You are on page 1of 417

SAVREMENA ULOGA I

ORGANIZACIJA NAUKE
- Izabrani radovi, I -

Staniša Novaković

Institut za filozofiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu
Beograd
2001

2

Staniša Novaković,
Savremena uloga i organizacija nauke
Izabrani radovi, I
Izdavač
Institut za filozofiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu,
Čika-ljubina 18-20
Redakcija biblioteke Instituta za filozofiju
Jovan Aranđelović, Jelena Berberović, Nikola
Grahek, Svetozar Sinđelić, Aleksandar Gordić
Recenzenti
dr Jovan Aranđelović
dr Jelena Berberović
Grafička obrada, prelom i slog
Predrag Maksimović CR
Štampa
Štamparija Zuhra, Vitanovačka 15, Beograd
Tiraž
300 primeraka
Štampanje završeno u martu 2001. godine
Knjiga se može nabaviti ili naručiti kod izdavača, tel. 638-104.

3

PRVI DEO

PRAVCI U SAVREMENOJ
FILOZOFIJI NAUKE

4

[MUSTIKLA

5

6

GLAVNI TOKOVI U SAVREMENOJ FILOZOFIJI NAUKE
Kada se u našim filozofski obrazovanim krugovima povede reč o filozofiji nauke, onda se ovo područje najčešće i prvenstveno povezuje sa nekim
filo-zofskim stremljenjima koja preovlađuju u savremenoj anglo-američkoj
filozofiji, a pre svega sa logičkim pozitivizmom.
Oni koji tako čine ‡ kao što će se, nadam se, iz daljeg izlaganja jasno
vide-ti ‡ pristupaju ovoj problematici ili veoma površno, ili bez dovoljno širokih
uvi-da u nju. Pa ipak, takvi prilazi imaju i svoju realnu osnovu. Pre svega,
predstavni-ci nekih drugih savremenih filozofskih strujanja (egzistencijalizam,
marksizam, filozofija običnog jezika...) ili nisu bili skloni, ili ih je osnovna
njihova usme-renost sprečavala u tome, da razviju interes za posebna i
detaljna filozofska razmatranja o nauci. Sem toga, svojom antimetafizičkom
nastrojenošću i prizna-vanjem saznajnog značenja isključivo logici i
empirijskonaučnom znanju, logički pozitivizam se ne samo činio kao takva
misaona usmerenost koja je idealna za pot-puno i suvereno bavljenje
filozofijom nauke, već je ova filozofska škola (kako je već odavno s pravom
istaknuto) svoje najvažnije i najkonstruktivnije doprinose zaista učinila na
polju logike i metodologije nauke, pa se za nju vezuje i sámo nastajanje
filozofije nauke kao zasebne filozofske discipline.
Međutim, odmah treba podvući da se filozofija nauke nije niti rađala isključivo u okrilju logičkog pozitivizma (na primer, u Francuskoj ili Nemačkoj),
niti je svoja najsavremenija i najviša dostignuća na engleskom govornom
području ostvarila unutar ovog misaonog usmerenja. Savremeno bavljenje
filozofijom nau-ke, međutim, ne može se zamisliti bez poznavanja ovog
"klasičnog" pravca.
Valja isto tako upozoriti na još jednu činjenicu: najveći deo opštih razmatranja u oblati metodologije i filozofije nauke, kada je reč o engleskom
govor-nom području, imao je na umu ili se zasnivao na analizi prirodnih
nauka, a samo povremeno su se mogućnosti i granice određenih opštih
pojmova i postupaka is-pitivale preko društvenih nauka. Neki od istaknutih
autora ‡ na primer, Kun ‡ sami su izrazili ograde u pogledu primenljivosti
svojih teorija van oblasti prirodnih nauka.
Povezanost filozofije nauke prvenstveno sa prirodnim naukama, kao
naj-razvijenijim i najegzaktnijim ‡ sasvim je razumljiva, mada ne izražava
nikakvu nu-žnost niti jedinu mogućnost. Tako u Nemačkoj, pored one struje
koja je bliska anglo-američkoj filozofskoj tradiciji (H. Albert, V. [tegmiler i
drugi), posto-ji struja koja raspravlja o problemima nauke oslanjajući se pre
svega na istraživa-nja društva (Adorno, Habermas i drugi).

7

Za francuske mislioce, međutim ‡ pored nekih, uglavnom mlađih
filozo-fa, koji se bave onom problematikom što je u žiži interesovanja na
engleskom govornom području ‡ bavljenje filozofijom nauke kod starijeg
naraštaja podrazu-meva jednu više opštefilozofsku negoli metodološku
usmerenost, pa u središte pažnje dolaze takvi problemi kao što je iznalaženje
onih filozofskih (ili metafizičkih) pretpostavki koje /ne/ leže u osnovi nauke i
njenog razvoja (u tom smislu različiti filozofi ‡ Bergson, Brenšvig, Poenkare,
Diem ili Bašlar ‡ formulišu različite teorije nauke; ili istražuju u kojoj su meri,
gde i na koji način u nauku uključeni determinizam, dijalektika i slično), koje su
specifič-nosti naučnog saznanja u odnosu na filozofsko i zdravorazumsko
saznanje i slično.
Ali, protiv stereotipnog povezivanja filozofije nauke isključivo ili
prvenstveno sa logičkim pozitivizmom govore i neki veoma ozbiljni filozof-ski
razlozi. Naime, baš ta scijentistička, antimetafizička i čisto logička usmerenost ove škole mišljenja uslovila je ne samo njene ograničenosti kao filozo-fije
(koja se svodila na "logiku nauke"), već je isto tako vodila ograničenom, čisto
logičkoanalitičkom pristupu filozofiji nauke.
Potpuno odsustvo istorijske perspektive jedan je od osnovnih
nedostataka logičkopozitivističke filozofije nauke. Stoga su zastupnici ove
škole mišlje-nja i podlegli iluziji da su njihove metode jedine pogodne za
istraživanja na ovome području, pa je tako filozofija nauke počela da se
razvija kao sasvim neza-visna, čista teorijsko-normativna disciplina koja se ne
oslanja na istoriju nauke, koja nema potrebe za analizom konkretne naučne
prakse, a uz to je potpuno zanema-rena činjenica da filozofija nauke (kao
problematika, a ne kao disciplina) ima svoju blistavu, mada, na žalost, veoma
malo istraživanu, pa i danas još nedovoljno poznatu prošlost.
Sem toga, oštru kritiku doživelo je i sámo logičkopozitivističko shvatanje nauke. Reč je bila o veoma uskoj zamisli nauke, s obzirom da je za
naučno pri-znavano samo logičko-tautološko znanje i empirijska nauka u
smislu onoga znanja koje se može potpuno proveriti i potvrditi pojedinačnim
empirijskim činjenica-ma. Savremeni razvoj ‡ kako logike tako i nauke ‡
pokazao je sasvim jasno nepri-kladnost ovakvog isključivog i autoritarnog
shvatanja nauke.
Naravno, logički pozitivizam se dugo opirao, njegove pristalice i
simpa-tizeri (kojih ima i danas ‡ Salmon, Hese i drugi) unosili su različita
drastična i manje drastična prilagođavanja, što je, naravno, vodilo
unutrašnjem urušavanju ove škole mišljenja. Gubitak suverenih pozicija u
filozofiji nauke usledio je, razu-me se, tek onda kada su filozofi drugačijih
usmerenja uspeli da afirmišu nova alternativna gledišta na ovome području,
od kojih su neka otišla i u sasvim drugu krajnost (poričući ne samo
specifičnost naučne metode, već i svaku raci-onalnost naučnog znanja;
odbacujući i takve ideale kao što su jasnost, tačnost ili tehnička preciznost).
Ipak, čini se da većina filozofa nauke danas smatra da ova disciplina ne može
da opstane bez nekih zahteva koji nisu u suprotnosti sa osnovnim duhom
logičkopozitivističkog pravca: zahteva za jasnim postavlja-njem problema, za
pažljivim rukovanjem odgovarajućim logičkim i matematičkim oruđima, kao i
za kritičkom analizom pretpostavki i rezultatâ svih filozof-skih istraživanja.

8

Preterani interes za tehničke probleme logike, koji je ležao u osnovi
zanemarivanja konkretne prakse nauke, predstavljao je svakako glavni
unutra-šnji uzrok nastajanja antipozitivističkog revolta i zasnivanja "istorijske"
nasu-prot "logičkoj" školi u filozofiji nauke. Neki autori su pominjali i druge
unu-trašnje (saglédanje brojnih nepogodnosti induktivne logike; saznanje da
podaci ne mogu nikada da odrede teoriju jednosmisleno; uviđanje
nemogućnosti potpunog is-ključivanja vrednosnih sudova iz nauke) ili
spoljašnje činioce (uticaj poznoga Vitgenšajna; novopostignute rezultate na
području istorije nauke, koji su pokaza-li ne samo da mnoge stare,
prevaziđene i odbačene teorije sadrže mnogo više od prostodušnih grešaka i
predrasuda, već da i u delima neprikosnovenih naučnika ‡ na primer, Galileja
ili njutna ‡ ima dosta grešaka i empirijski nezasnovanih tvrđenja;
interpretacije kvantne mehanike itd).
Klasično logičkopozitivističko gledište, u čije se glavne predstavnike
računaju Karnap, Rajhenbah, Fajgl i Hempel (opravdano ili ne, uz njih se
najčešće vezuje i njihov prvi i najoštriji kritičar Karl Poper), a koje se obično
spominje kao "standardno gledište", "primljeno gledište", "ortodoksno
stanovište", "lo-gičko usmerenje", "formalna orijentacija", ima (kako su već
mnogi uočili) nekoliko osnovnih obeležja.
Pre svega, kao što se za formalnu logiku pretpostavljalo da se po prirodi pre bavi "formom" negoli "sadržajem" stavova i razlogâ, tako je i filozofija
nauke imala da se bavi "logičkom formom" naučnih iskaza pre negoli njihovim
"sadržajem"; logičkom strukturom, odnosno formalnim sličnostima koje su prisutne u svim pojedinačnim slučajevima, tj. logičkom rekonstrukcijom naučnih
po-stupaka koji se javljaju u kontekstu opravdavanja, da bi tako ustanovila
kanone, metode, organon ili formalni algoritam koji vlada u empirijskim
naukama. Raci-onalnost nauke se tada ogleda u tome što se nauka pridržava
skupa formalno va-ljanih postupaka.
Drugačije rečeno, kao što se pravi razlika između posebnih sistema
logi-ke (formulisanih u objekt-jeziku), i metalogike (koja se bavi analizom onih
izra-za koji se primenjuju na iskaze ili nizove iskaza objekt-jezika, kao, na
primer, "istinito", "dokazano", "je teorema" i slične), tako se može načiniti
razlika između naučnih teorija, objašnjenja itd. i analize onih izraza koji se
primenjuju na konkretne naučne termine ili iskaze, tj. onih izraza koji se
koriste u govo-ru o nauci (kao što su "je zakon", "ima empirijsko značenje", "je
objašnjenje", "je /potvrđena/ teorija" itd).
Ovako zamišljena filozofija nauke se, razume se, ne bavi posebnim
nauč-nim teorijama, pa je tako imuna na promene u nauci, na nastajanje i
nestajanje po-sebnih naučnih teorija; te promene se tiču sadržaja nauke, a
filozof nauke se bavi njenom opštom strukturom, njega ne interesuju
specifične "smrtne" teorije, već opšte karakteristike bilo koje teorije.
Smatrajući da je vrednost pojedinačnih konkretnih naučnih teorija u
kraj-njoj liniji prolazna, s tim što teorije služe isključivo kao instrumenti
predvi-đanja, predstavnici pozitivističko-instrumentalističke filozofije nauke su
dr-žali da u načelu mogu da nam pruže konačnu analizu onih izraza nad kojima
sami obavljaju postupak analize. Tako, na primer, navodeći nam odlike svih
moguć-nih objašnjenja, filozof nauke nam daje formalna obeležja i svih
budućih objašnjenja, mada se posebna naučna objašnjenja mogu menjati od
teorije do teorije.
9

Logički pozitivisti, međutim, ne samo što su filozofiju nauke zamišlja-li
po modelu formalne logike, već su isto tako u samome svom prilaženju
proble-mima naučnog znanja široko koristili tehniku moderne matematičke
logike. Uo-čena slabost u logičkoj formulaciji koja se ne bi mogla popraviti,
predstavljala je kobnu primedbu. Naučne teorije su shvaćene kao aksiomatski
sistemi, čija se veza sa iskustvom postiže pomoću "pravilâ interpretacije",
koja su takođe pod-ložna formalizaciji. Time je područje filozofije nauke
automatski suženo na najrazvijenije naučne teorije, a proučavanje istorije
nauke postalo irelevantno.
[to se tiče empirijskog karaktera prirodnih nauka, logički pozitivisti su
zastupali jaku tezu da svaka naučna teorija mora u veoma preciznom smislu
da bude zasnovana u iskustvu: s jedne strane, u pogledu značenja svojih
termina, a s druge, u pogledu prihvatljivosti svojih tvrđenja. Kada je reč o
prvome, nastojalo se pokazati da "teorijski termini" mogu da se interpretiraju
pomoću "posmatračkih termina", za koje se smatralo da ne predstavljaju
problem, s obzirom da se odnose neposredno na iskustvo. U pogledu
prihvatljivosti naučnih teorija, htelo se poka-zati da se naučne hipoteze mogu
u potpunosti potvrditi ili opovrći empirijskim svedočanstvom.
Kako su vremenom uočene mnoge slabosti ovoga "klasičnog" gledišta,
na kraju je došlo do oblikovanja novih stremljenja u filozofiji nauke, čiji bi
glavni predstavnici bili Tulmin, Hanson, Kun, Lakatoš i Fajerabend. Ova
stremljenja neki posmatraju kao celinu (pa govore o "novom gledištu /ili
pokretu/", o "isto-rijskom prilazu" ili "istorijskom relativizmu", odnosno
"postpozitivističkom stanovištu"), dok neki autori, naročito u poslednje vreme,
ističu da je tu zapravo reč o nekoliko različitih antipozitivističkih gledišta
("oksfordska škola", čiji prilaz se odlikuje prvenstvenim interesovanjem za
"običan jezik", "rekon-strukcionisti" ‡ čije je težište interesovanja filozofska
kosmologija /Berg-man i Kvajn kao ontolog/; "poperovska škola" ‡ čija se
pažnja usredsređuje na probleme rasta saznanja /Agasi, Votkins, Lakatoš,
Hans Albert/; "pragmatisti" ‡ koji ovu problematiku gledaju iz perspektive
čoveka kao proizvođača nauke i ko-risnika jezika /Djui, Moris, ^erčmen/;
"istoristi" ‡ koji kao najvažnije oruđe smatraju proučavanje pojedinačnih
primera naučnog istraživanja /Hanson/ itd). Po svemu sudeći, da-kle,
savremena filozofija nauke se razvija u pravcu plurali-zma gledištâ, a nje-ni
predstavnici postaju sve prijemčiviji za mogućne doprinose ovome području i
od strane drugih tradicija, kao što su, recimo, dijalektička i fenomenološka.
Ne označavajući prekid saradnje i razilaženje sa tekovinama razvoja
logi-ke, nova strujanja izražavaju manju ili veću sumnju u postojanje u
naučnom saznanju takvih logičkih struktura koje bi nadilazile posebne
istorijske situacije, nagla-šavajući tako značaj proučavanja istorije nauke i
konkretne naučne prakse za fi-lozofiju nauke. Vernost aktualnoj naučnoj
praksi ispoljava se posebno u pažlji-vom i temeljitom izučavanju istorije
pojedinačnih primera (slučajeva) naučnih poduhvata.

10

Ima još nekih karakteristika koje su zajedničke za sva gledišta koja se
javljaju u okviru nove filozofije nauke. To je, recimo, priznavanje
neophodnosti, a nekada i insistiranje na značaju određene vrste
"prožimajućih" pretpostavki, koje su neki nazvali "filozofska pozadina"
(Koare), ili "paradigma" (Kun), ili "ideali prirodnog reda", odnosno "standardi
racionalnosti i razumljivosti" (Tulmin). Nova filozofija nauke, znači, može se
slobodno reći, vraća ugled meta-fizici, uviđajući da središnji problemi u nauci
ma kojeg razdoblja ne proizlaze nužno iz unutrašnjih potreba same nauke,
već su često plod spoljašnjih uticaja u čijoj osnovi leže određena metafizička
čovekova opredeljenja ili odluke.
Međutim, pored usmerenosti na izučavanje aktualne naučne prakse,
za novu filozofiju nauke možda je najkarakterističnija doktrina "zavisnosti od
teorije", koja je nastala saglédanjem nepremostivih teškoća onih pokušaja koji
su bili usmereni na to da se osnovne činjenice posmatranja identifikuju
nezavisno od sva-kog teorijskog razmatranja. Prema ovome shvatanju,
značenja svih naučnih termina, i "posmatračkih" i onih "teorijskih", određena
su teorijom, ili paradigmom, ili idealom prirodnog reda koji leži u njihovoj
osnovi. Ovo učenje je na taj način prevazišlo neke teškoće logičkog
pozitivizma, ali je zapalo u nove, druga-čije teškoće (na primer, u vezi sa
pitanjem osnove za procenjivanje da li neka teo-rija odgovara stvarnosti, ili sa
procenjivanjem koja teorija predstavlja napredak u odnosu na prethodno
znanje).
Najzad, nove struje ne teže zamenjivanju postojećih pojmova nekih
preci-znijim i tačnijim pojmovima, već razjašnjavanju aktualnog korišćenja
nekoga pojma i istraživanju njegove evolucije.
Na osnovu svega do sad rečenog, predstavnici nove filozofije nauke
sma-traju da pokušaji starije tradicije da učvrsti pravi jezik i jedinstvenu
metodu nauke, ne predstavljaju ništa više do jednu logičku vežbu koja sama
po sebi može imati svoju vrednost, ali nema mnogo ili čak nema nikakve veze
sa stvarnom živom naukom. Preciznije rečeno, zaključak koji ovi filozofi nauke
izvode iz prouča-vanja pojedinih konkretnih slučajeva iz istorije nauke, jeste
da, ukoliko je pri-hvaćena logika nauke neophodna za sistematsko izlaganje
završenih naučnih podu-hvata, ona uopšte ne može da se primeni na naukuu-stvaranju. "Naučna metoda" je, dakle, primenljiva na one naučne iskaze koji
su podložni formalizovanju, na za-tvorenu nauku, a ne na onu otvorenu, koja
je u toku nastajanja, u procesu rasta, za koju je neizvesno u kojoj meri se
oslanja na logičke postupke. U otvorenoj nauci ne bi moglo biti nikakve
jedinstvene naučne metode, kao što ne postoji ni jedinstve-ni jezik nauke.

11

S obzirom da se na taj način u ovoj filozofiji nauke javlja značajan vid
relativizma kada je reč o procenjivanju naučnih postupaka koji su vezani za
proce-se nastajanja i zamenjivanja naučnih teorija, menja se i shvatanje
racionalnosti nauke. Racionalnost se više ne ogleda u pridržavanju određenih
čvrstih kanona, već u načinu na koji naučnici menjaju svoje postupke i
modele argumentacije u svakom zasebnom području istraživanja, da bi ih što
bolje prilagodili zahte-vima menjanja samih problema; u načinu procenjivanja
koji su posebni pojmovi ili obli-ci argumentacije relevantni u određenoj
(novoj) problemskoj situaciji.
Ne računajući klasični problem proveravanja, koji je tek u poslednje
vreme doživeo sasvim drugačije pristupe od onoga logičkopozitivističkog, u
novoj filozofiji nauke najpre su počeli da se razmatraju problemi povezani sa
zamenjivanjem hipoteza, problemi naučnih revolucija, a tek u najnovije
vreme pro-blemi nastajanja novih hipoteza i problemi napretka naučnog
saznanja.
Kada se, dakle, stvari uproste i kada se uporede ove dve glavne struje
u filozofiji nauke, pozitivistička i postpozitivistička, postaje jasno da će se svi
oni koji su zainteresovani za pitanja rasta naučnog saznanja, pa onda i
probleme samoga nastajanja i zamenjivanja naučnih hipoteza, morati da
uoče, s jedne strane, mnoge nedostatke logičkopozitivističkog usmerenja, kao
i mnoge prednosti novoga gledišta, s druge strane, što ‡ razume se ‡ ne znači
da sve što su logički pozitivisti pokušali da doprinesu filozofiji nauke treba
odbaciti, ili da nova filozofija nauke ne pati ni od kakvih nedostataka. Moglo
bi se napomenuti da su (ne računajući klasični problem proveravanja, koji je
ipak tek u poslednje vreme doživeo sasvim drugačije pristupe od onoga
logičkopozitivističkog) u novoj filo-zofiji nauke najpre počeli da se razmatraju
problemi povezani sa zamenjivanjem hi-poteza, problemi naučnih revolucija,
a tek u najnovije vreme problemi nastajanja novih hipoteza i problemi
napretka naučnog saznanja.

12

FILOZOFIJA NAUKE U VELIKOJ BRITANIJI
Tradicionalna je karakteristika britanskih filozofa da su mnogo više
skloni postavljanju problema, uočavanju i isticanju teškoća, beskonačnom
raspra-vljanju i predlaganju provizornih rešenja, nego što ispoljavaju težnju za
formu-lisanjem nekih čvrstih i konačnih rešenja u sklopu jasno određene
opšte sistematizacije. ^ini mi se da ovaj način pristupanja filozofiji ima svojih
pre-imućstava. Neprekidno naglašavajući nove i neočekivane probleme (bez
obzira što će mnogi od tih problema na kraju iščeznuti kao pseudoproblemi) i
ukazujući na nove aspekte starih problema, on može veoma podsticajno da
deluje na stvara-nje novih temeljitije postavljenih integralnih sinteza.
Značajna pozitiv-na stra-na ovoga načina prilaženja filozofiji jeste takođe
njegovo stavljanje akcenta na antidogmatičku kritičnost, koja ide dotle da
čitavu filozofsku aktivnost, njen predmet i metode, uvek iznova uzima kao
svoj problem.
Tako je, razume se, i sa filozofijom nauke, koja je u ovoj zemlji
srazmerno skoro ‡ nešto docnije nego u SAD ‡ počela da se konstituiše kao
posebno, aktuel-no i značajno područje filozofske aktivnosti. Ne treba,
naravno, razumeti da i pre toga u Velikoj Britaniji nije bilo takvih dela koja
bismo mogli da ubrojimo u filozofiju nauke. Naprotiv. Sem toga, mada se
organizovana aktivnost na pod-ručju filozofije nauke javila nešto ranije u SAD
negoli u Velikoj Britaniji, baš za britansku filozofiju i za čitav britanski
intelektualni život veoma je osoben blizak odnos i uzajamno oplođavanje
između filozofije i nauke. Za ovu zemlju tipičnu pojavu predstavljaju, s jedne
strane, istraživači prirode, koji, pored svoga naučnog rada, izlaze sa svojim
filozofskim razmišljanjima ‡ uzmimo kao primer samo nekoliko imena: Isak
njutn, poznati biolog i Darvinov sledbenik Tomas Haksli (T. H. Huxley), veliki
astronom Xon Heršel (Sir J. Herschel), astronom Artur Edington (Sir A. S.
Eddington), ugledni biolog Xon Tomson (Sir J. A. Thomson), poznati fizičar Oliver
Lox (Sir O. Lodge), fizičar Xems Xins (J. Jeans) itd. ‡ a s druge strane, filozofi koji
vrše naučna istraži-vanja ili su veoma izrazito zainteresovani za probleme
takvog istraživanja: ovde mo-žemo poći od Bekona, da bismo preko Spensera,
Vilijema Hjuela (nj. njhenjell) i Mila (J. S. Mill) stigli do Herberta Kara (H. nj. Carr),
Edmunda Vitekera (Sir E. T. njhittaker), Vilijema Xevonsa (nj. S. Jevons), ^arlija
Broda (C. D. Broad) i Bertran-da Rasla (B. Russell). Karakteristično je takođe da
se filozofija nauke u Brita-niji zasniva na tradicionalno bliskoj vezi filozofije
uglavnom sa prirodnim, a ne sa društvenim naukama.
Pogledajmo zato najpre na koje se probleme u Velikoj Britaniji ukazuje
u vezi sa sve širom i sve razvijenijom i organizovanijom aktivnošću u oblasti
filozofije nauke.

13

I
A) Razlozi nastanka filozofije nauke
kao posebne oblasti istraživanja
O razlozima izdvajanja problematike filozofije nauke, kao zasebne
problematike kojom bi trebalo da se bave posebni stručnjaci, što su osnovali i
posebnu grupu u okviru Britanskog društva za istoriju nauke, obaveštava nas
uvodni redakcijski članak prvoga broja Britanskog časopisa za filozofiju nauke
(The British Journal for the Philosophy of Science, Vol. I, No. 1, May 1950). Ovde ću
pobroja-ti te, kao i još neke druge razloge koji se navode za konstituisanje ove
discipline. Izgleda mi da u stvari svi ti razlozi potiču ne samo iz želje, već iz
akutne potrebe da se parira, da se izbegne ili svede na najmanju meru
neželjeno dejstvo koje se već oseća od smera na usku specijalizaciju u
naučnome znanju, koji je uhvatio duboke korene i koji znači drastično
poricanje uzajamne povezanosti između filozofije i posebnih nauka.
(1) Pretvaranje
instrument

nauke

od

vizije

sveta

u

slepi

automatizovani

"Razvitak nauke za poslednjih 300 godina postavio je u naše vreme
nauku na pozicije najviše vlasti, kako u pogledu određivanja pravca koji naša
zajedni-čka civilizacija treba da uzme u budućnosti, tako isto i u oblikovanju
filozofi-je kojom pojedinačni mislilac pokušava da uskladi i razume raznolikost
svoga iskustva. Zaista je upadljiv kontrast između današnje naučne aktivnosti
i naučne aktivnosti u XVII veku, gde se u stvari nalaze koreni naših sadašnjih
gle-danja na naučne probleme. U doba njutna bavljenje naukom bilo je skoro
sasvim ezoterično zanimanje, kojim se bavila nekolicina ljudi što su radili
izdvojeno jedan od drugoga. S druge strane, tada se dovoljno jasno uočavalo
da nauka odre-đuje prirodnu ili eksperimentalnu filozofiju i da je nerazdvojno
povezana sa osnovnim problemima značenja i svrhe postojanja: za Galileja
matematika je bila jezik kojim je napisana velika knjiga prirode, a za njutna
prostor je bio izraz sveprisutnosti Boga.
Danas je, međutim, položaj obratan. Individualna naučna aktivnost
sve manje pada u oči. ^im se osposobe, naučni radnici teže da budu
ÄupregnutiÄ u is-traživačke programe, i ma koliko produkcija naučnika
dostizala cifru koja je nekada izgledala nemogućna, njih još uvek nema
dovoljno za izvršavanje onoga posla koji treba da se obavi. Zato je i filozofski
aspekt nauke zamračen; nauka nije više pre svega filozofija, već je
instrument. Prema tome, nauka je u opa-snosti da se od jedne vizije sveta
pretvori u slepi automatizam, a njeno traženje od hodočašća u običnu hajku."
(Op. cit., p. 1.)
(2) Gubitak razumevanja za dublji ljudski značaj naučnoga znanja, koje
poseduje sve veću moć

14

"Ali, dok se instrumentalizovanje nauke može shvatiti kao donekle
neizbežno i ne nužno u celini kobno, ipak je u najvećoj meri nepoželjno da
pro-širena primena nauke u praktičnim poslovima bude praćena gubitkom
razumeva-nja njenoga filozofskog značaja. Takav ishod, međutim, izgleda
neizbežan, ukoliko se ne učini pozitivni napor da se održi u životu osećanje za
ovaj temeljniji doprinos koji nauka može da učini za zadovoljenje naših
zajedničkih ljudskih potreba. Mladi studenti nauke sada nemaju slobodnog
vremena za razmi-šljanje o značaju svoga rada. ^im prođu kroz naporne
studentske dane, oni izlaze na takvo polje gde pobeda pripada najbržem, a
naklonost najveštijem, i gde nema-ju vremena da postanu ljudi od
razumevanja. Tako se javlja težnja da se u sve većim i većim razmerama
stvara takva zajednica u čije ruke prelaze uzde civi-lizacije, a u čijim
mozgovima ima sve manje i manje razumevanja za pokretačku snagu koju
jedino ona može da kontroliše. Mogućne posledice ovakvog stanja ne treba
posebno naglašavati." (Op. cit., p. 2.)
(3) Brzi porast naučnoga znanja otežava procenjivanje njegovog pravog
značaja.
"[to brže znanje raste i što dublje prodire, sve teže je proceniti njegov
krajnji značaj (ultimate significance). Samo naučnik može to da uradi kako tre-ba,
ali on postaje sve manje i manje sposoban za taj zadatak. Mogućne posledice
ovoga takođe ne treba posebno naglašavati." (Op. cit., p. 2.)
Pored ovih opštih razloga navodi se i jedan značajan metodološki
razlog:
(4) Naučne organizacije ne pokazuju sklonost ka širim filozofskim saglédanjem svojih problema, dok filozofi uzimaju u obzir nauku samo
ukoliko je smatraju neophodnom za proučavanje filozofije.
"Naučni problemi kao takvi spadaju u područje različitih naučnih
društa-va i razmatraju se u njihovim publikacijama; ali ova društva ‡ osim vrlo
spora-dično, iz nekih naročitih razloga ‡ ne ulaze u pitanje odnosa pojedinih
proble-ma prema drugim oblastima proučavanja. Slično, problemima opšte
filozofije bave se filozofska društva i o njima se raspravlja u filozofskim
publikacija-ma, tako da je pažnja koja se posvećuje nauci slučajna i
ispitivanje nauke se pred-uzima zato što se smatra neophodnim za
proučavanje filozofije, a ne zato što je filozofija neophodna za razumevanje
nauke. Mi, naravno, ni najmanje ne potcenju-jemo nijedan od ovih zadataka;
naprotiv, smatramo ih bitnim za jedno potpuno obrazovanje. Ali, oni
ostavljaju jednu značajnu pukotinu koju treba popuniti." (Op. cit., pp. 3-4.)
Naravno, situacija se u ovom pogledu u poslednje vreme prilično menja.
Sem toga, u različitim diskusijama o započetom organizovanom radu u
oblasti filozofije nauke u Velikoj Britaniji nailazimo na još neke razloge. Tako,
na primer, srećemo i sledeći razlog:
(5) Među naučnicima žive zastarela shvatanja, zato što ne žele da
svesno usvoje savremena.
15

Naglašava se kao veoma značajno da rad na području filozofije nauke
treba da smanji broj onih naučnika koji još uvek kombinuju savremeno znanje
u svojoj posebnoj oblasti istraživanja sa prevaziđenom filozofijom nauke
(misli se na one koji, u želji da zanemare filozofiju, postaju žrtve raznih
zastarelih načina mišljenja koje su i nesvesno, hteli to ili ne, usvojili).
"Naučna" filozo-fija nauke treba da zameni nesvesnu, dogmatičnu i
"nenaučnu" filozofiju nauke.

16

(6) Uska specijalizacija u samom sistemu školovanja
Ističe se takođe da su interesovanje za istoriju i filozofiju nauke i njena
popularnost naglo porasli u poslednje vreme i zbog srazmerno lošeg siste-ma
školovanja u Engleskoj (ne i u [kotskoj), gde se još u srednjoj školi, posle
trinaeste godine, vrši dosta uska specijalizacija. Zbog toga oni koji studiraju
nauku žele da kroz ovaj kurs, ne udaljavajući se previše od svojih specijalnih
studija, steknu malo šire vidike, a oni koji studiraju umetnost žele da steknu
izvesnu predstavu o tome šta je nauka i kako se obavlja proces istraživanja u
nauci (čiji uticaj na ljudski život i mišljenje, i uopšte na ljudsku kulturu, iz dana
u dan postaje sve veći), što će na ovaj način postići mnogo bolje i delotvornije nego kada bi se upustili u izučavanje neke posebne nauke. Mada su istorija i filozofija nauke jedna samostalna disciplina, one istovremeno
dozvoljavaju ili, bolje reći, stvaraju priliku za veoma korisnu intenzivniju
interfakul-tetsku komunikaciju, premošćavajući tako jaz između umetnosti i
nauka.

B) [ta govori "za", a šta "protiv" ove discipline
Ali, ako su gorenavedeni razlozi bili dovoljno jaki za pokretanje širih
koordiniranih istraživanja i organizovane aktivnosti na području filozofije
nauke, oni nisu sprečili mnoge naučnike, kao i neke filozofe u Velikoj Brita-niji
da budu ne samo ravnodušni, već i otvoreno neprijateljski raspoloženi prema
radu u ovoj oblasti.
Vitrou (G. J. njhitronj), koji je inače po struci matematičar, konstatuje
1955. godine u svome predsedničkom obraćanju Proučavanje filozofije nauke
pred Grupom za filozofiju nauke (članovi ove grupe mahom su naučnici, a od
filozo-fa koji su se upravili na ovu problematiku nema skoro nijednog koji nije
studirao i neku posebnu nauku), da protivljenje ovome predmetu ne potiče
samo iz "nekulturnosti i predrasude" i da je ne bi trebalo zanemarivati.
Trudeći se da razume i da analizira protivničko gledište, Vitrou rezimira glavne argumente koji se uglavnom nezvanično iznose protiv
proučavanja filozofije nauke, pokušavajući istovremeno da pruži odgovore na
te prigovore:
(a) Najčešći prigovor jeste da filozofija nauke privlači one koji su
intelektualno "nedozreli". Sa ovim prigovorom je najlakše obračunati se, jer bi
zaista bilo fantastično osuđivati istraživanje nekog predmeta zbog toga što se
neki pojedinci među onima koji se bave tim istraživanjem mogu okvalifikovati kao sasvim nepodobne osobe.
(b) Dosta često sreće se i shvatanje da oni koji se ozbiljno bave
naukom nemaju vremena (bilo što ne mogu da nađu vremena ili što ne treba
uzalud da ga troše) za pitanja koja spadaju u oblast filozofije nauke. Iako se
ova kritika može delimično odbaciti kao primitivizam, u njoj se nalazi jedan
ostatak koji seže dublje.

17

(bÄ) Moderni vid toga ostatka združen je sa politikom koja se može
kolokvijalno opisati parolom: "Loptu treba neprekidno držati na oku." Naime,
smatra se da je tempo kretanja u nauci danas već tako brz da ljudi
jednostavno sebi ne mogu dozvoliti da budu odvojeni od specifičnih pitanja
kako bi upravili pažnju na šira pitanja. Mladim i briljantnim naučnicima se u
ime njihovih karijera sve više savetuje da svoju pažnju usredsrede na uske
frontove; u poslednje vreme ovde se više ne poziva samo na lične ambicije,
već se tu javlja i pritisak koji izaziva međunarodno suparništvo, koje sve više i
više uzima oblik tehnološkog takmičenja (pri čemu se gubi iz vida gde leže
osnove moder-ne tehnologije), tj. poziva se i na osnovne interese nacije kojoj
naučnik pripada. Naučnici koji filozofiraju podsećaju na lica iz ^ehovljevog
Višnjika, koja raspravljaju o Bogu, ^oveku i Vasioni dok imanje treba da bude
prodato ispod njiho-vih nogu.
Vitrou smatra da je ovo u stvari najjači argument koji se može izneti
protiv proučavanja filozofije nauke, bar u sadašnje vreme. Za ovaj izrazito
prakticistički, usko postavljeni argument, koji je lišen svake šire ljudske perspektive. Vitrou smatra da delimično potiče i otuda što većina naučnika, koji
se stavljaju u opoziciju prema ovome predmetu, nije uspela da pronađe
zadovolja-vajuće odgovore na pitanja: "Kakva je korist od filozofije nauke?" ili:
"[ta je filozofija nauke?"
(bÄÄ) Večiti vid pomenutoga ostatka, međutim, povezan je sa tradicionalnim suparništvom između naučnika i filozofa, koje je još uvek uslovljeno
uve-renjem velikog broja ljudi od nauke da svi filozofi, implicitno ako ne
ekspli-citno, na svoj predmet gledaju kao na neku vrstu "kraljice nauka", kojoj
je dodelje-no pravo da nadgleda specijalne nauke i da ih održava u redu.
(v) ^esto se tvrdi, a još češće podrazumeva i okolišno nagoveštava, da
filozofi isto tako ne bi trebalo da gube vreme na filozofiju nauke. Kod filo-zofa
se, naime, pojavljuje sklonost da u svojoj analizi nauke greše ne toliko zbog
predavanja spekulacijama koliko zbog sklonosti da probne fizičke hipote-ze
pretvaraju u nepromenljive filozofske principe i tako ih okamenjuju. Do ovoga,
međutim, dolazi uglavnom zbog toga što oni filozofi nauke koji sami ni-su
studirali nijednu nauku pokazuju težnju preteranog uvažavanja aktuel-nih
teorija, skloni su da previše žudno prihvate poslednja dostignuća naučnika
kao konačna. (v. The British Journal for the Philosophy of Science, 1956, Vol. VII, No. 27,
pp. 190-193.)
Pošto je razmotrio protivničke argumente, Vitrou pokušava da iznese i
osnovne razloge koji govore u prilog proučavanju filozofije nauke:
(a) Naučnike-praktičare može pomalo i da uzrujava činjenica da,
svesno ili nesvesno, ipak uvek poseduju jednu filozofiju nauke, jer ni onaj
naučnik koji hotimice zanemaruje filozofiju ne misli u mentalnom vakuumu;
naprotiv, po-stoje svi uslovi da takav naučnik, kao što je primetio Vajthed,
postane "žrtva slučajnih filozofskih predrasuda primljenih od vaspitačice,
učitelja ili teku-ćeg načina izražavanja".

18

(b) Najbolja dela iz oblasti filozofije nauke od trajnijeg su interesa nego
ostali naučni spisi. Klasici u ovoj oblasti ne samo da su poštovani, već su isto
tako i široko proučavani. Po mišljenju mnogih, filozofi nauke mogu biti
označeni kao ljudi koji se prepiru dok drugi grade i stvaraju, ali o svakom od
njih možemo reći ono što se britanski književnik Hilari Belok nadao da će biti
rečeno o njemu kada umre: "njegovi gresi su jarko crveni, ali se njegove knjige čitaju." (Filozofska dela Poenkarea, na primer, još uvek se mnogo čitaju,
dok to nije slučaj sa njegovim matematičkim spisima, a svi su izgledi da će
vremenom ova razlika biti još naglašenija.)

19

(v) Pored toga što filozofija nauke, razume se, kao i ma koja druga disciplina, ima prava da bude proučavana radi same sebe od strane onih koji
žele da se u njoj specijalizuju, proučavanje filozofije nauke može da bude
moćna pro-tivteža još uvek snažnoj inherentnoj tendenciji koja postoji u
samoj nauci u pravcu sve veće specijalizacije. Ima, naravno, i procesa
ukrštanja tokova i uza-jamnog oplođavanja između različitih nauka, dolaze do
izražaja i neke težnje za sintezom, ali uobličavanje novih graničnih predmeta
vodi često samo rapi-dnom stvaranju i razvijanju novih specijalizacija, što
izaziva dalju fragmenta-ciju nauke. Samo kroz studije i diskusije koje
pripadaju filozofiji nauke moguć-no je, po pravilu, da se pruži ozbiljno
razmatranje prirode i tendencija nauke kao celine, pa čak i specijalnih nauka
uzetih zasebno i u odnosu jedne prema drugoj.
(g) U vezi sa tugaljivim pitanjem da li filozofija nauke može da bude od
pomoći naučniku ne samo kada govori o nauci, već i kada se njome
profesionalno bavi, Vitrou smatra da treba pre svega priznati da, kao što
sama nauka može biti loše upotrebljena, tako može i filozofija nauke. Za
osudu je, recimo, svaki onaj fizičar koji razmišlja nad nekim problemom
filozofije onda kada treba da traži neki propust u aparatu kojim se služi. Ali,
fizika je nešto više od popravljanja aparata, a naučnici nisu samo mehaničari.
‡ [iroko govo-reći, opipljivi proizvod bilo kakvog naučnog istraživanja jeste ili
stvaranje nekog instrumenta ili pisanje saopštenja o rezultatima proučavanja
za određeno naučno društvo ili časopis. Ovaj drugi zadatak naučnik neće
uspeti da ispuni kako treba ukoliko se nije obučio u logici i filozofiji nauke.
Sve više se uviđa da svesno negovanje kritičkih standarda nije manje
bitno za studenta nauke nego što je za studenta književnosti. Ovo je naročito
značajno danas, kada nauka i tehnologija ispoljavaju težnju da zamene
humani-stičke nauke kao intelektualnu osnovu naše civilizacije. ‡ Naravno, ni
svi filozofi ne predstavljaju obrasce jasnosti, ali ipak, u celini, pored nekoliko
izuzetaka, filozofi nauke mogu biti od velike koristi u obučavanju naučnikâ.
(d) Najzad, treba odgovoriti i na fundamentalno pitanje o relevantnosti
filozofije nauke za naučno istraživanje, na pitanje: može li filozofija nauke
značajnije da doprinese napretku nauke, tj. aktualnom procesu naučnog
otkrića?
Vitrou smatra da mnogi naučnici odbijaju da troše vreme na
izučavanje filozofije nauke ne zato što ne bi mislili da filozofija nauke pomaže
u izo-štravanju kritičke, a naročito samokritičke sposobnosti, ili što bi poricali
da ona može poslužiti studentu da shvati i ceni naučno prilaženje problemu,
već zato što smatraju da su filozofi prihvatili veoma preuzvišeno shvatanje o
onome predmetu koji nazivaju "naučna metoda". Traganje za ovom metodom
kao za nekim čarobnim ključem koji će otvoriti sve tajne prirode izgleda da
previ-še podseća na traganje za mašinom perpetuum mobile ili za kamenom
mudrosti, da bi se moglo i dalje tolerisati.

20

Mada su naučna otkrića u stvari često vršili ljudi bez ikakvog znanja iz
filozofije ili logike ‡ neka su otkrića učinjena čak nasuprot svakoj logici ‡ ima
značajnih primera gde su naučna otkrića bila plod filozofije koja je staja-la u
tesnoj vezi sa naukom. Ajnštajn je, na primer, smatrao da sadašnje teškoće
njegove nauke nagone fizičara da se uhvati ukoštac sa filozofskim
problemima u mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa ranijim
naraštajima fizičara.

21

Vitrou se slaže sa Ejerom da filozofsko razjašnjavanje naučnih teorija
može biti od velike koristi samim naučnicima i da filozofi nauke treba da se
bave kako razjašnjavanjem naučnih teorija, tako i razjašnjavanjem pojmova
koji se u njima javljaju. (v. Op. cit., pp. 193-201.)

V) [ta je u stvari filozofija nauke i kakva je njena veza sa
istorijom nauke
Mnogi koji se bave filozofijom nauke u Velikoj Britaniji smatraju da nije
mudro upuštati se u definisanje i izbegavaju definisanje termina "filozo-fija
nauke", mada postoji pritisak od strane naučnika koji insistiraju da bi pre
svega trebalo razjasniti šta se tačno podrazumeva pod tim terminom.
Tako, na primer, Herbert Dingl (H. Dingle) smatra da je teško vezati
određeno značenje uz inače za uho dovoljno familijarni termin "filozofija nauke". Filozofi ne drže neku posebnu filozofiju koja će se baviti naukom, niti
nauka usvaja neku posebnu filozofiju kao svoje privatno vlasništvo. Zbog toga
Dingl smatra da termin "filozofija nauke", ukoliko išta znači, u stvari sugeriše
jedno gle-dište koje postoji, ali koje ne bi trebalo potpomagati ‡ gledište da su
nauka i filozofija u suštini nezavisne oblasti, za čije je usklađivanje potreban
naročit napor. (v. "Filozofsko gledište jednoga naučnika", u: Proceedings of the
Aristotelian Society, Vol. XXXIX, 1938-39, p. 121.) Ne vidi se da li Dingl želi da utopi
nauku u filozofiju ili obratno, ali iz tačne konstatacije da filozofija ne sadrži
nikakvu posebnu filozofiju koja će se baviti naukom niti nauka usvaja neku
posebnu filozofiju kao svoje privatno vlasništvo nikako ne mora sléditi da
termin "filozofija nauke" nagoveštava gledište da su nauka i filozofija u suštini
nezavisne oblasti.
Ima, međutim, i takvih koji su skloni da smatraju da tu nije reč ni o
čemu drugom osim o popularizaciji nauke. Kao što primećuje Vitrou, nije
teško pokazati da je ovakvo shvatanje pogrešno. Dovoljno je obratiti pažnju
na sadržaj najznačajnijih dela iz oblasti filozofije nauke.
Pozitivistički naklonjeni filozofi drže, naravno, da se filozofija nauke
zapravo svodi na logiku ili analizu nauke.
Ovakvom gledištu Vitrou sasvim opravdano zamera dve stvari: 1)
težnju da se naučnik pre odvoji od filozofa nego da se sa njim ujedini; i 2)
težnju da se ponovi velika greška (zajednička Aristotelu, Dekartu, Kantu i
mnogim savre-menim radikalnim empiristima) da se nauka posmatra kao
nešto statično, za sva vremena dato, a ne kao nešto živo, što se menja sa
tokom vremena.
Sâm Vitrou predlaže da se filozofija nauke shvati "kao disciplina koja
stoji u približno istome odnosu prema istoriji nauke (koja u ovome cilju,
naravno, mora da uključi i savremenu nauku) kao što stoji teorija prema
ekspe-rimentu u takvoj nauci kao što je, recimo, fizika... Naime, osnovna
funkcija filozofa nauke jeste kritičko proučavanje i sistematsko razjašnjavanje
procesa naučne metode, otkrića i objašnjavanja, kao i posebnih sklopova
mišljenja (habits of thought) koje teži da podstakne sama naučna praksa. Za
delatno proučavanje ovih procesa ili načina podaci se moraju uzimati kako od
istoričara, tako i od savremenog naučnika..." (BJPS, Vol. VII, No. 27, p. 203.)
22

U ovoj poslednjoj definiciji sasvim je opravdano naglašena tesna
poveza-nost filozofije sa istorijom nauke. Kao primer Vitrou uzima pitanje
objašnja-vanja nastanka moderne nauke, koje privlači filozofa nauke isto
toliko koliko i njenoga istoričara. Smatrajući da je jedinstveni karakter razvoja
moderne nauke na Zapadu najuže povezan sa kasnosrednjovekovnom i
renesansnom kriti-kom Aristotela i da za to dugujemo ljudima koji nisu bili
samo naučnici i tehnolozi, već istovremeno i filozofi nauke, Vitrou zaključuje
da ova istorij-ska činjenica o neophodnosti filozofije nauke u razvoju same
nauke predstavlja u stvari najvišu potvrdu (supreme vindication) i krajnje
opravdanje (ultimate justi-fication) za stalno proučavanje filozofije nauke (v. Op.
cit., pp. 203-205).
U vezi sa samom istorijom nauke i njenom vezom sa filozofijom nauke,
ističe se, na primer, i to da, ukoliko se istorija i filozofija nauke i mogu predavati kao posebni predmeti, oni se ne mogu tako izučavati. Naročito se ističe
da istoričar koji ne poznaje filozofiju nauke, ma koliko vladao tehnikom istorijskog istraživanja, nije u stanju da se bavi istorijom nauke (v. Izveštaj sa
kon-ferencije o istoriji nauke održane u Lidsu, novembra 1958). Međutim, od
filo-zofa nauke ne može se očekivati da vlada celokupnom istori-jom nauke,
pa čak ni da je poznaje, jer ni od onoga koji predaje samu istoriju nauke ne
treba očekivati da iziđe na kraj sa celokupnim svojim predmetom, koji
zahvata ogromno područje od vavilonske astronomije do moderne fizike.
Najzad, ističe se da je istorija nauke oblast koja je sama po sebi od
stvarnog in-teresa, ali da se o njoj zna "skandalozno malo". Nauka je
vekovima bila jedan od glavnih intelektualnih pregnuća ljudskog roda, koji se
u najmanju ruku može po-rediti sa umetnošću, ratovanjima ili saobraćajem.
Zato ona zaslužuje da joj istoričari posvete bar toliko pažnje koliko i ovim
drugim intelektualnim poduhvatima. Konkretna situacija, međutim, još je
daleko od toga. Istorija nau-ke nalazi se velikim delom ili u rukama amater â ili
profesionalnih naučnika, koji su od toga napravili "hobi". Zato se vrlo često
uopšte ne smatra neopho-dnim da se izvrši preispitivanje originalnih izvora
za istoriju nauke, pa se mnoge pogrešne činjenice ili zaključci iz oblasti
istorije nauke povlače iz knjige u knjigu.
Istoriju nauke ne treba odvajati od istorije drugih ljudskih tekovina i
trebalo bi je predavati u harmoniji, a ne u protivstavu prema raznim
predmeti-ma umetnosti, koje su jedine smatrane kao humanistički
orijentisane. U tom smi-slu, nauci još nije dato pravo mesto u sistemu opšteg
obrazovánja. (v. Op. cit.)
*
*

*

Iz čitavog dosadašnjeg izlaganja mislim da se može zaključiti kako u
Veli-koj Britaniji zaista nema nekog jedinstvenog shvatanja o tome šta u stvari
treba podrazumevati pod filozofijom nauke. Ali, u nekim pokušajima
definisanja ovoga termina, kao i u još živoj i aktuelnoj diskusiji "za" i "protiv"
ove disci-pline, ukazano je zapravo na izvesne posebne aspekte ove složene
problematike.
23

Ukoliko se prihvati da postoji jedno takvo područje filozofske aktivnosti za koje bi se mogao upotrebiti naziv "filozofija nauke", onda se nikako
ne bi moglo ostati na tako jednostranim shvatanjima kakva su napred izneta,
koja svakako dobrim delom potiču iz preterano naglašene analitičke
usmerenosti čitavog savremenog filozofskog mišljenja u Velikoj Britaniji.

24

Metodologija nauka, na kojoj se često jednostrano insistira, svakako je
jedan od osnovnih aspekata filozofije nauke. Ali, nasuprot pozitivističkoj težnji
nametanja zaista preterano uskih granica ne samo filozofiji, već i
metodologiji, metodologiju nauka bi trebalo shvatiti kao kritičko izučavanje
logičke strukture naučnog mišljenja i sistematsko razjašnjavanje metoda
nauč-nog istraživanja, i to, naravno, u smislu takvog proučavanja kako prošle,
tako i tekuće naučne prakse, koje će nam omogućiti da procenimo logičkosaznajne vre-dnosti pojedinih metoda i da ustanovimo koje metode naučna
praksa favorizuje. (U ovom smislu filozofija nauke se može shvatiti kao
metateorija u odnosu na teoriju posebnih nauka.) Posmatrano iz ovoga ugla,
filozofija nauke ima značajnu ulogu kako u naukama, tako i u filozofiji. njen
uticaj u naukama ispo-ljava se u izgrađivanju i održavanju neophodnih
kritičkih standarda, što vodi smanjivanju proizvoljnih lutanja u rešavanju
naučnih problema (mada proiz-voljnost nikada neće moći da se ukine u
potpunosti); u samu filozofiju, međutim, ova disciplina mogla bi da unese
takav samokritički duh kakav joj je često nedo-stajao zbog jasno izražene
sklonosti za formulisanjem konačnih rešenja, takvih rešenja koja bi nam
otkrila ili omogućila otkrivanje svih tajni sveta koji nas okružuje. Spomenuta
tendencija u filozofiji u stvari vodi dvema suprotnim nepoželjnim pratećim
pojavama: ili preteranom respektovanju naučnih teorija, uzimanjem
najnovijih teorija za osnov čitave filozofske koncepcije, ili ne-opravdanom
potcenjivanju tih teorija u uverenju da filozofija poseduje takve principe koji
joj omogućavaju da upućuje nauke određenim pravcima i da ih nad-gleda,
kontroliše i održava u jedinom ispravnom poretku.
Ali, razume se, to je samo jedan od osnovnih aspekata filozofije nauke.
Drugi osnovni aspekt bilo bi ono što na Zapadu vole da nazivaju "vizijom
sveta" ili opštom slikom sveta, odnosno ono na šta se na Istoku pre svega
misli kada se uopšte govori o filozofiji i kada se kaže da nam ona pruža
"najopštije za-kone prirode, društva i ljudskog mišljenja". Reč je zapravo o
izvesnim osnovnim pojmovima, pretpostavkama i principima čitave ljudske
praktične delatnosti, a posebno baš čovekove saznavalačke aktivnosti. Ovde
se nećemo upuštati u de-taljnije razmatranje karaktera ovih pojmova i
pretpostavki; napomenućemo samo toliko da je tu reč više o principima
metafizičkog nego logičkog ili gnoseo-loškog karaktera, podrazumevajući pod
metafizičkim principima takve prin-cipe čije važenje obuhvata celinu
stvarnosti koja je praktično nedostupna na-šem iskustvu, tako da se ti principi
teoretski ne mogu niti u potpunosti veri-fikovati niti ih je mogućno
opovrgnuti. Takvi pojmovi i principi prevazilaze domen bilo koje posebne
nauke, ali oni istovremeno mogu da ispolje snažan i razno-lik ‡ poželjan i
neželjen ‡ uticaj na razvitak posebnonaučnoga saznanja. Razma-tranje
složene strukture odnosa između ovih najopštijih principa i konkretnih
saznanja pojedinih nauka, svakako je jedan od najznačajnijih aspekata
filozofije nauke. Svesno i kritičko razvijanje ovakvih principa značajan je
instrument u borbi protiv negativnih pojava do kojih dovodi u naše vreme
veoma ozbiljno izraže-na sklonost ka uskoj naučnoj specijalizaciji.

25

Najzad, čini mi se da postoji i treći aspekt filozofije nauke: filozof-sko
izučavanje vrednosnoga aspekta ljudskog naučnog saznanja. Nagli razvitak
spe-cijalizovanog ljudskog naučnog saznanja sve neodložnije nameće
probleme proce-njivanja pravog stepena humanističkog značaja pojedinih
oblasti toga naučnog saznanja. Razvijanje ove strane filozofije nauke, koju
filozofi nauke na Zapadu u potpunosti zapostavljaju, uglavnom u korist
gorenavedenog prvog aspekta, mo-glo bi znatno da utiče na ispravljanje
sadašnjeg stihijno-prakticističkog smera u određivanju onih pravaca naučnog
razvoja koje treba podsticati (naročito u vezi sa primenjenom naukom, kao i u
vezi sa uspostavljanjem odnosa između prime-njene i teoretske nauke) tako
da to saznanje, ta ljudska moć, budu upravljeni na takav način da nanose što
je mogućno manje štete ljudskom rodu uopšte, kao i sva-kome čoveku
posebno. Ova strana filozofije nauke takođe vodi određivanju me-sta nauke u
intelektualnom životu čoveka uopšte, kao i određivanju njenog po-ložaja u
datoj kulturnoj sredini s obzirom na njenu povezanost sa društveno-ekonomskim razvojem društva. Iz ovoga ugla mogu se uzeti u razmatranje i prethodna dva, tj. osnovne naučne pretpostavke i metode.
Sve ove tri strane filozofije nauke imaju i svoj istorijski aspekt (naročito
prva i treća strana), a uzimajući u obzir sve ove tri strane trebalo bi naći
odgovor i na takvo osnovno pitanje kao što je pitanje klasifikacije nauka.

II
G) Postojeći oblici rada na filozofiji nauke
u Velikoj Britaniji
U Velikoj Britaniji nema grupnih oblika rada u smislu zajedničkog istraživanja ili obrade nekih problema, ili u smislu usklađivanja rada pojedinaca i određivanja osnovnih smernica jednog sistematskog istraživanja u ovoj
oblasti. U tome smislu, kao što sami Englezi vole uvek posebno da podvuku,
jedini vid rada je individualni rad.
Ali, naravno, ovaj individualni rad ipak se odvija i ispoljava kroz izvesne organizovane forme, od kojih su osnovne dve: (1) samostalne
univerzitetske katedre za filozofiju nauke (professorship), ili odeljenja za
filozofiju nauke pri drugim katedrama (lectureship), i (2) Britansko društvo za
filozofiju nauke (The British Society for the Philosophy of Science).
Ad 1. ‡ Rad na univerzitetima predstavlja u stvari najorganizovaniji rad
u ovoj oblasti, jer Britansko društvo za filozofiju nauke više deluje kao neki
naučni klub.

26

Izgleda, međutim, kako je potrebno da jedan univerzitet dostigne
određenu veličinu i prestiž pre nego što sebi dozvoli uvođenje kurseva iz
istorije i fi-lozofije nauke, koji se ponegde još uvek posmatraju tako kao da
predstavljaju neki "luksuz" (v. Mejs, V., "Istorija i filozofija nauke na
univerzitetima britan-skog komonvelta", u: BJPS, 1960, Vol. XI, No. 43, p. 195).
Dosadašnji neuspeh nastoja-nja da ovaj predmet stekne nezavisan status na
većini britanskih univerziteta, verovatno potiče otuda što filozofija nauke
prelazi preko više različitih disciplina, kod kojih se može razviti osećaj kao da
istorija i filozofija nauke treba da napreduju na račun njihovog sopstvenog
predmeta. (v. Op. cit., pp. 195-196.) Pored svega toga, ovaj predmet je sve
popularniji. Većina se slaže da je bolje kada se istorija i filozofija nauke
predaju na posebnoj katedri nego kada predstavljaju samo deo programa
neke druge katedre. Ističe se da je to važno i zbog predstav-ništva u
univerzitetskim organima upravljanja, jer se tek tako dobija mogućnost šireg
razvoja.

27

Zapravo, za istoriju i filozofiju nauke kao predmet univerzitetskih
studija može se reći da je uhvatila čvrste korene samo na četiri univerziteta u
Velikoj Britaniji. Najstarija je katedra za istoriju i filozofiju nauke na Univerzitetskom kolexu u Londonu, koja je ustanovljena pre tridesetak godina.
Druga londonska katedra je Katedra za filozofiju, logiku i naučnu metodu na
Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku. Odeljenja u Oksfordu i u Kembrixu su novijeg datuma ‡ osnovana su posle Drugog svetskog rata. Interes
većine drugih britanskih univerziteta, sa izuzetkom Aberdina, sasvim je
skorašnjeg datuma.
Ali, iako najstarija, Katedra za istoriju i filozofiju nauke na Univerzitetskom kolexu u Londonu trenutno se nalazi u izvesnoj stagnaciji, jer joj je
na čelu stari profesor Daglas Meki (Douglas McKie), koji je pre pet-šest godina
nasledio Herberta Dingla (Herbert Dingle) i koji ne pokazuje interesovanje da
raz-vije bilo kakvu značajniju aktivnost u ovome pravcu. Na ovoj katedri
istraživa-nja su usmerena više na istoriju negoli na filozofiju nauke.
Najveću i najznačajniju aktivnost u oblasti filozofije nauke razvila je
Katedra za filozofiju, logiku i naučnu metodu Londonske škole za ekonomiju i
političku nauku. Na njenom čelu nalazi se profesor Karl Poper (K. R. Popper),
poznato ime na području naučne metodologije i savremene filozofije uopšte.
Saradnici profesora Popera su: Vizdom (dr J. O. njisdom), Votkins (J. nj. N. njatkins),
Lakatoš (dr Imre Lakatos) i Bartli (dr nj. nj. Bartley). Ova katedra se pretežno bavi
filozofijom nauke i logikom, mada posvećuje pažnju i istoriji nauke, kao i
filozofiji uopšte. (Evo koji se kursevi nalaze u nastavnom programu na ovoj
Katedri: uvod u logiku; logika /simbolička, matematička logika/; uvod u
naučnu metodu; naučna metoda; šta ljudi traže u filozofiji; moderna filozofija
od Bekona do Kanta; etika; problemi filozo-fije; filozofija društvenih nauka.)
Nastava istorije i filozofije nauke na odeljenju u Oksfordu odvija se u
okviru [kole za prirodnu nauku, gde predstavlja fakultativni predmet. Predavači su: Hare (Rom Harré) i Krombi (A. C. Crombie). Ali, ukoliko se ne ograničimo
na ovo zvanično odeljenje i ukoliko ne vodimo previše računa o zvaničnim
titulama, onda mora-mo da naglasimo kako se problemima filozofije nauke u
Oksfordu u stvari veoma aktivno bavi i profesor Vilijem Nil (nj. Kneale).
Na odeljenju u Kembrixu istorija i filozofija nauke se predaju kao polufakultativni predmet u okviru studija prirodnih nauka. U ovome odeljenju
nala-ze se: Bukdal, Hese, Hoskin i Smajli (G. Buchdahl, M. B. Hesse, Hoskin, T. J.
Smiley), kao, razume se, i profesor Ri-čard Brejtvejt (R. B. Braithnjaite), mada
zvanično ne drži katedru za ovo područje. (U Kembrixu se drže kursevi u
okviru sledećih oblasti: društvo i civilizacija u Srednjem veku, sa naročitim
osvrtom na prirodnu filozofiju i nauku; izvori moderne nauke, 1500‡1800.
godine; poreklo i razvoj kartezijanstva tokom XVII i XVIII veka; principi
naučnog mišljenja; filozofija nauke ‡ izvori iz XVII i XVIII veka; filozofski
aspekti nekih naučnih tema XIX veka. Poslednje tri oblasti znatno su detaljnije
obuhvaćene predavanjima. Uopšte uzev, profesori i docenti obično podešavaju
svoja predavanja tako da iz njih može even-tualno da proiziđe neka knjiga. U
stvari se smatra kako je sasvim normalno da se predavanja usaglašavaju tako
da se istovremeno sprovodi i lični istraživački rad.)

28

Istorija i filozofija nauke predaje se inače u Velikoj Britaniji još i na
univerzitetima u Aberdinu (Aberdeen), u Daramu (Durham, gde se nalazi A. J.
Lyon), u Lidsu (Leeds, gde su Ravec i Koldvel /dr J. R. Ravetz, Coldnjell/) i u Lesteru
(Leicester, gde su Mekgauen i Mos /McGonjan, J. M. B. Moss/), a očekuje se da rad
na filozofiji i istoriji nauke usko-ro započne i na univerzitetima u Halu (Hull) i u
Svonsiju (Snjansea). (Ovaj pre-gled stanja na univerzitetima dat je prema
podacima za školsku 1961/62. godinu.)

29

Predavanja i seminari iz istorije i filozofije nauke kako u okviru prvog
stepena studija (za tzv. "undergraduate students", koji treba da steknu stepen V. A.
‡ *Bachelor of Arts) tako i u okviru drugog stepena studija (za tzv. "postgraduate
students", koji treba da steknu zvanje M. A. ‡ *Master of Arts) održavaju se samo
na Londonskoj školi za ekonomi-ju i političku nauku, i na univerzitetu u
Kembrixu, dok se na ostalim pomenutim univerzitetima radi samo sa
studentima drugog stepena studija, koji su pretho-dno već studirali nešto
drugo. Naime, kursevi iz ovoga predmeta namenjeni su i njih uglavnom
pohađaju studenti prirodnih nauka. Okupljanje na ovim kursevima studenata sa
različitih fakulteta, bez prisustva osećanja odnosa amaterâ prema
profesionalcima, pokazalo se veoma korisnim, jer su oni u raspravu o nekoj
te-mi unosili raznoliko osnovno znanje i različitu intelektualnu spremu. U radu
sa studentima drugog stepena studija često i nema nekog specifikovanog
progra-ma; predavanja i seminari su veoma raznoliki, u zavisnosti od toga na
čemu radi neki profesor ili docent, odnosno kakav je problem uzeo da
istražuje student.
I u Kembrixu i u Londonu posebno ističu činjenicu da, za razliku od
nekih drugih kurseva na univerzitetima, na kojima vremenom znatno opada
inte-resovanje slušalaca i smanjuje se broj studenata koji ih redovno
posećuju, kurse-vi iz istorije i filozofije nauke imaju velikog uspeha i uopšte se
ne osipaju.
U Kembrixu isto tako napominju da su naročito zanimljivi seminari sa
studentima prvog stepena, za koje se uvek dve nedelje unapred podeli
umnoženi materijal na temu o kojoj će se diskutovati (tema je, naravno, u
uskoj vezi sa pre-davanjem). Taj materijal sadrži, na desetak do dvadeset
stranica, osnovne teze koje su došle do izražaja u novijim razmatranjima i
pokušajima rešavanja odre-đenog problema, zatim spisak zanimljivih pitanja
koja se nameću za raspravljanje u vezi sa tim problemom i najzad
bibliografski postskript, u kojem se student veoma detaljno upućuje u
relevantnu literaturu. Ideje koje studenti prvog stepe-na iznose na ovako
pripremljenim seminarima, rekli su mi u Kembrixu, često su, što se možda ne
bi očekivalo, svežije i podsticajnije za nastavnika nego one na seminarima sa
studentima drugog stepena. ‡ Praktikuje se i rad rukovođenja (supervisional
njork), kada se sa studentom pojedincem provede po nekoliko sati u diskusiji o
temi na kojoj student radi.
U Velikoj Britaniji još ne postoji nikakva posebna diploma ili stepen iz
oblasti istorije i filozofije nauke. Sertifikat iz istorije i filozofije nauke u
Kembrixu može poslužiti kao međustepenica kandidatima za zvanje magistra.
U Kembrixu se inače u poslednje vreme vode diskusije o ustanovljavanju
magistarskog zvanja iz teorije i metode nauke. (Na Londonskoj školi za
ekonomi-ju i političku nauku postoji kombinovani stepen /joint degree/ iz
ekonomije i filozofije.) Naravno, sa temama iz oblasti istorije i filozofije nauke
mogu se sticati istraživačka zvanja (u Londonu i Lesteru zvanje M. Sc. /*Master
of Sciences/, tj. magistra nauka, a u Londonu, Kembrixu i Oksfordu zvanje
doktora filozofije).
Ponekad se ističe i to da istorija i filozofija nauke više odgovaraju studijama drugog nego prvog stepena, jer njihovo valjano studiranje zahteva
izvesnu zre-lost duha i već usvojeno osnovno znanje iz nekih drugih predmeta.
Naravno, ova konsta-tacija se odnosi više na filozofiju negoli na istoriju nauke
kao predmet studija.
30

Inače, uglavnom se drži da studentu istorije i filozofije nauke, i uopšte
onome koji želi da se bavi istraživanjima u ovoj oblasti, više koristi ako u
prvome delu studija sluša neku prirodnu nauku negoli filozofiju, odno-sno da
je bolje ako se u celini usmeri na neku nauku nego ako se upravlja na
filozofiju. U tom smislu smatra se da onaj koji je studirao samo filozofiju u
načelu nije podoban za istraživanja u oblasti filozofije nauke. Takođe se misli
da je potrebno i da je veoma korisno solidno poznavanje osnovnih pojmova u
matematici. Istovremeno, većina smatra kako bi bilo teško reći da je za
bavljenje filozofijom nauke neophodno "temeljito" poznavanje ma koje nauke,
jer su nau-ke u naše doba veoma razvijene, tako da danas ni fizičar ni
matematičar po struci nisu u stanju da do kraja prate i razumeju pojedine
priloge iz svojih struč-nih časopisa. Neophodna je, svakako, neka vrsta
poznavanja opšteg stanja u nauka-ma, izvesno poznavanje neke od nauka u
smislu poznavanja osnovnih karakteristi-ka naučne tehnike, naučnog
argumentisanja i naučne kritike. Prema Poperovom shvatanju, dovoljno je
ozbiljno i temeljito se pozabaviti rešavanjem bilo kojeg naučnog problema i
sâm iskusiti svu zamršenost i neiscrpnost čak i najograni-čenije naučne
problematike.
Ad. 2. ‡ Izvesna organizovana aktivnost na području istorije i filozofi-je
nauke odvija se i kroz rad Britanskog društva za filozofiju nauke, odnosno
Britanskog društva za istoriju nauke.
U stvari, prvobitno, na sastanku čiji je inicijator bio profesor Herbert
Dingl, tada šef Katedre za istoriju i filozofiju nauke Univerzitetskog kolexa u
Londonu, marta 1948. godine, u okviru Britanskog društva za istoriju nauke,
koje je nešto starije, osnovana je Grupa za filozofiju nauke. Ova Grupa trebalo je da popuni onu prazninu koja je postojala u tom smislu što su se različita
naučna društva bavila naučnim pitanjima ne ulazeći u odnose i veze tih
pitanja sa drugim oblastima istraživanja, dok su, s druge strane, filozofska
društva razmatrala samo probleme opšte filozofije, a retko probleme nauke,
samo uko-liko je to bilo potrebno radi proučavanja filozofije. Među članovima
osniva-čima ove Grupe, nalazili su se: Ekton, Ejer, Brejtvejt, Dingl, Poper,
Rasel, Rajl i Vuxer (H. B. Acton, A. J. Ayer, R. B. Braithnjaite, H. Dingle, K. R. Popper, Earl
Russell, G. Ryle, J. H. njoodger). Docnije, početkom 1959. godine, Grupa za
filozofiju nauke Britanskog društva za istoriju nauke izdvojila se u posebno
Britansko društvo za filozofiju nauke. Cilj je ovoga Društva, kako stoji zabe-leženo
u njegovom statutu, "da proučava logiku, metode i filozofiju nauke, kao i
različitih specijalnih nauka, uključujući i društvene nauke".
Odmah posle formiranja, Grupa za filozofiju nauke pokrenula je svoj
časopis, tako da se maja 1950. godine pojavio prvi broj Britanskog časopisa
za fi-lozofiju nauke (The British Journal for the Philosophy of Science), koji izlazi četiri
puta godišnje (februar, maj, avgust, novembar).

31

Aktivnost Grupe i docnije Društva ogleda se takođe u redovnim mesečnim sastancima koji se održavaju u periodu od oktobra do juna meseca (do
kraja akademske 1961/62. godine održano je ukupno blizu 130 takvih
sastanaka). Pro-gram sastanaka, sa datumima održavanja, temama i
predavačima, članovi Društva dobijaju još u toku septembra svake godine. Na
ovim sastancima, kojima obično prisustvuje petnaestak do dvadeset članova,
čitaju se saopštenja i o njima se dis-kutuje. Neka od tih saopštenja docnije se
publikuju u časopisu Društva. Vlada mišljenje da su ova saopštenja u proseku
dosta slaba.
Isto tako, od 1956. godine, obično u drugoj polovini septembra,
Društvo održava svoje godišnje konferencije, svake godine u drugom
univerzitetskom centru. Ove konferencije traju po dva-tri dana i na njima se
redovno održava po nekoliko simpozijuma o raznim aktuelnim problemima.
Ovim konferencijama obično prisustvuje preko 50 članova i gostiju. Najzad,
obično u martu, uz jedan od diskusionih sastanaka održava se redovni
godišnji opšti sastanak posvećen obavljanju proceduralnih pitanja u vezi sa
polaganjem računa starog i izborom novog upravnog odbora. Ovaj sastanak,
pošto je, prema statutu, sve unapred pri-premljeno, ne traje duže od jednog
sata.
Ovde je možda zanimljivo dodati da delimično u okvirima, a delimič-no
van okvira Britanskog društva za filozofiju nauke, deluje nezvanično jedna
posebna, katolička grupa, pod pokroviteljstvom kardinala njumana. Ova grupa,
koja se veoma aktivno bavi problemima istorije i filozofije nauka, pokušava da
dokaže kako je sva nauka potekla iz crkvene filozofije Srednjega veka. Na čelu te
grupe nalazi se poznati stručnjak u ovoj oblasti, predavač u Oksfordu Alister
Krombi (A. C. Crombie), zatim Hoskin (Hoskin), istoričar matematike Majkl Damet
(M. Dummett) i drugi.
*
*
*
U neposrednim razgovorima sa članovima grupa koje rade na
problemima filozofije nauke na Londonskoj školi za ekonomiju i političku
nauku i na Uni-verzitetu u Kembrixu sproveo sam malu anketu, najpre o tome
da li se kod njih, pored postojećih oblika rada, oseća potreba za nekom
drugačijom organizacionom formom možda još sistematičnijeg istraživanja na
ovome području.

32

Većina misli da nema potrebe za osnivanjem neke specijalne istraživačke ustanove u kojoj bi se izvršila koordinacija istraživačkog rada veće grupe
ljudi koji rade na ovome području. Smatra se da takva potreba u ovoj oblasti
ni-kada ni ne može biti tako izrazita kao što je u posebnim naukama, gde se u
posle-dnje vreme sve jače oseća neophodnost saradnje naučnika u cilju
razvijanja i usavršavanja određene tehnike ili rešavanja određenih specifičnih
problema. Metodologija nauka je ipak jedna filozofska disciplina, a u filozofiji
na kraju krajeva svako mora sâm da pokuša da reši svoj problem. Zbog toga,
ceni se, teško je reći koliko je ispravno prisiljavati grupu ljudi, od kojih svaki
radi na drugome problemu, da se ozbiljnije angažuje i na problemima koji nisu
u direkt-noj vezi sa njegovim, mada uzajamno podsticanje pojedinaca ili
grupa često može biti veoma korisno. Takođe se ističe da bi bilo potrebno
uspostaviti izvestan vid konsultacija sa naučnicima specijalistima, kako bi se
lakše sagledali pro-blemi koje bi trebalo staviti na dnevni red u oblasti
metodologije, kao i, uop-šte, aktuelni problemi posebnih nauka koji su
interesantni sa gledišta meto-dologije. Na taj način se mogu izbeći
jednostranosti i stranputice.
Drži se da su fakulteti sasvim pogodno mesto za istraživanja u ovoj
oblasti, pogotovu zato što se i predavanja donekle tako prilagođavaju da
omoguće taj rad. Naravno, oseća se izvesna želja za smanjivanjem obima
predavačkog rada ili za povremenim oslobađanjem od njega, da bi se moglo
posvetiti čisto istra-živačkom poslu. Jedino Poper, međutim, izjavljuje da bi
bilo korisno kada bi se organizovao sistematski istraživački rad u oblasti
metodologije nauka, ali istovremeno napominje da bi to bilo teško ostvariti
zbog angažovanosti ljudi i teškoća koje bi nastale oko obezbeđenja potrebnih
finansijskih sredstava.
*
*
*
Ovi konkretni oblici rada u oblasti filozofije nauka u Velikoj Brita-niji
plod su, razume se, specifičnih društvenih i misaonih uslova ove zemlje. Ipak,
iz raznovrsne, obimne i veoma plodne delatnosti na polju istorije i fi-lozofije
nauke u Velikoj Britaniji (i ne samo u njoj, već i u drugim zapadnim zemljama, a od pre izvesnog vremena i u SSSR-u), mislim da bi se moglo
zaključiti da je filozofija nauke sigurno jedno od veoma aktuelnih i značajnih
područja filozof-ske aktivnosti našeg vremena i da bi ono i kod nas zasluživalo
posebnu i veću pažnju.

33

D) Aktuelna pitanja filozofije nauke u Velikoj Britaniji
U svojoj anketi postavio sam i sledeće pitanje: "Ima li kakvih
značajnijih rezultata postignutih u poslednje vreme u oblasti metodologije
nauka?
Odgovori na ovo pitanje bili su dosta različiti. Poper, na primer, misli da
nekih temeljnijih rezultata nije bilo. Brejtvejt, međutim, ističe kao jednu od
krupnih tekovina uviđanje da se matematika ne bavi i ne ograničava sa-mo
na brojeve, već da ima širi metodološki značaj. Votkins i Lakatoš smatraju da
je najznačajniji događaj objavljivanje prevoda Poperove Logike naučnog istraživanja/otkrića, a da su podsticajni radovi iz istorije naučne metode Meri Hese
(Forces and Fields, 1960.) i Marxori Grin (Marjorie Greene). Bukdal smatra da radovi
Popera i Harea deluju veoma stimulativno.
U pogledu toga koji su danas, po njihovom mišljenju, najaktuelniji
proble-mi na kojima bi trebalo raditi u ovoj oblasti, odgovori nam u stvari dobrim delom ukazuju na lične usmerenosti interesa pojedinaca. Poper stavlja
na prvo me-sto pitanje istinolikih iskaza (the problem of verisimilitude), kao i
pitanje nužnih i dovoljnih uslova za izricanje univerzalnih iskaza. Za Brejtvejta
najzani-mljivije pitanje predstavlja ocenjivanje uloge verovanja u postavljanju
i diskuto-vanju naučnih hipoteza. Votkins primećuje da se iz ugla
metodologije nauka u stvari najviše pretresa fizika, a da se, recimo,
nedovoljno razmatraju problemi biologije ili biološke psihologije, problem
veze između fizičkog i mentalnog sveta. Bukdal smatra da je veoma aktuelno
ispitati kakav značaj u stvari imaju dela iz prošlosti kada se posmatraju u
svetlosti savremene filozofije, kao i pitanje interpretacije obrazaca mišljenja
(patterns of thought) određenoga doba. Meri Hese ističe pitanje uloge analoškog
zaključivanja u nauci, kao i problem verifikacije (raspravljanje odnosa
potvrđivanja, potkrepljivanja i opovrgavanja). Lakatoš naglašava da bi bilo
veoma značajno razraditi primenu osnovnih Poperovih ideja na različita
područja filozofije i aktivnije se pozabaviti istorijom nauke, koja se,
usvajanjem Poperovog shvatanja, može najzad sagledati u svome pravom
svetlu.
Na kraju, pogledajmo u najkraćim crtama koje su se teme iz oblasti
meto-dologije nauka u toku poslednje dve-tri godine nalazile na dnevnom
redu debate u časopisima i na sastancima koje je organizovalo Britansko
društvo za filo-zofiju nauke. Nije teško zapaziti da se više od svega ostalog
pretresa problem indukcije, kao i problemi jednostavnosti i verovatnoće,
mada se isto tako dosta raspravlja o determinizmu i indeterminizmu u
svetlosti pojedinih naučnih teo-rija, o kibernetici i teoriji informacija, o raznim
vrstama (i stepenima) nauč-noga objašnjavanja, o naučnome predviđanju, o
teoriji merenja, o teoretskim poj-movima (theoretical concepts) itd. ^ini mi se,
takođe, da je veoma karakteristično da se, u vezi sa naučnim pojmovima i
teorijama, vrlo malo raspravlja o jeziku i značenju.
*
*

34

*

Dobar deo ovih aktuelnih pitanja, što je sasvim normalna pojava,
dolazi i kod nas u poslednje vreme u središte pažnje. Naravno, isto je tako
normalno što se jedan deo tih pitanja kod nas ne razmatra i verovatno se
neće ni razmatrati. Ali, čini mi se da ima još nekih pitanja iz one prve grupe
(kao što je, na primer, pitanje kibernetike i još nekih novih teorija koje nalaze
veliku primenu u sa-vremenim naučnim istraživanjima) kojima naši filozofi do
sada nisu posvetili odgovarajuću pažnju.

35

SAVREMENA AMERI^KA FILOZOFSKA SITUACIJA
Najpogodnija polazna tačka za svaki uopšteni osvrt na savremenu
ameri-čku filozofsku scenu sigurno jeste ukazivanje na razliku koja postoji
između ev-ropske i američke filozofije, ukazivanje na ogromne razmere i na
raznovrsnost filozofskog života u toj ogromnoj zemlji-kontinentu. Zbog toga, u
ovome prvom, uvodnom delu pokušaću da malo detaljnije objasnim i
preciziram šta znači ova najopštija karakteristika koja, naravno, sama za sebe
diplomatski govori sve i ne kaže ništa, pogotovu kada imamo u vidu jedno
specifično područje, kao što je u ovom slučaju oblast filozofije.
Ako se, naime, zapitamo da li je mogućno navesti bar neke odlike koje
bi važile za svu filozofiju u pojedinim evropskim zemljama (na primer, u
Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, SSSR-u itd), onda izgleda da je to
manje-više izvodljivo. Međutim, kada je u pitanju američka filozofija, onda postavljanje takvog zadatka gubi svoju svrhu i smisao. ^ini mi se da je u tom
pogledu veoma uspela metafora koju je upotrebio Hauard Parsons (H. L.
Parsons), mada ona nije njegova originalna, kada nam je aprila 1964. godine
na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao jedno kratko predavanje o
savremenoj američkoj filozo-fiji. On je rekao da, kao što čitava Amerika u
društvenom pogledu predstavlja kazan za topljenje, u kojem se mešaju ljudi
različitog nacionalnog porekla, dru-štvenog statusa, vere i rase, tako i svet
filozofije u Sjedinjenim Državama predstavlja kazan za topljenje; naime, oni
koji se bave filozofijom u Americi izloženi su mnogim različitim filozofskim
perspektivama.
Ali, ne samo što je tačno da su oni koji se u Americi bave filozofijom
izloženi mnogim različitim perspektivama, nego bi se za retko kojeg
američkog filozofa moglo reći da nije otvoren za različite filozofske
perspektive, što je svakako jedna zanimljiva i značajna karakteristika kojom
evropski filozo-fi, uopšte uzevši, ne mogu da se pohvale. Mnogi engleski
filozofi analitičari, na primer, potpuno su neprijemčivi za drugačije načine
filozofiranja; mnogi nemački filozofi, s druge strane, koji nastavljaju da
filozofiraju manje-više u stilu svoje klasične tradicije, a priori odriču vrednost
analitičkog načina filozofiranja itd. itd. U američkih filozofa ovako isključivih
stavova ima znatno manje, i oni su obično spremni da sagledaju i druge, nove
aspekte filozof-skog mišljenja. U tom smislu, sa američkim filozofima uvek je
mnogo lakše naći zajednički jezik ili pojedine dodirne tačke, pa čak mislim da
neću pogre-šiti ako kažem da u tom pogledu postoji izrazita i značajna
sličnost baš izme-đu američke filozofije i jednog dela naše filozofije u
Jugoslaviji. Naime, ono što jedan broj naših filozofa želi svesno da postigne ‡
da u svome marksisti-čkom filozofskom stavu sintetizuje, da taj stav obogati
novim značajnim tekovinama nekih savremenih filozofskih pravaca ‡ ta težnja
za sintetizova-njem različitih filozofskih perspektiva kod mnogih američkih
filozofa po-stoji bar kao mogućnost, koju sama američka filozofska klima ne
isključuje.

36

Do Drugog svetskog rata u Sjedinjenim Državama bilo je u stvari
mogućno razlikovati dve široke i divergentne linije razvoja: jednu religiozno i
etički usmerenu, koja je, polazeći od postavki idealizma XIX veka, kulminirala
u metafizičkim sistemima i personalizmu, i drugu nastrojenu empirijski i naturalistički, koja je nastala kao reakcija na idealizam XIX veka i koja je kulminirala u neorealizmu i pragmatizmu. Ova druga orijentacija pripremila je tlo
za uspešnu transplantaciju logičkog pozitivizma Bečkoga i Berlinskoga kruga
u Sjedinjene Države.
Kraj tridesetih godina, odnosno Drugi svetski rat, označava onu
prelom-nu tačku u kojoj se završio gorepomenuti period razvitka američke
filozofije i počeo novi, koji se odlikuje prevlašću analitičke filozofije. Završeno
je razdoblje kada su se glavne diskusije vodile na metafizičkom nivou, o
najopšti-jim pitanjima prirode, društva i čoveka, a počeo nov period, u kojem
se najznačaj-nije diskusije vode na nivou posebnih pitanja čovekovog
saznanja prirode i dru-štva. Sem toga, završen je period kada se filozofija u
Sjedinjenim Državama razvijala isto toliko van akademskih krugova kao i u
njima samima, a počeo peri-od kada je filozofija primila lik tehničke discipline
koja se gaji skoro isklju-čivo u akademskim krugovima.
Trenutno, u Sjedinjenim Državama bismo mogli da izdvojimo kao
najva-žnije filozofske pravce: (1) logički empirizam (R. Carnap, C. G. Hempel, H.
Feigl, A. Pap); (2) filozofiju jezika (M. Black, nj. V. O. ljuine, A. Ambrose, N. Malcolm, N.
Chomsky); (3) naturalizam (R. nj. Sellars, D. Drake, nj. R. Dennes); (4) personalizam
(R. A. Tsanoff, R. L. Patterson); (5) egzistencijalizam (J. Collins, M. Friedman, A. McKinnon); (6) tomističku i, uopšte, religioznu filozofiju (nj. I. Matson, J. A. Overholser, J.
R. A. Mayer, J. Lachs, nj. Sheldon). Ovde je, naravno, navedeno samo po neko-liko
najistaknutijih imena. Međutim, lako je zapaziti da su neka od tih imena
nepoznata široj svetskoj filozofskoj javnosti, dok, s druge strane, neka od poznatih imena nisu pomenuta ni u jednoj od ovih grupa. Razlog je pre svega u
tome što se dobar broj značajnih američkih filozofa stvarno ne vezuje ni za
jedan uži filozofski pravac. njih bismo mogli da pomenemo samo ukoliko
bismo se ograničili na podelu američke filozofije na dva osnovna pravca: (a)
ana-litički (E. Nagel, Ch. L. Stevenson, G. Bergmann, N. Goodman, P. K. Feyerabend, Ch.
Morris) i (b) spekulativni (B. Blanshard, P. njeiss, J. K. Feibleman), mada bi se i tada
neki filozofi našli više negde po sredini (E. A. Burtt, S. Hook).
Primetiće se odmah, takođe, da među trenutno najvažnijim filozofskim
pravcima nije navedena jedinstveno američka filozofija, tj. pragmatizam. Razlog nije u tome što ta filozofija ne bi bila još uvek živa među američkim filozofima, već zbog toga što nju sada više nije tako lako odvojiti, a ponekad ni
jasno raspoznati u današnjim specijalizovanim tokovima razvoja američke
filo-zofije.

37

Ali, ako američka filozofska klima ne isključuje mogućnost jednog
bogatog sintetičkog filozofskog zahvata, njega skoro potpuno onemogućava
ame-rička društvena klima, koja je isto tako ozbiljno ugrozila i etičke, socijalne
i političke aspekte američkog filozofskog mišljenja. To priznaje i Sidni Huk u
predgovoru knjizi Američki filozofi na poslu, kada kaže da postoje mnogi konkretni problemi pravne, moralne, društveno-političke ili vaspitne prirode koji
vape za filozofskim razjašnjenjem, kao što američka civilizacija uopšte traži
određenu filozofsku interpretaciju svojih glavnih vrednosti i ide-ala. Ali,
priznaje Huk, filozofi se teško odlučuju da se uhvate ukoštac sa ovakvim
problemima (v. Hook, S., American Philosophers at njork, Nenj York, Criterion Books, 1956,
pp. 12 & 10).

38

Vladajuće ekonomsko-političke grupacije u Sjedinjenim Državama, trenutno manje političkom, a više ekonomskom prinudom, stvaraju ozbiljnu prepreku razvijanju bilo kakve angažovane filozofije. A mislim da u stvari samo
jedna puna i angažovana filozofija ‡ ali ne samo društveno angažovana, nego
istovremeno i uopšte saznajno angažovana filozofija ‡ oseća neophodnu
potre-bu za kompleksnim sintezama ljudskog naučnog i filozofskog saznanja.
Ipak, ukoliko stvarno i ne može da se govori o nekim pokušajima
značaj-nijih sintetičkih zahvata u savremenoj američkoj filozofiji, onda je
sigurno moguće tvrditi da logičkoempiristički, egzistencijalistički ili neki drugi
filozofski pokret u Sjedinjenim Državama retko kada ostaje sasvim čist, tj. on
obično doživljava izvesne modifikacije, jer se, u pokušaju prevazilaženja izvesnih unutrašnjih teškoća, američki filozofi ne ustručavaju da pribegnu
kombinovanju, recimo, logičkoempirističkih postavki sa pragmatističkim,
egzistencijalističkih sa lingvističko-analitičkim itd. Zbog toga kod ameri-čkih
filozofa može se uočiti i ta odlika da mahom izbegavaju i ne žele da se vezuju
za određene filozofske škole.
U tom smislu, u Sjedinjenim Državama zaista nema čistih filozofskih
pokreta, kao što ih ima u Evropi, pa američko filozofsko mišljenje, mada je još
uvek dobrim delom sačinjeno od "uvoznog materijala", modeluje, kombinuje i
razvija taj materijal na prilično slobodan i stvaralački način. Sem toga, američki su filozofi uglavnom mnogo bolje obavešteni o filozofskim kretanjima u
drugim zemljama nego što su njihove kolege iz tih zemalja informisani o
struja-njima i osnovnim područjima interesa američke filozofije. (Ovo,
naravno, ne važi za odnos između Sjedinjenih Država i Jugoslavije, kao "male
filozofske sile", mada je jedan broj američkih filozofa u kontaktima sa
filozofima iz Ju-goslavije stekao izvesne predstave o našoj filozofiji, a širi krug
ispoljava izvanredno živo interesovanje za društveno-političke probleme i
položaj naše zemlje u savremenom svetu.)
U svakom slučaju, osim nekoliko izuzetaka, američki filozofi su napustili bavljenje filozofijom u velikom stilu i više ne pokušavaju da grade
celovite poglede na svet, čoveka i njegovu egzistenciju, već su najveći deo
svojih snaga koncentrisali na specifične probleme; drugim rečima, osobeno je
intenzivno nastojanje da se što više razvije i usavrši logička i analitička
tehnika, uz istovremeno zapostavljanje osnovnih pitanja u pogledu osnove,
ciljeva i ljudskih vrednosti ovih tehnika. Zato je i došlo do toga da je u toku
poslerat-nog perioda u Sjedinjenim Državama najveći i najbrži uspon doživela
analiti-čka filozofija, koja je verovatno i najpretežnija kod mlađih filozofa, a da
se pragmatizam kao poseban filozofski pokret ‡ baš zato što je u svome
klasič-nom obliku najšire shvatio ciljeve i zadatke filozofije i bio najviše društveno i humanistički angažovan ‡ skoro sasvim povukao sa američke filozofske scene. Analitička filozofija, razume se, koja nema nikakvih ambicija ni da
opisuje svet, a kamoli da ga menja, ograničavajući se uglavnom na logičkometodo-lošku i lingvističku analizu ljudskog naučnog saznanja, najmanje je
društveno i humanistički angažovana, pa je zato izgleda najviše i odgovarala
posleratnom američkom raspoloženju izvesne razočaranosti u velike vizije i u
plemenite po-bude, atmosferi ozbiljno poljuljane vere u tradicionalnu
demokratičnost i li-beralizam.
39

U stvari, kako svedoči Huk u predgovoru već pomenutoj knjizi,
"Sjedinjene Države su još uvek jedna od zemalja gde se filozofija najmanje
studira, u kojoj se proporcionalno manje filozofskih knjiga kupuje i čita, u kojoj
se gledišta filozofa smatraju manje relevantnim za ne-filozofe, čak manje
vrednim pažnje javnosti uopšte, nego u većini zemalja Evrope" (Op. cit., p. 10).
Huk, razume se, ne pokušava da nađe društvene korene koji leže u osnovi
ovakve situacije; on vidi razloge u određenom karakteru američke filozofije, a
ne nastoji da na bilo koji način objasni zašto u Sjedinjenim Državama
preovlađuje takva filozofija koja je izgubila mnoge osnovne karakteristike
tradicionalne filozofije, pri-vremeno ili za sva vremena napustila večite
probleme filozofije i skoro sasvim se uvrstila u red specijalizovanih nauka.
Objašnjenje, naravno, treba tra-žiti i u karakteru i strukturi američkog društva,
ali u to, pored nekih napome-na koje sam već učinio, nisam u stanju ovde da
se upuštam.
U svakom slučaju, želeći na ovom mestu da kažem nešto i o odnosu
prema marksizmu u Sjedinjenim Državama, hoću da podvučem da je period
makartizma u Sjedinjenim Državama ostavio duboke tragove u psihi
američkih intelektuala-ca, kojima se sada ponovo unekoliko vraća vera u
demokratičnost, ali u jednom osetno modifikovanom i još uveliko uzdržanom
vidu. Međutim, "bauk komunizma", ako više ne kruži toliko Evropom, još uvek
kruži Amerikom, i većina Ameri-kanaca prihvata izopačene, izokrenute i
vulgarizovane predstave i pojmove kako o socijalizmu i komunizmu kao
društvenom uređenju, tako i o marksizmu kao teo-riji i filozofiji socijalističkog i
komunističkog društva.
U takvoj situaciji se može slobodno reći da u Sjedinjenim Državama
skoro do pre neku godinu uopšte nije ni bilo ozbiljnog proučavanja
marksizma; pojedinačno su se javljale neke, u većini slučajeva površne
kritičke studije o marksizmu ili dijalektičkom materijalizmu, razume se, uz
pravu poplavu anti-marksističke literature više-manje histeričnog karaktera.
Međutim, 1962. go-dine organizovano je Društvo za filozofsko izučavanje
dijalektičkog materija-lizma, a 1964. godine i Američki institut za marksističke
studije. Ove dve in-stitucije, mada sa izvanredno skromnim finansijskim
sredstvima (za razliku od drugih institucija slične prirode u Sjedinjenim
Državama), učinile su već dosta da način prilaženja marksizmu, a posebno
marksističkoj filozofiji, po-stane objektivniji i studiozniji.

40

Društvo za filozofsko izučavanje dijalektičkog materijalizma deluje kao
jedna od specijalizovanih grupa u okvirima Američkog filozofskog udruže-nja.
Na čelu Društva za sad se smenjuju na predsedničkom i potpredsedničkom
po-ložaju Xon Somervil (J. Sommerville, sa Hanter kolexa u njujorku) i Hauard
Par-sons (sada na univerzitetu u Brixportu, Konektikat). Sekretar je Donald
Klark Hoxis (D. C. Hodges, sa državnog univerziteta Floride u Talahasiju). Ovo
Dru-štvo postavilo je sebi kao cilj stvaranje mogućnosti i prilika širem krugu
ame-ričkih filozofa da čuju i da raspravljaju o ozbiljnim radovima koji se
odnose na probleme u vezi sa dijalektičkim materijalizmom. ^lanovi Društva
ne moraju, naravno, da budu zastupnici dijalektičkog materijalizma. Društvo
organizuje diskusije i simpozijume na kojima učestvuju predstavnici različitih,
pa i suprot-nih gledišta. U saradnji sa postojećim organizacijama koje
rukovode međunaro-dnom kulturnom razmenom, Društvo je već nekoliko puta
obezbeđivalo učešće od po dva-tri sovjetska fi-lozofa na svojim
simpozijumima. Materijale sa tih sim-pozijuma Društvo ima nameru da objavi
u vidu jednog većeg zbornika. Dosadašnje teme simpozijumâ bile su:
"Ontologija, logika i dijalektički materijalizam", "Mesto dijalektičkog
materijalizma u istoriji filozofije", "Dijalektički materijalizam i filozofija nauke",
"Dijalektički materijalizam i metafizi-ka", "Dijalektički materijalizam i teorija
otuđenja" i "Marksizam i prilazi filozofiji religije".
Američki institut za marksističke studije, čije je sedište u njujorku,
takođe ima kao jedan od osnovnih ciljeva da ‡ kako su to njegovi osnivači
formu-lisali ‡ učini što može da "unese marksizam u vidokrug razumne
diskusije i raz-matranja". Predsednik upravnog odbora ovoga Instituta je
fizičar i filozof Robert Koen (R. S. Cohen), sa Bostonskog univerziteta, a direktor
je Herbert Ap-teker (H. Aptheker), jedan od rukovodilaca malobrojne
komunističke partije Sje-dinjenih Država. Mnogi progresivni američki
intelektualci pozdravili su osnivanje ovog Instituta kao značajan korak ka
punijoj intelektualnoj slobodi američkog društva, pošto je svako nepristrasno
proučavanje Marksa obično iza-zivalo kritički odnos zvaničnih neprijatelja
marksizma. Stvarno, hladni rat je sobom nosio, po rečima jednog američkog
sociologa, "crnu koprenu straha", koja je kočila naučni i učenjački rad, čineći
marksizam skoro ilegalnim, pretvaraju-ći ga u "tabu". Baš zbog takve situacije
Američkom institutu za marksističke studije je prilikom osnivanja kao glavni
cilj postavljeno pomaganje da se otklo-ni ta mrlja, podigne naučno izučavanje
marksizma u Sjedinjenim Državama i da pogrde zameni razgovorom.

41

Ovaj institut, koji je definisan kao vaspitna, istraživačka i biblio-grafska
institucija i koji se zvanično odrekao svake političke aktivnosti i za-uzimanja
stava po ma kojem političkom pitanju, takođe je već organizovao više
simpozijuma: "Marksizam i demokratija", "Problem otuđenja u modernom
svetu", "Najnoviji razvoj mišljenja u socijalističkoj Evropi" (R. Koen i H. Parsons
u svojim izlaganjima na tome skupu govorili su i o svojim utiscima o stanju u
savre-menoj jugoslovenskoj filozofiji, ocenjujući uglavnom veoma povoljno
razvoj naše marksističke misli), "ljudska prava: jedna analiza", "ljudska priroda i
društvo ‡ novi problemi u psihologiji" i "Marksizam i religija". Institut snabdeva
za-interesovane studente i nastavnike raznih univerziteta i kolexa bibliografijama marksističke literature o raznovrsnim problemima i stvara široko zamišljenu istraživačku biblioteku za proučavanja u oblasti marksizma.
Za učešće na diskusionim konferencijama i simpozijumima Institut se
obraća, kako je to zapisano u njegovim pravilima, ljudima koji bi mogli da se
svr-staju u sledeće četiri kategorije: (1) onima koji drže da je marksizam
valjana te-orija; (2) onima koji ne misle da je to valjana teorija, ali nalaze da
mnogo toga rasvetljava; (3) onima koji sami možda i ne nalaze da marksizam
mnogo šta rasve-tljava, ali se slažu da je važan i da ga treba shvatiti ozbiljno,
i (4) onima koji nemaju nikakav određen stav prema marksizmu, ali osećaju
da njegovo de facto sta-vljanje van zakona šteti nauci i predstavlja
omalovažavanje građanskih sloboda.
Publikacije Instituta uključuju pojedinačne radove, zbornike sa simposija (do sada je, izgleda, izišao samo zbornik "Marksizam i demokratija"),
bibliografije i nova izdanja rasprodatih klasičnih dela marksizma. U saradnji
sa Hrvatskim filozofskim društvom Institut treba da izda prevod našeg
filozofsko-sociološkog zbornika Socijalizam i humanizam, ali taj prevod, koliko
mi je poznato, još nije izišao iz štampe.

42

[to se tiče stanja prevodne marksističke literature u Sjedinjenim
Državama, ta literatura je relativno siromašna, a široj publici gotovo sasvim
nepristupačna. U velikim javnim i univerzitetskim bibliotekama postoje uglavnom stara izdanja prevoda klasičnih dela marksizma; primaju se, naravno,
sovjet-ski filozofski časopisi i najnovije knjige iz oblasti filozofije i marksizma
uopšte, ali izgleda, bar za sad, da to skoro niko ne koristi, jer američki filozo-fi
i predstavnici drugih društvenih nauka još ne nalaze za shodno da uče ru-ski
kako bi mogli da prate sovjetsku literaturu iz svoje oblasti, kao što to neret-ko
čine njihove kolege iz oblasti prirodnih nauka ili matematike.
Pored pomenutog Društva i Instituta, ozbiljnije priloge izučavanju
marksističke misli objavljuje časopis Nauka i društvo (Science & Society), nezavisni časopis za marksizam, koji se izdaje u njujorku, jedini te vrste u Sjedinjenim Državama. Tematika koja se obrađuje u časopisu, kao i ona o kojoj se
raspravlja na skupovima u organizaciji Društva za filozofsko izučavanje
dijalektičkog materijalizma ili Američkog instituta za marksističke studije,
zaista je aktuel-na posmatrano i šire, tj. ne samo iz aspekta Sjedinjenih
Država, jer se najviše raspravlja o Marksovom humanizmu, o teoriji otuđenja,
o kontinuitetu Marksove misli itd. Sem toga, od 1962. godine Xon Somervil
uređuje tromesečnik prevoda Sovjetska proučavanja u filozofiji, u kojem
objavljuje prevode odabranih člana-ka iz raznih sovjetskih filozofskih
časopisa.
Toliko o američkoj filozofiji uopšte i o odnosu prema marksizmu u
Sjedinjenim Državama. Na ovo bih sada ukratko nadovezao svoje utiske o 61.
godi-šnjem skupu Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja, što bi
pred-stavljalo izvesnu ilustraciju i što bi ujedno pružilo i neku vrstu naznake o
tome koji problemi preovladavaju u savremenoj američkoj filozofiji. Posle toga
bih prešao na neke utiske u vezi sa nastavom filozofije na američkim univerzitetima i, na kraju, rekao nešto o trenutnom stanju i osnovnim problemima filozofije nauke u Sjedinjenim Državama.
Krajem decembra 1964. godine prisustvovao sam redovnom
godišnjem skupu Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja, koji je
održan u Bo-stonu. To je bio najveći skup filozofa koji sam video, jer se u
Statler Hilton hotelu u Bostonu okupilo preko hiljadu filozofa, a pojedinim
sastancima je prisustvovalo i do 700 slušalaca. Zanimljivu specifičnost ovih
godišnjih sku-pova Američkog filozofskog udruženja predstavlja održavanje,
naporedo sa stručnim sastancima, i takozvanih "biznis-sastanaka", ili, kako ih
sami američki filozo-fi nazivaju, "pijacâ robova" (slave-markets). Na tim
sastancima, na osnovu zakona ponude i potražnje, vrši se sklapanje ugovora
između završenih studenata filo-zofije i predstavnikâ brojnih univerziteta i još
brojnijih kolexa, ili se vrše prelazi iz jedne nastavne institucije u drugu, koji u
Sjedinjenim Državama ne predstavljaju nikakvu neobičnost i obavljaju se bez
teškoća i izvanredno često.

43

U toku trodnevnog rada 61. godišnjeg skupa Istočnog ogranka
Američkog filozofskog udruženja na mnogobrojnim sastancima pojedinih
specijalnih sek-cija i grupa, na posebnim simpozijumima, kao i na plenarnim
sastancima, raspra-vljalo se o mnogim temama koje se nalaze u centru pažnje
filozofskih krugova širom čitavih Sjedinjenih Država, jer su ovome skupu, pored
članova Istočnog ogranka Udru-ženja, prisustvovali i brojni gosti iz drugih krajeva
Sjedinjenih Država. S te strane, ovakav jedan skup može zaista da nam pruži
sasvim pouzdane indikacije o najaktuel-nijim problemima i osnovnim
smernicama kretanja savremene američke filozofije.

44

Pretežna područja prema kojima je bio usmeren interes filozofa na
ovome skupu bila su: filozofija nauke, logika, epistemologija i filozofija jezika.
Sem toga, u opticaju je i filozofska problematike kibernetike. Proble-matika
istorije američke filozofije, odnosno istorije filozofije uopšte, na kojoj se
takođe radi, međutim, veoma je tesno povezana sa aktuelnim tendencija-ma
razvoja savremene američke filozofske misli uopšte.
Evo i pojedinih tema iz ovih oblasti o kojima je referisano i o kojima se
vodila diskusija na skupu u Bostonu:
Filozofija nauke: "Problem teorijskih termina", "Bihejviorizam na-spram
subjektivizma u društvenim naukama", "Sveza ÄakoÄ". (Na 62. skupu, decembra 1965. godine u njujorku: "Potvrđivanje i prihvatanje", "Gudmenov
paradoks i pravila prihvatanja".)
Logika: "Dela, logika obavezivanja i deontički kalkulus", "Novo svetlo iz
arapskih izvora o Galenu i četvrtoj figuri silogizma", "Logička veza Äkao da Ä".
(1965: "Trentuni status teorije grupa", "Egzistencijalno značenje i logika",
"Identitet, kvantifikacija i rodni pojmovi".)
Epistemologija: "Uzrokovanje: opažljivo? ili samo zaključeno?", "Saznanje, istina i svedočanstva", "Bol". (1965: "Argument motivisan opažajnom
iluzijom", "Nedo-voljnost principa dovoljnog razloga".)
Filozofija jezika: "Tipovi implikacije", "O informaciji sadržanoj u
analitičkim stavovima", "Vitgenštajn i privatni jezik". (1965: "Relevantnost
lingvistike za filozofiju".)
Filozofskoj problematici kibernetike pripao je simpozijum "Duhovi i
mašine", na kojem su bile obrađene dve teme: "Roboti: mašine ili veštački
stvoren život?", "Samo roboti i drugi". (1965: "Kibernetika i problemi
duh‡telo", "Mehanizam i cilj".)
[to se tiče istorijskofilozofske problematike, posebni simpozijumi bili su
posvećeni ^arlsu Sandersu Persu (C. S. Peirce) i Klarensu Irvingu Luisu (C. I.
Lenjis). Simpozijum o Persu organizovalo je veoma aktivno Persovo društvo i
sve ukazuje na izvanredno živ interes za misao ovoga filozofa, interes koji od
vremena objavljivanja obimnih Sabranih dela Persovih u osam tomova neprekidno raste i još uvek ne pokazuje nikakve znake slabljenja. Najveći interes
vlada za ono što je Pers doneo u filozofiji nauke, u logici i filozofiji jezika.
Umesno je ovde dodati da je Pers trenutno svakako najviše čitani filozof u
američkim filozofskim krugovima, i to verovatno baš zbog toga što se kod
Persa obično ne traga toliko za njegovim rešenjima ili pokušajima
sistematskog zahvatanja kompleksa filozofskih problema koliko se ide za
istraživanjem onoga bogatog rudnika ideja, uočavanja novih problema i
otvaranja novih perspektiva što se u Persa nesumnjivo nalazi. Na ovom
simpozijumu održani su sledeći referati: "Pers kao filozof", "Pers: metafizika i
pragmatizam", "Persovo mesto u američkoj misli". Na 62. skupu Američkog
filozofskog udruženja Persovo društvo je ponovo organizovalo svoj sastanak
sa sledećim te-mama: "Egzistencija, realnost i objekti saznanja", "Persova
analiza normativ-nih nauka" i "Pers o samokontroli".

45

Komemorativni simpozijum posvećen Klarensu Irvingu Luisu nije bio lišen filozofskog interesa za teorijskosaznajne i etičke tekovine Luisove filo-zofije,
mada je dobrim delom bio prigodnog karaktera. (Na sastanku u njujorku
1965. godine održan je simpozijum posvećen filozofiji Xona Ostina /J. L.
Austin/.)

46

Iza specijalnog simpozijuma organizovanog na temu "Platonova teorija
jezika" stajala je filozofskojezička motivacija.
Radi potpunosti slike, valja dodati da su se neki učesnici sastanka
Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja pozabavili i problemima
etike i filozofije prava, kao i estetike i filozofije religije.
Sem toga, želeo bih da istaknem da se ovaj, kao i većina godišnjih
sasta-naka Američkog filozofskog udruženja koristi i za ostvarivanje kontakta
između američkih filozofa i gostiju iz drugih zemalja. Ovakvi skupovi imaju u
izvesnoj meri međunarodni karakter, samim tim što na njima redovno učestvuju i filozofi iz raznih delova sveta koji se u tom trenutku nalaze na specijalizaciji ili gostuju kao predavači na raznim američkim univerzitetima. Ovakvih gostiju ima u Sjedinjenim Državama po svoj prilici uvek daleko više nego
u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.
U okviru rada bostonskog skupa američko Društvo za filozofsko izučavanje dijalektičkog materijalizma organizovalo je međunarodni simpozijum na
temu "Metafizika i dijalektički materijalizam", na kome su se pojavili američki
i sovjetski referenti i američki i jugoslovenski komentatori.
Prvi sovjetski referent V. V. Mšvenieradze, iz Moskve, obradio je temu
"Dijalektika i objektivne osnove naučne metode". On je govorio uglavnom o
zna-čaju i ulozi dijalektičkih zakona u savremenim istraživanjima prirodnih
nauka, dokazujući primerima vrednost zamišljene dijalektičke sheme,
predstavljene u staljinističkoj tradiciji. Američki referent Ričard Hoking (R.
Hocking, sa Ejmori kolexa, Atlanta, Xorxija) u svome referatu "Dijalektika,
metafizika i istorija" priznaje vrednost dijalektike, naročito u razvoju
filozofskog mi-šljenja, i baš zbog toga se zalaže za dijalog zapadne filozofije
sa istočnom. Drugi sovjetski referent P. V. Kopnin, iz Kijeva, u referatu
"Metafizika i dijalektički materijalizam" razlikovao je metafiziku u smislu
metode saznanja svojstvene nauci XVII i XVIII veka, i njenog tradicionalnog
značenja kao onog dela filozofije što se bavi principima i pojmovima koji se
primenjuju na celinu univerzuma. Kopnin se zalagao za prvu koncepciju,
nazivajući je jedinom marksističkom, a drugu je jednostavno odbacio kao
zastarelu, smatrajući da meta-fizika koja bi uzimala za predmet biće uopšte
nema nikakve svrhe.
Američki komentator bio je Brend Blanšar, sa Jelskog univerziteta, koji
je oštro napao Marksovu tezu o ekonomskoj determinaciji, neopravdano je
svodeći na direktnu ekonomsku određenost mišljenja svakog pojedinog
filozofa. U svom komentaru sam pokušao da pokažem kako se u delima
Marksa i Engelsa mogu naći bar četiri različite koncepcije metafizike, a da je
onaj smisao koji sovjetski filozofi još uvek zastupaju u stvari veoma specifičan
i najmanje pri-hvatljiv (v. moj članak "Metafizika i dijalektički materijalizam",
Filozofija, 1965, br. 2). Posle toga, u kratkoj diskusiji učestvovalo je četiri-pet
govornika, a na kraju je još dobio reč prvi sovjetski referent Mšvenieradze da
odgovori na primedbe iznete u komentarima i u diskusiji.
Sutradan po završetku rada sastanka Američkog filozofskog udruženja,
na osnovu uvodnih izlaganja dvojice sovjetskih filozofa, u Bostonu je održana
i diskusija o stanju istraživanja u oblasti polivalentnih logika u SSSR-u, koja je
izazvala živ interes među američkim logičarima. (Na njujorškom skupu Američkog filozofskog udruženja 1965. godine, Društvo za filozofsko izučavanje
dijalektičkog materijalizma organizovalo je simpozijum sa temom "Marksizam
i prilazi filozofiji religije". Govornici su bili: Hauard Parsons i Niklaus Lobkovič
(N. Lobkonjicz), komentator Xejms Luter Adams (J. L. Adams).
47

Najzad, treba istaći da se u Bostonu, i pored toga što je pozitivističko
usmerenje prevladalo, osetio unekoliko i metafizički smer, tj. jedna šira
filozofska struja. To ne znači da "filozofska spekulacija", koju savre-meni
pozitivizam nije uspeo da likvidira (pa je to otvoreno i priznao), ima u Americi
izgleda za neki naročiti procvat, već jedino da trenutno teorijski nema
nikakvih smetnji njenom ravnopravnom negovanju. To je posvedočilo i tradicionalno predsedničko obraćanje, koje je veoma snažno i sugestivno
izgovorio novi predsednik Istočnog ogranka Američkog filozofskog udruženja
Edvin Bert. Podvlačeći da je spekulacija obeležje svake prave filozofije u
prošlosti i danas, u svojoj poruci "Istina, razumevanje i filozofija", Bert je
zastupao tezu da u filozofiji ne treba težiti za utvrđivanjem jedne jedinstvene
istine, jer toga nema ni u naukama; filozofija bi, po njegovom mišljenju,
trebalo da preis-pita neke svoje osnovne kategorije i da ih možda zameni
drugim, koje bi bile primerenije sadašnjem stepenu razvoja ljudskog
saznanja, tj. da, recimo, kategoriju istine zameni širom, elastičnijom i
pogodnijom kategorijom razumevanja. Bert je pledirao za stav i kriterijum
razumevanja u savremenom dijalogu između suprotnih filozofskih
stremljenja. (Decembra prošle godine, Berta je kao predsednik Istočnog
ogranka Američkog filozofskog udruženja nasledio profesor istorije antičke
filozofije na univerzitetu u Prinstonu, Gregori Vlastos /G. Vlastos/, koji je takođe
pretežno spekulativno nastrojen. Naslov njegovog obraćanja glasio je "Jedan
metafizički paradoks".)

48

Zbog čega smatram da spekulativna vrsta filozofije u Sjedinjenim
Drža-vama ipak nema nikakvih naročitih praktičnih izgleda za procvat? Razlog
je u tome što na skoro svim vodećim univerzitetima te zemlje preovladavaju
filozofi analitičko-pozitivističkog usmerenja, a oni su, izgleda, manje od svojih
spekula-tivno orijentisanih kolega skloni da u svojoj užoj sredini tolerišu
čoveka sa potpuno suprotnim shvatanjima. To, naravno, ne znači da nema
filozofskih ode-ljenja sa dosta mešovitim sastavom (dobar broj odeljenja na
velikim univerzite-tima takvog je sastava), ali je karakterističan slučaj
Odeljenja za filozofiju na Jelskom univerzitetu, koje se od tolerantnog uporišta
metafizike pretvorilo u netolerantno uporište analitičarâ. Dok je na čelu tog
odeljenja bio Pol Vajs, on je zastupao shvatanje da na fakultetu treba da bude
mesta za "pun spektar" fi-lozofa, od analitičarâ do spekulativaca. Međutim,
kako su se na vlasti na-šli analitičari i kako se stari profesori Pol Vajs i Brend
Blanšar nalaze pred povlačenjem sa svojih položaja, nova rukovodeća
garnitura uspela je da ukloni iz svojih redova mladog docenta (associate
professor), urednika časopisa The Revienj of Metaphysics i među studentima veoma
omiljenog nastavnika Ričarda Bernštajna (R. J. Bernstein), koji se pokazao
sklonim gajenju neke vrste spekulativne filozofije. Kada je univerzitetska
uprava, i pored toga što je imao podršku svojih kolega na Odeljenju, odbila da
dodeli Bernštajnu status na fakultetu, izbile su masovne studentske
demonstracije protiv takve politike univerziteta, pošto su ga studenti smatrali
jednim od najboljih predavača. Univerzitetska komisija ponovo se obratila
čitavom Odeljenju za mišljenje; tada je, međutim, došlo do sasvim
neočekivanog preokreta ‡ posle dužeg većanja, sa pet protiv dva glasa,
Odeljenje za filozofiju je povuklo svoju podršku Bernštajnu u njegovoj borbi s
univerzitetom. Pošto se oko ovoga slučaja podigla velika prašina i u štampi,
profesor Norvud Hanson (N. R. Hanson), jedan od onih koji su prvi put dali, a
drugi put otkazali podršku Bernštajnu, dao je izjavu da je on svoj stav
promenio zbog toga što je u međuvremenu stigao da pročita radove Ričarda
Bernštajna, pa je došao do zaključka da ti radovi ne predstavljaju originalne
doprinose filo-zofiji, ali je dodao i to da od Odeljenja ne bi trebalo očekivati
"da se bez prigo-vora spusti na kolena, dok Vajs i kompanija viču što im je
volja".

49

Sâm sistem nastave na američkim univerzitetima, iako je sadržinski i
kvalitativno veoma raznolik, formalno je uglavnom jednak. I baš o toj formi
želim da kažem nekoliko reči, pošto mi se čini da ona izvanredno odgovara
filozofiji kao jednoj zaista specifičnoj disciplini. Mada se i u Sjedinjenim
Državama kao dve glavne forme nastave javljaju predavanja i seminari, može
se slobodno reći da se tamo daleko veća pažnja poklanja seminarskom obliku
rada. A kada se insistira na seminarskom obliku rada, time se onda u stvari
stavlja akce-nat na aktivno savladavanje građe od strane studenata. Aktivni
stav u savladava-nju građe ogleda se u tome što je esej koji student pripremi
za seminar u neku ruku sporedna stvar ‡ glavno je da se kroz neprekidno
postavljanje pitanjâ i kroz kritički odnos prema svakom detalju ili formulaciji u
eseju, izgrađuje takav način mišljenja koji je karakterističan za filozofiju i da
se, uz pomoć nastav-nika, ovlada svim finesama problema o kojem se
raspravlja. Ovo mi se čini sasvim opravdanim, pošto su za filozofiju zaista
dijalog i debata glavni, dok je pasiv-no studiranje različitih filozofskih teorija
na izvestan način od drugostepe-nog značaja.
Izgleda da je osnovni cilj nastave filozofije u Sjedinjenim Državama
(kao, uostalom, i u Velikoj Britaniji) da se ovlada metodom prilaženja problematici, dok je izgrađivanje nekog enciklopedijskog poznavanja struke
sporedno. Na ovaj način odnos između nastavnikâ i studenata takođe postaje
nekako obo-strano aktivniji. Nastavnik snažnije utiče na izgradnju misaonog
lika studena-ta, na efikasnije razvijanje njihovih sposobnosti kretanja u
određenoj problema-tici, a studenti sa svoje strane pomažu nastavnicima da
provere ispravnost, snagu i uticaj sopstvenih gledišta. Kada je reč o ovom
poslednjem, onda svakako treba ukazati na još jedan poseban i veoma
koristan vid seminara, na koji se ne-retko može naići na univerzitetima u
Sjedinjenim Državama. Postoje, naime, takvi seminari na kojima nastavnik
izlaže sopstvene rezultate proučavanja nekog skupa problema, odnosno
sopstvena tumačenja spornih gledišta nekog fi-lozofa. Tom prilikom, on se i
sâm podvrgava neprestanoj unakrsnoj vatri pita-nja i kritike, jer takvim
seminarima redovno prisustvuju ne samo studenti, već i drugi nastavnici koji
su zainteresovani za tu problematiku.
I na kraju, pokušaću da kažem nešto konkretnije o stanju i o osnovnim,
odnosno najaktuelnijim problemima filozofije nauke danas u Sjedinjenim
Drža-vama, o stanju u onoj oblasti filozofije na koju se trenutno izvanredno
mnogo po-laže u najrazvijenijim zemljama sveta, u onim zemljama u kojima
se svim mogućnim sredstvima pokušava da se potpomogne i ubrza razvoj
nauka, posebno, razume se, onih koje su vezane za ostvarenje prestiža na
Zemlji i u istraživanje kosmosa. Filozofija nauke se u ovom trenutku u
Sjedinjenim Državama predaje i izučava na svim većim univerzitetima, a
poklanja joj se pažnja i na mnogim kolexima i manjim univerzitetima.

