali-stički". stagnacije i nepromenljivosti". izgleda mi da je značenje nekih reči u marksističkoj filozofi-ji još uvek pre emocionalno nego tehničko. sačinjava unutrašnji sadržaj procesa razvoja. između onoga što odumire i onoga što se rađa. V. mogućna i jedi-na ispravna metoda ljudske misli.METAFIZIKA I MARKSISTI^KA FILOZOFIJA I dalje smatram da su rasterećivanje od zaostataka nekih krutih obraza-ca mišljenja. dok kvantitativne promene ne vode kvalitativnim promenama". prema karakterizaciji u tom pamfletu Staljina. i prevazilaženje bojazni od korišćenja nekih reči. Dialectical and Historical Materialism. odvojenih i nezavisnih". bila. "idealistički". Burmon. ili nalaženje elemenata metafizike u nečijoj filozofiji. ovo bilo jedino značenje "metafizike" koje se moglo naći u marksističkoj filozofiji. na pozitivnoj strani). da pokažem kako postoje i druga značenja "metafizike". tj. U ovome kratkom ogledu moja je namera: prvo. i opterećeno ideološkim i poli-tičkim implikacijama (npr. U stvari. Calcutta. drugo. 1943. Ovo posebno važi stoga što je ova misao provela prilično dug period u dogmatičnom mirovanju. (2) "drži da je priroda stanje mirovanja i nepokret-nosti. koji je bio sav dobar i svetao. a. da ukažem na suštinsko značenje tog termina. ili čak "seman-ticistički". i "dijalektički".

Fojerbah je držao da predmet filozofije nije taj samorazvojni proces apsolutne ideje. Marks i Engels polaze od Fojerbahove antropološke zamisli filozofije. ili humanistička. čoveka koji živi u društvu zasnovanom na pri-vatnoj svojini. 187-190) podvrgavaju oštroj kritici (u smislu dijalektičkog prevazilaženja) Hegelovu spekulativnu metafiziku. gde su čovek i njegova istorija samo zavisna faza. 193 . i da "jedini. odnosno za ostvarenje opšte humanističke emancipacije. Ima svrhe govoriti samo o onoj objektivnoj dijalektici koja je nastala i koja je data u ljudskoj istoriji. koje transcendira i ukida sve paradokse i dijalektičke suprotnosti u koje se razum (Verstand) zapleo i u kojoj je sagledana apsolutna celina. oni pokušavaju da izgrade jednu novu dijalektičku antropološku filozofiju. u smislu večito postojećih dijalektičkih zakona. rešeni svi pro-blemi i završen proces saznavanja. K. Ovaj spekulativni pokušaj da se iziđe izvan istorijskog čoveka. mogao bi u stvari da bude i prvi smisao "metafizike" na koji nailazimo u marksizmu.. tj. Fojerbahova koncepcija filozofije nije antropološka u smislu antro-pologije kao izdvojene nauke. misleći pri tom na Hegelovo univerzalno carstvo umstvene misli (Vernunft). utvrđenih nezavisno od konkretnog čoveka kao saznavaoca. u radovima koji se obično nazivaju Rani radovi. Međutim. U prvoj fazi svoga filozofskog razvoja. Za osnovni predmet svoje filozofije Marks je u to vreme uzimao konkretnog samootuđenog čoveka. tj. uključujući prirodu kao njegovu osnovu". nego u tom smislu da je ljudska. klasnoj eksploataciji i državnom aparatu.) Bio je to istovremeno i period kada je Marks (u svojim Ekonomsko-filozofskim rukopisima) poricao objektivnu dijalektiku u smislu dijalektike koja postoji za sebe. str. a. oni pokušavaju da razviju novu dijalektičku antropološku filozofiju. Oslanjajući se na materijalistički protumačenu Hegelovu dijalektiku. Marks i Engels u svome zajedničkom delu Svetoj porodici (v. b. Kritikujući Hegelovu filozofiju za to što i dalje svoje sedište ima u iluzijama religioznog tipa (pošto je započela od stanovišta apsoluta. i smatrala da je opšte realnije od pojedinačnog). Polazeći sa svoga konkretno humanističkog stanovišta. može se reći. Kritika Hegelove filozofije prava. mada ne usvajaju i njenu antidijalektičku upravljenost. Osnovni zadatak ove filozofije bio je takođe sasvim konkretan: ona je bila zamišljena kao materi-jalno oruđe za oslobođenje proletarijata.1. (Uporediti naročito: Marks. Marks i Engels ne prihvataju Fojerbahovu antidijalektičku orijentaciju. one klase koja u društvu samootu-đenog čoveka predstavlja realnog nosioca borbe za ukidanje otuđenja. Oslanjajući se na konkretno materijalistički shvaćenu Hegelovu dijalektiku. 1. Kao snažan kritičar teoloških gledišta. Fojerbah je ukazao na antropološko ili ljudsko poreklo celokupnog religioznog verovanja. Pokušaj da se iziđe van čoveka i njegove istorije bio bi spekulativni pokušaj. sveopšti i vrhovni predmet filozofije" postaje upravo "čovek.

Takva metafizika (ali ne i spekulativna metafizika) postala je. Fraze o svesti prestaju. i to baš onda "kada se stvarna bića i zemaljske stvari počeli da koncentrišu sav interes na sebe". Beograd. Oni su smatrali da društveni pokret proletarijata nije usmeren na realizaciju nekog prirodnog ljudskog poretka. nego se ona mora odrediti kroz empirijsku analizu kapitalističkog društva. Pod takvom običnom metafizikom Marks i Engels su podrazumevali ono mišljenje filozofâ XVII veka koje je pokušavalo da izgradi filozofske sisteme što obuhvataju celinu stvarnosti. knj. plitka. Ovaj "skeptičko-pozitivistički inter-meco" došao je naročito do izražaja u drugom delu koje su oni napisali zajedno ‡ Nemačkoj ideologiji. Stoga su oni sugerisali da nije dovoljno pokušati da se uloga proletarijata odredi filozofski. ova orijentacija dovela je i do izvesnih sumnji u pogledu opravdano-sti egzistencije bilo kakve filozofije. mada nigde eksplicitno ne govore šta je u stvari predmet filozofije ili kako bi trebalo shvatiti metafiziku. baveći se još samo. Ovakvo empirijsko usmerenje je sa svoje stra-ne nametalo potrebu što hitnijeg i što temeljitijeg posebnonaučnog prouča-vanja postojećeg društvenog poretka. Prikazivanjem stvarno-sti samostalna filozofija gubi medijum za svoje postojanje. Malbranša. očigledno. praktičnog procesa razvitka ljudi. 23. Međutim. No. počinje dakle stvarna pozitivna nauka. Tako bi treća pozicija bila: poistovećivanje metafizike sa celokupnim područjem filozofije ‡ poistovećivanje koje je negativna ocena oboga. na njihovo mesto mora da stupi stvarno znanje. Marksovim rečima. antropološku filozofiju. Filozofski pogledi Plehanova. i da se govori o transcendentnim bićima i nebeskim stvarima. str. već na rešenje jednog istorijskog zadatka koji izrasta iz konkretne društvene stvarnosti kapitalističkog društva. Nemačka ideologija. 1964." (Marks & Engels. U toj knjizi Marks i Engels. sve više bili skloni jednom empirističkom pre nego racionalističkom prilaženju određivanja uloge proletarijata. u ovome periodu stavljali skoro znak jednakosti između filozofije i metafizike.) Zastupajući ovako radikalno antifilozofski stav. na primer. sa kojom se borio francuski materijalizam XVIII veka. 1. Spinoze ili Lajbnica. v. I baš ovome zadatku Marks je posvetio najveći deo svoga života. gde prestaje spekulacija. ali koje se sa razvitkom nauka sasvim odvojilo od naučnog saznanja. pišu: "U stvarnom životu. Na njeno mesto može da stupi. "mislenim bićima i nebeskim stvarima". Tako bi drugi smisao pojma "metafizika" bio spekulativni pokušaj da se ide dalje od konkretnog naučnog saznanja. kako primećuje Gajo Petrović (v. I. Marks i Engels su. 194 . razume se. racionalistički. baš u nastojanju da izgrade konkretno materijalističku. tj. 61-62 i 70). u najboljem slučaju. str. Marks i Engels su. prika-zivanje praktične delatnosti. rezime najopštijih rezultata koji se dadu apstraho-vati iz razmatranja istorijskog razvoja ljudi.Treba primetiti da su Marks i Engels u to vreme bili skloni da prave razliku između ove spekulativne metafizike i obične razumske metafizike jednoga Dekarta.

. i.) Ili. kao deo objektivne dijalektike. tj. to je nauka o mi-šljenju i o njegovim zakonima ‡ formalna logika i dijalektika. Engels. koji je bitno dijalektički. ali da će i filozofija uopšte u jednom dugotrajnom procesu biti ukinuta u svojoj posebnoj formi kao nešto iznad empirijskih prirodnih nauka. da je i samu subjektivnu dijalektiku.. mada ne-svesno. za Engelsa je dijalektika u sebe uključivala i subjektivni i objektivni aspekt. Anti-Diring. 15. Engels piše: "Sa Hegelom se završava filozofija uopšte. onda nije potreban nikakav sistem. Na primer. Beograd. ako više nije potrebna filo-zofija kao takva. jer posebne nauke treba da usvoje sve one rezultate "koje je postigao razvoj filozo-fije u toku dve i po hiljade godina" (v. F.. na drugom mestu: "Prirodnjaci produžuju život filozofiji kada se koriste ostacima stare meta-fizike. koji se razvijao u svojoj okolini i zajedno sa njom"." (Engels.. pa čak ni prirodni sistem filozofije. tj. u osnovi ipak usvaja Hegelovu koncepciju filozofije kao saznanja stvarnosti u njenome totalitetu." (Engels. 48. ona će se očuvati po stvarnome sadržaju.) Ovde je. uprkos gorepomenutoj vrsti stavova. Ono što tada još ostaje samostalno od cele dosadašnje filozofije. nikakva filozofija koja stoji iznad ostalih nauka. 215. samo pomoću glave. F. Pa ipak. već su potrebna pozitivna znanja o svetu i onome što se u njemu zbiva. (v. onda nam za to nije potrebna nikakva filozofija. mada je bio prilično antifilozofski usmeren.. 33. str. Anti-Diring. Izgleda da Engels u stvari ima u vidu pre svega da će nestati stara spekulativna idealistička filozofija. "^im se svakoj nauci posebno postavi zadatak da jasno odredi svoje mesto u opštoj celini stvari i znanja o stvarima. Beograd. više nije potrebna. kao "proizvod ljudskoga mozga". Sve ostalo pre-lazi u pozitivnu nauku o prirodi i istoriji. str. Engels. svaka posebna nauka o toj opštoj celini postaje izlišna. ako principe bića izvodimo iz onoga što jeste. Anti-Diring. 1953. F. zato što on u svome sistemu na izvanre-dan način obuhvata sav njen razvitak. Beograd. a s druge strane zato što nam on.. od posebne važnosti ustanoviti šta je zapravo Engels podrazumevao pod dijalektikom. "racionalno jezgro" Hegelove kako objektivne tako i subjektivne dijalektike.. 1953. Ludvig Fojerbah. po-staće suvišna sva filozofska starudija ‡ izuzev čisto učenje o mišljenju ‡ i ne-staće iz pozitivne nauke. str. Tek kada se prirodne i istorijske nauke budu ispunile dijalektikom. 18)." (Engels. pokazuje put iz toga lavirinta sistema ka stvarnoj pozitivnoj spoznaji sveta. str.. nego iz stvarnoga sveta. a ono što iz toga proizlazi isto tako nije ni-kakva filozofija. shvatao kao "proizvod prirode.) Ili." (Engels. pokušava da zadrži i dalje razvije tzv. 47 i 167. str. s jedne strane. F. 1951. str. najzad: "Ako šematiku sveta ne izvodimo iz glave. F.U zrelim Engelsovim radovima (pošto se Marks docnije sav posvetio izučavanju i kritici ekonomske i političke sfere) još uvek ima sličnih pozitivistički obojenih formulacija. 1947. međutim. nego pozitivna nauka.) Ali. Beograd. po Engelsovom mišljenju. ‡ Dalje.) Tako. 195 . F. Modernome materijalizmu. može se reći da Engels. ^ini mi se da on nikada nije svodio dijalektiku samo na čisto subjektivnu dijalektiku. Anti-Diring. odbacujući sa materijalističkog stanovišta Hegelov idealisti-čki sistem. Dijalektika prirode.

pa čak i neophodan. Engels. kruti. jer od drveća ne vidi šumu". Anti-Diring. Dalje. Lok. To je takav način mišljenja (ili posmatranja). pa ih treba po-smatrati "jedan za drugim i jedan bez drugoga". koji gubi iz vida nužnost da se sva stavlja u složenu i promenjivu celinu. Kondijak. smatra Engels. u Svetoj porodici. iza njihovog bića ne vidi njihovo postajanje i nestajanje. metafizika bi bila takva teorija koja posmatra biće samo kao agregat nezavisnih (nepovezanih) objekata ispitivanja. F. Bejl. veoma je čudno kako je Engels došao (u Anti-Diringu) do jednog sasvim novog shvatanja metafizike. u njihovom nastajanju i nestajanju" (v. str. u određenom periodu razvitka ljudskog saznanja. ukoliko se metafizika shvata kao disciplina koja pokušava da prevaziđe svako delimično naučno saznanje stvarnosti. okamenjeni. koje je izraženo. [to se tiče Hegela. recimo. Bekon. 27). međutim. u njihovom kretanju. kada su u Svetoj porodici kao antimetafizičari nabrojani: Gasendi. 196 . str. g. jer je to u stvari mogućno samo u idealizmu. Marks ga je smatrao spekulativnim metafizičarem (očigledno nije suprotstavljao dijalekti-ku metafizici). Sada možemo formulisati četvrti smisao pojma "metafizika": statički način mišljenja. odnosno obratno: isticanje Bekona i Loka kao predstav-nika "borniranog metafizičkog načina mišljenja" (v. koje se docnije potpuno uvrežilo kao ortodoksna teorija marksizma. Zbog toga. koji "iza pojedinačnih stvari ne vidi njihovu poveza-nost. kada su baš u Svetoj poro-dici Dekart. nikako ne može da pruži dovoljno osnova za jednu ovakvu interpretaciju. 28-29). Engels. uzima čitavu klasičnu nemačku filozofiju kao primer dijalektike u tradiciji antičke filozofije i Dekarta i Spinoze. kao i njegovo ubrajanje Dekarta i Spinoze među "sjajne predstav-nike dijalektike" (v. Kada se smatra da je realnost mate-rijalnog karaktera. Pri tom. 1. Spinoza i Lajbnic sasvim lepo navedeni kao tipični primeri metafizičara. mogućno je jedino podvesti logiku pod metafiziku. razume se. koji su "izolovani. Volter. Malbranš. Isto. koji uvek sagleeda celinu bića i u toj celini "uzima stvari i njihove pojmovne odraze uglavnom u njihovoj uzajamnoj vezi. F. treba imati u vidu da kod Engelsa metafizika ne može da se podvede pod logiku (ili dijalektiku). Prema ovoj Engelsovoj zamisli. u njihovom spletu. Ovakav meta-fizički oblik mišljenja (tj. odnosno od njihovog za-jedničkog shvatanja.Za ovako shvaćenu dijalektiku. bez ob-zira na izvesna kolebanja u pogledu određivanja njenoga značenja. 29-30). iza njihovog miro-vanja zaboravlja na njihovo kretanje. str. kao što je to učinio Hegel.. ili bar za njenu ontološku komponentu. koja se bavi saglédanjem totaliteta.. njemu Engels suprot-stavlja dijalektički način mišljenja. Osnovni razlog je taj što istorijski razvoj same metafizike kao filozofske discipline. a ne obratno. str. tj. jednom za svagda dati". Zašto smatram da je ovo Engelsovo shvatanje metafizike čudno? Razlog nije samo u tome što ono odstupa od Marksovog shvatanja. 27). mogli bismo reći da spada u metafiziku. odnosno saglédanjem celine bića. Hobs. bez obzira na njegovu dijalektiku. za jedno ovakvo pome-ranje značenja termina "metafizika". Engels. ovaj metod istraživanja) bio je opravdan. koji identifikuje pojmove sa realnošću. Anti-Diring. čudnovato je i istorijski i metodološki neopravdano Engelsovo tvrđenje da su "stari grčki filozofi bili svi rođeni dijalektičari" (Anti-Di-ring.

umesto da pokuša da mu potraži korene u staroj ili srednjovekovnoj filozofiji. istraživanju prolaznog empirijskog sveta. str. u Hegelovom opisu razumskog načina mišljenja. [to se tiče Lenjina.. str. istraživanje apstraktnog i fiksnog. već isto tako i sadržaj onih dela koja se obično smatraju metafizičkim. baš ovo sasvim specijalno. t. koji u svojoj klasifikaciji znanja. V. nasuprot fizici. 28). I. 1963. o kojem Hegel ponekad govori kao o staroj ili razum-skoj metafizici (ne. Prema tome. ili: Lenjin. ovu drugu određuje kao specijalni deo prirodne filozofije što. Bekon suprotstavljao fizici. Ali.. Sta-ljin je. Drugi cilj koji sam sebi postavio bio je da odgovorim na pitanje o tome koje je značenje termina "metafizika" najviše u skladu sa čitavim isto-rijskim razvojem filozofske misli. * * * 2. već ga uključuje u logiku. izgleda da on prihvata Engelsovo stanovište (v. podvodi pod dijalektiku kao jedan njen momenat. M. odnosno koje je i danas najrasprostranjenije u (nemarksi-stičkim) filozofskim delima. 1948. Isto. 148. 270). Lenjin. Engelsova ideja suprotstavljanja tako definisane metafizi-ke dijalektici ne potiče ni direktno od Hegela. naročito isticao. Beograd. koje ovde nemam mogućnosti detaljnije da obrazlažem. Materijalizam i empiriokriticizam. unekoliko je neobično i Engelsovo shvatanje da je taj metafizi-čki način mišljenja "prenet iz prirodnih nauka u filozofiju" (v. moramo se upitati i da li je ovakvo Engelsovo shvatanje metafizike i njeno suprotstavljanje dijalektici tek jedna slučajna ideja. str. The Hague. razmatra ono što je apstraktno i fiksno. 88-89) jedino sa onim specifičnim definisanjem metafizike kod Bekona. međutim. naravno. I. A Survey of its Meanings. Nijhoff. mogućno je naći teži-šte prema kojem se približavaju ne samo sva pojmovna određivanja metafizike. a do koga sam došao razmatrajući problem značenja metafizike od Aristotela do savremenih filozofskih strujanja (u prvome poglavlju svoje doktorske teze Pro-blem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji). nju je mogućno povezati (kao što je to primetio japanski filozof Takatura Ando u svojoj knjizi: Metaphysics. Na žalost. odnosno. naravno. tako da mu je oduzeo svaku pravu filozofsku relevantnost. Po mome mišljenju. prenaglasio. mada Hegel nigde ne suprotstavlja razumski postupak dijalektici. 1894. dogmatizovao i vulgarizovao ovo suprotstavljanje "metafizičkog" i "dijalektičkog" "metoda". odvajajući sasvim prvu filozofiju od metafizike. I. 197 .Najzad. V. ili ona ipak ima neke svoje izvore. kod koga inače nigde ne nalazimo posebno insistiranje na ovome suprotstavljanju. pp. koja se bavi onim što je prolazno. Sočinjenija. Glavni izvor možemo da nađemo. usko i veoma malo opravdano Engelsovo shvatanje metafizike preovladalo je i postalo jedna od dogmi nestvaralačkog marksizma. i kao o metafizici uopšte). Tako je metafiziku. A ovo je veoma slično onome što je učinio Engels suprotstavljajući metafiziku dijalektici. "[ta je to Društvo naroda?".

sa dobrim razlogom. pošto ne može biti iscrpno. Hutchinson. i u stvari i uzeli u obzir. nazvati problem metafizike Kantovim problemom. međutim. kako ga je definisao K. R. prevazilazeći celokupno moguće iskustvo. London. pošto može-mo. U stvari. tj. da teži prema vrhovnoj sintezi. R. Kantov pojam metafizike. Poper (K. tj. za sve koji su zainteresovani za problem razgraničenja. Kant je mislio da ljudski um jeste i da će uvek biti (do kraja vremena) orijentisan prema metafizici u smislu večite ljudske sklonosti ka metafizici. 1959. u tom slučaju nam je potrebna i logička karakterizacija metafizičkih stavova. vrednosne sudove. veru-jem da su na jedan ili drugi način svi filozofi koji su o ovom problemu raspra-vljali posle Kanta morali da uzmu u obzir. bio je uglavnom o njenom predmetu. The Logic of Scientific Discovery. p. Kantovo gledište i njegovo značenje termina "metafizika" (drugi smisao kod Marksa i Engelsa). prvi koji je ‡ u jeziku koji nije udaljen od onoga koji danas koristimo ‡ jasno pogodio to težište i učinio eksplicitnim ono značenje metafizike koje je preovladavalo pre njega. Kant je metafizičke stavove (u svojim Prolegomenima) definisao kao one stavove u ljudskom saznanju koji teže prema potpunoj sintezi. Jedino logičko-metodološka karakterizacija metafizičkih iskaza može obuhvatiti sve one iskaze koje bismo želeli da nazivamo metafizičkim. nego i karakter posebnih teorijskih stavova. ne samo one iskaze koji pretenduju da govore o celini stvarnosti i nisu proverljivi. oni se kao zadatak postavljaju pred ljudski um baš zato što je u njegovoj prirodi da teži prema objedinjavanju zaključaka razuma. a nijedno određenje predmeta nikad ne može biti iscrpno i precizno u tom stepenu da nam omogući da prosudimo ne samo karakter teorijskog sistema kao celine. Ako smo zainteresovani za ovo drugo. za problem razgraničenja. nego i one koji pretenduju da govore o raznim transcendentnim predmetima. o večitoj težnji ljudskoga uma da obuhvati celinu stvarnosti. U isto vreme.Kant je bio. nijedno predmetno određenje metafizike nije sasvim prikladno. u smislu ljudske potrebe da se pokušaju re-šiti problemi koji prevazilaze svako moguće iskustvo. 198 . kao one ideje koje nisu date u iskustvu i one principe koji se ne mogu verifikovati ili opovrgnuti u iskustvu. čini mi se. kao i npr. kao što su duša ili Bog. celinu bića. 34). da se osmisli apsolutni totalitet svega onoga što nas okružuje. Pa ipak. Popper. biće kao takvo koje leži u osnovi svega.

nije. njega treba dopuniti preciznijim određivanjem logičkog ka-raktera metafizičkih iskaza. koji bi mogao da nam pruži odlučujući kriterijum za njihovo prihvatanje. i čini mi se da će se kao najplodniji pokazati kriterijum koji bi bio u osnovi na linijama Poperovog kriterijuma opovrgljivosti. kako znamo. a ne ono Engelsovo specifično značenje (uporediti značenje 1.b. što čini jedan od središnjih problema savremene empirističke filozofije (što je izvršeno u drugom poglavlju moje doktorske teze). predloženi su različi-ti kriterijumi za koje se može smatrati da upućuju na problem razgraničenja. (2) kriterijumi prevodljivosti. i (3) kriterijumi opovrgljivosti. već se dogmatski ustoličilo kao jedino mogućno i jedino ispravno značenje ovoga termina u savremenom marksizmu. Ovakvo određivanje metafizike. mislim da bi metafizičkim trebalo smatrati one iskaze koji ni direktno ni indirektno ne dostižu onaj stepen proverljivosti.g). nego na-glašava značaj i ulogu metafizike u naučnom saznanju.U današnjoj empirističkoj filozofiji. jer metafizičkih iskaza (u smislu takvih iskaza koji ne mogu da pripadaju empirijskim naukama) ima i izvan one grupe problema koji se nalaze u žarištu pažnje meta-fizičkih sistema. potpuno. 199 . spekulativna metafizika). To su. naravno. da donosimo odluku o tome koju ćemo metafizičku teoriju da usvojimo. Shodno tome. suočeni sa više metafizi-čkih teorija. mislim da bi metafizi-čkima valjalo smatrati one stavove koji ni direktno ni indirektno ne mogu dostići takav stepen proverljivosti. stepen empirijske odlučivosti. koji mo-že pružiti odlučujući kriterijum za njihovo prihvatanje. u krajnjoj instanci. odnosno takav stepen mogućnosti empirijskog odlučivanja. Naime. da vršimo izbor. ukoliko bi se podrazumevalo da metafizika stoji za sve ono što ne pripada empirijskim naukama. gde se pre svega ima u vidu šta bi trebalo da bude predmet odnosno sadržaj metafizike. U njemu ima nekih teško-ća. (1) kriterijumi verifikabilnosti (ili kasnije: kriterijumi potvrdljivosti). koje je ne samo potisnulo sva ostala značenja. tj. Svi ovi kriterijumi su bili temeljito i kritički ispitivani u literaturi. ali je do sada ovaj kriterijum sugerisao najadekvatnije rešenje za problem razgraničenja između empirijskih nauka i metafizike. ono značenje koje bi trebalo da bude osnovno značenje meta-fizike i u marksizmu. mi smo uvek prinuđeni. uverk moramo da bi-ramo između nekoliko metafizičkih teorija da bismo odlučili koju od njih da usvojimo. jeste ono koje možemo da nađemo u Marksovoj i Engelsovoj Svetoj porodici (uporediti značenje 1. Najznačajnija prednost ovoga kriterijuma smatram da je sledeća: on ne samo što dopušta bliska združivanja metafizike sa naučnim znanjem. naravno. Na osnovu opsežnih istraživanja različitih pokušaja razgraničavanja između nauke i metafizike.

. može se reći da ova vrsta procene naučno-filozofskih teorija ne uzima u obzir činjenicu da one metafizičke teorije koje su u skladu sa disciplinama prvog reda obično ne igraju stvaralačku ulogu u nauci. naravno. mislim da ovaj četvrti nivo prof. Tipični iskazi ove vrste su "sve-i-neki" iskazi. našao je tri nivoa iskazâ u empirijskim naukama: (1) Omeđeni egzistencijalni iskazi što smeštaju neki objekt koji je lako prepoznati u prostorno-vremenskom regionu koji je lako istražiti. Dekartova kosmologija (fizički svet kao sistem protežnih materijalnih tela koja deluju mehanički jedno na drugo i koja imaju samo merljive kvalitete). ako se ova uče-nja ne mogu pobiti.. ali nisu potvrdljive. nivo metafizičkog iskaza. preko onih teorija empirijske nauke za koje su naučno-filozofske teorije neposredno vezane. vol. jer možemo naći različite nivoe stavova s obzirom na njihovu empirijsku odlučivost. Ibid. str. ali možemo imati pokazatelje o relativnoj plauzibilnosti i plodnosti ovih učenja sa stanovišta savremene nauke. na primer.) Naravno. 267. i koji su i neopovrgljivi i nepotvrdljivi. koji tvrde postojanje izvesnog objekta na nekom nespecifikovanom mestu i vremenu u univerzumu ("Postoji metal koji se prilikom grejanja ne širi"). koje su opovrgljive. bilo empirijskih nauka ili filozofije. ili Lajbnicova teorija monad â (koja je. da sva razgraničavanja između različitih vrsta iskaza koji se javljaju u teorijskim sistemima. koje treba da budu posredno empirijski proverljive. mogu da budu samo relativna. Smatram da iskazi teorijskih sistema čine zapravo jedan kontinuum: na jednome polu toga kontinuuma nalaze se izrazito nefilozofski naučni iskazi. 345. i koji su i opovrgljivi i potvrdljivi ("Postoji automobil danas u mojoj garaži. njatkins. LXVII. koristeći u osnovi isti kriterijum empirij-ske odlučivosti.") /Osnovni iskazi/ (2) Univerzalne empirijske hipoteze. ("Svi metali se prilikom grejanja šire. kako je takođe uočio profesor Votkins (v. 200 .U stvari. No. To je tačno.) No.. nj.) ^etvrti nivo je. a na drugome takve filozofske tvorevine koje su prešle one okvire u kojima je mogućno uspostaviti kontakt sa proverljivim naučnim saznanjem. tako da možemo pokušati da ih raci-onalno ocenjujemo. 365). koji su neopovrgljivi. (v. Mind. Demokritova atomistička teorija. p. Problem metafizike. 346. p.") (3) Neomeđeni egzistencijalni iskazi.. Votkinsa predstavlja samo jednu vrstu metafizičkih stavova i da se u onome što preostaje kao metafizika posle razlikovanja ta tri nivoa empirijskih iskaza može načiniti dalje razdvajanje i naći još dva ili tri nivoa iskazâ. koji imaju i univerzalnu i egzistencijalnu kvanti-fikaciju.") (Ibid.. 145. Ovde imam na umu prvenstveno kosmološke filozofske teorije. J. N. tek nedavno sugerisala fizičaru Dejvidu Bomu novu zamisao kvant-ne mehanike). ali (u principu) po-tvrdljivi. Profesor Votkins. nemamo nikakvu konkluzivnu odlu-čivost. tj. naravno. ("Za sve metale postoji neka kiselina koja će ih rastvoriti. "Confirmation and Influential Metaphysics". p. mislim da je neizvodljivo povući oštru granicu između naučnih i metafizičkih iskaza. tj. na primer. Tako sam predložio još tri nivoa: (1) Naučno-filozofske teorije. ali u isto vreme. ona se mogu temeljito osporiti ako se dokaže da nemaju nika-kav značaj za bilo koje područje ljudskog saznanja. Ovde. na primer. (v. kao što su..

uopšte uzev leže unutar okvira krajnje apstraktnih ili deformisanih elemenata realnosti. Ove teorije. A sada. razlikovati više nivoa takvih iskaza. a na drugom one filozofske (ili metafizičke) tvore-vine koje su iznad emprijske proverljivosti. kako sam ih napred definisao. kada uzmemo u raz-matranje pojedine iskaze takvih sistema. uzimajući kao osnovni kriterijum stepen proverljivosti. (3) One metafizičke teorije koje praktično nisu empirijski proverlji-ve ili procenjive. iskaze teorijskih sistema posmatram kao da čine kontinuum: na jednom polu ovog kontinuuma imamo jasno ne-filozofske (ili ne-metafizičke) empirijske naučne iskaze. u završnom delu ovog izlaganja. iako možemo raspravljati o ovim teorijama. Prihvatanje ili neprihvatanje ovih teorija uglavnom se zasniva na razlozima emotivne prirode. ili neke stranice kod Ničea takođe su veoma lepa poezija ili mistika. Prema tome. odnosno mogućno je jedino vršiti izvesno graduiranje tih sistema s obzirom na njihovu empirijsku osnovu ili njihov naučni status. Pa ipak. (Znatan deo Hajdegerovih tekstova ili nekih drugih egzistencijalističkih i fenomenoloških filozofija. kao i sa značenjem koje i dalje preovladava u ne-marksističkoj filozofiji? I (2): u kakvom odnosu prema savremenoj marksističkoj misli stoji problem razgraničenja. kao i poku-šaj da se razdvoji nekoliko nivoa teorijskih iskaza prema stepenu njihove empi-rijske odlučivosti (procenjivosti)? 201 . u tom smislu da o njima ne možemo čak ni raspravljati. ili naše društveno određenje i angažman. Ovde.(2) Istinske metafizičke teorije. Ovde imam na umu prvenstveno filozofske vrednosne iskaze. ili veći deo sadržine takvoga sistema. U tom izboru. etička i estetička učenja. treba da odgovorim na sledeća pitanja: (1) koji je značaj ‡ za savremenu marksističku filozofiju ‡ nalaženja da u misli Marksa i Engelsa postoje različita značenja "metafizike". tako da u krajnjem slučaju moramo izvršiti svoj sopstveni subjektivni izbor i odlučiti kojoj dajemo prednost. priličan uticaj mogu imati naš temperament. a njihovi simboli su često nedovoljno precizni i teško ili sasvim ograničeno komunikabilni. naravno. kada je reč o nekom konkretnom empirijskonaučnom ili filozofskom sistemu.) Tako. koje treba da budu samo delimično emprijski proverljive u tom smislu da nisu povezane sa naučnim teorijama. mogućno je jedino vršiti procenjivanje u kome segmentu toga kontinuuma se nalazi težište. nemamo čak ni najslabije definibilne kriterijume da se ori-jentišemo u proceni ovih teorija. jezgro. nego samo delimično sa opštim ljudskim iskustvom. među kojima i nivo metafizičkih iskaza. pri čemu su ivice među različitim nivoima često zamagljene. Takve teorije se stapaju s poezijom i religijom. naši religiozni ili estetički motivi. koje ispravno možemo nazvati lošom metafizikom. * * * 3. zapravo. onda je mogućno. među kojima i ono koje je najviše u skladu sa tradicionalnim značenjem. tj.

izgleda da je savremena marksistička misao. da je ona neopravdano i jednostrano uopštila nešto što je samo jedan (i možda čak sekundaran) među nekoliko različitih stavova koje su Marks i Engels izražavali o pitanju o kojem je reč. bez obzira na to da li su dogmati ili ne. s druge strane. ako možete. postala pola-rizovana. glavna ubeđenja marksistâ. ima sve manje marksističkih dogmata Staljinovog tipa. Oni drugi stavovi mogu ostati. da prva može naučiti vrlo mnogo iz isku-stva logičkih pozitivista. i ako uspete da ovo pokažete ‡ kao što mislim da sam u svom radu uči-nio sa pojmom metafizike ‡ onda možete pretendovati da predložite koji od ovih stavova valja smatrati glavnim. đavolsko i proskribovano. Takođe sam u svojoj doktorskoj disertaciji (Problem metafizike. celokupan predmet filozofije se često svodi na istraživanje vrednosnih aspekata ljudske egzisten-cije. U skorije vreme. a druga iz istorije nauke. Npr. Dalje.Najpre prvo pitanje. U svakom slučaju. kao uopšte u čitavom svetu i u Jugoslaviji poseb-no (ostavljajući po strani sada već prilično staromodne dogmate). nešto različito u poređenju sa naučnim sa-znanjem (pošto se ne može operacionalizovati). što je i dalje preovlađujuća interpre-tacija ovih zakona u marksističkoj filozofiji. obogaćujući je novim problemima i doprinoseći njenom biću do danas. svi dijalektički zakoni interpretirani kao u osnovi ontološki po svojoj prirodi. metafizika ne mora biti nešto loše. naročito zbog njegovog potpunog prene-bregavanja one pozitivne i višestruke funkcije metafizičkih učenja u nauci. prvo morate pokazati. Ako imate sreće da u spisima Marksa i Engelsa nađete takvo svedočanstvo. takođe nesumnjivo metafizički. naravno. iako ona više nije nešto đavolsko što treba proterati. najprikladnijim ili najviše usklađenim s upotrebom koja preovladava u filozofskoj misli uopšte. Marksistički filozofi uvek tvrde. ali se sigurno može reći da se u pozitivističkoj struji za metafiziku. koje možemo provizorno nazvati: (1) pozitivističkom. na dve struje. kako je proisticalo iz onog Staljinovog četvrtog poglavlja Kratkog kursa istorije K. ili teza o prvenstvu materije u odnosu na duh. Razlog je to što ona ‡ poput poezije. Nasuprot tome. S. S. Ali. Tako. ova vrsta saznanja je. Ove dve struje još nisu eksplicitno definisale svoj stav prema metafi-zici.) 202 . insistiranje na tom jednostranom i čudnovatom značenju "metafizike" takođe je jedan od uzroka nekih bespotrebnih nerazumevanja i komunikacionih teškoća u dijalozima marksističke filozofije sa drugim savremenim filozof-skim strujama. čak i u Sovjetskom Savezu.. marksisti treba da priznaju kako su temeljni iskazi dijalektičkog materijalizma. i dalje smatra da je takav proizvod ljudskog uma koji zavređuje samo prezir i zanemarivanje. tj. kako drže pravac Marksove i Engelsove misli. naravno. i (2) humanističkom. iako u stvari rade samo na njenom daljem razvoju. religije ili mistike ‡ nema nikakvu valjanu vezu sa naučnim saznanjem.) poku-šao da obrazložim kako je preobražaj one zamisli metafizike poznog Engelsa u jednu od dogmi marksističke filozofije očigledno proizveo značajne nedostatke u marksističkom poimanju filozofije. kao sekundarni. međutim. P. ako želite da osporite neku univerzalno prihvaćenu dogmu u marksističkoj filozofiji. ne toliko u samoj Rusiji. ne igra i ne treba da igra nika-kvu ulogu u našem naučnom saznanju. grubo posmatrano.. (U svojoj tezi sam pokušao da pokažem kako su obe ove krajnosti neprihvatljive. U humanističkom pravcu. (b).

veoma netolerantni prema svemu što nadmašuje empirijsku proverljivost ili matematičku verovatnoću. boreći se za svoje ograničeno humanističko shvatanje filozofije. kao i restauraciji kritičke uloge filozofije u odnosu na društveni život kao celinu. Druga je između onih marksista koji se uglavnom zaokupljaju primenom i odbranom učenjâ Marksa. pošto se ona shvatala kao kritička filozofija par excellence. ali je u isto vreme do sada uglavnom koristila sasvim neprikladne metode kritike. dok su se metodi kritike u empirijskim naukama i u logici i matematici istraživali prilično široko. koji su uglavnom pod uticajem pozitivizma i egzistencijalizma.. marksistički pozitivisti su. Ali. otvorenog i stvaralačkog pristupa filozofskim problemima. verujem da njegovo stavljanje na dnevni red problem â savremene marksističke filozofije takođe može doprineti ublažavanju oba gorepomenuta ekstremna pravca. i u oblasti filozofije. želje za istinskim dijalogom sa predstavnicima drugih filozofskih struja. 203 . Mogu pokušati da pružim. Jedna je između marksistâ i ne-marksistâ. o problemu razgraničenja i dijalektičkog materijalizma. filozofije i društvene prakse. A izgleda da je ta poslednja vrsta proučavanja suštinska i preko potrebna upravo za marksističku filozofiju. Jugoslovenski sukob sa Staljinom 1948. Naime.[to se tiče drugog pitanja. koja oba stvaraju preveliki jaz između naučnôg i metafizičkôg.-im godinama: to je bilo vreme razvoja kritičkog stava prema autoritetima. kada se marksizam poistovećivao sa dijalektičkim materijalizmom i mnogi su ga tretirali kao ideološki sistem nesumnjivih istina. marksistički humanisti su. naročito na razne oblike otuđenja u kapitalističkom i socijalističkom društvu. Engelsa i Lenjina. Tako. u filozofiji je urađeno malo istraživanja u pogledu njenih sopstvenih metoda kritike. s druge strane. grubu sliku sadašnje jugoslovenske filozofije. godine značio je u filozofiji potpun prekid sa marksističkim dogmatizmom i vodio ponovnom otkriću ranog Marksovog humanizma. takođe veoma netolerantni i potcenjuju sve filozofske napore u kosmologiji ili teoriji naučnog saznanja. u posleratnoj jugoslovenskoj filozofiji možemo razlikovati tri faze: (1) period ortodoksije. očigledno posotji razlika između metodâ kritike (i kriterijumâ prihvatljivosti iskazâ) u području logike i matematike. prosuđujući sve s prilično uskogrudog stanovišta o naučnom saznanju. Ovo ne znači da među jugoslovenskim filozofima nema nikakvih podela. u nekoliko reči. zato što treba da bude slučaj da različiti nivoi uvek poseduju neke specifične odlike s obzirom na metode njihove primerene kritike. i onih koji pokušavaju da marksizmu uliju novi duh i da ga dalje razviju. Razdvajanje između različitih nivoâ iskazâ ima smisla. uzimajući u obzir dostignuća moderne nauke. Tako. (2) period borbe protiv dogmatizma u 1950. (3) period sve izraženijih težnji prema konkretnosti i praktičkom aktivizmu: filozofija se usredsređuje na kritičku analizu savremenih ljudskih uslova.

razume se. a u socijalnoj filozofiji insistira na zasnivanju kritike koliko je mogućno na konkretnom i pouzdanom znanju. Karakteristično je. kao i na savremenu filozofsku antropologiju. prouzrokovanje nekih bespotrebnih nerazumevanja i komunika-cionih teškoća u dijalozima marksističke filozofije sa drugim savremenim filozofskim strujanjima itd. okupljena u Zagrebu. pa da se onda on podvrgne naj-oštrijoj kritici. Druga grupa. međutim. već se odbacivala "loša metafizika" ili ono što je bilo loše u inače "dobroj metafizici".) Pretpostavimo da se uvidi kako je zvanično marksi-stičko shvatanje usko i štetno. i to ne samo u pogledu smisla i uloge onoga što je pružila ili što pruža. posmatran iz ovoga aspekta. već i u pogledu smisla svoga sopstvenog postojanja. 204 . U mnogim slučajevima ovi napadi nisu poricali ono što metafizika stvarno jeste. Pokušaj dogmatskog marksizma. kao i u zadovoljavanju nekih osnovnih ljudskih potreba. odnosno da pruža samo jedno od specifičnih značenja "metafizike". Pretpostavimo sada da marksizam odbaci ono jednostrano shvatanje metafizike koje još uvek zastupa (ili bar ne dovodi u pitanje). logike i metodologije. Istorija filozofije zna za mnoge pokušaje osporavanja metafizike. da su pri tom dosta često posredi bili različiti nesporazumi. što će osnovne polazne pretpostavke marksizma biti okarakterisane kao metafizičke. nema. (Možemo naći mnogo dobrih razloga da se to učini: gubljenje iz vida višestruke pozitivne funkcije metafizičkih učenja u nauci. ničega lošeg. ‡ Ako to učinimo. predstavlja u stvari pokušaj da se iz metafizike izdvoji jedna njena stra-na. ali i danas preovlađujuće značenje te reči (ali koje ‡ kako smo videli ‡ nalazimo i kod Marksa i Engelsa). najzad. metafizički stavovi ‡ kao oni stavovi koji su najudaljeniji od neposrednog iskustva ‡ i metafizika kao disciplina koja se samo posredno oslanja na rezultate nauka i vrlo ograničeno (u izvesnim slučajevima nikako ne) koristi metodama empirijskih nauka. odnosno osnovna uverenja marksista. Grupa oko Odeljenja za filozofiju na Univerzitetu u Beogradu prvenstveno je usmerena prema problemima modernog naučnog saznanja. U tome. kada se ima u vidu ono značenje koje je najprimerenije istoriji misli. da se čitava metafizika svede na taj aspekt. nesumnjivo takođe metafizičkog karaktera. termin "metafizika" nema pejorativno značenje samo u dogmatskome marksizmu. Po samoj svojoj prirodi. zalaže se za nezavisnost filozofije od nauka i usredsređuje se na proučavanje ideja mladog Marksa (i njihovih korena kod Hegela). da se kao osnovno značenje prihva-ti ono šire. U stvari. zbog čega se nalazi na srazmerno niskom stupnju proverljivosti i izvesnosti ‡ uvek su najviše bili izloženi sumnji i svim vrstama skeptičkih napada. međutim. Pretpostavimo.Unutar ove poslednje grupe marksista postoje i određene razlike. dogmat-ski marksizam nije usamljen u pokušaju da odbaci i uništi metafiziku. onda nije teško uočiti da su osnovni stavovi dijalektičkog materijalizma. tradicionalno.

mnogo ozbiljniji pokušaji odbacivanja metafizike u savremenoj filozofiji potiču od strane većine logičkih empirista.U stvari. treba naglasiti i to da je o metafizičkim pretpostavkama mogućno racionalno diskutovati. Pored isticanja ovih značajnih funkcija. odbacivanje metafizi-ke sa stanovišta empirizma nije mogućno samim tim što nije mogućno ni zastu-pati čisti empirizam. Tako. uveren sam da jedan humanistički naklonjeni marksizam. izgleda. istra-živanjem da li donose napredak u rešavanju spornih tačaka nekog problema. već da takve metafizičke pretpostavke mogu da imaju i imaju često veoma pozitivne funkcije u razvoju ljudskog naučnog saznanja. besmislenost ili zastarelost metafizike. jednostavnosti. ne može da ima dug vek i širok uticaj. već i mnoge druge filozofske discipline. međutim. mora da ustane i protiv tenden-cije potcenjivanja i odbacivanja metafizike u savremenoj kulturi. pošto je. razmatranjem njihove adekvatnosti sa stanovišta humanističkih vrednosti. koja ponekad otkriva nove perspektive za naučna istraživanja. Ova zamisao filozofije. tj. To je mogućno činiti ispitivanjem njihove koherentnosti. nije u stanju da zadovolji sve slože-ne ljudske potrebe. racionalnost bilo čega. 205 . Prema tome. na analizu jezika. (Potpunije izlaganje i argumentacija ovih ideja nalaze se u četvrtom poglavlju moje doktorske disertacije. metafizičke pretpostavke pružaju konceptualni okvir i uvode red u objašnjavanje entitetâ i stvaranje slike sveta. na kraju krajeva. kao i od strane jednog broja lingvističkih analitičara. izbilo sasvim jasno na videlo da nikakvo znanje ne samo da se ne može zamisliti bez izvesnih pretpostavki metafizičkog karaktera. koji prete da potisnu i zanemare mnoge osnovne ljudske vrednosti. kako su primetili baš neki od najistak-nutijih empirista našega doba (na primer. ne samo što nije mogućno pokazati nelegitimnost. [to se tiče stanovišta jezičke analize. jasnosti i preciznosti u ekspliciranju logičkih veza njihovih elemenata. One pružaju sistem teorija koji pokušava da kaže nešto o krajnjem. ono pretenduje da odbaci ne samo metafiziku. već je u žustrom suprotstavljanju argumenata za i protiv metafizike u savremenoj empirističkoj filozofiji. One daju viziju o univerzumu. kao i sva druga pre-terana sužavanja filozofije. koje svu smisaonu filozofiju svodi na kritiku jezika. mogućno procenjivati jedino sa stanovišta čoveka. jer. o humanisti-čkom značaju naučnih dostignuća. Bertrand Rasl).) U svakom slučaju. Ali. bez obzira na njihov relativno nizak stupanj proverljivosti ili izvesnosti. suprotstavljajući se poplavi scijentizma i tehnicizma. plodotvornosti. na primer.

niti pak instrumentalističku zamisao nauke (ni kada su u pitanju prirodne nauke. teško je očekivati konzistentno razvijanje neke određene zamisli nauke. već neke ideje deluju i dosta savremeno. valja imati u vidu i to da Marksu nikada nije bilo stalo do nauke radi nauke. veoma ozbiljno po-kušavao da se bavi naukom (političkom ekonomijom). radi boljeg razumevanja situacije s kojom se suočavamo. koje se protežu takoreći od njegovih najranijih spisa pa do trećega toma Kapitala. Najzad. a najmanje metodološkog aspekta prirodnih nauka. a posebno fizike. pri čemu ta zamisao nije shvaćena pasivistički. Stoga nije ništa neobično što Marks nije zastupao ni ono što bismo danas nazvali deskriptivističkim shvatanjem naučne teorije. Marks je samo uzgred dodirivao pitanje same nauke kao takve. S obzirom na sporadičnost Marksovih napomena o ovoj problematici. godine). već je čvrsto stajao na jednoj realističkoj zamisli nauke. na svoje pretenzije kao naučnika. . Istovremeno. valja dati nekoliko prethodnih napomena. više društvenog nego metodo-loškog aspekta nauke. koji je finansirala Republička zajednica nauke Srbije (1989. i to više društvenih nego prirodnih nauka. omogućio novo shvatanje određenih bitnih problema metodologije nauke i nauke uopšte. već pre svega do "menjanja sveta". Pa ipak. već kritički i aktivistički. 1 206 Ovaj ogled je napisan u okviru rada na projektu "Marksovo shvatanje društva i metoda proučavanja". Objavljuje se neznatno izmenjen. Marx) spisima. očigledno držeći da bez toga nema ni otvaranja mogućnosti za razvijanje prave.MARKSOVA ZAMISAO NAUKE I NEKA SAVREMENA GLEDI[TA1 ‡ Ogled iz istorije metodologije nauke ‡ Pre nego što priđem ispitivanju i razmatranju izvesnih odredbi nauke i njene metodologije koje se mogu naći u Marksovim (K. Marks je veoma produbljeno shvatao nauku. mada je u stvari tek kasniji razvoj nauka (posle Marksa). već pre ukazivanje na različite aspekte nauke u skladu. kao što će se videti. Pre svega. s obzirom na svoje osnovno misaono usmerenje. odnosno u vezi sa inače drugom razmatranom problematikom. ono što u tom pogledu možemo naći kod Marksa ne samo da nije nezanimljivo. adekvatne i efikasne praktič-ne i revolucionarne društvene aktivnosti. da bez nauke nema ni "menjanja sveta". i pored insistiranja na njihovoj tehnološkoj primeni).

koji ugao ili aspekt uzeti kao prvi. razume se. porodicom. tj. dok je eko-nomsko otuđenje istovremeno i otuđenje u sferi materijal-nog života. tj. ako nauku uzmemo kao primenjenu nauku. analiza Marksove kritike političke ekonomije radi rekonstrukcije Marksove naučne metode. nj. međutim. moralom. mogu utvrditi sa "egzaktnošću prirodnih nauka" ‡ zaključio da za Marksa priro-dne nauke predstavljaju ideal naučnosti i racionalnosti. Naime. otu-đenje i nauka. odnosno prirodne i društvene nauke. ali isto tako. pa onda i pogrešno. raz-radu i komentarisanje onoga što je ipak sâm Marks rekao u vezi sa pitanjem nauke uopšte. pokušaću da ovo osnovno razma-tranje ne narušim nijednom širom temom koja je u bliskoj. međutim. i sa otuđenjem u području materijalnog života. Možemo. Marks ne objašnjava detaljnije u čemu se sastoji otuđenje kada je reč o bavljenju naukom i u kojem smislu bi onda čovek trebalo iz nauke da se "vrati u svoje ljudsko. recimo. kao jedan od osnovnih aspekata kada je reč o toj važnoj ljudskoj delatnosti. Engels/) ima malo toga što se neposredno odnosi na tako važne aspekte nauke kao što su epistemološki ili metodološki. Hegel/ i Hegelovoj zamisli nauke ili dijalektičke metode. tako teško odlučiti odakle je najpogodnije započeti izlaganje Marksove zamisli nauke. za razliku od nekih drugih autora. Na žalost. pretpostaviti da kod nauke svakako imamo posla sa otuđenjem u području svesti. a ne želim da iz nekih Marksovih konkret-nih naučnih razmatranja sâm izvlačim u njima implicitno sadržana shvatanja. istraživanje i iz-laganje itd). ako se neko pitanje nauke sagleeda isključivo iz aspekta jedne određene Marksove misli. Znamo jedino da se. naravno. Smatram da jedan od osnovnih aspekata sigurno jeste onaj na koji Marks ukazuje još u svojim Ekonomsko-filozofskim rukopisima: da nauka (zajedno sa religijom. Prema tome. na primer. na osnovu onoga mesta iz predgovora Prilogu kritici političke ekonomije gde Marks kaže da se promene u bazi. državom. To. * * * Nije bilo. To. Ali. za razliku od onih u ideološkoj nadgradnji. reli-giozno otuđenje "događa samo u području svesti ljudske unutra-šnjosti". kao što je to. daljoj ili najdaljoj vezi sa Marksovim shvatanjem nauke. odnos prema Hegelu /G.Moram napomenuti i to da ću se u ovome radu ograničiti na izlaganje. F. razume se. Neće biti lako još u jednom pogledu. pa tako znači i jedan poseban vid otuđenja. kao tehnologiju.) predstavlja jedan od čovekovih posebnih načina proizvodnje. odnos teorije i prakse. 207 . s obzirom da kod samoga Marksa (za razliku od Engelsa /F. koji je (u svojoj knjizi Saznanje i inte-res). Habermas). o takvim temama je inače već mnogo puta i sa raznih stanovišta raspravljano u literaturi (na primer. umetnošću itd. odnosno mišljenja i bića. ono čega ima daleko je originalnije i zanimljivije od onoga što nalazimo kod Engelsa. ili posebno iz celine njegove misli o prirodnoj nauci. postoji značajna opa-snost da se to pitanje sagleda jednostrano. neće biti tako lako. pravom. uopšte ne proizlazi iz celine Marksove misli o nauci. društveno postojanje". slučaj sa Habermasom (J.

208 . kao da i nije naveo nauku kao jedan vid otuđenja. Marks kaže kako čak i tada kada se bavi naučnom delat-nošću ‡ delatnošću koju može da izvrši sâm. nekoliko stranica dalje."2 2 Marks.. bez neposrednog opštenja sa drugi-ma ‡ on kao naučnik ipak deluje na društveni način. u: Rani radovi. 230. materijal za moju de-latnost ‡ uračunavajući tu i sâm jezik pomoću kojeg se ispoljava delatnost mislioca ‡ već i moje sopstveno postojanje jeste društvena delatnost. Zagreb. "Ne samo da mi je dat". zato ono što radim iz sebe. "Ekonomsko-filozofski rukopisi" (1844). U istim Rukopisima. međutim. K. Kultura. nedovoljno precizno i krajnje nepotpuno i nekonkretno određenje nauke uopšte. str. "kao društveni proizvod. radim iz sebe za društvo i sa svešću da to činim kao društveno biće. jer deluje kao čovek.No. 1953. ovo određenje nauke treba shvatiti samo kao jedno najopštije. kaže Marks.

K. 708. 286. str. još preciznije. Marks. za unutrašnjim. No. tj. Temelji slobode (1857). takođe da se ovde pod "suštinom" ne podrazumeva nikakav metafizički. ne bi imalo smisla govoriti o nauci kao otuđenju! Sasvim drugačije. apstrakcija treba da uhvati ono bitno. on je želeo da održi vezu sa empirijom. Kapital. [ta o tome Marks ima još da kaže? Ono što ima da kaže više se ne tiče društvenog položaja nauke. Kultura. Kapital. već epistemoloških karakteristika nauke. a da neposredan rad unizi do pukog momenta toga procesa. naravno. 1974. iskustve-no nedodirljivi pojam. u suštini. K. o primenjenoj nauci. Beograd. Beograd. odnosno: "Znanje se u mašineriji pojavljuje kao nešto tuđe. izvan radnika. 5 Reč je o antiempirističkoj. a neposredni rad svodi na puki momenat toga procesa. složiti sa tim da ono što radimo iz sebe. 1948. a u ovoj misli Marks posebno naglašava i jezik) ne postoji drugačije već kao društveni proizvod. čini se. odnosno da se "u pojavi često stvari predstavljaju izvrnuto". takođe u kojem smislu je Marks primenjene prirodne nauke s pravom ubrojao u bitne elemente kapitalističke organizacije rada. međutim. Tendencija (je) kapitala da proizvodnji dade naučni karakter."4 Ovde je. već deluje na njega preko stroja kao tuđa moć. razume se. Marks.. Drugim rečima. Na ovu stranu stvari naš autor ukazuje u Osnovama kritike političke ekonomije (Grundrisse): "Nauka. Marks je bio svestan da apstrakcije ostaju prazne spekulacije ukoliko ne bi bile povezane sa pojavnim oblicima stvarnosti. teškoća u vezi sa ovom tezom je u tome što se ne vidi kako bi i na osnovu čega naučnik mogao da proceni da je došao do suštine stvari. ili. recimo. 209 . ukoliko njegova delatnost nije uslovljena potrebom (kapitala)"3 ". bilo da je uzet kao stvaralac ili kao saznavalac. međutim.Marks ovde u stvari. Neo-sporno je da kapital daje proizvodnji naučni karakter.. str. njena otuđena moć (u Marksovom smislu ove sintagme) sasvim je nesporna. pri čemu se pojavna stvarnost često ispostavlja kao običan privid. ostanimo još malo na pitanju nauke uopšte. To su poznata mesta iz I i III toma Kapitala. ^ini se. Isto delo. III (1873). radimo iz sebe za društvo. sve manje potčinjen nepo-srednoj umešnosti radnika. 1948. Kultura. nužne elemente (veze) u konkretnome. jasno u kojem smislu tehnološka primena nauke (izgradnja stroja ili mašinerije) predstavlja otuđeni rad. tako da onda i materijal za njegovu naučnu delatnost (čitava priroda. ukazuje na to da je čovek. hegelijanskoj tezi koja upu-ćuje na to da se zadatak nauke sastoji baš u tome da traga za pravom.. stoje stvari kada ne govorimo o nauci shvaće-noj uopšteno. Radnik se pojavljuje kao suvišan. To nije nešto što bi bilo neprihvatljivo. skrivenim sklopom. K. Zagreb. v. za suštinom stvari. gde Marks govori o tome da bi "svaka nauka bila izlišna kada bi se pojavni oblik i suština stvari neposredno podudarali". 3 4 5 Marks. već. ne egzistira u svesti radnika. Uopšte uzevši. tehnološkoj primeni nauke. tako živi rad biva potčinjen samostalno delujućem "opredmećenom radu". po svemu sudeći. Naprijed. koja mrtve udove mašinerije prisiljava da svojom konstrukcijom deluje svrsishodno kao automat. I (1867). neodvojivi deo društva.. kao moć samoga stroja". istinskom prirodom stvari. a još manje da smo pri tom svi i uvek svesni da to činimo kao društvena bića! Kad bi to bilo tako. 283 & 285. str.. Ne moramo se. a živi rad kao potči-njen samostalno delujućem opredmećenom radu.

kao što ćemo još videti. odnosno kako bi se mogla rekonstruisati njegova sopstvena zamisao prirodnih nauka. No. a da su gledišta Engelsa o raznim pitanjima prirodnih nauka pretrpela veoma ozbiljne kri-tike ‡ posebno je zanimljivo ono što je ipak sâm Marks rekao o prirodnim naukama. * * * S obzirom da se Marks bavio isključivo društvenim naukama. godine). večito sve potpunije saznavanje istine o stvarnosti. Naprotiv. upozorava Marks. Marks primećuje da su prirodne nauke doživele veliki procvat i da su "prisvojile stalno rastući materijal". "pomoću industrije utoliko praktičnije zahvatila u čoveči-ji 210 . osnovna odlika nauke jeste proučavanje celovitih struktura. kao što su i one ostale tuđe filozofiji".Ova teškoća se može delimično neutralisati ukoliko se naučno saznanje interpretira kao saznanje koje se stalno samo sve više i više približava sušti-ni. kao. U vezi sa gorepomenutom tezom nalazi se još jedna osobina nauke koja je karakte-ristična za Marksovu zamisao nauke: Marks. procenjujući tadašnje stanje prirodnih nauka (1844. prirodna nauka je. naime. pošto je "trenutno ujedinjenje bilo samo fantastična iluzija". Međutim. tada se moraju posta-viti i određeni kriterijumi za procenjivanje napredovanja prema suštini ili istini. na primer. očigledno ne smatra da bi se zadatak nauke mogao svesti na opis detaljâ i objašnjavanje izolovanih pojava. Još u Ekonomsko-filozofskim rukopisima. ali da im je "filo-zofija ostala upravo tako tuđa.

kao dve njene ravnopravne i neodvojive strane. koliko god je ne-posredno morala dopuniti onečovečenje". ili prirodno biće čoveka". kao što je sad već po-stala ‡ iako u otuđenom obliku ‡ baza stvarnog ljudskog života. kaže Marks.. nije.7 Ovde dolazi do izražaja ono što bi. 234. iz ugla njenog novog poimanja. dakle. objedinjavanje nauke o prirodi i nau-ke o čoveku nije nikakav običan teorijski akt. K. Mnogi filozofi nauke okarakterisali bi danas ovu poziciju kao "kulturni relativizam". Ibid. "industrija je stvaran istorijski proces prirode i stoga odnos prirodne nauke prema čoveku. str. druga baza za život. stoga prirodna nauka gubi apstraktno materijalni. neka čisto apstraktna sinteza. već proizvod samoga realiteta. čak i onda kada je reč o prirodnim naukama. 234. "Ekonomsko-filozofski rukopisi". samo ona priroda "koja postaje u ljudskoj istoriji ‡ u aktu nastajanja ljudskog društva ‡ je-ste stvarna čovekova priroda". Društvena stvar-nost prirode i ljudska prirodna nauka ili prirodna nauka o čoveku. prvi čovekov predmet ‡ čovek ‡ jest priroda.. koje svoje predmetno ostvarenje mogu naći samo u nauci o prirodnom biću uopšte. Marks."10 Jedinstvena nauka istorije. 211 . str. stoga je priroda kakva postaje pomoću industrije.. Marks ide tako daleko da govori o mogućnosti jedne nauke. ili štaviše idealistički pravac i postaje baza ljudske nauke. ako se zato ona (industrija) shvati kao egzoteričko otkriće čovekovih suštinskih snaga. To je. K. razume se. od čoveka. S obzirom da je celokupna istorija čovečanstva istorija prisvajanja prirode od strane čoveka."11 6 6 7 7 8 8 9 9 1 0 1 1 Marks. J. Aranđelović. 51.život. onda postaje jasnije šta Marks podrazumeva pod pojmom "ljudsko biće prirode. kaže Marks. a kada se ima u vidu da se kroz primenjenu nauku (industriju) ispo-ljavaju "čovekove suštinske snage". primećuje i J. Beograd. čulnost i posebne ljudske čulne suštinske snage. Ali priroda je neposredan predmet nauke o čoveku. Tako se onda sme reći da je nauku o čoveku mogućno (uslovno. istinska antropološka priroda". to je od početka laž". to onda. Nolit. Aranđelović. "^ovek je neposredan predmet prirodne nauke". u kojoj se ostvaruje sinteza nauke o prirodi i nauke o čoveku. neko osamostaljeno znanje o predmetu. od njegove istorije nezavisne nauke. pruža pogled na jedinstvo svih osnovnih oblika naučnog i filozofskog saznanja... 6 Za Marksa. 234. "u toj meri velike snage proizvođenja samih osnova ljudske istorije da se. Ibid. samog istorijskog događanja. iako u otuđenom obliku.. Nauka o istoriji je isto što i nauka o čoveku. 235. Sem toga.. naravno) deliti na prirodnu i dru-štvenu nauku o čoveku. "Ekonomsko-filozofski rukopisi".. 9 "Prirodna nauka i na njoj zasnovana industrija su". 8 Preko in-dustrije (primenjene nauke) dolazi do stvarnog odnosa prirode i prirodnih nauka prema čoveku. pošto koren svih stvari jeste čovek. onda se može shvatiti ljudsko biće prirode ili prirodno biće čoveka. str. 1981. predstavljalo još jednu od bitnih karakteristika nauke: i prirodna nauka (što znači: nauka u celini) jeste ljudska nauka.. očigledno nije nikakva nauka u klasičnom smislu. str. str. a druga za nauku. preoblikovala ga i pripravila čovekovu emancipaciju. po Marksu. ". po Marksu. to su identič-ni izrazi. teza da nema nikakve "objektivne". Dijalektička racionalnost.

šta bi prirodna nauka bez industrije i trgovine? ^ak i ova ÄčistaÄ prirodna nauka dobija svoj cilj. onakvog kakav sada postoji. ali. 1974. "ona priroda koja prethodi ljudskoj istoriji i nije ova priroda u kojoj živi Fojerbah." na-stavlja Marks. Ova delatnost. Nemačka ideologija (1845). danas više nigde i ne postoji. ovaj neprekidni čulni rad i stvaranje... Prosveta. video ogromnu promenu ne samo u svetu prirode. 27. kao i svoj materijal. nije ova priroda koja. da bi Fojerbah. već bi vrlo brzo primetio da nema ni čitavog sveta ljudi ni njegove sopstvene moći opažanja." 12 1 212 2 Marks. K. & Engels. tom 6.Suprotstavljajući se tradicionalnom shvatanju prirodne nauke. ova proizvodnja je u toj meri osnova čitavog čulnog sveta.. kad bi se ona prekinula makar i za godinu dana. sa izuzetkom možda na pojedinim au-stralijskim koralnim ostrvima novijeg porekla. Beograd. tek blagodareći trgovini i industriji. Marks kaže: "Fojerbah govori osobito o posmatranju prirodne nauke. on pominje tajne koje može otkriti sámo oko fizičara i hemičara. Uostalom. Dela. pa čak ni njegove sopstvene egzistencije. str. blagodareći čulnoj delatnosti ljudi. F. pa prema tome ni za Fojerbaha. .