50

Za sad zvanično postoje dva posebna centra za filozofiju nauke ‡ u
Mine-apolisu (Minesota) i u Pitsburgu (Pensilvanija), mada veoma aktivne
grupe fi-lozofa zainteresovanih prevashodno za ovu problematiku deluju na
još nekoli-ko univerziteta, a pre svega na Kolumbija univerzitetu u njujorku,
na univerzi-tetu u Prinstonu (nju Xersi) i u Blumingtonu (Indijana). U
Minesotskom centru za filozofiju nauke okupljeni su Herbert Fajgl, Grover
Maksvel (G. Maxnjell) i Mej Brodbek (M. Brodbeck); u Centru za filozofiju nauke
pri univerzitetu u Pits-burgu: Adolf Grinbaum (A. Grünbaum), Nikolas Rešer (N.
Rescher), Vilfrid Selers (nj. Sellars) i Nuel Belnap (N. Belnap); na Kolumbija
univerzitetu u njujor-ku Ernest Nejgel i Sidni Morgenbeser (S. Morgenbesser); u
Prinstonu: Karl Hem-pel, Pol Benaseraf (P. Benacerraf), Robert Nozik (R. Nozick,
koji je, izgleda, ove godine prešao na Harvard) i poznati istoričar i filozof
nauke Tomas Kun (T. S. Kuhn), a u Blumingtonu Roxer Bak (R. Buck), Vesli
Salmon (nj. C. Salmon) i Majkl Skriven (M. Scriven).

51

Od drugih istaknutijih filozofa nauke Norvud Hanson se nalazi na Jelskom univerzitetu u nju Hevnu (Konektikat), Pol Fajerabend na univerzitetu u
Berkliju (Kalifornija), ako nije već prešao u Veliku Britaniju, gde je pozvan na
londonski University College; Izrael [efler (I. Scheffler) predaje na Harvardu, Piter
Ečinstejn (P. Achinstein) na Xons Hopkins univerzitetu u Baltimoru (Meri-lend),
Henrik Melberg (H. Mehlberg) i Dadli [apier (D. Shapere) na univerzitetu u ^ikagu,
Gustav Bergman na univerzitetu u Ajova Sitiju (Ajova), a Hilari Pat-nam (H.
Putnam) i Silven Bromberger (S. Bromberger) rade na poznatom Masačuset-skom
institutu za tehnologiju (M. I. T.) u Bostonu.
Filozofi nauke u Sjedinjenim Državama nemaju, naravno, ni izdaleka
jednaka osnovna shvatanja. Ali, ako bismo hteli da ukažemo na osnovnu filozofsku razliku među tamošnjim filozofima nauke, onda bismo u jednu grupu
mogli da ubrojimo one koji se još uvek manje ili više drže u okvirima tradicionalne, mada, razume se, modifikovane logičkoempirističke pozicije, a u
drugu grupu, koja postaje sve brojnija, one koji su evoluirali do jedne
moderne reali-stičke pozicije. Kod nekih se oseća i jak uticaj pragmatizma.
Najveći deo filo-zofa nauke prilazi analizi naučnih teorija kroz deduktivnonomološki model, a znatan broj pokušava da te teorije induktivistički opravda,
tako da rešavanje problema indukcije i evolucija teorije konfirmacije
neprekidno odmiču sve dalje i dalje.
U tom smislu, problemi indukcije i teorije konfirmacije predstavljaju
takve probleme o kojima se trenutno vode opsežne diskusije u oblasti filozofije nauke u Sjedinjenim Državama. Nabrojaću ovde još neka pitanja iz filozofije
nauke koja se u ovom momentu nalaze u središtu pažnje: (1) razni aspekti
problematike teorije verovatnoće, (2) problemi prirodnih zakona, (3) pitanje
interpretacije kvantne teorije i teorije relativiteta, (4) teorija značenja i problem
jezika u naučnim teorijama, (5) pitanje teorijskih termina i statusa teorijskih
entiteta i (6) kompleks pitanja u vezi sa problemom naučnog objašnjenja i
predviđanja.
Problemi naučnog objašnjenja, značenja naučnih principa i odnosa
izme-đu tih principa i iskustva, čine osnovni sadržaj svih kurseva i seminara iz
ob-lasti filozofije nauke u Sjedinjenim Državama. S obzirom da objašnjenje,
zna-čenje i potvrđivanje ne predstavljaju samo elemente razvijenih nauka,
već imaju mnogo širu i opštiju primenu, kursevi i seminari iz filozofije nauke
često zadiru i u vitalne probleme epistemologije uopšte.

52

Od 7. do 10. maja 1965. godine prisustvovao sam jednom dosta
zanimlji-vom istraživačkom seminaru iz oblasti filozofije nauke na univerzitetu
u Pitsburgu. Seminar je okupio skoro sva najistaknutija imena iz ove oblasti:
A. Grinbaum, N. Rešer, N. Belnap, V. Selers, K. Hempel, P. Fajerabend, N.
Hanson, G. Maksvel, V. Salmon i A. [imoni (A. Shimony), a dve osnovne okvirne
teme bile su: logički i istorijski aspekti suparništva empirijskonaučnih teorija i
egzi-stencijalni status teorijskih entiteta.

53

Pol Fajerabend je govorio na temu "Nacrt jednoga modela za sticanje i
poboljšavanje znanja"; Vilfrid Selers je obradio temu "Realizam contra instrumentalizam", A. [imoni "Predlozi za jednu naturalističku epistemologiju",
Grover Maksvel "Primedbe o opažanju i teorijskim entitetima", Norvud Hanson
"Jedna slikovna teorija značenja", Alfred Grinbaum "Naučna mogućnost
izricanja iskazâ o prošlosti i o budućnosti" i Vesli Salmon "Deduktivno i
induktivno objašnjavanje".
Kao što se može primetiti i na osnovu samih naslova, referati su se u
stvari samo delimično uklapali u okvire postavljenih tema. Pa ipak, koliko je
moglo da se zaključi kako iz referata, tako i iz diskusije, smatra se (a) da pitanje egzistencijalnog statusa teorijskih entiteta ne može da se razmatra
nezavi-sno od metafizičkog pitanja egzistencijalnog statusa "spoljašnjeg
sveta", (b) da ti problemi nisu pseudoproblemi niti potiču iz različitih
predispozicija u pogledu preferiranja određenih načina govora, i (v) većina
učesnika je ispolji-la sklonost da se prihvati jedno kritičkorealističko
stanovište, uz priznava-nje da kako teorijski entiteti, tako i ono što direktno
opažamo, postoji samo u određenom smislu, tj. u smislu nekonkluzivnog
svedočanstva, uz jasno uviđanje da takav stav nije mogućno potpuno
opravdati, već jedino najbolje braniti (vindicate).
Ovaj svoj osvrt na savremenu filozofsku situaciju u Sjedinjenim
Država-ma završiću jednom primedbom u vezi sa filozofijom nauke, koja će
se u stvari odnositi na najveći deo savremene američke filozofije uopšte. U
Sjedinjenim Državama, naime, gde je u stvari izvorište filozofije nauke, toj
disciplini ‡ detetu našega veka ‡ prilazi se isključivo iz aspekta ispitivanja
opštih metoda naučnog istraživanja i osnovnih pojmova nauka, kao i analize
logičkih formi i logičke strukture naučnog mišljenja i argumentisanja. Ali, taj
aspekt (a), mada svakako središnji i najvažniji, nije i jedini aspekt filozofije
nauke, pa bismo mogli da razlikujemo još neke njene vidove. Tako, na primer,
pod filozofijom nauke neki podrazumevaju i (b) ispitivanje odnosa između
društvenih činilaca i naučnih ideja, što, po mom mišljenju, ne bi trebalo
nazivati filozofijom nauke, jer je tu očigledno reč o društveno-psihološkom
proučavanju nauke, o sociolo-giji saznanja; zatim (v) ispitivanje odnosa
između najopštijih teorija o svetu, tj. između filozofije prirode, s jedne, i
naučnih teorija, s druge strane, što bi, naravno, moglo da spada u filozofiju
nauke, i, najzad, (g) ispitivanje vrednosne, humanističke strane naučnog
saznanja, što, pošto je tu reč pretežno o etičkim pitanjima, takođe svakako
spada u filozofiju nauke.

54

Karakteristično je, svakako, da je osvetljavanje ovoga poslednjeg filozofskog aspekta filozofije nauke u Sjedinjenim Državama potpuno
zapostavlje-no, odnosno da se njime na svoj nedovoljno stručni način bave
neki egzisten-cijalistički usmereni filozofi i drugi apstraktni kritičari neljudskih
strana savremene nauke i tehnike. Na žalost, ovi filozofi u Sjedinjenim Državama, kao, uostalom, i u čitavom ostalom svetu, ne samo da su obično
veoma nestručni, u tom smislu što je lako zapaziti da se ne kreću slobodno i
autoritativno ni u jednoj oblasti modernog naučnog saznanja, već se kod njih
najčešće uočava i jedan sasvim jasan filozofski dogmatizam i netrpeljivost, u
tom smislu što čitavu filozofiju svode na onu problematiku za koju su sami
zainteresova-ni, tj. na vrednosnu problematiku izučavanja smisla čovekove
egzistencije.
Logička analiza nauke svakako je osnovni posao filozofije nauke, ali
nalazim da je šteta što se bar neko od kompetentnih filozofa nauke ili samih
naučnika ne zainteresuje i za procenjivanje naučnog saznanja sa stanovišta
huma-nističkog smisla. U stvari, čini mi se da je Fajgl jedini koji je načinio bar
prvi korak u tom pravcu. On je ukazao da je nerazumevanje prirode naučnog
sazna-nja osnovni uzrok što se uobličilo jedno neopravdano uverenje o
nespojivosti između naučnog saznanja i humanizma. Osvetljavajući prirodu
naučnog sa-znanja, Fajgl kao najvažnije regulativne ideale toga saznanja ‡
koji možda nikada i neće biti u potpunosti dostignuti ‡ ističe: (1)
intersubjektivnu proverlji-vost, (2) pouzdanost, ili dovoljan stepen
potvrđenosti, (3) određenost i preci-znost, (4) koherentnost ili sintetičku
strukturu, i (5) obuhvatnost ili domašaj znanja, nalazeći da oni nisu nespojivi
sa jednom vrednosnom, humanisti-čkom filozofskom orijentacijom. (v.
Introductory Essay to the Readings in the Philo-sophy of Science, ed. by H. Feigl & M. Brodbeck,
Nenj York, Appleton-Century-Crofts, 1953.)
[taviše, Fajgl izražava i jednu nadu, koja će po svoj prilici i ostati samo
nada. Naime, primećujući da u "kazanu za topljenje" američke filozofske misli
dolazi do nove integracije pragmatizma (Persa, Xemsa, Djuija, Mida, Ota,
Kalena i Huka), naturalističkog realizma (Perija, Holta, Roja Selersa, Drejka i
Santajane), naučnog empirizma (Brixmen, Hal, Tolman, Landberg, N. Viner,
Frank, Moris, Nortrop, Karnap, Rajhenbah, Nejgel i drugi) i liberalnog krila
američkog unitarizma ‡ Fajgl proriče stvaranje jednog širokog pokre-ta, koji bi
mogao da se sagleda kao ovovekovni nastavak pokreta prosvećenosti iz XVIII
veka.
Kao što sam istakao već na početku, američka filozofska situacija
potencijalno sadrži takve mogućnosti, ali mi se čini da i posle dvanaestak
godina od formu-lisanja ove Fajglove prognoze ona još uvek nije ništa drugo
do jedna ljudska nada, koja može da se ostvari i da se ne ostvari, ali za koju
bi svaka-ko vredelo boriti se.

55

NEKE OSNOVNE KARAKTERISTIKE FILOZOFIJE XORXA
EDVARDA MURA
‡ Kritičko izlaganje osnovnih tema filozofije X. E. Mura ‡
Oktobra meseca 1958. godine umro je u Kembrixu, u osamdesetpetoj
godini života, Xorx Edvard Mur, jedna od najzanimljivijih i najznačajnijih
ličnosti britanske filozofije ovoga veka. Sav prožet tradicionalnim problemima
filo-zofije na Ostrvima, vršio je i još uvek vrši veliki uticaj na savremenu
britan-sku filozofiju, ali je zato u krugovima filozofa van engleskog govornog
područja ostao daleko manje poznat nego njegov savremenik Bertrand Rasl.
Tome je svakako doprinela i činjenica što je Mur najsnažnije uticao preko
svojih predavanja, svo-jim istupanjima na filozofskim skupovima i
simpozijumima, svojim kraćim član-cima i raspravama objavljenim u
časopisima namenjenim uskom krugu stručnjaka.
Ipak, osnovni uzrok regionalne ograničenosti interesovanja za filozofsku ličnost Xorxa Edvarda Mura 1 leži u tome, kako je to dobro primetio profesor Ejer, što je Mur "filozof za filozofe". Naime, jedno od osnovnih obeležja
Murove filozofske delatnosti jeste sigurno to da ne samo što nije stvarao neki
svoj filozofski sistem, nego skoro nikada nije ni težio da dođe do nekih
zaokrugljenih i sistematskih filozofskih teorija i rešenja. Mur se pretežno bavio
filozofijom filozofije, ali opet ne u opštem smislu, kao, na primer, Vitgenštajn,
već u posebnijem smislu, analizirajući i kritikujući filozofske pojmove i
stavove svojih savremenika, ukazujući na one strane problema koje drugi
filozofi, zaokupljeni obrascima svojih pogleda, raznim svojim teorijama i
rešenjima, ne vide.2 A Mur je zaista posedovao vanredne analizatorske
sposobnosti i uživao veliki respekt kao kritičar.

1

2

56

Zanimljiva je činjenica da za ovih petnaest godina od Drugog svetskog rata, bar u
Beogradu, sve do prethodnog broja ovog časopisa (*Filozofija, br. 2/1959), nije bio objavljen nijedan
napis posvećen Muru, a kamoli neka obimnija studija, iako se pisalo o brojnim, često i manje
značajnim imenima savremene zapadne filozofije.
Zato je Mur, u toku svoga stvarno dugoga života i svoje dugotrajne, široke i plodne filozofske delatnosti, objavio svega dve knjige posvećene sistematskom raspravljanju određenog problema (Principia Ethica, 1903, i Ethics, 1912), dok sve ostale knjige predstavljaju zbirke njegovih
studija i članaka o raznim problemima filozofije (Philosophical Studies, 1922; Some Main Problems of
Philosophy, 1953; i Philosophical Papers, London, George Allen & Unnjin, 1959, 325 rr).

Metodu analize Mur shvata kao razjašnjavanje svakidašnjeg značenja
obič-nih prisno poznatih rečenica, ali ne u čisto lingvističkom smislu (on je
sebi postavljao zadatak da analizira ideje i pojmove, a ne verbalne izraze), jer
mi zna-mo značenje tih rečenica, ali ne znamo analizu onoga što hoćemo da
kažemo. Međutim, sâm Mur ističe 3 kako je pogrešno misliti da je on analizu
smatrao za "jedini pravi posao filozofije". To zaista ne bi bilo ispravno, kao što
bi bilo neopravdano pomisliti da Mur nije imao svoj stav u filozofiji. To najbolje
po-tvrđuje neosporno najznačajnija studija u Filozofskim spisima, poslednjoj
Muro-voj knjizi, koju je pripremio za štampu neposredno pred svoju smrt, a
koja je izi-šla iz štampe sredinom 1959. godine. Ova studija, "Odbrana
zdravoga razuma", prvobitno je objavljena u drugoj seriji zbornika Savremena
britanska filozofija 4 i u njoj Mur izlaže u čemu se njegov stav razlikuje od
stanovišta drugih filozofa.
Ovaj esej predstavlja jedan od najzanimljivijih i najvrednijih filozofskih
priloga britanske filozofije HH veka. njegov značaj se ogleda pre svega u suprotsta-vljanju veoma raširenom idealistički nastrojenom agnostičkom skepticizmu
i u po-stavljanju realističke osnove britanskom pozitivizmu i filozofskoj analizi.
Mu-rov konstruktivan uticaj u tom smislu još nije ni izdaleka dovoljno sagledan i
ocenjen.
Braneći zdrav razum Mur brani zdravi filozofski smisao koji neće ići za
tim da dovodi u pitanje istinitost očiglednih činjenica, kao što su, na primer:
da u ovom trenutku postoji živo ljudsko telo, koje je moje telo; da je to telo
rođe-no pre određenog vremena u prošlosti i da je od onda neprekidno
postojalo, podle-žući, naravno, promenama; da je, otkada je rođeno, bilo u
kontaktu s površinom Zemlje ili vrlo blizu nje, okruženo mnoštvom stvari
određenog oblika i veličine u tri dimenzije, kao i velikim brojem drugih živih
ljudskih tela, za koja takođe važe prethodna tvrđenja; da je Zemlja postojala i
da su druga živa ljudska tela živela i umirala mnogo vremena pre nego što je
moje telo rođeno; da sam ja kao ljudsko biće od rođenja primao različite
utiske i primećivao razne činjenice o okolini koja me okružuje itd. itd.
Mur, znači, zahteva poštovanje osnovnih činjenica kojima barata
ljudski zdrav razum, što, ako i nije krajnji domet filozofije, čini njen bitni
sastavni deo. Po Murovom shvatanju, ono što ne možemo da ne prihvatimo u
svakodnevnom životu, ne smemo da odbacimo ni u filozofskim
razmišljanjima. 5 S obzirom da se znatan deo savremene zapadne filozofije
razvijao i razvija prenebregavajući ovakvo filozofsko usmerenje, nikako ne bi
bilo na mestu zanemarivati ili potcenji-vati ovaj Murov doprinos.

3
4
5

The Philosophy of G. E. Moore, Edited by P. A. Schilpp, Nenj York, 1953, pp. 675-676.
Contemporary British Philosophy, Second Series, Edited by J. H. Muirhead, London, 1925.
The Philosophy of G. E. Moore, p. 523.

57

Ali, ovde treba odmah istaći i jednu Murovu ograničenost ‡ on smatra
da su samo stavovi zdravoga razuma istiniti; jedno Murovo nerazumevanje ‡
on sve pogrešne filozofske stavove, pa i one koji nisu direktno zasnovani na
iskustvu, želi da pobije samo pomoću golih empirijskih činjenica (o tome
videti dalje raz-matranje o Murovom dokazu spoljnog sveta). Možda su zaista
Murovi stavovi zdra-voga razuma istinitiji od drugih, recimo, od stavova
prirodnih nauka, a pogotovu od stavova društvenih nauka, ali ograničavanje
područja istinitosti samo na sta-vove zdravoga razuma svakako je ozbiljna
jednostranost njegove filozofije. On čak kaže: "Mislim da ne mogu ništa bolje
reći osim da mi izgleda kako ih (stavove zdravoga razuma, S. N.) znam sa
izvesnošću." 6
U vezi sa vladajućim usmerenjem na filozofsku analizu Mur brani
zdravi razum u tom smislu što smatra da filozofija, u pogledu izvesnosti, sigurnosti i istinitosti svoga saznanja, nije otišla daleko izvan zdravoga razuma,
tako da bi trebalo, pre svake analize, da se presliša šta empirijski stvarno zna.
Izražavajući sumnju u filozofsku analizu ‡ on kaže: "Nimalo nisam skeptičan u pogledu istinitosti ... stavova kojima se tvrdi postojanje materijalnih
stvari: naprotiv, ja mislim da mi svi znamo, sa izvesnošću, da su mnogi od tih
sta-vova istiniti. Ali, veoma sam skeptičan u pogledu toga šta je, u izvesnom
smislu, ispravna analiza takvih stavova." 7 ‡ Mur ispoljava nepoverenje u
ispravnost većeg dela filozofiranja. Zato mi izgleda da nije opravdano
mišljenje da Mur nije skeptik. On je, u stvari, obrnuo oštricu skepticizma u
suprotnom pravcu. Mur nije skeptik u pogledu našeg empirijskog saznanja
sveta (verovatno, na izve-stan način, i naučnog saznanja, mada se Mur, na
žalost, nije bavio tom problemati-kom), već je skeptik u pogledu efikasnosti,
ispravnosti, izvesnosti filozofske analize toga saznanja. Mur nije sa stanovišta
filozofije skeptik u odnosu na ljudsko saznanje uopšte, već je sa stanovišta
ljudskoga zdravorazumskoga saznanja skeptik u odnosu na filozofiju i njene
mogućnosti apsolutnog, konačnog, sigurnog, nužnog, tačnog saznanja.
Razume se, Mur nije uspeo da "izleči" ljude od bavljenja filozofijom, od težnje
da, koliko su to u stanju, što potpunije shvate protivrečnu suštinu celine
stvarnosti koja ih okružuje. Bilo bi, naravno, pogrešno smatrati da je to sebi
uopšte postavljao kao cilj; ovo je samo ukazivanje na smer u kojem se kreću
Murova razmišljanja o filozofiji.
Za razliku od ogromne većine svojih savremenika, od protivrečnosti
stvarnosti i od filozofskih paradoksa Mur se branio upornim insistiranjem na
upotrebi običnog jezika, jezika zdravoga razuma, smatrajući da reči i u
filozofi-ji uvek imaju i treba da imaju svoje svakidašnje značenje, a ne neko
novo, drugo zna-čenje. Iz ovih razloga, na primer, američki filozof Norman
Malkolm Mura naziva "Velikim opovrgavačem", pa čak njegovu ulogu u istoriji
savremene filozo-fije ocenjuje kao pretežno destruktivnu. 8 Međutim, Malkolm
ipak smatra da Murov metod, iako nepotpun, predstavlja osnovnu, prvu
stepenicu celovitog metoda, i zaključuje: "Velika istorijska uloga Mura sastoji
se u činjenici što je on možda bio prvi filozof koji je osetio da je pogrešan

6
7
8

58

Philosophical Papers, p. 44.
Op. cit., p. 53.
The Philosophy of G. E. Moore, p. 365.

svaki filozofski stav zasnovan na zloupotrebi svakidašnjeg jezika, koji je
uporno branio običan jezik od njegovih filozofskih prekršitelja." 9
Murovo ostajanje na pola puta u opovrgavanju skepticizma, izvesna
neefi-kasnost njegove borbe protiv filozofskog skepticizma, njegova filozofska
sla-bost, ispoljavaju se u zadržavanju samo na onome što inače predstavlja
pozitivnu stranu i jačinu njegove filozofije. Naime, Mur ne pobija filozofski
skeptici-zam iznutra otkrivanjem njegovih sopstvenih protivrečnosti i
nedostataka, već spolja, sa stanovišta pogleda na svet zdravoga razuma.
Zbog toga je filozofe uglavnom ostavljao nezadovoljnima i neubeđenima.
Tačnost ove poslednje konstatacije može se najbolje proveriti na
jednom drugom, isto tako zanimljivom članku Murove posthumne knjige. To je
članak "Dokaz spoljnoga sveta" (prvi put objavljen 1939. godine u
"Izveštajima Britan-ske akademije"). Ovaj Murov dokaz izazvao je mnoge
polemike i njegova vrednost kao filozofskog dokaza u najvećem broju
slučajeva je dovođena u pitanje. Dokaz se u osnovi sastoji u tome što se od
jednog konkretnog pojedinačnog suda, kao što je, na primer, "Ovo je moja
ruka", prelazi na zaključak "Prema tome, postoji bar jedna stvar koja je
spoljna u odnosu na nas", za koji se smatra da ipso facto dokazuje posto-janje
spoljnog sveta. Sa gledišta svakodnevne upotrebe jezika, sa gledišta zdravoga razuma, ovaj dokaz je dovoljno efikasan, ali, zapravo, kao što primećuje
Vizdom, takav dokaz nije ni potreban. S druge strane, za filozofske skeptike
ovaj dokaz je, razume se, potpuno promašen. Skeptik će, pre svega, tražiti
dokazivanje i same premise ovoga dokaza, a isto tako neće smatrati da
izvedeni zaključak nužno sle-di iz premise. 10 U stvari, kao što sasvim
opravdano primećuje profesor Ejer, "ako neko reši da posumnja u istinitost
svih stavova u koje inače obično veruje, filo-zofija nije u stanju da ga
razuveri".11
U knjizi Filozofski spisi dva Murova napisa objavljuju se prvi put. To su
"Izvesnost" (predavanje održano 1941. godine na Kalifornijskom univerzitetu)
i "^etiri oblika skepticizma" (predavanje održano na raznim univerzitetima za
vreme Murovog boravka u SAD 1940-1944).
U prvom članku Mur iznosi svoje gledište o tome koje stavove smatra
izvesnim, za koje je stavove siguran da su istiniti. On smatra da ti stavovi
posedu-ju sledeće četiri karakteristike:
(1) To su slučajni, mogućni stavovi, kod kojih je i suprotnost stvarna, a
ne oni stavovi koji se na prvi pogled čine nužnim, koji isključuju svoju
suprotnost, a za koje obično drugi filozofi rezervišu pravo da su apsolutno
izvesni, da predstavljaju tautologije i jedine nužne istine.
Mur, razume se, ne poriče da postoji razlika u kojem smislu se za
jednu, a u kojem za drugu vrstu ovih stavova kaže kako se zna da su istiniti,
da su izvesni, ali on želi da upotrebi termin "izvestan" za one stavove kod
kojih se u određenoj situaciji može isto tvrditi i za njihovu suprotnost. Po
Murovom shvatanju, samo onda ima smisla reći za neki stav da se zna da je
istinit, ako je mogućno dodati: "Mo-gućno je da bude i pogrešan", ali se ne
može dodati: "Nije potpuno izvesno da je tačan."

9
1

0

1

1

Op. cit., p. 368; uporediti i mišljenje A. Ambrouz u istoj knjizi, rr. 416-417.
The Philosophy of G. E. Moore, pp. 398 & 405.
Language, Truth and Logic, London, 1956, p. 48.

59

(2) Ti stavovi mogu biti istiniti bez obzira na stanje moga duha u
određenom trenutku ili ranije, ali se podrazumeva postojanje spoljnoga sveta u
odnosu na moj duh.
(3) Posedovanje čulne evidentnosti o tim stavovima.
(4) Ako ovi stavovi nisu izvesni, onda nije izvestan nijedan stav koji
tvrdi postojanje bilo čega što je spoljno u odnosu na duh jedne osobe.
U članku "^etiri oblika skepticizma" Mur kaže da se skeptici razlikuju s
obzirom na vrste stvari (napominje da ovaj termin upotrebljava u širem
preno-snom značenju) za koje smatraju da ih nijedno ljudsko biće ne može
znati sa pot-punom sigurnošću. Ovde Mur u stvari polemiše sa Raslom, koji je,
po njegovom mišljenju, u svojim delima Analiza materije i Nacrt filozofije
neopravdano iz-razio skepticizam u pogledu izvesnosti našeg saznanja četiri
vrste stvari:
(1) saznanje samoga sebe (da li opažam ili ne);
(2) znanja onih stvari kojih se sećamo;
(3) saznanja o određenim opažajnim sposobnostima drugih ljudi;
(4) saznanja i raspoznavanja bilo čega što postoji izvan nas.
Kao što vidimo, u ova dva spisa Mur zastupa svoje realističko
stanovište, nasuprot modernom filozofskom skepticizmu, koji je sasvim otišao
u krajnost.
U knjizi Philosophical Papers su objavljeni još sledeći spisi: "Jesu li karakteristike posebnih stvari univerzalne ili partikularne?" (prvi put objavljeno
1923), "^injenice i stavovi" (1927), "Da li je dobrota kvalitet?" (1932), "Imaginarni objekti" (1933), "Da li je egzistencija predikat?" (1936), "Raslova teorija
deskripcije" (1944) i "Vitgenštajnova predavanja u godinama 1930-1933"
(objavlje-no u nastavcima u časopisu Mind 1954. i 1955. godine).
Poslednji članak je veoma zanimljiv, pre svega zbog izvesnih Murovih
podataka i impresija o Vitgenštajnu, zatim zbog činjenice da je jedan stari
pro-fesor (imao je tada blizu šezdeset godina) odlazio i hvatao beleške na
predava-njima šesnaest godina mlađeg filozofa i docnije našao za potrebno
da objavi sređene i sažete beleške sa tih predavanja, i najzad, što se tu mogu
naći mnoge pojedinosti značajne za proučavanje razvoja Vitgenštajnove
filozofije.
Teško je zaista proceniti da li je veća šteta ili je značajnija korist za
savremenu filozofiju što jedan ovako prefinjen analizatorski i dosledno realistički filozofski duh, kao što je Xorx Edvard Mur, najveći deo svoje aktivnosti
nije posvetio stvaranju celovitog pogleda na svet, jer bi tako bio prinuđen da
zahvati mnoga područja i odnose u stvarnosti koje nije dodirnuo. Ali, poznata
je činjenica da se u već hiljadama godina staroj ljudskoj svesti ne može raditi
na unapređenju postojećeg pogleda na svet, niti se mogu stvarati novi
pogledi, dok se prethodno za njih ne stvori mesto obračunavanjem sa onim
što je staro i pogrešno u vladajućim pogledima. Kako se kod Mura naglasak
nalazi na kritičkoj strani, po-što on uočava i želi da ispravi razne sla-bosti u
shvatanjima njemu savremenih filozofa, proučavanje njegovih dela, koja kod
nas počinju da pobuđuju interesova-nje, može nam znatno pomoći u
obrazovanju našeg stava prema britanskoj filozofiji.
*
*
60

*

U poslednje vreme u Velikoj Britaniji vidno mesto u izdavanju filozofske literature zauzima izdavanje posthumnih spisa njihovih istaknutih filo-zofa.
Tako, na primer, već desetak godina traje i još nije okončano izdavanje neobjavljenih završenih i nedovršenih dela i beležaka iz rukopisa Ludviga Vitgenštajna (Philosophical Investigations, Remarks on the Foundations of Mathematics, The
Blue and Bronjn Books, Notebooks 1914–1916), a odnedavno je počelo objavljivanje spisa
Xona Ostina (Philosophical Papers, Sense and Sensibilia, Honj to Do Things njith njords).
Isto tako, ubrzo posle smrti X. E. Mura objavljena je najpre zbirka
člana-ka koju je on sâm pripremao za štampu (Philosophical Papers, 1959).
Zatim, krajem 1962. godine, njegov učenik Kazimir Levi, kome je Mur poverio
pregled filozof-skih rukopisa koji budu ostali za njim, objavljuje ovaj izbor iz
devet svezaka, koje je Mur u periodu od 1919. do 1953. godine u raznim
prilikama ispunjavao svojim kraćim razmišljanjima, komentarima i pokušajima
filozofske analize različi-tih problema. Mur je poslednjih šest svezaka u kojima
je vodio zabeleške nazvao Knjiga beležaka, što je Kazimir Levi uzeo za naslov
ove knjige (The Commonplace Book of G. E. Moore 1919-1953, Edited by Casimir Lenjy, London,
George Allen & Unnjin Ltd., 1962, 411 pp).
Murove beleške, razume se, nisu bile pisane sa namerom da ma kada
budu objavljene, nego u najvećem broju slučajeva predstavljaju neprestane
Murove po-kušaje da više sâm za sebe razreši pojedine probleme koje je smatrao
naročito teškim.
Intimna razmišljanja i neobavezne skice velikih filozofa stvarno mogu
biti od posebnog interesa i od naročite vrednosti. Ali, kada je reč o značaju
privatnih beležaka nekog filozofa, tu je redovno u pitanju takva vrednost uz
koju se nameće čitav niz ograda. Pre svega, treba stalno imati na umu da na
osnovu ovakvih beležaka ne bi bilo na svome mestu izricati ma kakve ocene
o sta-novištima njihovoga autora. Sem toga, čini se da, isto tako, ne bi bilo u
redu kada bi se beleške jednoga filozofa koristile za formulisanje ma kakvih
autentičnih interpretacija pojedinih njegovih gledišta, pa prema tome, ne bi
trebalo da igraju nikakvu bitnu ulogu ni prilikom razmatranja celine filozofske
pozicije njihovoga tvorca. Kakvu vrednost onda u stvari mogu da imaju takve
beleške? njihov smisao može biti najpre u eventualnom rasvetljavanju spornih ili
neodređenih tačaka izvesnih gledišta koja je autor sâm izneo pred javnost. Pored
toga, takve beleške su dragocene i mogu predstavljati veliku vrednost ako se želi
prodreti u skrivenija područja misaone ličnosti jednoga filozofa, da se iz-bliza
sagledaju njegove metode rada kao i njegov stvaralački postupak.
Kada se stvari postave ovako, onda nam se obavezno nameće i pitanje
da li je zanimljivo i vredno objavljivati bilo kakve beleške bilo kojeg filozofa.
Na ovo pitanje nije teško odgovoriti: rasvetljavanje spornih gledišta i pobliže
saglédanje stvaralačke ličnosti jednoga filozofa ima svoga opravdanja samo
kada su u pitanju izuzetno znamenite ličnosti i vrlo značajna gledišta koja su
od interesa za širu filozofsku javnost.
Ako želimo da iz ovoga ugla damo svoje mišljenje o Knjizi beležaka X.
E. Mura, onda bismo svakako mogli da utvrdimo kako je ovde učinjen
promašaj i kako je objavljena jedna knjiga koja ne samo da nije od interesa za
široku svetsku filo-zofsku javnost, već i na anglo-američkom području može
da privuče pažnju tek veoma uskog kruga filozofa.
61

Kada je reč o Muru uopšte, onda ovde, pored ukazivanja na priznatu
vre-dnost njegovoga rada u oblasti etike (Principia Ethica i Ethics), kao i na
nekoliko izvanredno značajnih članaka koji su obeležili neke od ključnih
tačaka razvoja britanske filozofije u prvoj polovini ovoga veka ("The Refutation of
Idealism", "A Defence of Common Sense"), treba napomenuti da je Xorx Edvard Mur u
znat-noj meri uticao na mnoge darovite britanske filozofe "mlađeg naraštaja",
da je bio veo-ma cenjena i "omiljena ličnost" među svojim kolegama i
učenicima, i to pre svega zato što je uvek ulagao poštene napore, i u usmenoj
i u pismenoj svojoj reči, da pa-žljivom i oštroumnom filozofskom analizom
razjasni i precizira smisao kako tuđih tako i svojih filozofskih traženja.
U ovim beleškama, međutim, Murova filozofska analiza često je previše fragmentarne prirode, a u velikom broju slučajeva, što je i razumljivo s obzirom na vreme kada su te beleške pisane, skoro je sasvim lišena svoje
aktuelnosti. Kako je u ovome izboru obuhvaćen veoma dug vremenski period,
ta-kođe se dešava da se na završnim stranicama mogu naći takvi komentari o
pojedinim pita-njima koji umnogome poništavaju vrednost onih sa početnih
stranica knjige. Na više mesta isto tako dolazi do punoga izražaja
zdravorazumska ograničenost Mu-rove filozofske analize, znatno jače nego u
napisima koje je spremao za javnost. Najzad, u ovim svojim uzgred
zabeleženim analizama Mur ne ispoljava težnju za formulisanjem (što bi se
inače moglo očekivati) niza novih, makar i provizor-nih rešenja, koja bi mogla
da dožive nove i plodne razrade.
Onome, naravno, ko želi da se posveti detaljnom proučavanju Murove filozofije ove beleške daju zanimljiv materijal za neprekidno praćenje evolu-cije
Murovih mišljenja o raznim pitanjima, kao i za uvek privlačna upoređivanja
pojedinih beležaka sa odgovarajućim već poznatim Murovim radovima o određenim problemima.
Na kraju treba istaći da Murova Knjiga beležaka ipak sadrži i takve
opaske koje mogu biti od šireg interesa, ali je broj takvih opaski mali. Reč je o
kratkim razmatranjima izvesnih problema kao što su: istina, uzročnost,
implika-cija, multirelacioni sudovi, jezik i značenje, čulni podaci (i njihov
odnos prema fizičkim predmetima), univerzalije, rečenice i stavovi, događaji i
stvari, vreme i simultanost, kao i o pokušajima preciziranja značenja nekih
pojmova (na pri-mer: videti, gledati, izgledati, trajanje, promena, trenutak,
sadašnjost, kretanje i mirovanje, dobro i loše) koji su vredni pažnje.

62

*
*

*

Knjiga mladog britanskog filozofskog radnika, docenta sa Halskog univerziteta, Alana Vajta (Alan R. njhite, G. E. Moore, A Critical Exposition, Oxford, Basil
Blacknjell, 1958) može da posluži kao primer savesno i pedantno napisane
kritičke studije o glavnim temama jedne filozofije. Vajtovo izlaganje stvarno
razrešava mnoga sporna pitanja u vezi sa filozofijom Xorxa Edvarda Mura,
ispravlja poje-dina gledišta o toj filozofiji, postavlja je problematski šire, a
neke teme izla-že preciznije, sažetije i jasnije. Praveći rezime Murovih gledišta
o određenom problemu, rasutih po njegovim brojnim sitnim i krupnijim
spisima, pisac zaista ispoljava suvereno poznavanje najtananijih detalja
razrade pojedinih problema u celokupnom Murovom opusu.
Obuhvaćene su tri osnovne teme: prvo, filozofski metod, a zatim, u
stvari kao njegova ilustracija, neka pitanja etike i problem opažanja. Kritičnost
Vaj-tovog izlaganja problematike Murove filozofije odnosi se na shvatanja o
ovoj filozofiji, sa uzgrednim kritičkim napomenama o gledištima samoga
Mura. Pobijajući pogrešna shvatanja nekih Murovih kritičara, Vajt im uvek
suprotsta-vlja Murove misli, tj. one redove iz njegovih dela koje ti kritičari,
očigledno, ili nisu znali ili su preko njih prešli s nedovoljno pažnje.
Dajući najviše prostora Murovom metodu, njegovoj filozofskoj analizi,
Vajt raspravlja pre svega o Murovom shvatanju zdravoga razuma, zatim o
njegovom shvatanju "običnog jezika" (mnogi su, neopravdano, suviše olako
stavljali skoro potpuni znak jednakosti između Murovog obraćanja zdravome
razumu i običnome jeziku) i funkciji običnog jezika u filozofiji, a takođe i o
zapletenom i nedo-voljno određenom Murovom shvatanju značenja.
Kad je reč o samoj analizi, Vajt nalazi da Mur pod tim pojmom
podrazumeva tri stvari: (1) pokušaj da se pruži jasno objašnjenje onoga što
smatramo da znamo ili ocenjujemo kada nešto znamo ili ocenjujemo, tj.
analiza kao brižljivo ispiti-vanje (Analysis as Inspection), (2) otkrivanje sastavnih
elemenata pojmova (concepts), tj. analiza kao deoba (Analysis as Division), što je,
istorijski gledano, najčešće za-stupana teorija, koju je branio i Vitgenštajn u
svojoj prvoj fazi, a sa njim i logi-čki pozitivisti, i (3) otkrivanje ili uočavanje
veza datog pojma sa drugim pojmo-vima, kao i razlikovanje toga pojma od
svih ostalih, tj. analiza kao razlikovanje (Analysis as Distinction), što je
Vitgenštajn zastupao u svojoj drugoj fazi.
Smatrajući da je značenje nekog izraza ili pojma nešto što se nalazi u
pozadini toga izraza ili pojma, što treba da sagledamo pažljivim ispitivanjem
da bismo mogli da damo analizu, Mur je voleo da govori o analizi u što manje
lingvi-stičkom smislu, mada joj je ponekad prilazio i sa lingvističke strane.
Zbog toga Vajt posebno poglavlje posvećuje i pitanju odnosa analize i jezika.
Iz grupe etičkih pitanja Vajt izdvaja sledeće probleme: zadatak etike;
neodređenost pojma dobro; nedefinljivost dobra i naturalistička greška;
neopi-sivost pojma dobro i osvrt na neke drugačije teorije; dobro po sebi;
razlikovanje onoga što je u redu učiniti od onoga što bi trebalo i od onoga što
nam je dužnost da činimo.

63

Najzad, prelazeći na treću grupu pitanja koja ulaze u osnovne Murove
teme, Vajt pre svega ističe da je Mur problemu opažanja prilazio uvek
konkretno, tvrdeći da filozofi koji poriču postojanje materijalnih stvari zapravo
sumnjaju u egzistenciju, odnosno, poriču postojanje pojedinačnih stvari,
dovode u pitanje smisao i vrednost takvih sudova kao što su: "Vidim knjigu",
"^ujem časovnik", "Osećam na sebi košulju" itd.
U ovom odeljku takođe su izložena tri metoda pomoću kojih Mur u
svoju filozofiju uvodi pojam opažajnog podatka: metod restrikcije, metod
selekcije i lingvistički metod, zatim pitanje odnosa između opažajnih
podataka i opažajâ, odnosa opažajnih podataka i materijalnih objekata, kao i
pitanje legitimnosti opažajnih podataka.
Na kraju, u poslednjem poglavlju ove veoma zanimljive knjige, Vajt
ukratko naznačava istorijski okvir diskusije o ovim problemima koje je Mur
stavio u sredi-šte svoga interesovanja. To je zaista neophodno da bi se
shvatili smisao i mesto raspravljanja o tim pitanjima koja se nalaze u žiži
pažnje čitave britanske fi-lozofije, na koju, u nekoliko njenih najznačajnijih
područja, i danas znatan uticaj vrši filozofija Xorxa Edvarda Mura. [teta je ‡ i
to je jedini krupan nedosta-tak ove knjige ‡ što autor nije pokušao da pruži još
više istorijske podloge, ako već ne i društvenog osvetljenja ovim filozofskim
zanimanjima.
Kao prethodnici i inspiratori nekih osnovnih ideja Murovih obrađuju se
filozofi XVIII veka Xorx Berkli kao i danas malo čitani [kotlanđanin Tomas Rid
(Thomas Reid); posle toga govori se o savremenicima: o tvorcima logi-čkog
atomizma, Raslu i Vitenštajnu, kao i o drugim evropskim (Varšavska škola,
Bečki i Berlinski krug) i američkim analitičarima, da bi se završilo sa najsavremenijim nastavljačima analitičke tradicije Rajlom i Vizdomom.
Ovom knjigom Vajt pokazuje da je izvanredno strpljivim i pažljivim
izuča-vanjem, pedantnim, sistematičnim i samopožrtvovanim radom
mogućno približi-ti se u zavidnoj meri objektivnom shvatanju i adekvatnom
tumačenju celine kao i svih podrobnosti i sitnih detalja uvek komplikovane, do
kraja nedorečene i nikada apsolutno dosledne, koherentne i usklađene misli
jednog značajnog filo-zofa. U stvari, često se dešava da filozofi nisu u stanju
da shvate ili pogrešno shvataju mnoge druge filozofe, a većina filozofa nikada
nije razumela tuđu filozofiju u celini i u svim njenim pojedinostima. Međutim,
može se postaviti pita-nje da li je to stvarno i potrebno, ili je dovoljno shvatiti
ispravno osnovne ten-dencije neke filozofije, što omogućava uobličavanje
određenog gledišta o toj filozofiji, a isto tako može da dâ povoda ili podstreka
novim, drugačijim i dubljim istraživanjima u izvesnom pravcu.

64

"KARDINALNI PROBLEM FILOZOFIJE"
U VITGEN[TAJNOVOM TRAKTATU
‡ Za bolje razumevanje Vitgenštajna ‡
Vitgenštajnov Traktat, to po obimu malo, ali veoma značajno delo
jedne zaista izuzetne filozofske ličnosti našega doba, koje prilikom svakoga
čitanja može da nam pruži nove misaone asocijacije, doživelo je, sasvim
prirodno, brojne i raznovrsne interpretacije i tumačenja.
Tractatus logico-philosophicus pisan je tako zgusnuto i lapidarno da se
čitalac ne može pasivno prepustiti da ga autor korak po korak provede i
objasni mu sve detalje svoga shvatanja, i tako pokuša da ga ubedi u
ispravnost osnovnih teza svoje filozofske zamisli; ova knjiga je takav nacrt
odnosa prema svetu, tačnije prema saznanju sveta, a posebno prema
filozofiji, koja od čitaoca traži ne samo neprekidno aktivno učešće u pogledu
povezivanja i tumačenja samih elemenata tog nacrta, već isto tako zahteva i
njegovo poznavanje filozofske podloge i klime u kojoj je nastala.
Zato je razumljivo da su Vitgenštajna različito interpretirali ne samo
protivnici i kritičari njegovih filozofskih shvatanja, već isto tako i njegovi
sledbenici, bolje reći oni filozofi koji su njegov Traktat uzimali kao jedan od
osnovnih izvora svojih sopstvenih shvatanja, jer Vitgenštajn zapravo, bar što
se tiče ove prve faze svoga filozofskog razvoja, pravih sledbenika nije ni
imao. Sem toga, pojavio se već i izvestan broj komentatorskih dela, sa
težnjom da nam se Vitgenštajnova misao ovoga perioda učini shvatljivijom,
povezanijom i celovi-tijom (na primer: Stenius, E., njittgenstein's "Tractatus", Oxford, B.
Blacknjell, 1959; Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's "Tractatus", London,
Hutchinson, 1959; Maslonj, A., A Study in njittgenstein's Tractatus, Berkeley & Los Angeles,
University of Cali-fornia Press, 1963; Griffin, J. P., njittgenstein's Logical Atomism, Oxford,
Clarendon Press, 1964).
Traktat je osnovno delo iz prve faze razvoja Vitgenštajnove filozofske
misli. U stvari, on je za života, pored ove knjige, objavio još samo jedan
članak, ali je zato za sobom ostavio veći broj rukopisa i beležaka, preko kojih
se može dobro sagledati evolucija njegovih filozofskih gledišta. Dve godine
posle Vitgenštajnove smrti (Beč 1889‡Kembrix 1951) počelo je objavljivanje
njegove literarne zaostavštine. Poslednjih godina života Vitgenštajn je
donekle pripremio za štampu samo rukopis Filozofskih istraživanja (1953),
glavnog dela iz drugog perioda njegove filozofske aktivnosti, koja se odvijala
u Kembrixu, kroz predavanja koja je držao, s povremenim prekidima, od 1930.
do 1947. godine.

65

Traktat je napisao u toku Prvog svetskog rata kao austrijski vojnik,
mada je osnovne misli o ovim problemima uobličio još pre 1914. godine. Delo
je objavljeno 1921. godine u Ostvaldovim "Analima prirodne filozofije", a
Raselovim zauzimanjem objavljeno je u Londonu dvojezično nemačkoenglesko izdanje sa predgovorom Rasela. Izvršioci Vitgenštajnove literarne
zaostavštine poštuju njegovu želju da se uporedo sa engleskim prevodom
objavljuje i nemački original. Kada su u pitanju ovako delikatni filozofski
tekstovi, to se pokazuje kao sasvim opravdano i korisno.
Traktat nije obimno delo, ali u njemu nailazimo na veoma originalno
pri-stupanje problemima sa svih filozofskih područja. Mora se, međutim,
odmah dodati da Traktat nije bez svojih literarnih izvora. On počiva na
izvesnim Fregeovim i Raselovim otkrićima na području matematičke logike,
koja imaju i svoje značajne filozofske strane. Ima čak autora (X. Anskoum) koji
smatraju da se Traktat uopšte ne može potpuno i pravilno razumeti ako se
prethodno ne upoznamo sa pravcem koji je filozofskim razmišljanjima dao
Gotlob Frege.
U svakom slučaju, nije lako shvatiti šta nam sve govori i kakav je
smisao ove knjige, za koju je s razlogom primećeno da je zagonetna. Sasvim
drugačiji utisak mogao bi se, međutim, očekivati kada se pročita Vitgenštajnova
izjava u predgovoru da ‡ sve što se uopšte može reći, može se reći jasno. Ipak,
jedna od osnovnih novosti koje sadrži ova knjiga jeste konačno razračunavanje
sa shvatanjem da se filozofiranje ne može zamisliti bez konstruisanja filozofskih
sistema kao celovitih pogleda na svet.
Vitgenštajnova shvatanja su docnije pretrpela velike promene,
uglavnom u načinu prilaženja filozofskim problemima, u tome što je
Vitgenštajn napustio sve do tada zatečene puteve filozofije, izašao izvan
svake filozofske tradicije, ali se njegovo osnovno shvatanje o ciljevima i
smislu filozofije nije izmenilo. Vitgenštajn je u drugoj fazi odbacio mnoge
temeljne teze iz Traktata, ali je i dalje zastupao mišljenje da se filozofija
ograničava na kritičko istraživanje jezika, na razjašnjavanje rečî i stavova, što
na kraju treba da vodi ukidanju svake filozo-fije. U tom smislu treba shvatiti i
Vitgenštajnovu primedbu (koju navodi Norman Malkolm u svojim
uspomenama o Vitgenštajnu) da smatra kako Traktat savršeno izražava
shvatanje koje predstavlja jedinu alternativu gledištu koje zastupa u svome
docnijem filozofskom radu.
*
*

*

U ovome članku nemam nameru da ulazim u osvetljavanje
istorijskofilo-zofske podloge na kojoj je izrastao Vitgenštajnov Traktat, niti
želim da sebi postavim zadatak predlaganja neke nove interpretacije celine
Traktata. Pokuša-ću samo da priđem ovom delu i njegovim osnovnim crtama
iz perspektive onoga što je sâm autor u to vreme smatrao "kardinalnim
problemom filozofije", i što je, čini mi se, neprekidno imao na umu, od prve
do poslednje misli Traktata. To će stvoriti mogućnost pružanja kako jedne
sveže interpretacije, tako i jednog novog kritičkog prilaza ovome delu.
66

Mada nikako nije uvek lako uhvatiti pravi smisao često mračnih i fragmentarnih apoftegmi Vitgenštajnova Traktata, mislim da ipak nije teško primetiti da je Vitgenštajnovo logičko-filozofsko razmatranje dobrim delom usmereno ka razvijanju i opravdavanju određene zamisli razlikovanja između prirodnih nauka i filozofije. To su u stvari uočili još pripadnici Bečkoga kruga, koji
su u osnove svoje filozofije takođe stavili problem utvrđivanja kriteriju-ma
razgraničenja između empirijskih nauka i metafizike. @eleo bih, međutim,
odmah da naglasim kako spadam među one koji smatraju da se
antimetafizičko stano-vište Vitgenštajna bitno razlikuje od gledišta o
eliminaciji metafizike koje su zastupali pripadnici Bečkoga kruga i koje se
danas već uzima kao klasično.

67

‡ Zanimljivo je da sami logički pozitivisti (pa čak i Poper, kod koga inače
na-lazimo veoma fine i uglavnom tačne analize različitih savremenih shvatanja o
pro-blemu razgraničenja između nauke i metafizike) uopšte ne pominju ili ne
zapažaju razliku koja postoji između njihovog verifikacionističkog kriterijuma
razliko-vanja između iskaza empirijskih nauka i metafizičkih iskaza, i
Vitgenštajnovog distingviranja između onoga što može i onoga što ne može da
bude rečeno.
Razlika je, čini mi se, ipak dosta očigledna. Postavljajući kao osnovni
problem svoje filozofije problem verifikacije, problem opažajnih iskaza koji-ma
treba da se verifikuju svi neanalitički iskazi sa značenjem, logički poziti-visti su,
razume se, u svojoj koncepciji glavni naglasak stavili na teoriju saznanja. Kod
Vitgenštajna, međutim, to nije slučaj. Nasuprot tradiciji britanske i, moglo bi
se reći, čitave evropske filozofske misli, Vitgenštajn je pokušao da filozo-fiju
oslobodi teorije saznanja, da se sa filozofijom kao logičkim razjašnjavanjem
mislî efektivno postavi iznad dileme empirizam‡racionalizam, jednom rečju,
da bude van svih teorijskosaznajnih dilema, koje su, po njegovom shvatanju,
pretežno psihološkog karaktera. "Psihologija nije ništa srodnija sa filozofijom
od bi-lo koje druge prirodne nauke. Teorija saznanja je filozofija psihologije."
(4.1121)
Vitgenštajn, razume se, nije mogao da ukine teorijskosaznajne
probleme, već ih je jednostavno isključio iz područja svoje filozofije, koja se
usredsređuje na filozofiju logike. Sa toga stanovišta Vitgenštajn želi da
postavi "teoriju o onome što može da bude rečeno (gesagt) stavovima, tj.
pomoću jezika (i, što izla-zi na isto, o čemu se može misliti) i onome što ne
može da bude izraženo stavo-vima, već može samo da bude pokazano
(gezeigt)"; po njegovom mišljenju, to je u stva-ri "kardinalni problem filozofije"
(iz prepiske sa Raslom povodom Traktata, neposredno posle Prvog svetskog
rata).1 Zanimljivo je, međutim, pri-metiti da nijedan od komentatora nije
pokušao da sagleda celinu Vitgenštajnove filozofije iz ugla onoga što je
Vitgenštajn odredio kao "kardinalni pro-blem filozofije".
[ta se to, u najkraćim crtama, po Vitgenštajnovoj teoriji može "reći", a
šta može samo da bude "pokazano"?
Pogledajmo prvo za šta to Vitgenštajn smatra da se može "reći". Može
se "reći" samo stav, tj. samo ono što "prikazuje postojanje i nepostojanje
stanja stvarî" (v. 4.1), ono što "fiksira stvarnost na da ili ne" (v. 4.023), ono
čija negacija takođe postoji kao mogućnost (v. 5.44 & 4.0621), tako da
"upoređivanjem stava sa stvarnošću" (v. 4.05) mora da se otkrije koja je od
dveju mogućnosti data. Ovo je, naravno, u najužoj vezi sa Vitgenštajnovom
teorijom slika (v. 4.012), jer za svaku sliku može da se kaže "tako stoje stvari", ili
"tako stvari ne stoje" (v. 2.201), tj. slika se sa stvarnošću ili slaže ili ne slaže (v.
2.21). Ona slika, međutim, koja bi važila u svim prilikama, za koju stvarnost
ne bi mogla da odluči je li ispravna ili neispravna, je li istinita ili lažna, neće
imati smisla.

1

68

v. Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's Tractatus, London, Hutchinson, 1959, p. 161.

Međutim, ako bismo se zapitali kako mi znamo stvarnost, kako znamo
osnovne činjenice, može se zapaziti da Vitgenštajn stoji na sasvim jednostavnoj teorijskosaznajnoj poziciji: da mi osnovne (atomske) činjenice ili
stanja stvari prosto poznajemo i da, prema tome, možemo da znamo koji su
(elementarni) stavovi istiniti, a koji nisu. "Stav je slika stvarnosti: jer stanje
stvari koje on prikazuje poznajem (ich kenne) ako razumem stav. A stav
razumem i ako mi njegov smisao nije bio objašnjen. ‡ Stav pokazuje svoj
smisao." (4.021 & 4.022, kurziv S. N.)

69

I ne samo to. Vitgenštajn takođe smatra (to je osnova njegovog
logičkog atomizma) da "navođenje svih elementarnih stavova potpuno
opisuje svet" (v. 4.26). On dalje kaže: "Ako elementarne stavove ne mogu da
navedem a priori, onda pokušaj da ih navedem mora da vodi očiglednoj
besmislici" (5.5571). Zbog toga su ti stavo-vi ‡ koji su za Vitgenštajna apriorni
u tome smislu što mi uvek kada na njih nai-đemo, prosto znamo da li su
istiniti ili ne, tj. da li postoji jedno stanje stvari (u smislu "atomske činjenice")
ili ne ‡ "fundamentalni za razumevanje svih drugih vrsta stavova", pri čemu
se misli na opšte stavove (v. 4.411). "Istinitosne moguć-nosti elementarnih
stavova jesu uslovi istinitosti i lažnosti stavova." (4.41) I najzad, određujući koji
to deo našega znanja operiše stavovima, te govori o onome što se može "reći",
Vitgenštajn kaže: "Celokupnost istinitih stavova je celokupna prirodna nauka (ili
celokupnost prirodnih nauka). ‡ Filozofija nije jedna od prirodnih nauka. (Reč
ÄfilozofijaÄ mora da znači nešto što stoji iznad ili ispod, ali ne i pored prirodnih
nauka.)" (4.11 & 4.111)
A sada da vidimo onu drugu stranu: šta to može da bude samo "pokazano", jer "ono što se može pokazati, ne može se reći" (v. 4.1212). Za
Vitgenštaj-na ne može se "reći", ali se može "pokazati" sve ono što je dato u
samom našem jeziku onakvom kakav je. "Ono što se u jeziku ogleda jezik ne
može da prikaže. Ono što se izražava u jeziku mi ne možemo da izrazimo
pomoću jezika." Ukoliko ipak pokušavamo da to učinimo, onda više nemamo
posla sa stavovima, već sa polustavovima ili pseudostavovima (v. 4.1172).
Ali, najzad, šta je to što se samo ogleda u jeziku i što, ako pokušamo
da ga izrazimo jezikom, dobijamo polustavove ili pseudostavove? Po
Vitgenštajnovom mišljenju to su (a) logika (i matematika) i (b) filozofija.
Stavio sam (a) i (b) zato što Vitgenštajn pravi dosta značajnu razliku između
logičkih pseudostavo-va s jedne i filozofskih pseudostavova s druge strane.
Pogledajmo najpre slučaj logike. "Stav može da prikaže čitavu
stvarnost", kaže Vitgenštajn, "ali ne može da prikaže ono što mora da ima
zajedničko sa stvarnošću da bi mogao da je prikazuje ‡ logičku formu." (v.
4.12) Logička forma za Vitgenštajna je sama forma stvarnosti (v. 2.18).
Obeležje logičkog stava, među-tim, nije opšte važenje, već tautološki
karakter, jer i neuopšteni stav može da bude tautološki; biti opšti može da
znači: slučajno važiti za sve stvari, a takva opštost je onda slučajna u odnosu
na logičku opštost, koja je bitna (v. 6.1231 & 6.1232). Logički stavovi ne
"govore" ni o čemu, već prikazuju "skele sveta". "Oni pretpostavljaju da imena
imaju značenje, a elementarni stavovi smisao: i to je njihova veza sa svetom.
Jasno je da mora pokazivati nešto o svetu to što su izve-sne veze simbola ‡ koje
bitno imaju određen karakter ‡ tautologije. U tome je ono odlučujuće." (v. 6.124)
Iz tautološkog karaktera logike proizlazi da su svi njeni stavovi podjednako
opravdani, tj. da među njima nema bitno osnovnih zakona i izve-denih stavova,
da su u logici proces i rezultat ekvivalentni (v. 6.127 & 6.1261).

70

Tautologija je u stvari, smatra Vitgenštajn, onaj krajnji slučaj gde je
stav za sve istinitosne mogućnosti elementarnih stavova istinit, tj. gde se
dopu-šta svako mogućno stanje stvari. Obratno, kontradikcija ispunjava čitav
logički prostor i ne ostavlja stvarnosti nijednu tačku (v. 4.46, 4.462 & 4.463).
Zbog toga nam tautologija i kontradikcija "pokazuju da nam ništa ne kažu",
ali i da ne mogu ništa da nam kažu, zbog čega su "bez smisla" (sinnlos) (v.
4.461). "Međutim, tauto-logija i kontradikcija nisu ÄbesmisleneÄ (unsinnig); one
pripadaju simbolizmu, i to slično kao Ä0Ä simbolizmu matematike." (4.4611)
Ovde je veoma osobeno pravljenje razlike između "sinnlos" i "unsinnig". (Sem
toga, karakteri-stično je da se ovde još uvek govori o istinitosti. "Istina
tautologije je izvesna, stava mogućna, kontradikcije nemogućna." (4.464) To
znači da za Vit-genštajna i pseudostav može da bude istinit. 2 Tu je on, razume
se, nedosledan, jer je već celokupnost istinitih stavova sveo na stavove
prirodnih nauka (v. 4.11).)
Za Vitgenštajna, dodajmo ovde odmah, matematika nije ništa drugo
do logička metoda, a matematički stavovi su jednačine, dakle pseudostavovi
(v. 6.2). Položaj matematike jednak je, dakle, položaju logike. "Logiku sveta,
koju logi-čki stavovi pokazuju u tautologijama, matematika pokazuje u
jednačinama." (6.22)
Da vidimo sada u kojem smislu i na koji način filozofski stavovi (tačnije bi, naravno, bilo reći "pseudostavovi") pokušavaju da kažu ono što može
samo da bude pokazano. Vitgenštajn to objašnjava na primeru solipsizma.
"Ono što solipsizam smera sasvim je tačno, samo što to ne može da se kaže,
već se to poka-zuje. Da je svet moj svet, pokazuje se u tome što granice
jezika (onoga jezika koji samo ja razumem) znače granice moga sveta." (5.62)
"Ja sam svoj svet. (Mikrokosmos)" (5.63) Ali, Vitgenštajn takođe napominje da
mislećeg, predstavljajućeg subjekta nema. Kada bi solipsista pisao knjigu
"Svet kakav sam ja našao", samo o njemu, ne kao telesnom, već kao
mislećem subjektu, u toj knjizi ne bi moglo da bude govora. (v. 5.631.)
"Subjekt ne pripada svetu, već je on granica sveta." (5.632) "Solipsizam,
strogo sproveden," zaključuje Vitgenštajn, "podudara se sa čistim realizmom.
Ja solipsizma skuplja se u tačku bez rasprostrtosti, a ostaje realnost koja mu je
koor-dinirana." (5.64)
Po Vitgenštajnovom mišljenju, ako bismo hteli "da povučemo granicu
mi-šljenju, morali bismo moći da mislimo obe strane ove granice (morali
bismo, dakle, moći da mislimo ono što se misliti ne može)". 3 Zato, smatra
Vitgenštajn, "za odgovor koji ne može da se izrekne, ne može da se izrekne ni
pitanje. Zagonet-ke nema. Ako jedno pitanje može uopšte da se postavi, onda
na njega može i da se odgovori." (6.5) "Sumnja može da postoji samo tamo
gde postoji pitanje; pitanje samo tamo gde postoji odgovor; a ovaj samo
tamo gde se nešto može reći." (6.51)

2
3

v. njittgenstein, L., predgovor Traktatu, Sarajevo, "V. Masleša", 1960 (*21986), str. 25.
Ibid., p. 23.

71

Iz ovih premisa Vitgenštajn zaključuje da bi "ispravna metoda filozofije bila zapravo ova: ne reći ništa više nego ono što se može reći, dakle
stavove prirodne nauke ‡ dakle nešto što nema nikakve veze sa filozofijom..."
(v. 6.53), ali istovremeno primećuje da mi "osećamo da, čak ako je dat odgovor
na sva moguć-na naučna pitanja, naši životni problemi još uopšte nisu ni
dodirnuti", i dodaje: "Naravno, tada više ne ostaje nikakvo pitanje; i upravo to
je odgovor." (v. 6.52.)
Krajnji Vitgenštajnov zaključak o takvoj filozofiji, uključujući i njegovu
sopstvenu, jeste: "Moji stavovi rasvetljavaju time što ih onaj ko me razume na
kra-ju priznaje kao besmislene (unsinnig), kada se kroz njih, po njima, preko
njih popeo napolje... On mora da prevlada ove stavove, tada će ispravno
videti svet." (6.54)
U ovome Vitgenštajno-vom zaključku naročito bih hteo da obratim
pažnju na to da filozofski stavovi ukoliko je, i sve dok je, njihova ak-tivnost
usmerena tako da nam omogući i obezbedi da se popnemo do jednoga
isprav-nog pogleda na svet, nisu nikako besmisleni (unsinnig); ali, kada jednom
steknemo taj ispravan pogled na svet, filozofski stavovi, po Vitgenštajnovom
mišljenju, na kraju postaju suvišni, gube svoj smisao, mi ih priznajemo kao
besmislene.
Prema tome, da bismo ispravno videli svet, nama je filozofija
potrebna; štaviše, ona treba u tome da odigra značajnu pozitivnu ulogu. Ali,
kakva filozo-fija? Vitgenštajnov odgovor na ovo pitanje bio bi sledeći:
"Filozofija nije teo-rija, nego aktivnost. Svrha je filozofije logičko
razjašnjavanje misli. Filozof-sko delo sastoji se bitno od rasvetljavanja.
Rezultat filozofije nisu Äfilozofski stavoviÄ, nego projašnjavanje stavova.
Filozofija mora učiniti jasnim i oštro razgraničiti misli koje su inače, takoreći,
mutne i rasplinute." (4.112) Filozo-fija ne može da bude nikakva teorija,
jednostavno zbog toga što ona ne daje i ne može da dâ nikakvu sliku
realnosti, zato što ne može da potvrdi niti da pobije naučna istraživanja koja
nam daju tu sliku stvarnosti.4
"Filozofija", kaže Vitgenštajn, "ograničava sporno područje prirodne
nauke. Ona treba da ograniči mislivo i time nemislivo. Ona treba da ograniči
nemislivo iznutra pomoću mislivoga." (4.113 & 4.114) Drugim rečima, filozofija treba da reši svoj kardinalni problem, problem demarkacije između onoga
što se može "reći" i onoga što se može samo "pokazati", a kada obavi taj
posao, koji je njen jedini pravi posao, filozofija postaje suvišna i besmislena.
Ali, tokom čitavog istorijskog razvoja ovakve filozofije bilo je veoma
malo. Kritikujući sa ovoga stanovišta svu dosadašnju filozofiju, Vitgenštajn
nalazi da je ona uglavnom metafizička, pod čime se podrazumeva da je
besmislena (unsinnig), a moglo bi se reći isto tako i "lišena značenja"
(bedeutungslos). "Većina stavova i pitanja koji su bili napisani o filozofskim
stvarima", kaže Vitgen-štajn, "nisu lažni nego besmisleni... Većina pitanja i
stavova filozofâ počiva na tome što mi ne razumemo logiku našega jezika.
(Ona su poput pitanja da li je dobro više ili manje identično nego lepo.) I zato
nije čudnovato što najdublji problemi zapravo nisu nikakvi problemi." (4.003)
4

72

v. njittgenstein, L., Notebooks 1914-1916, ed. by G. H. von njright & G. E. M. Anscombe, Oxford, B. Blacknjell,
1961, p. 93.

Naime, Vitgenštajn smatra da mi stav razumemo onda kada
razumemo njego-ve sastavne delove i da značenja jednostavnih znakova
(reči) moraju da nam budu objašnjena, moraju da nam budu data kako bismo
ih razumeli. (v. 4.024 & 4.026) A baš kod filozofskih stavova najčešće se
dešava da: ili (a) pojedinim stavovnim delovima nije dato nikakvo značenje
(v. 5.4733 & 6.53) (semantička greška), oni ne denotiraju nikakav objekat, pa
zato filozofski stavovi koji sadrže takve delove zaista ni ne mogu da nam
prikažu nikakvo zbiljsko stanje stvarî,5 ili se u filozof-skim stavovima (b) isti
znaci upotrebljavaju u različitim simbolima ("G. Zelen je zelen"), odnosno,
znaci koji označavaju na različit način (koji, dakle, pripadaju različitim
simbolizmima) upotrebljavaju, spolja gledano, na isti način ("je" se
upotrebljava na isti način i kada označava kopulu i kao znak jednakosti i kao
izraz egzistencije) /greška protiv logičke gramatike/ (v. 3.323, 3.324 & 3.325).
Ovde je karakteristično da kao primere filozofskih pseudostavova ili
metafizičkih stavova pod (a) Vitgenštajn navodi takve primere ("Sokrat je
identičan", "Dobro je više identično nego lepo") koje dobar broj kritičara
metafizike ne bi ubrajao u metafizičke, niti uopšte u filozofske stavove.

5

Ovde bi trebalo imati u vidu da Vitgenštajn, po svemu sudeći, u potpunosti usvaja
Fregeovu distinkciju između značenja (Bedeutung) i smisla (Sinn), tako da je za njega značenje
denotirani objekt (ima objektivnu vrednost), dok smisao označava način na koji nam je objekt
neposredno dat.

73

*
*

*

Pošto sam, koliko je to bilo mogućno, sistematski izneo Vitgenštajnova
shvatanja sa gledišta onoga što je on sâm smatrao "kardinalnim problemom
filo-zofije", pokušaću da prikažem Vitgenštajnovo rešenje problema
razgraničava-nja između nauke i metafizike i da formulišem neke svoje
primedbe u vezi sa tim stanovištem.
Povlačeći granicu između onoga što se može "reći" i onoga što se
može samo "pokazati", Vitgenštajn je pokušao da povuče oštru liniju između
celokup-nosti prirodnih nauka (tj. empirijskog) s jedne strane, i logike,
matematike i filozofije (tj. neempirijskog), s druge strane. Prema tome, puni
smisao i istini-tost Vitgenštajn je priznao (mada tu nije uvek dosledan) samo
prirodnim, empi-rijskim naukama, koje treba razgraničiti od svega ostaloga.
Ali, i filozofija može da ima smisla ukoliko shvati da joj je glavni i jedini posao
baš ovo razgra-ničavanje. Kada taj posao obavi, filozofiju možemo da
odbacimo kao nešto što nam više nije potrebno i u tom pogledu je i
besmisleno. Ostavljajući po strani samu zamisao filozofije, odavde proizlazi
pomalo neočekivan zaključak da je Vitgenštajnovo rešenje problema
razgraničenje bliže Poperovom gledištu nego-li shvatanju članova Bečkoga
kruga, koji su u prave, saznajno smisaone stavove ubrajali i analitičke
stavove logike i matematike.
[to se tiče Vitgenštajnovog poimanja filozofije, čini mi se da ono ne
daje dovoljno povoda za ispredanje raznih teorija o potpuno ili delimično
besmi-slenim stavovima, ili o značajnim (važnim, rasvetljavajućim) i
beznačajnim (nevažnim, zatamnjujućim) besmislicama (mada je tome,
izgleda, ipak dao povoda sâm Vitgenštajn nekim usmenim izjavama u
"srednjem periodu"), jer ako u Traktatu Vitgenštajn za stavove prirodne nauke
govori da imaju smisao, za logičke stavove on takođe sasvim jasno kaže da
nisu besmisleni, a za stavove "rasvetljavajuće" filo-zofije da postaju, odnosno
da će postati besmisleni tek onda kada budemo isprav-no videli svet.
Sigurno je, znači, da se nikako ne bi moglo tvrditi da se kod
Vitgenštajna razgraničenje između onoga što se može "reći" i onoga što se
može samo "pokaza-ti" podudara sa razlikovanjem između smislenog i
besmislenog, a još manje sa razgraničenjem između onoga što ima i onoga
što nema značenje. [taviše, ništa ne stoji na putu da se osnovno
Vitgenštajnovo razlikovanje protumači tako da se u stvari i ono što se može
samo "pokazati" ipak može "reći", mada na jedan sasvim drugačiji način, u
drugačijem smislu glagola "reći". Prema tome, ne bi bilo ničega nelogičnog u
Raslovoj primedbi da "g. Vitgenštajn, na kraju krajeva, uspeva da kaže
prilično mnogo o onome što se ne može reći". 6 Ali, sasvim je ne-opravdana, tj.
ničim nije obrazložena Vitgen-štajnova pretenzija da "rasvetljava-juća"
filozofija može biti samo jedna, da je ta filozofija u stanju da razjasni do kraja
i da razjasni sve misli koje treba razjasniti; isto tako, Vitgenštajn ničim ne

6

74

Rasl, B., Uvod u Vitgenštajnov Traktat, naše izdanje Traktata, str. 18.

može da brani svoje tvrđenje da je baš njegova filozofija ta koja je donela
"neoborivu i definitivnu istinu".7

7

njittgenstein, L., predgovor Traktatu, str. 25.

75

U svakom slučaju, dakle, ostaje pod velikim znakom pitanja da li je
Vitgen-štajn zaista uspeo da definitivno reši kardinalni problem svoje
filozofije: razgraničavanje između onoga što se može "reći" i onoga što se može
samo "poka-zati". Sem mogućnosti različitih interpretacija, tu je pre svega reč o
tome da li je Vitgenštajn precizno i jasno odredio ono što se može reći, tj.
stavove priro-dnih nauka, koji su sastavljeni iz (a) elementarnih stavova i (b)
složenih stavova ili samo stavova. U skladu sa svojim logičkim atomizmom,
Vitgenštajn smatra da su svi stavovi uopštenja elementarnih stavova (v.
4.52). "Stav je istinitosna funkcija elementarnih stavova. (Elementarni stav je
istinitosna funkcija samo-ga sebe.)" (5) Na ovaj način je u stvari sve
dovedeno u zavisnost od elementarnih stavova; kako su, međutim, kod
Vitgenštajna ovi elementarni stavovi ostali sa-svim neodređeni, to on onda
stvarno nije mogao da načini oštro razgraničenje iz-među onoga što se može
"reći" i onoga što se može samo "pokazati".

76

Koliko je Vitgenštajn neodređen prilikom definisanja elementarnih
stavova, može se videti i po tome što su mnogi članovi Bečkoga kruga
smatrali da usvajaju njegova shvatanja kada su elementarne stavove odredili
kao izveštaje o onome što neposredno opažamo, tj. kao stavove koji mogu
čulno da se verifikuju (mada, naravno, sâm Vitgenštajn o tako nečem nigde
ne govori). Drugi su, međutim, ukazivali da princip verifikacije nije nužna
posledica atomističke hipoteze i da iz poistovećivanja "onoga što može da
bude rečeno" sa "stavovima prirodnih nau-ka" nikako ne mora da sledi i ne
sledi logičkopozitivističko epistemološko od-ređenje elementarnih stavova.
Vitgenštajn, naime, to treba stalno imati na umu, ne želi da ima posla sa
teorijom saznanja, tako da kada govori o određivanju isti-nitosti nekoga stava,
on tada govori samo o logičkim uslovima njegove istinito-sti, koji se svode na
istinitosne mogućnosti elementarnih stavova (4.41); što se tiče elementarnih
stavova, njihova istinitost je funkcija samih tih stavova (v. 5), jer "istinitosne
mogućnosti elementarnih stavova znače mogućnosti postojanja i
nepostojanja stanja stvari" (v. 4.3). Postojanja i nepostojanja stanjâ stvari, sa
svoje strane, predstavljena su slikom (v. 2.11), koja je takođe jedan složen i
nejasan Vitgenštajnov pojam, čija se istinitost ili lažnost utvrđuje
upoređivanjem sa stvarnošću (v. 2.223), mada slika istovremeno "doseže do
stvarnosti", "ona je kao neko merilo prislonjeno na stvarnost" (v. 2.1511 &
2.1512), tako da njoj "pripada još i odslikavajući odnos" koji se "sastoji od
koordinacijâ elemenata slike i stvarî", a "ove koordinacije su kao neka tícala
(kontakti, Fühler) elemenata slike kojima slika do-diruje stvarnost" (v. 2.1513,
2.1514 & 2.1515). Prema tome, slika bi bila onaj među-član u kojem se na
neki čudan način vrši neposredni kontakt između subjekta i objekta! Vrlo
jednostavno, ali i vrlo mračno! Ukoliko su, znači, u pravu oni koji kritikuju
logičkopozitivističku interpretaciju i ukoliko su oni sami nešto bliže pravome
Vitgenštajnu, odnosno izvesnom nesumnjivo antiepistemološkom duhu
njegove filozofije, Vitgenštajnovo teorijskosaznajno izjašnjavanje, tamo gde je
na kraju krajeva bio prinuđen da ga učini, nije nimalo jednostavno niti određeno, zbog čega ni ovi drugi ne mogu pretendovati da su ga shvatili tako
da nika-kvo drugačije tumačenje Vitgenštajna više ne dolazi u obzir. Uveren
sam, zapra-vo, kako nijedna interpretacija ne može izbeći to da u
Vitgenštajnovim shvata-njima ostane i dalje mnogo tamnoga i uvek ponešto
što ne može da se dovede u potpun sklad sa celinom.

77

Tako, na primer, u Vitgenštajnovoj teoriji ima i takvih napomena na
osno-vu kojih bi (i pored svega što je rečeno o osnovnoj demarkacionoj liniji
iz-među "reći" i "pokazati") moglo da se zastupa shvatanje o većoj bliskosti
izemđu priro-dnih nauka i logike (matematike) u odnosu na povezanost
između logike (matema-tike) i filozofije ili metafizike (bez obzira što se logika,
zajedno sa filozo-fijom, nalazi u sferi u kojoj se ne može ništa "reći", već se
može samo "pokaza-ti"). Tako Vitgenštajn govori o tautologiji i kontradikciji
kao o graničnim slu-čajevima istinitosnih mogućnosti elementarnih stavova
(v. 4.45 & 4.46), što bi moglo da se protumači, kako je to i učinio profesor
Ejer,8 da su stavovi logike de-generativni slučajevi elementarnih stavova koji
govore o činjenicama i tako ipak stoje u izvesnoj vezi sa prirodnim naukama,
dok filozofski i metafizički stavovi, naprotiv, gube svaku vezu sa činjeničkim
iskazima.
Ova mogućnost ponovo ukazuje na nedovoljnu određenost
Vitgenštajnovog razgraničenja, mada mi se čini da njemu uopšte nije stalo do
toga da logiku tako povezuje sa prirodnim naukama da bi doveo u pitanje
svoje osnovno razlikova-nje na ono što se može "reći" i ono što se može samo
"pokazati", tj. da je ta veza samo formalna, dok razlika ostaje suštinska, bitna.
Ako bismo, najzad, hteli ‡ bez obzira na veliki značaj samoga isticanja
problema razgraničenja u prvi plan ‡ da sa logičko-metodološkog gledišta
proce-nimo vrednost Vitgenštajnovog rešenja ovoga problema, onda bismo
mogli da pri-metimo kako je tu (za samoga Vitgenštajna, a ne za njegove
sledbenike i komentatore) manje reč o postavljanju nekoga kriterijuma
demarkacije, a više o uverenosti u po-stojanje neke prirodne, apriorne razlike
između stavova prirodne nauke i svih ostalih stavova, razlike koju prosto treba
samo uočiti. U tom slučaju, međutim, a sudeći prema predgovoru Traktata, ne
može se reći da to nije bila i Vitgenštaj-nova težnja, ovo razlikovanje je
dogmatski postavljeno iznad bojnog polja kri-tičkih argumenata. Sem toga,
praktično je teško proceniti kakav je napredak uči-njen zamenjivanjem
"prirodnonaučnog" (empirijskog) sa onim što se može "reći", a
"neprirodnonaučnog" (neempirijskog) sa onim što se može samo "pokazati".
Na kraju, ostavljajući na stranu problem razgraničenja, trebalo bi
zapaziti još i sledeće:

8

78

v. Ayer, A. J., Editor's Introduction to Logical Positivism, Glencoe, Ill., The Free Press, 1959, p. 12.

Sigurno bismo se mogli potpuno složiti s tim da bi neke probleme
tradicionalne filozofije s pravom trebalo okarakterisati kao pseudoprobleme u
smislu loše logičke gramatike; ali, čini mi se kako ne bismo mogli prihvatiti da
su besmisleni oni stavovi u kojima izvesnim znakovi-ma nije dato nikakvo
značenje u Vitgenštajnovom smislu reči ‡ taj smisao je veoma uzak, jer je za
njega, kao i za Fregea, značenje denotirani objekt. 9 Zašto bismo morali da
poričemo postojanje i smisao (kao suprotno i za "sinnlos" i za "unsinnig") onih
znakova koji ne denotiraju nikakav objekt? Ovde se Vitgenštajn između ostalog sukobio sa problemom koji je rešen teorijom o hijerarhiji jezikâ. Ne
nalazeći drugo rešenje, Vitgenštajn završava Traktat poznatom maksimom:
"O čemu ne mo-že da se govori, o tome mora da se ćuti" (7), na šta je
austrijski fizičar Ervin [redinger duhovito primetio da baš na toj tački govor
postaje zanimljiv.
Međutim, ima nečega tačnog u Vitgenštajnovom shvatanju o tome da
"ono što se izražava u jeziku mi ne možemo da izrazimo pomoću jezika" (v.
4.121), uto-liko ukoliko ne možemo da se upletemo u odnos između jezika i
stvarnosti kao da su to dve sasvim različite stvari o kojima možemo izdvojeno
da mislimo i da ih poredimo, a ne nešto što je u našem mišljenju, odnosno u
ljudskoj praksi uvek ne-razdvojno povezano i što je mogućno samo relativno
razdvojiti u teorijskosaznaj-nim analizama. Kako je Vitgenštajn izbegavao da
se bavi teorijom saznanja, preme-štajući je u filozofiju psihologije, koja ga nije
interesovala, razumljivo je što je insistirao na ovoj nemogućnosti i što nije
prišao rešenju ovoga problema putem razlikovanja nivoâ jezikâ.
Zbog toga, mada Vitgenštajn govori o postojanju celokupne stvarnosti
(sveta) kao o nečem čemu subjekat ne pripada i što u tome smislu izgleda
nezavi-sno (realizam), on u stvari dovodi stvarnost u potpunu zavisnost od
subjekta (solipsizam), jer je subjekt "granica sveta", pošto nema nikakvog
drugog sveta sem "moga sveta", čije su granice date "onim jezikom koji samo
ja razumem" (v. 5.632 & 5.62). U tom smislu "svet je potpuno opisan ako se
navedu svi elementarni stavovi i ako se navede koji su od njih istiniti, a koji
lažni" (v. 4.26), a njegova struktura je data logičkom formom, koja je i forma
stvarnosti (v. 2.18), jer "očigledno je da i svet koji se zamišlja ne znam koliko
različit od stvarnog sveta, mora da ima nešto ‡ formu ‡ zajedničko sa
stvarnim svetom" (v. 2.022).

9

Vitgenštajnovo poimanje značenja najjasnije se može videti u sledećem stavu Traktata:
"Značenja prvobitnih znakova (imena) mogu se objasniti pomoću rasvetljenjâ. Rasvetljenja su
stavovi koji sadr-že prvobitne znakove. Ona se, dakle, mogu razumeti samo kada su već
poznata značenja tih znakova." (3.263)

79

Ovakvo shvatanje očigledno vodi poricanju mogućnosti filozofije kao
teorije o svetu koja bi se bavila problemima sličnim onima koje tretira naše
naučno saznanje sveta. Zato Vitgenštajn smatra da je filozofija mogućna
samo kao "rasvetljavajuća aktivnost", kao aktivnost koja će "značiti (ili
pokazivati) ne-izrecivo, jasno prikazujući izrecivo" (v. 4.115 & 6.522), kao
aktivnost, dakle, raz-graničavanja između pseudostavova i pravih stavova.
Ali, takvoj aktivnosti, koja nesumnjivo može da bude poželjna, nema razloga,
kao što to Vitgenštajn čini, određivati skori završetak koji bi vodio ukidanju
svake filozofije. Sem toga, čini mi se da insistiranje na problemima
razjašnjavanja u stvari nikako ne znači postavljanje filozofije "iznad ili ispod
prirodnih nauka", već njeno postavljanje baš na jedan sasvim izolovani
kolosek pored prirodnih nauka. Postavljanje fi-lozofije "iznad ili ispod prirodnih
nauka" podrazumevalo bi angažovanje na jednom novom nivou u rešavanju
onih problema koji se rađaju bilo u prirodnim naukama ili u društvenom
životu, tj. u rešavanju pravih problema. Samo tako mogućno je prevazići
Vitgenštajnovo poimanje i sprečiti neizbežnu degeneraciju njegove filozofije
kao aktivnosti razjašnjavanja.
Neprekidna usmerenost samo na razlikovanje između filozofije i empirijskih nauka, bez uviđanja njihovog jedinstva, ili, još tačnije, bez uočavanja
bilo kakve njihove uzajamne povezanosti, dovela je Vitgenštajna do takve
"teorije" da može postojati filozofska aktivnost koja ne bi bila teorija. U vezi s
tim Gajo Petrović u svom pogovoru Vitgenštajnovom Traktatu vrlo dobro
primećuje:
"[ta je Vitgenštajna navelo (ili zavelo) na pomisao da je filozofija aktivnost koja nije teorija? U korenu ove pomisli leži jedan tačan uviđaj: uviđaj
da se ÄpredmetiÄ kojima se bavi filozofija (bivstvovanje, vrednost, nepsihološko ja) bitno razlikuju od predmeta kojima se bave nauke (činjenice i
stvari) i da fi-lozofija zato ne može biti teorija u istom smislu u kojem su to
nauke. Uviđajući bitnu razliku između ÄpredmetaÄ filozofije i nauke, on nije
uspeo da sagleda nji-hovo jedinstvo, pa je ÄpredmetÄ filozofije smestio izvan
sveta. Zaboravio je da postavi sebi pitanje nije li u filozofiji reč ne o nečem
sasvim izvan sveta, nego o njegovoj najdubljoj suštini i osnovi.
Osećajući da se pretpostavljeni izvansvetski ÄpredmetiÄ ne mogu
izreći u formi običnih empirijskih stavova i tautologija, Vitgenštajn ih je
proglasio neizrecivima. On se nije upitao nisu li mogućne neke specifično
filozofske misaono-jezičke strukture, nisu li mogućni takvi ÄstavoviÄ koji nisu
ni jednostav-no empirijski ni jednostavno tautološki.
Traktatus sâm predstavlja niz složenih tvorevina koje se podjednako
opiru svrstavanju među obične empirijske i tautološke stavove, kao i
svrstavanju među besmislene pseudostavove. Logičku strukturu tih
svojevrsnih tvorevina ni sâm njihov pisac nije umeo da odredi. Tako mu nije
ostalo drugo nego da ih progla-si besmislenima." 10

1

80

0

Petrović, G., Pogovor Vitgenštajnovom Traktatu, naše izdanje Traktata, str. 234-235.

Parafrazirajući poslednji pasus Petrovićevog pogovora Traktatu, mogao
bih da zaključim ovaj članak napomenom da po mom mišljenju "stavovi"
Traktata niti jesu niti će biti suvišni i besmisleni, jer nam oni ipak ponešto
kažu o onome što je samo za filozofiju izrecivo, što je izrecivo na jedan
sasvim druga-čiji način i na jednom sasvim drugom nivou, ali što ima svoje
duboke korene baš u problemima našeg naučnog saznanja i naše društvene
prakse.
*
*
*
Pojedine ideje Vitgenštajnovoga
Traktata veoma su široko
komentarisa-ne ‡ o njima se tokom minulih četrdeset godina raspravljalo u
velikom broju knjiga i još većem broju članaka kako istaknutih tako i manje
poznatih britan-skih i američkih filozofa. To je posledica velikog uticaja koji je
ovo delo imalo ne samo na Bečki krug i Kembričku analitičku školu, već na
čitav razvoj savremene filozofije u zemljama koje govore engleskim jezikom; i
ne samo u njima.
Međutim, ako sve do 1959. godine nije bilo knjige koja bi bila
posvećena zahvalnom i korisnom, mada nimalo lakom zadatku da doprinese
boljem i pravil-nijem razumevanju bogate sadržine ovoga dela napisanog u
aforizmima, sa često nedovoljno razrađenim opaskama, oko kojih je bilo i
nerazumevanja i nespora-zuma ‡ ta godina je donela dve takve knjige: knjigu
Erika Stenijesa (Stenius, E., njitt-genstein's Tractatus, Oxford, Basil Blacknjell, 1959) i
knjigu X. Anskoum (Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's Tractatus,
London, Hutchinson Library, 1959).
U ovaj Uvod u Vitgenštajnov Traktat možemo se u dovoljnoj meri
pouzdati, jer dolazi iz pera X. Anskoum, najbolje Vitgenštajnove učenice i
prijateljice, sada docenta u Oksfordu. Kao blizak poznavalac Vitgenštajnove
misli, X. Ansko-um je posle smrti svoga učitelja određena za jednog od
izvršilaca njegove literar-ne zaostavštine i pojavljuje se kao prevodilac i
redaktor objavljenih rukopisa iz toga nasleđa. Od značaja je svakako i to što
ovaj Uvod nastupa posle objavljivanja glavnih posthumnih Vitgenštajnovih
dela, jer su ta dela uticala na interpreta-ciju Traktata, jedine knjige koju je
Vitgenštajn objavio za života.
Koliko može da bude potrebna i korisna jedna ovakva knjiga, jasno je
svakome ko je čitao Traktat, a u prilog tome govori i činjenica da je, na
primer, rano preminuli daroviti britanski filozof Frenk Remzi putovao u
austrijska planinska sela da bi razgovarao neposredno sa Vitgenštajnom o
nekim nejasnim mestima ove knjige, kao i to da je Rasl, u svome kratkom
uvodu engleskom prevodu Traktata (1922), našao za potrebno da pruži neka
objašnjenja o simbolima koje Vitgenštajn upotrebljava i da komentatorski izloži
neke osnovne teze Traktata.

81

Bilo bi, međutim, neopravdano očekivati da će ova knjiga razjasniti i
komentarisati sve ono što bi se nama ili nekom drugom učinilo nejasnim ili
vrednim komentara. U stvari, Uvod razrađuje i otkriva ono što je
kondenzovano u osnovama Traktata, onu usvojenu idejnu podlogu
Vitgenštajnovu u vreme kada je pisao logičko-filozofsku raspravu koja u celini,
kao sistem, ne bi pobuđivala tako neprestano interesovanje da u pojedinim
svojim odsecima ne baca jedno sasvim novo svetlo na filozofske probleme.
Vitgenštajnov Traktat počiva na tekovinama razvoja tadašnje
matemati-čke logike, tako da se ne može razumeti u potpunosti bez sticanja
određene koli-čine znanja iz te oblasti. U prvom redu, naravno, trebalo bi se
upoznati sa izve-snim Fregeovim i Raslovim otkrićima na području
matematičke logike, koja su veoma značajna baš sa filozofskog gledišta.
Vitgenštajn je stvarno podrazu-mevao da su njegovi čitaoci čitali Fregea, a
autorka Uvoda ide tako daleko da smatra i to da je ‡ pored toga što je Traktat
pobuđivao oduševljenje i divljenje mnogih ‡ ono što je do sad pisano o tome
delu uglavnom irelevantno, zbog toga što je zanema-rivan pravac koji je
filozofiji dao Frege (Anscombe, G. E. M., An Introduction to njittgenstein's Tractatus, p. 12).
Uvod X. Anskoum usmeren je da tu stranu detaljnije osvetli. Pored toga,
autorka želi da objasni Vitgenštajnovo shvatanje propozi-cija, tj. njegovu
"teoriju slika", s tim što glavnu pažnju posvećuje logičkom aspek-tu, dok su
analitičko-filozofska i lingvistička strana uglavnom zanemarene.
*
*
*
Plava i Braon knjiga (njittgenstein, Ludnjig, The Blue & Bronjn Books, Preliminary
Studies for the "Philosophical Investigations", Oxford, Basil Blacknjell, 1958.) predstavljaju
Vitgenštajnove prethodne studije za Filozofska istraživanja, glavno delo
takozvane druge faze njegovog filozofskog razvoja. To su ujedno jedina
Vitgen-štajnova dela čiji je original nastao na engleskom jeziku, jer je on ove
dve knjige diktirao ‡ prvu grupi svojih studenata u Kembrixu 1933-34. godine,
a drugu dvojici učenika 1934-35. godine. Te beleške Vitgenštajn je sâm
umnožio u nekoliko pri-meraka, upoznavši s njima samo svoje bliske
prijatelje. Međutim, oni koji su dobi-li ove rukopise na čitanje dalje su ih
umnožavali i davali svojim prijateljima, tako da su i Plava knjiga i Braon
knjiga nezvanično široko kružile među britan-skim i američkim filozofima. Do
zvaničnog objavljivanja dolazi evo tek sedam godina iza Vitgenštajnove smrti,
posle Filozofskih istraživanja (1953) i Pri-medbi na osnove matematike
(1956). Pošto ova dva rukopisa nisu imala nikakvog naslova i pošto je prvi
rukopis Vitgenštajn ukoričio u plave, a drugi u korice braon boje, opšte je
usvojen njihov naziv Plava i Braon knjiga.
Plava knjiga nagoveštava sve osnovne teme docnijeg Vitgenštajna, ali
je Braon knjiga, po obliku i po obradi nekih konkretnih detalja, bliža
Filozofskim istraživanjima. (Ni Filozofska istraživanja, međutim, kao što je
poznato, ne predstavljaju delo definitivno završeno i pripremljeno za štampu.)

82

Filozofska istraživanja su komponovana kao niz zabeležaka, za koje
sâm autor kaže da idu "cik-cak u svim pravcima preko jednog širokog polja
mišljenja" (njittgenstein, L., Philosophical Investigations, p. IX). U tome delu, nasuprot
ustaljenoj filozofskoj tradiciji, nema sređenog pristupanja, razrade i
argumentacije a zatim izvođenja zaključaka o određenoj temi; tu je sve u
nerazrađenim ali impre-sivnim sugestijama, u tananim metaforama ‡ sve
podjednako važno i podsticaj-no svojim novim uglom posmatranja, koji otvara
neočekivane perspektive i zanimljive mogućnosti filozofskih istraživanja.

83

Između Plave knjige i Braon knjige Vitgenštajn je izmenio mišljenje o
nekim osnovnim pitanjima više nego između Braon knjige i Filozofskih istraživanja. Plava knjiga, koju čine samo sažeti izvodi Vitgenštajnovih predavanja,
velikim delom nosi karakter nagoveštavanja nečega što tu nije dato u celini.
Braon knjiga, međutim, već razrađuje neke osnovne probleme na koje
nailazimo u Filozofskim istraživanjima, kao što su, na primer, "jezičke igre" ili
pitanje njihovih pravila, mada se još nigde neposredno ne raspravlja o
odnosu logike i jezika, što je u središtu pažnje Istraživanja. Vitgenštajn je više
puta pokušavao da re-vidira i pripremi za štampu Braon knjigu, ali je na kraju,
pošto nikako nije bio zadovoljan, zaključio da to ne vredi, pa je tada, 1936.
godine, počeo da piše Filo-zofska istraživanja. Terminologija ovih pripremnih
studija nešto je neodređe-nija i neujednačenija od one u Filozofskim
istraživanjima, a pojedina mesta, upo-ređena sa odgovarajućim odeljcima
Filozofskih istraživanja, deluju kao traže-nje, kao isprobavanje.
[to se tiče podele Vitgenštajnovog filozofskog razvoja na dve faze, to
razdvajanje je veoma uslovno, jer bi se, s jedne strane, mogle ustanoviti,
razume se, još neke faze ili bar međufaze, dok, s druge strane, u osnovi svih
faza i međufaza leži jedno isto jezičko usmerenje i interesovanje. Evo kako se,
posle objavlji-vanja Plave i Braon knjige, s obzirom na osnovno
Vitgenštajnovo stremljenje, može rekonstruisati evolucija Vitgenštajnovih
pogleda:
Mada se ne može reći da je sav okrenut u tome pravcu, u Traktatu se
(a) dopušta mogućnost stvaranja logički savršenog jezika, jer je u pitanju
razjašnja-vanje značenja skrivenih iza empirijske, nedovoljno jasne i
neprecizne svakida-šnje upotrebe reči; u stvari, prema nekim svedočanstvima
(njarnock, G. J., English Philosophy since 1900, p. 67), već nekoliko godina docnije ‡
Traktat je objavljen 1921. u Ostvaldovim Analima prirodne filozofije ‡
Vitgenštajn je, izgleda, došao do uverenja da to neempirijsko objašnjenje
jezika nije otkrivanje nečeg duboko skri-venog, već, naprotiv, nametanje
nečeg izmišljenog činjenicama. U Plavoj knjizi (b) više se ne dopušta
mogućnost stvaranja idealnog jezika, mada se smatra, na primer, da se iz
jednostavnih "jezičkih igara" mogu postepeno izgraditi procesi našeg
razvijenog jezika. Braon knjiga, međutim, odražava shvatanje (v) da
jednostavniji jezik ne predstavlja nepotpunu formu složenijeg jezika, već da je
svaka "jezička igra" celina za sebe koja treba da baci svoju svetlost na
određene filozofske probleme, o kojima inače, smatra se, nema smisla
raspravljati. Najzad, u Filozof-skim istraživanjima (g) razmatranje različitih
"jezičkih igara" postaje neposre-dno raspravljanje o filozofskim problemima, u
tom smislu što ‡ obrnuto u odnosu na ideju Traktata ‡ razjašnjavanje
svakidašnje upotrebe jezika treba da pokaže da su ti problemi obične
predrasude koje nastaju sukobljavanjem sa granicama jezika; filozofija treba
da se bori "protiv omađijanosti naše inteligencije posred-stvom jezika"
(Philosophical Investigations, p. 47).

84

Uvod u Vitgenštajnov Traktat je ozbiljna knjiga koja može korisno da
po-služi svima koji žele temeljitije da prouče i potpunije da shvate ovo delimično izvanredno jasno, ali mestimično i teško razumljivo Vitgenštajnovo
delo, a Plava i Braon knjiga bacaju dragoceno svetlo na evoluciju
Vitgenštajnovih ide-ja, na izvesne međufaze između Traktata i Filozofskih
istraživanja. Prema tome, obe knjige doprinose boljem razumevanju
Vitgenštajna.

85

*
*

*

Ovde je zanimljivo ukazati i na to da je danas u Britaniji mali broj
filozofa koji ‡ priznajući Vitgenštajnov doprinos ‡ zauzimaju prema njemu nezavisan stav, što je za engleske prilike malo neobična pojava. S jedne strane Vitgenštajn kao da još uvek živi i autoritetom svoje ličnosti stvara zatvoren krug
filozofa koji nekritički usvajaju njegova gledišta; s druge strane imamo one
koji sasvim nipodaštavaju i poriču Vitgenštajna, tvrdeći, na primer, da se danas
o Vitgenštajnu vi-še ništa ne bi ni čulo da nije bilo Rasla i Kembrixa, koji su doneli
pogrešan sud o njemu.
U stvari, iako Vitgenštajn otvara jednu zaista značajnu perspektivu prilaženja filozofiji, osvetljava složenost jezičke strukture i naše upotrebe reči, te
ukazuje na jezičku stranu filozofskih problema, koja je do tad bila uglavnom
za-nemarivana ‡ on želi da filozofiju svede na lingvističko filozofiranje o filozofiji, da je sasvim izdvoji od empirijskih nauka. Ta Vitgenštajnova pretenzija
ne vodi računa o tome šta je vekovima bio osnovni cilj i smisao filozofije: razumevanje celine sveta i čovekovog položaja u njemu. A čim se to izgubi iz vida,
filozofija se više ne mora izgrađivati na temeljima saznanja koje daju empirijske nauke, saznanja koje predstavlja izvor životne snage i neprekidnog
napredovanja filozofije.
Pozitivni smer Traktata izražen je pre svega insistiranjem na činjenici
da je dobar broj filozofskih (i ne samo filozofskih) problema proizašao iz rđa-ve
upo-trebe rečî ili upotrebe rđavih reči u određenom verbalnom kontekstu, jer je
filozofija (i opet ne samo filozofija) stvarno oduvek patila od pseudosporova, od
konfuznih, ne-određenih, nejasnih ili dvosmislenih pojmova. Međutim, raspravljanje o mišljenju se ne može svesti samo na raspravljanje o jeziku, jer se
između mišljenja i jezika ne može staviti znak jednakosti. Proučavanje jezika
samo je jedan od metoda proučava-nja mišljenja. No, pretenzija da se
filozofija ograniči na istraživanje jezika vodi zanemarivanju objektivnih
temelja ljudskog mišljenja i saznanja, prenebregavanju činjenice razvitka
jezika, ljudskog mišljenja i samog filozofskog saznanja, koje počiva na
razvitku i napretku filozofskog saznanja.
Ali, insistiranje na potpunom diskontinuitetu dveju faza Vitgenštajnove
filozofije sasvim je neopravdano. Ne samo da postoje i međufaze, već u
osnovi svih faza i međufaza leži zainteresovanost za jednu istu čvornu
problematiku: proble-matiku jezika. (...) Dok Traktat predstavlja izvanredno
samosvojno i celovito domi-šljanje nekih ideja koje su u to doba već "visile u
vazduhu", dotle Filozofska istraživanja otvaraju jedan zaista sasvim novi
pristup filozofskim problemima.

86

Filozofska istraživanja su komponovana kao niz zabeležaka i
napomena, za koje sâm autor kaže da predstavljaju obilje "topografskih
nacrta nastalih na dugim i zamršenim krstarenjima uzduž i popreko kroz
široku oblast misli". U tom pogledu, delo je naizgled preko svake mere
nesistematsko, nerazrađeno i u tradicionalnom smislu neargumentovano. Ali
je tu istovremeno sve puno impre-sivnih sugestija i suptilnih metafora, te
važno i podsticajno. (...) Osnovna pozi-cija u ovom delu jeste da nema
nikakve dublje istine o stvarnosti koja se krije iza nedovoljno precizne i često
nejasne naše svakodnevne upotrebe rečî, pošto bi to moglo da vodi
nametanju činjenicama nečeg izmišljenog. Sva složenost stvarnosti data je u
isto tako složenim "jezičkim igrama" naše svakodnevne upotrebe rečî, a filozofija
kao razjašnjavanje te upotrebe ima cilj da nam omogući prikladno razumevanje
stvarnosti, a s druge strane, da nam pokaže kako problemi dosadašnje filozofije
nisu ništa drugo do predrasude koje nastaju sukobljavanjem sa granicama
jezika.

87

OD EPISTEMOLOGIJE KA METAFIZICI
‡ Povodom Vajthedove knjige "Nauka i moderni
svet" * ‡
"... Almost any idea njhich jogs you out of your
current abstractions may be better than nothing."
("... Gotovo svaka ideja koja vas izbacuje iz
vaših tekućih apstrakcija može biti bolja od
ničega.")
(njhitehead, A. N., Science and the Modern njorld,
Cambridge, At the University Press, 1933, p. 77)

Naša čitalačka publika tek počinje da upoznaje Vajtheda. Jedino nešto
obimnije Vajthedovo delo koje je objavljeno pre ove knjige jeste Proces i
realnost, u izdanju sarajevskog izdavačkog preduzeća "Veselin Masleša"
(edicija "Logos", 1968). Ima, razume se, i takvih mislilaca koje je mogućno
predstaviti, o kojima čitalac može da stekne srazmerno određenu i potpunu
predstavu ukoliko pročita jedno njihovo reprezentativno delo. No, sa
Vajthedom to nipošto nije slučaj, pa je zato, smatram, u potpunosti
opravdano tvrđenje da naša publika tek počinje da upoznaje ovoga mislioca,
čemu značajan doprinos pruža i prevod koji je pred nama.
Vajthed je, naime, sigurno najsloženija figura moderne anglo-američke
filozofije, mislilac kojeg je vrlo teško klasifikovati, filozof čija se nesumnjiva
vrednost može definisati vrlo različito. Ipak je izvesno da je naučno saznanje
uvek bilo i ostalo u žiži pažnje ovoga filozofa, mada mu je prilazio sa veoma
raznolikih stanovišta. Treba takođe imati u vidu da je Vajthed četrdeset
godina posvetio skoro isključivo matematici 1 i da je u šezde-setprvoj godini
života još predavao matematičku fiziku na Kraljevskom kolexu za nauku i
tehnologiju u Londonu. Ne shvatajući to nikako kao napuštanje nauke, Vajthed
se okrenuo profesionalnoj filozofiji u doba kada mnogi drže da je njihova
stvaralačka aktivnost završena. Tada objavljuje svoje prve filozofske knjige.
*

1

88

Ovo je u stvari tekst predgovora našem prevodu Vajthedove knjige Nauka i moderni svet,
koja će 1969. godine izići iz štampe u izdanju "Nolit"-a.
Alfred Nort Vajthed (Alfred North njhitehead) rođen je 15. februara 1861. godine u Remsgejtu
(Ramsgate) na ostrvu Tanet (Isle of Tanet) u Kentu, a umro u masačusetskom Kembrixu, u
Sjedinjenim Državama 30. decembra 1947. godine. [kolovao se u klasičnoj školi u [erbornu
(Dorsetšajr), a 1880. godine počeo je da studira matematiku u Triniti kolexu u Kembrixu, gde je,
po završetku studija, 1885. godine postao nastavnik. Samostalno je proučavao i filozofiju.
Devedesetih godina u Kembrix je došao i Rasl, prvo kao student, da bi docnije i on postao
nastavnik. Posle objavljivanja prvih tomova svojih ogleda iz matematičke logike, i Vajthed i Rasl
su konstatovali da su im nacrti drugih tomova istovetni, pa su odlučili da stvore zajedničko
delo. No, sa objavljivanjem tri toma kapitalnog dela iz oblasti matematičke logike Principia
Mathematica (1910‡1913), prirodno je došlo i do završetka saradnje između Vajtheda i Rasla,
pošto su im se osnovni filozofski i društveni pogledi bitno razlikovali. Godine 1910. Vajthed je
prešao u London, gde je predavao matematiku prvo na Univerzitetskom kolexu, a zatim na
Kraljevskom kolexu za nauku i tehnologiju u Kenzingtonu (London). Godine 1924. prihvatio je
poziv da postane član filozofskog odeljenja u Harvardu, SAD, gde je bio izvanredno primljen.
Otišao je u penziju 1937. godine. Do kraja života ostao je u Sjedinjenim Državama. Politički je bio
na strani liberala, protiv konzervativaca, a docnije je simpatisao sa umerenim laburistima. Politički je
bio aktivan samo u mladosti, u kembričkom periodu.

No, u toku nešto više od dvadeset godina aktivne delatnosti na
području filozofije, Vajthed prolazi kroz dve sasvim različite misaone faze.
Uklapaju-ći se potpuno u moderna filozofska stremljenja, Vajthed je najpre
počeo da raz-mišlja o prirodi saznanja, i to s obzirom na tekovine kvantne
teorije i teorije relativiteta, koje su unele krupne, revolucionarne promene u
naučno saznanje, stvarajući istovremeno neočekivano ozbiljne dileme i
probleme na području teo-rije saznanja. Za razliku, međutim, od savremenih
pravaca u anglo-američkoj filozofiji, Vajthed je epistemološka razmatranja i
kritiku epistemologije shvatio samo kao pripremu za metafizičke spekulacije i
izgradnju sopstvenog metafizičkog sistema.
Kod Vajtheda, znači, možemo razlikovati tri faze njegove misaone
aktivnosti: (1) fazu razvijanja teorije matematičke logike, sa najznačajnijim
delima: A Treatise on Universal Algebra (1898), Mathematical Concepts of the Material njorld
(1905), Principia Mathematica (zajedno sa Raslom, 1910‡1913); (2) fazu
empirističke teorijskisaznajno usmerene prirodne filozofije, sa glavnim
delima: An Enljuiry Concerning the Principles of Natural Knonjledge (1919), The Concept of
Nature (1920), The Principle of Relativity (1922), Science and the Modern njorld (1925); i (3)
fazu spekulativne, metafizičke, panteistički obojene filozofije organizma, sa
osnovnim delima: Religion in the Making (1926), Symbolism, Its Meaning and Effect (1927),
Process and Reality (1929), Adventures of Ideas (1933), Modes of Thought (1938).
Prema tome, mada naučno saznanje čini jednu zajedničku okosnicu
Vajthe-dovog stvaralaštva, za to stvaralaštvo je isto tako osobena vrlo značajna izmena misaonih stremljenja. Nije toliko reč o odbacivanju ranijih ideja
(mada je bilo i toga), koliko o menjanju pravca ili proširivanju sfere interesa.
Ovde bi možda bilo zanimljivo napraviti poređenje sa Bertrandom Raslom,
dru-gom znamenitom ličnošću moderne anglo-američke filozofije, sa kojim je
inače Vajthed tesno sarađivao u fazi matematičko-logičke delatnosti. Naime,
Rasl se obično uzima kao izrazit primer filozofa koji se nije ustezao da menja
mi-šljenja i da neočekivano često predlaže nova rešenja određenih filozofskih
problema; pa ipak, za njega se slobodno može reći da se, i pored svega toga,
neprestano kretao u okviru jedne široko shvaćenog logičkoempirističkog analitičkog pravca. Za Vajtheda, međutim, ne bi moglo da se kaže nešto slič-no, i u
tom smislu Vajthedov slučaj je bliži onome Vilijama Xejmsa, koji je prvo bio
fiziolog, zatim psiholog, a onda filozof.
S obzirom na ovako izrazito raznovrsna usmerenja koja su se ispoljila u
dugotrajnom Vajthedovom misaonom stvaralaštvu, vrednost pojedinih faza
njegove misaone evolucije procenjuje se veoma različito, po pravilu u
zavisnosti od različitih sopstvenih zamisli filozofije. Tako, recimo, jedni ističu
kao najznačajnije njegove radove iz oblasti matematičke logike, drugi
ocenjuju kao najvrednija njegova dela iz faze bavljenja filozofijom prirode, ili
tačnije, filozofijom fizike, dok treći smatraju da je tek poslednja, metafizička
faza prava i jedina filozofska faza.

89

Dela iz faze matematičke logike, ukoliko se filozofija shvati tako široko
da obuhvata i dela iz ove oblasti, nesumnjivo predstavljaju značajne i visoko
cenjene doprinose na ovome zaista specifičnom području istraživanja. Dela iz
faze takozvane "epistemološke pripreme", a posebno tri knjige koje
predstavljaju jedinstvenu celinu ‡ Istraživanje o principima prirodnog saznanja, Pojam prirode (*u prevodu: i Princip relativiteta ‡ označavaju vrhunska
dostignu-ća na polju filozofije nauke svojega doba, pošto se retko koji filozof
može po-hvaliti tako širokim i celovitim, ali ujedno i produbljenim
saglédanjem osnov-nih teškoća modernog naučnog saznanja.
*
*

90

*

Knjiga Nauka i moderni svet ima unekoliko specifičan položaj. Ona se
nalazi na prelazu iz druge u treću fazu i istovremeno označava završetak
"epistemološke pripreme" i početak "metafizičkog perioda". U tom smislu,
Nauka i moderni svet čini neku vrstu upotpunjavanja one vrste rada koji, po
shvatanju Vajtheda, treba da prethodi jednom temeljitom pokušaju
metafizičke konstrukcije. Ova knjiga je ujedno i jedna od najčitljivijih i
srazmerno najpopularnije pisanih Vajthedovih dela.
No, da kažem nešto više o ovome drugom periodu, periodu
"epistemolo-ške pripreme". Po mišljenju nekih autora, čitava ova faza bila je
prvobitno inicirana samo radi toga da bi se došlo do logičke analize prostora,
što je bilo potrebno za četvrtu, nikada nenapisanu knjigu Principia Mathematica.
Bez obzira da li je to tačno ili ne, izvesno je da je Vajthed duboko sagledao
episte-mološke teškoće u koje je zapala savremena filozofija sa nastankom
modernih naučnih teorija. Tako je Vajthed došao do zaključka da su problemi
moderne epi-stemologije nerešivi u okviru pretpostavki koje ih definišu. Ove
pretpostav-ke su savremenoj filozofiji nametnute "bifurkacijom prirode" na
onu koju mo-žemo neposredno čulima da osetimo i na onu koja je postulirana
ali je nismo ose-tili. Mada je uložio mnogo truda, Vajthed nije uspeo da otkloni
ovu bifurka-ciju. Ipak, on je uspeo da izvrši rekonstrukciju nekih osnovnih
pojmova nauke koju je nalagala Ajnštajnova teorija relativiteta, a pre svega u
našoj naučnoj teoriji o fizičkom objektu. No, Vajthed je istovremeno bio u
sukobu sa nekim tezama Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta (odbacivao
je, recimo, Ajn-štajnov pojam simultanosti). Upravo impresionira nivo
Vajthedovog znanja iz pojedinih oblasti koje on u raspravama iz ovoga
perioda uspešno kombinuje.
Sama knjiga Nauka i moderni svet, kao, uostalom, još neke Vajthedove
knjige (na primer, Pojam prirode i Princip relativiteta), data je u formi
predavanja. Kostur knjige zaista čini osam predavanja u čast Lauela (Lonjell),
koja je Vajthed održao početkom 1925. godine na Harvardu. Teme koje su
obrađene naizgled su i previše raznolike ‡ delo započinje razmatranjem o
poreklu moderne nauke, negde u sredini nalazi se predavanje "Romantička
reakcija" i "Bog", da bi se završilo razmišljanjima o tome šta je potrebno za
društveni napredak. No, u težnji da proceni uticaj filozofskog pogleda na svet
(koji sa svoje strane vodi poreklo iz nauke, ali ujedno i leži u osnovi nauke) na
opštu klimu mišljenja našega doba, Vajthed je uspeo da i ovako divergentne
teme poveže u izvesnu prilično jedinstvenu celi-nu, izuzev ona dva metafizička
poglavlja koja su sasvim po strani od osnovne sheme dela.
Ukoliko bismo kod Vajtheda, u izgradnji njegovog filozofskog sistema,
povukli razliku ‡ kao što to čini i izvrsni poznavalac Vajthedovog filozofskog
razvoja Viktor Lou (Victor Lonje) ‡ između dveju osnovnih linija kojima se
kretala Vajthedova generalizacija, linije koja dolazi iz nauke (pre svega, fizike)
i linije koja dolazi iz religije (zapravo mešavine estetike, etike i religije), onda
bismo mogli da kažemo kako knjiga Nauka i moderni svet predstavlja rezime
prve linije generalizacije.
Po mišljenju Vajtheda, tokom poslednja tri veka je pri uobličavanju

91

filozofskog pogleda na svet bio pretežan uticaj nauke. Ispitivanje toga uticaja
autor određuje kao osnovni cilj svojih predavanja Nauka i moderni svet.2
Uočimo zato najpre sámo Vajthedovo poimanje nauke, koje on odmah
na početku knjige izlaže prilično jasno. Moderna nauka, drži Vajthed,
karakteriše se sjedinjavanjem interesa za detaljne činjenice sa interesom za
apstraktne gene-ralizacije, tj. pasioniranim interesom za vezu opštih načela
sa nesvodljivim i tvrdoglavim činjenicama. Kao značajno obeležje nauke Vajthed
navodi i njenu univerzalnost, u smislu da se može preneti u svako društvo
koje je zasnovano na racionalnim osnovama, ali istovremeno ističe da nauke
uopšte nema i ne bi je ni bilo bez instinktivne vere u postojanje Reda stvarî,
ili, posebno, Reda prirode. 3
Isticanje presudne uloge instinktivne vere u postojanje Reda prirode
moglo bi navesti na pomisao da je reč o jednoj od varijanti hjumovske
pozicije, koja poriče racionalnost empirijske nauke. Ali, to bi bilo sasvim
pogrešno, jer Vajthed želi, ne upuštajući se u valjanost Hjumovih argumenata,
da posredno dokaže neodrživost Hjumove pozicije (a time uopšte jednog
pomodnog gledišta u modernoj filozofiji nauke) ukazivanjem na prethodne
okolnosti iz kojih je nastala ta instinktivna vera u postojanje Reda prirode. 4
No, te prethodne okolnosti ili uzroci javljanja naše vere u Red prirode,
na koje ukazuje Vajthed, nisu takvog karaktera da bi uklonili one teškoće na
koje je u svojoj argumentaciji Hjum stavljao poseban naglasak. Vajthed,
naime, navodi sledeće, uglavnom samo psihološke momente: (a) neprekidno
ponovno javljanje života, obično ujedno praćeno i svešću da se ništa ne
ponavlja u tančine jednako, (b) prenošenje određenog moralnog reda u
prirodu, (v) navika traganja za egzaktnom i čvrstom tačkom oslonca koju je
ostavila za sobom duga prevlast sholastičke logike, (g) insistiranje na
racionalnosti Boga, koji je sve uredio po određenoj svojoj racionalnoj zamisli,
tako da svako događanje može na sasvim određen način da se veže za ono
što mu prethodi.
U osnovi čitave ove problematike leži, naravno, beznadna situacija u
pogledu mogućnosti formulisanja racionalističke teorije indukcije, za šta i
Vajthed primećuje da je uzrok očajavanju u filozofiji. Težeći da ublaži ovaj
problem, Vajthed drži da indukcija u suštini i nije izvođenje opštih zakona, već
da je predskazivanje nekih karakteristika posebnog budućeg na osnovu
poznatih karakteristika posebnog prošlog. 5

2

3
4
5

92

v. njhitehead, A. N., Science and the Modern njorld, Cambridge, At the University Press, 1933, p. IX. (*u
prevodu: str. 29-30.)
v. Ibid., pp. 3-4. (*u prevodu: str. 36-37.)
v. Ibid., pp. 4-6. (*u prevodu: str. 37-39.)
v. Ibid., pp. 30 & 56. (*u prevodu: str. 56 i 87.)

[to se tiče funkcija same filozofije, Vajthed, bar u ovoj fazi, smatra da
je jedna od osnovnih funkcija filozofije kritika raznih kosmologija, odnosno
neprekidno usklađivanje, prekrajanje i opravdavanje raznolikih intuicija u
pogledu prirode stvari.6 U tom smislu je određen i osnovni zadatak
Vajthedove knjige. Po Vajthedovom mišljenju, naime, uprkos svim
preobražajima u gledištima, do kojih je dolazilo u svakom drugom ili trećem
pokolenju, u osnovi moderne evropske kosmologije neprekidno je ležala bitna
pretpostavka o postojanju jedne nesvodljive, nesvesne materije koja menja
svoje oblike u prostoru po kojem je rasprostrta. Ovu pretpostavku Vajthed
naziva "naučni materijalizam" i želi da je dovede u pitanje kao nepodobnu za
naučnu situaciju na početku HH veka. 7 Na taj način Vajthed hoće ujedno da
stvori prostor za uvođenje svoje doktrine organizma.
S koje strane Vajthed prilazi kritici takozvanog "naučnog
materijalizma"? Priznajući da su u pitanju ideje koje su najprirodnije za ljudski
razum, Vajthed se pita koliko je naše mišljenje konkretno kada prilazimo
prirodi sa shvatanjima "naučnog materijalizma". njegova je teza, naravno, da
se u tom viđenju nije došlo do pravoga smisla prirodne činjenice, već do
jedne uprošćene verzije neposrednih činjenica. Takvu grešku Vajthed naziva
"pogreška loše postavljene konkretnosti". Materijalistička koncepcija o
univerzumu izražena je, razume se, visokim apstrakcijama i paradoks se
javlja samo zbog toga što smo tu našu apstrakciju uzeli za konkretne
realitete.8
Ova je primedba zaista na svom mestu samo kada je u pitanju
vulgarni materijalizam. No, stanovište koje stoji iza ove primedbe nije bez
svojih nedo-stataka. Reč je o gledištu da filozofske apstrakcije treba da budu
što bliže savremenim naučnim teorijama (svojom teorijom organizma, na
primer, Vajthed je želeo da bude što bliže ili da bude više u skladu sa
kvantnom teorijom). Pita-nje je, međutim, koliko je to umesno, pošto bi onda
filozofija zapravo trebalo da nekako siđe na niži nivo apstrakcija. Ovo,
naravno, ne znači uklanjanje one večite teškoće filozofije, koja zahteva
kombinovanje zahvata konkretnih či-njenica sa sposobnošću usvajanja i
operisanja određenim, razgraničenim apstrak-cijama. Po mome mišljenju,
ukoliko neki filozofski pojmovi postaju sve ap-straktniji, to nije ništa loše ‡
naprotiv. Sâm Vajthed, kada je reč o matema-tici, sasvim umesno primećuje 9
da je najupečatljivija činjenica ta da ukoliko se matematika postepeno sve
više povlači u gornje regione sve ekstremnije ap-straktne misli, utoliko, kada
se vraća na zemlju, postaje sve važnija za analizu konkretnih činjenica. Stoji,
naravno, i vrlo poučno Vajthedovo upozo-renje 10 da civilizacija koja nije u
stanju da se probije kroz svoje tekuće apstrak-cije, posle veoma ograničenog
razdoblja napretka, biva osuđena na jalovost.

6
7
8
9
1

0

v. Ibid., p. IX. (*u prevodu: str. 29-30.)
v. Ibid., pp. 21-22. (*u prevodu: str. 54-55.)
v. Ibid., pp. 66 & 69. (*u prevodu: str. 96-97 i 102.)
v. Ibid., p. 41. (*u prevodu: str. 69.)
v. Ibid., p. 73. (*u prevodu: str. 106-107.)

93

U stvari, kada je reč o napred pomenutoj Vajthedovoj kritici "naučnog
materijalizma", tu se postavlja još jedno bitno pitanje: da li filozofija može i
treba da ima i neku svoju nezavisnu egzistenciju u odnosu na razvitak nauka,
ili je ona samo prateća svest naučnoga razvoja, bez obzira koliko se možda u
pojedinim slučajevima trudila da bude i kritička svest o tome razvoju?! No,
ovde nije mesto da se upuštam u razmatranje ovoga veoma složenog pitanja,
već sam ga postavio samo u vidu napomene koja treba da ukaže na
postojanje još nekih značajnih strana problema funkcije filozofskih apstrakcija
koji su kod Vajtheda ostali zanemareni.
Osim pomenutog aspekta kritike materijalističke kosmologije, kod
Vajtheda je mogućno uočiti još neke vidove te kritike. Drugi vid bi se sastojao
u jednoj nedovoljno zapaženoj, ali umesnoj primedbi u odnosu na
mehanicistički materijalizam. Vajthed zapravo uočava jednu značajnu
nekonzistentnost zapadnog mišljenja ‡ da je naučni realizam, zasnovan na
mehanizmu, spojen sa nepokolebljivim uverenjem u svet čoveka i viših
životinja koji se sastoji od samoodređujućih organizama. Ovakva korenita
nedoslednost, kako ističe Vajthed, u značajnoj meri slabi to mišljenje. 11
Treći aspekt kritike svodi se na tvrđenje da primitivna materija ili
materijal, od kojih polazi materijalistička filozofija (ovde ponovo treba
napomenuti da to važi samo za vulgarni ili mehanicistički materijalizam,
mada sâm Vajthed ne dodaje ove neophodne kvalifikative), nije sposoban za
evoluciju. Evolucija se tada svodi na ulogu da bude druga reč za opisivanje
promena spoljašnjih veza između delova materije. Nema šta da evoluira,
pošto je jedan skup spoljašnjih veza isto toliko dobar koliko i svaki drugi skup
spoljašnjih veza. Može da postoji samo promena, besciljna i neprogresivna. 12
Najzad, kao četvrti vid kritike moglo bi se uzeti Vajthedovo ukaziva-nje
na činjenicu da su se shvatanja materijalnog prostora, vremena i energije u
sa-vremenoj nauci toliko iskomplikovala da, s jedne strane, dolazi do toga da
fraze-ologija fizike, koja je još uvek velikim delom izvedena iz materijalističkih
ideja XVII veka, postaje sve manje podesna i upotrebljiva, a s druge strane,
do toga da iščezavanje jednostavne sigurnosti starih ortodoksnih, njutnovskih
pretpostavki izmiče tlo ispod nogu klasičnog naučnog materijalizma. 13
Kao što je mogućno naslutiti iz ove kritike, po Vajthedovom mišljenju,
sve ukazuje na to da bismo, ako želimo danas, imajući u vidu savremene
naučne teorije o stvarnosti koja nas okružuje, da dođemo do toga da
obuhvatimo i konkretni karakter prirodne činjenice, morali da promenimo
modalitet naše filozofske apstrakcije i da pojam "naučne materije" zamenimo
pojmom "organizma". Kvantna teorija, na primer, ili teorija evolucije, vape za
jednim pojmom organizma kao onoga što je temeljno za prirodu.

1

1

1

2

1

3

94

v. Ibid., p. 94. (*u prevodu: str. 129.)
v. Ibid., p. 135. (*u prevodu: str. 172-173.)
v. Ibid., pp. 142-143 & 190. (*u prevodu: str. 165-167 i 229-231.)

Svakako je zanimljivo istaći ‡ mada se to može lako zapaziti već i na
osnovu čitave gorepomenute kritičke pripreme za izlazak sa sopstvenom
pozicijom ‡ da Vajthed stoji na strogo objektivističkoj osnovi kada je reč o
remodelovanju filozofskih, apstraktnih ideja. [taviše, Vajthed pokušava da
iznese razloge koji govore protiv subjektivističke pozicije i pri tom stvarno
pogađa pravo mesto kada, između ostalog, ukazuje na to da naš instinkt za
delovanjem nije ništa drugo već stalno prekoračivanje našega subjektivnog ja
u znani transcendentni svet; nije, znači, reč ni o kakvoj iznutra određenoj
aktivnosti koja bi se odigravala u skrivenom svetu subjektiviste, već o aktivnosti
usmerenoj na određene ciljeve u znanome svetu, aktivnosti koja transcendira
naše ja i odvija se u okviru toga znanoga sveta. 14
Trebalo bi, najzad, u osnovnim obrisima izneti i Vajthedovu teoriju
organizma, što, na žalost, neće biti nimalo lako, pošto je to učenje, kao što su
već mnogi poznavaoci Vajtheda primetili, ostalo u velikoj meri neodređeno i
nejasno, više sugestivno dato negoli jasno izrečeno, više naznačeno negoli
precizno razrađeno. Doktrina organizma je, razume se, dalje razvijena, ali
ujedno i nešto izmenjena u Vajthedovom glavnom metafizičkom delu Proces i
realnost; nemam mogućnosti, međutim, da se u to ovde upuštam.
Za razumevanje pojma "organizam", koji se upotrebljava sinonimno sa
pojmom "događaj", pretpostavlja se, izgleda, poznavanje nekih od
najsloženijih metafizičkih pojmova, kao što su, recimo, vrednost, unutarnje
veze, objedinjavanje i drugi. Još u Istraživanjima o principima prirodnog
saznanja Vajthed je pravio razliku između "ritma" i "običnog modela". @ivot je
ritam koji se ne može smestiti u nekom protežnom elementu trenutnog
prostora, pošto je neodvojiv od događaja, koji, kao celina što nosi svoj
atomski model, jeste jedinstveni tip prirodnog elementa ‡ niti čist događaj niti
čist objekt.15
Smeštajući korene svojih shvatanja kod Spinoze i Lajbnica, u tom
smislu što insistira na tome da svaki organizam u izvesnom smislu
"odslikava" svaki drugi, Vajthed prilazi određivanju i razradi pojma
"organizam". Po njegovom shvatanju, organizam je jedinica pojavne
vrednosti, realni spoj svojstava večnih objekata, koji se javlja sâm radi sebe.
Tako u procesu analize karaktera same pri-rode, kaže Vajthed, nalazimo da
pojavljivanje organizma zavisi od selektivne aktivnosti bliske cilju. Naime,
trajni organizmi su sada proizvod evolucije i pored tih organizama nema
ničega trajnog. Prema materijalističkoj teoriji, po-stoji materijal ‡ kao, recimo,
materija ili elektricitet ‡ koji je trajan. Prema organskoj teoriji, jedino što je
trajno jesu strukture aktivnosti koje evoluira-ju. 16 Tako organizam, po teoriji
Vajtheda, preuzima mesto materije, dok se duh rastvara u funkciji organizma.
Polje psihologije prikazuje onda šta je događaj sâm po sebi. Naš telesni
događaj predstavlja neuobičajeno složen tip orga-nizma i stoga uključuje i
saznanje. Dalje, prostor i vreme, u njihovom najkonkret-nijem značenju,
postaju lokus događaja. Organizam je ostvarenje jednog određenog oblika
vrednosti.17
1

4

1

5

1
1

v. Ibid., pp. 111-112. (*u prevodu: str. 149.)
v. njhitehead, A. N., An Enljuiry Concerning the Principles of Natural Knonjledge, Cambridge, At the University
Press, 1955, pp. 198-199.
6
v. njhitehead, A. N., Science and the Modern njorld, p. 135. (*u prevodu: str. 172.)
7
v. Ibid., p. 241. (*u prevodu: str. 284.)

95

Posle ovoga prikazivanja Vajthedovog određivanja pojma organizma,
postavlja se pitanje kako se zaista opravdava uvođenje toga osnovnog pojma,
koji treba da isključi klasične pojmove kako materije tako i duha. Jedini razlog
koji nudi sâm Vajthed čini njegovo verovanje da je doktrina organizma
posebno prilagođena zahtevima kvantnih pojava, gde pojam "delić
materijala" ne funkcioniše dobro. U kom smislu je prilagođena? Time što je po
toj teoriji ponavljanje modela metafizički ekvivalent za vibraciju, a zamisao
"osnovnog organizma" kao vibrirajućeg modela, povezana sa razlikovanjem
vremenitosti od protežnosti, potpuno odgovara kvantnoj teoriji i može čak da
predstavlja put za rešavanje paradoksa diskontinuirane orbite.
Nisam dovoljno stručan da prosudim koliko modernoj fizici, posebno
kvantnoj teoriji, odgovara doktrina organizma, a još manje mogu da procenim
koliko ta doktrina može da podstiče otvaranje nekih novih puteva čovekovog
saznanja sveta. Prvo je stvar fizičara, i mogu samo da utvrdim toliko da
nijedan od istaknutih teoretičara fizike nije pokušao da pojam materije
zameni Vajt-hedovim pojmom organizma. Drugo je stvar budućnosti, gde
Vajthedova metafizika teorijski ima jednake izglede sa svim ostalim
metafizičkim učenjima. Treba, međutim, ponovo naglasiti da je Vajthedova
doktrina organizma uveliko nejasna, neodređena i neobrazložena (čak
nepovezana sa njegovom sopstvenom prirodnom filozofijom, izloženom u
Vajthedovim prvim filozofskim delima), tako da se zapravo nudi prosto kao
intuicija jednog znamenitog naučnika i filozofa.
Sámo se po sebi razume da je Vajthedovom učenju mogućno staviti i
neke posebne primedbe, ali bih ja ovde spomenuo samo jednu. Razrađujući,
recimo, pojam "događaja", koji treba u sebe da uključi kako prošlost, tako
sadašnjost i budućnost, Vajthed kaže: "Događaj ima i budućnost. To znači da
jedan događaj odslikava unutar sebe takve aspekte koje budućnost upućuje
natrag u sadašnjost, ili, drugim rečima, koje je, što se tiče budućnosti,
determinisana sadašnjost." 18 ‡ Ovde izražena Vajthedova sugestija da je
budućnost tu u sadašnjosti, tako da može u određenom smislu da bude
odslikana, puna je protivrečnostî i stvara probleme, recimo, u pogledu
dopuštanja mogućnosti pogreške. Sem toga, ona nije u skladu ni sa
Vajthedovom teorijom vremena.
^ini mi se da bi, na kraju, trebalo bar nekoliko reči u ovome
predgovoru posvetiti Vajthedovom shvatanju religije. Ima, naime, tumačenja
koja Vajt-hedu pripisuju jedan sasvim nereligiozno shvaćeni pojam Boga, kao
što ima onih koji tvrde da je Vajthed bio snažno religiozan čovek. Moje je
mišljenje da je Vajthedova zamisao Boga i religije bliža ateizmu negoli
teizmu. Vajthed, razume se, smatra da su nauka i religija tokom vekovnog
sukoba napredovale (mada nauka više nego religija), kao i da sukob učenj â ne
znači propast, već priliku da se otkriju šire istine i finije perspektive u okviru
kojih će se doći do jedne dublje religije i istančanije nauke.

1

96

8

v. Ibid., p. 91. (*u prevodu: str. 126.)

Kakvo je Vajthedovo poimanje te dublje religije u okvirima njegovog
metafizičkog sistema? ^ini mi se da je ono nereligiozno i da je u stvari skoro
istovetno s jednom marksizmu bliskom zamisli utopijskog ideala. Evo,
uostalom, Vajthedovog teksta: "Religija je vizija nečega što stoji izvan, iza i
unutar neprekidnog proticanja neposrednih stvari: nešto što je realno, a ipak
čeka da bude realizovano; nešto što je udaljena mogućnost, a ipak najveća
od prisutnih činjenica; nešto što daje značenje svemu što prolazi, a ipak
izbegava poimanje; nešto čije posedovanje predstavlja vrhunsko dobro, ali je
ipak van svakoga domašaja; nešto što predstavlja krajnji ideal, ali i beznadno
traganje."19
U skladu, razume se, sa ovakvim Vajthedovim shvatanjem religije stoji
i njegovo poimanje Boga kao apstraktnog ideala. Vajthed piše: "Poštovanje
Boga nije neko pravilo sigurnosti ‡ to je avantura duha, let za onim što je
nedostižno. Smrt religije nastaje sa gušenjem visoke nade za avanturom." 20
U prilog tvrdnji da je ovo osnovni smisao Vajthedovog stanovišta o
pitanju Boga, kao i da on docnije nije menjao svoje gledište, naveo bih
nekoliko izričitih stavova iz njegovoga glavnog metafizičkog dela Proces i
realnost. "Smatran primordijalnim", kaže Vajthed, "on (Bog) je neograničeno
pojmovno ostvarenje apsolutnog bogatstva potencijalnosti." 21 Ili: "... Priroda
sveta je za Boga primordijalno data; za svet, međutim, primordijalno je data
Božja priroda. Stvaranje postiže pomirenje permanentnosti i toka onda kada
je dostiglo svoj krajnji ishod, koji predstavlja večno trajanje ‡ Apoteoza
sveta."22 "Niti Bog, niti svet ne dostižu statičko upotpunjenje. Oba su u vlasti
osnovnog metafizičkog temelja, stvaralačkkog napretka u novost." 23 I najzad:
"Tako univerzum treba shvatiti kao postizanje aktivnog samoizražavanja svoje
vlastite raznolikosti oprečnosti ‡ vlastite slobode i vlastite nužnosti, vlastitog
mnoštva i vlastitog jedinstva, vlastite nesavršenosti i vlastite savršenosti. Sve
te ÄoprečnostiÄ su elementi prirode stvari i nepopravljivo su tu. Pojam
ÄBogaÄ predstavlja način na koji razumevamo ovu neverovatnu činjenicu ‡
da ono što ne može postojati, ipak jeste."24
*
*

*

U knjizi Proces i realnost (1929, u prevodu: "Veselin Masleša",
Sarajevo, 1968) Vajthed izlaže osnovne ideje svoje "filozofije organizma".

1

9

2

0

2

1

2

2

2

3

2

4

v. Ibid., p. 238. (*u prevodu: str. 281.)
v. Ibid., p. 239. (*u prevodu: str. 282.)
v. njhitehead, A. N., Process and Reality, Nenj York, The Macmillan Co., 1960, p. 521.
v. Ibid., p. 529.
v. Ibid., p. 529.
v. Ibid., p. 531.

97

Stavljajući prigovor filozofiji XIX veka da je usmerena antikosmološki,
Vajthed téži da izgradi jednu novu kosmologiju, smatrajući da se kosmologija
nalazi u središtu interesa svagda kada se rešavaju bitna ljudska pitanja u
filozo-fiji. Ali, Vajthed istovremeno smatra da je cilj filozofije dolaženje do
objedi-njujućeg pojma, koji će unutar sebe smestiti u određene veze sve što
postoji za saznanje, za osećajnost i za emociju. Tu se već ispoljava Vajthedova
zamisao "filozofije organizma", jer jedna od njenih bitnih odlika jeste ta da
odbija da razdvaja uzročne, opažajne i emocionalne činjenice, da téži da
sjedini filozofiju, religiju i moral. Sem toga, treba dodati da je ta filozofija
usmerena introspektivno, da ide linijom monadološkog atomizma, pridajući
"osećajnost" svemu što pripada aktualnom svetu.
Stremeći
ovako
uopštenom
pojmovnom
interpretativnom
objedinjavanju svega što se događa u našem iskustvu, Vajthed razvija čitavu
svoju shemu katego-rija, u čije izlaganje ovde ‡ razume se ‡ nemamo
mogućnosti da se upuštamo. Posle razvijanja sheme kategorija i pojmova,
Vajthed prelazi na razmatranje primene te sheme na područje iskustva,
ulazeći isto tako u kritiku prethodnih metafizičkih koncepata i shema
kategorija, što predstavlja naročitu draž ove knjige. Posebnu pažnju privlači i
izlaganje idealnih oprečnosti kosmičke strukture.
No, uprkos svemu, čovek se ne može oteti utisku da je ovde ipak reč o
takvoj vrsti metafizičke konstrukcije koja pretežnije spada u manje zanimljivu
i manje uticajnu generalizujuću metafiziku, za razliku od one vizionarske, koja
je često u stanju da nagovesti, da podstiče ili da otvara nove puteve ljudskog
saznavanja sveta.
*
*

*

U celini, dakle, reč je o značajnom naporu u oblasti filozofije nauke, iz
pera naučnika i filozofa najvišega ranga. Sâm taj redak sticaj okolnosti da je
autor istovremeno istaknuti naučnik i prvorazredni filozof, upućuje na to da
delo mora doneti značajna nova saglédanja postojećeg odnosa nauke i
filozofije. I zaista, Vajthedova knjiga Nauka i moderni svet to donosi. Ali, ne
samo to. Ovo delo nam pruža Vajthedovo originalno i pažnje vredno
prikazivanje uticaja nauke na filozofski pogled na svet ‡ kako se taj uticaj
ispoljavao i evoluirao tokom poslednja tri veka. Sve je to dato jednim jasnim i
briljantnim stilom, tako da ova knjiga predstavlja, po opštoj oceni, najčitanije
delo ovoga mislioca, jednog od veoma retkih modernih sistematskih filozofa.
No, ako želimo da upoznamo Vajtheda i kao znamenitog matematičkog
logičara, istaknutog epistemologa ili sistematskog metafizičara, onda se
moramo obratiti drugim njegovim delima, koja nisu uvek tako prijatna i
zanimljiva za čitanje kao Nauka i moderni svet.

98

DRUGI DEO

KRITI^KI RACIONALIZAM

99

[MUSTIKLA

100

FILOZOFSKE TEME KARLA POPERA
‡ Metodološka i filozofska gledišta Karla Popera ‡
Jasno i izazovno formulisane teze Karla Popera o jednom broju
osnovnih i kontroverznih filozofskih tema današnjice privlače posebnu pažnju
i živo reagovanje, pre svega, savremenih anglo-američkih mislilaca, ali nikako
samo njih. To je svakako i razlog što je Poperovo glavno delo Logika naučnog
otkrića doživelo već veliki broj izdanja na engleskom i nemačkom jeziku, a
pre-vedeno je na još nekoliko evropskih jezika.
Sem toga, povodom šezdesetogodišnjice života ovoga filozofa, pod
karak-terističnim naslovom Kritički prilaz nauci i filozofiji, objavljen je zbornik
od dvadesetdevet radova koji su napisani "u znak kritičkog poštovanja i
prizna-nja" za njegovo delo (1964). Priloge su dali ne samo istaknuti angloamerički filozofi nego i veći broj poznatih naučnika, kako iz oblasti prirodnih,
tako i iz oblasti društvenih nauka, uključujući i dvojicu nobelovaca. Pred
izlaskom iz štampe nalazi se i, više godina pripremani, tom posvećen
Poperovoj filozofiji u pozna-toj i veoma cenjenoj "Biblioteci živih filozofa", koju
tako uspešno uređuje američki filozof Pol Artur [ilp (Paul Arthur Schilpp).
Treba takođe imati na umu da se misao ovoga naturalizovanog
britanskog filozofa austrijskog porekla kreće u okvirima "dobre stare"
evropske filozof-ske tradicije, ne povodeći se za pomodnim pravcima, bilo
čisto lingvisti-čkim, bilo onim koje teže ka maksimalnom matematizovanju ili
formalizovanju filozofskog mišljenja.
Britanski filozof austrijskog porekla Karl Poper sve do šezdesetih godina
nije u svojoj novoj domovini postigao ni renome ni uticaj koji bi se mogli
meriti sa dubokom prožeto-šću savremene britanske filozofije idejama
njegovoga zemljaka Ludviga Vitgen-štajna. Po našem mišljenju, međutim, u
okvirima savremene filozofije, Poper predstavlja podjednako originalnu i
zanimljivu filozofsku ličnost kao i Lud-vig Vitgenštajn. Razlika je u tome što su
se Vitgenštajnove nove filozofske ideje i njegova jasno izražena filozofska
individualnost ipak uklopile u tada-šnja filozofska strujanja u Velikoj Britaniji,
otvarajući nove perspektive i dajući snažne impulse tim strujanjima, dok se
Poperova gledišta i njegovo usmerenje previše udaljavaju od onog
zajedničkog imenitelja osobenog za savre-menu britansku filozofiju, koja još
nije iživela sve mogućnosti smera čiji je glavni zasnivač baš Ludvig
Vitgenštajn.
Značaj tema o kojima Poper raspravlja i vrednost rešenja problema
koje on smatra najistaknutijim u današnjoj filozofiji, doskora nisu mogli da
budu dovoljno zapaženi i pravilno ocenjeni u Velikoj Britaniji, jer se nalaze u
senci vlada-juće upravljenosti na lingvističku analizu i jer se samo nepotpuno
saglašavaju sa bri-tanskom filozofskom tradicijom.

101

U nas, međutim, Poperova misao je nedovoljno i neadekvatno
poznata, tako da ‡ kada je reč o tekovinama savremene filozofske misli ‡
objavljivanje pre-voda glavnoga Poperovog dela Logika naučnog otkrića, u
Nolitovoj biblioteci "Simposion" (1973), predstavlja sigurno popunjavanje jedne
od velikih postojećih pra-znina, i to delom koje bi slobodno moglo da se uvrsti
među deset najznačajnijih filozofskih knjiga objavljenih u prvoj polovini ovoga
veka, iz pera jednog od naj-originalnijih, najdoslednijih i najkritičkijih mislilaca
našega doba.
Karl Poper (Karl Raimund Popper) rođen je u Beču 28. jula 1902. godine, u
advokatskoj porodici. Studirao je prvo matematiku i fiziku, a zatim istoriju,
filozofiju i psihologiju. Na univerzitetu u Beču slušao je predavanja profesora
Bilera, Gomperca, Hana i [lika. Doktorirao je u Beču 1928. godine, a 1930.
postao je gimnazijski profesor. Bio je u bliskom kontaktu sa mnogim
članovima Bečkoga kruga, mada ni formalno ni stvarno nije pripadao toj
filozofskoj školi. Međutim, kao i mnogi drugi austrijski i nemački filozofi, pod
priti-skom hitlerovskog režima, emigrirao je. Pošto je 1935. godine gostovao u
Kembrixu u Velikoj Britaniji, 1936. godine je otišao na Novi Zeland, gde je
predavao na Kenterberi kolexu. U Britaniju se vraća posle Drugog svetskog rata,
gde je u Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku, 1946. godine, osnovao
Katedru za filozofiju, logiku i naučnu metodu. Od 1949. godine je profesor, postaje član Britanske kraljevske akademije nauka i mnogih istaknutih naučno-filozofskih društava i akademija nauka, gostuje na svim vodećim
univerzitetima u Sjedinjenim Američkim Državama, a godine 1964. za svoj
rad na polju filozofije dobija i titulu "sera".
Glavna Poperova dela su: Logika naučnog istraživanja (prvo, bečko
izda-nje na nemačkom 1934, engleski prevod sa dodacima 1959), Beda
istoricizma (Eco-nomica, 1944, Vol. XI, No. 42-43; 1945, Vol. XII, No. 46), Otvoreno
društvo i njegovi neprijatelji, I-II (London, George Routledge & Sons, 1945) i
Pretpostavke i pobijanja (London, 1963). Značajniji su članci: "Indeterminizam
u kvantnoj fizici i u kla-sičnoj fizici" (The British Journal for the Philosophy of Science,
1950), "Priroda filo-zofskih problema i njihovi koreni u nauci" (The British Journal
for the Philosophy of Science, 1952), "Jezik i problem odnosa bića i mišljenja"
(Proceedings of the XIth International Congress of Philosophy, Bruxelles, 1953, Vol. VII), "Tri
gledišta o ljudskom saznanju" (Contemporary British Philosophy, III Series, Ed. by H. D.
Lenjis, London, 1956), "Filozofija nauke: lični izveštaj" (British Philosophy in the MidCentury, Ed. by C. A. Mace, London, 1957), "Cilj nauke" (Ratio, 1957), "O statusu
nauke i metafizike" (Ratio, 1957), "Dispoziciona interpretacija verovatnoće"
(The British Journal for the Philosophy of Science, 1959), "Kritički racionalizam"
(Philosophy for a Time of Crisis, Ed. by A. Koch, Nenj York, 1959), "Kvantna mehanika
bez ÄposmatračaÄ" (u knjizi: Kvantna teorija i realnost, u redakciji M. Bunhea,
Berlin, 1967) i "Epistemologija bez saznajnog subjekta" (Proceedings of the Third
International Congress for Logic, Methodology and Philosophy of Science, Amsterdam, 1967);
kao i brojni ogledi i predava-nja po časopisima u kojima je Poper dalje razvijao
svoju teorijskosaznajnu koncepciju (*v. Poperovu bibliografiju u: Traganje bez
kraja, Nolit, Beograd, 1987).

102

Iz ovoga pregleda glavnih Poperovih dela dadu se već naslutiti kako
osnovna usmerenost njegove misli, tako i neke teme koje se nalaze u žiži
pažnje ovoga filozofa. No, biće dobro da ih ovde, na samome početku, jasno
izložimo, pošto ćemo tako moći lakše da načinimo jedan sažet i sistematski
pregled Poperove misli.
Nije lako pružiti osnovne odlike i odrediti mesto jednoj filozofi-ji koja
nalazi smisao baš u svojoj nepretencioznosti, u svojoj nedefinitivnosti i
nezavršenosti, u svome svesnom izlaganju racionalnoj kritičkoj diskusiji. Ipak,
pokušaćemo da uočimo najvažnija obeležja po kojima se Poperova filozofija
razlikuje od svoje neposredne filozofske okoline, od savremene anglo-američke
filo-zofije. Ako bi se ipak najpre tražilo definisanje žižne tačke Poperovog interesa, to bi se onda sigurno moglo učiniti u svega tri reči: rast naučnog saznanja.
Vezivanje područja Poperovog filozofskog interesa za razvitak naučnog
saznanja odredilo je i njegove osnovne teme, teme koje su nam, to možemo
odmah reći, veoma bliske i koje smatramo veoma aktuelnim. Nabrojaćemo ih
[ova lista je dopunjena nekim problemima kojima se Poper bavio pretežno u
međuvremenu, to jest od 1957. godine naovamo ‡ (m), (n), (o) i (p)]: (a)
problem demarkacije ili raz-graničavanja nauke i metafizike; (b) problem
indukcije; (c) problemi u vezi sa ve-rovatnoćom; (d) problemi u vezi sa
interpretacijom formalizma kvantne teorije; (e) problem determinizma; (f)
problem jednostavnosti; (g) problem ad hoc karakte-ra hipoteza; (h) problem
nivoa objašnjavalačkih hipoteza; (i) problem operaciona-lizma; (j) problem
objašnjavanja; (k) problem odnosa objašnjenja u prirodnim na-ukama i
istorijskog objašnjenja (istorijsko predviđanje; istorijski determini-zam); (l)
problem analize onoga što se naziva "naučnom objektivnošću"; (m) pro-blem
teorijskog procenjivanja prihvatljivosti naučnih hipoteza; (n) problem ste-pena
potkrepljenosti (corroboration) hipoteza; (o) problem uključivanja pojma isti-ne u
naučnu metodologiju, sa uvođenjem pojma "istinolikosti" (verisimilitude); (p)
problem postojanja "trećeg sveta" (idejâ).1
U ovome napisu neću biti u stanju, razume se, da se osvrnem na sve
ove Poperove teme. Izabraću zato one najglavnije, gde je Poper dao nova,
domišljata rešenja, one koje čine kostur njegovih razmatranja razvitka
naučnog saznanja, s tim što ću i njih, zbog ograničenog prostora, izložiti samo
u glavnim crtama i uz najbitnije kritičke primedbe.

Epistemološko stanovište
Kao uvod u ovaj kratak pregled osnovnih Poperovih shvatanja, pre nego
što bismo izložili središnju Poperovu temu, to jest njegovu koncepciju nauke,
svakako je neop-hodno učiniti nekoliko napomena o Poperovoj epistemološkoj
poziciji.

1

v. "Filozofija nauke: lični izveštaj", in: British Philosophy in the Mid-Century, ed. by C. A. Mace, London,
1957, pp. 189-190.

103

Na prvom mestu, Poper zastupa gledište da ni klasični empirizam ni
kla-sični racionalizam nisu u pravu kada smatraju da su posmatranje
(observation) od-nosno um (reason) jedini izvori znanja. Ali, ne samo to. Poper
drži da je klasično-me empirizmu i klasičnome racionalizmu zajednička teorija
da je istina očigle-dna (truth is manifest) i da je samo treba videti. Ta teorija,
međutim, primećuje Poper, često vodi autoritarizmu, iz prostog razloga što
istina po pravilu nije očigledna, pa je potreban autoritet koji će saopštavati
šta u određenom slučaju treba da bude ta očigledna istina. Pored toga,
nijedna od ovih škola nije bila u stanju da prizna da je naše znanje ljudsko, da
kao humano nosi oznaku pogrešivo-sti, a da ga istovremeno ne svede na
nešto sasvim individualno i proizvoljno. Re-šenje leži, smatra Poper, u
uviđanju da svi mi često možemo da grešimo, i da zaista gre-šimo, ali da baš
ta ideja greške povlači za sobom ideju traženja objektivne istine u odnosu na
koju se greši i kojoj se mi, učeći se baš na tim svojim greškama, nepre-kidno
približavamo, mada je možemo i daleko promašiti.
U stvari, kada je reč o izvorima znanja, Poper sasvim ispravno ukazuje
na to da postoje svi mogućni izvori znanja, od kojih nijedan sâm po sebi ne
poseduje neki autoritet, jer ako, na primer, sumnjamo u neko tvrđenje, onda
je normalan po-stupak da ga proverimo, a ne da se pitamo za njegove izvore,
pa ukoliko dođemo do nezavisne potvrde, onda ćemo to tvrđenje često
prihvatiti ne brinući se uopšte o njegovim izvorima. Temeljna greška filozofske
teorije o konačnim (ultimate) izvo-rima našega znanja, smatra Poper, jeste ta
što ne razlikuje dovoljno jasno pitanje o poreklu i pitanje o vrednosti. Ni Poper
se, međutim, ne upušta ‡ i to je krupan nedostatak ‡ u pitanja o vrednosti
pojedinih izvora znanja, mada ističe da, po nje-govom mišljenju, među
najvažnije spadaju intelektualna intuicija i imaginacija, jer predstavljaju glavni
izvor naših teorija, bez obzira na činjenicu što je, kvan-titativno i kvalitativno,
svakako najvažniji izvor našega znanja ‡ tradicija, pošto smo najveći deo stvari
naučili na primerima, tako što smo nešto čuli ili pročitali, učeći kako se kritikuje,
kako da preduzimamo i da primamo kritiku, kako da poštujemo istinu. 2
Svoje osnovno filozofsko stanovište Poper na više mesta u svojim delima naziva ‡ kritički racionalizam. Ali, Poper u oba dela ovoga termina unosi
jedno sasvim specifično značenje, tako da nam naše istorijskofilozofske klasifikacije ne bi mnogo pomogle u određivanju mesta i karaktera njegove
filozofije.
Ne oslanjajmo se zato nikada sa prevelikim pouzdanjem na nazive,
pogotovu ne na nazive koji su dâti novim pojavama, već pogledajmo o kakvim
je karakteri-stikama u suštini reč, sagledajmo njihova prava značenja.

2

104

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, pp. 3-30.

Pre nego što izložim Poperovo shvatanje kritičkog racionalizma, hteo
bih najpre da istaknem da Poper usvaja princip empirizma u tom smislu da u
nauci samo opažanje i eksperiment mogu da odluče o prihvatanju ili
odbacivanju nauč-nih iskaza, uključujući zakone i teorije. (Ovo bi naizgled bilo
u protivrečnosti sa kritičkim racionalizmom, ali videćemo da tu u stvari nema
nikakve protiv-rečnosti.) Od principa empirizma, koji je u skladu sa
tradicijama britanske fi-lozofije, Poper ne gradi nikakvu novu filozofsku teoriju
ili sistem, već ga uzi-ma samo kao osnovno metodološko pravilo naučnog
saznanja, a samim tim i čitavog ljudskog saznanja. Prema tome, za razliku od
većine britanskih filozofa, Poper od empirizma ne samo da ne pravi osnovni
problem filozofskih diskusija, već ne smatra da tu uopšte ne postoji neki
filozofski problem.
U stvari, kako princip empirizma nije nikakav problem za naučno
saznanje, on ne može biti problem ni za filozofiju, jer Poper drži da je osnovni
i zajedni-čki problem kako nauke tako i filozofije ‡ problem kosmologije:
razumevanja sve-ta, uključujući nas same i naše saznanje kao deo toga
sveta.3 On smatra da se filo-zofija mora vratiti kosmologiji, jer ako se kod
naučnika do izvesne mere može opravdati težnja ka čistoj specijalizaciji, za
filozofe bi to bio "smrtni greh". 4 "Ne postoji metod specifičan za filozofiju", čak
kaže Poper. "Filozofi su slobodni, kao i drugi, da upotrebe bilo koji metod u
traganju za istinom."5
Ovakvim shvatanjem empirizma Poper zauzima otvoreno kritički stav
prema savremenim lingvističkim filozofskim školama, čija se problematika
uglavnom iscrpljuje u istraživanju, ustanovljavanju i razjašnjavanju značenja
reči. Nikakvim proučavanjem jezičkih upotreba ili jezičkih sistema, smatra
Poper, ne može se zameniti proučavanje razvitka ljudskog saznanja; razvitak
saznanja može se najbolje proučavati izučavanjem rasta naučnog saznanja,
što prevazilazi pro-učavanje upotrebe rečî bilo običnog ili formalizovanog jezika.
Poper, razume se, ne tvrdi da su metodi "logičke analize" ili "jezičke analize" nužno beskorisni, već jednostavno smatra da oni nisu jedini koje filozof
može s preimućstvom da upotrebi i da ni po čemu nisu osobeni za filo-zofiju,
pošto su zastupljeni i u ma kojem naučnom ili racionalnom istraživanju. 6

3
4
5
6

v. The Logic of Scientific Discovery, London, 1959, p. 15. (*u prevodu: str. 47.)
v. "Back to the Pre-Socratics" (Proceedings of the Aristotelian Society, 1958-59, Vol. LIX).
The Logic of Scientific Discovery, p. 15. (*u prevodu: str. 47.)
v. Ibid., p. 16. (*u prevodu: str. 48.)

105

Poper takođe misli da je preuveličana važnost značenja termina,
uprkos činjenici da je filozofija, iako vekovima zabrinuta oko značenja svojih
termina, ne samo puna verbalizma, već i veoma neodređena i dvosmislena,
dok je nauka ‡ kao, na primer, fizika ‡ koja se skoro uopšte ne brine o
terminima i njihovim znače-njima, već vodi računa samo o činjenicama,
postigla veliku preciznost. Poper, štaviše, ističe da je baš usredsređivanje na
problem značenja "glavni izvor neod-ređenosti, dvosmislenosti i zbrkâ".7 U
nauci, međutim, termini nam ne zadaju muke, jer vodimo računa da naši
iskazi nikad ne zavise od značenja naših termina. "I tamo gde definišemo
termine, ne pokušavamo nikada da iz definicije izvuče-mo bilo kakvu
informaciju ili da na njoj zasnujemo neki dokaz." Izbegavanje svađe oko reči i
preciznost postižemo "ne redukovanjem njihove senke neodređenosti, već
dobrim održavanjem u njenim okvirima, pažljivim fraziranjem naših rečeni-ca
tako da nam ništa ne smetaju mogućne nijanse značenja naših termina." 8
Kako onda treba shvatiti Poperov kritički racionalizam? Smisao toga
gledišta mogao bi se najkraće ovako formulisati: to je krajnje otvoren,
antidog-matičan stav prema ljudskom saznanju u celini, koji traži jedino da se
jasno posta-ve problemi i da se kritički svestrano razmotre različita predložena
rešenja.
Ipak je potrebno zadržati se na ovome malo detaljnije. Kada Poper
govori o racionalizmu, onda on nema u vidu "neku filozofsku teoriju, kao što
je, na pri-mer, Dekartova, a još manje krajnje nerazumno verovanje da je
čovek čisto razum-sko biće", već misli na "ubeđenje da mi možemo učiti iz
svojih grešaka i zablu-da, naročito kritikom, ali isto tako i samokritikom". Pravi
racionalista je "čovek kome je više stalo do toga da uči negoli da tačno
pamti", koji "dopušta da njegove ideje drugi kritikuju kao što i sâm rado
kritikuje ideje drugih ljudi", pošto "ne veruje da je on sâm ili ma ko drugi
pokusao mudrost velikom kašikom". On zna da "prihvatanje ili odbacivanje
neke ideje nikad nije čisto racionalna stvar, ali veruje da nam samo kritička
diskusija može pomoći u tome da jednu ideju posma-tramo sa više strana i da
je tačno prosudimo".9 Ovo je stanovište, po Poperovom mišljenju, veoma slično
naučnom gledištu, verovanju da nam je u potrazi za isti-nom neophodna
saradnja i da samo uz pomoć argumentisanja možemo vremenom postići
nešto što je blisko objektivnosti. 10
Možda se upotreba ovoga termina može učiniti još malo jasnijom ako pogledamo kako Poper pravi razliku između istinskog i pseudoracionalizma. Istin-ski
racionalizam (predstavnik ‡ Sokrat) jeste svesnost o ograničenjima sopstve-noga
znanja, intelektualna skromnost onih koji znaju kako često greše i koliko mnogo
zavise od drugih čak i kad je reč o njihovom ličnom znanju. Pseudoraciona-lizam
(predstavnik ‡ Platon) jeste neskromno verovanje u svoje superiorne intelektualne moći, zahtev za poučavanjem, za znanjem sa izvesnošću i sa
autoritetom.11
7
8
9
1

0

1

1

106

v. The Open Society and its Enemies, II, pp. 229-230. (*u prevodu: str. .)
v. Ibid., pp. 18-19. (*u prevodu: str. .)
v. Saopštenje na seminaru u Alpbahu, 1957.
v. The Open Society and its Enemies, II, p. 225. (*u prevodu: str. 273.)
v. Ibid., p. 227. (*u prevodu: str. .)

Dodajući terminu racionalizam kao bližu odredbu "kritički", Poper že-li
da napravi razliku između dogmatskog i kritičkog stava. Dogmatsko gledište
jasno je povezano sa sklonošću da se naši zakoni i sheme verifikuju
traženjem potvrđujućih primera, pri čemu se ide i do potpunog
zanemarivanja onih primera koji predstavljaju opovrgavanje. Kritički stav se,
naprotiv, ispoljava u spremno-sti da se zakoni i sheme promene ‡ da se
isprobaju, da se pobiju, da se opovrgnu. 12 ‡ Suprotno kritičkom racionalizmu,
postoji i nekritički racionalizam, koji od-bacuje svaku pretpostavku što ne
može biti podržana bilo dokazom bilo isku-stvom; nekritički racionalizam,
međutim, nedosledan je u tome, jer, kako on sâm ne može biti podržan ni
argumentom ni iskustvom, podrazumeva da bi morao sebe samoga da
odbaci.13
Ovde možemo dodati još i to da se Poper isto tako izjašnjava kao indeterminista i realista. 14 njegov indeterminizam ne treba, razume se, shvatiti
kao odricanje svake determinisanosti pojava, jer je teško zamisliti da bi neki
takav indeterminista mogao uopšte sa smislom da se bavi metodologijom
nauka.
njegov
indeterminizam
znači
samo
odricanje
apsolutnog
indeterminizma u fizičkom sve-tu u Laplasovom smislu reči.

Shvatanje nauke
Ne samo svojim poimanjem filozofije, već i svojim shvatanjem nauke
Po-per se odvaja od uticaja neopozitivistâ i svojih bečkih učitelja i kolega,
oštro im se suprotstavljajući. njegove diskusije sa najznačajnijim
predstavnicima neo-pozitivizma ‡ Vitgenštajnom, [likom i Karnapom, veoma
su sadržajne i poučne, ali se, na žalost, u ovom radu nećemo moći da se
zadržavamo na tome.
U svakom slučaju, Poper smatra da nauka nije nešto suštinski suprotno
u odnosu na mit, poetsku viziju ili filozofsku spekulaciju. Naprotiv, ne samo da
nauka ima svoje korene u mitu, već su i pojedine savremene naučne teorije
veoma slične nekim fantastičnim poetskim ili maštovitim mitskim vizijama,
tako da ono što izdvaja nauku od drugih proizvoda čovekove duhovne
aktivnosti jeste je-dna tradicija drugoga reda ‡ to jest ne samo tradicija
iznošenja svojih stavova već i tradicija svesnog i namernog izlaganja tih
stavova kritičkoj diskusiji. Pre-ma tome, naučno saznanje je slobodna kreacija,
i, mada se naše traganje za znanjem rukovodi našom biološki utemeljenom
dispozicijom da u svetu očekujemo deter-minisanu pravilnost, postojanje
znanja koje je nastalo pomoću serije nepredvid-ljivih novina najjači je razlog da
se odbaci svaki opšti, metafizički determinizam.
Prvi nimalo lak zadatak logike ljudskog saznanja jeste određivanje
užega pojma empirijske nauke. Evo šta o tome kaže Poper:

1

2

1

3

1

4

v. "Filozofija nauke: lični izveštaj" (British Philosophy in the Mid-Century, p. 177.)
v. The Open Society and its Enemies, II, pp. 229-230. (*u prevodu: str. 276.)
v. "O statusu nauke i metafizike" (Ratio, 1957, Vol. I, No. 2, p. 108).

107

"Formulisanje prihvatljive definicije ideje empirijske nauke nije bez
svojih teškoća. Neke od njih proizlaze iz činjenice da mora biti više teorijskih
sistema sa logičkom strukturom veoma sličnom onoj koja je, u ma koje
određeno vreme, prihvaćeni sistem empirijske nauke. Ova situacija se
ponekad opisuje tako što se kaže da ima veoma mnogo ‡ po svoj prilici
beskonačan broj ‡ Älogički mo-gućnih svetovaÄ. Ipak, sistem koji nazivamo
Äempirijskom naukomÄ treba da pred-stavlja samo jedan svet: Ärealni svetÄ
ili Äsvet našega iskustvaÄ.
Da bismo malo više precizirali ovu ideju, možemo razlikovati tri zahteva koje mora da zadovolji naš empirijski teorijski sistem. Prvo, da bi mogao da
predstavlja neprotivrečan, mogućan svet, on mora biti sintetički. Drugo, on ...
ne sme biti metafizički, već mora predstavljati svet mogućnog iskustva. Treće,
on mora biti sistem koji se na neki način razlikuje od drugih takvih sistema
kao onaj koji predstavlja naš svet iskustva.
Ali, kako razlikovati sistem koji predstavlja naš svet iskustva? Odgovor
je: na osnovu činjenice da je bio podvrgnut probama i da ih je izdržao...
Prema ovome gledištu, ÄiskustvoÄ se javlja kao karakteristična
metoda kojom se jedan teorijski sistem može razlikovati od drugih; tako
izgleda da se em-pirijska nauka ne odlikuje samo svojom logičkom formom,
već, uz to, i svojom oso-benom metodom..."15
Osnovno obeležje empirijskih iskaza, prema Poperu, jeste njihova
podložnost reviziji ‡ mogućnost da budu kritikovani i prevaziđeni boljim;
empi-rijska nauka se odlikuje našim načinom postupanja sa naučnim
sistemima. Poper takođe napominje: "Ako insistirate na strogom dokazu (ili
strogom opovrgavanju) u empirijskim naukama, nikad nećete izvući korist iz
iskustva i nikad iz njega nećete uvideti koliko niste u pravu." 16 ‡ Evo još nekih
osnovnih Poperovih formulacija: "Nauka nije sistem sigurnih ili dobro
utvrđenih iskaza, niti je sistem koji neumoljivo napreduje ka stanju
završenosti. Naša nauka nije znanje (™pist»mh): ona nikad ne može
pretendovati da je dostigla istinu, pa čak ni verovatnoću kao njenu zamenu. ‡
Ali, vrednost nauke se ne iscrpljuje u funkciji usmerenoj na biološko održanje.
Ona nije samo koristan instrument. Mada ona ne može postići ni istinu ni
verovatnoću, borba za znanje i traganje za istinom ipak su najjači motivi
naučnog otkrića." Ili: "Loše shvatanje nauke odaje se upornom te-žnjom da
ona bude tačna; jer, čoveka nauke ne čini posedovanje znanja neoborive
istine, već njegovo neumorno i bezobzirno kritičko traganje za istinom."17 Ono
što obič-no nazivamo "naučnim znanjem" po pravilu nije znanje u smislu koji
uključuje ko-načnost, već pre informacija u pogledu različitih suparničkih
hipoteza i načina na koji su one izdržale razna ispitivanja. 18

1

5

1

6

1

7

1

8

108

The Logic of Scientific Discovery, p. 39. (*u prevodu: str. 72-73.)
Ibid., p. 50. (*u prevodu: str. 83.)
Ibid., p. 278 & 281. (*u prevodu: str. 306 i 308.)
The Open Society and its Enemies, II, p. 13. (*u prevodu: str. 22-23.)

Određujući kao cilj, odnosno zadatak nauke da nađe zadovoljavajuće
obja-šnjenje svega onoga što nam se čini da zahteva objašnjenje, Poper
primećuje da se taj zadatak teško može razumeti ako nismo realisti, jer
zadovoljavajuće objašnje-nje nije ad hoc objašnjenje, već je povezano sa
idejom nezavisnog svedočanstva, koja se, sa svoje strane, teško može
razumeti bez ideje o otkriću, o napredovanju prema dubljim osnovama
objašnjenja, bez ideje, znači, da ima nečega što treba otkriti, da ima nečega
što treba kritički diskutovati. 19 ‡ Poper takođe ističe nužnost objektivnosti
naučnih iskaza, koja se sastoji u mogućnosti intersubjektivnog pro-veravanja,
ili, još bolje, u uzajamnoj racionalnoj kontroli kritičkom diskusijom. Na drugom
mestu on napominje i to da je objektivnost povezana sa socijalnim aspek-tom
naučnog metoda ‡ može da proiziđe samo iz saradnje mnogih naučnika, a ne
iz pokušaja pojedinačnih naučnika da budu objektivni. 20

1

2

9

v. "Cilj nauke" (Ratio, 1957, Vol. I, No. 1; u prevodu na srpski u: Neven Sesardić, Filozofija
nauke, Nolit, Beograd, 1986, str. 253-265).
0
v. The Logic of Scientific Discovery, pp. 44-45 (*u prevodu: str. 78, fn. *1), kao i The Open Society and
its Enemies, II, p. 217. (*u prevodu: str. .)

109

Razgraničenje nauke i metafizike
Središnja tema u vezi sa Poperovim shvatanjem nauke jeste njegov
problem razgraničenja, tj. problem razlikovanja iskaza empirijskih nauka od
svih drugih ne--naučnih iskaza.
(...) *
Svojim kriterijumom demarkacije Poper, naravno, nije povukao neku
krutu granicu. On uviđa brojne istorijske, psihološke i druge uzajamne veze,
uticaje i prelaze između oblasti empirijske nauke i metafizičkih teorija.
Poperovom kriterijumu može se ipak zameriti da je možda još previše
uzak, da ne pravi razliku između primenljivih i neprimenljivih teorija koje se
ne mogu opovrgnuti, jer ima i takvih tvorevina naše misli koje ne
zadovoljavaju Poperov kriterijum, iako su empirijskoj nauci neophodne.
Mada se, po svemu sudeći, može lako primenjivati u praksi, ovaj
kriteri-jum demarkacije je prilično neegzaktan, pošto je kriterijum
opovrgljivosti odno-sno neopovrgljivosti jedne teorije u velikoj meri zasnovan
na čistoj intuiciji.
Kao jedan od najzanimljivijih problema Poperovog kritičkog racionalizma u vezi sa kriterijumom razgrničenja, iskrsava pitanje kako se o
teorijama koje nisu podložne opovrgavanju može racionalno diskutovati, za
jedne se oprede-ljivati, a druge odbacivati?
Razmišljajući o tome kako se prilikom ovakvog odlučivanja postupa sa
lo-gičkim i matematičkim teorijama ili sa empirijskim teorijama, Poper
primećuje da se mi redovno služimo kritičkim ispitivanjem dveju ili više
suparničkih teo-rija, koristeći se prilikom njihovog opovrgavanja u prvom
slučaju logičkim, a u drugom empirijskim argumentima. Ali, kritička misao
ostaje osnovni instrument, a opažanja koristimo samo ukoliko se pogodno
uklapaju u našu kritičku diskusiju.

*

110

Ovde se izostavlja onaj deo teksta u vezi s problemom razgraničenja koji predstavlja
sažimanje studije "Poperov pokušaj razgraničenja nauke i metafizike", preštampane u ovoj
knjizi. Isto važi i za celokupan odeljak "Poperova kritika marksizma" (pretposlednji u ovoj
studiji), u kojem se ukratko izlaže sadržaj istoimenog rada, takođe ponovo objavljenog ovde.

Kao što sam već imao prilike da istaknem (u radu "Poperov pokušaj
raz-graničenja nauke i metafizike"), Poperov kriterijum predstavlja značajan
napre-dak u odnosu na prethodna i neka druga savremena rešenja problema
razgraničava-nja. No, s obzirom na njegovu nedovoljnu određenost (pojmovi
"nauka" i "metafizi-ka" ostali su dvosmisleni ili višesmisleni), na račun ovoga
kriterijuma moguć-no je staviti neke sitnije primedbe, ukazati na mogućnost
sužavanja polja njegove praktične primene (na primer, zbog toga što izvan
nauke ostaje suviše sasvim različitih stvari), ili na umanjenje njegove
plodotvornosti (recimo, kada je reč o prosuđivanju prihvatljivosti hipoteza).
Mogućno je, isto tako, primetiti da Poper svakako odveć ceni ulogu čisto
negativne kritike jedne teorije pomoću eksperimenta, ili da je preoštar kada
za neopovrgljivost tvrdi da nije vrli-na, već porok. Ali, suštinski, unutrašnji
nedostatak ovoga Poperovog kriteriju-ma leži svakako u tome što Poper, koji
inače odgovara na sva teorijski mogućna pitanja i prigovore, bez obzira na to
da li ih je neko konkretno postavio ili nije, nigde ne odgovara na jedno bitno
pitanje: kakvi bi uslovi trebalo da budu ispunje-ni da bi on sâm odbacio svoj
kriterijum razgraničavanja?

111

Kritika indukcije
Mada je često i mnogo raspravljao o problemu indukcije, Poper ovoj
temi nije posvetio nijedan svoj poseban rad. Pokušaću ipak da sistematski
izložim njegove osnovne misli o indukciji, koja je postala naročito aktuelna
tema filo-zofskih diskusija u našem veku neslućeno brzog napredovanja
empirijskih nauka. Posebno je zanimljiva činjenica što jedan od istaknutih
metodologa nauke veo-ma oštro kritikuje induktivnu metodu. Vredna su
pažnje i njegova razmatranja o tome čime treba zameniti prokaženu
induktivnu metodu, jer ta razmatranja pokazuju na izvestan način da on u
stvari prihvata neke specifične forme zaklju-čivanja koje moderni logičari
takođe interpretiraju kao induktivne (na primer, Nikoova indukcija
infirmacijom).
Na osnovu Poperove zamisli nauke, koju smo već ukratko izložili, može
se nazreti da on induktivnoj metodi, pogotovu u klasičnom smislu, ne prida-je
nikakvu važnost. Karakterističan je i interesantan sledeći pasus iz njegovog
glavnog dela: "Tendencija je induktivne logike da naučne hipoteze učini što je
mogućno izvesnijim. Raznim hipotezama pridaje se naučni značaj samo do
one mere do koje mogu biti opovrgnute iskustvom. Jedna teorija se smatra
naučno vrednom samo zbog logičke bliskosti između teorije i empirijskih
iskaza. Ali, to ne znači ništa drugo sem da sadržaj teorije mora ići što je
mogućno manje izvan onoga što je empirijski ustanovljeno. Ovo gledište usko
je povezano sa tendencijom odrica-nja vrednosti predviđanja... Ali, zašto
onda uopšte pristupati generalizaciji? Kakvi mogu biti uopšte razlozi za
konstruisanje svih ovih teorija i hipoteza? Stanovište induktivne logike čini
ove aktivnosti potpuno nerazumljivim. Ako je najsigurnije znanje koje smo u
stanju da postignemo ono što najviše cenimo ‡ i ako predviđanja ništa ne
doprinose potkrepljenosti ‡ zašto se onda ne bismo za-dovoljili osnovnim
iskazima?"21
Poper odbacuje induktivnu metodu u nauci, bilo u smislu "postupka
pro-nalaženja", za koji smatra da je uglavnom psihološkog, a ne logičkog
karaktera i da neminovno uključuje i jedan iracionalni momenat, bilo u smislu
"postupka opravdavanja", jer se opravdavanje naučnih teorija ili hipoteza vrši
na jedan sa-svim drugačiji način. 22 Pored toga, iskustvo ne može da potvrdi
teoriju, već samo da je potkrepi (Poperov termin: corroborate), o čemu će biti
reči u zasebnom odeljku.
Pre svega, Poper smatra da se oba ova vida indukcije sukobljavaju sa
pro-blemom svoga logičkog zasnivanja kroz princip indukcije, tj. iskaz uz čiju
pomoć induktivne zaključke možemo da stavimo u logički prihvatljivu formu
ili da istinitost univerzalnih iskaza svedemo na istinitost singularnih, za koje
isku-stveno znamo da su istiniti. Zato on detaljnije raspravlja o
nepremostivim te-škoćama prilikom određivanja logičkog statusa samoga
principa indukcije.

2

1

2

2

112

The Logic of Scientific Discovery, p. 272. (*u prevodu: str. 299-300.)
Termini "postupak pronalaženja" i "postupak opravdavanja" potiču od Rajhenbaha.

Princip indukcije, razume se, ne može biti čisto analitički iskaz deduktivne logike, već mora biti sintetički iskaz. Međutim, svi pokušaji zasnivanja
sintetičkih iskaza kroz iskustvo moraju voditi beskonačnom regresu, što bi
zna-čilo da se nikako ne može doći do principa indukcije, kojem inače
induktivi-sti pridaju prvorazredni značaj, jer smatraju kako on treba da
obezbedi istinitost naučnih teorija.
Iz ovih teškoća, sa željom da se sačuva induktivna metoda, pronađena
su dva izlaza:
1) Kantov aprioristički izlaz: princip indukcije (koji je Kant formuli-sao
kao "princip univerzalne uzročnosti") važi a priori. Poper, razume se, ne smatra uspešnim ovaj Kantov "dovitljivi pokušaj" da se a priori opravdaju sintetički
iskazi. (Jer, tako se bilo koji iskaz može proglasiti apriorno važećim.)
2) Probabilistički izlaz: danas široko rasprostranjeno učenje da induktivno zaključivanje može postići, ako ne strogo važenje, a ono izvestan
ste-pen pouzdanosti ili verovatnoće. Međutim, uvođenje stepena
verovatnoće, name-sto istine i zablude, ne rešava pitanje principa indukcije,
već vodi opet ili bes-konačnom regresu ili učenju apriorizma. 23
Najnejasnije je i najnedoslednije Poperovo shvatanje psihološke
prirode "postupka pronalaženja" teorija ili hipoteza. Poper drži da pitanje o
tome kako se dešava da se čoveku "pojavi neka nova ideja ‡ bilo muzička
tema, dramski sukob ili naučna teorija ‡ može biti od velikog interesa za empirijsku psihologiju, ali da je irelevantno za logičku analizu naučnog saznanja", da
ne postoji "logički metod dolaženja u posed novih ideja" ili "logička
rekonstruk-cija" ovoga procesa. 24 Tako Poper sasvim neopravdano poriče
postojanje i funkci-ju logičkog procesa generalizacije, ostavljajući potpunoj
proizvoljnosti i čistoj intuiciji proces stvaranja teorija. Pored toga, ne vidi se da li
bi postojala neka razlika između ideje o jednom naučnom problemu koju će
dati dobar poznavalac sa-vremene nauke i ideje koju bi o tome istom
problemu dao neki analfabeta.
Maglovito karakterišući ovo pitanje kao "uglavnom psihološko", Poper
nedosledno pokušava da ipak o njemu kaže nešto pozitivno bez pozivanja na
psi-hologiju. On smatra da se na teoriju ne prelazi sa opažajnog iskaza, već sa
pro-blemske situacije i da nam teorija mora dopustiti da objasnimo opažanja
koja su stvorila problem. "To, naravno, ostavlja mogućnost", kaže Poper, "za
ogroman broj mogućnih teorija ‡ dobrih i loših... Tako sada dolazimo do
pitanja: kako pre-skačemo sa opažajnog iskaza na dobru teoriju? Odgovor na
ovo pitanje je: preskaka-njem prvo na ma koju teoriju, a zatim njenim
proveravanjem ustanovlja-vamo da li je dobra ili ne, tj. neprestanim
primenjivanjem kritičkog metoda, otklanjanjem mnogih loših teorija i
pronalaženjem mnogih novih teorija." 25
Na osnovu čega Poper ovo tvrdi? Ako se i složimo da kod uopštavanja
postoji jedan "iracionalni element", ne možemo zbog njega poricati proces
uopštavanja u celini. [taviše, mi ga moramo koristiti ako ne želimo da idemo,
ka-ko to Fajgl kaže, na "hirovito pogađanje, kockanje ili mističku intuiciju". 26
2

3

2

4

2

5

v. Ibid., pp. 29-30. (*u prevodu: str. 63-64.)
v. Ibid., pp. 31-32. (*u prevodu: str. 65-66.)
"Filozofija nauke: lični izveštaj", r. 184.

113

[to se tiče "postupka pronalaženja", tu Poper u stvari na svoj način izražava jedno shvatanje, koje preovlađuje među savremenim metodolozima, a
to je da sâm proces dolaženja do neke naučne hipoteze ili teorije sigurno nije
niti može da bude induktivne prirode, u tom smislu da nema i da ne može da
bude nikakvih kanona koji bi nam omogućili da sa određenog broja
posmatranja pređemo na opštu hipo-tezu. Pre svega, sámo posmatranje, ili
opažanje, ne vodi ničemu ako se vrši nasu-mice; zbir takvih posmatranja
nikad ne bi činio ništa ni nalik na nauku, jer nau-ka zahteva postojanje
određenih stanovišta i teorijskih problema; naime, posma-tranje se uvek
obavlja sa nekog određenog gledišta, to jest polazeći od neke hipoteze ili
teorije o onome što posmatramo ili opažamo. Sem toga, neverovat-no je da
precizniji ili egzaktniji iskazi teorije mogu da budu logički izvodljivi iz uvek
manje egzaktnih ili neegzaktnih iskaza posmatranja ili opažanja. Najzad,
naučna hipoteza ili teorija uvek prevazilazi sva naša posmatranja ili opažanja,
i bar neki objekti o kojima teorija govori uvek su apstraktni objekti koji se ne
mogu posmatrati.
Neko bi pomislio da bi možda čitava induktivistička teza oko postupka
pronalaženja mogla da se svede na tvrđenje o prvenstvu činjenica u logici otkrića. No, ni to ne čini ništa, jer je lako pokazati da svaki iskaz svedočanstva
predstavlja teorijski iskaz, odnosno da počiva na usvajanju određene teorije.
Kako bi dokazao da je teorija indukcije površna i da ne igra nikakvu
ulogu u logici nauke, Poper želi da pokaže kako ni "postupak opravdavanja"
ne vodi bilo čemu što bi pripadalo induktivnoj logici.
Poper razlikuje četiri linije kojima se vrši isprobavanje teorija i tako
njihovo opravdavanje: (a) logičko upoređivanje zaključaka među sobom radi
prove-ravanja unutrašnje konzistentnosti sistema; (b) istraživanje logičke
forme teo-rije u svrhu određivanja poseduje li karakter empirijske, odnosno
naučne teorije ili je možda tautološka; (v) upoređivanje sa drugim teorijama,
uglavnom da se od-redi da li će teorija činiti naučni napredak ako izdrži naše
različite probe; (g) proba teorije putem empirijske primene zaključaka koji se
iz nje mogu izvesti, tj. ispitivanje u kojoj će meri nove posledice teorije
izdržati zahteve prakse, bilo da ti zahtevi proizlaze iz čisto naučnih
eksperimenata ili iz praktičnih tehnoloških primena. Ako singularni zaključci
budu prihvatljivi, ili verifi-kovani (oni se mogu verifikovati; međutim, važno je
uočiti i ne prelaziti olako preko činjenice da se teorije ne mogu potpuno
verifikovati, da se ne mogu konač-no dokazati dokazivanjem nekih svojih
posledica i da novi eksperimenti mogu da odluče protiv neke stare teorije),
tada je teorija privremeno prošla svoje probe: nismo našli razloga da je
odbacimo. Ali, ako su ti zaključci opovrgnuti, njihovo opovrgavanje oborilo je
isto tako i teoriju iz koje su logički dedukovani. 27

2

2

114

6

v. "Logički karakter principa indukcije" (Readings in Philosophical Analysis, Ed. by Feigl & Sellars,
Nenj York, 1949).
7
sažeto prepričano, v. The Logic of Scientific Discovery, pp. 32-33 & 259. (*u prevodu: str. 66-67 i
293.)

Izgleda da sa logičko-metodološkog stanovišta u "postupku opravdavanja" stvarno preovlađuju procesi koji nisu induktivnog karaktera i da na njih
tre-ba staviti težište, ali to ne opravdava Poperov krajnji zaključak da
induktivna procedura ne igra nikakvu ulogu u nauci. Možda ona sama za sebe
i ne igra nika-kvu ulogu, ali je poenta baš u tome što se ona uvek dopunjava,
što se prožima ovim deduktivnim procesima, koje je Poper tako lepo opisao.
Poper ubedljivo kritikuje indukciju i kao shvatanje o gnoseološkom prvenstvu opažaja u odnosu na teoriju i kao gledište da se istinitost neke teorije
mo-že logički izvesti iz (ili svesti na) istinitosti izvesnih iskaza o opažanjima. 28
Treba napomenuti da se Poper unekoliko ograđuje kada ističe da
uopšte ne raspravlja o takozvanoj "matematičkoj indukciji" i kada smatra da
neko drugi može da pronađe nove probleme indukcije, različite od ovoga koji
je on formuli-sao i rešio.29
On isto tako navodi neke razloge koji mogu da se dadu kao opravdanje
dosta široko rasprostranjenom mišljenju da se empirijske nauke odlikuju
činjeni-com upotrebe onoga što nazivamo "induktivnom metodom": (1)
istorijsko opravda-nje ‡ smatralo se da je nauka sistem što je mogućno
izvesnijeg znanja, čiju istini-tost treba da zajamči indukcija (odbacivanjem
ideje o apsolutnoj istini, poku-šalo se sa nekom razvodnjenom vrstom
izvesnosti ili istine, sa "verovatnoćom"); (2) "psihološko" opravdanje ‡
verovanje u indukciju zasnovano je velikim delom na brkanju psiholoških i
epistemoloških problema; i najzad, (3) "metodološko" opravdanje ‡ pokušaj
da se karakterisanjem induktivnom metodom odvoje stavovi empirijskih
nauka od stavova koji to nisu. Poper najoštrije kritikuje baš ovo poslednje
opravdanje. 30
U stvari, glavni Poperov razlog za odbacivanje induktivne logike jeste
što on, nasuprot pristalicama te logike, smatra da induktivna metoda ne
obezbeđuje pogodan znak za empirijski, ne-metafizički karakter jednog
teorijskog sistema. 31
Induktivisti se mogu pozivati i na tvrdnju da u prilog induktivnoj
metodi govori činjenica da bi se u nauci moglo primetiti nešto nalik na smer
razvoja od teorija nižeg nivoa opštosti ka teorijama višeg nivoa opštosti. Kao
protiv-argumente Poper navodi (a) da se napredovanje "induktivnim" smerom
ne sastoji nužno od induktivnih zaključaka, i (b) da mi u stvari neprekidno
ističemo sugestije ‡ pretpostavke ili teorije ‡ svih mogućnih stepena
opštosti.32

2

2
3
3
3

8

v. "Filozofija nauke: lični izveštaj", rr. 171-172, kao i The Logic of Scientific Discovery, pp. 106 &
268, (*u prevodu: str. 148 i 296.) odnosno "O statusu nauke i metafizike", rr. 99-103 & 106.
9
v. The Logic of Scientific Discovery, pp. 40 & 183. (*u prevodu: str. 70, fn. *1, i 215.)
0
v. Ibid., pp. 316, 31 & 34. (*u prevodu: str. 338, 64 i 67.)
1
v. Ibid., pp. 18 & 34 (*u prevodu: str. 50 i 67), kao i "Filozofija nauke: lični izveštaj", r. 181.
2
v. Ibid., pp. 276-277. (*u prevodu: str. 305.)

115

Najzad, zanimljivo je pomenuti Poperovo gledište da fundamentalna
doktrina koja leži u osnovi svih teorija indukcije jeste učenje o prvenstvu
ponavljanja. On razlikuje dve varijante ovog učenja: (1) "jaku", ili doktrinu
logičke primarnosti ponavljanja (koju je Hjum kritikovao) po kojoj nam
ponovljeni slučajevi daju izvesnu vrstu opravdanja za prihvatanje nekog
univerzalnog zakona (ideja ponavljanja ovde je, po pravilu, vezana za ideju
verovatnoće); (2) "slabu", ili doktrinu privremene (i psihološke) primarnosti
ponavljanja (koju je Hjum zastupao), po kojoj ponovljeni slučajevi, iako neće
uspeti da nam pruže neku vrstu opravdanja za univerzalne zakone i verovanja
koja otuda proizlaze, ipak pobuđuju i dovode u nama do ovih očekivanja i
verovanja.
Obe ove doktrine, smatra Poper, ne mogu se braniti iz dva razloga:
a) Sva ponavljanja koja možemo da iskusimo samo su približna
ponavljanja; uvek je reč samo o manjoj ili većoj sličnosti u izvesnim vidovima.
b) Ima zakona i teorija koje su sasvim drugačije prirode od onog "Svi
labudovi su beli", iako se mogu formulisati na sličan način. Na primer, stara
atomistička teorija "Sva materijalna tela sastavljena su od atoma". Kod ovoga
za-kona (kao kod svih "strukturalnih teorija") srazmerno je nevažna njegova
forma opštosti, jer je ono što se tvrdi teško pokazati i na jednom jedinom
fizičkom telu.33
Međutim, za razliku od većine drugih savremenih filozofa nauke, Poper
odbacuje indukciju i u smislu "postupka opravdavanja". On zapravo smatra
da ni taj postupak, kada se stvari dobro pogledaju, ne sadrži nikakve
elemente induk-cije. Poper drži da prosto gomilanje povoljnih (pozitivnih)
primera, odnosno prikupljanje slučajeva koji govore u prilog nekoj hipotezi, u
stvari ne može da bude ozbiljan razlog za prihvatanje takve hipoteze ili
teorije. Naime, za svaku, pa i sasvim nenaučnu hipotezu (astrologija, crna
magija itd), mogućno je prikupiti dosta induktivnog materijala koji govori u
prilog toj hipotezi. Prema tome, mi bismo morali da budemo zainteresovani
za traženje protivprimera, za izvođenje neočekivanih posledica i njihovo
proveravanje, za stavljanje date hipoteze na naj-teže probe, a to nema
nikakve veze sa indukcijom.
U okviru induktivističkog "postupka opravdavanja" teoretičari već duže
vremena pokušavaju da izgrade odgovarajuću teoriju potvrđivanja
(confirmation) u smislu pripisivanja, s logičkom izvesnošću, određenog stepena
potvrđenosti ne-kome iskazu na osnovu određene podrške svedočanstava. Na
izgradnji ove induktivi-stičke logike sigurno je najviše radio Karnap, koji je
učinio sve što može da izbegne "jezičku zavisnost" induktivističke logike. No,
naučna promena često uklju-čuje i promenu jezika, a promena jezika povlači
za sobom promenu odgovarajućih s-vrednosti. Prema tome, rast nauke može
da razori bilo koju posebnu teoriju po-tvrđenosti ‡ može biti neophodno da se
u induktivnoj mašini više ne vrši samo proširivanje izvornog programiranja,
već svaki krupniji teorijski napredak nauke može da zahteva potpuno
reprogramiranje induktivne mašine. Pored toga, sâm izbor jezika nauke već

3

116

3

sažeto prepričano, v. Ibid., pp. 420-423. (*u prevodu: str. 456-460.)

podrazumeva pretpostavku o tome šta su relevantna svedočanstva za šta, a to
ne potiče ni iz kakve induktivne logike, već iz naučnog teoretisanja. 34
Ispostavlja se, dakle, da su svi oni koji su sa klasičnog problema
indukcije, u smislu "induktivnog zaključivanja" (koje obuhvata kako otkrivanje
teorija iz či-njenica, tako i opravdavanje teorija), skrenuli u pravcu formalnog
rešavanja pro-blema opravdavanja i njegovog povezivanja sa teorijom
verovatnoće, pod pritiskom argumenata morali i na ovome uskom području
da se sve dalje i dalje ograničava-ju, svodeći čitavu induktivnu logiku ‡ ne
više ni na rešavanje problema podrške svedočanstvima, već na čistu
eksplikaciju logike verovatnoće u smislu teorije o ra-cionalnom količniku
klađenja. Tako savremeni teoretičari indukcije napuštaju pokušaje ne samo
jakog već i slabog opravdavanja teorija, dok je problem otkrića ili rasta
saznanja, a pre svega naučnog saznanja, oduvek bio sasvim izvan njihovog
domašaja. Odbacujući induktivni postupak, ne kao postupak koji niko nikad
ne praktikuje, već kao postupak koji u nauci ne samo da nije neophodan,
nego nas vodi nedoslednostima, Poper je skrenuo u sasvim drugome pravcu ‡
u pravcu širo-kog polja istraživanja logike otkrića i teorijskog procenjivanja
prihvatljivosti naučnih teorija. To, naravno, kao što primećuje Lakatoš, ne
znači da je Poper jasno odgovorio na svoj problem indukcije ‡ to jest problem
epistemološke vre-dnosti svoje logike otkrića.

Prethodno teorijsko procenjivanje
prihvatljivosti naučnih hipoteza
Kod mnogih filozofa nauke mogu se sporadično naći naznake nekih
krite-rijuma za teorijsko procenjivanje naučnih hipoteza. No, kod Popera u tom
pogledu nalazimo jedno celovito, dosledno i sistematski izvedeno gledište.
Poper, naime, drži da smo mi u stanju, i pre nego što neku hipotezu
podvrgnemo empirij-skom proveravanju, da kažemo da li će ta hipoteza (ili
teorija) ‡ ukoliko prođe određene provere ‡ biti bolja od neke druge teorije.

3

4

v. Lakatos, I., "Changes in the Problem of Inductive Logic", in: The Problem of Inductive Logic, ed. by I. Lakatos,
Amsterdam, North-Holland, 1968, pp. 363-364.

117

Poperov kriterijum, formulisan u njegovoj Logici naučnog otkrića, a detaljnije razrađen u knjizi Pretpostavke i pobijanja, vrlo je jednostavan i intuitivno očigledan. Taj kriterijum za prethodno "procenjivanje" (Poper radije
govori o "procenjivanju" negoli o "prihvatanju") izvesnog broja alternativnih
hipoteza (ili, ako hoćete, kriterijum relativnog potencijalnog zadovoljavanja ili
potencijalne progresivnosti hipoteza) jeste smelost jedne određene naučne
hipoteze, odnosno ‡ kada se uzme u obzir druga strana te iste medalje ‡
podložnost opovrgavanju ili opovrgljivost te hipoteze. Hipotezu koju više
cenimo ovaj kri-terijum karakteriše kao onu hipotezu koja nam više kaže, koja
sadrži veću koli-činu empirijskih informacija ili sadržaja, to jest koja je
sadržajnija; dalje, koja je logički jača, koja poseduje veću objašnjavalačku i
predviđačku moć, to jest koja objašnjava više i sa većom preciznošću, i tako
dozvoljava bolja predviđanja; koja, prema tome, može da bude oštrije
proverena upoređivanjem predviđenih činjeni-ca sa posmatranjima. Ukratko,
zanimljivu, smelu i visoko informativnu hipote-zu mi pretpostavljamo
trivijalnoj hipotezi ili teoriji. 35
Prema tome, Poper zastupa metodološko pravilo da između nekoliko
al-ternativnih hipoteza, koje su podjednako u skladu sa empirijskim
činjenicama, uvek treba birati onu koja poseduje najnižu apriornu logičku
verovatnoću, što je inače protivno uobičajenim shvatanjima. No, to nije teško
objasniti, jer: (a) što je veći informativni sadržaj jedne hipoteze, to je niža
njena apriorna verovat-noća (to jest, veći su zahtevi koje treba da ispuni da bi
bila istinita); zato nauka ima da bira između velikog sadržaja i visoke
verovatnoće ‡ između iznošenja veo-ma informativnih, mada neizvesnih,
iskaza i saopštavanja veoma bezbednih, ali praznih beznačajnosti (plitkih
svakodnevnih činjenica) ‡ i mora da izabere prvo; (b) ukoliko je veći
informativni sadržaj jedne hipoteze (= niža apriorna logi-čka verovatnoća),
utoliko ona može da pruži specifičnija predviđanja o empi-rijskim
činjenicama, utoliko će ta predviđanja biti lakše opovrgnuta empirij-skim
proveravanjem ako su činjenički pogrešna, to jest takve hipoteze poseduju
viši stepen empirijske proverljivosti. 36
Naravno, ovu vrstu verovatnoće, koju Poper naziva "apsolutnom
logičkom verovatnoćom", ne treba mešati sa numeričkom verovatnoćom, koja
se upotreblja-va u teoriji hazardnih igara, kao i u statistici.
^injenica da sa povećanjem sadržaja opada apsolutna logička
verovatnoća jedne hipoteze, ima, dakle, sledeće neizbežne posledice: ako
rast saznanja znači da mi baratamo teorijama čiji se sadržaj uvećava, to mora
takođe da znači da baratamo teorijama čija se verovatnoća (u smislu računa
verovatnoće) smanjuje. Tako, ako nam je cilj unapređenje porasta znanja,
onda sigurno ne može istovreme-no da nam bude cilj i visoka verovatnoća (u
smislu računa verovatnoće). Ta dva cilja su nespojiva. Pa ipak, primećuje
Poper, predrasuda o izvanrednoj poželjno-sti visokog stepena verovatnoće
3

3

118

5

v. Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, pp. 113, 267-273 & 419 (*u prevodu: str. 146, 296303 i 451.) & Conjectures and Refutations, p. 217.
6
v. Harsanyi, J. C., "Popper's Improbability Criterion for the Choice of Scientific Hypotheses", Philosophy, 1960,
vol. XXXV, No. 135, pp. 332-333.

toliko je duboko usađena da ovaj trivijalni rezultat mnogi još smatraju
"paradoksalnim". 37

Problem ad hoc karaktera naučnih hipoteza
Oni koji smatraju da je poželjiva visoka verovatnoća naučnih teorija,
im-plicitno prihvataju pravilo: "Biraj uvek verovatniju hipotezu!", za koje,
međutim, nije teško pokazati da je ekvivalentno sledećem pravilu: "Biraj uvek
onu hipote-zu koja što je mogućno manje prelazi data svedočanstva!" ‡ što je
dalje ekvivalent-no ne samo tezi "Prihvataj uvek hipotezu najnižeg sadržaja"
(u granicama svoga za-datka, recimo, zadatka predviđanja), već i tezi "Biraj
uvek hipotezu s najvećim stepenom ad hoc karaktera" (u granicama svoga
zadatka). To je nenameravana posle-dica činjenice da je visoko verovatna ona
hipoteza koja se slaže sa poznatim či-njenicama, udaljavajući se od njih što je
mogućno manje. Poznato je, međutim, da na-učnici ne vole ad hoc hipoteze.
One mogu samo da "zapuše rupu", ali nisu pravi cilj nauke. Težnja za visokom
verovatnoćom hipoteze, zaključuje Poper, povlači za sobom kontraintuitivno
pravilo favorizovanja ad hoc hipoteza.38

Shvatanje verovatnoće
Jednu od osnovnih Poperovih tema čini i danas veoma aktuelno
područje teorije verovatnoće, njeno shvatanje i izgradnja njene aksiomatike.
Poper smatra da bi trebalo pre svega napraviti razliku između dva
pojma verovatnoće. Ali, za razliku od Karnapa, pošto poriče induktivnu
metodu, Poper ne usvaja ni pojam verovatnoće u smislu stepena
potvrđivanja. Umesto toga, on pored numeričke verovatnoće, koja se
primenjuje u teoriji hazardnih igara i sta-tistici, uvodi logičku verovatnoću,
koja se sastoji u tome da uvek kada možemo da uporedimo stepene
mogućnosti opovrgavanja dva iskaza, mi možemo da kažemo kako je onaj koji
je manje opovrgljiv istovremeno više verovatan, zahvaljujući svojoj logi-čkoj
formi.39
Povlačeći ovu razliku, Poper istovremeno ističe da se numerička
verovat-noća može primenjivati samo na verovatnoću događaja (odnosno
zbivanja) i pro-bleme koji se u vezi s njom javljaju, dok se pitanje
verovatnoće hipoteza može po-smatrati samo u okvirima logičke verovatnoće
i rešavati kroz teoriju "potkre-pljenosti", o kojoj će biti govora u sledećem
odeljku. Račun verovatnoće prime-njuje se samo na verovatnoću zbivanja. 40
Međutim, i pored toga što ideje koje u sebe uključuju teoriju
verovatnoće igraju odlučujuću ulogu u fizici, na primer, mi još uvek nemamo ni
zadovoljavaju-ću de-finiciju verovatnoće, odnosno nemamo zadovoljavajući
aksiomatski sistem za račun vero-vatnoće. Poper smatra da su odnosi između
verovatnoće i iskustva takođe nerazjašnjeni.
3

7

3

8

3

9

4

0

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 218.
v. Ibid., p. 287.
v. Ibid., pp. 118-119. (*u prevodu: LNO, str. 149-152.)
v. Ibid., p. 146. (*u prevodu: LNO, str. 178.)

119

Teorija verovatnoće odnosi se, naravno, na numeričku verovatnoću.
Raspravlja-jući o subjektivnim i objektivnim interpretacijama teorije
verovatnoće, Poper kritikuje subjektivnu interpretaciju i opredeljuje se za
modifikovanu objektivnu interpretaciju numeričkog iskaza verovatnoće kao
iskaza o relativnoj učestanosti s kojom se određena vrsta zbivanja javlja u
okviru jednog niza zbivanja. 41

4

120

1

v. Ibid., pp. 148-150. (*u prevodu: LNO, str. 181-183.)

Ali, s obzirom na Poperovo osnovno gledište da empirijskoj nauci pripadaju samo one teorije koje su podložne opovrgavanju (jer se nijedna teorija u
načelu ne može verifikovati) ‡ pred njegove metodološke poglede isprečuje
se, na-izgled, nerešiva teškoća: i pored toga što iskazi verovatnoće igraju
važnu ulo-gu u empirijskoj nauci, pokazuje se da su nepodložni opovrgavanju,
jer hipoteze verovatnoće ne isključuju ništa od onoga što se dâ opaziti; nikakvi
singularni iskazi ne mogu protivrečiti jednoj proceni verovatnoće. Prema tome,
proizlazi da su procene verovatnoće neinformativne, da su lišene empirijskog
sadržaja, što se očigledno ne može prihvatiti kada se imaju u vidu uspesi koje
je postigla, recimo, fizika putem predviđanja do kojih je došlo hipotetičkim
procenama verovatno-će. Ove teškoće čine, kako to Poper kaže, problem
odlučivosti.42
Ovaj problem Poper rešava odlučnom primenom onih istih svojih ideja
koje su stvorile problem mogućnosti odlučivanja. Kako iskazi verovatnoće nisu
pod-ložni opovrgavanju, pa je pomoću njih uvek mogućno, kao opažljive
rezultate hipo-tetičkih mikrozbivanja, koja se ne mogu neposredno opaziti,
"objasniti" kakvu god hoćemo pravilnost ‡ Poper zahteva da se teorije koje
uključuju verovatnoću pri-menjuju sa naročitim merama predostrožnosti kako
bi se mogle smatrati naučnim. "Hipoteze verovatnoće", kaže Poper, "gube sav
svoj informativni sadržaj ako im dozvolimo neograničenu primenu. Fizičar ih
nikada neće upotrebljavati tako. Slédeći njegov primer, ja ću zabraniti
neograničenu primenu hipoteza verovatno-će: predlažem da usvojimo
metodološku odluku da fizičke efekte, tj. pravilno-sti koje se mogu
reprodukovati, ne objašnjavamo kao akumulaciju slučajnosti."43
Poper, razume se, ne poriče mogućnost da se mogu desiti zbivanja
koja nisu verovatna, ali kaže da takve pojave neće biti fizički efekti, jer zbog
svoje ogromne neverovatnoće ne mogu biti po volji reprodukovani. Ako ipak
pronađemo skretanja od makroefekta, dedukovanog iz procene verovatnoće,
koja je mogućno reprodukovati, tada moramo pretpostaviti da je procena
verovatnoće opovrgnuta. Prema tome, konstatuje Poper, iskazi verovatnoće,
ukoliko su upotrebljeni kao empirijski iskazi, podložni su opovrgavanju. 44
Napomenimo uzgred da se čitava Poperova metodologija nauke, što
nije teško primetiti, zasniva na razmatranju savremenih prirodnih nauka, i to
prete-žno fizike, što je, izgleda, jedina nauka koju Poper poznaje tako dobro
da je spo-soban da o njoj raspravlja sa autoritetom.
Pokušavajući da razvije doslednu teoriju verovatnoće kakva se upotrebljava u nauci, tj. frekvencijalnu teoriju verovatnoće, i baratajući istovremeno
pojmom "logičke verovatnoće", Poper je osetio potrebu za generalizacijom ‡
za takvom formalnom teorijom verovatnoće koja dozvoljava obe
interpretacije, kao i još neke interpretacije (tako da se, na primer, statistički
proverljive teorije kvantne fizike ne moraju interpretirati kao statističke). Tako je
došao i do svoje "dispozicione interpretacije verovatnoće", ali u to se ovde
nećemo upuštati.45
4

2

4

3

4
4

v. Ibid., pp. 146 & 190-191. (*u prevodu: str. 178 i 220-222.)
Ibid., p. 199. (*u prevodu: str. 230.)
4
v. Ibid., pp. 203-204. (*u prevodu: str. 233-235.)
5
v. Popper, K. R., "The Propensity Interpretation of Probability", The British Journal for the Philosophy of
Science, 1959, vol. X, No. 37. U predlogu svoga formalnog računa verovatnoće Poper se unekoli-ko
oslanja na Kolmogorova.

121

Do sada smo govorili o verovatnoći događaja (odnosno zbivanja). [to
se tiče verovatnoće hipoteza, nju Poper zamenjuje svojom teorijom
"potkrepljenosti" (corroboration). Ova problematika nas već premešta na sledeći
odeljak.

122

"Potkrepljenost" neke teorije
Ističući na više mesta da verovatnoću hipoteze ne treba smatrati
samo kao specijalan slučaj opšteg problema verovatnoće iskaza (na šta se
obično gle-da kao na problem verovatnoće događaja izražen posebnom
terminologijom), Poper kaže: "... Ja tvrdim da ono što proizlazi iz pojma
verovatnoće hipoteza nije čak ni dodirnuto razmatranjima koja se osnivaju na
logici verovatnoće."46
Ali, kakva bi u stvari bila razlika između stepena potkrepljenosti (degree
of corroboration) i stepena potvrđenosti (degree of confirmation) jedne teorije? Kao
što će se videti, to su dva različita pojma, ali je umesno napomenuti da je sâm
Poper u početku, u svojim prvim radovima, upotrebljavao termin "ste-pen
potvrđenosti" (degree of confirmation), ali je Karnap docnije, povodeći se za tradicijom Kejnza, Xefriza, Rajhenbaha, Kaile itd, poistovetio taj termin sa
verovatnoćom, tako da je Poper bio prinuđen da upotrebi novi termin. Od
tada Poper govori samo o "stepenu potkrepljenosti" (degree of corroboration).
"Mi uzimamo nespojivost", kaže Poper, "kao opovrgavanje teorije. Ali,
sama spojivost (u stvari, stepen potvrđenosti određenim brojem slučajeva, S.
N.) ne sme nas navesti da teoriji pripišemo pozitivni stepen potkrepljenosti:
prosta či-njenica da jedna teorija još nije opovrgnuta očigledno se ne može
smatrati do-voljnom. Jer, ništa nije lakše nego konstruisati koliko god hoćemo
teorijskih si-stema koji su spojivi sa bilo kojim datim sistemom prihvaćenih
osnovnih iskaza."47 "Osnovni iskazi" za Popera su oni iskazi koji tvrde da se
neki događaj koji se može opaziti dešava u izvesnom pojedinačnom regionu
prostora i vre-mena.
Zbog toga, prema Poperovom gledištu, jednoj teoriji bi se mogao
priznati pozitivni stepen potkrepljenosti ako je spojiva sa prihvaćenim
osnovnim iska-zima i ako je uz to mogućno izvesti iz te teorije, u konjunkciji
sa drugim prihva-ćenim osnovnim iskazima, jednu nepraznu potklasu ovih
osnovnih iskaza. Ova formulacija, međutim, smatra Poper, nije dovoljna, jer
mi želimo da govorimo o boljoj ili lošijoj potkrepljenosti teorija; s druge
strane, stepen potkrepljeno-sti se ne može uspostaviti prosto utvrđivanjem
broja potkrepljujućih slučajeva. Prema tome, završava Poper svoju
argumentaciju, ne broj potkrepljujućih slučaje-va, već oštrina raznih provera
kojima može biti ili kojima je bila podvrgnuta neka hipoteza, određuje u stvari
stepen njene potkrepljenosti. 48
Kakvu ulogu stvarno igra broj potkrepljujućih slučajeva? Poper drži da
mi pridajemo najveću važnost prvim potkrepljujućim slučajevima. ^im je
teorija jedared dobro potkrepljena, sledeći slučajevi vrlo malo podižu njen
stepen pot-krepljenosti. Ovo pravilo ne važi jedino tada ako su novi slučajevi
veoma razli-čiti od ranijih, tj. ako potkrepljuju teoriju na novom polju primene.

4

6

4

7

4

8

Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, p. 257. (*u prevodu: str. 284.)
Ibid., p. 266. (*u prevodu: str. 293-294.)
v. Ibid., pp. 266-267. (*u prevodu: str. 295.)

123

Tada se ste-pen potkrepljenosti može znatno povećati. Teorije višeg stepena
opštosti zato mogu imati viši stepen potkrepljenosti. 49

4

124

9

v. Ibid., p. 269. (*u prevodu: str. 297.)

Pošto je izložio svoju ideju "potkrepljenosti", Poper želi da iznese i
razloge zbog kojih stepen potkrepljenosti ne smemo izjednačavati niti
upoređiva-ti sa stepenom verovatnoće. To su uglavnom dva razloga: (a)
stepen potkrepljeno-sti ne može biti neki stepen verovatnoće, zato što
verovatnoća iskaza ne izraža-va ocenjivanje ozbiljnosti i jačine proveravanja,
niti način na koji je teorija pro-šla kroz ta proveravanja; (b) stepen
potkrepljenosti isto tako ne može zadovolja-vati zakone računa verovatnoće,
jer je stepen potkrepljenosti u suprotnoj srazme-ri sa stepenom logičke
verovatnoće jednog iskaza. 50 ‡ "Kada kažemo", piše Poper, "da je neka
hipoteza dobro potkrepljena, mi ne kažemo ništa više sem da je bila
podvrgnuta oštrim probama ... i da je dobro izdržala najteže probe koje smo
do sad bili u stanju da zamislimo." 51
U čemu je u stvari bio problem stepena potkrepljenosti? Bio je u tome,
smatra Poper, (1) da se pokaže kako postoji jedna mera ozbiljnosti proba
kojima je teorija podvrgnuta, koju ćemo nazvati stepenom potkrepljenosti, i
(2) da se pokaže kako ta mera ne može biti verovatnoća, kako nije jedna od
mogućih interpretacija verovatnoće. 52
^ini nam se da je Poper sasvim u pravu kada insistira na tome da je
stari pojam "potvrđenosti" nedovoljan, ali istovremeno primećujemo da je i
njegov po-jam "potkrepljenosti" neodređen, jer je "stavljanje na što teže
probe" dosta neod-ređeno i subjektivno.
Kako stoji stvar, posle svega ovoga, sa stepenom Poperove "logičke
vero-vatnoće"? Gornja razmatranja nimalo ne dotiču pojam "logičke
verovatnoće". Kakva je razlika u pitanju, najbolje će nam pokazati sledeći
Poperovi redovi: "Verovatnoća jednog iskaza (ili sklopa iskaza) uvek je veća
ukoliko iskaz manje kaže; ona je u obrnutoj srazmeri prema sadržaju ili
deduktivnoj snazi iskaza, a time i prema njegovoj objašnjavalačkoj moći.
Prema tome, svaki interesantan i snažan iskaz mora imati nisku verovatnoću;
i obratno: iskaz visoke verovatnoće biće naučno neinteresantan, jer govori
malo i nema nikakvu objašnjavalačku snagu."53
Rezimirajući razliku između svoga stanovišta i gledišta induktivistâ o S
(h, e), uz napomenu da je ravnodušan prema terminologiji sve dotle dok nas
ne zavodi, Poper kaže: "Induktivist ili verifikacionist traži potvrđivanje svoje
hipoteze. On se nada da je učini čvršćom svojim svedočanstvima e i traga za
Äčvrsti-nomÄ ‡ za ÄpotvrđivanjemÄ. U najboljem slučaju on može uvideti da
ne smemo da budemo zavedeni u svome izboru e: da ne smemo
prenebregavati nepovoljne slučajeve i da e mora uključivati izveštaje o
našem ukupnom opažajnom znanju, bez obzira da li je povoljno ili ne... ‡
Nasuprot ovome induktivističkom gledištu, ja tvrdim da S (h, e) ne sme da
bude interpretirano kao stepen potkrepljenosti h sa e ukoliko e ne izveštava o
rezultatima naših iskrenih napora da odbacimo h. Zahtev iskre-nosti ne može

5

0

5

1

5

2

5

3

v. Ibid., pp. 270, 263 & 394-395. (*u prevodu: str. 298, fn. *3, 291 i 419-420.)
Ibid., p. 263. (*u prevodu: str. 298.)
v. Ibid., p. 337. (*u prevodu: str. 295-303.)
"Filozofija nauke: lični izveštaj", r. 187.

125

se formalizovati ‡ kao ni induktivistički zahtev da e mora da predstavlja naše
ukupno opažajno znanje." 54

5

126

4

The Logic of Scientific Discovery, p. 418. (*u prevodu: str. 451.)

Problem istine
Zanimljivo je da je sâm Poper, nabrajajući 1957. godine osnovna
pitanja svojih metodoloških istraživanja, izostavio problem istine. U stvari,
kao što se može videti, u svojoj Logici naučnog otkrića Poper je sasvim
izbegao upotrebu pojmova "istinito" i "lažno". [taviše, u odeljku 84, Poper
poku-šava da pokaže kako njegova logika nauke može bez ikakve štete da se
liši upo-trebe pojmova "istinito" i "lažno". njihovo mesto mogu da zauzmu
logička razmatranja o odnosima izvodljivosti. Na primer, mi ne moramo reći:
"Predviđanje r je istinito ako su teorija t i osnovni iskaz b istiniti", već,
jednostavno, da iskaz r sledi iz (neprotivrečne) veze t i b. (Pod "osnovnim
iskazima" Poper pod-razumeva singularne egzistencijalne iskaze.) Isto tako, ne
moramo reći da je neka teorija "lažna", već, umesto toga, da joj protivreči
izvestan skup prihvaće-nih osnov-nih iskaza. [to se tiče "istinitosti" ili
"lažnosti" samih osnov-nih iskaza, njihovo prihvatanje može da se interpretira
kao rezultat konvenci-onalne odlu-ke, a sami prihvaćeni iskazi kao ishod te
odluke. U primedbi koja je dodata uz engleski prevod, Poper napominje da je
u međuvremenu (od izdanja na nemačkom do izdanja na engleskom jeziku)
imao sreću da se sretne sa Alfredom Tarskim, koji mu je objasnio osnovne
ideje svoje teorije istine, inače često pogrešno shvatane i rđavo tumačene.
Tom prilikom se ispostavilo da Tarskijevo rešenje nimalo ne dira u Poperovo
shvatanje nauke i njene logike, da je sasvim u skladu s njim, pa je tako, ističe
Poper, iščezla i potreba da se usteže da govori o "istinitosti" i "lažnosti".
Ali, potpunije objašnjenje o tome kako Poper shvata pojam "istine", za
koji kaže da ga je preuzeo od Tarskog, nalazimo tek u njegovim najnovijim
radovi-ma "Ideja istine i problem empirijskog karaktera naučnih teorija"
(saopštenje na Međunarodnom kongresu za filozofiju nauke, Stenford,
Kalifornija, avgust 1960) i "Istina, racionalnost i razvitak naučnog znanja"
(deseta glava njegovog novog dela Pretpostavke i pobijanja, koje je izašlo
krajem 1963. godine).
U ovim radovima Poper takođe ističe da mu je izgledalo bezbednije i
ekonomičnije, pre nego što se upoznao sa Tarskijevom teorijom, da se ne
upušta u sporni problem u vezi sa upotrebom reči "istina". Osnovni razlog je,
inače, bio taj što mu se činilo beznadežnim da pokuša jasno da shvati čudno
ne-dokučivu ideju korespondiranja između iskazâ i činjenica.
Tarskijeve formulacije, kaže Poper, koje vrlo jednostavno utvrđuju (u
metajeziku) pod kojim uslovima izvesno tvrđenje (jednoga objekt-jezika) korespondira činjenicama (iskaz ili tvrđenje "Sneg je beo" korespondira činjenicama ako i samo ako je sneg beo; iskaz, ili tvrđenje, "Trava je crvena"
korespondira činjenicama ako je, i samo ako je, trava crvena), naravno, mogu
zvučati sasvim trivijalno, ali je Tarski bio taj koji je otkrio da, uprkos tome, one
sadrže rešenje problema objašnjavanja šta je to "korespondiranje
činjenicama", a time i samoga problema upotrebe reči "istina".

127

Poper ističe kao najbitnije da je tu reč o jednoj apsolutnoj i objektivnoj
teoriji istine (nasuprot svim subjektivističkim teorijama, kao što su, na primer, teorija koherentnosti, teorija samoočevidnosti ili pragmatička, to jest
instrumentalistička teorija, koje znanje shvataju kao posebnu vrstu
uverenosti), što nam dozvoljava da tvrdimo, recimo, i sledeće: neka teorija
može biti istinita čak i onda kada niko u nju ne veruje, pa čak i onda kada
nemamo razloga da je pri-hvatimo ili da budemo uvereni da je istinita; i
obratno: neka druga teorija može biti lažna i pored toga što imamo prilično
dobre razloge da je prihvatimo.
U svojim najnovijim radovima Poper takođe priznaje da se bez teorije
istine njegova zamisao nauke može razvijati samo do izvesne tačke. U stvari,
prema Poperovom shvatanju, "racionalnost nauke ne leži u njenome običaju
da se poziva na empirijska svedočanstva da bi potvrdila svoje dogme, jer to
isto čine, na primer, i astrolozi, već jedino u njenome kritičkom stavu, koji,
naravno, uključu-je kritičku upotrebu empirijskih svedočanstava u
opovrgavanjima... Mi nismo zainte-resovani da uspostavimo naučne teorije
kao sigurne, izvesne ili verovatne ‡ mi smo jedino zainteresovani da ih
kritikujemo i da ih isprobamo u nadi da ćemo pro-naći gde smo pogrešili, da
ćemo učiti iz svojih grešaka i tako ... doći do bo-ljih teorija."55 Poperovo
shvatanje nauke zaista implicitno pretpostavlja ob-jektivnu isti-nu kao krajnji cilj
prema kojem nauka stremi; "sama ideja greške (i kri-tičke diskusije, koja se
zasniva na našoj svesti o sopstvenoj pogrešivosti, S. N.) ... podrazumeva ideju
objektivne istine ‡ kao standarda koji možemo i ne uspeti da dostignemo." 56
Ali, istovremeno, Poper ističe da istina nije jedini cilj nauke. "Samo ako
je odgovor na neki problem ‡ na težak, plodan problem, problem izvesne
dubine ‡ istina, ili pretpostavka o određenoj istini, postaje relevantna za
nauku."57
"... Pokušaj da se neki zanimljiv problem reši smelom pretpostav-kom, čak i
ako se ona ubrzo pokaže kao pogrešna, mi pretpostavljamo svakom
deklamovanju niza irelevantnih truizama." 58
Ipak, kao i mnogi drugi koji su proučavali razvitak naučnoga znanja,
Po-per je morao da konstatuje kako se mi, i pored toga što ne znamo koliko
smo blizu ili daleko od istine, njoj sve više i više približavamo. Međutim, do
upoznava-nja sa Tarskijevom teorijom, činio je to uvek, kako kaže, sa
izvesnom grižom sa-vesti, osećajući da bi reč "istina" trebalo da se piše sa
velikim "I" kako bi bilo jasno da je u pitanju jedan neodređen i prevashodno
metafizički pojam. Sada to više nije potrebno.

5

5

5

6

5

7

5

8

128

"Ideja istine i...", str. 10.
Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 229.
Ibid., p. 230.
Ibid., p. 231.

Bez objektivne teorije istine, smatra Poper, takođe se ne može povući
razlika između čiste i primenjene nauke, to jest između (1) nauke koja teži za
znanjem, koja traga za istinitim teorijama, ili bar teorijama koje su bliže isti-ni
od drugih, i (2) one nauke što teži za moći, što traga za teorijama koje treba
da upotrebimo kao moćne instrumente za ostvarivanje određenih ciljeva, i
gde nam mogu sasvim dobro poslužiti čak i one teorije za koje se zna da su
pogrešne.
Ali, čini se da je za ovaj poslednji zadatak semantička teorija istine
Tarskog nedovoljna, jer ne daje nikakav kriterijum za prepoznavanje istine.
Pogledajmo zato šta je ono novo što donosi Poper u odnosu na teoriju
Tarskog. Iznećemo, razume se, samo osnovne konture, izostavljajući mnoga
veoma zanimlji-va razmatranja i rešenja.
Poper ističe (imajući u vidu, kao i uvek, pre svega naučne teorije, a ne
osnovne iskaze, jer utvrđivanje istinitosti ovih poslednjih putem empirijske
ve-rifikacije ne dolazi u pitanje) kao veliko preimućstvo ove teorije to što nam
ona dozvoljava da kažemo kako tragamo za istinom, ali da možemo i ne znati
kada smo je našli (kako se teorije u načelu nikada ne mogu potpuno
verifikovati, nema ni kriterijuma istine u tradicionalnom smislu); da kažemo
kako se rukovodi-mo idejom istine, i, mada nemamo kriterijum za
prepoznavanje istine (osim možda tautološke istine) ‡ ovo je novost u odnosu
na Tarskog ‡ kako postoji izve-stan kriterijum napredovanja prema istini,
bliskosti istini, istinolikosti.
Sem toga, smatra Poper, ako i nemamo kriterijum za prepoznavanje
jesmo li dostigli istinu, mi, obratno, možemo uvideti, često dosta lako, da
nismo do-stigli istinu, ili da je još nismo dostigli. "Tako, na primer, dok
koherentnost ne pruža nikakav kriterijum za istinitost ‡ jednostavno zbog toga
što čak i oni sistemi za koje se može dokazati da nisu protivrečni mogu u
stvari biti la-žni ‡ inkoherentnost ili protivrečnost nesumnjivo utvrđuju
lažnost..."59
[to se tiče kriterijuma za to koji se iskazi mogu procenjivati kao isti-niti,
Poper, za razliku od Tarskog, načelno ne izbegava ovo pitanje, već ga ne
postavlja, smatrajući, očigledno, da je sasvim jasno da su u pitanju ne samo
svi oni naučni iskazi čija se pogrešivost u principu može empirijski dokazati,
već i oni metafizički iskazi koji su relevantni za rešavanje određenih
problema, i koji, mada se ne mogu empirijski opovrgavati, podležu
procenjivanju koherentno-sti, praktične primenljivosti zaključaka izvedenih iz
njih, jednostavnosti, plo-dotvornosti, kao i proceni koliko znači napredak u
rasvetljavanju spornih tača-ka i otklanjanju postojećih teškoća.
Ovde se vraćamo na pitanje Poperovog kriterijuma za napredovanje ka
istini. Poper smatra ‡ ovo je takođe značajna novina u odnosu na Tarskog ‡ da
mi možemo govoriti o boljem korespondiranju, da imamo prava da govorimo
o stup-njevima istine, pa čak smatra da mi ne možemo bez takve ideje kao
što je bolje ili lošije približavanje istini. "Nema sumnje da mi možemo reći i da
često želi-mo da kažemo za jednu teoriju t2 da bolje korespondira činjenicama,

5

9

Ibid., p. 226.

129

ili da po sve-mu što nam je poznato izgleda da bolje korespondira
činjenicama od teorije t1."60
Konstatacije u ovome smislu, smatra Poper, bićemo skloni da
izreknemo u otprilike šest vrsta slučajeva.
(1) t2 pruža preciznija tvrđenja nego t1, i ta preciznija tvrđenja
izdržavaju preciznije probe;
(2) t2 uzima u obzir i objašnjava veći broj činjenica nego t1;
(3) t2 opisuje ili objašnjava činjenice mnogo detaljnije nego t1;
(4) t2 je prošla probe koje t1 nije uspela da prođe;
(5) t2 je sugerisala nove eksperimentalne probe na koje se nije
pomišlja-lo pre njenog modelovanja, i t2 je prošla te probe;
(6) t2 je sjedinila ili povezala do tad nepovezane probleme. 61
"Sa logičkog gledišta", kaže Poper, "sve ove nabrojane tačke svode se
manje-više na jedno isto: bolja teorija je ona koju je mogućno bolje isprobati,
ona koja poseduje veći stepen empirijskog sadržaja, ili ona koja ima veću
snagu obja-šnjavanja." 62

6

0

6

1

6

2

130

"Istina, racionalnost i...", str. 20.
v. "Istina, racionalnost i...", str. 20.
"Ideja istine i...", str. 13.

Prema tome, kriterijum napredovanja ka istini daje prednost teorijama
empirijskih nauka, tako da se na izvestan način podudara sa dinamički
shvaćenim Poperovim kriterijumom razgraničenja između naučnih i
metafizičkih iskaza, tj. ne sa samim kriterijumom razlikovanja (mogućnost
opovrgavanja, falsifiability), već sa kriterijumom stepena naučnosti (mogućnost
isprobavanja, testability), koji su, inače, veoma bliski.
Samu Poperovu teoriju o sličnosti istini (verisimilitude), koja je dobrim
delom tehničke prirode, nismo u mogućnosti ovde da izložimo.
Iz ovoga kratkog izlaganja Poperovog shvatanja istine može se
zaključi-ti da Poper na jedan značajan način dopunjava i dalje razvija
Tarskijevu semanti-čku teoriju istine, jer teorija Tarskoga se ograničava,
ostaje, u stvari, samo na objašnjavanju koja je jezički ispravna upotreba
pojma "istina", ali ne dovodi taj pojam ni u kakvu vezu sa iskustvom; u tom
smislu Tarskijeva teorija je nedovoljna, nezavršena, podložna ne samo
različitim interpretacijama već i raznovrsnim dopunama i dogradnjama na
svojoj uglavnom prihvatljivoj osnovi. Značaj Popero-vog pokušaja daljeg
razvijanja ove teorije leži pre svega u uviđanju i u otklanja-nju njenoga
osnovnog nedostatka, u povezivanju te teorije sa iskustvom. Sem toga, Poper
to povezivanje ne vrši jednostavno u smislu uzimanja praktične primenljivosti za kriterijum istine ‡ pored nerazrađenosti i nedovoljne konkretno-sti,
tome kriterijumu zaista se mogu staviti mnoge zamerke s logičkoga gledišta ‡
već kroz svoja dva detaljno razrađena kriterijuma: kriterijum neistine i kriterijum napredovanja prema istini. To je, po mom mišljenju, sasvim ispravno,
jer mi ne možemo imati kriterijum apsolutne objektivne istine, tj. kriterijum
ne-čega što nikada ne možemo dostići (niti nam je on uopšte potreban);
dovoljno je imati kriterijum za odvajanje onoga što je neistinito, uz dobro
razrađen krite-rijum na osnovu kojeg određujemo stupnjeve napredovanja
prema istini, koji je mnogo egzaktniji od inače dosta neodređenog pojma
relativne istine.

Jedinstvo metode
Pre nego što pređemo na sámo pitanje metodološkog jedinstva
prirodnih i društvenih nauka, trebalo bi ukazati na jednu opštu pretpostavku
na kojoj po-čiva Poperovo rešenje toga pitanja. Naime, Poper stoji na
stanovištu da osnovu za razlikovanje između pojedinih disciplina ne čini
predmet, niti je čine vrste stvarî, ili klase stvarî, kojima bi se te discipline
bavile, već se one razlikuju delimično iz istorijskih razloga i razloga
administrativne konvencije, a deli-mično zbog toga što teorije koje gradimo
radi rešavanja naših problema imaju sklonost da izrastu u sjedinjene sisteme.
Teorije, nasuprot predmetu, mogu da konstituišu jednu disciplinu, ali je ovakvo
klasifikovanje relativno neva-žan i površan posao. "Mi ne proučavamo predmet,
već probleme. A problemi mogu da seku pravo preko granica bilo kojeg
predmeta ili discipline." 63

6

3

Ibid., p. 67.

131

Zastupajući tezu o jedinstvu metode u prirodnim i društvenim
naukama, Poper, razume se, ne želi da tvrdi kako nema nikakve razlike u
metodama teorijskih nauka o prirodi i teorijskih nauka o društvu, tim pre što
takve razlike postoje i među samim raznim prirodnim naukama, kao i među
raznim društvenim naukama.
Poper, dakle, priznaje postojanje razlika, ali ono što on želi da podvuče
jeste da filozofi koji insistiraju na postojanju nepremostivog jaza između
metoda priro-dnih i društvenih nauka nisu u pravu, i to pre svega zbog
sasvim pogrešne ideje koju su imali, ili koju imaju, o prirodnim naukama.
Naravno, tu pogrešnu ideju o prirodnim naukama lansirali su sami prirodni
naučnici, a ona je bila podržana i spektakularnim rezultatima primenjene
nauke. Mnogi istaknuti savremeni na-učnici, međutim, sve više postaju svesni
da prirodne nauke ne raspolažu nika-kvom svemoćnom metodom, već da i tu
(u "najegzaktnijim naukama") i te kako ima elemenata umetnosti i, uopšte,
iracionalnoga.
U čemu je onda temeljna istovetnost metoda prirodnih i društve-nih
nauka? Poper smatra da se te metode u osnovi uvek sastoje u pružanju
deduk-tivnih uzročnih objašnjenja i u njihovom proveravanju (putem
predviđanja), to jest u onome što se obično naziva hipotetičko-deduktivna
metoda. Naime, i prirodne i društvene nauke pružaju nam hipoteze, to jest
naučne iskaze koji ne samo da ne pretenduju na postizanje bilo kakve
apsolutne izvesnosti, već zauvek zadržavaju karakter probnih hipoteza, i
pored toga što takav njihov karakter može da posta-ne i manje očigledan onda
kada prođu veliki broj oštrih provera.64
Na ovome shvatanju se zasnivaju i neke primedbe koje Poper upućuje
na račun marksizma; ali, to će biti sistematski obrađeno u sledećem odeljku
(*koji je ovde izostavljen ‡ v. napomenu na početku rada).

Kritičari Popera
Ovako široko i originalno zahvaćena problematika filozofije, a pre
svega filozofije prirodnih i društvenih nauka, izazvala je, razume se,
mnogobroj-na i često vrlo kritička reagovanja. No, i najoštriji kritičari
Poperovih shva-tanja uvek su priznavali da su od njega mnogo štošta naučili i
usvojili. Među takve kritičare spadaju: Karnap, Nojrat, Rajhenbah, Hempel,
Fajgl, Adorno, Ejer, Varnok, Salmon, Kun, Bar-Hilel.
Kritičkih primedaba na račun pojedinih Poperovih teza i shvatanja bilo
je dosta, i raznovrsnih. Izuzimajući jedan ne tako mali broj kritika što su bile
plod nerazumevanja ili nesporazuma, koji su docnije u kritičkoj debati u većini
slučajeva razjašnjeni, Poper je neke primedbe usvojio, a za neke pokazao da
su neu-mesne ili uglavnom neumesne. U svakom slučaju, razmatranje kritičke
debate oko Poperovih ideja moglo bi da bude predmet posebne i sadržajne
studije, čiji bi obim svakako dostizao razmere jedne impozantne knjige.

6

132

4

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. 130-131 (*u
prevodu: str. 134-137), & Popper, K. R., "A Pluralist Approach to the Philosophy of History", in: Roads to
Freedom, ed. by E. Streissler, London, Routledge & Kegan Paul, 1969, pp. 189-190.

No, kao što to najčešće biva, najjača i najumesnija kritika Poperovih
gledišta došla je iznutra, od samih njegovih učenika i sledbenika. Tako, na primer, Imre Lakatoš drži da je Poperovo metodološko pravilo o tome da naučnik
treba unapred da specifikuje pod kakvim je eksperimentalnim uslovima
spreman da napusti osnovne pretpostavke neke svoje teorije ‡ na mestu kao
preporuka, ali ne i kao obavezan zahtev. Naime, Lakatoš primećuje da je
Poper ostavio još nere-šen problem jednog značajnog kontinuiteta koji
obeležava nauku; jer, naučnici isto tako pokazuju težnju da zanemaruju
protivprimere (nazivajući ih "jogunastim" ili "rezidualnim" primerima) i da,
uprkos njima, dalje razrađuju i primenjuju svo-je teorije. Naučne teorije često
pokazuju izvanrednu postojanost. Da li je to sad nešto negativno? Ne, naprotiv.
Bez toga nikada ne bismo saznali šta je u stvari neka teorija; napustili bismo
je pre nego što bismo stvarno imali prilike da vidimo njenu snagu. U stvari, kao
što ističe Lakatoš, sa dovoljno briljantnosti i nešto sreće, svaka teorija ‡ čak i
pogrešna ‡ može duže vremena progresivno da se brani. 65
Na drugom mestu, Lakatoš sasvim opravdano primećuje da Poper, i
pored toga što je vršio razne modifikacije svojih shvatanja, nikad nije
napustio gledi-šte da opovrgavanje jedne teorije nastaje kao ishod sukoba
između teorije i po-smatranja, s tim da ne smatra neophodnim da se tu
umeša i neka bolja teorija. U skladu s tim, Poper još insistira na krucijalnom
eksperimentu (to jest na slučaju kada prihvatamo neki iskaz koji stoji u
protivrečnosti s određenom teorijom). Lakatoš, međutim, zastupa gledište da
nikakav prihvaćeni osnovni iskaz sâm po sebi ne može da nam dâ za pravo da
odbacimo neku teoriju. Takav sukob može da predstavlja manji ili veći
problem, ali ni u kojem slučaju "pobedu". Prema tome, Poperova shema
"pretpostavki i pobijanja", to jest shema pokušavanja sa nekom hipotezom,
iza čega sledi pokazivanje pogreške pomoću eksperimenta, gubi onaj značaj
koji joj Poper pridaje. Jedna teorija, po mišljenju Lakatoša, može se eli-minisati
samo drugom, boljom teorijom, to jest onom teorijom koja u odnosu na
prethodnu ima veći empirijski sadržaj (od kojeg je nešto i potvrđeno). To znači da
nikakav eksperiment nije krucijalan u vreme kada se obavlja (osim možda psihološki), već tek naknadno, s pogledom unazad. 66

Nekoliko reči o Logici posebno
Premda je prvobitna nemačka verzija ove knjige izišla još pre Drugog
svetskog rata (1934), i u tom smislu predstavlja jedno od pionirskih dela u
oblasti filozofije nauke našega stoleća, ideje koje je ona donela i danas su
sveže, pa i dalje čine osnovnu misaonu preokupaciju autora. O tome rečito
govori zbirka Poperovih ogleda i predavanja objavljena 1963. godine pod
naslovom Pretpostavke i pobijanja, u kojoj se pojavljuju skoro sve osnovne
teme Poperove Logike, dalje raz-rađene i šire primenjene, kao i već odavno
najavljeni, ali još neobjavljeni Nastavak logike: Postskriptum posle
dvadesetpet godina.

6

6

5

v. Lakatos, I., "Criticism and the Methodology of Scientific Research Programmes", Proceedings of the Aristotelian Society, 1968, vol. 69, pp. 166-167, & Lakatos, I., "Popper on Demarcation and Induction", in: The Philosophy
of Karl Popper, ed. by P. A. Schilpp, 1973, forthcoming, mim., p. 19.
6
v. Lakatos, I., "Popper on Demarcation and Induction", pp. 20-21.

133

Radi boljeg razumevanja osnovne usmerenosti Poperove misli u
njegovoj Logici naučnog otkrića, treba imati u vidu da je ta knjiga nastala u
Beču između 1931. i 1934. godine, u vreme potpune prevlasti ideja Bečkoga
kruga, u koji se Poper, međutim, nije nikada uključio, iako je dobro poznavao
mnoge članove ovoga značaj-nog filozofskog pokreta i bio im blizak. Uzimajući
zajedno sa Bečkim krugom problem naučnog saznanja sveta kao osnovni
problem svoje filozofije, Poperova misao pred-stavlja istovremeno jedno
neobično i neočekivano oštro suprotstavljanje glavnim ide-ja-ma toga Bečkoga
kruga i logičkog pozitivizma uopšte, kao i zasnivanje jedne ori-ginalne
kritičkoracionalističke i realističke zamisli naučnog znanja.
Ali, treba odmah istaći da engleska verzija Logike, koja je izišla tek
1959. godine, ne predstavlja samo autorizovani prevod prvobitne nemačke
verzije, već sadrži mnoge nove primedbe u tekstu, kao i 12 novih dodataka
(od kojih su neki u međuvremenu bili objavljeni u filozofskim časopisima).
Ove primedbe i doda-ci ‡ koji prostorno zauzimaju bezmalo isto toliko mesta
koliko i osnovni tekst Logike ‡ sadrže Poperove odgovore kritičarima, razradu
nekih zapažanja izne-tih u izvornom tekstu, kao i ukazivanje na promenu
mišljenja o nekim problemima.

134

Mada je svojom mišlju i svojom kritikom u prvobitnoj nemačkoj verziji
Logike izvršio značajan uticaj na logičke empiriste, od kojih su neki pod njegovim uticajem izmenili svoje ideje, a neki prihvatili mnogo štošta od Popera
(Brejtvejt, Karnap, Fajgl, Hempel, Tulmin i drugi), njegov uticaj u anglo-američkom svetu, odnosno u njegovoj drugoj domovini Velikoj Britaniji, gde je
stvorio jaku grupu istomišljenika (Votkins, Lakatoš, Agasi, Bartli, Xarvi,
Mazgrejv i drugi mlađi), postaje sve vidljiviji tek pošto je objavljena engleska
verzija Logi-ke. Tako Poper, posle svoga zemljaka Vitgenštajna, i u celini
nasuprot njemu, us-peva da pruži nove impulse i otvori nove, drugačije
perspektive savremenoj bri-tanskoj filozofiji. Kao dokaz veličine i značaja
sadašnjeg Poperovog uticaja u anglo-američkom filozofskom svetu, može da
posluži već pomenuta zbirka eseja objavljenih u čast njegovog šezdesetog
rođendana pod naslovom Kritički pristup nauci i filozofiji (*v. istoimeni odeljak
u produžetku ove studije), kao i tom posvećen filozofiji sera Karla Popera u
[ilpo-voj ediciji "Biblioteka živih filo-zofa". O Poperovom uticaju na savremenu
ne-mačku filozofiju rečito govori uklju-čivanje većeg broja njegovih radova u
zbirku Logika društvenih nauka, koju je pri-redio Ernst Topič, i u kojoj je, sem
toga, kao prilog Jirgena Habermasa, izabran njegov članak posvećen
razmatranju i preoce-njivanju spora između Popera i Adorna.
Kao što se već i na osnovu samoga naslova knjige dâ naslutiti,
osnovna tema Logike naučnog otkrića jeste analiza naučnih teorija i naučne
metode. In-teres autora je usmeren na sledeće osnovne probleme: problem
indukcije; problem razgraničavanja naučnih iskaza od metafizičkih i mogućnosti
pronalaženja prikladnog kriterijuma za ovakvo razgraničavanje (kriterijum
mogućnosti opovrgavanja); saznajni status metodoloških pravila; vrste iskaza
kojima barataju naučne teorije, s po-sebnim osvrtom na takozvane "osnovne
iskaze" ili na problem empirijske osnove; problem teorijskog procenjivanja
naučnih teorija s obzirom na stepen njihove proverlji-vosti ili jednostavnosti;
posebno se raspravlja i o svim bitnim pitanjima teorije vero-vatnoće, kao i o
nekim kontroverznim aspektima kvantne teorije; najzad, u zavr-šnom poglavlju,
razmatra se problem praktičnog procenjivanja naučnih teorija s obzirom na to
kako izdržavaju najoštrija sukobljavanja sa empirijskim proveravanjima.
Važno je napomenuti da Poper u suštini nije promenio svoja gledišta o
ovim problemima, pa i sâm izjavljuje kako je iznenađen činjenicom da se još
uvek potpuno slaže sa skoro svim što je rekao u Logici naučnog otkrića. Treba
odmah dodati da je o nekim pitanjima Poper ipak promenio svoja shvatanja.
Koja su to pitanja? Reč je o trima stvarima: (a) u teoriji verovatnoće došao je do
gledi-šta da frekvencijalna teorija verovatnoće, koju je inače zastupao u svojoj
Logici, nije jedina "objektivna" interpretacija iskaza verovatnoće, i sada
zastupa ono što je nazvao "dispozicionom interpretacijom" (detaljnije
razmatranje ove proble-matike Poper je ostavio za svoj najavljeni Nastavak
logike); (b) promenio je gle-danja na neke aspekte kvantne teorije; i (v)
izmenio je svoje shvatanje o moguć-nosti uključivanja pojma istine u
epistemološka razmatranja o naučnom saznanju.