Društvena delatnost. [taviše. J. zapravo predstavlja nekakvo potčinjavanje priro-dnih nauka nauci o čoveku (pa onda i filozofiji). s jedne strane. više ne bi bilo ni ljudi. može nam se na prvi pogled učiniti da im se svrha sastoji u tome da menjaju samu prirodu. odnosno za-visnim od određenih društvenih uslova. odnosno da nema izgleda u borbi protiv otuđenosti nauke. što taj odnos čini podložnim promenama. ne bismo mogli dopreti do "čiste" prirode. Nauka o čoveku. Ne znači. doprinosi čovekovoj emancipaciji. tj. 53. dakle. osmišljavaju je podjednako kao i naučna znanja o čoveku. odnosno ne može da se govori o "čistoj" prirodi. a to onda znači da i znanja o prirodi osmišljavaju društveno-istorijsku delatnost ljudi. Ova razmatranja ukazuju na neopravdanost nekih gledišta koja smatraju da Marksovo insistiranje na jednoj jedinstvenoj nauci istorije. U tom smislu mi danas. stvaranje društvenog bogatstva u sve većoj meri zavisi. doprinosi njegovom onečovečenju. pored onog najneposrednijeg. jeste neizbežni posrednik u saznavanju prirode. i to baš uzajamna zavisnost. i (3) da se nauka o čoveku ne može ni razumeti kako valja ako se zapostavi nauka o prirodi. Pažljivije gledanje uočava da sámo menjanje prirodnih procesa zapravo ima za cilj menjanje ljudskog života kao takvog. Aranđelović. 213 . a sve manje od uloženog radnog vremena i od količine primenjenog rada. kao što se može videti iz ovoga navoda u Nemačkoj ideologiji."13 No. da prirodna nauka. [to se tiče cilja prirodnih nauka. ogleda ogroman značaj nauke. na nivou postojanja velike industrije. da je ta paradok-salna situacija data jednom zauvek. na savremenom visokom nivou razvoja proizvodnih snaga. ne bismo mogli živeti u onakvoj prirodi kakva je prethodila ljudskoj istoriji. ali potčinjenost ne. pa zato i nema.. 1 3 Aranđelović. i kada bismo hteli. da kroz svoju tehnološku pri-menu u sve većoj meri potčinjava prirodne sile i stavlja ih "u službu čovekovih potreba". toliko. Dijalektička racionalnost. i obratno. dakle. s pravom primećuje J.. posebno prirodne nauke u savremenom svetu. iz sopstvenog posebnog razvoja. tj. što znači (1) da je i nau-ka o čoveku zavisna od prirodne nauke. nema niti može imati takvu moć. a ne jedino obratno. tj.Marks. "Ideja o Äjednoj nauciÄ". koja se zasniva na primenjenoj nauci. "posebno je podsticajna jer pruža pogodan okvir za buđenje gotovo zamrlog interesovanja fi-lozofije za ona razmatranja o prirodi kojima su se nekada bavile filozofija istorije i sama filozofija prirode. ne treba nikako izgubiti iz vida onu paradoksalnu situaciju na koju je ukazao Marks. str. Prema tome. doprinosi oslobađanju čoveka od potčinjenosti prirodi. jedino ako stvari posmatramo površno. kao i od usmerenosti subjekta. u određenim delovima dosledno razvija svoje ideje iz Ekonomskofilozofskih ruko-pisa. da čovek ne može i ne treba da se bori pro-tiv onečovečenja. od opšteg stanja nauke i napretka tehnologije (ili primene te nauke na proizvodnju). Onečo-večenje se ne ispoljava toliko u saznajnom odnosu čoveka prema svetu koliko u njegovom delatnom odnosu.. kako je primetio još sâm Marks. U tome se. gde se sjedinjuju nau-ka o prirodi i nauka o čoveku. uzajamna zavisnost postoji. naravno. s druge strane. tj. (2) da ni nauka o priro-di ni nauka o čoveku nemaju potpuno samostalnu istoriju. razume se. u tom smislu što se ne mogu razumeti iz sebe same. odnosno prirodne procese. koliko. a kada bi nestalo te društvene delatnosti.

kao samostalno biće. str. Ibid. koji piše: "Sámo se po sebi razume da time što se o prirodi govori kao o stvorenoj. To je istraživanje... str. pogled na jedinstvo nauka već danas se dosta jasno otvara sa stanovi-šta filozofije (naravno. nije poreknuta njena samobitnost ‡ to da priroda postoji i pomoću sebe same. što uvećava "čovekovu" moć. 61-62. Aranđelović. Tek je industrija omogućila stvarni istorijski odnos prirodne nauke prema čoveku. ničim sputavanom istraživanju prirode. nije u položaju da u teorijskom "ovla-davanju" svojim sopstvenim predmetom mora uzimati u obzir saznanja o čoveku. dotle dok ove nauke ostaju na tome. ali ne i sa stanovišta pri-rodnih nauka. prirodna nauka. Međutim. utiču na svet čovekove bitnosti. Aranđelović.. ‡ Tako-đe je razumljivo da prirodne nauke istražuju prirodu u toj njenoj bitnosti. pošto ona ne utiču na prirodu shvaćenu u njenoj bitnosti. takođe podseća J.. kao nestvorena. kako naučnog tako i filozofskog. 66-67. one u sebi samima ne sadrže ništa što bi ih upućivalo na nauku o čoveku i.. naime. pošto ta nauka u samom svom saznajnom činu ostvaruje susret sa prirodnom naukom. na svet koji on sâm stvara i prilagođava svojim svrhama. pokazuje se kao puka pred-rasuda ono uvreženo verovanje o prirodnoj nauci kao nekakvom sasvim slobodnom. čak ništa što bi upućivalo na mogućnost takve zavi-snosti."15 No. izra-stajući u sistem saznanja o tom njenom liku.Još jednu stranu stvari valja uočiti kada je reč o Marksovom shvatanju prirodne nauke. kao o onom što u istoriji nastaje čovekovom delatnošću.. čime je stvoren jedan od bitnih preduslova mogućnosti da ona pot-padne pod uticaj znanja o čoveku. 67 & 68. . kao što saznanja o njoj. 16 1 4 1 5 1 6 214 Ibid. s obzirom da te nauke ostvaruju odgovarajući susret tek u svome de-latnom ispoljavanju. ništa što bi svedočilo o nekakvoj njihovoj zavi-snosti od tih drugih oblika. Ibid. v. na druge oblike znanja. govoreći jezikom ideologizovanog mišljenja. str. i to u ovom njenom obliku. Na taj aspekt je dobro ukazao J. usmereno na ono što "ljudima" koristi. "Saznanje prirode ne usmerava jedino ÄpukaÄ želja da se upoznaju njene tajne i da se time zadovolji čovekova radoznalost ili nekakva njegova težnja prema istini. uopšte."14 S druge strane.. ne svake) i nauke o čoveku.

za njen osobeni na-čin saznavanja prirode. naime. reč o statusu prirodnih nauka kod Marksa.. međutim. pokazuje iz iskustva modernog građanskog društva. Aranđelović zastupa i jednu spornu tezu.Kada je. Ono je usmereno protiv romantičarski naklonjenih marksista-humanista.. za pitanje o mogućnosti preobražaja građanskog sveta u istinsku ljudsku zajednicu. postalo značajna pretpostavka i za najtemeljnije pitanje misli našeg vremena. J.. iz iskustva velike industrije sa kojom čovekova delatnost usmerena prema prirodi zadobija svoj potpuno novi oblik ‡ takav da se s njim ostvaruje jedna važna pretpostavka korenitog preobražaja samih osnova ljudskog sveta. Tako se dolazi do toga da je ispitivanje o prirodnoj nauci kao teorijskoj osnovi delatnog čovekovog odnosa prema prirodi. ukazuje na to kako se ni oni društveni preobražaji za koje se pretpostavlja da mogu predstavljati napre-dak u odnosu na trenutno vladajuće stanje ne mogu zamisliti bez prirodne nauke 1 7 Ibid. nije toliko bitno da se ovlada prirodnonaučnim znanjima izdvojeno uzetim. koliko da se ovlada onim što se o tim znanjima . On kaže: "Za misao primerenu našem vremenu. 215 . Autor. koji su spremni da vide samo negativne posledice i štetne strane u savremenom razmahu prirodnih nauka i njihove praktične primene. 71. str. osamostaljenim prema čulnoj čovekovoj delatnosti." 17 Upozorenje sadržano u poslednjoj rečenici ovoga teksta mislim da je sasvim na mestu.

ako bi se nepresta-no imalo na umu."kao teorijske osnove delatnog čovekovog odnosa prema priro-di". Rani radovi. No. gde se govori o tome kakav treba da bude odnos prema prirodnoj nauci koji bi bio "primeren našem vremenu". naime. 18 Za nauku uopšte je karakteristično iz naučno utvrđenih. tvrdi da nije bitno ovladati prirodnonaučnim znanjem samostalno uzetim. str. Marks. Kod njega. do čijih se fundamentalnih dometa uvek dolazilo takvim samostalnim kritičkim i dijalektičkim razvojem teorija o prirodi koji je praktično bio sasvim izdvojen od čulne čovekove delatnosti. I zaista. termin "nauka" podrazumeva (osim kada izuzetno ima u vidu nauku i naučno saznanje u celini) govor o društvenoj nauci. štaviše. 1 216 8 v. Marks napominje i naglašava da onaj naučnik koji se tom naukom bavi na odgovarajući način (nećemo ovde ulaziti u to koliko se on sâm uvek i u potpu-nosti toga pridržavao) mora biti kritički usmeren. nije ni od kakvog značaja. kao jednom od društve-nih nauka.. naime. odnosno za u suštini nezavisan razvoj prirodnih nauka (a one su. "Pismo Rugeu" (sept. već idejom "bezobzirne kritike svega postojećeg (bezobzirne u tom smislu da se kritika ne boji svojih rezultata. kao što smo videli. prva rečenica navoda. gubljenju dubljih tendencija (zakona) razvoja. kriti-čki intersubjektivno proverenih premisa (ili iz iskazâ o objektivnim činjeni-cama). konformizam vodi zaustavljanju na pojavnim oblicima. Marks nigde posebno ne spominje "društvene nauke". zaključke izvodi nepristrasno i bez ikakvih obzira. . Kao da autor ne primećuje kako ono što se proglašava bitnim jeste samo neko takvo stanovište koje se zauzima na jednom filozofskom metani-vou i koje za prirodne naučnike. bez obzira na sveobuhvatnost nauke o čoveku i na jedinstvo nauke. o nauci o čoveku. 1954. tako isto ima punog smisla i poseban govor o društvenim naukama. Beograd. Tu se. 37. mora pošteno i beskom-promisno tragati za istinom. koja bi inače ‡ po njegovoj zamisli ‡ trebalo u određenom smislu da obuhvata i nauku o prirodi. * * * Za razliku od prirodnih nauka. 1843). II (1861). ne sme biti prožet nika-kvim posebnim interesima. a isto tako ni sukoba sa postojećim silama)". samo moglo da uspori razvoj prirodnonaučnog znanja. od životnog interesa u obezbeđivanju daljeg razvitka društva). 272-273 & 275. Raspravljajući o bavljenju političkom ekonomijom. kako smo videli. međutim. ne sme biti konformista. Kultura. K. bitno je da se ovlada onim što se o tim znanjima pokazuje iz iskustva modernog građanskog društva. Teorije o višku vrednosti. ponegde ipak izričito govori. za istinom se ne može tragati ako nas sputavaju bilo kakvi obziri. ako bi se sve prema njemu prilagođavalo. visokim ili niskim. dakle. koje bi. kao što ‡ to smo videli u prethodnom odeljku ‡ ne gubi smisao posebno razmatranje o pri-rodnim naukama. str. o kojima. Sporna je.

"Slobodno naučno is-traživanje". naravno. Društvena nauka. dakle. pre svega vladajućoj klasi). i obema protiv prole-tarijata. a ukoliko nešto od toga zapažaju ‡ téže da ih spreče. što znači da bude društveno bez-obziran. str. ne sme da se bavi lakiranjem postojećeg stanja. furije ličnog interesa. Kapital. krade tuđe naučne rezultate. i to je razlog što mi je ona poslužila kao glavna ilustracija mome teorijskom izlaganju. ako za to ima mogućnosti. Društvena nauka (a to se u stvari odnosi i na prirodnu nauku. "ne nailazi u oblasti političke ekonomije samo na onog istog neprijatelja koji je poznat u svim ostalim oblastima." 20 1 9 2 0 Marks. a time onda i tendencije i mogućnosti daljeg društvenog razvoja. društvene. da ne bude vezan ni za kakve interese.. koriste određenoj društvenoj klasi. Reč je o nekim metodološki važnim razlikama: ". Do sada je Engleska klasična zemlja toga načina proizvodnje. što je imao u vidu i Marks kada je govorio o nauč-nosti (uzimajući za primer D. razume se. još će biti reči."19 Karakteristike nenaučnog ponašanja u političkoj ekonomiji Marks je ilustrovao veoma slikovito na primeru Maltusa. XLIII & XLIV 217 . posebno ne za svoje lične.. U svakom slučaju. bilo praveći eksperimente pod uslovima koji obezbeđuju čisto odvijanje procesa. Ono što ja u ovome delu imam da istražim jeste kapitali-stički način proizvodnje i odnosi proizvodnje i prometa koji mu odgovaraju. podložan je "tuđim intere-sima" (koji.. Naročita pri-roda predmeta koji ona obdelava izaziva na bojno polje protiv nje najžešće. ne uočavaju tendencije razvoja društva. već bi trebalo stalno da produbljuje svoju kritičku samosvest. da bi u njemu mogla da otkrije date protivrečnosti. ali je osnovno to što uvek izvlači zaključke koji su "prijatni" i koji koriste aristokratiji protiv buržoazije. pre svega. kaže Marks. Maltus plagira. da ne bude klasno vezan. XLVI Ibid. ili: "Fizičar posmatra prirodne procese bilo tamo gde se oni pokazuju u najistaknu-tijem obliku i gde ih najmanje mogu zamutiti uticaji koji ometaju analizu. On i njemu slični naučnici uvek su branioci status-a ljuo. Kod analize ekonomskih oblika ne možemo se poslužiti ni mikro-skopom. Rikarda) i nenaučnosti (uzimajući za primer Mal-tusa) u političkoj ekonomiji. O "klasnom karakteru" nauke. Ko nije pošten naučnik. ni hemijskim reagencijama. mada u nešto manjoj meri i u unekoliko drugačijem smislu) nikako ne bi trebalo da se svede na gomilanje nekog pozitivnog znanja..[to se tiče specifično društvenih nauka. u njima je pomenuti zahtev teže ispuniti negoli u prirodnim naukama. njih mora zameniti moć apstrahovanja". u vezi sa društvenim naukama Marks naglašava upravo to da bi naučnik morao da se rukovodi isključivo naučnim obzi-rima. već bi morala biti (bezobzirna) kritička analiza postojećeg. Marks u Kapitalu ukazuje i na razlike između prirodnih i društvenih nauka kada je u pitanju naučno istraživanje. K. postojećih odnosa i vladajuće društvene prakse. tj. A sve to najčešće čine imajući pred očima samo svoje lične interese. naj-sitničarskije i najomraženije strasti čovekovih grudi. one (društvene nauke) su znatno vi-še podložne spoljnim uticajima. I. str.

u Kapitalu. ali kao sinonim koristi i reč "tendencija". naj-bitnija razlika je u onim "furijama ličnog interesa". kao što se zna. a ne metafizičkom teorijom. dogmatizam. odnosno. 22 to svedoči da je ipak osećao kako u tom pogledu postoji razlika između prirodnih i društvenih nauka. po pravilu precizno ostvaruju. a u svome glavnom delu.Ovde je Marks ukazao na neke takve metodološke razlike koje su inače razrađene i o kojima se detaljno raspravlja u savremenoj metodologiji. Marks. bilo jedino ispravno. međutim. da bi je trebalo napustiti i zameniti drugom. Marks. Kapital. Mno-gi kasniji marksisti uopšte nisu zapažali tu razliku. koja se. štaviše. smatrao da je dao pravilnu interpretaciju toga sistema te da je otkrio i određene zakonitosti funkcionisa-nja toga sistema. kako bi se to uobičajeno reklo kada su u pitanju društvene nauke. s obzirom da je u svim slučajevima gde imamo posla sa zakonima normalno očekivati i pouzdana predviđanja. razlika između prirodnih i društvenih nauka u pogledu mogućnosti predviđanja. E. 122. Dovoljno je samo podsetiti se Staljinovog baratanja zakonima "gvo-zdene nužnosti" u razvitku društva. o kojima Marks govori u prethodno navedenoj misli. odnosno uočava (kada je reč o društvenim zakonima) da ih nema u čistom obliku. ne kaže kojim. što ni-kako nije slučaj sa društvenim naukama. proučavanje društvenih situacija uzetih u njihovom totalitetu. 21 No. kao i mnogi savremeni autori. . str. pa o tome možemo samo nagađati! Koji je to neprijatelj traganja za naučnom istinom u bilo kojoj nauci? To mogu.. razume se. Marks je. na primer. odnosno sasvim neopravdanom dogmatizmu i samouverenosti sa katastrofalnim posledicama. gl. U prirodnim naukama obično nailazimo na veliki broj predviđanja. u najužoj vezi i sa statusom zakon â u društvenim nau-kama. naravno. kao što je. ali takođe može značiti i to da je sužavao empirijski sadržaj teorije kako bi izbegao sukob sa neprijatnim činjenicama. U društvenim naukama više je bila reč o razumevanju i pravilnoj interpretaciji celine sistema. U svakom slučaju je osobeno to da i Marks. Još jedna Marksova metodološka preporuka u bitno većem stepenu se odnosi na društvene negoli na prirodne nauke. boljom. uviđa kako ima takvih teškoća sa kojima se sukobljavaju sve oblasti naučnog istraživanja. Ovo je pitanje. Ovde je karakteristična upravo činjenica da Marks i njegovi sledbenici iz toga nisu zaključivali ‡ što sada već spada u standardne tekovine moderne metodologije ‡ da nešto nije u redu sa nekom njego-vom konkretnom teorijom. konzervativnost itd. na žalost. Struktura nauke.. Marks u Kapitalu govori o zakonima. neelastičnost. K. Marks se pre svega bavi detaljnom analizom i izlaganjem načina funk-cionisanja kapitalističkog sistema. 2 1 2 2 218 v. III. govoriti i o razlikama neekspliciranim neposredno kod Marksa. recimo. već bi trebalo da bude usmerena prvenstveno na proučavanje celovitih struktura. na primer Nejgel. odatle je onda izveo i neka svoja predviđanja. inače. Mogućno je. biti: nekritičnost. To bi. da u stvarnosti imamo posla samo sa aprok-simacijama. što je vodilo uprošćava-njima i vulgarizaciji. To je njegova implicitno data pre-poruka kako nauka ne bi trebalo da glavni akcenat stavlja na opis detalj â i objašnje-nje izolovanih pojava. pretrpeo neuspeh. v. ali je na tome planu. 13. ukoliko imamo posla samo sa empirijskom naučnom. To isto tako svedoči da je Marks bio svestan postojanja razlike u pogledu postojanosti (odnosno promenljivosti) predmeta iz-među prirodnih i društvenih nauka.

Kapital.. nego da li je koristan ili štetan po kapital. došlo je plaćeno polemičarstvo. ugodan ili ne. kome je 2 3 2 4 Marks. dok doc-nije ‡ pod pretnjom silaska sa vlasti klase kojoj pripadaju ‡ svesno ili ne. politički sumnjiv ili ne. recimo." 23 I dalje: "(Kada) je klasna borba."24 Iz ovoga odlomka izlazi da je Marks držao.Jedna od bitnih razlika između prirodnih i društvenih nauka pokazuje se i kada je reč o odnosu klasne borbe i naučnog istraživanja.. tj. XLIX Ibid. kao nauka koja kapitalistički poredak shvata ne kao istorijski prolazan stupanj razvitka. sve dok protiv nje ne započne organizovana klasna borba. može da ostane nauka samo dok klasna borba ostaje latentna i dok se ispoljava samo u usamljenim pojavama. Više se nije radilo o tome da li je ovaj ili onaj teorem istinit. U pogovoru drugom izdanju Kapitala Marks piše: "Politička ekonomija kao buržoaska nauka. sve više dobijala izrazite i preteće oblike. K. i teorijski i u praksi. već obrnuto kao apsolutan i poslednji oblik društvene proizvodnje. namesto nepristrasnog naučnog istraživanja nemirna savest i zle namere apologetike. str. ona je oglašavala smrt buržoaske eko-nomske nauke. I. za Rikarda. L 219 . str. kada su u pitanju društvene nau-ke ‡ poput političke ekonomije ‡ da one mogu biti nauke uglavnom u onoj fazi u kojoj naučnici što se njima bave zastupaju interese klase koja se nalazi u usponu. Namesto nekoristoljubivog istraživanja. pribe-gavaju koristoljubivom podešavanju istinitosti! Konkretno. U toj fazi naučni-ci određene klase su zainteresovani za nepristrasno otkrivanje istine.

a kako su klasne vrednosti na izvestan način uključene u najveći broj religija i filozofija.27 2 5 2 6 2 7 220 v. nije imao ništa većeg posla sa njutnovom naukom od Ajnštajnovog Boga sa njego-vom naukom. naravno. 1940. Reason. a njutnova nauka je docnije odbačena ne zbog nekog određenog smera u razvoju klasnih odnosa. ili ih ne prihvata tako lako ". The Humanities Press.priznavao da je bio pravi naučnik. On više ne vidi. klasna borba između kapitala i rada ostala je potisnuta u pozadinu. S. ali koja je sa oduševljenjem prihvaćena od strane radničkog pokreta širom sveta. Ovakva razmatranja očigledno nisu primerena kada je reč o prirodnim i matematičkim naukama.. Marks kaže da se to objašnjava prili-kama onoga vremena: s jedne strane. Social Myths. and Democracy. odnosno nije u stanju da vidi. već pod težinom naučnog svedočanstva koje se okrenulo protiv nje. kada su već sazreli uslovi za razgradnju određenih društvenih odnosa. Kao primer Huk navodi Darvinovu teoriju o poreklu i evoluciji vrsta. Tu su. L v. a s druge strane.. krupna industrija tek što je bila izišla iz svog detinjstva. da bi se izbegao pogrešan govor o "klasnoj istini" ili "klasnoj nauci". . a da im se neka druga protivi. Hook. njutnovi religiozni pojmovi nisu imali nikakvu organsku vezu sa sta-vovima u njegovom naučnom radu. nipošto ne smemo izgubiti iz vida neophodnost vođenja računa o još jednoj distinkciji ‡ između strukture naučnih teorija i njihove motivacije. Previđa takve mo-mente.25 Međutim. da njutnov Bog. Jasno je. a prihvatanje ili neprihvatanje neke teorije ili hipoteze nikako nije nužno stvar nekog klasnog interesa. među-tim. međutim. kojoj su se oštro suprotstavljali svešteni i konzervativni kru-govi. p. na primer. Nenj York.. klasna priroda se pogrešno pripisuje i onome znanju što su ga kreirali naučnici koji su prihvatali neku klasnu religiju ili filozofiju. str. postaju zanimljivi onim naučnicima što stoje na pozicijama klase koja je u usponu. Ti momenti. v. Stoga se postavlja pitanje može li klasna borba da dovede do određenih predrasuda i kod prirodnih naučnika i mate-matičara? Sidni Huk primećuje da u takvom slučaju sve ono što se podrazumeva pod klasnom prirodom nauke jeste "neškodljiv stav da su izvesne naučne istine ili hipoteze prihvaćene od strane neke klase. kao što opet primećuje Sidni Huk. 273. u pitanju određene sociološke činjenice. Ibid. 26 Obratan primer imamo sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti. koju dugo vremena nisu bili skloni da prihvate predstavnici radničkog pokreta. pošto bi to samo dovodilo u pitanje status ljuo koji mu odgovara. iz njegovog naučnog istraživanja se gubi element kritičnosti. Ibid. momente negacije sadašnjosti koji su prisut-ni u stvarnosti. pro-glašavajući je reakcionarnom buržoaskom tekovinom. naučniku vladajuće klase nije lako da bude nepristrastan. Sem toga. oni nisu imali nikakve eksperimentalne posle-dice. u jeku klasne borbe. p. s obzirom da je predmet tih nauka takav da nema nikakvog neposrednog uticaja na društvene odnose. 271. S obzirom da religiozne i filozofske pretpostavke nesumnjivo utiču na istraživanje mnogih naučnika.

a koje "neispravne" (pogrešne) teorije u biologiji ili bilo kojoj drugoj nauci. To se. baš i dogodilo u Sovjetskom Savezu u vreme Staljina. posebno u takvim područjima kao što su biologija i njoj srodne nauke. napominje Sidni Huk. Ibid. neće naneti nikakvu štetu ‡ od nje će patiti samo oni koji su potpali pod njen uticaj ‡ ukoliko ne postane vera totalitarne države. stoga mogu da odrede koje su "ispravne".. 28 2 8 v.Za priču o klasnim istinama u egzaktnim naukama lako se može pokazati ili da je besmislica ili da je preispoljna greška. 221 . međutim. 274-275. p. s obzirom da se nalaze na "pravoj" strani kada je reč o klasnoj borbi. Ona zapravo. to onda može da bude i veoma opasno ‡ dija-lektički materijalisti su tada jednostavno uobrazili da.

najzad. već da se ona ograničava na istorijsko-društvenu stvarnost. (4) metoda se javlja i u postupku naučnog mišljenja tokom ovladavanja predmetom. argumenata i kontraargumenata kako empirijskog tako i teorijskog karaktera ‡ sinhroni aspekt. naravno. već da se mora ‡ ako je uopšte ima ‡ otkriti u njemu kao njegova živa priroda. vezano je za dru-štveno-istorijsku stvarnost. sukobljavanju različitih naučnih gledišta. Neki društveni oblici mogu biti pojmljeni tek pošto se kao mo-gućnost razviju u svoje puno. koje predstavlja misaono reprodukovanje konkretnog totaliteta (time se otvara mogućnost kritike čitave prethodne istorije). već onoga predmeta kakav znamo kroz ljudsku praksu. ili. što je na sasvim nemarksovski. na kre-tanje ljudske misli. pre svega društvene nauč-nike u određenim periodima razvoja društva. Naime. koja se najočiglednije ispoljava u istoriji intelektualnog razvoja naučnog saznanja. sadašnjoj naučnoj praksi. definitivno značenje! To je osnovni razlog što veći-na teoretičara smatra da dijalektike kao principa kretanja nema u prirodi. iskustvo Sovjetskog Saveza pokazuje koliko je za nauku pogubna i koliko nauku može da unazadi jedna takva situacija u kojoj se naučno istraživanje nađe pod neposrednom kontrolom vladajuće agresivne ideologije. s obzirom na Marksovo prihvatanje materijalističkog stanovišta. Za priro-dne i matematičke nauke. na ljudske odnose. na kraju ovoga izlaganja i interpretacije Marksove zamisli nauke. krajnje vulgarizovani način shvatila odnos nauke i klasne borbe. odnosno naučno saznanje.I zaista. * * * Ovde bismo. on ‡ za razliku od Hegela ‡ razdvaja metodu (put) predmeta i me-todu (put) mišljenja. mogli da sažmemo bar neke osnovne odlike ili elemente njego-vog shvatanja nauke: 222 . onda metoda ima nekoliko svojih vidova: (1) ona pre svega karakteriše istorij-ski tok svakog naučnog saznanja (dijalektika razvoja same naučne misli. međutim. u raz-vijanju i smenjivanju naučnih teorija) ‡ dijahroni aspekt. pa tako prvenstveno za društvene nauke. Kada je reč o metodi. ili izlaganje u vidu aksiomatski sistematizovanog znanja o nekom predmetu. ali se svakako ne može po-ricati uticaj ideologije vladajućeg sloja na određene. dijalektičko izlaganje. koje na novom pojmovnom nivou uspostavlja i pruža rešenje problemske situacije novim saglédanjem kon-kretne celine. i to opet ne predmeta po sebi. Može se. u misaonoj reprodukciji konkretnog totaliteta predmeta koji saznajemo. smatrati da "klasna borba" uopšte nije adekvatan opis onoga što se zbiva u društvu u bilo kojem periodu razvitka. U tom smislu. teoretičari se danas uglavnom slažu u tome da se dijalektika ne unosi spolja u istraženi materijal. kao unutrašnji trendovi njegovog sadržaja. kada se ima u vidu samo nauka. uobičajeno je ili ono standardno izlaga-nje rezultatâ istraživanja u smislu proste na određeni način klasifikovane ce-line onih znanja koja smo sakupili o određenom problemu ili skupu problema. Najzad. (2) ona se ogleda u kon-kretnoj. drugačije formulisano: (3) metoda je prisutna i u samom na-stajanju predmeta koji saznajemo i. razlika između prirodnih i društvenih nauka ispoljava se i kada je reč o načinu izlaganja. Stoga.

pre svega. određuje kao jedan od čovekovih načina proizvodnje. ‡ Nauka je delatnost u kojoj čovek deluje na društveni način. 223 .‡ Nauka se. pa onda i jedan poseban vid otuđenja. za društvo i sa svešću da to čini kao društveno biće. ‡ Nauka je jedna od osnovnih proizvodnih snaga ljudskog društva.

naravno. koliko na proučavanje celovitih struktura. ta što je još Marks stajao na stanovištu da u nauci nema smisla praviti oštre podele na grane i discipline. Pa ipak. koje bi bile van kontrole empirijskog znanja. ona zapravo otvara mogućnost za njega. ali se isto tako ne zadovoljava nekakvim apstraktnim spekulativnim vizijama. po-menuti elementi koji čine Marksovu zamisao nauke tako usmereni da nemaju mnogo dodir-nih tačaka sa osnovnim problemima o kojima se u naše vreme raspra-vlja u opštoj metodologiji nauka. niti se svodi na pro-sta induktivna uopštavanja iz takvih činjenica. na primer. smatra se. nama se. onakvi kakvi su. ‡ Nauka nije toliko usmerena na opis detaljâ i objašnjavanje izolovanih pojava. te granice pomeraju (nauč-nici su izučavaoci problemâ. manje ili više zanimljivim elementima) prema nekim gledištima koja nalazimo u savreme-noj opštoj metodologiji nauke? Tu odmah treba upozoriti da su. u zavisnosti od konkret-ne problematike koja zahteva naučno istraživanje. ali i ekvivalentnog dogmatskomarksističkog stanovišta teorije odraza. ne predstavlja nikakvu celovitu i podrobno razrađenu zamisao. s obzirom da se. kako bi Marks rekao. 224 . koje je i sámo u suštini pozitivističko i induktivističko. na sve potpunije i dublje saznavanje stvarnosti. a to je danas jedno od takoreći opštih mesta u savremenoj metodologiji. Iz ove perspektive uviđa se jednostranost i naivnost podjednako pozitivističkoinduktivističkog gledi-šta o pristupanju činjenicama (kao nekoj prirodnoj polaznoj tački u svakom naučnom istraživanju). od čoveka i njegove istorije nezavisne nauke. U onome što se danas naziva naučnim problemom. ‡ Nauka je bitno usmerena na saznavanje istine. već imamo posla sa određenim. ‡ Nauka je isto tako bitno usmerena na kri-tičko-revolucionarno menjanje stvarnosti koja nas okružuje. a ne predmetâ).‡ Nema nikakve "objektivne". a ne kao neka stvarnost po sebi. ima kako dodirnih tačaka. * * * [ta se može reći ‡ pored onih napomena koje su već date u prethodnom tekstu ‡ o odnosu Marksove zamisli nauke (koja. Sve te podele. koja bi bi-la nezavisna od ljudske prakse uopšte. tako i bit-nih razlika. Jedna od dodirnih tačaka jeste. ‡ Nauka ne polazi od sirovih i neutralnih činjenica. provizornog su karaktera. i prirodna nauka (pa tako znači i ‡ nauka u celini) jeste nauka o čoveku ‡ time se otvara mogućnost ukidanja postvarenosti (svi odnosi se preobražavaju u takve koji su primereni čoveku). čak i kada je reč o prirodnim naukama. stvarnost uvek javlja u perspektivi čovekovog odnosa prema toj stvarnosti.

kao što primećuje Karl Poper (K.Kada se uvidi da svako naučno istraživanje započinje uočavanjem nekih problema u odnosu na čovekova očekivanja. razume se. delimično iz istorijskih razloga. nema oštrih granica. R. Naučne discipline. 225 . a delimično i zbog toga što teorije. delimično iz razloga administrativne konvencije (kao što je pogodna organiza-cija obrazovanja ili profesionalnog usmeravanja). pokazuju težnju da izrastaju u jedinstvene sisteme. po vrstama objekata kojima se određena nau-ka bavi. tj. tj. na njegovo prethodno znanje. društveno koordiniran napor da se teorijski reši određeni skup problema. nastaju. ako se ova situacija celovitije sagleda. Prema tome. između kojih. onda postaje jasno da naučne discipline ne bi trebalo razlikovati po nekom njihovom predmetu u tradicionalnom smislu. Popper). koje gradimo da bismo rešili svoje probleme. dovodi onda i do stvaranja određenih naučnih disciplina. dakle.

po pravilu zastupaju hipotetički karakter sveg naučnog znanja. prirodna nauka ‡ koliko god određenim svojim aspektima doprinosila čovekovom otuđenju u modernom društvu ‡ toliko isto mnogim svojim moćima stvara i neophodne uslove za čovekovu emancipaciju ‡ Marks stoji daleko iznad svojih današnjih sledbenika. pak. međutim. društvena delatnost. 1-2. čak i onda kada je reč o prirodnim naukama. To je ona teza po kojoj zapravo ni nema. 183-186. već je usme-rena ka projektovanju i ostvarivanju humanijih istorijskih mogućnosti. već i pune pouzdanosti naučnog znanja. onda. str. recimo. naravno. Ovako ekstremnu varijantu. koji joj poriču svaku vre-dnosnu orijentaciju. a sve više takvih kod kojih se naučna delatnost ne svodi prosto na to da doprinesu uvećanju moći i boljem uklapanju u status ljuo. Jednu od bitnih razlika između Marksove zamisli nauke i shvatanja koje je preovladalo u savremenoj metodološkoj misli. Praxis. jeste neizbežni posrednik u saznavanju prirode. kao što smo videli. već kakva je kada se gleda kroz neku našu teoriju ili paradigmu. bez obzira da li je reč o istinitim ili pogrešnim teorijama. razume se. Uviđajući da nauka. Feyerabend). koja se inače odlikuje značajnom složenošću i. te da utilitaristički primeni postojeći fond naučnog znanja. Savremena stanovišta. tako da i među naučnicima ima znatno manje onih koji zastupaju potpunu "neutralnost" nauke. i najslabija tačka u Marksovoj zamisli nauke. štaviše ‡ u zavisnosti od toga koju paradigmu prihvatamo ‡ iste stvari vidimo sasvim različito. Ako se gledište o "opterećenosti teorijom" formuliše ovako. inače dosta široko prihvaćenog gledišta o "opterećenosti teorijom".Još jedna Marksova teza je veoma bliska stanovištu nekih savremenih metodologa. nekim dobro uočenim svojstvima nauke i njene uloge u savremenom životu čoveka. po kojoj bi jedina funkcija nauke bila da egzaktno opiše i objasni ono što postoji i što se događa. pozitivizam je daleko od toga da bude najuticajnija filozofija. pa zato ni ne postoji. Ovakvo stanovište povlači za sobom još jednu bitnu slabost ‡ nedo-statak otvaranja mogućnosti opovrgavanja sopstvenih doktrina. da. Zagreb. Naime. . tj. da su sva naša posmatranja opterećena teorijom. Kun (Th. ono onda označava takvu krajnost u kojoj se ukida svaka mogućnost komunikacije. po kojem je čovek osuđen da stvarnost oko sebe uvek posmatra ne onakvu kakva je ona po sebi. od čoveka i njegove istorije nezavisne nauke. po svemu sudeći. odnosno ne može da bude "objek-tivne". što svakako predstavlja jedan od krupnih nedostataka. od kojih su mnogi otišli bilo u pozitivističku ili u humanističku krajnost. što ozbiljno dovo-di u pitanje njihov naučni karakter. 29 [to se tiče moderne metodološke misli na Zapadu. mali broj teoretičara. 2 226 9 v. (preštampan u ovoj knjizi. Kuhn) ili Fajerabend (P. A te krajnosti se dodiruju u tom smislu što zastupaju jednu te istu primitivnu pozitivističku zamisao nauke. Ova Marksova teza dosta je bliska gle-dištu. nekakva takva pri-roda koja je prethodila ljudskoj istoriji. Stoga. predstavlja to što Marksova zamisao implicitno stoji na stanovištu ne samo istinito-sti. br. To je ujedno. Osobeno je da kod Marksa nigde ne srećemo reč "hipoteza" kada se govori o naučnom saznanju. odno-sno ne može da se govori o tome da postoji "čista" priroda. 83-85). pre svega. zastupa. o tome opširnije u mome članku "Dve koncepcije nauke i humanizam". nedostaje i razli-kovanje između onoga što bismo danas nazvali dogmom i onoga što bismo označili kao hipotezu. 1969. koja se zasniva na primenjenoj nauci. str. K. koje su u savremenoj metodološkoj misli zastupali.

^ETVRTI DEO RAZVOJ NAU^NOG SAZNAnjA 227 .

[MUSTIKLA 228 .

Rajhenbaha (H. ed. Rinehart & njinston. B. R. nj. ^arls Pers (Ch. Parker & Son.1 Prihvatajući stanovište Popera. is-tičući da Aristotel. već pre logiku završnih izveštaja o istraživanju. IBM korporacija neće nikada izmisliti mehaničkog dobitnika Nobelove nagrade za nauku! ‡ Možda su zaista samo Kepler. 1 2 v.. Hanson.. p. C..nje can give no Rules for the pursuit of Truth njhich shall be universally and peremptorily applicable.. ali ako se to prizna. "Is There a Logic of Discovery?". N.2 a koje je nagovešteno i u radovima Aristotela. nje trust it njill be found that aids may be pointed out njhich are neither njorthless nor uninstructive. analitičkih i uopšte racional-nih sposobnosti nego što je to do sad većina filozofa nauke bila spremna da dopusti.. Schil-ler) ne bi u radovima Popera. Hanson). S.. London. nastaje i jedna dilema: da li je opravdano da se govori o logici takvih postupaka? Na ovoj sugestiji najviše je insistirao Norvud Hanson (N. 1961. da se svede na razmatranje postupaka koji vode prvobitnom predlaganju naučnih otkrića (pre svega u smislu otkrića naučnih teorija). 1858.. Braithnjaite) videli nikakvu logiku otkrića. 20-21.IMA LI PERSPEKTIVE LOGIKA OTKRI]A? ". Galilej ili njutn posedovali takve intelektualne sposobnosti da se pojave sa onim hipotezama koje su ih učinile slavnim." (njhenjell. Maxnjell. Ibid. Nenj York. Still. R. Hanson istovremeno smatra kako posto-ji i nekakvo posebno pojmovno istraživanje koje zaslužuje da ga nazovemo "logikom otkrića". Izgleda mi sasvim umesno da već na samom početku jasno ukažem na to kako jedini cilj koji postavljam sebi u onome što sledi jeste da branim tezu da u "kontekstu otkrića" ima znatno više prostora za ispoljavanje naših logičkih. Holt. Peirce) ili Fridrih [iler (F.. p. kako je to Hanson formulisao. međutim. by H. 21.) Tek u najnovije vreme izložena je sugestija da se značenje izraza "logika ot-krića" ograniči. Persa i [ilera. v. 229 . to ne znači istovremeno i priznavanje da razlozi koji su ih naveli da stvore takve vrste hipoteza prevazilaze racionalno istraživanje. Sve što ću pokušati da kažem u prilog postojanju izvesnih logičkih procesa u kontekstu otkrića ni u kojem slučaju ne znači poricanje da ima takvih naučnih otkrića koja su u značajnom stepenu proizvod nečega takvog što bismo još uvek najradije označili kao "nadahnuto nagađanje". 142. in: Current Issues in the Philosophy of Science.. ili kao plod "čistoga genija". Novum Organon Renovatum. Baš zato što. Rajhenbaha i Brejt-vejta da nema logičke analize koja bi mogla da se primeni na psihološki kom-pleks što prati nastajanje jedne nove ideje. U vezi s tim. John nj. Reichenbach) ili Brejtvejta (R. pp. Feigl & G. S. tj.

psihološku (u tradicionalnom smislu te reči) ili sociološku analizu. 230 . moraćemo da se zadovoljimo nedovoljnim. netačnim i najčešće čisto poetskim opisima takvih stvari kao što su: analoški argument. kao i čitava ideja otkrića. objašnjavalačka plodnost. logičari i istori-čari nauke ne usmere svoje znatne analitičke snage prema području otkrića. uloga prethodnog znanja itd. kriterijum jednostavno-sti. pojmovno ili epistemološki su toliko kompleksni i važni da ne mogu biti iscrpeni samo kroz istorijsku. Sve ovo.Trebalo bi takođe odmah dodati da dok god filozofi.

analoški argu-ment. Reč je pono-vo o potpuno suprotnim pozicijama: 231 . koja bi nužno i bezmalo istoga trenutka učinila suvišnim sve do tad postojeće načine razvoja našeg naučnog saznanja. kao što ćemo vi-deti docnije. (2) Naredni često upotrebljavani argument počiva na ukazivanju ili na insistiranju na očiglednoj činjenici da je iluzorno pretendovati na mogućnost da se sastavi neka vrsta uxbenika ili priručnika za pravljenje otkrića. razume se. da budu racionalni ‡ uključen i "jedan iracionalni element". Postoje takođe dva opšta shvatanja o pronalaženju hipoteza koja protivreče ideji bilo kakve logike otkrića u našem značenju toga termina. Drugi aspekt ovog istog argumenta javlja se onda kada imamo u vidu ne skup određenih pravila ili uputstava za vršenje otkrićâ. Smatram da je ovaj argument nedovoljan. već mogućnost potpune formalizacije procesa otkrića. odnosno da se pruže neka određena pravila ili uputstva koja bi i prosečnog naučnika osposobila da može učiniti velika otkrića. naravno. jedne određene vrste hipoteza) i za njeno formulisanje na jedan pre nego na neki drugi način. Ovde bi opet trebalo podsetiti kako je sasvim neverovatno očekivati da bi se mogao naći ijedan stvarni zastupnik ovako isključivog stanovišta. drugim rečima. međutim. da je Hansonovo obrazloženje u prilog postojanju ovakve vrste istraživanja dosta siromašno i nedovoljno. da se odredi njena praktična ili istinitosna vrednost. stepen empirijskog sadržaja. nekada mogu i da se podudaraju."Za" i "protiv" postojanja logike otkrića ^ini mi se. razlikuju od onih argumenata koji potiču iz potrebe da se jedna od-ređena hipoteza proveri. Ja bih zato ovde izneo još nekoliko argumenata koji se mogu navesti u prilog logici otkrića u striktnom značenju toga termina. zašto se ideji otkrića obično odriče bilo kakav logički aspekt? (1) Argument koji se najčešće sreće sastoji se u ukazivanju na činjenicu da proces otkrića uvek uključuje i "jedan iracionalni momenat" ili element "kreativne intuicije". Ili. često nisu identični sa razlozima na osnovu kojih prihvatamo jednom već predloženu hipotezu. na osnovu kojih držimo da je ona istinita. pošto zapravo samo ukazuje na složen karakter ovoga procesa. pošto se ono svodi na pretpostavljanje mogućnosti izgradnje mašine za proizvođenje otkrićâ. objašnjavalačka moć i drugi). Naravno. čini mi se kako bi bilo najbolje da pre toga pobrojim glavne argumente koji su bili izneti protiv postojanja ovakve vrste istraživanja. Ali. Malo je verovatno da bi se neko suprotstavio tezi kako se argumenti upotrebljavani u traganju za objašnjenjem. argument na osnovu simetrije i drugi). upućuje na to da je između ostalih elemenata ‡ koji mogu. mada ti razlozi. u grupi onih koji se zalažu za logiku otkrića teško je naći bilo koga ko bi zastupao jednu tako ekstremnu poziciju. Jedini argument koji sam uspeo da pronađem u raznim njegovim člancima gde se bavi ovim proble-mom jeste sledeći: razlozi za naše prvobitno predlaganje jedne određene hipote-ze (ili. tačnije. mogućnost opovrgavanja. koji su usmereni prvenstveno na smanji-vanje teorijski beskonačnog broja mogućnih hipoteza (recimo. recimo. kao i na to da neku hipotezu učine plauzibilnom pretpostavkom (koristeći se takvim kriterijumima kao što su.

Nikol ili R." (Poincaré. "ÄBlesciÄ se stvarno javljaju u naučnom radu. 80-83." 4 3 4 232 Poenkare piše: "Predstavite sebi buduće elemente naših (misaonih) kombinacija kao pričvr-šćene atome Epikura.) Bunge. 30. recimo. kod Poenkarea.. 3 Vratimo se sada na argumente u prilog logici otkrića u striktnom značenju ovoga termina. ‡ Ideja da je stvaralačko mišljenje suprotno rasuđi-vanju isto je toliko pogrešna koliko je i rasprostranjena.. p. Ghiselin. Nove hipoteze nisu ništa drugo do nužne rekombinacije starih ideja. što sam već imao prilike da pomenem. da bi se došlo do neke nove ideje. Tada njihovo uzajamno delovanje može da proizvede nove kombinacije.. Ostavljajući po strani Platonovu teoriju božanskog nadahnuća (izloženu u Ijonu). (Ali) u toku prividnog odmora i podsvesnog rada neki od njih se odvajaju od zida i stavljaju u pokret. nepoznate i moćne sile koja nas snabdeva novim idejama. Efektivno prilaženje problemima istovremeno je i stvaralačko i kritičko. 1952. Ovo gledište došlo je. koji su skloni da shvate podsvesnô kao neku vrstu spoljne. i možemo da ga nađemo. "Mathematical Creation". "ali samo kao događaji usred jednog racionalnog kreativnog procesa. ed. by B. in: The Creative Process. Teorija slučaja. Nikakvo naučno ili tehnološko otkriće nije mogućno bez prethodnog znanja i bez logičkih procesa koji bi stajali u pozadini. Berkeley. tj. Tatona). sámo po sebi je ujedno i neproduktivno.. Bunge). Za vreme potpunog mirovanja duha ovi atomi se ne kreću. N. M. do izražaja u psihološkom atomizmu. Intuition and Science.. a ne kao ničim uslovljeni okidači (triggers).. J. ‡ . pp..(3) Prvo od tih shvatanja jeste teorija o misterioznom nastajanju novih hipoteza ex nihilo. University of California Press. Mario Bunhe (M. Kada bi mišljenje bilo tim stvaralačkije što više duguje nesvesnim procesima. treba samo zaroniti u prošlost. na primer. ovu ideju možemo da nađemo kod nekih predstavnika psihoanalitičke škole.. može se takođe uzeti kao jedna podva-rijanta ovoga opšteg shvatanja.. recimo. koje je nekritičko. Sanjarenje. takvo gledište koje naučne teorije posmatra kao ničim pripremljene i ničim uslovljene događaje (upo-rediti gledišta [. 1962. (4) Drugo shvatanje jeste teorija da zapravo ni nema nikakvih otkrića.. mogućno je izići sa sledećim razlozima: (2) Mogućno je reći da nema novoga znanja koje nije na neki način određeno prethodnim znanjem i koje nije u izvesnom smislu logički povezano sa tim znanjem." kaže.. H. Englenjood Cliffs.. sanjarenje i još pre sámo sanjanje mnogo bi više obećavali nego kontrolisano mišljenje. Prentice-Hall. . ‡ Apsurdno je držati da je intui-cija superiorna u odnosu na logiku kada je u pitanju otkriće. Osim (1) razlikovanja razloga koji se upotrebljavaju u potrazi za objašnjenjem i onih koji se upotrebljavaju u procesu proveravanja.. da nema ničega suštinski novog za objašnjavanje. ili hrišćansku zamisao nadahnuća kao otkrovenja.

vremenom može da postane sve teže da se uskladi sa činjenicama ‡ u ovom slučaju te činjeni-ce su logika u upotrebi ‡ pošto rekonstruisana logika može da nanese nepravdu nekim logikama u upo-trebi (u našem slučaju. A. logika u upo-trebi može da prethodi i da bude superiorna u odnosu na svoju rekonstrukciju. sama rekonstruisana logika je zapravo jedna hipoteza i. kao što to čini Ejbrehem Keplen (A. Kaplan). moguć-no je da postoji jedna logika u upotrebi ovoga procesa. te da je to onda u stvari glavni razlog što se proces otkrića uzima kao da je uglavnom vanlogičke prirode. kao i sa drugim hipotezama. pp. San Francisco. 233 . Kaplan. Mogućno je dodati. 8-10. 1964. Co. The Conduct of Inljuiry.. [taviše.. Chandler Publ.(3) Takođe je mogućno zastupati gledište da se današnja metodološka rekon-strukcija nauke ograničava na kontekst opravdanja. 5 v. U tom smislu. logici u upotrebi stvaranja hipoteza).5 i sledeće: kako su naučnici zapravo veoma zainteresovani za proces uobličavanja hipoteza.

promene pravac traganja za rešenjem. Displacement of Concepts. Schon. u skladu sa situacijom i u okvirima jednog konačnog skupa varijacija. ja. pa time i prihvatljivijim. 6 (5) Najzad. [taviše. pp. određene vrste procesa u kojima se već našao. u pitanje pojava koje se u odnosu na naše do-sadašnje znanje javljaju kao anomalije ili kao opovrgavajući slučajevi ‡ smatram da je neophodno povući razliku između (1) stupnja određivanja smera traganja za rešenjem: proces pokretanja jedne specifične vrste hipoteze iz teorijski neograničenog broja mogućnih rešenja. za sada. o prvobitnom prihvatanju jedne hipoteze pre negoli neke druge ili o razmatranju njihovog polaganja prava na plauzibilnost. postavljanju ili formulisanju hipoteza. Ali. D. . 94-96.(4) Može se isto tako pretpostaviti da već postoji neka vrsta "naravoučenije" literature. dalja nejasnoća u pitanju logike otkrića u striktnom smislu potiče otuda što se u diskusiji oko ovoga problema upotrebljavaju i pre-više različiti termini. Ne ulazeći u preliminarno pitanje ‡ šta to navodi naučnike da prilaze stvaranju novih hipoteza?. može da zado-volji i izvesne logičke kriterijume. tako da su to iskazi određenog stepena opštosti. i (2) stupnja izbora hipoteza: proces prihvatanja za proveravanje jedne od dveju ili između nekoliko probno predloženih hipoteza. g. nezavi-sni su od ličnosti i od pojedinačnih slučajeva. koja počiva na razumevanju dobre naučne prakse. međutim. kao argument "za" može da se upotrebi i sama činjenica da već postoje takve vrste elektronskih mozgova koji dokazuju mogućnost formalizacije. ili (d) da ga učini spremnijim da se uhvati ukoštac sa novim i neočekivanim činjenicama u svojoj disciplini. ali isto tako i kao o sugerisanju. naravno. koja nam. (v) da ga učini pažljivijim prema nekim stvarima koje bi inače odbacio kao irelevantne. ali već više i ne mora da ukazuje na aktualni proces otkrića.. @eleo bih takođe da naglasim kako su autori koji su se bavili ovim problemom obično držali da postupci koji prethode stupnju proveravanja hipoteza čine jedan i jedinstven stupanj. o procesima otkrića se govori i kao o ozbiljnom uzimanju u obzir određenih hipoteza na prvom mestu. što još može. tj. mislim da je to nedovoljno i neade-kvatno. London. a predstavljaju i neku vrstu nor-mativnih. Iz svega ovoga kao da proizlazi da zapravo nije ni mogućno pružiti odlučujući argument ni "za" ni "protiv" logike otkrića. Tavistock Publications. što sigurno nema nikakve neposredne veze sa aktualnim procesom otkrića. ili sve one mašine koje su u stanju da. pošto je sračunata na to da (a) učvrsti naučnika u težnji da se kreće određenim pokušajno započetim pravcem u svome istraživanju. Tako se o procesima otkrića govori kao o iniciranju. 1963. pred-laganju. započinjanja jednog difuznog hipotetičkog objašnjenja koje može da dovede do probnog predlaganja dveju suparničkih ili čak neko-liko alternativnih hipoteza. 6 234 v. (b) da učini efikasnijom njegovu upotrebu izvesnih standardnih postupaka mi-šljenja. jer njeni iskazi odražavaju izvesne pravil-nosti na ovome području. ne pruža nikakva pravila za obrazova-nje hipoteza. (g) da mu učini lakše razumljivim. "treba da"-iskaza. proces prosuđivanja njihove teorijske prihvatljivosti. pronalaženju ili izgrađivanju hipoteza. razume se. ali je povezana sa ovim procesom. Imam na umu mašine koje igraju šah. Ova vrsta literature. e. tek nekih veoma jednostavnih i primitivnih procesa pravljenja hipoteza.

onda se pokazuje da u pogledu drugoga stupnja ima perspektive za postojanje "logike otkrića". pošto smo u stanju da formulišemo nekoliko logičkih kriterijuma plauzibilnosti (ovde ću samo pomenuti neke od njih: jednostavnost. prava "logika otkrića" trebalo bi da u sebe uključi baš onaj prvi stupanj. i to na takav način da ih možemo definisati i zatim ponovo upotrebiti. manji stupanj ad hoc karaktera. Ali.Ukoliko logiku definišemo kao ustanovljavanje strukture i pravilâ raz-voja ljudskoga saznanja. moć objašnjavanja. mogućnost opovrgavanja). i upravo u tom smislu sasvim je opravdano postaviti pitanje koje je navedeno u naslovu ovoga ogleda. 235 .

On je pretendovao da formuliše induktivne "tablice otkrića". Ipak postoje neki filozofi koji na in-dukciju još uvek gledaju tako kao da je mogućno. Nil (nj. međutim. Uvek je bilo i takvih filozofa (najočigledniji primer je svakako Ferdinand [iler) koji su držali da se na osnovu pomnog izučavanja konkretnih epizoda u istoriji nauke ‡ uz određen naročit kontemplativni napor ‡ može doći do nekih posebnih i sasvim novih logičkih pravila koja će onda. U stvari. docnije. braneći obično samo prvi tip indukcije. niko za sad nije otkrio nikakvo takvo novo pravilo ili uputstvo za vršenje otkrićâ. Začudo. U svakom slučaju. Translations of the Philosophical njorks.. Ovde. 7 236 v. No. Kneale) ili M. F. oni uvode tolika ograničenja da postaje sasvim nemogućno videti šta je zapravo još ostalo kao uloga indukcije. V. sa retroduktivnim zaključivanjem. neka vrsta "induktivne mašine". Najstariji pokušaj je vezan za ime Bekona. I. pomoću kojih bismo mogli. 104-105. moći da budu upotrebljena za obezbeđenje napretka našeg naučnog saznanja sveta.Pravci traganja za postupkom nastajanja naučnih hipoteza Sada mogu da formulišem i središnje pitanje koje nameravam da razmotrim: koji su bili osnovni pristupi u pokušajima da se iziđe sa idejom o logici otkrića u gore definisanom smislu i kakve su perspektive te logike? a. na mehanički induktivni način (naš duh bi bio vođen na svakom koraku ovoga puta) da dođemo do otkrića zakonâ sve većeg stepena opštosti. pp. b. Bacon. čini mi se. koji vodi naučnim teorijama. a uz to pretpostavljam da danas postoji opšta saglasnost da treba odbaciti ideju o sastavljanju nekoga priručnika za vršenje otkrićâ (o pronalaženju bilo kakve sistematske procedure koja će moći da zajamči pravljenje otkrića). polazeći od pažljivog posmatranja pojedinačnih događaja u prirodi. a u tome nisu uspeli ni njegovi sledbenici. kako je to. recimo. ili kao da bi trebalo da se indukcija uzme u obzir bar kao jedan od puteva kojima se dolazi do hipoteza. London. ne treba da ponavljam argumente mnogih istaknutih filozofa koji su s razlogom ukazali na beznadežnost ideje indukcije u smislu "procedure otkrića". 1860. To su. Bekon je nagoveštavao da će u četvrtoj knjizi Velike obnove nauka (Instauratio Magna) da izloži "tablice otkrića". nikada nije uspeo da ostvari ovaj svoj projekt. pokušavajući da spasu indukciju. Bekon. Bunhe. . Posebnu pažnju i opsežniju analizu treba posvetiti savremenom pokušaju da se logika otkrića poveže sa jednom specifičnom formom zaključivanja. mislim. Ovaj pokušaj je vezan za imena ^arlsa Persa i Norvuda Hansona.. karakteristično je da ovi filozofi prave krupnu raz-liku između indukcije u smislu empirijske generalizacije prvoga stupnja i in-dukcije u smislu jednoga procesa drugoga stupnja. Hjum rekao. vol. Longmans & Co. v.7 ^ovek bi postao.

a dedukcijom se predviđaju efekti (v. "Freedom. izgleda da Pers nije uvek bio čvrsto uveren da je retrodukcija poseban "oblik zaključivanja". abdukcija stre-mi teoriji. da na-gađanje ne učini potpuno beznadežnim". a drugo od efekta prema uzroku. Peirce.98. 5.. 5 v. 4 v. Svakako.608 & 7. Collected Papers.202.189. 13 ili "akt uviđanja". g.218). "indukcijom zaključujemo da su činjenice. [taviše.. 7 v. 11 ili čak "racionalna pretpostavka". da retro-dukcija "počiva na našim instinktima". p. Mislim da je to i glavni razlog zbog kojega Pers govori o retrodukciji na inače sasvim neočekivan način... 1. Ibid.713). 1 v.121. McMullin). 2 v. pripremni korak u naučnom rasuđivanju (v.636. 7. ponekad upotrebljava potpuno drugačiju terminologiju: "vrsta rasuđivanja". razume se.. ne može da bude treći jasno izdvojen oblik zaključivanja. drugo objašnjava" (2. prvo klasifikuje.. 5.. ‡ Koje su osnovne razlike između ovih dveju procedura? Prema Persu. 5. Peirce. 6. Ibid. 7. čini još jedini jasno izdvojeni. treći oblik zaključivanja. Peirce. često navraća i iscrpno objašnjava u čemu je specifična razlika između indukcije i retrodukcije. e. u kondenzovanom obliku ‡ u svojoj drugoj premisi ‡ čitav hipotetičko-deduktivni model. prvo je rasuđivanje od posebnog prema opštem zakonu. hipotetičkim zaključivanjem se otkrivaju uzroci. uz indukciju i dedukciju.219.17 Zato retrodukcija. hipotezom zaključujemo posto-janje neke činjenice koja je potpuno različita od bilo čega opaženog..608. Ibid. ima razloga da se pretpostavi kako je A istinito. S. C.713 ili 7. Tako. S bi bilo sámo po sebi razumljivo.636). Creativity. Ali. valjanost Persovog retroduktivnog argumenta zapravo počiva na neophodnosti hipoteti-čko-deduktivnog modela. C. and Scientific Discovery". pišući o retrodukciji. ili: indukcija teži činjenicama. 10 "vrsta argumenta" ("pre nego argumentacije"). 7. istinite i u slučajevima koji nisu ispitani.181. slične opaženim činjenicama. C. 6 McMullin. to nam ni najmanje ne može pomoći da načinimo bilo koju hipotezu. S. 1964. nužno proizići nešto opaženo. abdukcija je prvi. prema pozna-tim zakonima.. mim. Ibid. 14 Podsetimo se Persove formulacije retroduktivnog oblika zaključivanja: "Opažena je iznenađujuća činjenica S. 12 "ispravno nagađanje". E. Pers se.16 ovo više liči na formalnu definiciju hipoteze negoli na način dolaženja do hipoteza. sigurno. kod abdukcije razmatranje činjenica sugeriše hipotezu. 9 Međutim. 8 Kako je retroduktivno zaključivanje intencionalno mnogo bliže indukciji negoli dedukciji. 3 v.98 & 7. pošto on. čini se. iz koje će. 237 . ili da se ona u stvari "oslanja na nadu da ipak postoji dovoljna srodnost između duha osobe koja rasuđuje i prirode.. ili: indukcijom se postiže otkrivanje zakona. 8 9 1 1 1 1 1 1 1 1 v.. 0 v.189. Ibid. 2. ako je A istinito. 23. govoreći.477 & 1. kod indukcije proučavanje hipoteze sugeri-še eksperimente koji će osvetliti baš one činjenice na koje je ukazala hipoteza. 1."15 Kao što je već primetio Ernan Mekmalin (E. Collected Papers. indukcija je zaključni korak u [naučnom] rasuđivanju. Collected Papers.218 (to su najvažnija mesta). 6.469. ili prosto hipoteza ‡ to su za Persa bili sinonimi).Pers je smatrao da retrodukcija (abdukcija. Ibid.. Prema tome. izgleda mi da ovaj retroduktivni model sadrži u sebi. 2. v. 2. na primer. S.

‡ "Kada stavi svoj retroduktivni šešir. vol. kao Persa. ne vodi opisima činjenica. V i S?Ä"18 1 238 8 Hanson. njega više ne interesuje. svake druge hipoteze osim N) sledi D kada se N1 spoji sa A." kaže Hanson. The Delanjare Seminar. Nenj York. S. pp. .. "prirodnjak počinje svoje istraži-vanje u stanju zbunjenosti. On nema razloga da sumnja u početne uslove A. kada se spoji sa A. S ‡ da li iz hipoteze N1 (tj. I. in: Philosophy of Science. Ali. R. V i S. V. ed. Uko-liko uzmemo da hipotetičko-deduktivni argument ide. njihova nezavisna verifikacija ih i čini početnim uslovima.Nedoumica oko logičkog statusa retroduktivnog zaključivanja još jasnije se ispoljava kod Hansona. u kojoj se nalazi hipo-teza N. Pošto je neku opštepriznatu teoriju. 28-29. "s vrha strane" prema dole. da tako kažemo. Baumrin. onda za retro-duktivni postupak možemo reći da se kreće sa "dna strane" prema gore. razložio u očekivane iskaze opažanja D. on otkriva da neki od tih iskaza ne odgovaraju stanju stvarî. N. da razrađuje raz-like između retroduktivnog i induktivnog zaključivanja. V. Tako i dolazi do pitanja: ÄKada su dati anoma-lija D i početni uslovi A. "Retroductive Inference". njegova normalna očekivanja (kao i ona koja proizla-ze iz teorije) tako su izneverena. Interscience Publishers. naučnik je iznenađen kada primećuje da ortodoksna hipoteza N. do iskaza posmatranja D. by B. njemu je više stalo da po-kaže kako postoji razlika između retroduktivnog i deduktivnog zaključivanja. 1963.

i AÄ. D3. V. srednje ugaone brzine. ili N3. gde se stvarni i logički red napredovanja razlikuju. 1 9 2 0 Ibid. (anomalije. srednje udaljenosti od Sunca.. znači. (mogućne hipoteze koje objašnjavaju) HD karakterizacija A. Hanson. D2.. dopušta da su logički kriterijumi za procenjivanje valjanosti argumenata u oba slučaja istovetni. a ne samo psihološkom razlikom. uopšte uzevši.. V. predstavljaju logički red napredovanja. srednji periodi revolucije. D2. naravno. S (dobro utvrđeni uslovi istraživanja) + N1. da u pogledu logičke strukture ova dva argumenta predstavljaju jedan i isti argument. pa ništa ne stoji na putu da iz istih "premisa" dođemo do dva ili više nekonzistentnih "zaključaka".. možemo lako da izračunamo poremećaj (perturbaciju) koji prouzrokuje A na B i vice versa. nezgoda je u tome što se termini "premisa" i "zaključak" koriste više u psihološkom nego u logičkom smislu. ma koje dve proistekle teoreme D1 i D2 moraju i same da budu konzistentne. S i N. (opažajni iskazi ‡ u nekim slučajevima) još neprovereni (Neprekidne strelice predstavljaju stvarni red naučnikova argumenta. 239 . perihelijska pomeranja itd). D3. 29-30. V. pp. S i N. međutim. pa i svoje sopstveno prvobitno stanovište o sasvim izdvojenom logičkom obliku retroduktivnog argumenta. naime. S + N (početni uslovi) (hipoteza) D1. Klasičan problem skoro u svemu odgovara hipotetičko-deduktivnoj rekonstrukciji: uz pretpostavku istinitosti zakona univerzalne gravitacije (to je u ovom slučaju N) i ako su nam poznati dinamički elementi neke planete A i neke druge planete B (kao što su njihove mase.Pogledajmo malo bolje kako izgledaju ove dve sheme: RD karakterizacija D1. nije slučaj da će bilo koje dve grupe premisa A. tj. U čemu bi onda zapravo bila ta razlika? Hanson je objašnjava ističući da "iz konzistentnih premisa A. inkompatibilne sa HD razvijanjem ortodoksnih hipoteza) A. ili N2. Hansonov primer je razlika između "klasičnog problema perturbacija" i "inverznog problema perturbacija". insistira da tu ipak imamo posla sa pravom pojmovnom. međutim. da Hanson u stvari odbacuje Persovo. isprekidane strelice.)19 Kod RD argumentacije. ekscentričnosti puta-nje.20 Hanson. V... Izgleda..

oni sugerišu mogućnost korišćenja iskustva u rešavanju problemâ jedne oblasti za rešavanje iste vrste problemâ u drugim oblastima. ali više u razlozima koji se daju negoli u vrstama zaključivanja koje se upotrebljavaju prilikom tih traganja. Konceptualna razlika zaista postoji između traganja za objašnjenjem i traganja za proverama. Philosophy. kako je primetio P.) Druga sugestija. Polanji ukazuje da bi "logika opažajne integracije" mogla da posluži kao model za "logiku otkrića". Faith. H. 1965. kao što je izučavanje opažanja od strane ge-štalt-psihologije dokazalo prećutne operacije koje uspostavljaju istinsku koherent-nost u prirodi. koja je još uvek u procesu razrade. and Society. cit.. i iz "neprilagođene" nebeske dinamike znamo da opa-žene pozicije B ne odgovaraju onima koje su predviđene ‡ kod B postoji poremećaj u odnosu na očekivanu putanju. Praveći razliku između različitih tipova naučnih problema. Alexander. Filosofskie naukÍó. I. Vogel. oni pokuša-vaju da istraže strukturu i da razrade određenu klasifikaciju naučnih problema. 1966. 2 v. 155. 30.) 1 v. Partaj. iako bi jedna takva klasifikacija mogla biti veoma zanimljiva i sa stanovišta algoritmizacije./. ali izgleda da sâm Polikarov nije u tome imao mnogo uspeha. J. Polanjija (v. XLI. Science. (v. No. Problemstruktur und Problemverhalten in der njissenschaftlichen Forschung. N. Hanson. 1966. ili "O metodologie rešeni® naučnih problemov". SÄ i NÄ ‡ od kojih obe razrešavaju neku anomaliju D ‡ biti i same međusobno konzistentne". Prva sugestija. 3 Koliko mi je poznato. No. sa svojim osobinama "skrojenim po meri". Parthey. Polanyi.. Ratio.. tako isto bi trebalo da postoje prećutne operacije za integraciju "tragova" ka otkriću. vol. P. nedavno su upućene još dve sugestije o mogućnim načinima da se počne rad na nekoj vrsti logike otkrića. ali. prelazak sa opažanja na otkrića nije prekinut: razlika je samo u obimu i u stepenu. Fogel. jer je očigledno da mi možemo zamišljati nekonzistentne stvari koliko ho-ćemo.VÄ. Val. Objašnjenje bi se postiglo ukoliko bi opaženi poremećaji planete B logički proizlazili iz hipoteze da A.. postoji. Vehter. VII. VIII. Polazeći od teze da određenoj vrsti i strukturi problema odgovara određena struktura hipoteze. Op. R. 231-232. D. pp. cit. "On the Logic of Discovery". London. K.. 1966 & Polikarov. vol.23 Kakvi su izgledi jedne logike otkrića? U kojem smislu onda uopšte možemo očekivati da nađemo perspektivu za logiku otkrića? Pre nego što pređem na sâm odgovor. H. A. Moskva. Oxford University Press. . Obçie problemÍó dialektiki i logiki estestvoznani®. Aleksander. vol. H. ovih poremećaja ‡ opet uz pretpostavku istinitosti zakona univerzalne gravitacije ‡ prema hipotezi o nekoj još neot-krivenoj planeti A čiji bi dinamički elementi objasnili opažene poremećaje. potiče od M.. /Hrsg. Problem je sada da se rasuđuje od ove anomalije. Universität Rostock. nj. Vitih) kao i od bugarskog filozofa dr A. R. D.. želeo bih eksplicitno da pomenem kako polazim od ubeđenja da nijedna nauka (uključujući matematiku i logiku) ne pretenduje na apsolutnu izvesnost svojeg znanja. 2 2 2 240 Inverzni problem perturbacija ‡ koji odgovara retroduktivnoj karakterizaciji ‡ bio bi sledeći: pretpostavimo da su nam poznati dinamički elementi neke planete B. 1. 1946 & "The Logic of Tacit Inference".. 32-33. p. njächter. M. "Logičeskie strukturi rešeniy naučnih problem". pp. 21 Izgleda da je Hanson tražio pojmovnu razliku na pogrešnom mestu. No.. Polikarova. pp. 22 mi ne možemo da zaključimo nekon-zistentne stvari iz konzistentnih premisa. V. (v. koja je takođe data samo u vidu naznake i upotrebljava termin "logika" u jednom širem i manje obavezujućem smislu. Tesman. potiče od grupe istočnonemačkih filozofa (H. Naime. 2. Miler. N. 1-2). Op. 1965. Hanson.