135

Ovo, razume se, ne znači da u okvirima problema kod kojih Poper nije
pro-menio svoja shvatanja nema još dosta spornih pitanja koja predstavljaju
nepreki-dni povod za oštre polemike. Tu pre svega mislim, recimo, na
Poperovo odbaciva-nje induktivizma u svim mogućnim vidovima, što inače on
sâm smatra definitiv-nim razrešavanjem ovoga "Gordijevog čvora" moderne
epistemologije i svojim naj-značajnijim doprinosom filozofiji. Ovo je pitanje
ipak još uvek sporno, mada i pojedini kritičari Poperove potpuno
antiinduktivističke pozicije (kao, recimo, Varnok) priznaju da je njegovo
neinduktivističko poimanje statusa i karaktera naučnih teorija mnogo
realističnije, i da predstavlja u mnogom pogledu ogromno poboljšanje u
odnosu na nekadašnja induktivistička shvatanja. Lakatoš smatra da je Poper u
svojoj Logici dao samo negativno, a ne i pozitivno rešenje problema indukcije
jedino zbog toga što u to vreme još nije bilo Tarskijeve teo-rije istine. Neke
naznake u pozitivnom smislu nalazimo u Dopuni 1968. uz odeljak 85. U stvari,
Poperove metodološke procene, kako primećuje Lakatoš, umesne su pre
svega zbog svoje prikrivene induktivne pretpostavke da, ukoliko se neko
vlada u skladu sa tim procenama, ima više izgleda da se približi istini nego
inače.67 Nerazrešeno je i pitanje pronalaženja podesnog kriterijuma razgraničavanja između nauke i metafizike, to jest Poperov kriterijum opovrgavanja,
kao, recimo, i njegova interpretacija nekih vrsta naučnih iskaza.
No, sve ovo nas ni za trenutak ne dovodi u dilemu da li da prihvatimo
kon-stataciju Xona Pasmora kada kaže da je Poperova Logika naučnog otkrića
jedna od onih retkih knjiga koje stvarno rasvetljavaju proces naučnog
mišljenja, i da u tom smislu predstavlja klasično delo u svojoj oblasti. Trebalo
bi uz to dodati da Poperova diskusija o visoko tehničkim problemima nosi
pečat one iste retke kombinacije spekulativne slobode, formalne briljantnosti i
jednog izvanrednog osećaja za konkretnu naučnu situaciju i praksu koja
karakteriše njegovo delo u celini.
Na kraju, mogli bismo da zaključimo kako Poperova Logika naučnog
otkrića i danas predstavlja jedno važno i inspirativno delo, jedno od
najznačajnijih dela u oblasti filozofije nauke 20. veka, koje mu je donelo i koje
je još u stanju da mu pribavi priznanje da je "jedan od najoriginalnijih,
najdubljih i najsvestranijih mislilaca našega doba".

Pretpostavke i pobijanja
U ovoj knjizi (Popper, Karl R., Conjectures and Refutations. The Gronjth of Scientific
Knonjledge, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, 412 pp.) Poper je sakupio i objavio
svoje eseje i predavanja koji spadaju u period od 1940. do 1960. godine. Ovi
ogledi i predavanja, kojih ukupno ima 21 i koji se odnose na različita pitanja
(dva se bave logikom, četiri filozofijom nauke, tri teorijom saznanja, dva
pitanjem duh‡telo, četiri istorijom filozofije i šest političkom i društvenom
teori-jom), ipak se kreću oko jedne glavne teme ‡ napredovanje naučnoga
saznanja. Samo tri priloga štampaju se u ovoj knjizi prvi put.

6

136

7

v. Ibid., p. 34.

Kao zbirka članaka i predavanja, ova knjiga je zaista u maksimalnoj
meri jedinstvena, jer sve priloge prožima jedna jednostavna teza ‡ da u
ljudskom saznanju uopšte, a naročito u naučnom saznanju, greške
predstavljaju ono na čemu možemo da shvatimo teškoće problema koji
pokušavamo da rešimo svojim pret-postavkama i da predložimo zrelija
rešenja: upravo pobijanje neke teorije, tj. probno rešavanje našega problema,
uvek je korak napred koji nas vodi bliže isti-ni. Međutim, ako pogledamo
vrednost pojedinih priloga u ovoj knjizi, čini mi se da nije teško primetiti kako
je ta vrednost veoma raznolika. Tako, pored veoma zna-čajnih eseja, kao što
su, na primer: "O izvorima znanja i neznanja" (1960), "Filo-zofija nauke: lični
izveštaj" (objavljeno u: British Philosophy in the Mid-Century, Ed. by C. A. Mace, London,
1953), "Priroda filozofskih problema i njihovi koreni u nauci" (1952), "Tri
gledišta o ljudskom saznanju" (objavljeno u: Contemporary British Philosophy, III
Series, Ed. by H. D. Lenjis, London, 1956), "Istina, racionalnost i napredovanje
naučnog saznanja" (1960), ili "Razgraničenje između nauke i metafizi-ke"
(1955), nalazimo i priloge takvoga kvaliteta kojima nikako nije mesto među
gorenavedenima. U raskoraku su sa nivoom većega dela knjige sledeći
prilozi: "Predviđanje i proricanje u društvenim naukama" (1948), "Utopija i
nasilje" (1947), "Istorija našega vremena: gledište jednog optimiste" (1956),
"Humanizam i um", (1952).
Ja ću, razume se, pokušati da se osvrnem samo na neke od
najznačajnijih napisa.
Na uvodno mesto Poper je stavio svoje predavanje čitano pred
Britanskom akademijom 20. januara 1960. godine "O izvorima znanja i
neznanja". U ovom episte-mološkom ogledu, kojem pridaje poseban značaj,
Poper pokušava da pokaže da ni klasični empirizam ni klasični racionalizam
nisu u pravu kada smatraju da su posmatranje odnosno um jedini izvori
znanja. (...)*
Veoma je zanimljiva Poperova kritika savremene pozitivističke koncepcije filozofije, koju nalazimo u njegovom članku "Priroda filozofskih proble-ma
i njihovi koreni u nauci". ‡ Polazeći od toga da je klasifikacija naučnih disciplina srazmerno manje važan posao i da se mi bavimo proučavanjem
problemâ, a ne predmetâ ili disciplinâ, a problemi mogu da seku baš preko
granica bilo kojeg predmeta ili discipline, Poper polemiše sa veoma široko
prihvaćenim pozitivističkim gledištem da filozofskih problema u stvari nema,
pošto su svi pravi problemi naučni problemi. Kao osnovu svoga izlaganja i
kritike Poper uzima Vitgenštajnovo učenje, na kojem se i nadahnjivao čitav
moderni pozitivistički pokret.

*

74).

Izostavljena deo odgovara poslednjim dvama pasusima na str. 73. (drugi prelazi na str.

137

Ne osporavajući potpuno Vitgenštajnovo gledište, već ga uzimajući
deli-mično u odbranu, Poper drži da je zaista svaka filozofija, a posebno svaka
filo-zofska "škola", podložna degeneraciji u tome smislu što postoje veliki
izgledi da problemi kojima se bavi vremenom postanu takvi da se praktično
ne mogu raz-likovati od pseudoproblemâ. Ova degeneracija, smatra Poper,
potiče iz pogre-šnog uverenja da se može filozofirati a da se na filozofiranje
ne bude nateran problemima koji se rađaju van filozofije, na primer, u
matematici, kosmologiji, ili politici, religiji ili društvenom životu. Nestajanjem
ovih korena, kaže Poper, umiru i filozofski problemi.
Nekih posebnih problema, koji bi pripadali samo filozofiji, po Poperovom mišljenju, zapravo ni nema; svi veliki filozofi do sada pokušavali su u
stvari da reše aktuelne i konkretne probleme koje je nametala njima
savremena pro-blemska situacija u naukama i društvu; oni, međutim, koji su
proučavali filozo-fiju neprinuđeni pritiskom nefilozofskih problema, veoma
često su završavali u praznom verbalizmu. S druge strane, postoje ne samo
pravi naučni već i pravi filozofski problemi, ukoliko nalazimo da su ‡ bez
obzira na to što su prvobit-no nastali u vezi sa nekim drugim, recimo, fizičkim
problemom ‡ mnogo uže pove-zani sa problemima i teorijama o kojima su
raspravljali filozofi negoli sa teorijama koje danas razmatraju fizičari. U prilog
ovakvom shvatanju Poper na-vodi neke primere iz istorije filozofskih i naučnih
ideja. Ove Poperove teze, razume se, podložne su raznim kritičkim
primedbama. Poperova zamisao fi-lozofije stvarno je šira od pozitivističke, ali
je previše neodređena. Sem toga, i za njega ostaje kao teškoća kako će da
okarakteriše filozofiranje o filozofi-ji (ili, kako bi to rekao Mur, razmatranja
povodom onoga što su rekli drugi filo-zofi), a to je glavna sadržina i ovoga
njegovog članka.
Prilog "Istina, racionalnost i napredovanje naučnog znanja" privlači
posebnu pažnju zbog dalje razrade izvesnih osnovnih ideja Poperove Logike
nauč-nog otkrića. Reč je, pre svega, o teoriji istine, koju je Poper u svojoj
Logici na-merno zaobišao (v. o tome moj članak "Poperovo shvatanje istine",
revija Danas, br. 34 od 29. avgusta 1962, tj. str. 89-92 ove knjige). Pored toga,
u vezi sa svojim shvatanjem potkre-pljenosti (corroboration) naučnih teorija,
Poper iznosi novi zahtev da teorija bude "neverovatna" ne samo u smislu
bogatstva svoga sadržaja, već i s obzirom na ste-pen verovatnoće njenih
protivprimera. U pogledu uslova koje treba da ispuni jedna naučna teorija
kako bi bila dobra, novost predstavlja i to da, kako ističe Poper, teorija treba
da bude ne samo predmet novih proba, tj. da pred-viđa pojave koje do tada
još nisu bile zapažene, već treba da uspe da prođe kroz neku od tih proba; jer,
ukoliko bi svaka teorija bila opovrgnuta na prvoj probi kojoj se podvrgne, naše
naučno znanje ne bi daleko doguralo. Nauka, dakle, ne na-preduje samo kroz
opovrgavanje svojih hipoteza, već bi bar neka od njenih predvi-đanja trebalo
da budu i verifikovana. Poper priznaje da ovde možda postoji "dašak verifikacije", ali ujedno podvlači da je reč o takvom slučaju gde se moramo s
time pomiriti, ukoliko ne bismo radije prihvatili dašak nekoga oblika
instrumentalizma.

138

Izuzimajući Poperove priloge trećoj seriji članaka zbornika Savremena
britan-ska filozofija i zbornika Britanska filozofija sredinom veka, o kojima
sam ponešto rekao u svojim prikazima tih knjiga, hteo bih da se ovde
osvrnem još i na Poperov rad "Razgraničenje između nauke i metafizike", koji
je predviđen kao prilog tomu posvećenom Karnapovoj filozofiji u velikoj
[ilpovoj ediciji "@ivi filozofi".
U odnosu na svoja shvatanja o problemu demarkacije koja je izneo u
Logici naučnog otkrića, Poper ovde napominje da je kriterijum mogućnosti
opovrgavanja (falsifiability) u stvari ekvivalentan i da može da se zameni
kriterijumom mogućno-sti stavljanja na probu (testability), jer ovaj drugi
kriterijum daje ne samo mogućnost određivanja empirijskonaučnoga
karaktera neke teorije, već pruža način za odre-đivanje stepena naučne
zanimljivosti jedne teorije, i tako ujedno ukazuje na mo-ment koji ne treba
gubiti iz vida ‡ da kriterijum demarkacije ne može biti apso-lutno oštar.
Uporedo sa povećavanjem stepena mogućnosti stavljanja na probu, tj. ukoliko
naše probe možemo da učinimo preciznijim i težim, raste i stepen po-tvrđenosti
(confirmation) ili potkrepljenosti (corroboration) jedne teorije.
Glavni deo ovoga eseja, naravno, posvećen je razmatranju evolucije i
kriti-ci Karnapovog rešavanja problema demarkacije između nauke i metafizike,
koje se kreće linijom različitih modifikacija shvatanja "značenja" ili "smisla".
Poper prati razvoj Karnapovih shvatanja od njegovih ranih dela Der Logische Aufbau
der njelt i "Overthronj of Metaphysics", pa preko "Psychology njithin the Physical Language",
The Logical Syntax of Language, "Testability and Meaning", Introduction to Semantics, do
najnovijih, The Logical Foundations of Probability i The Continuum of Inductive Methods.
^ini mi se da treba posebno istaći Poperovu kritiku Karnapovog poimanja verovatnoće, a naročito argumente koje navodi u prilog tvrdnji da Karnap
neopravdano izjednačava potvrđenost sa logičkom verovatnoćom (Karnapova
verovatnoća 1).
Najzad, treba pomenuti Poperovo kratko, ali veoma sadržajno
saopštenje sa XI internacionalnog kongresa za filozofiju, održanog 1953.
godine u Briselu, "Jezik i problem telo‡duh", kao i njegov rad "[ta je dijalektika?"
(1940), koji predstavlja zanimljivu kritiku dijalektičke metode, shvaćene kao
razvitak po shemi dijalektičke trijade: teza‡antiteza‡sinteza, sa gledišta metode
probanja i grešenja (trial and error). U ovome poslednjem radu treba obratiti
pažnju na primed-be u vezi sa dijalektičkim shvatanjem protivrečnosti, a od
interesa je i Poperova teza da se, u okviru celine marksističke koncepcije,
antidogmatičkom stanovi-štu Marksa u pogledu razvitka naučnog znanja
često suprotstavljaju pojedini ele-menti u potpunosti neprevladane dijalektike
hegelovskog tipa.
Umesto zaključka moglo bi se reći da knjiga Pretpostavke i pobijanja
sadr-ži dalje delimične razrade i dopunjavanje razmatranja nekih važnijih
momenata u nekoliko različitih područja koja su se nalazila u obzorju Poperovog
interesova-nja; pritom valja naglasiti da je reč o takvim razradama i
dopunama koje obiluju novim idejama (nekad neočekivanim posledicama
starih), u kojima Poper izgle-da nikada ne oskudeva. Zbog toga, većini priloga
u ovoj knjizi vredi pokloniti punu pažnju, mada bi u pogledu Poperove osnovne
oblasti ‡ naučne metodologije, glavne novine trebalo očekivati od njegovog
već odavno najavljenog Produžetka logike naučnoga otkrića, koji bi trebalo da
se najzad pojavi negde krajem 1964. godine.
*

*

*
139

Cilj nam je bio da u ovome napisu iznesemo što sažetije, što
informativnije i što vernije, osnovne Poperove teze o njegovim glavnim temama.
Neka Poperova gle-di-šta smo komentarisali, stavljajući usput i kritičke primedbe.
^ini nam se da bi to za sad moglo da bude dovoljno, s obzirom da su shvatanja ovoga
filozofa kod nas malo poznata.
@elimo na kraju istaći da su Poperovi napori na polju metodologi-je
nauka zaista veoma obimni, da su izvanredno temeljito razvijeni i
argumentisa-ni, da zaslužuju našu punu pažnju i da njihova vrednost i značaj
u savremenoj fi-lozofiji nisu mali. Kao najznačajnije Poperove doprinose
metodologiji naučnog saznanja označi-li bismo: kriterijum razgraničenja, teoriju
"potkrepljenosti" i njegovo shva-tanje teorija koje u sebi uključuju verovatnoću;
posebno bismo naglasili izvanrednu koherent-nost i usklađenost njegovih
specifičnih rešenja svih ključnih problema naučne metodologije.
Nadamo se, takođe, da se iz ovoga napisa može uočiti zanimljivost i
origi-nalnost Poperove misli koja mnoge krupne probleme osvetljava iz novih
uglova, što spada u povlasticu samo izuzetno obdarenih filozofa. Niko od onih
koji se slažu sa Poperom u pogledu predmeta filozofije neće moći da zaobiđe
njegov doprinos kada se bude bavio pitanjima koja se kod Popera nalaze u
središtu pažnje.

140

Kritički prilaz nauci i filozofiji
Pod karakterističnim naslovom Kritički prilaz nauci i filozofiji objavljena
je zbirka od 29 eseja predstavljenih Karlu Poperu povodom njegovog
šezdesetog rođendana "u znak kritičkog poštovanja i priznanja za njegovo
delo". U stvari, iz tehničkih razloga, zbornik je izašao sa zakašnjenjem od dve
godine. Svoje priloge za ovaj zbornik dali su ne samo filozofi, već i veliki broj
istaknutih naučnika, kako iz oblasti prirodnih tako i iz oblasti društvenih
nauka, uključujući i dvojicu dobitnika Nobelove nagrade (Persi Brixmen /P. nj.
Bridgman/, fizika, i Xon Ekls /J. C. Eccles/, neurofiziologija). ‡ Jedan broj priloga
nalazi svoj povod u različitim aspektima Poperovog dela, dok veći deo čine
originalni radovi napisani za ovu priliku u čast Karla Popera.
Naziv zbornika je karakterističan pre svega zbog toga što sažeto
izražava suštinu Poperovog filozofskog stanovišta. Naime, prema Poperovom
shvata-nju, kritička diskusija leži u osnovi sveg racionalnog mišljenja. Prema
tome, kritički prilaz nije karakterističan samo za oblast empirijskih nauka, gde
Poper drži da naučnici nastupaju sa smelim hipotezama, koje svesno izlažu
kri-tici i najoštrijem praktičnom proveravanju, uz mogućnost opovrgavanja
logi-čkim argumentima. No, izvan domašaja kritičke diskusije ne ostaju ni filozofske teorije, samim tim što nam nisu bačene bez naznake bilo kakve veze
sa ma čime drugim, mada, razume se, za razliku od naučnih teorija, nisu
podložne opovrgavanju.
"Drugim rečima," kako kaže Poper, "svaka racionalna teorija, bez
obzira da li je naučna ili filozofska, racionalna je samo utoliko ukoliko
pokušava da reši neke probleme. Teorija je shvatljiva i razumljiva samo u
svom odnosu prema datoj problemskoj situaciji i može biti racionalno
diskutovana jedino diskutovanjem ove relacije." (Popper, K. R., Conjectures and
Refutations, London, 1963, p. 199.)
Prema tome, filozofske teorije, kao predlog rešenja određene grupe
problema, podležu kritičkoj diskusiji i mi smo u vezi sa jednom takvom
neempirijskom teorijom opet u stanju da postavimo, recimo, ovakvu vrstu
pitanja: rešava li ona problem? Rešava li ga bolje od drugih teorija? Da nije
možda samo pomerila problem? Da li je rešenje jednostavno? Da li je
plodotvorno? Da li možda ne protivreči drugim filozofskim teorijama
neophodnim za rešavanje drugih problema?
Naziv zbornika je karakterističan i po tome što se "kritičko prilaženje"
isto tako nalazi u osnovi skoro svih priloga u ovome interesantnom zborniku.
Na taj način jednu od osnovnih odlika duha Poperove filozofije nalazimo
zastupljenu kod većeg broja vodećih mislilaca u veoma disparatnim
oblastima istraživanja, od logičara Paula Bernajsa (P. Bernays), Heskela Karija
(H. B. Curry) i Vilijema Nila (nj. Kneale), preko filozofa Adolfa Grinbauma (A.
Grünbaum), Herberta Fajgla (H. Feigl), Ričarda Hera (R. M. Hare), neurofiziologa
Xona Eklsa, fizičara Dejvida Boma (D. Bohm), O. Friša (O. R. Frisch) i Persija
Brixmena, istoričara Pitera Gejla (P. Geyl), ekonomiste Fridriha fon Hajeka (F. A.
von Hayek) do umetničkog kritičara Ernsta Gombriča (E. H. Gombrich).

141

No, da sada pređem na same priloge. Prva grupa priloga odnosi se na
kritički prilaz filozofiji, a prvi ogled u ovoj grupi potiče od američkog filozofa
Vilijema Bartlija (nj. nj. Bartley III), koji je Poperov učenik i duže vremena bio
predavač na Poperovoj katedri za filozofiju, logiku i naučnu metodu. Svoje
razmišljanje o temi "Racionalnost protiv teorije o racionalnosti" Bartli
započinje postavljanjem pitanja logičke granice racionalnosti, koje vodi
problemu racionalnosti, odnosno onom poznatom paradoksu da se, ako se
teorija o racionalno-sti dosledno sprovede do kraja, tada mora doći do
zaključka da je sama racional-nost nemogućna.
Tvrđenje o ograničenosti racionalnosti jedan je od osnovnih sastojaka
kako skeptičke tako i fideističke pozicije. Argumentacija koja leži u osnovi ova
dva sasvim različita stanovišta takođe je jednaka: da bi se izbegao
beskonačni regres u odgovoru na pitanja poput: "Otkuda znaš?" ili: "Navedi mi
razlog!", racionalna diskusija se negde mora zaustaviti, a kao mogućne tačke
takvoga zaustavljanja obično se uzimaju kategorije kao što su standardi,
kriterijumi, svrha ili cilj, koje se onda nužno prihvataju na iracionalan način.
Komentarišući ovaj problem, Bartli, parafrazirajući Popera, pre svega
primećuje da krivica što racionalisti nikako ne uspevaju da odgovore na
skepti-čke i fideističke argumente leži u nepogodnosti i primitivnom karakteru
na-ših teorija o racionalnosti, pre negoli u samoj našoj racionalnosti ili sposob-nosti rasuđivanja kao takvoj. Ilustrujući ovu tezu, Bartli raspravlja o tri
stupnja u potrazi za identitetom i integritetom u racionalističkoj tradiciji:
"sveobu-hvatni racionalizam", "kritički racionalizam" i "sveobuhvatni kritički
racionalizam".
Po mišljenju Bartlija, različite škole moderne filozofije zapravo su
nastale kao pokušaj da se u prosuđivanje oko rivalskih gledišta na mesto
neželjenih formi tradicionalnog i nasleđenog autoriteta uvedu racionalni
autoriteti. Otuda je skoro svaka "filozofska revolucija", budući samo jedna
faza u potrazi za racionalnim identitetom, otkrivala da prethodni kandidat za
intelektualni autoritet nije zadovoljio, pa je predlagala novi, navodno
pouzdaniji racionalni autoritet. Crkvu je zamenila intelektualna intuicija,
intelektualnu intuiciju čulno iskustvo, čulno iskustvo izvestan jezički sistem
itd. Priča je skoro uvek ista: pređašnja filozofska pogreška se objašnjavala
tako što joj se pripisivalo prihvatanje lažnog racionalnog autoriteta.
Ovakva situacija i teškoće u koje je zapadala racionalistička pozicija (s
obzirom da je potpuno opravdavanje nemogućno i izbor između suparničkih
polaznih pretpostavki u krajnjoj liniji proizvoljan) pogodovali su, razume se,
razvijanju iracionalizma, ali i promenama u samoj racionalističkoj poziciji i
njenom usavršavanju. [to je najvažnije, u kontroverzi racionalizma i
skepticizma pokazalo se da je čitava naša tradicija po svojoj strukturi
autoritarna, čak i u svojim najliberalnijim oblicima. Moderna filozofija je,
doduše, nastala kao deo pobune protiv autoriteta, ali protiv posebnih ‡
tradicionalnih ‡ autoriteta, a ne protiv autoriteta kao takvoga.

142

Postavlja se, međutim, pitanje da li je mogućna neautoritarna teorija
racionalnosti? Bartli smatra da je mogućna i vidi je u prelasku sa pozicije
zahteva za autoritativnim opravdanjem na poziciju zahteva za kritikom.
Naravno, prethodno treba ideju kritike razdvojiti od ideje opravdavanja, sa
kojom je spojena u skoro svim tradicionalnim i modernim filozofijama, bez
obzira da li su sebe nazivale kritičkim ili ne. Naime, obično se drži da, ako
neko želi da kritikuje određeno stanovište, on tada mora da pokaže: ili da se
to stanovište ne može izvesti, ili da je u sukobu sa racionalnim autoritetom, koji
kao takav ne podleže kritici. Ovakvo gledište, međutim, misli Bartli, počiva na
jednoj skrivenoj filozofskoj dogmi, koja se svodi na to da su racionalni karakter ili
stepen racionalnosti takva svojstva koja prelaze sa premisa na zaključak na
isti način kao i svojstvo istinitosti kroz mogućnost logičkog dedukovanja.

143

Rešenje koje sugeriše Bartli čini stanovište takvoga racionaliste koji
drži da su sva njegova uverenja, uključujući i standarde i njegovu osnovnu
filozofsku poziciju, podložna kritici, koji ništa ne zaštićuje od kritike putem
pozivanja na bilo kakav autoritet. U tom smislu, racionalnost ničim nije
ograničena. Sem toga, jedno gledište se može zastupati racionalno bez obzira
na opravdavanje (racionalno ili iracionalno), pod uslovom da jeste ili da može
da bude otvoreno prema kritici i da izdrži oštra proveravanja.
Ovakva Bartlijeva pozicija sigurno je znatno manje opterećena raznim
teškoćama koje su smetale drugim teorijama o racionalnosti. Međutim, i ona
ipak ostaje samo teorija, koja nije u stanju da u potpunosti odstrani
skepticizam i fide-izam, jer se takva gledišta, po svoj prilici, mogu efikasno
"savladati" jedino u na-šoj sve racionalnijoj praksi. Naime, isključivo u praksi
racionalnost zadovoljava svoj sopstveni zahtev: kritički argument takođe
može uvek da bude kritikovan; međutim, teorijski bi Bartlijevo gledište opet
moralo da ostane kao jedna pozicija koja u suštini ne može biti dovedena u
pitanje, tj. kritikovana, osim u ograničenom smislu, u smislu otklanjanja
grešaka ili u metodološkom pogledu. Prema tome, izgleda da teorije o
racionalnosti, ma kako bile usavršene, ne mogu potpuno da izbegnu
paradokse, beskonačni regres ili začarani krug, za šta, da sada parafraziram
Bartlija, nije, naravno, kriva sama naša racionalnost ili sposobnost
rasuđivanja kao takva. Možda je to i sreća što teorijski niko ne može da dođe
do čvrstoga tla, sa kojeg bi onda odjednom bio u stanju da kompetentno
procenjuje racionalnost svih ostalih; što, drugim rečima, niko i ništa ne može
da nam se nametne kao dogmatski autoritet.
Istaknuti matematičar i logičar Paul Bernajs, profesor iz Ciriha, u
prilogu pod naslovom "Razmišljanja povodom Poperove teorije saznanja", pre
svega se osvrće na shvatanja koja je Poper izneo u svome pristupnom
predavanju u Britanskoj akademiji nauka "O izvorima znanja i neznanja"
(1960). Izražavajući saglasnost sa okosnicama Poperove epistemologije,
Bernajs, za razli-ku od Bartlija, smatra da je Poper u izvesnom smislu
"precenio ulogu kritike". Bernajs uključuje u razmatranje sledeće probleme:
ulogu opažanja u empirijskim naukama, postupak proveravanja hipoteza, kao
i osnovna pitanja Poperove koncepcije o rastu naučnog saznanja (falibilizam
nasuprot induktivizmu).
Jedan od mlađih članova Bečkoga kruga, Herbert Fajgl, profesor na
univerzitetu Minesota u Mineapolisu, dao je prilog pod naslovom "[ta bi Hjum
mogao da kaže Kantu, kao i nekoliko pitanja o indukciji i značenju". U ovome
kratkom, ali zanimljivom prilogu Fajgl nam iznosi pretpostavke o tome kako bi
Hjum mogao da ospori neke središnje momente Kantovog epistemološkog
učenja: njen antropološki i ne-antropološki aspekt, kao i shvatanje naučnog
saznanja, gde se Poperova zamisao javlja kao neki tertium ljuid između
Hjumove i Kantove epistemologije. Fajgl zatim iznosi neke prigovore
Poperovom odbacivanju indukcije, prihvata Poperov kriterijum razlikovanja
naučnih od ne-naučnih poduhvata i objašnjava najnoviju situaciju u pogledu
pozitivističkog kriterijuma značenja, posle one dugotrajne i složene evolucije
koju je ovaj kriterijum doživeo pre svega pod uticajem Poperove kritike.

144

Poljski logičar Jirži Gidimin (Jerzy Giedymin), docent na univerzitetu u
Poznanju, sada na univerzitetu u Brajtonu (V. Britanija), objavljuje prilog
"Snaga, konfirmacija, kompatibilnost". On raspravlja sa Gudmenovim i
Barkerovim interpretacijama kriterijuma za izbor naučnih hipoteza, pokazujući
da su i Gudman i Barker zanemarili pragmatički karakter nekih od osnovnih
pojmova
Poperove
metodologije
(kao
što
su
"proverljivost"
i
"potkrepljenost" /corroboration/).
Zastupajući gledište da izučavanje starih filozofa ne može da bude
plodno ako se tim izučavanjima, pored stručnjaka koji su se posvetili samo
takvim temama, bar povremeno ne pozabave ozbiljno oni filozofi čiji je
prvenstveni interes vezan za određene filozofske probleme koji potiču od
nekoga od starih autora, Ričard Her iz Oksforda odaje priznanje Poperovim
istraživanjima Platona, želeći da i sâm doprinese platonijanskim studijama
tako što će postaviti jedno pitanje i formulisati jednu probnu hipotezu u nadi
da će se specijalisti za Platona potruditi da nađu pravi odgovor. Herovo
pitanje je više psihološkog karaktera, mada ima značajne filozofske posledice; on, naime, traži razjašnjenje o tome šta se aktualno zbivalo u
Platonovom iskustvu onda kada bi sebi rekao: "Vidim (ili shvatam) jednu
Ideju."
U svome prilogu "Poper i Vitgenštajn" Novozelanđanin Piter Manc (P.
Munz) prilazi razmatranju i upoređivanju Poperovih gledišta i Vitgenštajnovih
shvatanja iz docnijeg perioda iz aspekta jedne činjenice: da su oba nastala
kao reakcija na logički pozitivizam. Zajedničko im je to što ne veruju da se
naše znanje postupno "induktivno" gradi na pojedinačnim opažanjima,
eksperimentima i iskustvima, a razlika leži u tome što Vitgenštajn želi da
umakne teškoćama verifikacionog kriterijuma značenja na taj način što
insistira da značenje stavova počiva na lingvističkim pravilima, dok Poper te
teškoće savladava tako što insistira da kriterijum verifikacije treba zameniti
kriterijumom opovrgavanja. Bitno obeležje same ove razlike sastoji se u tome
što Poperov predlog ‡ za razliku od Vitgenštajnovog ‡ ne staje na put
mogućnosti diskusije o sopstvenoj ispravnosti.
Poperov sledbenik i profesor na istoj katedri Londonske škole za ekonomiju i političku nauku Xon Votkins (J. nj. N. njatkins) podrobno i uz potpunu
upotrebu tehničkog aparata razmatra probleme paradoksa konfirmacije,
trude-ći se da pokaže kako Poperova falsifikacionistička teorija potkrepljenosti
(corroboration) ne vodi onim paradoksima koje izaziva Hempelova verifikacionistička teorija. U pitanju je opet princip verifikacije, a po mišljenju Vot-kinsa
verifikacionizam, pozitivizam i induktivizam idu zajedno ‡ i isto tako zajedno i
padaju.

145

Još jedan od Poperovih saradnika, Xon O. Vizdom (J. O. njisdom) prilaže
rad pod naslovom "Zanemareni aspekti Poperovih doprinosa filozofiji, logici i
naučnoj metodi". Reč je najpre o ukazivanju na neke Poperove doprinose
razvoju savremene logičke teorije, koji su zaista manje poznati, ali takođe i o
uočavanju nekih ne uvek očekivanih veza između pojedinih logičkih ideja i
principa, i nekih karakterističnih aspekata Poperove filozofije nauke. Vizdom,
međutim, smatra da se nedovoljno zapaža i jedan sasvim konkretan i
značajan Poperov doprinos teoriji saznanja. On, naime, drži da je Poper rešio
onaj problem koji je Kant zaobišao uvođenjem sintetičkih stavova a priori. U
pitanju je dilema koja je nastala uviđanjem nemogućnosti izvođenja
zaključaka o svetu čisto logičkim sredstvima, s jedne strane, i saglédanjem
nastalim na osnovu hjumovskog skepticizma da se naše saznanje gradi na
opažanjima činjenica, s druge strane. Poper je, u stvari, odbacio svako
traganje za izvesnim (sigurnim) znanjem, sugerišući kako naše saznanje
nikada ne može pretendovati da bude nešto više od skupa hipoteza, gde je
uvek otvorena mogućnost da dođe do modifikovanja i napuštanja čak i onih
delova saznanja koji su se do tada pokazivali kao srazmerno najsigurniji.
U drugoj grupi priloga, koji su posvećeni kritičkom prilazu logici i
matematici, nalazimo četiri priloga. Heskel Kari u svome članku "Eliminacija
varijabli pomoću regularnih kombinatora" razvija neke Kvajnove ideje o
kombinatornoj logici. Vilijem Nil kritički ispituje Poperovu upotrebu pojma
apsolutne logičke verovatnoće. Nikolas Rešer (N. Rescher), posle razmatranja
nedostataka prethodnih interpretacija (Ros, Beker, Bohenski, Lukašjevič), daje
jedno novo viđenje Aristotelove modalne silogistike (iz Analytica-e Priora-e),
zasnovano na tretiranju modalitetâ u spisu Analytica Posteriora. Polazeći od
činjenice da u logičkoj terminologiji još uvek nema jednoobraznosti ‡ za tu
činjenicu se može uzeti da ukazuje kako nijedna od terminologija koje su
trenutno u upotrebi ne zadovoljava u potpunosti ‡ Gerold [tal (G. Stahl) pokušava
da naznači novu, ekonomičniju terminologiju, istovremeno pokazujući
mogućnost formulisanja jedne jednostavne teorije značenja (za oblast logike),
koja je isključivo ekstenzionalna.
Treći odeljak, "Kritički prilaz nauci", jeste najobimniji, pošto sadrži
dvanaest priloga. Zanimljiv je prilog još jednoga Poperovog učenika Xozefa
Agasija (J. Agassi) pod naslovom "Priroda naučnih problema i njihovi koreni u
metafizici". Mada je ovaj naslov tačno obrnut u odnosu na naslov poznatog
Poperovog rada "Priroda filozofskih problema i njihovi koreni u nauci", to ne
znači niti da Agasi zastupa ideje obratne Poperovim, niti da Poper ne bi
prihvatio tezu da jedan broj naučnih problema nalazi korene u metafizici
svoga doba. Moglo bi se u stvari reći da Agasi polazi od Poperovih shvatanja,
ali dolazi i do nekih ekstremnijih teza s kojima se Poper sigurno ne bi složio.

146

Osnovno pitanje na koje želi da odgovori ovaj rad glasi: na osnovu
kojih kriterijuma mnoštvo istraživača datoga perioda odlučuje o tome koji je
problem fundamentalan ili važan? ‡ Odgovarajući na ovo pitanje, Agasi
priznaje da postoje razni usklađujući činioci, kao što su, recimo, nove
ekonomske i političke potrebe, ili nova matematička i eksperimentalna
tehnika, ali istovremeno smatra da su široko rasprostranjeni naučni interesi
neminovno vezani za neki tekući metafizički problem. Ova teza nije
nerazumna i sigurno je i delimično tačna, ali dosta nekritički uzima sve druge
okolnosti kao sekundarne i ne sagleeda činjenicu da razvoj tehnike i njenih
polja primene ne sledi uvek razvoj ljudskih interesa, već vrlo često pokazuje
tendenciju da se nametne kao osnovni formator svih ljudskih interesa i
ciljeva, pa tako i pravca daljeg razvitka ljudskog naučnog saznanja.
Poznati fizičar Dejvid Bom piše "O problemu istine i razumevanja u
nauci". Oslanjajući se na Popera, Bom zastupa jednu varijantu
korespondencijalne teorije istine, mada, u želji da uvede i neke kriterijume
istine i da prevaziđe suprotnost apsolutne i relativne istine, dosta komplikuje
svoje stanovište. S druge strane, zanemaruje ono što je bitan aspekt u
Poperovoj teoriji istine: teoriju o približavanju istini (theory of verisimilitude).
Fizičar-nobelovac Persi Brixmen javlja se sa prilogom "Mahov princip",
u kojem pokušava da detaljnije prikaže pojedine aspekte i da preciznije
razjasni karakter ovoga principa, koji tvrdi postojanje neke veze između
lokalnih pojava inercije i rasporeda udaljenih masa.
Prilog urednika ovoga zbornika Marija Bunhea nosi naslov
"Fenomenološke teorije". Nasuprot reprezentacionim i realističkim teorijama
još od starih vremena stoje fenomenološke i instrumentalističke teorije.
Bunhe je smatrao aktuelnim da se pozabavi baš fenomenološkim teorijama,
ili, kako ih on još naziva, bihejviorističkim teorijama ili teorijama mračne
komore (black box). Ispitujući bitne odlike ovih teorija i ukazujući na njihova
preimućstva i nedostatke, Bunhe zaključuje sledeće: ukoliko su mračne
komore neophodne, one nisu i dovoljne, pa "mračnokomorizam" može samo
da unazadi razvoj našega saznanja. Ova razmatranja se oslanjaju i na analizu
nekih semifenomenoloških teorija iz oblasti elektromagnetizma, kvantne
mehanike, teorije o elementarnim česticama itd.
Engleski fiziko-hemičar i filozof nauke X. Dejvis (J. T. Davies) razmatra
saznajni status jednostavnih zakona nauke i istorije, kao i problem njihove
široke i trajne primene sa gledišta Poperove metodologije.
Pod naslovom "Neurofiziološka osnova iskustva" austrijski nobelovac
Xon Ekls iznosi ne samo najnovije rezultate svoje nauke koji osvetljavaju ovaj
zanimljivi problem, već na ličnom primeru pokazuje kakva preimućstva stiče
naučnik koji deluje u skladu sa Poperovim gledištem o naučnoj metodi.

147

Neke nove ideje i neočekivanu argumentaciju nalazimo u prilogu Pola
Fajerabenda (P. K. Feyerabend) "Realizam i instrumentalizam". Fajerabend je
mislilac koji, visoko ceneći i usvajajući pojedine Poperove ideje, istovremeno
u mnogom pogledu oštro odstupa, ne ustežući se da zastupa sasvim
ekstremna i neobična shvatanja. U ovome prilogu Fajerabend zastupa tezu da
realizam treba pretpostaviti instrumentalizmu. Pri tom, njega ne interesuju
čisto filozofski argumenti, već argumenti koji potiču iz pojedinih naučnih
teorija, kao i metodološki argumenti. Zato Fajerabend, kao izvrstan
poznavalac, istorije nauke, suprotstavlja realističke i instrumentalističkog
tumačenja sukoba između Kopernikove i Ptolemajeve hipoteze, ističući koliko
se dugo instrumentalističko tumačenje opiralo realističkom. Isto tako,
Fajerabend pomno prati slučaj kvantne teorije, pažljivo procenjuje argumente
koji su išli ili idu u korist instrumentalističke koncepcije ponašanja
elementarnih čestica, pokazuje da su ti argumenti veoma slični argumentima
koji su iznošeni protiv ideje da Kopernika treba shvatiti realistički, pa najzad
zaključuje da će i u kvantnoj teoriji sigurno preovladati realistička
interpretacija.
Metodološki posmatrano, Fajerabend drži da je instrumentalizam
konzervativnija pozicija od realizma i da mnogo lakše vodi dogmatskoj
petrifikaciji. On zapravo ustaje protiv široko prihvaćene metode u nauci da se
traganje za novim teorijama započinje tek onda kada važeća teorija zapadne
u nerešive teškoće. Mnogo štošta govori u prilog pomenutom shvatanju,
primećuje Fajerabend, pod uslovom da teškoće koje ometaju neku teoriju
uvek možemo da otkrijemo bez ikakve pomoći drugih teorija. Međutim,
Fajerabend smatra da je mogućno pokazati kako postoje potencijalne teškoće
bilo koje teorije koje je mogućno utvrditi samo uz pomoć daljih teorija. Ako je
to tako, onda naučni princip proverljivosti zahteva razvijanje tih novih teorija,
ali isto tako zahteva da buduće teorije budu razvijene u njihovom najjačem
obliku, tj. pre kao opisi stvarnosti negoli kao obični instrumenti uspešnog
predviđanja.
U kratkom prilogu "Posmatranje i kvant" britanski fizičar O. Friš ispituje neke najnovije eksperimentalno-teorijske rezultate kvantne teorije sa
gle-dišta uloge posmatrača, odnosno realnosti postojanja predmeta kvantne
fizike.
Direktor Pitsburškog centra za filozofiju nauke, Adolf Grinbaum, u svome
prilogu "Poper o ireverzibilnosti" opširnije razvija svoje gledište o problemu
usmerenosti vremena, koje je inicirano kroz polemiku sa nekoliko kratkih
Poperovih beležaka o tome pitanju u časopisu Nature (između 1956. i 1958.
godine).

148

Poperov prijatelj i poznati ekonomista Fridrih fon Hajek, u svome
prilogu "Teorija složenih pojava", polazi od Poperovog upozorenja da
gomilanje opažanjâ ne vodi ničemu ako se ne zasniva makar na provizornoj
hipotezi ili teoriji o onome što se događa oko nas; on se svom žestinom obara
na shvatanje da ćemo ‡ samo ukoliko se pojave dovoljno dugo posmatraju ‡
sigurno uočiti njihov model. Hajek je protiv naivnog verovanja da jednu od
nužnih pretpostavki za primenu naučnih metoda čini stav da svet mora biti
tako organizovan da je direktnim posmatranjem mogućno otkriti makar i
proste zakonitosti među pojavama. Ovo se posebno odnosi na složene
pojave, među koje spadaju i društvene pojave, na kojima se Hajek naročito i
zadržava.
Francuski matematičar i filozof nauke @an Ilmo (Jean Ullmo) postavlja
sebi zadatak da razmotri problem slaganja između matematike i fizičkih
pojava, problem opravdavanja slaganja matematičkih konstrukcija sa
eksperimentalnim podacima. Imam, međutim, utisak da Ilmo niti opravdava
niti objašnjava ovu činjenicu slaganja, već samo iznosi jednu mogućnu
koncepciju saglédanja ovoga odnosa. Autor, naime, smatra da je objektivni
spoljni svet mogućan samo ukoliko zadovoljava izvesne uslove grupe, ili da
se priroda ispoljava kroz grupe, omogućujući nam da ih apstrahujemo;
drugim rečima, objektivni svet se ne može saznati, odnosno, ne može da se
predstavi simbolima, ukoliko ti simboli nisu deo nekih grupa.
Volfgang Jorgrau (nj. Yourgrau), filozof nauke iz Denvera, piše "O
realnosti elementarnih čestica". On smatra, i dosta uspešno pokušava da to
pokaže, kako izvesna obazriva interpretacija eksperimentalnih i teorijskih
nalaza atomske fizike nagoveštava održivost jednog kritičkog, racionalnog
realizma (inspirisanog Poperovom realističkom koncepcijom kritičkog
racionalizma). Realnô, razume se, ne sme da bude definisano kao ono što
može da bude "direktno opaženo".
^etvrti i poslednji odeljak knjige, koji sadrži pet priloga, posvećen je
kritičkom prilazu društvu i istoriji. Profesor opšte sociologije i metodologije iz
Manhajma Hans Albert (H. Albert), koji je za mnoge opšte Poperove ideje
primenio na području filozofije društvenih nauka, daje zanimljiv prilog
"Društvena nauka i moralna filozofija: kritičko prilaženje problemu vrednosti u
društvenim naukama". Vrlo ubedljivo kritikujući gledište logičkog empirizma,
koje potpuno poriče ulogu vrednosnih iskaza u društvenim naukama, Albert
brani tezu da, kada je reč o problemu vrednosne neutralnosti, zapravo nema
nikakve bitne razlike između prirodnih i društvenih nauka.
Filozof nauke iz Belfasta V. Geli (nj. B. Gallie) u svome prilogu "Poper i
kritička filozofija istorije" želi da malo podrobnije objasni kako Poper (u knjizi
Beda istoricizma) prilazi nekim bitnim elementima filozofije istorije, tj. kakvo
je to pozitivno stanovište koje je uglavnom samo nagovešteno u toj knjizi, s
obzirom da je njen osnovni cilj kritički obračun sa učenjima istoricizma.
Obuhvaćene su dve osnovne teme: razgraničavanje istorijskog i teorijskog
interesa u nauci i jedinstvo metode kada je reč o proveravanju kako istorijskih
tako i teorijskih naučnih zaključaka.

149

Piter Gejl, profesor moderne istorije na univerzitetu u Utrehtu, priložio
je svoj prikaz Poperove knjige Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, dodajući
i odgovor na primedbe koje je njegov zemljak H. Bros izneo u vezi sa
Poperovom interpretacijom i kritikom Platonovog učenja o državi.

150

Britanski profesor istorije klasične tradicije i umetnički kritičar Ernst
Gombrič sastavio je kao svoj prilog besedu na temu "Tradicija opštega
obrazovanja", u kojoj ustaje protiv tendencije napuštanja ove tradicije.
U poslednjem prilogu saradnik instituta Varburg u Londonu Xorx Nejdel
(G. H. Nadel), pod naslovom "Filozofija istorije pre istoricizma", pruža pregled,
uglavnom na čisto informativnom nivou, malo poznatog filozofiranja o istoriji
u periodu od polovine XVI do polovine XVIII veka.
Na kraju je priložena iscrpna bibliografija Poperovih radova od 1925.
do 1964. godine, koju je sastavio Alen Masgrejv (A. Musgrave).
Kao što se vidi: raznoliki saradnici, raznovrsna tematika, različit
kvalitet prilogâ, ali ‡ za svakoga se može naći ponešto zanimljivo i
podsticajno, kao što je još uvek zanimljiva i podsticajna i misao Karla Popera,
u čiju je čast ovaj zbornik i sastavljen.

151

POPEROV POKU[AJ
RAZGRANI^EnjA NAUKE I METAFIZIKE
I. Uvod
Bez obzira na različite pravce, u savremenoj filozofiji na engle-skom
jezičkom području jedno od središnjih mesta zauzima složen problem prirode
filozofije, njenih metafizičkih osnova, njenog položaja u odnosu na empirijske
nauke. Svejedno da li nas interesuje logički pozitivizam kao jedan od
najznačajnijih filozofskih pokreta u našem veku, ili nas privlači proučavanje
problematike lingvističke analize; svejedno da li nam je cilj da uđemo u
osnove pragmatizma ili da se upoznamo sa gledištima ma koga pojedinca iz
grupe naj-uglednijih filozofa ovoga dela sveta, koji su umnogome nezavisni,
mada su uvek na neki način uključeni u ova strujanja ‡ u svakom slučaju, kao
na jedno od bitnih pitanja naići ćemo na problem međusobnih odnosa, s
jedne strane, empirij-skih nauka (čije upadljivo brzo napredovanje privlači
naročitu pažnju), a s dru-ge strane, metafizike, filozofije, estetičkih i etičkih
teorija (za koje je zai-sta teško reći da beleže onakav napredak kakav
doživljavaju empirijske nauke).
Kao posledica uočavanja razlike u razvitku ovih dveju oblasti ljudskog
saznanja (bez obzira da li je ta razlika istinska ili samo prividna), ispoljila se
snažna težnja da se empirijske nauke što jasnije i što preciznije razgraniče ne
samo od onoga što je metafizičko u naukama i u filozofiji, već od filozofije
uopšte. Lepeza mišljenja o ovome problemu kreće se od krajnje negatorskog i
pejorativnog odnosa prema metafizici (i čitavoj filozofiji u tradicionalnom
smislu), preko umerenijih gledišta, do takve usmerenosti koja, bez obzira na
sveže argumente izvanredno snažnih protivstrujanja, u prvi plan filozofske
aktivnosti stavlja baš stvaranje metafizičkih sistema, ne uzimajući previše u
obzir tekovine savremenih nauka.
^ini mi se, međutim, da ovde nije toliko u pitanju da li ćemo se
oprede-liti za jednu ili drugu stranu u diskusiji za i protiv metafizike, jer se u
toj dis-kusiji jasno pokazalo da ni sama antimetafizička filozofija ne može biti
slo-bodna od izvesnih osnovnih pretpostavki ili elemenata čisto metafizičke
prirode. Reč je, pre svega, o tome da shvatimo u kome smislu i u kome
stepenu nam je metafizika neophodna, i tako da je ograničimo na njenu
pravu, po svoj prilici, ne previše veliku, funkciju u savremenoj filozofiji.

152

Ali, ako prihvatimo ovakvo stanovište, onda prilikom razjašnjavanja
našega problema nećemo nikako moći da mimoiđemo onaj predlog za rešenje
pi-tanja odnosa između nauke i metafizike koji je dao britanski filozof austrijskog porekla Karl Poper. (Karl Raimund Popper rođen je 1902. godine u Beču, gde
se školovao i doktorirao. Pod pritiskom hitlerovskog režima, Poper je emigrirao iz Beča u Veliku Britaniju, da bi predavao prvo na Novom Zelandu, a zatim
u Londonu, gde je od 1949. godine profesor logike i naučne metode na
Londonskoj školi za ekonomiju i političku nauku.)

153

Poperov predlog u stvari nije skorašnjeg datuma. On je prvi put izložen
1933. godine u jednom Poperovom članku u časopisu Erkenntnis, a zatim u
njegovom glavnom delu Logika naučnog istraživanja/otkrića (Logik der
Forschung, njien, 1935; The Logic of Scientific Discovery, London, 1959; u daljem tekstu:
LSD). Na ovaj problem, koji se neprekidno nalazi u središtu Poperovog
interesovanja, nailazimo i u veli-kom broju njegovih docnijih radova, a
posebno u sledećim: Razgraničenje između nauke i metafizike ("The
Demarcation betnjeen Science and Metaphysics", 1955, u daljem tekstu: DeS&M),
Filozofija nauke: lični izveštaj ("Philosophy of Science: A Personal Report", in: British
Philosophy in the Mid-Century, Ed. by C. A. Mace, London, 1957, u daljem tekstu: PS), O
statusu nauke i metafizike ("On the Status of Science and Metaphysics", Ratio, 1958, u
daljem tekstu: SS&M).
Poperova Logika naučnog istraživanja, knjiga neobično bogata novim
idejama, nastala je u velikoj meri kao implicitna kritika osnovnih gledišta
logičkih pozitivista Bečkog kruga. Neki od logičkih pozitivista, kao na primer,
Karnap, prilikom daljeg razvijanja svojih učenja, delimično su imali u vidu
Poperovu kritiku i neka njegova rešenja. Ne bi se, međutim, nikako moglo reći
da su oni ikada pokušali da razmotre sve predloge i da zauzmu stav prema
celini Poperove filozofije.
Britanska filozofija ovoga veka, koja se razvijala u smerovima čije su
osnove postavili Mur, Rasl i Vitgenštajn, i koja se bavila problemima što su ih
na dnevni red stavile ove tri najznamenitije ličnosti savremene britanske
filozofije, nije pokazivala skoro nikakvo interesovanje za Poperove probleme i
njegove predloge rešenja tih problema. Ali, otkako se Poper aktivno uključio u
filozofski život Velike Britanije, a posebno otkako je objavljen engleski prevod
njegove Logike naučnog istraživanja, slobodno se može reći da njegov uticaj
postaje sve vidljiviji, da je sve više onih koji određuju položaj i karakter svojih
gledišta u odnosu na Poperova, usvajajući mnogo štošta od svežih i privlačnih
ideja koje je on pružio.
I zaista, za britansku filozofiju, koja je, nadahnuta Vitgenštajnovom
mišlju docnijeg perioda, otišla u daleke krajnosti lingvističke analize, Poperova orijentacija predstavlja veliko osveženje i povratak s novom snagom na
pretresanje osnovnih filozofskih problema kao stvarnih problema naučnog
saznavanja sveta.

II. [ta je nauka, šta je filozofija i šta je metafizika
u odnosu na filozofiju
Nasuprot preovlađujućoj okrenutosti britanske filozofije poziti-vizmu i
lingvističkoj analizi, Poper smatra da postoji bar jedan filozofski problem za
koji su zainteresovani svi ljudi koji razmišljaju. To je problem kosmo-logije:
razumevanja sveta, uključujući nas same i naše saznanje kao deo toga sveta.
On veruje da je sva nauka kosmologija, i kaže da korisnost kako filozofije, tako
i nauke leži jedino u doprinosima koje su dale kosmologiji (v. LSD, str. 15. =
str. 47. u prevodu). ‡ ^ak i neuspeo pokušaj da se reši neki naučni ili filozofski
problem, ukoliko je to pošten i predan pokušaj, izgleda Poperu značajniji nego

154

bilo kakva diskusija takvih pitanja kao što su: "[ta je nauka?" ili "[ta je
filozofija?"1

1

"The Nature of Philosophical Problems and Their Roots in Science", The British Journal for the Philosophy of
Science, 1952, Vol. III, No. 10, p. 124.

155

Ovakvo Poperovo filozofsko opredeljenje može se označiti kao u osnovi
kontemplativno, što, naravno, ne znači da je Poper u okvirima svoje filozofije
kontemplativno nastrojen. Ali, pogledajmo najpre osnovne crte Poperovog
shvatanja nauke i filozofije.
Svoju zamisao nauke Poper stvara polazeći od ubeđenja da se ne
može postići apsolutno sigurno znanje (...), * već je naučno znanje pre
informacija u pogledu različitih suparničkih hipoteza i načina na koji su one
izdržale razna ispitivanja. 2
"Moj odgovor na pitanje Äkako saznajete?Ä; Äkoji je izvor ili osnova
Vašega tvrđenja?Ä; Äkoja su Vas zapažanja dovela do njega?Ä", kaže Poper,
"bio bi: Äja ne znam: moje tvrđenje bilo je samo nagađanje. Nemojte voditi
računa o izvoru, ili izvorima iz kojih je ono moglo poteći ‡ postoji mnogo
mogućnih izvora i ja ih čak ne moram ni biti svestan; u svakom slučaju,
poreklo ili pedigre imaju malo veze sa istinom. Ali, ako ste zainteresovani za
problem koji sam pokušao da rešim svojim probnim tvrđenjem, tada mi
možete pomoći što oštrijom kritikom toga tvrđenjaÄ..." 3
Veoma je karakterističan i sledeći Poperov tekst: "Naučne teorije nisu
prosto rezultat posmatranja. One su uglavnom proizvod pravljenja mitova i
vrše-nja proba. Stavljanja na probu se delimično obavljaju putem
posmatranja i u tom smislu posmatranje je veoma važno; ali, njegova
funkcija nije da stvara teorije. Ono igra ulogu u odbacivanju, eliminisanju i
kritikovanju teorija; ono nas iza-ziva da stvaramo nove mitove, nove teorije
koje mogu da izdrže te posmatračke probe." 4 ‡ "... Ono što nazivamo
ÄnaukomÄ razlikuje se od starijih mitova ne time što bi bilo nešto u osnovi
različito od mita, već zato što je praćeno jednom drugom po redu tradicijom ‡
tradicijom kritičkog diskutovanja mita." 5 Zahvalju-jući toj tradiciji i dolazi do
razlike između religioznih i "naučnih mitova". "Jer, ako neko prihvati ovaj
kritički stav, onda njegovi mitovi postaju drugačiji. Oni se menjaju; a menjaju
se u pravcu pružanja sve boljeg i boljeg objašnjenja sveta ‡ različitih stvari
koje možemo da opazimo." 6
Napomenimo odmah ovde i to da Poper ne rezerviše termin "nauka"
samo za empirijske nauke. U članku Cilj nauke, što predstavlja odeljak još
neobjavlje-nog dela koje će značiti dopunu, odnosno nastavak njegove
Logike naučnog istra-živanja, Poper kaže kako je cilj nauke da nađe
zadovoljavajuća objašnjenja svega onoga što smatramo da treba objasniti.
Prema tome, sve teorije o kojima se može raspravljati da li predstavljaju
zadovoljavajuća objašnjenja nekih problema, bile bi naučne teorije. U tom
smislu bi i filozofija bila nauka.

*

Izostavljeni deo odgovara četvrtom pasusu na str. 77. tekuće knjige.
v. The Open Society and its Enemies, London, 1952, Vol. II, p. 13. (*u prevodu: str. 23.)
"On the Sources of Our Knonjledge", The Indian Journal for Philosophy, 1959, Vol. I, No. 1, p. 5.
Conjectures and Refutations. The Gronjth of Scientific Knonjledge, London, Routledge and Kegan Paul, 1963, p.

2
3
4

128.
5
6

156

Ibid., p. 127.
Ibid., p. 127.

"Ne postoji metoda specifična za filozofiju", kaže Poper. "Filozofi su
slobodni, kao i drugi, da upotrebe bilo koju metodu u traganju za istinom."
(LSD, str. 15. = str. 47. prevoda) (...)** "Mi ne proučavamo predmet, već
probleme. A problemi mogu da seku pravo preko granica bilo koga predmeta
ili discipline." 7
Ovakvo Poperovo gledište proizlazi iz njegovog osnovnog kritičkoracionalističkog stava. (Objásnimo u nekoliko reči veoma specifično značenje
termina "racionalizam" kod Popera: on nema u vidu niti neku filozofsku teoriju, niti "krajnje nerazborito verovanje da je čovek čisto razumsko biće", već
misli na "ubeđenje da mi možemo učiti iz svojih grešaka i zabluda, naročito
kritikom, ali isto tako i samokritikom".8 Jer, Poper u stvari usvaja princip
empirizma u tom smislu što smatra da u nauci samo opažanje i eksperiment
mogu da odluče o prihvatanju ili odbacivanju naučnih iskaza, uključujući tu
zakone i teorije.) To je krajnje "otvoren", antidogmatičan stav prema ljudskom
saznanju u celini, koji traži jedino da se jasno postave problemi i da se kritički
svestra-no razmotre predložena rešenja.
Zato Poper kaže: "Ne postoji neka suština filozofije koja bi se mogla
destilisati i kondenzovati u definiciju. Definicija reči ÄfilozofijaÄ može imati
samo karakter konvencije, dogovora. Definisanjem reči ÄfilozofijaÄ možemo
samo sprečiti nekoga u pokušaju da kao filozof doprinese napretku našeg
saznanja sveta." (LSD, str. 19. = str. 51. u prevodu)
Ali, kao što definisanjem reči "filozofija", tj. ograničavanjem njenoga
područja, određivanjem njenoga predmeta, možemo samo sprečiti nekoga u
pokuša-ju da kao filozof doprinese napretku našega saznanja sveta, tako isto i
pogre-šno verovanje da se može filozofirati i onda kada čovek nije na to
primoran problemima koji nastaju izvan filozofije da se okrene filozofiji,
dovodi do degeneracije filozofskih škola. Pravi filozofski problemi, smatra
Poper, uvek imaju svoj koren u akutnim problemima van filozofije (na primer,
u mate-matici, ili u kosmologiji, ili u politici, ili u religiji, ili u socijalnom životu) i umiru zajedno sa propadanjem tih korena. Filozofija se ne "studira", već
smo u nju naterani pod pritiskom ne-filozofskih problema. 9
No, ako ipak postoje neki "pravi filozofski problemi", onda se posta- vlja
sledeće pitanje: kako ćemo te probleme razlikovati od problema empirijskih
nauka, s jedne strane, i matematike i logike, s druge strane. Filozofski problemi, koji imaju svoje korene u nefilozofskim problemima i koji mogu imati
svoje činjeničke komponente ili biti podložni rešavanju čisto logičkim sredstvima, moraju posedovati neke specifične odlike po kojima će se razlikovati.

*
7
8
9

*

Izostavljeni pasus odgovara poslednjem celom pasusu na str. 92.
"The Nature of Philosophical Problems...", p. 125.
Saopštenje na seminaru u Alpbahu, 1957.
"The Nature of Philosophical Problems...", p. 130.

157

Međutim, pre nego što izložim smisao jedne Poperove naznake u
ovome pravcu, želim napomenuti da mi je Poper, na moje direktno pitanje
kako će raz-likovati filozofiju od drugih teorija koje ne pripadaju empirijskim
naukama, odgovorio da ne želi u to da se upušta dok se ne jave istinski
problemi koji će nametnuti takvo razlikovanje, jer je to za sad jedan od
problema lingvističke upo-trebe, u koje se Poper upušta u najmanjoj mogućoj
meri (za prikaz Poperovog stava prema lingvističkoj analizi i određivanju
značenja termina v. LSD, str. 16. = str. 48. prevoda i Otvoreno društvo i
njegovi neprijatelji, II, str. 18-19. /u prevodu: str./) ‡ kao i zbog toga što bi ma
kakav odgovor na pitanje šta je filozofija mogao da povuče za sobom prebacivanja da je namerno definisao filozofiju tako da isključi neke postojeće
filozofije, ostavljajući, naravno, obuhvaćenom svoju filozofiju. U stvari, sva
Poperova istraživanja usmerena su na proučavanje razvitka ljudskog
saznanja, što se, kako smatra Poper, najbolje može postići izučavanjem rasta
naučnog sa-znanja, izučavanjem istorije i logike naučnih otkrića. Druge teme
kojih se doti-cao, izraz su širokog polja uzgrednih interesovanja jednog za
današnje prilike neobično svestrano obrazovanog duha.
Ipak, jedan nagoveštaj o tome kako ćemo razlikovati filozofske probleme od problemâ empirijskih nauka u okviru osnovnog kosmološkog
problema, koji je zajednički za nauku i filozofiju, nalazimo u njegovom članku
Priroda filozofskih problema, gde inače raspravlja o Vitgenštajnovom
shvatanju filozofije i na nekim prime-rima iz istorije nauke ilustruje svoje
shvatanje o naučnim korenima filozofskih problema. Nagoveštaj je dat u vezi
sa idejom o strukturi materije. Ako neki fi-zičar, na primer, usvaja teoriju o
nevidljivoj strukturi materije prihvatajući tradicionalne probleme svoga
predmeta (tj. možda i sasvim nesvesno) i tako ra-deći stvori novu specifičnu
teoriju o strukturi materije, on nije filozof. Ali, ako on razmišlja o toj teoriji i
odbaci je, recimo, u korist jedne fenomeno-loške fizike; ili, ako svesno teži da
priđe fizici baš kroz tu teoriju i onda, na osnovu svojih opažanja, stvori
konkretne teorije o nevidljivoj strukturi materije ‡ tada ga možemo nazvati
filozofom. 10
Prema tome, u područje filozofije bi spadali razmišljanje, raspravljanje
i opredeljivanje za određene najopštije (empirijskonaučne ili metafizičke) teorije ili iskaze koji doprinose našem razumevanju sveta, uključujući nas same i
naše saznanje kao deo toga sveta, kao i problemi koji u vezi sa tim nastaju, bez
upuštanja u pokušaje konkretnog proveravanja tih teorija kao empirijskih
hipoteza, tj. nji-hovog svođenja na takve forme koje se izlažu mogućnosti
empirijskog opovrgavanja.
Mnogi verovatno neće biti zadovoljni ovakvim određivanjem karaktera
filozofije, ali, naglásimo odmah da je Poper zainteresovan za izdvajanje,
speci-fikovanje iskaza empirijskih nauka, a ne za dalje razlučivanje među
iskazima koji ne spadaju u iskaze empirijskih nauka. Pored toga, on ukazuje
na to da se u jako izraženoj težnji za sistematizacijom krije velika opasnost
dogmatizma.

1

158

0

v. Ibid., p. 149.

Doprinos filozofije napretku našeg naučnog saznanja sveta (treba
imati u vidu da Poper pod razvitkom naučnog saznanja ne misli na gomilanje
zapa-žanja, već na stalna odbacivanja starih naučnih teorija i njihovo
zamenjivanje onim teorijama koje su bolje i koje više zadovoljavaju), Poper
ocenjuje veoma vi-soko. Odgovarajući na pitanje u čemu je smisao i značaj
toga doprinosa, on kaže: "^injenica je da su čisto metafizičke ideje ‡ i, prema
tome, filozofske ideje ‡ bile od ogromne važnosti za kosmologiju. Od Talesa
do Ajnštajna, od drevnog atomizma do Dekartove spekulacije o materiji, od
Gilbertovih, njutnovih, Lajb-nicovih i Boškovićevih spekulacija o silama, do
Faradejevih i Ajnštajnovih učenja o poljima sila, metafizičke ideje su
pokazivale put." (LSD, str. 19. = str. 51.)
Ukoliko je razlika između problemâ filozofije i problemâ empirijskih
nauka u okviru osnovnog kosmološkog problema donekle naznačena, umesno
je napomenuti da je priroda odnosa između filozofije i metafizike ostala
sasvim neodređena. Tim pitanjem Poper se nigde ne bavi.
Prejudicirajući diskusiju nekih pitanja koja će biti razmatrana docnije u
ovome radu, čini mi se da treba odmah reći da Poper pod metafizikom
podrazu-meva određenu vrstu iskaza koji se ne mogu ni verifikovati, ni
opovrgnuti (v. odeljak V, str. 119), bez obzira da li ćemo se sa njima sresti u
diskusiji problemâ fi-lozofije ili u rešavanju problema empirijskih nauka. Prema
tome, u razreša-vanju filozofskih problema nailazimo kako na metafizičke tako
i na iskaze em-pirijskog karaktera, i obratno ‡ u diskusiji i rešavanju problem â
empirijskih nauka imaćemo posla kako sa empirijskim iskazima, tako i sa
iskazima metafizi-čkog karaktera. Međutim, Poper je uveren da empirijske
nauke treba da u sebe uključuju što manje iskaza metafizičkog karaktera,
pogotovu ne svesno (samo onoliko koliko je neophodno u vidu implicitno
pretpostavljenih principa, ono-liko koliko nam nameće naše neznanje,
ograničenost našega znanja) i da zbog toga ti iskazi ni u kom slučaju nisu ono
što je bitno u jednoj empirijskoj teoriji; pored toga, on smatra da empirijske
nauke treba da teže otklanjanju metafizičkih elemenata iz svojih teorija i da
nikako ne treba da diskutuju ili se opredeljuju za određene metafizičke iskaze.
Uvereni smo, mada za to nemamo oslonca u konkretnim Poperovim tekstovima,
da bi on i obratno držao da filozofija, ispitujući iskaze metafizičkog karaktera,
treba da uključi što više relevantnih iskaza empirijskog karaktera, tj. da je
dobra filozofija ona koja je neprekidno u interakciji sa empirijskom naukom.
Metafizika (u okvirima filozofije ili van nje) nema nikakvih speci-fičnih
problema, tj. ni na kakvom posebnom području ne doprinosi rešavanju
osnovnog kosmološkog problema, pa, prema tome, ni u kom slučaju ne
predstavlja ulaženje u najdublju prirodu stvari (kako su često pokušavali da je
odrede), jer nauka želi da uđe i ulazi dublje u prirodu stvari nego što je to
metafizika ika-da uspela. Ukoliko se, znači, pored prideva "metafizički" (za
određenu vrstu is-kaza) upotrebi i imenica "metafizika", taj termin označava
samo određeni skup iskaza metafizičkog karaktera. ‡ U stvari, Poper se često
dosta olako služi terminima "metafizika" i "metafizički", ali smatram da jedno
ovakvo određe-nje u potpunosti proizlazi iz osnovnih Poperovih gledišta o ovome
problemu.
159

U svakom slučaju, Poper ne smatra da bi se njegov zadatak sastojao u
odbacivanju metafizike, tj. u nipodaštavanju smisla i funkcije metafizičkih
iskaza. "Zadatak je pre", kaže on, "u formulisanju odgovarajuće
karakterizacije empi-rijske nauke, ili u takvom definisanju pojmova
Äempirijska naukaÄ i ÄmetafizikaÄ koje će nam omogućiti da kažemo da li je
bliže proučavanje nekog datog sistema iskaza stvar empirijske nauke ili ne."
(LSD, str. 37. = str. 71. prevoda)

160

III. [ta je to problem demarkacije?
Prema tome, jedan od osnovnih problema koje treba istražiti prilaze-ći
proučavanju ljudskog saznanja svakako jeste problem demarkacije
(razgraniča-vanja). Taj problem privlačio je pažnju filozofâ od vremena
nastanka modernih nauka, ali se u pravom smislu reči javlja tek kod Kanta, u
pozitivističkoj filo-zofiji postaje jedan od osnovnih problema, da bi najzad kod
Popera bio ekspli-citno formulisan, zadržavajući središnje mesto u njegovoj
filozofiji.
U čemu se taj problem sastoji? Najkraće rečeno, to je problem pronalaženja kriterijuma koji će nam omogućiti da u okvirima klase iskaza sa
značenjem jasno razlikujemo iskaze empirijskih nauka, s jedne strane, od
iskaza koji ne spa-daju u empirijske nauke, s druge strane. Pritom smo,
razume se, svesni, kako kaže Poper, da nauka često pravi greške, a da se
pseudonauci može dogoditi da slučaj-no naiđe na istinu.
Kao što ćemo videti, Poperu je pošlo za rukom da pruži takav predlog
kriterijuma demarkacije između iskaza empirijskih nauka i onih koji prevazilaze ovo područje, koji je stvarno vredan pažnje, mada se Poper, na žalost, ne
upušta u dalje diferenciranje onih iskaza koji ne pripadaju empirijskim
naukama. U stvari, terminološki, iskazima odnosno teorijama empirijskih
nauka (koje nazi-va "ne-metafizičkim") Poper suprotstavlja "metafizičke"
iskaze ili teorije u kojima ti iskazi preovladavaju, gde su obuhvaćene: (1)
filozofske, estetičke i eti-čke teorije, (2) matematika i logika, i (3) religiozna
učenja i svi pseudonaučni iskazi, mada termin "metafizika" upotrebljava i u
drugačijem smislu (v. zavr-šni deo odeljka VI).
^ini mi se da je zaista osnovno razlučiti iskaze empirijskih nauka od
onih koji to nisu. Ako u tome uspemo, postigli smo zaista veoma mnogo. Ali,
isto tako smatram da smo, kada kažemo "iskazi empirijskih nauka", tada
mnogo više i mnogo jedinstvenije rekli o prirodi problematike tih nauka i o
funkci-ji tih iskaza u ljudskom saznanju nego kada kažemo "metafizički
iskazi", jer u okviru ovih iskaza problemi su raznovrsniji, kao što je raznolikija i
funkcija tih iskaza. Zbog toga, za svakog onog ko nije, kao Poper,
zainteresovan prvenstve-no i uglavnom samo za razvitak saznanja
empirijskih nauka, postaviće se kao prvi naredni zadatak da pokuša da odredi
specifične karakteristike problematike različitih grupa teorija čiji se iskazi
mogu okarakterisati kao "metafizički" u Poperovom smislu te reči (v. str. 118119), da ustanovi različite nji-hove funkcije.
Ali, kako Poper za sad nije zainteresovan za ova pitanja, i kako ona ne
spadaju u okvir teme ovoga rada, neću se na tome dalje zadržavati.

IV. [ta su empirijske nauke? ‡ Kritika pozitivističkog
kriterijuma razgraničenja
Pre nego što pređemo na sâm kriterijum razgraničenja, pogledajmo
kako Poper pokušava da definiše pojam empirijskih nauka, što, po njegovom
mišlje-nju, predstavlja prvi i osnovni zadatak logike saznanja.
161

On kaže: "Formulisanje prihvatljive definicije ideje empirijske nauke
nije bez svojih teškoća. Neke od njih proizlaze iz činjenice da mora biti više
teorijskih sistema sa logičkom strukturom veoma sličnom onoj koja je, u ma
koje određeno vreme, prihvaćeni sistem empirijske nauke. Ova situacija se
ponekad opisuje tako što se kaže da ima veoma mnogo ‡ po svoj prilici,
beskonačan broj ‡ Älogički mogućnih svetovaÄ. Ipak, sistem koji nazivamo
Äempirijskom naukomÄ treba da predstavlja samo jedan svet: Ärealni svetÄ ili
Äsvet našega iskustvaÄ.
Da bismo malo više precizirali ovu ideju, možemo razlikovati tri zahteva koje mora da zadovolji naš empirijski teorijski sistem. Prvo, da bi
mogao predstavljati neprotivrečan, mogućan svet, on mora biti sintetički.
Drugo, on mora zadovoljavati kriterijum demarkacije, tj. ne sme biti
metafizički, već mo-ra predstavljati svet mogućnog iskustva. Treće, on mora
biti sistem koji se na ne-ki način razlikuje od drugih takvih sistema kao onaj koji
predstavlja naš svet iskustva.
Ali, kako razlikovati sistem koji predstavlja naš svet iskustva? Odgo-vor
je: na osnovu činjenice da je bio podvrgnut probama i da ih je izdržao...
Prema ovome gledištu, ÄiskustvoÄ se javlja kao karakteristična
metoda kojom se jedan teorijski sistem može razlikovati od drugih; tako
izgleda da se empirijska nauka ne odlikuje samo svojom logičkom formom,
već, uz to, i svojom osobenom metodom..." (LSD, str. 39. = str. 73. prevoda)
Osnovna odlika empirijskih iskaza, prema Poperu, jeste njihova
podložnost reviziji ‡ mogućnost da budu kritikovani i prevaziđeni boljim.
Poper takođe napominje: "Ako insistirate na striktnom dokazu (ili striktnom
opovrgavanju) u empirijskim naukama, nikad nećete izvući korist iz iskustva i
nikad iz njega nećete uvideti koliko niste u pravu." (v. LSD, str. 49-50. = str.
83.)
Racionalni i empirijski karakter nauke leži u načinu na koji se ona
kreće napred ‡ u načinu na koji ona pravi razliku između teorija i bira bolju
teoriju, tj. kroz stalne napore i pokušaje obaranja naučnih teorija i njihovog
zamenjivanja boljim teorijama. 11
Mi ne smemo da gledamo na teorije samo kao na stupnjeve ka nečem
višem, jer tada većina tih teorija neće biti dobra ni za tu svrhu. Treba težiti za
teo-rijama koje nisu samo instrumenti za istraživanje činjenica, već prave
teorije, tj. teorije koje objašnjavaju, koje čine prava nagađanja o strukturi
sveta.12

1

1

162

1

v. "Truth, Rationality, and the Gronjth of Scientific Knonjledge", Ch. 10. of Conjectures and Refutations, mim., p.
1 & 34.
2
v. Ibid., p. 35.

Međutim, logički pozitivisti takođe pokušavaju da odrede empirijsku
nauku njenom metodom, smatrajući da je za sve empirijske nauke
karakteristična upotreba induktivne metode, pomoću koje se jedine mogu
izvesti iz iskustva, odnosno verifikovati u iskustvu, iskazi empirijskih nauka.
Na taj način njima ta metoda služi kao kriterijum razgraničenja između iskaza
empirijskih nauka i svih ostalih iskaza, ali istovremeno i kao kriterijum
značenja, jer oni kao smisaone iskaze, iskaze koji imaju značenje, računaju
samo iskaze empirijskih nauka. Poper smatra da je kriterijum razgraničenja
sadržan u induktivnoj logici ‡ tj. pozitivistička dogma značenja ‡ ekvivalentan
zahtevu da forma iskaza empi-rijskih nauka mora biti takva da se konačno
može odlučiti u pogledu njihove istinitosti i lažnosti, da logički bude mogućno
kako njihovo verifikovanje, tako i opovrgavanje (v. LSD, str. 40. = str. 73.
prevoda).

163

Pošto je ovakav zahtev nemogućno ispuniti, Poper odbacuje ovaj kriterijum razgraničenja kao neodgovarajući. Evo njegovog obrazloženja: "Logički
je ne-dopustivo iz singularnih tvrđenja, koja su Äverifikovana iskustvomÄ (ma
šta se pod tim podrazumevalo), zaključivati na teorije. Teorije se, prema
tome, nikad ne mogu empirijski verifikovati. Ako želimo da izbegnemo
pozitivističku grešku da svojim kriterijumom razgraničenja eliminišemo i
teorijske sisteme prirodne nauke, moramo izabrati takav kriterijum koji nam
dozvoljava da u dome-nu empirijskih nauka dopustimo i takve iskaze koji se
ne mogu verifikovati." (LSD, str. 40. = str. 74. prevoda) ‡ Ili na drugom mestu:
"Posebno su astrolozi uvek smatrali da je njihova ÄnaukaÄ osnovana na
velikom bogatstvu induktivnog materijala. Možda je ta pretenzija
neosnovana, ali ja nikada nisam čuo za neki pokušaj da se astrolo-gija
diskredituje kritičkim istraživanjem njenog navodnog induktivnog materi-jala.
Naprotiv, moderna nauka je odbacila astrologiju, jer se ona ne slaže sa prihvaćenim teorijama i metodama." (DeS&M, str. 5.)
Teškoće induktivista, koji kao kriterijum demarkacije uzimaju induktivnu metodu, mogle bi se svesti na sledeće tri tačke: (a) logički je
neopravdano izvođenje univerzalnih iskaza iz singularnih, bez obzira na broj
tih singularnih iskaza; (b) sâm princip indukcije je univerzalni iskaz, pa ako
želimo da ga opravdamo iskustvom, moramo upotrebiti induktivne zaključke;
da bismo oprav-dali taj naš postupak, moramo opet pretpostaviti induktivni
princip višega reda, što vodi ili beskonačnom regresu ili presecanju čvora
usvajanjem učenja apriorizma; i (v) kako se iskustvom ne može potpuno
verifikovati nijedan univerzalni iskaz, postaje problematičan status teorija
empirijskih nauka.
Ali, u toku poslednjih nekoliko decenija pozitivistička shvatanja su
evoluirala i oni su skoro sasvim napustili stari princip verifikacije. Zbog toga
se postavlja pitanje: da li se pozitivistički kriterijum razgraničenja takođe
izmenio, da li je nešto poboljšan njihovim napuštanjem principa verifikacije i
usvajanjem principa konfirmacije? Poper smatra da se ništa bitno nije izmenilo, jer je konfirmacija shvaćena u stvari kao oslabljena forma verifikacije:
rečenica će biti bolje konfirmisana ukoliko je mogućno njeno potpunije verifikovanje, ukoliko je mogućno dedukovati je što neposrednije iz rečenica o
opa-žanjima. U tom slučaju, međutim, naši univerzalni zakoni opet neće biti
visoko konfirmirani, već naprotiv, pošto nam govore mnogo baš o onome što
ćemo tek morati da proverimo svojim opažanjima, njihova konfirmativnost
(potvrđenost) biće bliska nuli. Prema tome, konfirmacija ne menja ništa bitno
u pozitivi-stičkom kriterijumu razgraničenja (v. DeS&M, str. 50).
Ovde se sada nameće još jedno pitanje: da li je sâm Poper u stanju da
upo-ređuje pojedine teorije i da se odluči o tome koja je bolja, i kako to može da
učini ako ne pomoću stepena potvrđenosti? I zaista, Poper takođe govori o
stepenu potvrđenosti, ali u jednom sasvim drugačijem smislu, zbog čega je i
prestao da upotrebljava izraz "stepen potvrđenosti", već radije upotrebljava
termin "stepen potkre-pljenosti". Zadržaćemo se ukratko na ovome pitanju da
bismo uočili razliku.

164

Pre svega, da bismo za neku teoriju rekli da je potkrepljena, nije
dovoljno da je ta teorija kompatibilna sa iskustvom, jer očigledno nije teško
konstruisa-ti veliki broj teorijskih sistema koji su kompatibilni sa bilo kojim
datim sistemom prihvaćenih osnovnih iskaza o našim opažanjima.
Neophodno je da se iz te teorije može izvesti, u konjunkciji sa drugim
prihvaćenim osnovnim iska-zima, jedna neprazna potklasa tih osnovnih
iskaza (za objašnjenje termina "osnovni iskaz" videti sledeći odeljak).
Međutim, stepen potkrepljenosti se ne uspostavlja ustanovljavanjem broja
potkrepljujućih slučajeva, već se određuje oštrinom raznih proba kojima se
izlaže ili kojima je bila podvrgnuta jedna hi-poteza. Prema tome, Poper
prihvata potvrđivanje samo ukoliko proizlazi iz neuspelih ali pravih i iskrenih
pokušaja opovrgavanja jedne hipoteze (v. LSD, str. 266-267. = str. 293.
prevoda i DeS&M, str. 68-69).
Pozitivisti su, smatra Poper, verovali da su otkrili razliku koja postoji u
prirodi stvari između empirijske nauke, s jedne, i metafizike, s druge strane.
Na taj način oni su učinili naturalističku grešku, stvorili naturali-stičku teoriju
lišenosti značenja (besmislenosti), koja se pokazala neosnova-nom. Naime,
krajnji ishod je bilo učenje isto toliko razorno u odnosu na nauku koliko je bilo
razorno i u odnosu na metafiziku. "Po mome mišlje-nju," kaže Poper, "bila je
to samo posledica nepromišljenog pokušaja da se metafizika u celini uništi,
umesto da se pokuša da se eliminišu, deo po deo, metafizički elementi iz
raznih nauka, gde god to možemo učiniti bez dovođenja naučnog napretka u
opasnost neumesnom kritikom..." (DeS&M, str. 17-18.)
O neopravdanosti pozitivističkog izjednačavanja kriterijuma razgraničenja sa kriterijumom značenja, Poper kaže: "Ako rečima ÄbesmislenoÄ ili
Äliše-no značenjaÄ po definiciji ne želimo da izrazimo ništa više sem
Änepripadanje empirijskoj nauciÄ, tada bi karakterisanje metafizike kao
besmislice lišene značenja bilo trivijalno; jer, metafizika je obično bila
definisana kao neempi-rijska. Ali, pozitivisti, razume se, veruju da mogu reći
mnogo više o metafizici nego to da su neka od njenih tvrđenja neempirijska.
Reči Älišena značenjaÄ ili ÄbesmislenaÄ izražavaju, i treba da izraze, negativnu
vrednosnu ocenu; nema nika-kve sumnje da ono što pozitivisti stvarno žele da
postignu, nije toliko uspešno razgraničenje, koliko definitivno odbacivanje i
uništenje metafizike. U svakom slučaju, možemo primetiti da uvek kada su
pozitivisti pokušali da jasnije kažu šta znači Äpun značenjaÄ, pokušaj je vodio
istom ishodu ‡ takvoj definiciji Ärečenice sa značenjemÄ (nasuprot
Äpseudorečenici lišenoj značenjaÄ), koja je pro-sto ponavljala kriterijum
razgraničenja njihove induktivne logike." (LSD, str. 35-36. = str. 69. prevoda)

V. Poperov kriterijum demarkacije ‡ [ta je to
"opovrgavanje"?
Pošto je kao osnovnu pouku iz lošeg pozitivističkog kriterijuma
demarkacije izveo zaključak da se mora izabrati takav kriterijum koji će nam
dozvoliti da u domenu empirijskih nauka dopustimo i one iskaze koji se ne
mogu verifikovati ili konfirmisati u pozitivističkom smislu, Poper kaže:
165

"Ali, razume se, ja ću priznati jedan sistem kao empirijski ili naučni
samo ako se može isprobati iskustvom. Ova razmatranja sugerišu da kao
krite-rijum razgraničenja treba uzeti ne mogućnost verifikacije, već
mogućnost opovr-gavanja. Drugim rečima: neću zahtevati od naučnog
sistema da bude takav da se može jednom zauvek izdvojiti u pozitivnom
smislu; ali, tražiću da mu logička forma bude takva da se može izdvojiti, putem
empirijskih proba, u negativnom smislu: mora biti mogućno da se jedan
empirijski sistem opovrgne iskustvom." (LSD, str. 40-41. = str. 74. prevoda)
Zbog čestih pogrešnih tumačenja i pokušaja pobijanja zasnovanih na
takvim pogrešnim tumačenjima, Poper naročito naglašava da on nikada nije
predložio kriterijum mogućnosti opovrgavanja kao kriterijum značenja.

166

Mogućnost opovrgavanja treba da posluži za razdvajanje dve vrste
iskaza koji su savršeno puni značenja, ona povlači liniju u okvirima jezika sa
značenjem, a ne oko njega (v. LSD, str. 40. = str. 74, fn. *3). ‡ (Za razloge
neisključivanja metafizičkih iskaza kao besmislenih, videti odeljak o odnosu
empirijske nauke i metafizike.)
Postavljanje ovakvog Poperovog kriterijuma demarkacije omogućeno
je logičkom formom univerzalnih iskaza, jer ako se ti iskazi ne mogu izvesti iz
singularnih, njima singularni iskazi mogu protivrečiti, tako da je čisto deduktivnim zaključivanjem (modus tollens) mogućno iz istinitosti singularnih dokazivati lažnost univerzalnih iskaza.
Kako je ovaj kriterijum demarkacije usko povezan sa odnosom između
sin-gularnih i univerzalnih iskaza, Poper u svojoj Logici naučnog istraživanja
veoma opširno raspravlja o obema ovim vrstama iskaza. Iz tih razmatranja
izloži- ćemo samo ono što je najbitnije za razumevanje funkcionisanja
Poperovog kriterijuma razgraničenja.
Najpre, Poper smatra da možemo razlikovati dve vrste univerzalnih
sintetičkih iskaza: "striktno univerzalne" i "numerički univerzalne", ali od-mah
napominje da kada govori o univerzalnim iskazima, o teorijama i prirodnim
zakonima, ima u vidu striktno univerzalne iskaze. (Numerički univerzalni
iskazi ekvivalentni su u stvari izvesnim singularnim iskazima ili spoju singularnih iskaza, i Poper ih ovde tretira kao singularne.) Primer striktno univerzalnog iskaza bio bi: "Sve vrane su crne." ‡ To su, znači, iskazi u kojima se
ne pojavljuju nikakva individualna imena. (v. LSD, str. 62 & 68. = str. 96. i 101.
prevoda)
Koji su to onda iskazi koji će predstavljati negaciju striktno univerzalnih iskaza? Poper smatra da su to striktno egzistencijalni iskazi, kakav je, na
primer, iskaz: "Postoji vrana koja nije crna." ‡ Negacija striktno univerzalnog
iskaza uvek je ekvivalentna čisto egzistencijalnom iskazu i obratno. (v. LSD,
str. 68. = str. 101.)
Teorije prirodne nauke, a naročito one koje nazivamo prirodnim zakonima, smatra Poper, imaju logičku formu striktno univerzalnih iskaza. Baš zbog
toga ih možemo izraziti i u formi negacije čisto egzistencijalnih iskaza, u formi
ne-egzistencijalnih iskaza. Zakon o očuvanju energije može se, na primer,
izraziti u sledećoj formi: "Ne postoji mašina perpetuum mobile."
U ovakvoj formulaciji prirodni zakoni se mogu uporediti sa "proskripcijama" ili zabranama. Oni ne tvrde, već poriču postojanje izvesnih stvari ili
stanja stvari. Baš zbog te karakteristične osobine njih je mogućno opovrgnuti,
jer, čim prihvatimo kao istinit neki singularni iskaz koji krši zabranu, tvrdeći
postojanje neke stvari koju zakon isključuje, onda je taj zakon oboren.
Nasuprot striktno univerzalnim ili ne-egzistencijalnim iskazima, striktno
egzistencijalni iskazi ne mogu biti opovrgnuti. Nikakav singularni iskaz, tj.
"osnovni iskaz" (videti definiciju malo niže), ne može protivrečiti egzistencijalnom iskazu: "Postoje bele vrane." Prema tome, čisto egzistencijal-ne iskaze
moramo tretirati kao neempirijske ili metafizičke (v. LSD, str. 68-69 = str. 102).
Problem karaktera ovih iskaza često je istican kao krupna teškoća
Poperovog kriterijuma, ali o tome će biti govora u odeljku posvećenom zamerkama koje se mogu staviti ovome kriterijumu razgraničenja.
167

Ostavljajući za sad na stranu funkcije koje Poper dodeljuje
metafizičkim iskazima i sistemima (videti odeljak VII), ovakvo određivanje
egzistencijal-nih iskaza predstavlja ujedno i veoma važan Poperov argument
protiv isključi-vanja metafizičkih iskaza kao besmislenih ili lišenih značenja.
Takođe je vrlo značajna činjenica što se dešava da izvesni iskazi pripadaju
empirijskoj nauci jer se mogu opovrgnuti, dok oni koji predstavljaju njihove
negacije ne mogu, tj. mo-ramo ih staviti ispod linije demarkacije; to se u
stvari dešava sa najvažnijim iskazima ‡ univerzalnim naučnim zakonima.
"Zato", kaže Poper, "ako prihvati-mo negaciju nekog egzistencijalnog iskaza
kao punu značenja, onda i sâm taj egzi-stencijalni iskaz moramo prihvatiti kao
pun značenja." (DeS&M, str. 8.)
Kao drugi argument protiv isključivanja metafizičkih iskaza kao besmislenih mogla bi se uzeti Poperova konstatacija da, na primer, sve fizičke teorije kažu više nego što mi možemo da podvrgnemo isprobavanju, a da li to
"više" legitimno pripada fizici ili bi ga trebalo odstraniti iz određene teorije
kao "metafizički element", nije uvek lako reći (v. DeS&M, str. 21).
Striktni ili čisti iskazi, bilo univerzalni ili egzistencijalni, nisu ograničeni
u pogledu prostora i vremena, dok "osnovni iskazi" jesu. "Osnovni iskazi"
imaju formu singularnih egzistencijalnih iskaza, tj. tvrde da se neki do-gađaj
koji se može opaziti dešava u izvesnom individualnom regionu prostora i
vremena. Primer: "Postoji vrana u prostorno-vremenskom regionu K." Zbog
toga, dok striktni iskazi nisu podložni opovrgavanju, osnovni iskazi jesu;
ostajući "nagađačke" prirode, lakše se mogu staviti na probu i opovrgavati.
Ne treba, naravno, shvatiti da su osnovni iskazi "osnovni" u tom smislu da su
"konačni", već jedino u smislu da pripadaju klasi iskaza koji se upotrebljavaju
u proverava-nju naših teorija. 13
Razmatrajući logički odnos između teorije i osnovnih iskaza, Poper
pruža logičku karakterizaciju teorija ili sistemâ teorija koje je mogućno
opovrgnuti, formuliše postulat mogućnosti opovrgavanja empirijskih teorija.
Jedna teori-ja, da bi bila opovrgljiva, kaže Poper, mora da deli klasu svih
mogućnih osnov-nih iskaza sasvim određeno u sledeće dve neprazne
potklase: (1) klasu svih onih osnovnih iskaza sa kojima nije konzistentna (ili
koje isključuje ili zabranjuje): tu klasu nazivamo klasom potencijalnih
pobijača te teorije; i (2) klasu onih osnovnih iskaza kojima ne protivreči (ili
koje "dozvoljava"). Drugačije rečeno: teoriju je mogućno pobiti ako klasa
njenih potencijalnih pobijača nije prazna. Poper dodaje da jedna takva teorija
u stvari izriče tvrđenja samo o svojim potenci-jalnim pobijačima, dok ništa ne
govori o "dozvoljenim" osnovnim iskazima (v. LSD, str. 86 = str. 118. prevoda).
‡ Stvarno, teorija ništa ne govori o dozvoljenim osnovnim iskazi-ma u smislu
klase svih onih osnovnih iskaza kojima ne protivreči, ali zar teori-ja ne
predstavlja i jedno pozitivno tvrđenje u smislu sadržine svih onih osnov-nih
iskaza koji se mogu iz nje dedukovati, a koji su ostali neopovrgnuti?

1

168

3

v. Conjectures and Refutations, p. 388.

U svakom slučaju, ona teorija koja se ne postavi tako da se izlaže
pobija-nju, koja ne navodi uslove ili joj se ne mogu pronaći uslovi koji bi nas
naveli da je napustimo, nije empirijska teorija. Odlika je empirijskih teorija da
je odmah, čim se formulišu, mogućno postaviti uslove pod kojima mogu da
budu opovrgnute.
Pored uslova mogućnosti opovrgavanja, jedna empirijska teorija ili
empirijski sistem mora zadovoljavati i uslov konzistentnosti, koji u stvari
predstavlja prvi uslov koji mora da zadovolji svaki teorijski sistem, bilo empirijski ili neempirijski. Ova dva uslova su u stvari u velikoj meri analogna, jer
iskazi koji ne zadovoljavaju uslov konzistentnosti ne uspevaju da načine
razliku između bilo koja dva iskaza u okviru ukupnosti svih mogućnih iskaza.
Iskazi, pak, koji ne zadovoljavaju uslov mogućnosti opovrgavanja takođe ne
uspevaju da načine razliku između bilo koja dva iskaza u okviru ukupnosti
svih mogućih empirij-skih osnovnih iskaza. (v. LSD, str. 91-92. = str. 124.
prevoda)
U svome radu "Razgraničenje između nauke i metafizike", koji
predstavlja Poperov prilog tomu posvećenom Karnapu u [ilpovoj ediciji
"Biblioteka živih filozofa", Poper ističe da je mogućnost opovrgavanja u stvari
ekvivalentna mogućnosti isprobavanja. Naime, za jedan sistem će se smatrati
da pripa-da empirijskoj nauci samo ukoliko postavlja tvrđenja koja se mogu
sukobiti sa našim opažanjima, a sistem se stvarno stavlja na probu
(isprobava) pokušajima da se proizvedu takvi sukobi, tj. pokušajima da se
sistem obori. Prema tome, i mogućnost isprobavanja može se isto tako uzeti
kao kriterijum razgraničenja, mada je on i nešto više, tj. kriterijum stepena
naučnosti.
Povezujući ova razmatranja sa svojim shvatanjem nauke, Poper kaže:
"Ovo je takvo shvatanje nauke koje svoju najvažniju osobenost vidi u svom
kritičkom prilaženju. Prema ovome shvatanju, naučnik treba da prilazi jednoj
teoriji sa gle-dišta da li se ona može kritički diskutovati: da li izlaže sebe svim
vrstama kritike i ‡ ako to čini ‡ da li je u stanju da ih izdrži... I zaista, sve prave
probe (isprobavanja) su pokušaji opovrgavanja. Samo ukoliko jedna teorija
uspešno iz-drži pritisak ovih pokušaja opovrgavanja, možemo smatrati da je
potvrđena ili potkrepljena iskustvom." (DeS&M, str. 6.)
[taviše, ako mogućnost isprobavanja posmatramo kao kriterijum
demar-kacije, onda se mogu utvrditi i stepeni mogućnosti isprobavanja (v.
LSD, odeljci 31-46 = str. 145-177. prevoda), jer se neke teorije mnogo smelije
izlažu mogućnim opovrgavanjima nego što to čine neke druge, pa će biti
teorija koje se mogu dobro isprobati, koje se jedva mogu isprobati i koje se ne
mogu isprobati. To ukazuje na važnu činjenicu da kriterijum razgraničenja ne
može biti potpuno oštar, već da mora imati svoje stupnjeve (v. DeS&M, str. 67).
U svojoj Logici naučnog istraživanja Poper kaže: "Za jedan iskaz h kaže
se da je Äu većoj meri podložan opovrgavanjuÄ ili da ga je Ämogućno bolje
isprobatiÄ nego iskaz u, ako i samo ako klasa potencijalnih pobijača za h
uključuje klasu potencijalnih pobijača za u kao svoju pravu potklasu." (LSD,
str. 115. = str. 148.)

169

Zajedno sa stepenom mogućnosti opovrgavanja raste i empirijski
sadržaj, tj. količina empirijskih informacija koje nosi jedna teorija. [to više
jedan iskaz zabranjuje, to više kaže o svetu iskustva. (v. LSD, str. 113 & 119. =
str. 146 i 152.)
"Teorija koja je preciznija i lakše opovrgljiva od neke druge", kaže Poper, "biće isto tako i interesantnija teorija. Kako je ona smelija, ona će biti i
manje verovatna. Ali, ona se može bolje isprobati, jer mi svoje probe možemo
da učinimo preciznijim i težim. A ako izdržava teške probe, biće bolje potkrepljena, ili bolje proverena, tim probama. Tako mogućnost potkrepljivanja (ili
pro-verenosti) mora da raste uporedo sa mogućnošću isprobavanja." (DeS&M,
str. 6-7.)
Ovde je umesno dodati još jednu Poperovu napomenu o tome kada
ćemo smatrati da je neka teorija opovrgnuta. Naime, Poper ne smatra da je
dovoljno prihvatiti osnovne iskaze koji protivreče toj teoriji. To je nužno, ali ne
i dovoljno, jer za nauku nemaju značaja pojedinačne pojave koje se ne mogu
reprodukovati. Zbog toga se mora podvući da ćemo neku teoriju smatrati
opovrg-nutom samo ako otkrijemo takav efekat koji je odbacuje koji se može
reproduko-vati. (v. LSD, str. 86. = str. 118. prevoda) ‡ Mi sasvim opravdano,
smatra Poper, nikada nemamo pove-renja u "naša sopstvena iskustva" ako
nismo uvereni da su ona u skladu sa gledi-štima koja se mogu intersubjektivno
isprobati (v. DeS&M, str. 22).
Sámo opovrgavanje, razume se, sastoji se u odluci da se prihvati
određeno svedočanstvo, jer i kada smo u mogućnosti da se sami u nešto
uverimo, pitanje je čime ćemo i kada ćemo nečim biti zadovoljni, kada ćemo
odlučiti da nešto vidimo, usvojimo.
Pored toga, pojam opovrgavanja jedne teorije ne treba shvatiti
doslovno, tj. da pronalaženjem i usvajanjem jednog protivprimera ta teorija u
potpunosti i za sva vremena nestaje sa pozornice. Pokušaji opovrgavanja
teorije omogućavaju nam, u stvari, da ustanovimo njene ograničenosti i
podstiču nas na stvaranje novih, savršenijih, sve konkretnijih, sve
informativnijih teorija u okvirima kojih i stare teorije mogu da zadrže
određeno ograničeno važenje.
Isto tako, posmatranje opovrgavanja jedne teorije kao ustanovljavanja
neuspeha naučnika koji je postavio tu teoriju ili promašaja same te teorije
Poper naziva induktivističkom pogreškom. Svako opovrgavanje zapravo treba
posmatrati i kao veliki uspeh naučnika koji je postigao opovrgavanje, ali
takođe i onoga naučnika koji je stvorio opovrgnutu teoriju i koji je na taj način
prvi sugerisao opovrgavajući eksperiment. 14
U sklopu razrade svoga kriterijuma demarkacije, Poper diskutuje i o
sta-tusu hipoteza verovatnoće u empirijskim naukama, ali se mi nećemo
upuštati u to (1) zato što nije neophodno za razumevanje Poperovog
kriterijuma razgraničenja i (2) zbog toga što bi nas upuštanje u ovaj problem
primoralo da zađemo u opsežna razmatranja Poperove obrade problematike
verovatnoće, što izlazi van okvira ovoga rada. 15

1

170

4

v. "Truth, Rationality, and the Gronjth of Scientific Knonjledge", p. 32.

Najzad, u skladu sa svojom osnovnom predstavom nauke (v. odeljak
II), Poper smatra da njegov kriterijum razgraničenja ima karakter izvesne
konvencije o kojoj se može razumno diskutovati samo između grupa koje
imaju zajednički cilj, koje imaju zajedničke poglede na krajnji cilj nauke. I
zaista, o tome kriterijumu se uopšte ne može raspravljati ako neko kao krajnji
cilj nauke zamišlja, na primer, sistem apsolutno sigurnih, neopozivo istinitih
tvrđenja, ili ako opet vidi "suštinu nauke u njenoj dostojanstvenosti" koja
počiva na njenoj "celovito-sti" i "realnoj istini i suštastvenosti".
Međutim, iako su ovakva uopštena opredeljenja stvar odluke koja prevazilazi racionalni argument, Poper smatra da se određeno opredeljenje ipak može
racionalno zastupati analiziranjem njegovih logičkih posledica ‡ uka-zivanjem
na njegovu plodotvornost, na njegovu moć da rasvetli sporne probleme
teorije saznanja (v. LSD, str. 37-38. = str. 71). To je ujedno i jedini razlog koji
Poper navodi u prilog predlaganju svoga kriterijuma razgraničenja; i ne samo
jedini koji navodi, već jedini za koji smatra da se može navesti. ‡ On želi da
zadovolji filozofe u tome smislu što će ih posledice koje proizlaze iz ovoga
kriterijuma osposo-biti da pronađu nedoslednosti i neprikladnosti u starijim
teorijama saznanja, da uđu u trag temeljnim pretpostavkama i konvencijama
iz kojih te nedo-slednosti i neprikladnosti potiču, ali da isto tako ustanove i to
da njegovim sopstvenim predlozima takve teškoće ne prete. (v. LSD, str. 55. =
str. 88. prevoda)
"Ja dragovoljno priznajem", kaže Poper, "da sam do svojih predloga
došao rukovođen, u poslednjoj analizi, vrednosnim sudovima i naklonostima.
Ali, na-dam se da moji predlozi mogu biti prihvatljivi za one koji cene ne samo
logičku strogost, već isto tako slobodu od dogmatizma; koji traže praktičnu
primenlji-vost, ali ih još više privlači avantura nauke i otkrića koja nas uvek
iznova suočavaju sa novim i neočekivanim pitanjima, izazivajući nas da
pokušamo sa novim odgovorima o kojima do sada niko nije ni sanjao." (LSD,
str. 38. = str. 71-72.)

VI. Zamerke ovome kriterijumu
Koliko nam je poznato, izvesni pokušaji koji su težili da pokažu nepodesnost Poperovog kriterijuma razgraničenja (kao, na primer, onaj Karla
Hempe-la) zasnovani su uglavnom na nedovoljno korektnoj interpretaciji toga
kriteri-juma, tako da za sad nije predloženo nikakvo novo rešenje koje bi bilo
bolje od Poperovog.

1

5

Napominjemo samo da Poper razlikuje (1) numeričku verovatnoću, koja operiše računom
verovatnoće i koja se može primenjivati samo na verovatnoću događaja i probleme koji se javljaju u vezi sa njom, i (2) logičku verovatnoću, kroz koju se, dopunjenu teorijom "potkrepljenosti", može posmatrati i rešavati pitanje verovatnoće hipoteza. Logička verovatnoća jednoga
iskaza sastoji se u stvari u tome da uvek kada smo u stanju da uporedimo stepene moguć-nosti
opovrgavanja dva iskaza, možemo da kažemo kako je onaj koji je manje opovrgljiv istovremeno više verovatan, zahvaljujući svojoj logičkoj formi (v. LSD, str. 118-119 & 146 = str.
151-152. i 179. prevoda).

171

To, naravno, ne znači da se Poperovom kriterijumu ne mogu staviti
nika-kve zamerke. Sâm Poper u svojoj Logici naučnog istraživanja uzima u
razmatra-nje neke primedbe koje je mogućno istaći protiv njegovog
kriterijuma. Poper iz-dvaja tri osnovne zamerke:
(1) Može izgledati čudno da se nauka, koja treba da nam pruži
pozitivne informacije, karakteriše zadovoljavanjem jednog negativnog
zahteva. Ovaj pri-govor nije teško odbaciti, jer je lako uvideti da su baš iskazi
visoke informa-tivne vrednosti najjače izloženi sukobima sa mogućim
singularnim iskazima i tako svome opovrgavanju.
(2) Može se nekome učiniti da se i opovrgavanju kao kriterijumu
razgra-ničenja mogu staviti slične primedbe kao i verifikaciji. To takođe nije
tačno, jer se predlog ovoga kriterijuma zasniva na asimetriji između
mogućnosti veri-fikacije (univerzalni iskazi ne mogu se izvesti iz singularnih) i
mogućnosti opovrgavanja (modus tollens klasične logike omogućava da se iz
istinitosti singu-larnih iskaza dokazuje lažnost univerzalnih), o čemu je već
bilo govora prili-kom objašnjavanja prirode (mogućnosti postavljanja) ovoga
kriterijuma (v. odeljak V).
(3) Najozbiljniji prigovor bi se sastojao u tome da je uvek mogućno
izbeći opovrgavanje, i to na više načina: (a) uvođenjem ad hoc pomoćnih
hipoteza; (b) ad hoc modifikovanjem eksplicitnih definicija; (v) usvajanjem
skeptičkog stava u pogledu mogućnosti oslanjanja na eksperimentatora, čija
opažanja, ako nam sme-taju, možemo isključiti iz nauke kao nedovoljno
podržana, neobjektivna, ili čak proglasiti eksperimentatora lažovom; (g)
dovođenjem u sumnju oštroumnosti teoretičara; i najzad (d) mogućno je, ne
izlažući se logičkoj nedoslednosti, zau-zeti stanovište odbijanja da znamo za
bilo kakvo opovrgavajuće iskustvo. (v. LSD, str. 41-42 & 81. = str. 75 i 113.)
Odgovarajući na ovaj poslednji prigovor, Poper kaže: "Moram priznati
ispravnost ove kritike, ali ne moram zbog toga da povučem svoj predlog za
usvaja-nje mogućnosti opovrgavanja kao kriterijuma demarkacije. Jer, ja
predlažem da se empirijska metoda okarakteriše kao metoda koja isključuje
baš one načine izbegavanja mogućnosti opovrgavanja koji su ... logički
dopustivi. Ono što karak-teriše empirijsku metodu, prema mome predlogu, jeste
njen način izlaganja mogućnosti opovrgavanja, na sve zamislive načine, onog
sistema koji se stavlja na probu. njen cilj nije da spase živote neodrživih
sistema, već, naprotiv, da izvrši izbor najpogodnijeg, izlažući ih sve najžešćoj
borbi za opstanak." (LSD, str. 42. = str. 75.)

172

Ili, na drugom mestu, gde se takođe osvrće na ovaj treći,
konvencionali-stički prigovor: "Priznajem da moj kriterijum mogućnosti
opovrgavanja ne vodi klasifikaciji bez neodređenosti. Zaista, analiziranjem
njegove logičke forme, nemogućno je odlučiti da li je neki sistem iskaza
konvencionalni sistem neobo-rivih implicitnih definicija ili je empirijski sistem
u mome smislu reči, tj. sistem koji se može opovrgnuti. Sve to ipak samo
pokazuje da se moj kriterijum razgraničenja ne može primeniti neposredno na
neki sistem iskaza... Prema tome, pitanje da li jedan dati sistem kao takav
treba posmatrati kao konvencionali-stički ili empirijski, pogrešno je
postavljeno. Samo u odnosu na metodu koja je primenjena na jedan teorijski
sistem mogućno je uopšte zapitati da li imamo posla sa konvencionalističkom
ili empirijskom teorijom. Jedini način da se izbegne konvencionalizam jeste
usvajanje jedne odluke: odluke da se ne primenjuju njegove metode." (LSD,
str. 81-82. = str. 113-114. prevoda)
Pored tri osnovne zamerke, Poper u jednom drugom kontekstu navodi
u stvari još jednu:
(4) "Ako mogućnost opovrgavanja treba uopšte da bude primenljiva
kao kriterijum razgraničenja, moramo imati singularne iskaze koji mogu da
posluže kao premise u opovrgavajućim zaključivanjima. Izgleda po tome kao
da naš kri-terijum samo pomera problem ‡ vodeći nas natrag sa pitanja o
empirijskom karak-teru teorija na pitanje o empirijskom karakteru singularnih
iskaza.
^ak i tako, nešto smo dobili. Jer, u praksi naučnog istraživanja, razgraničenje je ponekad preko potrebno u vezi sa teorijskim sistemima, dok retko
iskr-savaju sumnje u pogledu empirijskog karaktera singularnih iskaza.
Dešavaju se, istina, greške u opažanju, koje dovode do pogrešnih singularnih
iskaza, ali naučnik skoro nikada nema prilike da singularni iskaz opiše kao
neempirijski ili metafizički." (LSD, str. 43. = str. 76.)
Dalje, na račun ovoga kriterijuma stavljene su još i sledeće primedbe:

173

(5) Poperu se često prigovaralo zbog toga što svojim kriterijumom
demarkacije "sasvim neopravdano" isključuje iz domena empirijskih nauka
čisto egzistencijalne iskaze, kakav je, na primer: "Postoje bele vrane." ‡ Sa
gledišta prakse empirijskih nauka (gde ima nekih teorija, kao što je, na
primer, ona o po-stojanju hemijskih elemenata na osnovu periodnog sistema,
koje imaju formu striktno egzistencijalnih iskaza), ova zamerka, na prvi
pogled, može izgledati umesna. Međutim, Poper kaže da nije teško uvideti
kako neka hipoteza, da bi bila proverljiva, tj. da bi bilo mogućno isprobati je,
mora biti nešto više od čisto egzistencijalnog iskaza (element hafnijum, na
primer, nije otkriven samo na osnovu jednog izolovanog čisto
egzistencijalnog iskaza, već tek onda kada je Bor uspeo da predvidi neka
svojstva ovoga elementa dedukcijom iz svoje teorije, koja je, razume se,
daleko od toga da se sastoji od izolovanih čisto egzistencijalnih iskaza). Pored
toga, ako i nije nikada mogućno opovrgnuti jedan izolovani egzi-stencijalni
iskaz, ako ga uzmemo u kontekstu sa drugim iskazima, on može u ne-kim
slučajevima da doprinese empirijskom sadržaju konteksta, može obogatiti
teoriju kojoj pripada, može povećati stepen mogućnosti njenog opovrgavanja,
odnosno stepen mogućnosti njenog isprobavanja. U tom slučaju, takav
teorijski si-stem treba opisati pre kao naučni nego kao metafizički. (v. LSD, str.
69-70. = str. 102, fn. *1)
Vraćajući se na ovaj prigovor u svome saopštenju na Internacionalnom
kongresu za filozofiju nauke, avgusta 1960. godine, u Stenfordu, Kalifornija,
Poper ukazuje na to da su svi egzistencijalni iskazi (pa u tom slučaju i sledeći:
"Postoji jedan ograničeni niz latinskih elegičnih distiha posle kojih, ako ih
izgovorimo na odgovarajući način, na određenom mestu i u određeno vreme,
dola-zi do pojavljivanja đavola ‡ tj. čovekolike kreature sa dva mala roga i
rasceplje-nim kopitom") u jednoj beskrajnoj (ili dovoljno velikoj) vasioni,
upotrebljavaju-ći Karnapov izraz, skoro logički istiniti, pa ukoliko ih shvatimo
kao empirij-ske, onda nemamo nikakvog razloga da bilo koji od njih
odbacimo, a imamo sve raz-loge da u sve njih verujemo. Teorija verovatnoće
nam kaže čak i nešto više: može se lako dokazati ne samo da empirijska
svedočanstva nikada ne mogu da obore jedan takav egzistencijalni iskaz,
nego da nikada ne mogu ni da smanje njegovu ve-rovatnoću.
U pogledu navedenog konkretnog primera, Poperu je primećeno da taj
pri-mer predstavlja brkanje pogrešnih empirijskih iskaza sa neempirijskim. U
odgo-voru, Poper se pita zašto bi to bio pogrešan empirijski iskaz, a ne
pogrešan me-tafizički iskaz, jer, zaista, on se ne može empirijski ni potvrditi ni
odbaciti. U stvari, da bismo bili u stanju da odbacimo jedan takav
egzistencijalni iskaz, ka-kav je gorenavedeni, mi moramo pre svega da
odbacimo njegov empirijski karakter.16

1

174

6

v. "The Idea of Truth and the Problem of the Empirical Character of Scientific Theories", mim., pp. 22-23.

U svakom slučaju, problem striktno egzistencijalnih iskaza ostao bi kao
nerešiva teškoća Poperovog shvatanja samo pod pretpostavkom da njegov
krite-rijum (a) povlači oštru granicu između empirijskih i neempirijskih iskaza,
(b) da ta granica predstavlja granicu značenja ili smisla. Kako ni jedno ni
drugo nije slučaj (v. odeljak VII, kao i početak ovog odeljka), čini mi se da
Pope-rovim objašnjenjem striktno egzistencijalnih iskaza može da bude
otklonjena primedba koja bi pogađala njegov kriterijum razgraničenja. Ali,
ostaje nerešeno zašto bi se stavljali pod isti krov i zašto se, baš sa
iskustvenog gledišta, ne bi pravila razlika (čak i kada se uzmu izolovano, sami
za sebe) između istinitih egzistencijalnih iskaza (na primer: "Postoje životinje
koje lete") i takvih eg-zistencijalnih iskaza koji će praktično uvek ostati jedino
logički mogućni, ili logički verovatni u Poperovom smislu reči (na primer:
"Postoji jedan ograni-čeni niz latinskih elegičnih distiha posle kojih, ako ih
izgovorimo na odgova-rajući način, na određenome mestu i u određeno
vreme, dolazi do pojavljivanja đavola ‡ tj. čovekolike kreature sa dva mala
roga i rascepljenim kopitom"). ‡ Tačno je, međutim, i to da ovakvi
egzistencijalni iskazi, ukoliko nisu u vezi sa nekim drugim iskazima, tj. ukoliko
su nam dati sami za sebe, da ih kao takve pri-hvatimo ili odbacimo, onda oni
stvarno nisu podložni nikakvoj diskusiji koja bi bila relevantna sa naučnog
gledišta.
Iz neshvatanja prirode granice koju Poperov kriterijum razgraničenja
uspostavlja između empirijskih i neempirijskih iskaza, proizlazi još jedan prigovor, poznat kao "paradoks priključivanja" (the tacking paradox):
(6) U skladu sa starom empirističkom idejom da molekularna rečenica
ne može imati značenje ako svi njeni sastavni delovi takođe nemaju značenje,
tvrdi se da Poperov kriterijum sasvim neopravdano mora da dopusti
empirijski karak-ter konjunkciji dva stava od kojih jedan zadovoljava navedeni
kriterijum, dok ga drugi ne zadovoljava. Primer: "U mojoj radnoj sobi nalazi se
danas jedan crni labud sa besmrtnom dušom."
Ovakve teorije, koje je mogućno opovrgavati, iako su delimično metafizičke, Poperov kriterijum zaista klasifikuje među empirijske. Međutim, to nije
neopravdano, jer teorije empirijskih nauka ionako skoro redovno govore više
nego što smo mi u stanju u određenom trenutku da podvrgnemo
isprobavanju, a u istoriji nauke često se događalo da je za jednu moćnu
empirijsku teoriju docnije utvrđeno da sadrži u sebi skrivene metafizičke
elemente. Ali, pošto smo mi u načelu ka-dri da otkrijemo metafizičke
elemente, mi smo isto tako u mogućnosti da ih tada i otklonimo. ‡ Uostalom,
ova klasifikacija bila bi paradoksalna, kako primećuje Xon Votkins, samo
ukoliko bi dodavanje nekog metafizičkog iskaza empirijskom učinilo čitav
proistekli iskaz metafizi-čkim, što očigledno nije slučaj. 17

1

7

v. "njhen are Statements Empirical", The British Journal for the Philosophy of Science, 1960, Vol. X, No. 40, pp.
305-306.