Smatram da su ovi momen-ti važni kada se prilazi ustanovljavanju mogućnih elemenata logike otkrića.Ovu pretpostavku naglašavam zbog toga (a) što je takoreći doskora preovladavalo suprotno shvatanje. i (b) zato što nisam siguran da li sagleedamo sve njene implikacije (za izučavanje ljudskog saznanja). u svakom datom trenutku možemo da tvrdimo njegovu valjanost samo s obzirom na neki parci-jalni prostorno-vremenski sistem. (2) svako naučno saznanje nužno sadrži jedan broj metafizičkih pretpostavki koje ne mogu da se dokažu ukoliko se ne iziđe izvan datoga sistema. bez obzira na njegove često univerzalne pretenzije. U ovome trenutku neophodno je imati na umu sledeća dva suštinska momenta: (1) sve naučno saznanje postaje relativno. 241 . ili su čisto vrednosnog karaktera. jer.

s obzirom da se u razvoju algoritamske aktivnosti ja-vljaju tendencije (a) sažimanja algoritama u vremenu (operacije u elektronskim mozgovima obavljaju se sve većom brzinom). Ovo. i slučaja kada taj fizičar pokušava da dâ doprinos u nekoj sasvim drugoj oblasti (recimo.Takođe pretpostavljam da niko neće poreći da intuicija (u smislu takvih saznajnih procesa kod kojih ne posedujemo jasnu svest o oblicima i metodičkim pravilima što im leže u osnovi) igra značajnu ulogu u procesu otkrića. tako da bi u slučaju laika više odgovaralo da se govori ne o intuitivnom uviđanju. . gde poseduje dobar pregled trenutne situacije. 1963. red. ali ja plediram za to da ta intuicija (kao i svaka druga čovekova umstvena sposobnost) počiva na određenoj manje-više logičkoj preradi informacija. Bičko. to može da se pokaže kao veoma nepovoljno za pravljenje otkrićâ. Dva sovjetska logičara Bičko i @arikov izišli su sa smelom pretpostavkom da je. "Nauka". postavlja se pitanje kako je mogućno povezati dve na prvi pogled sasvim suprotne operacije: intuiciju i algoritam. E.. ukazuje na važnost prethodnog znanja. Uz to sam siguran kako ćemo postići značajan stepen saglasnosti da postoji razlika (a) između "intuitivnog uviđanja" mogućnosti za rešenje nekoga problema u laika ili novajlije u odnosu na kvalifikovanoga naučnika. jedne jedine tačno određene hipoteze. već o "slepom i sasvim nasumičnom nagađanju". ukoliko je neka osoba previše indoktrinirana postojećim teorijama. Kopnin & M. fizičara) kada se bavi problemima iz sopstvene oblasti (tj. S. V.24 Krupan nedostatak ovoga inače veoma podsticajnog gledišta leži u činjenici da ono još uvek na neki način oživljava beznadežnu i nerealističku ideju pronalaženja pravila koja će jednosmisleno i nepogrešivo voditi od E do N. V. naravno. a ne znači poricanje da. str. ukoliko se nalazi pod prejakim uticajem autoriteta ili ima previše vere u sopstvene ideje. odnosno očekiva-nja. fizike). Logika naučnogo issledovani®. Moskva. (b) zgušnjavanja algoritama u smislu smanjivanja broja operacija neophodnih za postizanje određenoga rezultata i (v) prelaska operacija algoritma sa svesnoga na podsvesni nivo ‡ intuitivni stva-ralački akt mogućno posmatrati kao sažimanje u vremenu. P. Kako se logička prerada informacija obično interpretira kao algori-tamska po svom karakteru (u jednom širokom značenju toga termina: podleže nekom definisanom skupu operacija koje vode određenim rezultatima). "Naučniy poisk". Popovič. biologiji). 2 242 4 v. V. 227-228. kao i (b) između "intuitivnog uviđanja" jednoga stručnjaka za određenu oblast (na primer. & @arikov. zgušnjavanje i pre-laženje na podsvesni nivo nekih algoritama. na osnovu izvesne količine informacija. I.

Fajerabend takođe priznaje kako je Hanson u pravu kada nas upozorava da "čitav problem otkrića ne bacamo previše brzo u ona velika. No. naravno. 25 ipak govori o prethodnom znanju kao izvoru novih hipoteza. a među tim uslovima mi nalazimo. Mogućno je pretpostaviti. Feyerabend. pošto u protivnom ne bismo imali nikakve osnove za diskusiju našega problema. razume se. da prethodno znanje uključuje i metafizičke pretpostavke. Kada sam već spomenuo ulogu metafizičkih pretpostavki i prethodnog znanja uopšte.."26 Fajera-bend. a ne kao empirijsko saznanje. U tom smislu. što je mreža teorijskih kategorija razgranatija i obuhvatnija. Mislim da je Fajerabend potpuno u pravu baš kada naglašava važnu ulogu dedukcije u dolaženju do novih hipoteza. isto tako i druge teorije. nije zainteresovan za pronalaženje. To je važno zbog toga što bismo onda ovim terminom obuhvatili čitav skup informacija koje su "u igri" u procesu dolaženja do novih hipoteza. Sve ove elemente Fajerabend. pre svega kao teorijsko. XV. Popper. 2 5 2 6 v. prethodno znanje je stvarno jedini izvor novih hipoteza. na primer. K. prilikom raspravljanja o nekom novom pro-blemu mi moramo da uzmemo naše prethodno znanje kao opšteprihvaćeno i ne-problematično. estetske predrasude itd. London. S toga gledišta možemo da objasnimo i često veoma korisnu proliferaciju naučnih teorija u odgovoru na jednu te istu teškoću i u prisustvu jednog te istog skupa relevantnih informacija. smatra da je takvo određivanje uvek ili deduktivne prirode ili u vidu nekog prosvećenog nagađanja. već za kritičku diskusiju i proveravanje hipoteza. The British Journal for the Philosophy of Science. vol. tamna pribežišta koja se nazivaju ÄnadahnućeÄ ili ÄnagađanjeÄ". Prećutno prihvaćene metafizičke pretpostavke takođe igraju značajnu ulogu u procesu otkrića. R. kaže Fajerabend. samo nužan. On smatra da se prethodno znanje sastoji iz sle-dećih elemenata: (a) stara svedočanstva. verujem da nikada nećemo imati gorepomenutu idealnu situaciju. u toku kritičke debate mi možemo da dovodimo u pitanje bilo koji deo našega prethodnog znanja. to lakše nova hipoteza može iz nje da proizađe. pp. p. mada je on s pravom upozoravao na to da nikakva metafizika ne može pružiti dovoljno tačna ili dovoljno podrobna uputstva koja bi omogućila da se iz nje izvedu svi elementi jedne fizičke teorije. (b) stari i novi početni uslovi. međutim. ali samo jedan po jedan njegov deo. "naslućivanja koja su data s ciljem da budu u skladu sa izvesnim uslovima . međutim. 243 . kako je to učinio i Fajerabend. 1963. ovde bih dodao još nekoliko reči o ulozi analogije u tome istom procesu. Ponekad su ovi dodatni uslovi (koje bismo mogli da nazovemo Ägraničnim uslovimaÄ proce-sa otkrića) skoro sasvim dovoljni da odrede strukturu nove teorije. Jedan od prvih zastupnika ideje da naučne teorije nastaju iz metafizičkih svakako je bio Diem. v. formalna razmatranja. Zašto tako mislim? Razlog je u tome što su re-levantne informacije. Naravno. Mada. ali treba dopustiti da taj proces može biti i sasvim drugačije prirode. prikladno je dodati još nekoliko reči o tome. no. Conjectures and Refutations. 238 & 288. ne naziva prethodnim znanjem.. i kako bi opisi-vanje nove teorije kao rezultata običnog "naslućivanja" i ničega više predstavljalo zaista karikaturu. i (v) prihvaćene teorije. 1964. bilo kao opšte pretpostavke o prirodi stvari ili kao izvesne vredno-sne pretpostavke. već "graničnim uslovima". jer. [to je još važnije sa našega gledišta. "Revienj of the book Scientific Change". Poper. pored izolovanih izveštaja opažanja. opšta metafizička uverenja. 59. 247. P. K.Ne poričući mogućnost upotrebe algoritamskih procesa u intuiciji (u tom smislu intuicija je mnogo bliža logici nego što je to "teorija slučaja" sa svojim potpuno nedeterminisanim otkrićima). Routledge & Kegan Paul. "Teorije su". ali ne i dovoljan uslov za naučno otkriće. pa čak i sve prethodno znanje (zajedno sa skupom neposre-dnih ciljeva).

Mnogi istaknuti naučnici ‡ između ostalih. Openhajmer ili Maksvel. ili dva skupa pojedinosti. koja su očigledno razli-čita. oni su imali na umu poseban vid sličnosti ‡ sličnost u strukturi. neophodno i neizbežno oruđe naučnog progresa. 244 . da ovoga puta ne pominjemo filozofe nauke ‡ nebrojeno puta su ukazivali na ana-logiju kao na bitno. u formi. ali istovremeno poseduju strukturalne paralele. Kakvu su vrstu analogije oni imali na umu? Izraženo ukratko. sličnost u konstelaciji između dva skupa struktura.

cit. ulazeći u nešto novo. 1956. zbog čega ona nije savršena."27 Sigurno da upotreba analogije ima svoje granice i sadrži mnoge opasnosti. Prirodno.. kaže Openhajmer. ili kvantne teorije. trebalo bi zapravo prići proučavanju baš onih tradicionalnih oblika mišljenja sa stanovišta razvitka ljudskog saznanja uopšte i procesa naučnog otkrića posebno. pp. ". a ja mislim da ne mogu ‡ javljaju se tek u docnijim stupnjevima naučnog postupka. i ja ne znam kako trenutno da opišem šta ogra-ničava ovu analogiju. koje nisu elektromagnetske. da potiču iz neke nove vrste polja. (v. Ove čestice pronađene su u kosmi-čkim zracima. koje je puno novosti i ispitivanja. da na-elektrisano telo stvara električna polja koja se šire prema drugim telima. On je predložio sličnost između električnih i nuklearnih sila. The American Psychologist. da se tako izra-zim. Japanski fizičar Jukava. disanalogije. Op. Ostavićemo po strani primer talasne teorije. na fenomenologiji intu-icije i na ekspliciranju prećutno prihvaćenih metafizičkih pretpostavki i drugog prethodnog znanja. Oppenheimer. Nuklearne sile. po mome mišljenju. Način na koji se opisuju sile koje deluju između naelektrisanih tela jeste. 132-133. Analogija od koje je Jukava počeo bila je docnije usa-vršena. nazvali su ih mezonima. Ona je predstavljala jedan izvanredno značajan događaj u fizici. kaže Openhajmer na kraju. teorija ipak. unela je red i jasnoću bar u jedan deo nuklearne fizike. pomoću analogije. prinuđeni smo da upotrebimo analogiju. dajući im izve-stan zamah da se pokrenu. perspektiva za logiku otkrića postoji u smislu određenog racionalizovanja otkrića.. Ovakva pitanja ‡ ukoliko ikada mogu potpuno da se reše. Koristeći opšte argumente relativiteta i komplementarnosti. Umesto zaključka mogao bih da kažem da. 3..Kako je to formulisao Openhajmer. tako da može od neophodnog intelektualnog oruđa da se izvrgne u potenci-jalnu intelektualnu zamku. čija sudbina još uvek nije sasvim jasna. naravno. otkrivene su mnoge razlike između mezodinamike i elektrodinamike. sa naročitim naglaskom na iznalaženju i postepenom proširivanju mogućnosti algoritmizacije. i uzećemo jedan drugi interesantniji. vrše tek prva pripremanja terena i gde se može izići tek sa prvim probnim pretpostavkama ‡ čini mi se da logiku otkrića ne treba da tražimo ni u kakvim novim logičkim formama. ume-sto električnog polja bilo bi ovo novo polje. ove nove čestice treba-lo da imaju masu nekoliko stotina puta veću od elektrona. ‡ Pogledajmo jedan od pet primera koje navodi Openhajmer. Ali. U svakom slučaju ‡ mada je ovo područje na kojem se. u smislu izvesnih elemenata logike u naučnom traganju za objašnjenjem. ali je to sasvim drugo pitanje. izvesnost nije sve u nauci. a na osnovu drugih svojstava nukle-arnih sila on je izveo zaključke o prirodi ovih čestica. a da bi se do toga došlo. ili ako hoćete. mi ne možemo da mu priđemo drugačije nego na osnovu onoga što nam je blisko. pp. godine ‡ niko ne može da bude sasvim siguran koje su sve ključne tačke razlike. možda bi mogle. Neke od njih su otkrivene. on je zaključio da bi. 2 7 v.. analogija je neophodno oruđe. koji nalazimo i kod mnogih drugih autora. Oppenheimer. Nauka je jedno ogromno stvaralačko i obogaćujuće iskustvo. "Analogy in Science". po mišljenju Jukave. 129-130. a namesto kvanta svetlosti bile bi nove vrste čestica. No. pošto su sile između nukleona kratkog dometa. koji igraju odlučujuću ulogu u čovekovom stvaralačkom činu. ali su veoma jake i spektakularne. naravno. R. ali izgleda da je reč o onim trivijalnijim. XI. na našem prvom stupnju logike otkrića niko nije ni sanjao da zahteva bilo kakvu izvesnost ili tačnost. da citiram Openhajmera. R. vol.. ne možemo da uspostavimo tačnost nove teorije. odnosno pri usmeravanju naučnog traganja prema postizanju takvih rezultata koji u datim uslovima najvi-še obećavaju. U ovome tre-nutku ‡ Openhajmer je ovo pisao 1956.) 245 . pa u tom smislu čak i staromodno. ovakva kakva je sada. odnosno tvrđenjem da je neka nova teorija analogna drugoj tač-noj teoriji. poseduje određenu moć predviđanja. predložio je jednu smelu analogiju. U stvari.

30. Fajgl kaže da jesu i da je reč samo o stepenu konfirmacije. (r. razlozi koji čine N plauzibilnom vrstom pretpostavke] Poboljšavajući svoju formulaciju. ne moraju da budu jedini razlozi za prihvatanje N. (r. razlozi za forsiranje N. [iler] Logička analiza je sebi postavila pogrešan cilj: umesto da pokuša da opiše metode pomoću kojih su nauke stvarno napredovale (izvodeći iz njihovo-ga iskustva logička pravila koja mogu da budu upotrebljena za regulisanje naučnog napretka). ne spada u originalno naučno mišljenje. r. * Kod starih induktivista do hipoteza se dolazilo variranjem indukcije prostim nabrajanjem. (r.) Prema tome.) Hanson takođe dobro primećuje da razlozi za prvobitno predlaganje N. 235. njihovom raznovrsnošću i oslanjanjem na već prihvaćene teorije). koji može da bude jako različit (u vezi sa izborom i bogatstvom činjenica. (v. ono nastaje tek pošto je naučnik ubeđen da je određena N predložena bar u pravo vreme da objasni prvobitno zbunjujuće podatke. 22. tako da izgleda kao da logika i razum nemaju nikakva posla sa otkri-ćem.) 246 . pa je često izgledalo kao da za uviđanje ili za genijalna na-gađanja nema mesta. 22. * [F. 25. ali da bi to trebalo da bude zaključak jedne diskusije. logika otkrića može da se bavi strukturom argumenata u prilog jednoj vrsti mogućnoga objašnjenja u datome kontekstu nasuprot drugim vrstama. po mišljenju Hansona. C. Proveravanje hipoteze. (r. 22. ona je naučna otkrića uzimala skoro isključivo kao ilustracije jednoga prethodno zamišljenog ideala dokaza.) Razlozi koji se mogu navesti za nagoveštavanje da će N biti određene vrste jesu analoškog karaktera. Hanson smatra da je u stvari mogućno govoriti samo o razlozima za postavljanje ove pre nego one vrste hipoteza. a ne uvod u nju. (r. (r. Najnoviji teoretičari nauke Logiku otkrića zamenjuju Logi-kom dokaza. 29.) Na pitanje da li su razlozi odlučivanja o plauzibilnosti N kao pret-postavke i razlozi određivanja da li je N istinita iste vrste. ili za formulisanje N pre na ovaj negoli na onaj način.) [Razlozi za predlaganje N na prvome mestu. S.) * [Benaseraf] U stvari ne postoji retroduktivno zaključivanje.Dodatak ‡ gledišta znamenitih metodologa o naučnom otkriću [Hanson] Postojanje retroduktivnog zaključivanja Hanson ima potpuno pravo kada primećuje da možda i nema mesta za logi-ku između psihološkog poimanja otkrića i opravdavanja toga otkrića kroz uspe-šna predviđanja. za držanje da je N istinita.

r." (v. 287. tj.. da nisu slučajna nagađanja.) "Logičar nauke treba da se bavi sa dva izvanredno važna predmeta: Novinom i problemom Rizika.. treba shvatiti da su hipoteze koje se stavljaju u upotrebu na uopšteni način relevantne za određene probleme i za uslove u kojima se nauke nalaze..Upućivanje naučnika na nekorektnu analizu njihovih aktualnih procedu-ra može takođe da bude jako štetno.) Zato poznavanje logike često nije doprinosilo ništa naučnoj vrednosti njihovoga rasuđivanja." (v.. (v. (v.) "Naravno. 236. 266. 235. r. r. r.) 247 .

.) * [^. (3) filozof-ska razmatranja (ili dedukcija iz vannaučnih pretpostavki)." (r. psihološkom i sociološkom. 70. 68-69.. INDUKCIJA SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja su iz toga xaka. VEROVATNA DEDUKCIJA PRAVILO ‡ Najveći deo zrna pasulja iz ovoga xaka jeste beo. (II. 68.  PORICAnjE PRAVILA ‡ Verovatno. Pers]: Jedina vrsta argumenta koji zasniva novu ideju jeste abdukcija. REZULTAT ‡ Ova zrna pasulja su bela. SLU^AJ ‡ Ova šaka zrna pasulja je iz tog xaka. metoda formiranja opšteg predviđanja bez ikakve pozitivne garantije za uspeh i sa jedinim opravdanjem da je to jedina mogućna nada za racionalno upravljanje našega budućeg ponašanja.  PRAVILO ‡ Sva zrna pasulja su iz ovoga xaka su bela. tj.  REZULTAT ‡ Verovatno. vezani za različite intelektualne tipove. (v.) Ipak.) Tri puta dospevanja do hipoteze: (1) indukcija. priznaje da proces koji vodi formulisanju jedne naučne hipoteze može da se proučava na više nivoa: logičkom. već se drži izvesnih modela ‡ samo su oni pre psihološki nego logički.. SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja su iz toga xaka. S.. REZULTAT ‡ Ova zrna pasulja su bela. HIPOTEZA PRAVILO ‡ Sva zrna pasulja iz ovoga xaka jesu bela. 248 . najveći deo te šake zrna pasulja jeste beo. INDUKCIJA PORICAnjE REZULTATA ‡ Malo zrna pasulja iz ove šake jeste belo. (2. 68.* [Mario Bunhe]: "Otkriće se ne odvija nepravilno. HIPOTEZA PORICAnjE REZULTATA ‡ Malo zrna pasulja iz ove šake jeste belo. r." (r. koje su osvetljavane kako su se pojavljivale a nisu bile oda-brane.. s tim što bi logičar bio zainteresovan za plauzibilno zaključivanje kao obrnutu (nededuktivnu) vezu između singularnih i opštih stavova. može da bude pridat ma kojem objektu što poseduje sva ta obeležja.) "Istraživač je retko kada svestan puta kojeg se držao prilikom formulisanja svoje hipoteze.515) DEDUKCIJA PRAVILO ‡ Sva zrna pasulja su iz ovoga xaka jesu bela. malo zrna pasulja u tome xaku jeste belo. r.  SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja su iz toga xaka. SLU^AJ ‡ Ova zrna pasulja potiču iz toga xaka.  REZULTAT ‡ Ova zrna pasulja su bela. (v. §§ 96 & 270) Hipoteza = argument koji pretpostavlja da termin koji nužno uključuje izvestan broj osobina.. (2) analogija.

PRAVILO ‡ Najveći deo zrna pasulja iz ovoga xaka jeste beo.627) 249 . (v. ova zrna pasulja potiču iz drugoga xaka. 2.  PORICAnjE SLU^AJA ‡ Verovatno.

ali ideja da se spoji zajedno ono što pre toga nikad nismo ni sanjali da stavimo zajedno dovodi do toga da pred našim promišljanjem sevne nova sugestija. hipoteza = od činjenica jedne vrste zaključuje na činjenice druge vrste. pa često i nešto što bi bilo nemogućno da se direktno opazi. mora da objašnjava činjenice. 1. vodi izbegavanju svakog iznenađenja i uspostavljanju jedne novine pozitivnog iščekivanja koje neće da bude iznevereno. (5.270).] [ta je dobra abdukcija? Kakva treba da bude jedna objašnjavalačka hipoteza da bi bila vredna da se nazove hipotezom? Ona. indukcija pokazuje da nešto stvarno dejstvuje. kroz podvrgavanje eksperimentalnom proveravanju.196) [Treba shvatiti da prvi stupanj i želimo i možemo da odredimo samo utoliko ukoliko neće uticati na preveliko (preterano) ograničavanje dopustivih hipoteza. (2. naravno. (2.477) i trebalo bi da bude podložnna eksperimentalnom potvrđivanju (v. Koje druge uslove treba da ispuni da bi bila dobra? Pitanje valjanosti bilo čega svodi se na to da li ispunjava svoj cilj. (2..624) Indukcija = rasuđivanje od posebnosti prema opštem zakonu. u odsustvu posebnih kontraargumenata.197) 250 . 171) [^ejs]: Prema Persu. ograničava dopustive hipoteze. Abduktivna sugestija nam dolazi kao munja.120). abdukcija samo sugeriše da nešto može da bude.. Prema tome. kao i u tome što.. 5... 2.642) Abdukcija je proces formiranja objašnjavalačke hipoteze. 5.Hipoteza = gde nalazimo neku vrlo čudnu okolnost koja bi bila objašnjena ako se pretpostavlja da je slučaj nekoga opšteg pravila. hipoteza objašnjava. (5... ukoliko ikada treba išta da naučimo ili uopšte da shvatimo pojave. hipoteza = rasu-đivanje od efekta prema uzroku. (5. hipoteza = pretpostavlja nešto što je drugačije od onoga što smo direktno opažali. hipoteza koja zadovoljava trebalo bi da bude lako opovrgljiva (v.. mada izvanredno pogrešivog uviđanja.640) Suština indukcije = zaključuje od grupe činjenica na drugu grupu sličnih činjenica. (2.197.26. To je jedina logička operacija koja uvodi neku novu ideju. Dedukcija dokazuje da nešto mora da bude. do toga se može doći samo putem abdukcije. ‡ Indukcija klasifikuje.181) Sve ono što pruža pravilo za abdukciju . 5. mogućno je dopustiti bilo koju hipotezu ukoliko je mogućno da se eksperimentalno verifikuje i utoliko ukoliko je to mogućno. Jedino opravdanje abdukcije leži u tome što dedukcija iz neke sugestije može da izvede predviđanje koje može indukcijom da se proveri. trebalo bi da je u skladu sa Okamovim brijačem (v. Istina je da su razni elementi hipoteze i pre toga bili u našim duhovima. To je jedan akt uviđanja.636) Indukcija = zaključuje o postojanju pojava kakve smo već opažali u sličnim slučajevima. (5. [ta je onda uslov jedne objašnjavalačke hipoteze? njen je cilj da.60 & 6.

206) Abdukcija uključuje uzimanje u obzir novčane. ["prinudna pretpostavka" ‡ S. (3) da iz celine odabranih hipoteza mogu da se dedukuju posledice koje će aproksimativno predstavljati ukupnost eksperimentalnih zakona. Pomoć koju ispravna logika može da pruži nauci sastoji se u tome da je osposobi da sa najmanjim utroškom bilo koje vrste učini ono što je u svakom slučaju na neki način morala da učini. Indukcija. Abdukcija. (v. vremenske. sledi da pravila naučne abdukcije treba da se zasnivaju isključivo na ekonomičnosti istraživanja.219) . Kod indukcije proučavanje hipoteze sugeriše eksperimente koji će osvetliti baš one činjenice na koje je hipoteza ukazala. mada je motivisana osećanjem da je potrebna neka teorija za objašnjenje iznenađujućih činjenica. sve ovo uzimati u obzir oprezno i pažljivo ‡ S.Logika abdukcije treba da učini dve stvari: (1) da nas brzo oslobodi svih bitno (u osnovi) nejasnih ideja. hipoteza sugeriše činjenice jeste po bliskosti ‡ prisno znanje da uslovi hipoteze mogu da budu ostvareni na određene eksperimentalne načine. To smo prinuđeni da pretpostavimo.600. p. nemajući na početku u vidu nikakve posebne činjenice. Mi smo zato prinuđeni da se nadamo da će naš duh.. (7. (7.) Retrodukcija = rasuđivanje od konsekvensa prema antecedensu. 6. na kraju krajeva.. (2) da ne protivreči drugim hipotezama iz nekoga područja.] Prožeti tom idejom prići ćemo izgradnji hipoteze.) ‡ To je pre vrsta argumenta negoli vrsta argumentacije.. Pošto abdukcija u naučnom istraživanju ne može da posluži nikakvome drugom cilju osim ekonomičnosti.] * [Pjer Diem]: Tri logička uslova prilikom izbora hipoteza: (1) da nije samoprotivrečan stav. misaone i energetske ekonomičnosti hipoteze. (v.... kod indukcije. biti u stanju da u konačnom broju nagađanja pogodi jedino njihovo istinito objašnjenje.469. (7.. činjenice sugerišu hipotezu jeste po sličnosti ‡ sličnosti činjenica sa posledicama date hipoteze. Kod abdukcije razmatranje činjenica sugeriše hipotezu.. N. mada mogućna objašnjenja naših činjenica striktno mogu da budu bezbrojna. polazi od hipoteze koja izgleda prihvatljiva.. 5. Način na koji. Indukcija téži činjenicama. N. nije ništa drugo nego nagađanje. Abdukcija polazi od činjenica.) 251 . nezavisno od bilo kakvog svedočanstva o njegovoj istinitosti. nemajući na početku u vidu nikakvu posebnu teoriju. (b) prethodna objektivna verovatnoća na osnovu nekih pozitivnih činjenica. 220. što opet obećava ekonomičnost). mada oseća potrebu za činjenicama koje će podržati teoriju..218) . Abdukcija téži teoriji..220) . Način na koji. (7. veza sa drugim projektima i šta bi povuklo za sobom njeno propadanje.220) [(a) "prinudna pretpostavka". (5. (v. kod abdukcije. slaganje ili neslaganje sa našim unapred stvorenim idejama (koje se po svoj prilici zasnivaju na nekome ranijem iskustvu. međutim. (2) da pruži podršku i pomogne da se učine određenim one ideje koje su u osnovi jasne ali ih je manje-više teško shvatiti.) Metode abdukcije i indukcije su sasvim suprotne jedna drugoj. (Ibid.. Očekivanja da neka data hipoteza može da bude istinita dvojaka su: čisto instinktivna i promišljena. širina i nekompleksnost (jednostavnost).

već samo pomoć prilikom oblikovanja hipoteza. Volf]: Sticanje ili otkrivanje novoga znanja omogućeno je korišćenjem već stečenog znanja. p. U potrazi za redom u ma kojoj grupi pojava mi prirodno pokušavamo da "probamo" bilo koju vrstu reda koja nam je već poznata.* [A.) 252 . Otuda je analogija veoma plodan vodič prilikom uobličavanja hipoteza ili probnih uređivanja pojava. To je proces saglédanja novih ili čudnih pojava u svetlosti onoga što je već poznato o drugim sličnim ili analognim pojavama. (157-158) Treba imati u vidu da analogija nije nezavisna naučna metoda. (159) Analogija sugeriše ono što indukcija treba da verifikuje ili da ne verifikuje. 160. Jedina usluga koju ona čini jeste stvaranje hipoteza i tako sugerisanje pravaca istraživanja u kojima mogu da se upotrebe naučne metode. (v.

Bekon je otišao u ekstremnu poziciju. p. stanja. a nema metode kojom bismo mogli osigurati da ćemo videti u ovom smislu te reči. 249-250. ali analogije sugerišu hipoteze samo onima koji mogu da vide analogije. ukoliko je reč o teorijama. pp. fon Riht]: Pravi razliku između otkrića.) * [Norman Kempbel]: Nije teško pronaći primere zakona kada jednom već znamo za kakvom vrstom zakona tragamo. tu analogija ne samo da ne pomaže. Znati. jer logički aspekt postoji samo kod anticipacije. koja vodi od empirijskih uopštavanja teorijama. u najnovije vreme postoji težnja za nipodaštavanjem logike indukcije kao logike otkrića. pp. Za razliku od primarne indukcije. Nil]: Dolaženje do empirijskih uopštavanja (zakonâ ili pravilâ verovatnoće) regulisano je pravilima "primarne indukcije" koja ide od činjenica tim zakonima i u tom smislu može da bude pravila otkrića. Brkajući otkriće i anticipaciju. 17. (v. tj. Reč je o tome da treba imati smisla ili osećaja za analogiju. tj. pp. već taktika dočekivanja i prihvatanja već pronađenih dobrih stvari. 18-19. kao što treba imati i za melodiju. Međutim. 76. kod teorija analogija može da bude razlog prihvatanja teorije. međutim.) Analogija igra važnu ulogu kod stvaranja hipoteza (ali se pod "hipotezom" misli samo na stav koji izražava zakon čije potpuno dokazivanje još nije na vidiku). jer ne igra nikakvu ulogu u ustanovljavanju da li je zakon istinit ili ne. (v. Apsurdno je smatrati da analogija pomaže stvaranju teorija. već može da bude najveća smetnja. iako nam logika indukcije u stvari opisuje logički mehanizam anticipacije iz iskustva. i anticipacije. p.) [to se tiče otkrića. Naime. Neko će reći da su analogije često sugerisale plodne hipoteze. iznutra (izveštaji naučnika o tome kako su došli do otkrića). Međutim. H. ono se može posmatrati sa fenomenološkog aspekta. i sa psihološkog i sociološkog aspekta. v.) 253 . kao preliminarne faze indukcije. smatrajući da će svojim logičkim proučavanjima induktivnog zaključivanja uspeti da naučno otkriće učini toliko nezavisnim od "prefinjenosti i jačine duhovnih sposobnosti" koliko je šestar učinio crtanje tačnih krugova nezavisnim od "postojanosti i prakse ruke". sekundarna indukcija nije taktika pronalaženja dobrih stvari.* [V. (II. ‡ Hjuel je u polemici sa Bekonom sasvim ispravno ukazao da su otkrića "srećna nagađanja". (v. Brkajući otkriće i anticipaciju. Međutim.) * [G. kao proširivanja te odlike na još neispitane slučajeve. koja se sastoji u pronalaženju odlike zajedničke za grupu posebnih podataka. jer poznavanje zakona harmonije i formalnih principa razvoja nisu dovoljna da bismo postali kompozitori. Mogućno je raspravljati jedino o psihološkom poreklu nekih teorija. kakvu vrstu zakona tražimo ‡ to je problem koji može da reši samo genije koji ne zna ni za kakva pravila. da li se otkriće može proučavati i sa stanovišta logike? Ne. 298-299. ali je gubi čim je zakon otkriven. tih pravila nema na stupnju "sekundarne indukcije". odnosno pri otkrivanju zakona. isto kao da melodija pomaže komponovanju sonata. (I. v.

* 254 .

niti je to postupak koji se prepušta formalnom opisu. ili pravila čijom bi primenom osrednji talenti mogli da prave velika otkrića. 255 . koja počiva na sačuvstvujućem razumevanju iskustva. Retrodukcija se može češće zapaziti u de facto argumentima naučnih istraživača. 464-465) * [[iler]: Hipotetičko stanovište se ne može tako lako uhvatiti i sputati pravilima i odredbama. B.. (v.. a istorija nauke pokazuje da dok su neke analoške sugestije vodile vrednim proširivanjima teorije. 21-22. (pp.. "nadahnuće". Mogućno je istovremeno biti vođen intuicijama i rasuđivati pažljivo. uprkos činjenici da nema logičkog mosta između pojava i njihovih teorijskih principa. pp. p. Najviše što se htelo reći . Nemojte prebrzo čitav problem otkrića bacati u one velika. to je ono što je Lajbnic tako srećno opisao kao "predodređenu harmoniju". naučnici često upotrebljavaju svoje glave rešavajući probleme koji se nalaze pred njima. (r. "nagađanje" i "naslućivanje" ‡ ili čak "primer" (paradigm). međutim) niko ko je zaista duboko ušao u stvar neće poreći da u praksi svet pojava jedinstveno (jednosmisleno) određuje teorijski sistem. 461) Moje se shvatanje svodi na to da hipotetičko-deduktivna obrada ne opisuje uvek na odgovarajući način kako naučnici stvarno rasuđuju težeći svojim rešenjima. 4) * [Hanson]: Retko je koji ugledni filozof ikada upotrebljavao izraz "logika otkrića" da direktno označi priručnik. U procesu otkrića obavlja se zaključivanje: grublje rečeno. Ovim zakonima ne vodi nikakva logička staza. (S druge strane. ili podsetnik.) Analogija ne može da nam pruži ništa više sem sugestije o tome kako neka određena teorija može da se proširi.) * [A.[R. druge su odvele u ćorsokak. Ono neizbežno reskira i sadrži u sebi opasnost svojstvenu životu i delovanju. tamna pribežišta nazvana "intuicija". Brejtvejt]: Proces otkrivanja novih ideja nema nikakve veze sa logikom i može mu se prići samo sa stanovišta individualne psihologije mišljenja i sociologije mišljenja. jeste analiza argumenata do kojih se došlo tokom istraživanja a koji su vodili otkrićima. predstavlja legitimno područje za istorijsko i logičko istraživanje. najveći deo naučnih otkrića proizlazi baš iz takvog prožimanja rasuđivanja i nagađanja. (p.... (v. I stvarno. Ajnštajn]: Najviši zadatak fizičara jeste da dođu do onih univerzalnih elementarnih zakona iz kojih kosmos može da se izgradi čistom dedukcijom.. mada neki H-D teoretičari pretenduju da ona to čini. 230. Kako ih upotrebljavaju.. njih može da dostigne samo intuicija... To rasuđivanje ne može da se učini ni "valjanim" (valid) ni "sigurnim" (safe).

430-432. U nauci i tehnologiji novost se rađa kroz posmatranje. Apsurdno je držati da je intuicija superiorna u odnosu na logiku kada je u pitanju otkriće. Logički jaz između problema i njegovoga rešenja mi treba da premostimo oslanjajući se na impuls naše istraživačke strasti koji se ne može specifikovati i moramo da se podvrgnemo promeni naše intelektualne ličnosti (jer. 80-81. pp. logika i nauka.) Tri uslova koja treba da ispunjava svaka hipoteza: (1) da ima određeno značenje. kao nečega što je suprotno "mehaničkom delovanju".] . (3) da radi najbolje. gramatika i muzička teorija osposobljavaju nas da ustanovimo formalne greške i dobre ideje. nema novoga znanja koje nije unekoliko određeno prethodnim znanjem i koje nije u logičkoj vezi sa tim znanjem.. pp. Nijedno naučno ili tehnološko otkriće nije mogućno bez prethodnog znanja i (u pozadini) prikrivenih logičkih procesa. [iler dokazuje da nikakvo rasuđivanje. "Blesci" se javljaju u naučnom radu.) * [M. jer nikada ne može aktualno da važi u svim svojim prime-na-ma. Logika. ne može da bude "valjano" (valid).. pošto nikada ne možemo unapred da budemo sigurni da naše formalno valjano zaključivanje neće u aktualnoj upotrebi da se pokaže kao nedostatno (u smislu "dvosmislene sredine" ili "greške slučaja"). a ne može da bude ni sigurno (safe). p. kao i da razvijemo ove poslednje.. 135-136. Sama logika nije u stanju da nas vodi novim idejama. novu tačku gledišta. onda ćemo sigurno promašiti novu istinu do koje se može doći spekulacijom. ako se hoće. probu. (v. intuitivnog delovanja. ako odbijamo da učinimo ma kakav korak koji ne bi bio bezbedan. srećnu ideju. Najzad. N. (3) unutrašnja interesantnost. (v. ‡ S. kao što sama gramatika nije u stanju da inspiriše poeme ili sama teorija harmonije simfonije...) [Kada je reč o intuiciji ili o analogiji ‡ jedno je intuicija i analogija laika u odnosu na neki problem..) * [Polanji]: Kriterijumi za procenjivanje naučne vrednosti hipoteza: (1) izvesnost (tačnost). plodno otkriće ne iskrsava ex nihilo. 143. a drugo intuicija i logika naučnika. pp. 442-443. mi nikada više nećemo videti svet kao ranije). čim učinimo neko otkriće. (v.. ali nam ne obezbeđuju "supstancu". a ne kao neuslovljeni "okidači". 256 . Bunhe]: Pronalaženje hipoteza .) Između problema i otkrića postoji istraživački jaz.Međutim. (v. pp. upoređivanje.. (2) da bude takva da dopušta nedvosmislena proveravanja. je jasan slučaj imaginativne operacije ili.. (v.. pa ni formalno. (2) sistematska relevantnost (dubina). Hipotetičko stanovište zahtevaju od nas život. ali samo kao događaji usred jednoga racionalnog kreativnog procesa. kritiku i dedukciju. S druge strane.

sanjarenje pa onda i sanjanje mnogo bi više obećavali nego kontrolisano mišljenje. 85) 257 . Efektivno prilaženje problemima istovremeno je i stvaralačko i kritičko.. ali je sposobnost da prođe kroz oštra proveravanja više nego poželjna: ona je obavezna. Sanjanje. (r.. istovremeno je sámo po sebi neproduktivno.. Originalnost je poželjna karakteristika svake nove naučne teorije. Kada bi mišljenje bilo tim stvaralačkije što više duguje nesvesnim procesima. 82-83) U nauci kreativna imaginacija bez logike ne vodi nikuda. (pp..Ideja da je stvaralačko mišljenje suprotno rasuđivanju isto je toliko pogrešna koliko je raširena. koje je nekritičko.

228.) * [M. Zato prepreku koju treba prebroditi u rešavanju nekoga problema možemo da opišemo kao "logički jaz" i možemo da govorimo o širini logičkoga jaza kao o meri pronicljivosti koja je potrebna za rešavanje nekog problema. (v. a kontekst otkrića je subjektivnog karaktera i njime se ne bavi ne samo logika nego ni epistemologija. 97..) 258 . a u drugom istraživački proces predsta-vlja kombinaciju aktivnih i pasivnih stupnjeva ("pripremanje" i "inkubacija"). "Rasvetljenje" je onda skok kojim prebrođujemo dâti logički jaz. Izgleda. p.* [A.) * [M. 79) * [H. (v. možemo reći da je to nužni uslov. (v. (r. za otkriće se mora priznati da poseduje kvalitet nepredvidljivosti. U prvom slučaju čitava operacija je sračunati akt.) Otkrivena ideja određena je kako nečijim gledištem o tome šta čini objašnjenje uopšte. K. istinsko otkriće nije neko striktno logičko izvođenje. 89) Važan je ireverzibilan karakter istraživačkih akata. takva jedna procedura bi bila reverzibilna u smislu da bi bilo mogućno pratiti je korak po korak do njenoga početka i ponoviti je onda koliko god hoćemo puta kao bilo koju aritmetičku operaciju. međutim. a ne kao predmet logičke analize. p. Polanji]: Prepoznati problem koji se može rešiti i koji vredi rešavati u stvari sámo po sebi predstavlja jedno otkriće. To sugeriše da se nikakvo rešenje nekoga problema ne može smatrati otkrićem ako je postignuto proce-durom koja se odvija po određenim pravilima. (v. 229.. (r.. pp. pp. Hese]: Opšte je uverenje da ulogu analogija i modela u izgradnji naučnih teorija treba posmatrati kao predmet psihologije otkrića. (v. Jer.. kvalitet koji se ustanovljava intenzitetom iznenađenja koji je mogao opravdano da izazove. Ukoliko i postoje pravila zaključivanja koja pružaju jasne staze za izvlačenje inteligentnih zaključaka iz postojećeg znanja. 6-7. Mada se ne može reći da je poznavanje činjenica dovoljan uslov za smišljanje teorija. Prema tome. Benxamin]: Prvo što pada u oči jeste da istraživač koji vrši otkrića jeste uvek onaj koji čvrsto vlada podacima o datome problemu.) Polanji razlikuje i dve vrste rešavanja problema: sistematsko i istraživačko. 92-93. Rajhenbah]: Kontekst opravdanja spada u logiku. Ova neočekivanost tačno odgovara postojanju logičkog jaza između prethodnog znanja od koga se pošlo i otkrića koje je usledilo. p. da takvo stanje stvari proizlazi više iz odsustva bilo kakve zadovoljavajuće analize samoga pojma analogije nego iz nekog čvrstog ubeđenja da je njena uloga u nauci nevažna. tako i nečijim stanovištem u pogledu specifične vrste problema koji je dat za rešavanje.

Poenkare]: Otkriće se sastoji upravo u tome da se ne prave nekorisne kombinacije. i praktično je nemogućno formulisati ih preciznim jezikom.) Analogija je možda najbitnija forma zaključivanja koja nam pruža manjeviše plauzibilne pretpostavke što mogu da budu potvrđene ili opovrgnute iskustvom i striktnijim rasuđivanjem. 144-145 & 120. a možemo da priđemo i generalizaciji. (v. 102-103. koje je bitno za istraživački rad. (2) saglédanje kako su razne pojedinosti povezane.. (v. kako je ono što je nepoznato vezano za podatke. (v.) Da bismo rešili neki problem. (3) kombinovati date činjenice podešavajući ih prema problemu kojim se bavimo ("organizacija"). Analoško zaključivanje na osnovu više paralelnih slučajeva jače je od onoga na bazi manje slučajeva. vrši se dekomponovanjem i preuređivanjem njegovih elemenata ili vraćanjem na definisanje nekih njegovih termina..) Za eventualna pravila koja bi nas vodila prilikom pravljenja izbora između raznih kombinacija u procesu dolaženja do hipoteze. pp.) * [M. njih treba više osetiti. 143. Ešli]: 259 . a još je gore ukoliko se prodaje kao rigorozni dokaz. M. kaže da su izvanredno suptilna i delikatna. Ono što ne valja jeste da se ono meša sa rigoroznim dokazom. pp. 55. (v. ‡ Variranje problema može da vodi "pomoćnim elementima" ili otkrivanju pristupačnijeg "pomoćnog problema". pp. 5 & 9. 57. Da bismo došli do prikladnijeg shvatanja problema i time delimično već sagledali njegovo rešenje. Variranje problema.. p. Polja]: Faze u rešavanju problema: (1) razumevanje problema uz jasno uviđanje šta se traži. (4) Na osnovu prethodnog obično dolazi i do promene čitavog našeg shvatanja problema. 51) Kod samoga procesa otkrića razlikuje svesni i nesvesni rad. (v. (2) izabrati i prikupiti relevantne pojedinosti iz postojećeg ili prvobitno uspavanog znanja ("mobilizacija"). selekcija. p. (p. već samo korisne. Otkriće je razlikovanje.* [A. mi u stvari vršimo variranje problema. specijalizaciji ili analogiji. Istraživačko rasuđivanje je sámo po sebi dobro. potrebno je: (1) posedovati određeno znanje o predmetu.) Istraživačko rasuđivanje često je zasnovano na indukciji ili analogiji. U vezi sa ovim drugim može da bude veoma korisno razmisliti o srodnom ili analognom problemu čije rešenje već znamo a koji ima iste ili slične nepoznate. i naročito podvlači važnost nesvesnoga rada.. p. koje se nalaze u beskrajno maloj manjini.) * [\. (v.

usred istih činjenica koje za manje obdarene pojedince ostaju samo mnoštvo nepovezanih iskustava. (v. genije se i razlikuje od klimavog smrtnika po tome što je. u stanju da stvara plodne hipoteze.U stvari.) 260 . pp. 143-144.

) Slaže se sa napomenama Loka i De Morgana da logika-u-upotrebi može da prethodi i da bude superiorna u odnosu na svoju rekonstrukciju. bilo bi zaista očekivati previše. p. a naučna sprema sigurno povećava u izvesnom stepenu veštinu igrača. pp. 8. da se tako izrazim. logika je normativna. Sama nauka se dobro snalazi.) Nisu svi razlozi za predlaganje neke hipoteze one vrste koja nužno igra odgovarajuću ulogu u njenome prihvatanju. Keplen]: Razlikuje: (1) logiku-u-upotrebi (naučnici i filozofi imaju uvek određeni saznajni stil. i rekonstruisana logika je samo jedna hipo-teza i vremenom postaje sve teže da se uskladi sa činjenicama (u ovom slučaju sa logikom-u-upotrebi). Primer: stvaranje hipoteza tretira se kao da je uglavnom vanlogička stvar. p. za razliku od običnoga mnjenja). Nasuprot psihologiji kao deskriptivnoj. "Logika otkrića" je. onda je ona zaista ograničena na kontekst opravdanja. Ali. (2) otklanja veći broj mogućnosti. on nije sasvim igra na sreću. i slepog i nespretnog nagađanja jednoga novajlije ili mehaničkog probanja i grešenja. i to kako u svakodnevnom životu tako i u nauci. u tome da "otkriće" može da se neguje.. @elim da kažem upravo da intuicija takođe ima svoju logiku-u-upotrebi. napuštanje izvesnosti je cena koju logika mora da bude spremna da plati.) 261 . jer čini nepravdu prema nekim logikama-u-upotrebi. međutim. 9-10. (v. 13. 17-18. 12. Razlozi za predlaganje jedne pre nego druge hipoteze: (1) lakše se pobija ako je pogrešna. Stvar je. ali se norme zasnivaju na onome što jeste ili može da bude opisano. 15-16. koji je manje ili više logičan) i (2) rekonstruisanu logiku (neki naučnici i filozofi eksplicitno formulišu svoj stil).) Međutim. (v. recimo.) Pitanje o tome kako treba da mislimo sigurno zavisi od toga šta se događa kada stvarno mislimo na izvestan način.* [E. a ne ono što rade naučnici. (v. Mada naučni poduhvat u sebi sadrži značajan element sreće. Sigurno postoji osnovna razlika između intuicije i nagađanja ‡ između intuicije velikog stvaralačkog genija ili čak i običnog iskusnog naučnog radnika. pp. za Platona bile jedini znaci pravoga znanja. jer taj kontekst označava granicu našega angažovanja u potrazi za istinom. kao što odgovarajuća procedura garantuje valjanost nekoga dokaza. 14. (v. mada njeni sopstveni najosnovniji principi nisu nužno i bezuslovno istiniti. (v. strategija igranja te igre. logičke norme koje se zasnivaju na naučnoj praksi više ne mogu da pretenduju na izvesnost i na univerzalnost (koje su.) Ako je logika ono što mi metodolozi radimo. p. Već neko vreme najšire prihvaćena rekonstruisana logika nauke jeste u vidu "hipotetičko-deduktivne metode" (i bila je jako korisna najpre u primeni na najodmaklije delove fizike). ili šta bi se dogodilo da smo tako mislili. p. (v.) Tražiti neku sistematsku proceduru koja garantuje činjenje otkrića. pp. (v. Međutim. (3) jasnije ukazuje na sledeće korake koje treba preduzeti..

(v. Svaka hipoteza prolazi kroz stadijum nagađanja. p. 81.. opštega toka njegovih ranijih iskustava. predlaganje. pokušaj da se dođe do jedne koja će u sebi sjedinjavati snagu dveju. (v. Baš zato što svako otkriće. ove stvari izmiču regulaciji. 75.) * [P. a ne savršena. ova ili ona sugestija se prosto dogodi.. prethodno iskustvo ili vežba razvili jedno stanovište strpljivosti u uslovima sumnje.. (v. kao i ljubav prema istraživanju.. Negovanje većega broja alternativnih sugestija predstavlja važan činilac dobroga mišljenja. u izvesnoj meri čak i od slučajnog spoja sadašnjih okolnosti. Ukoliko leže u prošlosti ili u spoljašnjim uslovima. Ono se može nazvati samo nagađanjem. p. govori o (1) eliminisanju analizom onoga što bi moglo da zavede ili da bude irelevantno i (2) izvođenju onoga što je važno prikupljanjem i upoređivanjem slučajeva. traganje za novim perspektivama. koja ne pretenduje na konačni zaključak. 84. Kopnin]: Prvobitno rešenje nekog naučnog problema još ne čini hipotezu. i uključuje jedan skok čija prikladnost ne može unapred apsolutno da bude zagagrantovana. Djui]: I Subjektivna faza otkrića podjednako je vidna u matematici kao i u empirijskim naukama: nailaženje na različite ideje. desi.* [X. sposobnost da se uzdrži od suda. 67) 262 . 86. njegove specijalne obučenosti. nesavršena. Ako su. (p. preovlađujućeg smera njegovih interesovanja. [ta će se baš nametnuti nekom pojedincu u datoj situaciji. međutim. bez obzira kakve se mere predostrožnosti preduzele. pp. iskrsne. temperamenta.) Kontrola uobličavanja sugestije nužno je posredna. selekcija i odbacivanje. razvijanje novih sugestija. i iz njega proistekla zabuna i neizvesnost. stvari koje su ga duže vremena ili upečatljivo zaokupljale u neposrednoj prošlosti itd. to je duži i neophodniji proces "čistog razmišljanja". zavisi od njegove urođene konstitucije (njegove originalnosti. (v. nagađanje. Sugestija se jednostavno ili pojavljuje ili se ne pojavljuje. njihovo razvrstavanje. (v. ide od poznatog i prisutnog prema nepoznatome i odsutnome. p. svako naslućivanje koje uključuje misao o novome. a ne neposredna. mogućna je posredna kontrola pravca razvijanja sugestija. 197-198. upoređivanje jedne s drugom. njegove genijalnosti). ne mogu se formulisati nikakva pravila koja bi garantovala korektno zaključivanje. p. već joj je uloga da usmerava istraživanje i dovede na svetlo nove činjenice.) Ističe ulogu radne hipoteze. [to su krupniji problem i veći šok sumnje. sredine u kojoj se kao mali nalazio.) Pre namernog konstruisanja podataka eksperimentalnim variranjem uslova (radi proveravanja hipoteze).) III Hod od onoga što je prisutno prema onome što je odsutno manje-više je spekulativnog i avanturističkog karaktera.

onda mi je nepoznata. Kao što ispravno primećuje \.." 263 . U svakom slučaju..Sâm proces nagađanja je veoma složen i mnogostran. ako takva metoda postoji. Polja ("Matematika i verovatna rasuđivanja"): "Ne verujem da postoji apsolutno sigurna metoda koja bi omogućila da se nauči kako treba nagađati.

Na osnovu tako oštrog podvajanja logičke i stvaralačke misli. 68-70) . do sad još nikome nije pošlo za rukom da opiše strukturu tih formi.. već i da nagađamo. njime se uporedo sa gnoseologijom bavi i psihologija naučnog stvaralaštva.. jer takvih formi nema i one postoje samo u mašti logičara. pretvara u naučne hipoteze.. "Pa ipak". Stvaralaštvo se prikazuje kao alogičko. ali postoji filozofska metoda saznavanja i revolucionarnog preobražavanja stvarnosti. čisto dijalektičke forme izvođenja. obrazovanje pojmova i ideja. preciznije. Neki pretpostavljaju da dijalektička logika. već drži da je u kretanju mišljenja prema novim rezultatima neophodno koristiti čitav arsenal logičkih sredstava. piše Polja. Neki istoričari nauke obraćaju naročitu pažnju samo na slučajnosti koje su vodile otkrićima. Zakoni. To. pa prema tome i kao nepodložna proučavanju. Apsolutizovanje stvaralačkog procesa kod nekih savremenih mislilaca ide putem njegovog suprotstavljanja logici. (rr. tom prilikom stvaralački proces se razmatra kao ničim determinisan. već kao metoda postizanja novoga znanja. No. ova poslednja se prikazuje kao sasvim spontana. U tom smislu dijalektika se i javlja kao logika. nema stvarno posebne logike naučnih otkrića. to ne znači da nikakva strana toga procesa nije predmet teorije saznanja i logike. a ove u pouzdane teorije.." Nema posebnih formi zaključivanja koje bi vodile novim idejama u nauci. za razliku od formalne.. Ali. uobličavali su se i nastali ne kao oruđe dokazivanja stavova do kojih se već došlo. 264 . ne znači da otpada neophodnost izučavanja samoga procesa naučnog stvaralaštva. Osobenost stvaralačkoga procesa. predstavlja predmet psihologije. kategorije dijalektike javljaju se kao instrumenti kretanja mišljenja prema novim idejama i leže u osnovi stvaranja naučnih hipoteza. njegov tok kod različitih ličnosti. Ne smemo odricati uticaj različitih slučajnosti na proces koji vodi nastajanju nagađanja. a logičko kretanje mišljenja ‡ kao lišeno stvaralačkoga načela. nema takvih specijalnih oblika zaključivanja koji bi vodili novim naučnim idejama. posreduje posebne forme zaključivanja koje vode otkrićima. pa tako i kao logika otkrića. nagađanja. Pokušaji da se takve forme izgrade nisu vodili i ne mogu da vode pozitivnim rezultatima. Svi zakoni i kategorije dijalektike poseduju heurističko značenje. Najzad. "učićemo se ne samo da dokazujemo.. neophodna u svakome naučnom otkriću. odnosno logičkom kretanju mišljenja.Proces naučnog nagađanja predmet je proučavanja različitih oblasti nauke. izgradnje novih naučnih teorija. u kome se kao jedan njegov momenat javlja nagađanje. Istorija naučnih otkrića puna je legendi i izmišljotina. da ih zasniva. ne izmišlja nikakve posebne ideje. Organska veza formi zaključivanja sa eksperi-mentom na bazi društveno-istorijske prakse daje mogućnost mišljenju da postavlja nagađanja. naravno. kao slobodan dar prirode ili Boga. lišena bilo kakvih strogih zakonitosti i oblika. a neće sigurno ni od sad. svoje. sve forme zaključivanja u njihovoj povezanosti. Stvaralački proces zaista u svakom pojedinom slučaju ima svoje specifične i neponovljive karakteristike. dobijanja novih rezultata. Prosto dokazivanje odlazi u dijalektici u drugi plan u poređenju sa primenjivanjem formi dijalek-tičkog mišljenja (zakona i kategorija) za pronalaženje načina objašnjavanja pojava. naučnim nagađanjima. Ali. dijalektika .

(rr.. Kod različitih hipoteza i na raznim stupnje-vi-ma razvoja hipoteze ova ili ona forma zaključivanja dobija veći ili manji značaj. 70-71) 265 . a ne samo analogije i nepotpune indukcije. Kretanje mišljenja prema novim rezultatima odvija se uz pomoć svih formi za-ključivanja.... mada prvobitno nagađanje vrlo če-sto nastaje baš na njihovoj osnovi..

probe i prihvatanja ili odbacivanja neke određene hipoteze odvija se često tako brzo da tu nismo u stanju da razaznamo uzastopne korake. * Uslovi za izbor modela: [Marković] Imitator u modelu mora da bude izomorfan sa originalnim slučajem. 1858.) Strogo govoreći.) * [John E. Zakoni i teoreme koje daju objašnjenje imitatora moraju da budu nezavisni od bilo kakvih informacija o originalu. 360]: "^itav naš problem jeste da greške načinimo što je brže moguće. vol. U nekim slučajevima (kao. njisdom]: Potvrđujući primeri u stvari ne učvršćuju svoje teorije ako nisu mogli da budu i pobijanja. Ova se oštroumnost ne može naučiti. p. p. (v. na primer. 142) Jedino pravilo koje navodi Hjuel a koje bi moglo da se upotrebi u procesu otkrivanja hipoteza glasi da ideja i činjenice moraju da budu homogene (jednorodne): elementarni pojmovi na koje su činjenice razložene moraju da budu iste prirode kao i ideja kojom pokušavamo da ih sakupimo u zakone. Svi modeli igraju ulogu posredovanja u procesu saznanja i njihovim posredovanjem omogućuje se rešavanje problema koji se inače ne bi mogao rešiti neposrednim proučavanjem samoga originala. zaliha odgovarajućih hipoteza ne može da bude izgrađena putem nekoga pravila niti bez pronalazačkog talenta. a ovo se nagađanje izgleda sastoji u obrazovanju nekoliko probnih hipoteza i zatim biranju prâve. 114-115. Obično se napreduje ka sve formalizovanijim sistemima. indukcija se uspinje skokom koji se nalazi izvan domašaja metode. Jer. O. 64. njheeler. John nj. pomoć koju u takvim slučajevima možemo ponuditi istraživaču ograničena je i rizična.) Dedukcija kalkulacijom opravdava ono što je indukcija srećno pogodila. p. različitog stepena formalizovanosti. London. Parker & Sons. kod Keplera) možemo to da učinimo. 193. Ali. Veština otkrića nije mogućna. in American Scientist. pa ćemo videti da se drugi primeri otkrića ne razlikuju bitno od toga.* [Hjuel]: Novum Organon Renovatum. (v." (p." * [J. Ona se obično uspeva kroz nagađanje. 1956. pp. 44. Ideje kojim se činjenice međusobno povezuju sugerisane su oštroumnošću onih koji vrše otkrića. dok dedukcija silazi lagano i metodično. uvereni smo da će se pokazati kako pomoć na koju se može ukazati neće biti ni bezvredna niti ne-instruktivna. 266 . 59) Proces otkrića. "ne možemo da damo nikakva pravila za traganje za istinom koja (pravila) bi bila univerzalno i bezuslovno prihvatljiva. (v. (p. Za određeni problem mogućno je izgraditi niz izomorfnih formalnih sistema (algoritama). Ipak.

koji potiču od upotrebe jezika. tj. dolazi se do novih pravila interpretacije i tako dospeva do novih hipoteza u vezi sa empirijskim originalom istoga ranga opštosti. a zatim prema srednjim. zavodeće tendencije svojstvene ljudskom duhu kao delu čitave ljudske rase [pretpostavka o više reda i pravilnosti u svetu nego što ih ima]. Bekon je nagoveštavao da će u 4. * [Bekon]: Ne samo da je (u protivstavu prema Aristotelu) zainteresovan prevashodno za induktivnu proceduru. navikom i slučajem [sklonost da se uočavaju sličnosti ili razlike. 51-52. obično višeg stepena opštosti (prelazimo na model većeg stupnja formalizacije. bude išlo od posebnoga prema nižim sudovima. već ‡ kada je reč o procesu dolaženja do saznanja ‡ razlikuje dve metode ili dva puta: (1) anticipiranje duha ‡ preuranjeno skakanje sa razmatranja malobrojnih pojedinačnih slučajeva na najviše pojmove i zakone. i tek naposletku prema najopštijim. (2) Ako se novim definicijama uvedu nove relacije u model i dođe do novih teorema.) Da bi se moglo izvršiti široko i korisno na posmatranju i ispitivanju zasnovano opisivanje prirode. sasvim jedno-strano.." (v.) 267 . str.. knjizi Velike obnove nauka izložiti "tablice otkrića" ili "tablice izuma". neophodno je osloboditi se ukorenjenih predrasuda i lažnih pojmova. međutim. tj. jer se samo tako može doći do ispravnih opštih pojmova i zakona. 98. (v) idoli trga. 40 i 47. (b) idoli pećine. [Oslobođenje od ovih idola je potpuno iluzorno!] (v. privrženost određenoj nauci itd]. jer on nikada nije uspeo da završi svoju zamisao. to obećanje osta-lo je neispunjeno. postavljanje već u početku nekih apstraktnih i nekorisnih opštosti. i (2) razjašnjavanje prirode ‡ postepeno i oprezno uzdizanje od pojedinačnih slučajeva ka opštostima koje su značajne za prirodu: valjano i pravilno zadržavanje na iskustvu i pojedinačnosti. bez prekida ili skokova. (v. str. kojim se pomoću indukcije dolazi na meha-nički način do otkrića posebnih i opštih zakonitosti. i (g) idoli teatra. postavljamo hipotezu. Tada.) Još jedna bekonovska iluzija: nikakva znanja o prirodi ne mogu se izmisliti. ne možemo da nađemo interpretaciju za neki model (kada se neki delovi iskustva ne poklapaju sa modelom). da bi se moglo postići znanje. od kojih jedan nadilazi drugi.) ". str. ukoliko je u okviru modela mogućno izvođenje nekih novih teorema. taj se proces često naziva i demodelizacija). str.* [Tri razna slučaja hipoteza (sa stanovišta modela)]: (1) Ako je model degenerisan samo na ono što je dato i u originalnoj empi-rijskoj teoriji. stupanj po stupanj. može se doći i do novih posebnih hipoteza u okviru empirijske teorije. (3) Ukoliko. već samo otkriti pažljivih posmatranjem prirode. (v. zavisni od individualne konstitucije i modifikovani vaspitanjem. Bekon razlikuje četiri vrste idola: (a) idoli plemena. Međutim. 106-107. U tom smislu. U naukama se valja nadati boljemu tek onda kad se po istinskoj lestvici i povezano. koji potiču od filozofskih sistema. tada se traže nove interpretacije. mi taj model napuštamo i prelazimo na drugi. letimično doticanje iskustva i pojedinačnosti.