175

Mah je, na primer, apsolutni prostor i vreme u njutnovoj teoriji kritikovao kao suvišnu metafizičku pretpostavku, i nikako nije držao, naravno, da
je zbog toga cela teorija suvišna i metafizička. Ali, Poper smatra da Mah nema
prava da tvrdi ni toliko ako nije našao načina da njutnovu teoriju formuliše
bez apsolutnog prostora i vremena. Ajnštajn je izbacio apsolutni prostor i
vreme, ali je dao jednu drugu, novu teoriju, a nije izvršio izmenu u njutnovoj
teo-riji. U tom smislu, apsolutni prostor i vreme u njutnovoj teoriji još su
empirij-ski, a ne metafizički elementi.
Kod Poperovog kriterijuma, takođe, nije bitno samo postići sertifikat
empirijskog statusa, već postoji gradacija mogućnosti opovrgavanja na
osnovu mere empirijskog sadržaja iskaza (uporediti odeljak V).
Sem toga:
(7) Možda bi neko bio sklon da smatra kako je Poperov kriterijum još
uvek u određenom smislu uzak, jer ne obuhvata takve teorijske tvorevine koje
je, mada nisu podložne opovrgavanju, mogućno primeniti, i koje su zato
potrebne empirij-skim naukama. ^ini mi se da odgovor na prethodni prigovor
može delimično da važi i za ovu primedbu. U svakom slučaju, ova zamerka ne
bi bila opravdana iz dva razloga: (a) Poper ne odbacuje metafizičke iskaze kao
besmislene i lišene značenja, tj. za njega i oni iskazi koji su neopovrgljivi
imaju određenu funkciju i mogu igrati, i često igraju, veoma značajnu ulogu u
empirijskim naukama; (b) on pravi razliku između primenljivih i neprimenljivih
teorija koje nisu podložne opovrgavanju.
Ovaj drugi momenat Poper nije posebno istakao ni u jednom svom
delu, ali mi je u razgovoru rekao kako smatra da ta razlika postoji i da takvu
razliku treba praviti. On stoji na stanovištu da u primenljive iskaze ili teorije
koje se ne mogu opovrgnuti spadaju, na primer, logika, matematika i "dobra
metafizika", dok bi u neprimenljive spadale, recimo, magija i "loša metafizika".
Dobra metafizika bila bi ona metafizika o kojoj se može racionalno diskutovati
(v. odeljak VIII) i koja je u neprekidnoj interakciji sa empirijskom naukom; loša
metafizika, za koju navodi kao primer Hajdegera, ne postavlja nikakav
problem, ili, ako ga i postavlja, čini to tako maglovito da se ne može videti o
čemu je u stvari reč, izbegavajući na taj način racionalnu diskusiju.
Moglo bi se primetiti da ništa ne stoji na putu da se zastupa i takvo
gledište po kojem metafizički iskazi, ukoliko i ne podležu racionalnoj disku-siji,
mogu da doprinesu drugačijem, boljem formulisanju i efikasnijem razvijanju
određene teme-problema koja je podložna racionalnoj diskusiji. Ako sami ti
iskazi ne daju mogućnost predlaganja nekih naučno diskutabilnih odgovora
na svoja pitanja, oni mogu doprineti bogatstvu sadržaja i novom, savršenijem
for-mulisanju onih pitanja i odgovora koji podležu racionalnoj diskusiji.
Drugim rečima, ako sami ne rešavaju nikakav stvarni problem, od ovakvih
metafizičkih iskaza možemo imati koristi u negativnom smislu, jer će nam oni
‡ svojim ukazi-vanjem na takve smerove misli koji se kreću van područja
racionalne, kritičke diskusije ‡ pomoći da sve čistije i sve doslednije
izražavamo i razvijamo svoju naučnu misao. U tom slučaju, međutim, i za tzv.
"lošu metafiziku" moglo bi se reći da ima izvesnu, ma koliko malu, poželjnu
funkciju, što Poper, izgleda, ne uzima u obzir.
Najzad, čini mi se da se u vezi sa Poperovim kriterijumom
razgraničenja nameće i sledeće razmatranje:
176

(8) Bez obzira na to što Poper ne voli i izbegava terminološke diskusije, mislim da on svoje ključne termine upotrebljava ipak previše
neodređeno, tj. dvosmisleno ili višesmisleno, što čini sâm kriterijum
nedovoljno određe-nim i podložnim kritici, mada je osnovna Poperova namera
u stvari dovoljno jasna i prihvatljiva.
Pre svega, termin "metafizika" Poper upotrebljava u tri različita smi-sla:
(1) kao skup svih onih iskaza koji po kriterijumu razgraničenja ne mogu da pripadaju empirijskim naukama (najšire značenje); (2) kao skup takvih neempirijskih iskaza koji se razlikuju od matematičkih, logičkih, religioznih ili
pseudonaučnih iskaza, mada i ovi drugi pripadaju klasi neempirijskih iskaza; u
ovome smislu metafizički iskazi se na izvestan način potpuno podudaraju sa
široko uzetom filozofskom problematikom, gde su obuhvaćene i estetičke i
etičke teo-rije (uže značenje); i (3) kao skup takvih iskaza u filozofskim
teorijama koji nisu empirijskog karaktera, iako se daju okvalifikovati kao naučni
u tome smi-slu da se o njima može racionalno diskutovati (v. odeljak VIII), za
razliku od takvih iskaza u filozofskim teorijama kod kojih ni takva diskusija nije
moguć-na, koji su izgubili svaku vezu sa problemima naučnog saznanja i koji
pripadaju "lošoj metafizici" (specifično značenje).
Pored toga, i termin "nauka" Poper upotrebljava u dva različita smisla:
(1) kao sistem iskaza empirijskih nauka, i (2) sistem svih onih iskaza, bez
obzira da li pripadaju empirijskoj nauci ili ne, koji su podložni racionalnoj kritičkoj diskusiji.
Prema tome, Poperov kriterijum razgraničenja u stvari ne rešava
pitanje razgraničavanja nauke i metafizike, već samo određuje granicu
između iskaza empirijskih nauka i svih ostalih iskaza koji ne pripadaju
empirijskim naukama (koji su metafizički u prvom, najširem značenju toga
termina), ostavljajući sasvim neizdiferencirano veliko i veoma raznorodno
područje iskaza koji ne pripadaju empirijskim naukama.
Isto tako, ukoliko se nemaju u vidu gorenavedena različita značenja
termina "metafizika", moglo bi se sasvim opravdano primetiti da je Poperova
teorija o otkrivanju kao (istovremenom) otklanjanju metafizičkih sastojaka iz
empirijskih nauka nespojiva sa njegovim shvatanjem metafizike u prvome,
najširem značenju (gde su obuhvaćene a. filozofske teorije, b. matematika i
logika, v. religiozna učenja i svi pseudonaučni iskazi), pošto bi to vodilo
zahtevu za odstranjivanjem logike i matematike iz empirijskih nauka, što
Poper svakako nikada nije posta-vljao kao svoj cilj.
Prilikom kritičkog razmatranja Poperovog predloga kriterijuma razgraničenja, mogli bismo, znači, da istaknemo da je taj kriterijum ostao
nedovoljno od-ređen, što može samo da suzi područje njegove praktične
primenljivosti, da umanji njegovu plodotvornost, mada ostaje nesumnjivo da
Poperov predlog rešenja pro-blema demarkacije (u smislu definicije date u
drugome pasusu odeljka III) predstavlja značajan napredak u odnosu na
prethodna i neka druga savremena rešenja toga problema.

177

Ali, Poperov predlog pruža ne samo dosledniju, sigurniju i
jednostavniju osnovu za rešavanje problema razgraničenja, već isto tako
baca novu svetlost i otvara nove mogućnosti za rešavanje i mnogih drugih
spornih pitanja savremene filozofije (pre svega u oblasti logike, uključujući
metodologiju, i teorije sa-znanja). Zbog toga bi sigurno bilo korisno i
zanimljivo ispitati mogućnosti pri-mene Poperovog kriterijuma na različita
konkretna područja, a zatim i sve nje-gove posledice u odnosu na razne
druge logičko-gnoseološke probleme.

VII. Odnos empirijske nauke i metafizike
Kao što smo videli, svojim kriterijumom razgraničenja Poper ne želi, jer
nije ni mogućno niti je potrebno to učiniti, da potpuno i konačno odvoji empirijske od metafizičkih iskaza. On ne smatra uopšte da su to dve odeljene oblasti
ljudskog saznavanja koje bi se mogle razmatrati sasvim nezavisno jedna od
druge.
Naprotiv, Poper uočava mnoge njihove uzajamne veze, uticaje i
prožimanja. Evo šta kaže, na primer, o njihovoj istorijskoj povezanosti:
"Istorijski govore-ći, sve (ili skoro sve) naučne teorije proistekle su iz mitova, a
mit može sadr-žavati važne anticipacije naučnih teorija. Zato, ako se utvrdi da
je neka teori-ja nenaučna ili ÄmetafizičkaÄ, time nije pronađeno da nije
važna, da nema znača-ja, da je lišena značenja, da je besmislena." (PS, str.
162.) ‡ Ili: "Treba shvatiti da su mnogi metafizički sistemi vodili važnim
naučnim rezultatima. Pominjem samo Demokritov sistem; i [openhauerov,
koji je veoma sličan Frojdovom. Neki su isto tako, kao na primer Platonov,
Malbranšov ili [openhauerov, divni sklopovi misli. Ali, istovremeno sam
uveren da se treba boriti protiv onih metafizičkih sistema koji teže da nas
omađijaju i zbune. Naravno, treba se tako-đe boriti i sa nemetafizičkim i
antimetafizičkim sistemima, ako ispoljavaju ovu opasnu tendenciju." 18
Znači, ne poričući da je bilo i takvih metafizičkih ideja koje su ometale
napredak nauke, Poper pre svega ističe značajnu ulogu onih metafizičkih
ideja, kakva je, na primer, bila spekulativni atomizam, koje su odigrale
značajnu ulogu u razvitku naučnog saznanja. [taviše, Poper je sklon da veruje
da je, posmatrano iz psihološkog ugla, "naučno otkriće nemogućno bez vere
u ideje čisto spekula-tivne vrste, ponekad čak potpuno maglovite; vere koja je
sasvim nezasnovana s na-učne tačke gledišta i koja je do tog stepena
ÄmetafizičkaÄ." (LSD, str. 38. = str. 72.)
Pored toga, u osnovama empirijskih nauka leže izvesne pretpostavke
metafizičkog karaktera u Poperovom smislu ovoga termina. Ali, Poper isto
tako smatra da sve te pretpostavke nisu podjednako neophodne, tj. da se
znatan broj metafizičkih učenja može protumačiti kao tipično hipostaziranje
metodoloških pravila. Kao primere Poper uzima tzv. "princip uzročnosti",
problem objektivnosti kao i "princip uniformnosti prirode".

1

178

8

The Open Society..., Vol. II, p. 299. (*u prevodu: str. 363, fn. 52)

Evo Poperovog teksta: "ÄPrincip uzročnostiÄ je tvrđenje da bilo koji
događaj može da bude uzročno objašnjen ‡ da se može deduktivno
predvideti. Prema načinu na koji se protumači reč ÄmožeÄ u ovom tvrđenju,
ono će biti ili tautološko (analitičko), ili tvrđenje o realnosti (sintetičko). Jer,
ako ÄmožeÄ znači da je uvek logički mogućno konstruisati uzročno
objašnjenje, onda je ovo tvrđenje tautološko, pošto za bilo kakvo predviđanje
možemo uvek da na-đemo univerzalne iskaze i početne uslove iz kojih se to
predvi-đanje može izvesti. (Naravno, sasvim je drugo pitanje da li su ovi
univerzalni iskazi bili sta-vljeni na probu i potkrepljeni u drugim slučajevima.)
Ali, ako ÄmožeÄ treba da znači da svetom vladaju striktni zakoni, da je svet
tako izgrađen da je svaki specifični događaj primer neke univerzalne
pravilnosti ili zakona, onda je ovo tvrđenje, po opštem priznanju, sintetičko. U
tome slučaju ono nije podložno opovrgavanju... Zbog toga neću ni prihvatiti
ni odbaciti Äprincip uzročnostiÄ; zadovoljiću se jednostavno da ga isključim,
kao ÄmetafizičkiÄ, iz sfere nauke.
No, predložiću metodološko pravilo koje tako neposredno korespondira
sa Äprincipom uzročnostiÄ da se ovaj može uzeti kao metafizička verzija toga
pravila. To je prosto pravilo da ne treba da odbacujemo traganje za
univerzalnim zakonima i koherentnim teorijskim sistemom, niti da ikada
napustimo naše pokušaje da uzročno objasnimo bilo koju vrstu događaja koje
možemo da opiše-mo." (LSD, str. 61. = str. 93. prevoda)
Za princip naučne objektivnosti Poper takođe smatra da se može shvatiti kao metodološko pravilo, kao pravilo da se u nauci mogu iznositi samo
takvi iskazi koji su intersubjektivno proverljivi. I "princip uniformno-sti
prirode", po mišljenju Popera, izražava u stvari na veoma površan način jedno važno metodološko pravilo ‡ postulat o invarijantnosti prirodnih zakona,
kako u odnosu na prostor tako i u odnosu na vreme. Inače, sama metodološka
pra-vila Poper posmatra kao konvencije u tom smislu što u velikoj meri zavise
od našeg stava prema nauci, od našeg poimanja nauke (v. uvodni deo odeljka
IV).
Tako, u skladu sa svojim poimanjem nauke, Poper predlaže da se "princip uzročnosti" zameni odgovarajućim metodološkim pravilom, jer smatra
kako je sasvim opravdana odluka naučnika da nikada ne napusti svoje
traganje za zakoni-ma. U tome smislu mu se čak i metafizička vera u
uzročnost u svojim različitim ispoljavanjima čini plodotvornijom od bilo koje
indeterminističke metafi-zike one vrste koju zastupa, na primer, Hajzenberg.
"Veze koje ne treba tražiti daleko", kaže Poper, "mogu se lako prevideti ako se
neprekidno ponavlja da je traganje za nekom takvom vezom Älišeno
značenjaÄ." (LSD, str. 248. = str. 277. prevoda)

179

Međutim, ako Hajzenbergova formula, smatra Poper, ne vodi nužno
inde-terminističkim zaključcima, ne znači da ne može postojati nikakav drugi
empi-rijski iskaz koji opravdava, na primer, zaključak da je uzaludno ili lišeno
zna-čenja ili "nemogućno" tragati za zakonima i pojedinačnim predviđanjima.
"Međutim," kaže Poper, "ne može biti empirijskog iskaza koji će imati takve
metodološke posledice što bi nas mogle primorati da napustimo traganje za
zakonima. Jer, iskaz za koji se pretpostavlja da je slobodan od metafizičkih
ele-menata, može imati indeterminističke zaključke samo ukoliko su ti
zaključci opovrgljivi. Međutim, njihova pogrešnost se može pokazati samo ako
uspemo da formulišemo zakone i da iz njih dedukujemo predviđanja koja su
potkrepljena. Prema tome, ako uzmemo da su ovi indeterministički zaključci
empirijske hipo-teze, trebalo bi da pokušamo da ih stavimo na teške probe, tj.
da ih opovrgnemo. A to znači da treba da tragamo za zakonima i
predviđanjima. Mi, znači, ne može-mo poslušati bodrenje da odbacimo ovo
traganje a da ne odbijemo da priznamo em-pirijski karatker ovih hipoteza. To
pokazuje da bi bilo samoprotivrečno misli-ti da može postojati bilo kakva
empirijska hipoteza koja bi nas mogla prisili-ti da napustimo traganje za
zakonima." (LSD, str. 248-249. = str. 277. prevoda)
Pored uočavanja uloge implicitnih pretpostavki metafizičkog karaktera, Poper je spreman da govori i o "metafizičkim elementima" u empirijskim
teorijama. Kako to treba shvatiti? U čemu je razlika između metafizičkih pretpostavki i metafizičkih elemenata?
"Empirijske teorije (kao što je njutnova)", kaže Poper, "mogu sadržati
ÄmetafizičkeÄ elemente. Ali, ti elementi se ne mogu odstraniti čvrstim i
utvrđenim pravilom; mada, ako nam pođe za rukom da teoriju predstavimo
tako da ona postane veza između dela koji se može i dela koji se ne može
staviti na probu, onda, naravno, znamo da sada možemo odstraniti jednu od
njenih meta-fizičkih komponenti." (LSD, str. 85. = str. 117, fn. *1 u prevodu)
Da bih ovo još bolje razjasnio, navešću objašnjenje koje mi je Poper
dao u usmenom razgovoru: Poper u stvari smatra da se o postojanju
"metafizičkih ele-menata" u empirijskim teorijama govori pre svega u tome
smislu u kome možemo reći da "nikada ne znamo šta govorimo", jer nikada
nismo u stanju da budemo sve-sni kakve sve posledice može imati bilo koje
naše tvrđenje. O metafizičkim elementima u empirijskoj teoriji može se isto
tako govoriti i u tome smislu što se nikada ne može tvrditi da u jednoj
empirijskoj teoriji nema metafizi-čkih elemenata. Otkrivanje takvih elemenata
u empirijskim teorijama jednako je, naravno, njihovoj eliminaciji. ‡ Mi
možemo naslućivati da se u naučnom sistemu tu i tako mogu nalaziti
metafizički elementi, ali su oni deo toga sistema, pa prema tome empirijski,
sve dok ih ne izdvojimo, dok ih ne izolujemo, dok ih ne zamenimo nečim
drugim.
Ali, u sklopu različitih pitanja odnosa između empirijskih nauka i
metafizike, jedno od veoma zanimljivih pitanja jeste: da li visoki stepen univerzalnosti mora da pređe u metafiziku, i kako razlikovati neke smele, maštovite naučne hipoteze od metafizičkih teorija?

180

Evo šta o tome kaže Poper u svojoj Logici naučnog istraživanja: "Mi
neprekidno ističemo sugestije ‡ pretpostavke ili teorije ‡ svih mogućih stepena univerzalnosti. One teorije koje su na suviše visokom stepenu univerzalnosti (tj. previše udaljene od stupnja koji su dostigle proverljive nauke datog
vremena) izvor su, možda, nekog Ämetafizičkog sistemaÄ. U tom slučaju, ako
bi iz ovoga sistema trebalo da možemo izvesti iskaze ... koji pripadaju
opštevažećem naučnom sistemu, među njima neće biti nekog novog iskaza
koji se može staviti na probu, što znači da se ne može zamisliti nikakav
krucijalni eksperiment (pod krucijalnim eksperimentom Poper podrazumeva
onaj eksperiment koji je zamišljen da opovrgne jednu teoriju ili da odluči
između dve suparničke teorije, S. N.) koji bi taj sistem stavio na probu. S
druge strane, ako je za njega mogućno zamisliti krucijalni eksperiment, tada
će taj sistem sadržati, u vidu početne aproksimacije, neku dobro potkrepljenu
teoriju, a istovremeno i nešto novo ‡ i nešto što se može staviti na probu.
Tako sistem, naravno, neće biti Ämetafizi-čkiÄ. U tom slučaju, taj sistem se
može posmatrati kao novi korak napred u kvazi--induktivnoj evoluciji nauke...
... Kao ishod ovoga procesa, ideje koje su ranije plovile u višim metafizičkim regionima ponekad mogu da budu dostignute rastom nauke i tako
uspo-stve kontakt sa njim (rastom nauke) i budu rešene. Primeri takvih ideja
su ato-mizam; ideja jednog fizičkog ÄprincipaÄ ili prvobitnog elementa (iz
kojeg su drugi izvedeni); teorija Zemljinog kretanja (kojoj se Bekon
suprotstavljao kao fiktivnoj); stara korpuskularna teorija svetlosti; fluidna
teorija elektrici-teta (oživljena kao elektron-gasna hipoteza ponašanja
metala). Svi ti metafi-zički pojmovi i ideje mogli su pomoći, čak i u svojim
ranijim oblicima, uvođenju reda u čovekovu sliku sveta, a u nekim
slučajevima mogli su voditi i uspešnim predviđanjima. Ipak, neka ideja ove
vrste dobija naučni status samo kada je predstavlje-na u formi koja je podložna
opovrgavanju; drugim rečima, samo kada postane moguć-no empirijski
odlučiti između nje i neke suparničke teorije." (LSD, str. 277-278. = str. 305.
prevoda)
Empirijske nauke, odnosno teorije empirijskih nauka, znači, neprekidno
napreduju ka sve višim stupnjevima opštosti (kako bi se moglo reći, od suština nižega reda ka suštinama višega reda), ali ne apstraktne, već konkretne
opštosti, mada će uvek biti i onih najopštijih stavova apstraktnog metafizičkog karaktera, koje empirijska nauka još nije dostigla ili ne može ni da pretenduje da dostigne, koji još nisu ili nikada neće moći da budu prikazani u
formi koja je podložna opovrgavanju. Ovde bismo čak mogli napraviti razliku
između: (1) prave metafizike, onoga što će zauvek ostati izvan domašaja
empirijske nauke, tj. metafizike koja će zauvek ostati metafizika, i (2) metafizike u smislu iskaza koji prevazilaze u datom trenutku dostignuti stepen
opšto-sti, ali se može zamisliti da će u perspektivi ući u domen nauke, tj.
metafizike koja će samo privremeno biti metafizika. ‡ I jedni i drugi iskazi
mogu biti sastavni delovi (kao još neotkriveni elementi ili kao neophodne
pretpostavke), pojedinih empirijskih teorija ili sistema, bez opasnosti po
njihov empirijski karakter, ali na štetu mere empirijskog sadržaja te teorije ili
sistema, tj. na štetu njihovog stepena mogućnosti isprobavanja ili
opovrgavanja.
181

Univerzalni iskazi metafizičkog karaktera takve su prirode da ništa ne
zabranjuju; zbog toga oni i najmanje govore o konkretnim stvarima i
pojavama u svetu, njihov nivo informativnosti je nizak. Univerzalni iskazi
empirijskih na-uka, koje ne zovemo uzalud "zakonima", jer uvek zabranjuju neke
stvari i pojave (izlažući se tako mogućnosti opovrgavanja), međutim, govore
nam mnogo više o sve-tu, poseduju određeni stepen informativnosti, koji je
utoliko veći ukoliko više zabranjuju, jer tada i više kažu o konkretnim stvarima
i pojavama u stvarnosti.

182

Iz svega ovoga vidi se da ne može biti ni govora o nekoj jasnoj i
čvrstoj, dogmatski ili formalno postavljenoj, granici između empirijskih i
metafizi-čkih teorija.
Međutim, osnovno je sledeće: kroz sve različite aspekte ovoga odnosa
glavni interes je ostao na empirijskim naukama, koje čine krv i meso rasta
nauč-nog saznanja. Nauka je u tolikoj meri osnovna da se, ako ona stagnira,
onda gubi i razgraničenje. Doprinos i funkcije metafizike takođe se određuju u
odnosu na em-pirijske nauke, tj. u odnosu na zajednički zadatak empirijskih
nauka i filozofi-je: zadatak razumevanja sveta.
Možda ovde ne bi bilo loše pobrojati glavne vidove u kojima se, po
shvatanju Popera, ogleda smisao metafizike, odnosno metafizičkih iskaza:
(1) Pre svega, posmatrano baš u odnosu na empirijske nauke, Poper ne
odriče, već priznaje važnost, značaj, značenje i smisao metafizičkim iskazima;
pored toga, metafizički sistemi, kao u znatnom broju slučajeva divni sklopovi
misli, mogu imati i visoku umetničku vrednost.
(2) Istorijski gledano: s jedne strane, metafizički iskazi obično prethode empirijskim teorijama ("većina naših empirijskih teorija vodi poreklo iz
mitova"); s druge strane, napredovanjem saznanja empirijskih nauka ka sve
višim stupnjevima univerzalnosti, smanjuje se broj metafizičkih iskaza u
ljudskom saznanju.
(3) Psihološki gledano: vera u ideje čisto spekulativne vrste o postojanju zakonâ, pravilnostî koje možemo da otkrijemo, jeste ta koja omogućava
naučna otkrića.
Inače, metafizički iskazi mogu se javiti:
(1) Kao neophodne implicitne pretpostavke koje leže u osnovama
empi-rijskih teorija, mada neke mogu biti i suvišne (kao hipostazirana
metodološka pravila), ili kao primenljive teorije metafizičkog karaktera
(logika, matema-tika). U tome svojstvu oni vrše sledeće funkcije:
a) određuju okvir objašnjavanja stvari i pojava u svetu;
b) doprinose uvođenju reda u čovekovu sliku sveta;
v) stvaraju standard onoga što predstavlja naučno objašnjenje.
(2) Kao smele, maštovite pretpostavke o svetu ("dobra" metafizika).
Tada mogu da odigraju sledeće uloge:
a) otvaranje novih vidika, tj. sugerisanje problemâ;
b) inspirisanje i podsticanje smišljanja neke teorije ili hipoteze
empirijskih nauka, i tako ‡ vođenje važnim naučnim rezultatima;
v) sugerisanje rešenja, tj. anticipiranje empirijskih teorija;
g) ponekad mogu voditi i uspešnim predviđanjima.
Trebalo bi, možda, ponovo skrenuti pažnju da je ovde reč o funkcijama
afirmativnog karaktera i značaja, koje često mogu biti od presudne važnosti
za razvitak ljudskog saznanja. Prema tome, brinući se pre svega baš za
napredak em-pirijskih nauka, Poper zaista veoma visoko ocenjuje poželjnu
funkciju metafi-zike. Naravno, on napominje da ima metafizičkih iskaza koji
ne samo da ne vrše ove pohvalne funkcije, već pre svega, u vidu sistema,
pogleda na svet, mogu imati tendenciju da omađijaju i zbune. Protiv takvih
sistema, bez obzira da li su metafizički ili ne, treba se najodlučnije boriti, i to
pre svega analiziranjem tih sistema i pokazivanjem da razumemo šta autor
hoće da kaže, ali da to u stvari nije vredno napora da se razume.
183

VIII. Da li su metafizička učenja podložna racionalnom
dokazivanju i kritici? ‡ Zaključak
U vezi sa nemogućnošću opovrgavanja filozofskih teorija, tj. u vezi sa
Poperovim kriterijumom razgraničenja, kao jedan od najvažnijih i
najzanimljivi-jih problema iskrsava pitanje: da li se o teorijama koje nisu
podložne opovrga-vanju (ali imaju svoje značenje, smisao i važnost) može
racionalno diskutovati, a ako može, onda kako ćemo te teorije kritički
diskutovati, kako se one mogu usvajati kao istinite ili odbacivati kao
pogrešne, tj. kako ćemo praviti razli-ku između istinitih i pogrešnih
metafizičkih teorija? ‡ (Na liniji rešenja koje daje Tarski, Poper zastupa i razvija
teoriju istine koja predstavlja modifi-kovanu teoriju korespondencije, gde se
ova dosta neodređena i neizvodljiva ideja zamenjuje prostijim idejama
"zadovoljavanje" ili "ispunjavanje". Ali, ovde se nećemo upuštati u to pitanje.)
19

Zanimljivo je da Poper, pišući svoju Logiku naučnog istraživanja, nije
bio svestan ovoga problema, mada se i u toj knjizi mogu naći neke naznake
onih ideja koje su docnije ušle u njegov predlog rešenja toga pitanja (v. LSD,
str. 16-17, 38 & 55 = str. 50-51, 71 i 88).
Pretresanje i rešenje ovoga problema nalazimo u njegovom članku O
statusu nauke i metafizike. Prikazaću što sažetije Poperovo postavljanje
problema i njegovo rešenje.
Da bi se problem jasnije izložio, smatra Poper, treba pogledati kako
pravimo razliku između istinitih i pogrešnih teorija u ostala dva tipa teorija
kojima se služimo, tj. (1) kod logičkih i matematičkih teorija, i (2) kod empirijskih i naučnih teorija. Ako to učinimo, videćemo da se služimo kritičkim ispitivanjem dveju ili više suparničkih teorija, koristeći se prilikom njihovog opovrgavanja u prvom slučaju logičkim, a u drugom empirijskim argumentima.
Među-tim, kritička misao ostaje osnovni instrument, dok opažanja koristimo
samo ukoliko se zgodno uklapaju u našu kritičku diskusiju.
Ako sada ova razmatranja primenimo na filozofske teorije, onda naš
problem možemo preformulisati na sledeći način.
Da li je mogućno kritički ispitivati filozofske teorije koje nismo u stanju
da opovrgnemo? Ako jeste, u čemu se sastoji kritička diskusija jedne teori-je
ako ne u pokušaju da se ta teorija opovrgne? Ili: koje razumne argumente
možemo izneti za ili protiv jedne teorije za koju znamo da je ne možemo ni
dokazati ni opovrgnuti?

1

184

9

O tome v. moj članak "Poperovo shvatanje istine", revija Danas, Beograd, 29. avg. 1962.
(*ovde preštampan kao odeljak u okviru studije "Filozofske teme Karla Popera", str. 89-92.)

Poperov odgovor je sledeći: "Ako filozofska teorija nije ništa više od
jednog izolovanog tvrđenja o svetu, koje nam je bačeno s jednim prećutnim
ÄUzmi ili ostaviÄ, i bez naznake bilo kakve veze sa ma čime drugim, onda će
ona zaista bi-ti izvan diskusije. Ali, isto se može reći i za empirijske teorije...
Drugim reči-ma, svaka racionalna teorija, bez obzira da li je naučna ili
filozofska, racio-nalna je samo utoliko ukoliko pokušava da reši neke
probleme. Teorija je shvat-ljiva i razumna samo u svojoj relaciji prema datoj
problemskoj situaciji i može biti racionalno diskutovana jedino diskutovanjem
ove relacije." (SS&M, str. 113.)

185

I dalje: "Ako sada pogledamo neku teoriju kao predlog rešenja jedne
grupe problema, ona se neposredno predaje kritičkoj diskusiji ‡ čak i kada je
neempirijska i nepodložna opovrgavanju. Jer, mi sada možemo postaviti
ovakva pitanja: rešava li ona problem?, rešava li ga bolje od drugih teorija?,
da nije možda samo pomerila problem?, da li je rešenje jednostavno?, da li je
plodo-tvorno?, da li možda ne protivreči drugim filozofskim teorijama
neophodnim za rešavanje drugih problema?" (SS&M, str. 113.)
Može se primetiti da su termini kojima je u ovom poslednjem pasusu
opi-sano racionalno diskutovanje metafizičkih teorija prilično neodređeni ili
neegzaktni, za razliku, recimo, od uslova koje Poper postavlja za stavljanje na
probu, odnosno opravdavanje empirijskih teorija (v. LSD, str. 32-33 = str. 66
prevoda).
U razgovoru o ovome pitanju Poper je istakao da se pomenuti uslovi,
osim drugoga, mogu primeniti i na metafizičke teorije, naravno, u nešto
drugačijim formulacijama.
Prema tome, ako bismo hteli da sažmemo Poperovo stanovište o diskutovanju metafizičkih teorija, onda bi u toj diskusiji trebalo ispitati i uzeti u
obzir:
(1) unutrašnju koherentnost teorije ili sistema, upoređivanjem zaključaka između sebe;
(2) praktičnu primenljivost zaključaka koji se mogu izvesti iz takve
teorije ili sistema;
(3) to da li teorija predstavlja napredak u rasvetljavanju spornih tačaka
i rešavanju problema u poređenju sa drugim, a naročito sa suparničkim
teorijama; tj. da li nije samo pomerila problem;
(4) to da li nas njene posledice osposobljavaju da pronađemo nedoslednosti i neadekvatnosti u starijim teorijama i da ustanovimo odakle potiču, s
tim što ćemo pokazati da našim predlozima ne prete teškoće iste vrste;
(5) to da li je predloženo rešenje jednostavno;
(6) to da li je ono plodotvorno;
(7) to da li nije u suprotnosti sa drugim filozofskim teorijama neophodnim za rešavanje drugih problema.

*
*

186

*

Na osnovu svega izloženog smatramo da nije nimalo preterano
zaključiti da Poperova rasprava o problemu razgraničavanja između
empirijske nauke i me-tafizike, i njegov predlog rešenja toga problema
predstavljaju vrhunski domet u rešavanju ovoga pitanja u savremenoj
zapadnoj filozofiji. Razume se, ova tvrdnja nije dovoljno opravdana sve dok
ne izložimo i druga gledišta koja postoje o ovome pitanju u savremenoj
filozofiji i dok ne izvršimo upoređivanje tih gle-dišta sa Poperovim
stanovištem. Ovaj zadatak treba da ispuni moj sledeći rad Savremena
empiristička filozofija o problemu razgraničavanja između nauke i metafizike
(*IDN, Beograd, 1965). Tek tada ćemo moći da vidimo sva preimućstva
Poperovog predloga rešenja pitanja demarkacije i njegovog shvatanja
metafizike uopšte.
U stvari, značaj Poperovog rešenja problema demarkacije, kao i čitave
njegove filozofije, leži u tome što je on uspeo da reši niz novih i vanredno
zanimljivih pitanja u okviru jednog tradicionalnog (u smislu ne-lingvističkog)
shvatanja o tome kojim problemima filozofija treba da se bavi. Zato se može
reći da u anglo-američkome svetu Poperova filozofija zauzima jedno sasvim
iz-dvojeno mesto.
Pritom treba imati u vidu i izvesne ograničenosti i sužavanje područja
Poperove istovremeno i kontemplativne i aktivističke orijentacije.
Naime, Poper sasvim ispravno misli (sa svoje čisto teorijskosaznajne i
u tom smislu kontemplativne pozicije) da mi ne srećemo svoja iskustva niti ih
puštamo da kao reka teku preko nas, već da moramo biti aktivni, praviti svoja
iskustva (u tom smislu je Poperovo gledište aktivističko). Mi smo ti koji uvek
formulišemo pitanja koja će se postaviti prirodi; mi smo ti koji neprekidno
postavljamo ta pitanja da bismo izvukli odsečno "da" ili "ne", jer priroda ne
daje odgovor dok ne bude prisiljena (v. LSD, str. 280 = str. 307. prevoda).
Ali, sužavanje domena filozofije na teorijskosaznajni aspekt, izdvajanje
za filozofiju samo toga aspekta iz niza drugih aspekata složene celine prakse
čovekove i preimućstvo je i nedostatak Poperove filozofije. Preimuć-stvo ‡ jer
mu je usredsređivanje na ovu stranu omogućilo da sagleda i predloži rešenja
za mnoge značajne probleme sa ovoga područja; nedostatak ‡ jer nema u
vidu celokupnu čovekovu praksu, celog čoveka, ne samo kao saznavalačkog,
već i kao prirodnog i društvenog bića.
Poper je u stvari svestan postojanja i drugih aspekata: biološkog i
socijalnog aspekta, ali ih smatra nižim, ne-osnovnim, njima se ne bavi. Sav je
usmeren u drugom pravcu, prema cilju koji smatra najvišim ciljem čoveka:
zado-voljavanje duhovne radoznalosti, duhovno oslobađanje od pogrešnih
dogmi ‡ savladavanje mentalnog ropstva.
Evo nekoliko osnovnih tehničkih termina Poperovih i odgovarajućih naših reči
za koje sam se opredelio:
corroboration
falsification
falsifiability
falsifiable

=
=
=
=

potkrepljivanje, potkrepljenost
opovrgavanje
mogućnost opovrgavanja
podložno opovrgavanju

187

refutation
testing
testability
testable

188

=
=
=
=

pobijanje
isprobavanje; stavljanje na probu
mogućnost isprobavanja (stavljanja na probu)
podložno isprobavanju (stavljanju na probu)

POPEROVA KRITIKA MARKSIZMA
Poper je u nas još veoma malo poznat, čak i u stručnim krugovima.
Jedan od razloga svakako je to što do sada na naš jezik nije prevedena nijedna
njegova knjiga.1
No, pored toga, mogućno je zapaziti i izvesnu meru apriorne
odbojnosti prema Poperovim idejama. Ova odbojnost, međutim, nalazi svoje
korene, s jedne strane, u krajnje negativnim ocenama Poperove političke
filozofije i njegove kritike marksizma pre desetak-petnaest godina u vreme
vladavine dogmatskog marksizma, koji je nepromišljeno i sa nekoliko
stereotipnih argumenata odba-civao svaki kritički stav, a, s druge strane, i
docnije, pa i sada, u olako lansira-noj predrasudi da se kod Popera, doduše,
može naići na ponešto zanimljivo, ali da su inače njegove ideje nekako
ekstravagantne, te u ozbiljnim razmatranji-ma raznih problema mogu bez
veće štete i da se zaobiđu.
[to se tiče prvog izvora neprijemčivosti, situacija je, mislim, potpuno
jasna i ne zahteva nikakva dalja objašnjenja. Predrasudu o ekstravagantnosti
treba, međutim, bar unekoliko razjasniti. Stvar je u tome što Poper jednim od
osnovnih svojih do-prinosa savremenoj filozofskoj misli smatra svoju kritiku
principa indukcije i odbacivanje čitavog induktivnog logičkog postupka (koji je
do tada generalno sma-tran jednim od stubova svakog, pa i naučnog mišljenja).
(Kao dosledan mislilac, Poper je, naravno, tu ideju, kao i druge svoje osnovne
metodološke ideje, primenio prilikom razmatranja svih ostalih konkretnih
problema, pa i onih društveno-političkih.)
Da se dokaže neosnovanost jedne ovakve predrasude, trebalo bi,
međutim, dosta prostora, tako da bi to predstavljalo sasvim neopravdanu
digresiju u odno-su na predmet ovoga članka. Zato ću se ovom prilikom
zadovoljiti da napomenem toliko da niko još nije pokazao neosnovanost
(mada se u nekim kontekstima može staviti opravdana primedba o prejakim
formulacijama) osnovnih prigovo-ra koje je Poper učinio induktivnoj metodi.
[Ti prigovori se odnose uglavnom na tri aspekta: (a) prvenstvo činjenica u logici otkrića (Poper tu pokazuje da je svaki iskaz svedočanstva teorijski
is-kaz, to jest, da počiva na usvajanju određene teorije); (b) pripisivanje ‡ s
logi-čkom izvesnošću ‡ određenog stepena potvrđenosti nekom stavu na
osnovu podr-ške svedočanstava (Poper tu primećuje da rast nauke može da
obesnaži bilo koju posebnu teoriju konfirmacije ‡ može biti neophodno da se
induktivna mašina reprogramira sa svakim krupnijim teorijskim napretkom ‡ a
sem toga, sâm izbor jezika nauke već podrazumeva pretpostavku o tome šta
su relevantna svedočanstva za šta, a to ne potiče ni iz kakve induktivne
logike, već iz naučnog teoretisa-nja); i (v) shvatanje da "funkcija konfirmacije"
podleže računu verovatnoće (pobijanje ovoga shvatanja je čisto tehničke
prirode).]
1

Red je napomenuti da "Nolit" 1973. godine priprema izdavanje prevoda Poperovog
glavnog dela Logika naučnog otkrića. (*U poslednjih trideset godina prevedeno ih je još
nekoliko: Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, BIGZ, Beograd, 1993; Traganje bez kraja,
Nolit, Beograd, 1991; Beda istoricizma, u: Vladimir Gligorov /prir./, Kritika kolektivizma.
Liberalna misao o socijalizmu, "Filip Višnjić", Beograd, 1988, str. 145-248; U traganju za boljim
svetom, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci‡Novi Sad, 1999; kao i
nekoliko članaka)

189

Naprotiv, svi oni koji su sa klasičnog problema indukcije, u smislu
"induktivnog zaključivanja" (koje obuhvata kako otkrivanje teorija iz činjenica,
tako i opravdavanje teorija), skrenuli u pravcu formalnog rešavanja problema
opravdanja i njegovog povezivanja sa teorijom verovatnoće, pod pritiskom
argu-menata morali su i na ovome uskom području da se sve dalje i dalje
ograničavaju, svodeći čitavu induktivnu logiku ne više ni na rešavanje
problema podrške svedočanstvima, već na čistu eksplikaciju logike
verovatnoće u smislu teorije o racionalnom količniku klađenja. Tako
savremeni teoretičari indukcije na-puštaju pokušaje ne samo jakog, već i
slabog opravdanja teorija, dok je problem otkrića ili rasta saznanja, a pre
svega naučnog saznanja, oduvek bio sasvim izvan njihovog domašaja. ‡
Odbacujući induktivni postupak ne kao postupak koji niko nikada ne
praktikuje, već kao postupak koji u nauci ne samo da nije neophodan, nego
nas vodi nedoslednostima, Poper je skrenuo u sasvim drugome pravcu ‡ u
pravcu širokog polja istraživanja logike otkrića i teorijskog procenjivanja
prihvatljivosti naučnih teorija.
*

*

*

No, posle ovoga kraćeg uvoda i male digresije na izazovni problem
induk-cije, mogao bih da pređem na svoju osnovnu temu, na razmatranje
Poperove kritike marksizma, s tim što ću, prema potrebi, možda morati da
podsetim na neke tačke Poperovog opšteg metodološkog stanovišta.
Ukazaću odmah na nekoliko bitnih svojstava Poperove kritike
marksizma, koje ga razlikuju od brojnih drugih pozvanih i nepozvanih kritičara
marksističkih gledišta. Pre svega, Poper se trudi i, kao što ćemo videti, u
velikoj meri uspeva da polemiše sa izvornim stavovima samoga Marksa, ne
mešajući Marksovu misao sa različitim njenim docnijim zvaničnim ili poluzvaničnim tumačenjima. Drugo, u skladu sa svojim opštim metodološkim
stavom, Poper se takođe trudi, ponekad opet sa uspehom, da polemiše sa
najjačom varijantom i najpovoljnijom formulacijom tuđega gledišta, u ovom
slučaju, Mark-sova gledišta. Treće, za Popera se može reći da je, kao i s âm
Marks, racionali-sta u tom smislu što je spreman da čuje kritičke argumente i
da uči iz iskustva, ne pozivajući se mnogo na iracionalne komponente
čovekove ličnosti. Zbog toga kod Popera skoro da nema one tako česte
impresionističke, strasne i ideološke (u smislu nenaučne) kritike marksizma,
već je reč o ozbiljnim analizama i pobi-janju argumenata kontraargumentima.
S obzirom na ovako pohvalne metodološke odlike Poperove kritike
marksizma, nije teško zaključiti da imamo posla sa ozbiljnim kritiča-rem, čije
primedbe zaslužuju da budu ozbiljno razmatrane. Ovo tim pre, što samo
takva vrsta primedbi može da bude u stanju da podstakne dalji plodan razvoj
i napredak kritikovane misli.

190

Na osnovu ovih opštih karakteristika, mogućno je isto tako sasvim
oprav-dano doći do zaključka da Poper ne odbacuje marksizam en bloc, da
visoko ceni Marksa kao mislioca i da priznaje i prihvata mnoge Marksove
postavke (anti-psihologizam i primenu racionalne metode na probleme
društvenog života itd).
Možda je umesno odmah izneti šta to Poper ceni kod Marksa. Pre
svega, Poper ističe ‡ u kontrastu prema drugim levim hegelijancima ‡
značajan "huma-nistički impuls" Marksove pozicije; dalje, on ceni, mada ne
smatra u celini us-pešnim, Marksov pokušaj da primeni racionalne metode na
najaktuelnije pro-bleme društvenog života i da nam tako u mnogom pogledu
otvori oči i izoštri pogled. "Povratak na premarksovsku društvenu nauku",
kaže Poper, "nezamisliv je. Svi moderni autori duguju Marksu, čak i onda ako
to ne znaju. To je naročito tačno za one pisce koji se ne slažu sa Marksovim
učenjima, kao što je moj slu-čaj; a ja spremno priznajem da moje
razmatranje, recimo, Platona ili Hegela, nosi pečat Marksova uticaja." 2
Mislim da je Poperov opis Marksove misaone ličnosti tačniji i rečitiji
nego u mnogih marksista. Navešću zato čitav jedan pasus iz Poperove knjige
Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji: "O Marksu se ne može suditi po pravdi", kaže Poper, "ukoliko se ne uviđa i ne priznaje njegova iskrenost. njegova
otvorenost duha, njegov osećaj za činjenice, njegovo nepoverenje prema
verbalizmu, posebno prema moralističkom praznoslovlju, učinili su ga jednim
od najuticaj-nijih svetskih boraca protiv hipokrizije i farisejstva. Imao je žarku
želju da pomogne potlačenima i bio je potpuno svestan da to treba da se
pokaže ne samo na rečima, već i na delu. Kako su njegovi glavni talenti bili
teorijski, ogroman rad je posvetio kovanju onoga što je verovao da predstavlja
naučna oruđa u borbi za po-boljšanje sudbine velike većine ljudi. njegova
iskrenost u traganju za istinom i njegovo intelektualno poštenje ističu ga,
verujem, u odnosu na mnoge njegove sledbenike..."3
No, posle svega što je do sada rečeno, mnogi će s pravom upitati:
kako i zašto onda Poper ipak napada i kritikuje Marksa? Radi veće jasnoće,
odmah ću pružiti jedan uopšten odgovor, koji će zatim, u toku daljeg
izlaganja, biti s raz-ličitih strana detaljnije osvetljen. Težište Poperove kritike
marksizma usme-reno je na ono što, po svoj prilici, zaista i predstavlja
najslabiju stranu ovoga učenja, a to je futurološki aspekt marksizma, odnosno
gledište da društvenim problemima može da se priđe ili da društveni razvoj
može da se sagleda kroz istorijska predviđanja na naučnoj osnovi.

2

Popper, K. R., The Open Society and its Enemies, II, London, Routledge & Kegan Paul, 1962, pp. 81-82. (*u prevodu: str. 101102.)

3

Ibid., p. 82. (*u prevodu: str. 102.)

191

Poper optužuje Marksa za istoricizam, to jest za čisto istorijsku teori-ju
koja ima za cilj da predvidi budući tok ekonomskog razvoja i razvoja političke
moći, a posebno revolucijâ. U prilog ovom učenju mogu se u Marksa zaista
naći mnogi tekstovi upravo takve prirode, a tu karakteristiku stvarno su dugo
vremena i sami marksisti isticali u prvi plan kada je trebalo ukazati na ono
bitno novo i značajno u marksističkoj teoriji preobražaja društva i ostvarenja
pravednijeg socijalističkog uređenja. U najnovije vreme, međutim, otkako su
marksisti počeli ozbiljno da se bave do tada sasvim zapostavljenim
sociološkim istraživanjima, javlja se ipak izvesna sumnjičavost u pogledu
stvarnih mogućnosti i pravoga karaktera predviđanja u oblasti društvenih
pojava, pa se onda kod uka-zivanja na bitno novo i značajno u marksističkoj
teoriji preobražaja društva, težište najčešće pre-bacuje na njegove
humanističke filozofske osnove.
Treba istaći i to da u kritici Marksova istoricizma Poper ne polazi od ukazivanja na propuste, niti pridaje naročitu važnost naglašavanju konkretnih
pogrešaka kada je reč o različitim predviđanjima koja je Marks dao u pogledu
budućeg razvoja evropskog, a pre svega engleskog kapitalističkog društva, koje
je najpomnije proučavao.
Za Popera je bitan logički argument protiv istoricizma, koji je mogućno
sažeti u sledećih nekoliko iskaza:
(1) Na tok ljudske istorije snažno utiče rast ljudskog znanja. (Istinitost
ove premise moraju da priznaju čak i oni koji u našim idejama, uključujući
naše naučne ideje, vide samo nusproizvode materijalnog razvoja ove ili one
vrste.)
(2) Budući rast našeg naučnog znanja mi nismo u stanju da
predvidimo racionalnim ili naučnim metodama. (Mogućno je, naime, logički
dokazati da ni-kakav naučni predviđač ‡ bez obzira da li je reč o čoveku
naučniku ili o račun-skoj mašini ‡ ne može naučnim metodama da predskaže
svoje sopstvene buduće rezultate; takvi pokušaji mogu da donesu rezultat
samo pošto se događaj odigrao, kada je za predviđanje već suviše dockan.)
(3) Prema tome, nismo u stanju da predviđamo budući tok ljudske istorije. Ne može da postoji nikakva naučna teorija istorijskog razvoja koja bi poslužila kao osnova za sigurno istorijsko predviđanje. 4
^ini mi se da je ovaj argument na mestu, što, treba odmah upozoriti,
uop-šte ne isključuje naučno saznavanje stvarnih alternativnih mogućnosti
preobra-žaja koje u sebi nosi ovaj ili onaj momenat društvenog razvoja, kao
što ne znači ni odricanje od aktivističke pozicije. [taviše, mogućnosti aktivnog
angažova-nja u izgradnji vrednije budućnosti otvorene su u pravom smislu
tek sa pozicijom njene nepredvidljivosti, a ne sa gledišta koje, unoseći
kategoriju naučnog pred-viđanja i u društvene nauke, mora da zastupa tezu
da je glavni tok istorije una-pred determinisan, te da ga ni dobra volja ni
razum ne mogu izmeniti.

4

192

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. V-VII (*u prevodu: str.
146-147.)

Dakle, proces društvene evolucije ne sadrži takve zakonite pravilnosti
koje bi činile tok ljudske istorije predvidljivim i neizbežnim, već nosi u sebi samo labavo naznačen trend. Društvena nauka može da otkrije zakonitosti koje će
razja-sniti neke nenameravane posledice ljudskog delovanja, ali nema zakona za
čitav sistem.
Savremeni jugoslovenski marksisti, i ne samo oni, Marksu pripisuju
upravo takvu aktivističku poziciju, zasnovanu na mogućnosti biranja ili
oprede-ljivanja za jednu od dve ili više mogućnih alternativa. Da li to, onda,
znači da je Poperova kritika Marksa u ovome pogledu neumesna i
neopravdana? Po mome mi-šljenju, mogu to odmah da kažem, ova kritika nije
neumesna i neopravdana već i samim tim što je zasnovana na mnogim
eksplicitnim i nedvosmislenim Markso-vim tekstovima, kao što je, recimo,
sledeći odlomak iz predgovora prvome tomu Kapitala: "Kada neko društvo
uspe da pronađe putanju zakona svoga kretanja, ... ne može ono niti
preskočiti niti naredbama izostaviti faze prirodnog razvit-ka. Ali, porođajne
bolove može i da skrati i da ublaži." 5 S druge strane, treba i to priznati, mislim
da za svoju tezu o elastičnoj determinisanosti društvenih pojava, sa
otvaranjem više mogućnosti između kojih može da se bira, savremeni
aktivisti-čki marksizam teško može naći direktne potvrde u Marksovim tekstovima, premda je takvu tezu mogućno s pravom dedukovati iz izvesnih
Marksovih opštih filozofskih, ili ako hoćete, dijalektičkih odnosno
metodoloških pretpostavki, koje onda pomenuti savremeni marksistički
filozofi ističu, i po mome mišljenju, s pravom ističu, kao suštinske za
marksizam.
Ovde je, mislim, umesno staviti još jednu primedbu: danas je
filozofima nauke sasvim jasno da se naučna metoda ne poistovećuje sa
striktnim determini-zmom, to jest, da je mogućno biti strogo naučan i bez
pretpostavke striktnog de-terminizma. No, kako zapaža Poper, ne može se
prigovarati Marksu što je zastupao suprotno, determinističko gledište, kada je
to bilo stanovište najbo-ljih naučnika njegova vremena. 6
Najzad, u vezi sa ovim pitanjem treba naglasiti i to da Poper uviđa
činje-nicu da naše znanje o društvu sve više raste, posebno u smislu
proučavanja i sa-glédanja nenameravanih posledica naših planova i postupaka,
tako da čovek jednoga dana zaista može da postane svesni stvaralac možda i
većega dela svoje sopstve-ne sudbine. No, Poper istovremeno upozorava da je
to stvar stepena i da, ma koli-ko se mi usavršili u predviđanju mnogih
nenameravanih posledica naših postupaka (što je glavni cilj čitave socijalne
tehnologije), uvek će biti dosta i onih po-sledica koje nismo predvideli.7
Drugi pravac Poperove kritike marksizma usmeren je prema njegovom
ekonomi-stičkom aspektu. Da vidimo kako Poper tumači i kako onda kritikuje
ovu tezu.

5
6
7

Marks, K., Kapital, I, Beograd, Kultura, 1947, str. XLVI.
v. Popper, K. R., The Open Society..., p. 85. (*u prevodu: str. 106.)
v. Ibid., p. 94. (*u prevodu: str. 116.)

193

Pozivajući se opet na tekstove samoga Marksa, Poper ističe da je tu reč
o stanovištu koje ljudske aktere ne pozornici istorije, uključujući i one "velike",
posmatra kao obične lutke, neodoljivo vučene ekonomskim žicama ‡
istorijskim silama nad kojima nemaju nikakve kontrole. Pozornica istorije
postavljena je u društveni sistem koji sve nas vezuje, smeštena je u "carstvo
nužnosti", s tim što Marks čovečanstvu ipak otvara perspektivu da će jednoga
dana ovaj sistem propasti i da će ljudi dostići "carstvo slobode". No, Poper
takođe vrlo dobro uočava da bi se za Marksa teško moglo reći da je
predstavnik neke radikalne forme materijalizma, to jest, da bi teško bilo
poistovetiti Marksov ekono-mizam sa onom vrstom materijalizma koja
podrazumeva jedan prezriv ili omalo-važavajući stav prema ljudskom
duhovnom životu.8 Ističući originalnost i zna-čaj Marksova uviđanja ‡ koje
većina njegovih sledbenika sve više prećutno zane-maruje ili odbacuje ‡ o
tome da materijalni svet i njegove nužnosti čine osnovu na kojoj počiva
razvoj ljudskog društva, Poper napominje da Marksov ekonomizam nikada nije
bio jednostran i isključiv, da Marks nikada nije osećao bilo kakvu ljubav za to
"carstvo nužnosti"; naprotiv, da je mnogo polagao na negovanje duhov-nog
sveta, "carstva slobode", ili duhovne strane ljudske prirode. 9
Ovu interpretaciju je zaista mogućno potkrepiti mnogim Marksovim
tekstovima. Recimo, opet iz predgovora I tomu Kapitala: "Idejni svet nije ništa
drugo do materijalni svet prenet i prerađen u čovekovoj glavi"; 10 ili iz II toma
Kapitala: "Carstvo slobode počinje u stvari tek tamo gde prestaje rad koji je
od-ređen nevoljom i spoljašnjom svrsishodnošću; po prirodi stvari, ono, dakle,
leži s one strane oblasti same materijalne proizvodnje. Kao god što divljak
mora da se bori s prirodom da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi održao i
reprodukovao svoj život, tako to mora činiti i civilizovani čovek, i on to mora u
svim društvenim oblicima i pod svim mogućnim načinima proizvodnje. S
njegovim razvitkom proširuje se ovo carstvo prirodne nužnosti, jer se
uvećavaju potrebe. Ali se u isto vreme uvećavaju proizvodne snage koje te
potrebe zadovoljavaju. Sloboda se u ovoj oblasti može sastojati samo u tome
da udruženi čovek, udruženi proiz-vođači, racionalno urede ovaj svoj promet
materije s prirodom, da ga dovedu pod svoju zajedničku kontrolu, umesto da
on njima gospodari kao neka slepa sila; da ga vrše s najmanjim utroškom
snage i pod uslovima koji su najdostojniji i najpri-mereniji njihovoj ljudskoj
prirodi. Ali, to uvek ostaje carstvo nužnosti. S one strane njega počinje
razvitak ljudske snage koji je svrha sâm sebi, pravo carstvo slobode, ali koje
može da procveta samo na ovom carstvu nužnosti kao svojoj osno-vi." 11 I
zbilja, ne treba izgubiti iz vida da za Marksa pravo carstvo slobode po-čiva na
carstvu nužnosti, jer kada bi čoveku bilo dostupno da postane savršeno
slobodan, onda bi sve društvene nauke izgubile svaki svoj razlog postojanja.

8
9
1

0

1

1

194

v. Ibid., pp. 102 & 104. (*u prevodu: str. 126 i 129.)
v. Ibid., p. 103. (*u prevodu: str. 129.)
Marks, K., Kapital, I, str. LIV.
Marks, K., Kapital, III, Beograd, Kultura, 1948, str. 710-711.

Ostajući na ovakvom tumačenju Marksova ekonomizma, gde se izraz
"počivati" ne naglašava previše, već se uzima u uobičajenom neodređenom
zna-čenju, Poper ovu Marksovu tezu smatra sasvim zdravim gledištem;
stanovište da se istorija ideja ne dâ razumeti ako se ne uzmu u obzir uslovi
njihovog nastanka, uključujući tu i situaciju njihovih nosilaca, od kojih uslova
ekonomska strana ima vrlo veliki značaj, za to stanovište Poper smatra da je
od trajnog uticaja. No, istovremeno, Poper ističe da je snažno naglašavanje
ekonomske osnove, kao krajnje osnove svake vrste razvoja, pogrešno i
neodrživo, te umesno primećuje da je u svakom pojedinačnom slučaju vrlo
lako preceniti značaj ekonomskih uslova. No, sama istorija marksizma, kako
ističe Poper, ili sâm nastanak i razvoj ruske revolucije, mogu da posluže kao
primeri koji očigledno pobijaju tezu preteranog ekonomskog determinizma. 12
[to se tiče Marksove ideje o svoj istoriji kao istoriji klasne borbe, Poper
kaže da ona predstavlja vrlo značajnu sugestiju pre svega za istoričara
razvoja političke moći, mada opet ne bi trebalo previše ozbiljno uzeti Marksov
izraz "sva istorija". Ali, i pored ovakvoga priznanja, Poper smatra da bismo
ovu Marksovu teoriju morali uzeti kao opasno pojednostavljivanje. Ovo svoje
tvrđe-nje Poper potkrepljuje vrlo sumnjivim argumentom da razlike u
interesima kako unutar vladajuće tako i u okviru eksploatisane klase idu toliko
daleko da čine neumesnim njiho-vo suprotstavljanje. 13
Marksova teorija države i Marksovo shvatanje politike privlače isto
tako posebnu pažnju Popera. Marksovo poimanje države kao oruđa klasne
vlada-vine, odnosno kao dela mašinerije pomoću koje vladajuća klasa vodi
svoju borbu, delimično je institucionalna, a delimično esencijalistička. Ona je
institucionalna, kao što primećuje Poper, ukoliko Marks pokušava da utvrdi
koje praktične funkcije imaju pravne institucije u društvenom životu; ona je,
međutim, esencijalistička, ukoliko Marks niti istražuje raznolikost ciljeva
kojima bi te institucije mogle da služe (ili bi se moglo učiniti da služe), niti
sugeriše koje bi institucionalne reforme bile neophodne kako bi se učinilo da
država posluži onim ciljevima koje bi sâm mogao da smatra poželjnim.
No, ni država ni politička moć, kao organizovana moć jedne klase za
potči-njavanje druge, ne mogući odlučno da menjaju ekonomsku stvarnost,
nikad nisu u stanju ni da budu od prvenstvenog značaja. Glavni, ako ne i
jedini zadatak svake prosvećene političke aktivnosti, jeste da vodi računa da
promene u pravno-političkoj nad-gradnji drže korak sa promenama u
društvenoj stvarnosti, što će reći u sred-stvima za proizvodnju i u odnosima
između klasa. Poper je ovde sklon da previše naglasi tu zavisnost pravnopolitičke nadgradnje u odnosu na ekonomsku osnovu, te da Marksu sasvim
neopravdano pripiše tezu o nemoći politike. 14
Poper je, naravno, svestan da se za marksiste ne može reći da su se
ikada u praksi pridržavali takve ili slične teze. Sem toga, s obzirom da je tezu
umerenog ekonomizma ocenio kao sasvim umesnu, Poper potpuno neočekivano

1

1
1

2

v. Popper, K. R., The Open Society..., pp. 106-108 (*u prevodu: str. 133-135.) & Popper, K. R.,
Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, p. 332.
3
v. Popper, K. R., The Open Society..., p. 116. (*u prevodu: str. 142.)
4
v. Ibid., pp. 118-119. (*u prevodu: str. 144-145.)

195

odlazi u drugu krajnost i tvrdi da se ekonomska moć nalazi u punoj zavisnosti
od politi-čke moći.15
Marksova teza o odumiranju države takođe je na udaru Poperove
kritike. On ukazuje na poznati "paradoks slobode", to jest na to da je
apsolutna sloboda jednaka neslobodi, nalazeći da je Marksovo gledište
analogno liberalnom uve-renju da ono što nam je potrebno jeste jednakost s
obzirom na izglede. To nam je zai-sta nužno, smatra Poper, ali ne i dovoljno,
pošto jednakost izgledâ ne štiti manje obdarene, manje svirepe ili manje
srećne od toga da ne postanu objekti eksploata-cije onih koji su obdareniji,
svirepiji ili srećniji. 16 Možda je to zaista tako, ali treba imati u vidu da Marks
zapravo ne govori o odumiranju države u smislu ukidanja svih opštih
društvenih regulativa ili svake globalne organizovano-sti, u smislu ukidanja
svake dijalektičke protivrečnosti između opšteg i poje-dinačnog, već govori o
ukidanju države u smislu aparata prinude vladajuće nad podjarmljenom
klasom. U tome značenju termina država odumire, što ne znači da joj se ne
mogu naći neophodne i korisne funkcije, ukoliko se usvoji neko šire ili sasvim
drugačije značenje toga termina. (Usvajanje drugačijeg značenja termina
"država" podložno je, sa svoje strane, diskusiji, mada nije od bitnoga značaja,
kao što terminološke rasprave uopšte nisu.) Istini za volju, mnoge savremene
mark-sističke teorije o odumiranju države, ili o deetatizaciji, veoma su sklone
da nedijalektički previde bilo kakve poželjne, a još manje neophodne funkcije
države, mada termin "država" upotrebljavaju skoro isključivo u jednom
znatno širem značenju.
Prelazeći na detaljnije razmatranje Marksove argumentacije u prilog
njegovom istorijskom predviđanju propasti kapitalizma i pobede socijalizma,
Poper stavlja veći broj primedbi:
Pre svega, Poper primećuje da ni Marks niti ma ko od njegovih
sledbeni-ka, nije nikada pokazao da socijalizam u smislu besklasnog društva
("jedne udru-ženja u kojem slobodni razvoj svakog pojedinca predstavlja
garantiju slobodnog razvoja za sve") predstavlja jedinu mogućnu alternativu
svirepoj eksploataciji onoga ekonomskog sistema koji je Marks nazvao
"kapitalizam" i koji je opisao pre više od jednoga veka.

1

5

1

6

196

v. Ibid., pp. 129 & 128. (*u prevodu: str. 156-159.)
v. Ibid., pp. 126-127. (*u prevodu: str. 154.)

U stvari, takav ekonomski sistem koji je Marks nazvao "kapitalizam"
već dosta davno je prestao da postoji bilo gde. Zbog toga je Marks, kako
uočava Poper, u stvari bio u pravu kada je ‡ nasuprot apologetima koji su
predviđali večno trajanje kapitalističkog sistema ‡ tvrdio da taj sistem neće
biti dugoga veka. Nekontrolisani (neograničeni) kapitalizam ustupio je mesto
novome isto-rijskom periodu političkog intervencionizma, mešanja države u
ekonomski ži-vot. Intervencionizam je, naravno, poprimio različite oblike.
Postoji ruska vari-janta; a postoji i demokratski intervencionizam Engleske,
Sjedinjenih Država i takozvanih "manjih demokratija" na čelu sa [vedskom,
gde je tehnologija demo-kratske intervencije dostigla svoj do sada najviši
stupanj.
Koliko je krajnje neumesno poistovećivati ekonomski sistem modernih
buržoaskih demokratija sa onim sistemom koji je Marks nazivao
"kapitalizam", mogućno je najbolje videti ako se pogleda onih deset tačaka
programa koje bi pro-leteri po dolasku na vlast trebalo da sprovedu i koje su
date u Manifestu Komu-nističke partije. Uporédimo te tačke sa stanjem u
modernim demokratijama: 17 1. ukidanje svojine nad zemljom ‡ formalno nije
ostvareno; 2. jako progresivni porez ‡ izvršeno; 3. ukidanje svih prava nasleđa
‡ velikim delom ostvareno uvođenjem ogromnih naslednih taksi; 4.
konfiskovanje imovine svih emigranata i pobu-njenika ‡ bez posebnog
značaja; 5. centralizacija kredita u rukama države preko Nacionalne banke sa
državnim kapitalom i isključivim monopolom ‡ sprovedeno u većem broju
zemalja; 6. centralna državna kontrola nad sredstvima za ko-munikaciju i
transport ‡ sprovedeno u mnogim zemljama, pre svega manjim; 7. povećavanje broja i veličine fabrika i sredstava za proizvodnju koja pripadaju državi ‡ ostvareno u manjim demokratijama; 8. jednaka obaveza rada za sve,
stva-ranje indu-strijskih armija, naročito za zemljoradnju ‡ napredak u ovome
smeru u odnosu na Marksovo doba veoma je očigledan; 9. ujedinjavanje rada
zemljoradnje i industrije, uticanje na postepeno odstranjivanje suprotnosti
između grada i sela ‡ u mnogim zemljama učinjeni su odlučni koraci u ovome
pravcu; 10. besplatno školovanje za svu decu u javnim (državnim) školama i
ukidanje dečjeg rada u fabrikama ‡ prvi deo ispunjen u manjim
demokratijama, a drugi svuda. 18

1

1

7

U stvari, Poper izostavlja neke tačke, ali ću ja to dopuniti kako ne bi bilo sumnji da je,
možda, izostavljanje izvršeno radi efikasnije argumentacije.
8
v. Marks‡Engels, Manifest Komunističke partije, Beograd, Kultura, 1949, str. 64-66 & Popper,
K. R., Ibid., pp. 140-141. (*u prevodu: str. 171-172.)

197

S ovim je u vezi i primedba u pogledu nužnosti revolucije, do koje je,
po Marksu, trebalo da dođe zbog pojačanog pritiska kapitalizma na radničku
klasu, koja postaje iz dana u dan sve brojnija. Empirijski podaci pokazuju,
ističe Poper, da se ovakve tendencije razvoja nisu obistinile ‡ u bivšim
najrazvijenijim ka-pitalističkim zemljama ekonomski pritisak na radničku klasu
smanjio se(nije došlo do uvećavanja bogatstva na jednoj strani ‡ kod
kapitalista, i do porasta bede na drugoj strani ‡ kod radništva), a klasa
industrijskih radnika ispoljava vidnu težnju smanjivanja. Sem toga, između
proletarijata i buržoazije, ume-sto da iščezne, razvila se vrlo brojna i vrlo
razuđena srednja klasa.19
Poper se upušta i u neke primedbe čisto ekonomske prirode. Kako to
ne spada u moju struku, ja ću se zadovoljiti da to ovde samo pomenem.
Najbitnije je, svakako, Poperovo pobijanje zakona po kojem beda mora da se
povećava naporedo sa povećavanjem akumulacije. (Poper odbacuje i
pomoćnu hipotezu koja se poziva na kolonijalnu eksploataciju.) 20
Nekoliko reči o Poperovom komentaru Marksovog etičkog stava. U tom
pogledu, mogao bih početi s time, Poperu je jasno da je Marks izbegavao
svako eksplicitno formulisanje moralne teorije. On to objašnjava time što je
Marks mrzeo propovedi, što je bio duboko nepoverljiv prema moralistima, koji
obično propovedaju vodu pijući vino. No, postavljajući pitanje same
mogućnosti marksi-stičke moralne teorije, Poper vrlo dobro primećuje da se u
Marksa mogu naći dve protivrečne sklonosti ‡ istoricistička i aktivistička.
Naime, između Marksova istoricizma, koji drži da se mi, bar pod
kapitalizmom, moramo podvr-ći "neizbežnim zakonima", da ne možemo
preskakati "prirodne faze evolucije" i da se moramo pokoriti iracionalnim
silama istorije, s jedne strane, i njegovog aktivizma, koji je naročito došao do
izražaja u Tezama o Fojerbahu, kao i svuda gde govori o socijalizmu kao
"carstvu slobode", u kojem bi čovek trebalo da se oslobodi tih iracionalnih sila
koje za sad još određuju njegov život i da postane gospodar svoje sopstvene
društvene sredine, s druge strane ‡ postoji dosta dubok jaz. Drugo gledište je
gledište stvaraoca, prvo je gledište onoga koji ostaje na proricanju neumitne
sudbine; drugo je stanovište revolucionara, prvo više odgovara
konzervativnom apologeti. 21

1

9

2

0

2

1

198

v. Ibid., pp. 146, 148, 156 & 159. (*u prevodu: str. 178-190.)
v. Ibid., pp. 166-192. (*u prevodu: str. 200-230.)
v. Ibid., pp. 199 & 201-202. (*u prevodu: str. 232 i 236-238.)

Sâm Poper, mislim da neće biti suvišno to ovde naglasti, uveliko
simpatiše sa marksističkim aktivističkim gledištem, smatrajući da je zaista
neophodno insistirati na urgentnosti društvenih problema našega vremena,
da filozofi treba s time da se suoče i da ne smeju da se zadovolje
tumačenjem sveta, već treba da pomognu da se taj svet promeni. U tom
smislu, mada drži da je "nauč-ni" marksizam mrtav, 22 Poper drži da osećanje
društvene odgovornosti i lju-bav za slobodu, koji su sadržani u Marksovoj
misli, moraju da nadžive i da se da-lje razviju. Ali, Poper ovde postavlja
pitanje: kakvu vrstu doprinosa filozofi mogu da učine ‡ ne prosto kao ljudi, ne
samo kao građani, nego baš kao filozofi? Kao filozofi, smatra Poper, moramo
pre svega izbeći da budemo gurnu-ti u slepo prihvatanje gotovih rešenja, ma
kolika da je nužda trenutka; kao filozofi mi ne možemo da učinimo ništa bolje
nego da kao kritičari metodâ priđemo problemima koji su pred nama, da
kritički razmotrimo razna rešenja koja nude i zastupaju različite strane. 23
Utvrđujući na tekstovima stvarno postojanje ovoga jaza između
Marksova istoricizma i aktivizma, Poper se pita za mogućnosti prevazilaženja
te protiv-rečnosti. Osnovna mogućnost leži svakako u rasuđivanju u sledećem
pravcu: naučnik koji se bavi društvenim naukama zna da su naše moralne
ideje oruđa klasne borbe i može o njima da raspravlja ne usvajajući ih.
Naravno, naučnik je svestan da ne može zaobići da se u toj borbi ne opredeli
za neku stranu, pošto i sama rezervisanost na ovaj ili onaj način predstavlja
određeno opredeljivanje. Prema tome, njegov problem postaje: na koju stranu
da se opredeli, a ta odluka nužno povlači usvajanje određenog moralnog
sistema. No, ako je naučnik raskr-stio sa moralnim tradicijama svoje klase i
ako on tu svoju temeljnu odluku zasniva na svome naučnom predviđanju
daljega razvoja društva, onda sama ta odlu-ka ne mora da bude moralne
prirode. Drugim rečima, svoju temeljnu odluku naučnik ne mora da donosi
pod pritiskom sentimentalne želje da pomogne po-tlačene, već do nje može
doći i na osnovu racionalne procene da ne treba da pruža uzaludni otpor
zakonima društvenog razvoja. 24

2

2

2

2

Ovde je, radi veće jasnoće, neophodno prikazati, u najkraćim crtama, Poperovo
metodološko razlikovanje između "naučnog" i "metafizičkog". Uviđajući nemogućnost
konkluzivne veri-fikacije ma kojeg opšteg iskaza, pa onda i naučnih teorija, Poper ne traži od
naučnog si-stema da bude takav da može jednom zauvek da se izdvoji u pozitivnom smislu,
već da mu je lo-gička forma takva da može da se izdvoji, putem empirijskih proba, u
negativnom smislu, tj. da bude opovrgnut iskustvom. Pri tom, Poper ističe da ovaj njegov
kriterijum razgraničavanja između nauke i metafizike ‡ za razliku od logičkopozitivističkog ‡
nikako ne predstavlja bilo kakav kriterijum značenja ili smisla (Popper, K. R., The Logic of Scientific
Discovery, London, Hutchinson, 1959, pp. 40-41; *u prevodu: str. 74, fn. *3).
3
v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 337 & Popper, K. R., The Open Society..., p. 211. (*u prevodu: str.
36-37.)
4
v. Popper, K. R., The Open Society..., pp. 203-204. (*u prevodu: str. 244-247.)

199

Ovo rešenje, razume se, stavlja težište na istoricistički, konzervativ-ni
aspekt marksizma i sigurno da je preovladavalo, odnosno bilo jedino ispravno
rešenje u vreme vladavine sovjetskog marksizma staljinističkog tipa.
Argumen-ti protiv istoricizma uopšte ‡ važe i za ovakvo istoricističko
zasnivanje mark-sističkog morala. Poper, međutim, smatra kako je i tvrđenje
da temeljna odluka nije moralna odluka neodrživo, što takođe govori protiv
pomenutog rešenja. Da bi dokazao neodrživost ovoga tvrđenja, Poper najpre
izlaže princip pona-šanja koji je sadržan u toj odluci, a to je: "Prihvati moralni
sistem budućnosti!", a zatim primećuje kako pitanje o tome da li ćemo
usvojiti moral budućnosti jedino zato što je to moral budućnosti i sámo
predstavlja upravo jedan moralni problem.
[to se tiče samoga Marksa, Poper, čini mi se, sasvim ispravno smatra
da bi Marks odbacio ovu istoricističku moralnu teoriju i da bi se pre opredelio
za aktivističko stanovište. "Mnoge primedbe i mnogi postupci", kaže Poper,
"do-kazuju da je Marks došao do socijalizma ne putem naučnog rasuđivanja,
već preko moralnog impulsa, preko želje da pomogne ugnjetene, želje da
oslobodi sramno eksploatisane i bedne radnike. Ne sumnjam", nastavlja
Poper, "da ovaj moralni apel predstavlja tajnu uticaja njegovog učenja. A
snagu ovoga apela ogromno je pojačala činjenica da Marks nije propovedao
apstraktni moral... (... moral na rečima ‡ već moral na delu). @eleo je da
unapredi društvo, a to poboljšanje zna-čilo je za njega više slobode, više
jednakosti, više pravde, više sigurnosti, viši standard života, a posebno
skraćivanje radnog dana koje radnicima odmah pruža neku slobodu. Ta
njegova mržnja hipokrizije, njegovo opiranje da govori o ovim Ävisokim
idealimaÄ, zajedno sa njegovim zadivljujućim optimizmom i ubeđe-njem da
će se sve to ostvariti u bliskoj budućnosti, to je ono što ga je navelo da svoja
moralna ubeđenja sakrije iza istoricističkih formulacija." 25
Najzad, pogledajmo koji su osnovni nedostaci Marksove dijalektike,
kako ih sagleda Poper. Pre svega, Poper drži da je dijalektika, kao osnova
Marksove istorijske metode, odnosno kao osnova naučnih predviđanja,
previše neodređena i dovoljno rastegljiva da može vrlo lako protumačiti i
objasniti svaku nepred-viđenu situaciju, kao što može da interpretira i objasni
onu situaciju kada je nešto predvidela pa se to nije obistinilo. Drugim rečima,
svaki ishod može da se uklopi u dijalektičku shemu, pa dijalektičar nema
potrebe da se plaši da bi ga ma kakvo buduće iskustvo moglo opovrgnuti. U
tom smislu, dijalektika je nenaučna i metafizička, što, naravno, ne povlači za
sobom da je bez značenja i da ne igra nikakvu ulogu u razvoju saznanja. 26

2

5

2

6

200

Ibid., p. 207. (*u prevodu: str. 248-249.)
Poper, štaviše, jasno naglašava ne samo da metafizika ima smisla, već da su čisto metafizičke ideje bile od ogromne važnosti za kosmologiju, odnosno za razumevanje sveta, uključujući i nas same kao deo toga sveta, što je prevashodno problem naučnog saznanja, ali je i legitimni filozofski problem, za koji su zainteresovani svi ljudi koji misle. (v. Popper, K. R., The Logic of
Scientific Discovery, pp. 15 & 19. /*u prevodu: str. 47 i 51./)

Naprotiv, dijalektički opis naučnog razvoja i uopšte razvoja ljudskih
ideja i teorija, smatra Poper, ima puno smisla. Naime, često se stvarno
događa da se jednoj ideji, kao tezi, suprotstavlja u kritičkom protivstavu njena
antiteza, da bi na kraju obe bile prevaziđene u novoj celini, u sintezi. Polazeći
od ovog aspekta dijalektike, Marks i Engels su često odlučno nalagali to da
nauku ne treba tumačiti kao sistem konačnog i dobro utvrđenog znanja, ili
"večnih istina", već pre kao nešto što se neprekidno razvija i napreduje.
Naučnik ne bi bio čovek koji mnogo zna, već pre čovek koji je rešen da ne
napusti svoje traganje za istinom. No, kao što Poper s punim pravom ističe,
ovo pro-gresivno i antidogmatsko gledanje na nauku ortodoksni marksisti
nikada nisu primenili u okviru svojih sopstvenih aktivnosti. Progresivna,
antidogmatska nauka je kritična ‡ kritika je sâm njen život. Kritiku marksizma,
međutim, pravoverni marksisti nikada nisu tolerisali, pa su, premda je Marks
baš u tom smislu kritikovao Hegela ‡ nekad prikriveno, a nekad otvoreno
usvajali gledi-šte po kojem marksistički sistem predstavlja vrhunac razvoja
ljudske misli, koji se ne može prevazići. Tako su oni dijalektiku pretvorili u
apologetiku.27

2

7

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, pp. 333-334.

201

*
*

*

^ini mi se da je iz ovoga sažetog ali dosta iscrpnog pregleda
Poperovih kritičkih primedbi upućenih Marksu mogućno zaključiti sledeće:
prvo, dobar deo ovih primedbi, kao što smo videli, pogađa neke tačke koje
stvarno predstavljaju slabe strane ili protivrečnosti Marksove misli; drugo,
uglavnom nezavisno od ove Poperove kritike, a kroz sopstveni unutrašnji
kritički raz-voj, savremena marksistička aktivistička i humanistička misao, u
svojim najvi-šim dometima koji su nastali posle dugog razdoblja krajnje
stagnacije ove misli, savladala je najveći deo tih postojećih slabosti ili
protivrečnosti; treće, s obzirom da savremeni stvaralački marksizam, baš zato
što jeste stvaralački i baš radi toga da bi ostao stvaralački, ulazi u otvoreni
kritički dijalog sa svim glavnim tokovima savremene filozofske, ili, ako hoćete
šire, društvene misli ‡ nije isključeno da bi metodološki u Poperovoj kritici
mogao da naiđe na još neke podstreke za svoje dalje poboljšanje i razvoj.

202

NIJE LI POPER NAJBOljI MARKSISTA?
‡ Komentar na prilog F. Ejdlina ‡
Svestan izrazite ograničenosti prostora u publikaciji Nenjsletter,
pokušaću najsažetije (a) da izložim nekoliko komentara koji će se odnositi
prvenstveno na prilog F. Ejdlina "Nije li Poper najveći marksista?", 1 ali i na
karakter Poperovog odnosa prema Marksu, i (b) da iznesem neke teze koje se
tiču Marksovog metodološkog gledišta i, najzad, da izvedem svoj odgovor na
pitanje koje je postavio F. Ejdlin.
Povodom priloga F. Ejdlina želim da kažem:
(1) Glavni nedostatak toga pokušaja da se odgovori na postavljeno
pitanje vidim u tome što je navedenom pitanju autor prišao koristeći
kriterijume koji ne pripadaju Marksovoj, već Poperovoj metodologiji. Poper
(kao što lično priznaje ne samo za sebe, već smatra da to važi za "sve
moderne autore na području društve-nih nauka") "duguje Marksu". ("To je
naročito tačno za one pisce koji se ne slažu sa Marksovim učenjima, kao što je
moj slučaj."2) To znači da se Marksov uticaj na Popera ispoljio pre svega u
vidu snažnog podstreka za pažljivu i temeljitu izgra-dnju i razradu
protivstanovišta, a manje u afirmativnom smislu prilikom bavljenja nekom
veoma specifičnom problematikom ("moje razmatranje, recimo, Platona i
Hegela, nosi pečat Marksova uticaja" 3). S obzirom da je osnovni uticaj
"negativ-nog smera" (pri čemu se Poper trudio, ne uvek sa podjednakim
uspehom, da, u skladu sa svojim metodološkim gledištem, polemiše sa
najjačom varijantom i najpovolj-nijom formulacijom Marksova shvatanja),
teško da bi se moglo očekivati slaganje u bitnim elementima između učenjâ
Marksa i Popera; stoga mislim da nema razloga tražiti kod Popera neko
istinsko unapređivanje Marksova stanovišta.
To ipak ne znači da Poperovo gledište ‡ kada je reč o osnovnim
elementi-ma naučne metode ‡ ne može pretendovati da predstavlja pomak
napred u odnosu na Marksa, i to, naravno, po takvim kriterijumima koje bi i
sâm Marks mogao da prihvati. Ali, to sigurno nije pomak napred, nije dalje
usavršavanje i napredova-nje samih Marksovih gledišta!
U vezi s tim je i:

1
2
3

Nenjsletter, 1983, vol. I, Nos. 3 & 4, pp. 18-20.
K. Popper, The Open Society and its Enemies, vol. II, pp. 81-82. (*u prevodu: str. 101-102.)
Ibid.

203

(2) Ne vidim zašto bi Marks morao da bira između Poperove revizije
(bolje reći ukazivanja na alternativne metode pristupanja naučnom saznanju)
i one revizije koju su njegove metode doživele kod teoretičara koji sebe danas
nazivaju marksistima? ^ini se da bi bilo prirodnije pretpostaviti kako bi Marks
najpre pokušao ispitati domete svoje metode (onako kako je on shvatao tu
metodu) u novim, izmenjenim naučnim, filozofskim i društvenim okolnostima,
kako bi onda eventualno izišao sa nekom sopstvenom revizijom svoje
metode.
(3) Poper je, naravno, i bolji i uspešniji kritičar Marksa od većine drugih, samim tim što je tome poslu prišao ozbiljno, savesno i pošteno, pa onda i
time što je, kao što primećuje F. Ejdlin, uzeo u obzir (nije nikako pogodan izraz
"oprostio") to da je Marks morao biti žrtva određenih predrasuda svoga
vremena kada je reč o prirodi nauke (imajući u vidu pre svega Marksov
determinizam).
^ini mi se, na primer, da bi Marks danas sasvim sigurno odbacio
striktni istoricizam ‡ ako ga je ikada zastupao u striktnom obliku ‡ pa onda i
mogućnost potpuno sigurnog naučnog predviđanja budućnosti, čiju nužnost
samo treba sazna-ti i u njenom pravcu delovati, to jest, bitno bi morao da
revidira svoj pojam nauč-nog socijalizma!
*
*

*

Nekoliko komentara povodom Poperovog prilaza Marksu.
(a) Poper s puno razloga primećuje: "... Mislim da je potpuno ispravno
in-sistirati na tome da je marksizam u osnovi metoda. Ali, bilo bi pogrešno
verova-ti da se kao metoda nalazi van domašaja napada", da bi onda doneo
zaključak u kojem ne pravi razliku između dva sasvim različita kritička prilaza:
(1) usmera-vanje kritike na metodu jednoga pogleda na svet (marksizma) kao
na ono što je u njemu, po svemu sudeći, najbitnije, i (2) kritikovanje
marksizma, ma šta on bio, tako što će se procenjivati polazeći od određenih
metodoloških standarda. 4
No, bez obzira na ovu primedbu, postavlja se pitanje: kako je Poper de
facto postupao u svojoj kritici? Kao metodolog par excellence on je pre svega
koristio drugi prilaz, to jest, u svojoj kritici se rukovodio određenim
metodološkim standardima, mada je delimično činio i (1), ukoliko je kritikovao
neke
speci-fič-ne
strane
Marksove
metode

istoricizam
ili
istorijskomaterijalistički pri-laz istoriji društva kao istoriji klasnih borbi. Poper
se inače slagao i u potpu-nosti prihvatao Marksov antipsihologizam.
U svemu ovome je najosobenije to da Poper zapravo nigde nije ni
pokušao da izloži i kritički prodiskutuje Marksovu opštu dija-lektičku metodu
razvoja ljudskog saznanja, što ‡ razume se ‡ predstavlja značajan nedostatak
njegove kritike.

4

204

Ibid., p. 84. (*u prevodu: str. 104-105.)

(b) Po svemu sudeći, Poper nije bio u pravu što je Marksu pripisivao
striktno determinističku poziciju kada je reč o društvenim procesima; preciznije, nije imao dovoljno osnova da tvrdi postojanje nepremostivog jaza
između Marksovog istoricizma i njegovog društvenog aktivizma.
Naime, kada Marks govori o "ulasku u društvene odnose nužno i protiv
svoje volje", onda bi, kao što primećuje i M. Brdar, 5 bilo najprirodnije to
shvati-ti tako da on ima u vidu takav istorijski proces koji bi se mogao nazvati
smena generacija. U osnovi toga procesa leže one materijalne pretpostavke i
uslovi koje jedan naraštaj (ljudî) nasleđuje od prethodnog, koji su, dakle,
nastali nezavi-sno od volje ljudi koji čine novo pokolenje, bitno ih, međutim,
određujući u njiho-vom samorazvoju i prisiljavajući ih da prihvate one oblike
egzistencije i rada koje je uspostavila prethodna generacija. Ovakav proces,
kao takav, nužno povlači za sobom da bi se moralo zastupati gledište kako su
ovi uslovi i odnosi nezavisni od čoveka kao roda.

5

v. M. Brdar, Totalitet i pozitivizam, Beograd, Istr.-izd. centar SSO Srbije, 1981, str. 101-102.

205

Sem toga, i kada je u pitanju određena generacija koja je nasledila
neku strukturu uslovâ i odnosâ, striktni istorijski determinizam važi jedino
kada se ima u vidu pojedinac ili određeni skup pojedinaca u "prirodnom
stanju" (kao neza-visnih objekata gde je jedinstvo spoljašnje), to jest kada se
ti pojedinci odnose, kako bi Marks rekao, kao "krompiri u vreći". Takav
determinizam, međutim, ne važi kada je reč o skupu pojedinaca u onome
stanju koje je "oplemenjeno" kroz prak-su društvenih subjekata, gde je
jedinstvo unutrašnje; naime, cilj ljudske prakse nikad nije održanje pod datim
uslovima, već izmena tih uslova kroz saznavalački proces koji će nam
neminovno ukazati na otvorene mogućnosti dalje izmene tih uslova i odnosa.
Iz svega toga proizlazi da istoricizam Marksa (mada ne i većine
njegovih sledbenika) sigurno ne mora podrazumevati ni ne podrazumeva
nikakav fatalizam; naprotiv, njegova je uloga samo da otvori nešto sigurniji
put aktivnoj borbi za bolje društvo i za život dostojan čoveka.
*
*

*

Najzad, nekoliko reči o samoj Marksovoj (dijalektičkoj) metodi.
S obzirom na moju zamerku Poperu pod (a), može se, naravno,
postaviti pi-tanje šta sam zapravo imao u vidu kada sam spomenuo Marksovu
opštu dijalekti-čku metodu razvoja ljudskog saznanja? Ovo tim pre, što su
neki istaknuti marksi-stički teoretičari (na primer, Lukač ili Sartr), kao i veći
broj manje istaknu-tih, isticali tezu da rodno mesto i (za sad) jedino legitimno
polje "primene" dijalektičke metode predstavljaju teorijske nauke o "ljudskim
stvarima", dakle prvenstveno sama filozofija, a zatim istorija i druge
društvene nauke.
Ne upuštajući se u raspravljanje ovoga inače veoma zanimljivog
pitanja, napomenuću to da sâm Marks sigurno nigde nije ograničavao svoju
metodu na neko određeno područje stvarnosti.
Ali, veoma je važno uočiti najpre šta ta opšta dijalektička metoda, za
Marksa, ne bi smela da bude:
‡ Dijalektička metoda kod Marksa se ne svodi, niti bi se mogla svoditi,
ni na kakve sheme ili kanonizovane valjane postupke mišljenja (bez obzira da
li su shvaćeni kao nešto što se otkriva u stvarnosti, ili kao nešto a priori dato),
koje bi onda prosto trebalo primeniti na bilo koji predmet saznanja; suprotno
gledi-šte (koje su inače zastupali mnogi "marksisti", pre svega sovjetski) vodi
porica-nju svakog značaja razuma i uobičajenih metoda istraživanja, vodi
naivnoj uvere-nosti da prosto treba prići stvaranju nove, bolje logike koja će
da zameni, ili bar da ispravi i poboljša staru, ograničenu i primitivnu.

206

‡ Ako i postoji opšta dijalektička metoda, sigurno da ne postoje opšte
dijalektičke zakonitosti, pošto bi one, za zastupnike materijalističkog pogleda
na svet, morale zauvek ostati metafizičkog karaktera, morale bi se nametati
prirodnim činjenicama kao nešto spoljašnje; povodeći se za Hegelovim idealističkim sistemom, međutim, mnogi "marksisti" su govorili o "dijalektičkim zakonima" razvoja, koji važe za celokupnu stvarnost (kako za prirodu, tako i za
dru-štvo i za ljudsko mišljenje); sem toga, takvi najopštiji dijalektički zakoni
nužno bivaju trivijalni, ili pak previše rastegljivi i neodređeni, pa onda i krajnje neinformativni, odnosno nezanimljivi...

207

‡ Najzad, Marksovu dijalektičku metodu isto tako ne bi trebalo shvatiti
ni kao metodu koja najsigurnije vodi novom znanju, u tome smislu što bi
predsta-vljala nezamenljivu istraživačku metodu u naukama, kojom se
nepogrešivo dolazi do istinitih zakona i teorija; oslobađajući se od ropskog
tumačenja dogmi Stalji-novog "dijamata", mnogi sovjetski teoretičari su bili
skloni da baš u ovome pravcu tragaju za smislom marksističke dijalektičke
metode.
Prelazeći na pozitivna obeležja, izgleda da je J. Aranđelović 6 s pravom
primetio da je Marks svoju dijalektičku metodu zamislio prevashodno kao
metodu izlaganja znanja, ali ne samo u smislu organizovanog prikazivanja
utvrđe-nih znanja, već i u smislu prikazivanja samoga predmeta istraživanja, i
to tako što će se na pojmovni način povratiti ono jedinstvo predmeta koje je
tokom istraživanja bilo neophodno razbiti. Marks kaže: "... istraživanje ima da
u tan-čine ovlada materijom, da analizira njene različite oblike razvitka i da
iznađe njihov unutrašnji spoj. Tek kada je ovaj posao gotov, moći će se
stvarno kretanje izložiti na odgovarajući način." U tom smislu se, kako kaže
Marks, način izlaga-nja formalno mora razlikovati od načina istraživanja. 7
Za Marksa, znači, nije cilj dostići i izložiti bilo kakvu apstraktnu ce-linu
znanja, već živu celinu predmeta koji nameće određeno jedinstvo postignu-tih
saznanja. Marks piše: "Sirovost i neshvatanje sastoje se upravo u tome što se
ono što je organski povezano dovodi u slučajan uzajamni odnos, u čisto
misaonu vezu."
Prema tome, dijalektička metoda nikako nije ona metoda kojom se
otpoči-nje razvoj naučnog saznanja. Naprotiv, tek na vrlo visokom stupnju
razvoja saznanja, posle veoma detaljnog istraživanja i temeljitog
upoznavanja bitnih odnosa i osnovnih veza određenog predmeta, posle
izgrađivanja onih apstraktnih pojmova koji su neophodni za ovladavanje
celinom toga predmeta ‡ tek tada postaje mogućno dijalektičko izlaganje
saznavalačkih uvida, odnosno misaono zahvatanje predmet-ne celine.
Dijalektička metoda, razume se, nije nipošto ni jedina metoda valjanog
saznanja, ni "samodovoljni oblik ljudske racionalnosti". Ali, s obzirom da apstraktnim sredstvima teži da izrazi konkretno jedinstvo predmeta, ona je primarno metoda misaonog zahvatanja konkretne celine. Takva znanja, naravno,
pret-postavljaju aktivan, kritički odnos subjekta prema objektu saznanja.
*
*

6
7

208

*

v. J. Aranđelović, Filozofija i epohalna svest, Beograd, Biblioteka "Filozofskih studija", 1973.
v. K. Marks‡F. Engels, Dela, t. 21 (Kapital), str. 25.

Iz svih ovih razmatranja, a posebno iz onih koja se tiču osnovnih
karakte-ristika Marksove metodološke orijentacije, mislim kako se dosta jasno
i pouzdano može uočiti da su opšta metodološka gledišta Marksa i Popera u
osnovi sasvim različita, u tom smislu što su upravljena u različitim
smerovima; što treba da reše različite probleme u vezi sa naučnim
saznanjem. Stoga ‡ bez obzira na činjenicu da Poper simpatiše, prihvata ili
čak dalje razvija neka Marksova posebna shvatanja iz oblasti metodološke
problematike (oslanjanje na racional-ne elemente čovekove ličnosti,
antiverbalizam, antipsihologizam, važnost nauč-nog predviđanja) ‡ mislim da
bi zaista teško moglo da se s punom ozbiljnošću i sa dovoljnim razlozima tvrdi
da je Poper zaista najbolji marksista!

209

REVOLUCIJA I UTOPIJA U MARKSIZMU I U KRITI^KOM
RACIONALIZMU*
Revolucija i utopija su oduvek bile, a i danas su ključni pojmovi marksističke kako teorije tako i prakse. Revolucija je za Marksa bila nužna za ostvarenje prelaska iz kapitalističkog u socijalističko i komunističko društvo, a
utopija više nije imala idealistički karakter, već je bila naučno zasnovano
predviđanje pravca u kojem će se sigurno kretati budući razvoj društva.
Ovde ćemo malo detaljnije analizirati zasnovanost ovakvih zamisli
revolucije i utopije, i ispitati argumente na kojima počivaju te zamisli.
[to se tiče Marksove zamisli revolucije, ona je u potpunosti zasnovana
na njegovim analizama kapitalističkog sistema koje se nalaze u prvom tomu
Kapitala. Marks je, naime, smatrao da nepravedna eksploatacija radnika predstavlja jedno od suštinskih svojstava kapitalističkog sistema, tako da se ona
ne može ukloniti nekim postupnim i zakonitim putem, recimo, parlamentarnim reformama, već samo temeljnim menjanjem sistema i izgradnjom sasvim
novog oblika društva. Naime, za Marksa eksploatacija nije nikakvo slučajno
obeležje, nego je nerazlučivo povezana sa prirodom kapitalističkog sistema,
odnosno proističe iz onoga što je Marks odredio kao bitna svojstva toga
sistema, to jest, proizlazi iz zakona vrednosti, privatnog vlasništva nad
sredstvima za proizvodnju i postojanja tržišta slobodne radne snage.
Ovako, kako primećuje N. Sesardić, 1 relativno jednostavno i bar na prvi
pogled prihvatljivo objašnjenje eksploatacije imalo je jasne političke konsekvence i moglo je poslužiti da se dokaže nužnost revolucionarnih promena u
pravcu komunističke utopije.

*

1

210

Ovaj rad potiče iz rukopisne zaostavštine prof. Staniše Novakovića. Prilikom pripre-manja
za štampu u njemu nisu vršene nikakve izmene. Podsećamo da se prof. Novaković, iako mu je
osnovni predmet interesovanja bio filozofija i metodologija nauke, bavio i problema-tikom
društvene teorije, i to iz ugla koji u našoj sredini gotovo da uopšte nije bio zastu-pljen; o tom
njegovom interesovanju svedoči i njegov članak "Poperova kritika marksizma", objavljen u
časopisu Savremene filozofske teme, br. 1-2, 1969. (*preštampan u sadašnjoj knjizi).
v. Sesardić, N., "Prilog kritici marksističke utopije", Filozofske studije, Beograd, 1983, br.
XV, str. 55-56.

Međutim, problem je u tome da li zaista važi zakon vrednosti onako
kako ga je zamislio Marks. Razmatrajući taj dosta složen problem, najpre se
sukoblja-vamo sa nedostacima Marksove i previše jednostavne i
neargumentovane radne teorije vrednosti, na šta su već ukazali mnogi autori
(među ostalima i E. Dir-kem, Bem-Baverk ili T. Veblen). Marks, naime, smatra
da jedino što je zajedničko svim onim predmetima koji se razmenjuju na
tržištu i za koje se može reći da imaju vrednost jeste to što je u njih uložen
rad. To rešenje je, međutim, kao što primećuje i N. Sesardić, 2 dvostruko
porazno: (1) niti je tačno da nema drugih svojstava koja su zajednička takvim
predmetima, recimo, zadovoljavanje određe-nih ljudskih potreba, ili
prisutnost u ograničenim količinama; (2) niti je tač-no da im je zajednička
osobina ta da je u njihovo proizvođenje obavezno uložen rad (recimo,
zemljište, šume, razne prirodne retkosti). Sem toga, teško bi bilo osporiti
činjenicu da različite vrste rada u različitoj meri doprinose vrednosti (recimo,
pet sati rada nekvalifikovanog radnika sigurno da proizvo-di znatno manju
vrednost od pet sati rada visokokvalifikovanog stručnjaka u nekoj grani
proizvodnje).
Dalje se, naravno, može postaviti pitanje: kako uopšte dolazi do
eksplo-atacije, ako se predmeti na tržištu razmenjuju po ceni srazmernoj radu
uloženom u njihovo proizvođenje? Na to pitanje odgovara Marksova teorija o
višku vrednosti, koja podrazumeva i pojam vrednosti radne snage. Ne
upuštajući se u pitanje jasnosti i određenosti pojma vrednosti radne snage,
po teoriji o višku vrednosti, do eksploatacije, najkraće rečeno, dolazi na taj
način što radnik radi duže nego što bi odgovaralo primljenoj najamnini, a
preostali vi-šak vrednosti kapitalista zadržava za sebe. Radna snaga je
zapravo jedini mogući izvor viška vrednosti, zbog toga što se njenom
upotrebom stvara veća vrednost nego što je ona koja je potrebna za njeno
obnavljanje (reprodukciju). Za ovu tvr-dnju, međutim, Marks ne navodi
nikakva empirijska svedočanstva!
Ovde je zanimljivo napomenuti da će, bez obzira na visinu najamnine
(što zapravo nije logično očekivati), marksisti jednostavno uvek tvrditi da u
kapita-lizmu najamnina omogućuje zadovoljavanje jedino nužnih potreba
radnika. Time se, međutim, čini vrlo loša usluga ukupnoj teoriji o višku
vrednosti, s obzirom da ona postaje neopovrgljiva, tj. dobija najnepovoljnije
metodološke odlike.
No, kritičari su još odmah po objavljivanju prvog toma Kapitala upozoravali na jednu protivrečnost koja leži u temeljima Marksovog ekonomskog
učenja i koja se, kako primećuje N. Sesardić, 3 ne može ukloniti ukoliko se ne
odustane od neke od osnovnih pretpostavki. Reč je o protivrečnosti između
radne teorije vrednosti i teorije o višku vrednosti. "Nasuprot radnoj teoriji
vredno-sti, koja tvrdi da se proizvodi na tržištu razmenjuju po cenama koje su
bar pri-bližno proporcionalne radu koji je uložen u njihovu proizvodnju,
neizbežna po-sledica teorije o višku vrednosti jeste da će se proizvodi
razmenjivati po cena-ma koje su po pravilu i sistematski različite od njihove
vrednosti (tj. rada opredmećenog u njima)."
2
3

v. Ibid., str. 49.
v. Ibid., str. 53.

211

Ta posledica sledi sasvim neposredno. Budući da dobit kapitalista nije
ništa drugo do zaposlenima neplaćeni rad, proizlazilo bi da će, pod ostalim jednakim uslovima, kapitalist iz određenog kapitala izvlačiti tim veću dobit što
je veći deo tog kapitala uložen u radnu snagu. Na to se nadovezuje empirijski
opovrgnuta tzv. "teorija pauperizacije", iz koje takođe proističe predviđanje da
proletari-jat, zbog neprekidnog pogoršavanja svoga položaja, ima istorijsku
misiju revolu-cionarnog oslobađanja čitavog društva.
Kao što se može jasno videti iz ove kratke rekapitulacije onih Marksovih ekonomskih gledišta (i predviđanja) koja su neposredno relevantna za
njego-vo shvatanje političke revolucije prilikom smenjivanja kapitalističkog
siste-ma socijalističkim i komunističkim, ta revolucija očigledno mora nositi
karakter nužnosti i neizbežnosti. Prema tome, svako priznavanje da se bilo
gde, ili bilo kada, prelaz iz kapitalizma u socijalizam može izvršiti mirnim putem, odnosno parlamentarnim reformama, nužno će povlačiti za sobom napuštanje neke od navedenih Marksovih teorija, iz kojih proizlazi nužnost eksploatacije radnika u kapitalističkom sistemu. Tek kada se prizna da eksploatacija
nije ugrađena u osnovne principe funkcionisanja kapitalističkog društva, već
da zapravo predstavlja slučajno svojstvo, rezultat kršenja normi ili prevare,
tada postaje mogućno napustiti učenje o neizbežnosti i poželjnosti globalne i
korenite promene društvenog sistema, o nužnosti revolucionarnog preobražaja društva.
Međutim, time se istovremeno dovodi u pitanje i naučni karakter marksističke utopije, dovodi se u pitanje nužnost izgradnje sasvim drugačijeg,
novog društvenog poretka i uzdrmava se bitan sastavni deo marksizma,
njegova vizija budućnosti.
Ili, drugačije rečeno, neostvarivanje mnogih predviđanja koja su proishodila iz Marksovih tvrđenja (s obzirom da je on bio ubeđen kako je otkrio
zakone koji konačno objašnjavaju princip funkcionisanja kapitalističkog
društva), po svim metodološkim pravilima dovodi u pitanje Marksovu teoriju i
zahtevaju njeno preispitivanje. Marksisti to, međutim, po pravilu nikada nisu
priznali, već su, kako bi mogli da zadrže Marksove temeljne stavove, pribegli
takvim strategijama koje su Marksovu naučnu teoriju pretvorile u
pseudonaučnu, koja više nije bila obavezna da vodi računa o činjenicama
(neuspeh predviđanja obja-šnjavao se pojavljivanjem novih okolnosti koje
Marks nije mogao imati u vidu, a koje su bitno uticale na drugačiji razvoj
događaja). Tako se, međutim, onda izgu-bila i razlika između Marksove utopije
i one koju su propovedali razni "utopij-ski (u smislu nenaučni) socijalisti".

212

S obzirom, dakle, na neposrednu činjenicu da je Marksova ekonomska
teo-rija ‡ koju je on sâm stvarao zato da bi postavio na čvršće temelje svoja
prvobit-no samo filozofski utemeljena gledišta o budućem razvoju ljudskog
društva ‡ ispoljila ozbiljne nedostatke, manji deo marksista je napustio
pretenzije na naučno zasnivanje utopije i prihvatio reformistička gledišta,
žrtvujući tako neka zaista bitna obeležja same marksističke pozicije. S druge
strane, veliki broj "ortodoksnih marksista" potražio je drugi izlaz ‡ da marksističku utopiju spase tako što će njeno utemeljenje vratiti na one filozofske
osnove koje je sâm Marks svojevremeno napustio kao nesigurne i
neodgovarajuće. Ovi novi marksisti su tako počeli da tvrde kako se Marksovi
najznačajniji uvidi mogu naći u njegovim Ekonomsko-filozofskim rukopisima,
možda i u Grundrisse, ali ne u Kapitalu, a ortodoksija se, kako je to tvrdio
Lukač,4 odnosi isključivo na metodu, odnosno na Marksovo shvatanje
dijalektike. Time je u stvari dogmatizam novih marksista sužen ‡ više se ne
zahteva slepa vera u različite Marksove teze ‡ ali je, ako bi se tako moglo reći,
još i pojačan kad je reč o Marksovoj metodi. A čvrsto ostajanje pri Marksovoj
metodi znači ostajanje pri Marksovoj viziji budućnosti, bez obzira na izrazitu
problematičnost mnogih njegovih pojedinačnih tvrdnji.
Stoga se sada moramo okrenuti kritičkom razmatranju nekih osnovnih
odlika Marksove metode. Novi marksisti, bez obzira na postojeće raz-like
među njima, u koje sada ne možemo ulaziti, složno naglašavaju ono što proizlazi iz Marksove XI teze o Fojerbahu, tj. da filozofi ne smeju da se ograniče
na objašnjavanje i teoretisanje, već treba da se angažuju na menjanju
društvene stvarnosti u pravcu ostvarenja Marksovog "carstva slobode". Valja,
znači, vide-ti da li ovaj aktivizam vodi u određene teškoće i kakve.

4

Lukács, Gy., Povijest i klasna svijest, Zagreb, Naprijed, 1970, str. 51-52.

213

Aktivizam novih marksista, kao što primećuje Sesardić, ne može se pomiriti s priznavanjem autonomnosti pojedinca u sferi vrednostî. Stvar je u
tome što se obično smatra da ukoliko se neko angažuje na ostvarenju nekog
cilja, njemu se onda taj cilj čini poželjnim u svetlu izvesnih vrednosti koje
tome cilju pridaje. Međutim, kako ljudi često imaju veoma različite sisteme
vredno-stî, oni sebi postavljaju različite ciljeve i ideale, a to sve spada u sferu
njiho-vog ličnog izbora i slobode. Novi marksisti ne predstavljaju Marksovu
utopiju kao neki takav ideal čije se prednosti podudaraju sa onim što većina
ljudi smatra najboljim društvenim sistemom, već je prikazuju kao takvu viziju
budućnosti čija prihvatljivost potiče iz zasnovanosti u filozofskim saznanjima.
Tako za nove marksiste postaje svojstven paternalistički stav, s obzirom da
oni pretenduju da bolje znaju koje su čovekove želje nego on sâm, odnosno
mnogo šta od onoga što stvarni ljudi žele i cene oni proglašavaju "pogrešnim
(neautentičnim) potrebama", 5 "pogrešnom (krivom) svešću" 6 ili "iskrivljenim
zadovoljenjem potreba" 7. Novi marksisti ne prihvataju da nema racionalne
metode kojom bi se ljudima moglo dokazati koje vrednosti treba da prihvate
(tj. odriču slobodan izbor vrednostî). Ali, ako je Marks, kao što misle novi
marksisti, ot-krio ono "što čovek stvarno jeste" i koje su "prave" ljudske
potrebe, tada ljudi kao pojedinci više nemaju nikakve slobode da biraju svoje
ciljeve i ideale; oni se mogu samo varati i usled raznih "iskrivljujućih" faktora
ne biti svesni svo-jih "istinskih" potreba i ciljeva. Ova pozicija, međutim,
povlači nemali para-doks: čovek koji bi hteo da sazna šta stvarno želi ne bi
trebalo da razmišlja o svojoj budućnosti, već bi trebalo da čita Ekonomskofilozofske rukopise.
Ovde ne treba propustiti upozorenje, koje nalazimo i kod Sesardića, da
je od filozofije "pravih" i "nepravih" potreba ili interesa samo mali korak do
cinične apologije nasilja! Primer: Buharinovo "teorijsko" opravdanje ratnog
komunizma, koje se svodi na to da, budući da je seljacima potrebna jaka
radnička država da ih štiti od zemljoposednikâ, to što boljševička vlast
seljacima na-silno oduzima hranu jeste "objektivno" u njihovom sopstvenom
interesu! Uopšte uzevši, iza humanističke retorike o "autentičnoj egzistenciji",
"pravoj sreći" i "razotuđenju" krije se autoritarizam i poricanje autonomije
ličnosti. Naime, dolazi do toga da ta filozofska saznanja nisu svima
podjednako dostupna, pa su stoga marksistički mislioci pozvani da umesto
drugih odluče koji su njihovi ci-ljevi i interesi.

5
6
7

214

v. Marcuse, H., One Dimensional Man, Boston, Beacon Press, 1972, pp. 19-20.
v. Lukács, Gy., Op. cit., str. 111.
v. Habermas, J., Teorija i praksa, Beograd, BIGZ, 1980, str. 237.

^itav neomarksistički aktivizam zasniva se, kao, uostalom, i Hegelovo
navodno prevladavanje Kantovog dualizma činjeničkôg i normativnôg, na
eksplo-ataciji dvosmislenosti takvih izraza kao što su "pravi", "istinski",
"stvarni", "autentični", "ono što neki predmet stvarno jeste", "bit" itd.
Neomarksisti bi se, međutim, morali opredeliti na koji od ova dva načina žele
da interpretiraju te svoje nejasne kategorije: (1) da se izrazi "prava ljudska
priroda", "čovekova bit" ili "istinska egzistencija" shvate kao izrazi koji se
odnose na onaj način života za koji je određeno teorijsko istraživanje utvrdilo
da predstavlja opštu karakteristiku ljudske vrste. U tom slučaju, međutim, ne
vidi se zašto bismo mo-rali želeti da ispoljavamo svoje "bitne" osobine ili da
se vraćamo svojoj pravoj ljudskoj prirodi ukoliko smo se od nje možda
"otuđili". Ono što saznamo o svojoj "bîti" u tom smislu ne služi nam neumitno
na čast niti nam mora izgledati kao nešto čemu treba težiti. (2) Da se ti isti
izrazi protumače kao da se odnose na onakav način života koji je u skladu sa
određenim vrednostima i idealima. Tada bi "vraćanje ljudskoj biti",
"autentična egzistencija" i "dezalijenacija" označavali prosto nešto što
neomarksisti i ljudi sa sličnim etičkim oprede-ljenjima odobravaju i smatraju
poželjnim. Oni sami odlučno odbacuju takvo tuma-čenje, jer su svesni da bi
se njihova filozofija tako svela na čisto moralisanje.
Neomarksisti nisu spremni da prihvate nijedan od ova dva jedina
mogućna izlaza: bez etičkih konotacija njihova filozofija bi prestala da bude
poziv na delovanje i ostala bi u sferi čisto teorijskog saznanja, a sa
eksplicitnim etičkim konotacijama ona se ne može univerzalizovati, jer je
podložna neslaganju svako-ga ko ima drugačije vrednosne stavove. Kao i
obično, kako primećuje N. Sesardić, pronađeno je srednje, "dijalektičko"
rešenje: usvojen je prividno objektivisti-čki način govora koji je, usled svoje
nepreciznosti i dvosmislenosti, dopuštao da se po potrebi i skoro neprimetno
iz njega izvode vrednosne kvalifikacije.
U vezi sa Marksovom, odnosno marksističkom zamisli utopije, treba
na-pomenuti i sledeće: nasuprot socijalistima-utopistima, koji su vrlo
podrobno i u živim bojama opisali svoje ideale društvenog uređenja, osnovna
odlika marksi-stičke utopije jeste njena izrazita apstraktnost i neodređenost.
Marksisti, znači, u stvari nisu opisali neki konkretan novi tip društva (nisu
specifikovali njegovu strukturu i način organizacije), nisu, dakle, naveli svojstva prvog reda, već barataju samo svojstvima drugog reda koja se generalno
sma-traju poželjivima. Mi ćemo se svi verovatno složiti, recimo, sa time da treba
ukinuti one odnose koji "ponižavaju" i "ugnjetavaju" čoveka, ali do ključnih
razlika u političkim opredeljenjima dolazi upravo u vezi s tim koje odnose
treba smatra-ti odgovornima za takvo stanje stvari. Upravo na to pitanje šta i
kako treba menjati da bi se došlo do "pravednijeg" i "humanijeg" društva, ljudi
će danas dati sasvim drugačije odgovore i čini se da je tu iluzorno očekivati
jedinstvo mišljenja.

215

Apstraktnost marksističke utopije ujedno predstavlja i jedno od objašnjenja inače dosta čudne činjenice da je bilo mogućno da Marksova vizija
buduć-nosti ostane nekompromitovana i posle više neuspešnih pokušaja da
se izgradi društvo pozivanjem na njegovu političku filozofiju. To, naravno,
istovremeno znači da se pozivanjem na Marksovu utopiju mogu legitimisati i
veoma različiti konkretni politički potezi. Dobro je, naime, poznata činjenica
da onima koji se vezuju za političke programe pune velikih reči ali bez
konkretnog sadržaja ‡ u delovanju ostaju sasvim odrešene ruke. Odatle potiče
i načelo krajnjeg politi-čkog pragmatizma, koje izrazito obeležava
marksističku istorijsku praksu. 8 To što je marksistička utopija bila apstraktna i
besadržajna ne samo što je njenim pobornicima dopuštalo neograničenu
slobodu u postupcima, nego im je u isto vreme omogućilo da sačuvaju privid
kako ostvaruju određeni politički pro-gram kada je zapravo bila reč samo o
tome da su se nastojali, u najrazličitijim situacijama, po svaku cenu održati na
vlasti.
Sve u svemu: marksistička utopija počiva na staklenim nogama.
*
*
*

8

216

Navodimo kao ilustraciju jednu Lenjinovu misao: "U politici postoji samo jedan princip i
samo jedna istina ‡ ono što koristi mome protivniku meni šteti, i obratno."

Podsetimo se sada kakvo je Poperovo gledište kada je u pitanju revolucija, odnosno utopija. O revoluciji ‡ reč je, razume se, o društvenoj revoluciji,
za razliku od naučne revolucije ‡ Poper nije mnogo raspravljao i imao je dijametralno suprotna stanovišta o ovim dvema vrstama revolucija: afirmativan
stav prema naučnoj, a negativan prema društvenoj revoluciji. Naime,
društvenoj re-voluciji kao jednom od načina uvođenja promena u društvu,
Poper je suprotsta-vljao svoju teoriju postepenih reformi (o čemu će još biti
detaljnije govora). O ovome sâm Poper kaže: "^injenica je da se moja
sopstvena društvena teorija, koja daje prednost postepenoj, reformi korak po
korak, oštro suprotstavlja mojoj teori-ji metode, za koju se može reći da je
teorija naučne i intelektualne revolucije." 9
No, da bi se ipak objasnilo otkuda zapravo potiče ovakav Poperov stav
prema društvenoj revoluciji, treba reći sledeće: polazeći od darvinovske evolucije, Poper ističe da organizmi evoluiraju probanjem i grešenjem, a njihovi
pogrešni pokušaji ‡ njihove pogrešne mutacije ‡ po pravilu se otklanjaju na taj
način što se eliminiše onaj organizam koji je "nosilac" te greške. Među-tim,
kod čoveka se situacija korenito izmenila, i to evolucijom opisivačkog i
argumentativnog jezika. ^ovek je osvojio tu mogućnost da bude kritičan
prema svojim sopstvenim probnim pokušajima, prema svojim sopstvenim
teorijama. Te teorije nisu više sjedinjene sa njegovim organizmom ili s
njegovim genetičkim sistemom: one mogu biti formulisane u knjigama, ili u
časopisima; i mogu biti kritički diskutovane, pa onda i pokazane kao
pogrešne, a da se pri tom ne ubija autor ili drugi "nosilac". Tako smo došli do
jedne temeljno nove moguć-nosti: naši pokušaji, naše probne hipoteze mogu
biti kritički eliminisani racionalnom diskusijom bez eliminisanja nas samih. To
zaista i jeste cilj racio-nalne kritičke diskusije. "Nosilac" neke hipoteze ima
važnu ulogu u ovim dis-kusijama: on treba da brani određenu hipotezu protiv
pogrešne kritike, a možda i da pokuša da je modifikuje ako u svome izvornom
obliku ne može da bude uspešno branjena. Ako bi se uspostavila metoda
racionalne kritičke diskusije, to bi onda učinilo suvišnom upotrebu nasilja:
razum je jedina do sada otkrivena alternativa nasilju. "^ini mi se jasnim",
kaže Poper, "da je očigledna dužnost svih intelektualaca da rade na toj
revoluciji ‡ na zamenjivanju eliminativne uloge nasilja eliminativnom ulogom
racionalne kritike. Ali, da bi radili na ovome cilju," upozorava Poper,
"intelektualci se moraju uvežbati da stalno pišu i govore jasnim i
jednostavnim jezikom."10
[to se tiče konkretnih dosadašnjih revolucija, Poper dopušta da revolucionari mogu, u odnosu na druge, posedovati veću osetljivost za društvene
boljke, ali istovremeno upozorava da je očigledno da može biti boljih i lošijih
revolucija (što svi znamo iz istorije), i problem je da se ne ispostave kao
suviše loše. Sem toga, većina, ako ne i sve revolucije, dovele su do stvaranja
takvih društava koja se veoma razlikuju od onih kakva su želeli njihovi
revolucionarni tvorci.11

9
1

0

1

1

Popper, K. R., "Reason or Revolution", Archives Européenes de Sociologie, 1970, vol. XI, No. 1, p. 255.
v. Ibid., pp. 255-256.
v. Ibid., p. 261.

217

Polazeći od toga da veliki deo humanističkih ciljeva koje je po-stavio
Marks može i sâm da prihvati, Poper ističe kako je ubeđen da se ti ciljevi ne
mogu ostvariti revolucionarnim metodama. Naprotiv, uveren je da
revolucionarne metode mogu da stvari učine samo gorim ‡ da povećaju
nepotrebne patnje; da vode sve većem nasilju; da moraju uništiti slobodu. To
postaje jasno kada shvatimo da revolucija uvek razara institucionalni i
tradicionalni okvir društva. A time mora da dovede u opasnost sâm skup
vrednosti radi čijeg ostvarenja je bila preduzeta. Ali, kada se započne
revolucionisanje društva i brisanje njegovih tradicija, taj proces se ne može
zaustaviti ako i kada nam to odgovara. Isto tako, ne treba gubiti iz vida da
eliminacijom istoricističkog učenja marksi-stička teorija revolucije gubi
potpuno tlo pod nogama.
Marksistička teorija revolucije (koja postavlja kao zadatak da se oslobodimo kapitalističke zavere) previđa najvažniji aspekt društvenog života ‡ da
ono što je nama potrebno nisu toliko dobri ljudi koliko dobre institucije
(ustanove). ^ak i najboljeg čoveka moć može da potkupi; ali ustanove što
onima kojima se vlada dozvoljavaju da sprovedu neku efikasnu kontrolu nad
vla-daocima nagnaće čak i loše vladaoce da čine to što oni kojima se vlada
sma-traju da je u njihovom interesu. Drugačije rečeno, mi bismo voleli da
imamo dobre vladaoce, ali nam istorijsko iskustvo pokazuje kako nema
mnogo verovatnoće da ih dobijemo. Baš zato je toliko važno smisliti ustanove
koje sprečavaju čak i loše vladaoce da prouzrokuju previše štete. 12
No, Poperova teorija postepenih reformi usmerena je isto tako protiv
svakog utopističkog mišljenja, i to iz dva razloga koji su najuže povezani: (a)
što je svaka utopija holističkog karaktera, i (b) što utopija koja pretenduje da
je naučno utemeljena (kakva je Marksova) počiva na istoricističkom prilazu;
kao što je poznato, Poper je oba ova usmerenja podvrgao temeljitoj kritici.
Holistički prilaz je, naime, zajednički istoricizmu i utopizmu. Istoricizam
je zainteresovanost za razvoj ne pojedinih vidova društvenog ži-vota, već za
"društvo kao celinu". Utopijska tehnologija je, sa svoje strane, takođe
holistička. Oba ova prilaza previđaju važnu činjenicu ‡ da "celina" u ovom
smislu nikad ne može biti predmet naučnog istraživanja. Naime, ako želimo
da neku stvar proučavamo, mi moramo izabrati neke aspekte, jer ne možemo
posmatrati ili opisati neki deo sveta u celini, ili neki deo prirode u njegovom
totalitetu. U stvari, čak ni najmanja celina ne može biti tako opisana, s
obzirom na to da je svaki opis nužno selektivan. 13

1

2

1

3

218

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, London, Routledge & Kegan Paul, 1963, pp. 343-344.
v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. 74 & 77. (*u prevodu: str.
208-215.)

Druga spona koja povezuje onoga ko zastupa istoricizam sa onim koji
pro-poveda utopistički stav jeste da oba veruju kako ni ciljevi i svrhe nisu
stvar izbo-ra, ili neke moralne odluke, već kako oni mogu da ih naučno otkriju
unutar svojih oblasti istraživanja. (Tu se oni bitno razlikuju od onih koji
zastupaju postepenu izgradnju društva, ali isto tako i od fizičara-tehnologa.)
Drugim rečima, i istoricizam i utopizam veruju da mogu ustanoviti koji su oni
istinski uslo-vi i svrhe "društva"; na primer, određujući njegove istorijske
tendencije, ili dajući dijagnozu "potreba svoga vremena". Nije slučajno,
primećuje Poper, da većina autora koji podržavaju utopističko "planiranje"
kaže da je planiranje pro-sto neizbežno, zavisno od pravca u kojem se istorija
kreće i da mi, sviđalo nam se to ili ne, moramo planirati. U istom
istoricističkom duhu, ovi autori prekorevaju svoje protivnike da su mentalno
zaostali, verujući kako im je glavni zadatak "da razbiju stare navike mišljenja i
da pronađu nove ključeve razumeva-nja ovoga sveta koji se menja". 14
U pogledu samog utopizma, Poper drži da je utopizam proizvod jednog
ob-lika racionalizma, ali "pogrešnog racionalizma". Po toj vrsti racionalizma,
neki postupak možemo da prosuđujemo racionalno, i da ga opišemo kao
racio-nalan i prikladan, samo s obzirom na neku datu svrhu. "Samo ako
imamo na umu ne-ku svrhu, i samo s obzirom na takvu svrhu, možemo reći
da delujemo racionalno..." Tako onda izgleda da kao preliminarni korak za bilo
kakvu racionalnu politi-čku akciju najpre moramo pokušati da budemo što je
moguće jasniji kada je reč o našim krajnjim političkim ciljevima; na primer, u
pogledu vrste države koju ćemo sma-trati najboljom. I tek posle toga možemo
početi sa određivanjem onih sredstava koja nam mogu najbolje pomoći da
ostvarimo takvu državu, ili da joj se polako približavamo uzimajući je kao
svrhu jednog istorijskog procesa na koji u izve-snoj meri možemo da utičemo i
da ga upravimo prema izabranom cilju ... prema tome, racionalno političko
delovanje mora da se zasniva na jednom manje ili više jasnom i detaljnom
opisu ili idealnom nacrtu (blueprint) naše idealne države, a takođe na jednom
planu ili idealnom nacrtu onog istorijskog puta koji vodi tome cilju. 15

1

4

1

5

v. Ibid., pp. 74-75. (*u prevodu: str. 212-215.)
v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 358.