[v. aforizam 61 i predgovor] 268 . I knjigu.

pored stupnja prvobitnog formulisanja teorijskog rešenja za određenu pro-blemsku situaciju. ili jedne između nekoliko rivalskih hipoteza. naši motivi prilikom ovoga prethodnog izbora jesu drugog. astronomske itd. Naime. onda treba ukazati i na to da. ukoliko se ponekad događa da eksperiment. metode koja bi mogla da odredi naš izbor između tih teorija. Pri tom. Dok je na prvom stupnju reč o saglédanju teorijskih razloga koji prilikom predlaganja rešenja za neku problemsku situaciju ograničavaju onaj beskonačan skup mogućnih hipoteza na jedan uži skup relevantnih hipoteza (ponekad čak i na jednu jedinu hipotezu. odnosno predlog rešenja). astronomije ili neke druge nauke. treba imati na umu još neke momente: a) Ako su na delu dve ili više teorija koje predstavljaju iste činjenice sa istim stepenom aproksimacije. u oblasti fizike. 1968. to se obično dugo čeka.TEORIJSKO PROCEnjIVAnjE RIVALSKIH HIPOTEZA Teorijska prihvatljivost U svome članku "Ima li perspektive logika otkrića?" (Filosofija. ne znači da prvobitno prihvatanje prethodi. odnosno da dolazi pre uključivanja svakog svedočanstva. protivno skoro opšte prihvaćenom uverenju ‡ kada je reč o eksperimentalnoj proveri. možemo dosta jasno da uočimo i stupanj vršenja prethodne (pre-liminarne) selekcije ili izbora između dveju ili više rivalskih predloženih hipoteza. *preštampan u ovoj knjizi) napravio sam već jedno razlikovanje veoma važno za ispravno i potpuno shvatanje onoga o čemu će biti govora u ovome radu. br. tako da u dobrom broju slučajeva naše opredeljivanje za naučne teorije nije zasnovano na njihovoj eksperimentalnoj proveri. više teorijskog karaktera. To. koja će potom biti podvrgnuta rigoroznom proveravanju i kritici. odnosno praktičnom proveravanju hi-poteza. onda nema fizičke. na drugom stupnju je posredi pro-vizorno (ili prethodno) prihvatanje (testnjorthiness) jedne od dveju alternativnih. odnosno koja će biti izneta pred naučnu jav-nost i tako izložena uobičajenoj kritičkoj teorijskoj i praktičnoj naučnoj pro-veri. a posebno krucijalni eksperiment odbaci neku teoriju. Sem toga. 34. u onome procesu koji prethodi aktualnom dedukovanju različitih ekspe-rimentalnih predviđanja iz neke hipoteze. 269 . naravno.

kao i to da svaka nova ideja zaslužuje jednaku pažnju i istu mogućnost da bude podvrgnuta postupku proveravanja. reč je o prethodnom procenjivanju ili o preliminarnom uzimanju u obzir. odnosno iznošenju razloga za i protiv. kao što apriorizam ili konvencionalističko lukavstvo podjednako žele da izbegnu mogućnost opovrgavanja jedne naučne teo-rije. Drugim rečima. The Journal of Philosophy. što bi ‡ znatnim povećavanjem broja hipoteza koje treba eksperimentalno pro-veriti ‡ ozbiljno usporila razvoj našeg naučnog saznanja. Reagujući protiv apriorizma i konvencionalizma. koji predstavljaju dve suprotne krajnosti kada je reč o prihvatljivosti (na jednoj strani imamo praktično ukidanje mogućnosti nastajanja novih. kriterijuma za procenjivanje pri-hvatljivosti novih ideja. 1966. što se zapravo svodi na pronalaženje različitih kriterijuma koje bismo morali da uzmemo u obzir prilikom procenjivanja prihvatljivosti bilo koje na-učne hipoteze. 625. koje mogu da igraju zna-čajnu ulogu u nauci. No. . LXIII. iz bilo kojih razloga. Zbog toga izgleda da je najprihvatljivija srednja linija: uvođenje kategorije prihvatljivosti i usposta-vljanje različitih. 20. Toulmin. Drugim rečima. vol. a na drugoj dopuštanje stvaranja naučnih teorija pod parolom "Sve prolazi"). "The Plausibility of Theories". Pri tom bi možda vredelo napomenuti da je prihvatljivost ovde shvaćena isključivo kao metodološki pojam. (U pitanju su metafizička uverenja ili vrednosne pretpostavke. mislim da je neprihvatljivo gledište da u nauci ima takvih iskaza koje bismo morali da prihvatimo kao istinite zato što ih je. i na taj način (s tim što apriorizam označava ujedno i praktično poništavanje mogućnosti nastajanja novih.. 1 Međutim. ali se one isto tako moraju dvojiti od čisto naučnih iskaza. izboru ili selekciji jedne određene hipoteze.) Protivnici traganja za kriterijumima prihvatljivosti 1 270 v. s tim što je ova kategorija prihvatljivosti podlo-žna racionalnom argumentisanju (obrazlaganju). kršeći određene norme u njenom razvoju. suparničkih teorija. uz mogućnost opovrgavanja. s obzirom na njenu veću prihvatljivost (plausibility). odnosno neistinitosti ostalih probnih hipoteza. p. Mislim kako je skoro nepotrebno napominjati da sve ovo važi samo pod pretpostavkom da je ispunjen osnovni uslov koji mora zadovoljiti svaka naučna teorija: da bude podložna empirijskom eksperimentalnom provera-vanju. već samo ustanovljavanje razloga teorijske prirode koji se mogu izneti u prilog veće verodostojnosti jedne hipoteze u odnosu na alternativne mogućnosti objašnjavanja date problemske situacije. tako isto i napred pomenuto reagovanje protiv apriorizma i konvencionalizma ne bi bilo ništa drugo do zauzimanje jedne nove ekstremne pozicije. a ne kao neko ontološko svojstvo hipoteza. neko bi mogao biti sklon da zastupa gledište kako bi trebalo pre svega da bude obezbeđeno stvaranje više teorija. primarnih i sekundarnih.b) Ovde nije u pitanju nikakvo procenjivanje istinitosti jedne. nemogućno proveriti. S. suparničkih teorija) izlaze u stvari van domena prave nauke. pa onda eventualno i odbacivanja ‡ ukoliko se ne slaže sa prihvaćenim empirijskim činjenicama. kao što je primetio Sti-ven Tulmin.

onda slobodno možemo reći da se znatna većina savremenih filozofa nauke slaže sa gledištem da tu više nije na delu nekakav proces koji ne bi bio podložan. 20. i da u stvari neretko ima u vidu baš prvi stupanj samog postavljanja naučnih hipoteza. 624. Takvo stanovište zastupa. Goudge. ima pojedinaca koji i prema ovome drugom stupnju u procesu naučnog otkrića zauzimaju isto tako skeptičan stav kao i prema prvom. stiče se utisak da on zapravo če-sto ne pravi razliku između prvog i drugog stupnja. 271 . "Plausibility of Nenj Hypotheses". Pa ipak. Osim toga. T. manje ili više svesno primenjuju u naučnoj praksi. recimo. ili bi bio teško dostupan logičkoj analizi.. ne ulazeći ni u kakvu argumentaciju. A. ili manje ili više eksplicitno spomi-nju u naučnoj metodologiji. već da je na delu takav naučni postupak za koji se mogu pronaći i za koji bi zapravo trebalo pomnije razraditi određene kriterijume. On sumnja u to da je između trenutnog stanja nauke i velikog broja dopustivih alter-nativa mogućno uspostaviti neku dovoljno čvrstu vezu koja bi nam omogućila da procenimo prihvatljivost jedne određene hipoteze. kanadski filozof nauke Tomas Gux. p. vol. 1966. 2 v. u najboljem slučaju. ovo shvatanje Gux iznosi samo kao jedno lično uverenje. od kojih se neki odavno. kada je reč o ovome drugom stupnju u procesu postavljanja nauč-nih hipoteza.Naravno. LXIII. No. The Journal of Philosophy. mogli bi-smo se ‡ čini se njemu ‡ nadati tome da uspostavimo racionalnu vezu između stanja neke nauke na izvesnom istorijskom stupnju i prihvatljivosti određenih vrsta hipoteza.2 No.

ed. Proglasiti. Nenj York. pp. da se procenjuje pomoću sasvim drugačijih kriterijuma. Ni apsurdnost nekog gledišta ne može da se uzme kao opšti argument protiv tog gledišta. The Free Press. Ali. Prilikom odlučivanja o tome koje teorije ćemo sami zastu-pati.Koliko mi je poznato. međutim. a koja će podbaciti. drugim rečima. po njegovom mišljenju. . [taviše."3 Nema razloga da se ne složimo sa osnovnom namenom ovih primedbi. nastavlja Fajerabend. to je. a svaki pojedini korak koji vodi takvome odgovoru opet je podložan reviziji. da samo prihvatljive te-orije treba uzimati u obzir ipak je previše. možda sasvim neoprav-dano. 302 & 305. Imam utisak da bi se sa ovim složila veći-na savremenih filozofa nauke. 3 272 Feyerabend. pošto se u takvim pokušajima. Pored toga. i koliko je onda u tom smislu apriorno verovatna. izgledati još manje izvestan. Prihvatljivost može. koji pre svega sasvim umesno primećuje da nikakav skup metodoloških principa ne može da nam zajamči suštinsku ispravnost neke tek uvedene teorije. naša privatna stvar. Drugi kritičar i protivnik traganja za teorijskim kriterijumima kojima bismo mogli da se rukovodimo prilikom prethodnog izbora između naučnih teo-rija koje nam se nude za proveravanje jeste Xošua Bar-Hilel. "Realism and Instrumentalism: Comments on the Logic of Factual Support". to nas nikako ne sprečava da pokušamo doći do nekih teorijskih kriterijuma za prethodno procenjivanje prihvatljivosti naših naučnih hipoteza. to jest za ustanovljavanje da li je neka nova teorija u skladu sa svim našim do tad prihvaće-nim teorijama i činjenicama. da tako kažem. Jedan od njih je Pol Fajerabend.. K. Bar-Hilel smatra da je u pitanju ostatak staromodnog metafizičkog stila filozofiranja. procenjivanje prihvatljivosti ne mora da nas obavezuje da ne smemo uzeti u obzir nikakve druge sem "prihvatljivih" hipoteza. i možda bi imalo više smisla. kaže Fajerabend. kada govori o prihvatljivosti. čini mi se da Fajerabend. razumno je zahtevati da nam izgledaju prihvatljive (plauzibilne). mislim kako i onda kada imamo na umu da je nemogućno postići apsolutnu sigurnost. 1964. Ukoliko teorija protivreči trenutno prihvaćenim zakonima i činjenicama. to jest da ne može biti nikakvog apriornog jamstva u pogledu toga da li će se neka teorija pokazati kao uspešna ili ne. "koja će se teorija pokazati kao uspešna. Kao izrazit primer teorije koja je protivre-čila zakonima i činjenicama svoga doba Fajerabend navodi Kopernikovu teoriju. in: The Critical Approach to Science and Philosophy. by M. "Mi nikada ne znamo unapred". još dva filozofa zastupaju slično stanovište i iznose razloge za svoj negativan stav u pogledu mogućnosti formulisanja nekih kriterijuma za procenjivanje prihvatljivosti hipoteza. ima u vidu pre svega jedan induktivistički kriterijum za njeno procenjivanje. P. onda će njen budući uspeh. Bunge. u suštini teži tome da se dođe do jednodimen-zionalnog poređenja između teorija (da se svi kriterijumi svedu na jedan osnovni). Treba dosta vremena da se odgovori na to pitanje.

Bar-Hilel pominje samo dve: praktičnu tehnološku upotrebljivost i pedagošku pogodnost teorija. kada se vrši upoređivanje ili procenjivanje teorija. ili da ne bismo smeli. pa. to jest. s obzirom na svoje teorijske probleme i zadatke. sa onim razlozima koji se navode prilikom ubeđivanja naučnika da treba da prihvate neku novu teoriju (izuzimajući razlog empirijskog uspeha teorije). a sem toga. Ovde treba svakako ukazati i na to da se većina ovih kriterijuma prihvatljivosti u smislu odabiranja između po pravilu većeg broja logički prihvatljivih hipoteza zapravo preliva i često meša. mnogi autori. moć sistematizovanja itd). zadovoljavanje intelektualne radoznalosti. bez obzira na to da li je posredi njihovo naknadno ili preliminarno prihvatanje. ne uočavaju jasno razliku između napred navedena dva stupnja. S obzirom na to da su ove dimenzije sasvim disparatne. izgleda da pozitivističko isključivo insistiranje na empirijskoj potvrđenosti. No. Odmah pada u oči to da su filozofi nauke u različitim kontekstima predložili već znatan broj mogućih kriterijuma za jednu takvu procenu. ako se teorije porede samo s obzirom na njihov teorijski cilj (s obzirom na njihovu objašnjavalačku moć. odnosno između prihvatanja 2 = posle empirijskog proveravanja hipoteze. štaviše. Uopšte uzev. sa samim osnovnim logičkim uslovima prihvatljivosti. ^ini mi se. nije mogućno pretendovati. niti je u potpunosti potislo druge razloge prihvatanja naučnih hipoteza. predstavlja samo jedan iz skupa ciljeva koje naučno znanje treba da ostvari. U svakom slučaju. ne bi trebalo da u filozofiji nauke budemo zainteresovani prevashodno za jedan određeni vid poređenja.Bar-Hilel u stvari zastupa tezu da teorijski cilj naučnih teorija. to ne znači da ne bismo mogli. posebno je upadljivo da oni ne prave razliku između "prihvatljivosti" i "potvrđenosti". nisu osetili potrebu da prave ove razlike. i to baš za onaj koji se tiče teorijske ili saznajne dimenzije našega naučnog znanja. biće različiti i kriterijumi poređenja. i da onda i njihova procenjivanja mogu biti različita. međutim. tako da bi. U tom smislu. ali istovremeno i to da ima nekih osnovnih kriterijuma koje skoro svi uzimaju u obzir. ipak nije trajno. s druge strane. odnosno prihvatanju 2. već samo o delimičnom i privremenom upoređivanju i razvrstavanju (partial ordering) naučnih teorija. Zašto je to tako? Objašnjenje svakako leži pre svega u tome što razlozi često mogu da budu isti ili slični. legitimno je. da ukoliko se i složimo s tim da se teorije mogu porediti s obzirom na različite ciljeve. prema tome. da pređem na same kriterijume prihvatljivosti. niti bi trebalo govoriti o bilo kakvom sveobuhvatnom i konačnom. onda se treba pre svega upitati u kakve svrhe se vrši takvo jedno upoređivanje ili procenjivanje. a. i prihvatanja 1 = preli-minarnog prihvatanja hipoteze pre njene eksperimentalne provere. ako želimo da izbegnemo jednostranost. ili da. Tada će se vide-ti da svrhe mogu da budu različite. Od tih drugih vidova poređenja. trebalo da govori-mo o multidimenzionalnom upoređivanju naučnih teorija i da tražimo razne druge pravce procenjivanja tih teorija. s jedne strane. Poperovo shvatanje teorijske prihvatljivosti 273 . ali ujedno i je-dnostrano.

koji drži da smo mi u stanju. R.. podrazumeva postojanje kriterijuma relativnog poten-cijalnog zadovoljavanja ili potencijalne progresivnosti naučne teorije. . 1963.Ali. i pre nego što neku teoriju podvrgnemo empirijskom proveravanju. Routledge & Kegan Paul. da kažemo nešto o tome da li će ta teorija ‡ ukoliko prođe određene provere ‡ biti bolja od neke druge teorije. Popper. London. u kojoj su kombinovani različiti kriterijumi (o kojima će docnije i pojedi-načno biti reči) nalazimo kod Karla Popera. doslednu i sistematski izvedenu teoriju prethodnog teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih teo-rija. 217 & 218. 4 o čemu će biti detaljnije govora u posebnom poglavlju ovoga rada. Zato ću prvo kritički da izložim Poperovo gledište. 4 274 v. Uzgred budi rečeno. odmah da kažem i to da jedinu celovitu. naravno. To. svaki izbor jedne određene hipoteze u krajnjoj liniji ostaje rizično nagađanje. Conjectures and Refutations. pored toga što je mo-gućno govoriti o kriterijumima prihvatljivosti. Poper želi da naglasi kako ne bi trebalo zaboraviti da. a zatim ću preći na razmatranje adekvatnosti drugih predloženih kriterijuma. pp. K.

Reč je o tome da bi naučne teorije trebalo da poseduju odli-ku smelosti (boldness). Tu se. pa onda možda i uklonjene iz područja naučnog znanja. Poper drži da naučnici zanimljivu. osobinu podložnosti opovrgavanju (falsifiability). 217. Pre svega. što znači da su te teorije (u odnosu na druge teorijske mogućnosti) zaista uvek i više rizikovale da budu opovrgnu-te. već radije kaže "vrednija za dalju kritičku diskusiju") veoma je jednostavan i intuitivan. moramo preći sa opštih formulacija i karakteristika na detaljnija objašnjenja i razradu. mogućno je zapitati se u kojem se zapravo smislu govori o sme-losti jedne naučne teorije. 275 . koja je logički jača ‡ kao teo-riju koja poseduje veću i precizniju objašnjavalačku i predviđačku moć. razume se. ovaj kriterijum karakteriše kao teoriju koja nam više kaže. jer to su stvarno ‡ po svemu sudeći ‡ osnovne osobine svih originalnih. ako se ima u vidu druga strana stvari. direktno je vezana sa mogućnošću proveravanja (testability). može da bude oštrije proverena upoređivanjem predviđenih činje-nica sa opažanjima (posmatranjima). opet sažetije rečeno. zna-čajnih i revolucionarnih naučnih teorija. Ili. prven-stveno ima na umu maštovitost. bogatstvo i logička zanimljivost teorije. zbog njegove uobičajene induktivističke konotacije. p. odnosno. odnosno za prethodno teorijsko procenjivanje naučnih teorija (Poper radije govori o "procenjivanju" negoli o "prihvatanju". isto kao što i za teoriju izbegava da upotrebi termin "prihvatljivija".Osnovni Poperov kriterijum za prethodno prihvatanje.. i kako bi on trebalo da deluje. Teoriju za koju ćemo se pre opredeliti. Sama mogućnost opovrgavanja. Ibid. kao što je već unekoliko nagovešteno. te koja. 5 v. 5 Da bi se shvatilo šta se sve zapravo pod ovim kriterijumom podrazumeva. smelu i visokoinformativnu teoriju pretpostavljaju trivijalnoj. koja sadrži veću količinu empirijskih informacija ili sadržaja. prema tome.

1973. Hutchinson. Izgleda da je to najpogodnije učiniti putem odnosa potklase. ukoliko je sektor mogućnih događaja koje teo-rija zabranjuje (klasa potencijalnih pobijača) širi. smatra Poper. ravan je nuli.. Naravno. str. utoliko više empirijskih obaveštenja nosi. klase su identične. odmah se postavlja pitanje kako je mogućno vršiti poređenje veličina klasa potencijalnih pobijača. 1959. u vezi sa konkretnim upoređivanjem i procenjivanjem teorija. teži upravo da dođe do takvih teorija koje će empirijskom svetu da dopuštaju što uže prostiranje mogućnostî. London. . onda ta dva iskaza imaju stepene opovrgljivosti koji ne mogu da se porede: Fsb(x)  Fsb(y). The Logic of Scientific Discovery. U tom slučaju možemo reći da Fsb(x) > Fsb(y) ako i samo ako klasa potencijalnih pobijača h uključuje klasu potencijalnih pobijača u kao svoju pravu potklasu. Teorijska nauka. utoliko nam ta teorija više kaže o svetu iskustva nego neka druga. ukoliko klasa njenih potencijal-nih pobijača nije prazna.) & Conjectures and Refutations. ne možemo da izvedemo nikakav iskaz posmatranja kao "Sada i ovde postoji crna vrana".) Naučni sadržaj teori-je koja ništa ne rizikuje. mada se time klasa dozvolje-nih iskaza smanjuje. međutim. kod koje je klasa potencijalnih pobijača prazna. K. što znači da je ta teorija metafizička (ili tautološka). Samo na taj način naučna hipoteza ili teorija i može s najvećom preciznošću da iz-dvoji svet "našega iskustva" iz klase svih mogućnih svetova. 6 Ali. tako da je  potkla-sa klase . međutim. ako postoji bar jedna ne-prazna potklasa homotipskih osnovnih iskaza koje teorija zabranjuje. kada su to beskonačne klase (što se ne može izbeći. po mišljenju Popera. utoliko je veći njen empirijski sadržaj (empirijski sadržaj jednoga iskaza definiše se u stvari kao klasa njegovih potencijalnih pobijača). p. ili ima elemenata klase  koji ne pripadaju klasi . to jest. Beograd. onda Fsb(x) = Fsb(y). Uzmimo da su svi elementi klase  ujedno i elementi klase . (Ova poslednja teza svakako izgle-da kontraintuitivna i paradoksalna.. . ali se njen smisao može lakše shvatiti ako se pogleda jedan primer: iz iskaza "Sve vrane su crne". R. (Logika naučnog otkrića. ako su klase potencijalnih pobijača dva iskaza h i u identične. 112-113. to jest. "Nolit". tako usko da bi svako dalje sužavanje vodilo stvarnom empirijskom opovrgavanju te teorije. to jest.. ako. 334. pp. i tada je klasa  prava potklasa klase .Ali. u čemu se sastoji mogućnost opovrgavanja jedne teorije? Teorija je opovrgljiva.. pošto je konjunkcija ma kojeg zabranjenog događaja sa ma kojim drugim događajem takođe za-branjen događaj). odnosno . da označi kao "dozvoljene" samo one događaje ili klase zbivanja sa kojima se stvarno sreće-mo i koje opažamo. tada su ili svi elementi klase  takođe i elementi klase . to. ništa ne smeta ‡ s obzirom na to da teorija zapravo o toj klasi ništa i ne govori. ističe Poper. 6 276 v. nijedna od klasa potencijalnih pobijača dvaju iskaza ne uključuje drugu kao svoju pravu pot-klasu. ukoliko je lakše mogućno da se oni iskustvom provere. Popper. 145-146. može-mo da izvedemo iskaz "Sada i ovde ne postoji bela vrana".

Logička verovatnoća jednoga iska-za je. podložnost opovrgavanju. 8 S obzirom na to da je mogućnost opovrgavanja. b = u subotu će biti lep dan). verovatnoća opada. 114-116. to jest mogućnost opovrgava-nja. ekvivalentna stepenu empirijskog sadržaja. komplementarna njegovom stepenu opovrgljivosti. ili je bar jednak sadrža-ju (Ct) njenih komponenti. str. t = tautologija. Možemo takođe da kažemo da je jedan iskaz logi-čki jači od nekog drugog ukoliko mu je sadržaj veći. ukoliko povlači za sobom sve posledice kao i taj drugi iskaz i još neke. m = metafizički iskaz. str. Fsb(c) = 1. Ibid. i vice versa.) v. Informativni sadržaj konjunkcije uvek je veći. (LNO. The Logic of Scientific Discovery. koja se upotre-bljava u teoriji igara na sreću i u statistici.. odnosno mogućnosti proveravanja. odnosno p (a)  p (ab)  p (b) (kao primeri za (a) i (b) mogu se uzeti: a = u petak će padati kiša. znači. R.. pp. c = samoprotivrečan iskaz.7 (Fsb = falsifiability. 7 8 v. Ovu vrstu verovatnoće Poper naziva "apsolutnom logičkom ve-rovatnoćom" i nju ne treba mešati sa numeričkom verovatnoćom. (LNO. ova dva zakona kažu da naporedo sa povećavanjem sadržaja. razmotrimo sada odnos sadržaja i verovatnoće. 151-152. 147-149. mogućno je postaviti još nekoliko tvrđenja: Fsb(t) = Fsb(m) = 0. .) 277 . 1 = klasa potencijalnih pobijača puna /pripadaju joj svi iskazi/) Iz ovoga proizlazi još jedna značajna i zanimljiva posledica: iskaz koji je manje podložan opovrgavanju istovremeno je i više verovatan (po samoj svojoj logičkoj formi). 1 > Fsb(e) > 0. kao što je već pokazano. Popper. to jest. K.... 118-119. e = empi-rijski iskaz. Uzeti zajedno. dok je sa verovatnoćom (p) obratno: Ct (a)  Ct (ab)  Ct (b). 0 = klasa potencijalnih pobijača prazna. pp.Na osnovu ovoga.

‡ Pa ipak. kako primećuje Poper. Popper. predrasuda o izvanrednoj poželjivosti visokog stepena vero-vatnoće toliko je duboko usađena da mnogi još uvek ovaj trivijalni rezultat smatraju "paradoksalnim". recimo. R. i pre nego što se uopšte preduzmu. zadatka predviđanja)!". 220. Takve hipoteze. 218. Nije neobično. Naučnici više vole smelu hipotezu.. posebno one provere koje mogu. pokazati da je takvo pravilo ekvivalentno sledećem pravilu: " Uvek biraj onu hipotezu koja što je mogućno manje nadilazi data svedočanstva!". to mora takođe da znači da operišemo teorijama čija se vero-vatnoća (u smislu računa verovatnoće) smanjuje. implicitno prihvataju pravilo: " Uvek biraj verovatniju hipotezu!" Lako je.. ako nam je cilj unapređenje ili porast znanja. . mogu samo da "spasu pojave". p.. kriterijum onoga što potencijalno zadovoljava. p.. već i tezi: "Uvek biraj hipotezu s najvećim stepenom ad hoc karaktera (u granicama svoga zadatka)!" To je nenameravana posledica činje-nice da je visoko verovatna ona hipoteza koja se slaže sa poznatim činjenicama.10 Nasuprot tome. Samo visoko proverljive. udaljavajući se od njih što je mogućno manje. to jest proverljivost ili neverovatnost. Ibid. ali ne i da vode napretku saznanja.. p. Težnja za visokom verovatnoćom hipoteze. međutim. i samo takve teorije stvarno (a ne samo potencijalno) zadovoljavaju i vode napretku naučnog saznanja ‡ razume se. međutim. što je dalje ‡ to može takođe da se pokaže ‡ ekvivalentno ne samo tezi: "Prihvataj uvek hipotezu najnižeg sadržaja (u granicama svoga zadatka. zaključuje Poper. K. ukoliko izdrže oštre provere. međutim. pa zato i nisu pravi cilj nauke. 287. v.. Conjectures and Refutations. Ova dva cilja su nespojiva. 9 Oni koji smatraju da je visoka verovatnoća naučnih teorija cilj kojem treba težiti. zato što ona može da bude i oštrije proverena i nezavisno pro-verena. da je visok informativni sadržaj. i vredi proveravati. odnosno. Ibid. . primećuje Poper. onda sigurno ne može istovremeno da nam bude cilj i visoka verovatnoća (u smislu računa verovatnoće). povlači za sobom kontraintuitivno pravilo favorizovanja ad hoc hipoteza. v. naime.11 9 1 0 1 1 278 v. N. Tako. ili neverovatne teorije (zato što ne predstavljaju popravljanje trenutno važećih teorija ‡ S. što nauč-nici ne vole ad hoc hipoteze. ima sledeće neizbežne konsekvence: ako rast znanja znači da mi operišemo teorijama čiji se sadržaj uvećava. da se označe kao krucijalne za određenu teoriju. to sledi ‡ kako ističe Poper ‡ da je jedan od ciljeva nauke visok stepen opovrgljivosti ili proverljivosti. kako niska verovatnoća (u smislu računa verovatnoće) znači visoku verovatnoću da neka teorija bude opovrgnuta.Ova trivijalna činjenica.).

U prilog ovakvoj metodološkoj rekonstrukciji kriterijumâ teorijske prihvatljivosti naučnih teorija mogu se navesti mnogi primeri: njutnova teorija. 154-156. Ovde treba istaći još nešto: da još neki metodološki zahtevi mogu da se redukuju na zahtev za najvećim mogućnim empirijskim sadržajem. bila je logički jača i bolje proverljiva od tih teorija. Popper... (LNO. R. odnosno. . može da bude oštrije proverena. u istom položaju našla se i Ajnšajnova teorija u odnosu na njutnovu i Maksvelovu. to je i opovrgljivija. pp.. recimo. izričući neka sasvim neočekivana i otuda mnogo opovrgljivija tvrđenja. [to je teorija univerzalnija ili što je preciznija. K.) 279 . to su. The Logic of Scientific Discovery. koja je ujedinila i prevazišla teorije Keplera i Ga-lileja. 122-123.. stepen opštosti ili stepen preciznosti. str. 12 1 2 v.

(LNO. za neki matematički ili logički dokaz kaže da je jednostavniji. odnosno elegantniji). da je pošao od neke teže pro-verljive hipoteze. str. Popper.) . predstavljao je zapravo Keplerov prvi pravi uspeh. (Isto delo. 192. svesno ili nesvesno. Conjectures and Refutations. 172-174. od koje je pošao. str. na primer. i takvih slučajeva gde nijedna od ovih metoda poređenja neće moći da se primeni..) v. Ovako. ‡ Objašnjavalačka moć (= deduktivna moć) i predviđačka moć. The Logic of Scientific Discovery. pošto je za opovrgavanje te hipoteze nužno naj-manje šest pojedinačnih iskaza. (LNO. pp. Uvođenjem pojma dimenzije teorije (najmanji broj parametara ko-jima se karakteriše jedan sistem) dobili smo još jednu metodu za određivanje stepena opovrgljivosti ili stepena proverljivosti jedne teorije. Popera interesuje epistemološki pojam jednostavnosti: mera stepena zakonolikosti ili regularnosti događaja. . možda ne bi došao ni do kakvog rezultata.13 No. Poper ne želi da sugeriše da je Keplerova vera u savršenstvo bila inspirisana. nalaze se takođe u upravnoj srazmeri i neposrednoj zavisnosti od informativ-nog (empirijskog) sadržaja teorije i njene preciznosti. Ovo je ujedno i nova metoda za poređenje stepena opovrgljivosti teorija.Naravno..) v. recimo. verovatnoća po-staje ravna jedinici. K. 137-138. U vezi sa ovim primerom. smanjiva-njem dimenzije sve oštrije se ograničava klasa dozvoljenih iskaza koji neće pro-tivrečiti toj teoriji.14 Ovaj pojam jednostavnosti. . kako ističe Poper. ili bar jednaka obimu (veličini) svoje potklase. odnosno da izgube empirijski sadr-žaj.. R. koji se takođe nalazi kod ovog autora ‡ reč je o kriterijumu jednostavnosti ‡ i videti u kakvoj vezi taj kriterijum stoji sa svim ovim što je do sad rečeno. pp. Hipoteza s ("Sve putanje kojima se kreću planete jesu elipse") petodimenzionalna je. nekim ovakvim metodolo-škim razmatranjima.. treba se zadržati na još jednom značajnom kriterijumu procenjivanja prihvatljivosti teorija. na kraju izlaganja Poperovih shvatanja. 169-170. može da se poveže jedino sa stepenom opovrgljivosti. na primer. i 159-162. ali istovremeno smatra da Kepler za svoj uspeh duguje jednim delom toj činjenici što je kružna hipoteza. 16 ‡ Kada je jednostavnija teorija opovrglji-vija. pp. naime. pp. Ona je povezana sa prethodnom metodom poređenja pomoću odnosa potklase. naravno. 140-142 & 126-130. bila lako opovr-gljiva.. Treba odmah istaći da Poper isključuje estetsku ideju jednostavnosti (kada se.. v. onda je ona i 1 3 1 4 1 5 1 6 280 v. hipoteza lj je opovrgljivija od hipo-teze s. pa da se kaže kako su lakše opovrgljive one te-orije koje su jednostavnije. Ibid. 162-163. nedvosmi-sleno negativni rezultat prilikom proveravanja kružne hipoteze.. u tom smislu što je lako dokazati da obim (veličina) jedne klase mora da bude veća. Ibid. S obzirom na teškoće u izračunavanjima. 130-131. 58. str. pošto se tada gubi mogućnost opovrgavanja. za nešto kaže da se može ostvariti jednostavnijim sredstvima).. kao i pragmatičku ideju jednostavnosti (kada se. jer. Popper. hipoteza lj ("Sve putanje po kojima se kreću planete jesu krugovi") bila bi trodimenzionalna: za njeno opovrgavanje neophodna su bar četiri singularna iskaza iz te oblasti. odnosno koje su "niže dimenzije" ili sa manjim bro-jem parametara. koja odgovaraju četirma tačkama njenoga grafičkog predstavljanja.. ali treba istaći da ova druga me-toda može da se upotrebi u mnogim slučajevima kada poređenje teorija pomoću odnosa potklase nije dovoljno.. s obzirom na to da iskazi visokog stepena opšto-sti imaju težnju da postanu tautološki. 217 & 391. s druge strane. Biće. dok. Prema tome. R. K. 15 Tako. apsolutna univerzalnost je jednaka metafizičkom karakteru teorije.

kao što je. V.. O. p. Press. I. 281 .sadržajnija. a jednostavnost i sadržajnost povezuju još neki autori. njord and Object. 1960. ljuine. T. nj. recimo. M. 20. 17 1 7 v. Kvajn. Boston.

ovu Poperovu koncepciju o teorijskom procenjiva-nju naučnih teorija. pa će onda i ta predviđanja biti lakše opovrgnuta empirijskim proveravanjem ako su činjenički pogrešna.Kritika Poperovog shvatanja Koliko mi je poznato. 1960. a pre svega onaj deo koji se odnosi na jednostavnost i apriornu verovatnoću. zato nauka neminovno bira između bogatog sadržaja i visoke verovatnoće ‡ između veoma informativnih. utoliko ona može da pruži specifičnija predviđanja o empirijskim činjenicama. pp. iz sasvim nerazumljivih razloga. a ne za sâm izbor u smislu nekog konačnog usvajanja naučnih hipoteza. 135. pa se ne vidi zašto bi posle svega toga opet trebalo da biramo onu koja poseduje najnižu apriornu (logičku) vero-vatnoću. Sem toga. meša apriorno sa aposteriornim. što znači da takve hipoteze po-seduju viši stepen empirijske proverljivosti. s obzirom na to da Poper stoji na gledištu da svaki izbor ili prihvatanje jedne naučne hipoteze odnosno teorije ostaje rizično nagađanje. još uvek će biti beskonačno mnogo suparničkih hipote-za koje su podjednako u skladu sa rezultatima naših proveravanja. "Popper's Improbability Criterion for the Choice of Scientific Hypotheses". njegova izvorna namera jeste da pruži neke kriterijume za proce-njivanje potencijalne progresivnosti naučne teorije. C. No. J. 332-333. 1 282 8 v. Harsanyi. Prvi Haršanjijev protivrazlog je sledeći: i posle najobimnijih i naj-strožih proveravanja. vol. međutim ‡ prema Poperovom viđenju ‡ može da se govori još jedino o stepenu potkrepljenosti (corroboration) ili o stepenu bliskosti isti-ni (verisimilitude) ‡ ali to su sasvim drugačije kategorije (određene za druge svrhe). s obzirom da to izlazi iz okvi-ra ove teme. kao i sa svim drugim poznatim empirijskim činjenicama.. Haršanji ovde. Posle proveravanja.18 Ukoliko bi ovaj Haršanjijev razlog bio iole valjan. veći su zahtevi koje treba da ispuni da bi bila istinita). on bi mogao odmah da se preo-krene i protiv onih koji biraju hipoteze s obzirom na njihovu maksimalnu apri-ornu verovatnoću. XXXV. ali praznih beznačajnosti ‡ i mora da izabere prvo. Međutim. Philosophy. Koji su Haršanjijevi kontraargumenti? Haršanji najpre rezimira Popero-ve razloge u prilog pretpostavljanju teorija sa nižom logičkom (apriornom) verovatnoćom: (1) što je veći informativni sadržaj jedne hipoteze. kao što sam već napomenuo prilikom izlaganja Poperovog shvatanja. pa se u to ne bih upuštao niti o tome raspravljao. . (2) ukoliko je veći informativni sadržaj jedne hipoteze (= niža aprior-na verovatnoća). to je niža njena apriorna verovatnoća (to jest. kritikovali su Haršanji i Post. mada neizvesnih iskaza i saopštavanja veoma bezbednih. uvodeći pri tom i element proveravanja. odnosno njene veće vredno-sti u smislu izlaganja daljoj kritičkoj diskusiji.

ovakva metrika verovatnoće pretpostavlja svet. Pre proveravanja mogućno je. 1 9 v. niti gde sve mogu da budu.152). ali samo teorijski. ta metrika se za-sniva na pretpostavci da je ma koja od dve mogućne kombinacije (datoga broja) "atomskih činjenica" apriorno podjednako verovatna. postojanje beskonačnog broja rivalskih hipoteza. Pored toga. tako da su različiti doga-đaji uvek nezavisni u pogledu verovatnoće. 283 . sama formulacija Haršanjija dovoljno je nejasna da onemogućava preciznu kritiku. treba se zapitati: kako to naša opažanja mogu ili bi trebalo da budu ograničena nekim opštim zakonom? Ili: kakvo je empirijsko i pojmovno svedočanstvo posredi? Ako je u pitanju prethodno empi-rijsko i pojmovno svedočanstvo. Sledeći Haršanjijev kontraargument odnosi se na Poperovu metriku verovatnoće. teško je shvatiti kako će to. i kada izgleda da ih trenutno negde ima.) Po mišljenju Haršanjija. praktično. i (b) ne možemo biti sigurni. mada (a) ne možemo unapred da znamo gde su. ako se koristi onda kada želimo da izmerimo koliko ograničenjâ data hipoteza nameće u odnosu na empirijska opažanja u poređenju sa nekim zamišljenim svetom gde mogućna opažanja ne bi bila ograničena nikakvim opštim zakonom. te osnovne pretpostavke svake nove hipoteze ne mogu sada istovremeno uticati na naš izbor između alternativa ‡ za to je potreban novi kriterijum. da će ih uvek biti ili da se nikad neće bitno izmeniti. ali ne uz metafizičku pretpostavku sveta bez opštih zakonitosti. i posle najobimnijih i najrigoro-znijih proveravanja. međutim. Haršanji primećuje da Poper zapravo koristi ono što je postalo poznato kao "Vitgenštajnova metrika verovatnoće" (Tractatus. pp.. međutim. odnosno odgovara svetu bez opštih zakonitosti. Pa ipak. posle proveravanja (bez obzira na to da li su pošli od jedne ili ponekad možda i dve-tri. 336-337. (Odigravanje jednog. razume se. međutim. naučnici su srećni kada u rešavanju novonastalih problema dođu makar i do jedne prihvatljive hipoteze. retko kad više hipoteza) naučnici se obično zadovolje prihvatanjem i razvijanjem jedne određene hipoteze ili teorije. već uz meta-fizičku pretpostavku sveta u kojem postoje opšti zakoni. Ibid. 19 Tačno je da u Poperova merila prihvatljivosti jedne hipoteze ulazi i merenje ograničenjâ koja data hipoteza nameće u odnosu na empirijska opažanja. Inače. Zato je ona na mestu. ali je manje pogodna za merenje apriornih verovatnoća raznih hipoteza sa stanovišta nekog naučnika koji želi da izabere između alternativ-nih ili rivalskih hipoteza na osnovu potpunog empirijskog i pojmovnog svedočanstva koje mu sto-ji na raspolaganju. kaže Haršanji. ne čini nikad odigravanje drugog događaja a priori ni više ni manje verovatnim. 5. ne isključuje mogućnost formulisanja alternativnih rešenja. biti još beskonačno mnogo rivalskih hipoteza. njega nijedna nova hipoteza ne može da zanemari.Najzad. što.

Ibid. koja bi. Najzad. te. mada specifične hipoteze imaju. Poper je samo došao do zaključka da će "bolja" hipoteza. p. s obzirom na to da uklju-čuju i dodatne pretpostavke ‡ Haršanji izlazi sa jednim neosnovanim tvrđenjem da teorije verovatnoće zahtevaju pretpostavljanje verovatnih teorija samo u slu-čaju biranja između teorija koje su međusobno nespojive ili se isključuju. Ibid. 183. 2 Popper. a teo-rije o određenom predmetu. dakle. 339. zdravorazumski ili na temelju dosadašnjeg naučnog saznanja. a ako se zadržimo na primeru koji nam je predlo-žen. manju apriornu verovatnoću od onih manje specifičnih. kao što sâm Poper kaže: "To ne daje pravo Haršanjiju da tvrdi kako sam ja predložio Äkriterijum neverovatnoće za izbor hipotezaÄ: ne samo da nemam nikakav opšti ÄkriterijumÄ. pa i praktično. 20 Hipoteza sa manjim brojem nezavisnih osnovnih pretpostavki (parametara). Sjedinjavanje onoga što nam u određenom trenutku. nego se često događa da nekoj logički ÄboljojÄ ili neverovatnijoj hipotezi ne mogu da dam preimućstvo zato što je neko uspeo da je eksperimentalno pobije. Revue Internationale de Philosophie. 21 Nasuprot Haršanjiju. 1971. "Conjectural Knonjledge: My Solution of the Problem of Induction". ili hipoteza kojoj treba dati preimućstvo. p. to nam istovremeno objašnjava i zašto smo skloni da osećamo kako je jednostavnija hipoteza a priori verovatnija. K. jeste jednostavnija hipoteza. 337-338. tek pošto je neočekivano uspešno izvršeno. elektromagnetizam i nuklearne sile predstavljaju nezavisne strane fizičke stvarnosti. koje su manje ili više specifične ne moraju da budu nespojive.."22 2 0 2 1 2 284 v. izgleda po svemu različito. pa kao primer navodi opštu teoriju (ujedinjenih) polja. i sa njihovom neverovatnoćom. fasc. Međutim. upravo je NEverovatno i može da izgleda sasvim prirodno. On takođe priznaje da takva hipo-teza ostavlja manji broj činjenica bez objašnjenja. sve ovo istovremeno je sasvim irelevantno za kritiku Popera. cenimo ovakav smer naučnog saznanja i zato težimo različitim sjedinjavanjima ili uopštavanjima. ili verovatno. kao fundamentalno jednostavnija hipoteza. No. pošto bi tu zapravo bila reč o subjektivnoj verovatnoći. pokazujući da se proverljivost teorija povećava ili smanjuje paralelno sa njihovim informativnim sadržajem.Priznajući da naučnici ispoljavaju težnju da specifičnije hipoteze pretpostavljaju manje specifičnim. uopšte uzev. niti nalazi za potrebno da raspravlja. . elektromagnetizam i nuklearne sile predstavljaju nezavisne vidove fizičke stvarnosti.. p. opšta teorija (ujedinjenih) polja intuitivno u prvom trenutku bila manje a priori verovatna od pretpostavke da gravitacija. to je nešto sasvim drugo! No. v. po mome shvatanju. o kojoj Poper uopšte ne govori. trebalo da bude jedno-stavnija od pretpostavke da gravitacija. R.. nisam baš "sklon da osetim" kako je svaka jednostavni-ja hipoteza a priori verovatnija. 95-96. onda je. slaže se Haršanji. [to mi teorijski. češće biti nego što neće biti istovremeno i manje verovatna. po njegovom shvatanju.

nikakva unu-tarnja mera ne može da isključi ad hoc teorije kao takve. pošto se njen kriterijum u pot-punosti zasniva na internom svedočanstvu. 23 Svoju meru jednostavnosti. razume se. The British Journal for the Philosophy of Science. "Simplicity in Scientific Theories". pp. The British Journal for the Philosophy of Science. vol. Taj zakon je visoko opovrgljiv i zato vrlo jednostavan. pp. bila bi procenjena kao vi-soko vredna pobijanja. Polazeći od jednog osnovnog jezika. da će ostati invarijantno pod čitavim nizom različitih uslova. 328-331. 41. kojem se daje preimućstvo nad ostalima. Taj korak. priznavanje jednog osnovnog jezika. kao što je učinio Poper. "A Criticism of Popper's Theory of Simplicity". Razmatranje jezičke jednostavno-sti zahteva. Post traži u već pomenutoj jezičkoj jednostavnosti. to jest. 1962. pa možda i prihvaćene teorije. U nauci mi dajemo ime nečemu samo onda ako smo uvereni da će preživeti. pronalazimo invarijante i dajemo im imena. Post. No. više su usmerene na otkrivanje slabosti u Poperovoj teoriji jednostavnosti. Ako. usko povezana sa semantičkom jednostavnošću. Zbog toga i Poperov eksplikandum jednostavnosti automatski otvara vrata jednoj klasi bezvrednih te-orija do kojih se dolazi rutinskim trikom: teorija koja pripada ovoj klasi uklju-čuje sve raspoložive podatke. 285 . zaključuje Post. ili. intuitivno jednostavnija teorija nam ne kazuje više. (Ovu svoju sugestiju Post zasniva na izomorfizmu iz-među procesa izgrađivanja teorija i nekih procesa pamćenja: u opštoj promeni mi primećujemo ponavljanja.Primedbe Hajnca Posta su drugačijeg karaktera. treba da se dobije inverzna mera jezičke jednostavnosti pomoću dužine kodirane poruke kojom je teorija iskazana. već isto tako i jezičku ("lingvističku") jednostavnost.. Kako je teorija uz to u skladu sa ranijim rezultatima. R. opštije. Međutim. s težnjom da se pronađe način da se te slabosti prevaziđu. 4 v. želimo da izbegnemo ovu posledicu.) 24 Stanovište Imrea Lakatoša 2 2 3 v. po svoj prilici. R. Post. H. međutim. U ovakvim slučajevima. jer se takvom jeziku može dati preimuć-stvo iz operacionalnih razloga. XII. i ne možemo merenjem sadržaja da ustanovimo njenu veću jednostavnost. a da ne napu-stimo unutarnju prirodu svoga kriterijuma jednostavnosti. 32-41. u nauci nema nikakvih krštavanja na brzinu. H. i dodaje jedan pro-izvoljni zakon za predviđanje rezultatâ izvesnih novih eksperimenata koje treba izvršiti u budućnosti. Međutim. možda i nije tako nezgodan kao što se čini na prvi pogled. koja je. moramo da uzmemo u razmatranje ne samo "semantičku" jednostavnost. No. XI. vol. 1960. kako ističe Post. 48. kojem se daje preimućstvo na operacionalnoj osnovi. za relativno proce-njivanje teorija.. koja treba da posluži za eliminisanje izve-snih klasa "zavrnutih" teorija (crank-theories). Post primećuje pre svega da je Poperova teorija jednostavnosti usmerena prema unutra.

ili. I. i (3) svaki konkretan slučaj (i kroz prošlost i kroz budućnost) jeste različit. Lakatos. koje Lakatoš određuje kao SMELOST teorije. mi nikad svojim proverama ne možemo da uspostavimo istinitost neke teorije. by I. "Changes in the Problem of Inductive Logic". ed. in: The Problem of Inductive Logic. već je reč o visoko intelektualnom poslu iznalaženja takvih provera koje će biti usmerene na potencijalno najslabije tačke teorije koju imamo pred sobom. posvećene nekim osnovnim problemima iz oblasti filozofije nauke. veoma zna-čajno sa gledišta tehnologije i čitavog našeg praktičnog života.. Lakatos. s tim što se još ne uzima u obzir ponašanje teorija u budućnosti. razjašnjavanju i daljem razvijanju Poperovih gledišta u vezi sa teorijskim procenjivanjem naučnih teorija. Pr1 bilo bi prethodno prihvatanje ili procenji-vanje (prior acceptance/appraisal). Kod Pr2 u pitanju je stepen potkrepljenosti jedne teorije (degree of corroboration). Pr2 bilo bi naknadno prihvatanje ili procenjivanje (posterior acceptance). onda treba posebno istaći Poperovog sledbenika Imrea Lakatoša. kada je reč o interpretaciji. ^ini se da je to neophodno kako bismo mogli da napravimo poređenje sa gledištem Rudolfa Karnapa i kako bismo videli ‡ nasu-prot nekim drugačijim shvatanjima ‡ da kod Karnapa u stvari i ne postoji nika-kav pravi kriterijum za prethodno teorijsko procenjivanje prihvatljivosti nauč-nih teorija. stepen donošenja novoga ili unošenja promena u odnosu na prethodna gledišta. (2) teorije nikad ne mogu da budu verifiko-vane u tom smislu da budu konačno potvrđene. to jest veća mogućnost opovrgavanja ili viši stepen mogućnosti proveravanja. Lakatoš dalje razlaže u tri bitne karakteristike: (a) dodatni em-pirijski sadržaj (ili dodatnu opovrgljivost). 2 286 5 v. Amsterdam. obično uočavanjem takvih njihovih veza za koje niko nije ni pretpo-stavljao da mogu postojati. Ovaj kvali-tet smelosti. odnosno. Pr3 ‡ takvo naknadno prihvatanje teorije koje nastoji da obuhvati i ponaša-nje teorije u budućnosti. a naročito njegov prilog objavljen u materijalima sa Londonske konferencije 1965. 1968. koje je inače.No. osvrnimo se u neko-liko reči i na ostala dva stupnja. ovde nisu na delu takve provere gde se ide za što većim brojem bilo kakvih stavljanja na probu (makar i jedne iste vrste). Pr3 predstavlja procenjivanje koliko se možemo i u budućnosti osloniti na neku teoriju. odnosno procenjivanje stepena njene buduće uspešnosti ‡ o čemu sâm Poper zapravo i ne želi da govori iz nekoliko razloga: (1) potkreplje-nost uvek govori samo o prošlosti. North-Holland. . odnosno čisto teorijsko određivanje zanimljivosti jedne teorije. u pitanju je procenjivanje koliko je ta teorija uspešno odolela ozbiljnim proveravanjima. kako bi Poper radije rekao. razume se. to jest kao stepen njene revolucionarnosti. Lakatoš. "procenjivanja" (appraisal). koje se svodi na prethodno logičko procenjivanje. godine. smatra da se ne mora izneveriti osnovno Poperovo stanovište ukoliko se bude govorilo i o Pr3. to jest. međutim. to jest sasvim neo-čekivanog obuhvatanja u jednu neprotivrečnu celinu nekih različitih postoje-ćih teorija. očigledno. interesuje pre svega Pr1. osim Pr1. i najzad. i (v) sukobljavanje sa nekim drugim prethodnim teori-jama. zatim (b) moć "zaprepašćujućeg objedinjavanja". Najzad. koji nosi sobom veću objašnjavala-čku moć teorije. Ali. 25 Lakatoš pre svega pravi razliku između tri vrste "prihvatanja" (acceptance). Nas ovde.

2 6 v. na osnovu dosadašnjeg iskustva. Pr3 ili verodostojnost svodi se na racionalni količnik za klađenje. 75:18:7). biće "racionalno" da izaberemo najbolje pro-verenu (koja za sad. zainteresovan za izbor između naučnih teorija. birajući najbolje proverenu teoriju kao osnovu za našu akciju. . Međutim. ni na jednu teoriju. "oslanjamo" na tu teoriju. Poper najzad formuliše svoje rešenje Pr3. a nikada ne samo Pr1. na primer. ili apriornu verovatnoću. cr-venih i plavih noseva. Pre svega.. recimo.. izgleda najbolja). biti crvene boje. mi se ne možemo apsolutno pouzdati. u izvesnom smislu te reči.U svom novijem članku ‡ "Neizvesno znanje: moje rešenje problema indukcije" (1971). priznaje Poper. Karnap Pr1. da je istinita.-više lingvističko pitanje širine predikata (ako. ali. R. pp. u najmanju ruku u tom smislu da ćemo uvek ispravno postupiti. 287 . ima najviše izgleda da opstane i u budućnosti. "Conjectural Knonjledge: My Solution of the Problem of Induction". u izboru boja po-stoje samo bela. ili u potpunosti osloniti. ili Pr2. jer ni za jednu teoriju nije pokazano.. gde se Pr2 proteže i na buduće slu-čajeve. Najzad. Pr2. Prema tome. Pri tom. treba proceniti sa 1/3). vezuje za manje.. On je. procenjuje se na osnovu broja do tad opaženih slučajeva (u navedenom pri-meru verovatnoća zavisi od količnika brojeva svih do sada posmatranih belih. za razliku od Popera. i prostog "davanja prednosti" nekoj određenoj teoriji kada je u pitanju praktična akcija. Na taj način. Poper insistira na pravljenju razlike iz-među "oslanjanja" na neku teoriju. Aposteriorna verovatnoća. u svetlosti kritičke diskusije. za Karnapa. naravno. mi se. moramo da pokažemo da su kod Karnapa posre-di sasvim drugi problemi. 187-188. Još jedna napomena je neophodna kada se govori o razlici između stanovišta Karnapa i Popera. Pa ipak. čak i u praktičnoj akciji. što naziva rešenjem pragma-tičkog problema indukcije. Pr3. Popper. ako imamo na umu mogućnost da naša očekivanja ponekad mogu da budu iz-neverena. mogli bismo reći da. nikad ne bi trebalo gubiti iz vida da ta teorija nije "pouzdana". K. Razume se. recimo nos. kako mi moramo izabrati neku teoriju za praktičnu akciju. Karnap u svome procenjivanju naučnih teori-ja uvek upotrebljava istovremeno Pr1 i Pr2. ali pre svega u smislu toga da proceni koja između dveju ili nekoliko rivalskih teorija. što znači da Karna-pa u stvari ne zanima prethodno čisto teorijsko procenjivanje naučnih teorija. s obzirom na gotovo istovetan jezik. Naime. onda apriornu verovatnoću da će neka stvar. Karnap ističe pragmatički aspekt ovoga pitanja. 26 Prihvatljivost hipoteza i prethodna verovatnoća Kod Karnapa bismo mogli da nađemo sličnu podelu na Pr1. koji stavlja naglasak na teo-rijski. crvena i plava boja. niti može biti pokazano. ona se čak može opisati u izvesnom smislu kao "najpouzdanija" teorija koja nam stoji na raspolaganju.

U stvari. raspravljajući o Karnapovom shvatanju prethodne verovatnoće (prior probability). Ovaj slučaj.. na primer. . međutim. 1966. No.27 Salmon pre svega ima u vidu slučajeve gde mogu da se primene formalni kriterijumi. 2 288 7 v. University Press. Salmon. a naročito ne za nas. na osnovu dosadašnjeg iskustva. koja se svodi na širinu predikata koji se pripisuje nekom subjektu. neka stara hipoteza N1 povlači za sobom jednu novu hipotezu N2. pokušavajući i kod novih hipoteza da. 125ff.U svakom slučaju. onda je prethodna verovatnoća N2 bar isto toliko velika kao i naknadna verovatnoća N1. ni ovaj slučaj nije od većeg interesa. pp. The Foundations of Scientific Inference. daje procenu o tome da li će se pokazati kao uspešne ili ne. od kojih neke mogu da predstavljaju i nove naučne teorije ‡ uopšte uzev. važno je uočiti da napred definisana apriorna verovatnoća. zaista ne može da se upotrebi kao kriterijum za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti neke hipoteze ili teorije. C. onda prethodna verovatnoća N3 nije veća od verovatnoće da je N4 pogrešna. to jest. gde se u stvari iz jedne pri-hvaćene opšte hipoteze deduktivno izvode posebne hipoteze. Salmon obrađuje na tipično induktivistički. Nešto zanimljiviji bio bi sledeći slučaj: ako je neka nova hipoteza N3 nespojiva sa nekom starom hipotezom N4. pošto ne daje mogućnost da se poredi verovatnoća teorijski neograničenog broja hipoteza koje su nespojive sa nekom starom hipotezom N4. nazivajući ih "materijalnim kriterijumima". Pittsburgh. nije posebno zanimljiv. Međutim. Te kriteriju-me. Ukoliko. dosta zastareo način. i to baš iz aspekta procenjivanja prihvatljivosti (plauzibilnosti) naučnih teorija. gde se novopredložena hipoteza nalazi u deduktivnom odno-su prema nekim već prihvaćenim hipotezama koje imaju uticaja na prihvatljivost te nove hipoteze. nj. pošto ne spada u one sfere procesa otkrića koje u ovom radu pokušavamo detaljnije da rasvetlimo. u vezi sa procenjivanjem prihvatljivosti jedne hipoteze ‡ s tim što se opet ne pravi razlika između prethodne teorijske i naknadne praktične procene ‡ mnogo su značajniji i češće se pominju iskustveni kriterijumi. može se isto tako postaviti pitanje da li kategorija verovatnoće u Kar-napovom smislu ipak može odigrati neku ulogu u procenjivanju prihvatljivosti nauč-nih hipoteza? Tim pitanjem se detaljnije pozabavio Vesli Salmon.

dakle nedovoljno precizno. razume se. 289 . Kao sledeći "materijalni" kriterijum prihvatljivosti Salmon ističe nešto što bi moglo da se okarakteriše kao slaganje ili neslaganje sa određenim metafizičkim kategorijama.U tom kontekstu. sem toga. Tako on tvrdi da mi prosuđujemo kao verovatnije da će jednostavnija hipoteza biti istinita. Drugi primer je ideja homogenog i izotropnog prostora. Ne upuštajući se sada u raščlanjavanje uzaludnosti i neadekvatnosti ovakvih poku-šaja opravdavanja metodoloških principa. Salmon pokušava da pruži čisto induktivističko opravdanje intuitivno. dok su u moderno vreme. Kao primer. i da suprotne kategorije ostaju u svakom drugom smislu nemogućne (osim u logičkom). određenog kriterijuma jednostavnosti. posebno baš Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta. O kakvom pojmu jedno-stavnosti je tu reč? Ne ulazeći ni u jedan od brojnih i složenih metodoloških aspekata u vezi sa upotrebom kriterijuma jednostavnosti prilikom procenjivanja vrednosti jedne hi-poteze. smatra da je prihvatljivost ovakvih metafizičkih kategorija izvojevana kroz dugačko i teško iskustvo. zato što nas je dosadašnje iskustvo tome naučilo. a danas leži u osnovi argumenata u prilog prihvatljivosti fizičkih teorija. gde želimo da sagledamo koji su sve krite-rijumi procenjivanja mogućni. u psihologiji i sociologiji takođe sve više preovlađuju neteleo-loške hipoteze). što je primitivnom čoveku izgledalo sasvim prihvatljivo. nastanak evolucionih teorija u biolo-giji. kako se primenjuju. želim samo da napomenem kako ovakva pitanja ne spadaju u domen ove studije. on navodi objašnjavanje prirodnih pojava u sklopu kategorije svesnih ciljeva. nauke jedna za drugom počele da se oslobađaju teleoloških elemenata kao nepoželjnih i neprihvatljivih (Galilej i njutn u odnosu na Aristotelovu fiziku. Salmon. koja je za primitivnog čoveka i njegovo svakodnevno iskustvo izgledala potpuno nepri-hvatljiva. na kakve teškoće nailaze i kakvi su rezultati njihove primene. Salmon pominje i jednostavnost.

sa svoje strane. te bismo mogli da priđemo sistematskoj obradi različitih sugerisanih kriterijuma za prethodno teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. neprotivrečenje prihvaćenim teorijama u drugim oblastima. Određene metafizičke kategorije mogu ‡ kroz svoju primenu u konkretnim naučnim teorijama ‡ da budu dovedene u sumnju. 171-181). da se ono što je protivno trenutno prihvaćenim koncepcijama. šta to zna-či "dugačko i teško iskustvo"? Zar postoji neka bitna razlika u dužini i teži-ni toga iskustva za naučnike iz XVII i za naučnike iz XIX veka. Ali. Razmatrajući Poperova stanovišta i suočavajući ih sa logičkoempirističkim gledištima na ova pitanja. meni se čini da se uloga tih činilaca uglavnom iscrpljuje na prvome stupnju dolaženja do hipoteza. sistema-tičnost. čini mi se da smo do sad već dovoljno ušli u ovu problematiku. vol. jednostavnost. XII. ali plodonosna naučna otkrića. Uostalom. predstavljaju osnovu za nasta-nak i razvoj novih metafizičkih kategorija i teorija. određenost značenja. 2. Pored napred navedenih. apriorna /ili prethodna/ verovatnoća. da budu favorizovane u određenoj epohi raz-voja naučnog saznanja. No. plodnost. što sam i naglasio u svome radu "Ima li perspektive logika otkrića?" (*ovde preštampan na str. kao što i kategorije čija je prihvatljivost "izvojevana kroz duga-čko i teško iskustvo" mogu u jednom momentu da se pokažu kao prepreka. 1970. ali bi bilo potpuno suprotno pravom naučnoistraživačkom. ili u najmanju ruku kao suvišne. ili obratno. za dalji razvoj naučnog saznanja. automatski isklju-či i iz područja onih ideja koje nas u određenom trenutku mogu uputiti na možda sasvim neočekivana.^ini mi se da ovde stvari ipak stoje nešto drugačije. U tom smislu oni sigurno služe i za procenjivanje pretho-dne teorijske prihvatljivosti novopredloženih naučnih teorija. nj. 153) skloni su da među kriterijume izbora hipoteze koja će biti stavljena na proveru uključe i cilj i interes naučnika. od strane raznih drugih autora bili su predlo-ženi još i sledeći kriterijumi: objašnjavalačka i predviđačka moć. Kriterijumi teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih hipoteza Ali. stvaralačkom i pionirskom duhu. p. . Ratio.. neprotivrečenje prihvaćenim najopštijim metafizičkim pretpostavkama datoga doba). ili o kakvoj raz-lici će moći da se govori u tom pogledu za naučnike iz XII i XXII veka iz perspek-tive naučnikâ DCCXXII veka? Pored toga. proverljivost. 28 Pogledajmo sada pojedinačno osnove kriterijume prihvatljivosti nauč-nih teorija: 2 290 8 Neki autori (kao recimo: Settle. T. nije isključeno da se trenutno sasvim sumnjive (metafizičke) kategorije pokažu kao veoma korisne za razvoj na-učnog saznanja. već smo uočili neke predložene kriterijume (smelost. ne treba zanemariti ni činjenicu da nove i originalne naučne teorije često. "Is Corroboration a Non-Demonstrative Form of Inference?". Prema tome.

2. u načelu je mogućno vršiti poređe-nje stepena smelosti pojedinih naučnih hipoteza. mada izgle-da da je Poper ne samo prvi koji je upotrebio naziv "smelost". zasnovana na tim istim svedočanstvima. hipote-ze mogu biti manje ili više smele. projekcija koja za buduće slučajeve tvrdi isto ono što se događalo u dosadašnjim slučajevima. Odbacujući kako "snagu" tako i "slabost" (bezbednost) hipoteze (kao nepoželjive karakteristike). za razliku od Popera i većine drugih autora. 150-151. 1961. Simplicity". No. samo formalno (brojčano) prevazi-lazi postojeća svedočanstva. ‡ SMELOST O ovome kriterijumu bilo je već prilično govora prilikom izlaganja i diskutovanja Poperovih shvatanja. Razlog leži u tome što za svaku hipotezu koja je dovoljno jaka da u značajnoj meri transcendira data svedočanstva. Philosophy of Science. što u pravim naučnim teorijama uopšte nije ono što nas bitno inte-resuje. 28. Goodman. nije smela.29 Kao najopštije određenje onoga što se podrazumeva pod karakteristi-kom "smelosti" moglo bi da posluži sledeće: za jednu naučnu hipotezu dalo bi se reći kako poseduje osobinu smelosti ukoliko sobom nosi revolucionarne novine u odnosu na prethodna gledišta o određenom naučnom problemu. odnosno da bi trebalo da se uzima kao kriterijum za prethodno teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. ima u vidu ne jednostavnost eksplanansa. to je manje verovatna (u smislu računa vero-vatnoće). revolucionarnost jedne teorije ili hipoteze može da se ogleda na dva nivoa: ona može protivrečiti vladajućem metafizičkom pogledu na svet i može da bude u nesaglasnosti sa do tad prihvaćenom naučnom teorijom za rešenje datoga problema. pp. no.A. Nelson Gudman ovu karakteristiku naziva "snaga" (strength) hipoteze i smatra da ona nije pogodna kao kriterijum procenjivanja hipoteza. Gudman nije u pravu kada Poperovu karakteristiku smelosti želi da protumači kao napred definisanu osobinu snage. Uz to. to jest. N. To je tačno. ne kazuje ništa novo. Gud-man smatra da su pogrešni pokušaji izjednačavanja jednostavnosti bilo sa "bez-bednošću" ili sa "snagom" hipoteze. pri tom. što je hipoteza smelija. U svakom slučaju. vol. nije Poper jedini autor koji ističe da bi ova karakteristika mogla. 291 . "Safety. već da je on i prvi koji je izdvojio ovu karakteristiku naučnih hipoteza kao jedan od glavnih krite-rijuma za teorijsko procenjivanje njihove vrednosti. Naravno.. Strength. zanimljivo. On. Prema tome. No. već jednostavnost eksplananduma. to je sigurno manje ad hoc karaktera. 2 9 v. postoji jednako moćna suprotna hipoteza.

Smelost nove naučne hipoteze najčešće se konkretno ogleda u tome što
ta hipoteza sugeriše neke nove i neočekivane veze ili efekte, tako da se valjanost te hipoteze stavlja u zavisnost od otkrivanja tih konkretnih, do tad
nesagle-danih veza ili efekata. Ajnštajn je, na primer, tražio od
eksperimentalnih astrofizičara da provere efekat skretanja zraka svetlosti
prilikom prolaska pored tela veoma velike mase. O tome kako je Ajnštajn smelo
izvlačio neočeki-vane posledice iz svoje teorije i ukazivao unapred pod kojim
uslovima je spre-man da napusti svoju hipotezu, najbolje može da posvedoči
njegova poznata izjava: "Ako pomeranje spektralnih linija prema crvenom ... ne
postoji, onda će opšta teorija relativnosti biti neodrživa."
Najzad, evo još nekih odlika naučnih teorija koje se mogu svesti ili se
svode na osobinu "smelosti": dubina posledica koje neka hipoteza izaziva u
opštoj struk-turi nauke, neočekivana širina primene, neočekivano objedinjavanje
takvih po-java ili područja za koja se do tad smatralo da su, ako ne suprotna, a
ono sasvim različita, ili bez uočenih dodirnih tačaka, maštovitost i logička ili
empirij-ska zanimljivost.

292

Sa gledišta istorije naučne metodologije, prvi oblik u kojem se pojavila
karakteristika smelosti, bio je ‡ neočekivano objedinjavanje onih pojava za
koje se držalo da nisu podložne sjedinjavanju. Naime, još Dekart, pa i Bojl,
uka-zivali su kako je teško zamisliti da neka teorija, koja tako uspešno radi
kada se primeni na nova područja, može da bude pogrešna. 30 Ipak,
savremenim shvatanji-ma najviše se približio Vilijam Hjuel. Reč je o njegovoj
teoriji o koincidenci-ji (slučivanju, saglašavanju) indukcija (consilience of
inductions). Ovde, međutim, treba pre svega upozoriti na to da je, kada je u
pitanju indukcija, Hjuelovo shvatanje induk-cije sasvim drugačije, kako u
odnosu na trenutno preovlađujuće logičkoempiri-stičko shvatanje, tako i u
odnosu na shvatanja Bekona i Mila, koja su u njegovo vreme bila u modi.
Hjuel vidi indukciju bitno kao proces nagađanja, pomoću kojeg uvodimo jednu
novu koncepciju, koja nam nije bila neposredno na raspo-laganju u poznatim
svedočanstvima, a koja povezuje (colligate) ta svedočanstva, istovremeno je
prevazilazeći kako po opštosti tako i po apstraktnosti. 31
U pogledu tumačenja Hjuelovog pojma slučivanja indukcija, čini mi se da
je najadekvatnija ono koje je izneo Lari Laudan, jedan od najboljih poznavalaca istorije naučne metodologije. Laudan podvlači da po Hjuelu do
saglašavanja indukcija dolazi onda kada jedna naučna hipoteza, ili uspešno
predviđa slučaje-ve različite vrste od onih koje smo imali u vidu prilikom
oblikovanja naše hi-poteze, ili kada uspešno objašnjava odigravanja pojava
za koje ‡ na osnovu našeg prethodnog znanja ‡ ne bismo očekivali da će se
dogoditi.32
Ovu Hjuelovu zamisao nalazimo u potpunosti prihvaćenu kod Popera, a
Lakatoš u razlaganju odredbe "smelosti", kao jedan od tri sastavna dela ovog
svojstva, navodi: moć zapanjujućeg objedinjavanja, to jest sasvim neočekivanog obuhvatanja u jednu neprotivrečnu celinu nekih različitih postojećih
teorija, obično uočavanjem takvih njihovih veza za koje niko nije
pretpostavljao da mogu postojati. 33
Smelost, inače, kako primećuje Lakatoš, povlači za sobom još i dodatni
(excess) empirijski sadržaj, kao i viši stepen proverljivosti (ili dodatnu opovrgljivost, čime se otvara mogućnost procenjivanja stepena smelosti). Poređenjem dveju teorija, naime, mogućno je ustanoviti "suvišak" sadržaja ili opovrgljivosti, mada ga nije mogućno meriti. Stepen proverljivosti, razume se, mogućno je uzeti, kao što to mnogi i čine, i kao poseban kriterijum za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih teorija.

3

3
3
3

0

v. na primer: Descartes, Oeuvres, ed. Adam & Tannery, Paris, 1957 (1897), vol. II, p. 199. & Boyle, R., njorks,
ed. by Birch, London, 1772, vol. IV, p. 234.
1
v. njhenjell, nj., Philosophy of the Inductive Sciences, Second Edition, London, J. nj. Parker, 1847, vol. II, p. 49.
2
v. Laudan, L., "njilliam njhenjell on the Consilience of Inductions", The Monist, 1971, vol. 55, No. 3, pp. 371-372.
3
v. Lakatos, I., "Changes in the Problem of Inductive Logic", ..., pp. 375-376.

293

Neke od napred nabrojanih karakteristika koje spadaju u pojam smelosti,
mogu se naći i kod Normana Roberta Kembela ‡ recimo, osobina "važnosti"
jedne ideje, odnosno dubina posledica koje izaziva u ukupnoj strukturi nauke.
Da je tu zaista na delu odredba koja spada pod karakteristiku "smelosti",
najbolje može da posvedoči to što Kembel pri tome ima u vidu teoriju
relativiteta, za koju s pravom primećuje da je predstavljala takvu teoriju koja
je, po shvatanjima naučnikâ na početku ovoga veka, kršila neke osnovne
norme tadašnje nauke.34
Engleski pragmatista Ferdinand [iler, kojeg treba uvrstiti u značajne
kritičare indukcije, 35 ističe da gledište po kojem naučnik treba da dobro
zasnovane hipoteze pretposta-vi smelim i neverovatnim nagađanjima,
označava simptom ozbiljne metodološke boljke, koju on želi da izleči.

3

4

3

5

294

v. Campbell, N. R., Modern Electrical Theory, Cambridge, University Press, 1907 & 1913, Suppl. Ch. 16, p. 113.
v. Schiller, F. C. S., "Hypothesis", in: Studies in the History and Methods of Science, ed. by C. Singer, Oxford,
Clarendon Press, 1921, vol. II, pp. 442-443.

Pod osobinu "smelosti" slobodno se može podvesti i ono što Bunhe naziva
"originalnošću". On ističe da je nemogućno izbeći nove teorije sačinjene
prosto iz delova zatečenih teorija, ili teorije koje su veoma nalik na već
postojeće sisteme; te teorije, međutim, tako su sigurne da su zapravo
nezanimljive. Najuticajnije teorije nisu one najsigurnije, već one koje su
provokativ-nije, a naročito one koje donose nove načine mišljenja. U ovome
kontekstu Bunhe citira misao poznatog fizičara Disona (F. J. Dyson): "Nema
nade za one spekula-cije koje na prvi pogled izgledaju šašave." 36

B. ‡ PROVERljIVOST
Ovo je takođe jedna od karakteristika Poperovog složenog kriterijuma, ili
tačnije sistematski razrađenog postupka za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. Ali, kao što je bio slučaj i kod "smelosti", Poper nije
ni jedini ni prvi koji je isticao osobinu "proverljivosti" kao jednu od osnovnih
desiderata naučne teorije. (Proverljivost u smislu opovrgljivosti već je,
naravno, specifičnije vezana za Poperovo ime.)
Ukazivanje na važnost proverljivosti za naučne teorije, javlja se sredi-nom
XVIII veka, naporedo sa napuštanjem vere u bekonijanski shvaćenu logiku
otkrića, koja je obećavala stvaranje naučnih teorija nepodložnih ikakvoj sumnji.
Prvi teoretičari koji su odbacili i bekonovsku indukciju i dedukciju, i otvoreno
zastupali ono što su zvali "metodom hipoteze", bili su Kondijak, Hartli, Le Saž i
Ojler. Bitan sastavni deo ove "metode hipoteze" bilo je proveravanje hipoteza.
Nešto docnije, Xozef Pristli naglašava značaj, ne samo proveravanja, već i
mogućnosti proveravanja novih naučnih teorija. To isto čini i Ferdinand [iler. 37
No, prvi teoretičar koji uzima proverljivost kao kriterijum prihvatlji-vosti
naučnih hipoteza bio je ^arls Sanders Pers. On 1896. godine piše sle-deće:
"Retrodukcija je provizorno prihvatanje jedne hipoteze s obzirom na to da
njena svaka mogućna posledica podleže eksperimentalnom potvrđivanju,
tako da se može očekivati da uporna primena iste metode otkrije njeno
eventualno neslaganje sa činjenicama." 38
Persovo stanovište se još jasnije vidi u jednom njegovom članku iz 1902.
godine, gde se kao proverljiva hipoteza određuje ona hipoteza "koja pruža mnoštvo nužnih posledica otvorenih za eksperimentalne provere". 39 Ili, kada kao
jedan od tri uslova koji bi trebalo da određuju naše opredeljivanje za neku
hipo-tezu navodi, kao prvi, da naučna hipoteza mora da bude podložna
eksperimental-nom proveravanju. 40

3

3
3
3
4

6

v. Bunge, M., "The njeight of Simplicity in the Construction and Assaying of Scientific Theories", Philosophy of
Science, 1961, vol. 28, No. 2, p. 135.
7
v. Schiller, F. C. S., "Hypothesis", ..., pp. 442-443.
8
Peirce, C. S., Collected Papers, 1.68.
9
v. Ibid., 7.89.
0
v. Ibid., 7.220.

295

[to je još zanimljivije, Pers je takođe ukazivao i na proverljivost u smislu
opovrgljivosti, pa utoliko predstavlja preteču onih gledišta koja su se obično
vezivala isključivo za Poperovo ime. Zato smatram da su preterana sva ona
tvrđenja, na koja nailazimo ne samo kod Poperovih sledbenika, već i kod nekih
drugih filozofa (recimo, Hempela), o tome da Poper predstavlja ličnost koja vrši
pionirski preokret time što predlaže učenje da je razotkrivanje pogrešaka
važnije od otkrivanja istine. Evo šta kaže Pers u svojim Poukama iz istorije
nauke (1896): "Velika je greška pretpostavljati da je mozak aktivnog naučnika
ispunjen stavovima koji su bar izvanredno verovatni, ako već nisu nesumnjivo
dokazani. Naprotiv, naučnik izlazi sa hipotezama koje su skoro divlje
neverovatne i do daljega ih s poštovanjem uzima u razmatranje. Zbog čega
on tako čini? Jednostavno zato što svaki naučni stav uvek podleže pobijanju i
napuštanju bez mnogo okle-vanja. Najbolja hipoteza, u smislu one koja se
istraživaču najviše preporučuje, jeste ona koja može najpre da bude pobijena
ukoliko je pogrešna." 41
Ili: "Kada bih morao da biram između dve hipoteze, jedne više idealističke, a
druge više materijalističke, na proveru bih pre uzeo idealističku, prosto zato što
ideje nose puno posledica, što nije slučaj sa osetima; tako da bi idealistička
hipoteza bila proverljivija, što će reći više bi predviđala i mogla bi temeljitije da
se proveri."42
Sve ovo, razume se, ne znači niti da Poper nije došao samostalno do
svoga poznatog učenja, niti da je zanemario, bilo svesno ili nesvesno, da se
pozove na svoga prethodnika. Stvar je u tome što je većina najsuptilnijih
Persovih tekstova o ovim i srodnim pitanjima počela da se objavljuje tek posle
1930. godine, kada je Poper već oblikovao svoja osnovna gledišta (prvi put
objavljena 1933. godine). Obja-vljivanje Celokupnih dela ^. S. Persa, toga
zaista izvanrednog američkog mislioca, za-početo je 1931. godine, a završeno
tek 1958. godine.
Na proverljivost kao bitnu karakteristiku naučne hipoteze ukazuje isto
tako i engleski pragmatista [iler, 43 kao i njegov zemljak, logičar i metodolog
Vilijam Stenli Xevons, 44 a ništa manje i francuski fiziolog i filozof Klod Bernar, 45
i švajcarski logičar i psiholog Ernest Navil. 46

4

1

4

2

4

3

4

4

4

5

4

6

296

Ibid., 1.120.
Ibid., 5.598.
v. Schiller, F. C. S., Op. cit., p. 443.
v. Jevons, nj. S., The Principles of Science, London, 1924 (1874), pp. 508-510 & 516ff.
v. Bernard, C., Introduction to the Study of Experimental Medicine, Nenj York, 1927, p. 220.
v. Naville, E., La logiljue de l'HypothÉse, Paris, 1880, p.

Bunhe takođe ističe proverljivost kao jednu od glavnih crta naučne teorije, nalazeći istovremeno da ona u značajnoj meri zavisi od stepena
sistematič-nosti jedne teorije, odnosno od njene logičke preciznosti i
pojmovne poveza-nosti, kao i od tačnosti osnovnih predikata i mogućnosti
njihovog ispitivanja, što je onda u neposrednoj vezi sa jednostavnošću. 47 On
istovremeno smatra da se o pravoj proveri zapravo ne može ni govoriti bez
mogućnosti da se zamisle sluča-jevi ili okolnosti koje tu teoriju mogu da
pobiju. 48

V. ‡ JEDNOSTAVNOST
Karakteristika ili kriterijum jednostavnosti, svakako je najčešće pominjana i najšire diskutovana kada je reč o mogućnim kriterijumima za teorijsko procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. To je sasvim razumljivo,
pošto se od teorije traži, ne prosto da registruje posmatranja i tako bude u
skladu sa njima, već da bude jednostavnija i kraća od obične registracije
posma-tranjâ. Istovremeno, pojam jednostavnosti je doživeo najšarolikije
intepreta-cije, od sasvim subjektivnih, intuitivnih i artističkih, do krajnje
objektivnih, racionalnih i egzaktnih. Nas ovde, razume se, pre svega
interesuju različiti po-kušaji da se ova odlika shvati i definiše koliko je to
mogućno objek-tivnije. Sem toga, neće nas zanimati jednostavnost kao
svojstvo koje se pri-pisuje stvarnosti, već samo kao svojstvo koje se pripisuje
teorijama. Ali, i uz po-menuta ograničenja na objektivne (= ne-psihološke) i
deskriptivne (= ne-onto-loške) interpretacije, jednostavnost ostaje veoma
složen koncept, pa je još mo-gućno razlikovati više raznih vrsta jednostavnosti,
od kojih neke jesu, a druge nisu relevantne za problem racionalnog teorijskog
izbora između predloženih hipoteza.
Tako, najpre, možemo da razlikujemo: (a) notacionu, (b) logičku, (v) epistemološku i (g) pragmatičku jednostavnost.
Notaciona jednostavnost, to jest mogućnost jednostavne, kratke i sugestivne formulacije jedne teorije u smislu korišćenja što manjeg broja slovnih
ili brojnih znakova takođe je za nas manje relevantna od logičke (ili formalne)
jednostavnosti onih opisa koji predstavljaju naučnu hipotezu ili teoriju.
Logičku jednostavnost teorije čine (1) sintaktička jednostavnost, to jest
broj primitivnih ekstralogičkih predikata (neki autori uključuju ovde i broj i
strukturu nezavisnih postulata), i (2) semantička jednostavnost, to jest broj
osnovnih pretpostavki u kojima se specifikuju značenja osnovnih predikata.

4

7

4

8

v. Bunge, M., Op. cit., pp. 125-127.
v. Ibid., p. 136.

297

Epistemološka jednostavnost se ogleda u broju vanempirijskih ili
transcendentnih termina.
Najzad, pragmatička jednostavnost se odslikava u (1) lakoći rukovanja
uopšte, a posebno u lakoći prilikom prevođenja na jezik računara, to jest
prilikom kom-putovanja, (2) lakoći izvođenja eksperimentalnih posledica kao i
interpreta-cije izvršenih eksperimenata, i (3) lakoći primene na praktične
probleme (tehnička jednostavnost).
No, treba imati na umu ‡ to Mario Bunhe posebno podvlači ‡ da razne
vrste jednostavnosti ne moraju da se slažu, i ne slažu se sve jedna sa
drugom, kao ni sa nekim drugim osobinama koje se inače cene kod naučnih
teorija. Tako na primer, prevelika sintaktička jednostavnost može da povuče
za sobom teškoće u interpretaciji; prevelika semantička jednostavnost, opet,
može da se sukobi sa zahtevom sistematičnosti, to jest, da oteža uključivanje
date teorije u potpuni skup naših naučnih znanja; epistemološka jednostavnost
kao da sama po sebi uop-šte nije poželjiva, pošto često može biti u suprotnosti
sa logičkom jednostavnošću (uklanjanje transcendentnih termina, naime, može
dovoditi do beskrajnog usložnjavanja po-stulacione osnove); prevelika
pragmatička jednostavnost, naravno, vodi gubljenju širih horizonata u
saglédanju mogućnog značenja i značaja jedne teorije. 49
Posle ovih nekoliko sistematsko-klasifikacionih uvodnih paragrafa o
kriterijumu jednostavnosti, sada ću ukratko razmotriti neke od najpozna-tijih i
najčešće razmatranih koncepcija ovoga kriterijuma.
Jedno od najčešće pominjanih shvatanja jednostavnosti, svakako je ono
Rajhenbahovo. Reč je o jedinstvenom pokušaju da se našem pretpostavljanju
jedno-stavnijih hipoteza pruži jedno čisto induktivističko opravdanje.
Metaforički rečeno, smatra Rajhenbah, u pitanju je izbor krive koja će prolaziti
kroz jedan konačan skup opaženih tačaka. Rajhen-bah tvrdi da naučnici
moraju težiti da postave takvu krivu koja će najkraćim putem i kontinuirano
povezati date tačke, s tim da izvodi (derivatives) te krive moraju takođe da
budu kontinuirani; on je pri tom takođe držao da je to dovoljno za
induktivističko opravdanje jednostavnosti. Na žalost, kao što primećuje Stiven
Barker, Rajhenbahov argument propušta da nam pruži ma kakav stvarni
razlog za verovanje da postoji bilo koja induktivistička osnova za naše očekivanje da ta kriva i njeni izvodi moraju da budu kontinuirane prirode. Pored
toga, Rajhenbah ne uzima u obzir činjenicu da će i bezbroj drugih krivih, osim
one naj-jednostavnije, uvek zadovoljavati njegove zahteve kontinuiteta. 50

4

9

5

0

298

v. Ibid., p. 122.
v. Barker, S. F., "On Simplicity in Empirical Hypotheses", Philosophy of Science, 1961, vol. 28, No. 2, p. 166.

Ovo Rajhenbahovo zdravorazumski inače sasvim prihvatljivo gledište,
često se tumačilo u smislu opredeljivanja za najverovatniju teoriju. S obzi-rom
na to da će kriterijum apriorne verovatnoće biti posebno razmatran, ovde ću
samo napomenuti da bi ‡ prema statističkoj teoriji verovatnoće ‡ trebalo
prihvatiti onu hipotezu koja pokazuje viši stepen slaganja sa posmatranim
činje-nicama, nego neke druge hipoteze. Očigledno je, međutim, da kada bi
ovaj kriteri-jum prihvatljivosti bio osnovni ili jedini, onda bi najbolje hipoteze
bile one koje bi se svodile bezmalo na čisto opisivanje činjenica. Da li bi to
onda bile zanimljive hipoteze ili uopšte hipoteze? Na ovo pitanje je teško dati
potvrdan odgovor.
Jedna od starih i dobro poznatih ideja jednostavnosti jeste i ona koju
nalazimo u Kanta 51 i Hajnriha Herca. Posredi je zahtev da naučne hipoteze
treba da objašnjavaju date činjenice bez upotrebe takozvanih pomoćnih ad
hoc konstrukcija, bez nagomilavanja dodatnih komplikacija ili površnih i
praznih veza.
Ovaj zahtev je zaista široko prihvaćen među naučnicima, o čemu svedoči i u
istoriji metodologije dobro poznati dugački Hercov uvod u Principe meha-nike.
Herc upotre-bljava termin "podesnost" (appropriateness = Znjeckmässigkeit) i ovako
ga definiše: "Od dve slike jednog te istog objekta podesnija je ona koja
odslikava više suštinskih veza toga objekta ‡ ona koju možemo zvati
određenijom. Od dve podjednako određene slike, podesnija je ona koja, pored
suštinskih karakteri-stika, sadrži manji broj sporednih ili praznih veza ‡ ona
jednostavnija." 52
Sâm Herc priznaje da je ovaj njegov pojam "podesnosti" teško specifikovati. Ipak, iz daljega teksta pomenutog uvoda, jasno je da Herc ima na umu
mini-malni broj pojmova i principa koji su neophodni za objašnjavanje nekog
zbira eksperimentalnih i teorijskih rezultata, to jest, da ima na umu
jednostavnost (koja se, uostalom, pominje i u navedenoj definiciji).
U svojoj analizi Hercovog pojma "podesnosti" Kenet [afner je našao da je
pod tim pojmom grupisano nekoliko ideja koje se uzajamno ukrštaju. [afner se
pri tom oslanjao pre svega na konkretne primere o kojima je Herc raspravljao
u vezi sa primenom svoga pojma podesnosti. U pitanju su sledeće ideje:
(a) prikladnost (fitness), ili u Hercovoj terminologiji, "određenost" (jasnost)
/distinctness/, mada ova poslednja ne izgleda najpogodnija da izrazi ideju
minimizacije onih u osnovi neproverljivih eksperimentalnih posledica jedne
naučne teorije; zatim
(b) terminološka i/ili ontološka jednostavnost, s obzirom na to da, po Hercu,
osnov-ne pojmove koji se javljaju u nekoj naučnoj teoriji treba uzimati u
realističkom smislu; i
(v) jednostavnost sistema, koja se odnosi na uporednu jednostavnost dva
aksiomatska sistema, gde je pretpostavljeno da svaka aksioma predstavlja fizički efekat koji se dalje ne može svoditi. 53

5

5
5

1

v. Kant, I., Kritika čistoga uma, Beograd, "Kultura", 1958, str. 390 i dalje, 694-700. & Introduction to Logic, Nenj York, 1963, pp. 75-76. (*u prevodu: Logika, Beograd, "Grafos", 1985, str. 105106.)
2
Hertz, H., The Principles of Mechanics, Nenj York, Dover, 1956 (1894), p. 2.
3
v. Schaffner, K. F., "Outlines of a Logic of Comparative Theory Evaluation njith Special Attention to Pre- and PostRelativistic Electrodynamics", in: Minnesota Studies in the Philosophy of Science, vol. V, ed. by R. Stuenjer,
Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970, pp. 326-330.

299

Sledeća, dosta popularna zamisao jednostavnosti, čiji su najpoznatiji
predstavnici Mah i Pers, jeste ona gde se jednostavnost tumači pre svega u
smi-slu ekonomičnosti. Prema ovome shvatanju, poželjive su one naučne
hipoteze koje ‡ da bi bile proverene ‡ iziskuju najmanje novca, vremena i
energije, bez obzi-ra na to, razume se, što nam mogu izgledati verovatnije ili
neverovatnije u odnosu na druge kan-didate. To je, naravno, čisto
pragmatička zamisao, koja nema dovoljnu teorij-sku težinu, mada se mora
priznati da su se mnogi naučnici u svom svakodnevnom radu, sa uspehom ili
bez uspeha (to sada ovde nije bitno, iako se na primerima mogu "dokazivati"
obe krajnosti), po sopstvenoj volji ili prinudno, to jest pod uticajem spoljašnjih
okolnosti, rukovodili ovakvim kriterijumima.
Nelson Gudman prvobitno nije uopšte bio spreman da govori o jednostavnosti pojedinačnih hipoteza, već samo o jednostavnosti sistema hipoteza. U
stvari, kako on kaže u svome članku "Provera jednostavnosti",54 mi neizbežno
imamo posla sa jednostav-nošću, čim se uopšte bavimo sistemom, pošto se
do sistema dolazi baš u onoj meri u kojoj su pojednostavljeni naš osnovni rečnik
i skup prvih principa koji su upotrebljeni u bavljenju datim predmetom. Kada
jedno-stavnost osnove iščezava do nestajanja ‡ to jest, kada nijedan termini ili
princip nije izveden iz nekog drugog ‡ sistem takođe potpuno iščezava.
Sistematizacija, zaključuje Gudman, isto je što i pojednostavljivanje osnove.

5

300

4

v. Goodman, N., "The Test of Simplicity", Science, 1958, vol. 128, No. 3331, p. 1064.

Docnije, međutim, u članku "Bezbednost, snaga, jednostavnost", 55
Gudman raspra-vlja o jednostavnosti pojedinačnih hipoteza, ističući da je to
težak i zane-maren problem, i nagoveštavajući samo da bi jednostavnost
mogla da se sagleda u smi-slu relativne "užlebljenosti/ušančenosti
(entrenchment)" predikata, ali da bi to zahtevalo mnogo truda. S druge strane,
Gudman kritikuje Poperovo shvatanje jednostavnosti, koje tumači u smislu
snage neke hipoteze da prevaziđe po-stojeća svedočanstva (a da ne bude
odmah opovrgnuta). No, kao što sam već primetio u odeljku posvećenom
kriterijumu smelosti, Gudman ne pruža adekvatnu inter-pretaciju Poperove
metodologije, u ovom slučaju pravila o izboru jednostavnije hipoteze.
Gudmanovo tumačenje se zasniva na logičkom pojmu slaganja sa činjenicama, dok Poper stalno naglašava nedovoljnost takvog principa,
dopunjuju-ći ga onim što bismo mogli nazvati pragmatičkim pojmom
opovrgljivosti, pro-verljivosti ili jednostavnosti. Poper priznaje da njegov
kriterijum opovrglji-vosti, shvaćen samo kao logički kriterijum, ne vodi
nedvosmislenoj klasifika-ciji. Naime, samo na osnovu logičke forme nije
mogućno odlučiti da li je neki sistem iskaza konvencionalistički sistem
neopovrgljivih implicitnih defini-cija ili je empirijski sistem u Poperovom
smislu, to jest opovrgljivi sistem. Mora se, dakle, uzeti u obzir i metoda koja
se primenjuje, to jest, da li smo se od-lučili za ili protiv konvencionalističke
metode. Sa gledišta Popera, jedan sistem se mora opisati kao u najvećem
stepenu složen ako ga se, u skladu sa kon-vencionalističkom praksom, čvrsto
pridržavamo kao nekog zauvek uspostavljenog si-stema koji smo rešeni da
spasavamo, kad god je u opasnosti, uvođenjem pomoćnih hipoteza. Stepen
opovrgljivosti tako zaštićenog sistema jednak je nuli. 56
Ovde je mesto, radi potpunijeg i tačnijeg shvatanja samoga Poperovog
kri-terijuma, da se doda još jedna napomena. Naime, u Poperovoj
metodologiji jedno-stavnost kao kriterijum izbora naučnih hipoteza povezana
je sa potkrepljenošću (corroboration), koja sa svoje strane nije definisana
logički, već terminima čisto pragmatičke prirode, kao što su "žestoka kritika",
ili "ingeniozni i časni po-kušaj opovrgavanja". Jednostavne hipoteze su, dakle,
poželjive kako zbog bogat-stva svoga sadržaja, tako i zbog toga što
omogućuju žestoku kritiku. Međutim, koliko je proveravanje u nekom datom
slučaju žestoko, zavisi ne samo od prover-ljivosti hipoteze, već i od takvih
činilaca kao što su ingenioznost eksperimen-tatora, njegova iskrenost,
njegove tehničke mogućnosti, dostupna svedočanstva itd. 57

5

5

5

6

5

v. Goodman, N., "Safety, Strength, Simplicity", ..., pp. 150-151.
v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, ..., pp. 82 & 145. (Logika naučnog otkrića, str. 114 &
176-177.)
7
v. Ibid., pp. 266-267. (Isto delo, str. 293-295.)

301

Kostjuk priznaje mogućnost i drugojačijih kon-cepcija jednostavnosti. Prema tome. ozbilj-nijih napora u ovome pravcu do sad zapravo i nije bilo. sem toga. pragmati-čki aspekt. . pritiska itd. a ne uključivanja (in-clusion) potpune sadržine. što nas sve ne sprečava da danas na sasvim zadovoljavajući način merimo veličinu znatnog broja najrazličitijih udaljenih objekata). pp. dok za druge aspekte jednostavnosti takve metode nigde nisu predložene. i jednostavnost će svakako moći jednog dana da se meri na neki relativno zadovolja-vajući način. nemogućno je govoriti o nekoj opštoj i jedinstvenoj jednostavnosti kada je reč o naučnim hipotezama. 77-80. Zaista. a možda najimpresivnije Ajnštajnova opšta teorija relativiteta. N.Barker takođe ostaje na logičkoj interpretaciji Poperovog kriterijuma kada primećuje da se hipoteza može učiniti proverljivijom ako se ukrasi novim detaljima. tu stvari stoje drugačije. br. istovremeno je i sadržajno opštija. "RolÝ principa prostotÍó vÍ estetstveno-naučnÍóh teori®h". Barker izvodi zaključak da nauka ne bi treba-lo uvek da teži za opovrgljivijim hipotezama. XVIII. . prilazeći principu jednostavnosti kao jednoj od heurističkih metoda. Na ovako formulisano pitanje. [to se tiče mogućnosti merenja različitih aspekata jednostavnosti na-učnih teorija. Kostjuk. v. trebalo shvatiti u smislu jedne od "dimenzija". u smislu njegovog principa jednostavnosti.. koja bi onda onemogućavala svako merenje. da nigde nije na delu neka unutarnje ugrađena neodređenost. u šta se svako može uveriti sop-stvenim uvidom u dve-tri desetine postojećih bibliografskih jedinica o ovome predmetu. V. odnosno u smislu količine osnovnih ideja koje čine pretpostavke neke teorije. Barker. naime. nemogućno je dati odlučno potvrdan odgovor. 5. 1964. Uostalom. Za Poperov smisao jednostavnosti treba odmah reći da postoje izvesne mogućnosti za njegovo merenje. mogu reći da su nabrojani zaista svi osnovni aspekti ovoga kriterijuma na koje se nailazi u literaturi. 59 Kostjuk je bio sasvim u pravu kada je podvukao mogućnost različitih shvatanja jednostavnosti. mada će svakako biti neophodno da se uloži još dosta truda i vremena da bi se to postiglo. od kojih je jedan svakako i onaj aspekt na koji je ukazao sâm Kostjuk. tako i od perspektive. naprotiv. suviše podsećaju na one argumente koji su u primitivna vremena isticani protiv mogućnosti merenja temperature ili veličine udaljenih objeka-ta (subjektivna procena veličine menja se u zavisnosti kako od udaljenosti. N. njegove profesije itd. ali smatra da u osnovi njegove zamisli leži jedna zna-čajna okolnost: jednostavnija teorija. Najzad. kao i jednostavnost.. obuhvatnosti) ukazuju. Zanemarujući Pope-rov metodski. postavlja se pitanje da li sam nabrojao sve. mnoge naučne teorije. ili bar sve osnovne mogućne aspekte jednostavnosti. Razlozi kojima se ukazuje na neodređenost i subjektivnost kriterijuma jednostavnosti. određuje ga kao način kvalitetne procene isprav-nosti teorijskog uopštavanja. Mogućno je samo ukazati na raz-ličite vidove jednostavnosti. 5 8 5 9 302 v. stor. da bi opovrgljivost. a može i objektivno da zavisi od temperature. 58 Sovjetski filozof V. Međutim. od atmosferskih prilika. god. Na povezanost jednostavnosti i opštosti (univerzalnosti. ali je to neće učiniti jednostavnijom. isto tako. veličina može imati različita značenja. F. No.. odnosno. KostÓk. kakvoće vida onoga koji posmatra. VoprosÍó filosofii. uveren sam.. boje. S. 169-170. "On Simplicity of Empirical Hypotheses"..

zapravo. jeste eliminisanje teleoloških elemenata iz nje. drži da je napred pomenuti formalni kriterijum. da vidimo kako izgleda ovaj kriterijum u svojim najnovijim formulacijama. No. zasnovan na deduk-tivnim vezama između hipoteza. Veliki uspeh koji je neteleo-loško objašnjenje postiglo u fizici. ako neka stara hipoteza N1 povlači za sobom novu hipotezu N2. mnogo ređe primenljiv od onoga što on naziva materijalnim kriterijumima. tada je prethodna verovatnoća N2 bar isto toliko velika kao i posteriorna (naknadna) verovatno-ća N1. Značajan postupak pomoću kojeg su Galilejeva i njutnova fizika učinile napredak u odnosu na fiziku Aristotela. Pre svega. sagledao i uveo mogućnost prihvatanja nekog iskaza kao naučnog i bez ikakvog prethodnog razmatranja raspoloživih svedočanstava.G. Logički empiristi su tako. ‡ APRIORNA (PRETHODNA) VEROVATNO]A. Sâm Salmon. pružio je sa svoje 303 . sporednim. (Prekidanje sa tradicijom nalazimo tek kod Popera. Poper je izišao sa tezom da se nadilaženje postojećih svedočanstava uzima kao preimućstvo jednoga iskaza ‡ o čemu je bilo reči prilikom razmatranja kriterijuma smelosti. jeste i jednostavnost. međutim. predstavljao je značajan podstrek za stvar-ranje neteleoloških evolucionih teorija u biologiji. novopredložena hipoteza može da ima. u odnosu na prihvaćene hipoteze. jeste samo jedna: prethodno iskustvo. Ili. Po shvatanju jednog od najistaknutijih zastupnika ovoga kriterijuma. takve deduktivne veze koje će joj doneti prihvatljivost . apriorna verovatnoća jedne novonastale hipoteze može se procenjivati jedino s obzirom na naučne hipo-teze ili teorije već prihvaćene u datome trenutku ‡ ali na dva različita načina. koji je. štaviše. onda pret-hodna verovatnoća N3 nije veća od verovatnoće da je N4 pogrešna. Objašnjavanje prirodnih pojava pomoću svesnih ciljeva. to jest pojam induktivne prihvatljivosti ili podrške prethodećim svedočanstvom. mora da je izgledalo iz-vanredno prihvatljivo primitivnom čoveku. kada se ušlo dublje u probleme potvrđivanja (konfirmacije) i verovatnoće. Jedan od materijalnih kriterijuma zasnovanih na prethodnom iskustvu.) No. Prava osnova za legitimno procenjivanje o tome koje hipoteze imaju izglede na uspeh. Iskustvo nas je takođe vodilo či-šćenju teleoloških elemenata iz nauke. ovaj deo kriterijuma često se smatra. u izvesnom smislu. Tako na primer. samo moderni-zovali. ANALOGNOST Ovaj kriterijum je zapravo jedini kriterijum preliminarne prihvatlji-vosti naučnih hipoteza na koji se može naići kod logičkih empirista. i to tek u docnijoj fazi razvoja ove filozofske škole. ako je nova hipoteza N3 nespojiva sa starom hipotezom N4. Uspeh tih teorija u bio-logiji. Veslija Salmona. Ima teoretičara koji kao osnovu za procenjivanje prethodne verovatnoće priznaju isključivo oslanjanje na iskustvo. odnosno podigli na viši nivo jedini tradicionalno postojeći pojam pri-hvatljivosti. mada je taj posao bio dugotrajan i naporan. da bismo mogli da procenimo koliko je adekvatan za određivanje prihvat-ljivosti hipoteza. mada nas je iskustvo takođe naučilo da izbegavamo preterano pojednostavljivanje. sasvim neuobičajeno.

C.strane osnovu za pripisivanje niskih prethodnih vero-vatnoća teleološkim hipotezama u psihologiji i sociologiji. . Salmon. .. nj.. 60 6 304 0 v.. The Foundations of Scientific Inference.. pp. 125ff.

ili (1) zato što nam ne donosi zaista novu hipotezu (nego samo posebnu posledicu već postojeće opštije hipoteze).. trenutne verovatnoće. Matter. odbacio oba ova pravila. takođe. po Karnapu. ali su njihove mere sadržaja (kao i druge okolnosti) jednake. 305 . Međutim. I. 330-374. toliko je i prethodno znanje promen-ljivo. tada biraj hipotezu koja ima veću verovatnoću!" Nezgoda ovde nije samo u tome što ova pravila važe jedino pod uslovom da se mera sadržaja shvati kao konstanta (koja se ne menja sa narastanjem svedočanstva). tako da ne može predstavljati nikakav pouzdan oslonac za određivanje prethodnih verovatnoća ili izgleda na uspeh novopredloženih naučnih hipoteza. .. da se slaže sa Poperovim naglašavanjem važnosti mere sadržaja u prosuđivanju i biranju hipoteza.No. a verovatnoća u smislu sadašnje. Ako je reč o prethodnoj verovatnoći.. ona nije od posebnog interesa. nije mogao da bude rešen na iole zadovoljavajući način. još nešto o odnosu Karnapove verovatnoće i Poperove smelosti (empirijskog sadržaja). R. in: Mind. by P.62 [to se tiče Salmonovih materijalnih kriterijuma. tada bi. No. pa čak da ima slučajeva gde (1) važi. zasnovanoj na deduktivnim vezama iz-među hipoteza. "Mi možemo sa razlogom da pretendujemo na prihvatljivost jedne nove 6 6 1 v. "Changes in the Problem of Inductive Logic". oni se svode na zdravorazumsko prihvatanje izvesnih opštih principa. dok su njihove verovatnoće (kao i druge okolnosti) jednake. Karnap je dao u članku "Verovatnoća i mera sadržaja". on predlaže modifikaciju ovih pravila: (1a) "Ako dve hipoteze imaju različite mere sadržaja. koji ‡ budući sasvim suprotan pojmu logičke verovatnoće ‡ isključuje pod svim uslovima upotrebu logičke verovatnoće kao kriterijuma biranja između hipoteza. University of Minnesota Press. na primer: Lakatos. "Probability and Content-Measure". 1966. koliko su zdravorazumske pretpostavke nepouzdane. K. da bi kao merilo prihvatljivosti naučne teorije trebalo imati na umu i to da li je nova teorija analogna sa nekom teorijom koja se pokazala uspešnom na nekom drugom području nauke. u ovako uprošćenom obliku. Poslednje svoje gledište o ovome pitanju. već u tome što u stvari nije bio sasvim prihvatio Poperov pojam stepena empirijskog sadr-žaja. kako to nije uvek slučaj. važio i izmenjeni oblik pravila (2): (2a) "Ako dve hipoteze imaju različite verovatnoće. 2 U vezi sa (2) v. 61 Upotrebljavajući Poperov pojam logi-čke verovatnoće.. po opštem priznanju. Feyerabend & G. Karnap primećuje da se razlika između njega i Popera obično svodi na sledeća dva pravila: (1) "Biraj hipotezu sa većom merom sadržaja!" i (2) "Biraj hipotezu sa većom verovatnoćom!". Jednu od varijanata Salmonovog materijalnog kriterijuma predstavlja i onaj zahtev koji nalazimo kod nekolicine drugih autora (Tulmin. Maxnjell. Karnap kaže. pp. Carnap. tada biraj hipotezu sa većom merom sadržaja!" Međutim. ili (2) zato što problem da li je neka opšta naučna hipoteza istinita ili po-grešna. and Method. Hese. odnosno na usvajanje izvesnih opštih pretpostavki na osnovu postojećeg prethodnog znanja.. [apijer). pa kaže da bi on zapravo. Minneapolis. ed.

. .teorije".. kaže Tulmin. "tamo gde izgleda da postoji dovoljna analogija sa formom neke teorije koja je već bila uspešna u drugim oblastima nauke. S. ." 63 Ovaj kriterijum izgleda adekvatniji od apriorne verovatnoće. 6 306 3 Toulmin. "The Plausibility of Theories". mada je njegov značaj sigurno manji od onih prvih nekoliko kriterijuma koje smo razmo-trili (smelost. proverljivost. p. 625.. jednostavnost)..

zato što razvijanje tačnosti obično ide na račun jednostavnosti. Harman i drugi) ukazuju na to da se. verovatnoće pojedinačnih pojava. pogotovu ako se shvati u smislu anticipacije neočekivanih činjenica i veza. Sâm domen. predviđanja se prave uz pomoć teorema najnižeg nivoa opštosti. (Naime. Sa objašnjavalačkom moći usko je povezana još jedna kategorija. koja se isto tako nalazi izdvojena kod nekih autora (Bunhe). predviđačka moć se može podeliti u sposobnost predviđanja klase poznatih činjenica i snagu predviđanja novih efekata. koji osposo-bljava tu teoriju ne jedino da se sama brže razvija. pošto bi tada teorija mogla da postane neopovrgljiva. to jest dedukovanje singularnih iskaza iz opštih zakona povezanih sa specifičnim podacima ‡ nisu jedno te isto. razume se. ako ih ima) iz određenog domena.D. 307 . Isto tako. odnosno u vezi sa određenim problemom koji treba da se reši. ne može da se povećava u beskonačnost. teorije nuklearne fizike mogu da objasne pojedinačne pojave ‡ ili klase mogućnih pojedinačnih pojava ‡ ali. ‡ OBJA[njAVALA^KA I PREDVI\A^KA MO]. objašnjavanje i predviđanje ‡ mada im je logička struktura jednaka. mogu da predvide samo kolektivne aktualne pojave. pseudonauka je puna objašnjenjâ post factum. da doprinosi daljem napredovanju našeg saznanja uopšte. Pored toga. a to je plodnost. moglo bi se reći da.) Za razliku od prave nauke. recimo. bar za sad. ne nosi povoljne uslove za ispoljavanje kategorije je-dnostavnosti. ili. posebno vodi računa o tome da li neka hipoteza objašnjava maksimalan broj činjenica (i empirijskih generalizacija. ukoliko se to ne bi uzelo kao znak još uvek značajnog prisustva pseudonaučnih elemenata u ovim nau-kama. a pogotovu onda kada je povezana sa tačnošću. a ne zakona. ali oskudeva u predviđanjima. već i da stvara uslove za nova istraživanja. alternativno. Pored toga. Razume se. uopšte uzevši. predviđanja se pretežno tiču činjenica. koji su neočekivani sa stanovišta dosadašnjih ili suparničkih teorija. uklju-čuje u kategoriju ili kriterijum smelosti. za razliku od obja-šnjenja. Sa objašnjavalačkom moći usko je povezana i predviđačka moć. za proširivanje na nepoznatu teritoriju. PLODNOST Teoretičari koji kao poseban kriterijum prihvatljivosti naučnih teo-rija navode objašnjavalačku i predviđačku moć (Kembel. uopšte uzev. Najzad. To je lako videti na nekoliko primera. dok se ob-jašnjenja odnose podjednako na činjenice i na zakone. Tako. kako prilikom postavljanja naučnih hipoteza tako i prilikom procenjivanja njihove prihvatljivosti. istorijske i društve-ne nauke imaju veću objašnjavalačku nego predvi-đačku moć. Bunhe. Reč je o takvom "dinamičkom" aspektu objašnjavalačke moći jedne teorije. valja primetiti da objašnja-valačka moć. mada se ova druga. i obratno. da sugeriše nove ideje i otvara nove probleme u istom ili srodnom naučnom području ‡ jednom rečju.

Sem toga. već o onome vidu toga pojma koji je okrenut u budućnost. ne mora uvek biti u upravnoj srazmeri sa proverljivošću. ustupajući mesto novim. kako naučne teorije obično. onda je svakako prihvatljivija ona hipoteza koja ima priliku da ostavi iza sebe jačeg naslednika. od optike do nuklearne fizike. "umiru". Izdvajajući zapravo jedan aspekt ove kategorije. jednostavnošću. ovo svojstvo je mnogo teže proceniti nego plodnost u prošlosti. neki autori (na primer. boljim teorijama. uopšte i nije mo-gućno unapred proceniti.Ovde nije reč o plodnosti neke teorije u prošlosti. naravno. još neproveravani razvoj ‡ o "imaginativnoj" sposobnosti jedne teorije za širenje i promenu u budućnosti. što. već se pokazalo da može imati neočekivano plodne primene u skoro svim granama fizike. Kao primer može opet da nam posluži Ajnštajnova teorija. Plodnost. o plodnosti kao potencijalu neke teorije za dalji. u većini slučajeva. ili nekim drugim kriterijumom. iako je nešto lakše uočiti mogućnu neplodnost u budućnosti. razume se. Keplen) govorili su o karakteristici "jasnijeg ukazivanja na sledeće korake". koja nije samo razjasnila neke stare i do tada neobjašnjene "zagonetke" (kao. 308 . No. E. recimo. sistematsko odstupanje u pogledu očekivanog kretanja planete Merkura na njegovoj putanji oko Sunca). posle kraćeg ili dužeg vremena.

Philosophy of Science. D. 190-192. Ovo stanovište nalazimo kod Lakatoša i njegovih sledbenika. by I. do različitih teleoloških ili čak i teoloških gledišta. Ph. njartofsky. Agassi. London. by M.68 uviđajući svu složenost metafizi-čke komponente u naučnom rasuđivanju. odnosno zabrane upotrebe pojedinih pojmova ili kategorija prilikom formulisanja naučnih teorija. Dordrecht. pp. Neki autori. 353.\. nj. s obzirom na činjenicu da jedan broj istaknutih predstavnika filozofije nauke 20. ako ne da porekne postojanje metafizike.66 Mnogi autori ne govore o saglasnosti sa metafizičkim pretpostavkama. by R. a ono da ukloni sve mogućne metafizičke elemente iz našeg naučnog saznanja. ‡ SAGLASNOST SA PRETHODNIM ZNAnjEM (UKljU^UJU]I METAFIZI^KE PRETPOSTAVKE) I ODNOS PREMA DRUGIM SRODNIM TEORIJAMA O kriterijumu saglasnosti sa metafizičkim pretpostavkama ili opštim pogledom na svet datoga doba. 6 6 6 6 6 4 v. Musgrave. Collier–Macmillan. "Consolations for the Specialist".... vol. Lakatos & A. Minneapolis. i kod onih koji priznaju postojanje metafizičkih elemenata u nauci. ed. "History of Science and Criteria of Choice". To je povezano i sa opštim stavom prema metafizici. V. Cohen & M. 1970. by R. 5 v. No. nj. Cambridge. 1967. Reidel. p. a koji mogu biti i metafizičkog karaktera. 1970. III. na primer: Buchdahl. J. Holl. veka teži. University of Minnesota Press. pp. 206ff. kako u izgradnji neke teorije tako i u izboru između dveju ili više rivalskih naučnih hipoteza ili teorija. Metafizika u smislu regulativnih principa našega saznanja javlja se takođe u vidu dopuštanja. University Press. ed. 1964. Taj skup mišljenja kreće se od zastupanja kantovske teze da metafizička gledanja na prirodu stvari pripada-ju samom naučnom istraživanju kao presudno važne regulativne ideje i ishodi-šta svih značajnih naučnih problema. Feyerabend. in: Minnesota Studies in the Philosophy of Science. Englenjood Cliffs. 150-152. ed. njartofsky.. Pored toga. 309 .. 7 v. 6 v.. G. mišljenja su ne samo podeljena već i veoma raznovrsna. Frank. The Link betnjeen Science and Philosophy. K. in: Boston Studies in the Philosophy of Science. pp. već o saglasnosti sa "zdravim razumom". N. odnosno čitava lepeza mišljenja. J. preko najopštijih pretpostavki o strukturi stvarnosti koja nas okružuje i vrednosnih sudova o svetu oko nas. pp.65 do gledišta da nikakve "vladajuće" metafizičke pretpostavke ne bi smele da pred-stavljaju prepreku za stvaranje i formulisanje korenito novih naučnih hipoteza. P. vol. S. Prentice-Hall. 204-205.67 Najzanimljivije i najpotpunije u ovom pogledu je stanovište koje daje prednost onim teorijama što su usađene u atraktivne istraživačke programe i sisteme koji poseduju heurističku snagu. ističu njen znatan uticaj i nazivaju je "arhitektonskom komponentom". pa žele da govore o određenoj ulozi metafizičkih pretpostavki u oblasti naučnog saznanja. 8 v. H. treba imati u vidu i to da metafizičke pretpostavke mogu da budu različitog karaktera. Bunge.. in: The Critical Approach to Science and Philosophy. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge. "The Nature of Scientific Problems and Their Roots in Metaphysics". 1957. počevši od nekih opštih metodoloških principa i naklonostî. M. 64 preko takvih shvatanja koja u metafizici vide prvenstveno heurističke principe kojima se rukovodi ljudsko naučno sazna-nje prilikom formulisanja problemâ i izbora metoda za njihovo rešavanje. postoje bitna razilaženja. "Metaphysics as Heuristic for Science". ed. Stuenjer.

Ali. već se ponekad ima u vidu i odnos prema drugim na-učnim teorijama o srodnim (bliskim) problemima ili problemima koji se ukršta-ju sa onim problemom koji pokušava da reši nova naučna hipoteza ili teorija. prihvatljivost jedne nove naučne hipoteze ne ceni se samo s obzirom na saglasnost sa određenim najopštijim metafizičkim pretpo-stavkama o svetu kao takvom.Na osnovu svega rečenog izgleda nesumnjivo da zaista postoji i da se primenjuje i neki ovakav metafizički kriterijum prihvatljivosti naučnih hipoteza. 310 . po nekim shvatanjima. mada ga je za-sad teško preciznije odrediti ili tačnije proceniti veličinu i značaj njegove uloge kao kriterijuma prihvatljivosti.

. Op. razume se. Osim toga. što je neretko predstavljalo prepreku progresu naučnog saznanja. ovaj kriterijum stoji u izvesnoj suprotnosti sa kriterijumom smelosti. pp. Schiller. predstavlja jedan od srazmerno često korišćenih dopunskih kriterijuma. i u smislu postizanja određenosti značenja koje će omogućiti nedvosmisleno prove-ravanje. naravno. ili drugim modelima teorijskih kon-strukcija. o njenoj koherentnosti i sistematičnosti. S. M. 311 . No. što. 129ff. cit. o mogućnosti dedukovanja posledica i slično. 6 7 7 9 To je ono što Koen i Nejgel (v. koji ovde nisu obrađeni! Stvar je u tome što su neki autori.. za razliku od formalnih uslova izbora naučnih hipoteza. takođe često isticane kao osnov-ne karakteristike bez kojih se nikakvo naučno mišljenje ne može ni zamisliti. 70 tako. Ovaj kriteri-jum. može da doživi veoma buran i neprijateljski prijem. međutim. Bunge. Završna razmatranja ^ini mi se da su ovim uglavnom iscrpeni svi oni različiti teorijski kriterijumi koji se koriste za prethodno procenjivanje prihvatljivosti naučnih hipoteza. odnosno nji-hove nosioce. sa onim osnovnim logičkome-todološkim uslovima koje svaki opšti iskaz mora da ispuni kako bi imao do-voljno određeno značenje i smisao. po mom shvatanju. ne zovemo "velikim" baš zbog toga što su bili u stanju da se probiju kroz date modele i strukture savremenog mišljenja i da ukažu na vrednost nečega što je njihovim savremenicima (makar i samo u prvome trenutku) izgleda-lo neprihvatljivo i apsurdno! Kada je reč o odnosu prema drugim teorijama.69 Koji logičko-metodološki uslovi su tu na delu? Reč je o jasnoći i preciznosti formulacije naučne hipoteze. te da bude odbačena. Zar te ideje.Najverovatnije je da se ova dva aspekta uzajamno prepliću i da se najčešće ceni je li neka nova teorija spojiva sa vladajućim idejama (bez obzira na to da li su metafizičkog karaktera ili pripadaju korpusu naučnog znanja).. F. kako bismo mogli da ga poredimo sa drugim iskazima.71 Koherentnost i sistematičnost su. Na jasnost i preciznost formulisanja naučne hipoteze ukazivano je kako u smislu sintaktičke korektnosti i lingvističke adekvatnosti. pošto bi insistiranje na njemu bilo suprotstavljanje stvaranju novoga i često bi predstavljalo uporno nastoja-nje na zdravo-razum-skim idejama. pa onda i da na njega primenimo napred razmatrane kriterijume. C. 442. 1 v. Op. imam utisak. pomešali kriterijume procene prihvatljivosti neke naučne teorije. pažljivi čitalac će možda primetiti da su u pogledu do sad sugeri-sanih kriterijuma (pre nego što sam prišao razmatranju pojedinačnih kriteri-juma) bili nabrojani još neki. pa ako nije.. njihov Uvod u logiku i naučni metod) nazivaju formalnim uslovima prihvatljivosti. kao i o empirijskoj i logičkoj dopustivosti. cit. p. 0 v. nje-gova ograničenost sasvim jasno dolazi do izražaja kada se ima u vidu da su stvarno nove ideje u prvi mah skoro redovno izgledale manje ili više apsurdne. ima svoje granice. onda neki autori ističu da se stepen prihvatljivosti hipoteze ponekad vezuje za stepen uspeš-nosti primene određenog modela ili metode na drugim područjima našeg sa-znanja.

stvar je mnogo jasnija. ne smeju da protivreče zakonima našeg mišljenja. može smisaono podrazumevati. U pogledu logičke dopustivosti. 312 . ne bi smele da se ne slažu sa do tada poznatim činjenicama izraženim u rečenicama koje opisuju određeno intersubjektivno proverljivo iskustvo. bitne veze u jednoj korektnoj ili dopustljivoj naučnoj hipotezi. ako se poslužimo Hercovom terminologijom. odnosno (po [afnerovoj terminolo-giji) njena "eksperimentalna adekvatnost". "relevantna korektnost" naučne hipoteze u odnosu na činjenice kojima raspolažemo. Kada je u pitanju empirijska dopustljivost. neophodno je preciznije ukazati na to šta se pod time. Naime. kao i sve ljudsko racionalno stvaranje. onda se tu može imati u vidu odnos prema do tada poznatim činjenicama o jednom određenom problemu. Reč je o tome da naučne hipoteze. to jest. to jest. ne smeju da protivreče vezama koje su utvrđene među spoljašnjim stvarima. u ovome kontekstu. to jest utvrđenim i relativno konstantnim zakonima logike.[to se tiče empirijske i logičke dopustivosti.

Pri tome su sasvim izgubili iz vida ove značajne uvide iz prošlosti koji se tiču ukazivanja na to koji slučajevi posebno doprinose uverljivosti naših provera naučnih hipoteza (upućujem na imena Xona Heršela.1 odnosno nepotpunog potvrđivanja (kon-firmacije). J. za koji se koristi termin "confirmation". postaje potpuno nevažno da li smo prvo znali e pa onda predložili N. sasvim je irelevantno. 6. Ovi teoretiča-ri su potvrđivanje naučnih hipoteza po pravilu vezivali za njihovu logičku verovatnoću (za razliku od verovatnoće frekvencijalnog tipa. 305." 3 1 2 3 Engleski naziv "verification" ima dvostruko značenje: nekada znači jednostavno "proveravanje".. Oni su. o čemu će se još posebno raspravljati u ovome radu. izložili čisto logičke teorije proveravanja. U tom slučaju. međutim. Ovo gledište je najjasnije i najpreciznije izrazio Karnap u svome delu Logičke osnove teorije verovatnoće: ova vrsta verovatnoće. koja se vezuje za vero-vatnoću događaja one vrste koji se javljaju u igrama na sreću). Pri tom mi razmatramo i imamo u vidu isključivo iskaze N i e. 1921. "Pitanje o tome da li je neka posebna hipoteza predložena pre ili posle ispiti-vanja njenih pojedinačnih slučajeva. a nekada se koristi da označi sigurnu. i logičke odnose među njima. koju on naziva "vero-vatnoća 1". vol. počeo je da govori o prove-ravanju naučnih hipoteza.. sasvim razu-mljivo. i pored toga što su bili induktivistički usmereni. On je upozoravao na to da je svaka posebna vrednost predviđanja potpuno izmišljena. 313 . XIV. Mill. S. p. System of Logic. sastoji se u našem ustanovljavanju da li je i u kojoj meri neka hipoteza N potvrđena izvesnim svedočanstvom e. Keynes. logička verovatnoća. 2 a još bliži Karnapovom gledištu bio je Kejnz. Filozofi nauke su to pitanje uglavnom svodili na problem potpunog potvrđivanja (verifikacije). Sec. A Treatise on Probability. Na to ih je jednostavno naterala naučna praksa. Vilijema Hjuela i Kloda Bernara). J. odlučnu proverenost (neku vrstu dokazanosti ili potpune potvrđenosti). Ovakav čisto logički prilaz potvrđivanju naučnih hipoteza u stvari možemo naći još kod Mila. M. nasuprot oslabljenom pojmu potvrđivanja samo u određenom stepe-nu. ili je to e nastalo kao posledica proveravanja predviđanja koje smo dedukovali iz N. v.LOGI^KI I ISTORIJSKI PRISTUP PROVERAVAnjU NAU^NIH HIPOTEZA ^isto logički pristup potvrđivanju i pitanje odlučnog proveravanja Jedan broj savremenih metodologa i filozofa nauke. III. tokom razvoja svojih shvatanja. potpunu. povezujući svoju induktivnu metodu sa teorijom verovatnoće. da bismo objasnili to e.

učenik osnivača Bečkog kruga Morica [lika. to je mogućno iskustveno potpuno proveriti. i iskaze empirijskih (u nekim formulacijama. Docnije. naime. koje su inače dosta brzo napustili. Reč je o različitim vidovima "nepotpunosti". onda odmah treba upozoriti na to da su Vitgenštajn i logi-čki empiristi u početku zastupali jednu veoma oštru tezu ‡ da je naučno znanje podložno potpunom potvrđivanju iskustvom. tako da se o njima može govoriti kao o empirijski utvrđenim ili dokaza-nim istinama. tako se interpretira ono e). Prvi vid je povezan sa činjenicom da nikad ne možemo potpuno da završimo opis nekog materijalnog objekta ili situacije. Fridrih Vajsman. iz prvih njihovih formulacija. ili (b) da dođemo do 4 314 O tome šta su zastupnici ovog usmerenja podrazumevali pod metafizikom i metafizičkim iskazima. odnosno prikladno) govoriti o iskustvenoj proveri naučne hipoteze i onda kada se to iskustvo svede na ono koje govori u prilog hipotezi (jer. Drugim rečima. naučni iskazi su pogrešni ili istiniti. Drugi vid se sastoji u tome što je naše činjeničko znanje nezavršeno i u jednoj drugoj dimenziji ‡ postoji uvek mogućnost da se dogodi nešto nepredviđeno. već samo prva. oni su kao smislene iskaze priznavali samo tautološke iskaze logike i matematike.No. u ovom slučaju sa mogućnošću potpunog potvrđivanja. v. međutim. bilo (a) da doživimo sasvim novo isku-stvo koje trenutno ne možemo ni da zamislimo. moju knjigu Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji. Taj kriterijum pot-pune proverenosti (odlučne potvrđenosti) služio je logičkim pozitivistima ne samo za razdvajanje pogrešnih od istinitih teorija u nauci. Razlog je vrlo jednostavan: logički je neopravdano izvođenje univerzalnih iskaza iz singu-larnih. i u vezi sa mogućnošću potpunog proverava-nja iskustvenih iskaza. U ovome kon-tekstu nas neće interesovati ta druga strana stvari. ako se ipak postavi pitanje o tome kako i u kojoj meri je mogućno (ili umesno. . pod uticajem poznog Vitgenštajna. kao što je logički nemogućno (i praktično neizvodljivo) i njihovo dokazivanje induktivnim putem. a ukoli-ko su istiniti. Odbacujući metafizičke iskaze4 kao besmislene. Vajsman je. proizlazilo je da smatraju kako se naučni zakoni i teorije mogu odlučujuće pro-veriti. Prema tome. već i zbog onoga što je nazvao "otvorenom strukturom (open structure)" termina koji se pojavljuju u takvim iskazima. pa ćemo od razli-čitih kritičkih primedbi upućenih principu odlučujuće potvrđenosti ovde izneti samo one koje su relevantne u vezi sa proveravanjem. već još više kao in-strument za razdvajanje empirijskonaučnih od metafizičkih iskaza. Vajs-man se ne samo sasvim ogradio od logičkih empirista. između ostalog. 59-63. Karl Poper je u stvari bio prvi koji je "podsetio" logičke empiriste na tu činjenicu da nijedna univerzalna teorija (pa samim tim i određeni broj naučnih iskaza) ‡ nikada ne može da bude do kraja proverena (dokazana). počet-kom tridesetih godina se u celosti slagao sa [likovim shvatanjem da je mogućno potpuno potvrđivanje. za koje su držali da ih je mogućno u potpunosti iskustveno potvrditi (dokazati). prirodnih) nauka. str. već im je uputio niz kritičkih primedbi. bez obzira na broj tih singularnih iskaza. odnosno dokazivanja istinitosti empirij-skonaučnih iskaza. ukazivao na to da empirijskonaučni iskazi ne mogu biti potpuno provereni ne samo zbog toga što treba računati sa neograničenim brojem provera.

I Series. "Verifiability".takvog novog otkrića koje će uticati na čitavu našu interpretaciju izvesnih činjenica. 5 5 v. 1952. reprinted in: Logic and Language. 1945. F. Flenj. 315 . 124. Oxford. njaismann. by A.. p. ed.

. preko principa nepotpune proverenosti (dokazanosti). Reč je o klasičnom pristupu sa stanovišta logike opravdavanja. R. e ) p (e ) v. ne mogu da se dele na one za koje je mogućno dokazati istinitost i one za koje se može dokazati da su pogre-šne. Najviše kritički razma-trana bila su ipak gledišta Rudolfa Karnapa. Kada se to postigne. kao što je već spomenuto. ni naučne teorije. Carnap.Karnapova teorija kvantitativne potvrđenosti (i njene teškoće) Princip potpune proverenosti (dokazanosti). evoluirao je tokom vremena. kao i drugi logički empiristi. koja će zadovoljavati kako aksio-me računa verovatnoće. 1950. Logical Foundations of Probability. koje su sve shvatane kao zapravo ništa drugo do "oslabljena dokazanost". Najistaknutiji predstavnici ovih teorija bili su Rajhenbah i Karnap. ili jednostavno "stepen potvrđenosti" treba nekako izjednačiti sa verovatnoćom u smislu računa verovatnoće. Chicago. prešao na govor o "delimičnoj dokazanosti". e) = 6 316 p( h. Istorijski po-smatrano. Pošto je postalo jasno kako ni naučni zakoni. prve su nastale teorije kvantitativne potvrđenosti. odnosno na mogućnosti njegove primene u procesu pro-veravanja naučnih zakona i teorija. Karnap je. tako i zahteve koji potiču iz intuitivne ideje "potvrđe-nosti". Smatralo se ‡ a Karnap je pokušao da to potanko razradi. . međutim. koje su proizla-zile iz povezivanja induktivne metode sa teorijom verovatnoće. posebno u knjizi Logičke osnove verovatnoće 6 ‡ da taj "stepen podrške svedočanstvom". do nekoliko varijanti principa (nepotpune) potvrđenosti. pa ćemo se najpre osvrnuti baš na to shvatanje potvrđenosti. University Press. Trebalo je definisati jednu aditivnu funkciju mere na području rečenica kompletnog jezika nauke. onda je veoma lako izračunati stepen potvrđenosti jedne teorije h koju potvrđuje svedočanstvo e: p (h. odnosno o "potvrđenosti (činjenicama) do određenog stepena".

Sem toga. No. i pored ogromnog rada koji su Karnap i njegovi saradnici uložili u razvijanje analitičke induktivne logi-ke tokom više od dve decenije. Poslednjih godina svoga života Karnap je konačno napustio dalji rad na ovome projektu. njene aksiome treba shvatiti kao istinite u sve-tlosti induktivnih intuicija. @iveli su u čvrstom uverenju da je to jedi-ni način da se teorijska nauka spase od skepticizma. a koji su. Rajhenbaha i drugih. ne-ophodni za formulisanje najvažnijih naučnih teorija. Xefriza. Remzija. stepen potvrđenosti nekog stava počiva na minimalnom jeziku u kojem može da se izrazi.Nastavljajući tradiciju Kejnza. razume se. oni nisu uspeli da stvore "funkcije mere" na jezicima koji uključuju analizu ili fizičku verovatnoću. U svakom slučaju. Karnap je ‡ mada je već priznavao da u nauci nema sigurnog. jednom zauvek datog i dokazanog znanja ‡ smatrao da teorija probabilističkog potvrđivanja treba da bude apriorna i nepogrešiva. 317 . za mnoge empiriste jedan od najvećih teorijskosaznajnih problema bio je i ostao: kako makar i delimično izvršiti takvo "dokazivanje" teorija koje bi počivalo na "činjenicama".