219

Ovakva utopistička teorija je najprivlačnija, smatra Poper, s obzi-rom
na to da je opasna i štetna. Međutim, ona je isto tako, po njegovom mišljenju,
samoporažavajuća i vodi nasilju. Samoporažavajuća je s obzirom na činjenicu
da je ciljeve nemogućno naučno odrediti, odnosno da nema načina da se
naučno izabe-re jedan od dva cilja. Neki ljudi, na primer, vole i poštuju
nasilje; život bez na-silja bio bi za njih plitak i trivijalan. Mnogi drugi, među
koje spada i Poper, mrze nasilje. To je sukob oko ciljeva i on se ne može rešiti
naukom, što, razume se, ne znači da bi pokušaj argumentisanja protiv nasilja
predstavljao gubljenje vremena. To samo znači kako možda nećete biti u
stanju da raspravljate sa obožava-ocem nasilja, pošto on ima način da na
argument odgovori metkom ukoliko ga ne kontroliše pretnja protivnasiljem.
Ako je spreman da Vas sluša, to znači da je inficiran racionalizmom, te onda
postoji mogućnost da ga preobratite. Zato Poper i smatra da argumentisanje
ne predstavlja gubljenje vremena. Među-tim, ljudi se ne mogu razlozima
naterati da slušaju razloge.
Da će utopistička metoda, što bira neko idealno stanje društva kao cilj
kojem će služiti sve naše političke akcije, po svemu sudeći voditi nasilju, Poper
do-kazuje time što mi ne možemo da naučno ili čisto racionalnim metodama
odre-dimo krajnje ciljeve političkih postupaka; to je ujedno i razlog što se razlike
u mi-šljenju u pogledu toga kakva bi trebalo da bude idealna država ne mogu
uvek uklo-niti metodom argumenta. One će uvek bar delimično imati karakter
religioznih razlika, a između takvih različitih utopističkih religija ne može biti
tole-rancije. Utopista mora da prevlada ili da sruši svoje utopističke takmace
koji ne dele njegove sopstvene utopističke ciljeve, koji ne ispovedaju njegovu
sopstve-nu utopističku religiju. Poper, međutim, smatra da utopista mora
učiniti i više ‡ on mora biti veoma temeljit u uklanjanju i iskorenjivanju svih
jere-tičkih suparničkih gledišta; jer put do utopijskog cilja je dug. Upotreba
nasil-nih metoda za potiskivanje suparničkih ciljeva postaje još prešnija ako
imamo u vidu da period utopijske izgradnje predstavlja razdoblje socijalne
promene. U ta-kvim vremenima i ideje su podložne promeni, a jedini način da
se izbegnu pro-mene u našim ciljevima jeste upotreba nasilja, koje uključuje
propagandu, suzbi-janje kritike i uništavanje opozicije. S ovim ide i afirmacija
mudrosti i do-brog predviđanja utopijskih planera, utopijskih tehnologa, koji
smišljaju i izvr-šavaju utopijski idealni nacrt. Na taj način utopijski tehnolozi
postaju svezna-jući kao i svemoćni. Oni postaju bogovi. Nemoj imati drugih
bogova osim njih. 16
U svakom slučaju, kao što primećuje u svojoj knjizi Otvoreno društvo i
njegovi neprijatelji, rekonstrukcija društva kao celine, čemu teže utopijski
tehnolozi društva, veliki je poduhvat koji mnogima mora pričiniti znatne neugodnosti, i to tokom znatnog perioda vremena. Prema tome, utopijski
tehnolog mora biti gluv za mnoge žalbe; u stvari, deo njegovog posla bi bio
da potisne ne-razumne primedbe. (Tako će on, kaže Poper, reći kao Lenjin:
"Ne može se napra-viti kajgana a da se prethodno ne razbiju jaja.") Međutim,
zajedno s tim on će neizbežno morati isto tako da potisne i razumnu kritiku.

1

220

6

v. Ibid., pp. 358-360.

Da bi utopijski prilaz mogao da se održi, on bi trebalo da ispuni tri
dalekosežna i teško prihvatljiva uslova: (a) ideal mora biti apsolutan i nepromenljiv, (b) moraju postojati racionalne metode za trajno određivanje šta
je taj ideal i (v) utvrđivanje koja su najbolja sredstva za njegovo ostvarenje.
Naime, nije teško uvideti da je (a) praktično teško zamislivo (ono što jednom
pokolenju izgleda kao idealna država ne mora tako izgledati sledećem
pokolenju), da je (b) neisti-nito, pošto takve racionalne metode nema (ako
nešto postoji, to je samo neka vrsta intuicije), a (v) je neizvodljivo, s obzirom
da su naša praktična iskustva u takvoj vrsti planiranja krajnje nedovoljna. 17
Utopijskom tehnologu, kojeg kritikuje, Poper priznaje da je u pravu
kada naglašava da bi eksperiment u socijalizmu bio od male vrednosti kada
bi se oba-vio u laboratorijskim uslovima, na primer, u nekom izolovanom selu,
s obzirom da mi želimo da znamo upravo to kako stvari "rade" u društvu pod
normal-nim društvenim uslovima. Međutim, kako primećuje Poper, baš ovaj
primer po-kazuje gde leže predrasude utopijskog tehnologa. On je, naime,
ubeđen da, kada eksperimentišemo sa društvom, moramo preinačiti celinu
njegove strukture; iz tih razloga on kao skromniji eksperiment može da
zamisli samo onaj koji pre-inačuje celinu strukture nekog malog društva.
Nasuprot tome, Poper drži da ona vrsta eksperimenta iz koje možemo najviše
da naučimo jeste menjanje jedne po jedne društvene institucije. Ova metoda
korak po korak dopušta ponovljene eksperimente i stalno prilagođavanje. Ona
u stvari može da vodi onoj srećnoj situaciji u kojoj političari počinju da tragaju
za sopstvenim greškama umesto da ih pokušavaju ukloniti objašnjavajući ih i
tako dokažu da su uvek bili u pravu. To, a ne utopijsko planiranje, značilo bi
uvođenje naučne metode u politiku, pošto, kako kaže Poper, "čitava tajna
naučne metode sastoji se u spremnosti da se uči na sopstvenim greškama". 18
Iz ovakvog Poperovog odnosa prema utopiji proizlazi ono što on
smatra dopustivim planovima društvene reforme: "Rádi na uklanjanju
konkretnih zala pre nego na ostvarivanju apstraktnih dobara. Nemoj se
usmeravati ka uspostavlja-nju sreće političkim sredstvima. Radije se okreni
uklanjanju konkretne bede... ‡ ... Ne dopusti da te tvoji snovi o nekom svetu
odmame od zahteva ljudi koji pate sada i ovde. Naša braća ljudi traže tvoju
pomoć; nijedan naraštaj ne sme biti žr-tvovan radi budućih naraštaja, zbog
neke idealne sreće koja se možda nikad neće ostvariti. Ukratko, moja je teza",
kaže Poper, "da je ljudska beda najpreči problem jedne racionalne javne
politike, a da sreća ne spada u takve pro-bleme.

1

1

7

v. Popper, K. R., The Open Society and its Enemies, vol. I, London, Routledge and Kegan Paul, 1962, pp. 160 &
161-162. (*u prevodu: str. 208-212.)
8
v. Ibid., pp. 162-163. (*u prevodu: str. 212-215.)

221

Postizanje sreće treba ostaviti našim privatnim nastojanjima." 19 "Pozivanje na utopizam potiče iz neuviđanja da mi ne možemo stvoriti nebo na
Zemlji. Verujem kako umesto toga možemo učiniti da tokom svakog pokolenja
učinimo život nešto manje groznim i nešto manje nepravednim." 20
Kao glavnu karakteristiku svoje ideje o postepenom izgrađivanju društva (piecemeal social engineering), u svojoj knjizi Beda istoricizma Poper navodi
sledeće: mada može negovati neke ideale koji se tiču društva "kao celine" ‡
možda njegovo opšte blagostanje ‡ zastupnik teze o postupnom izgrađivanju
dru-štva neće verovati u metodu prekrajanja društva kao celine. Ma kakvi bili
nje-govi ciljevi, on pokušava da ih postigne malim podešavanjima i ponovnim
pode-šavanjima, koja se mogu neprekidno poboljšavati. 21
Poperova metodologija postepenog izgrađivanja društva tako
obezbeđuje odgovarajuća sredstva za praktično ostvarenje prihvaćenih
ciljeva. A da bi se to postiglo, ona mora polaziti od istorijskog iskustva kao
pouzdanog izvora sazna-nja. No, za razliku od istoricizma, ona ne teži
otkrivanju opštih zakona dru-štvenog razvoja, već pre svega nalaženju onih
zakona koji nameću odgovarajuća ograničenja građenju društvenih institucija
(ustanova).22
Holisti odbacuju pristup "deo po deo" kao suviše skroman. To njihovo
odbacivanje, međutim, ne slaže se sasvim sa njihovom praksom; u praksi,
naime, oni se uvek vraćaju na unekoliko proizvoljnu i trapavu, mada
ambicioznu i bezobzirnu primenu onoga što je u suštini postepena metoda
lišena svog pažljivog i samokritičkog karaktera. Razlog je taj što se u praksi
holistička metoda pokazuje kao nemogućna; što su veće pokušane holističke
promene, to su veće njihove nenameravane i velikim delom neočekivane
reperkusije, koje holi-stičkom tehnologu nameću da u nuždi pribegne
improvizaciji postepene tehno-logije... To utopijskog tehnologa stalno navodi
da čini stvari koje nije namera-vao da čini; to će reći, vodi ga opštepoznatoj
pojavi neplaniranog planiranja. Prema tome, u praksi se pokazuje da se
razlika između utopijske i postepene tehnologije svodi ne toliko na razliku u
veličini i obimu, koliko na obazrivost i na spremnost na iznenađenja koja se
ne mogu izbeći..."23
Tehnolog postepenih promena, ističe Poper, zna, kao Sokrat, koliko malo zna. On zna da mi možemo da učimo samo na sopstvenim greškama.
Prema tome, on će napredovati korak po korak, pažljivo upoređujući
očekivane rezultate sa onima koji su postignuti, uvek očekujući neželjene
posledice svake reforme koje se ne mogu izbeći; istovremeno on će
izbegavati preduzimanje reformi takve složenosti i obima koji mu
onemogućuju da razmrsi uzroke i posledice, i da zna šta stvarno da čini. 24

1

9

2

0

2

1

2

2

2

3

2

4

222

v. Popper, K. R., Conjectures and Refutations, p. 361.
Ibid., p. 362.
v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, p. 66.
v. Ibid., p. 46.
v. Ibid., pp. 68-69.
v. Ibid., p. 67.

Ova metoda se, zaključuje Poper, može koristiti da bi se pronašla najurgentnija zla u društvu, protiv kojih se treba boriti, a ne za traganje i borbu
za neko krajnje dobro (kao što su skloni da čine holisti). Ali, sistematska borba
protiv određenih loših stvari, protiv konkretnih oblika nepravde i eksploatacije, protiv takvih patnji kakve su beda i nezaposlenost, koje se mogu
izbeći, sasvim je druga stvar nego što je pokušaj da se ostvari daleki idealni
nacrt društva. Uspeh ili neuspeh se lakše mogu proceniti, a ne postoji nikakav
unu-trašnji razlog zbog kojeg bi ova metoda vodila nekom nagomilavanju
moći i poti-skivanju kritike. Takva borba protiv konkretnih loših stvari i
konkretnih opasnosti isto tako će pre naići na podršku većine. 25
Kosta ^avoški primećuje kako se Poperu može zameriti da se pomoću
ova-kve metode mogu postići tek male promene i prilagođavanja, i da se u
isti mah možemo baviti samo jednim delom društvenog života koji
reformišemo, dok u isto vreme najveći deo društvene celine ostaje netaknut i
nepromenjen. Takođe ostaje nedovoljno jasno polazište kojim se rukovodi
društveni graditelj (tehno-log) kada pristupa reformisanju društva. 26
*
*

*

Potpuno je istinito da je marksiste i komuniste uvek uznemiravao
odnos između revolucionarnih sredstava i ciljeva. To je posebno slučaj pošto
se često zamišljalo da se većina ljudskih ciljeva može ostvariti najokrutnijim
sredstvi-ma. Staljinizam je, na primer, pokušao da pruži ideološku
racionalizaciju okrutnosti sredstava koja je upotrebljavao. On je ovo uspeo da
učini futuristi-čkim tumačenjem krajnjih revolucionarnih i humanističkih
ideala i cilje-va. Ali, mislim da vredi postaviti sledeće pitanje: kako je sa
sredstvima i ciljevima moguće načiniti takve strateške manevre, tj. kako su u
prvom redu moguće takve ideološke racionalizacije?
Da to izrazim ukratko, odgovor bi mogao glasiti otprilike ovako: gorepomenuta situacija je mogućna upravo iz razloga našeg usvajanja gledišta da
postoji ili da mora postojati neki krajnji autoritet koji svi treba da prizna-mo.
Naime, čim bilo koji entitet zapoveda ovu vrstu neupitnog autoriteta, uvek
postoji mogućnost prenošenja njegovih obeležja, njegovih simbola i njegove
moći na druge entitete. U isto vreme, ovo znači sužavanje mogućnosti
kritičkog prevazilaženja, rasta. Ovome gledištu, naravno, treba dalje
objašnjenje.
U našem slučaju, prirodno, zainteresovani smo za poziciju koja tvrdi da
ima neupitnih krajnjih ciljeva društvenog razvoja. Ali, po mom mišljenju, čak i
ako pretpostavimo da čovečanstvo, tj. njegova znatna većina, usvaja neki
određeni krajnji cilj, određenu projekciju idealnog društva ‡ tom cilju se ne bi
dopustilo da poseduje kvalitet neupitnog autoriteta, ne bi se dopustilo da se
on izdvoji od onih enteteta koji su podložni kritičkoj diskusiji. Pa ipak, mnogi
pošteni i humanistički komunisti ‡ da ne pominjem one koji su ne-humanistički ‡
drže se gledišta da krajnji cilj komunističkog društva ne može biti otvoren za
kritiku.

2

5

2

6

v. Ibid., pp. 91-92.
v. ^avoški, K., Filozofija otvorenog društva, Beograd, FDS, 1975, str. 278.

223

Moguće je prigovoriti da je stanovište obuhvatne kritike i sámo
neodbra-njivo, pošto kritiku lišava svakog čvrstog utemeljenja. Ali, tako se čini
samo na prvi pogled, pošto se nikad ne događa i ne treba da se dogodi da u
istom tre-nutku propitujemo i kritikujemo sve vrednosti i sve ciljeve koje je
stvorilo čovečanstvo. Važna stvar je da uvek treba da imamo mogućnost
kritikovanja bilo koje ljudske vrednosti, čvrsto se oslanjajući na druge ljudske
vrednosti i ciljeve kako bismo to učinili.
Pri pretpostavci da se prizna ova mogućnost kritike, bilo bi mnogo
lakše otkloniti negativne fenomene iz konkretnih ljudskih društava. [taviše, izgleda da bi bile onemogućene sve vrste ideološke racionalizacije.

224

TRE]I DEO

NAUKA O NAUCI

225

[MUSTIKLA

226

MOGU]NOSTI I OGRANI^EnjA
RAZVOJA NAUKE I TEHNOLOGIJE
Bez obzira na to što težište svoga interesovanja razni ljudi stavljaju u
različite vremenske dimenzije, savremeni misaoni čovek sve više živi u sve tri
vremenske dimenzije: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (...) U tom smislu,
i futurološkim istraživanjima (za kojima se danas u svetu sve više oseća
istinska potreba) može se prići sa stanovišta odbrane status-a ljuo, tj.
utvrđivanjem onih projekcija razvoja do kojih se dolazi putem manje ili više
usavršene metode ekstrapolacije iz trendova razvoja koji se zapažaju u
prošlo-sti i u sadašnjem vremenu, da bi se onda možda samo procenilo koliko
su te pro-jekcije povoljne ili nepovoljne, te da bi se predložili mogućni koraci
u pravcu otklanjanja ili bar ublažavanja što većega broja takvih nepovoljnosti.
Humanistički prilaz, s druge strane, podrazumevajući da sloboda
odlučivanja subjekta u istoriji ima svoje granice, ali i široko polje mogućnosti
za delovanje (promenu), želi da insistira baš na takvim mogućnostima
subjekta (bilo kao dru-štvenog sloja, grupe ili pojedinca), koji će ‡ uz pomoć
znanja o prošlosti i sada-šnjosti ‡ otkrivati više istinskih mogućnosti u
pogledu budućih pravaca razvoja, da bi zatim, iz perspektive ciljeva i
vrednostî onoga društva za čiju se izgradnju zalaže, izabrao jednu od njih koju
će pokušati i da ostvari. Prema tome, ovde je implicirano kako jedno
usmerenje na prevazilaženje postojećeg, tako i osla-njanje na svestan
društveni angažman subjekta.
U ovom radu imaće se u vidu taj humanistički prilaz i biće razmotreno
nekoliko ključnih problema koji mogu da doprinesu pravilnijoj proceni o tome
kakve su danas mogućnosti i ograničenja daljeg razvoja nauke i tehnologije
uopšte i kod nas posebno. (...) U tom smislu, nama od prvog trenutka mora biti
jasno da razvoj nauke i teh-nologije u našoj zemlji nije, a ne bi nikada ni smeo
da bude tako shvaćen kao da bi to mogao ‡ makar i u jednom određenom
periodu našega razvoja ‡ da bude vrhovni, jedini ili prioritetni cilj ovoga
društva. Drugim rečima, možda još jasnije ili preciznije rečeno, razvoj nauke i
tehnologije ne bi smeo nikada, ni svesno ni ne-svesno, da dostigne rang
takvoga društvenog cilja kome se (makar i privremeno, radi bolje budućnosti)
podređuju svi ostali ciljevi. Valja, znači, uvek imati na umu da su nauka i
tehnologija zapravo instrumenti koji treba da služe čoveku onako kako on to
nađe za shodno, imajući u vidu svoje večito traganje za pravedni-jim i
srećnijim društvom, za humanističkim ciljem stvarnosti. Nauka i tehnolo-gija
mogu biti i jesu izuzetno značajna sredstva humanizacije sveta, ali su ipak
samo sredstva, o čijem načinu upotrebe društvo treba svesno i pažljivo da
odluči, jer ne treba zaboraviti da ta sredstva mogu isto tako biti i
zloupotrebljena za sasvim suprotne ciljeve. Reč je, naravno, o političkoj
odluci, ali o takvoj politi-čkoj odluci koja se, kako ističe i Miloš Macura, "mora
donositi u prisustvu sve-sti o njenim budućim posledicama", s tim što i

227

"tekuća politika mora biti moti-visana ne samo neposrednim, već i trajnim
ciljevima uže i šire zajednice". 1

1

228

Macura, M., "Modeli globalnog razvoja i ljudski progres", Beograd, 1976, umn., str. 34.

[taviše, iz ove perspektive i onaj stari princip da je nauka sama sebi
sudija dobija jedan sasvim specifičan smisao: naime, nauka ostaje sama sebi
sudija kada je reč o njenom osnovnom poslu proširivanja ljudskog znanja; ako je,
međutim, reč o procenjivanju humanističkog smisla upotrebe toga postignutog
naučnog znanja, onda tu nauka više ne može biti sama sebi sudija, već to
postaje "ona teorija koja na-učne rezultate uvlači u celoviti kontekst, u
istorijski tota-litet i sa stanovi-šta ljudske autentične suštine pita se u kakve
svrhe se ovi rezultati koriste".2
*
*
*
Prilikom postavljanja dugoročne orijentacije istraživanja na određenom
naučnom području neophodno je u najkraćim crtama sagledati istorijat, trenutno
stanje i objektivnu perspektivu daljega razvoja naučnog rada na tom području, i
to uvek s obzirom na konkretnu situaciju jedne određene zemlje. Istraživanje
razvoja nauke i tehničkog progresa nema dugu prethodnu istoriju ‡ ove
interdisciplinarne studije su nastale tek pre nekoliko decenija, i to kako iz
razloga što su naučni radnici postali sve brojnija kategorija među osnovnim
društvenim profesijama, tako i iz preke potrebe da društvo kao celina, i njegova
rukovodeća tela posebno, sagledaju kompleksne procese razvoja društva, kao i
sve značajniju ulogu nauke u tom procesu (stepen rasta naučnih aktivnosti u
celini, kao i troškovi koji se daju na istraživanja, beleže u tom periodu porast koji
je bio iznad svakog očekivanja). Tek na osnovu tih saznanja otvara se zbiljska
mogućnost da se pokuša usmeravanje razvoja u željenom pravcu. Prva
istraživanja na području nauke o nauci započeta su, razume se, u visoko
razvijenim društvima, u kojima su i razvoj nauke i tehnički progres dostigli
najviši nivo.
(...)
Prvi kompleks pitanja koja treba dugoročno istraživati jesu ona vezana
za bolje i efikasnije korišćenje nauke kod nas. Bez obzira kakve ćemo
vrednosne stavove zauzeti u pogledu pravaca budućeg razvoja tehničke
civilizacije u svetu, kod nas će (imajući u vidu činjenicu da je 98% istraživačkih i
razvojnih kapaciteta koncentrisano u razvijenim zemljama) još duže vreme biti
veoma aktuelno izučavanje različite problematike vezane za pitanje transfera
i retransfera tehnologije, a naročito za ubrzavanje procesa difuzije
tehnologije, kao i novoga programatskog, dinamičkog i interdisciplinarnog
pristupa nauci, koji u jednom broju naučnih disciplina treba da zameni
tradicionalni statički akademski pristup.
Isto tako, treba proučiti odnos obrazovanje‡kultura‡naučnoistraživačka
delatnost, pošto je to od posebnog značaja kako za optimalan razvoj i
aktiviranje naučnog potencijala kod nas, tako i za prihvatanje i efektivno
korišćenje nauke u praksi. Veoma će biti važna i razrada konkretne, za
situaciju naše zemlje vezane, politike tehničkog progresa, oslanjajući se na
detaljna izučavanja prirodnih izvora sirovina i prognoziranje tehnološkog
razvoja industrije...

2

@ivotić, M., ^ovek i vrednosti, Beograd, "Prosveta", 1969, str. 123.

229

Drugi kompleks pitanja čine ona vezana za usklađivanje razvoja nauke
kod nas sa razvojem nauke i tehničkog progresa u svetu. Posebnu pažnju
treba posvetiti praćenju tekovina razvoja naučnih istraživanja na
međunarodnom planu, kao i upoznavanju sa izabranim putevima razvoja
nauke i tehnologije u međunarodnim razmerama, sa diferenciranjem stavova
velikih i malih zemalja... Praćenje razvoja nauke u svetskim razmerama treba
da omogući opredeljivanje za posebno razvijanje i naglašavanje određenih
područja nauke radi lakšeg uključivanja u svetske tokove nauke tamo gde nam
naše naučne i tehničke sposobnosti to omogućuju (s obzirom da male zemlje ne
mogu pretendovati da razvijaju celokupnu nauku na najvišem nivou). (...) Bilo
bi zanimljivo proučiti sadašnji sistem komuniciranja među naučnicima, načine
prenošenja informacija, problem mobilnosti i migracija naučnika, probleme obrazovanja istraživačkih talenata ... već nastaje i svetska politika na planu razvoja
nauke.
Treći kompleks pitanja čine ona vezana za rešavanje položaja nauke
kao društvenog podsistema, za adekvatno rešavanje njenog položaja u
odnosu na druge podsisteme. Biće najpre neophodno sistematsko istraživanje
saglédanja
uzajamnog
intere-sa
između
korisnikâ
i
nosilaca
naučnoistraživačkih usluga, na liniji razvijanja afiniteta između ovih dveju
grupacija, kao i na liniji adekvatnog postavljanja i daljeg usavršavanja i
stabilizovanja načina finansiranja naučnoistraživačke delatnosti. Ovde spada i
istraživanje vrednovanja ekonomskih efekata naučnois-traživačkog rada, kao i
osnovno pitanje usklađivanja perspektivne orijentacije nauke sa dugoročnom
projekcijom u pogledu opštih društveno-ekonomskih razvojnih ciljeva naše
zemlje. S tim u vezi je i formulisanje i razrada naučne politike kako za
fundamentalne, tako i za primenjene nauke i razvojna istraživanja.
(...) U ova istraživanja je potrebno uključiti i futurološki aspekt,
posebno s obzirom na činjenicu da će se broj naučnih radnika popeti na
desetine miliona, što će izazvati nove probleme kako u pogledu organizacije
istraživanja, tako i u pogledu komuniciranja rezultata tih istraživanja. (...)

Neki problemi programiranja dugoročnog razvoja nauke
Ali, da najpre sagledamo neke metodološke aspekte predviđanja budućeg razvoja nauke i tehnologije, mogućnosti i ograničenja same futurologije,
što će nam, ako bar unekoliko rasvetlimo ove neugodne intelektualne
probleme koji sežu kroz sve pore teorije saznanja i metodologije savremenih
prirodnih i dru-štvenih nauka, biti od značajne pomoći u oslobađanju od dveju
slabosti futurolo-ških tekstova kojima se neretko događa ili da predviđaju
nepredvidljivo, ili da se pone-kad ustežu od pravljenja predviđanja tamo gde
su ona sasvim mogućna i opravdana.
Problemi futurologije uopšte, a posebno dugoročnog prognoziranja, pa
onda i programiranja razvoja nauke, nalaze se već duže vremena u središtu
pažnje svih ljudi koji misle i čiji interes nije ograničen na neposrednu
sadašnjost. No, ne samo što su društvene nauke daleko od egzaktnosti
prirodnih nauka, već je reč o jednoj tako složenoj i suptilnoj problematici, gde
neke sporne tačke tek počinju da se rasve-tljavaju i gde počinju da se naziru
neke, u celini uzevši, dosta ograničene mogućnosti.

230

S obzirom na činjenicu da mnogi pogledi na budućnost i razna
prognozi-ranja ili programiranja ne uzimaju u obzir postojeća ograničenja
(mada se događa i obratno: da se pojedinci ustežu od pravljenja predviđanja i
programiranja čak i tamo gde je to sasvim mogućno i opravdano), moramo
početi sa izražavanjem sumnje da je "na osnovu najpotpunijeg saglédanja
sadašnjeg stanja (mogućno) sačiniti (opštu) viziju o tome gde ćemo se naći
kroz sledećih tridesetak, pedesetak ili više godina"!
^etiri su osnovna razloga za takvu sumnju:
(1) Dosadašnja futurološka literatura u stvari pokazuje (a) da
najpotpu-nijeg saglédanja sadašnjeg stanja nema, (b) da su ta saglédanja
uvek nepotpuna i raz-ličita, pa su onda i (v) vizije drugačije.
(2) Vizije ili prognoze budućeg razvoja nisu ni ne mogu biti čisto
objektiv-nog karaktera, s obzirom da se s pretpostavkama o onome što se
može dogoditi mešaju i naše vrednosne pretpostavke o onome što bi trebalo
da se dogodi.

231

(3) Argument koji je još 1944-1945. godine izneo jedan od najžešćih
kritiča-ra pozitivističkog poimanja nauke Karl Poper. Naime, na tok ljudske
istorije snažno utiče rast naučnog saznanja; međutim, mi nismo u stanju da
racionalnim ili naučnim metodama predvidimo budući rast naučnog saznanja
(mi ne možemo naučnim metodama da predskažemo svoje buduće naučne
rezultate; takvi pokušaji mogu da donesu rezultat samo pošto se događaj već
odigrao, kada je za predviđanje isuviše dockan); prema tome, mi nismo u
stanju u pravom smislu da predviđamo budući tok naše istorije. 3 ‡ Naše
prognoze o budućem toku istorije su, dakle, veoma neizvesne, pune grešaka,
neznanja i nesigurnosti.
(4) Zbog nedovoljne egzaktnosti samih zakona razvoja društva, može
doći i do teško predvidljivih značajnih društvenih (političkih i ekonomskih)
prome-na (izmenâ u osnovnim ciljevima koje društvo sebi postavlja) što takođe
ponekad mogu da dovedu do sasvim neočekivanih posledica u pogledu
pravca budućeg raz-voja nauke.
Iz svega ovoga jasno proizlazi da mi i iz razloga razvitka naučnog
saznanja, a ne samo zbog nedovoljne egzaktnosti samih zakona razvitka
društva, ne možemo učiniti više od naznačavanja dve-tri ili više alternativnih
mogućnosti toga budućeg razvoja.
[to se tiče samoga naučnog saznanja, ako je reč o fundamentalnim
otkri-ćima i novim prodorima naučne misli, koji obično sa sobom nose
revolucionarne promene u celokupnom progresu nauke, njegov budući razvoj se
ne može predviđati. To je ono što je stvarno neuhvatljivo. U tom smislu Derek de
Sola Prajs odlično primećuje: "Izgleda malo neobično, ali čovek nije u stanju da
učini skoro ništa u smislu ubrzavanja ili usporavanja nastajanja znanja ili
njegovog usmeravanja u nekom željenom pravcu. Plodovi drveta znanja imaju
običaj da sazrevaju onda kada to njima odgovara."4 ‡ Da se uverimo kako je
sve to zaista tako, dovoljno je da se podsetimo na činje-nicu da pre 30-40 godina
niko nije prorekao takva otkrića kao što su računari, ili atomska fisija.
Međutim, pojam naučnog znanja je toliko širok da obuhvata i takve
aspek-te gde su predviđanja mogućna: naime, ako je naučna zajednica svoje
napore usredsredila na određenu oblast, onda se, već prema vrsti te oblasti,
ponekad može sa određenom verovatnoćom predvideti da će u toj oblasti
doći do nekog novog ot-krića. Ili, još povoljniji slučaj: ako se u nauci afirmisala
neka nova opšta teorija, onda se može naslutiti da će u pokušajima daljeg
razvijanja te teorije, kao i pronalaženja njenih posledica u posebnim
oblastima, doći do niza posebnijih otkrića u određenim oblastima.

3
4

232

v. Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961, pp. V-VI.
Price, D. de Solla, Science since Babylon, Nenj Haven, Yale University Press, 1975 (1961), p. 129.

Kako izgledaju takva predviđanja i koliko su ona uspešna, može
unekoli-ko da se proceni, recimo, po spisku od stotinu tehničkih inovacija koju
su načini-li Kan i Viner u svojoj knjizi 2000. godina, Okvir za spekulacije o
sledeće 33 godine. Mada je tu reč o čisto tehnološkim otkrićima, tj. uglavnom
o iznala-ženju odgovarajućeg tehničkog modusa za primenu već postojećeg
naučnog znanja, za pri-bližno jednu trećinu pređenog perioda (11 godina),
malo se šta od toga ostvari-lo, a iz današnje nove perspektive izgleda da za
jedan broj otkrića sa pomenutog spiska više nema mnogo izgleda da će se
ostvariti do kraja ovoga veka.5
Iz svega toga, razume se, ne treba izvoditi zaključak da nauku uopšte i
ni na koji način ne treba planirati i programirati. I kad nema plana, on postoji
implicitno kao određena mešavina tradicije i oportunizma. Ako se uzme u
obzir nepredvidljiva priroda naučnog otkrića, onda plan može samo da
doprinese zaje-dničkom usmerenom poduhvatu. Osnovna crta toga plana
mora biti, naravno, ela-stičnost i neprekidna revizibilnost, pošto nikada ne
treba smetnuti s uma da ništa ne može biti kobnije za nauku od krutog
pridržavanja nekog unapred postavljenog plana. 6 Veliki broj spoljašnjih
činilaca koji utiču na ovaj razvoj nameće potrebu neprekidne revizibilnosti
programa razvoja nauke.
*
*

*

No, pre nego što pređemo na problem futurologije uopšte, da se zadržimo pre svega na nekim uočenim nedostacima onih metoda što su
korišćene u dosadašnjoj literaturi koja se bavila prognoziranjem budućnosti.
Ako je reč o metodi ekstrapolacije trendova, onda treba pre svega
napome-nuti da je često, s malo mašte i osećanja za procese koji se ne
zapažaju na površi-ni društvenih pojava, na kojoj inače ova metoda ostaje,
mogućno pretpostaviti da one tendencije koje pretežu u određenom
vremenskom razdoblju već rađaju svoje suprotnosti koje mogu uskoro da
pretegnu. Sem toga, poznato je da su se prognoze vršene pomoću metode
ekstrapolacije trendova često pokazale pogrešnim i u demo-gra-fiji, pa nije uvek
poboljšavalo stvar ni to kada su prepravljane u svetlo-sti doc-nijih podataka.
U svakom slučaju, s obzirom da ne poznaje postojanje pravih alter-nativnih
mogućnosti, ovakva prognoza, što je dugoročnija, sve je manje pouz-dana.

5

6

v. Kahn, H. & njiener, A. J., The Year 2000, A Framenjork for Speculation in the Next Thirty Three Years, Nenj
York, The Macmillan Co., 1967, pp. 51-55.
v. Bernal, J. D., The Social Function of Science, Cambridge, Mass., The M. I. T. Press, 1967 (1939), p. 325.

233

[to se tiče Delfi metode, kako primećuju članovi Jedinice za istraživanje naučne politike u Saseksu, prognoze koje su dobijene putem te metode,
obiluju uticajima društvenih činilaca. njih bi zapravo trebalo posmatrati kao
oblik društvenog pregleda, čiji rezultati odražavaju očekivanja, osećanja, a
ponekad i poznavanje zvaničnih planova od strane članova grupe. [to je
najgore, vrlo je te-ško kontrolisati uticaj takvih činilaca kao što su
"raspoloženje" radnikâ unu-tar jednog određenog područja, obznanjene izjave
upućenih ljudi, poznavanje zvanič-nih planova, privremeni vrhunci
optimističke misli do kojih je došlo pod uti-cajem skorašnjih istraživačkih
uspeha, ili čak takve zloupotrebe kada se uvere-nost u mogućnost nekog
razvoja izrazi pre svega zato da bi se privukla finansijska sredstva, da se ne
spominju takvi prigovori koji mogu nastati iz razmišljanja o tome ko je izvršio
izbor panel-grupe, s kakvim kriterijumima na umu itd. 7
Gordon i Hejvord su pokušali da metodu prognoziranja unaprede
nadređuju-ći Delfi metodi metodu matrica unakrsnih uticaja, u kojoj se od
stručnjaka traži da klasifikuju uzajamne uticaje između događaja, kako
specifikujući vrstu utica-ja, tako i procenjujući njihovu "snagu". (Mogućna su
tri oblika uzajamnog uticaja između dva događaja: javljanje A-a može da
poveća, da umanji verovatnoću javljanja B-a, ili može biti bez ikakvog uticaja.
Povećavanje verovatnoće može se podeliti na "omogućavanje" ili "izazivanje"
događaja, a smanjivanje verovatnoće može se nazvati "ocrnjivačkim" ili
"antagonističkim".) Najozbiljniji argumenti za kriti-ku ove metode leže u
njenoj zavisnosti od prethodećih Delfi proučavanja, s tim što ona još više
skriva pretpostavke koje leže u osnovi prognoze, dajući istovre-meno
postignutim rezultatima oreol matematičke pouzdanosti i objektivnosti. 8
Najzad, imamo metodu analize scenarija, koja treba da ukaže na
mogućne staze prema budućnosti. Dosta preciznu definiciju scenarija
nalazimo kod Kana i Vinera: to je takav hipotetički niz događaj â što je
konstruisan s ciljem da se naša pažnja usmeri na kauzalne procese i tačke o
kojima treba doneti odluku. Scenariji odgovaraju na dve vrste pitanja: (1)
kako se zapravo, korak po korak, može ostvari-ti neka hipotetička situacija, i
(2) kakve alternative postoje za svakog aktera, na svakom pojedinom koraku,
za sprečavanje, preusmeravanje ili ubrzavanje određenog procesa. 9
Slabosti ove metode bile bi sledeće:
(a) I ova metoda, kao i tehnika ekstrapolacije trendova, koristi istu
selektivnost u izboru relevantnih podataka i pretpostavljenog mehanizma. 10
(b) Izbor mogućnih alternativa koje će se posmatrati, odnosno
procenjiva-nje važnosti određenih parametara ili struktura, zavisni su od
vrednosnih pret-postavki ili ciljeva od kojih autor polazi, s obzirom da je
nemogućno obuhvatiti sva-ki pojedini mogućni razvoj u posmatranoj oblasti,
ili uzeti sve parametre u obzir.

7

8
9
10

234

v. Encel, S., Marstrand, P. K. & Page, nj. (Eds.), The Art of Anticipation, Values and Methods in Forecasting,
London, Martin Robertson, 1975, pp. 80-81.
v. Ibid., pp. 83-85.
v. Kahn, H. & njiener, A. J., Op. cit.
v. Encel, S., Marstrand, P. K. & Page, nj. (Eds.), Op. cit., p. 87.

(v) ^esto je neizvodljivo predvideti izvesne značajne promene što
mogu do-vesti do sasvim neočekivanih posledica koje remete osnovnu
strukturu scenarija, posebno kada su u pitanju društvene napetosti i sukobi,
kada društvene snage mogu sasvim da izmene dotadašnje trendove.
Ali, ukoliko se imaju u vidu sve pomenute ograničenosti pojedinih
metoda pro-gnoziranja budućnosti, to ne znači da ih jednostavno treba sve
odbaciti, da valja odustati od svakog prognoziranja i programiranja
budućnosti kao lošeg i besko-risnog. Pri donošenju političkih odluka o
budućim pravcima razvoja društva ‡ bez obzira da li su te odluke lokalne,
parcijalne ili opšte ‡ nama su takve pro-gnoze neophodne. Nekada možda
neće postojati potreba ni za alternativnim prognozama, već jednostavno za
takozvanim kondicionalnim predviđanjima, tj. šta proističe iz određenog
skupa uslova, ili šta će slediti ako se donese takva i takva odluka. Prema
tome, treba težiti ka tome da se tehnike prognoziranja što više poboljšaju, da
se metodologija njihove upotrebe usavrši, s tim što će podesnost primenjene
metode zavisiti prvenstveno od svrhe prognoze.
Tîm iz Saseksa posebno ističe sledeću ulogu prognoziranja:
osnaživanje mišljenja, otvaranje pogleda svih onih koji donose odluke prema
novim horizonti-ma. S obzirom da to traži maštu i dobre komunikacije, a da
prognoze treba da budu pristupačne i sveobuhvatne, oni smatraju da ipak
najviše obećava tehnika scenarija.11
Valja, najzad, naglasiti i to da neminovnost uplitanja vrednosnog
elemen-ta u prognoziranje budućnosti ne mora da predstavlja nedostatak.
Naime, ako se određene polazne norme i vrednosti svesno prihvate, ali ne
dogmatski, već sa otvorenošću prema kritičkom mišljenju, na njima
zasnovano prognoziranje zaslužuje puno poštovanje.
Globalne prognoze razvoja čovečanstva u budućnosti koristile su i
raču-narske modele. Valjanost računarskih modela, kao što neprekidno
naglašavaju neki vrhunski poznavaoci ove tehnike, što ne treba nikako gubiti
iz vida, u pot-punosti zavisi od teorije i podataka koje određeni model sadrži.

11

v. Ibid., p. 91.

235

Stručnjaci iz Saseksa primećuju da računarski modeli imaju svoje
dobre strane. Pre svega, za razliku od "misaonih" modela, koji se koriste u
verbalnoj ili pisanoj diskusiji, matematički model je jasan i nedvosmislen, pa
prisiljava istraživača da eksplicira svoje pretpostavke i tako otkrije mogućne
nedosledno-sti u njima. Sem toga, računar je, za razliku od ljudskog mozga, u
stanju da istovre-meno barata velikim brojem promenljivih, pa zato sa
visokom tačnošću može da prati i implikacije velikog broja uzajamno
povezanih pretpostavki. Forester čak drži da ovaj proces često vodi
iznenađujućim ili kontraintuitiv-nim rezultatima, što samo potvrđuje tezu da
računarski modeli mogu dovesti do novih uvida u ponašanje društvenih
sistema. Iz tih razloga, smatra se da se po-sebno značajna uloga računarskih
modela sastoji u razjašnjavanju i artikulisanju određenih teorijskih ideja. 12
No, kada je reč o dosadašnjim globalnim modelima, njihove slabosti
treba pre svega tražiti u kvalitetu njihove teorijske zasnovanosti. Iako su ti
modeli veoma različiti (uporediti Granice rasta, ^ovečanstvo na prekretnici ili
O budućnosti Japana i sveta), njihove teorije (preterivanje koje vodi ka slomu,
stra-tegija preživljavanja, odnosno optimalna raspodela) podložne su
ozbiljnim kri-tičkim primedbama, a pre svega u smislu nedovoljne
kompleksnosti. Prema tome, bez obzira na to koliko se ovi modeli budu
usavršavali i postajali sve složeniji, bilo bi pogrešno pridavati previše vere u
njihove rezultate. ‡ Jedna od posebni-jih primedbi, koja, međutim, ukazuje na
značajnu slabost metode računarskih mode-la, a koja se daljim
usavršavanjem može i izbeći, jeste ispoljena tendencija da se i vrlo male
početne razlike, kroz ponavljanje bez odgovarajućeg mehanizma prilagođavanja, pretvore u velike i nepremostive raskorake. Drugim rečima,
modelovanje kompleksnih sistema još je dosta primitivno, još je nedovoljno
adekvatno.
Pa ipak, kao što smo već primetili za druge metode prognoziranja
buduć-nosti, i ovi modeli mogu da budu veoma korisni za donošenje
određenih važnih odluka koje će biti od uticaja na dalji razvoj čovečanstva.
Ako se pri tom o njima sprovedu i široke javne diskusije, ljudi će onda
spremnije i lakše prihvatiti rezultate one politike u čijem su oblikovanju i sami
aktivno učestvovali. Narav-no, uvek se mora imati u vidu da se računarski
modeli, bez obzira na to što izgle-daju izvanredno egzaktni i objektivni, ne
smeju nikada uzeti tako kao da nam pre-zentiraju onu budućnost koju ne
možemo izbeći. Ma koliko neke tendencije bile objektivne, one ne determinišu
budućnost jednosmisleno. Objektivna istorijska realnost postavlja jedino
granice broju realno otvorenih mogućnosti za budući razvoj koje vredi uzeti u
razmatranje.

Koncepcija naučnog predviđanja i
neki metodološki problemi savremene futurologije

12

236

v. Ibid., pp. 101-102.

Okvirna tema koju smo odredili za ovaj dijalog ‡ u kojoj se sugeriše
pove-zivanje vrednosne i naučne problematike ‡ koliko je izvanredno aktuelna
toliko je i izuzetno složena, tako da se ja ne usuđujem da pokušam bilo kakav
celovi-tiji zahvat. (...) Stoga ću nastojati da ukažem na neke momente iz
problematike naučnog predviđanja koji su svakako od značaja kako za
postavljanje tako i za ostvarivanje savremenih humanističkih perspektiva.

237

Odmah želim da naglasim kako se, po mome mišljenju, naučno
predviđanje ni u kojem slučaju ne svodi na ono predviđanje koje se zasniva
na striktno uzročnim zakonima. Savremena metodologija, koja je sa logičkim
pozitivistima izgubila iz vida neke značajne tekovine koje je inaugurisao
Hjum, bila je otišla u scijentisti-čku krajnost. Za novo usmerenje u savremenoj
metodologiji (a mislim da najveća zasluga pripada Poperu i Lakatošu, mada
ne samo njima) karakteristično je to da je pokazalo dovoljno jasno da tako
nešto kao što su striktni kauzalni zakoni uop-šte i ne postoji ‡ s jedne strane,
zato što induktivni postupci nikad nisu sasvim pouzdani, a s druge strane,
stoga što ni najegzaktnije nauke nisu niti ikada mogu da budu sasvim
slobodne od određenih vrednosnih pretpostavki.
Drugo što želim istaći jeste da ni u pogledu naučnog predviđanja, a ni
inače, ne bi trebalo praviti neka previše oštra razgraničavanja između prirodnih i društvenih nauka. Naprotiv, sklon sam da smatram, kada je u pitanju
stepen pouzdanosti naučnog predviđanja, kako nauke čine jedan kontinuum:
od onih naj-egzaktnijih (gde su najmanje uključene u igru vrednosne
pretpostavke, a najviše tzv. kauzalni zakoni ‡ recimo, mehanika ili
astronomija), preko srazmerno egzakt-nih, ili više ili manje egzaktnih (fizika,
meteorologija, ekonomija itd), do onih najmanje egzaktnih (u kojima je
učešće kauzalnih zakona znatno manje, a prisustvo vrednostî zamašnije i
očiglednije ‡ kao što je slučaj sa savremenom futuro-logijom). U svakom
slučaju, mislim da nema nikakvog razloga da se svim ovim pod-ručjima
istraživanja ne prizna status nauke.
Prema tome, za našu tematiku je bitno to da se može zaključiti kako
metodo-loški posmatrano nema naučnog predviđanja koje bi bilo apsolutno
izvesno, tako da tu možemo imati gradacije od strogih predviđanja do samo
određenih racio-nalno zasnovanih nagađanja ili naslućivanja, kada imamo
posla za dugoročnim predviđanjima. Stepen izvesnosti naučnih predviđanja
(naročito dugoročnih) za-visi još od nekoliko činilaca: od mogućnosti
praktičnog izolovanja jednoga si-stema, od dužine vremenskog trajanja
takvog sistema, od stepena složenosti (ili stepena obuhvatnosti) takvoga
sistema i mogućnosti poznavanja svih njegovih relevantnih početnih uslova.
Naravno, mi se možemo dogovoriti da pod terminom "naučna
predviđanja" podrazumevamo ona koja se kreću od praktične izvesnosti (1),
tj. koja su visoko verovatna, do onih koja su samo verovatna (iznad 0,5), što
opet ne znači da u nekim našim naučnim istraživanjima nećemo koristiti i
takva predviđanja čija je ve-rovatnoća ispod 0,5, pogotovu u onim
razmatranjima gde ljudski angažman može da odigra presudnu ulogu i neku
malo verovatnu projekciju ipak pretvori u stvarnost.
S obzirom na problematiku humanističke perspektive, za nas su interesantne obe ove vrste predviđanja, mada je, naravno, metodološki zanimljivije
do sad uglavnom neproučavano područje onih manje pouzdanih predviđanja
ili kri-tički utemeljenih naslućivanja ili naziranja. To područje istovremeno
predsta-vlja i osnovnu metodološku problematiku kada je reč o futurologiji.

238

^ini mi se da se futurološka razmatranja, koja u celom svetu postaju
sve aktuelnija i sve više uzimaju maha, zasnivaju pre svega na načelu
kontinuiteta i načelu zakonitosti (tj. primene nekih saznatih za sad samo
posebnih zakonitosti), a primenjuju metode ekstrapolacije trendova, Delfi
metodu, metodu računarskih modela i metodu scenarija.
Izreći ću samo nekoliko opaski o pojedinim problemima u vezi sa
pomenutim nače-lima i metodima futurologije.

239

Načelo kontinuiteta, ne poričući mogućnost ili čak i nužnost promena,
polazi od toga da će budućnost biti uglavnom nalik prošlosti, da se od nje neće
bitno razli-ko-vati. Međutim, ovo načelo nije u stanju da objasni niti omogućava
da se predviđa ili da se na bilo koji način iziđe na kraj sa stvarnošću, u kojoj se
zbi-vaju i takvi procesi koji na-rušavaju kontinuitet. (Naravno, sa diskontinuitetom uopšte ima velikih teškoća ‡ dis-kon-tinuiteta ima stvarnih i prividnih; vrlo
često se događa da se on vidi ili procenjuje kao veći nego što stvarno jeste, kao
što se događa i to da se u većini ideologija sasvim neopravdano barata
nerealističnim idealom da će se budućnost u svemu bitno razlikova-ti od
prošlosti, pa se tako neopravdano odriče uloga i značaj načela kontinuiteta.)
Za savremene oglede iz futurologije osobeno je to što oni auto-ri koji
se oslanjaju pretežno na načelo kontinuiteta predstavljaju pesimističke
prognoze, a optimizam unose oni što u svoje projekcije pokušavaju da uključe
i odigravanje takvih procesa koji narušavaju kontinuitet. Svakako, prednost
treba dati ovim drugima, s obzirom da smo već primetili (a) kako je načelo
kontinuiteta sasvim nedovoljno i (b) kako treba pozdraviti svaki pokušaj koji
ide za tim da nasluti prirodu diskontinuiranih procesa, tj. da na osnovu
kritičkog saglédanja postojećeg sistema uvidi njegove granice i nasluti
mogućnost nastupanja diskontinuiteta. Naravno, kada je reč o ovome
poslednjem, situacija nije nimalo jednostavna.
Koji su to onda neki od problema diskontinuiteta što bitno nastaju kao
plod slobodnog ‡ pa u strogom smislu i naučno nepredvidljivog ‡ angažovanja
subjektivnih snaga društva? Moramo primeniti načelo zakonitosti, ali kako
stepen sličnosti pojava na koje se neki zakon odnosi opada od najegzaktnijih
prirodnih na-uka ka onim društvenim naukama koje su najmanje egzaktne,
zakon zaključivanja po ana-lo-giji (znači, uloga jednog veoma nesigurnog oblika
zaključivanja) bivaju sve izraženiji.
Načelo kontinuiteta, međutim, uključujući tu i traganja za
zakonitostima koje važe u jednom sistemu, kada je reč o predviđanju, oslanja
se na jedan od najnesi-gurnijih oblika zaključivanja ‡ na zaključivanje po
analogiji. Sem toga, mada nače-lo kontinuiteta nije sámo po sebi u suprotnosti
sa postojanjem i takvih procesa koji se odlikuju diskontinuitetom, nije u stanju da
pruži zadovoljavajuće ob-jašnjenje, a još manje da omogući predviđanje onih
procesa u stvarnosti koji naru-šavaju kontinuitet.
I inače dosta visok stepen nesigurnosti kada je reč o naziranju
mogućno-sti diskontinuiteta naročito se ispoljava s obzirom na vremensko
određivanje mogućnog trenutka kada će doći do toga diskontinuiteta.
Međutim, za futurolo-ška istraživanja i stvaranje prognoza od bitnog značaja
bi bilo baš određiva-nje trenutka kada bi mogao da nastupi neki
diskontinuirani proces.

240

Naime, ako bi neki diskontinuitet nastupio prerano (pa tako pre
vremena prekinuo odvijanje nekih važnih procesa, kao što je, recimo, razvoj
određene tehnologije, neophodne za ostvarivanje onih uslova na nivou
globalnog društva bez kojih se ne može doći do pravednijeg ekonomskog
poretka ili rešavanja drugih krupnih problema budućeg društva), ili opet
prekasno (što bi one društvene slojeve koji imaju u vidu budućnost ‡ a za sad,
na žalost, moramo utvrditi da rela-tivno mali broj ljudi razmišlja o onome što
nije neposredna sutrašnjica ‡ one-mogućilo da na vreme u povoljnom smeru
izvrše korenitiji uticaj na društveno-ekonomsko prestrukturisanje svojih
društava) ‡ u oba slučaja može se dogoditi da se, hteli to ili ne hteli, suočimo
sa vrlo neprijatnim posledicama.
Iz tih razloga, dakle preventivno, mi moramo, čini mi se, veoma ozbiljno
uzeti u obzir i one pesimističke projekcije (koje se oslanjaju prevashodno na
princip kontinuiteta) i pokušati na sve moguće načine da delujemo protiv onih
tendencija koje nose najveću opasnost za razvoj globalnog svetskog društva u
dugo-ročnoj perspektivi.

241

Sem toga, može doći i do onoga što bih nazvao "neželjeni kontinuitet".
O čemu je tu reč? Naime, pored toga što je činjenica da se mnoge za budući
razvoj društva veoma značajne odluke donose na brzinu i bez dovoljno
saglédanja njihovih dugoročnih posledica ‡ a takva praksa će, vremenom,
postajati sve veći luksuz ‡ u složenim društvenim sistemima savremena
nauka još nije dovoljno jasno uočila sve one činioce od kojih zavisi mogućnost
usmeravanja društvenih kretanja u že-ljenom pravcu. To onda u izvesnim
prilikama dovodi do takvih situacija u kojima konkretni društveni sistem
reaguje na određene promene suprotno željama onih koji te promene uvode,
vodeći tako tzv. "nenameravanim posledicama"! Ovaj mome-nat "neželjenog
diskontinuiteta" takođe može lako da poremeti i poništi naša predviđanja
zasnovana na načelu kontinuiteta!
Kako iz ove perspektive, najsažetije rezimirano, izgledaju one
konkretne metode kojima se služe savremena futurološka istraživanja?
Metoda ekstrapolacije trendova se i uz neprestano unošenje ispravki
po-kazuje kao veoma neprikladna, samim tim što nije u stanju da uđe u
procese koji se ne zapažaju na površini društvenih pojava i koji mogu da vode
i diskon-tinuitetu.
Delfi metoda, i onda kada joj se (kao što su pokušali Gordon /Gordon/ i
Hejvord /Haynjard/) nadredi metoda matrica unakrsnih uticaja, nije slobodna od
uticaja različitih subjektivnih faktora kao što su politička pripadnost, ste-pen
poznavanja zvaničnih namera ili mišljenja autoritetâ, trenutna "raspolože-nja"
ili očekivanja.
Metoda računarskih modela, koliko god može da ima svoje dobre
strane (neophodnost ekspliciranja polaznih pretpostavki; istovremeno i brzo
manipuli-sanje velikim brojem promenljivih itd), kada je reč o kompleksnim
sistemima, još je dosta primitivna, ne poseduje odgovarajuće mehanizme
adaptacije, a sem toga u potpunosti je zavisna od teorija i podataka koji se u
određeni model ugrade.
Najzad, metoda scenarija, bez obzira na slabosti koje se i u njoj mogu
uoči-ti (selektivnost u izboru relevantnih podataka, zavisnost izbora
alternativa od usvojenih vrednosnih pretpostavki i ciljeva), čini nam se da
pluralizam alternativnih moguć-nosti ipak najbolje odgovara savremenom
stanju nauke i mogućnosti-ma predviđanja budućeg razvoja društva; ovo
posebno s obzirom na to da ma koliko neke tendencije bile objektivne, one ne
određuju budućnost jednosmisleno. Objektivna istorijska realnost može jedino
postaviti granice broju zbiljski otvo-renih mogućnosti za budući razvoj koje vredi
uzeti u razmatranje!
Prema tome, kada je reč o futurologiji, nema naučnog predviđanja u
smislu pokušaja predviđanja kako će se budućnost uistinu odigrati, već jedino
u smislu racionalnog i kritičkog nagađanja o mogućnim alternativama.

242

Ovaj zaključak nas ponovo vraća na humanističke perspektive, jer
samo razvijanje baš toga aspekta filozofije može da doprinese rešavanju
problema izbora između predloženih alternativa. Izgleda, naime, da će u
budućnosti čove-čanstvo sve češće, više nego sada ili u prošlosti, morati da
bira, uz sve zastu-pljeniju svest o sve većoj međuzavisnosti i sve izraženije
zajedničkoj i nedeljivoj bu-dućnosti. U takvoj situaciji nedeljivosti interesa,
jedino su univerzalne humanisti-čke perspektive u stanju da pomognu
rešavanju problema izbora. Naravno, razume se, same te perspektive, čak i
ako možemo pokazati da su univerzalne za čitavu dosa-dašnju ljudsku
istoriju, predstavljaju perspektive jedne određene istorijske epohe, pa ne bi
trebalo da nastupaju sa pretenzijama na večno važenje, te da se na taj način
nameću budućim pokolenjima.

243

*
*

*

Najzad, nekoliko reči u smislu ocene o sadašnjem stanju futurologije
uopšte. Pre svega, bez obzira na to kojim se metodama služi i bez obzira na
kri-tiku tih metoda, savremena futurologija često još nastupa sa pretenzijom
da po-stigne neostvarljivi cilj ‡ da predvidi budućnost onako kako će se
uistinu odi-grati. Takvom svojom pretenzijom, bez obzira da li se njen prilaz
budućnosti u osnovi počiva na projektovanju u budućnost onih trendova koji
su zapaženi u sada-šnjosti, ili na nekoj drugoj metodi ili kombinaciji metoda,
futurologija zapravo odriče onu istinsku budućnost koja počiva na čovekovim
mogućnostima prevazilaže-nja ili ukidanja dosadašnjih trendova. Sem toga,
mogućno je utvrditi i to da sve dosadašnje futurološke pokušaje obeležava i
određeni stepen površnosti, s obzirom da im nedostaje humanistička
dimenzija u opisu budućnosti.
Futurologija je rizičan posao i onda kada čini veoma pohvalnu uslugu
čovečanstvu, kada ga, recimo, upozorava dokle bi moglo da dovede
nepromenjeno nastavljanje nekih postojećih trendova (na primer, u pogledu
demografske eksplo-zije, u pogledu iscrpljivanja prirodnih sirovina, u pogledu
zagađivanja čovekove prirodne okoline i slično). Ali, futurologija deluje veoma
negativno kada pre-tenduje da nam izloži naučno predviđanje celine
čovekove budućnosti, što ona nije u stanju da učini. Takva globalna
predviđanja
predstavljaju,
u
najboljem
slučaju,
samo
određeno
racionalizovanje sadašnjosti.
U futurologiji, odnosno pomoću njenih metoda, može se uzeti u obzir
jedi-no određena evolucija struktura savremenog društva, što znači da ona
nije u sta-nju da iziđe izvan tih okvira, nije kadra da bude radikalna, nije u
stanju da pred-vidi nikakvu revoluciju, do koje, međutim, i te kako može doći,
razume se, uz ne-predvidljivo slobodno angažovanje određenih subjektivnih
snaga (nekad pod pri-tiskom naraslih proizvodnih snaga, a nekad iz
nacionalno-oslobodilačkih ili drugih razloga). Te subjektivne snage, noseći u
sebi uvek i jedan utopijski element, lome i pokušavaju korenito da prevaziđu
postojeće strukture savremenog društva, zatečene proizvodne odnose.
Posebno neprimerena, loša i negativna iluzija koju savremena futurologija često nosi sa sobom jeste uverenje da naučno-tehnološki progres
predstavlja onu ključnu polugu koja je sposobna da reši sve probleme i da
otkloni sve prepreke nesmetanom napretku globalnog društva. Iz te
perspektive mogućno je i čitav čovekov odnos prema budućnosti pogrešno
svesti na planiranje razvoja nauke i tehnologije. Ovakav optimizam je krajnje
neosnovan. Naučni i tehnološki napre-dak sâm po sebi ne rešava ni najmanji
društveni problem, ukoliko se svesno ne iskoristi kao sredstvo za to. Ukoliko
ne stoji pod stalnom svesnom kontrolom svojih budućih mogućnih posledica,
naučni i tehnološki napredak može samo da stvori nove probleme.

244

Prema tome, mi se zalažemo za jednu veoma kritičku futurologiju koja
neće imati pretenzija da predviđa nikakvo neminovno odvijanje budućnosti,
nego će izlaziti pred društvo sa nacrtima mogućnih alternativnih budućnosti i
u kojoj će naučni i tehnološki razvoj biti pod stalnom svesnom kontrolom
društva, s ob-zirom na ostvarivanje postavljenih humanističkih ciljeva i
vrednosti.

245

Savremene kritike nauke i tehnologije
Ali, pre nego što pređemo na razmatranje samih mogućnosti i ograničenja razvoja nauke u naše doba, valja se osvrnuti i na savremene kritike nauke
i tehnologije, koje su u poslednje vreme bile dosta oštre i u znatnoj meri
uticale na opšta raspo-loženja i odnose prema nauci i tehnologiji, posebno u
nekim krugo-vima na Zapadu.
Pri tom valja razdvojiti kritiku koja se odnosi na lošu ili štetnu upotrebu nauke, tj. primedbe pretežno usmerene na korišćenje savremene
tehnologije, od one kritike što ukazuje na nedostatke koji leže u prirodi nauke
kao takve. Takođe, treba odmah uočiti da ova druga, suštinska i prava kritika
nauke, koja će nas ovde i interesovati, u svojoj argumentaciji uglavnom ima u
vidu neopoziti-vističko poimanje nauke, koja danas preovlađuje ne samo
među ne-marksističkim filozofima, već je nekritički prihvaćena kako od
velikog broja marksista, 13 tako i od predstavnikâ savremenog revolta mladih,
koji je došao do izražaja u tzv. kontrakulturnom pokretu.
Nauka i tehnologija se, razume se, razlikuju, ali imaju i dodirnih
tačaka, da se i ne spominje koliko je velika njihova međuzavisnost i uzajamni
uticaj. Nau-ka predstavlja sistem znanja, proces sve potpunijeg razumevanja
prirode i društva koji nas okružuju, kao i nas samih, dok tehnologija predstavlja
sredstvo tehničke primene i eksploatacije toga znanja radi ovladavanja našom
okolinom, uključuju-ći i nas same. 14 Kritika nauke se, dakle, može odvojiti od
kritike tehnologije, ali će neke primedbe pogađati podjednako i nauku i
tehnologiju kao osnove naše moderne civilizacije.
Kritičke primedbe na stanje koje danas preovlađuje u nauci najbolje je
rezi-mirao poznati norveški filozof Arne Nes u svome članku "Optužba protiv
nauke".15 Mi ćemo se u slobodnoj interpretaciji pridržavati njegovog redosleda
pritužbi:
(a) Društvena neangažovanost. ‡ Naime, predstavnici pokreta
kontrakul-ture primećuju da se nauka, i pored toga što je istraživanje deo
traganja za isti-nom, drži po strani ukoliko nije reč o nekim spoljašnjim
neposrednim uplitanji-ma u stvari nauke, i ‡ da ne bi došla u sukob sa
izvorima svoga finansiranja ‡ ne diže svoj glas u slučajevima lažnih optužbi,
iskrivljavanja savremene istorije ili uopšte lažne propagande. Ovo se posebno
potvrdilo pod raznim diktator-skim režimima, gde se naučna zajednica, sa
časnim ali retkim izuzecima, prećut-no slagala sa mnogim potezima koji bi
prirodno trebalo da izazovu njen revolt.
(b) Služenje državi. ‡ Većina naučnika u saglasnosti je sa bilo kojim
političkim režimom, odnosno njegovim postupcima, pa ne pruža otpor ni onim
najnepoželjnijim. Nauka postaje sluga politike, pa sve više dolazi u pitanje i
autonomija u izboru predmeta istraživanja.

13
14

15

246

v. o tome opširnije u mome članku "Dve koncepcije nauke i humanizam", Praxis, 1969, br. 1-2.
O tome kakve su sve razlike između nauke i tehnologije v. Price, D. de Solla, Science since Babylon, pp. 117135.
v. Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. J. & Van Melsen, A. G. M., Science betnjeen Culture and Counterculture, Nijmegen, Dekker & van de Vegt, 1975, pp. 27-43.

S obzirom na veoma visoku cenu današnje nauke, međutim, nije
neumesno ako upravna tela i javnost pokušavaju da nametnu izvesna
ograničenja, ili da podstiču određena područja istraživanja.
(v) Elitizam i privilegija. ‡ Karijerizam i atmosfera suparništva doveli su
u mnogim, uglavnom razvijenim zemljama, do stvaranja piramide prestiža,
viso-kih primanja i privilegija na univerzitetima i u naučnim institucijama, dok
su naučnici, spremni da služe vladi i da ćute, stvorili novu aristokratiju.

247

(g) Moralna ravnodušnost (etička neutralnost). ‡ Može se slobodno reći
da savremene zamisli nauke (recimo, pozitivistička) počivaju na ovoj karakteristici nauke, koju moderni kritičari nauke smatraju svojim najozbiljnijim prigovorom na račun savremenog načina praktikovanja nauke.
Mnogi filozofi nauke isticali su sa ponosom i ističu olimpijsku indiferentnost nauke u odnosu na stvarne moralne učinke svoje aktivnosti, držeći
da etičke dogme mogu samo da nanesu štetu nauci i progresu (kao što je,
recimo, činio tabu na vršenje autopsije, koji je trajao negde sve do polovine
XV veka). Drugi, opet, napominju da upotrebu ili zloupotrebu naučnih otkrića
ne vrše nauč-nici, već političari, odnosno u krajnjoj liniji izabrani predstavnici
društva. Treći pak dodaju i to da naučnici niti imaju načina da predvide kako će
njihovi rezultati biti upotrebljeni, niti imaju mogućnost da ustanove kako su bili
kori-šćeni.
No, bez obzira na sve ove argumente i opravdanja, koja sigurno ne
stoje sva niti u svim konkretnim slučajevima, najbolju potvrdu toga da
naučnici ne mogu a priori da se svrstaju među moralno neodgovorne osobe
pruža jedan broj naučnika koji su prekinuli svoja istraživanja zbog toga što su
posumnjali u zloupotrebu svojih otkrića, kao i postojanje organizacija za
okupljanje i pomoć naučnicima koji iz razloga moralne savesti napuste rad na
sumnjivim istraživačkim projek-tima. Sve to pokazuje da se naučnici, sasvim
neopravdano, sve više stavljaju u položaj magarca koji ima odgovornost bez
ikakve moći, što je još uvek moralnije od posedovanja moći bez odgovornosti.
(d) Podrška tehnokratiji. ‡ Bliska veza između tehnološkog i naučnog
razvoja nalazi izraza kako u tehnološkom načinu mišljenja samih naučnika,
tako još više u stavu modernih političara koji svoje odluke zasnivaju na
naučno pri-premljenim preporukama tehnologâ, za koje su platili milione. Na
taj način, rađa se i težnja da se dosadašnja politika na izvestan način i u
određenoj meri zameni naučno utemeljenim donošenjem odluka sa
tehnokratijom kao svojim izvr-šnim organom.
U svakom slučaju, od nauke se očekuje delovanje na povećavanje
sposobnosti onih koji donose odluke da mogu da shvate, da predvide i da
usmere društvena zbi-vanja, što ne mora da vodi ka tehnokratiji. Kako
sugeriše sâm termin, tehnokra-tija je takvo društvo gde je naglasak stavljen
na razvoj sredstava samih po sebi (kao što su transport, energija,
organizacija, inženjerstvo, administracija i pla-niranje), pri čemu se
zapostavljaju ciljevi, a kultivisanje vrednostî se ne uzima ozbiljno.
Mada je tačno da moderne tehnokratije sa svojim uništavanjem
prirode ne bi mogle da se razviju bez nauke, iz toga ne sledi niti da čitava
nauka predsta-vlja osnovu tehnokratije, niti da bi smanjivanje naučnih napora
istovremeno vodi-lo smanjivanju tehničke vladavine.

248

(đ) Sredstvo manipulacije. ‡ Savremena nauka izgleda sve povoljnija
da se koristi kao podloga za manipulisanje ljudima, bilo da je posredi političko
mani-pulisanje, koje može ići od borbe sa opozicionim snagama do
uspostavljanja tira-nije ili pokretanja rata, ili pak psihološko manipulisanje
ukusa i načina života. Time se unazađuje ne samo ljudska individua, nego i
društvo koje ne preduzima ni-šta u odbranu od ovoga zla. Pri tome uopšte
nije važno da li je takvo manipuli-sanje vidljivo ili nevidljivo (kada su ljudi
kontrolisani tako da nemaju jasnu ideju o tome šta se događa). Naravno,
sasvim opravdana borba za smanjivanje mani-pulacije, ne znači borbu protiv
bilo čega što je svojstveno nauci, već borbu pro-tiv jednoga vida njene
zloupotrebe.

249

Pored ovoga oblika ispoljavanja nepoštovanja dostojanstva ljudske ličnosti, ovo dostojanstvo narušava još jedan vid manipulisanja: usađivanje
uverenja da je radi unapređenja ljudskog znanja sve dopušteno, svaki vid
naučnog eksperimenta i slično.
(e) Politička neutralnost. ‡ Može se slobodno reći da se veliki deo
naučnika i filozofa nauke vrlo uporno bori da dokaže tezu kako je nauka politički neutralna, ili pak da predstavlja teoriju čiji je praktični izraz demokratija.
Ove pretenzije ostaju, međutim, vrlo sumnjive ukoliko u onome što
smo do sada izneli kao kritiku nauke ima makar i deo istine: ako nauka ne
govori istinu silama koje su na vlasti, ako služi državi, ako prihvata naročite
povlastice od vladajućih režima, ako podržava tehnokratiju.
(ž) Nesluženje narodu. ‡ Savremeni nezavisni marksisti, koji
podjednako oštro napadaju sovjetsku nauku kao i nauku SAD i Evropske
zajednice, ističu da nauka, onako kako ona danas funkcioniše, velikim delom
predstavlja oruđe pre-vlasti. S obzirom da je njen ideal znanje koje podržava
status ljuo, to ona ne koristi narodu, već u nacionalnim okvirima služi
eksploatatorima, a u internacional-nim eksploatisanju Trećeg sveta. Drugim
rečima, umesto da služi potrebama ši-rokih masa radnih ljudi, nauka
podržava kapitalizam i socijalni/nacionalni imperijalizam.
Istraživanje uopšte trebalo bi zaista da se više usredsredi na hitne
probleme zemalja u razvoju, a ne da se ogromne svote troše samo na dalje
poboljšavanje ionako dobrih materijalnih uslova bogatih zemalja. Ovaj
prigovor, međutim, za razliku od većine drugih, može biti usmeren protiv
najvećeg dela naučne politike razvijenih zemalja, ne okrećući se ni za
trenutak protiv nauke kao takve, ili protiv nauke u malim ili nedovoljno
razvijenim zemljama.
(z) Redukcionizam. ‡ Ova optužba ne javlja se tek sa savremenim
antiraci-onalističkim kontrakulturnim pokretom. Sem toga, ona se javlja u
nekoliko vidova.
Redukcionizam se najpre kritikuje kao takav stav koji, oduzimajući
pred-metu svoga proučavanja njegov šarm, autonomiju, dostojanstvo i
misteriju ‡ taj predmet degradira. ‡ Ovaj prigovor, ako može da se odnosi na
učenje onoga što predstavlja naučno znanje, ne može nikako da se odnosi na
sâm proces naučnog is-traživanja bilo kojeg predmeta. Naučnici su upravo ti
koji se najdublje identifi-kuju sa predmetom svoga proučavanja, uživljavajući
se u njega svim svojim osećanjem i razumevanjem, doživljavajući u punoj
meri njegovu privlačnost, uzvišenost i tajnovitost. [taviše, napredak nauke u
mnogim oblastima učinio je određene pred-mete istraživanjem fantastičnijim,
neverovatnijim i primamljivijim nego što su ikada bili (na primer, napredak
biohemije u pogledu žive materije), a s obzirom da se od naučnika ne može
očekivati da se takmiče sa pesnicima, članci u nauč-nim časopisima nisu
mesto gde treba posebno očekivati umetničko predstavljanje šarma i
misterije istraživanog predmeta.

250

Drugi vid redukcionizma jeste preterano pojednostavljivanje neke
inače složene pojave kao što je ljudska ličnost. ^injenica je, naravno, da se
neke od tih teorija iznose sa prevelikim pretenzijama. Međutim, pravilo
jednostavnosti u nauci nikako nam ne zabranjuje uvažavanje složenosti.
Naprotiv, mnoge naučne te-orije su vrlo složene, mada se, s obzirom na
prirodu proučavanog predmeta, teži maksimalno mogućnoj jednostavnosti.
Zato redukcionizam nije nikakva nužna posledica pravila jednostavnosti.
(i) Ideološki dogmatizam nauke. ‡ Istaknuti filozof nauke Pol Fajerabend napada prepotentnu ideologiju naučnika koji ne priznaje svoju
zavisnost od ne-nauke i ne-naučnog. Međutim, istorija nauke poznaje veliki
broj otkrića do kojih se došlo suprotstavljanjem kako trenutno važećim
naučnim teorijama, tako i opštepriznatim naučnim metodama. Kopernik je, na
primer, svoju ideju preuzeo od smušenog mistika Filolaja, čije su gledište
takvi profesionalni astronomi kao što je Ptolemaj, smatrali neverovatno
smešnim. "I danas" ‡ kaže Fajerabend ‡ "nauka može da izvuče i izvlači korist
iz primesa nenaučnih sastojaka. Kao primer može da posluži oživljavanje
tradicionalne medicine u komunističkoj Kini. Kada su komunisti pedesetih
godina naterali bolnice i medicinske škole da izlažu ideje i metode koje su se
nalazile u Uxbeniku interne medicine žutoga imperatora i da te metode
primenjuju u lečenju bolesnikâ, mnogi stručnjaci na Za-padu ... bili su
užasnuti i predviđali su pad kineske medicine. Međutim, dogodi-lo se upravo
obrnuto."16
Iz toga Fajerabend izvlači radikalan zaključak da nauka kakva se danas
praktikuje ima sva obeležja dogmatske ideologije, te da je sasvim umesno
postaviti zahtev da se društvo oslobodi "gušećeg zagrljaja" jedne ideološki
petrifiko-vane nauke, kao što su nas naši preci oslobodili istog takvog
zagrljaja religije.
Fajerabendovi argumenti nisu bez osnove, ali oni pogađaju tek jedan
vid prak-tikovanja moderne nauke, a ne nauku kao takvu. Naime, pravi naučni
stvaraoci nisu nikada bili, pa ni danas nisu dogmatičari, niti su ikada odricali
ulogu ne-naučnog u svome stvaralaštvu.
*
*

*

S obzirom na to da se jedan broj napred razmatranih primedbi odnosi,
ili, tačnije rečeno, može da se odnosi i na tehnologiju, tj. može da predstavlja
izraz
nezadovoljstva
našom
civilizacijom
uopšte,
osnovnu
kontraargumentaciju izlo-ži-ćemo na kraju ovoga odeljka, pošto prethodno
razmotrimo kakve se posebne kritičke zamerke upućuju na račun tehnologije.
Te zamerke je pogodno objedino E. Mesten, sa Harvarda, u svome referatu na
IV međunarodnoj konferenciji "Nauka i društvo", održanoj od 3. do 10. jula
1971. godine u Herceg-Novom. 17 Izložićemo slobodnije osnovne tačke
njegove argumentacije:
16
17

Feyerabend, P. K., Against Method, London, Humanities Press, 1975, p. 305.
v. Mesthene, E. C., "Da li je tehnologija kriva za naša društvena zla?", Nauka, čovek i njegova
okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972, str. 133-138.

251

Društvene posledice savremene tehnologije zaista su vidljive, posebno
u najrazvijenijim industrijskim društvima, pa je opravdana i sve veća briga
zbog štete koju tehnologija može da nanese kako prirodnoj sredini, tako i
kvalitetu ljudskog života.
(a) Najstarija, istorijski i ekonomski odavno opovrgnuta primedba,
jeste da tehnika, ili još određenije, mašine, lišavaju ljude posla. Najnovija
provera-vanja umesnosti ove zamerke, koja se i danas može čuti, pokazuju da
tehnologija ukida pojedina radna mesta, ali isto tako i otvara nova, a broj ovih
novih radnih mesta najčešće je veći od broja ugašenih.
Drugo lice ove primedbe ne bi trebalo potcenjivati. Naime, reč je o
teškoćama koje se pojavljuju kada tehnologija učini da neka zvanja zastare.
Soci-jalna i ekonomska politika treba da preduzme sve što je neophodno da
se omogući i olakša prekvalifikacija i preraspored ljudi, kao i njihovo
izdržavanje tokom perioda nezaposlenosti i prelaska na novo radno mesto. ‡
^injenica da tokom jednog određenog razdoblja u ponekoj zemlji raste broj
nezaposlenih nije posledica razvoja tehnologije, već pre svega nesposobnosti
političkih institucija da isko-riste tehnološki potencijal na odgovarajući način.
(b) Tehnologija ljudima oduzima privatni život. Ova primedba je
usmerena protiv određenih vrsta tehnologije: protiv sredstava za
prisluškivanje, protiv kompjuterizovanih banaka podataka i protiv raznih
sredstava kojima se može manipulisati ljudima. Ali, kao i kod svih tehnologija,
i ove vrste tehnologije imaju kako svoju lošu tako i svoju dobru stranu;
potrebno je uočiti te aspekte, pa doneti odgovarajuća rešenja u pogledu
upotrebe ovakvih vrsta tehnologije.
Tako, recimo, naprava za prisluškivanje koja se upotrebi da registruje i
docnije javno koristi nečija intimna mišljenja očigledno je nepoželjna, ali ako
se iskoristi, i to po ovlašćenju suda i pod odgovarajućom kontrolom, za
sprečavanje nekog zločina, ona je daleko afirmativnija. ‡ Slično je i sa bankom
podataka. Ako se u njoj čuvaju svi mogućni podaci iz prošlosti jednoga čoveka,
koji se mogu reprodu-kovati na pritisak dugmeta, onda bi korišćenje nekog
nepovoljnog podatka iz daleke prošlosti predstavljalo nedozvoljeni napad na
nečiju ličnost i njen pri-vatni život; ako bi, međutim, ta banka podataka bila
korišćena u nekom kritič-nom trenutku da se lekarima koji ne poznaju
bolesnika prikaže njegova celo-kupna medicinska istorija, spaseni pojedinac
bi svakako bio veoma zahvalan.
Kod sredstava za manipulisanje (radio, televizija, štampa) situacija je
nešto drugačija, utoliko što pojedinac ipak ima mogućnost određenog izbora,
a sem toga, može u izvesnom smislu i u određenoj meri odlučiti da li će se i
koliko izlagati delovanju tih sredstava.
(v) Tehnologija se osamostaljuje i izmiče ispod ljudske kontrole. U
prilog tome ističe se stalno širenje i usavršavanje naoružanja, zatim
zagađivanje vode i vazduha, problem radioaktivnosti, narušavanje ravnoteže
u prirodi, društvena i psihološka napetost i nemir.

252

Ne može se poreći da ovi problemi postoje, da su ozbiljni i da su
delimič-no posledica moderne tehnologije. Ali, jedan od bitnih momenata koji
utiču na ovaj kompleks problema jeste i porast stanovništva sa istovremenim
povećavanjem životnog standarda tog stanovništva, s tim što treba imati u
vidu da bi to pove-ćano stanovništvo, bez tehnologije i njenoga stalnog
razvoja, živelo na ivici egzi-stencije. Sem toga, razvijanje određene
tehnologije može da reši pitanje zagađi-vanja vode i vazduha, tako da utisak
o tome da se tehnologija izmiče ispod ljudske kontrole proističe iz
nerazvijenosti odgovarajućih mehanizama odlučivanja o njoj. Naime, prilikom
donošenja odluke o tome da li će uvesti neku novu tehnolo-giju u proizvodnji,
pojedinci u kapitalističkom ili predstavnici radničke klase u socijalističkom
društvu, imaju u vidu isključivo ili pre svega ekonomsku raču-nicu: da li će
koristi biti veće od očekivanih troškova; prema tome, odluke se donose
pretežno iz ograničene lokalne perspektive, a ne s obzirom na korisne ili
štetne posledice za širu društvenu zajednicu. Pored toga, nisu razrađeni
meha-nizmi koji bi, recimo, uredili to da oni koji izlivaju otpadne vode u reke,
koji ispuštaju dim u vazduh, koji prouzrokuju štetnu buku, ili koji vrše promenu
radnih mesta ili im je potrebna prekvalifikacija radnikâ ‡ plaćaju odgovarajuću
naknadu koja bi omogućila društvu da na zadovoljavajući način reši one
probleme koji iz toga nastaju.
Sem toga, ako se pogleda istorijski, ova vrsta optužbe protiv
tehnologije takođe ne mora da stoji. Uzmimo primer automobila, koji navodi i
H. I. Ajzenk. Mi s pravom kritikujemo mnoge neugodnosti do kojih dovodi
automobil, kao što su zagušenost saobraćaja, zagađivanje vazduha, broj
mrtvih u automobilskim udesima itd. Međutim, treba se prisetiti da je u vreme
kada su kola vukli konji bilo možda još većih zagušenja saobraćaja u centrima
velikih gradova; takođe je izračunato da su, u odnosu na pređeni kilometar
rastojanja, kola sa konjskom vučom prouzroko-vala više smrtnih slučajeva i
povreda nego moderni automobil. [to se tiče zaga-đenja, balega od hiljada
konja zagađivala je vazduh i unutar stanova, ne računajući zagađivanje
odeće i obuće. Ni buka nije ništa novo ‡ konjske potkovice i gvozdena oprema
kola pravili su veliku buku po kaldrmi, i tu se nije dalo mnogo šta učini-ti, kao
ni u pogledu zagađenja; kod automobila, međutim, mi možemo mnogo da
uči-nimo da smanjimo neugodnosti koje nam pričinjava. 18
(g) Tehnologija
potiskuje individualnost i oduzima ljudima
dostojanstvo. Ova optužba može da se podeli na dve glavne primedbe: (1)
tehnologija dehumani-zuje čoveka time što njegov radni život organizuje tako
da bude besmislen i dosa-dan, kao i time što dopušta da mašine određuju
tempo rada; (2) tehnologija rađa birokratiju velikog obima, koja na pojedince
gleda kao na brojeve ili kao na bezi-mene jedinice, čija je jedina funkcija da
budu obrađeni u sistemu, poput računar-skih kartica.

18

v. Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. I. & Van Melsen, A. G. M., Op. cit., pp. 73-74.

253

[to se tiče prve primedbe, ako se imaju u vidu autentični opisi koji su
dati, recimo, u delima Karla Marksa ili ^arlsa Dikensa, teško bi se mogla održati tvrdnja da su industrijski radnici pre 50 ili stotinu godina radili posao koji
ih je manje iscrpljivao ili dehumanizovao. Naprotiv! Međutim, ako smatramo
da se stanje ne pogoršava, to ni najmanje ne znači da hoćemo da poričemo
postojanje krupnih problema u ovome smislu koje tek treba rešavati.
Postojanje otuđenosti u vreme neslućeno velikog napretka nauke
nedvosmisleno pokazuje da taj napredak nije dovoljan za ostvarivanje
autentično ljudskog postojanja.
U pogledu druge primedbe, svakako treba najpre utvrditi da se, dok su
poslo-davci u starim vremenima smatrali da su odgovorni za ceo život svojih
radnika, ili nameštenika, uključujući korišćenje njihovog slobodnog vremena,
njihov moral, porodične odnose i odlazak u crkvu, pa su se u sve to i mešali,
sada u industrijski najrazvijenijim zemljama otišlo u drugu krajnost ‡ da nema
nikakve brige o pojedincu, već vlada krajnja bezličnost i usamljenost u gomili.
Socijali-zam bi u tom pogledu mogao da donese jedan sasvim drugačiji
odnos, a koliko u tome i uspeva, trebalo bi da pokažu uporedne sociološke
analize.
(d) Tehnologija vodi ka tehnokratskom društvu i ka birokratskoj državi,
koja ljudima uskraćuje mogućnost učestvovanja u donošenju političkih odluka
o pitanjima koja zadiru u njihov život.
Ta primedba je karakteristična za savremenu kritičku teoriju društva, a
Veljko Korać je ovako formuliše: "Poistovećujući se sa tehničkim razvitkom,
čovek postaje deo tehnike i prepušta se tehničkom mišljenju kao svojevrsnoj
metafizici. To je nova vrsta ideologije u kojoj se ispoljavaju slabosti čoveka,
naročito izražene u realnim tendencijama podređivanja ljudi totalnoj
organiza-ciji, sistemima, totalnim funkcijama, strukturama itd, gde se čovek
kao čovek sve više gubi."19
Ova optužba sadrži deo istine i ukazuje na problem koji postaje sve
akut-niji u kapitalističkom društvu i sa kojim se socijalistička društva takođe
bo-re, nekad sa manje, a nekad sa više uspeha. ‡ Nema sumnje da sprega
snažnih sa-vremenih tehnologija i nagli porast stanovništva podstiču
stvaranje veli-kih i slože-nih društvenih aglomerata: velikih gradova, velikih
korporacija ili udruženih industrijskih i drugih preduzeća, velikih
univerziteta... Sem toga, tehnologije premošćuju sve veće udaljenosti i utiču
na sve veće segmente društva; sve veće grupe ljudi postaju zavisne od
tehnoloških sistema.

19

254

Korać, V., "Razvitak tehnike i sudbina čovečanstva", Pregled, 1973, god. LXIII, br. 9, str. 1121.

S obzirom na formiranje sve većih i sve složenijih kako privrednih tako
i društvenih sistema, i jedinice odlučivanja moraju biti sve veće. Sem toga,
postoji tendencija da odluke imaju sve kraći rok korisnog dejstva, s obzirom
da tehnologija stalno menja raspon izbora i probleme koji se postavljaju pred
dru-štvo. Najzad, sve više odluka koje se donose u jednoj oblasti ima uticaja
na druge oblasti, što rađa potrebu za donošenjem sve većeg broja odluka. U
tako velikim i komplikovanim sistemima, odluke je sve teže donositi bez
pomoći veoma usavršenih metoda naučnog upravljanja i najnovijih
kompjuterizovanih na-prava za obradu informacija. Tu zaista postoji
tendencija da se čovek kao čovek sve više gubi, što obično vodi nespokojstvu
i postavljanju pitanja o pravom smi-slu čovekovog života. Protiv takve
ideologije, u kojoj tehnološka racionalnost postaje politička, može se boriti
samo stavljanjem humanističkih vrednosti u osnove donošenja svih odluka
koje se tiču budućnosti društva.
*
*

*

Prilikom razmatranja različitih optužbi koje se iznose prvo protiv nauke,
a zatim protiv tehnologije, te su optužbe odmah i komentarisane u smislu
pro-cenjivanja njihove opravdanosti, a u mnogim slučajevima iznošeni su i
kontra-argumenti.
Sada, na kraju ovoga odeljka, s obzirom da je čitava naša moderna
civili-zacija izgrađena na nauci i tehnologiji, dodaćemo još nekoliko
komentara najop-štije prirode.
Naime, naša savremena civilizacija izaziva nezadovoljstvo i oštre
osude u pojedinim krugovima društva uopšte, pa se s raznih strana primećuje
kako je baš ta civilizacija strahovito materijalistička, kako je sva prožeta
tehnologi-jom, kako je puna mržnje i otuđenja, kako dovodi do neuroza i
drugih mentalnih poremećaja. Začudo, međutim, kako primećuje H. I. Ajzenk,
izgleda da većina običnog sveta, neintelektualaca, bez obzira da li pripadaju
radničkoj klasi ili srednjem sloju, uspeva da bude zadovoljna svojim životom u
ovoj civilizaciji. O tome najbolje svedoče mnogobrojne ankete sprovedene u
raznim zemljama, koje su pokaza-le da se između 85 i 90 odsto ispitanih
oseća zadovoljnim, a samo negde između 3 i 10 procenata ima nezadovoljnih
ili nesrećnih, s tim što su kao uzrok nezado-voljstva najčešće navođene lične
neprilike ‡ seksualne ili bračne. 20

20

v. Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. J. & Van Melsen, A. G. M., Op. cit., p. 72.

255

Inače, kada se pažljivije pogledaju i uporede optužbe protiv nauke sa
onima protiv tehnologije, onda se može videti (a) da su optužbe protiv
tehnolo-gije oštrije i (b) da se jedan deo optužbi protiv nauke svodi zapravo
na optužbe protiv tehnologije. Ali, ako se problem tehnologije u našoj
modernoj civiliza-ciji sagleda temeljitije i što je mogućno nepristrasnije, onda
je jasno da se dobar broj optužbi mora odbaciti, a tamo gde su te optužbe na
mestu, uzroci se najčešće mogu otkloniti, ali ne stavljanjem moratorijuma na
nauku i tehnologiju, već još čvršćim oslanjanjem na nauku i njen napredak.
Naime, kao što može da donese neviđena zla, tehnologija isto tako može da
donese i nezamislive koristi. Stvar je u tome što bi čovečanstvo moralo da
nauči da planira, a zatim i da upravlja svojim kretanjem u pravcu postavljenih
humanističkih ciljeva.
"Tehnološke greške i grehovi mogu biti otklonjeni i izbrisani boljom
tehnologijom, a ne literarnim izlaganjem finih pogrda. I najgori neprijatelji
nauke teško da bi pristali da se odreknu najvećeg dela njenih plodova ‡
izvanre-dnog napretka medicine, na primer, ili zubarstva; čudesne lakoće
kretanja koju nam pružaju automobil i avion; slobode od gladovanja što su je
donele moderne mogućnosti za smeštaj i čuvanje hrane; pogodnosti prevoza,
kao i naučne obrade zemljišta, da uzmemo samo nekoliko primera." 21
To što danas mladi i obrazovani ljudi vide samo loše strane tehnologije
govori jedino o njihovom neistorijskom pristupu i gubljenju iz vida na kakve
se sve tekovine tehnologije, kojih nikada ne bi bili spremni da se odreknu,
sami oslanja-ju. Zato je sasvim neumesno svako pozivanje na smanjivanje ili
ukidanje tehnologije, da i ne govorimo o nadama miliona ljudi u nerazvijenim
zemljama, koji u tehnolo-giji vide glavno sredstvo prevazilaženja svoje
ekonomske i svake druge zaostalosti.
Prema tome, dok nam kritičari nauke ne predlože nešto bolje u
zamenu, mi ćemo morati i za rešavanje problema što nam ih nameću nauka i
tehnologija, da se poslužimo opet naukom. Prosto okrivljavanje nauke i
tehnologije ne vodi ničemu, osim mešanju stvarnih problema sa imaginarnim,
pa tako onda izbegavanju rešavanja stvarnih problema. Naravno, ta nauka
mora biti kritička, tj. prožeta humanističkim pretpostavkama, jer je samo
takva nauka u stanju da prevaziđe tra-dicionalnu suprotnost između naučnog
znanja i ljudskog interesa, u stanju je da po-sreduje između stvarne
sadašnjosti i optimalne budućnosti.

21

256

Ibid., pp. 74-75.

Sámo se po sebi razume da pri tom treba odoleti onome izazovu o
kojem govori Erih From da nešto treba uraditi jednostavno zato što je to
tehnički mogućno. Uzmimo samo kao primer izgradnju nuklearnog oružja ili
putovanja na Mesec na račun mnogih neispunjenih potreba ovde na Zemlji.
Prihvatanjem ove maksime, da nešto treba uraditi zato što je to tehnički
mogućno, sve druge vre-dnosti se ukidaju, a tehnološki razvoj ulazi u osnovu
etike. To se, naravno, mora izbeći, moraju se ponovo uspostaviti humanističke
vrednosti kao rukovodstvo za svako delovanje, a pravci budućeg kretanja
društva moraju se procenjivati sa stano-višta čoveka, njegovog razvoja,
razuma, sa stanovišta lepote, istine i dobroga. Na taj način će iščeznuti i
uvećanje čovekove moći kao najviši ideal modernog duha, neće se staviti
znak jednakosti između progresa i razvitka nauke i tehnolo-gije, nego će
društvo imati i druge progresivne ciljeve. U svakom slučaju, mora se savladati
pasivnost, koja je jedna od najsvojstvenijih i patoloških crta čoveka u
industrijskom društvu. 22

22

v. Fromm, E., The Revolution of Hope, Nenj York, Bantam Books, 1968, pp. 33-34 & 40.

257

Neke specifične mogućnosti i ograničenja
rasta nauke u malim zemljama u razvoju
Pošto smo ispitali metodološke aspekte predviđanja razvoja u budućnosti, kao i savremenu kritiku nauke i tehnologije, možemo s punijom
svešću o mogućnostima i ograničenjima sopstvene metode, i uz kritičko
saglédanje prave uloge i značaja predmeta našeg istraživanja, da pristupimo
ispitivanju problema mogućnosti i ograničenja razvoja nauke i tehnologije u
budućnosti.
Prvo ćemo razmotriti pitanje o mogućnostima razvoja nauke i
tehnologije, a u tom pitanju najpre ćemo se pozabaviti opštim mogućnostima,
a zatim ćemo po-gledati kakve su mogućnosti u malim zemljama u razvoju. O
mogućnostima razvoja, međutim, imaćemo znatno manje da kažemo negoli o
pitanju ograničenja, što je sasvim razumljivo i opravdano. (Mnogo se više ima
reći, mnogo je pouč-nije i važnije sagledati ograničenja i prepreke razvoju
nauke i tehnologije, da bi se na osnovu toga mogle preduzeti odgovarajuće
mere da se utiče na to stanje.)
Najopštije rečeno, s obzirom na karakter dosadašnjeg istorijskog
razvoja nauke i tehnologije, na prirodu razvoja ljudskog saznanja uopšte kao i
na njegove praktične primene, mogućnosti njegovog razvoja za sad izgledaju
u načelu neogra-ničene. Naučno znanje ima eksponencijalnu stopu rasta
(obim znanja se udvaja sva-kih 10-12 godina), ono neprekidno otvara nove i
neočekivane horizonte saznanja, pa trenutno još nema nikakvih nagoveštaja
da bi takav razvoj mogao da doživi neke nagle i korenitije promene.
Ima, razume se, autora, kao što je, recimo, profesor istorije ideja
Stiven Tulmin, koji smatraju da se nauka ne može još dugo kretati takvom
uzlaznom kri-vom kakvom je napredovala tokom poslednjih nekoliko decenija.
Pri tom Tulmin razlaže naučni razvoj na nekoliko komponenti, o kojima će
kasnije biti reči.
Kada se naučni razvoj posmatra preko Tulminovih parametara, dobija
se nešto drugačija, diferencirana slika. Prajs, recimo, navodi podatak da
između 80 i 90 odsto svih naučnika koji su ikada živeli živi sada (a sada živi
negde preko 1,5 miliona naučnika). To svedoči o strahovito brzom,
eksponencijalnom rastu broja naučnika u naše doba, mada treba upozoriti i na
to da savremena statistika među naučnike, odnosno među istraživače,
svrstava, recimo, i inženjere ili vaspita-če čiji rad uključuje i istraživačku,
odnosno inovativnu komponentu itd, s tim što će u daljoj budućnosti ta
granična linija između istraživačkog i ne-istra-živačkog rada biti sve
neodređenija. S obzirom na ovaj aspekt, budućnost će sigurno doneti
prezasićenost, koja će se, po mišljenju Tulmina, ogledati u tome što će
istraživanje postati jedan od elemenata svih aspekata nacionalnog života, tako
da će bavljenje naukom na izvestan način prestati da bude posebna profesija. 23

23

258

v. Toulmin, S. E., "Is There a Limit to Scientific Gronjth?", Science Journal, 1966, vol. 136, No. for August, p. 5.

[to se tiče drugog parametra, ukoliko ne bude izvršena revolucija u
tehnici baratanja naučnim informacijama, ni sve veća količina štampanih
nauč-nih saopštenja (tzv. eksplozija informacija), ni ubrzani ritam otkrića (koji
se odražava u pomeranju naglaska sa štampanih članaka na mimeografisana
istra-živačka pisma), ne mogu se izgleda nastaviti još dugo prema sadašnjoj
krivulji rasta. Istraživačka pisma predstavljaju već jedan korak u tome pravcu.
Prema tome, ukoliko se razvije korenito nova tehnika distribucije naučnih rezultata, u načelu ništa ne stoji na putu stalnom povećavanju istraživačkog
proizvoda.24
U pogledu troškova za istraživanje i razvoj, s obzirom da nijedna
zemlja na svetu ne posvećuje istraživanju i razvoju više od 4 odsto svoga
bruto nacional-nog dohotka, još smo daleko od "zasićenosti". Prema tome,
smatra Tulmin, može se očekivati da ovi troškovi i dalje normalno rastu, mada
će u budućnosti ‡ s obzirom na disperziju istraživačkog rada ‡ biti sve teže
odvojiti istraživanje i razvoj od ostalih tekućih troškova.
Prema tome, što se tiče prva tri parametra, dalje mogućnosti razvoja
nauke su otvorene. Jedino četvrti parametar izaziva određenu zabrinutost, s
obzirom da se kriva istraživačke cene po jednom istraživaču već sada podigla
veoma visoko, i to zahvaljujući pre svega nastanku tzv. velike nauke. S druge
stra-ne, ostalo naučno istraživanje, bilo u prirodnim ili u društvenim naukama,
ne dobija ni približno onoliko koliko bi bilo neophodno (ni u najrazvijenijim
zemljama).25
Ipak, ako se razvitak nauke razloži na neke svoje osnovne sastavne
delove ili pokazatelje razvoja, kako to i čine neki autori (Tulmin): na rast broja
naučnika ko-ji se angažuju u istraživanjima; na rast u broju isporučenih
naučnih otkrića i pu-blikacija; na rast u izdacima za istraživanje i razvoj
izraženim u vidu procenta bruto-nacionalnog proizvoda; i na rast prosečne
cene istraživačkog projekta po jednom istraživaču ‡ onda se, recimo, može
zaključiti to da jedino ovaj poslednji parametar može izazvati određenu
zabrinutost, s obzirom da se kriva istraživa-čke cene po jednom istraživaču
već sada podigla veoma visoko, i to zahvaljujući nastanku tzv. "velike nauke",
dok je ostala nauka ostala u podređenom položaju.
Nekoliko osnovnih uslova omogućava brzi razvoj nauke: (a) objektivni
karakter nauke koji, uz razvijanje modernih vidova prenošenja naučnih
infomaci-ja, omogućava stalan i efikasan kontakt između naučnika celoga
sveta koji rade na istoj problematici; (b) postojanje takve organizacije društva
uopšte, a poseb-no takvog načina proizvodnje koji je povoljan za razvoj
nauke, koji stvara potra-žnju za naukom; (v) /specifično za male zemlje u
razvoju/ realističnost pretenzija u razvoju nauke, kako u pogledu širine
naučnog fronta na kojem će se ući u konku-renciju sa svetskom naukom, kao i
korišćenje specifičnih mogućnosti izvesne zemlje za razvoj određenih
područja nauke.

24
25

v. Ibid., p. 5.
v. Ibid., pp. 6-7.

259

Ali, nas će ovde više interesovati ograničenja i prepreke na koje nailazi naučni razvitak uopšte, a posebno u malim zemljama u razvoju. Kada je reč
o op-štim ograničenjima, onda ću ovde samo ukratko da naznačim ona na
koja se najče-šće nailazi u najnovijoj literaturi o ovim pitanjima, ne ulazeći u
probleme nji-hovih uzroka ili načine njihovog prevladavanja: glavna
unutrašnja ograničenja koja potiču od same nauke i njenih karakteristika, bila
bi sledeća ‡ (1) teškoće koje se javljaju u pogledu savladavanja eksplozije
naučnih informacija, (2) usvaja-nje takvih polaznih filozofskih i metodoloških
pretpostavki koje deluju spu-ta-vajuće na razvoj naučnih saznanja, (3)
psihološke promene u zajednici nauč-nika u smislu gubitka vere u vrednost
rada na nauci; ili spoljašnja ‡ (4) nepogo-dna i ne-odgovarajuća
međunarodna distribucija naučne sposobnosti (90 odsto naučnog kadra je
koncentrisano u najrazvijenijim zemljama), (5) administrativno planira-nje u
nauci, ako nije krajnje elastično, može da bude fatalno za nauku, (6) postavljanje
barijera
normalnom
protoku
naučnih
informacija
(naučni
izolacionizam), (7) nedovoljno ili loše usmereno finansiranje nauke.

260

*
*

*

Jedan od osnovnih uslova za ovako brz razvoj nauke svakako je
relativno lak i stalan kontakt između naučnika iz celoga sveta koji rade na
istoj problematici. Objektivni karakter nauke, razvijanje modernih vidova
prenošenja naučnih informacija, kao i lakoća neposrednog usmenog
komuniciranja naučnika na međunarodnim konferencijama kada je u pitanju
naučna problematika, čine da ovaj uslov može da se ispuni bez većih teškoća.
Drugi uslov koji treba da se ostvari jeste da postoji takva organizacija
društva uopšte, a posebno takav način proizvodnje koji je povoljan za razvoj
nau-ke, koji stvara potražnju za naukom i tehnologijom. U razvijenim
zemljama je proces koji vodi primeni postignutih naučnoistraživačkih
rezultata veoma skraćen, a priroda konkurentskih odnosa u proizvodnji takva
je da vrši pritisak na dalje stvaranje naučnog znanja. U tome, kao što
primećuje i engleski istra-živač razvoja nauke ^arls Kuper, veliku ulogu igra
elektronika, kao i masa hemijskih produka-ta, i to ne kao finalni proizvod, već
kao sredstvo za preobražaj starih delo-va industrijske strukture. 26 Nerazvijene
zemlje očigle-dno ne poseduju ovaj uslov, koji je važan za brži razvoj nauke,
ali će o tome biti posebno reči kada se budu ispitivala ograničenja razvoja
nauke u tim zemljama.
Inače, što se tiče tehnologije, osnovni i ključni uslov koji omogućuje
njen normalan razvoj jeste postojanje snažne nauke u usponu. Sve svoje
vitalne sokove tehnologija crpe iz nauke i ne može bez nje. Sama nauka,
međutim, može u izvesnom smislu i u određenoj meri da se razvija i bez
tehnologije, mada tehnologija deluje vrlo podsticajno na razvoj određenih
područja nauke, kao što je u izvesnim obla-stima nauke i neophodna.
U pogledu malih i nedovoljno razvijenih zemalja, treba navesti i neke
do-datne uslove za razvoj nauke i tehnologije u njima.

26

v. Cooper, Ch., "Science and Underdeveloped Countries", in: Problems of Science Policy, Paris, OECD, 1968, p. 157.

261

Pre svega, sasvim je sigurno da preuzimanje svih onih funkcija koje
nauka vrši u razvijenim zemljama nije nimalo lak i jednostavan posao, pa ga
je mogućno obaviti samo uz svestan napor, planski i postepeno (svako naglo
uvođenje nove tehnologije potencijalno je društveno štetno) i uz stalno
prilagođavanje specifičnostima dotične zemlje (uz maksimalno oslanjanje na
sopstvene izvore), u jednom novom kulturnom kontekstu u koji će
istovremeno biti obavezno uključene i tradicio-nalne vrednosti zemlje. Prema
tome, mora se izgraditi jedna nova i celovita kon-cepcija razvoja dotične
zemlje. Tek kada postoji takva opšta koncepcija razvoja, mogućno je na
odgovarajući način razvijati i nauku. Sem toga, takav projekt ne nastaje
odjednom, već kroz neminovni proces probanja i pravljenja grešaka, pola-zeći
pri tom uvek od nekoliko osnovnih ciljeva, uključujući i dostizanje takvog
nivoa opšteg razvoja na kojem će biti zadovoljene osnovne životne potrebe
svako-ga pojedinca u datom društvu.
U svakom slučaju, razvijanje preterano velikih pretenzija, kako u nauci,
tako i u tehnologiji, ne bi se nikako moglo preporučiti. Prema tome, u malim
zemljama u razvoju, tako se obično smatra, treba manje insistirati na
rešavanju novootvorenih naučnih problema i stvaranju novih tehnologija, a
više na novom saglédanju starih problema, što može da usmeri razvoj
naučnih istraživanja u novim i plodonosnim pravcima. Prema tome, naučno
mlade zemlje mogu da pruže značajan doprinos razvoju svetske nauke
ukoliko uspeju da iz nekih novih uglova osvetle stare probleme.
[to se tiče tehnologije, nerazvijene zemlje su u prednosti zbog toga što
mogu da preskoče izvesne stepenice razvoja koje su razvijene zemlje morale
da pro-đu, ali, kako primećuju saradnici tima u Saseksu, ništa se neće postići
ukoliko se u zemljama u razvoju ne stvore uslovi za primenu novih
tehnologija, a tih uslova nema dok se ne stvori potražnja za korišćenjem
nauke i tehnologije u proizvodnji i dok se ne stvore institucionalni uslovi za
primenu tehnologije. 27
Neki autori s pravom ističu, pored ovih unutrašnjih i osnovnih, i jedan
spoljni uslov. Naime, smatra se da bi za razvoj nauke u nedovoljno razvijenim
zemljama bilo, ako ne neophodno, a ono od velike koristi, ukoliko bi i
razvijene zemlje učinile svestan napor da svoju nauku u određenom stepenu
preusmere u skladu sa pomenutim ciljem.
*
*

27

262

*

v. Cooper, Ch. et al., "Science in Underdeveloped Countries, njorld Plan of Application of Science and Technology to
Development", Minerva, 1971, vol. IX, No. 1, p. 120.

Kada je reč o različitim ograničenjima i preprekama daljem brzom
razvoju nauke i tehnologije, opet ćemo najpre da se osvrnemo na neka
ograničenja i prepreke opšteg karaktera, a onda ćemo posebnu pažnju da
posvetimo onim ogra-ničenjima i preprekama koji se javljaju u malim
zemljama u razvoju.
Jedno od opštih ograničenja jeste i teškoća u savladavanju eksplozije
naučnih informacija, koju smo već spomenuli u vezi sa različitim komponentama mogućnosti razvoja nauke. Na ograničenja u pogledu asimilacije opšteg
fonda znanja, koji rapidno raste, u knjizi Nauka u maloj zemlji, ukazuje i naš
autor Milorad Mlađenović, primećujući da naučnici pokušavaju da to prevaziđu usme-ravajući se na vrlo uska područja nauke. Ovakva preuska
usmeravanja takođe bi mogla da predstavljaju ograničavajući činilac u
razvoju nauke, da ih ne neutrali-še rastući obrnuti proces integracije (potrebe
za interdiscipli-narnošću), što ga složenost same objektivne stvarnosti sobom
nameće.28
Drugo unutrašnje ograničenje razvoja nauke može da bude usvajanje
takvih polaznih filozofskih i metodoloških pretpostavki koje sputavaju razvoj
nauč-nog saznanja. Do usvajanja takvih pretpostavki ili principa može doći,
naravno, ili iz neznanja ili iz različitih ideoloških razloga. U osnovi, stvar se
svodi na različite verzije ili različite aspekte sholastičke pozicije, o kojoj govori
i Milorad Mlađenović u svojoj već pomenutoj knjizi. Reč je o sledećim obeležjima
koje se mogu nametati nauci: dovršenost, sređenost i zatvorenost sistema;
postuliranje apsolutnog autoriteta koji stoji iza sistema, u koji se ne sme sumnjati; dozvoljavanje samo dedukcije iz datih principa, samo spekulacije na
osnovu tih principa i njihova ilustracija; nametanje samo onoga što ulazi u
svetu shemu; od-bijanje priznavanja i samih objektivnih činjenica ako se ne
slažu sa svetom she-mom; netrpeljivost i osuda svakog drugog gledišta kao
manje vrednog i grešnog. 29
Treće unutrašnje ograničenje razvoja nauke ispoljava se u tome što na
izvanredno širokom i sve širem frontu nauke uvek postoje određeni sektori na
kojima nastaje privremen ili trajan zastoj, gde se određena linija razvoja
sukobi-la sa trenutnim ili praktičnim teškoćama. No, to je prirodna
karakteristika procesa naučnog razvoja, koja ne predstavlja takvo ograničenje
da se protiv njega može ili treba boriti.

28

29

v. Mlađenović, M., Nauka u maloj zemlji, Beograd, Institut za naučno-tehničku dokumentaciju i
informacije, 1969, str. 9.
v. Ibid., str. 20-22.

263

^etvrto ograničenje, koje može da se pojavi u određenim slučajevima,
veza-no je za stanje u zajednici naučnikâ. Naime, kao što primećuje američki
fizičar i istraživač u oblasti nauke o nauci Majkl Moravčik, u razvijenim
zemljama ima nekih znakova koji ukazuju na izvestan gubitak vere unutar
zajednice naučnika u pogledu vrednosti rada na nauci. On kaže: "Isticalo se
da se civilizacije izopa-čuju zato što svet u njima postaje umoran i gubi onu
dinamičku usmerenost ka ci-lju, bez koje se ne može nastaviti. Ako bi se
dogodio takav pad, mogli bismo se za-pitati da li bi sa nestankom ove
civilizacije nestala i nauka, ili bi kulture koje bi usledile uključile nauku u svoj
sistem vrednostî. Uopšte uzev, civiliza-cije nemaju mnogo uspeha u
prenošenju vrednosti civilizacijama koje za njima do-laze. Vrednosni sistemi
su subjektivnog karaktera i ono što izgleda središnje i suštinsko u jednom
sistemu može u drugom da izgleda nevažno i beznačajno."30
Ukoliko i ne bi došlo do nestanka naše civilizacije, pa sa njom i nauke,
što je zaista malo verovatno, gubitak vere u pogledu vrednosti rada na nauci
kod pojedinih članova zajednice naučnika može da uspori normalan rast
nauke.
Od spoljašnjih ograničenja razvoja nauke, spomenimo, prvo, recimo,
nepo-godnu i potpuno neodgovarajuću međunarodnu distribuciju naučne
sposobnosti. Naime, više od 90 odsto naučnoistraživačkog kadra je
koncentrisano u najrazvi-jenijim zemljama. Uzrok takvom stanju jednim
delom leži u dosta širokoj raspro-stranjenosti gledišta da se zemlje u razvoju
mogu osloniti na uvoz nauke i tehno-logije iz razvijenih zemalja i da tu ništa
drugo nije potrebno osim stvaranja kanala za transfer tehnologije. Još se ne
uviđa svuda da trans-fer tehnologije nije nikakva alternativa za razvoj lokalne
nauke. Kao što pri-mećuju Kuper i njegove kolege, zemljama u razvoju veoma
je teško bez sopstvenih naučnih i tehničkih kapaciteta, a posebno bez
odgovarajućeg naučnog i tehni-čkog kadra koji će znati kakva korisna
tehnologija postoji drugde, koji će je razumeti, izabrati, prilago-diti, usvojiti,
njome rukovati, popravljati je i održavati. 31

30

31

264

Moravcsik, M. J., Science Development, The Building of Science in Less Developed Countries, Bloomington, Ind.,
PASITAM, 1975, p. 8.
v. Cooper, Ch. et al., Op. cit., p. 102.

Druga važna činjenica, na koju je ukazao još Bernal u svojoj klasičnoj
knji-zi Društvena uloga nauke, u vezi je sa pitanjem mogućnosti određenog
planiranja razvoja nauke, o kojem smo već raspravljali. Mada smatra da je
određeni vid plani-ranja u nauci mogućan i koristan, Bernal upozorava da
svako strogo pridržavanje plana koji je bio unapred postavljen može za nauku
da bude kobno. Kao primer za to Bernal navodi sada već skoro zaboravljenu
shemu Herberta Spensera na pod-ručju sociologije. Neophodna je
povremena, zapravo neprekidna revizija toga pla-na. Važnost novih
integrišućih otkrića, može, naime, u svakom trenutku da bude takva da
zahteva potpuno preinačavanje ranije izgrađenih shema. 32 ‡ Ova primedba
ukazuje da je zapravo svako mešanje spolja (recimo, neke čisto
administrativne intervencije i slično) u naučni život, koji je, u krajnjoj liniji,
autonoman, zaista vrlo opasno.
Treće spoljašnje ograničenje razvoja nauke može nastati kada se ‡ iz
bilo kojih razloga, geografskih ili društveno-političkih ‡ prihvati, makar i za
kratko vreme, politika naučnog izolacionizma, odnosno, ako se postave
prepreke normalnom, tj. što bržem i što efikasnijem protoku naučnih
informacija. Bore-ći se protiv ovakvog ograničenja, u koja spadaju i "mali"
jezici malih zemalja, neke zemlje, kao što su, recimo, skandinavske, težeći na
svaki način da povećaju svoju ulogu u svetskoj nauci, već odavno su uvele
praksu objavljivanja glavnih naučnih rezultata na engleskom jeziku.
^etvrto spoljašnje ograničenje nauke tiče se njenog finansiranja, koje
može biti tako nedovoljno ili tako jednostrano usmereno da onemogućava
razvoj nauke.
U mnogim zemljama u razvoju, s obzirom na procenat koji iz bruto
nacio-nalnog dohotka odvajaju za nauku (i koji često, zbog velike stope
porasta stanovni-štva, per capita zapravo stagnira), finansiranje je često
stvarno nedovoljno za svr-he razvijanja svoje sopstvene nauke. Situacija se
još više pogoršava ako te zemlje odvajaju nesrazmerno velika sredstva za
naoružanje i razvoj vojne industrije. 33
Prema tome, ako zaista žele da razviju nauku i tehnologiju, a bez toga
ne mogu dostići nivo razvijenih zemalja, onda zemlje u razvoju moraju
svesno i odluč-no da priđu tome zadatku i da koliko god mogu povećaju
procent ulaganja u nauku. ‡ Sem toga, zemlje u razvoju ne bi u svome
finansiranju smele nijednu nauku sasvim da zapuste. Naime, nekim zemljama
se dogodilo, kao što primećuje Prajs, da, kao nedavno Mađarska, pomisle da
mogu da likvidiraju "beskorisne" nauke i da plaća-ju samo one "korisne". Ova
tragična politika je nanela vidne štete njihovim ci-vilizacijama i državama. 34

32
33

34

v. Bernal, J. D., Op. cit., pp. 325-326.
U nekim razvijenim zemljama znatna sredstva iz vojnih fondova odvajaju se za razvoj naučnih
istraživanja, ne nužno neposredno vezanih za razvoj naoružanja i vojne industrije.
v. Price, D. de Solla, Op. cit., p. 132.

265

Ali, problem finansiranja pogađa na svoj način i razvijene zemlje. To se
posebno ispoljilo posle nastanka "velike nauke", čiji istraživački projekti
gutaju strahovito velika finansijska sredstva. Kada se tome doda i činjenica
da se fondo-vi za nauku često dele po onom principu "Ko ima, njemu će se i
dati", onda zanema-rena područja bivaju posebno pogođena, a čitava "mala
nauka" ne dobija odgovara-juću finansijsku pomoć. [to se tiče razvijenih
zemalja, nije isključeno da u buduć-nosti nauka u tim zemljama može postati
previše kompleksna i skupa da bi se u nju ulagala sve veća i veća, i na kraju
nesrazmerno velika sredstva.
*
*

*

Za nas je, naravno, od posebnog interesa da sagledamo ona
ograničenja koja su specifična za male zemlje u razvoju . Među ovim
specifičnim ograničenji-ma nema nijednog koje bi poticalo od same nauke i
njenih karakteristika, već su u pitanju isključivo spoljašnja ograničenja, bilo
ona koja nastaju u samoj zemlji, ili ona koja su vezana za odnose njene nauke
prema svetskoj nauci, a pre svega nauci u razvijenim zemljama.
Same nacionalne ograničenosti nauke i tehnologije u zemljama u
razvoju mogu biti različite i mogu poticati od različitih loših i pogrešnih
gledišta kod političara, a ponekad i kod samih naučnika. Sem toga, treba
imati na umu da sve ono što predstavlja prepreku društvenom i ekonomskom
razvoju uopšte (kao što su, recimo, siromaštvo, neznanje ili loša državna
uprava), to je istovremeno i prepreka razvoju nauke i tehnologije.
(a) Kao što primećuju M. Moravčik i X. Ziman, u manje razvijenim
zemlja-ma ponekad se događa "da posle početnog perioda euforije, u kojem
je izgledalo kao da će svi praktični problemi siromaštva, gladi i ekonomske
zaostalosti biti rešeni jednim udarcem pomoću novoga razumevanja koje će
poteći iz usposta-vljanja moderne nauke u jednoj zaostaloj zemlji, nastane
period odlaska u drugu krajnost. Retoriku smenjuje skepticizam i cinizam:
uprkos neiskrenoj privrženo-sti suprotnom, sada se širi neverica u to da
nauka može značajno da doprinese razvoju, izuzev na nivou neposredne
prakse."
"Ovaj skepticizam najvećim delom je posledica dugoročnosti i suptilnosti kako razvojnog procesa uopšte, tako i doprinosa nauke tome procesu. U
svim slojevima ljudskog života, kratkoročni obziri imaju tendenciju da pobede
poten-cijalno dugoročne koristi. Ova je tendencija izvedena i kroz upotrebu
reči Ärele-vantnostÄ, koja je dobila značenje direktne veze sa neposrednim
materijalnim pro-blemima. U tom smislu, često se oseća da je za manje
razvijene zemlje naučno istra-živanje ÄirelevantnoÄ u poređenju sa takvim
problemima kao što je obezbeđivanje hrane za danas i sutra." 35

35

266

Moravcsik, M. J. & Ziman, J. M., "Paradisia and Dominatia: Science and the Developing njorld", Foreign Affairs,
1975, vol. 53, No. 4, p. 703.

Nacionalni razvoj bi, razume se, morao da se posmatra kao takav
proces kojim se poboljšava i osigurava buduća materijalna, duhovna, kulturna
i psiholo-ška dobrobit jedne zemlje i njenoga građanstva; ali, da bi se ovakav
proces ostva-rio, moraju se imati u vidu podjednako potrebe koje se odnose
na tekuću godinu, kao i one potrebe koje se mogu predvideti kada se pogleda
nekoliko decenija una-pred. Ako se stvari sagledaju tako, onda niko neće
poricati to da će nekoj zemlji u jednom dugoročnom periodu biti neophodna
sopstvena nauka, što, razume se, ne znači ništa drugo već da treba odmah
početi sa njenim razvojem, da treba uhvatiti korak, da se ne bi samo još
povećavao jaz.
Kako u SAD, tako i u Japanu, napominju Moravčik i Ziman, trebalo je da
prođe nekoliko decenija da bi se uznapredovalo od jedne embrionske,
imitativne i podre-đene naučne infrastrukture do postizanja statusa značajne
sile u svetu nauke.36
(b) Vrlo često se događa da usko grlo razvoja nauke u zemljama u
razvoju predstavlja nedostatak prikladno obučenog naučnog kadra. Smatra
se da je to češća i ozbiljnija smetnja od oskudice finansijskih sredstava ili
nepose-dovanja odgova-rajuće najmodernije opreme. Razlog takvom stanju je
jednostavan: obučavanje naučnog kadra je dugotrajan proces. Sem toga,
potrebno je nekoliko naraštaja naučnika da bi se u jednoj zemlji stvorila
naučna tradicija. Osnovno područje delovanja u vezi sa ovim pitanjem jeste
odgovarajući razvoj i poboljšanje obrazovnog sistema zemlje.
Sem toga, treba imati u vidu da je za zadovoljavajuću obradu bilo koje
nauč-ne problematike neophodno da postoji takozvana "kritična masa"
naučnih radni-ka (5-6 do 10 naučnika čiji će se interesi poklapati, makar i
delimično, tako da to vodi "svakodnevnom uzajamnom delovanju"), bez čega
se ne može očekivati nika-kav stvaralački naučni rad.
Skromna veličina naučne zajednice može da ima i druge neželjene
posledice na koje ukazuje Prajs: (1) sklonost da se ide linijom manjeg otpora i
tako postane periferni dodatak neke velike naučne sile, (2) u manjim
disciplinama ili pod-disciplinama radi tako mali broj ljudi da svaka slučajna
fluktuacija dobija veli-ki značaj, (3) ne postoji odgovarajući nivo bezličnosti
(impersonal-nosti), svako svakoga poznaje i privatno, što deluje veoma
nepoželjno na razvijanje kritike, koja je neophodna za normalan rast nauke; 37
(4) suparništvo među naučnim disciplinama može da ubogalji pojedine
discipline i uopšte da pocepa i učini neefikasnim ionako ograni-čene naučne
napore.38

36
37

38

v. Ibid., p. 704.
v. Prajs, D. de Sola (Price, D. de Solla), "Neke teorijske studije o nauci o nauci i njihove praktične implikacije", Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972, str. 405.
v. Moravcsik, M. J. & Ziman, J. M., Op. cit., p. 714.