Carnap. Open Court. to jest. već pre za jedan ili mali broj pojedinačnih slučajeva toga l. a nauč-ni zakoni su po pravilu takvi.. ili da to neće biti ni svi drugi mostovi koje će tokom života iz-graditi. On nastoji da nas uveri u to da nauka praktično najčešće ni ne barata univerzalnim zako-nima. R. ed. 571. ^ak i u konačnom svetu.. na osnovu svedočan-stva e. godine napustio svoju ideju potvrđivanja kvalifikovanim pojedinačnim slučajem (potvrđivačem) (nigde je više nije spominjao u svojim radovima iz ove oblasti). No. kao što primećuje Poper. uvodeći istovreme-no ad hoc novi pojam "potvrđivanja zakona (kvalifikovanim) pojedinačnim slu-čajem (potvrđivačem)" (ljualified instance confirmation of the lanj). Stoga h nije sâm zakon l. c* (h. čiji stepen potvrđenosti neće biti nula.. već predviđanje koje se tiče jednog ili relativ-no malog broja pojedinačnih slučajeva. koji se tiče beskonačnog broja pojedinačnih slučajeva rasu-tih kroz prostor i vreme. pokazati kako je Karnap pokušao da reši ovu teškoću. da li je h neki univerzalni zakon l? Karnap smatra da inženjer nije poglavito zainte-resovan za sâm zakon l. inženjer se ne bi kladio da među bilionima biliona.Međutim. neki inženjer prilikom izbora oblika mosta poziva na određene fizičke zakone koje smatra "veoma pouzdanim". nijedan univerzalni zakon ne može imati drugačiju do nultu potvrđenost (s = 0) ‡ ako je naš svet u bilo kojem smislu beskonačan (dovoljna je i vremenska besko-načnost). može izgledati iznenađujuća i u suprotnosti sa činjenicom da naučnici često govore o dobro potvrđenim zakonima. da novi pojedinačni slučaj. . da novi pojedinačni slu-čaj. e)/ razume se stepen potvrđenosti. p. već hoće da kaže kako pomenuti most neće biti protivslučaj. ukoliko bi broj događaja i stvari u tome svetu bio dovoljno velik. Op. Osim toga. razlozi koji se mogu navesti protiv mogućnosti potvrđivanja (konfirmacije) univerzalnih zakona jednaki su razlozima koji se navode protiv mogućnosti njihovog potpunog proveravanja (verifikovanja): uni-verzalni zakoni. 214. 1963. p. a pod "pojedinačnim potvrđivanjem" l-a na osnovu svedočanstva ¿ e /s i (l. kao nosioci naučnog rasta. cit. Popper.. e) (pri čemu s i = stepen potvrđenosti jednog pojedinačnog slučaja). 8 Treba. s obzirom da je i on sâm priznao kako nulta potvrđenost univerzalnih iskaza. La Salle. e) =Df. o svetu mnogo tvrde ‡ mnogo više nego što se ikada mo-žemo nadati bilo da "potpuno proverimo" ili da samo "potvrdimo". izostavio je "dvosmisleni" termin "stepen potvrđenosti" i počeo da govori isključivo o "racionalnom količniku klađenja". njihova bi se vrednost teško razlikovala od nule. on misli na pomenutu verovatnoću 1. "The Demarcation Betnjeen Science and Metaphysics". pošto teorije. ispunjava zakon l: s i (l. a i drugi pored njega. bez obzira na ove promene. v. in: The Philosophy of Rudolf Carnap. O čemu je tu zapravo reč? Kada se. ovde valja napomenuti i to da je Karnap posle 1950. Op. ipak. Carnap. da oni nisu neophodni za vršenje predviđanja. Ill. cit. K. 9 Najzad. sâm Karnap (u dodatku svojoj knjizi Logičke osnove verovatnoće). No. naime. Prema tome. A. R. R. vrlo brzo su postali svesni da prema njegovoj teoriji. Karnapova induktivna logika nije u stanju da procenjuje teori-je. Svedočanstvo e očigledno predstavlja relevantno posmatračko znanje. koji se ne pominje u e. by P. 19-23. "dobro zasnovanim" itd. to je Karnapov primer. kji ¿ ¿ se ne pominje u e. ili u beskonačnom broju pojedinačnih sluča-jeva nema nijednog protivslučaja. 7 Prema tome. v. kao što primećuje Lakatoš... Schilpp. pp. ni ne mogu da 7 8 9 318 v.

by I. North-Holland. od koje kod Karnapa nema ni traga. ed. Lakatos. Lakatos. p.. 10 1 0 v. 319 . 1968. in: The Problem of Inductive Logic. "Changes in the Problem of Inductive Logic".budu procenjene na zado-voljavajući način bez teorije naučnog rasta. Amsterdam. 360. I.

tako što primećuje da ‡ i pored toga što se u naučnom istraživanju. Nasuprot Karnapovoj "kvantitativnoj potvrđenosti". nego čak i bilo šta što je B. da umesto "nepotvrđenost" upotrebljavamo reč "depotvrđenost" (analogno "dekompenza-ciji". Kod nas. ali. kao i bilo šta što je ne-A. Na sličan način. moraćemo priznati da nam hipotezu da su sve vrane crne potvrđuje svaki objekt koji nije ni crn niti je vrana. bilo koji zeleni list ili žuta krava i tako dalje.. Tako se. to jest da. pa tako činiti potvrđujuće svedočanstvo za nju. bez nekog eksplicitno definisanog sistema pravila. Hempel se opredelio da tvrdi kako paradoks u stvari nije paradoks. kakav je zakon gra-vitacije. Hempel. na primer. odnosno da čine depotvrđujuće svedočanstvo za nju. termin "nepotvrđenost" ima jedno sasvim neutralno ili neutralistički obojeno značenje. ma koja crvena olovka.Hempelova teorija kvalitativne potvrđenosti Jedno sasvim drugačije razmatranje problema potvrđivanja (konfirmaci-je) započinje Hempel. 11 Imajući u vidu upozorenje antiinduktivistâ da nikakav konačan zbir iskustvenih svedočanstava ne može odlučujuće da utvrdi tačnost neke hipoteze koja izražava neki opšti zakon. ova hipoteza ekvivalentna sa hipotezom "Sve je B ili ne-A" i onda ne samo da je zadovoljavajuće svako A koje je B. On navodi dva razloga. međutim. donose sudovi o potvrđujućem ili nepotvrđujućem karakteru eksperimentalnih podataka ‡ teško bi se moglo reći da su ti sudovi zasnovani na nekoj eksplicit-noj teoriji koja bi pružala opšte kriterijume potvrđenosti ili depotvrđeno-sti. pri čemu je u ovom izdanju izvornom članku dodat i jedan Postscript. 1965. prema tome. U krajnje konciznom predstavljanju teorije Hempela pozivamo se na njegov članak "Studies in the Logic of Confirmation". pa je. Aspects of Scientific Explanation. koji pripada upravo logičkom pristupu problematici proveravanja naučnih hipoteza. Ali. koji obuhvata beskonačan broj potencijalnih slučajeva. The Free Press. 4. za sad još nemamo zadovoljavajuću teoriju koja bi pružila opšte kriterijume potvrđenosti i depotvrđenosti. Nenj York. . pod određenim uslovima. predstavljaju potvrđujuće svedočanstvo za hipotezu da su sve vrane crne. za takve podatke koji joj ne idu u prilog. svoja istraživanja Hempel usmerio u ovom pravcu. Analiza ove problematike treba da nam pruži jedan kriterijum prihvatljivosti ili kriterijum odbacivanja naučnih hipoteza. ali. C. Ali. ‡ Hempel ne želi da upotrebi takve izraze kao što su "poricanje". G. Na taj način. Oni u stvari poriču povezanost određenih svojstava u prirodi (da je nešto vrana a da nije crno). dok formalna logika obezbeđuje kriterijume valjane dedukcije. 1 320 1 v. već jednostavno termin suprotan "potvrđenosti" ‡ "nepotvrđenost". na ovom putu iskrsavaju različite teškoće. i ko-načan skup relevantnih podataka može biti "u saglasnosti" sa datom hipotezom. naglašava Hempel. kontraintuitivne implikacije se nazivaju paradoksima potvrđivanja. bez mnogo ustezanja i sa velikim stepenom saglasnosti u mišljenju. logički posmatrano. Hempel je izložio teoriju takozvane "kvalitativne potvrđenosti". Ali je. recimo. hipoteza "Svi A su B" potvrđuje kada je prisutno neko određeno zadovoljavajuće svedočanstvo. (b) Nama se ta situacija koju odražava paradoks čini neprirodnom stoga što smo pod uticajem svog ranijeg znanja. "odbacivanje" ili "opovrgavanje". da bismo izbegli ovu neutralističku notu. od kojih mnogi pripadaju ili još nedostupnoj budućnosti ili nepovratnoj prošlosti. što ne od-govara značenju u engleskom jeziku. (a) Područje univerzalnih stavova je neograničeno: oni se tiču svega što postoji. p. može se smatrati da slabe tu hipotezu. "demistifikaciji" itd). koji je preštampan u navedenoj knjizi. Ove iznenađujuće. Stoga bismo mogli. u praktičnom naučnom istraživanju se primenjuju i razni oblici deduktivnog za-ključivanja.

321 . takođe. Hempel je postavio još ceo niz uslovâ kojima treba da se povinuje naučna hipoteza. pokušao da formuliše novu definiciju potvrđeno-sti. koja će zadovoljiti sve ove postavljene uslove. Zauzimajući stav prema nekim kritičkim primedbama. "Kakve to ima svrhe?" ‡ rekli bismo. ako neko pokuša da nam dokaže kako natrijumova so daje žuti pla-men tako što će staviti u plamen parče leda. pokazujući da led ne čini plamen žutim. pa smo unapred sigurni da taj eksperiment neće predstavljati protivprimer za našu hipotezu. Hempel je.Naime. raz-log što nam se ovaj eksperiment čini irelevantnim jeste to što mi već znamo da led ne sadrži natrijumovu so. Međutim. to će nam biti čudno.

Ovaj prilaz. by M. sve ove nevolje s kojima su suočene logičke teorije potvrđivanja iščezavaju onda kada se u većoj meri uzme u obzir stara intuicija metodolog â u pogledu važenja uspešnih predviđanja. Musgrave. A. s obzirom da naučnik nikad nije u takvoj situaciji da ne ras-polaže nikakvom drugom informacijom pored one koja je uključena u neko kon-kretno svedočanstvo e. odnosno u kojoj meri je potvrđena. njatkins. omogućuje nam da objektivno uporedimo oštrinu naših provera nekih hipoteza. XXV. koji u razmatranje proveravanja. The Free Press of Glencoe. kao što je uočio još Poper. vol. prema obema definicijama. i njihove logičke odnose. razu-me se. Uzimanje u obzir "prethodnog znanja". mnogo više obećava. istorijskim pristupom potvrđivanju. najznačajniji predstavnici induktivistički usmere-nog logičkog empirizma. "Confirmation.13 Prekretnicu u rešavanju teškoća sa kojima su se sukobile logičke teo-rije potvrđivanja. kratkoće radi. stoga što ‡ bez obzira šta se podrazumevalo pod "prethodnim znanjem" ‡ određivanje njegove aktualne sadržine u svakom datom slučaju pred-stavlja istorijski zadatak koji prethodi ispitivanju logičkih relacija. a ne sa onim što je za nauku najbitnije ‡ sa neograničenim klasama objekata. Masgrejv naziva. 106.. Bunge. nameće se kao neizbežan zaključak (posebno s obzirom na nikad prevaziđeni paradoks potvrđenosti) da se Hempelo-voj teoriji može uputiti zamerka što "potvrđivanje naučnih hi-poteza čini strahovito lakim poslom (it makes the confirming of scientific hypotheses a terribly facile business)". Ovakvo gledište imamo pravo da nazovemo "delimično istorij-skom" teorijom. and Positivism". "Logical Versus Historical Theories of Confirmation". moramo imati u vidu samo iskaze h i e. ipak ponajbolje dâ rešiti kroz kvantitativni pojam potvrđenosti. 1 1 322 2 v. učinio je Votkins. Ali. the Paradoxes. po svemu sudeći. . in: The Critical Approach to Science and Philosophy.12 Istorijski pristup potvrđivanju Kao što smo videli. 1974. Karnap i Hempel.Ta teorija ‡ ostavljajući po strani njene unutrašnje teškoće i paradokse ‡ može se pri-meniti samo na srazmerno jednostavne (proste) hipoteze čiji se sastavni delovi mogu defi-nisati pomoću predikata posmatranja. Kao posebno težak problem sâm Hempel ocenjuje situaciju da se jedna te ista pojava može podjednako dobro objasniti dvema inkompatibilnim hipoteza-ma. a nisu obraćali pažnju niti ih je uopšte interesovao vremenski redosled. J. Nenj York. 1964. Taj delimično istorijski prilaz. idući za nekim Poperovim idejama. može govoriti samo u onim slučajevima kada imamo posla sa konačnom klasom objekata.. Kada se uzmu u obzir sve dopune koje je iskusio ovaj pristup. a prvi korak prema istorijskim teorijama. i stoga je sklon ‡ posle 20 godina raspravljanja o ovome problemu ‡ da se problem formulisanja pogodnih kriterijuma kvalitativne potvrđenosti. Suština je u tome što Votkins ističe da je kod procenjivanja potvrđenosti neophodno uzeti u obzir i "prethodno znanje" (background knonjledge). p. ne ispušta iz vida ni logičku stranu stvari. nj. 3 v. smatrali su da prilikom odlučivanja o tome je li hipoteza h potvrđena svedočanstvom e. koji. odnosno potvrđivanja unosi i isto-rijski element. ističe Masgrejv. ed. N. The British Journal for the Phio-sophy of Science. o potvrdljivosti se.

kako primećuje Masgrejv. Najoštrije su. one provere gde iz prethodnog znanja logički proizlazi negacija onoga predviđanja koje je izvedeno iz naše hipoteze. Provera takvog predviđanja pred-stavljala bi. Samo hipoteza koja pro-đe takve stroge provere sme se smatrati zaista potvrđenom.Prema ovoj objektivnoj teoriji. najstrože su one provere za koje se ‡ u svetlosti prethodnog znanja ‡ najpre može pretpostaviti da bi mogle da opovrgnu datu hipotezu (obratno važi za najslabije provere). krucijalnu proveru koja treba da odluči između određene 323 . na-ravno.

pp. ili o pomeranju ravnodnevičkih tačaka) ne mogu da potvrde njutnovu teoriju. pošto su one već sadržane u prethodnom znanju. po svoj prilici. kao što će se videti. vraćamo na poziciju gde su sve provere jednako oštre. neće moći da potvrdi hipotezu. "Falsification and the Methodology of Scientific Research Programmes". naime. ed. 12-15.hipoteze i prethodnog znanja. Masgrejv primećuje da je kod Votkinsa ovaj pojam "prethodnog znanja" ostao dosta neodređen. ne obraćajući pažnju na drsko insistiranje na pitanju prioriteta koje postavljaju amaterski skupljači činjenica. kada bi se.14 Kod ove ideje. kao "prethodno znanje" u odnosu na datu teoriju uzimaju se oni relevantni rezultati i teorije koji su "poznati nauci" u trenutku predlaga-nja te teorije. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge.. Ibid. Ali. pretpostavlja da istoričar može da reši pitanje o tome kada je neki određeni iskaz postao "poznat nauci". On sugeriše da bi se u slučaju kada poznata činjenica biva "reinterpre-tirana" u svetlosti nove teorije. međutim. University Press. Pri tom se.. Bitno je pri tom uočiti to da se. "Novointerpretiranu činjeni-cu trebalo bi svakako smatrati za novu činjenicu. v. naravno. ona tada mogla pretvoriti u novu činjenicu za tu teoriju. . 1970. koje se tiču spektra vodonika i koje ne bi mogle da potvrde Borovu teoriju o različitim ni-voima energije u atomu vodonika. pp. 15 Osvrćući se na slučaj Balmerovih empirijskih formula. kroz različita shvatanja "prethodnog znanja" kao istorijske pozadine nastajanja određenih hipoteza. To je pre svega ono koje Masgrejv naziva "strogo vremenskim shvatanjem prethodnog zna-nja". Ibid.. Naime. obli-kuju se različite varijante istorijskog prilaza potvrđivanju. p. mogućno je zapitati se da li ovim strogo vremenskim razmatranji-ma treba pridati toliki značaj koliki sugeriše ova varijanta istorijske teori-je. razume se. Ostaje. pod pretpostavkom nepostojanja prethodnog znanja. Tada. Majklson‡Morlijev eksperiment ne bi mogao da potvrdi specijalnu teoriju relativiteta. 6 Lakatos. Isto tako. prema ovako strogom gledištu. s obzirom na razlike u duhovnim predistorijama. relativistička ideja prethodnog znanja. opet. Musgrave. Lakatos & A. I. Galilejevi i Keplerovi zakoni (ili činjenice o plimi i oseci. odmah isključuje svaka subjektivistička. by I. Potvrđivanje će moći da potekne samo iz predviđanja neke nove činjenice koja nije bila "poznata nauci" u trenutku pred-laganja određenih hipoteza. nekoliko shvatanja koja nisu subjektivistička. (nje should certainly regard a nenjly interpreted fact as a nenj fact. ignoring the insolent priority claims of amateur fact collectors.)"16 1 4 1 5 1 324 v. Cambridge. nijedna od činjenica koje su bile "poznate nauci" pre nego što je neka hipoteza predložena. ili još preciznije rečeno ‡ podjednako im nedostaje oštrina. 157. razlikovalo od naučnika do naučnika. a. prethodno znanje bi se. naravno. 8-12. samim tim što su bili "poznati nauci" dugo pre nego što je ta teorija uopšte predložena. Lakatoš pokušava da ublaži ovo strogo istorijsko gledanje na pretho-dno znanje. Ali. prethodno znanje odnosilo na onaj zbir činjenica i teorija koje određeni naučnik prihvata kao neproblematične u trenutku razmatranja datih hipoteza. Ovde se.

Tako bi onda svaka ad hoc teorija mogla da pretenduje na podršku svedo-čanstvom preko starih. s obzirom da se za svako dedukovanje neke stare činjenice iz nove teorije može reći da uključuje "reinterpretaciju" te či-njenice. ali "novointerpetiranih" činjenica koje objašnjava. 325 .Ovakvo Lakatoševo ublažavanje pojma nove činjenice ne znači ništa drugo do potpuno poništavanje toga pojma.

nezavisno jedan od drugog i po prilici u isto vreme. njegov je predlog da se stara činjenica može smatrati novom u odnosu na neku novu teoriju pod uslovom da teorija nije bila smišljena radi objašnjenja te či-njenice. ali ne ako je predložena od strane naučnika A (koji je znao i za e1 i za e2)? Istoričar bi. pp.18 1 7 1 8 326 v. prethodno znanje u odnosu na neku novu teoriju ne sadrži sve prethodno poznate činjenice koje ona može da objasni. dok je za naučnika B. Međutim. Pretpostavimo takođe da je za naučnika A ta hipoteza h trebalo da objasni činje-nice e1 i e2.. postoji i treće gledište koje prevazilazi obe ove krajnosti. dakle. kada je reč o ovome shvatanju. ova druga izgleda više relativistička nego što bi trebalo da bude. da primeti kako ga je poslužila sreća). često postaje jasno u svetlosti neke teorije. 12-15. treba-lo da objasni samo činjenicu e1. koji je manje upućen u tekuću literaturu. Najnezgodnije. A. 15-19. možda. Stoga bismo morali da razlikujemo aktualni eksplikandum jedne teorije od onih prethodno poznatih činjenica koje ta teorija takođe objašnjava. naročito ako se ima u vidu činjenica da je u nekoliko mahova posebno naglašavao da čak ni razmrsivanje heurističkog puta do nekog otkrića nije stvar psihologâ. Pitanje je. A i B. v. u stvari. Ibid. međutim. Musgrave. ali ne i nužan uslov da se nešto smatra novim u Zaharovom smislu. koji je takođe smatrao da novost jedne činjenice nikako ne bi trebalo da zavisi samo od uzimanja u obzir vremenske komponente. mogao da čestita naučniku B na oštroumnosti (ili. predložili određenu hipotezu h. jeste to što nije jasno kako bi Zahar mogao da iz-begne kritiku da je svedočanstvo koje treba da podrži neku teoriju učinio pre-više zavisnim od ličnosti naučnika. . pp.. pa je stoga neve-rovatno da bi ta teorija bila smišljena radi objašnjenja svih tih činjenica. dovoljan. U svakom slučaju. Vremenska novost je. kako primećuje Masgrejv. Prema tome. cit.. da li bi Zahar bio spreman da kaže kako nepoznavanje određene literatu-re od strane naučnika B znači da hipoteza h. kao što se prva zamisao prethodnog znanja čini pre-više strogom. 17 Ova zamisao potiče od Lakatoševog bliskog sa-radnika Ilaja Zahara (E. Op.Drugo shvatanje "prethodnog znanja" Masgrejv naziva "heurističkim gledištem o prethodnom znanju". Kako primećuje Masgrejv. Zahar). već samo one prethodno poznate činjenice radi čijeg objašnjenja je smišljena i koje su odigrale heurističku ulogu u njenoj izgradnji. ako ju je predložio on. Zahar je sasvim u pravu kada insistira na tome da su činjenice radi čijeg objašnjenja je neka teorija smišljena malobrojnije od onih prethodno poznatih činjenica koje je stvarno u stanju da objasni. Postoji je-dan opšti razlog za to: da su dve ili više naizgled nepovezanih činjenica pove-zane jedna sa drugom. Pretpostavimo takvu situaciju u kojoj su dvojica naučnika. dobija veću empirijsku podršku od te iste hipoteze predložene od strane naučnika A? Teško je pretpostaviti kako Zahar ne bi bio želeo da izbegne ovakvu vrstu zaključaka. Da li Zaharovo gledište treba shvatiti tako da će e2 potvrđivati h ukoliko je predložena od strane naučnika B (koji nije znao za to e2).

Zadatak istoričara bio bi da u sva-kom konkretnom slučaju odrede takvu teoriju. Način na koji se može postići ishod da ovo gledište ipak bude neka vari-janta istorijske teorije. No. već sa starom teorijom koju osporava . provere tih predviđanja mogu se takođe okarakte-risati kao nezavisne i oštre provere koje vode vrednom potvrđivanju. Prema ovoj varijanti. uočiti i posebno podvući da sva ova tri shvatanja podrazu-mevaju da ne mora svako svedočanstvo koje govori o istinitosti nekog predviđanja izvedenog iz određene teorije uvek predstavljati i empirijsko potvr-đivanje te teorije. ova treća zamisao izgleda najprihvatljivija i teorijski i s obzirom na konkretnu naučnu praksu. neće potvrditi tu teoriju ukoliko se do nje može doći i preko stare teorije. kako ističe Masgrejv. pp. vremenska novost predviđanja (ili samog činjeničkog otkrića) nije ni dovoljna ni nužna za potvrđivanje neke teorije. 327 . međutim. koju je razvio Lakatoš. a koju je Lakatoš nazvao "prethodnom teorijom" (background theory) ili "standardnom teorijom" (touchstone theory). kada se potvrđivanje svede na odnos između svedočanstava suparničkih teorija. čije su provere oštre i mogu da dovedu do potvrđivanja. Ova varijanta se odlikuje time što u njoj postoje dve vrste nezavisnih ili novih predviđanja. Treba. S druge strane. već pre: "Da li svedočanstvo e podržava h1 više nego h2?" To suge-riše da bi prilikom procenjivanja toga koliko neko svedočanstvo podržava je-dnu novu teoriju. Ibid. pa se može postaviti pita-nje da li uopšte imamo pravo da ovo gledište nazivamo varijantom istorijskog pristupa. 20ff. imamo predviđanja što se tiču takvih pojava o kojima pret-hodna teorija ne govori ništa. to jest takvu vrstu provere koja može da odluči između nove i stare teorije. 19 U svakom slučaju. 1 9 v..Treća varijanta istorijskog prilaza. neka poznata činjenica može da potvrdi neku novu teoriju i ukoliko je u suprot-nosti sa starom teorijom ili ne može njome da bude objašnjena. onda je tu reč o jednom logičkom odnosu. neka či-njenica do koje se došlo proveravanjem predviđanja izvedenog iz nove teorije. Osnovno pitanje u tom slučaju ne bi bilo toliko: "Da li svedočanstvo e potvrđuje hipotezu h?". polazi od osnovne ideje da naučnici zapravo uvek imaju posla sa suparničkim teorijama. trebalo da je poredimo ne sa "prethodnim znanjem uopšte". Naime. a da empirijsko svedočanstvo koriste u pokušajima da odluče između tih teorija. Drugo. jeste postavljanje zahteva da "prethodna teorija" za neku novu teoriju mora biti najbolje upotrebljiva teori-ja prisutna u tom trenutku u datome području. Imamo najpre ona predviđanja što su u sukobu sa predviđanjima koja potiču iz prethodne teorije.

i to tako da se obezbedi da teorija bude nezavisno potvrđena. Pri ovom procesu u igru ulazi i "prethodno znanje".Bitan zaključak iz čitavog dosadašnjeg razmatranja glasi. da prođe neke nove i oštre provere. da se proces proveravanja naučnih hipoteza ne svodi i ne može da se svede samo na raz-matranje odnosa između hipoteze i empirijskog svedočanstva. 328 . što je bilo ključno kod svih logičkih teorija potvrđivanja. jer se samo tako možemo nadati da će u novoj teoriji biti sadržano više istine nego u onoj koja joj je prethodila. to jest. naravno.

prema modus-u tollens klasične logike. doduše. uključujući one koje naučnici danas prihvataju. u realnoj naučnoj praksi se prosto ne događa to da otkrivanje nepravil-nosti u odnosu na jednu određenu teoriju sámo po sebi vodi odbacivanju te teorije! Kun je. V = const). Predviđanja o sve-tu uvek potiču iz složene konjunkcije dveju ili više teorija. ukazivao je sasvim opravdano još Pjer Diem. Sa čisto logičkog gledišta. kao što pojedine teorije nisu napuštali ni tada kada su se suočile sa velikim brojem empi-rijskih pobijanja. skoro svaka teorija koja je ikada bila smišljena. Ovaj francuski fizičar i filozof je. zanemario dva slučaja koja. ali koja su se ipak događala tokom istorije nauke: da su naučnici odbacivali poneku teoriju i onda kada se suočila sa minimalnim brojem nepravilnosti. 329 . kako praktična tako i metodološka situacija sa naučnim hipoteza-ma mnogo je složenija. međutim. a posebno Kun. recimo. starost i otpornost nepravilnosti). upozorio na to da ono što mi neposredno posmatramo prilikom nekog eksperimenta u laboratoriji nikada ne može da se izvede iz pojedinačne teorije. međutim. Jedan jedini nepovoljan slučaj. između ostalog. uključiti i teorije koje se tiču ponašanja naših mernih instrumenata. iz istinitosti sin-gularnih iskaza sasvim mogućno dokazivati neistinitost univerzalnih. dovoljan je za ustanovljavanje lažnosti i za odba-civanje određene hipoteze. ovakvom rasuđivanju nema zamerke. Ali. Na složenost metodološke situacije. moramo. Uopšte uzevši. pripadaju krajnostima. situacija ‡ bar na prvi pogled ‡ deluje sasvim drugačije kada je u pitanju proveravanje koje ide na štetu hipoteze. pitanje proveravanja koje bi trebalo da ide u korist određene hipoteze veoma je složeno i za sada još nema mnogo izgleda da će se uskoro doći do nekog opšteprihvatljivog rešenja. imala je slučajeve koji su odstupali od pravila. Da bismo. Kao što su već naglasili mnogi savremeni metodolozi. proverili jedan tako jednostavan teorijski iskaz kao što je Bojl‡Mariotov zakon (P . pošto je. naime.Proveravanje i opovrgavanje (Diemov problem) Kao što se iz dosadašnjeg izlaganja moglo videti. Međutim. smatraju neki teoretičari. Prvi slučaj se događa kada su u pitanju nepravilnosti koje su veoma važne (velika nesaglasnost u odnosu na teorijsko predviđanje. a drugi onda kada je neka teorija jedina prisutna u određenoj oblasti.

University of California Press. p. ali ‡ kada je u pitanju potvrđivanje ‡ čini se dosta očiglednim da nema mnogo smisla pretpostavljati jednaku raspodelu potvrđenosti na sve članove složenog skupa teorija (jednaku samom Bojlovom zakonu. ljuine) takođe zastupa gledište da se nijedan iskaz ne može ni potvr-đivati ni opovrgavati izolovano. ako samo skupovi teorija mogu da se suoče sa iskustvom. Naime.Ako je. Progress and its Problems. A? Laurens Laudan prvi jasno i određeno upozorava da ovaj Diemov problem. da bi trebalo pokušati da se pronađu neki novi neza-visni razlozi koji bi nam sugerisali prema kojoj pojedinačnoj teoriji bi valjalo usmeriti težište opovrgavanja (odnosno potvrđivanja). pa onda. kao što kod neuspešnih predviđanja ostaje nejasno čemu treba pripisati krivicu. O. kao što pogađa opovrgavanje pojedinačnih naučnih teorija. onda nas i uspešno predviđanje nekog eksperimentalnog isho-da ostavlja u istoj takvoj nedoumici kako da rasporedimo. 41. zašto bi stvari stajale drugačije kada je reč o opovrgavanju? Izgleda. Da li bi trebalo pretpostaviti da svaki član složenog skupa teorija treba da dobije podjednako povećanje stepena potvrđenosti?21 Ovo su. razume se. Laudan. kao i teorijama koje nam govore o pona-šanju instrumenata!) Međutim. već kao sistem iskaza o spoljnom svetu. Kvajn (nj. Berkeley. . nastaje problem: šta nam u takvoj situaciji valja činiti? Treba li odbaciti T ili A ili krivicu raspode-liti ravnomerno na složeni skup teorija T .. a ne pojedinačne teorije. Tonjard a Theory of Scientific Gronjth. tako isto mora po-gađati i potvrđivanje takvih teorija. 1977. ovo je stanovište u najnovijoj literaturi poznato kao "Diem‡Kvajnova teza". međutim. 2 2 330 0 S obzirom da i V. O. tačno to da se empirijskom proveravanju zapravo najčešće (ako ne uvek) podvrgavaju složeni skupovi teorija. ili da lokalizujemo. V. v. L.20 onda Diemov problem nastaje tada kada predviđanje iz jednog složenog skupa teo-rija ne odgovara iskustvu. na šta se odnosi ono što ide u prilog. zapravo. načiniti razliku između teori-je T i pomoćne hipoteze A. ukoliko nam naše iskustvo kaže č e. naravno. pod pretpostavkom da T . A povlače za sobom svedočanstvo e. 1 v. teška pitanja koja još nisu dobila svoje odgovore. Mogućno je.

N. r (č A) je malo onda kada je stepen potvrđenosti A pre nego što je izvr-šen eksperiment visok. in: Progress and Rationality in Science. ili. Dordrecht. by G. ona je neposredno data Bejsovom (Bayes) formulom: r (T. treba pažljivo odmeriti prihvatljivost različitih mogućnosti koje se nude. č e) < r (T) ako i samo ako r (č e. Reidel. Radnitzky and G. Da bismo jasnije videli šta znači R.. ili informa-tivno. Preko formule za ukupnu verovatnoću. Pristup koji ova autorka predlaže. pod ostalim jednakim uslovima. koja smatra kako metodološka oruđa Popera.Neke naznake u ovom pravcu nalazimo u jednom članku Norete Kertge. a Poper (b). Induktivisti su zanemarivali (a). odnosno odgovora na pitanje (b). č e) = p ( T x p ( ~ e. Naime. drugačije izraženo: koliko bi zanimljivo. nazvaćemo ga stoga R-faktor (činilac). č A) < r (č e). R pokazuje tendenciju da bude zadovoljeno onda kada su oba činioca s leve strane nejednačine mala. "Tonjards a Nenj Theory of Scientific Inljuiry". D. 22 U pogledu procene verovatnoće. T) < r (č e). i to s obzirom na dva osnovna pitanja: (a) koliko bi bio naučno poželjiv onaj ishod do kojeg bismo došli u slučaju uspešnosti određene mogućnosti. što onda u stvari znači da ona ne mogu da reše Diemov problem. ili objašnjavalačko bilo H da je istinito? (b) Koliko izgleda ima odre-đena mogućnost da bude uspešna? Ili pak: kakva je verovatnoća da H bude istinito? Većina teorija naučnog istraživanja do sad je ili spajala ove dve procene ili zanemarivala jednu od njih. Andersson. To znači da č e dovodi u pitanje T ako i samo ako je č e manje verovatno kada je dato T nego što je u odsustvu bilo kakvog polaganja prava na T. 2 2 v. 255-267. ed. dolazimo do toga da kao nužan i dovoljan uslov da č e pobija T (to ćemo nazvati R) imamo: R : r (č A) h r (č e. To odgovara tačno onoj situaciji koju naglašava Pope-rova metodologija. Koertge. T ) p ( ~e ) tako da je r (T. 331 . možemo reći kako. T . pp. jeste pristup odlučivanja između teorijskih mogućnosti. Kuna ili Lakatoša nisu dovoljna da bi se odgovorilo na to pitanje. 1978.

stepen ugrađenosti u neki teorijski sistem itd). Zaključak Mada se ne može reći da nisu u pravu oni koji ističu kako prilikom odlučivanja o tome da li će se neka naučna hipoteza prihvatiti ili odbaciti. kako su već primetili mnogi autori. . mogle dati tačno predviđanje č e. ne može da posluži kao jamstvo istinito-sti. T . sigurno je da nije u pitanju samo taj odnos. stoga ćemo ovaj činilac nazvati L-faktor. (2) kada se odlučujemo da prihvatimo ili da odbacimo neku hipotezu. Oxford. u kojem ona heuristika što rađa alternative za A biva iscrpena. može. već i raz-ličiti drugi razlozi o kojima se raspravlja u vezi sa prethodnim teorijskim pro-cenjivanjem naučnih hipoteza (kao što su: smelost. kao i oni razlozi o kojima se raspravlja u vezi sa naučnim ubeđivanjem (objašnjavalačka moć. G. 23 da istovremeno potvrđuje teorijski beskonačno veliki broj suparničkih hipoteza. Confirmation and Confirmability. jednostavnost itd). kada se kombinuju sa T. 22. kao što njeno prihvatanje ne znači uverenost u njenu istinitost. prvi i osnovni razlog zbog čega je to nemogućno jeste taj što istinitost jednog singu-lar-nog iskaza predviđanja. 1974. č A) je malo onda kada je vrlo neverovatno da bi alternative za A. u šta smo mogli da se uverimo baš u ovome radu. To znači da neki konačan skup eksperimentalnih rezultata može da bude jednako dobro obja-šnjen teorijski beskrajno velikim brojem hipoteza. koji je dedukovan iz naše uni-verzalne hipoteze. 2 332 3 Na primer: Schlesinger. Clarendon Press. najbit-niji korak predstavlja sámo empirijsko proveravanje hipoteza ‡ treba odmah ukazati na još nekoliko bitnih momenata: (1) odnos hipoteza‡empirijska osnova mnogo je složeniji nego što bi se to dalo u prvi mah pretpostaviti. (3) čak i ako dođe do odbacivanja neke hipoteze na osnovu njenog empirijskog proveravanja. naime. p. Nikakvo empirijsko proveravanje. Depotvrđenost (disconfirmation) T najveća je kada su i R-faktor i L-faktor niski. to ne znači nikakvu uverenost u lažnost te hipoteze..r (č e. Ovo sasvim odgovara Lakatoševom slučaju degeneracije.

koji je bitan kod svih logičkih teorija potvrđivanja. Uspostavljanjem odnosa između ove tri klase slučajeva. s obzirom da za prihvatanje i odbacivanje naučnih hipoteza nije niti može kao jedino i odlučujuće merilo da se uzima odnos hipoteza‡empi-rijska osnova. ograniče područje njene primene. otkriti nove horizonte. Naučnici vrlo često vrše teorijska procenjivanja i empirijska proveravanja hipoteza sa znatno skromnijim ciljevima: pokušavaju da odrede pravac i meru daljeg menjanja i poboljšavanja postojeće hipoteze. kada je reč o univerzalnim hipotezama. mogućno je steći nove uvide u široko razgranatu problematiku proverava-nja naučnih hipoteza. Dalje ‡ mislim da se iz prethodnih izlaganja s pravom može i to zaključiti ‡ upr-kos tome što je veći broj autora uložio zaista veliki trud u razvijanje kako kvantitativne. tako i kvali-tativne teorije potvrđivanja (konfirmacije). da se izmene pravci traganja za rešenjem. Empirijski sadržaj hipoteza (ili teorija) sigurno se ne iscrpljuje slučajevima koji potvrđuju određenu hipotezu odno-sno koji govore protiv nje. 333 . tako i na savremenu naučnu praksu. te te-orije su se sukobile sa većim brojem te-škoća i ne mogu na zadovoljavajući način da reše probleme proveravanja naučnih hipoteza.Sem toga. odnosno da odrede i preciziraju njenu oblast važenja. pomoći da se brže i jasnije uoče teškoće. rešava. uz daleko veće oslanjanje kako na istoriju nauke. ^esto mogu biti mnogobrojni oni slu-čajevi koji na prvi pogled nisu u skladu sa hipotezom. Za razvoj nauke katkad mogu biti od većeg značaja neke neuspešne i odbačene hipoteze od onih koje su prihvaćene kao potvrđene ‡ baš ove hipoteze koje su se sukobile sa teškoćama mogu otvoriti nove probleme. pa onda i uspešnije. Imajući u vidu činjenicu da preovlađuje slaganje teorijâ sa činjenicama. Naučne hipoteze se ne podvrgavaju empirijskom proveravanju sa jedinim ciljem da se ili prihvate ili odbace. ali za koje ne možemo zna-ti da li će potvrđivati ili opovrgavati hipotezu (ili teoriju) bez daljih (obič-no) obimnih i dugotrajnih istraživanja. čini mi se da ono što se naziva istorijskim teorijama potvrđivanja pruža daleko šire i re-alističnije mogućnosti da se ova problematika svestranije. što je sve od izuzetnog značaja za napredak naučnog saznanja i težnju za što univerzalnijim teorijama. nikada nećemo biti u stanju da ih proverimo u svim slučajevima kroz sva vremena.

(Inače se slažem sa nekim napomenama koje je u ovom pogledu učinio Simens /H. ima već nekoliko onih koji poriču mogućnost bilo kakve stvarne naučne revolucije. teorija naučnih revolucija je skorijeg porekla. u burnom razvitku nauke. suštinu svog rada mogu da sažmem u svega tri reči: raspravljaću o problemu strukture naučnih revolucija. naravno. No. Energična raskidanja sa starim naučnim tradicijama i prelazak na nove naučne koncepcije nisu. slédeći gledište koje (s mnogo razlogâ) povezuje jasnost sa konciznošću. 524-535. Vredelo bi utvrditi koliko je tome "doprinela" nepogodnost njihovih osnov-nih teorijskih postavki (i čitave njihove induktivističke usmerenosti) da na zadovoljavaju-ći način objasne one situacije u nauci kada dolazi do relativno naglog i oštrog kidanja sa starim naučnim teorijama i do prelaska na nove teorije. VIII. dok neki filozofi nauke čine ozbiljne napore u ovom pravcu (imam na umu Popera i Kuna. pitanje zašto se logički pozitivisti nisu bavili ovim problemom. koja ne spadaju neposredno u ovu temu. mada nigde detaljnije ne razvija ovaj svoj opšti stav. kao i ‡ u jednom posebnom smislu ‡ Lakatoša i Fajerabenda). in: PSA 1970. koji je blisko povezan sa induktivističkim metodima. izgleda da se može tvrditi kako je pre-ovlađujuće gledište o razvoju naučnog saznanja bio model razvoja nagomilava-njem. svakako. s obzirom da. by R. 1 Prvo ću se okrenuti Poperovoj zamisli strukture naučnih revolucija. 1971. novijeg datuma. naučna metodologija nije o ovom problemu rekla ništa ozbiljno sve do veoma nedavno. nj.) Naučne revolucije su ovde shvaćene u smislu relativno brze zamene starih univerzalnih naučnih teorija novim teorijama koje temeljito menjaju naša kosmološka shvatanja. U stvari. pp. uprkos svojoj izvanrednoj dužini. Ali. onda želim da se izjasnim kako sam prvenstveno imao na umu neke aspekte zamisli naučnih revolucija Tomasa Kuna. ako se ima u vidu istorija naučne metodologije. povodi za to nisu nedostajali. Koyré) takođe govori o naučnim revolucijama u smislu takvih korenitih promena koje su "određene poremećajima ili promenama u filozofskim shvatanjima". 1 334 Zanimljivo je. C. Stoga bih najpre želeo da razjasnim sve neizvesnosti u pogledu stvarnog sadržaja svoga rada.TEORIJE NAU^NIH REVOLUCIJA ‡ Da li je prelaz sa stare na novu teoriju iznenadne i neočekivane prirode? ‡ Izgleda da podnaslov ovoga rada nije posebno jasan. to bi zahtevalo posebna istraži-vanja. Ako se poslužim metodom suprotnosti. Nasuprot teoriji političkih revolucija.) Aleksander Koare (A. o kojima će se nešto detaljnije raspravljati kasnije. Istraživanja strukture naučnih revolucija tek su počela. S. . D. Buck & R. posebno fizike na početku ovog stoleća. Boston Studies in the Philosophy of Science. ed. Vol. Siemens/ u članku "A Logical Empiricist Theory of Scientific Change". ali. (Mislim na Tulmina i Nila. Cohen. Ako ter-mini "iznenadan" i "neočekivan" u podnaslovu mog rada mogu u nekoj meri zavoditi na pogrešan put.

odlučnog pobijanja. za Popera kritičko mišljenje kao takvo sačinjava glavno oruđe u poku-šaju da se pobije neka teorija u empirijskoj nauci. bez obzi-ra na to da li su metafizičkog ili naučnog karaktera. Conjectures and Refutations. takođe bi trebalo imati na umu još nekoliko karakteristika Pope-rovog gledišta. ima duboke korene u prethodnom znanju. pošto poriče moguć-nost ničim rukovođenog posmatranja i prikupljanja podataka. Prema tome.Poperovo shvatanje strukture naučnih revolucija Da bi se ispravno shvatila.. 1963. s tim da se odbace ukoliko se sukobljavaju sa posmatranjima. to su Poperove reči. Ali. neophodno je uvesti u igru još jedan element: element kritičkog mišljenja. Routledge & Kegan Paul. Za tu teoriju Poper ne kaže da je proizvoljna. ova zamisao se mora staviti u okvir opšteg problema ra-sta naučnog saznanja. a to je zapravo i središnji problem Poperove metodologije naučnog saznanja. s obzirom da ona. između ostalog. rešava svojom teori-jom probanja i grešenja. koja nije ništa drugo do naše smelo nagađanje. s vremenom. Poper kaže da je ispravna teorija proizvod našeg nagađanja. uopšte uzevši. često ispravljaju. već i da ćemo uopšte primetiti neke činjenice u našem iskustvu koje se ne slažu sa prihvaćenom teorijom. jedinu ljudsku aktivnost u kojoj se gre-ške sistematski kritikuju i na taj način. 335 . R. mi nemamo nikakvog jamstva da ćemo ne samo ozbiljno shvatiti. London. koji Poper. ukoliko je to mogućno. "samo onda ako se uklapaju u našu kritičku diskusiju. Tako u knjizi Pretpostavke i pobijanja on piše: "Naučne teorije nisu izvodi iz posmatranja. koje sa svoje strane predstavlja. p. p. K." 3 2 3 Popper. već su otkrića ‡ nagađanja hrabro stavljena na probu.. 197. No. iz kojih bismo docnije induktivnim zaključivanjem dolazili do ispravnih teorija o tome svetu činjenica. već se po pravilu preduzimaju sa određenom namerom da se neka teorija proveri postizanjem. po svemu sudeći. u stvari. jedi-ni element što za Popera osigurava racionalnost našeg naučnog saznanja. "Posmatranja se koriste". koje obuhvata čitav sistem dotadašnjih naših pretpostavki i teorija. 46." 2 A kada našem neposrednom iskustvu prilazimo rukovođeni teorijom. Tako. Ibid. sa posmatranjima koja su retko kada slučajna. Da bismo to postigli. Poper drži da mi neposrednom iskustvu uvek prilazimo rukovođeni nekom teorijom.

.. da Poper ne zastupa induktivističko gledište o razvoju sazna-nja. I stvarno. to jest eksperiment zamišljen da odluči između dveju (ili čak i više) suparničkih teorija. baš tako i događa. K. a ne kako su to činile stare teorije. . p. Logika naučnog otkrića. p.Ovako zamišljen rast nauke. ili u svim važnijim slučajevima. već ono koje ukazuje na značaj metode "ponovljenih odbacivanja naučnih teorija i njihovog za-menjivanja boljim ili više zadovoljavajućim teorijama". Poper. Popper. To znači da zamena naučnih teorija. R. mada moraju da objasne i stare činjenice. neophodna nova teo-rija.. K.. ili. Poper smatra da se u veći-ni slučajeva. p. R. 118.) & Popper. naime. prim. 5 Ove nove teorije. dakle. može se i tako reći. str. To je. mogu ih objasniti na jedan drugačiji način. koje bi polazilo od akumulacije činjenica putem posmatranja. zahteva po-stojanje suparničkih hipoteza ili teorija.. R. 4 5 336 v. Videli smo. do pobijanja jedne naučne teorije najčešće dolazi tako što pobijajući eksperiment predstavlja krucijalni eksperiment. . 246.. 1 (*Logic of Scientific Discovery. Conjectures and Refutations.. 4 Na taj način. K. od novih teorija se traži da objašnjavaju i nove činjenice. pošto nam je. 1973. 87. U svakom slučaju. sasvim prirodno podrazumeva. predstavlja osnovni i bitan sastavni deo rasta naučnih saznanja. što pretpostavlja da treba da budu što je mogućno smelije i neočekivanije. . "Nolit". prema Poperovom shvatanju. taj opšti okvir Poperovog shvatanja strukture naučnih re-volucija. Beograd. Conjectures and Refutations. 216.. da bismo mogli da pronađemo sve nedostatke stare teorije. koji je čini istovremeno i racionalnom i empirijskom..

Logika naučnog otkrića. 6 7 8 Ibid. .Poper kaže: ". S druge strane. naime.. što nas dalje vodi eksperimentima i posmatranjima takve vrste o kojima niko ne bi nikad ni sanjao bez podsticaja i rukovođenja kako od strane naših teorija. p. Bez njega ne bismo nika-da mogli da otkrijemo šta je sve sadržano u jednoj teoriji ‡ napustili bismo tu teoriju pre nego što bismo stvarno imali prilike da ustanovimo njenu snagu. privlačenja naše pažnje na događaje koje inače ne bismo nikada primetili. Naše kritičko ispitivanje teorija vodi nas pokušajima da ih proverimo i odbacimo. zainteresovan isključivo za najopštije teorije i strukturu njihove promene. čini se. 2. Teškoća je u tome što izgleda kao da Poper nema načina da pravi razliku između glo-balnih naučnih revolucija i malih promena naučnih teorija. Poper je..7 a u Pretpostavkama i pobijanjima nalazimo i sledeće tvrđenje: "Dogmatsko stanovište vezivanja za jednu teoriju dok god je to mogućno od velikog je značaja. str. 86."8 U isto vreme. p. 53) Popper. tako i od strane naše kritike tih teorija. koje se obično i nazivaju naučnim revolucijama.. (*Logic of Scientific Discovery. našeg pripremanja za buduće događaje. K. naročito svoje nove teorije.. Mogao bih dodati i to da je upravo odsustvo bilo kakvog načina razlikovanja pravih naučnih revolucija od manjih izmena teorija dovelo do one interpretacije Popera koja ga vidi kao zastupnika teorije permanentne revolucije. .. Poper. 337 . ne treba napuštati bez dobrih razloga. p. R. zaista. sledstveno tome. međutim. pošto se u njima ispoljava prava stvaralačka priroda nauke. Ovakvu napomenu nalazimo u Logici naučnog otkrića. ukazuje na to da hipotezu koja je bila podvrgnuta kritici i proveravanju.. Sklon sam da ovu primedbu prihvatim kao opravdanu.. v. Pa ipak. kako Popera interpretiraju čak i njegovi najbliži saradnici Lakatoš i Vot-kins. Conjectures and Refutations. njega uopšte ne zanima "krparenje" sa teorijama ‡ bilo kakva vrsta modifikacije." 6 No. treba odmah upozoriti na to da ovde nije reč o nekoj teoriji permanentne revolucije.. što je zaista neodrživo. K. Poper. i pokazala svoju vrednost. 312. kako me je upozorio Lari Laudan.. nasuprot opšteprihvaćenoj interpretaciji. neprekidnog revolucionarnog smenjivanja naučnih teorija. može se čak postaviti pitanje koliko je uopšte umesno da se govori o Poperovoj teoriji naučne revolucije.. R. 216. imam izvesne rezerve u tom smislu što držim da je Poperov osnovni cilj bio da objasni pre svega baš one korenite promene naših gledanja na prirodu. treba priznati da su za Popera revolucionarni periodi ono najvrednije u nauci što valja podsticati. Moji razlozi su sledeći: 1. Jer. nikakva teorija ne bi nikada bila u stanju da odigra svoju ulogu unošenja reda u svet. najzanimljivije eksperimente i posmatranja mi pažljivo smišljamo da bismo proverili svoje teorije.. rehabilitacije ili preuređivanja teorije.

i što je mogućno različitija u odnosu na staru teoriju. 4. 6. ne moraju da budu. prema tome. pa. pa ipak.3. i po pravilu i nisu. 338 . nespojive. njegov osnovni zahtev za novu teoriju jeste taj da mora biti što je mogućno smelija i "neverovatnija". Kada su svi uslovi za promenu teorija u nauci zadovoljeni. promena mora da bude korenita. teorije koje smenjuju jedna drugu tokom naučne revolucije. 5. Svi primeri koje koristi Poper mogli bi da se podvedu pod pojam globalne naučne revolucije. Teorije koje zamenjuju jedna drugu tokom naučne revolucije ne moraju biti nespojive teorije.

Ostaje teškoća da kod Popera nema kriterijuma za eksplicitno određivanje da li imamo posla sa naučnim revolucijama ili sa sitnim promenama naučnih teorija. ne smatra da je prelazak sa stare na novu naučnu teoriju iznenadan ili trenutan. pa čak i naivan i neubedljiv. p. koja opisuje one efekte što su dati u osnovnim iskazima posmatranja. trebalo bi doći do eksperimenta koji će. K. R. 222. str. pp. Takvo eksperimentalno opovrgavanje jedne teo-rije prisiljava onda teoretičare da tragaju za nekom boljom teorijom.. str. 118.) 0 v. 9 1 v. 108 & 50. Isto delo.) & Popper. proces opovrgavanja ‡ kao bitan element prelaska ‡ izgleda veoma jednostavan. za njega je to dosta složen pro-ces. Poper. . 1 (*Logic of Scientific Discovery. (*Logic of Scientific Discovery. već i vredni elementi suparničkih teorija. postoji veća mogućnost da se uoče ne samo nedostaci. 87. kod Popera možemo da razlikujemo dva slučaja: (a) Onu situaciju gde polazimo od jedne jedine teorije koju empirijski proveravamo.. opovrći (bar) jednu od njih.. kao i u jednom broju interpre-tacija njegovih shvatanja. [to se tiče same strukture naučnih revolucija. K.. 315. R. U kritičkoj diskusiji koja tom prilikom započinje. p. (Ovde treba imati u vidu da Poper upozorava kako se nikad ne može postići odlučujuće. Poper. Conjectures and Refutations. mada u nekim formulacijama samoga Popera. 339 . konačno pobijanje neke teorije. odnosno pokušavamo da je kritikujemo i eventualno odbacimo. prim. Logika naučnog otkrića. koristeći razliku između tih teorija.. 10 Prema tome. Naprotiv. nastalih istovremeno ili u srazmerno kratkom vremenskom razdoblju. te da se onda (u slučaju da obe budu ekspe-rimentalno opovrgnute) izađe sa nekom novom teorijom koja bi u sebi sačuvala najbolje momente prethodnih teorija. 140 i 83.) 9 (b) Onaj slučaj kada polazimo od dve (ili više) suparničkih teorija. to jest empi-rijsku hipotezu niskog nivoa opštosti. struktura naučnih revolucija kod Popera ima već određene. razume se. dosta jasne konture. Osnovu za odbacivanje te teorije imaćemo samo onda ako posmatranja koja protiv-reče toj teoriji istovremeno potkrepljuju opovrgavajuću hipotezu. U ovome drugom slučaju.

dedukovanih iz neke teorije. (*Logic of Scientific Discovery. 83. koliko kao napredovanje od jednih do drugih problema ‡ do sve dubljih problema. Prema tome. ..) v. ako empi-rijska posmatranja protivreče našim predviđanjima. Toga je Poper svestan. . 12 1 1 1 2 340 v. pogotovu ne u smislu da će naučnici pre-stati da se služe tom teorijom. No. Razlog je taj što se takva predviđanja redovno dedukuju samo uz pretpo-stavku postojanja pomoćnih hipoteza i početnih uslova. sa empirijskim činjenicama. to još ne povlači za sobom automatsko odbacivanje date teorije. ili.. da je "otvorila nove. međutim. razume se. oni to ponekad neće učiniti ni onda kada imaju na raspolaganju bolju teoriju. Poper. Popper. to stanovi-šte zahteva modifikacije. Prema tome. K. Conjectures and Refutations. pre svega imati u vidu da tu nije reč jednostavno o upoređivanju predviđanja. onda je neophodno ne samo ponovno proveravanje i posmatranje. p. to jest u procesu rasta naučnog saznanja? Trebalo bi. sukob empirijskih posmatranja sa našim predviđanjima znači samo to kako imamo sigurnih pokazatelja da se data teorija sukobila sa ozbiljnim problemima. i kada se sve ovo obavi. 11 mada je. mo-gućno steći baš obratan utisak ‡ tim pre što izgleda da on ne smatra kako bi ga ta-kva situacija primoravala da promeni svoje u mnogim formulacijama dosta kru-to stanovište u pogledu opovrgavanja... godine) omoguću-je nam da shvatimo zašto Poper želi da nam sugeriše kako nauku ne bi trebalo posmatrati toliko kao napredovanje od jedne do druge teorije. uopšte uzev. 50. ali ću ovde se ipak ograničiti samo na sledeće pitanje: kakva je uloga "pogrešivog opovrgavanja" u procesu zamenjivanja stare teorije novom. R. 222. u onome procesu koji Popera najviše zanima. već i pokazivanje kako pokušaji da se takvo pobijanje neutrališe modifikovanjem neke od pomoćnih hipoteza ne zadovolja-vaju (pošto sami mogu da budu opovrgnuti ili su ad hoc karaktera).Novija gledišta. čije rešavanje zahteva teorijsku novinu. pa to čak izričito kaže. Po mom mišljenju. što nije nimalo jednostavno. insistiraju na tome da odlučujućeg opovrgavanja nema. K.. Ovakva interpretacija Popera (za koju velikim delom treba da zahvalim svojim razgovorima sa Alanom Mazgrejvom 1968. R. str. međutim. Logika naučnog otkrića. značajne probleme istraživanja". p. kako bi Poper rekao.

davanja onoliko novih informacija koliko je to mogućno. nova teorija. budu-ći da je upravo u evolucionom pristupu našao možda i jedini čvrst oslonac za zasnivanje naučne racionalnosti. odnosno da bi čak stvorio neke takve pozicije. to jasnije razaznajemo ogromnost našega neznanja. i (2) element selekcije. koji na nivou nauke zapravo predstavlja stupanj otklanjanja pogreške prilikom postavljanja novih probnih hipoteza. ne znači da progres u nauci nije uvek u određenom smislu i konzervativan: naime. onda će novi problemi biti takvi o kakvima se do tad nije ni sanjalo. bitnu ulogu igraju dva elementa: (1) element instrukcije. Sa ovog stanovišta. progres u nauci ‡ ili bar onaj upadljivi progres ‡ uvek je revolucionarnog karaktera. koja treba da se pojavi kao dobra aproksimacija u odnosu na novu teoriju. kako bi bila opovrgljiva u najvećem mogućnom stepenu. morala bi da protivreči toj staroj teoriji i da je odbacuje. Biće to dublji problemi. odnosno jedan od najpogodnijih i najsigurnijih izvora postavljanja kriterijuma naučnog progresa.[to se tiče "neočekivanosti". Ukoliko je progres koji je načinjen veliki. Po shvatanju Popera. a biće ih i više nego ranije. ali u jednom naročitom smislu ‡ u smislu uključivanja onoliko više novog empirijskog sadržaja koliko je to mogućno. sa biološkog ili evolucionog gledišta. S logičkoga gledišta međutim. kojim se prenosi ono što je nasleđeno ili tokom evolucije stečeno. mogu se posmatrati kao sredstva koja ljudski rod koristi da bi se prilagodio svojoj okolini: da bi osvojio nove pogodne pozicije u sredini u kojoj živi. U tom smislu. 341 . U ovome procesu. u bivanju onoliko "neve-rovatnom" koliko je mogućno. nauka. ma koliko bila revolucionarna. bivanja koliko je to mogućno smelom u nagađanju o svetu oko nas. može se reći da. [to više napredujemo u znanju. progres u nauci je očigledan. nova teorija stvarno mora biti neočekivana koliko je to mogućno. Inače. nova teorija. koja predstavlja progres u odnosu na staru. To. Sâm Poper sve više naglašava evolucioni karakter svoje teorije. ili progres u nau-ci. pa čak postoji način da se taj progres meri. za Popera. naravno. to se može postići upoređivanjem starih sa novim problemima. uvek mora biti u stanju da u potpunosti objasni i uspeh svoje prethodnice.

koja može da bude sporna kako sa istorijskog tako i sa metodološkog gledišta. Naravno. godine. Istovremeno je skoro sigurno da bi mnogi od tih stručnjaka. Kun je u svojoj knjizi izabrao grupu problema koji su ključni za razumevanje razvoja naučnog saznanja i na njih je usmerio svoju pažnju. u drugoj seriji poznate "Međunarodne enciklopedije ujedinjene nauke". kao i na svoje široko zna-nje u oblasti psihologije. iz širokog skupa pitanja koja spadaju u oblast filozofije nauke. Kao što kazuje i sâm naslov.Gledište Tomasa Kuna Sledeći istaknuti teoretičar naučnih revolucija je Tomas Kun. koji su izgubili iz vida precizan podatak da se ta knjiga pojavila 1962. a zatim filozofiju i psihologiju). pre svega. a sem toga. fizike. svi oni filozofi nauke koji svoje shvatanje nauke žele da izgrade kroz široka istorijska proučavanja ne mogu da nam pruže ‡ kao temelje na kojima treba graditi ‡ ništa drugo do ličnu rekonstrukciju toga istorijata. 1 342 3 Jedna od osnovnih pretenzija Tomasa Kuna jeste ta da njegova nova slika nauke izrasta iz nje-govih proučavanja istorije nauke. komentare i polemike da se stiče utisak kao da se nalazi u opticaju bar dva puta duže vremena. ne pokušavajući nikakvu kritiku zasnovanu na nekom slučaju iz istorije nauke.13 Ako biste bilo kojeg eksperta u oblasti filozofije nauke zapitali koja je knjiga iz te oblasti izazvala posebno veliko interesovanje i izuzetno plodne nesuglasice. koji je objavio i knjigu pod naslovom Struktura naučnih revolucija. hemije i astronomije (studirao je prvobitno fiziku. prirodnih nauka (predaje istoriju nauke na univerzitetu u Prinstonu). stiče se utisak da se najveći deo Kunove knjige može uzeti kao neka vrsta normativne metodologije nauke. Kun se pri tom oslanjao na svoja opsežna proučavanja istorije. . U stvari. U nekim slučajevima mislim da se to sigurno ne bi moglo reći. To je i sasvim razumljivo ‡ Struktura naučnih revolu-cija je izazvala već tolika reagovanja. imali utisak da je Kunova knji-ga znatno starijeg datuma. odgovor bi sasvim sigurno glasio: Kunova knjiga o strukturi naučnih revolucija. U toj problematici Kun je postigao mnogo ‡ on je temeljito analizirao složenu tematiku revolucionarnih izmena u osnovnim pojmovima nauke i uspeo da pruži svežu i veoma originalnu sliku mehanizma razvoja nauke. To je upravo i razlog što sam njegovim gledištima prišao sa čisto metodološkog stanovišta.

ili polemiše sa pojedinim tezama Kunove knjige.Nije stoga nimalo čudno što se tokom poslednje decenije veliki broj autora ‡ uključujući i najpoznatije predstavnike filozofije nauke našega doba ‡ poziva na određene ideje. Imre Lakatoš i Pol Fajerabend. 1970). Margaret Masterman. već došlo do konfrontacije gledišta o osnovnim problemima kojima se knjiga Tomasa Kuna bavi. S obzirom na tako brojna i žustra reagovanja do kojih je došlo povodom nekih osnovnih ideja koje su iznete u knjizi Struktura naučnih revolucija. inače. koji se. Stivn Tul-min. godine). nalaze u najtešnjoj vezi. godine priključio još i poduži Postscript. U pitanju su pojmovi "paradigme" i "normalne nauke". u kojem prvenstveno pokušava da dalje razjasni i produbi te osnovne teze oko kojih se razvio spor. 343 . University Press. objavljena je 1970. godine pod naslovom Kritika i rast saznanja (Criticism and the Gronjth of Knonjledge. da bismo mogli kako valja da shvatimo gledište Kuna o našem problemu. Kun je svojoj knjizi 1970. na internacionalnom kolokvijumu za filozofiju nauke u Londonu (jula 1965. Pers Vilijams. moramo najpre da objasnimo dva ključna tehnička termina njegove doktrine. No. Karl Poper. Nije čudno ni to što je. u kojoj su učestvovali Xon Votkins. Ova zanimljiva polemika. Cambridge. dve godine po objavljivanju ove knjige.

demonstriranje slaganja činjenica sa teorijom i artikulaciju teorije. već isto tako i uspešna metafizička spekulacija koja nauč-nicima. odnosno kada profesija više ne može da izbegne nepravilnosti koje podrivaju postojeću tradiciju naučne prakse ‡ tada počinju neuobičajena is-traživanja koja tu profesiju vode.) . "Nolit".] zaluta.. p. mogu da posluže kao osnova za rešavanje preostalih zagonetki normalne nauke. po njegovom shvatanju. N. možemo da izložimo Kunovo određenje naučne revolucije. koja je nespojiva sa tom starom. 45-46. 145. čitava ona konstelacija uverenja. str. vrednosti. Beograd. Neuobičajene epizode u kojima se odigrava preokret u profesionalnim opredeljenjima. Kun smatra da samo tokom perioda "normalne nauke" napredak može da izgleda i očigledan i obezbeđen. T. paradig-ma nije samo osnovna (ili vladajuća) teorija u smislu opštepriznatih globalnih naučnih dostignuća. Pošto smo ukratko ukazali na značenje ovih osnovnih pojmova. označavala jednu vrstu elemenata u toj konstelaciji. pa i sociološki aspekt. koja je zajednička članovima jedne određene naučne zajednice. Struktura naučnih revolucija. Prema tome. u korist druge teo-rije koja je nespojiva sa prvom. str. 91.. S.. a ono do nekog novog skupa principa. u ovome ogledu se nazi-vaju naučnim revolucijama. dok bi dugi periodi "normalne nauke" predstavljali ono redovno stanje nauke koje isto-vremeno većini naučnika najbolje odgovara. On kaže: "Kada [normalna nau-ka. tokom jednog određenog perioda vremena. 1974. već isto tako i model-rešenja. to jest istraživanje koje je čvrsto zasnovano na nekoj paradigmi što pruža relativno dugotrajnu osnovu za po pravilu nekriti-čku naučnu praksu. bilo da paradigmu izjednačuju sa "osnovnom teorijom". po kojima se on razlikuje od Popera: (1) Revolucije su neuobičajene. na drugom mestu: "Naučne revolucije su ovde uzete kao one nekumulativne razvojne epizode u kojima se stara paradigma u potpunosti ili delimično zamenjuje novom. ona je i skup opšteprihvaćenih uverenja jedne naučne zajednice koja dobijaju svoj konkretan oblik u nekom uxbeniku ili klasičnom naučnom delu. pruža ne samo model-probleme. do nove osnove za upražnjavanje nauke. Kun podrazumeva ono što. kako sâm Kun precizira i rezimira u svome Post-script-u.. tako i filozofski. Pod "normalnom naukom". (*The Structure of Scientific Revolutions. Svaka od njih nužno je vodila odbacivanju teori-je koju je zajednica (naučnika) u određeno vreme poštovala. ili da je identifikuju sa "opštim metafizi-čkim gledištem". predstavlja pre-ovlađujuće redovno stanje nauke. ako ništa drugo. pak. ona konkret-na rešenja naučnih zagonetki koja.) 5 Isto delo. odnosno retke epizode u nauci. za razliku od kratkotrajnih perioda naučnih revolucija. koja se uglavnom iscrpljuje kroz tri klase aktivnosti: priku-pljanje značajnih činjeničkih određenja. a najzad. 6.Kunov pojam paradigme je izuzetno složen i zato mislim da nisu u pravu oni koji žele taj pojam da shvate previše jednostavno. (2) Nova vladajuća naučna teorija ili paradigma nespojiva je sa starom i 1 1 344 4 Kun. Prema tome. s druge strane."14 Ili. kako naučni. tehničkih pro-cedura itd. štaviše. kada se primene kao modeli ili primeri. p. Reč je o jednom složenom pojmu koji ima svoj. (*TheStructure of Scientific Revolutions. paradigma bi bila. dok bi.. ‡ . s jedne strane." 15 Već na osnovu ovih definicija naučne revolucije mogućno je uočiti neke bitne karakteristike Kunovih shvatanja.

) 345 . Isto delo.nesamerljiva u odnosu na staru teoriju. 162. 16 1 6 v. str. pp. (*TheStructure of Scientific Revolutions. 226. 6 & 91. 45-46 i 145.