267

(v) Naučnici iz svih zemalja u razvoju, kako primećuju Moravčik i
Ziman, neprekidno se žale na administrativnu klimu u kojoj treba da obavljaju
svoj posao. Standardni pogrdni termin je "birokratija" ‡ pod kojim se
podrazumeva čitav kompleks iracionalnih, krutih ili komplikovanih procedura
u kojima se gubi vreme. Hijerarhijski i autoritarni aparat koji donosi odluke ili
sistem koji za-hteva takve procedure uništavaju jednostavne, spontane
inicijative koje su neop-hodne u aktivnom istraživanju. 39
Ovakva klima, naravno, deluje veoma štetno na moral naučnika, koji
inače predstavlja izuzetno važan činilac za uspešno bavljenje stvaralačkim
naučnim radom. Beskrajna borba sa formalističkom atmosferom, ili
komplikovanom pro-cedurom, kao i dugotrajno i neizvesno zalaganje za pravo
razumevanje, strahovito iscrpljuje energiju i moral naučnika. Kako bi mogli
efikasno da obavljaju svoju ulo-gu naučnika, o naučnicima se mora povesti
briga kao o osetljivim ljudskim bićima.
Ne treba ni spominjati da je tu veoma bitno i jedno osećanje slobode, i
to ne samo slobode u naučnom radu, već uopšte postojanje jedne opšte
atmosfere slobode u društvu. To veoma pozitivno utiče na moral naučnika.
Nizak moral u nauci je posebno razoran zbog toga što je tu reč o poslu
ko-lektivne prirode. Nizak moral je zarazan i može se brzo preneti s jednog
naučni-ka na drugog. Zemlje u razvoju treba posebno da vode računa o
ovome, pošto bez od-govarajućeg morala naučnika i najbolji planovi mogu da
propadnu. 40
(g) U malim zemljama u razvoju, čak i onda kada u društvu kao celini,
a posebno u njegovom rukovodećem delu, postoji svest o značaju i potrebi
razvoja nauke i tehnologije, obično nema odgovarajuće potražnje za naukom
u proizvodnim i drugim privrednim organizacijama, koje, po pravilu, ni ne
pokušavaju ili nisu u stanju da sagledaju svoje dugoročnije nacionalne, a još
manje internacionalne per-spektive. Drugim rečima, društveno-ekonomski
uslovi u celini najčešće nisu po-voljni niti za stvaranje potražnje za naučnim
znanjem, niti za njegovu primenu.

39
40

268

v. Ibid., p. 708.
v. Moravcsik, M. J., Science Development, ..., pp. 229, 233 & 238.

U takvim uslovima, nauka u tim zemljama biva više izložena uticaju
raz-voja nauke u ostalom svetu, tj. biva određena ciljevima koji su spoljašnji,
uzimaju-ći manje u obzir zahteve razvoja sopstvene zemlje. Stvarno i
efikasno povezivanje razvoja nauke i tehnologije sa opštim razvojem neke
zemlje u razvoju nije nimalo jednostavan proces i ne može se lako ubrzati.
(d) Iz ove prethodne ograničenosti proizlazi još jedna. S obzirom na
spomenutu slabu potražnju za naučnim znanjem, sa čime je povezano i
neodgovarajuće usmerenje nauke u tim zemljama, kao prirodna posledica
nastaje manja produktivnost io-nako oskudnih i nedovoljnih ulaganja. Drugim
rečima, u malim zemljama u razvoju če-sto se događa da je čisti rezultat
nauke skroman u odnosu na uložena sredstva, što znači da onaj s naporom
odvojeni novac za nauku ne pruža optimalno mogućne koristi.
Izgleda da se u ma kojoj zemlji ova pojava u jednom određenom periodu razvoja nauke ne može izbeći, mada se svakako može znatno ublažiti, s
je-dne strane boljom organizacijom naučnog rada, a sa druge
uspostavljanjem čvr-šćih odnosa, odnosno recipročnih uticaja nauke i
tehnologije, što dalje vodi automatizmu u razvijanju one tehnologije koja je
primerena potrebama i posta-vljenim ciljevima, automatizmu kakav je već
ustanovljen u razvijenim zemljama.
*
*

*

Od onih ograničenosti koje potiču iz odnosa prema svetskoj nauci,
zapaža-ju se sledeće:
(đ) Manja ili veća izolovanost naučnog kadra u malim ili nerazvijenim
zemljama, koji ‡ za razliku od naučnika u razvijenim zemljama ‡ ima manje
poseti-laca, živi u nestašici stranih časopisa, oseća nedostatak izveštaja i
neformal-nih sredstava komuniciranja, retko ima prilike da putuje, bilo radi
učešća na na-učnim skupovima u inostranstvu, radi kraće posete nekim
drugim institucijama, ili radi provođenja određenog perioda vremena u
najistaknutijim centrima za fundamentalno ili primenjeno istraživanje, kao što
retko ima prilike za ostva-rivanje istraživačke saradnje sa naučnicima stranih
naučnih institucija. Zbog svega toga, naučnik u tim zemljama često se oseća
kao nepoznati izgnanik međuna-rodne naučne zajednice. 41
Uzroka za nastajanje ovih manifestacija izolacije može biti više i oni
mogu delovati pojedinačno ili udruženo. Od načina njihovog delovanja
zavisiće i način borbe sa njima. U prvom redu tu su posredi siromaštvo,
geografska udalje-nost, političke i administrativne prepreke i slično.
U bliskoj vezi sa prethodnim, treba zabeležiti još jedno ograničenje:

41

v. Moravcsik, M. J., Scientific Development in the Framenjork of International Relations, Southern California
Seminar, 1972, p. 9.

269

(e) Sistem naučnih komunikacija, za koji se inače slobodno može reći
da predstavlja jedno od najvažnijih oruđa bavljenja naukom, do sada se
razvijao tako da od njega maksimalne koristi imaju one zemlje koje su već
dostigle visok nivo nauke, a zemlje u razvoju, kojima je najpotrebniji, njime su u
stvari osujećene.
Ako se naučni kadar neke zemlje nalazi sasvim van "nevidljivih kolexa"
(grupa naučnika, geografski raširena i preko cele Zemljine kugle, sa zajedničkim interesovanjima, koja razvija široku međusobnu obaveštenost i saradnju,
i ima vitalan uticaj na pravac istraživanja na datome području), ta zemlja,
kako primećuje M. Moravčik, moraće najverovatnije da se pomiri sa
mediokritetskim tavorenjem.
"Naučnici kojima je uskraćeno komuniciranje isti su kao ptica podrezanih krila. Neko vreme se bore, a onda napuštaju istraživanje, predajući se
nekoj rutini, polunaučnoj aktivnosti, koja je često sumnjive vrednosti. To je
uobi-čajena pojava u manje razvijenim zemljama, kao i u malim izolovanim
institucijama u razvijenim zemljama. Ta pojava, međutim, predstavlja
rasipanje kadra kao i sred-stava, pogotovu ako se ima na umu da
obezbeđivanje komuniciranja naučnika zahte-va troškove koji su mali u
poređenju sa cenom njihovog primarnog izdržavanja." 42
Pomenuta dva ograničenja, (đ) i (e), tj. izolovanost i slaba uključenost
u komunikacije, imaju i svoj treći aspekt:
(ž) Međunarodna podela rada u nauci i tehnologiji zahvata pre svega
raz-vijene zemlje i takve je prirode da male zemlje u razvoju teško mogu da
se u nju uklope sopstvenim naporima. Pojedina kritična područja naučnog
napretka i dobar broj projekata "velike nauke" nalaze se izvan domašaja
većine zemalja, a posebno malih zemalja u razvoju. Prema tome, na ovu
ograničenost mora se delova-ti pokušajima da se u određenom smislu menja
naučna politika razvijenih zemalja, kao što bi trebalo da se menja usmerenje
svetske nauke i tehnologije uopšte, kao i struktura troškova za istraživanje i
razvoj u razvijenim zemljama. Ove pro-mene, razume se, neće moći lako da
se ostvare, kako iz tehničkih razloga, tako i zbog političkih prioriteta koje
povlače za sobom. 43
U svetlosti ovih razmatranja, treba se pridružiti pokušajima da se
nauč-nici u razvijenim zemljama zainteresuju za rad na onima naučnim i
tehnološkim rešenjima koja se mogu primeniti na specifične probleme
zemalja u razvoju, kao i da se jedan deo ukupnih troškova za istraživanje i
razvoj u razvijenim zemljama usmeri na posebne probleme zemalja u razvoju,
s tim da se taj rad delimično ili u celini aktualno ostvaruje u zemljama u
razvoju.44

42
43

44

270

Moravcsik, M. J., Science Development, The Building..., pp. 80-81.
v. Cooper, Ch. et al., "Science in Underdeveloped Countries, njorld Plan of Action for the Application of Science
and Technology to Development", Minerva, 1971, vol. IX, No. 1, pp. 109 & 118.
v. Ibid., p. 118.

(z) Ako male naučne zajednice često pokazuju sklonost da se vezuju
uz veli-ke naučne zajednice, to, naravno, ne bi moralo uvek da ima negativne
posledice. Međutim, kada se ta situacija osmotri iz jednog određenog ugla,
ona dobija sasvim drugačiji izgled: sama ta činjenica, naime, može se
posmatrati i kao naučna (u ne-dostatku ekonomske i političke, ili u kombinaciji
sa njima) dominacija velikih sila nad malim zemljama. U svakom slučaju, kako
kažu Moravčik i Ziman, trajna naučna zavisnost od razvijenih zemalja ne
predstavlja prihvatljivu budućnost za ma koju samosvesnu zemlju u razvoju.
Ta zavisnost, razume se, može imati nekoliko vidova: (1) odbacivanje
svih onih pravaca istraživanja za koje se ne može naći uzor u razvijenim
zemljama; (2) ista struktura i opšti principi sistema istraživanja i razvoja kakvi
su u razvi-jenim zemljama; (3) oslanjanje na uvoz strane tehnologije; (4) brain
drain (odliv mozgova) iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje itd.

271

*
*

*

[ta bi se onda još, posle ukazivanja na sva ova ograničenja i teškoće u
obezbeđivanju odgovarajućeg rasta nauke u malim zemljama u razvoju, pa i
u našoj ze-mlji, moglo ukratko reći o perspektivama dugoročnog razvoja
nauke?
Svakako ne mnogo, ukoliko nismo nekritični prema onim horizontima
koje nam otkriva savremena futurologija. Nekritička futurologija još nastupa
sa pretenzijom da postigne neostvarljivi cilj ‡ da predvidi budućnost onako
kako će se uistinu odigrati. Takvom svojom pretenzijom, bez obzira na kojoj
metodi se zasniva, futurologija zapravo negira onu pravu budućnost koja
počiva na čoveko-vim mogućnostima prevazilaženja ili ukidanja dosadašnjih
trendova sopstvenog razvoja ukoliko mu ne odgovaraju. Naime, u futurologiji,
odnosno pomoću nekih metoda, može se uzeti u obzir jedino određena
evolucija u strukturi odnosâ izme-đu pojedinih trendova razvoja, što znači da
ona nije u stanju da izađe izvan tih okvira, nije u stanju da bude radikalna,
nije u stanju da predvidi nikakvu revolu-ciju, do koje, međutim, i te kako može
doći (kao što je i dolazilo), razume se, uz nepredvidljivo slobodno
angažovanje određenih subjektivnih snaga.
Posebno treba biti kritičan prema jednom neprikladnom i iluzornom
uverenju što često prati savremenu futurologiju, a to je da naučno-tehnološki
progres predstavlja onu ključnu polugu koja je u stanju da reši sve probleme i
da otkloni sve prepreke nesmetanom napretku globalnog društva. Iz te
perspektive mogućno je onda čitav čovekov odnos prema budućnosti
pogrešno svesti na plani-ranje razvoja nauke i tehnologije. Ovakav optimizam
bio bi krajnje negativan. Na-učni i tehnološki napredak sâm po sebi ne rešava
automatski ni najmanji dru-štveni problem, ukoliko se svesno ne iskoristi kao
sredstvo za to. Ukoliko ne stoji pod stalnom brižljivom kontrolom svojih
budućih mogućnih posledica, naučni i tehnološki napredak može samo da
stvori nove probleme.
Ukoliko zauzmemo kritički stav prema futurologiji, tada je svakako
mogućno preći put od jednog stihijnog načina vođenja naučne politike do
jednog namernog i koliko god je to mogućno naučno zasnovanog procesa
odlučivanja i upravljanja, bolje reći, određenog usmeravanja i programiranja
razvoja nauke i kontrole njenog korišćenja. Pri tom je, razume se, kao što je
napred već spomenu-to, za male zemlje u razvoju od izuzetnog značaja da se
na odgovarajući način uklope i nađu svoje mesto u svetskoj strategiji razvoja
nauke.

272

Strategija razvoja nauke i naučna politika
U ovome završnom odeljku iznećemo, u vezi sa opštom temom našega
rada i svim što je do sada rečeno, samo još neke misli koje se odnose
neposredno na našu stvarnost.
Shvatanje nauke kao nove proizvodne snage društva sve je više u
modi, ali se sve češće i doslovno shvata i vulgarizuje. Zanimljivo je, međutim,
podse-titi se da je još Marks, kome je izuzetno veliki napredak prvenstveno
prirodnih nauka u prošlom veku omogućio da nagovesti jednu sasvim novu
zamisao polo-žaja nauke u društveno-ekonomskom sistemu, odmah upozorio
i na neželjene aspek-te toga procesa.
"Kao što na kapitalu zasnovana proizvodnja", kaže Marks, "stvara, s
jedne strane, univerzalnu industriju, tj. višak rada, rad koji stvara vrednost,
tako se pojavljuje, s druge strane, jedan sistem opšte eksploatacije prirodnih i
ljudskih osobina, jedan sistem opšte korisnosti čijim se nosiocem pojavljuje i
sama nauka. U onoj meri u kojoj se razvija velika industrija, stvaranje pravog
bogatstva sve manje zavisi od radnog vremena i kvantuma upotrebljenog
rada ... a mnogo više zavisi od opšteg stanja nauke i napretka tehnologije, ili
od primene nauke u proizvodnji." 45
Ali, Marks istovremeno primećuje da u onoj istoj meri u kojoj
čovečanstvo uspostavlja kontrolu nad prirodom, čoveka porobljavaju drugi
ljudi i njegova sop-stvena niskost. "Izgleda da sva naša otkrića i sav naš
napredak", napominje Marks, "završavaju time što materijalne sile ovladavaju
duhovnim životom, dok se duhovni život srozava na stupanj materijalne
sile."46
Marks je sve svoje snage usmerio ka uspostavljanju ravnoteže između
čovekove kon-trole nad prirodom i njegove porobljenosti "od strane drugih
ljudi i svoje sop-stvene niskosti", da upotrebim ponovo njegove sopstvene
reči. (...)
Prema tome, od početka i neprekidno se moramo suprotstavljati onim
pomodnim viđenjima nauke (koja, inače, uglavnom vode poreklo iz
potrošačkog dru-štva) za koja je nauka okrenuta isključivo tehnološkim
činiocima. Drugim rečima, mora nam biti jasan dvostruki značaj nauke u
savremenom društvu:

45
46

Marx, K., Grundrisse, S. 593.
Marks, K., Govor na godišnjoj večeri lista People's Paper, 1856, v. Prepiska Marksa i Engelsa

273

(1) u smislu sveopšteg prodora naučno-tehničke revolucije u one sfere
društvene aktivnosti koje dovode i koje će dovesti do zadovoljavanja kako
osnov-nih, tako i novostvorenih ljudskih materijalnih potreba; i
(2) u smislu čovekovog sve čvršćeg i sve pouzdanijeg ovladavanja
zakonito-stima društva i sopstvenog bića, tj. njegovog oslobađanja od
porobljenosti od strane drugih ljudi i svoje sopstvene niskosti (robovanja
sopstvenim predra-sudama, mitovima ili bogovima, uključujući tu i samu
nauku i tehnologiju).
Treba se, dakle, boriti kako protiv pozitivističkog shvatanja uloge nauke
i tehnologije, tako i protiv njihovog fetišiziranja i uverenja da je nauka produktivna u neposrednom i strogom smislu te reči. 47
*
*
*
Slaba, nedovoljna ili nezadovoljavajuća produktivnost nauke osnovna
je boljka koja tišti sve one koji se na bilo koji način bave naučnom politikom u
malim zemljama u razvoju i koja zahteva dugotrajno i nimalo lako lečenje.
Osnovno pitanje koje u vezi s tim treba rešavati, jeste sprečavanje
rasipa-nja ionako ograničenih naučnih potencijala na široki front savremene
nauke, ili, drugim rečima, pitanje pronalaženja onih područja razvoja u kojima
je moguć-no postići očigledne i značajne uspehe, da bi se pokazalo da i mala
zemlja u razvo-ju može u nečemu da dostigne, a po mogućstvu i da prestigne
razvijene zemlje. U tom smislu i M. Mlađenović uočava: "Zemlje koje ne nađu
snage da se uključe u pro-ces stvaranja nacionalnih i internacionalnih
Äistaknutih centaraÄ, stoje pred opasnošću da još više zaostanu." 48 ‡
Dosadašnje iskustvo je, naime, pokazalo da zadovoljavajućih rezultata nema
ukoliko male zemlje u razvoju jednostavno slede model razvoja nauke u
razvijenim zemljama (koji je, sa svoje strane, razume se, pod jakim uticajem
nacionalnih ciljeva dotičnih zemalja).
Sasvim je jasno da se takva područja ne mogu naći u "velikoj nauci", ili
u takvim krupnim poduhvatima kao što su, recimo, proizvodnja čelika ili elektronskih računara! Kako onda naći takva područja? U odgovoru na to pitanje,
Moravčik primećuje da se nameće nekoliko osnovnih pravila:
(1) Treba iskoristiti lokalna preimućstva, koja mogu biti geografska,
klimatska, astronomska, zasnovana na raspolaganju određenim sirovinama
itd.

47

48

274

Na ovu poslednju činjenicu upozorio je još Bernal: "Naučni troškovi predstavljaju anomaliju u
svim tradicionalnim sistemima. Nauka uopšte nije produktivna u strogom smislu reči. Sasvim je
nemogućno izjednačavati količinu novca koji je utrošen na nekoga naučnika ili neku laboratoriju
sa godišnjom produktivnošću te laboratorije ili čak i fabrike za koju ona može biti vezana.
Nauka mora biti posmatrana kao drugi diferencijal proizvodnje." (Bernal, J. D., The Social Function of
Science, ..., p. XXXI.)
Mlađenović, M., Cit. delo, str. 84.

(2) Trebalo bi uporediti unutrašnje cene koštanja istraživanja, s obzirom da su neka područja nauke sama po sebi skuplja od drugih.
(3) Valjalo bi odmeriti i mogućnosti primene. Neke nauke su, naime,
udaljenije od kratkoročne primene, mada se tu lako može pogrešiti u proceni.
Nuklearna fizika, recimo, bila je tridesetih godina izuzetno ezoterična, a onda
je četrdesetih i pedesetih godina dovela do stvaranja jedne od glavnih
tehnologija.
(4) Treba imati na umu i obrazovne ciljeve. Neka područja nauke su
pogo-dnija za obrazovanje studenata od drugih, gde je specijalizacija, recimo,
suviše uska.
(5) Potrebno je posvetiti pažnju i opštim razmatranjima u određivanju
izbora područja istraživanja s obzirom na spoljašnje i unutrašnje potencijale
poddisci-plina.
(6) Ali, neophodno je, najzad, imati u vidu da svi ovi kriterijumi blede u
poređe-nju sa onim osnovnim o čemu treba voditi računa: da li se na nekom
određenom pod-ručju raspolaže prvorazrednim kadrom? 49
U svakom slučaju, dakle, mora se učiniti pokušaj da se izaberu ona
pod-ručja na kojima će se usredsrediti napori ili razviti jaka sposobnost koja
će biti u stanju do maksimuma da iskoristi raspoloživu tehnologiju i knonj-honj,
bez obzira da li poticali iz domaćih ili stranih izvora. Izvan tih područja,
sposobnost će biti relativno slaba, s većim oslanjanjem na tradicionalne
postupke. Bez ovakvog svesno selektivnog pristupa, kako primećuje G. Xons,
primena nauke bi se pretvo-rila u nasumičan napor. 50
Ne treba, naravno, izgubiti iz vida da još jedan krupan razlog prisiljava
male zemlje u razvoju da pažljivo odabiru naučna područja na kojima će moći
da postignu najefikasnije rezultate. Reč je o ograničenim sredstvima koja
stoje na raspolaganju naučnim zajednicama u ovim zemljama, pa se mora
posebno voditi računa o tome da se ta sredstva što razumnije iskoriste.
Ali, neselektivnost područja na koja bi se usmerilo težište naučnoistraživačke aktivnosti nije jedini momenat koji utiče na nisku produktivnost
nauke u malim zemljama u razvoju. Ima i drugih momenata.
Veoma je bitno i ono što bi se najšire moglo podrazumevati pod
organiza-cijom naučnog rada. Ta organizacija, u većini malih zemalja u
razvoju, pa i kod nas, često je veoma nepodesna. Karakteristično je, naime,
kako primećuje i Branko Horvat, da je mladićima koje smo slali u inostranstvo
na doškolovanje, na magi-sterijume, doktorate itd. na najpoznatije
univerzitete, po povratku u institute produktivnost padala ne na pola, već
nekoliko puta. Razlog tome je što su ti mla-dići, umesto da se bave naučnim
radom, počeli da ratuju za lični dohodak, za stan, za dobijanje projekata, za
kucanje u daktilo-birou. Da bi se dobio jedan projekat, naime, potrebno je
napraviti desetak prijava, isto toliko finansij-skih predračuna, obilaziti mogućne
komitente, sedeti na sednicama raznih komisija, što sve oduzima nedelje i
mesece vremena, a "ono što radite je mačak u vreći". 51
49

v. Moravcsik, M. J., Science Development, The Building..., p. 115.
v. Jones, G., The Role of Science and Technology in Developing Countries, Oxford, University Press, 1971, p.

50

36.

275

[to se tiče univerzitetskih naučnih radnika, na nekim univerzitetima i
sa nekim univerzitetskim profesorima događa se da, zbog velikog broja
časova, držanja većeg broja akademskih položaja ili raznih administrativnih
obaveza, prestaju da održavaju odgovarajući dodir sa razvojem svojih
naučnih disciplina.
Pod šire shvaćenom organizacijom naučnog rada treba posebno imati
u vidu i sistem finansiranja nauke, za koji je kod nas karakteristična izuzetna
is-cepkanost i atomizovanost na sitne projekte i lokalne finansijere. Ta
prevelika usitnjenost, koja ne samo naučnike u primenjenoj nauci, već i
naučnike u fundamen-talnim naukama, nagoni da ponekad i svakih nekoliko
meseci skreću sa jednog na drugi projekt, ide na ruku ne razvoju prave i
ozbiljne nauke (za koju je potreban dug, studiozan i istrajan rad u jednom
izabranom pravcu), već cvetanju pseudonauč-nog rada na parče, pravljenju
stručnih elaborata i slično.
Ako se tome doda još i nepogodna organizovanost na nivou onih organa
ko-ji donose odluke o naučnoj politici, odnosno veoma dugački i zamršeni procesi u donošenju različitih odluka bez kojih inače među naučnicima vlada
neizve-snost u pogledu započinjanja ili nastavljanja određenih naučnih
istraživanja, ima-ćemo uglavnom zaokruženu sliku osnovnih razloga slabe
produktivnosti naše nauke.
*
*

*

Sâm način vođenja naučne politike, od potpuno stihijnog procesa
izlože-nog najrazličitijim kako unutrašnjim tako i spoljašnjima uticajima, treba
da evoluira od jednog svesnog i koliko god je to mogućno naučno zasnovanog
procesa odlučivanja i upravljanja, bolje reći određenog usmeravanja i
programiranja razvo-ja nauke i kontrole njenog korišćenja. To je u stvari jedini
put da se iskoristi ona najveća i najznačajnija mogućnost koju pruža nauka, a
to je da se naši filozofski ideali o čoveku i čoveka dostojnom životu pretvore u
stvarnost.
Iz procesa vođenja naučne politike treba postepeno da se izgube
elementi stihijnosti, kao što su, recimo, razvijanje određenih područja nauke
bez obzira na domaće nacionalne potrebe i pravce razvoja zemlje, ili
uobličavanje izvesnih ob-lasti nauke bez obzira na međunarodnu naučnu
konstelaciju itd.
Takođe treba odstraniti unutrašnje ili spoljašnje posebne uticaje na
nacionalnu politiku, kao što su npr. pritisci određenih grupa naučnika kojima
institucije preko kojih se vodi određena naučna politika često služe prosto kao
mesto za uzajamne obračune i izvlačenje što veće količine finansijskih
sredsta-va za svoja sopstvena područja interesovanja, ili kao što su
potpadanje pod uticaj naučnog pomodarstva, odnosno oponašanje onoga što
je u modi u razvijenim zemljama.
51

276

Horvat, B., "O znanstveno-tehnološkoj revoluciji, o našem razvoju i o nama", Pitanja,
1971, br. 29, 30 & 31, str. 894.

A da bi se prešlo na svesno i naučno zasnovano vođenje naučne
politike (iako, verovatno, nikada neće moći potpuno da se izbegnu izvesni
uticaji vezani za ukorenjena akademska shvatanja, želje i htenja koja možda
nemaju uvek svoje re-alne osnove, ili pak za administrativne pogodnosti),
neophodno je razviti istra-živanja u oblasti nauke o nauci, jer nema drugog
načina za pribavljanje potrebnih podataka i za utvrđivanje mogućnih smerova
razvoja nauke osim putem takvih istra-živanja. Sve vodeće naučne sile imaju
velike centre za istraživanja u oblasti nauke o nauci, a takvi stručnjaci se u
velikom broju zapošljavaju i u samim insti-tucijama gde se određuje politika
nauke i tehnologije u jednoj zemlji.
Kod nas, međutim, tek što su počeli da se obrazuju i da deluju
stručnjaci koji su se posvetili istraživanju razvoja nauke, kod jednog broja
odgovornih (koji su priželjkivali takav razvoj situacije u kojoj bi nauka o nauci
trebalo da im pruži gotova rešenja, a ne jedino relevantne podatke i
alternative na osnovu kojih oni sami moraju da donesu odluke), već se javlja
reakcija u vidu gubljenja prvobit-nog interesovanjaza takva istraživanja (pa
onda i prekida dotadašnjeg načina finansiranja) i vraćanja nešto
modifikovanim starim "oprobanim metodama osla-njanja na sopstveno
intuitivno saglédanje stanja".
U svakom slučaju, da bi institucije koje formulišu naučnu politiku
mogle da budu racionalne, one moraju ‡ kao što primećuje i Kuper sa svojim
kole-gama u dokumentu "Svetski plan akcije za primenu nauke i tehnologije u
razvoju" ‡ da ispunjavaju sledeće funkcije:
(1) koordinaciju, na najvišem nivou izvršnih organa, strategije razvoja
nauke i tehnologije sa nacionalnim ekonomskim i društvenim planiranjem;
(2) koordinaciju sopstvene strategije sa strategijom razvoja nauke i
tehno-logije u drugim zemljama; naime, nacionalna politika na području
nauke i tehno-logije ne bi smela da propusti i da ne uzme u obzir ono što
druge zemlje rade, ili da propusti da ispita kakve bi implikacije ti programi
mogli da imaju na nacio-nalne programe;
(3) uspostavljanje i razvijanje onih naučnih aktivnosti koje su
povezane sa razvojnim naporima te zemlje uopšte, kao i usmeravanje
naučnih aktivnosti u onim pravcima koji su najrelevantniji za naučni razvoj
uopšte;
(4) objedinjavanje ili povezivanje između istraživačkog napora i onoga
pro-cesa pomoću kojega se taj napor prevodi na jezik ekonomske primene;
(5) uspostavljanje politike prema transferu tehnologije... 52

52

v. Cooper, Ch. et al., "Science in Underdeveloped Countries...", p. 110.

277

Iz svega što je do sad rečeno u pogledu razvoja nauke i vođenja
naučne poli-tike, proizlazi da je veoma bitno, tj. da izvanredno olakšava
situaciju, ako se osnovna strategija razvoja nauke određuje u jednom
koordinacionom telu za što veće područje, po mogućstvu čak i za nekoliko
bliskih zemalja. Nasuprot tome, kod nas u poslednje vreme vlada sasvim
suprotna tendencija. Lokalna odlučivanja o naučnim projektima i finansiranju
nauke nikada, međutim, ne mogu da sagledaju celinu razvoja nauke ni u
sopstvenoj zemlji, a kamoli da odrede strategiju razvoja nekih aspekata
nauke u svojoj zemlji s obzirom na razvoj nauke i tehnologije u dru-gim
zemljama. Na taj način oni sebe zapravo diskvalifikuju za svako vođenje racionalne naučne politike koja će imati bilo kakve izglede da vodi takvom
razvoju nauke i tehnologije koji bi mogao povoljno da utiče na dalji što brži i
što efi-kasniji razvoj cele zemlje.
Uspostavljanje neposrednih odnosa slobodne razmene rada između
korisnikâ i davalaca naučnih usluga kod nas svakako predstavlja korak napred
prema jednom racional-nijem i efikasnijem vođenju naučne politike, i može
biti veoma plodno kada je reč o usmeravanju primenjenih i razvojnih naučnih
istraživanja na takve pro-grame koji će biti u skladu s određenim društvenim
potrebama, odnosno koji će moći što brže da se usmere u pravcu njihovog
zadovoljavanja (mada potrebe korisnikâ ne moraju uvek da budu identične sa
stvarnim društvenim potrebama).
Ali, treba imati na umu da je to samo jedan deo nauke i jedan deo
njenih problema, i da je tu nestao iz vidokruga izuzetno značajan momenat
uklapanja u tokove svetske nauke, i ‡ ono što je možda najvažnije ‡ da se ne
vodi dovoljno raču-na o nekim elementarnim uslovima za razvoj nauke u
celini.

278

U tome smislu, pre svega se postavlja pitanje kako ostvariti to da korisnik koji ulaže materijalna sredstva, ma ko to bio, bude naveden da pokaže
neop-hodnu meru interesovanja za fundamentalna i neka druga istraživanja
od kojih nema nikakvih neposrednih i očiglednih koristi, ali bez kojih se ne
može zami-sliti skladan razvoj nauke u celini. Poznato je da u nekim
zemljama sa razvijenom naukom blizu 2/3 svih nacionalnih napora za
istraživanje finansira država preko naučnih saveta, koji ‡ uzimajući u obzir i
unutrašnje zakone razvoja nauke u celini ‡ određuju srazmere učešća
fundamentalnih istraživanja u odnosu na pri-menjena i razvojna. Galbrajt je
umesno primetio da naučnici u kapitalističkom društvenom sistemu nikada ne
bi poslali kosmičke brodove na Mesec da su u svojim istraživanjima zavisili od
tržišta! Kod nas, me-đutim, mislim da se do pravog i odgovarajućeg
finansiranja nauke u celini, uklju-čujući fundamentalna i druga istraživanja
kojima se ne sagleda nikakva primena, teško može doći ukoliko se o tome
odlučuje na parcijalnim nivoima i uz ubeđi-vanje korisnika da treba da
finansiraju i poneki takav naučni projekat od kojeg ni u daljoj perspektivi u
datome trenutku ne vide nikakve neposredne koristi.
Prema tome, kod nas bi trebalo pronaći odgovarajuće nove, dodatne
oblike koji bi delovali kao protivteža, s jedne strane, čisto pragmatičkom
shvatanju razvoja nauke (u smislu vođenja brige samo o onim primenjenim i
razvojnim nauč-nim istraživanjima od kojih se očekuje neposredno
zadovoljavanje određenih dru-štvenih potreba), a s druge strane, lokalističkim
shvatanjima toga razvoja (u smislu neobaziranja na uklapanje u svetsku
strategiju razvoja nauke).
U pogledu razrade odgovarajućih formi odlučivanja, posebno kada je u
pi-tanju dugoročno programiranje razvoja nauke, nameću se sledeći osnovni
problemi:
(a) Kako obezbediti da program razvoja nauke ide dovoljno ispred
privrednih i društvenih kretanja, tako da bi bio u stanju da slobodno krei-ra
alternativne mogućnosti razvoja?
(b) Kako obezbediti one pravce razvoja nauke koji proističu iz
unutrašnje logike razvoja same nauke, a koji se često ne podudaraju sa onim
što je privredi i društvu trenutno potrebno; drugim rečima, kako naći
optimalnu ravnotežu između unutrašnjih (sopstvenih) i spolja nametnutih
kriterijuma značajnosti određenih programa istraživanja?

279

(v) Kako obezbediti kreiranje opšte strategije razvoja nauke na nivou
zemlje sa kojom se može izići pred svetsku nauku; ta opšta strategija razvoja
nauke trebalo bi pre svega da odredi odnos finansiranja fun-damentalnih i
primenjenih istraživanja i da pronađe ona područja nauke na koji-ma zemlja
ima izglede da se uključi u tokove svetske nauke, s tim da obezbedi dovolj-no
udruženih sredstava za sprovođenje te svoje strategije i za uvažavanje inicijative istaknutih naučnika u pogledu materijalnog obezbeđivanja istraživanja
određene naučne problematike.
Ovo sve ne treba shvatiti kao poricanje potrebe da u malim zemljama
u razvoju najznačajniji deo sredstava za nauku valja uložiti u ona područja
gde će se rešavati vitalni i hitni problemi tih zemalja, već jedino kao
upozorenje da je nauka jedna veoma osetljiva celina, i da se nikad ne može
jedan njen deo toliko favorizovati da bi se drugi deo sasvim zapustio ili
zapostavio.
Pored toga, kako tržišni princip tako i dogovaranje korisnika i davalaca
naučnih usluga korenito menjaju merila značajnosti naučnih problema.
(Razlog za to, odnosno objektivna osnova izjednačavanja u ovom smislu
delovanja principa tržišta i principa sporazumevanja korisnikâ i davalaca
naučnih usluga, jeste činjenica da se u oba slučaja naučni proizvod tretira kao
roba, za koju je neko zaintereso-van ili nije zainteresovan i kojoj treba odrediti
cenu, tj. ne prevazilaze se korenito okviri potrošačkog društva.) [ta je naučno
značajno, ne određuje više naučnik ili grupa naučnika, već tržište ili
ubeđivanje korisnikâ i davalaca naučnih usluga. Vrednovanje naučnog rada s
obzirom na doprinos rešavanju dnevno-praktičnih problema, koje u punoj
meri dolazi do izražaja, znači, uplitanje u na-uku takvih merila koja su u
svakom slučaju izvan nauke, a ponekad ili često protiv nauke. Posredi je to što
naučno nesumnjivo veoma značajni rezultati ne moraju da budu i praktično
korisni, dok praktično korisni rezultati često nemaju nekog većeg naučnog
značaja. Možda ne bi trebalo ni podsećati da istraživanje koje iz-gleda
trivijalno sa trenutnog praktičnog gledišta može da bude veoma značajno po
svojim teorijskim implikacijama koje će u nekom docnijem vremenu osvetliti
niz praktičnih problema. 53

53

280

"Nasušne ljudske potrebe možda su i terale da se ova temeljna otkrića primene na
praktične probleme, ali je samo sloboda od potreba stvorila znanje potrebno za praktičnu
primenu." (Meadonjs, D. H., Meadonjs, D. L., Randers, J. & Behrens, nj. nj. III , Granice rasta, Zagreb,
"Stvar-nost", 1974 (1972), str. 145.)

Najzad, treba reći i to da kako princip tržišta, tako i naglasak na
finansiranju onih projekata za koje su zainteresovani korisnici naučnih usluga,
u jednom delu nauke sigurno vodi negativnoj selekciji naučnog kadra u
naučnim in-stitucijama, kao i naučnoj jalovosti tih institucija, odnosno
njihovog pretvaranja u servisne (stručne) službe raznih naručilaca. Ovu
stranu stvari vrlo reljefno prikazuje i Branko Horvat. Naime, s obzirom da
sistem finansiranja favorizuje one koji se u trci za ličnim dohotkom lako
prilagođavaju zahtevima tržišta u jednom, ili zahtevima korisnika, tj. njihovih
predstavnika, u drugom sistemu, to se onda u naučnim institucijama vrši
proces diferencijacije, odnosno sve više preovlađuju oni koji, radi
obezbeđivanja ličnih dohodaka, pristaju da rade sve i svašta, a sve manje
ostaje onih kojima je nauka životna profesija i životni cilj, i kojima je sve
drugo sporedno. 54
Pokušavajući da se odbrane od pritisaka koji ih odvode od njihovih
nauč-nih interesovanja, neki naučnici reaguju na sledeći način: polazeći od
analogije sa feudalnim poretkom, oni pristaju, recimo, da određeni deo
vremena rade ono što je neophodno za obezbeđivanje njihovog ličnog
dohotka, a da preostali deo vremena posvećuju svojim pravim naučnim
istraživanjima. Ta mogućnost je, među-tim, otvorena samo starijim, uvaženim
naučnim radnicima. Drugi, pretežno mladi naučni radnici, pokušavaju da se
nađu na univerzitetu, gde još mogu da se bave onom problematikom koju
sami smatraju naučno značajnom. Oni se, dakle, bave kako pravim naučnim
radom, tako i izuzetno važnim poslom kao što je obrazova-nje naučnog kadra,
sve to za jedan krajnje destimulativan lični dohodak, koji je daleko manji od
dohotka radnikâ sličnih kvalifikacija i odgovornosti koji su zaposleni u
državnim organima, pojedinim drugim ustanovama, institutima ili privre-dnim
organizacijama. Iz tih razloga, treći deo naučnika, obično vrhunskih stručnjaka, napušta zemlju, dok četvrti napuštaju svoje ambicije i povlače se u
privatni život, ili se prekvalifikuju.

54

Horvat, B., "O znanstveno-tehnološkoj revoluciji, o našem razvoju i o nama", Pitanja,
1971, br. 29, 30 & 31, str. 893.

281

Iz svega što je napred rečeno proizlazi da je nauka veoma osetljiv društveni podsistem koji ne može da ostane i da se normalno razvija ukoliko bilo
tržišni princip ili princip sporazumevanja između korisnikâ i davalaca nauč-nih
usluga, postane osnovni ili jedini regulator naučne politike. Ako bi bilo tako, to
bi najverovatnije vodilo postepenoj likvidaciji naučnog kadra i naučnog rada
uopšte. Naučna politika u celini, njena najopštija strategija na nivou zemlje,
trebalo bi da bude plod potpuno ravnopravnog dogovaranja između (a)
najistaknutijih
predstavnika
nauke,
(b)
najupućenijih
predstavnika
najznačajnijih korisnika naučnih usluga i (v) najviših predstavnika celine
društvene zajednice, a uz učešće i pomoć stručnjaka iz oblasti nauke o nauci.
Ta opšta strategija treba da odredi odnos finansiranja fundamentalnih i
primenjenih istraživanja, i da pronađe ona područja nauke na kojima zemlja
ima izglede da se uključi u tokove svetske nauke, s tim da obezbedi dovoljno
udruženih sredstava za sprovođenje te svoje strategije i za uvažavanje
inicijative bilo kojeg istaknutog naučnog radnika za rad na problemima koji ga
interesuju. Ako bi bilo tako, to bi najverovatnije vodilo postepenoj likvidaciji
naučnog duha, a u pojedinim naukama tihoj likvidaciji naučnog kadra i
naučnog rada uopšte.
Dakle, nesporna je potreba pažljivog raspoređivanja naučnih resursa,
uprkos činjenici koju bismo svi že-leli da vidimo izmenjenu; činjenica je,
naime, da je oko polovine svetskih ulaganja u istraživanja i razvoj usmereno u
vojne svrhe i u svrhe prestiža (između velikih sila pre svega), a manje od dva
odsto na hitne probleme poljoprivrede, okoline i industrije u zemljama u
razvoju.
U svakom slučaju, i mogućnosti i ograničenja nauke i tehnologije
velikim delom su uslovljeni društvenim činiocima, pa je stoga veoma bitno
sagledati svestrano i te mogućnosti i ta ograničenja, kako bi delovanje
društvenih činilaca moglo da se podesi tako da za nauku bude što manje
ograničenjâ, a što više slobode. Jer, tek ako se iskoristi veći deo onih
mogućnosti koje su otvorene, a izbegne što više onih ograničenja koja su
pomenuta, ako se više upravimo na to da bira-mo buduće, a ne sadašnje
dobrobiti, tek tada se može očekivati da će zlatna (ali veoma osetljiva, pa
samim tim unekoliko i ćudljiva) koka razvijenih zemalja početi da nosi jaja i u
malim zemljama u razvoju.

282

Odabrana neposredno relevantna literatura
Bakić, S., "Socio-kulturne prepreke zahtevima naučno-tehnološke revolucije",
u: Naučni, tehnološki i društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti, knj. II,
Beograd, "Nauka i društvo", 1974.
Bell, D. (Ed.), Tonjard the Year 2000, njork in Progress, Boston, Beacon Press, 1967.
Bernal, J. D., The Social Function of Science, Cambridge, Mass., The M. I. T. Press, 1967.
(1939.)
Bernal, J. D., "Scientific Research in Developing Countries", International Council of Scientific
Unions Bulletin, Roma, 1967, No. 9.
Buchen, I. G., "Budućnost tehnologije i ljudska sudbina", u: Naučni, tehnološki i
društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti, knj. I, Beograd, "Nauka i društvo",
1974.
Cole, H. S. D., Freeman, C., Jahoda, M. & Pavitt, K. L. R. (Eds.), Thinking about the Future, A
Critiljue of "The Limits to Gronjth", London, Sussex University Press, 1973.
Cooper, Ch., "Science and Underdeveloped Countries", in: Problems of Science Policy, Paris,
OECD, 1968.
Cooper, Ch., Freeman, C., Gish, O., Hill, S., Oldham, G. & Singer, H., "Science in Underdeveloped Countries, njorld Plan of Action for the Application of Science and Techno-logy to
Development", Minerva, vol. IX, No. 1.
Dedijer, S., "Research and Freedom in Undeveloped Countries", Bulletin of the Atomic Scientists,
1957, vol. 13.
Dessaur, C. I., Naess, A., Reimer, E., Eysenck, H. J. & Van Melsen, A. G. M., Science betnjeen
Culture and Counter-culture, Nijmegen, Dekker & van de Vegt, 1975.
Eccleshall, R., "Technology and Liberation", Radical Philosophy Eleven, Summer, 1975.
Encel, S., Marstrand, P. K. & Page, nj. (Eds.), The Art of Anticipation. Values and Methods in
Forecasting, London, Martin Robertson, 1975.
Feyerabend, P. K., Against Method, London, Humanities Press, 1975. (u prevodu na srpski:
Protiv metode, Sarajevo, "Veselin Masleša", 1987.)
Fromm, E., The Revolution of Hope. Tonjard a Humanized Technology, Nenj York, Bantam
Books, 1968.
Fruchtbaum, H., "U susret tehnološkom humanizmu: kritička nauka iz američke
perspektive", u: Naučni, tehnološki i društveni razvoj ‡ ciljevi i vredno-sti,
knj. I, Beograd, "Nauka i društvo", 1974.
Habermas, J., "Science and Technology as Ideology", in: Sociology of Science, Selected
Readings, ed. by B. Barnes, Harmondsnjorth, Penguin Books, 1972. (u prevodu:
Tehnika i znanost kao "ideologija", Zagreb, [kolska knjiga, 1986.)
Horvat, B., "O znanstveno-tehnološkoj revoluciji, o našem razvoju i o nama",
Pitanja, 1971, br. 29, 30 & 31.
Kahn, H. & njiener, A. J., The Year 2000, A Framenjork for Speculation in the Next Thirty Three
Years, Nenj York, The Macmillan Co., 1967. (*upor. H. Kahn, Slijedećih 200 godina,
Stvarnost, Agram, 1976.)
Korać, V., "Razvitak tehnike i sudbina čovečanstva", Pregled, Sarajevo, 1973,
god. LXIII, br. 9.
Macura, M., Modeli globalnog razvoja i ljudski progres, Beograd, Ekonomski
institut, 1976, umnoženo
Mahalanobis, P. U., "Uloga nauke u modernizaciji nerazvijenih zemalja", u:
Predviđa-nje budućnosti, Beograd, "Nauka i društvo", 1971.

283

Marcuse, H., One Dimensional Man (esp. Ch. 6: "Technological Rationality and the Logic of
Domination"), London, 1964. (naš prevod: ^ovjek jedne dimenzije, Sarajevo,
"Veselin Masleša", 11968, 21986.)
Marković, M., Humanizam i dijalektika (npr. pogl. "^ovek i tehnika"), Beograd,
"Prosveta", 1967.
Marković, M., "Granice i sloboda u predviđanju budućnosti", u: Predviđanje
buduć-nosti, Beograd, "Nauka i društvo", 1971.
Meadonjs, D. H., Meadonjs, D. L., Randers, J. & Behrens, nj. nj. III, Granice rasta, Zagreb,
"Stvarnost", 1974 (1972).
Mesaroviæ, M. & Pestel, E., Mankind at the Turning Point, London, Hutchinson, 1975 (1974).
(*prevod: ^ovječanstvo na raskršću, Stvarnost, Agram, 1976.)
Mesthene, E. G., "Da li je tehnologija kriva za naša društvena zla?", u: Nauka,
čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo", 1972.
Mlađenović, M., Nauka u maloj zemlji, Beograd, Institut za naučno-tehničku
dokumentaciju i informacije, 1969.
Moravcsik, M. J., Science Development in the Framenjork of International Relations, Southern
California Arms Control and Foreign Policy, Seminar, 1972.
Moravcsik, M. J., Science Development, The Building of Science in Less Developed Countries ,
Bloomington, Ind., PASITAM, 1975.
Moravcsik, M. J. & Ziman, J. M., "Paradisia and Dominatia: Science and the Developing njorld",
Foreign Affairs, 1975, vol. 53, No. 4.
Popper, K. R., The Poverty of Historicism, London, Routledge & Kegan Paul, 1961 (1944-1945).
(u prevodu na srpski: "Beda istoricizma", u: Vladimir Gligorov /prir./,
Kritika kolektivizma, Beograd, "Filip Višnjić", 1988, str. 145-248.)
Price, D. de Solla, Science since Babylon, Nenj Haven, Yale University Press, 1975 (1961).
Price, D. de Solla, "Science and Technology: Distinctions and Interrelationships", in: Sociology
of Science, Selected Readings, ed. by B. Barnes, Harmondsnjorth, Penguin Books, 1972.
Price, D. de Solla, "Neke teorijske studije u nauci o nauci i njihove praktične implikacije", u: Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i društvo",
1972.
Rihta, R. i sar., Civilizacija na raskršću, Beograd, "Komunist", 1972. (1967.)
Russell, B., The Impact of Science on Society, London, Unnjin Books, 1971. (1952.)
Salter, R. M. & Van Dyke, P. T., "Primena savremene tehnologije u unapređivanju
čovekove okoline", u: Nauka, čovek i njegova okolina, Beograd, "Nauka i
društvo", 1972.
Tondl, L., "Glavne tendencije u razvoju nacionalnih naučnih zajednica", u:
Predviđa-nje budućnosti, Beograd, "Nauka i društvo", 1971.
Toulmin, S. E., "Is There a Limit to Scientific Gronjth?", Science Journal, 1966, vol. 136.
Tuszko, A., "Granice pozitivnog delovanja nauke i tehnologije", u: Naučni,
tehnolo-ški i društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti, knj. I, Beograd, "Nauka i
društvo", 1974.
Volkov, G. N., "Nova istorijska etapa u razvoju nauke: socijalni značaj i
perspek-tive", u: Naučni, tehnološki i društveni razvoj ‡ ciljevi i vrednosti,
knj. II, Beograd, "Nauka i društvo", 1974.
njeinberg, A. M., "Nauka i transnauka", u: Nauka, čovek i njegova okolina,
Beograd, "Nauka i društvo", 1972.
@ivotić, M., ^ovek i vrednosti, Beograd, "Prosveta", 1969.

284

NAUKA O NAUCI NA UNIVERZITETU U SASEKSU
Prvi naučni centri za istraživanja u oblasti nauke o nauci obrazovani su
pre nešto više od dvadeset godina (kod nas tek pre četiri-pet godina,
*računajući od sredine sedamdesetih). U Evropi danas, osim manjih grupa i
pojedinaca u većem broju zemalja, krupniji centri ‡ pored ovoga u Saseksu ‡
postoje još u Lundu ([ved-ska), Hajdelbergu (SR Nemačka) i u Istočnom
Berlinu. U ovome prilogu izneću neke osnovne podatke i utiske iz Jedinice za
izučavanje naučne politike u Saseksu.
Ovaj centar, osnovan 1966. godine, okuplja oko 40 stalnih istraživača i
dvadesetak zaposlenih u svojstvu stručnog i pomoćnog osoblja. Petnaestak
starijih istraživača istovremeno je uklju-čeno i u univerzitetsku nastavu, bilo
na redovnim ili postdi-plomskim studijama. Nekolicina njih su imenovani
profesori na Grupi za isto-riju i društveno istraživanje nauke.
Osnovni razlog osnivanja ovoga centra predstavljale su one potrebe
koje su proisticale iz složenosti procesa donošenja odluka kako u političkim
teli-ma, tako i u industrijskim organizacijama. Sámo vezivanje istraživanja naučne politike za univerzitet ima kako svoje dobre strane, tako i nedostatke. Preimućstva su u mogućnostima organizovanja postdiplomskih istraživanja, u
uobliča-vanju kurseva iz ove oblasti, u mogućnostima saradnje sa širokim nizom
discipli-na unutar univerziteta, visokim akademskim standardima, kao i
atmosferi kriti-čke nezavisnosti, dok se glavni nedostatak sastoji u tome što je
dobar deo tih is-traživanja pokrenut izvan univerziteta, pri čemu su
finansijeri, kako ističe di-rektor centra Kristofer Friman, često želeli da
obezbede čvrstu kontrolu nad tim istraživanjima (u smislu ograničenja u
pogledu objavljivanja rezultata istra-živanja, ograničavanja kontakata sa
akademskom zajednicom, i drugo). Ovaj nedo-statak, međutim, nije
predstavljao nepremostivu teškoću za ovaj centar, pogotovu onda kada bi
političari dolazili do zaključka da mogu izvući značajne koristi baš iz jednog
nezavisnog istraživanja osnovnih problema koji se tiču ute-meljenja politike. U
svakom slučaju, Jedinica za izučavanje naučne politike stoji na gledištu da
ukoliko vlada, u određenim slučajevima, ima opravdanja da ograni-čava
informisanje o određenim istraživanjima i njihovo objavljivanje, onda je bolje da
u to ne upliće univerzitet, tako da je Jedinica odbijala da obavlja ona is-traživanja
koja bi predstavljala službenu tajnu. To, razume se, ne znači da Jedini-ca nije
poštovala poverljivi karakter određenih detalja bilo kakvog istraživanja.

285

Teškoće su se, međutim, ispoljavale i na strani univerziteta. Po
mišljenju K. Frimana, naime, na univerzitetu je ispoljavana bojazan da bi Jedinica mogla da se utopi u kratkoročne uske probleme, čime bi se univerzitetske
tra-dicije slobodnog i nesputanog istraživanja podredile obzirima kratkoročne
ko-risti koju bi izvlačili pojedini vladini resori ili agencije. S druge strane,
ukoliko bi univerziteti bili zaobiđeni ili zanemareni kao centri za istraži-va-nja
koja su u vezi sa vođenjem politike, to bi imalo nezgodne posledice kako za
ute-meljivanje politike tako i za univerzitet; ovo naročito kada se ima na umu
da po-stoje i takva područja javne politike u kojima nema ni
najelementarnijeg teorij-skog razumevanja.

286

[to se tiče utemeljivanja politike za samu nauku i tehnologiju, smatra
se da je posebnu teškoću u radu centra predstavljalo to što u Velikoj Britaniji,
kada je u pitanju nauka i tehnologija, nikada nije bilo i nema centralizovane
odgovornosti za glavne linije politike. To je istovremeno vodilo pluralističkoj
osnovi za materijalnu podršku, uključujući finansijske jamce iz više različitih
resora vlade, međunarodnih organizacija, istraživačkih saveta, fondacija i industrije.
Sve to stavlja ovaj centar pred njegov najteži problem, a to je
uspostavlja-nje ravnoteže između dugoročnijih i fundamentalnih istraživanja,
s jedne strane, i kratkoročnijih i primenjenih istraživanja te savetodavne
uloge, s druge strane. Polazeći od pretpostavke da fundamentalna
istraživanja mogu da imaju samo ko-risti od neposrednog dodira sa živim
tekućim problemima, osnovna strategija centra u Saseksu bila je da pokuša
ostvariti kombinaciju ove dve vrste rada. Pri tom su se ovi naučnici čuvali
opasnosti kojoj je izložena svaka istraživačka grupa što svoja proučavanja
obavlja pod ugovorom sa spoljašnjim finansijerom, opasnosti da degenerišu u
malo šta više od instrumenta za ciljeve koji su primarno nametnu-ti obzirima
kratkoročne koristi.
Zbog toga je centar preduzimao istraživanja za spoljašnje organizacije
samo ako su ispunjena sledeća tri uslova:
(1) Istraživački rezultati treba da budu od šireg interesa nego što su
neposredni zahtevi finansijera.
(2) Rezultati treba da budu objavljeni u doglednom vremenu.
(3) Nezavisni status Jedinice ne sme biti doveden u pitanje.
Sem toga, centar je redovno izlazio sa sopstvenim predlozima za
istraživanja.
Kada je reč o samom ispitivanju naučne politike, kao jedna od bitnih
či-njenica ističe se da problemi naučne politike po pravilu ne slede uobičajeno
prihvaćene granice akademskih disciplina. Rad u centru, to se naglašava,
usme-ren je s obzirom na probleme, a ne s obzirom na discipline.
Multidisciplina-ran timski rad već je svakidašnja pojava tehnološkog razvoja,
mada u društvenim naukama još polako osvaja teren.
S obzirom da se centar bavi istorijom, ekonomijom, sociologijom i politikom nauke, tehnologije i inovacije, njegova kadrovska politika bila je svesno
usmerena ka zapošljavanju kako prirodnjaka tako i naučnika iz oblasti
društve-nih nauka. I premda su u centru kadrovski najzastupljenije discipline
ekonomija (od društvenih nauka) i fizika (od prirodnih nauka), one ipak ne
dominiraju u njegovom radu. Na većini projekata rade timovi od dva ili tri člana,
mada nisu svi ti-movi mešoviti. Izvršavanje krupnih projekata, naravno, ne
može se ni zami-sliti bez saradnje nekoliko disciplina. Značajna praksa,
međutim, jeste da sastan-cima svih projekata prisustvuju ne samo članovi
tima, već svi članovi centra.
Interesantan je podatak da na studente postdiplomce otpada 20%
istraži-vačke aktivnosti, 10% na gostujuće istraživače i 70% na osnovni kadar
centra.

287

Takođe je zanimljivo, mada nije neočekivano, da su vladini resori,
indu-strija i međunarodne organizacije finansirale uglavnom projekte
kratkoročni-jeg karaktera, dok su dugoročni projekti fundamentalnijeg tipa,
kao i programska istraživanja (koja omogućuju sopstveni izbor istraživačkih
ciljeva i metoda), finansirani od strane fondacija i istraživačkih saveta.
Osnovni problemi koji ulaze u domen istraživanja ove grupe (sa malim
izmenama) od njenoga osnivanja do danas, jesu sledeći:

288

(a) problemi britanske politike u nauci i tehnologiji, posebno u indu-striji;
(b) problemi politike nauke i tehnologije u zemljama u razvoju, uključujući i Kinu;
(v) društveno i tehnološko predviđanje i procena tehnologije;
(g) istorija naučnih institucija i naučne politike.
*
*
*
Smatram da je značajno sagledati i razuđeniju strukturu tema i ključnih pitanja kojima su se saradnici ovoga centra bavili i bave se unutar svakog
od ovih područja.
Kada je reč o prvome području, o britanskoj politici u nauci i
tehnologiji, koja je posmatrana u vezi sa čitavom evropskom politikom u
ovome delu, mogli bismo najpre istaći neka sporna pitanja čijem je rešavanju
centar pokušao da pruži svoj prilog: 1) Kakav je srazmeran doprinos istraživanja i
razvoja (Research and Development; R & D) u industriji, na univerzitetu i u
administraciji? 2) Koliki je značaj istraživanja i razvoja kada se uporedi sa drugim
izvorima tehničke pro-mene? 3) Koliko je važna nauka za industrijsku
tehnologiju? 4) Zašto se intenzitet is-traživanja i razvoja toliko razlikuje od
firme do firme, od industrije do indu-strije i od zemlje do zemlje? 5) Kakav je
relativni značaj licenci? 6) Zašto propada tako veliki broj inovacija? 7) Da li i u
kojoj meri vladina politika doprinosi po-boljšavanju tehnike rada u britanskoj
industriji? ‡ Ovakvim i sličnim pitanjima nije lako naći rešenja, pa mnoga od njih
nisu ni dobila nikakve definitivne odgovore.
Inače, u okviru ovoga područja jedan od najznačajnijih projekata
predsta-vlja istraživanje problema tehničkih inovacija u britanskoj industriji (u
vezi sa obavljanjem međunarodne trgovine), kroz koje je centar razvijao svoje
razumevanje tehničkih inovacija izučavanjem širokog dijapazona različitih
industrija i mnogih različitih slučajeva.
Ovaj projekt, poznat pod nazivom projekt SAPPHO, predstavljao je
poku-šaj sistematskog i detaljnog upoređivanja parova inovacija, jedne
komercijalno uspešne i jedne komercijalno neuspešne, od kojih su obe bile
usmerene na to da zadovolje istu potrebu tržišta. U prvoj fazi projekta (19681971) proučavano je 29 parova, 17 u hemijskoj i 12 u industriji naučnih
instrumenata. Statističke ana-lize su ustanovile jedan konzistentan obrazac
razlikovanja između uspeha i pro-mašaja. U drugoj fazi (1971-1972) broj
parova je povećan (22 u hemijskoj i 21 u in-dustriji naučnih instrumenata), pri
čemu su se jasno ispoljile razlike između ovih dveju industrija, uglavnom u
vezi sa strukturalnim razlikama i razlikama u spoljašnjim uslovima.
U drugoj fazi je ispitivana i izvodljivost upoređivanja "skupova" inovacionih pokušaja, zasnovana na shvatanju da uspeh i promašaj predstavljaju
eks-tremne "crno-bele" slučajeve, dok u stvarnosti postoje mnogi prelivi
"sivoga".

289

Najzad, izvršena je i naknadna analiza o tome zašto firme koje su doživele promašaj nisu obraćale pažnju na ono za šta bi se moglo reći da
predstavlja elementarna pravila rukovođenja, nastala u prvoj fazi rada na
ovome projektu kada je pravljena razlika između uspešnih i neuspešnih
pokušaja inovacija. Iz ove retrospektive proizišle su preporuke o tome na koji
način može da se po-boljša rad na upravljanju u firmama.

290

S obzirom da su u prve dve faze izučavane inovacije tipa "krupnih
prodo-ra", u trećoj fazi (1973-1976) projekt je proširen u tom smislu da
obuhvati merenje kako onih korenitih inovativnih skokova, tako i nekih vidova
malih priraštajnih tehničkih i kvalitativnih poboljšanja. Ovo je važno zbog
toga što izgleda da se dobar deo tehničkih promena odvija korak po korak,
neznatnim uvećava-njem inovacija. Ovo istraživanje je obavljeno u industriji
tekstilnih mašina i mašina za opremu rudnika.
Iz ovoga projekta, kao jedan njegov deo, i uz osvrt na druga
savremena istra-živanja u ovoj oblasti, proizišla je i knjiga rukovodioca
projekta i direktora centra Kristofera Frimana Ekonomija industrijskih
inovacija (The Economics of Industrial Innovation, Penguin, 1974). Projekat SAPPHO je
izazvao veliko interesova-nje u javnosti, posebno u industriji. Radi izlaganja
rezultata ovih istraživa-nja održano je više od stotinu predavanja i seminara.
Drugi jedan projekat bavi se problemom tehničkih promena do kojih
dola-zi kako uvođenjem novog proizvoda, tako i postepenim poboljšavanjem
postojećih proizvoda. Radi se i na projektu koji osvetljava neke aspekte
problema veličine firme u odnosu na tehničku promenu i inovaciju.
Unutar drugoga područja: naučna politika u zemljama u razvoju, radilo
se i radi se na većem broju različitih projekata. Teorijski rad oko izbora tehnike
za zemlje u razvoju počeo je u ovome centru u vreme kada je još bilo široko
raspro-stranjeno uverenje da zemlje u razvoju mogu i treba svoju teh-nologiju
jednostavno da uvoze iz bogatijih industrijalizovanih zemalja. [to se tiče
razvoja nauke, po-stojala su dva oprečna gledišta: prema jednome nauka u
zemljama u razvoju treba da sledi iste puteve i da ima iste prioritete kao i
nauka razvijenih zemalja u razvo-ju, pa i kod nas u Jugoslaviji, do davanja
visokog prioriteta nuklearnoj fizici); prema drugima, međutim, zemlje u
razvoju uopšte nemaju mnogo potrebe da razvija-ju nauku, pošto mogu
slobodno da uvezu sve gotove rezultate!
Rad centra u Saseksu bitno je doprineo kritici ovih gledišta ne samo
teorijski, već je kroz empirijska istraživanja omogućio i formulisanje racionalne alternativne politike za transfer znanja i tehnologije u zemlje u razvoju.
Ovaj centar je izučavao (razume se, u saradnji sa lokalnim istraživačima)
iskustva u uvozu tehnologije u Indiji, u nekoliko zemalja Latinske Amerike, u
Keniji, i u Tajlandu. ‡ Vredna pažnje je i činjenica da ovaj centar ima nekoliko
članova koji iz prve ruke prate kineska iskustva na području razvoja nauke i
tehnologije.
Jedinica za istraživanje naučne politike imala je značajan udeo u osnivanju Međunarodnog centra za razvojna istraživanja u Kanadi, koji je, između
osta-log, usmeren ne na neko pružanje "pomoći" zemljama u razvoju, već na
ojačavanje njihovih sopstvenih sposobnosti da reše svoje naučne i tehničke
probleme, uklju-čujući i probleme svoje naučne politike.
Treće glavno područje rada centra predstavljaju problemi društvenog i
tehnološkog predviđanja.
U prvoj fazi rada na ovome programu izvršeno je kritičko procenjivanje
velikog broja različitih tehnika predviđanja. Taj rad doveo je do objavljivanja
četiri knjige, od kojih su dve specifičnijeg karaktera i bave se iskustvima u
raču-narskom simulacionom modelovanju.

291

Veština anticipacije (The Art of Anticipation, M. Robertson, 1975), u redak-ciji
Encela, Marstrandove i Pejxa, predstavlja detaljnu analizu i kritiku posto-jećih
metoda kako predviđanja budućnosti, tako i procene tehnologije, istovremeno
opisujući razvoj sopstvenog normativnog prilaza predviđanju.

292

Autor druge knjige Beda predviđanja (The Poverty of Prediction) jeste Jan
Majls, koji pokušava da pruži originalan doprinos razmatranju problema
predviđanja u društvenim naukama.
[to se tiče dveju knjiga o računarskom simulacionom modelovanju,
one predstavljaju doprinos ovoga centra svetskoj debati o budućnosti, koju su
otvorili računarski modeli Masačusetskog instituta za tehnologiju i Rimski
klub. Prva je Razmišljanje o budućnosti (Thinking about the Future, Sussex University
Press, 1973), u redakciji Kola, Frimana, Jahode i Pavita, a druga Globalni
simulacioni modeli (Global Simulation Models, 1975) autora Klarka i Kola.
U okviru ovoga područja istraživanja centar je radio i nekoliko pojedinačnih projekata: predviđanje tehničkih promena u mašinskoj industriji sa implikacijama u pogledu obučavanja kadrova, stavovi prema promenama u
strukturi rada u mašinskoj industriji, tehnološko predviđanje i trendovi
inovacija u hemij-skoj industriji, procena tehnologije za električna vozila itd.
Kada je reč o četvrtom području, istorijska proučavanja nauke i naučne
politike stvarno su započela unutar ovoga centra, da bi se taj rad 1970.
godine odvojio i nastavio u okviru nove univerzitetske Grupe za istoriju i
društveno proučavanje nauke.
Najzad, treba istaći da se objavljivanje rezultata rada članova ove
Jedini-ce odvijalo i kroz štampanje članaka u raznim časopisima, a posebno u
dva časopi-sa koja uređuju neki članovi centra, a u saradnji sa kolegama u
Hajdelbergu i Edinburgu. To su časopisi Politika istraživanja (Research Policy) i
Društvena proučavanja nauke (Social Studies of Science).
*
*

*

293

Ono što se dâ primetiti već i na osnovu ovoga sažetog pregleda tematike kojom se bavi ova istraživačka jedinica, a što je inače još uočljivije kada
se čovek na licu mesta suoči sa istraživačkom praksom članova ove jedinice ‡
čega su rukovodioci istraživanja svesni ‡ jeste činjenica da je sve ono što čini
pravu ili čistu nauku zapostavljeno na račun tehnologije i tehnoloških
aspekata razvoja. Postoje, međutim, izvesni nagoveštaji da bi ova
neravnomernost u skoroj budućnosti mogla da se ispravi.
Od posebnih aspekata naučne politike, koji su bili donekle
zapostavljeni u odnosu na druge, smatra se da se mogu spomenuti
medicinska, poljoprivredna ili pedagoška istraživanja. Ovi propusti, međutim,
ne mogu biti podvrgnuti ozbilj-noj kritici samim tim što su zasebna područja
istraživanja u celini ogromna, pa se fizički ne mogu sva pokriti postojećim
istraživačkim kapacitetima, koji su u ovome centru rasli od njegovog
osnivanja do 1970. godine, a onda su se uglavnom sta-bilizovali.
U svakom slučaju, u ovome centru je opšte mišljenje da narednih
godina ne treba kretati na neke nove projekte, već da uglavnom treba
nastaviti rad na već zapo-četim projektima, posebno radi poboljšavanja
njihovog kvaliteta.
Poseban prioritet ova istraživačka jedinica daje svojoj biblioteci,
pokušavajući da izgradi prvorazrednu specijalističku biblioteku u oblasti nauke o nauci. Ovaj posao je uglavnom već uspešno obavljen. Trenutno
biblioteka raspolaže sa oko 6.000 knjiga i oko 3.500 separata, fotokopija itd, a
prima 205 časopisa iz raznih oblasti koje obuhvataju ovu složenu
problematiku.

294

PROJEKCIJA RAZVOJA NAU^NOISTRA@IVA^KIH KADROVA
U VOJVODINI DO 1986. GODINE
Mesto i uloga nauke u savremenom svetu
U proteklih dvadesetak godina javljaju se brzi i kvalitativni preobražaji
u tokovima naučno-tehničkog progresa, obeležavajući započinjanje nove faze
u razvoju naučno-tehničke revolucije. 1 Ova nova faza u prvom redu je
obeležena istorijskim dostignućima čoveka u osvajanju ekstremalnih sila
atoma i kosmosa, čiji su izvori bezgranični kao i sama materija. Međutim, isto
tako je značajno i sve složenije dejstvo činilaca naučno-tehničkog progresa na
sve sfere proizvodne i neproizvodne aktivnosti, što je dovelo do kvalitativno
novih pojava i tendencija u procesu društvene reprodukcije i u društveno-ekonomskim kretanjima uopšte. Ove tendencije naročito se ispoljavaju u
sledećem:
a) U većini zemalja u svetu, a naročito u industrijski razvijenim
zemljama, sve više dolazi do izražaja strategija intenzivnog ekonomskog
razvoja. U praksi ova strategija počiva na sve širem i efikasnijem
iskorišćavanju nauke i tehni-čkog progresa u svim ekonomskim i društvenim
aktivnostima zemlje, a naročito u sektoru industrije kao proizvodno
najprogresivnijem. To, drugim rečima, znači da primena naučnih dostignuća
treba u praksi da obezbedi što potpunije i što efi-kasnije korišćenje
proizvodnih kapaciteta zemlje, da unapredi moderni-zaciju proizvodnih
procesa i obezbedi neprestani rast proizvodnje, kao i da omogući što
racionalniji i iz dugoročnog aspekta optimalan izbor metoda za usmeravanje
razvoja nauke, tehničkog progresa i rasta produktivnosti rada. 2

1

2

Transformacione promene izražene su, pre svega, u gotovo svim industrijski razvijenim
zemlja-ma, iako većina njih ima značaj opštih tendencija. Premda još nisu do kraja izučeni ovi
najno-viji procesi, ipak do sada sprovedena istraživanja ukazuju na postojanje tri etape u
najnovijoj fazi naučno-tehničkog progres. Prvu etapu krajem 1950.-ih godina i početkom 1960.ih godina karakteriše pojava i brzi razvoj novih progresivnih industrijskih grana i, s tim u vezi,
struk-turne promene pod dejstvom činilaca naučno-tehničkog progresa. Druga etapa, u drugoj
po-lovini 1960.-ih godina, odlikuje se brzim razvijanjem novih izvora energije, kao i kvalitativnim promenama u zameni mehaničkih nemehaničkim (hemizacija) proizvodnim procesima.
Ovo uslo-vljava korenite izmene u oruđima rada i u odnosima čoveka u proizvodnim procesima.
Treća eta-pa, koja je još u toku, karakteriše se složenim dejstvima činilaca naučno-tehni-čkog
pro-gresa. U okviru toga javlja se nova revolucija u konstituisanju prava čoveka-pro-izvođača.
Prema istraživanjima američkog naučnika Boreckog (M. Boretsky), u ekonomskom rastu
nekih razvijenih zemalja u periodu 1950-1965. sadržana je intenzivna komponenta u sledećem
razmeru:
Prosečna stopa rasta DPIntenzivna komponentaProcent intenz.
komp.SSSR6,31,8229SAD3,41,6749Vel. Britanija2,61,2147Holandija4,52,3051SR
Nemačka7,24,0857Belgija3,21,9862Italija6,13,9765Francuska4,73,2068

295

b) Proces specijalizacije rada, uz kvalitativne promene u odnosima
čini-laca proizvodnje pod uticajem naučno-tehničkog progresa (novi izvori
energije, razvoj fizičke, neorganske i radijacione hemije, uvođenje novih
tehnoloških pro-cesa itd.) ima kao posledicu ne samo osvajanje masovne
proizvodnje, već obrazovanje sve složenije matrice međuindustrijskih odnosa
kako na ravni nacionalnih eko-nomija, tako i u međunarodnim razmerama.
Zbog toga od polovine 1960.-ih godina sve više dolazi do izražaja nužnost
tretiranja i usmeravanja tokova naučno-teh-ničkog progresa i sa makronivoa
kao neophodnog pristupa da se iznađu optimalni efekti na nacionalnom
planu. Makroistraživanja i usmeravanja tokova naučno-teh-ničkog progresa
nisu samo izraz sve složenijih međuindustrijskih odnosa, već, ta-kođe, i
neophodnosti da se između poželjnih i neželjenih dejstava naučno-tehni-čkog
progresa iznađu oni optimumi koji će pogodovati razvojnim tokovima nacionalnih ekonomija i društveno-ekonomskim razvojnim procesima uopšte.
v) Rastuća neophodnost makrousmeravanja tokova naučno-tehničkog
progre-sa dovela je i do nužnosti harmoničnog uobličavanja osnovnih
naučnih napora poje-dinih zemalja. Naučnoistraživačke institucije sve više
postaju deo društvene strukture i njihovi istraživački efekti utoliko su
intenzivniji, ukoliko oni u većem stepenu sadejstvuju sa ostalim činiocima u
procesu društvene reprodukci-je. Nauka je već postala neposredna
proizvodna snaga društva i zbog toga se javlja opšta tendencija koordinacije
naučnih politika na različitim nivoima, sa ci-ljem da se izbegne rasipanje
sredstava, da se racionalno iskoriste raspoloživi naučni potencijali, kao i da se
obezbedi pogodan tok i efikasni rezultati op-šteg naučnog ciklusa na nivou
nacionalnih ekonomija, pa čak i u međunarodnim regionalnim razmerama.
g) Glavni faktor, koji izražava suštinu revolucionarnih promena proizvodnih snaga u najnovijoj razvojnoj fazi, predstavlja kvalitativne promene u
proiz-vodnosti društvenog rada. Ova promena više nije ishod samo povećane
tehni-čke opremljenosti rada, nego ‡ u daleko većoj meri ‡ opšteg delovanja
naučno-teh-ničkog progresa kako na proizvodne faktore tako i na druge
društveno-ekonomske elemente. 3

3

296

Ekonomski sadržaj naučno-tehničke revolucije ispoljava se, pre svega, u do sada još
nezabe-leženom unapređenju odnosa činilaca proizvodnje i uslovâ rada. Ova unapređenja
imaju kao ishod brzu ekspanziju proizvodnje, sve izrazitiju pojavu ekonomije korišćenja resursa
(koja se meri po jedinici proizvodnje), postizanje višeg kvaliteta i visokog stepena diverzifikacije proizvodnje, kao i uopšte brz porast socijalnog blagostanja. Ova kretanja su, naravno,
praćena dubokim i kvalitativnim promenama u nacionalnoj ekonomiji, naročito u većini
industrijskih sektora, poljoprivredi i transportu. Tehnološka unapređenja utiču na stvaranje
kumulativnih efekata sa povratnim dejstvima na dalje unapređenje same nauke i tehni-čkog
progresa. Jedna nova, posebna naučna disciplina, prati i proučava uslove, sadržinu i posledice
razvoja naučnog i tehničkog progresa ‡ to je nauka o nauci.

d) Nova faza razvoja naučno-tehničkog progresa posebno se odlikuje i
kvalitativnim promenama u suštini i metodama proširene reprodukcije. Za razliku od ranijeg sadržaja kategorije investicija, koja je obuhvatala ulaganja u
fiksne i obrtne fondove, najnoviji tokovi procesa naučno-tehničkog progresa
daju inve-sticijama daleko širu i kvalitativno drugačiju sadržinu.
Specijalizacija i kon-centracija u proizvodnji, nova uloga kibernetike i
elektronike u organizaciji proizvodnih procesa ‡ sve to deluje na pojavu da u
modernim privredama dolazi do preobražajâ kategorije investicione potrošnje,
koja sada sve više obuhvata sledeće vrste investicionih izdataka:
‡ izdatke za formiranje tehničkih sredstava (uključujući i tehničku
infrastrukturu);
‡ izdatke za osvajanje novih proizvoda, poboljšanje kvaliteta
proizvodnje i proizvodnih metoda;
‡ izdatke za obrazovanje stručnih i tehničkih kadrova;
‡ izdatke za oblikovanje naučno-materijalne osnove i sistema
informacija;
‡ izdatke za stvaranje opštih društvenih pogodnosti i za zaštitu čovekove okoline;
‡ izdatke za povećanje potencijalnih proizvodnih uslova, a naročito
raču-narske tehnike.
Predviđa se da će u narednoj etapi privrednog razvoja prve tri
pomenute kategorije investicionih izdataka imati odgovarajući prioritet u
skladu sa spe-cifičnostima razvoja pojedinih zemalja. Međutim, pri tome treba
imati u vidu i to da pitanje potpunog korišćenja proizvodnih kapaciteta i
efikasna organiza-cija proizvodnih procesa predstavljaju neophodan
preduslov za aktiviranje svih onih komponenti koje uključuje efikasno
ulaganje.
đ) Pod uticajem faktora naučno-tehničkog progresa u poslednjem
periodu javljaju se i značajne promene u društvenim sistemima upravljanja
proizvodnim procesima. Kombinovani metodi naučnog prognoziranja i
planskog usmeravanja u pojedinim zemljama se u velikoj meri prilagođavaju
in-stitucionalnim okvirima, a pred naukom stoji važan zadatak da, u skladu
novim uslovima, usavrši metode usmeravanja društvenog i ekonomskog
razvoja, a naročito iz dugoročnog aspekta.
(...)
e) Pod dejstvom faktora naučno-tehničkog progresa dolazi u novijem
raz-doblju i do promena u međunarodnoj podeli rada i, s tim u vezi, i u
strukturi među-narodne razmene. Proces "ekonomske internacionalizacije"
podrazumeva tendenciju strukturnih pomeranja u korist mašina i opreme, kao
i povećanja prometa patenata i licenci, čiji se obim međunarodnog trgovanja
udvostručava svakih 4-5 godina.
(...)

297

ž) Naučno-tehnički progres je u najvećoj meri odraz stepena
organizova-nosti,
materijalno-tehničke
opremljenosti,
efikasnosti
i
proizvodnosti naučno-istraživačke aktivnosti. Zbog toga jedan od središnjih
problema savremenih industrijskih društava predstavlja sledeće: kako
prestrojiti institucionalne i druge elemente društvenog sistema tako da se na
širokoj osnovi celo društvo podstakne da aktivno učestvuje u proresivnim
kretanjima našeg veka. Jedan od osnovnih problema koji se, s tim u vezi, sve
više zaoštrava u najvećem broju zemalja, nije više industrijsko istraživanje,
jer je ono već steklo dovoljno snage da postane neodvojivi pratilac procesa
proizvodnje, već je to problem kako ojača-ti i usmeriti razvoj univerziteta tako
da se i oni što aktivnije uključe u tokove savremenog života. Ovaj problem
prisutan je i u našoj zemlji.
z) Sprovedena istraživanja o razvoju naučnoistraživačke aktivnosti od
početka 1960.-ih godina na svetskom planu pokazala su da moderna privreda
zahte-va kontinuiran, kompleksan i efikasan naučnoistraživački rad. U tom
pogledu na svetskom planu došlo je u poslednjem periodu do izražaja
nekoliko značajnih tendencija:
‡ sve brže skraćenje vremenskog raspona između naučnog otkrića i
njegove primene u praksi;
‡ pomeranje od fundamentalnih ka skupljim ‡ primenjenim
istraživanjima, što je dovelo do toga da se ulaganja u naučnoistraživački rad
u većini zemalja kreću po trendu koji je više uzlazan nego što je to trend rasta
društvenog proiz-voda;
‡ u većini zemalja javljaju se dva naoko divergentna procesa:
centralizaci-ja finansijskih sredstava za naučnoistraživački rad, uz
istovremenu decentrali-zaciju sprovođenja istraživačke aktivnosti od strane
same industrije i ostalih samostalnih istraživačkih faktora (univerziteti,
akademije nauka itd);
‡ u mnogim zemljama javlja se i tendencija decentralizovanja
istraživačke aktivnosti u okviru samih industrijskih preduzeća, tj. spuštanje
istraživačke inicijative i aktivnosti na nivo primarnih operativnih odeljenja.
Ocenjujući u zajedničkom kontekstu sve iznete osnovne osobine i
tendencije u kretanjima naučno-tehničkog progresa na svetskom planu, može
se utvrditi da će u narednom periodu društveni i ekonomski progres pojedinih
zemalja u sve većoj meri zavisiti od stepena jedinstvene nauke, tehnike,
obrazova-nja i efikasnosti njihovog korišćenja u praksi za ostvarivanje
postavljenih raz-vojnih ciljeva i zadataka. U manjim zemljama biće, u tom
pogledu, od posebne va-žnosti da se obezbedi održavanje kritičnog nivoa
naučnih saznanja koji će omo-gućiti da se u praksi efikasno eksploatišu
naučna dostignuća iz razvijenih zema-lja. Sve to dovodi do potrebe da se na
makroplanu obezbedi harmonična naučna politika i da se koordinirani i
združeni napori usmere na one naučnoistraživa-čke prioritete koji će
obezbediti ostvarenje dugoročnih optimalnih efekata i razvojnih ciljeva i na
regionalnom i na opštenacionalnom nivou.

298

Koliko je pouzdana i u kojem smislu je korisna projekcija
razvoja naučnoistraživačkog kadra
Zaista nikada nije suvišno napomenuti da pouzdane projekcije razvoja
naučnoistraživa-čkih kadrova zapravo ne može biti. Ni kratkoročne, a još
manje predviđanja raz-voja za jedan duži, jedanaestogodišnji period. Razlozi
zbog čega je to tako jedno-stavni su: ima i previše ograničavajućih činilaca, s
jedne, a premalo pouzdanih oslonaca, s druge strane. No, odmah treba dodati
i sledeće ‡ prava svrha projek-cije i nije u tome da nam predstavi pouzdane
prognoze budućeg razvoja, već da nam ukaže na izvesne stvarne mogućnosti
toga razvoja, da bismo onda, na osnovu toga, mogli da se opredelimo za
određenu politiku razvoja naučnih kadrova u narednom jedanaestogodišnjem
periodu, da se ne bismo prepuštali čisto intuitivnim sa-glédanjima u
trenucima kada treba preduzimati sasvim određene, konkretne prak-tične
korake ili usmeravanja u pogledu razvoja naučnoistraživačkih kadrova.
Ali, da vidimo, sasvim ukratko, koji su to ograničavajući činioci kada je
reč o formulisanju projekcije razvoja naučnoistraživačkih kadrova:

299

1. nedovoljno razrađena uloga i karakter planiranja u našim uslovima.
2. Koncepcija dugoročnog društveno-ekonomskog razvoja naše zemlje
u ce-lini još se ne nalazi u procesu konačnog usvajanja, a i kada to sve bude
zavr-šeno, zbog stepena opštosti na kojem se kreće, ona neće moći da nam
pruži zna-čajnija ukazivanja za konkretno planiranje naučnoistraživačkih
kadrova. Pored nedostatka ovog opšteg usmerenja u zemlji, i koncepcija
dugoročnog društveno-eko-nomskog razvoja regionâ takođe je na takvom
nivou da ne pruža dovoljno osnova za konkretno planiranje kadrova.
3. [to je još nezgodnije, i kada je reč o koncepcijama razvoja određenih
oblasti, grana i grupacija delatnosti, društvo ne raspolaže sigurnijim i potpunijim projekcijama njihovog dugoročnijeg razvoja, a ukoliko je i bilo nekih
poku-šaja da se do takvih orijentacija dođe, one su često zamenjivane novim.
(U svakom slučaju, i naše najveće privredne organizacije još zapadaju u takve
objektivne te-škoće da su prinuđene da se upravljaju na kratkoročna rešenja.)
4. U pogledu određivanja mogućne dinamike i razmere rasta
društvenog proizvoda, produktivnosti rada, zaposlenosti i zapošljavanja, kao i
promene strukture aktivnog stanovništva, naročito sa stanovišta transfera
poljoprivre-dnog stanovništva u sekundarne i tercijarne delatnosti, kod nas
još vlada velika nedoumica i neodređenost.
5. Opšte stanje ekonomske nestabilnosti u svetu, sa veoma izraženim
ten-dencijama inflacije, što deluje veoma nepoželjno i što može još jače
nepoželjno da deluje kako na materijalno stanje naučnoistraživačkih
organizacija, tako i na ionako slab priliv mladih diplomaca, bilo na fakultete,
bilo u naučne organiza-cije (nedovoljne mogućnosti proširivanja radnog
prostora, nezadovoljavajuće stanje opreme, simbolični fondovi, koji ne
omogućavaju temeljito rešavanje stam-benih problema naučnoistraživačkih
kadrova, neodgovarajuće zarade s obzirom na visinu kvalifikacije itd).
Ali, baš kada se stalno imaju na umu ovi ograničavajući činioci, onda
je sigurno mogućno stići do jedne korektnije i realističnije projekcije. Pri tome,
narav-no, treba odmah izneti i one parametre na koje se moramo osloniti
prilikom pro-gramiranja budućeg razvoja naučnoistraživačkih kadrova:
(a) potrebe društveno-ekonomskog razvoja zemlje u celini i region â
posebno, kao izvestan najopštiji okvir i orijentacija na određivanje nekih uopštenih prioriteta;
(b) potrebe razvoja i obezbeđivanja kontinuiteta razvoja samih nauka,
uz stalno ispravljanje starih i određivanje novih pravaca i zadataka nauke;
(v) potrebe podmlađivanja naučnoistraživačkog kadra.
Oslanjajući se u prvom redu na predloženu koncepciju dugoročnog
razvoja Jugoslavije za period do 1985. godine, kao i na dugoročnu koncepciju
razvoja republikâ u pogledu osnovnih ciljeva i pravaca budućeg sveukupnog
razvoja našeg društva, koji mogu biti relevantni za projekciju razvoja
naučnoistraživačkih kadrova, treba istaći sledeće:

300

1. brz i stabilniji privredni razvoj, zasnovan kako (a) na unapređivanju
sopstvene tehnike i tehnologije, tako i (b) na povećavanju racionalnosti i
efika-snosti privređivanja, na stalnim naporima radi veće produktivnosti rada
i jača-nja materijalne osnove i akumulativne sposobnosti privrede;
2. brže prevazilaženje nepovoljnog odnosa u strukturi aktivnog
stanovni-štva jačanjem udela sekundarnog i tercijarnog sektora delatnosti;
3. porast zaposlenosti dovoljan da angažuje celokupno povećanje
radnog kontingenta stanovništva, posebno obrazovanih kadrova;
4. stalno poboljšavanje uslova života i potpunije zadovoljavanje
potreba stanovništva, kako u sferi rada, tako i u sferi društveno-političkog
života, opšte kulture i rekreacije;
5. snažnije podsticanje i oslobađanje ljudskog stvaralaštva, odnosno
posti-zanje osnovnog cilja društva ‡ afirmacije čoveka i svestranog razvoja
njegove lič-nosti;
6. neprekidno jačanje odbrambenih sposobnosti zemlje u okviru
materijalnih mogućnosti i u skladu sa potrebama.
Iz saznanja da dalji društveno-ekonomski razvoj zemlje sve više zavisi
od razvoja sopstvene nauke, tehnike i tehnologije, kao i školovanja kadrova
savreme-nih naučnih i stručnih profila, treba da proiziđe odgovarajuća
naučna i obra-zovna politika, čija se nepotpunost inače manje osećala na
početnom stupnju razvo-ja. Naime, treba imati u vidu činjenicu da onda kada
jedna zemlja prelazi u stadijum privredne razvijenosti, tada privredni rast sve
neposrednije postaje funkcija napora te zemlje na polju naučnog istraživanja i
uopšte napretka obrazovanja, tj. na polju organizovane primene društvenog
znanja, a sve manje funkcija količine uloženog rada, proizvodnih sredstava i
kapitala.
S obzirom na to, a posebno s obzirom na činjenicu da naučna
istraživanja mogu i ne moraju da se uključe u opštu ekonomsku strukturu
jedne zemlje, kao neop-hodnost se javlja uspostavljanje visoke
akumulativnosti i koncentracije sredstava potrebnih za istraživanje uopšte, a
naročito za istraživanje u privredi i za privredu. Rizik istraživanja i razvoja je
uvek i svuda veliki. (Kako to ocenjuju neki američki ekonomisti, od svakih 10
novih proizvoda koji proističu iz is-traživanja i razvoja u industriji SAD, 5 ne
uspevaju u testiranju, a od ostalih 5 koji prođu testiranje, samo 2 dožive
komercijalni uspeh. /v. Booz, Allen and Hamilton, Management of Nenj Products, Nenj
York, 1960./) ‡ Radi uvažavanja ovoga rizi-ka, u razvijenim zemljama se opaža
rastuće učešće državnih, odnosno društvenih fondova za stimulisanje
istraživanja i razvoja u privredi. ^injenica da se pita-nje ekonomske
neizvesnosti istraživanja i razvoja postavlja i u našoj privredi, i da će se
vremenom sve više ispoljavati, nameće potrebu da društvena zajednica u
celi-ni preuzme veću ulogu u materijalnom stimulisanju istraživanja i razvoja,
kako bi se rizik u pogledu mogućnosti korišćenja rezultatâ istraživanja sveo na
odgovarajuću meru u odnosu na ekonomsku moć naših preduzeća.
Društvene službe, koje treba da obave određene veoma važne zadatke
u društvu, morale bi da finansiraju i ona istraživanja koja doprinose efikasnijem i kvalitetnijem izvršavanju njihovih sopstvenih funkcija.

301

U svakom slučaju, sigurno je da buduće potrebe razvoja društva,
privrede i same nauke u Srbiji nameću kao hitan zadatak povećanje broja
kadrova, tj. brži porast naučnoistraživačkih kadrova iz oblasti osnovnih
prirodnih nauka i matematike, kao i biotehničkih nauka, a u izvesnoj meri
svakako i onih dru-štvenih i medicinskih nauka u kojima naša zemlja ima
posebnih izgleda da se afirmiše na svetskom planu analiziranjem,
razjašnjavanjem i metodološkim utemeljivanjem nekih svojih originalnih
pristupa i rešenja.
[to se tiče potreba razvoja i obezbeđenja kontinuiteta razvoja samih
nau-ka, tu ćemo se osloniti na obrazložene projekcije razvoja pojedinih nauka
i nauč-nih oblasti koje su date u parcijalnim studijama o stanju i projekciji
razvoja na-učnoistraživačkih kadrova u Srbiji do 1986. godine. Te pojedinačne
stu-dije su izrađene za šest naučnih oblasti: prirodno-matematičke nauke,
tehničko-tehnološke nauke, biotehničke nauke, medicinske nauke, društvene
nauke i kul-turno-istorijske nauke.
Najzad, u pogledu kriterijuma potrebe za podmlađivanjem
naučnoistraži-vačkog kadra, oslonićemo se na prethodni odeljak ove studije,
koji je posvećen prevashodno pitanju razvoja naučnog podmlatka, kao i na
neka opšta znanja i kore-lacije do kojih se došlo na osnovu niza istraživanja u
svetu. Tako na primer, ustanovljeno je da je samo za održavanje naučnih
kadrova na postojećem nivou po-treban godišnji priliv od 3% njegovog broja.
Da bi porast broja naučnih kadrova odgovarao potrebama privrednog razvoja,
neophodan je dopunski priliv od 4% (po-lazeći od pretpostavke da godišnja
stopa ekonomskog rasta iznosi oko 4%). Ako bismo proračun vršili ne na
osnovu stope ekonomskog rasta, već na osnovu ritma naučnog i tehničkog
razvoja, koji iznosi 7-8% godišnje i koji je propraćen odgova-rajućim porastom
broja istraživačâ, onda bi godišnji prirast naučnih i tehničkih ka-drova trebalo
da iznosi ne manje od 10% opšteg broja svih kadrova. (v. Pjer Ože,
Savremene tendencije naučnog istraživanja, Beograd, 1966, str. 231.)
Takođe je izračunato da je za održavanje srednje starosti naučnika na
op-timalnom nivou od 35-40 godina i za upotpunjavanje kadrovske strukture
mladim istraživačima od oko 25 godina potrebno zamenjivati godišnje 6-10%
postoje-ćeg naučnog kadra (v. Dobrov, G. E., "Science Policy in Planned Economics,
Scientific Potential as an Object of Investigation and Control in the Soviet Union", in: DecisionMaking in National Science Policy, ed. by A. de Renck, M. Goldsmith and J. Knight, London,
1968, p. 195).
Najzad, prilikom razmatranja pitanja naučnog potencijala treba imati u
vidu i to da stvaranje većeg broja naučnoistraživačkih radnika nije jedino
rešenje, nego je jedan deo toga rešenja. Naime, ovde bi trebalo da uslede i
takve mere kojima se poboljšava stanje već postojećeg potencijala
naučnoistra-živačkih radnika i omogućava potpunije i efikasnije korišćenje tog
potencijala.
(...)

302

Imajući u vidu da se porast naučnoistraživačkog kadra u našoj zemlji u
celini poslednjih godina kretao između 6 i 8%, da je u razvijenim zemljama
Evrope iznosio oko 10%, kao i činjenicu da odgovorni organi u zemlji
poslednjih godina jasno uviđaju potrebu rasta naučnoistraživačkog kadra,
posebno u onim oblastima istraživanja koje su za Srbiju od najvećeg značaja,
smatramo kako je više nego umesno predložiti da bi njihov broj u naučnim
institucijama i is-traživačko-razvojnim jedinicama trebalo postepeno
povećavati znatno višom stopom rasta nego što je ona bila do sad. Ta stopa
rasta bi mogla da iznosi negde između 5,5 i 7,5%. To bi sigurno bio poželjiv
ritam rasta, pa čak i onaj ritam rasta koji se dobija kada se izvede prosečna
stopa rasta na osnovu različitih predlože-nih stopa rasta koje su date u
pomenutim parcijalnim studijama o naučnoistraživa-čkim kadrovima u Srbiji.
Ta prosečna stopa rasta iznosi 6%.
Da bi se dostigla stopa rasta od 6,5 ili više odsto, kao veoma važan
uslov postavlja se povećavanje obima sredstava koja će društvo u narednim
godinama ulagati u nauku. Od ovih sredstava u prvom redu zavisi mogućnost
za rad određenog broja istraživača. Ta sredstva treba svakako da obezbede
takve troškove po is-traživaču-godini koji će omogućiti da se približno
dostigne onaj materijalni nivo koji već sada postoji u zemljama sa razvijenom
naukom.
Tu se, naravno, javlja dilema da li će broj istraživača rasti bržim
tempom, pod uslovom da troškovi istraživanja po istraživaču-godini ostanu
srazmerno niži, ili će broj istraživača rasti nešto sporijim ritmom, pod uslovom da troškovi istraživanja po istraživaču-godini budu nešto veći.
Radi tačnije orijentacije, treba odmah napomenuti da su još 1969.
godine izdaci za istraživanja i razvoj u zemljama Evrope po glavi naučnika i
inženjera (prema statistici UNESCO-a) iznosili od 7.000 do 56.000 USA $, s tim
da u razvije-nim zemljama nisu bili niži od 20.000 USA $.
S obzirom na neophodnost podizanja materijalnog nivoa istraživanja u
cilju povećanja efikasnosti istraživačkog rada, a imajući posebno na umu i
jake inflatorne tendencije u celom svetu, čini se da bi svakako trebalo
računati da kod nas troškovi istraživanja treba da dostignu cifru od 17.000 do
20.000 dolara po istraživaču-godini.
(...)
*
*
*
Na kraju smatramo neophodnim da istaknemo ‡ posebno s obzirom na
prisustvo (u skoro svim pojedinačnim studijama) jasno izražene sumnje u
pogledu stvarnih mogućnosti za brži rast naučnoistraživačkog kadra, bar kada
je reč o prvih nekoliko narednih godina ‡ da je za ostvarivanje i one najniže
projektovane stope rasta naučnoistraživačkih kadrova potrebno bar sledeće:
(1) povećati ulaganja društva u nauku i društvenu efikasnost tih
ulaganja;
(2) preduzeti odlučne korake ka ostvarivanju predviđenog porasta
broja naučnih kadrova i njihovoj pripremi za rad na nivou i u uslovima
savremeno organizovane nauke;

303

(3) pojačati i modernizovati institucionalnu osnovu nauke;
(4) konstituisati takvu naučnu politiku koja bi obezbedila odlučno
usmeravanje naučnih istraživanja ka društvenim i ekonomskim potrebama
razvoja.

304

POLAZNE OSNOVE ZA FORMULISAnjE BUDU]E POLITIKE
NAU^NIH KADROVA
U SRBIJI VAN POKRAJINA
1. Opšti pristup problemu
Uspešno obavljanje naučnoistraživačkih aktivnosti sve više je uslovljeno visokim nivoom tehničke opremljenosti. Međutim, najznačajniju
kompo-nentu naučnog rada čini naučnoistraživački radnik, i ne postoje
nikakvi izgledi da se to promeni čak i u dalekoj budućnosti. Zbog toga između
naučne politike i politike naučnih kadrova ima mnogo zajedničkog. Svi
nedostaci i sve valja-nosti naučne politike neposredno se odražavaju na
naučne kadrove. Veoma kva-litetna politika naučnih kadrova, ako nije zaista
deo naučne politike koja se može ostvariti, nema nikakvih šansi da dâ i manji
deo očekivanih rezultata. Prema tome, pri sintezi politike naučnih kadrova
mora se, pre svega, voditi računa da ona predstavlja deo naučne politike.
U naučnoj delatnosti postoji jedan prividan paradoks: nauka najviše
do-prinosi promenama, ali je sama za sebe u mnogim vidovima veoma
inertan sistem. Taj otpor prema promenama utoliko je veći ukoliko je
planirana promena veća, sem u slučajevima kada je postojeće stanje
nezadovoljavajuće za sve činioce ovog siste-ma. Zbog toga se prilikom
sinteze politike naučnih kadrova mora voditi računa o njenoj prihvatljivosti.
Politika naučnih kadrova određuje ponašanje odgovarajućih činilaca u
ostvarivanju željenog stanja ovih kadrova kako u toku, tako i na završetku
razdo-blja za koje se donosi. Zbog toga plan i politika naučnih kadrova stoje u
veoma tesnoj vezi: štaviše, neće se pogrešiti ako se uzme da je plan naučnih
kadrova izraz jednog dela naučne politike, dok se drugi deo naučne politike
bavi utvrđi-vanjem ponašanja potrebnog za izvršavanje plana naučnih
kadrova.
Iz prethodnog sledi da se sinteza politike naučnih kadrova sastoji iz
sinteze sledećih elemenata:
1) plan i kvantitativno utvrđivanje ukupnih potreba za naučnim
kadrovima,
2) politika nalaženja i odabiranja i selekcije kandidata za bavljenje
naučnoistraži-vačkim radom,
3) politika pripreme naučnih kadrova,
4) politika usavršavanja naučnih kadrova,
5) politika korišćenja potencijala naučnih kadrova,
6) politika fluktuacije i pokretljivosti naučnih kadrova,
7) politika podsticanja razvoja naučnih kadrova i ocenjivanja doprinosa
naučnih kadrova,

305

8) politika podsticanja razvoja istraživačkog elementa, odnosno prihvatanja rezultata naučnog istraživanja kod kadrova koji se profesionalno ne bave naučnim radom.

306

Pošto sintezi treba da prethodi odgovarajuća analiza za svrhe sinteze
politike naučnih kadrova, koristiće se i sprovesti analiza bitnih svojstava
postojećeg i prethodnih stanja naučnih kadrova.
Prilikom sinteze politike naučnih kadrova vodiće se računa da je ona
dobra ako je:
1) prihvatljiva za naučne radnike i sprovodljiva u postojećim i najverovatnijim budućim uslovima rada i razvoja naučnih kadrova i
2) plodonosna u poboljšanju i korišćenju naučnog potencijala naučnih
radnika.

2. Bitna obeležja prethodnih i postojećeg stanja
naučnih kadrova u Srbiji van pokrajina
Stanje naučnih kadrova, pa prema tome, i valjanost politike čija je ona
posledica, izražava se većim brojem parametara. U studiji "Dosadašnji razvoj,
tekuće stanje, usavršavanje i globalna projekcija NI kadrova u Srbiji (uže
područje)", rađenoj za potrebe Republičke zajednice nauke Srbije, uglavnom
su iskazana obeležja stanja naučnih kadrova. To se ovde neće ponavljati, sem
što će se obratiti posebna pažnja na neke parametre i doneti neki sudovi koji
se ne nalaze u navedenoj studiji.
1) Krajem 1973. godine u Srbiji je bilo oko 7.000 lica koja se bave
naučno-istraživačkim ili nastavno-naučnim radom. U prethodnih 6 godina
došlo je do opadanja stope rasta broja NI kadrova, tako da je ista došla na
nivo od oko 3 odsto godišnje. Korišćenje mogućnosti naučnih radnika je
značajno ispod pri-hvatljivog nivoa: NI radnici najviše 1/3 svojih mogućnosti
posvećuju naučnois-traživačkom radu, a preostale 2/3 nepovratno rasipaju u
nalaženju poslova, organizaciji obavljanja naučnog rada, administriranju itsl.
Analitičar-stati-stičar bi verovatno zaključio da je u Srbiji obrazovano dovoljno
naučnih kadro-va, da su problemi koje rešava nauka uglavnom već rešeni, pa
se sada ovi kadrovi koriste za druge poslove. Naravno da situacija nije takva, i
to je upravo i čini veoma nepovoljnom kako po naučne radnike, tako isto i po
potencijalne korisni-ke naučnih rezultata.
2) Iako je veoma problematično ustanovljavanje bilo kakve norme, a
pogo-tovu tzv. "optimalne starosne strukture", ipak je karakteristično da
prosek sta-rosti naučnih kadrova raste, da se magistrira, doktorira, pa čak i
diplomira u mnogo kasnijoj dobi nego što je to slučaj u razvijenim zemljama.
Inače, broj dok-tora i magistara nauka u okviru naučne delatnosti u Srbiji
uopšte nije mali, pa se stiče utisak stvaranja naučnog potencijala za veoma
zamašne poduhvate u nauč-nom istraživanju.

307

3) I pored nešto blažih kriterijuma pri popisivanju naučnih radnika koji se
nalaze u IR organizacijama, još uvek je vrlo mali broj lica koja se bave
naučnoistraživa-čkim radom neposredno u privredi. Našu naučnu specifičnost
pred-stavlja brojnost instituta koji rade za više korisnika, ali sa promenljivom
na-učnom orijentacijom. Fluktuacija kadrova na relaciji fakultet‡institut‡privreda itd. premala je. Karijera se počinje i završava u jednoj organizaciji sa
značajnom težnjom da se pređe na univerzitet, odnosno da se ne ode sa
njega.

308

4) Aktivnosti naučnih radnika ili kandidata za bavljenje ovom delatnošću na sticanju formalnih kvalifikacija (magistratura i doktorat) na veoma su
zavidnom nivou: magistarske kurseve pohađa oko 40 odsto naučnih radnika
koji nemaju stepen magistra nauka. Pripadnost naučnoj delatnosti se
značajno više izražava stečenim zvanjem nego ostvarenim naučnim
rezultatima. Ovakvo stanje nije posledica nepoželjnog ponašanja naučnih
radnika, već mogućnosti da se nji-hova aktivnost ispolji pred društvom i
javnošću. Statistički su česti slučaje-vi da je potrebno manje napora da se
pripremi i odbrani doktorska disertacija nego da se ugovori značajniji
istraživački posao i uspešno privede kraju njegovo izvršenje. Ako bi se
nastavile ispoljene tendencije, u ne tako dalekoj buduć-nosti veliki broj
doktora nauka u Srbiji bavio bi se pretežno administrativno-organizacijskim
poslovima.
5) Decentralizacija, ili, tačnije, departmentalizacija, organizacije rada u
naučnim organizacijama znatno je povećala interes naučnih radnika za
rešava-njem praktičnih problema privrede i društva, i, istovremeno, učinila
znatno složenijim problem obezbeđenja zaposlenih istraživačkim poslovima.
Za kratko vreme veliki broj naučnih radnika je počeo da se bavi traženjem
poslova i postao neus-peli trgovački putnik. ^este promene predmeta
istraživanja dovele su do velike ponude naučnih usluga, snižavanja cena tih
usluga, smanjenja profesionalizacije i kompetencije u rešavanju zadataka
ugovorenog projekta i osećanje stalne neizvesnosti. Tako se konačno
nalazimo u situaciji kojom značajna većina naučnih radnika nije zadovoljna i
iz koje nemaju odgovarajuće dobrobiti ni privreda ni društvo.
6) Prethodni iskaz stanja naučnih kadrova, ma kako bio nepoželjan,
nije beznadežan. Naime, uz odgovarajuće, a često i radikalne mere mogu se
učiniti značajne promene ka poboljšanju kako stanja, tako i korišćenja
naučnog potenci-jala naučnih radnika. Postojeće stanje je ukratko opisano da
bi se o njemu vodilo računa, s jedne strane, kao o predmetu, a s druge
strane, kao o ograničenju poli-tike naučnih kadrova na čiju sintezu prelazimo.

3. Plan ukupnih potreba za naučnim kadrovima
Jedno od centralnih pitanja politike razvoja nauke jeste: koliki i kakav
naučni potencijal treba da se dostigne za izabrani horizont planiranja (npr.
idućih 10 godina)?
U odgovoru na ovo pitanje mogući su sledeći putevi, pa shodno tome i
kon-kretni odgovori.

309

1) Uporedna analiza (prema drugim zemljama) omogućuje da se utvrdi
razlika u broju naučnih radnika na 10.000 stanovnika i da se, uz izvesne
ispravke, sračuna koliko naučnih radnika treba da bude npr. 1985. godine.
Ovakav postupak je više loš nego dobar. njime se obično veoma zanemaruju
mnoge speci-fičnosti čak i u slučaju kada se sprovodi naučno ambiciozno
(planiranje prime-nom Markovljevih procesa). Ako bi se primenio takav
postupak, izrazito bi se favo-rizovao numerički značaj stope rasta i dobilo bi
se da godišnja stopa rasta naučnih kadrova za period 1975‡1985. treba da
bude oko 10 odsto, što je nepri-hvatljivo.

310

2) Ekstrapolacija utvrđenog trenda sa odgovarajućom pažnjom prema
moguće nastupajućem zasićenju. U ovom slučaju presudnu ulogu igra
razdoblje za koje se utvrđuju parametri trenda. Ako bi to bilo poslednjih 5-6
godina, tada bi godišnja stopa rasta naučnih kadrova za period 1975‡1985.
iznosila oko 3 odsto, što bi moralo da bude predmet veoma strogih kritika.
Ako se i desi da se tolika stopa ostvari, to je onda znak da se gotovo ništa nije
promenilo u politici naučnih kadrova i naučnoj politici u Srbiji ‡ što je inače
veoma nepoželjna pretpostavka.
3) Agregacija planova razvoja pojedinačnih naučnih organizacija može
biti veoma pouzdan put, ali samo pod sledećim uslovima: (a) razvoj nauke i
nauč-nih kadrova će se ostvariti u okviru postojećih naučnih organizacija ‡ što
je sve manje održiva hipoteza sa porastom dužine planskog perioda; (b)
planiranje razvoja naučnih organizacija i kadrova veoma je pouzdano ‡ no,
postoje indicije da se visok kvalitet planiranja kod nas ne ostvaruje; (v)
planiranje u svakoj naučnoj organizaciji obavljeno je primenom iste
metodologije ‡ malo je verovatno da će se ovaj uslov obistiniti u skorijoj
budućnosti. Pošto gorenavedeni uslovi uglav-nom nisu ispunjeni, ova
procedura se ne može koristiti sa prihvatljivim rizi-kom za utvrđivanje plana
naučnih kadrova na nivou Srbije.
4) Konačno, ako postoje tri različita metodološka postupka, tada postoji i četvrti, koji čini odgovarajuća kombinacija tih postupaka. To znači: plan
ukup-nih potreba u naučnim kadrovima dobija se kao odgovarajuća sinteza
rezultata primene navedenih metodoloških postupaka, odnosno, vodi se
računa o:
a) kadrovskoj strukturi u Republici u poređenju sa drugim zemljama,
čije će se sadašnje stanje razvijenosti postići za period planiranja
koji je u pitanju;
b) dostignutom razvoju naučnih kadrova u prošlosti, a posebno o
dinami-ci tog razvoja;
v) razvojnim željama i planovima naučnih organizacija;
g) mogućnostima dostizanja željenog stanja naučnih kadrova.
Naime, veći broj planova kadrova uopšte, kao i naučnih, svakako je
uglavnom izraz želja, sa manjim ili većim opravdanjem, a obično sa malom
verovatnoćom zadovoljavajućeg ostvarenja.

311

Pošto se pretpostavlja da će svaka razumna politika najpre podsticati
korišćenje zatečenog naučnog potencijala, stopa rasta naučnih kadrova je
veoma strogo ograničena sa gornje strane. Za Srbiju za period 1975‡1985.
godine stopa rasta naučnih kadrova ne bi smela da bude veća od 7 odsto
godišnje, čak i u sluča-ju povoljnih materijalnih mogućnosti za realizaciju
takvog plana. Ovo iz razlo-ga jer bi se time stvorile teškoće korišćenja
postojećeg naučnog potencijala, a pogotovu jer bi akumulacija naučnog
potencijala nakon 1985. godine bila na ni-vou iznad stvarnih društvenih
potreba. Postoje i drugi razlozi da visina stope ne pređe 7 odsto godišnje,
među kojima su najznačajniji: (1) zbiljske materijalne mo-gućnosti privrede da
finansira oblikovanje odgovarajućih naučnih profila, (2) izu-zetno
ograničavajuće dejstvo postojećeg radnog prostora i istraživačke opreme, (3)
nemogućnost bržeg savladavanja viška ponude naučnih usluga u odnosu na
tra-žnju i, konačno, (4) velika društvena neopravdanost ekstenzivnog razvoja
bilo kojeg činioca, pa i naučnih kadrova.

312

Prosta reprodukcija broja naučnih kadrova bila bi loše rešenje, na duži
rok, iako bi se mogla naći neka ekonomska i utilitaristička opravdanja ‡ ali
samo na kratak rok. Podaci o korišćenju fonda radnog vremena postojećih
naučnoistraživačkih radnika kazuju da je bar polovina naučnog potencijala
neiskori-šćena. Ako se pretpostavi da će potreba za naučnim uslugama rasti
po stopi od 10 odsto godišnje, to znači da će se sadašnji nivo naučnih usluga
udvostručiti za 7 godina. Pod pretpostavkom punog korišćenja naučnog
potencijala ‡ merenog korišćenjem radnog vremena ‡ te usluge bi mogao da
pruži postojeći naučni potencijal prosto reprodukovan. Ovom zaključivanju
mogu se staviti sledeći prigovori: (1) naučni učinak nije linearno zavisan od
stepena korišćenja radnog vremena ‡ pre je u pitanju slučaj "opadajućih
prinosa"; (2) porast broja naučnih kadrova mnogo je više uslov za razvoj
nauke nego za izvršavanje tekućih naučnih zadataka; (3) prosta reprodukcija
naučnog potencijala dovela bi do nepoželjnih strukturnih promena u nauci, tj.
do isključivog upravljanja na brzu primenu naučnih dostignuća. Zbog
prethodnog nedozvoljiva je "nulta stopa rasta", a u kon-kretnom slučaju za
period do 1985. godine stopa rasta naučnih kadrova ne bi smela da bude
ispod 3,5 odsto.
Pošto su određene gornja i donja granica stope rasta broja naučnih
kadro-va, ostaje da se odgovori na pitanje: kolika treba da bude njena planska
vrednost? Ako se vodi politika većeg korišćenja postojećeg potencijala
naučnih radnika, kao i poboljšanje njihovih naučnih mogućnosti (što je, inače,
veoma racionalno kako sa stanovišta društvenih, tako i pojedinačnih ciljeva
naučnih radnika), tada će vrednost stope rasta biti bliža donjoj granici. Ako se
pak mogu sa izve-snošću očekivati znatni skokovi u tražnji naučnih usluga,
pogotovu nakon 1980. godine, tada stopa rasta naučnih kadrova treba da se
približi gornjoj granici.
Trenutno stanje radnog prostora, a još više cene investicija u prostor i
opremu, znatno povećavaju cenu radnog mesta naučnoistraživačkog radnika.
Mo-gućnosti samostalnih naučnih instituta su čak ispod proste reprodukcije
mate-rijalne opremljenosti rada, što znači da ove organizacije neće moći da
računaju sa iole većom stopom rasta uposlenih. Složeni uslovi obezbeđenja
istraživa-čkim projektima i znatan administrativni rad u ovim organizacijama
pre dovode do zapošljavanja neistraživačkog kadra. Time se, naravno, još
više smanjuju mogućnosti proširene reprodukcije naučnih radnika.
Moglo bi da bude znatno drugačije u privrednim radnim
organizacijama, čije su objektivne mogućnosti za zapošljavanje većeg broja
istraživača znatno šire. Ponašanje čak i velikih radnih organizacija nije, na
žalost, dovelo do potrebnog nivoa razvijenosti IR jedinica. Time su "stvorene"
veće "mogućnosti" razvoja ovih jedinica u budućem periodu, ali samo pod
pretpostavkom promene u ponašanju radnih organizacija. Veće promene su
malo verovatne, pa se može oče-kivati da će stopa rasta kadrova u IR
jedinicama biti negde oko 12 odsto.

313

[to se tiče rasta broja naučnoistraživačkih kadrova na univerziteti-ma,
sigurno je da će otvaranje bar jednog novog univerziteta do 1985. godine
znatno doprineti porastu broja nastavnog osoblja i većem angažovanju u
nastavi posto-jećih nastavno-naučnih kadrova. To će pak smanjiti objektivne
mogućnosti anga-žovanja ovih kadrova na istraživačkim zadacima.
Uzimajući strukturu organizacione pripadnosti NI kadrova iz 1973.
godine kao referentnu, može se utvrditi globalna stopa rasta NI kadrova za
budući period kako sledi:
Zaposleno NI
n i xi
kadrova u proPrognoza
Vrsta NI organizacije
centima
od stope rasta ‡ xi
ukup-nog
broja ‡ n i
Samostalni naučni instituti
Univerziteti
IR jedinice
Ostalo

43
34
13
10

3,5
4,0
12,0
7,0

105,5
136,0
156,0
70,0
512,5

314

Prema ovoj računici, planska stopa rasta broja naučnih kadrova za
peri-od do 1985. godine bila bi 5,12 odsto godišnje.
Svaka druga prognoza, više ili manje optimistička, pruža odgovarajuću
stopu rasta naučnih kadrova u Srbiji u celini. Ako bi se ostvarili povoljniji
uslovi finansiranja istraživanja i dugoročnost naučnog usmerenja većine postojećih institucija, grupa i pojedinaca, tada bi se mogla normativno prognozirati stopa rasta naučnih kadrova u samostalnim institutima od 5 odsto, a rast
broja istraživača u okviru IR jedinica čak i 15 odsto, iz čega bi proistekla
prosečna godišnja stopa rasta od 6,16 odsto. Teško je naći pouzdanu
argumenta-ciju za veću stopu rasta broja naučnih kadrova u periodu do 1985.
godine ‡ ukoli-ko se planiranje ne bi svelo na izražavanje želja.
Prosečna stopa rasta naučnih kadrova po pojedinim naučnim
oblastima razlikovaće se, što je uvek bio slučaj, pa ta činjenica treba da se
uvaži i u pro-cesu planiranja. Prema iskazanim društvenim potrebama za
naučnom delatno-šću i očekivanjima nakon 1985. godine i s obzirom na
politiku finansiranja koja se očekuje kao najverovatnija, može se zaključiti da
nešto viša stopa (u odnosu na prosečnu stopu) rasta naučnih kadrova treba
da bude u tehničko-tehnološkim i biotehničkim naukama, dok bi nešto niža od
prosečne stope rasta bila u dru-štvenim i kulturno-istorijskim naukama.
Odstupanja o kojima je reč nisu značaj-na, što znači da se trenutna struktura
naučnih
kadrova
po
pojedinim
oblastima
smatra
uglavnom
zadovoljavajućom.
Plan rasta sa godišnjom stopom od 5 do 6 odsto mnogi, najpre
emotivno, ocenjuju kao preskroman, neambiciozan, pa čak i potcenjivački u
odnosu na značaj nauke za privredni i društveni razvoj. Takva ocena bi bila za
uvažavanje kada bi u Srbiji bilo vrlo malo ljudi koji se bave ili pretenduju da
se bave naučno-istraživačkim radom. Tekuća situacija je ipak značajno
drugačija: oko 7.000 lica sa većim ili manjim opravdanjem naziva se
istraživački, naučnoistraživački ili nastavno-naučni radnik. Prema tome,
stvoren je značajan potencijal, koji nije dovoljno ni povoljno iskorišćen.
Nekontrolisan, a znatan rast broja ovih kadro-va verovatno bi samo pogoršao
opšte stanje u nauci, umanjio vrednost napora naučnih radnika, obezvredio
cenu istraživanja i doveo nauku u Srbiji u situaciju borbe za svoje neprekidno
mediokritetsko održavanje, čime bi se porekla temeljna suština nauke. Zbog
toga je na delu duboko uverenje (dokazi će se naći tek kada prođe vreme i
kada se ništa ne može promeniti) da treba učiniti značajne napore da se
ostvari porast od 5-6 odsto godišnje i da tim rastom, uz druga poboljšanja,
treba biti veoma zadovoljan.

315

Shodno prethodnom, zadatak politike naučnih kadrova do 1985. godine
bio bi:
1) Podsticati usavršavanje i pozitivnu selekciju postojećih naučnih
kadrova.
2) Obezbediti valjano odabiranje kandidatâ za naučni rad tako da se
ostva-ri porast broja naučnih radnika u iznosu od prosečno 5-6 odsto
godišnje.
3) Podizati standard naučnog rada i poboljšati uslove za usavršavanje
naučnih radnika do mere koja obezbeđuje zahtevani standard naučnih
dostignuća.
4) Stimulisati mere i akcije kojima se obezbeđuje svrsishodno i
potpuno korišćenje istraživačkog potencijala naučnih radnika.

4. Otkrivanje, priprema i odabiranje kandidatâ
za bavljenje naučnoistraživačkim radom
Plodonosan naučnoistraživački radnik se postaje uz pomoć
obdarenosti, posvećenosti u pripremama i opredeljenju za bavljenjem
naučnim radom, ali i, naravno, značajnih investicija. Zbog toga je od
izuzetnog značaja racionalizacija celog postupka pripreme kandidata za
bavljenje naučnim radom. [to se tiče otkrivanja talenata, moramo verovati da
se znatan broj nadarenih ljudi ‡ iz raznih razloga ‡ ne bavi naučnim radom.
Ne posedujemo nikakvu pouzdanu nacionalnu statistiku neiskorišćenih
talenata, ali se možemo poslužiti rezultatima jednog istraživanja objavljenog
u SAD, prema kojem samo 20 odsto mladih ljudi sa najvišim stepenom
inteligencije stekne titulu doktora nauka, dok se, dalje, samo polovina njih
bavi naučnim radom. Prema tome, samo 10 odsto poten-cijalnih kandidata za
bavljenje naučnim radom nastavi svoj životni put u okviru naučne delatnosti.
Ako je naša situacija i približno slična ovoj, tada je potpu-no opravdano da se
učine pokušaji ozbiljnog unapređenja nalaženja i pripreme kandidatâ za
bavljenje naučnim radom.
Postojeće stanje je verovatno poznato, a osnovna odlika je u sledećem:
1) Opredeljenje za bavljenje naučnim radom je funkcija i materijalnog
stanja porodice ‡ u značajnoj meri.
2) Bavljenje naučnim radom zahteva odgovarajuću materijalnu
potporu, što opet upućuje da je većina kandidata iz materijalno bogatije
sredine.
3) Pripreme za bavljenje naučnim radom putem postdiplomskih studija
u većini slučajeva pretpostavljaju da kandidat ima mecenu.
4) Prihvat kandidatâ u naučnim organizacijama uglavnom nije
organizo-van postupak. Uvođenje u istraživačke projekte i otkrivanje smisla
za pojedine oblasti naučnog rada značajno su ispod zadovoljavajućeg nivoa.
U ovom pogledu može se mnogo naučiti od nekih naprednih privrednih
organizacija.

316

Ovakvo stanje je posledica materijalnog položaja nauke i uslova finansiranja, ali i tradicionalnog i konzervativnog shvatanja nauke, kao i puta kojim
tre-ba da prođe početnik. Uopšte uzev, nije redak slučaj da naučne
organizacije i na-učni radnici smatraju organizovanost i naučni rad
međusobno nespojivim.
Kada je u pitanju detekcija talenata za bavljenje naučnim radom, bilo
bi veoma korisno da se u toku nastave na univerzitetima, organizovano i
admini-strativno uređeno, prate oni studenti za koje se nastavniku ili
nastavnicima čini kako bi mogli da se razviju u plodonosne naučne radnike.
Ovakvim pojedincima treba, ali opet pažljivo i organizovano, pružati
mogućnosti za postepeno ulaženje u istraživačke procese, bilo putem
projekata koji se rade na fakulte-tima, bilo preporukom institutima za
uključivanje u njihove projekte. Ovim putem bi se, bar donekle, moglo uticati
na popravljanje starosne i socijalne strukture kandidata za bavljenje naučnim
radom.
Priprema kandidatâ za bavljenje naučnim radom treba, samo jednim
delom, da se obavlja putem postdiplomske nastave. Daleko značajniju ulogu
treba da ima organizovano uvođenje u istraživački posao u instituciji u kojoj
se zapošljavaju mladi ljudi. Dodeljivanje knjiga za čitanje je verovatno već
preživeli oblik upućivanja mladih ljudi u tajne naučnog rada. Namesto toga
treba ustanoviti organizovan i odgovoran "mentorski" sistem, u kojem bi
uloga starijih naučnih radnika bila veoma značajna ‡ štaviše, jedan od glavnih
njihovih zadataka bila bi priprema mladih ljudi za uspešno bavljenje naučnim
radom. U tu svrhu, pored postojećeg sistema stipendija koje daje Republička
zajednica nauke (*danas: Mini-starstvo za nauku i tehnologiju Srbije),
potrebno je da se (a) stariji naučni radni-ci osposobe za racionalno vođenje
mladih ljudi i (b) organizuje kontrola trošenja društvenih sredstava koja su
data za usavršavanje kandidatâ. Nije redak slučaj, pre će biti da je
preovlađujući, da se stipendije za usavršavanje kandidata na radnom mestu
ili na postdiplomskoj nastavi koriste uglavnom kao najlakši put povećanja ličnog
dohotka. Trenutno ne postoji nikakva de facto obaveza za korišćenje tih sredstava.
Odabiranje kandidatâ i uopšte naučnih radnika je poseban i nerešen
problem. Postojeće stanje se može, po mnogim obeležjima, označiti kao
slučaj "negativne selekcije". Već je navedeno da, pri donošenju početne
odluke "da li se ili ne baviti naučnim radom", značajnu ulogu igraju socijalno
poreklo i mate-rijalno-stambene mogućnosti. Prilikom donošenja kasnijih
odluka, tj. "da li na-staviti sa bavljenjem naukom ili ne" isti činioci takođe
igraju važnu ulogu. Uspeh ili neuspeh u bavljenju naučnim radom od manjeg
su značaja za odabiranje na-učnih radnika. Verovatno nijedan pripravnik nije
napustio naučnu organizaciju jer je ocenjeno da nema smisla i volje za
bavljenjem istraživačkim radom. Još je tačnije da gotovo niko nije napustio
naučnu ili nastavno-naučnu organizaciju jer se utvrdilo da nema sposobnosti
za bavljenje naučnim radom. Promene u poli-tici odabiranja će biti verovatno
veoma teške ili čak i neizvodljive u bližoj budućnosti. Pored ostalih uzroka,
treba veoma uvažiti i dejstvo mnogih zakon-skih propisa koji prosto
onemogućavaju pozitivnu selekciju naučnih kadrova. Neželjene posledice
takvog stanja delovaće dugotrajno.
317

5. Politika usavršavanja naučnih kadrova
Priroda naučnog rada pretpostavlja neprekidno usavršavanje za one
koji se žele uspešno baviti naučnim radom. Ekonomske mogućnosti našeg
dru-štva upućuju na potrebu da to usavršavanje bude organizovano i
racionalno. Priroda procesa usavršavanja naučnog radnika pretpostavlja
visoku ličnu zain-teresovanost pojedinca za sopstveno usavršavanje. Etika
naučnog rada pod-razumeva naučnu i pedagošku kvalifikovanost onih koji se
bave usavršavanjem naučnih radnika.
Prethodne poželjne odlike usavršavanja naučnih radnika navedene su
radi sistematičnog izlaganja ocene postojećeg stanja i predloga politike
usavršavanja naučnih kadrova.

318

Da li je usavršavanje naučnih kadrova, sada, stalan proces? Odgo-vor
glasi: i jeste i nije. Naime, izvestan broj naučnih radnika uspeva da svoje
usavr-šavanje obavlja neprekidno. Takvi naučni radnici se čak lako i prepoznaju.
Jedan deo naučnih radnika se usavršava ad hoc, kada se "za to ukaže prilika" i,
konačno, jedan deo naučnih radnika u dužem vremenskom periodu ne
poklanja nikakvu pa-žnju svom usavršavanju. Prema statistici, od ukupno
7.000 naučnih radnika, njih 5.140 nije bilo ni na kakvom usavršavanju u
zemlji, a 1.542 nisu odgovorila na pi-tanje o usavršavanju u zemlji, što je
verovatno znak da nije bilo na usavršavanju. Od ovih 7.000 naučnih radnika,
njih 3.815 nije bilo ni na kakvom usavršavanju u inostranstvu, a 1.291 nije
odgovorio na ovo pitanje, što se može smatrati ekvi-valentnim odgovoru da
nisu bili na usavršavanju. Drugačije reče-no, 95 odsto od ukupnog broja NI
radnika nije bilo ni na kakvom usavršavanju u zemlji (isklju-čivo
postdiplomske studije). Prosečno trajanje usavršavanja po jednom naučnom
radniku (onih koji su bili na usavršavanju) iznosi 6 meseci u zemlji i 7,55
meseci u inostranstvu. Ako se računa prosek u odnosu na sve istraživačke
radnike, dobija se zabrinjavajuće mali iznos: 13 dana za usavršavanje u
zemlji i 2,4 meseca za usavršavanje u inostranstvu. Shodno tome, teško je
tvrditi da je usavr-šavanje većine naučnih radnika trajan proces. Usled toga,
verovatno, do-lazi do značajnog zastarevanja znanja i istraživačkih sposobnosti naučnih ra-dnika, što neke od njih dovodi i do diskvalifikacije za
istraživačke poslove.
Nivou organizovanosti usavršavanja mogu se takođe staviti značajne
primedbe. Iako je usavršavanje tradicionalno, pa i danas, pre svega stvar
moti-vâ pojedinca, nužno je organizovano usmeravanje usavršavanja. Nisu
retki sluča-jevi da se usavršavanje izvodi bez gotovo ikakve programske i
radne saglasnosti sa naučnom institucijom u kojoj deluje radnik koji se
usavršava. Kritika nedo-stataka ili kvaliteta planova usavršavanja kadrova
koji rade ili treba da imaju naučne organizacije obavljena je već više puta.
Ovde se upozorava na ovaj para-metar usavršavanja da bi se opravdao
predlog mere po kojoj Republička zajednica nauke treba da finansiranje
usavršavanja naučnih radnika uslovi postojanjem kvalitetnih planova
usavršavanja. U protivnom, i Republička zajednica putem finansiranja jedne
neplanske akcije samo doprinosi održavanju ili pogoršava-nju kvaliteta
organizacije usavršavanja.

319

Nivo zainteresovanosti pojedinaca za usavršavanjem teško je ili
gotovo nemoguće tačnije ocenjivati. [taviše, ne poseduje se nikakva
statistički pouz-dana argumentacija za bilo kakvu ocenu. Međutim, i pored
toga su moguće sledeće konstatacije. Prvo, primetno je veća
zainteresovanost za formalizovane obli-ke usavršavanja: magisterijum i
doktorat. Posebno je vidljiva razlika između zainteresovanosti na
magistarskim i specijalističkim kursevima, sem medici-ne, upravo iz istog
razloga: u medicinskim naukama specijalizacija ima veći zna-čaj od
magistrature. Drugo, zainteresovanost za usavršavanje u inostranstvu
značajno je veća nego za usavršavanje u zemlji. Za ovakvu situaciju postoji
mnoštvo afirmativnih razloga, ali deluju i negativni. Sada se već za mnoga
područja može obezbediti dobra specijalizacija u zemlji, a pogotovu za mlađe
naučne radnike. Treće, zainteresovanost pojedinca za usavršavanje nekada
nije usklađena sa potrebama koje proističu iz njegovog radnog mesta, već je
motivisana sticanjem "bodova" formalne kvalifikacije za pripadnost krugu
naučnih radnika. Saglasno prethodnom, može se ustvrditi da je potrebno
značajnije podsticati poje-dince na usavršavanje koje daje istraživačke učinke
i činiti napore da se time postižu i odgovarajuća formalna priznanja. U te
svrhe značajnu ulogu treba da odigra naučna kritika, koja u pojedinim
naučnim oblastima gotovo ne postoji, a u naučnoj delatnosti u Srbiji još uvek
ne igra ulogu bez koje nauka drugačije ne može da obezbedi povoljan razvoj.
Pored toga, treba istražiti i podobnost pojedinih oblika usavršavanja naučnih
kadrova koje se primenjuju u nekim zemljama sa izu-zetnim uspehom, a koje,
inače, proizvode zainteresovanost pojedinaca. Potrebno je i putem zakonskih
propisa ojačavati usavršavanje, u koje svrhe treba oslobo-diti plaćanja poreza
ona sredstva koja pojedinci koriste za nabavku knjiga, pri-sustvovanje naučnim
skupovima itsl. Sa stanovišta društvenih interesa, nužno je organizovati
korišćenje izveštaja i drugih informacija koje dolaze nakon specijalizacija u
inostranstvu.
Pošto postdiplomske studije, odnosno univerzitet uopšte, predstavljaju
značajan deo ukupnog usavršavanja naučnih radnika i kandidata za bavljenje
nau-kom, njihovu ulogu treba i ovde razmotriti potpunije. Karakteristike postojećeg stanja su uglavnom poznate, ali se nerado upućuju kritike onom delu stanja
koje je nezadovoljavajuće. Ukratko, poželjan uticaj poslediplomske nastave na
obrazovanje naučnih radnika nesumnjiv je, ali su mogućnosti u tom pravcu
iskori-šćene tek delimično. Razlozi za takvu situaciju su uglavnom: (a) nizak
naučni kvalitet izvesnih kurseva; (b) komercijalizacija ovog oblika nastave, koja
je praćena svim obeležjima neželjenih posledica; (v) preovladavajuća tradicionalnost načina izvođenja nastave; (g) inflacija broja kurseva i slušalaca; (d)
znatno sniženje kriterijuma prilikom provere znanja i, naravno, kriterijuma za
izbor sadržaja usavršavanja itd. Veoma je verovatno da nisu moguće trenutne
veće promene u ponašanju organizatorâ poslediplomske nastave, ali na duži
rok treba da se ostvari bar:
1) finansiranje (sem u slučajevima veoma specifičnih zahteva za
organi-zovanjem poslediplomske nastave) poslediplomske nastave kao i
redovnog uni-verzitetskog obrazovanja;

320

2) organizacija većeg dela poslediplomske nastave na nivou
univerzite-ta ili bar na nivou grupa fakulteta i instituta, kako bi se poboljšao
kvalitet i povećala racionalnost, što dalje dovodi do poboljšanja kvaliteta;
3) sprečavanje komercijalizacije poslediplomske nastave, što nikako
nije suprotno samostalnosti u sticanju i raspodeli dohotka.
Pored poslediplomske nastave, neophodni su i drugi oblici
usavršavanja naučnih radnika u okviru delatnosti univerziteta. U prvom redu
nužno je razvi-ti (i izgraditi njihov autoritet) neformalizovane oblike
usavršavanja, kakvi su postdoktorske studije, kraći specijalizovani seminari i
kursevi. Od posebnog interesa je usavršavanje u oblasti metodologije
naučnog istraživanja, što bi trebalo da bude povlastica svih naučnih radnika i
kandidata za bavljenje nauč-nim radom, pa je nepodobno da se izučava samo
u okviru poslediplomske nastave.
Usavršavanje naučnih radnika je moguće planirati, ali sa ograničenjem
da su moguća i veća odstupanja od planom utvrđenih akcija. To znači da je
plan usavr-šavanja naučnih radnika samo pomoć u izvođenju politike
usavršavanja. Zbog toga je potrebno da naučne organizacije imaju obavezu
planiranja usavršavanja naučnih radnika, ali je neophodan jedan celovit i
funkcionalan sistem praćenja i pomaganja pri izvršenju tih planova.
Republička zajednica nauke treba da utvrdi sistem društvene kontrole
ostvarivanja planova usavršavanja naučnih radnika i da ustanovi i sprovodi
kako mere podsticanja, tako isto i mere kažnjavanja.

321

Odnos usavršavanja za bavljenje naukom i korišćenja znanja stečenih
u toku usavršavanja ima neka bitna obeležja koja ga čine specifičnim u
odnosu prema ostalim delatnostima. Naime, priprema, usavršavanje i
"prekva-lifikacija" naučnog radnika značajno je dugotrajan proces. Zbog toga
je potreb-no da postoji dovoljno vremena između pojave potrebe za
odgovarajućim naučnim potencijalom i početkom priprema usavršavanja
naučnih radnika, kao nosilaca tog potencijala. Na primer, ako se očekuju
potrebe za istraživačima u nekoj ob-lasti počev od 1980. godine, to je znak da
je već pre 1975. godine bilo neophodno da se preduzmu akcije usavršavanja,
odnosno, bilo je potrebno prognozirati potrebu bar 1973, a planirati
realizaciju usavršavanja bar 1974. godine. Tromost pona-šanja u predviđanju i
pripremanju naučnih radnika za budućnost često se okončava u zastarevanju
znanja pre nego se i počelo sa njegovim korišćenjem. Iz takve situ-acije
normalno se mora očekivati prevashodno licencna privreda, pa čak i manja
sposobnost aktivnog i racionalnog preuzimanja licencne dokumentacije. Kako
se ne bi stekao utisak da su u pitanju samo tehničko-tehnološke nauke, treba
navesti činjenicu da se neretko obraćamo stranim naučnim izvorima za
rezultate istra-živanja nekih naših društvenih i ekonomskih kretanja.
Pravovremeno prognoziranje naučnih potreba i planiranje stvaranja
naučnih kadrova uslovljeno je postojanjem informacija o tendencijama
razvoja savremene tehnologije i nauke, kao i informacijâ o našim dugoročnim
društve-nim, privrednim i tehnološkim opredeljenjima. Prikupljanje ovih
informacija nije organizovano, a nije redak slučaj da ih uopšte nema. Zbog
toga je malo vero-vatno da će se u skorije vreme smanjiti neizvesnost u vezi
sa dugoročnim potreba-ma za naučnim radnicima, kao i u vezi sa
dugoročnom valjanošću postojećih oblika i sadržaja usavršavanja naučnih
radnika.
U takvoj situaciji dugoročna stremljenja treba da budu usmerena ka
usavr-šavanju naučnih radnika za samostalno naučno stvaralaštvo u
fundamentalnim i raz-vojnim istraživanjima. Na srednji rok ambicije će biti
realistično odmerene ako se usmerimo na kvalitativno usavršavanje za
kritičko preuzimanje metodologija, postupaka i licenci iz razvijenih zemalja.
Srbija može imati znatne ekonomske i naučne dobrobiti ako se mogućnosti
transfera znanja i tehnologije iz razvije-nijih zemalja iskoriste na najbolji
način. Naučna delatnost po svojim mogućno-stima i privredne i druge
organizacije po svome interesu treba uskoro da po-stignu sposobnosti brzog
prepoznavanja kvaliteta rešenja koja još uvek moramo kupovati u
inostranstvu, kao i načine da se izabrana rešenja uvedu i eksploati-šu na
najbolji način. Tek nakon završnog dela ove faze možemo u mnogim oblastima naučnih istraživanja steći potpunu "nezavisnost" od razvijenijih
zemalja.

322

U zaključku valja utvrditi sledeće. Usavršavanje naučnih radnika je
nužnost bavljenja ovom delatnošću. njega treba da neprestano, racional-no,
svrsishodno i odgovorno obavljaju svaki naučni radnik i svaka naučna
organizacija. Zahtevani kvalitet usavršavanja unapred osujećuje sve oblike
masovnog usavršavanja. I pored neizvesnosti rezultata napora naučnih
radnika, usavršavanje prevashodno radi usavršavanja nije saglasno sa
ciljevima savremene nauke i više je izraz neplodnosti koja se krije iza
prevaziđenog feti-ša o odnosu nauke prema drugim delatnostima.

323

6. Politika korišćenja istraživačkih mogućnosti naučnih kadrova
Bilo koja od postojećih statistika uverava da je broj ljudi koji se bavi
naučnoistraživačkim odnosno nastavno-naučnim aktivnostima u Srbiji pre
zavidan nego nedovoljan. Po statističkim podacima iz popisa naučnoistraživačkih radnika, stanje je, prema osnovnim pokazateljima, sledeće:
1) Od popisanih 7.000 lica koja se bave NI radom, 37 odsto je
zaposleno u samostalnim naučnim institutima, 34 odsto na univerzitetima, 13
odsto u IR jedinicama u privrednim organizacijama i 16 odsto u ostalim
organizacijama.
2) Od svakih 100 NI radnika 22 su doktori i 23 magistri nauka.
3) Od 100 NI radnika njih 41 se bavi pretežno organizacionim poslovima, a svega 25 pretežno istraživačkim.
4) Od 100 prosečnih NI radnika njih 8 se bavi uglavnom
fundamentalnim, 13 pretežno fundamentalnim, 28 pretežno primenjenim, 8
samo primenjenim, njih 11 pretežno primenjenim i delom razvojnim, 5
pretežno razvojnim i delom primenjenim, a gotovo nijedan se ne bavi samo
razvojnim istraživanjima. Ako se načini agregacija, dobiće se da se od 100 NI
radnika,
prema
sopstvenom
mišlje-nju,
njih
22
bavi
uglavnom
fundamentalnim
istraživanjima,
47
primenjenim
i
10
razvojnim
istraživanjima. Ovakva struktura nije nepovoljna, sem što se može staviti
primedeba da je broj NI radnika koji se bavi razvojnim istraživanjima manji od
objektivnih potreba ekonomskog i tehnološkog nivoa u Srbiji.
5) Još u uvodnom delu su navedeni podaci o korišćenju radnog
vremena NI radnikâ.
Statističkoj slici stanja korišćenja naučnoistraživačkog potencijala
dodaćemo sledeće ocene:
1) Korišćenje NI kadrova je nedovoljno i nepovoljno, kako po njihove,
tako i po društvene interese.
2) Stanje je takvo da zahteva brže tekuće intervencije i strogo
uvažava-nje u formulisanju dugoročne naučne politike.
Osnovni uzročnici ovakvog stanja su poznati i u više navrata navođeni.
Zbog toga će se pobrojati samo najznačajniji, kao i oni za koje smatramo da
su bili potcenjeni.
U prvu grupu stavljamo razloge koji potiču iz "okruženja" naučnoistraživačkih organizacija. Tu spadaju, u prvom redu:
1) još uvek nerešeno pitanje dugoročnog finansiranja naučnoistraživačkih organizacija ‡ uglavnom samostalnih instituta.
2) Finansiranje se izvodi najčešće preko manjih projekata, tako da je
trajanje pripremno-završnih istraživačkih aktivnosti veoma dugo. Zbog toga
organizacija naučnog istraživanja mora patiti od svih boljki koje su se pojavljivale u zanatskoj proizvodnji.

324

3) Finansiranje većih projekata se uglavnom svodi na finansiranje
većeg broja potprojekata koji rade različite organizacije. Osnovni problem
njihove izrade je koordinacija, što upućuje na zaključak da je retko kada
postojao veći istraživački tim većeg projekta, tj. kod izvršenja većeg projekta
uglavnom je reč o angažovanju većeg broja institucija. Tako se došlo do fetiša
"zajedničkog rada više instituta", što se uglavnom svodi na podelu projekta.
Pored svega, veći projekt sâm za sebe ne znači da je u pitanju deo dugoročne
politike finan-siranja.

325

4) Uvažavanje mogućnostî nauke od strane društva još uvek je
nedovoljno ‡ to je mišljenje svih koji su upitani o odnosu društva prema
nauci. Elementarni uxbenici iz socijalne psihologije upućuju na zaključak da
se mora pojaviti raz-očaranje, koje je značajan uzrok manjoj radnoj
efikasnosti.
Prethodni navodi su svojstveni za stanje u samostalnim naučnim
institutima. Odnos "okruženja" prema istraživačko-razvojnim jedinicama radnih organizacija nešto je drugačiji. Naime, postoje primeri veoma pogodnih
uslova za istraživački rad i oni se pojavljuju kod onih radnih organizacija koje
imaju jasne programe sopstvenog razvoja. Na drugoj strani se nalaze IR
jedinice, koje više stagniraju i kojima preti opasnost pretvaranja u
projektantske servise.
U svakom slučaju, odnosi između korisnikâ i samostalnih instituta nisu
uređeni na duži rok. Ugovaranje od jedne do naredne trenutne potrebe
pretpo-stavlja ili trajnu sposobnost istraživača da preuzmu bilo koji posao (što
je neostvarljiv uslov) ili veće gubitke u procesu čestog ugovaranja, priprem â
za izvršenje istraživanja, prelaza sa jednog na drugi istraživački projekat itd.
Kod većine istraživačkih organizacija neizvesnost ugovaranja je značajno veća
nego što je to slučaj sa bilo kojom delatnošću koja se overava isključivo na
tržištu.
Druga grupa razloga ima svoj izvor u naučnoistraživačkim
organizacija-ma i uglavnom je u pitanju sledeće:
1) Pod dejstvom neizvesnosti finansiranja veliki broj istraživačkih
institucija brzo je napustio započetu specijalizaciju i proširivao svoju delatnost na nova područja istraživanja. Time su postignute, ali samo na kratak
rok, izvesne materijalne dobrobiti i lakše su prebrođeni finansijski problemi
koji prate svaku promenu politike finansiranja. Nedostatak specijalizacije je
doveo do veće sposobnosti prilagođavanja, ili bolje rečeno, do manjeg otpora
prome-nama, ali veoma često po cenu smanjenja kvaliteta rada i efikasnosti
korišće-nja radnih mogućnosti naučnih kadrova. Jedan od bitnih unutrašnjih
uzroka ovoj pojavi jeste nerazvijenost izvršnog rukovođenja u naučnim
organizacijama.
2) Verovatno najpre usled pogrešnog tumačenja izvesnih procesa
decen-tralizacije upravljanja došlo je do zamašne departmentalizacije u
naučnim in-stitutima. Ovim je na kratak rok nešto i dobijeno: veći broj
naučnih radnika uključio se u početne kontakte sa potencijalnim i stvarnim
korisnicima nauč-nih dostignuća, čime je znatno proširen kontakt između
nauke i privredne i društvene prakse. Pored toga, poboljšana je ekonomija
procesa naučnog istra-živanja, ali samo njen "unutrašnji" deo. U odnosu na
spoljni svet objektivno je došlo do pojave neopravdane konkurencije i, pored
toga, i značajnije, došlo je do dezintegracije politike naučne organizacije, što
u većini slučajeva predsta-vlja jedan ad hoc i često i neizvesno promenljiv skup
raznih politika. U takvoj situaciji zakonomerno je da jedan istraživač ima više
posla nego što je kadar da obavi ‡ a odmah pored njega je istraživač koji je
praktično nezaposlen. Ume-šnost u poslovanju, koja je, inače, veoma
neophodna naučnim organizacijama ‡ igra veoma zapaženu ulogu, ali neretko
prevlada ulogu koju bi trebalo da imaju spo-sobnosti za dobijanje naučnih
rezultata.
326

Visoka departmentalizacija se najbolje izražava ogromnim brojem
ponu-da na konkursima koje raspisuje Republička zajednica nauke ili neka
druga orga-nizacija. Tako se dolazi do paradoksa: ponuda istraživačkih ideja
znatno preva-zilazi istraživačke mogućnosti i, za još jedan red veličina,
prevazilazi interes, pa i mogućnosti društva da finansira izvršavanje takvih
istraživanja.

327

3) Da bi se preživelo u uslovima ozbiljnih teškoća sa finansiranjem i
krajnje departmentalizacije (čak, individualizacije), mora se sklopiti mir sa
mediokratijom. Očito je da sve više opada nivo i obuhvatnost naučne kritike,
pa naučni radnici i naučne organizacije ostaju "sistem bez povratne sprege",
što je uvek bila pogodnost za razvoj neželjenih karakteristika nauke. Naravno,
istraživački projekti (bar znatan deo) koji se obavljaju za potrebe privrede
podležu ozbiljnoj redakciji ‡ nekada su investitori prestrogi u ocenjivanju rezultata naučnih organizacija i preškrti u finansiranju dobijanja tih rezultata.
Van toga je ocenjivanje rezultatâ naučnih radnika veoma nerazvijeno i odavno
po-stalo uzrokom osrednjosti.
4) U svetu nauke, pa i kod nas, često se daju iskazi o neophodnosti
timskog rada i grupnog napora u potrazi za naučnim rezultatima. Ostaje
činjenica da je timski rad u nauci u nas još uvek veoma nerazvijen. To se ne
može tumačiti kon-zervativnošću naučnih radnika, već uslovima koji
objektivno podstiču poje-dinačni naučni napor. U pitanju je, sada već možemo
reći, konzervativan pristup oceni rada naučnih radnika. Za mnoge životne
potrebe naučni radnik podnosi spiskove objavljenih radova i publikacija,
podnesenih referata itsl, dok se manje uvažavaju dostignuća u učešću u
dobijanju naučnih rezultata. Usled toga naučni radnik je prinuđen da se
ponaša najpre kao pojedinac, a tek potom kao deo radnog tima. Poseban
problem je rukovođenje istraživačkim projektima ‡ jer je to veoma nepoželjan
posao, a uvođenje i usavršavanje kandidatâ za bavljenje naučnim radom je
takođe veoma nepriznata aktivnost. Prilikom donošenja ovih sudova u punoj
meri su se uvažavala svojstva sistema raspodele ličnih dohodaka i sredstava
fonda zajedničke potrošnje u naučnim institucijama.
Odgovor na pitanje kako poboljšati korišćenje stvaralačkih mogućnosti
naučnih kadrova u suštini je jednostavan. Potrebno je, u prvom redu, otkloniti
(ili bar smanjiti) dejstvo činilaca što su doveli do stanja koje je upravo
opisano. Taj proces ne može biti brz, iako je svaka želja čak i za njegovim
trenutnim izvođenjem opravdana.
Mogućnosti prevazilaženja neželjenog stanja su, kako se ovde vidi,
sledeće:
1) Interesna zajednica nauke je pogodno sistemsko rešenje za
nalaženje trajnijih oblika finansiranja naučnih istraživanja.
2) Tekuće akcije za donošenje srednjoročnih i dugoročnih planova, ako
ne završe u sporazumu nejasnih i neželjenih shvatanja, omogućuju da se za
mnoga područja naučnih istraživanja odrede program, plan, finansijska
sredstva i oče-kivani rezultati.
3) Uvažavanje rezultata naučnih istraživanja pri donošenju odluka za
potrebe društvene i privredne prakse treba da postane deo ocene o valjanosti
ponašanja donosilaca odluke.

328

4) Kontrola trošenja sredstava kojima se finansiraju naučni projekti
treba da postane pravovremena i kvalifikovana. Ovo se može postići uređivanjem informacija u Republičkoj zajednici nauke, uspostavljanjem i
podsticanjem razvoja naučne kritike i odbacivanjem svakog kompromisa sa
nesposobnošću i ne-odgovornošću u bavljenju naučnim radom. Ovaj poslednji
zahtev će se teško ostvariti, jer zahteva oslobađanje nauke od uticaja
nenaučnih grupa i klanova, što nije lak zadatak, s obzirom na njihovu
razvijenost i postignutu moć.

329

7. Politika fluktuacije i pokretljivosti naučnih kadrova
Već je ustaljeno mišljenje (koje, inače, treba izložiti ozbiljnoj kriti-čkoj
analizi) da naučnoistraživački radnik daje, u proseku, najveće doprinose
društvenim ciljevima ako jedan deo svoje radne karijere stiče radom u
samostal-noj naučnoj organizaciji, drugi deo u praksi primene nauke (npr. u
nekoj privre-dnoj organizaciji), a treći deo na fakultetu. Model najboljeg puta
nije poznat, a posebno treba uočiti znatne razlike koje bi postojale u
"modelima" za naučnois-traživačke kadrove u tehničko-tehnološkim i, na
primer, kulturno-istorij-skim naukama. Ako se uvaže sve specifičnosti svake
naučne oblasti ili čak i naučne discipline, u pitanju je problem odnosa između
(a) praktične primene naučnih rezultata, (b) istraživačkog procesa kojim se
dolazi do naučnih rezul-tata i (v) prenošenja naučne informacije na mlađe
naraštaje. Ovaj problem se može postaviti i rešavati na više načina. Trenutno,
obično se očekuje da je nje-govo rešenje u pokretljivosti naučnih radnika u
trouglu: (ne)privredna radna orga-nizacija‡istraživački institut‡univerzitet.
Prema navedenom popisu NI kadrova, situacija je, statistički, sledeća:
1) Od 100 naučnoistraživačkih radnika koji su zaposleni u samostalnim
naučnim ustanovama njih 41 došao je neposredno sa studija; 12 iz privrede;
7 iz neke druge samostalne naučne ustanove; svega 2 sa fakulteta; 12 iz
društvenih službi, dok je ostalih 26 došlo iz nekog drugog, nenavedenog tipa
organizacije, odnosno nije dalo podatke o sebi.
2) Od 100 nastavno-naučnih radnika koji su zaposleni na
univerzitetima njih 33 je došlo direktno sa studija; 10 iz privrede; 9 iz
istraživačkih organiza-cija; 2 sa nekog drugog fakulteta; 12 iz društvenih
službi itd.
3) Konačno, istraživački kadar zaposlen u IR jedinicama u sastavu
radnih organizacija stvarao se (po izvoru u smislu zaposlenosti) na sledeći
način: 36 odsto neposredno po završetku studija; 18 iz privrede; 8 odsto iz
neke istraživačke organizacije; 1 sa fakulteta; 2 odsto iz društvenih službi itd.
Pošto nam, kako je već navedeno, nedostaje model željene situacije,
teško je doneti potpuno pouzdanu ocenu kvaliteta postojećeg stanja.
Međutim, čak i sa ogradom da su u pitanju pokazatelji za sve popisom
obuhvaćene naučne ra-dnike, očigledno je da je fluktuacija kadrova u smeru
fakultet‡samostalna na-učna organizacija, odnosno fakultet‡IR jedinica, vrlo
mala. Iako nešto bla-že, nepovoljna je fluktuacija i na pravcima: samostalna
naučna organizaci-ja‡samostalna naučna organizacija, zatim samostalna
naučna organizacija‡fa-kultet, odnosno fakultet‡fakultet.
Uzroci ovom stanju su višestruki i poznati. Nedostaje pouzdano istraživanje stepena dejstva pojedinih uzroka, pa se koriste impresionistički uobliče-ne
ocene, či-me se donekle umanjuju mogućnosti rešavanja problemâ. Ako je
postojeće stanje nepo-željno, ostaje da se učine pokušaji njegovog
prevazilaženja, što je i cilj ovog elementa politike naučnih kadrova. Izgleda da
rešenje treba tražiti uglavnom u sledećem.

330

1) Jedan od uzroka manjoj pokretljivosti naučnih kadrova je razlika u
ukupnim uslo-vima rada i stvaralaštva. ^injenica da su mesta na univerzitetu još
uvek "privlač-nija" statistički se lepo iskazuje upravo navedenim podacima. Ne
ulazeći u sve elemen-te "privlačnosti", treba konstatovati (a) da su očekivanja
od istraživačko-raz-vojnih radnika u IR jedinicama obično značajna, a uslovi
obavljanja IR rada obično nedovoljno kvalitetni i (b) uslovi rada u
samostalnim naučnim organiza-cijama, i pored postojeće značajne
raspršenosti, uglavnom su bolji, ali zato veoma neizvesni. Odavde sledi da je
poželjno obezbediti bolje uslove rada u IR jedini-cama (poboljšanje
opremljenosti NI rada, poboljšano nagrađivanje NI radnika, obezbeđenje
društvenih i psiholoških uslova koji podstiču naučnoistraživa-čko stvaralaštvo
itd.) i smanjiti neizvesnost egzistencije programa, usmerenja, pa čak i
minimalnih uslova onih samostalnih instituta koji su neophodni društvu. Izjednačavanje uslova stvaralačkog rada bi delovalo privlačno ka dužoj ili kraćoj
promeni
zaposlenosti
u
navedenim
tipovima
naučnoistraživačkih
organizacija.
2) Pokretljivost naučnih kadrova nije sama sebi svrha i zato se ne treba
ograničavati na onu pokretljivost koja se formalno izražava promenom tipa
orga-nizacija. Naime, na fakultetima se, pored nastavne, obavlja istraživačka, a
nekada čak i razvojna delatnost, što čini ukupnu delatnost naučnoistraživačkog
radnika na fakultetu kompleksnom i veoma motivišućom (na ovome se zasniva
veoma značajan po-kret poznat u socijalnoj psihologiji kao obogaćivanje
posla). Ovim treba tuma-čiti i deo atraktivnosti radnih mesta na
univerzitetima. Shodno ovom zapaža-nju, može se postaviti pitanje društvene
pogodnosti "obogaćivanja" posla is-traživačkih organizacija. Naime, pitanje je
da li bi organizacija nastavnog pro-cesa u institutima dovela do boljih ukupnih
rezultata u naučnoistraživačkom radu. Odgovor je teško dati unapred i, sem
već iznete argumentacije u prilog takvom rešenju, mogu se navesti i programi
rada istraživačkih institucija u socijali-stičkim zemljama, koji već tradicionalno
imaju nastavu kao deo ukupne društve-ne i naučne angažovanosti. Izvesnih
pokušaja je bilo i u nas, ali sa učincima koji ne omogućuju dovoljno pouzdano
razlikovanje jedne od druge situacije.
Ako je već u pitanju ideja "obogaćivanja" posla, tada se ona može
ostvari-vati i angažovanjem naučnih radnika iz istraživačkih institucija za
izvođenje nastave, a nastavno-naučnih radnika za istraživačke poslove van
univerziteta. Ovaj model rešenja je poznat i primenjuje se u nas već duže
vreme, ali bez rezul-tata koji su očekivani i u koje se verovalo. To nije razlog
za njegovo odbacivanje, već signal za obavljanje potrebnih usavršavanja i
izmena.

331

U tom smislu moguće su i preporučuju se sledeće mere: (1)
angažovanje na-učnoistraživačkih radnika van univerziteta za izvođenje
nastave na univer-zitetu treba rešiti na dugi rok; (2) angažovanje ne treba da
bude u formi ličnog kontakta pojedinca sa odnosnim fakultetom, već, najpre,
kao odnos fakulteta i nje-gove matične organizacije; (3) programe
poslediplomskih, a posebno doktor-skih i postdoktorskih kurseva treba, po
pravilu, da izvode fakulteti u zajedni-ci sa odgovarajućim istraživačkim
organizacijama, uključujući, kad god je to opravdano, i IR jedinice; (4)
uključivanje nastavno-naučnih radnika sa univerzi-teta i naučnih radnika iz
istraživačkih institucija u istraživanja i realiza-ciju naukom dobijenih rešenja
putem neposrednog učešća u praksi radnih i dru-gih organizacija, korisnika
naučnih delatnosti. Ovo se može izvesti putem stvara-nja sistema povremenog
"boravka" naučnih radnika u radnim i drugim organizacijama.
Razmena naučnoistraživačkih kadrova između fakultetâ, samostalnih
instituta i radnih (i drugih) organizacija koje primenjuju (ili treba da primenjuju) u znatnijem obimu rezultate naučnih istraživanja veoma je, kako je to i
utvrđeno, omeđena nizom okolnosti i ograničenja. Pošto je ova razmena inače
vrlo potrebna, predlaže se sledeće rešenje: naučni radnik iz samostal-nog
naučnog instituta (A) odlazi na jednogodišnji (ili neki drugi period) privremeni rad na fakultet (B), sa fakulteta (B) nastavno-naučni radnik odlazi na
privremeni rad u samostalni naučni institut (A). Ovako se mogu urediti odnosi
između samostalnog instituta i IR jedinice, tj. odgovarajućeg preduzeća,
odnosno između fakulteta i IR jedinice nekog preduzeća. Time bi se izbegli
mnogi problemi radnih odnosa, pa se čak smanjuje ograničavajuće delovanje
stam-benog problema. Ovakva razmena rada (nastavno-naučni za
istraživačko-razvoj-ni, istraživačko-razvojni za posao rešavanja zadataka
praktične primene nauč-nog rada itd.) jeste među najcelishodnijim rešenjima
u okviru izvršene podele rada unutar nauke. Ova razmena nije nepoznata kao
forma rada i usavršavanja naučnih radni-ka, a u našem društvu nema (tj. ne
bi smelo biti) nikakve principijelne smetnje. Van sumnje je da bi se putem
primene ove razmene nastavno-naučni radnik najbolje uverio u valjanost
sadržaja i metoda svog (i svog fakulteta) obrazovnog rada, naučnoistraživački
radnik bi se uverio u valjanost svojih istraživačkih ideja i rezultata, ali s
obzirom na konkretnu praksu itd.
3) Jedan od uzroka slabije pokretljivosti naučnih kadrova jesu
postojeće mo-gućnosti rešavanja stambenog problema, odnosno prava po
osnovi zajedničke po-trošnje i minulog rada. Poznato je da je dobijanje stana
uslovljeno dužim borav-kom u jednoj radnoj organizaciji, odnosno početak
korišćenja stana znači obično početak stvaranja i daljih obaveza za rad u istoj
organizaciji. Ovo se posebno od-nosi na kvalitetne naučne radnike, pa se tako
nalazimo u paradoksalnoj situaci-ji da je objektivno veća pokretljivost kod
prosečnih i slabijih nego kod visokokva-litetnih naučnih radnika. Delovanje na
ovaj uzrok je praktično nemoguće sve dok materijalne mogućnosti naučnih
organizacija i naučnih radnika ne postanu zna-čajno bolje ‡ što se može
očekivati samo na duži rok.

332

4) Saradnja između naučnih organizacija, merena zajedničkim radom
na projektima, veoma je niska. U slučajevima visoke departmentalizacije
pojedinih naučnih organizacija saradnja između delova jedne naučne
organizacije isto je tako niska. Usled toga se sužava "prostor" u kojem se
kreće naučni radnik, tako da vremenom nastaju uverenja kako mu najveću
sigurnost pruža najbliža okoli-na. Kao ukupan ishod takve situacije naučni
radnik postaje sve manje voljan da menja najužu sredinu. Stanje na
univerzitetu je, u ovom pogledu, izuzetno dobra ilustracija i potvrda upravo
datog iskaza.
Pokušaji poboljšanja saradnje za sada idu uglavnom ka zadovoljavanju
nekih formalnih kriterijuma: na izvršavanju jednog projekta pojavljuje se više
insti-tucija, ali se uglavnom sve svodi na zadovoljavanja, formalnim putem,
društve-nih zahteva za objedinjavanjem rada naučnih ustanova. Ređi su
slučajevi da se obrazuje koherentan istraživački tim iz nekoliko instituta na
rešavanju jednog istraživačkog zadatka. Ako i postoje takvi timovi, njegovi
članovi uglavnom najpre zadovoljavaju zahteve svojih matičnih organizacija, a
tek potom zahteva projekta.
Poboljšanje postojeće situacije neće biti lako. Moguća rešenja su u
racionalizaciji mreže naučnih organizacija i integraciji, a potom u nekim ispravkama sistema finansiranja istraživačkih projekata. Naime, sada za istraživačke projekte konkurišu institucije sa ciljem da najpre obezbede opstanak.
Prema tome, uspeh u konkurisanju za projekte jamči opstanak organizacije i
manju promenu iste, tj. ne omogućava pokretljivost istraživačkih kadrova. Drugo
rešenje je da se omogući i razvija konkurisanje grupe istraživačkih radnika, što
bi bio sistem odabiranja naučnih radnika prema istraživačkim problemima, pa
time i po instituci-jama, u koje svrhe bi došlo do pokretljivosti naučnih radnika
u poželjnom obimu.
Sinteza prethodnih nalaza i preporuka svodi se, u osnovi, na sledeće:
naučni radnici treba slobodnije i više da se kreću u okviru naučne sredine
koja je određena naučnom politikom, zadacima nauke i naučnim projektima, a
ne poje-dinačnim naučnim organizacijama. Stanje u kojem naučni radnik
prevashodno radi za naučnu organizaciju nepoželjno je s obzirom na suštinu i
zadatak nauke, tj. naučne organizacije treba posmatrati samo kao postojeći
oblik organizacije dela naučnih resursa, a pre svega administracije.

333

8. Politika podsticanja razvoja naučnoistraživačkih kadrova
U analizi problema usavršavanja naučnoistraživačkih kadrova utvrđeno je postojeće stanje i predložena politika usavršavanja. Ovde će se navesti
neki dodatni elementi politike usavršavanja, ali bez duže uvodne analize.
Podsticanje razvoja naučnoistraživačkih kadrova je, u odnosu na druge
vrste kadrova, veoma specifičan problem. Dok kod nekih vrsta kadrova
materijalna stimula-cija predstavlja najznačajniji činilac produktivnosti rada,
dotle takvi podsti-caji naučnih kadrova imaju uglavnom tzv. nulti efekt. Zbog
toga se preporučuje primena i sledećih oblika podsticanja razvoja
naučnoistraživačkih kadrova.
(1) Povećanje odgovornosti za obavljanje istraživačkog procesa: Istraživanje je aktivnost sa neizvesnim rezultatima ‡ i to mora biti polazna
pretpostavka za stvaranje sistema odgovornosti naučnoistraživačkih radnika.
Pošto je ishod neizvestan, moguća je odgovornost naučnog radnika samo za
napore učinje-ne u obavljanju istraživanja. Usled toga je nužno povećanje
odgovornosti naučnih radnika prema istraživačkom procesu. U okviru
postojećeg sistema finansi-ranja naučnih istraživanja potrebno je da se sačini
i trajno sprovodi si-stem kontrole rada istraživača na projektima koje finansira
Republička zajednica nauke. U skladu s prethodnim tvrdnjama, kontrola treba
da se sastoji iz međufazne i završne (ocenjivanje projekata), na visokom
nivou, čak bez obzira na cenu njenog izvođenja.
(2) Poboljšanje stanja naučne kritike: Sa časnim izuzecima za pojedine
naučne discipline, postojeće stanje naučne kritike više pogoduje naučnoj
medio-kratiji nego interesima nauke. Poznato je i čak trivijalno da je
kvalitetna naučna kritika nužan podstrek za kvalitetan istraživački proces.
Shodno tome, treba učiniti svakovrsne napore (političke, organizacijske itd.)
da naučna kritika pomogne ocenjivanju naučnog rada, podržavanje
kvalitetnih rezultata i pojedinaca i izbor kako programâ naučnog rada, tako i
institucija i pojedi-naca izvršilaca naučnih istraživanja. U prethodnim
razmatranjima je izražena sumnja u mogućnost korenite promene stanja
naučne kritike. Ta sumnja se pona-vlja i ovde, ali se nagoveštava da
poboljšanje stanja naučne kritike treba da bude prvenstveni zadatak naučne
politike. Ovo iz razloga jer jednom razvijena naučna kritika služi kao najbolji
automatizam uređenja odnosâ u nauci ‡ štaviše, naučna kritika je
nezamenljiva bilo kakvim oblicima upravljanja naukom. ^ak i razvoj
institucije naučnih kritičara (slično umetničkim kritičarima) nije bez ozbiljnih
opravdanja ‡ ma kako se to ne slagalo sa našim i tradicionalnim navi-kama. U
tom smislu, finansiranje jednog glasila naučne kritike bilo bi od veće koristi za
vršenje naučnog istraživanja nego što je to slučaj sa mnogim projektima
daleko veće cene.

334

(3) "Interno" organizovanje naučnih radnika: Naučnoistraživački radnici se organizuju u naučne organizacije u kojima rade i u odgovarajuća
naučna društva. I naučne organizacije i društva uglavnom štite interese
naučnih ra-dnika bez primetnijeg delovanja(sem u ređim izuzecima) na rad i
ocenjivanje svo-jih članova. Jedan broj društava zasigurno nema stabilne
uslove članstva, čak ne zna ni broj svojih "članova". U nekim zemljama sa
razvijenijom naukom, naučna društva su veoma stroge organizacije u smislu
prijema u članstvo i veoma pouz-dane za ocenjivanje kvaliteta naučnog
procesa i naučnih rezultata. U SAD popis naučnih radnika, za koji se smatra
da je veoma pouzdan, obavlja se preko naučnih društava. Naučna društva u
nas se organizuju u okviru naučnih oblasti ili dis-ciplina (Srpsko lekarsko
društvo, Društvo ekonomista, Društvo za informa-tiku itd). Ne postoje društva
koja organizuju širi krug kvalitetnih naučnih radnika iz različitih oblasti
(Akademija nauka ne može imati ove svrhe), kao što su razna alfa-beta, psiipsilon itd. društva u nekim zemljama. Demokrati-zacija naučne politike i
naučnog rada većma je shvaćena kao ublažavanje krite-rijuma, pa se članom
niza društava postaje ne po osnovi stečenih, već po osnovi željenih prava.
Usled toga kvalitetni naučni radnici napuštaju takva društva, ili u njih ni ne
ulaze. Zbog svega saopštenog bilo bi neophodno da se Republička zajednica
nauke pozabavi ovim pitanjem, ali sa ambicijama da naučna društva postanu
značajan činilac kvalitativnog razvoja nauke, odnosno naučnih kadrova.
Ostati sa situacijom u kojoj se lakše postaje član nekog naučnog društva nego
lovačkog više je znak neefikasne i nepodesne organizacije naučnih radnika, a
manje znak demokratizacije unutrašnjih odnosa naučnih radnika.

335

Pored prethodnih elemenata podsticanja, koji imaju uvek važeći
značaj, tekuće i protekla stanja ovih kadrova kazuju da je poželjno i potrebno
da se dosa-dašnja politika ekstenzivnog razvoja naučnoistraživačkih kadrova
sve više zamenjuje politikom intenzivnog razvoja. Naime, podaci o broju
magistranata, doktoranata i korisnika specijalizacija ‡ najpre u inostranstvu ‡
pokazuju da je znatan broj naučnoistraživačkih radnika obuhvaćen
usavršavanjem. Takva poli-tika je dobra ako nju sledi politika intenzifikacije
usavršavanja, kojoj treba da prethodi stroži odabir kandidatâ za usavršavanje.
Politika ekstenzivnog stvaranja naučnoistraživačkih radnika smanjuje
poštovanje nekih strožih nauč-nih kriterijuma. Usled toga se potrebno
odabiranje ne obavlja do kraja, tim pre što nepoželjno deluju i neki socijalni i
materijalni uzroci (praktično je izu-zetno teško, i to na dugi rok, da se mlad
čovek iz siromašne porodice, a pogoto-vu iz unutrašnjosti, posveti bavljenju
naučnim radom ‡ sem izuzetaka koji nisu od interesa za statističku
argumentaciju). Kao ukupan ishod obrazuje se širi krug ljudi koji se bavi
naučnoistraživačkim radom (što je veoma pohvalno), ali se pojavljuje manjak
izuzetnih kvaliteta. Razvoj nauke, a u kasnijem ciklusu i naučnih kadrova,
nemoguć je bez odgovarajućeg broja izuzetnih naučnih radnika. Da bi se ovaj
manjak pokrio, potrebno je intenziviranje usavršavanja, koje putem
odgovarajuće selekcije obezbeđuje stvaranje vrhunskih naučnih kadrova, koji
su nužno potrebni kako za naučnoistraživački rad, tako i za stvaranje novih i
kvalitetnijih naraštaja naučnih radnika. Ovakvo poželjno "raslojava-nje"
ukupne populacije naučnih radnika je, verovatno, najjači podstrek usavršavanja naučnih radnika. Putem njega se svakom naučnom radniku podiže nivo
aspi-racije, a u prirodi pravog naučnoistraživačkog radnika je da veoma teži
ka do-stizanju i prevazilaženju tog nivoa.
Kao i kod svakog podsticanja, mogući su različiti putevi. Ovde su saopšteni samo oni elementi za koje se smatra da treba da budu više primenjivani
u budućem srednjoročnom periodu.

336

9. Neke sugestije u vezi sa sprovođenjem politike naučnih
kadrova
Koliko god je teško sačiniti sintezu valjane politike naučnih kadrova,
bar toliko je složeno i teško dosledno sprovoditi takvu politiku. Zbog toga se
pri sintezi ove varijante vodilo računa da bude sprovodljiva. Sprovod-ljivost
jedne politike zavisi najpre od očekivanih posledica njene primene, potom od
obezbeđenosti uslova za njeno izvršenje, ali i od stepena promena u
ponašanju, koje su nužne da bi se nova politika ostvarila. Ukoliko su potreb-ne
veće promene, utoliko je, po pravilu, veći otpor sprovođenju nove politike.
Početni problem sprovođenja politike je da se pri razmatranju alternativa u konkretnom odlučivanju može prepoznati koja je od predloženih u
skladu sa usvojenom politikom, a koja nije. Da bi se ovaj problem koliko-toliko
rešio, poželjno je da postoji neki sistem, način, odnosno postupak
proveravanja predlo-ženih alternativa. Ovim se može više objektivizovati
ocena mogućih alterna-tiva i u praksi obezbediti da se najviše ostane u
okvirima usvojene politike.
Opisana varijanta politike naučnih kadrova zasnovana je na želji da se
njenom primenom postigne:
(1) umereno povećanje broja naučnoistraživačkih radnika sa
prosečnom godišnjom stopom od 6 odsto, sem u slučaju značajnih promena u
predviđanju po-treba za naučnim radom, koje su inače malo verovatne;
(2) pozitivna selekcija kandidata za bavljenje naučnim radom (stručni i
socijalni kriterijumi);
(3) poboljšanje uslova i stvaralačkih mogućnosti naučnih radnika, a
po-gotovu onih koji su zaposleni u IR jedinici;
(4) povećanje srazmernog učešća broja naučnoistraživačkih radnika iz
tehničko-tehnoloških i biotehničkih nauka;
(5) znatna racionalizacija priprema kandidatâ za bavljenje naučnoistraživačkim radom i usavršavanja naučnih radnika;
(6)
znatno
povećanje
učešća
domaćih
naučnoistraživačkih
organizacija u zadovoljavanju potreba za usavršavanjem naučnih radnika;
(7) primetno poboljšanje kvaliteta poslediplomskog usavršavanja;
(8) povećanje naučne kompetentnosti i korišćenje stvaralačkih
mogućno-sti naučnih radnika;
(9) poboljšanje starosne strukture naučnih radnika u smislu "podmlađivanja" ukupne populacije;
(10) veća uloga i veća odgovornost naučnih radnika u rešavanju
problema razvoja našeg društva.
Prethodno navedena očekivanja mogu se iskoristiti za proveru podobnosti konkretnih akcija (ili varijanti predloga odluka) u politici naučnih kadrova. Postupak proveravanja se svodi na utvrđivanje da li ispitivana akcija
dopri-nosti ostvarivanju nekog od navedenih očekivanja ili ne. Ako se ne
može pružiti jasan i argumentovan odgovor na takvo pitanje, to je siguran
znak da konkretna akcija nije u skladu sa opisanom politikom.
Isprobavanje konkretnih akcija nema cilj da osujeti neke od akci-ja, već
da uputi na ispravke koje bi predloženu akciju dovele do sadržaja koji je u
skladu sa usvojenom politikom naučnih kadrova.
Druga sugestija je povećanje odgovornosti za sprovođenje izabrane
akcije i dostizanje prognoziranih rezultata. Jednostavno, nužna su veća
disciplina i veća odgovornost u ostvarenju politike naučnih kadrova.

337

Treća sugestija je: znatno poboljšanje i modernizovanje sistema
informa-cija o naučnim radnicima. Bez ispunjenja ovog uslova teško će se
ispuniti na-vedena očekivanja, čak bez obzira na ispoljenu spremnost svih
učesnika u izvr-šenju politike naučnih kadrova.

338

Dodatak: pripremanje i razvoj naučnoistraživačkih
kadrova
(uočeni nedostaci i predložene mere)
1. S obzirom na projekciju rasta NI kadrova ispoljava se nedovoljna
zaintereso-vanost mladih za postdiplomske studije; posebno ne zadovoljava
interesovanje za tehničko-tehnološke i prirodno-matematičke nauke;
zabrinjavajuće stanje u pogledu naučno-nastavne baze postdiplomskih
studija. ‡ Regulisanje pitanja stabilnijeg finansiranja nauke uopšte, uz
znatnije povećavanje ulaganja u NI rad (s obzirom da naša zemlja, u
poređenju sa ostalim srednje razvijenim zemljama ili zemljama u razvoju, ne
ulaže dovoljno u ovu delatnost).
2. Nezadovoljavajuća struktura postdiplomskog kadra s obzirom na
postojeće potrebe u NI kadrovima, kao i s obzirom na projekcije razvoja
pojedinih naučnih oblasti. ‡ Podesne mere za jače usmeravanje prema pojedinim
naukama već na nivou redovnih studija.
3. Formalno uzevši, postdiplomske studije su stalni i redovni deo
visoko-školskog obrazovanja; međutim, stvarno, one su ostale po strani od
sistema finansiranja visokoškolskog obrazovanja; usled toga dolazi do različitih
deformacija: (a) privatizacije i monopola hijerarhijskih struktura (na osnovu
naplate školarina); (b) svođenje postdiplomskih studija na jedno- ili
dvosemestralni produžetak redovnih studija, uz naplatu visokih školarina, ili
shvatanje trećeg stepena kao "poništavanja grehova" drugog stepena; (v)
negativna socijalna selekcija naučnog podmlatka (zbog materijalnog cenzusa);
(g) "šićarxijski" mentalitet; (d) nizak standard postdiplomskih studija, pošto se
pravi standard tih studija može tražiti zapravo samo onda kada se sa
samofinansiranja pređe na redovno finansiranje. ‡ Uključivanje postdiplomskih
studija u normalni sistem finansiranja visokog školstva. Pod pretpostavkom
rešenog finansiranja mogućno je i: (1) uspostavljanje čvrstog standarda i
nivoa postdiplomskih studija; (2) donošenje ujednačenih kriterijuma za prijem
kandidatâ na postdiplomske studije; (3) rešavanje pitanja obezbeđenja
odgovarajuće opreme.
4. Nedovoljan i neprimeren naučno-nastavni kadar (njegova stagnacija
od 1965. do 1969. godine; "masovno" uključivanje u postdiplomsku nastavu
docenata i asistenata; nedovoljna mobilnost NI radnikâ na relaciji
fakultet‡institut‡ privreda). ‡ Veće angažovanje najistaknutijih naučnih radnika
iz naučnih instituta za određene kurseve; ‡ ukidanje uporednog postojanja
istoga kursa na većem broju fakulteta; izdvajanje jednog broja afirmisanih
naučno-nastavnih radnika na univerzitetu isključivo za rad na postdiplomskim
studijama.
5. Nedovoljna razgraničenost između magisterijuma, specijalizacije i
inovacije znanja, posebno u pogledu adekvatne valorizacije ovoga stupnja
obrazovanja prilikom zapo-šljavanja ili napredovanja u službi. ‡ U zakonu o
naučnim delatnostima, na primer, magisterijum bi trebalo da se uvaži na
odgovarajući način kako prilikom definisanja kriterijuma nečije kvalifikovanosti
za obavljanje određenih NI poslova, tako i kao kriterijum naučnog karaktera
ustanove i drugo. Na sličan način predvideti i formalno gde se traži i šta
donosi specijalizacija, odnosno inovacija znanja (rešiti statusno pitanje ove
dve vrste lica u radnoj sredini i društvu uopšte).

339

6. Nedovoljno uvođenje najsavremenijih vidova postdiplomskog
obrazovanja. ‡ Osnivanje univerzitetskog centra za multidisciplinarne i
interdisciplinarne postdiplomske studije u okviru Beogradskog univerziteta
predstavlja samo prvi korak odstupanja od tradicionalne sheme. Treba dalje
insistirati na radu u ovome pravcu, pošto se time sprečava okoštavanje
institucija, a istovremeno se utiče na smanjivanje broja uporednih postojanja
više istih kurseva.
7. Nema organizovanih formi za produžno usavršavanje NI kadrova. ‡
Republička zajednica za naučni rad (*tj. ministarstvo) trebalo bi da inicira
uvođenje određenih vidova postdoktorskog usavršavanja.

340

POLAZNE OSNOVE NAU^NE POLITIKE
U SRBIJI (1976-1980)
Uvodne napomene
Naučnoistraživački rad predstavlja sastavni element savremenih
razvoj-nih procesa, jer samo na taj način nauka može da deluje kao nova
proizvodna sna-ga društva i da svojim učincima u praksi obezbedi brže i
progresivnije kretanje napred. Pri tome valja imati u vidu i to da društvo
nužno treba da usmerava raz-voj nauke i istraživačke delatnosti, kako bi se
obezbedilo ostvarenje postavlje-nih prioritetnih razvojnih ciljeva i zadataka.
Zapravo, naučna politika treba da služi kao društveno usvojena strategija
razvoja nauke i naučnoistraživačke delatnosti, sa definisanim i programiranim
prioritetima i dejstvima.
Usaglašavanje zajedničkih društvenih akcija na usmeravanju razvoja
nau-ke, tj. na oblikovanju naučne politike u Srbiji, odnosno u opštejugoslovenskim okvirima, mora proisticati iz razvojnih planova i programa
osnovnih jedinica privrede, s jedne strane, i opštih potreba za razvojem
nauke i naučne misli, s druge strane. Na taj način i u praksi treba da se
ostvari organska pove-zanost između naučne politike, industrijske politike,
agrarne politike, univer-zitetske politike, kao i opšte razvojne politike društva.
Ovaj rad treba da posluži kao širi studijsko-analitički materijal za
sveobuhvatno saglédanje osnovnih ciljeva i zadataka naučne politike u Srbiji
za period 1976-1980. godine. 1 Zbog toga se u ovoj knjizi, na mnogo mesta,
možda i više nego što je potrebno, razmatraju pitanja i problemi vezani, po
mišljenju autora, za neke pojave i procese koje treba svestranije istraživati da
bi se mogao zauze-ti odgovarajući stav u odnosu na prioritetne zadatke i
ciljeve naučne politike u Srbiji za naredni srednjoročni period.
Na osnovu prethodnih istraživanja, autori su došli do saznanja da bi,
kao polaznu analitičku orijentaciju za formulisanje usklađene naučne politike
u Srbiji, trebalo obuhvatiti sledeće:
1. sagledati novi položaj i ulogu nauke u savremenim društvima;
2. analizirati protekle razvojne trendove nauke i naučnoistraživačke
delatnosti u SFRJ i Srbiji, i dati globalnu analitičku ocenu prethodnog razdoblja;
3. istražiti pitanje odnosa nauke i privrednog sistema;
4. naznačiti priroritete naučnoistraživačkog usmerenja za naredni
srednjoročni period u skladu sa opštom težnjom za povezivanjem nauke sa
ostalim društvenim podsistemima;
5. izraditi globalnu projekciju razvoja naučnoistraživačke delatnosti u
Srbiji za period 1976-1980. godine.
1

Kao što se i iz naslova vidi, istraživanja se odnose na Srbiju van pokrajina, a samo radi
poređenja daju se odgovarajući podaci i za celu Srbiju i SFRJ.

341

Autori su svesni činjenice da se, u ovom ograničenom dijapazonu
istraži-vanja, nisu mogla obuhvatiti sva pitanja i problemi vezani za
uobličavanje i dalju razradu naučne politike. Međutim, treba imati u vidu i to
da je istraživanje raz-vojnih kretanja nauke i naučnoistraživačke aktivnosti
jedna sasvim nova disciplina koja zahteva da se svestranije priđe izučavanju i
teorij-skih i metodološko-empirijskih pitanja i problema. Zbog toga, autori
smatraju da će ovaj rad poslužiti i kao odgovarajući podsticaj da se takvim
istraživanji-ma pristupi u širim razmerama.
(...)

I. Novo mesto i uloga nauke u društvu
Opšte je priznata činjenica u svetu, podjednako u najrazvijenijim
zemljama kao i u zemljama u razvoju, da je nauka danas sve jače i sve
neposrednije povezana kako sa čovekovom proizvodnjom tako i sa njegovom
društvenom praksom. Iz uviđa-nja ove činjenice proizlazi, razume se, sve veći
interes za posedovanjem i razvija-njem naučnog znanja, ali i za njegovom
primenom, takav interes koji svedoči podje-dnako o saglédanju nove uloge
nauke i naučnog znanja, kao i o postepenom ali teme-ljitom menjanju odnosa
društva prema nauci.
Naime, sa nastankom kapitalističkog društvenog sistema, pa
verovatno sve negde do pedesetih godina ovoga veka, može se reći da je
razvoj proizvodnje bio taj koji je uticao na ubrzavanje tempa razvoja nauke,
da bi danas postajalo sve jasnije kako se ovaj proces obrnuo i kako je nauka
sada ta koja ubrzava dinamiku razvoja proizvodnje, u najrazvijenijim
zemljama neposredno, a u zemljama u razvoju preko uvoza nove tehnologije.
"Denison procenjuje da se između 1909. i 1929. godine 50 odsto stope
pri-vrednog rasta zasnivalo na povećanju radne snage i investiranog
kapitala... Danas, najvažniji faktori ekonomske ekspanzije, oni koji dolaze na
čelo liste od tride-set faktora ekspanzije što ih je formulisao Denison, jesu:
Äopšte obrazovanje i uvođenje naučno-tehnoloških novinaÄ."1
Interesantno je da je izuzetno krupan napredak prvenstveno prirodnih
na-uka u prošlom veku omogućio Marksu da već tada nagovesti jednu sasvim
novu za-misao položaja nauke u društveno-ekonomskom sistemu,
svrstavajući je ‡ napo-redo sa industrijom ‡ u proizvodne snage društva. "U
onoj meri u kojoj se razvija velika industrija, stvaranje pravog bogatstva sve
manje zavisi od radnog vremena i kvantuma upotrebljenog rada ... a mnogo
više zavisi od opšteg stanja nauke i napretka tehnologije, ili od primene
nauke u proizvodnji." 2

1
2

342

Servan [reber, @. @., Američki izazov, Zagreb, 1968, str. 71.
Marx, K., Grundrisse, S. 593.

Ali, Marks istovremeno primećuje da u istoj onoj meri u kojoj
čovečanstvo uspostavlja kontrolu nad prirodom, čoveka porobljavaju drugi
ljudi i njegova sop-stvena niskost. "Izgleda da sva naša otkrića i sav naš
napredak", upozorava Marks, "završavaju time što materijalne sile ovladavaju
duhovnim životom, dok se duhovni život srozava na stupanj materijalne
sile."3
(...)

3

Marks, K., Govor na godišnjoj večeri lista People's Paper, 1856, v. Prepiska Marksa i Engelsa.

343

Promene koje je doneo razvoj nauke
No, tokom proteklih nekoliko decenija nauka je i u smislu prodora naučnoteh-ničke revolucije u razne sfere društvene aktivnosti i u smislu čovekovog
ovladavanja za-konitostima društva i sopstvenog bića dovela do veoma
značajnih promena u savremenom društvu. Koje su to osnovne promene do kojih je
došlo na osnovu naučno-tehničkog progresa?
Prvo, javljaju se krupne promene u društvenim sistemima upravljanja
pro-izvodnim procesima. Ranije spontano uređivanje proizvodnih i prometnih
tokova korišćenjem pretežno tržišnog mehanizma, ili sistema direktivnog
planiranja, u poslednje vreme sve više zamenjuju kombinovane metode
naučnog prognoziranja i planskog usmeravanja. U raznim zemljama ove
metode se u značajnoj meri prilagođa-vaju onim institucionalnim okvirima
koji postoje u tim zemljama, mada naučno prognoziranje društvenoekonomskih razvojnih tokova postaje neophodnost u svim društvenim
sredinama.
Drugo, tokom poslednjih deceniju-dve, pod dejstvom naučnotehničkog pro-gresa dolazi do značajnih promena u međunarodnoj podeli
rada i, s tim u vezi, i u strukturi međunarodne razmene. Sve je izraženiji
proces "ekonomske internaci-onalizacije", koji se, s jedne strane, ispoljava u
sve široj i sve razuđenijoj međunarodnoj industrijskoj kooperaciji, zajedničkim
ulaganjima, stvaranju proiz-vodno-finansijskih supranacionalnih organizama,
a, s druge strane, u prošire-noj međunarodnoj saradnji na dugoročnom
programiranju i usaglašavanju proizvo-dno-investicionih zahvata.
U međunarodnoj razmeni izražena je dugoročna tendencija strukturnih
pomeranja u korist mašina i opreme, čije je učešće u izvozu deset
najrazvijenijih industrijskih zemalja poraslo sa oko 25 odsto tridesetih godina,
na blizu 50 posto u poslednjem periodu. S druge strane, u poslednje vreme
naročito je došla do izražaja tendencija povećanja prometa patenata i licenci,
čiji se obim u međuna-rodnoj trgovini udvostručava svakih četiri-pet godina.
Javljaju se, međutim, i izvesne nepoželjne tendencije koje mogu
usporavati normalan razvoj međunarodne podele rada u svetskim razmerama
i dalje produblja-vati veliki jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Reč
je, u prvom redu, o trendu bržeg povećanja međunarodne razmene između
samih razvijenih zemalja, čiji je međunarodni bruto obim transakcija roba i
usluga rastao u protekloj deka-di brže od stope rasta njihovih domaćih
trasakcija merenih porastom nacional-nog društvenog proizvoda. S druge
strane, bruto obim transakcija roba i usluga razvijenih zemalja sa zemljama u
razvoju manji je 3-4 puta u odnosu na obim transak-ccija između samih
razvijenih zemalja ‡ dakle, razmena između razvijenih i zemalja u razvoju
praktično se ne povećava.
Dalje napredovanje procesa ekonomske internacionalizacije na
nacional-nom planu osnažuje potrebu definisanja dugoročnije strategije
korišćenja činilaca naučno-tehničkog progresa u iznalaženju optimalnih
pravaca uklapanja nacionalne ekonomije u međunarodnu podelu rada, što je
najuže povezano i sa uključivanjem nacionalne politike na području nauke i
tehnologije u međunarodne tokove razvoja na tome području.

344

Treće, u novoj fazi naučno-tehničkog progresa ispoljava se i sklonost
ka kvalitativnim promenama u suštini i metodama procesa proširene
reprodukcije. Za razliku od ranijeg sadržaja kategorije investicija, koja je
obuhvatala ulaganja u fiksne i obrtne fondove, najnoviji tokovi procesa
naučno-tehničkog progresa daju investicijama daleko širu i drugačiju
sadržinu. Specijalizacija i koncen-tracija u proizvodnji, nova uloga kibernetike
i elektronike u proizvodnim pro-cesima, kao i savremena metoda organizacije
transporta i prometa ‡ sve ovo deluje u tom smislu da u modernim
privredama dolazi do preobražaja kategorije in-vesticija, s tim da investicije u
naučnoistraživačku aktivnost, obrazovanje, teh-ničku infrastrukturu, u sistem
informacija i druge nove komponente procesa društvene reprodukcije
dobijaju sve značajniju ulogu i društveni prioritet.
^etvrto, javlja se opšta težnja koordinacije naučne politike na različitim nivoima, kako u okvirima tako i van okvira nacionalnih ekonomija. Na
taj način se izbegava rasipanje sredstava, racionalnije se koristi raspoloživi
naučni potencijal i obezbeđuju se efikasniji rezultati naučnog ciklusa u celini,
što je od naročitog značaja za male zemlje u razvoju.
Svetska iskustva pokazuju da moderna privreda zahteva neprekidan,
spe-cijalizovan, složen i efikasan naučnoistraživački rad. Ali, da bi se to postiglo, naučna politika pojedinih zemalja mora poštovati, saglasno svojim
speci-fičnostima, objektivne tendencije u razvoju nauke i naučno-tehničkog
progresa na svetskom planu. Stalno izučavanje ovih tendencija i usklađivanje
razvojnih tokova nauke u zemlji i u svetu postaju zato neophodni pratilac i
preduslov za uspešno oblikovanje i ostvarivanje nacionalne naučne politike.
Peto, ne izbegavajući negativne strane, treba odmah dodati i to da je
nau-ka, kao najpouzdaniji stvaralac čovekovih sve boljih materijalnih uslova
života, danas u tolikoj meri i tako nepovratno izmenila prirodne uslove života,
da postaju sve brojnije različite neželjene posledice, naime, sve češće počinju
da prete razne opasnosti narušavanja određenih vekovnih odnosa i ravnoteže
u čo-vekovoj okolini, sve nepouzdanije postaje uverenje da će današnja
ljudska zajedni-ca uvek umeti da stalno i previše rastuće ljudsko znanje o
prirodi upotrebi za dobrobit čovečanstva, tj. da neće povući možda i neki
takav potez koji je već na današnjem stupnju znanja u stanju da nas suoči sa
perspektivom samouništenja.
Suprotno, zapravo, svim zbiljski datim mogućnostima za humano
korišćenje nauke i tehnologije, konzervativne i reakcionarne snage
zloupotrebljavaju novu tehnologiju za uvođenje različitih, ali i efikasnijih
metoda društvene kontro-le, ideološke manipulacije i raznih oblika represije i
militarizacije.
[esto, za svako ljudsko društvo posebno je negativno da se predaje
tehno-kratskoj iluziji o tome da naučno-tehnički razvitak sâm po sebi nosi
rešenje svih složenih problema društvenog preobražaja. ljudsko društvo bi
trebalo sve ozbiljnije i sve temeljnije da se posvećuje istinskoj brizi ne samo
za sadašnji, već i za budući bezbedan i humani razvoj svake svoje ličnosti i
čitavog čovečanstva.

345

"Očigledno je", kako primećuje Veljko Korać, "da sama tehnika ne
rešava pitanje čovekovih slabosti, već da to rešenje treba tražiti u
mogućnostima čove-ka da neprekidno humanizuje samog sebe i da tehniku
koristi isključivo za humane svrhe."4 (...) "To je nova vrsta ideologije u kojoj se
ispoljavaju slabosti čoveka, naročito iz-ražene u realnim ten-dencijama
podređivanja ljudi totalnoj organizaciji, sistemi-ma, totalnim funkci-jama,
strukturama itd. gde se čovek kao čovek sve više gubi."5
(...)

4

5

346

Korać, V., "Razvitak tehnike i sudbina čovečanstva", Pregled, 1973, god. LXIII, br. 9, str.
1020.
Navedeno delo, str. 1021.

Kratak osvrt na našu dosadašnju naučnu politiku
Trenutno postojeći društveni uslovi za naučno stvaralaštvo kod nas
nisu još ni blizu zadovoljavajućih, niti je naša proizvodna i društvena sredina
zrela i sposobna da se makar u dovoljnoj (da ne kažemo maksimalnoj) meri
koristi novinama koje nosi u sebi savremeni naučno-tehnički progres. Da bi se
stanje u ovom pogledu izmenilo, potrebno je da nauka ‡ dejstvom svih
društvenih činilaca, ne samo na rečima, već i na delu ‡ bude uključena u sve
procese našeg društvenog razvoja i odlučivanja. Pri tom, naravno, kako se
napominje u tzv. "plavoj knjizi" (Naučna politika u SFR Jugoslaviji, Zagreb,
1975), treba imati na umu da naučna delatnost, kao društveni podsistem, nije
u stanju da sama stvara uslove svoga postojanja i kretanja, već da to može
učiniti samo uz pomoć svih društvenih struktura.
Konstatovano je da nužne promene i napredak u privredi i u
društvenom životu zahtevaju širi, svestraniji i efikasniji razvitak i primenu
dostignuća nauke i tehnologije u proizvodnim i drugim oblastima društvenog
rada i stvaranja. Takođe je istaknuto da merama privredne politike treba
omogućiti stabilnija iz-dvajanja sredstava za naučnoistraživački rad, odnosno
da ta sredstva treba da budu u stalnom porastu, zavisno od porasta
nacionalnog dohotka, od rezultatâ rada i od značaja koji pojedina područja
naučnoistraživačkog rada imaju za društvo.
Ovo je, razume se, samo onaj najopštiji smer kojim se smatralo da
treba upravi-ti društvena kretanja kada je u pitanju nauka i njena uloga u
našoj sredini. Ali, odmah je mogućno utvrditi i to da ‡ bez obzira na činjenicu
da su još pre deset go-dina sasvim ispravno sagledane mogućnosti i potrebe
razvoja nauke u našem dru-štvu i određeni osnovni elementi za usmeravanje
društvene aktivnosti na ovome planu ‡ ni u Jugoslaviji ni u Srbiji niti su sve
mogućnosti iskorišćene, niti su sve potrebe zadovoljene, niti je ostvareno
stabilnije i veće izdvajanje sredstava za nauku.
To je, naravno, primećeno već i za period 1965-1970. godina, a ta
konstatacija, uz minimalne kvalifikacije, važi, na žalost, i danas. Ako bismo
hteli da damo op-štu ocenu za protekli desetogodišnji period, morali bismo
reći da je, umesto po-većanog društvenog angažovanja i bržeg razvoja nauke,
došlo do nedovoljne dru-štvene aktivnosti na ovome polju, pa tako i do
određene stagnacije naučnoistraži-vačkog rada, posebno baš u Srbiji.

347

Razlogâ za takvo stanje bilo je više: (a) sâm karakter nauke kao takvog
društve-nog podsistema koji nije u stanju da sâm kreira svoj položaj, (b)
ekonomska situacija u zemlji, koja je zahtevala privrednu reformu i različite
mere stabilizacije, koje su napredovale sporo, kao što su se sporo odvijali i
integracioni procesi u pri-vredi, (v) promene u sistemu finansiranja, do kojih je
došlo ukidanjem saveznih fondova, u čemu se Srbija (preciznije rečeno ‡
Beograd) našla u naročito teškom položaju, s obzirom da joj je pripala briga i
o materijalnim prilikama najvećeg broja bivših saveznih naučnih institucija,
(g) veliki broj radnih organizacija, zbog niske akumulativnosti i nepovoljne
situacije na domaćem i svetskom tržištu, nije bio u mogućnosti da izdvoji veća
sredstva za naučna istraživanja i da pojača potražnju za naučno-tehničkim
stvaranjem, (d) nije bila zastupljena jasno defini-sana dugoročna naučna
politika, pa onda ni dovoljna programska usmerenost istra-živačkih
organizacija, izdiferenciranost prioritetâ itd.
Usled navedenoga često je dolazilo do gubitka perspektive i do
diskontinuiteta u radu jednog broja naučnih organizacija, do nedovoljnog
interesa i smanjenog pri-ticanja mladih naučnih kadrova, što sve već sada
ima primetne posledice u pogledu ostvarivanja ozbiljnih naučnih poduhvata, a
može da ima još krupnije posledice, kako u bližoj, tako i u daljoj budućnosti.
Posebno zabrinjava i dalje nedovoljan broj istraživačkih jedinica i
istraživačkog kadra u industrijskim preduzećima, kao i nedostatak interesa,
pa onda i nedovoljno povećanje uticaja privrede na pro-grame određenih
naučnih istraživanja.
I pored ovako nezadovoljavajuće opšte situacije, čini se da ipak sve
više jača svest o značaju razvoja nauke za ulazak u privredno razvijeno
društvo, o tome da mo-derna privreda zahteva stalan, specijalizovan,
kompleksan i dobro organizovan naučnoistraživački rad, a sa time i uverenje
da je stvarno već krajnje vreme da se sve društvene snage angažuju na tome
da se učini odlučan korak napred u obezbeđi-vanju solidne osnove za
naučnoistraživački rad.
No, pored osvrta na opštu situaciju, treba reći nešto i o nekim
konkretnim elementima dosadašnje naučne politike. Reč je o takvim
elementima kao što su: poboljšanje uslovâ rada naučnih i stručnih radnika,
podizanje i usavršavanje nauč-nih kadrova, bolja koordinacija naučnih
istraživanja, brži porast sredstava za na-učna istraživanja od porasta
nacionalnog dohotka, uz obezbeđivanje sklapanja dugo-ročnih ugovora (koji
obezbeđuju kontinuitet u radu, bez kojega nema uspešnog rada naučnih
institucija), bolja organizacija naučnih institucija i njihova bliža sara-dnja sa
univerzitetima, kao i povećanje broja istraživačko-razvojnih jedinica i, uopšte,
istraživačkog kadra pri privrednim preduzećima.
Svi ovi elementi, razume se, vode povećanju uloge nauke u rešavanju
vitalnih pitanja drutvenog i ekonomskog razvoja zemlje. S obzirom da u
prethodnom petogodi-šnjem periodu nije postignut neki vidan napredak u
povećanju uloge nauke ‡ što je, inače, bilo postavljeno kao osnovni opšti cilj
naučne politike u celoj zemlji, pa i u Srbiji ‡ teško je zamisliti da su ostvarene
željene projekcije razvoja u ovim po-jedinačnim elementima naučne politike
na teritoriji Srbije. Ali, zadržimo se kratko na svakome od tih momenata.
348

Kada je reč o poboljšanju uslovâ rada naučnih i stručnih radnika, to je
svakako najuže povezano ne samo sa primerenim opremanjem naučnih
organizacija, pre svega vodećih naučnih ustanova, već i sa njihovim
osposobljavanjem da preuzmu odgo-vornost za sopstveni napredak. Prelazni i
nestabilni sistemi finansiranja (...) nisu omogućavali i još ne omogućuju
pogodno rešavanje ovoga pitanja, posebno zbog toga što stalna sredstva
Republike za finansiranje naučnih delatnosti nisu rasla planiranim tempom.
Naime, učešće privrede u finansiranju naučnoistraživačkog rada
trebalo je da raste znatno brže od društvenih fondova. To se, međutim, nije
dogodilo i pored toga što su u Srbiji ostvarene izvesne privredne integracije i
stvoren jedan broj krupnih preduzeća. Relativna slabost društvenih fondova u
Republici umanjila je njihovu mobilizatorsku ulogu u ovome pravcu.
Isto tako, nisu ostvarena očekivana ulaganja iz ostalih društvenih
fondova... Detaljnije istraživanje odnosa nauke i našega novog privrednog
sistema treba da doprinese kako potpunijem saglédanju ove problematike,
tako i otvaranju određe-nih puteva za prevazilaženje sadašnje loše situacije.
U pogledu podizanja i usavršavanja naučnih kadrova, za rezultate koji
su se po-kazali u proteklom petogodišnjem periodu ne bi se nikako moglo reći
da zadovo-ljavaju, pogotovu kada se zna da se u periodu pojačavanja uloge
nauke u procesima na-učnog i privrednog razvoja u svim zemljama beležila
dosta visoka godišnja stopa rasta naučnoistraživačkog kadra.

349

Naime, prosečan godišnji porast kadra od 1965. do 1973. godine u
užoj Srbiji iznosio je 4,9%, s tim što je od 1965. do 1969. godine iznosio 7,4%,
a u periodu 1969-1973. godine svega 2,4% (prema planiranih oko 10%). S
obzirom da je prosečna go-dišnja stopa rasta naučnoistraživačkog kadra za
celu našu zemlju u periodu 1969-1973. godine veća (5,9%), to je u Srbiji
zapravo došlo do izvesne stagnacije naučno-istraživačkog kadra i do
smanjenja procentualnog učešća naučnoistraživačkog kadra na ovoj teritoriji
u ukupnom broju naučnoistraživačkog kadra u Jugoslaviji (sa 41,6% u 1965.
godini na 38,2% u 1973. godini). Spomenimo samo ovde i to da je i starosna i
profesionalna struktura ovog kadra takođe nepovoljna, s obzirom da se u
Srbiji (što je, međutim, karakteristično i za celu zemlju) smanjivao ne samo
broj istraživača do 29 godina, već i broj istraživača do 40 godina.
Podizanje našeg naučnoistraživačkog kadra zavisi, naravno, u velikoj
meri i od postdiplomskih studija, u kojima, bez obzira na postignute uspehe,
nisu ostvare-ni očekivani rezultati. Uz još nedovoljnu ili neprikladnu naučnonastavnu bazu, glavnu prepreku razvoju pomenutoga vida podizanja
naučnoistraživačkog kadra predstavlja nerešeno pitanje finansiranja ovoga
tipa obrazovanja, koje je ostalo u neravnopravnom položaju u odnosu na
finansiranje prvoga i drugoga stupnja visokoškolskog obrazovanja.
Samofinansiranje ovih studija od strane nekih fakulteta, uz naplaćivanje
visokih školarina, u svim dosadašnjim analizama stanja postdi-plomskih
studija ocenjeno je iz više razloga kao negativno, s tim što ni organiza-ciona
shema postdiplomskih studija na našim univerzitetima nije savremena ni
svrsishodna (nema, na primer, interdisciplinarnih studija).
No, s obzirom da se kao jedna od bitnih karakteristika
naučnoistraživačkog kadra javlja to što taj kadar zapravo nikada ne može da
smatra da je završio svoje školovanje, pa oko 25% radnog vremena mora
stalno da troši na praćenje novih na-učnih informacija, to je neophodno
povesti više računa i o produženom obrazova-nju naučnoistraživačkog kadra,
tj. o periodičnom usavršavanju ovoga kadra, o ino-vaciji i osvežavanju znanja,
kao i o iskrsavanju potreba za formiranje sasvim novih profila
naučnoistraživačkog kadra.
Problem povezivanja i koordinacije svih tipova istraživačke aktivnosti,
tj. kako fundamentalnih, tako i primenjenih i razvojno-istraživačkih aktivnosti,
još nije rešen i zahteva takođe posebna istraživanja i definisanje niza mera
koje treba da vode njegovom optimalnom rešavanju u smislu uspostavljanja
odgovarajuće proporcije i relativne ravnoteže ovih tipova naučnoistraživačke
aktivnosti u uslovima koji vladaju u našoj sredini. U tom pogledu posebno
treba uticati na ot-klanjanje "parazitske" koncepcije i prakse oslanjanja na
nekritički uvoz tuđega znanja, što dovodi, s jedne strane, do nedopustivog
smanjivanja sopstvenih sposobno-sti za stvaralački transfer znanja i iskustva,
a, s druge strane, do odsustva potra-žnje za sasvim određenim, našoj privredi
i društvu u celini potrebnim naučnois-traživačkim zahvatima. [to se tiče
ulaganja u nauku, planirane srazmere nisu ostvarene, iako je svima jasno da
su baš ova ulaganja jedan od osnovnih pokazatelja razvijenosti nauke i
njenog položaja u društvu.

350

Prema projekcijama ulaganja u nauku u užoj Srbiji, trebalo je da se
učešće nau-ke u nacionalnom dohotku poveća sa 1,49% u 1970. godini na
2,3% u 1975. godini. Pri tome se imalo u vidu da naučnoistraživačke
organizacije sa područja Srbije jednim delom već rade i nastaviće da rade i za
potrebe privrede i drugih korisnika van svoga područja, da treba ostvariti
porast broja naučnog kadra, kao i to da pose-ban akcenat treba staviti na
jačanje razvojnih i primenjenih istraživanja, koja su, kao što je poznato,
znatno skuplja od fundamentalnih istraživanja.
Sredstva privrede trebalo je pri tom u ukupnim sredstvima da porastu
za 2,5 puta, a njeno učešće da se poveća sa 54 na 61%. Ovakva projekcija,
iako uslovna, smatrana je i prilikom donošenja dosta ambicioznom, što se
pokazalo tačnim. Sredstva Republičke zajednice nauke, s druge strane, iako bi
beležila značajan apsolutni porast (od 0,54% učešća u nacionalnom dohotku
na 0,73%), trebalo je da opadnu u svome učešću u ukupnim ulaganjima u
nauku sa 36 na 32%.
I, mada je apsolutna cifra sredstava uloženih u nauku od 1970. do
1975. godine porasla, učešće ulaganja u nauku s obzirom na nacionalni
dohodak ne samo da nije povećano, već je do 1973. godine stagniralo, a
procenjuje se da je ista tendencija na-stavljena i do kraja 1975. godine.
[taviše, javlja se i izvesno opadanje učešća pri-vrede u finansiranju
naučnoistraživačkog rada, uz povećanje učešća "ostalih" iz-vora, što ukazuje
na to da se jedan deo naučnih institucija, usled sporoga porasta ulaganja i
stalnoga povećavanja troškova istraživanja, orijentisao delom na stručnu i
rutinsku, umesto na pravu naučnu aktivnost.
U pogledu organizacije naučnih institucija, za Srbiju, i pored
integracionih tendencija koje su bile projektovane i koje su unekoliko izmenile
ranije stanje, još je svojstveno postojanje malih istraživačkih jedinica.
Usitnjenost mre-že naučnih ustanova ne dozvoljava odgovarajuće
strukturisanje istraživačkih grupa i postizanje "kritične mase" istraživača
potrebne za efikasan rad na određenim naučnim problemima. Vidovi saradnje
naučnih instituta i fakulteta takođe još nisu preciznije definisani, tako da je
saradnja između ovih organizacija i dalje na nezavidnom nivou. To su svakako
i osnovni razlozi neracionalnog korišćenja i onoga i onolikog naučnog
potencijala kojim raspolažemo. Zbog toga kod nas nije dovoljno govoriti o
ulaganjima u nauku, već treba što pre nešto učiniti i za raci-onalnije i
efikasnije korišćenje postojećih naučnih kapaciteta.
Jasno je da mala zemlja kao što je naša ne može imati krupne i jake
naučnois-traživačke organizacije u svim naučnim disciplinama, ali i tamo gde
bi okrupnja-vanje tih organizacija imalo svoje puno društveno-ekonomsko
opravdanje, ono još nije sprovedeno. Poseban problem u ovome pogledu za
Srbiju predstavljalo je pri-lagođavanje bivših saveznih instituta programskonaučnoj orijentaciji Republike, što još nije obavljeno do kraja i na
zadovoljavajući način.
Ali, baš s obzirom na ovaj složeni i diferencirani prilaz, kao i na uočenu
potrebu za izmenom profila izvesnih naučnih organizacija, ovo pitanje
zahteva po-sebna i temeljitija izučavanja.

351

Sa ovim je veoma blisko povezano i pitanje povećanja broja
istraživačko-raz-vojnih jedinica pri privrednim preduzećima. njihov broj se u
proteklom petogodi-šnjem periodu stvarno povećao, što predstavlja znak
određenih pozitivnih kreta-nja, ali treba odmah napomenuti i to da tempo
osnivanja ovih jedinica u radnim organizacijama u Srbiji zaostaje kada se
uporedi sa tempom osnivanja ovih jedi-nica u čitavoj našoj zemlji. Da li je u
pitanju i manji broj velikih privrednih pred-uzeća u Republici, nismo sigurni!
Za našu još relativno usitnjenu privredu jedan od izlaza svakako predstavlja i
osnivanje granskih instituta, na čemu bi trebalo da se angažuju udruženja
privrednih preduzeća.

352

Osnovni okviri postavljanja racionalne naučne politike
Na kraju ovoga uvodnog dela podsetićemo samo na neke bitne
zakonitosti koje su uočene kada je reč o društvenim uslovima naučnotehničkog progresa i koje mogu da posluže kao polazna osnova za vođenje
jedne racionalne naučne poli-tike. Takva racionalna naučna politika je od
posebnog značaja za male zemlje u razvoju, kod kojih ne postoje neki od onih
činilaca koji inače u velikim zemljama uslovljavaju spontani karakter razvoja, kao
što su, recimo, pokretljivost kadrova, konkurentnost u is-traživačkom radu i
slični. Ovi razvojni impulsi moraju se kod nas nadoknađivati putem veoma
smišljenog sistema podsticanja i usmeravanja naučno-istraživačkog rada.
Kao jedna od novih zakonitosti razvitka savremenog društva javlja se
sle-deći odnos: što je jedna industrijska zemlja razvijenija, to više njen
privredni (a onda i socijalni) razvitak zavisi od napredovanja nauke. 6
Ta nova zakonitost se, naravno, oslanja na specifične razvojne potencijale nauke, koji se ogledaju u tome što svako naučno saznanje predstavlja ne
samo rezultat, već isto tako i novu polaznu tačku daljeg istraživanja ‡ što više
sa-znanjâ imamo, to više smo u stanju da osvojimo nova. Zato nije ništa
čudno što se broj istraživača u nauci u većini industrijskih zemalja
udvostručuje tokom 7-12 godina, pa je godišnji tempo rasta nauke četiri puta
veći od svih ostalih aktiv-nosti. U približno jednakoj srazmeri uvećavaju se i
investicije u nauku.7
Ova zakonitost se sigurno neće menjati u bližoj budućnosti, pa bi iz nje
trebalo povući sve neophodne konsekvencije, s tim da se najpre oslobodimo
svih do sada važećih predstava o položaju nauke u društvu i merilâ za njene
proporcije.
Druga važna zakonitost, koju je nagovestio još Marks, 8 a koja se danas
sasvim jasno ispoljava kada je reč o odnosu nauke i privrede, jeste da je
razvijenost naučnoistraživačke aktivnosti u neposrednoj zavisnosti od stepena
koncentra-cije proizvodnje.
Kao dokaz mogu da posluže, recimo, podaci američke Nacionalne
fonda-cije nauke iz 1967. godine, po kojima je istraživanje našlo mesta u
94,3% preduze-ća sa preko pet hiljada radnika, u 42,3% preduzeća sa 5001000 radnika i u 8,3% preduzeća sa ispod 100 radnika.
Ovome treba dodati, kao što primećuje Kosta Mihailović, da tu nije reč
samo o primenjenim i razvojnim istraživanjima, već i o fundamentalnim
istraži-vanjima, od kojih se po obimu i značaju možda najveća obavljaju baš
unutar pri-vrede. Naravno, u pitanju su usmerena fundamentalna istraživanja,
koja su određe-na potrebama društva i privrede. 9

6
7
8

9

v. Rihta, R. i saradnici, Civilizacija na raskršću, Beograd, "Komunist", 1972, str. 212.
Navedeno delo, str. 212-213.
"Ruku pod ruku sa ovom centralizacijom, ili eksproprijacijom mnogih kapitalista od strane
malo njih, razvija se kooperativni oblik procesa rada u sve većem razmeru, svesna tehnika primene nauke, planska eksploatacija zemlje..." (Marks, K., Kapital, I tom, Beograd, "Kultura",
1967, str. 645.
Mihailović, K., "Integracioni procesi u privredi i istraživački rad", Gledišta, 1968, god. IX,
br. 1, str. 8-9.

353

Takođe, valja istaći i jednu tvrdnju Rihte i njegovih saradnika o tome
da sve veći broj impulsa za naučno istraživanje izlazi iz potreba samoga
naučnog saznanja, iz njegovih sistemskih veza, metodoloških sinteza,
interdisci-plinarnih sukobljavanja itd, a ne od strane korisnikâ naučnih usluga.
Treba, najzad, imati u vidu i to da je mnogo teže odlučiti o primenjenim
istra-živanjima. Naime, tu je neophodno insistirati na tome da ova istraživanja,
koja su neuporedivo skuplja, a ne vrše tako plodotvoran uticaj na obrazovanje i
vas-pitanje naučnog kadra, niti doprinose svetskoj afirmaciji nauke jedne
zemlje, imaju smisla isključivo u slučaju ako je obezbeđeno korišćenje
dobijenih rezultata.
U okvirima ove zakonitosti neophodno je obratiti pažnju i na jednu
spe-cifičnost nauke. Naime, nauku je veoma teško smestiti u granice
individualne isplativosti. Istraživački rezultati mogu izostati, a mogu svojom
veličinom i značajem daleko prevazići okvire jednog preduzeća. "Drugim
rečima," kaže Kosta Mihailović, "iluzorna je pretpostavka da se u okviru jedne
privredne jedinice troškovi istraživanja mogu tretirati u svemu kao svaki drugi
troškovi, odnosno da će troškovi istraživanja oscilirati oko cene koju realizuju
naučni rezultati u praksi. Ako se to dogodi, u pitanju je slučajnost, a ne pravilo.
Društveni rentabi-litet je pravi kontekst u kome se rešava pitanje rentabiliteta
nauke. Naučno istra-živanje uvek nosi u sebi rizik, pa je logično što u
najrazvijenijim zemljama, slu-žeći se donekle logikom osiguravajućih društava,
država se ‡ kao kolektivni pred-stavnik društva i privrede ‡ javlja kao glavni
finansijer naučnog istraživanja." 10
Treća uočena pravilnost tiče se činjenice da se porast stupnja privredno-ekonomske razvijenosti jedne zemlje ne može obezbediti samo kroz
oslonac na tuđa znanja i iskustva. To se odnosi podjednako na velike i na
male zemlje, s tim što za nauku i tehniku manje zemlje životni uslov
predstavlja tekući pregled o najnovijim dostignućima svetske nauke u svim
osnovnim disciplinama, bez obzira na to da li se one u toj zemlji favorizuju ili
ne. Bavljenje naukom na svetskom nivou u maloj zemlji ne može, razume se,
da pokrije sva područja, s obzirom da je za to potrebno raspolagati "kritičnom
masom" odgovarajuće obučenih naučnika, što nije lako postići (a, zavisno od
naučnog područja, može iziskivati i značajne investicije u materijalnu opremu).
Izbor određenog broja naučnih područja na kojima će mala zemlja da se uključi u
svetsku konkurenciju vrlo je delikatan zada-tak i o tome treba da odluči skup
trenutno najuglednijih naučnika te zemlje.
Naša zemlja bi stvarno morala da mobiliše sve svoje stva-ralačke snage,
a u prvom redu svoju naučnu delatnost, kako bi se što pre svrstala među
privredno-ekonomski razvijene zemlje, te snažno ubrzala svoj društveni pro-gres
uopšte. To bi, naravno, zahtevalo korenitiju promenu stava društva prema
nauci, s obzirom da se naša zemlja nalazi među poslednjima u Evropi ako se
pregle-daju podaci o ulaganju u naučni rad po glavi stanovnika. U tom
pogledu neophodna je daleko bolja koordinacija naučnoistraživačke delatnosti
između regionâ.

1

354

0

Navedeno delo, str. 13.

^etvrta uočena zakonomernost tiče se obezbeđenja odgovarajuće
društvene atmosfere koja pogoduje razvoju nauke. "Nauka zahteva", kaže R.
Rihta, "suštinski drugačiji način upravljanja, drugačiji režim rada, drugačije
norme i drugačija pravila društvenog života nego industrija, jer nauka mora
računati s mnogo vi-šim stepenom unutrašnje subjektivnosti i odgovornosti, s
većom merom inicija-tive i samorealizacije. Mora mnogo više da se oslanja na
čoveka, na njegove stva-ralačke sposobnosti i snage. Za razliku od
hijerarhijske strukture u industrij-skom sistemu, posle izvesne granice svoga
sopstvenog razvoja nauka zahteva mnogo širu i dublju primenu
demokratskog principa." 11
Na simpozijumu sovjetskih i poljskih istoričara nauke u Lavovu 1966.
godine ukazano je na to da ako se u nauci primenjuje tradicionalni činovnički
sistem upravljanja, dolazi do značajnog pada efektivnosti nauke. Delatnost
triju naučnika koji imaju slobodu izbora problema i metoda može biti
ekvivalentna radu 81 naučnika koji su usmereni samo na izvršavanje
zapovestî.

1

1

Civilizacija na raskršću, str. 223.

355

"Samo sasvim otvorena struktura društvenog sistema, zasnovana na
mnogo-stranoj i mnogodimenzionalnoj interakciji ‡ struktura tipa uzajamnog
razvitka ‡ može stvoriti povoljnu klimu za naučnu delatnost." 12
Trenuci društvenih kriza pogodni su za prihvatanje, afirmaciju i šire-nje
novih ideja, ali ne i za njihovo stvaranje. Za rađanje novih naučnih ideja
najpo-godnije su stabilne društvene prilike i otvorena društva. Pod "otvorenim
dru-štvom" podrazumeva se takvo društvo gde je mogućna pokretljivost
stvari, ljudi i ideja, gde je obezbeđena slobodna razmena iskustava, gde se
ne sputava lična inici-jativa i kritička misao, gde je dozvoljena autonomija
mnogih autoriteta.
Kada je reč o društvenoj klimi pogodnoj za razvoj nauke kao činioca
op-šteg napretka, onda u datome društvu treba da postoji i dovoljno izražena
tra-žnja za naučnim istraživanjem i njegovim rezultatima, tražnja koju prati
sprem-nost da se u ta istraživanja ulože i odgovarajuća sredstva.
Sem toga, ne samo razvoj nego i korišćenje nauke u značajnoj meri
zavise od opšteg nivoa obrazovanja u jednom društvu. Naime, kao što
primećuje Radovan Rihta: "Stvarno koristiti nauku u sistemu savremenih
civilizacijskih regulato-ra, mogu samo obrazovani kadrovi, koji zaista duboko
poznaju mogućnosti moderni-zacije i dinamične orijentacije rasta u
savremenim uslovima. Potreban je kvali-tativno srazmerno mnogo viši nivo
upravljanja ‡ dakle i obrazovanja ‡ na svim stepenima od onoga kakav je bio
dovoljan za zadatke industrijalizacije." 13
Zatim, peto, saglédajući u celini razne odnose i veze između naučnoistraživačke delatnosti i tehnološke, ekonomske i društveno-političke sredine, koji
se ispoljavaju kroz složene interakcije i povratne sprege, što u krajnjoj liniji vodi
opštem razvoju društva, R. E. Gibson 14 predstavlja taj sistem veza na sledeći
način:

1

2

1

3

1

356

Navedeno delo, str. 224.
Navedeno delo, str. 225.
4
Gibson, R. E., "A System Approach to Research Management", in: Research, Development and Technical Innovation, ed. by J. R. Bright, Homenjood, Ill., 1964, p. 34. (v. uvod tekuće studije)

potrebe
društva

nove slobode
za akciju
razvojno istraživanje

iskustvo
metode

primenjeno
istraživanje

nova
znanja

prenošenje u
društvenu praksu
proizvodi
i usluge

fundamentalno istraživanje
posmatranje
nerešena pitanja
društvena

predviđanje
razumevanje

tehnološka
sredina
ekonomska,
i politička sredina

357

Kao što je zapazio i Uroš Tomin u svome radu "Osnove za dugoročnu
nauč-nu politiku u SR Srbiji" (novembar 1973), ovaj dijagram jasno pokazuje
da nauka, tehnologija i društvena sredina obrazuju jedan celoviti sistem u
kojem po-stoje vrlo tesne interakcije, što čini da promene u jednom delu
sistema obavezno izazivaju promene u drugom delu.
U vezi s tim treba dodati da najnoviji razvojni trendovi nauke pokazuju
kako se nauka u određenim društvima razvija utoliko brže ukoliko je bila više
usmerena u pravcu razvojnih ciljeva tih društava, kao i obratno, da su se
društva utoliko brže razvijala ukoliko su više naučno utemeljivala svoj opšti
razvoj i njegove ciljeve.
Prema tome, kao što se konstatuje i u materijalu "Naučna politika u
SFR Jugoslaviji" (Komisija za naučnu politiku Odbora za koordinaciju nauke i
tehno-logije, Beograd, oktobar 1973): "Težeći u svakom konkretnom
istraživačkom poduhvatu da se nađu realna optimalna rešenja, nauka postaje
važan integracioni faktor koji će, pre nego svi drugi faktori, moći da pruži
otpor onim nenaučnim tendencijama koje teže da se iz određenih
partikularističkih i drugih interesa uspore oni procesi na nivou nacionalne
ekonomije kao celine koji su objektivni odraz određenih zakonitih kretanja."
(str. 11.)
Najzad, kao šesto, valja napomenuti da dalji uspešan razvoj nauke
pretpo-stavlja stalno usavršavanje organizacione strukture naučnih ustanova,
osnivanje novih jedinica ili sektora istraživanja koji su postali nefunkcionalni i
koji više nisu u stanju da prate savremene tokove naučnog i tehničkog
progresa.
Osim toga, jedan od posebno važnih činilaca povećanja delotvornosti
nauč-nog istraživanja jeste modernizacija i automatizacija pojedinih faza
istraživa-čkog i razvojnog rada (u prvom redu kod obrade naučnih
informacija).
(...)
Politika transfera tehnologije i znanja
Kanali transfera tehnologije sve se više umnožavaju. Počev od
neposre-dnih investicija, preko kupovine patenata i licenci, industrijske
kooperacije i zajedničkih ulaganja, pa sve do angažovanja inostranih
stručnjaka ‡ ovaj skup kana-la i tokova još nije konačan. Ovakva složena
priroda transfera tehnologije imperativno nalaže oblikovanje politike na tome
području kao sastavnog elemen-ta naučne i ekonomske politike. Pri tome se
mora imati u vidu da ova politika nikako ne sme biti pasivnog karaktera, tj. ne
sme da se odnosi samo na politiku i kriterijume prihvatanja inostrane
tehnologije, već mora da obuhvata razvoj sop-stvene nauke, kao i mnoge
društvene probleme koje nameće proces transfera tehnologije.
Naučna istraživanja tokova transfera tehnologije pokazala su da uobličavanje politike transfera i difuzije tehnologije treba da obuhvati sledećih pet
osnovnih činilaca:
a) društveni sistem, radne i ljudske navike;
b) obrazovanje i stručnost živog rada, što se ne može postići bez
snažnog razvoja sopstvene nauke;
358

v) fizičke elemente i sredinu u koju treba da se uklopi nova
tehnologija;
g) sve aspekte korišćenja nove tehnologije za transfer ili uvećanje sopstvenih inovacija;
d) dejstva na tehnički bilans plaćanja.

359

Poučan je primer oblikovanja strategije transfera tehnologije u
Japanu.15 U toj zemlji, koja je postigla vidne uspehe u posleratnom tehničkotehnološkom razvoju, uvoz inostrane opreme bio je uvek praćen i razvojem
sopstvenih istraži-vačkih sposobnosti, a pre svega istraživačkih kadrova.
Ovakva politika dovela je do toga da je od 3.000 inovacija, uvedenih u Japanu
posle 1957. godine, 20% prois-ticalo iz uvoza tehnoloških postupaka, dok je
60% bilo ostvareno istraživačko-razvojnim radom u sopstvenim preduzećima. Izvlačeći što je moguće više
kori-sti iz uvoza stranih tehnologija, japanska preduzeća su često uspevala da
ih komercijalizuju pre nego strana preduzeća od kojih su ove tehnologije bile
otku-pljene.
Japanska vlada strogo reguliše čitav uvoz inostranih tehnologija. Svaki
ugovor o uvozu inostrane tehnologije mora odobriti vlada. Pri tome se
sprovodi politika podsticanja razvoja industrijskih grana sa viso-kim udelom
tehnologije i istraživanja. Kada je proizvodnja određenih artikala ostvarena u
zemlji, uvoz sličnih artikala podvrgava se strogoj kontroli da bi japanska
industrija mogla u punoj meri da koristi postojeće unutrašnje tr-žište.
Sprovedena istraživanja pokazala su da su u industriji na području
Srbije u protekloj dekadi izostali upravo efekti uvođenja nove tehnologije.
Iako su stope porasta realnih fiksnih fondova bile uglavnom na istom nivou
kao i stopa porasta realnog društvenog proizvoda, to ipak nije imalo odraza
na odgovarajuće povećanje obima proizvodnje, tako da je u poslednjoj dekadi
došlo do stagnira-jućeg trenda u pogledu nivoa efikasnosti proizvodnih fiksnih
fondova.
Problem izostajanja očekivanih efekata kod uvođenja nove tehnologije
u industriji Srbije predstavlja daleko ozbiljniji i složeniji problem, koji se ne
može svesti na probleme strukturnih disproporcija. Strukturni problemi rešavaju sa razvojnim planovima i promenama u alokacionoj strukturi investicija,
dok su pitanja nivoa efikasnosti funkcionišućih proizvodnih fondova veoma
složeni, uključujući u sebe gotovo sve komponente društvenog i ekonomskog
si-stema, obrazovanja, obuke itd.
Navedimo neke osnovne probleme u vezi sa transferom tehnologije u
Srbiji (koji su slični onima u celoj zemlji).
Optimalni odnosi proizvodnih kapaciteta. U našoj posleratnoj investicionoj politici, tj. u njenom praktičnom ostvarivanju, često je fetišiziran pojam
"kapaciteta". Kao posledica toga, došlo je do regionalne podele i usitnjavanja
industrijskih kapaciteta, umesto da se išlo ka regionalnoj podeli rada. Neekonomične dimenzije pojedinih industrijskih kapaciteta, uz nedovoljno
razvijanje sopstvene industrijske sirovinske osnove i nedovoljan istraživački
rad, dovelo je do niskog stepena korišćenja kapaciteta, a samim tim i do
problema delotvornog korišćenja uvezene investicione opreme.

1

360

5

K. Oshima, "L'Innovation technologiljue au Japon", in: Les aspects internationaux de l'innovation
technologiljue – Etudes et documents de politiljue scientifiljue, Paris, UNESCO, 1972. (*Cf. Oshima, Technological
Innovation in Japan, UNESCO, No. 26, Paris, 1971.)

Komercijalizacija uvoza investicione opreme. Uvoz investicione
opreme u najvećem broju slučajeva prepušten je spoljnotrgovinskim
preduzećima. Na taj način, u većini slučajeva, propušteno je prethodno
verifikovanje tehničko-teh-noloških parametara izabrane investicione opreme,
nije izvršeno tehnološko predviđanje novih inovacija i tehnoloških promena
kod izabrane vrste tehnike, a takođe u većini slučajeva nisu angažovane
domaće istraživačke organizacije da se već unapred pripreme na dalju
istraživačku aktivnost za unapređenje i buduću komercijalizaciju otkupljenih
"knonj-honj" ili licenci uz uvezenu opremu. Bilo je mnogo takvih slučajeva da je
nabavljena oprema koja ne samo da nije davala predvi-đene proizvodne
učinke, već nije čak ni funkcionalno bila ispravna (nekoliko oprema za
proizvodnju ravnog stakla, furfurol, oprema za gazifikaciju, opreme za neke
termoelektrane, itd. itd). Ovakvo stanje kod nabavke investicione opreme ni
do danas nije bitnije promenjeno.
Pitanje novatorstva i racionalizatorstva. Politika "elastičnog dinamizma" u uvođenju inovacija i u osvajanju novih proizvoda kod modernih
industrij-skih preduzeća dovodi do procesa decentralizacije istraživačke
aktivnosti. Kod nas je, međutim, naučnoistraživački rad, tamo gde ga ima, još
organizovan u vidu posebne istraživačko-razvojne jedinice, ili u vidu nekog
odvoje-nog "odeljenja" pri upravi preduzeća. Na taj način se potpuno kidaju
"proizvodno-istraživačke veze" između neposrednih učesnika u proizvodnom
pro-cesu i toka procesa permanentnih inovacija, koji se odvija autonomno.
Sve to ima za posledicu da se faktor novatorstva i racionalizatorstva, na
kojem se zasniva-ju raznovrsne mogućnosti efikasnijeg korišćenja proizvo-dne
opreme, u našoj privredi gubi i samim tim, naša industrija gubi jednu
značajnu priliku da sa srazmerno malim ulaganjima postigne visoke
proizvodne efekte. Ne treba posebno naglašavati da kategorija novatorstva i
racionalizatorstva nije ni si-stemski do kraja uređena, niti u praksi postoje
prikladni podsticaji da se ova aktivnost razvija na širokom planu.
Pitanje difuzije tehnologije u zemlji. Pored svih drugih uslova, transfer
inostrane tehnologije može dati očekivane rezultate samo ukoliko je paralelno
obezbeđen i efikasan tok difuzije tehnologije u zemlji. O ovome problemu se
kod nas malo, ili nikako nije raspravljalo. Kontakt u unutrašnjoj difuziji
tehnolo-gije, kao i "investiciona autonomnost", kao da su se smatrale
nepovredivim prin-cipima u procesu proširene reprodukcije. (...) U nekim
industrijski razvijenim zemljama sa tržišnom ekonomijom postoje zajedničke
"istraživačke asocijacije" konkurentskih predu-zeća pojedinih industrijskih
sektora, koje za sva ta preduzeća paralelno vrše is-traživanja i prognoziranja
razvoja i korišćenja nove tehnologije, kao i mogućno-sti postizanja viših
proizvodnih učinaka putem odgovarajuće difuzije tehnolo-gije na
unutrašnjem planu.

361

II Razvojni trendovi naučnoistraživačke delatnosti
u Srbiji (1970-1975)
U ovoj kratkoj analizi kretanja naučnoistraživačke aktivnosti na području Srbije van pokrajina 1 za protekli period 1970-1975, učiniće se pokušaj da
se analiziraju ostvareni razvojni trendovi nauke i naučnoistraživačkog rada,
kao i da se osvetle problemi koji su se s tim u vezi pojavili. Pri tome treba
imati u vidu da je statistika naučnoistraživačke delatnosti sasvim novog
datuma u goto-vo svim zemljama, a kod nas je tek u prvoj fazi stvaranja.
Zbog toga je ovim anali-tičkim razmatranjima prethodio obiman i osetljiv
posao na rekonstrukciji statističkih serija o naučnoistraživačkoj aktivnosti, da
bi se, primenom jedin-stvene metodologije, mogli dobiti uporedni podaci za
SR Srbiju, Srbiju i SFRJ.2
Naučnoistraživačka aktivnost predstavlja funkciju naučnoistraživačkih
kapaciteta i nivoa izdataka za istraživački rad, s tim što su i ove dve
kategorije u određenoj meri međusobno uslovljene. S druge strane, efikasnost
naučnoistraživačke aktivnosti određena je u velikoj meri strukturnom usmerenošću naučnoistraži-vačkog rada, njegovom organizacijom, stepenom
otvorenosti i povezanosti sa privredom i ostalim društvenim strukturama, kao i
čitavim nizom drugih činilaca. 3 (...)

1

2

3

362

U naše globalne analize uključićemo i područje SR Srbije u celini, a radi upoređenja
prikazaćemo i trendove i druge pokazatelje i za SFRJ. Takođe ćemo dati globalnu kvantitativnu
projekciju raz-voja naučnoistraživačke delatnosti za period 1976-1980. godine, pored Srbije
van pokrajina, i za područje cele SR Srbije. U daljem tekstu, umesto "Srbija van pokrajina", radi
pojednostavljenja, stavljaćemo samo "Srbija".
Ovaj Institut je, u saradnji sa odgovarajućim stručnim službama Saveznog zavoda za
statisti-ku, izvršio rekonstrukciju, primenom opšteprihvaćene metodologije UNESCO-a,
statističkih serija o naučnoistraživačkoj aktivnosti za period 1970-1973. sa procenama za
godine 1974. i 1975. Na taj način, sada se prvi put omogućuje da se sa većom statističkom
tačnošću mogu vr-šiti uporedna istraživanja, kako između pojedinih regiona SFRJ, tako, za
određene pokazate-lje, i u međunarodnim razmerama. Izračunati trendovi za 1974. i 1975. godinu
naknadno su veri-fikovani statističkim podacima službe društvenog knjigovodstva, te je
konstatovan zadovo-ljavajući stepen njihove tačnosti.
Poznato je da se razvoj naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji u prvom posleratnom razdoblju odvijao u veoma specifičnim institucionalno-administrativnim uslovima (obrazovanje
velikih, ili sa velikim pretenzijama, "saveznih naučnih ustanova" u Beogradu), tako da je došlo
do koncentracije značajnih naučnih potencijala na tom području; zbog težnje ostalih republika
da razviju sopstvene istraživačke kapacitete, zbog strukturnih neusklađenosti profila
"saveznih" istraživačkih institucija sa potrebama privrede u Srbiji, kao i zbog drugih objektivnih
i subjektivnih okolnosti, ti kapaciteti poslednjih godina nisu bili ade-kvatno korišćeni.

Analiza razvojnih trendova naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji ima,
međutim, i drugi značaj. Ovi trendovi treba da posluže kao polazna statističkoana-litička osnova za projekciju budućih razvojnih tokova naučnoistraživačke
ak-tivnosti na ovim područjima. Teško je pretpostaviti da bi se ove projekcije
mogle sa uspehom obaviti bez iznalaženja i definisanja prethodnih opštih razvojnih trendova, strukturnih promena kao i ostalih relevantnih komponenti
naučnoistraživačke aktivnosti na području Srbije, uz odgovarajuća poređenja sa
opštim kretanjima u SFRJ.
Naša analitička razmatranja razvojnih trendova naučnoistraživačke
aktivnosti u Srbiji za prethodni period obuhvatiće sledeće osnovne
komponente:
1)
2)
3)
4)
5)

kretanja i promene u strukturi naučnoistraživačkih kadrova;
kretanje i strukturni odnosi izdataka za naučnoistraživačku delat-nost;
završeni naučni radovi prema vrstama istraživanja;
organizaciona struktura naučnoistraživačke delatnosti; i
finansijski pokazatelji.

Gornja analitička kompozicija samo je indikativnog karaktera, jer će se
‡ kada to bude potrebno ‡ vršiti i zajedničko razmatranje kretanja više različitih pokazatelja.

1. Kretanja i promene u strukturi naučnoistraživačkog kadra
Trend porasta broja istraživača predstavlja jedan od najznačajnijih
pokaza-telja istinskog razvoja društva, njegove sposobnosti za dalji razvoj i za
održavanje dinamičke ravnoteže ekonomskog rasta.
Za prve razvojne etape savremenih industrijskih društava svojstven je
brz ukupan porast naučnoistraživačkog kadra, dok u daljim etapama sve vi-še
dolaze do izražaja promene u istraživačkoj i starosnoj strukturi, kao i promene u stepenu pokretljivosti istraživačkog kadra.
Po broju istraživača (preračunato na istraživače sa punim radnim vremenom),4 Srbija (11)* je znatno iznad republičkog proseka (8), kao i proseka
za celu SFRJ (8), što se vidi poređenjem pokazatelja o broju istraživača na
10.000 stanovnika.
Iz tabela br. 1 (Broj istraživača na 10.000 stanovnika) i br. 2 (Dinamika
rasta broja istraživača) vidi se da je u poslednjem periodu dinamika rasta
broja istraživača u Srbiji (indeks 108) nešto ispod dinamike rasta u SFRJ (110).
To pokazuje, s jedne strane, da veliki istraživački potencijal u Srbiji u
proteklom razdoblju pre svega nije uspeo da se dovoljno poveže sa
privredom, a s druge strane, ova pojava može da znači usporenje procesa
podmlađivanja istraživačkog kadra, što je takođe negativno.
4

*

Za definisanje pojma istraživača prihvaćena je definicija Saveznog zavoda za statistiku,
koja se zasniva na kriterijumima UNESCO-a, tj. pod pojmom istraživača obuhvaćeni su oni
kadrovi sa fakultetskom spremom koji se bave stvaralačkim istraživačkim radom. Uz pomoć posebnih parametara izvršeno je preračunavanje onih istraživača koji se samo jednim delom svog
radnog vremena bave istraživačkim radom na "uslovne istraživače sa punim radnim vremenom". U ovome radu, svugde gde se pominje "istraživač" misli se na "uslovnog istraživača
sa punim radnim vremenom" (ukoliko nije izričito drugačije naznačeno).
Pošto su, zbog nedostatka prostora, izostavljene tabele iz izvorne studije, ovde će se u
zagradama navoditi najvažniji podaci iz tih tabela, uz odgovarajuća sažimanja i zaokrugljivanja.

363

U strukturnom razmeštaju istraživača po naučnim područjima javljaju
se samo manje razlike između Srbije i proseka za celu SFRJ. U Srbiji je nešto
više
naglašeno
područje
prirodno-matematičkih
(12%),
u
stvari
fundamentalnih nau-ka, kao i društvenih nauka (20%). U isto vreme, nešto
manji broj istraživača alo-ciran je u tehničko-tehnološkim (48%) i
biotehničkim naukama (12%), kao i u me-dicinskim (8%). (Tabela br. 3:
Razmeštaj istraživača po naučnim područjima, u %)
Analizirajući strukturu istraživača prema njihovoj naučnoj kvalifika-ciji i
stepenu angažovanosti u istraživačkom radu, koristili smo se odnosima
sledećih triju kategorija:
a) istraživači sa naučnim zvanjem koji se isključivo bave naučnoistraživačkim radom;
b) istraživači bez naučnih zvanja koji rade u istraživačkim organizaci-jama
i jedinicama;
v) nastavno osoblje na fakultetima i visokim školama koje se delom bavi
istraživačkom aktivnošću.

364

Iz tabele br. 4 (Struktura istraživača prema naučnim zvanjima i
angažo-vanosti u istraživačkom radu, 1973, u %) vidi se da u Srbiji postoji
nešto veći broj istraživača sa naučnim zvanjem i punom aktivnošću na
naučnoistraživa-čkim poslovima (55%), dok je srazmerno manji broj
nastavnog osoblja na fakulte-tima koje se bavi istraživačkom aktivnošću
(21%), pri čemu je broj istraživača bez naučnog zvanja ujednačen (24%).
Međutim, ove razlike su tako be