To je. To je ujedno ona osnova na kojoj počiva suštinsko razilaženje između ova dva gledišta: naime. sa metodološkoga gledi-šta. 18 Ali. međutim. i obratno.) 0 Kun. Musgrave. by I. .. Criticism and the Gronjth of Knonjlegde. Poper zastupa tezu da revolucionarni periodi prestavljaju ono najvrednije u nauci.. pošto se u njima ispoljava prava stvaralačka priroda nauke. nova paradigma se razvija. Struktura naučnih revolucija. University Press. 117. S. koji je isto tako zainteresovan prvenstveno baš za probleme rasta naučnog saznanja. S. 75 & 67. p. niti se ona uopšte može zamisliti. S druge strane. ono što je stvarno naučno za Popera teško da uopšte predstavlja nauku za Kuna. 67. Kuhn. profesora sa Londonske škole za ekonomiju i političku nauku: sa sociološkoga gledišta može biti sasvim u redu da se nešto zanemari zato što je retko. str. p. nj..Ovakva Kunova zamisao očigledno je sasvim specifična i nije nikako u skladu sa onim shvatanjem revolucije koje nalazimo kod Popera. in: Lakatos & Musgrave (eds. to nikako ne znači da Poper još odavno nije sagledao značaj i ulogu onih istraživanja koja Kun naziva "normalnom naukom". J. 136. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge. njatkins. 84. Sve se krize završavaju izrastanjem novog kandidata za paradigmu i bitkom oko njegovog prihvatanja koja zatim sledi. 9 v. in: Lakatos & Musgrave (eds.. "Against 'Normal Science'". što je onda preduslov za nastaja-nje bilo kakve prihvatljive promene teorije. S. koji nastaje odmah po zameni jedne paradigme drugom. razbuktava. N.). Criticism and the Gronjth of Knonjledge. Lakatos & A. & Kun. 250. kada mogućnosti razvoja u okviru jedne paradigme počnu da se iscrpljuju. uopšte uzev. 17 Znači.) 1 Isto delo. (*TheStructure of Scientific Revolutions.19 Kun dodaje: "Svest o nepravilnosti .. str.) . [može da traje. ili kruci-jalni eksperiment između dve glavne teorije ‡ može da bude daleko važnije od onoga što se odigrava sve vreme. na njih se ne obraća posebna pažnja.. U periodu "normalne nauke". da vidimo kako ‡ po Kunovom shvatanju ‡ dolazi do tih neuobičaje-nih epizoda u nauci koje on naziva naučnim revolucijama.. Cambridge. p." 20 I dalje: ".. "Reflections on My Critics". za Kuna tek odbacivanje kritičkog mišljenja označava prelazak na nauku. (*TheStructure of Scientific Revolutions. bez kritičkog mišljenja. Nasuprot Kunovom gledištu. o čemu svedoči pomenuta Poperova primedba na strani 53 njegove Logike naučnog otkri-ća. ukoliko se u tome periodu naiđe na činjenice koje se ne slažu sa paradigmom. (*TheStructure of Scientific Revolutions. No. što treba podsticati. p. moramo se složiti sa sledećom primedbom Xona Votkinsa. Kuhn.).. 8 v.] tako dugo i da prodre tako duboko da se oblasti koje su se našle pod njenim uticajem mogu s pravom opisati da su u stanju nadolazeće krize. Struktura naučnih revolucija.. . 32. T. nešto što u nauci nije često ‡ ideja koja otvara nove horizonte. 1970. No. T. period koji se karakteriše kao "proces akumulacije".. 125 i 116-117.. N. 1970. At the University Press. T.. str. kada dođe do neuspeha u normalnoj aktivnosti rešavanja problemâ naučnici tada postaju sve svesniji postojanja različitih nepravilnosti. ili navedeni tekst iz knjige Pretpostavke i pobijanja. pp. p. Cambridge.. "Logic of Discovery or Psychology of Research?". artikuliše i proširuje.. 6. T..."21 1 1 1 2 2 346 7 v. najznačajnijeg savremenog filozofa nauke. dok za Popera nauke nema. ukoliko bismo se čak i složili s time da naučnici utroše više ra-dnih sati na bavljenje "normalnom" negoli "neuobičajenom" naukom. ed.

kako Kun kaže. pp. (*TheStructure of Scientific Revolutions. dakle. 2 2 v. ta Kunova teza o kratkotrajnoj. to jest vladajućih naučnih teorija ‡ teza koja je izazvala mnoge kritike i komentare. to jest. već nastaje kao plod preobraćanja. to jest pod uticajem razlog â ‡ ubeđivanjem. s obzirom da obično gubi iz vida ona mesta u Kunovoj knjizi koja mogu bliže da odrede neke strane ove njegove teze. No. iznenadnoj revoluciji u nau-ci. kao preokret s jedne geštalt-slike na drugu. 121 & 149. kao što ćemo videti.) 347 . Isto delo. 22 To je.Prelazak sa paradigme u krizi na novu paradigmu kratkotrajan je ‡ zapravo. 179 i 210-211. mora da se odigra iznenada i odjednom. on se ne može odvijati korak po korak. str. dobar broj kritičkih primedbi je preoštar. pošto se ne obavlja "silom logike i neutralnog iskustva". o trenutnom karakteru promene paradigmi.

. str. 75. rešenje [za ma koji poseban slučaj krize. 89. mislim da ovo mesto ne može da se uzme kao potvrda Votkinsovog insi-stiranja na tome da Kun mora da izjednači prelazak na novu paradigmu sa pronala-ženjem te paradigme. Zato Xon Votkins nalazi kako bi Kun morao da tvrdi sasvim neodrživu tezu da je prelazak na novu paradigmu isto što i pronalaženje te paradigme.] . \uro [ušnjić takođe zamera Kunu što ne pravi razliku između prihvatanja jedne paradigme. navešću jedno drugo mesto iz iste knjige: "Nova teorija". Kunu se opravdano zamera to što njegova nova paradigma nikada ne može da ima bilo kakvu stvarnu predistoriju. Otpori kritičkom mišljenju. njatkins.) .. 4 Kun. ima drugačiji smisao. na period koji nije tako trenutan i koji prethodi revoluciji. ali ga ne smemo nikako mešati sa onim prvim ‡ a to je da se teorije pronalaze ili stvaraju "u jednom komadu". 23 U potvrdu prethodno pomenute interpretacije Kuna. ili samome prelasku sa stare na novu paradigmu." 24 No.. . S. On jednostavno izražava jedno drugo Kunovo ubeđenje ‡ koje je takođe podložno kritici. sve do onog iznenadnog trenutka kada dođe do preobraćanja. . & [ušnjić. str. u odsustvu krize ti su nagoveštaji bili zanemareni. N. smatram. međutim. 125. Musgrave. ed. Ovaj stav iz Kunove knjige o naučnim revolucijama. bar je delimično bilo nagovešteno tokom perioda kada nije bilo nikakve krize u odgovarajućoj nauci.] . kojem ne pogoduje ni period krize. University Press. "Vuk Karaxić". 35.. a kamoli da se može odigrati u onome kratkom momen-tu prelaska s jedne paradigme na drugu. \. 1971. kaže Kun. Lakatos & A. S.Kritika i razjašnjavanje Kunovih shvatanja Naime. p. p. p. (*TheStructure of Scientific Revolutions.) 5 Isto delo. ili dovoljan nagoveštaj koji će do-zvoliti docniju artikulaciju. Cambridge. nj. I zaista. Beograd. Najzad. str.. mislim da je to jasno ‡ ne tvrdi ono što bi Votkins želeo). na jedan sasvim druga-čiji način. u duhu čoveka duboko utonulog u krizu. nastaje odjednom. 142. (*TheStructure of Scientific Revolutions. 1970. i stvaranja te iste paradigme. Struktura naučnih revolucija. ponekad usred noći. N. na osnovu teze o mono-polskom položaju vladajuće paradigme. kao i teze o nespojivosti stare i nove paradigme. da misle u jednom sasvim drugačijem pravcu. što može da bude i relativno kratkotrajan proces... Votkins navodi sledeće mesto iz Kunove knjige: "Nova paradigma... "izgle-da kao neposredan odgovor na krizu [to jest. "Against 'Normal Science'". N. U prilog ovakvoj interpretaciji navedenog mesta iz Strukture naučnih revolucija (mada se tu. J. što po pravilu predstavlja jedan dugotrajan i veoma složen proces. 68.. T. naučnici bi trebalo. by I. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge.."25 2 2 2 348 3 v..

"28 U vezi sa Kunovom interpretacijom trenutka prelaska sa stare na novu paradigmu zanimljivo je primetiti da su neki kritičari. Op. i to je sve što Kun želi da prizna u vezi sa inače iznenadnim. te da može sama da izazove krizu. neočekivanim i radikalnim procesom promene paradigme. cit. 273. p." 29 Kako se "srođivanje" događa odjednom. najzad: "Filozofi nau-ke su u više navrata pokazali da na neki dati skup podataka uvek može da se po-stavi više od jedne teorijske konstrukcije. 31. međutim.) Isto delo. Kun takođe sugeriše da ova iskustva preobraćanja lakše nastupaju kod mlađih i da naučnik i bez doživlja-vanja takvog iskustva ". nije ni mnogo teško smisliti takve alternativne mogućnosti.. Kun. a ne samo da iz njega prevodi. otkriti da misli i radi u jednom jeziku koji mu je ranije bio stran. 138. čovek se mora sroditi. Istorija nauke ukazuje čak da. osim tokom preparadigmatske faze razvoja svoje nauke i u vrlo posebnim prilikama u toku njene dalje evolucije.. može ipak da koristi novu teoriju. naročito Votkins i Lakatoš. poseb-no u ranim fazama razvoja jedne nove paradigme. Da bi se to postiglo. pa niko ne može sâm da bira da li će to učiniti. 126. 86.) Isto delo. (*TheStructure of Scientific Revolutions."27 Naravno. p.. Međutim: "Prevođenje jedne teorije ili pogleda na svet na sop-stveni jezik ne znači odmah da je i ta teorija postala naša sopstvena. J. a ta mu alternativa stoji na raspolaganju samo zato što tu već postoje domoroci. Cit. delo.. str. T. u osnovi revolucionarnog procesa. (*TheStructure of Scientific Revolutions.. Iskustvo preobraćanja. odbacuje takvu interpretaciju i u Postskriptumu detaljnije objašnjava svoje shvatanje. ali će on to činiti kao stranac u stranoj sredini. Kun. (*TheStructure of Scientific Revolutions."30 2 6 2 7 2 8 2 9 3 0 Isto delo. bar u zametku. N. str. prema tome. odnosno razliku između "ubeđivanja" i "preobraćanja"." 26 Ili. nj. ostaje.) 349 . takvo pronalaženje alternativnih mogućnosti upravo je ono što naučnici retko preduzimaju. p. p... Kun smatra da ima slučajeva kada treba da prođe prilično vremena između javljanja prve svesti o krizi stare teorije i rađanja nove. to je isključeno Kunovom idejom o vladavini paradigme unutar normalne nauke. (*TheStructure of Scientific Revolutions. 204. to protumačili kao "iracionalni skok vere". p. 204. ono ima sve crte "iskustva preobraćanja". str. Zato smatram da je sledeća Votkinsova primedba sasvim umesna: "Da ona (paradigma) može da se pojavi i pre nego što se kriza uopšte razvila. str.Ili: "^esto nova paradigma nastaje. Ali. 76.. naučnik prethodno mora da prevede tu teoriju na sopstveni jezik. za koje sam rekao da je nalik na geštalt-preokret.) njatkins. pre nego što je kriza otišla daleko ili bila eksplicitno sagledana. Kako bi bio ubeđen u to da treba da prihvati novu teoriju. 273..

na njene metode i ciljeve.31 3 350 1 v. Prelazak sa stare na novu nauč-nu teoriju za Kuna je neočekivan u tom smislu što je nova teorija "nespojiva". 84. ali u jednom sasvim drugom značenju od onoga koje bismo mogli da pripišemo Poperu (koji insistira na novom sadržaju. str. drugim rečima. (*TheStructure of Scientific Revolutions.No. tako da profesija menja čitav svoj pogled na tu oblast. "posle revolu-cije naučnici deluju u jednom drugačijem svetu". Nova paradigma predstavlja rekonstrukci-ju date oblasti na temelju novih osnovnih pretpostavki. ili "nesamerljiva" u odnosu na staru. 136. Isto delo. 193 i 210. smelosti). već takođe i karakteristiku neočekivanosti. uključuje ne samo karakteristiku trenutnosti. naučna revolucija. za Kuna. većoj informativnosti.) . 134 & 149. pp.

) U suštini istu argumentaciju možemo naći i kod Tulmina (v. U stvari. kao i primeri koje navodi. da bi stvorili neku novu teoriju. 32 U svakom slučaju. str. ne bi se moglo govoriti o tome da se paradigme nalaze u sukobu jedna sa drugom i da stara paradigma mora da ustupi mesto novoj. p. u najnovijim Kunovim istupanjima i trenut-nost i neočekivanost (= nesamerljivost) postale su stvar psihologije.. S. očigledno se tiču "makrorevolucija". pa su tako zapravo izašle iz logičko-metodološkog područja razmatranja.Treba odmah dodati da. 117). Filozofske studije. ali ostaje samo na toj napomeni. moraju ozbiljno da se oslone na ogromnu količinu prethodnog znanja koje se u datom tre-nutku uzima kao opšteprihvaćeno. obično. 351 . suviše temeljito (smatrajući da vodi čak do nesamerljivosti). Princeton. tako da kažem.. ono o čemu Kun u ovoj knjizi teorijski raspravlja. Human Understanding. međutim. drugačije rečeno. University Press. (O problemu nesamerljivosti biće više govora prilikom razmatranja gledišta Pola Fajerabenda. u seminaru L. N. Laudana na Odeljenju za istoriju i filozofiju nauke Univerziteta u Pitsburgu. to jest da nije tako korenito nova kao što se na početku mislilo. 181. naravno. samo žele da predstave kao da su se stvarno zbile. jeste sledeće: kada se nova paradigma dovoljno razvije. Kun jasnije ističe mogućnost postojanja sitnih (ograničenih na veoma malu grupu naučnika) promena revolucionarnog karaktera. pa onda zapravo i nerealistično. Zanimljiva je podudarnost da je do ove argumentacije Tulmin došao po prilici u isto vreme kada sam i ja izneo istu ideju u svome radu o naučnim revolucijama ( v. tako da ne pruža dovoljno materijala za diskusiju o tome problemu. Poenta je u tome što ni u političkim revolucijama ne dolazi nikad do tako temeljitih promena u ekonomskom i političkom sistemu kakve nosioci tih revolucionarnih promena u početku pretenduju da postignu. p. 1972. ukoliko je na početku izgledalo kao da ova "nesamer-ljivost" može da bude logičke prirode. Taj svoj rad saopštio sam decembra 1971. Isti rad saopštio sam i na Bostonskom kolokvijumu za filozofiju nauke marta 1972. (*TheStructure of Scientific Revolutions. imam utisak da je Kun naučnu revoluciju shvatio. 246. ono što se događa i u po-litičkim i u naučnim revolucijama. a što ‡ razume se ‡ mnoge zainteresovane stra-ne izbegavaju da priznaju. onda se vidi da ona ima mnogo štošta zajedničko sa starom. Tulmin. oni ne bi nikad smeli da potpu-no prekinu sa tradicijom (pošto bi morali da sačuvaju uspeh prethodnih teorija). a koje docnije. 3 2 3 3 v. J. Isto delo. U svome Postskriptumu. ovu argumentaciju koristi da pot-krepi svoju prethodno zastupanu tezu o tome da u nauci zapravo ni nema nikakvih pravih revolucija.) Mada je zaista na samom početku knjige Struktura naučnih revolucija dat nagoveštaj mogućnosti proširivanja pojma revolucije na takozvane "mikrorevo-lucije". 33 Razlog zbog čega je u nauci to tako leži prvenstveno u činjenici da teoretičari. Toulmin. 1971). Da je nesamerljivost ostala logičke prirode.

koji kaže da su. naučnim revolucijama mnogi savremeni teoretičari pridali preveliki značaj. 35 3 3 352 4 v. Musgrave. Preuveličavanje raz-like između "normalne" i "revolucionarne" nauke. by I. postavlja se pitanje da li u tako shvaćenim naučnim revolucijama ima ičega poželjivog ili pozitivnog? I. . I zaista. pod uticajem Kuna. 34 Još jedan nerešen problem u vezi sa Kunovim shvatanjem naučnih revolucija uočio je Pol Fajerabend. na ovo pi-tanje Kun ne može da pruži potvrdan odgovor. to je Fajerabendova primedba. P. Mnoga svedočanstva. p. Berkeley. University Press. 202. sugerišu da na-učne revolucije nisu toliko revolucionarne. 5 v. University of California Press. ed. Cambridge. p. Laudan. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge. 1977.Slično primećuje i Lari Laudan. Tonjard a Theory of Scientific Gronjth. niti je normalna nauka tako normal-na kao što bi proizlazilo iz Kunove analize. za Kunovu promenu para-digme. sa svoje strane. Feyerabend. Lakatos & A. zamišljenu kao "geštaltpreokret". Naime. 1970. to je nemogućno reći iz prostog razloga što su prethodna i buduća paradig-ma nesamerljive. Progress and its Problems. K.. nemogućno je smatrati da vodi nečem boljem. odnosno za "naučnu revoluciju" (za ove epizode pre bi se reklo da se poimaju kao neko nužno zlo). L. navelo je neke autore da na "periode revolucionarne aktivnosti" stave jači naglasak nego što oni to zaslužuju.. s obzirom na odlike koje Kun vezuje za "normalnu nauku" (tu je uglavnom koncentrisano sve što je pozitivno u nauci). kako napominje Laudan. "Consolations for the Specialist". 133. međutim. Naučne revolucije su zauzele ovu povlašćenu poziciju velikim delom i stoga što je (kod Kuna) njihova struktura pogrešno opisana na taj način da se čini kao da su radikalno drugačije u odnosu na nauku u "redovnom stanju".

Kunova istorijska analiza kopernikan-ske revolucije.. Princeton. pa Kuno-vo uzimanje zamene njutnovske fizike ajnštajnovskom za primer potpunog diskon-tinuiteta koji je prekinuo sve intelektualne veze. Kun kao istoričar nauke protivre-či Kunu kao filozofu i sociologu nauke. posebno. 353 . Human Understanding. recimo. J. svaka predložena izmena u teorij-skim shvatanjima podleže širokim i dugotrajnim kritičkim diskusijama (što je predložena izmena radikalnija i obuhvatnija. po pravilu. N.. 1972. pp. Tulmin ističe da u svim prirodnim naukama. u fizici. to će. U stvari. pre nego što postane sastavni deo discipline. 102-105. Sami fizičari (od kojih su mnogi aktivno delovali i pre i posle Ajnštajna) ni-gde ne svedoče ‡ kao što bi trebalo očekivati ‡ ni o kakvom slomu komunikacije. Toulmin. nije povlačila za sobom ni približno tako krupne promene u intelektual-nim metodama fizike i astronomije kakve podrazumeva Kun kao filozof nauke. pokazuje da je ta revolucija trajala čitav vek i po. University Press. Glavni pravac Tulminove kritike usmeren je na to da pokaže kako Kun nije u pravu kada naučnu revoluciju određuje kao tako korenit diskon-tinuitet u teorijskim pogledima da (s obzirom na temeljne pojmovne promene) iz-među stare i nove paradigme postoji odnos nesamerljivosti. predstavlja čistu karikaturu. i ove diskusije biti razvijenije i duže).36 3 6 v. i da je neprekidno bila praćena argumentacijom i kontraargumentacijom. niti o tome da prirodu više ne mogu da posmatraju onako kako su to činili ranije. kao što primećuje Tulmin. S. i bez obzira na to koliko je radikalne promene donela u fizičkim i astronomskim idejama i teorijama. na primer.Oštre primedbe Kunu uputio je i Stiven Tulmin u svojoj knjizi ljudsko razumevanje (1972).

da dođe do gledišta o tome kako ima smisla govoriti i o mikrorevolucijama koje se zbivaju češće. postajao je sve manje određen. pp. 3 354 7 v. gubeći svoju objašnjavalačku vrednost. donoseći takve promene kakve se ne mogu javi-ti tokom "normalnih" naučnih promena (pri tom je uloga paradigmi upoređivana sa ulogom sistema teoloških dogmi). nije bitno.. Ibid. koje su mnogo češće). koje nadilaze oblast čisto formalnih ili deduktivnih postupaka. da li pod uticajem kritike ili ne. . U svim ovim promenama pojam "naučne re-volucije". promenio nekoliko različitih zamisli naučne revolucije: od (1) termina koji nije označavao ništa drugo do temeljno preusmeravanje naučnikovih intelektualnih opredeljenosti na teorijskom planu. do (4) ublažavanja oštre podele između "normalnih" i "revo-lucionarnih" promena (postoje i "mikrorevolucije".Tulmin takođe primećuje da je Kun od 1957. do 1970. koje su podložne nekoj vrsti deduktivnog ili kvazideduktivnog opravdavanja. i pojmovnih promena. 37 Ove Tulminove primedbe su na mestu. 107-117. što ne znači da Kun nije imao određene razloge. (3) one faze u kojoj su se jasno iskristali-sale razlike u promenama koje se odvijaju tokom perioda "normalne nauke". u od-nosu na period "revolucije u nauci" (pri čemu se revolucionarne promene odi-gravaju u retkim prilikama). umesto da bude sve određeniji. preko (2) pojma što treba da objasni onu rekonstrukciju na-učnih ideja koja polazi iz temelja. te najzad (5) svođenja razlike između "normalnih" i "revolucionarnih" promena na distinkciju između promena tvrđenja.

Reidel. onda se uvek zbiva neka "revolucija" na izvesnom području i onda se. onda bi. ali ne dovode do poremećaja na čitavom polju.. po mišljenju Amsterdam-skog. a danas je fizika. to jest između "globalnih" i "lokalnih" revolucija. Amsterdamski. međutim. Dordrecht. sličnu ulogu u postavljanju opštih okvira unutar kojih se preduzima saznajni napor. ove ideje čine osnovu onoga što se naziva stilom naučnog mišljenja. U osnovi nauke do naučne revolucije XVI i XVII veka nalazila se Aristotelova fizika i filozofija. Kada je reč o shvatanju čoveka. u tom smislu.U tom smislu i Stefan Amsterdamski je smatrao i posebno isticao da izgleda da je neophodno praviti razliku između onih promena koje utiču na celinu znanja određenog perioda i onih koje se tiču samo posebnih fragmenata toga znanja. do onog shvatanja čoveka koje leži u osnovi moderne nauke. uže ili šire. i u kojem se saznajni sub-jekt sve više uključuje u svet prirode. ako je relativno lako napraviti razliku između promena evolucio-nog i onih revolucionarnog karaktera. Betnjeen Experience and Metaphysics. Globalne revolucije. u XVIII i XIX veku to je bila mehanika. Poremećaji u jednoj oblasti polja znanja. onda je evolucija išla od Boga kao merila svih stvari. Ako bismo ipak hteli da kažemo nešto određenije o tome koji su to pojmovi što su uključeni u praksu nauke uopšte. oblasti istraživanja. D. 355 . nauka nalazi u stanju neprekidne krize. nešto je teže jasno razlikovati "lokal-ne" od "globalnih" naučnih revolucija. No. događaju se retko. pored pojmova koji su neophodni za ontološku karakterizaciju strukture univerzuma kao pred-meta našeg saznanja. S. saodređuju ontologiju koja leži u osnovi naučnog poduhvata). heuristikom ili regulativnim principima nauke. da se upotrebi Kvajnova metafora. 38 3 8 v. pp. odnosno proučavanja bilo koje naučne discipline (neophodni su za karakterizaciju bilo kojeg objekta na-učnog istraživanja. proširuju se i zrače na susedne oblasti. dok su u slučaju globalnih revolu-cija u pitanju pojmovi koji se tiču nauke kao celine. 1975. spoljašnjeg položaja u odnosu na prirodu. Ako posmatramo celokupno polje naučnog znanja. tako i novim shvatanjem saznajnog iskustva. Zajedno sa ontološkim tezama. preko čoveka koji stoji van prirode i protivstavlja joj se kao savršeni saznajni subjekt (s tim što je sama priroda postajala merom svih stvari). Već je nagovešteno da je kod lokalnih revolucija reč o menjanju onih pojmova čije je područje primene ograničeno na određene. biva lišen svoga povlašćenog. 162-170. trebalo pre svega ukazati da u svakom periodu istorije nauke postoji neka posebna disciplina koja ima ulogu bazične discipline. kako novom vizijom univerzuma. Međutim. igraju i same naše ideje o čoveku kao saznajnom biću. Globalna revolucija u nauci se ne karakteriše samo uvođenjem novoga reda u sferu ljud-skog iskustva. već isto tako promenama u saznajnom gledanju čoveka na univerzum i samoga sebe: drugim rečima.

and Philosophy of Science.U ovoj zamisli "globalne revolucije" Amsterdamskog. već o nekoj vrsti naporednog postojanja i veze u tom smislu što se klasična teorija veoma us-pešno koristi za uspostavljanje kontakta između kvantne teorije i eksperimenta. in: Logic. Pogledajmo ovaj primer nešto detaljnije. 350-361. od antičkih vremena naporedo su se razvijale suparničke teorije o materiji. R. ed. Revolution.. razvija kroz diskusiju dveju manje-više ravnopravnih paradigmi: funkcionalističke i marksističke. međutim. hemija ne docnije od Daltona. Primera za to ima dovoljno. "Falsi-fication. a kamoli tri ili više paradigmi. Methodology. u kojima nove teorije moraju biti u određenom smislu spojive sa onim koje su im prethodile ‡ u smislu približavanja ili na drugi način. koja. p. University Press. čini se da najveći nedostatak Kunovog shvatanja predstavlja njegova teza o monopolskom položaju vladajuće paradigme. s obzirom da u slučaju klasične i kvantne mehanike nije reč o približavanju. već i u istom razdoblju. naime. U tom smislu. North-Holland. koja is-ključuje mogućnost naporednog postojanja makar i dveju. ili sa flogistona na hemiju kiseonika. možemo da uzmemo primer koji nalazimo u knjizi \ure [ušnjića Otpori kritičkom mišljenju (u njoj je čitavo jedno poglavlje posvećeno kritičkom razmatranju Kunove zamisli naučnih revolucija) ‡ da se savremena sociologija. recimo. ed. Amsterdam. odnosno zabranjuje svaku (makar i ograničenu) prolifera-ciju naučnih teorija. recimo.. 358). matematika ne docnije od Euklida). [to se tiče lokalnih. Popper. prelazak sa ptolemajske na kopernikansku astronomiju. and Continuity in the Development of Science".) 0 v.. s tim što su obe u određenom stepenu isti-nite (približavanje). Musgrave. 39 Metodološki. Lakatos & A. Cambridge. "Normal Science and its Dangers". drugim rečima. (v. ili minirevolucija. ili sa klasične na kvantnu mehaniku (Krüger. Ova teza u stvari predstavlja previđanje nekih bitnih momenata koje nije tako teško uočiti u razvoju nauke. ne vidim u čemu bi bila njiho-va objašnjavalačka vrednost.. pp. . Primeri za prvu vrstu su. 40 Ili. tako da bi termin "naučna revolucija" ipak trebalo rezervisati za periode smenjivanja naučnih paradigmi. Drugi tip revolucije je svojstven razvijenim naukama. da se zasniva na dve (ili više) paradigmi. primeri za drugu vrstu revoluci-ja: prelazak sa njutna na Ajnštajna. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge. Kunov pojam paradig-me ‡ pored svih svojih nedostataka ‡ mnogo je određeniji i bliži realnoj naučnoj praksi. Kriger takođe primećuje da je prva vrsta naučnih revolucija karakteristična za onaj period u razvoju određene oblasti istraživanja dok ta oblast još nije "uvedena u siguran tok nauke" (kako bi se izrazio Kant). ne samo u različitim vremenskim periodima. Ibid. 1973. u tom smislu što u njoj još nije u dovoljnoj meri izvršena istovremeno i specifikacija i generalizacija (fi-zika ne docnije od njutna. recimo. pp. 1970. K. kao što ni približavanje nije uvek jednosmerno. najopštijih naučnih teo-rija ili naučnih istraživačkih programa. by I. Tako. by P. L. primećuje [ušnjić. Izgleda da bi trebalo praviti ovakvu podelu. uz napomenu da zamena (replacement) nikada nije potpuna. 54-55. Suppes et al. 3 4 356 9 Lorenc Kriger je napravio nešto drugačiju razliku: između (a) revolucija koje vode od pogrešnih prema istinitim teorijama (zamenjivanje) i (b) revolucija koje vode od neispravne ili nedo-voljne teorije prema onoj koja više zadovoljava. isključuje postojanje dveju ili više suparničkih hipoteza ili teorija. čini se da je revolucija shvaćena tako globalno da je postala neodređena: postala je više revolucija u filozofskim negoli u naučnim shvatanjima. takozvana "normalna nauka" može.

da doprinosi održanju toga sistema. (6) da je svako odstupanje od takvog reda disfunkcionalno. to jest. ali veoma upečatljivu sliku: Funkcionalisti smatraju: (1) da je društvo stabilan sistem.Kakva je slika stvarnosti koju nudi funkcionalizam? Rezimiraću u najopštijim crtama tu sasvim uprošćenu. (3) da svaki deo sistema ima određenu funkciju. (5) da dru-štveni red predstavlja osnovnu pretpostavku za uspešno funkcionisanje siste-ma. 357 . devijantno i patološko. (4) da se neometano funkcionisanje sistema zasniva na saglasnosti o osnovnim vrednostima toga sistema. (2) da su de-lovi toga sistema dobro integrisani.

(3) da su neki delovi sistema. (2) da su neki značajni delovi sistema neintegrisani. Sve što je funkcionalistički orijentisana sociologija učinila. njenim shvatanjem društvene stvarnosti. (4) da u jednom klasno podeljenom društvu ne može da bude govora o sagla-snosti u pogledu osnovnih vrednosti sistema. što čini i što može da uradi.Ovo je. da se poslužimo Kunovim izrazom. poimanje društvene stvarnosti funkcionalizma. po svom položaju u tome sistemu. i da ih čak nije mogućno integrisati u postojeći sistem. zasniva se na ovome shvatanju društvene stvarnosti. 358 . Sva pitanja koja ta sociologija postavlja i svi odgovori koje ona daje na ta pitanja. u glavnim crtama. nužno su uslovljeni i ograničeni navedenim njenim polaznim pretpo-stavkama. (5) da je klasna borba osnovna karakteristika sistema. Marksisti smatraju: (1) da je društvo nestabilan sistem. naprednog i revolucionarnog. (6) da su delovi sistema koji ga narušavaju ‡ nosioci novog. Pogledajmo sada kakvu sliku stvarnosti nudi marksizam. njenom paradigmom. usmereni na rušenje sistema.

naravno. samim tim što je ograničen broj relevantnih ili smislenih pitanja koja se unutar nje mogu posta-viti. zapravo predstavlja bitno osiromašenje s obzirom na saglédanje mogućnih uzroka krize. Tamo gde funkcionalisti ukazuju na saglasnost. Monthly Revienj. u koje se ovde ne mogu upuštati) da oba shvatanja ‡ ovako kako su predstavljena ‡ mogu biti teorijski i metodološki plodna. zajedno sa \urom [u-šnjićem. Otpori kritičkom mišljenju. Uzrok bi bio. počnu se prekomerno gomilati pitanja na koja data paradigma nije u stanju da odgovori. \. to samo pokazuje da dotična nauka još nije izišla iz svoga preparadigmatičkog stupnja razvoja. Uzroke nastajanja krize. u okviru jedne paradigme. "Tonjards a Critiljue of Economics". dakle. Beograd. marksisti ukazuju na borbu interesâ. Tamo gde funkcionalisti upo-zoravaju na red. Ovakva situacija ‡ koja je u Kunovoj metodologiji nezamisliva ‡ nameće. koje očigledno sadrži u sebi nešto istine. pitanje o tome koje je od ovih shvatanja društvene stvarnosti teorijski i metodološki plodnije. 8.41 Kun bi. P. tačnije.Iz ovakvog [ušnjićevog upoređivanja dvaju shvatanja društvene stvarnosti (paradigmi). [ušnjić. da je svrsishodno osvrnuti se ukratko i na njegovo shvatanje krize u nauci. da svako od njih tačno opisuje jednu stranu društvene stvarnosti. mogao da tvrdi da. kao i na tezu o "neispravljivosti" paradigme u "normalnoj nauci". Ovo su najbitnije primedbe kada je reč o Kunovom shvatanju strukture naučne revolucije.. koje Kun ne pominje: 4 1 v. da njihova adekvatnost zavisi i od datog društveno-istorijskog perioda i da je svako delimično istinito. Tamo gde funkciona-listi predlažu organizaciju. 59-60. ^ini mi se da je. marksisti ističu kritiku svega postojećeg. M. istinitije. Tamo gde funkcionalisti ističu integrisanost. marksisti naglašavaju sukob. "Vuk Karaxić". razume se. str. 1971. Kun vidi pre svega u tome što svaka paradigma tokom vremena iscrpe svoje mogućnosti. međutim. Mislim. Ali. 1970. proizlazi da se marksistički usmerena sociologija zasniva na potpuno suprotnom shvatanju društvene stvarnosti od onog shvatanja koje nudi funkcionalistički nastrojena sociologija. Nije teško navesti i neke druge uzroke krize. koja leže u osnovi savremene sociologije kao nauke. Ovo gledište. Tamo gde funkcionalisti govore o stabilnosti. marksisti ističu narušavanje ravnoteže.. No. marksi-sti govore o nestabilnosti. tada bi se potpuno izgubio svaki iole određeni kriterijum razlikovanja preparadigmati-čke i zrele nauke. gde god se tako nešto događa. marksisti predlažu revoluciju. rastući spoljašnji pritisak. ‡ Videti pokušaj dokazivanja nadmoćnosti marksističke paradigme nad paradigmom ortodoksne ekonomije u članku: Snjeezy. mogućno zaključiti (mada bi taj zaključak trebalo da dođe posle teme-ljitog kritičkog ispitivanja. Tamo gde funkcionalisti naglašavaju ravnotežu. drugim rečima. 359 . odnosno još nije zakoračila u zreli stupanj svoga razvoja.

bez obzira na to da li postoji empirijski pritisak ili ne.(a) Promene same stvarnosti. vrednosnih sistema... 61. . naime.. ili jednostavno ukazivanjem da u njoj ima nespojivosti i nedoslednosti. str. dotle je realnost društvenih nauka sama po sebi podložna čestim i kvalitativnim promenama. 4 360 2 up. Otpori kritičkom mišljenju. [ušnjić. . problema i potreba. 42 (b) Teorijski pritisak. naime. a menja se samo naše opažanje te realnosti u zavisnosti od naših teorijskih stanovišta. naučna teorija može doći u krizu tako što će se teorijski dove-sti u pitanje ‡ bilo polazeći od metafizičkog pogleda na svet drugačijeg od onog koji leži u njenoj osnovi. \.. dok realnost astronomskih i fizi-čkih nauka ostaje relativno ista kroz prilično dug period vremena.

Kunovo shvatanje da je "normalna nauka" čvrsto zasnovana na određenoj paradigmi. može uspešno da se kritikuje. zaista samo zanemaruju protivrečne činjenice ili oni vrlo često vrše i određene ispravke i modifikacije paradigme. Kun.) 361 . 24 &121. pp. Zar naučnici u takvoj situaciji... i da se ograničava isključivo na artikulaciju onih pojava i teorija koje data paradigma nosi u sebi. čini mi se. . 4 3 v. naime. to nije mogućno. (*TheStructure of Scientific Revolutions.. podrazumeva i gledište da paradigme uopšte ne mogu da se ispravljaju "normalnom naukom".. 43 Ovo ovako isključivo gledište. odnosno skup činjenica koje joj pro-tivreče. str. T. sve vreme dok data paradigma ima bilo kakve uslove za razvoj. 66-67. Struktura naučnih revolucija. da bi na taj na-čin otklonili jedan broj činjenica koje protivreče paradigmi? Zar se može kritika sasvim isključiti iz "normalne nauke"? Po mojoj oceni. prilikom artikulacije ili specifikacije jedne paradigme mi u stvari omeđujemo skup či-njenica koje su u skladu sa tom paradigmom. Po mome shvatanju.

koje povremeno potre-saju kolektivni nervni slomovi. posle kojih se ponovo uspostavlja mentalno jednoglasje. njatkins. i da u značajnom stepenu stvarno i jeste. 44 4 362 4 v..Biće svakako zanimljivo izneti još nekoliko krupnih zamerki koje se odnose na osnovne teze Kunove knjige. Op. p. recimo. Xon Votkins ističe da prema tom shvatanju proizlazi da je naučna zajednica jedno bitno zatvoreno društvo. 26. kada je u pitanju Kunovo viđenje naučne zajednice. Tako. Takvoj zamisli Votkins suprotstavlja poperovsko gledište da bi naučna zajednica trebalo da bude. bez obzira koliko bila uspešna ili preovlađujuća. cit. jedno otvoreno društvo u kojem nijedna teorija. ili ‡ da upotrebim Kunov izraz ‡ nijedna "paradigma". nikada nije neprikosnovena. .

363 . ili. ako je javljanje toga svojstva ono što ujedinjuje i karakte-riše jednu specifičnu i dobro uočljivu disciplinu. in: Lakatos & Musgrave (eds. sa univerziteta u Barkliju (Kalifornija).45 4 5 v.. onda Fajerabend ne vidi kako bismo mogli da iz toga isključimo. P. "Consolations for the Specialist".). ako je tradicija rešavanja za-gonetki toliko bitna. kako izgleda. reč o rešavanju zagonetki par excellence. Feyerabend. recimo. oksfordsku filozofiju običnog jezika. Criticism and the Gronjth of Knonjledge. organizovani zločin. K.Pol Fajerabend. 199-200. pp. Naime. kod kojeg je. ako bi se uzeo još ekstremniji primer. stavlja kri-tičku primedbu na Kunovo shvatanje o tome da postojanje tradicije rešavanja zagonetki predstavlja de facto onaj kriterijum pomoću kojega je mogućno izdvojiti naučnu od svih drugih ljudskih aktivnosti.

a još manje kritički u celini diskvalifikovati.. Osim toga. Kunovo delo i dalje pred-stavlja jednu od veoma živih alternativa za sve one koji razmišljaju o tome kako se odvija rast čovekovog naučnog saznanja. p. donose promenu paradigme. Poper. već sa njom upore-diti i neka drugačija shvatanja strukture naučnih revolucija. 202. veoma dosledna i sociološki dosta čvrsto utemeljena koncepcija. kao što zapaža Kun. cit. razume se. priznajući samo normalno istraživanje unutar jedne određene paradigme. kako on to zove. njegovu teoriju. v. Ali. može se dogoditi da ne uzmognu da shvate jedan drugoga. ukoliko Kun želi uspešno da brani svoju tezu o tome da je razumno da zrela nauka odbacuje svaku nesputanu bitku između alternativa. kao što su. tu se Fajerabend slaže sa Kunom. koju nije lako poljuljati. U svakom slučaju. Naime. ukoliko je njihovo stanovište usmereno kritički.. da vrlo često ništa nije korisnije od jedne takve diskusije. ozbiljno dovedeni u pitanje. kako ističe Poper. nije jedina zamisao revolucionarnog rasta nauke koja se danas nudi. Sem toga. nemogućno je reći da su revolucije vodile nečem boljem. biće sigurno veoma uputno izneti ne samo gornje kritičke primedbe upućene Kunu. neki drugi delovi postali takoreći opšteprihvaćeni.Isto tako. 47 No. Ibid. ukazuje na to da nesamerlji-vost zapravo može da postoji samo za one naučnike koji u odnosu na svoje omiljene teorije zastupaju verifikacionističko stanovište. mada je. jednovremeno je tačno. to je jedna celovita. ili geštalt-prebacivanja. To je nemogućno reći zato što su predrevoluciona i postrevoluciona paradigma često nesamerljive. oni će razumeti obe teorije i videti u kakvoj se vezi nalaze. 57. i pored postojanja alternativnih gledišta. Op. 4 6 4 7 364 v. p. naravno. Popper. Kunova teorija o razvoju naučnog saznanja ne samo kroz normalne periode svoga rasta. ako se naučnici drže isključivo toga gledišta. kao i značajnih zamerki koje joj se upućuju. međutim. on bi morao da pokaže u čemu je onda poželj-nost revolucija. već i kroz promene revolucionarnog karaktera. 46 [to se tiče same karakteristike nesamerljivosti i dovođenja u pitanje kriterijuma progresa prilikom promena paradigmi. ukoliko se pođe za Kunovim opisom ove promene. Revolucije. Ali. Fajerabend sasvim opravdano primećuje da. čini mi se sasvim opravdano. kao i onoga posebnog načina na koji normalna nauka vodi revo-lucijama. Međutim. za adekvatno saglédanje mesta i značaja Kunove teorije. opet. . Neki njeni delovi su. i dalje drži u središtu pažnje savremenih filozofa nauke činjenica da nam ona pruža potanko razrađeno i brojnim primerima iz istorije nauke potkre-pljeno shvatanje o strukturi naučnih revolucija. sasvim mogućno da je teško voditi diskusiju među ljudima koji su svoje vaspitanje stekli u različitim uslovima.

Gledište Imrea Lakatoša 365 .

najpre. po mome shvatanju. Da vidimo. Reč je o sledeća dva momenta: (1) krajnje relativizovanje mogućnosti opovrgavanja jedne naučne teorije. u kojem smislu Lakatoš relativizuje mogućnost opovrgavanja jedne naučne teorije (mada je odlomak koji imam u vidu prilično dug. već da je uvek u pitanju odlučiva-nje između više istovremeno postojećih nespojivih teorija. mislim da je ipak najbolje da ga navedem u celini).Prelazeći na Lakatoša. 366 . predstavlja nove elemente koje je ovaj Poperov sledbenik i naslednik Poperove katedre na Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku uneo u interpretaciju strukture naučnih revolucija. pokušaću odmah da predočim ono što. (2) teza da nema stvarnog prelaska sa stare na novu teoriju.

I. može da opovrgne T1. Proceedings of the Aristo-telian Society. Ästandardne teorijeÄ. nekritički da upotrebimo neke Äposmatračke teorijeÄ. ako se posmatra kao potencijalni pobijač teorije T2. Tako neki potencijalni pobijač B teorije T1. odnosno kritikovali neku teoriju. a za koju ćemo smatrati da je na proveri. Od naše metodološke odluke zavisi na koju ćemo teoriju gledati kao na interpretativnu teoriju. ako hoćemo da omogućimo njeno ÄopovrgavanjeÄ. ili Äinterpretativne teori-jeÄ. (. ova odlu-ka će odrediti na koji ćemo deduktivni model da upravimo modus tollens. vol... i neki Äceteris paribusÄ. opovrgava T2. "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes". Ovo Äskriveno prethodno znanjeÄ čini monoteo-rijsko opovrgavanje potpuno irelevantnim. kaže Lakatoš.. 1968-1969. "da onda kada smislimo neki eksperiment kako bismo proverili. 156-157 & 158. kada se T1 uzme kao interpretativna teorija. 69. uvek moramo. ali.. 367 .. pp. pored toga. isti iskaz B. kada je data neka interpretativna teori-ja T2.) Problem postaje još teži ako uvidimo da teorije koje kritikujemo uvek sadrže."Lako se može videti". ali."48 4 8 Lakatos.

. Lakatos. mislim da ono može biti zapravo dosta jak i pouzdan pokazatelj o tome koje teorije treba uzeti kao interpretativne. pošto Poper i u najnovijim radovima ističe opovrgavanje kao glavni izvor novih problema u nauci. pa da ih vrate na nivo objašnjavalačkih teorija. Lakatoš tvrdi da prema Poperu 2 nauka može da raste bez "opovrgavanja" koja bi pokazivala put. University Press. nastupa sa tezom da opovrgavanje ne može da prethodi boljoj teoriji (v. Pretpostavimo za trenutak da je uvek mogućno obr-nuti odnos objašnjavalačka teorija ‡ interpretativna teorija (mada mi izgleda da to nije uvek mogućno. Teza da opovrgavanje ne može da prethodi boljoj teori-ji ostaje. dakle.. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge. po mome shvatanju. ili čak da ih potpuno odbace) ‡ ako. usko povezano i sa drugim momentom koji smo spomenuli. "Falsification and the Methodology of Scientific Re-search Programmes".Ovo je shvatanje. a onda. pogrešna interpretacija novijih Poperovih gle-dišta (gledišta Popera2.. U ovako oštro formulisanom obliku. 166 & Lakatos. pođemo i od takve pretpostavke. Cambridge. to jest. pošto su... 121-122. naučnici prilično sigurni koje će teorije uzeti kao objašnjavalačke. I. ne vidim zašto bi "skriveno prethodno znanje" ‡ koje priznaje i Poper ‡ moralo monoteo-rijsko opovrgavanje činiti potpuno irelevantnim. to ćemo za trenutak da zanemarimo.. Naprotiv. ed. Logike naučnog otkrića (kao da Poper smatra da opovrgavanje ne može da primora teoretičara da traga za boljom teorijom. a novi proble-mi u stvari označavaju novi put u nauci. a koje kao interpretativne. tako da mogu biti prisiljeni da ponovo razmotre položaj svojih inter-pretativnih teorija. "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes". sasvim nejasna i nedokazana. kako bi rekao Lakatoš). mada Poper u stvari napominje da ne mora uvek opovr-gavanje da bude to koje će primorati teoretičara da traga za boljom teorijom). Još je upadljivo u napred navedenom tekstu ekstremno gledište da je "monoteorijsko opovrga-vanje potpuno irelevantno". by I. p. Musgrave. pogrešno navodeći odeljak 30. ali. naravno. koje će uzeti kao istinite čak i onda ako su u isti mah spremni da dopuste da se jednog dana može ispostaviti kako te teorije nisu istinite. 49 4 368 9 Ovde je posredi i jedna. to jest sa Lakatoševom tezom da pravog prelaska sa stare na novu teo-riju nema. razume se. Lakatos & A. a koje ne.) ‡ Ova interpretacija je pogrešna. Naime. pp. 1970. I. u svakom konkretnom istorijskom periodu raz-voja nauke. . ta teza mi se čini sasvim neprihvatljivom.

ukazujući tako na hitnu potrebu da se u njoj izvrši revizija ‡ na neki do tad neočekivani način. 1986. Isto tako. Op. dakle. Nikada nema ničega neizbežnog u pogledu trijumfa nekog programa. Pre bi se moglo reći da mi predlažemo lavirint teorija. (*u prevodu: "Historija nauke i njezine racionalne rekonstrukcije".. "History of Science and its Rational Reconstructions". (u izvorniku sve kurzivom) 2 v. nikakvog zasnivanja nove teorije kojem bi prethodilo neko činjeničko opovrgavanje stare teorije. što može lako da bude prisutno u kritičkoj debati. ni za jednu teoriju ne treba reći da je stara. ali jezgrovit citat. on je pružen u jednoj drugoj njegovoj metodološkoj postavci: naime.. 52 "Nikakvo preimućstvo jedne strane". i u više navrata. p. Ibid. cit. koja se uvek vodi sa izvesnim stepenom pristrasnosti ‡ protivreči nekim njegovim drugim gledištima. da se pojave u novoj verziji. Filozofija nauke. s obzirom na to da teorije mogu i samo privremeno da se povuku s bojnog polja (pod naletom protivničke argumentacije). naime. mim. 50 Drugi novi momenat koji leži u osnovi Lakatoševe metodologije jeste njegova teza da nema prelaza sa stare na novu teoriju. ali se ne moraju smatrati poraženim. 16. u: Neven Sesardić /prir. U istome članku Lakatoš kaže: "Nijedna teorija ne zabranjuje neko stanje stvari koje može unapred da se specifikuje: ne događa se da mi pred-lažemo neku teoriju. za razliku od napred navedene oštre formulacije. opravdano kritikuje Popera što ne pravi razliku između "opovrgavanja" i "odbacivanja" (ili "eliminisanja").. Nolit.. Lakatoš dodeljuje opovrgavanju određenu ulogu koja nije bez značaja ‡ on kaže da opovrga-vanje pojačava problemsku napetost (ili temperaturu) u nauci. Pri tom.. 176. 3 Lakatos." 53 5 0 5 1 5 5 v. I. već postoji samo odlučivanje između većeg broja uzajamno nespojivih teorija. Beograd./. već da je uvek reč o odlu-čivanju između više nespojivih teorija. Lakatoš." 51 Nema. tražio razlog zašto Lakatoš neće da pravi razliku između stare i nove teorije. a Priroda uzvikuje NESPOJIVO..Prema tome. On tačno primećuje da sámo opovrgavanje ne predstavlja dovoljan razlog za uklanjanje "opovrgnute" teorije. nema ničeg neizbežnog u pogledu njegovog poraza. već on mora u svako doba da bude dostupan javnosti. Ako bi se. Pa ipak. a da Priroda uzvikuje NE. kaže Lakatoš. 161. mora se ne samo voditi ÄskorÄ protivničkih strana. povećavajući svoj empi-rijski sadržaj i obezbeđujući puno proveravanje jednog dela tog novog sadržaja. "ne može se smatrati kao sasvim odlučujuće. I. pp. 155 & 161. Ibid. Lakatos.. ovakva formulacija Lakatoša ‡ ukoliko nije posredi nekontrolisano preterivanje.) 369 . 279. str.. p. Navešću ovde samo jedan kratak. međutim. p. 1970. one mogu ponovo.

6 Ibid. U svakom slučaju.) 5 v. međutim.. kojem Poper zaista nije dodelio odgovarajuće mesto. Fajerabend prizna-je da je preuzeo od Kuna. odnosno u njenom odbacivanju. naravno. gde nadjačava čas prva. da bi se ponovo pojavila na Ävišem nivouÄ". frustracija i dosada sasvim ne onemoguće njihovu upotrebu. ustupa mesto novoj teoriji koja je. p. p.. predstavlja radikalno poricanje svake prave naučne revolucije. mada ga razvija na poseban način. s obzirom na to da su teorije sposobne da se razvijaju. Lakatoš govori i o "krucijalnom eksperimentu". 56 5 5 5 370 4 U vezi s tim. on smatra da se može dogoditi to da neka teorija.. pa tako možda otklone neke teškoće koje prvo-bitno nisu bile u stanju da savladaju. 54 U takvom šarolikom previranju teorija ‡ gde je bitno da uvek bude javno istaknuto koliko koja teorija trenutno beleži poena ‡ zapravo nema mesta za obrazac prave naučne revolucije. .. sve dok odvratnost. ali u jednom sasvim novom smislu. 203 & 205. prilikom razmatranja sledećeg značajnoga gledišta o problemu revolucionarnih izmena naučnih teorija. nadajući se da će tokom razvoja svoje teorije jednog trenutka uspeti da se otresu takvih primera). nazivajući ih "jogunastim" i "zaostalim" slučajevima.Ovo gledište. uvek je prisutno više teorija. 176.. jedna (ili nekoli-ko) se povuklo zauvek. odlučno protiv modela: normalna nauka‡revolucija‡nor-malna nauka‡revolucija itd. Naime.. a koji Lakatoš želi da uključi u svoju metodološku shemu (u tom smislu da naučnici pokazuju snažno izraženu težnju da veoma du-go ne obraćaju pažnju na protivprimere. da se poboljšavaju. od kojih je jedna trenutno vladajuća. Stanovište Pola Fajerabenda Fajerabend se takođe kritički nadovezuje kako na Popera tako i na Kuna. Međutim. "gde se profesionalna glupost periodično zamenjuje filozofskim izlivima. jedna (ili nekoliko) se tek pojavljuje kao nova ideja. Zato mi se čini da Lakatoš više ostaje na deklarativ-nom usvajanju ovoga gledišta. Fajerabend istovremeno uvodi i "princip proliferacije". posle dužeg ili kraćeg perioda suverene vladavine. čas n-ta teorija. u odsudnoj bici porazila staru teoriju. s obzirom da se ne slaže sa Kunovom sugestijom kako bi naučnici trebalo da se čvrsto drže svojih paradigmi sve do njihovog gorkog kraja. pokazuje kao "krucijalni eksperiment" u odlu-čivanju između te teorije i njenoga suparnika. . dakle. . tek s pogledom unazad ‡ eks-periment koji je doveo do njenog privremenog povlačenja. K. Tu onda nema me-sta ni za onaj princip postojanosti teorija u nauci ‡ na koji je Kun skre-nuo pažnju. čas druga. Nauka je predstavljena kao trajno previranje brojnih suparničkih teorija. i pored istrajnih napora.. P. nego što se ono organski uklapa u njegovu napred iznetu zamisao rasta naučnog saznanja.. na ove probleme vratiću se ponovo malo niže. "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes". pa se onda ‡ ali. "Consolations for the Specialist". posle dužeg ili kraćeg ratovanja. jedna (ili možda nekoliko) se privremeno povukla. pp. ( v. Fajerabend smatra da je princip postojanosti sasvim umestan. Za ono što naziva "princip postojanosti" (Principle of tenacity). ne uspe više da se pojavi na bojnom polju. 208. Ali.. gde stara teorija. 55 Fajerabend je. Feyerabend. Lakatos. I. koje mogu često i da se smenjuju u čelnoj ulozi.

Ibid. trajno i stalno. "da se odstupajuće činjenice često uvode od strane kritičarâ neke paradigme pre nego što bi se moglo reći da ih ti kritičari koriste kao polaznu tačku za kritiku? A ako je to tačno. Fajerabend izvodi zaključak (doduše. ono je stalno narastajući okean alternativnih mogućnosti koje primoravaju jedna drugu na veću artikulaciju. p. ili pogodan model za objašnjavanje određenih istorijskih zbivanja u nauci. "naučna revolucija" je kod Fajerabenda dijalektički prevaziđena. mada smo mi skloni da im poklonimo pažnju tek tokom revolucija. 371 . usred same revolucije. ne sledi li onda da je proliferacija. kaže Fajerabend. ono što karakteriše nauku?" 57 Na osnovu uočene situacije da su kritičari često zapravo uvodili. smatra Fajerabend. Za sve teorije. recimo. odnosno istovremeno i ukinuta i održana ‡ ukinuta kao vremenski uoč-ljiva pojava. ne bez kvalifikacije "čini se") da za rast saznanja ne treba zahvaljivati aktivnosti rešavanja nedoumica. ‡ . kroz ovaj proces konkurencije. doprinoseći sve skupa. rešava stare. Pored toga. pre negoli model normalnost‡proliferacija‡normalnost. pp... već aktivnom uzajamnom delovanju različitih postojano (uporno) zastupanih gledišta. To shvata-nje saznanja Fajerabend je izneo u članku "Odgovor na kritiku": "Ovako zamišljeno saznanje nije proces koji vodi prema nekom idealnom gledištu.. kaže Fajerabend.U poređenju sa Kunovim modelom. to jest kao istorijska činjenica. a sačuvana kao jedan od ona dva sastavna dela nauke pomoću kojih se nauka dijalektički razvija u svakom svom periodu. može se reći da poseduju jednu ÄutopijskuÄ komponentu u tom smislu da pružaju. koje predlaže Fajerabend. Da završim ci-tatom: "Nauka kakvu poznajemo". kao i činjenice da se događa da znatan broj naučnika. tu su i nove ideje. može se konačno zaključiti da množenje (proliferacija) teorija ne samo što neposredno prethodi revolucijama. Ovo rešenje problema odnosa principa postojanosti i principa množe-nja (proliferacije). to ona ne predstavlja ništa drugo do promenu interesa i publiciteta.."60 5 7 5 8 5 9 Ibid. v. p. bio prelazak sa rešavanja nedoumica na filozofsku spekulaciju i proverava-nje temeljâ. Ali. ali to onda podrazumeva i sasvim drugačije shvatanje saznanja. svakako čini jedno od mogućnih rešenja. kako ova promena interesa za Fajerabenda ne odražava nikakve temeljite strukturalne promene. a ne koristili odstupajuće činjenice (nepravilnosti) kao polaznu tačku svoje kriti-ke.58 Uz malo imaginacije i malo više istorijskih istraživanja. v. koje se ne-prekidno stvaraju i za koje takođe treba obezbediti mesta. a istovremeno prihvata princip proliferacije. kao što bi. "Nije li takođe slučaj".. a ne samo usred katastrofe. razvitku naših duhovnih sposobnosti. Ja ću zato govoriti o normalnoj komponenti i filozofskoj komponenti nauke. 212. a ne o normalnom periodu i o periodu revolucije. 208. sve bolja merila adekvatnosti ideja koje su se našle u središtu pažnje. Ibid. "nije vremenski sled normal-nih perioda i perioda proliferacije."59 Prema tome. 208-209. i tako nam dopušta da budemo otvorenog duha sve vreme. sitne nedoumice i nepravilnosti. veliko preimućstvo pripada gledištu koje dopušta mogućnost poboljšavanja teorije. čak i za one koje su se trenutno povukle u pozadinu. već se odigrava sve vreme. već je njihovo naporedno postojanje.

to jest."61 6 6 372 0 Feyerabend. Naravno. p.Kritika Fajerabendovog shvatanja naučne revolucije. 225. ukazao na jednu dodatnu teškoću sa kojom se sukobljava stanovište Pola Fajerabenda. njartofsky. II. P. Fajerabend veruje da o spoljašnjim pitanjima može da se odlučuje ne pozivajući se na značenja. Reč je o njegovoj tezi da su teorije koje smenjuju jedna drugu nesamerljive. Sada bih. Cohen & M. ed. pa stoga ne može da bude upotrebljena ni za kritikovanje T. Fajerabend pri-znaje da je ova primedba na mestu. što je onda još jedan razlog za odricanje bilo kakvog značaja Poperovom shvatanju opovrgavanja u procesu izmene naučnih teorija. međutim. Reidel. ukoliko je neka teorija T1 nesamerljiva sa datom teorijom T. Najčešće primedbe na tezu nesamerljivosti svode se na to da. zapravo predstavlja izlaganje moga gledišta o ovome problemu.. .. p. by R. "Reply to Criticism". 232. onda ona ne može da protivre-či T. Dordrecht. On kaže: "Mi jednostavno poredimo dva beskonačna skupa elemenata s obzirom na izvesna strukturalna svojstva i ispitujemo da li je mogućno ili nije uspostaviti neki izomorfizam. S. ali ističe da o pitanju odnosa između razli-čitih teorija može da se odlučuje bez ikakvog uplitanja pitanja sličnosti znače-nja. 1 Ibid. nj. da su značenja termina koji se javljaju u opisiva-nju pojedinih činjenica zavisna od teorije u okviru koje se koriste. Praveći razliku između spoljašnjih pitanja (koja se tiču veze između razli-čitih teorija) i unutrašnjih pitanja (koja se tiču onih karakteristika sveta kakve sagledamo sa stanovišta neke pojedinačne teorije). Ovo pitanje najčešće se pokušava rešiti putem krucijalnog eksperimenta. vol. 1965... ili njegovog prin-cipa umnožavanja teorija (proliferacije). pa ću to ostaviti za zaključni deo ovoga rada. Boston Studies in the Philosophy of Science. tu je još i pitanje o tome koju bi teoriju trebalo pretpostaviti nekoj dru-goj. D. K.

ukoliko postoji neki lokalni iskaz S čiji pridruženi (= teorijski) iskaz u T1 potvrđuje T1. pošto bismo u tom slučaju opet morali da uspostavljamo izvestan minimum sličnosti u značenjima. naime. između dve nespojive teo-rije. ne treba misliti da Fajerabend upotrebljava termin "krucijal-ni eksperiment" u smislu biranja. Treće.. Prvo. dok njegov pridruženi (= teorijski) iskaz u T pobija T. 233. plus posledice koje odatle slede). možemo da konstruišemo jedan model T unutar T1 i da razmatramo njegovu sudbinu.Naravno. Ibid. pa onda možemo da kažemo kako je T1 bila potvrđena istim svedočanstvom koje je opovrglo T. na osnovu posmatranja. može da postoji bez potrebe za sličnošću značenjâ. 373 . 62 6 2 v. Drugo. ubeđen da empirijsko svedočanstvo protiv jedne a za drugu teoriju. a onda može-mo da potvrdimo jednu od dve nespojive teorije. nespojivost teorija možemo uvesti na navedeni način (nedostatak izomorfizma u pogledu izvesnih osnovnih odnosa. p. On je. obe teorije mogu biti u sta-nju da reprodukuju "lokalnu gramatiku" rečenica koje su neposredno povezane sa posmatračkim postupcima.

. 507-518). A. koje je drugačije od iskustva E2 što je određeno sa T2. 1971. A. u svome članku "Ontološka i terminološka obavezivanja i metodološka samerljivost teorija" (u: PSA 1970. ostaje sledeći problem: šta sa drugim vrstama odnos â. s tim da ne dođe do nespojivosti i a fortiori metodološke nesamerljivosti između starih i novih teorija. D. Inače. Klajner (S. na zaobilazan ili posredan način ponovo uvodi jedan vid poređenja nekih osnovnih iskaza. posebno podvlači moguć-nost menjanja određenih aspekata značenja ne-logičkih izraza u nekoj teoriji. ed. nisu dovoljno ubedljivi. Cohen. Reidel. vol. Međutim. ako. Buck & R. čini mi se da sâm Fajerabend. ukoliko T1 određuje iskustvo E1. čini mi se da nijedna naučna teorija T1 ne može da se postavi kao stvarna alternativa drugoj naučnoj teoriji u objašnjavanju realnosti koja nas okružuje. Dordrecht. C. S.63 6 374 3 S. recimo. U stva-ri. Kleiner). pp. bez potrebe za sličnošću značenj â. želimo da uzmemo u obzir i unutrašnja pitanja? [taviše. pa onda i neku vrstu sličnosti iskustva ili sličnosti značenjâ. Boston Studies in the Philosophy of Science. by R. VIII.Fajerabend je u pravu kad ističe da neka pitanja odnosa između različitih teorija mogu da se razmatraju bez ikakvog uplitanja pitanja o sličnosti značenja. izgleda da razlozi za tezu koja bi tvrdila da može postojati empirijsko svedočanstvo protiv jedne a za drugu teoriju. Te teorije (ili naučnici koji ih zastupaju) jednostavno posmatraju različite stvari i njihova gledišta ne ulaze ni u kakav odnos suparničkih gledišta. uvođenjem mogućnosti da obe teorije mogu da reprodukuju "lokalnu gramatiku" rečenica koje su neposredno povezane sa posmatračkim postupcima.

onda bih mogao da kažem (preuzimajući rizik ne sasvim adekvatne interpretacije) da Lakatoševa rekonstrukcija ne daje dovoljno mo-gućnosti da se govori bilo o iznenadnom bilo o neočekivanom karakteru prela-za sa stare na novu naučnu teoriju. samim tim što on radije želi da govori o istovremenom beleženju različitih bodova raznim teorijama koje nam se nude. o čemu je već bilo reči. uključuje takvu neočekivanost koja zapravo ide do irelevantnosti svakog poređenja stare sa novom teorijom. hteo u nekoliko reči da odredim Lakatoševo i Fajerabendovo stanovište u pogledu momenata "iznenadnosti" i "neočekivanosti" u naučnim revolucijama. kao kod Kuna). Sumnje u postojanje naučnih revolucija 375 . Fajerabendov princip proliferacije takođe isključuje iznenadnost. ali zato njegov princip nesamerljivosti (koji nije psihološke prirode. najzad.Ako bih.

Tulmin.U razmatranju problematike naučnih revolucija u vezi sa tezama Kuna. Cambridge. kada jednom uvi-dimo da u nauci nikada nema nikakve apsolutne pojmovne promene. p. onda imamo posla jedino sa nizom većih ili manjih pojmovnih preinačavanja. pružala zapravo jedini kriterijum za prepoznavanje da li se neka revolucija odigrala ili ne. mislim da nema nikakvu težinu.. in: Criticism and the Gronjth of Knonjledge. odnosno Vilijem Nil (nj. pokazuje tendenciju ničim opravdanog odlaženja u drugu krajnost ‡ poricanje svakog smisla i zna-čaja pravljenju metodološke razlike između normalnog i revolucionarnog u na-uci.. Međutim. svaki na svoj način i sa različi-tim razlozima. nema mnogo stvarno teorij-skog značaja da se povlači razlika između normalnih i revolucionarnih promena. Toulmin. 118. ove se promene moraju objašnjavati pomoću iste grupe činilaca. S. S ob-zirom da se razlikuju samo po stupnju. Human Understanding. Musgrave. 41. smatra Tulmin. Tulmin. koja se jedno od drugog razlikuju samo po stupnju. na objašnjavalačkom nivou. otvoreno zastupaju gledište da naučnih revolucija u stvari uop-šte ni nema. smatra da je "apsolutnost" prelaza.. 64 Ovakvo zaklju-čivanje sa nepostojanja apsolutne apsolutnosti na postojanje apsolutne relativ-nosti. Kneale).. . ili pomoću istih razmatranja. U tom smislu. recimo. 5 v. "Distinction Betnjeen Normal and Revolutionary Science". polaze-ći od dobro uočenih teškoća. . by I. University Press. Toulmin. odnosno Popera. onda.. koju nosi Kunova zamisao naučne revolucije. 6 6 376 4 v. Lakatos & A. p. S. ed. 1970. 65 Ovakvo zaključivanje.

pa onda i elementarnih čestica. ili neka prirodna katastrofa može da je spreči u tome. Mislim da zaista nema mnogo svrhe praviti ovakve optimističke prognoze u pogledu budućnosti. Ako se. No. što je načelno nemogućno. zato što je baš u naše doba nauka postala duboko svesna (što nije bio slučaj u prošlosti) da su se pred njom široko otvorili novi horizonti daljih istraživa-nja i saznavanja. ove ograde ne utiču na postavljeni ideal sveobuhvatne istinite teorije. 1. koje nikakva sveobuhvatna naučna teorija ne može za sva vremena da predvidi i tako onda u sebe uključi. The British Journal for the Philosophy of Science. ako nema istine. Jer. i da je još veoma daleko od neke potpuno završene istinite teorije. 36 & 38. Ali. morali bismo znati sve o prirodi. on istovremeno ne želi tvrditi da će se to stvarno dogoditi. ako se pod "beskrajnom slože-nošću prirode" podrazumeva samo beskrajno mnoštvo pojedinačnosti koje ona sa-drži. misli na stav da ne može biti teorije koja će nas potpuno zadovoljiti. Naime. već i u smislu beskrajne mogućno-sti za promene i preobražavanja. izražavaju zapravo svoje neslaganje sa mogućno-šću da nauka postigne stabilnost trajnim usvajanjem jednog određenog teorijskog okvira. jednog dana. Nil smatra da nema dovoljno smisla govoriti o prirodi kako je toliko slo-žena da zahteva neprekidnu revoluciju u nauci. to ne predstavlja prepreku da se teorijski uspešno pokriju sve pojedinačnosti ili sva raznovrsnost. u vasioni zapravo konačan). ili zbog vero-vanja u to da je mogućna opšta katastrofa. 377 . onda pokušaji približavanja takvoj teoriji. drugo. odnosno neograničene raznolikosti tih stvari. ne može biti ni približa-vanja istini. zbog toga što priroda nije beskonačna samo u smislu praktično beskonač-nog broja pojedinačnih stvari koje se u njoj nalaze (mada se u najnovije vreme sma-tra da je broj atoma. vol. 6 6 v. pa je čitav poduhvat stvaranja teorija beskoristan. bilo naučnim reformama bilo revo-lucijom.Nil posmatra stvari iz sasvim drugačijeg ugla.66 Ovo Nilovo gledište zahteva kratak komentar. 1967. ili beskrajna raznolikost prirodnih pojava. međutim. nj. XIX. Za njega svi oni koji zastupaju tezu o revolucijama u nauci. uključujući i tu činjenicu da znamo sve o priro-di.. pp. Još manje želi da kaže ‡ ukoliko bismo i proizveli takvu teoriju ‡ kako bismo mogli biti sigurni da smo to učinili. ljudska rasa može da bude previše glupa za takav poduhvat. pa zato neće biti ni podložna opovrgavanju. Nil zato drži da naučnik može. gde je saznata sveobuhvatna istina o stvarnosti što nas okružuje ‡ ali ne zbog bilo kakvih sumnji u pogledu intelektualnih mogućnosti ljudskog roda. Da bismo postigli takvu izvesnost. Jer. Kneale. "Scientific Revolution for Ever?". da formuliše neku sveobuhvatnu teoriju koja će biti sasvim istinita. nemaju nikakvog smisla. po mišljenju Nila. Moji bi razlozi bili drugačiji: prvo. No.

(2) Za princip postojanosti. bilo empirijska bilo teorijska pobijanja. ne može da dovede do različitih preinačavanja. takvo zanemarivanje opovrgavanja treba da bude. taj princip ne mora značiti da razvoj unutar "normalne nauke". Naravno. drugim rečima. a ne mini teorije. izložim nekoliko zaključnih napomena o glavnim problemima koji su u ovom radu bili pokrenuti. on ne podrazumeva da to prenebregavanje može da bude izraz slepila ili načelne odluke da se ne prihvataju nikakva. mada princip postojanosti povlači za sobom zanemarivanje izvesnih pozitivnih činjenica ili protivrazloga. mislim da one kritičke primedbe koje sam gore izneo protiv te vrste gledišta. kada je u pitanju razvijanje naučnih teorija. kako bi se teoriji pružila prilika da se do kraja razvije i ispolji svoju snagu. s tim što bi taj pojam imao pravoga smisla samo kada je reč o zamenama "paradigmi" ili "naučnih istraživačkih programa". pružaju dovoljnu osnovu za zaključak da ne bi bilo neopravdano. koji se odvija u okviru određene teorije ili paradigme. (1) Pre svega. kako istorijski tako i metodološki. na kraju. Naprotiv. smatram da je od velikog značaja.Zaključne napomene Mislim da bi bilo umesno da sada. Ili. svesno privremenog karak-tera. i obično i jeste. to jest samo kada su u pitanju maxi. ako bismo nastavili sa daljim istraživanjima različitih strana složenog problema naučnih revolucija. prilagođavanja i drugih promena date teorije ili paradigme. nasuprot svim neposrednim ili posrednim razlozima protiv postojanja naučnih revolucija. 378 . s tim što se sasvim opravdano pretpostavlja da će tokom toga razvoja bar neke od iznetih teškoća biti otklonjene. što bi takođe moglo da bude uzrok krize i revolucio-narnih promena te teorije.

zapravo veoma nepovoljni kada je u pitanju sámo stvaranje naučnih teorija. naravno. onda se ne mogu složiti sa Kunom u tome da se nove teorije stvaraju u jednom naglom aktu na-dahnuća "u jednom komadu". ili čak i periodi kriza. U tom smislu.(3) [to se tiče iznenadne prirode revolucionarnog prelaza sa stare na novu naučnu teoriju. pošto su naučne teorije složene tvorevine. ne poriče da naučniku neka početna ideja može da padne na pamet i obično mu pada na pamet iznenada. To bi zaista bilo previše očekivati i od jednog geni-ja. sklon sam da se složim sa gledištem da su periodi revolucionarnih promena. treba dvojiti dva stupnja: (a) stvaranje naučne teorije i (b) prihvatanje naučne teorije. Ovim se. "u trenutku". Ako je reč o stvaranju nove teorije. koje iziskuju dosta vremena i mirnoga rada da bismo došli do njihovih dovoljno jasnih i preciznih formulacija. 379 .

kako bi se uopšte mogla smatrati novom. drugačije rečeno. koristeći razne razloge. i po pravilu i jeste. da porazi staru i da uspostavi premoć nove teorije ‡ ali nove teorije koja nije bila stvorena na licu mesta tokom same revolucije. S druge strane. (4) U pogledu neočekivanosti prelaza sa stare na novu teoriju. razume se. neočekivanost ne samo što može. ako se ta neočekivanost shvati u smislu nesamerljivosti. 380 . ne znači da su revolucionarni periodi nepovoljni za dalji razvoj. prihvatanje neke naučne teorije u izvesnoj zajednici naučnika može da bude. u tom smislu da se od svake nove teorije zahteva da donese nešto neočekivano u naše razumevanje stvarnosti. onda ‡ kao što sam na to već ukazao prilikom razmatranja Fajerabendovih gledišta ‡ takva neočekivanost ne postoji. a ne u smi-slu da samo koriste ono što im je postalo poznato za bilo kakav praktičan cilj koji mogu imati na umu). Međutim. relativno iznenadnog karaktera. s obzirom na to da mi u stvari revoluciju ne možemo ni započeti ako već nemamo novu teoriju. ako ne obuhvata i onaj period vremena koji je neophodan za ubeđivanje određenog naučnika ili zajednice naučnika (koji mogu biti različitih filozofskih uverenja) da treba da napuste staru i da usvoje novu teoriju (u smislu da stvarno veruju u ispravnost te teorije. da i ne govorimo o primeni nove teorije. pogotovu ako se shvati u smislu pojedinač-nog preobraćanja. ili. već i mora da bude sačuvana.[ta se zaista događa tokom revolucije u nauci? Grupa naučnika pokuša-va. To.

moj rad: "Dve koncepcije nauke i humanizam". Tako. kako teorije moraju da izrastu iz sukoba nastalog između posma-tranja i neke od postojećih teorija (ukoliko. 83-). 6 6 7 Ovo istovremeno predstavlja bitan prigovor Fajerabendovom principu umnožavanja (proliferacije). br. naravno. onda može biti korisno da se napra-vi nekoliko razlikovanja. ^ini mi se. zapravo. jedna sugestija za drugačiju interpretaciju principa množenja teorija (proliferacije): naime. Pre svega. ili neki još drugačiji slučajevi. Prema tome. 68 Sasvim je razumljivo da u svakoj problemskoj situaciji mogu ‡ mada ne moraju ‡ da se pojave sve ove vrste hipoteza. Zagreb. posebno ukoliko pravimo razliku između naučnika-stvaraoca i naučnika-tehnologa (v. to nije bitno ‡ u upotrebi. svaki princip množenja teorija bio bi više nego poželjiv (s obzirom da se u ozbiljnoj naučnoj praksi sa tom pojavom zapravo dosta retko srećemo). dalje. mogućni su takvi sluča-jevi gde ćemo imati posla samo sa jednom jedinom hipotezom. ti sukobi nisu mogli da budu otklonjeni daljom artikulacijom te teorije). kao što je opravdano kritikovana teorija o tome da naučno saznanje započinje prostim prikupljanjem činjenica posmatranja. dok se ne odlučimo da neke od njih odbacimo. mislim da na sličan način može da se kritikuje i princip mno-ženja teorija. ukoliko se pri tome ne rukovodimo nekom makar i najprovizornijom i najprivre-menijom teorijom. ili pak uočavanjem teorijskih nedostataka postojećih teorija. 1969. U tome dru-gom skupu "rezervnih kandidata" mogu se. Sem toga. međutim. kad je reč o naporednom postojanju većeg broja teorija koje se od-nose na jednu određenu problemsku situaciju. gde ćemo raditi naizmenično sa dve ili više teorija. koji je eksplicitno okarakterisan kao "stalno rastući okean alternativnih moguć-nosti".67 S praktičnoga gledišta. princip množenja bez eks-plicitno specifikovanog načina za ograničavanje teorijski beskonačnog broja mogućnih hipoteza ne znači drugo do besmisleno nagomilavanje raznih teorija. *preštampan u ovoj knjizi na str. i teorije koje su ‡ najčešće zbog nerazvijenosti određene naučne discipline u doba njihovog nastaja-nja ‡ ostale po strani da čekaju "bolja vremena". 8 Ovim je dat još jedan od razloga koji govore u prilog nikada dovoljno istaknutom značaju po-znavanja istorije nauke. smatram da. 381 .(5) Na kraju. razlikovati teorije koje su već bile ‡ pre kraćeg ili dužeg vremena. Praxis. 1-2. s teorijskog gledišta. trebalo bi razlikovati novonastale teorije od jednog potencijalnog skupa teorijskih mogućnosti koje predstavljaju preinača-vanja ili prilagođavanja nekih starih (ili ranije postojećih) teorija.

to jest. or to respect his onjn reason. kako su tu u pitanju elementi koji u sebi nose vredno-sni karakter. fourth revised edition." (Popper. to jest o onim razlozima kojima se nauč-nici služe pokušavajući da ubede svoje kolege kako treba da odbace jednu i prihvate neku novu naučnu hipotezu. The Open Society and its Enemies. Međutim.NAU^NO UBE\IVAnjE "You cannot force anybody by arguments to take arguments seriously. biće razmotreni i osnovni vidovi uloge vrednosnih sudova u nauč-nom istraživanju. Iz tih razloga. posle toga. na vezu između revolucionarnih preobražaja i procesa ubeđivanja. 2. odnosno o onoj argumentaciji koja se koristi ne bi li se preo-krenulo mišljenje naučnih krugova kada je reč o tome koja hipoteza ‡ trenutno ‡ predstavlja najbolje teorijsko rešenje određenog naučnog problema. a zatim ću sistematski nabrojati različite elemente koji se mogu naći u literaturi kada je reč o pro-blemu naučnog ubeđivanja. Ova je problematika. R. da bi se sagledali putevi mogućnih budućih dubljih zahvata. da bi se na kraju sistematski raspravljalo o osnovnim razlozima koji se u tome procesu koriste. pri čemu su ipak već sagledani neki bitni elementi ove problematike i već predložena trajnija rešenja ‡ onda je o naučnom ubeđivanju sigurno pisano najmanje. razume se. ako su mnogi filozofi nauke želeli da izraze svoje mišljenje o (revolucionarnom) smenjivanju naučnih teorija. 391) Razlozi prethodnog prihvatanja i razlozi naknadnog ubeđivanja Razlozi koji mogu da leže u pozadini prvobitnog predlaganja naučnih hipo-teza uglavnom su različiti od onih koji se upotrebljavaju prilikom prethodnog teorijskog procenjivanja predloženih hipoteza. ako je o teorij-skom procenjivanju relativno malo pisano. u ovome radu ću se ograni-čiti uglavnom na kritičko razmatranje onoga što je do sada na ovome polju učinje-no makar i u vidu nagoveštajâ ili naznaka izrečenih prilikom razmatranja dru-gih problema.. a veliko je pitanje da li su dodirnu-te najbitnije tačke ove problematike. tako i sa sistematskog lo-gičko-metodološkog stanovišta.. 382 . Pri tom će način izlaganja biti ovakav: prvo ću se osvrnuti na jedino celovito gledište koje je za sada izneto o ovome pitanju. razume se. ako je i o različitim stranama logike otkrića ipak dosta pisano. ako je o pitanjima proveravanja naučnih hipoteza široko raspravljano. vol. mada još uglavnom na nivou "ispitivanja terena". najuže povezana sa procesom smenjivanja naučnih teorija i u neku ruku čini njegovu završnu fazu. zahte-vati posebne studije kako sa gledišta istorije nauke. p. K. Zato će ta problematika. U ovom tekstu ću pokušati nešto da kažem o problematici naučnog ubeđivanja. biće ukazano na izvore otpora prema novim teori-jama.

a strane angažovane u sukobu moraju da pribegnu tehnici masovnog ubeđivanja. o problemu naučnog ubeđivanja nalazimo kod Tomasa Kuna. da se prihvati drugi. pp. normalna naučna praksa jedne zajednice naučnika. a odluka o odbacivanju jedne paradigme uvek istovremeno znači i odluku da se pri-hvati druga. Nijedna strana neće priznati onoj drugoj sve neempirijske pretpostavke koje su joj potrebne da bi odbra-nila svoju tezu. u čuvenoj knjizi Struktura naučnih revolu-cija. oko čega se. Kao što je poznato. 207-209. "zastupnici suparničkih paradigmi uvek imaju u izvesnoj meri i drugačije ciljeve.. Beograd. Mada se svaka od njih može nadati da preobrati drugu stranu na svoj način gle-danja na nauku i njene probleme.. S. naravno. T. nova. ali u kratkom nacrtu. često vodi bor-ba." 1 1 Kun. Chicago & London. str. 147-149. "Nolit". kako smatra Kun.. Smenjivanje paradigmi predstavlja naučnu revoluciju. to jest vladajuće opšte teorije u određenoj naučnoj oblasti. 1962. 1974.. Pri tom valja imati u vidu i to da. (*Kuhn. odvija se unutar izvesne prihvaćene paradigme. po Ku-nu. Struktura naučnih revolucija.Tomas Kun o ubeđivačkoj argumentaciji Srazmerno celovito gledište. The Structure of Scientific Revolutions.) 383 . The University of Chicago Press. nijedna se ne može nadati da dokaže kako je u pravu. T. novi pogled na svet (pošto je paradigma istovremeno i "opštemetafizičko gledište").

212-213. 2 3 384 v. praviti razliku između "ubeđivanja" (ili "uveravanja"). niti da naučnici ne mogu biti ubeđeni od strane svojih kolega da promene mišljenje. str. naravno. O njemu je utoliko teže raspravljati što pojedini naučnici prihvataju novu paradigmu obično rukovođeni svim vrstama razlogâ ili istovremeno većim brojem vrlo raz-novrsnih razloga. uz pomoć logike i neutralnog iskustva. Isto delo. postavlja se pitanje da li je ipak mogućno izdvojiti neku vrstu raz-loga koja se pokazala posebno efikasnom u bitkama oko zamene paradigme. već se mora dogoditi ‡ posle dužeg ili kra-ćeg sukobljavanja razlogâ ‡ odjednom u celini (mada ne nužno u jednom trenutku). gde se koriste iracionalna sredstva (deluje se na volju). razume se. (*rr. 151.2 S obzirom da je reč o tehnici ubeđivanja. ovo pitanje je novo i njime se do sada niko nije sistematski bavio. gde se koriste racionalna sredstva (deluje se na razum). i "nagovaranja". razume se. i može da bude skopčan sa mnogim teškoćama. iako taj proces može da potraje i duže. to. Premda se promena paradigme ne može opravdati čvr-stim dokazima. na šta je ukazao belgijski filozof H. svakako. 3 Ali.) v. ili se neće uopšte desiti.) ‡ Mogućno je. (*r. Isto delo. ne znači da nikakva argumentacija nije relevantna. str. Perelman u svojim raspravama o opštoj teoriji argumentacije. ne odvija postepeno. .Prelazak s jedne na drugu paradigmu se. Neki od tih razloga. 151-152. 213. to jest o argumentaciji koja se koristi u takvoj situaciji za koju je karakteristično da ne može biti konačnog dokaza. mogu ležati potpuno van onoga što očigledno spada u sferu nauke.

"jasnija". tačnije rečeno. nije usmerena na rešavanje onih problema koji su staru doveli do krize. 217.) 385 .) v. svedočanstvo u prilog novoj paradigmi mora se potražiti na drugoj strani.5 Druga vrsta manje izričitih razloga koji se takođe upotrebljavaju da rukovode naučnike u odbacivanju stare paradigme u korist nove jesu razlozi "estetskog" karaktera (kada se za neku teoriju tvrdi da je "ekonomičnija". ili većim delom. 152) v.. koji su obično efikasniji u matemati-ci negoli u drugim disciplinama. odnosno. jeste či-njenica da se stara paradigma sukobila sa teškoćama. razume se. "pogodnija". s tim da se ta predviđanja pokažu kao tačna.. 6 Kun se. (rr. str. str. slabosti ‡ uopšte ne bi ni bilo." 4 njena je efikasnost utoliko veća utoliko su neprilike stare paradigme duže ispitivane. ključni momenat. jeste postojanje krize u nauci. str. međutim. 154-155. "elegantni-ja". U slučaju. "jednostavnija" od stare). ova tvrdnja je često i najefikasnija mogućna. 214. Osim toga. ni pojedinačno ni kolektivno. Isto delo. žuri da ponovo istakne kako ovi razlozi nisu obavezujućeg karaktera. Zapravo. 153. da broj tih teško-ća sve više raste.O tome pitanju Kun kaže sledeće: "Možda jedina najviše preovlađujuća tvrdnja sa kojom istupaju zastupnici nove paradigme jeste da su u stanju da reše one probleme koji su staru paradigmu doveli u krizu. kada se dogodi to da nova paradigma u osnovi. (*r. 4 5 6 Isto delo. bez kojeg ovih ubeđivačkih razloga ‡ nezavisno od njihove dokazne snage ili. Isto delo. pa će tada najubedljiviji biti oni razlozi koji podvlače to da nova paradigma dopušta predviđanje takvih pojava na koje se nije ni pomišljalo u vreme vladavine stare paradigme. pomenuta tvrdnja ima posebne izglede na uspeh ukoliko nova paradigma pokaže izrazito bolju kvantitativnu preciznost u odnosu na svoju stariju suparnicu. 215. a pokušaji da se otklone neprekidno ostajali uzaludni. Kada je s pravom učinjena. (r. odnosno naukama.

a koji u starom gledištu. što se tiče porekla i samoga smisla postojanja ili nepostojanja ubeđivačkih razloga.7 7 386 v. sporovi o paradigmama se zapravo ne tiču njihove relativne sposobnosti rešavanja problemâ. pa prema tome. izvesno se može razumeti ova posebna iracionalistička tendencija Kunove misli. 218-219. nema nikavog uticaja na snagu ubeđivačkih razloga. koja. Reč je o izboru takve paradigme koja će rukovoditi našim budućim na-učnim istraživanjima onih problema za koje nijedna suparnica još ne tvrdi da ih je u potpunosti rešila. nisu i ne mogu nikad da budu previše sigurna. (rr. međutim. U stvari. Imajući na umu njegova gledišta na nauku u celini. to jest na razlozima iracionalne prirode. sasvim je jasno da za njima ne bi bilo nikakve potrebe.) .Naravno. naša odluka će se u svakom slučaju zasni-vati ne toliko na postignućima u prošlosti. Kun ukazuje na činjenicu da su branioci tradicionalne teorije i naučnog postupka skoro uvek u stanju da ukažu na takve probleme koje nova suparnica nije rešila. ne bi ni postojali. koliko na obećanjima za budućnost. iako se iz dobrih razloga obično vode u takvim pojmovima. po njihovom mišljenju. tako da ta odluka dobrim delom mora da počiva na veri. 156-157. nisu stvarali nikakve teškoće. Isto delo. Prema tome. str. Pogledajmo zato ima li Kun još šta drugo da kaže što bi bilo relevantno za snagu tih razloga. kada naučne teorije ne bi zapadale u krize i kada uopšte ne bi dolazilo do takve situacije u kojoj valja odlučivati o napuštanju neke stare i prihvatanju neke nove teorije. Pored toga. Pre svega. Ovo. naravno. mislim da se ova tema o ubeđivanju ne uklapa sasvim u njegovu opštu poziciju.

Bez obzira. i ovo je. što. Protivrečnost Kunovih gledišta o naučnom napretku i o nesamerljivo-sti suparničkih paradigmi leži u tome što. mislim. već samo i isključivo prihvatanja na veru. da Kun zapravo uopšte ne bi trebalo da se bavi ubeđivačkim razlozima. ^ini mi se. jedna od najvećih mana njegove pozicije. naime. koje se (gledište) zasniva na tezi o potpunoj nesamerljivosti stare i nove paradigme. ako bi paradigme zaista bile nesamerljive. odnosno na osnovu razloga koji su u osnovi iracionalne prirode. na to koliko je Kun u pravu kada ovako nisko procenjuje snagu ubeđivačkih razloga. 387 . onda ne bi moglo biti nikakvih pravih. naravno.Kun očigledno pripisuje vrlo nisku vrednost racionalnoj snazi ubeđiva-čkih argumenata u nauci. za sad. s obzirom da u poslednjem poglavlju svoje knjige iznosi gledište o nepostojanju napretka kroz revolucije u nauci. racionalnih ubeđivačkih razloga. nije nimalo slučajno. mislim da se on nevoljno i uz mnogo ograda uopšte upustio u razmatranje ove problematike. i ako bi se zamena paradigmi svodila na čiste i potpune geštaltpreo-krete.

bez obzira na Kunove krajnje zaključke o nesamerljivosti suparničkih paradigmi. Većina predloga za nove teorije pokazuje se kao pogrešna. Ali. da ubeđivački razlozi nemaju snagu dokaza. proizlazi jednostavno otuda što mu je to bilo nametnuto proučavanjem stvarnoga pona-šanja zajednica naučnika. i onda kada nova teorija obuhvata (ili sadrži u sebi u novom vidu) staru teoriju. o nesamerljivosti suparničkih paradigmi. U stvarima kao što su ove.. u čemu se treba potpuno složiti sa Kunom. odnosno ulogu racio-nalne argumentacije tokom krize u nauci. što onda objašnjava mogućnost da branioci stare teorije budu u stanju da ukažu na takve probleme koje nova suparnica nije rešila. Ako. str. gde se takvi procesi zaista neprekidno odvijaju. Tačno je. gde vrlo dobro primećuje: ". Revolucionarni preobražaji i proces ubeđivanja Potrážimo sada vrste problema s kojima se Kun susreće kada govori o ubeđivanju i. Reč je o postojanju vrednosnih sudova u nauci. ili da su pri-grlili svaku novu teoriju s kojom se pojavi neki njihov kolega. s druge strane. Međutim. Da su svi članovi jedne zajednice reagovali na svaku nepravilnost kao na izvor krize.. a koji starome gledištu ne stvaraju nikakve teškoće. bilo bi malo ili uopšte ne bi bilo revo-lucija. kao i tokom same naučne revolucije. Tako postaje razumljiva i ona često neočekivana upornost koja se javlja kod pojedinih branilaca stare paradigme (o čemu će dalje biti još posebno govo-ra).To što Kun ipak govori o ubeđivačkim razlozima. pošto razmotrimo i to kako Kun dovodi u vezu naučne revolucije i ubeđivanje u nauci. . On je ovog problema postao svestan tek u svome Postscript-u uz Strukturu naučnih revolucija. razume se. u dobrom broju prilika. o ulozi vrednosnih sudova u nauci biće više govora pošto sagleda-mo celinu Kunovog gledišta o procesu ubeđivanja. pre negoli zajedničkim pravilima koja upravljaju pojedinačnim izborom. Najčešće se događa da nova paradigma zahvata po obimu veći sadr-žaj od stare. koji imaju posebno značajnu ulogu baš u ubeđivačkoj argumentaciji. i osnovna gorepomenuta tvrdnja da ubeđivački razlozi nemaju snagu dokaza. za tvrdnju o tome da ubeđivački razlozi nemaju i ne mogu da imaju snagu dokaza. No. po svemu su-deći. naravno. često se do-gađa da neki delovi sadržaja stare paradigme ostaju neobuhvaćeni. postoji još jedan važan razlog koji Kun u ovome kontekstu ne uzima u obzir. nauke više ne bi bilo. na krajnje riskantne načine. u isto vreme. postaje deo ili poseban slučaj nove. pribegavanje zajedničkim vrednostima. razume se. koja onda. Mada stara i nova paradigma moraju da se sadržinski preklapaju. šire teorije. kao. to opet nikako ne znači da stara teorija (posmatrana. 252-253."8 8 388 Isto delo. samim tim što praktično ne postoji takav slučaj da se i stara i nova paradigma odnose na sadržaj koji bi bio istovetan po svome obimu (a često može biti reč i o različitim nivoima stvarnosti). niko ne bi reagovao na nepravilnosti ili na sasvim no-ve teorije. može da bude način na koji data zajednica raspodeljuje rizik i obezbeđuje dugotrajniji uspeh svoga poduhvata. potpuno u svetlu nove) može ili mora u celini da bude obuhvaćena novom teorijom.

kada je reč o Kunovom shvatanju naučne revolucije. odnosno njegovom razlikovanju procesa ubeđivanja i procesa preobraćanja koje znači prihvatanje novih naučnih teorija.No. ili bar nejasnoća. onda tu ima i krupnijih neusklađenosti. 389 .

naime. pošto posle geštalt-preokreta zastupnici suparničkih paradigmi upražnjavaju svoj posao u različitim svetovima. zapravo ne može se ostvariti korak po korak. sada dolazimo do samoga prelaska sa paradigme u krizi na novu paradig-mu. mora da se odigra iznenada i odjednom (iako ne nužno u nekom trenutku). (rr. kao prebacivanje s jedne geštalt-slike na drugu. uslovljava nastajanje stanja krize. ‡ Dovde je sve u redu. pošto se ne obavlja silom logike i neutralnog iskustva. 84 & 149. ali. str. 9 9 390 v. to jest na samu naučnu revoluciju.Podsetimo se osnovnih Kunovih odredbi naučne revolucije: svest o nepravilnostima. koja može dugo da traje i duboko da nagrize vladajuću paradig-mu. 67. to jest pod uticajem razlogâ ‡ ubeđivanjem ‡ već nastaje kao plod preobraćanja. kratak. Isto delo. to jest. što se "završava izrastanjem novoga kan-didata za paradigmu i bitkom oko njenog prihvatanja koja sledi". 210-211. do onoga mesta koje je izazvalo veliki broj veoma različitih kritičkih komentara: taj prelazak je. Ovde onda nastupa Kunov pojam nesamerljivosti suparničkih paradigmi. kako kaže Kun.) .

tako da je. mora da oni neke od tih termina prirodi pripisuju raznoliko. pošto se rečnik koji strane koriste u raspravljanju o izvesnim eksperimentalnim ili posmatračkim situacijama tokom spora o izboru teorije sastoji pretežno od istih termina. Polazeći od davno poznate teze u filozofiji nauke po kojoj se rasprave među naučnicima oko opredeljivanja za određenu teoriju ne mogu staviti u takav oblik koji bi u potpunosti odgovarao logičkom ili matematičkom dokazu. neizbežno. 391 . Kun napominje da se tokom naučnih revolucija debata onda vodi o premisama i u njoj se pribegava ubeđivanju kao uvodu u mogućnost dokazivanja. njihova komunikacija parcijalna.Ali.

kaže Kun. jednostavnost. str. "ne podrazumeva bilo to da nema dobrih razloga da se bude ubeđen. od strane ljudi koji uče-stvuju u priznavanju tih vrednosti. mora se shvatiti jeste način na koji neki poseban skup zajedničkih vrednosti vrši uzajamno delovanje s posebnim isku-stvima koja jedna zajednica specijalista deli kako bi osigurala da većina članova te grupe na kraju ustanovi da je odlučujući jedan određeni skup razloga pre negoli neki drugi. To čak ne podrazumeva da se razlozi za izbor [odnosno opredeljenje.. N.] razlikuju od onih koje filozofi nauke obično nabrajaju: tačnost. bilo da ti razlozi nisu konačno odlučujući za određenu grupu. plodnost i slično. 198-200). S."Ništa u vezi sa ovom relativno dobro poznatom tezom". Međutim. 268 (rr. podvukao S..."10 1 392 0 Isto delo. pojedinačno ili kolektivno. . . N. treba-lo bi da sugeriše upravo to kako takvi razlozi dejstvuju kao vrednosti i kako onda mogu da budu različito primenjeni..

Kun priznaje da postoji jedan veći problem. a kamoli da budu ubedljivi? 393 . Dva čoveka koja opažaju istu situaciju različito (iz dve paradigme) a ipak u svojoj raspravi upo-trebljavaju isti rečnik mora da koriste reči na različit način. uzimajući u razmatranje svoj pojam naučne revolucije.Ovaj proces Kun zove ubeđivanjem. Ali. Kako se mogu čak i nadati da govore zajedno.

Međutim. ne bi bilo neočekivano to što bi dva čoveka čije je mišljenje ranije proticalo očigledno u punom razumevanju mogla.) Isto delo. (To je ono što istoričar nauke po pravilu čini /ili bi trebalo da čini/ kada se bavi ne-savremenim teorijama. Ta dva iskustva nisu ista". docnije se grupišu u različite skupove i vice versa. Predmeti koji su ranije bili grupisani u isti skup. mada izu-zetno važnom području iskustva. Prema tome.. Podsticaji koji stižu do njih isti su." 12 Međutim. u onom manjem delu oni se razlikuju. pa jedino što tu mogu da učine jeste da prepoznaju jedan drugog kao članove različitih jezičkih zajednica i da onda postanu prevodioci. iznenada ustanoviti da na isti podsticaj odgovaraju nespojivim opisima i uopštavanjima. a zatim najgušće oku-piti. a ukoliko uspe. tako i za preobraćanje. 202-203. čak i njihovo nervno programiranje. dakle. ili soli. str. Svaki naučnik. (rr. Pri tom će se ići pre svega na one termine i izraze koji ‡ i pored toga što njihova upotreba nije problematična unutar svake pojedi-ne zajednice ‡ predstavljaju središta nevolja kod međugrupnih diskusija. 200-201.. ali će se one pojaviti. Zamislite Sunce. zaključuje Kun. 269. da se predmeti i situacije grupišu prema sličnosti u skupove koji su primitivni u tom smislu što je grupisanje izvršeno bez odgovora na pitanje: ÄSličnim u odnosu na šta?Ä Jedan od središnjih aspekata revolucije jeste. može pokušati da otkrije šta bi drugi video i rekao kada mu se pruži neki podsticaj za koji bi njegov sopstveni odgovor bio drugačiji. bez obzira koliko različito bio programiran. Te teškoće neće se osetiti čak ni na svim područjima njihovog naučnog mišljenja."13 1 1 1 2 1 3 394 Isto delo. kao i veći deo naučnog sveta i jezika. zajednički.) . s obzirom da imaju zajedničku istoriju. s obzirom na bitnu razliku između normalne nauke i revolucionarnog preobražaja. (r.) Isto delo. smeše i struganu mešavinu sumpora i gvožđa pre i posle Dal-tona. stečene na osnovu uzornih primera. kretanje klatna i planetarno kretanje pre i posle Galileja. Mesec.) "Pošto prevod . Ali. str. izuzev na jednom malom. da imaju neko pribežište. Isti je i njihov opšti nervni aparat. (rr. kada dođe do takve preras-podele. ‡ Oni ljudi koji doživljavaju takve slomove u komunikaciji moraju.. 201. dakle. dopušta učesnicima u slomu komunikacije da na temelju zamenjivanja iskuse nešto od onih zasluga i slabosti koje su vezane za tuđa gledišta. Mars i Zemlju pre i posle Kopernika. slobodan pad. Kun ukazuje na još jedan dublji problem: "Praksa normalne nauke zavisi od sposobnosti.. mora da bude približno isto.. 271. da se neki od tih odnosa sličnosti menjaju. nisu čisto jezički i ne mogu se razrešiti prosto utvrđivanjem definici-je neugodnih termina. [taviše. međutim. on predstavlja potencijalno oruđe kako za ubeđivanje. nastavlja Kun. "mada najpre postaju vidljivi u komunikaciji. oko onih pojava od kojih izbor teorije najviše zavisi. str. "i to je važna razlika koju sam tek nedavno u potpunosti sagledao. izuzev neposredne prošlosti. Deo te teškoće prethodi primeni jezikâ u kojima se ona ipak odražava. Stoga su njihov svakodnevni. ni ubeđivanje ne mora da uspe. 269-270. ne mora da ga prati niti da iza njega sledi preobraćanje." 11 "Takvi problemi"..

ma koliko dobri bili njegovi razlozi što želi tako da postupi. zajednički. iako o tome nije bio doneo nikakvu odluku. ispostavlja se da nije sve baš tako jednostavno kao što je izgledalo. 395 . odnosno revolucionarnom preokretu. Ali. kao i veći deo nauč-nog sveta i jezika. i da po pravilu traje. a ne samo da prevodi sa nekog jezika koji mu je ranije bio stran. nije takav da neki pojedinac može da ga učini. pružaju samo motive za preobraćanje. koji nas trenutno najviše i interesuje: isticanje." kaže Kun. mada razlozi iz "zajedničkog jezika" obično nisu odlu-čujući. "Da bi se to postiglo. Taj prelazak. 273. Pored već ranije uočene činjenice da sama kri-za stare paradigme može da potraje i duže. Toliko se katkad može postići i bez pribegavanja prevodu. u srcu revolucionarnog procesa. koja se javljaju tek u Postskriptu. da se ne odvija sve po je-dnostavnom modelu: razvijanje paradigme (normalna nauka) ‡ kriza ‡ trenutna re-volucionarna promena paradigme. neophodno je preobraćanje. i tu je sada ta bitna razlika između ubeđivanja i preobraćanja ‡ prevesti neku teoriju ili pogled na svet na sopstveni jezik ne znači učiniti ih svojom sopstvenošću. na one koji imaju duži staž te-že je delovati bez pribegavanja mnogo širim upoređivanjima koja dopušta prevod. ostaje. na jednoj tački toga procesa učenja da prevodi on nalazi da se taj prelazak dogodio.15 1 4 1 5 v." U tom smislu ubeđivanje. str. na primer. znači uveravanje nekoga da je nečije tuđe gledište supe-riorno i da treba da istisne njegovo sopstveno. Naprotiv. Ali. v. 14 U ovim Kunovim razjašnjavanjima oko toga šta je to zapravo naučna revolucija i kakva je tu uloga ubeđivanja ima sigurno veoma dobro uočenih momenata. Isto delo." ‡ Da bi prihvatanje neke nove teorije bilo efikasno. međutim. Kun sada govori o tome da ako novo gledište istrajava. kaže na kraju Kun. Naime. Za razli-ku od ljudi koji su tek ušli u određenu profesiju. poriče ranija teza o nemogućnosti naporednog postojanja dveju paradigmi. i. str. međutim. dosta dugo. "Ono iskustvo preobraćanja". koja je u stanju da jednog dana po-stane nova paradigma) može trajati. Time se. za otkrivanje da se misli i radi u okvirima nove teorije. sada se čini da i proces ubeđivanja (koji prethodi preobraćanju. ili to nisu do veoma poznog stupnja u razvoju suprotnih gledišta. otkriti da misli i radi unutar. po sopstvenoj volji i izboru. ali da u prvim fazama ubeđivanja može mnogo da znači i da pomogne ako se određeni termini i izrazi koje donosi nova teorija prevedu na jezik stare (uzgred budi rečeno. "čovek se mora sroditi. dobri razlozi za prihvatanje nove hipoteze ili teorije. u istom kontekstu govori čak o "poznom stupnju u razvoju suprotnih gledišta". odno-sno da će se obaviti naučna revolucija (u Kunovom smislu). ovim shvatanjem Kun dovodi u pitanje sopstvenu tezu o nesamerljivosti teorija).Ubeđivanje. ili da se uzdrži da ga ne učini. dakle. ali koji nastaje tek pošto se u glavama pojedinaca pojavila nova teorija. uverenja da je naučnicima svakodnevni. iz ovih Kunovih gledišta. već zapravo samo stvara sve nužne uslove za preobraćanje. posebno kada je reč o postupku ubeđivanja. istraživački rezultati koji na taj način mogu da se jezički izraze imaju izgleda da brojčano narastu i mogu da odigraju odlučujuću ulogu u procesu ubeđi-vanja. stvaraju klimu u kojoj je verovatnije da će se takvo preobraćanje odigrati. da je skliznuo u novi jezik. ili da prevođenje neke nove teorije na jezik trenutno preovlađujuće paradigme ne vodi automatski tome da nova teorija postane nečija sopstvena. ukoliko nastavi da bude plodno. 272. Isto delo. prema tome. "koje sam uporedio sa geštaltprebacivanjem.

a s obzirom da novo gledište ne mora nastaviti da bude plodno. naravno. ili tek onda. pored preovlađujuće paradigme. Ukoliko bi moglo izgledati da je ipak preterano izvlačiti ovakve posle-dice iz pomenutih nekoliko rečenica Kunovog Postskripta. to znači da bi moglo postojati (zašto ne istovremeno!) i neko treće gledište koje konkuriše za titulu plodne paradigme koja će preo-vladati. sasvim približili onome gledištu koje je Kun ana-temisao.Prema tome. pojam naučne revolucije bi u svakom slučaju ostao veoma nejasan i neodređen. to jest. moglo bi se pitati: da li o revolucionarnom preokretu u nauci treba govoriti već u trenutku prvoga nastanka novoga gledi-šta. ako bismo ostali na tome da. ili kada je ono pokazalo takvu plodnost da je steklo prve preobraćenike. odnosno u onom trenutku kada je većina određene naučne zajednice preobraćena. tada bismo se. a novo gledište postalo vladajuća paradigma? 396 . Naime. Fajerabendovom gledištu o neprestanom množenju teorija i permanentnoj revoluciji. ovde sasvim jasno imamo posla ponekad i sa dugotrajnim naporednim postojanjem dveju paradigmi. dugo može postojati i razvija-ti se samo jedno novo gledište.

zapada u protivrečnost samim tim što naporedo sa zastupanjem teze o "slomu komunikacije" govori o mogućnosti ubeđivanja onih koji se drže stare paradigme kako treba da prihvate novu (pri čemu naučnici treba da steknu uverenje kako je nova paradigma bolja od stare. onda Kun tu nema u vidu neke čisto teorijske standarde na metanivou. Kun se. u stvari. kada je reč o razumevanju novih termina i izraza koje donosi tek stvorena hipoteza. Na žalost. preko pojedinačnih preobraćanja naučnika. Kun. međutim. na osnovu same zajedničke istorije koju oni dele (osim.Postoji. protivno mnogim svojim konkretnim pogledima. a nekad nailazimo na takve formulacije u kojima se čak dopušta da kod predstavnikâ različitih (pa onda i nesamerljivih) paradigmi. mada nije sasvim neumesno (ako se shvati više metaforički) govoriti o "prevodu". kada u Postskriptu sâm Kun kaže da je svim naučnicima najveći deo jezika zajednički. nikako nije isključeno da u određenim društveno-psihološkim situacijama neki naučnici i podlegnu u svojim opredeljivanjima raznim oblicima ideološke propagande. međutim. dotad vladajuću paradigmu. i daleko prihvatljivija interpretacija. možda. Kun nema u vidu nezavisno procenjivanje teorija na metanivou. Uz to. Nekad je to sasvim radikalna teza. a to. Naime. teorij-ski opredelio uz one malobrojne filozofe nauke koji zastupaju gledište o korenitom menjanju značenja reči od jedne do druge paradigme. koja istiskuje u pozadinu staro gledište. U svakom slučaju. Kun nije dosledan kada govori o nesamerljivosti. nema mnogo smisla vezivati naučnu revoluciju za neki trenutni preokret (na čemu Kun u svojim teorijskim formulacijama nikada nije prestao da insistira)! Sem toga. "veći deo sveta i jezika" ostaju zajednički. neposredne prošlosti). 397 . već barata jednom sociološki obojenom kategorijom pribegavanja vrednostima koje su zajedničke za određenu društvenu grupu ‡ određenu zajednicu naučnika. a ostanu ravno-dušni prema racionalnoj argumentaciji. Ali. kao što je već rečeno. čini se da to ipak nije ni neophodno ni sasvim adekvatno. naravno. kada je reč o samom procesu ubeđivanja. po kojoj bi naučna revolucija bila zapravo čitav taj proces koji traje od nastanka novoga gledišta. neko može primetiti da Kun ima pravo da zastupa gledište o korenitom menjanju značenja termina na nivou naučnih teorija (objekt-nivo) a da istovremeno tvrdi da standardi procenjivanja suparničkih teorija (metanivo) ostaju nepromenjivi i nezavisni od menjanja paradigmi. Tada. koji još nisu doveli do potpunijeg razjašnjenja ovoga problema. što se čini radi upoređivanja i procenjivanja suparničkih teorija. do trenutka kada to gledi-šte postane nadmoćna paradigma. podrazumeva određenu mogućnost upoređivanja stare i nove paradigme). O ovome pitanju se vo-de golemi sporovi. ako želimo da idemo do kraja. kada je reč o ubeđivačkim razlozima koji su relevantni za opredeljivanje naučnika za određenu paradigmu. Najzad. O tome svedoči sama činjenica da on govori o "prevođenju" s jezika jedne paradigme na drugu. tu onda nije reč o nečemu što je potpuno nerazumljivo ukoliko se ne "prevede" i zaista nema opravdanja koristiti u ovome kon-tekstu i one tako teške izraze kao što su "slom komunikacije" i slično.

promene značenja u valjanoj dedukciji. 182. p.. mogu imati ekstenzionalna značenja koja sprečavaju njihovu primenu na području običnog iskustva na makronivou. tako se i događa: prilikom upoređivanja iskaza suparničkih teorija. čini [efler). Kun ili Tulmin) da su takvi iskazi u potpunosti impregnirani teorijom. da opišemo neko posmatranjem utvrđeno invarijantno stanje stvarî. ništa ne govori o tome da li se Sunce penje ili se horizont spušta. [taviše. primetio je kako u njima ima dovoljno posmatračke invarijantnosti da obe ove teorije mogu prihvatiti sledeći iskaz: "Naše čulno posmatranje pokazuje samo toliko da se tokom jutra rastojanje izme-đu horizonta i Sunca povećava. The Bobbs-Merrill Co. 1971. I zaista. 1 6 1 7 1 8 398 v. mogu biti dve vrste: iskazi logike i (ili) matematike. p. Kordig. v. Hanson. inače. Scheffler. U svakom slučaju. jezikom koji je neutralan u odnosu na ispitivane teorije. 16 Prema tome. razmatrajući prelazak sa teorije koju je zastupao Tiho Brahe na teoriju Johanesa Keplera. recimo. 93. 1967. odnosno iskazi i izrazi empirijskog ili posmatračkog karaktera. C. to jest. da su ti iskazi uvek i u potpunosti impregnirani teorijom. razume se. 17 Hanson. kada je reč o posebnom eksperimentu ili posmatranju." Ovaj iskaz nam. mogućno je i opravdano praviti razliku između jednakog značenja u smislu sinonimnosti i jednakog značenja u smislu istovetnosti referencije. neki iskazi mikrofizičke teorije mogu biti specifični za tu teoriju. Cambridge. v. u svim konkretnim slučajevima se pokazuje da se teorije služe jednim brojem neutralnih iskaza i izraza koji u obe ili više teorija poseduju isto ekstenzionalno značenje ili referenciju. svi drugi izrazi u mikrofizici su preuzeti iz jezika kojim se govori o običnim stvarima. R. Indianapolis. u naučnoj komunikaciji bitno je to da li određeni termini u razli-čitim teorijama imaju isti obim. University Press. koji je. irelevantne su za očuvanje istine. bila nespojiva sa Braheovom). . a ne za naš jezik. I.. Ti zajednički izrazi. Hanson. u ovom slučaju ne čini se tako neutralan: naime. p. Tako. Reidel. mi obično govorimo o Suncu koje se penje. u fizici. Dordrecht. nema razloga govoriti (kao što su to ponekad činili Fajerabend. odnosno poklapanja obima (kao što to. razume se. Kepler očigledno ne bi mogao biti u pravu kada je upotrebljavao Braheove posmatračke izveštaje prilikom proveravanja sopstvene teorije (koja je. međutim. na primer.. napred navedeni iskaz posmatranja pokazuje da smo mi u stanju. kada je reč o menjanju značenja terminâ u naučnim teorijama. N. R. kao što primećuje Karl Kordig. ili da uvek pretpostavljaju onu posebnu teoriju koja se nalazi na proveri. 18 Običan jezik. Kordig. recimo. a manje je važno njihovo intenzionalno značenje. Science and Subjectivity. Prema tome. D. koje osta-vljaju nedirnutim referencijalne vrednosti. međutim. pa ipak. 1958. Patterns of Discovery. takođe zastupao gledište o nesamerljivosti naučnih teorija što zamenjuju jedna drugu. primećuje da je tu možda ispravnije reći za naša verova-nja da nisu neutralna. The Justification of Scientific Change. 57.U stvari..

njorld Publ. Međutim. Danto & S. dok se njutnovska bavila i nebeskim pojavama.."19 1 9 v. E. Znači. strma ravan). raspravljajući o redukciji T1 na T2 u prirodnim naukama. To upućuje da predmeti ovih nauka ne bi bili koekstenzivni. Co. "The Meaning of Reduction in the Natural Sciences". mehanikom objekata blizu površine Zemlje (slobodan pad. 399 . kretanje telâ i određivanje takvih kretanja jeste ono što se ispituje u oba slučaja. Kao što je dobro primetio Nejgel. p. i u oba slučaja je istraživanje upravljeno na otkrivanje odnosâ među fizičkim obeležjima kojima se zajednički bave obe discipline. klatno. by A.. mehanikom objekata koji nemaju nikakve veze sa površinom Zemlje.Ili. jer. 1960. 291. Prema tome. pogledajmo kakav je odnos između galilejevske i njutnovske fizike. razume se. pa stoga i ekstenzionalna invarijantnost značenjâ. složiti s tim da se galilejevska fizika bavila isključivo zemaljskim pojavama. iako je moguće razlikovati područja ovih dveju teorija. Nagel. pošto se njutnovska fizika bavi i zemaljskim pojavama. Cleveland. ed. "njihovi su predmeti u očiglednom smislu homogeni i kontinualni. objekti na koje se odnose neki termini i izrazi koje koristi teorija T1 (galilejevska fizika) jesu isti oni na koje se odnose neki termini i izrazi iz teorije T2 (njutnovska fizika). Morgenbesser. in: Philosophy of Science. sasvim je umesno reći da galilejevska fizika predstavlja podteoriju u onome što predstavlja predmet njutnovske fizike. u prelasku sa T1 na T2 postoji posmatračka invarijantnost. Svi će se.

mada s malim izgledima da se doda nešto suštinski novo i tako reše bar neke od mnogih nedoumica u vezi s tim pi-tanjem. R. p. da ne uzimamo sada u obzir u metodolo-giji odavno poznatu činjenicu da su i naučnici ljudska bića. 3. međutim. pa samim tim ‡ bez obzira koliko se trudili da u svom naučnom poslu budu objektivni. naravno. 1953. bio je zadržan ako ništa drugo. kako primećuje R. zavisi od toga kako procenjuju ozbiljnost pogreške koju bi počinili ako (ne) bi uzeli u odbranu određenu hipotezu. Mislim da će ovde biti dovoljno da sažeto izložim samo neke momente iz polemike o tome problemu. Radner. . vol. Rudner.. Naučnici se. 21 njihova odluka o tome da li će smatrati kako je neka hipoteza dovoljno potvrđena. v. neposredno upleten vrednosni sud. 97. Usvajanje hipoteza i vrednosni sudovi O pitanju uloge vrednosnih sudova u nauci postoji dosta obimna literatura. suparničkim naučnim teorijama obično je zajednički i jedan broj visoko teorijskih iskaza. javlja se ne samo u vezi sa koekstenzivnim objektima na koje upućuju suparničke teorije. koji se svodi na to da. Ti neutralni objekti uključeni su u obema teorijama u opis geometrije svetlosnih zraka. međutim. ipak odlučuju da prihvate određenu hipotezu. a ono sistem prirodnih brojeva. "The Scientist ljua Scientist Makes Value Judgements". Ti iskazi su obično neutralni u odnosu na suparni-čke naučne teorije. Prilikom prelaza sa klasične njutnovske mehanike na ajnštajnovsku re-lativističku. Philosophy of Science. nego i s obzirom na invarijantnost apstraktnih objekata. Sigurno bi mogla da se napiše i posebna studija o tome. Tu je. uprkos toj činjenici. odnosno teorija. i euklidov-ska i neeuklidovske geometrije uključuju neke apstraktne objekte koji su isti u precizno definisanom metričkom i tipološkom smislu. kao što se vidi. Samim tim. ne može da bude potpuno proverena ili potvrđena (konfirmisana). cit. to jest vredno-sno neutralni ‡ ne mogu sasvim da isključe uticaj izvesnih subjektivnih uverenja koja nose sa sobom. Kao što imaju jedan broj izraza čije je ekstenzionalno značenje isto. odnosno da li će držati da je svedočanstvo koje joj ide u prilog dovoljno jako.20 Od galilejevske nauke do kvantne mehanike (uključujući i njihove odgovarajuće teorije merenja). pa i sasvim suprotna gledišta. Matematički iskazi se često mogu uzeti kao primer za to. međutim. [ta je u osnovi pitanja o ulozi vrednosnih sudova u nauci? Danas je uglavnom opšteprihvaćeno da nijedna naučna hipoteza. No. odbačena je euklidovska geometrija.Invarijantnost značenja. C.. 20. one momente koji će predstavljati neophodnu osnovu da se i sa te strane ukaže na unutrašnju nepodobnost ubeđivačkih razloga da dokažu suprotnoj strani kako nema drugog izlaza nego da odbaci staru i prihvati novu teoriju. R. bez obzira na to odakle su ta uverenja potekla i kako su do njih dospeli. s obzirom da prisustvo vrednosnih iskaza u nauci predstavlja sigurno jedan od glavnih uzroka meto-dološki veoma značajne činjenice da ubeđivački razlozi ne mogu imati snagu dokaza ‡ posebnu pažnju valja posvetiti pitanju uloge vrednosnih sudova u prihvatanju hipoteza. Op. kao što je već nagovešteno na kraju prethodnog odeljka. Pa ipak. svesno ili nesvesno. oni donose jedan vrednosni sud. 1. Prelazak je izvršen sa jedne metričke geometrije na drugu. p. kako ističe Karl Kordig. Ali. 2 0 2 1 400 Kordig. u kojoj se zastupaju veoma različita..

ali zato drže da kada se naučnici jednom opredele da prihvate određene kanone zaključivanja. Jeffrey. već im samo pripisuju određene stepene verovatnoće i tako otvaraju mogućnost racionalnog opredeljivanja za određene postupke na osnovu određene hipoteze. da se najveći deo normalne prakse naučnika obavlja na osnovu hipoteza koje su svesno prihvaćene i od kojih se docnije po pravilu ne odustaje lako. prilikom donošenja odluke da se bavi onim što se danas zove nauka. a koje da odbace. a posebno u društvenim naukama. Ričard Xefri je pokušao da obori gledište po kojem naučnici donose vrednosne sudove. uopšte. 237-246. "Nolit". averzije. 1974. R. mada sigurno prethode bavljenju određenim naučnim proble-mima. razume se. postoji ‡ naučnik može da deluje i na osnovu hipoteze koju ne prihvata. i to na taj način što je (oslanjajući se na neka gledišta Karnapa i Hempela) tvrdio da naučnici zapravo niti prihvataju niti odbacuju hipoteze. ali ipak treba imati u vidu da je kod tih vrednosnih sudova reč o takvim vredno-snim sudovima koji. Struktura nauke. 434. 3 Nejgel. 1956. ukoliko pola-zimo od pretpostavke da sámo razlikovanje između činjenica i vrednost î nije ne-mogućno.Ima autora koji ističu da su već kod samog izbora problema kojima će se određeni naučnik baviti. E. (Ima i takvih tumačenja teze o vrednosnoj neutralnosti nauke koja ne odriču či-njenicu da naučnici kao naučnici donose vrednosne sudove.. Bili su potrebni vekovi napora da se razviju navike i tehnike ispitivanja koje pomažu da se prirodne nauke sačuvaju od nametanja irelevantnih ličnih momena-ta. ističe Nejgel. imati u vidu da se mogućne teškoće koje nastaju u nauč-nom istraživanju pod uticajem različitih vrednosnih orijentacija. i obratno.22 Ovo razlikovanje. što treba jasno razlikovati od prihvatanja te hipoteze. (naročito: r. "u većini naučnih oblasti nije lako sprečiti da naše naklonosti. Beograd. To je. Taj problem je nesumnjivo mnogo akutniji pri proučavanju ljudskih odno-sa i moraju se priznati teškoće koje ovo pitanje izaziva prilikom dolaženja do pouzdanog znanja u društvenim naukama. Philosophy of Science.. tačno. nade i strepnje utiču na naše zaključke. vol." 23 Treba. "U svakom slučaju". ili je još nije prihvatio. str. Te teškoće se mogu prevazići i pre-vazilaze se postepeno. "Valuation and Acceptance of Scientific Hypotheses". Kada je reč o uticaju vrednostî na određivanje sadržaja naših naučnih zaključaka. ne mogu sa-vladati odlukama da se njihov uticaj ukloni. razume se.) U Strukturi nauke Nejgel je branio gledište da je u naukama. po svoj prilici. na delu vrednosni sudovi. 245). 23. mogućno da se neutrališe pritisak vrednosnih sudova. 3. nisu neposredno uključeni u to bavljenje (kao oni koje smo prvo spomenuli). C. čak i u ovim disciplinama. odnosno opštečovečanskog poduhvata. ili. koji objektivno postoji. No. 401 . kao što njegov zadatak ponekad može da se svodi na obaveštavanje određenih organa društva ni o čemu više već samo o stepenu verovatnoće određenih hipoteza. zaštita tih postupaka nije ni nepogrešiva ni potpuna. Sigurno je. da ne deluje na osnovu hipoteze za koju inače smatra da je istinita. samoispravljačkim mehanizmima koji proističu iz nauke kao društvenog. 2 2 2 v. međutim. pp. onda im više nisu potrebni nikakvi vrednosni sudovi kako bi odlučili o tome koje hipoteze da potvrde. onda je tu najbitnije ono što primećuje Nejgel: naime. onda je uticaj vrednostî u ovome smislu u načelu mogućno savladati samim tim što je izvodljivo preduzeti korake da se identifikuje neka predrasuda koja se može pojaviti i da se tako onda njeni mogućni nepovoljni uticaji potpuno uklone ili bar svedu na najmanju zamislivu meru.

zaključuje da je data karakteristika /recimo. Isto delo. razlikovati čisto činjenička i čisto vrednosna značenja izvesnih termina. dve stvari su ovde nesumnjive: (a) u praksi društvenih nauka često nije lako. ^erčmen (2. i koje onda spadaju u ubeđivačke razloge. tj. kao što isto tako (b) jedan broj odredbi za koje se obično pretpostavlja da su čisto činjenički opisi društvenih poja-va. zapravo predstavljaju neku vrstu vrednosnog suda. kada se tvrdi da je "malokrvnost" nepovoljno stanje zato što smanjuje mogućnost održanja u životu malokrvnog organizma). I zaista. onda valja ukazati na to da nema merodavnog svedočanstva o nužnosti posto-janja takvog uticaja.Međutim. Kun (2). to jest. nj. na osnovu određene procene svedočanstva. str. bez obzira na to što mnogi ocenjivački sudovi povlače za sobom odredbene sudove. 5. ima teoretičara koji dovode u pitanje samu mogućnost pravljenja razlike između činjenica i vrednostî. 248. raspravljati detaljnije ‡ određenih metodoloških ili. ili je vrlo nepodesno. vol. sigurno da ne povlači za sobom da činjenice i vrednosti (i u društvenim naukama) moraju biti i da jesu tako spoje-ne da se uopšte ne mogu razlikovati. v. p. mada donošenje ocenjiva-čkih sudova nije nužan uslov za donošenje odredbenih. "Science and Decision Making". Ovde ću za sad samo nabrojati neke od tih vrednosti. 438-445. Naučnici prave ovu razliku. kako upozorava Nejgel. sigurno da posebno treba ukazati na ulogu ‡ o kojoj ćemo. 2 4 2 5 402 v.. . 3. No. pa onda i u smislu ubeđivačke uloge vrednosnih sudova u procesu zamene naučnih hipoteza. sem toga.24 No. međutim. C. "malokrvnost" u vidu nekog standardizovanog tipa fiziološkog stanja/ u nekom sistemu prisutna ili odsutna) i "ocenjivačkih vrednosnih sudova" (kod kojih je reč o takvim procenama u kojima se zaključuje da je neko zamišljeno ili zbiljsko stanje stvarî vredno odobravanja ili neodobravanja. Ovo utoliko pre što naučnici obično prave dosta jasnu razliku između "odredbenih vrednosnih sudova" (u kojima se. posebno kada su u pitanju društvene nauke. 23. u okviru razmatranja uloge i uticaja vrednostî u naučnom istraživanju. 1956. Churchman. a posebno u vezi sa opredeljivanjem za određene naučne hipoteze ili teorije. kako ističe Nejgel. Najzad. Sve ovo. kada je reč o uticaju vrednostî na sámo procenjivanje svedočanstva. Philosophy of Science. sama teza o uticaju vredno-stî na procenjivanje svedočanstava morala bi biti jedini izuzetak iz klase iska-za na koje se primenjuje. razloge što mogu igrati odlučujuću ulogu u procesu ubeđivanja. 6))25 itd. metanaučnih vrednosti koje pominju razni autori (Poper (1). razume se. šire uzeto. sámo njeno značenje i istinitost ne bi bili inhe-rentno povezani sa društveno određenim uglom gledanja onih koji je tvrde.

(5) veća logička plodnost. 380. (3) jače ili šire povezivanje do tad različitih i nepovezanih oblasti istraživanja. (10) viši stepen teorijske podrške od strane viših teorija.26 (2) povećavanje obima (obuhvatnosti) pojmovnog modela. R. The Open Society and its Enemies. II. K. 403 .. po pravilu. (1a) razlozi koji se kori-ste da bi se odbacila neka nevaljana kritika mogu da bace mnogo nove svetlosti na određenu teoriju. 1962 (1945). p. 2 6 v. odnosno i u ovom drugom pogledu (smislu) veća objašnjava-lačka moć. Routledge & Kegan Paul. pa se tako mogu koristiti kao neki (probni) razlozi u njenu korist. (8) veća primenljivost i mogućnost operacionalizacije. daleko prevazilazi uvek ograničeni broj singularnih iskaza posmatranja kojima u bilo kojem trenutku raspolažemo). vol. i drugi. odnosno stepen mogućnosti uklapanja u prihvaćeni sistem znanja. (7) veća preciznost (jezika) odnosno jasnija formulisanost hipoteze. Popper. odnosno veća opštost (koja. odnosno mogućnost izvođenja većeg broja različitih posledica. (4) veća mogućnost anticipiranja novih činjenica. to jest veća obja-šnjavalačka moć. London. (9) veća podložnost matematizaciji. (6) veća jednostavnost.Te vrednosti bi mogle biti pre svega sledeće: (1) izdržavanje većeg broja ozbiljnih provera usmerenih na opovrgavanje hipoteze.

recimo. Barber. 1961. izuzev nekoliko srećnika među naučnicima. po pravilu onih čiji je rad prethodno već uživao veliki ugled. a izraste nova generacija kojoj je ta istina bliska. u ovome sklopu na neki način prethodnih pitanja.Otpori usvajanju novih naučnih hipoteza Ali. Maks Plank. Gorka iskustva pojedinih naučnika u ovom pogledu sprečavala su ih da ob-jektivno analiziraju izvore otpora prema novim hipotezama kao jednu pojavu do-sta uobičajenu u nauci." Reč je. B. naučnici ostaju ljudi podložni raznim predrasudama i slabosti-ma. No. ili se odvijao u oblastima koje su trenutno bile u procesu aktivnog širenja ‡ svi ostali nailazili na otpor prilikom otkrivanja novih istina. Science. vol. uverenje da su. Stoga je od posebne važnosti ukazati na izvore otpora novostvorenim nauč-nim hipotezama. 134. U svome članku "Otpor naučnika prema naučnom otkriću" 27 američki sociolog saznanja Bernard Barber navodi nekoliko osnovnih izvora otpora koji leže u kulturi jednoga doba. razočarano piše: "Nova naučna istina ne trijumfuje ubeđivanjem svojih pro-tivnika. koji mogu sprečiti naučnika da iz pravoga ugla sagleda probleme razvoja toga saznanja. njihovim navođenjem da vide svetlost. Tako. dakle. štaviše. . 3479. naime. koja po pravilu sadrži u sebi kako korisne elemente za dalji razvoj naučnog saznanja. Međutim. ima mnogo veće izglede da neutrališe negativne otpore na koje često nailaze nove naučne istine. u svojoj Naučnoj autobiografiji. bez obzira na ove metode. 2 404 7 v. već pre na taj način što njeni pro-tivnici ipak na kraju pomru. o kulturnoj situaciji određenog trenutka. onaj ko je svestan tih izvora.. razjasniti one situacije. u okvirima naučnog saznanja razvijene su (naročito od vremena Bekona) različite metode koje treba da otklone uticaj raznih idola i predrasuda ili kulturnog slepila na izopačavanje istine. tako i one štetne. najšire posmatrano. dobro poznate i nekim najistaknutijim naučnicima koji su doživeli da njihove nove ideje naiđu na veoma ne-prijateljski prijem. Postoji. "Resistance of Scientists to Scientific Discovery". kao što ističu Nejgel i neki drugi savremeni metodolozi. valja razmotriti još jedno značajno pitanje: koji su to mogućni izvori otpora što se javljaju kod pojedinih naučnika kada je reč o usvajanju (prihvatanju) novih naučnih hipoteza ili teorija? Trebalo bi. Naravno.

pomešana i razna religiozna. in: Problems of Scientific Revolution: Progress and Obstacles to Progress in Sciences. doživelo je otpor kao previše teorijsko. Popper. by R. neki naučni-ci prihvataju antiteorijsko usmerenje (pri čemu prednost daju naučnom radu koji je zasnovan na intuiciji i neposrednom svedočanstvu naših čula) i polazeći od te metodološke osnove pružaju otpor izvesnim novim hipotezama. ne uzimajući u obzir i odba-cujući Kopernikovu teoriju kao apsurdnu. sigur-no poticao i iz ovoga izvora. taj otpor je. stanovište dogmatičara koji ne samo što nije u stanju da sagleda preimućstva neke nove teorije. nije bila poljuljana u svome uverenju da je Zemlja nepokretna. o kojem je potanko pisao Tomas Kun u svojoj knjizi Kopernikanska revolucija. naime. Ni Tiho Brahe. ed. Harré. 28 [taviše. S temeljnim naučnim teorijama toga vremena bila su. veliki astronom-po-smatrač onoga vremena. R. što onda otelotvoruje najveću opasnost za naučni napredak (određena naučna teorija postaje inte-lektualni uzor. Postojeća naučna teorija bila je isto tako jedan od osnovnih izvora otpora Pasterovom otkriću da su procesi previranja biološke.) 405 . K. Prihvatajući metodološko shvatanje o neophodnosti uspostavljanja naučnih modela. Na primer. 86-87. čime se gube osnovne odlike naučnog saznanja. društveno ušančena ideologija. na primer.(1) Otpor novim idejama koji potiče iz osnovnih pojmova i teorija koje vladaju naučnim mišljenjem određenog doba. kao što primećuje Barber. Ekstremni slučaj ove pozicije jeste. pa je do kraja života ostao protivnik kopernikanizma. umesto kritičke disku-sije nastupa ideološka netolerantnost. razume se. uključujući i Libiga. Kao primer može se navesti otpor na koji su naišle nove ideje Kopernika. postojeća shvatanja i teorije ispoljavaju svoje dejstvo kod naučnika pojedinaca i u tom smislu da oni nekad propu-ste priliku da dođu do otkrića koja su im doslovno stajala pred nosom. kako su još dugo smatrali naučnici. već nije sposoban da vidi ni one činjenice koje su u sukobu sa njegovom sopstvenom teorijom. takođe mogu da budu važan izvor otpora novim idejama. Xozef Henri i mnogi drugi pružali su otpor Amperovoj teoriji magnetnih strujanja zat