You are on page 1of 55

издаје: Музеј науке и технике – Београд; за издавача: Соња Зимонић, директор Музеја науке и технике;

уредник броја: Саша Шепец; главни уредник: Марина Ђурђевић; секретар уредништва: Мирјана Бабић; лектура:
The Language Shop; прелом и графички дизајн:Зора Атанацковић; штампа: Sprint d.o.o. - Земун; тираж: 300;
периодичност: годишње; редакција: Музеј науке и технике, Скендер бегова 51, 11 000 Београд; тел: 3037-850; тел/
факс: 3281-479;
е-пошта: navoj@muzejnt.rs
Oва публикација објављена је уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије;

БРОЈ 1/2015 – год. XIII

.

ИНФОРМАТОР ЗАЈЕДНИЦЕ НАУЧНО-ТЕХНИЧКИХ МУЗЕЈА СРБИЈЕ

Уводна реч

У

.

првом броју Навоја
објавили смо податке о
стручном надзору, који
је Музеј науке и технике извршио у „Музеју угљарства
Србије – Сењски рудник“. Услови за рад су били скромни,
материјална ситуација лоша.
После једанаест година, сведоци смо завршетка прве фазе
реконструкције Музеја, у оквиру пројекта „Сењски Рудник
– град музеј“, заједничког
подухвата Министарства културе републике Србије, Општине
Деспотовац, Јавног предузећа
за подземну експлоатацију
угља, Архитектонског факултета у Београду, Републичког
завода за заштиту споменика културе и уз финансијску
потпору Европске уније. Навој
свакако није много допринео овом значајном
кораку напред, али и тиме што је био сведок, остварио је једну од својих функција:
да комуницира значај техничке баштине и
тиме јача свест о важности унапређења ове
области културе. Такође, чланицама научнотехничких музеја Србије ово је јасна порука да је напредак, макар и на дуги рок,
могућ.
Уредник

Карбидска лампа са
рефлектором, власништво ЈП
ПЕУ Ресавица – РМУ Рембас
– Музеј угљарства Сењски
Рудник, Т:97.86, експонат са
изложбе Први светски рат из
фондова научно-техничких
музеја Србије, одржане у
Музеју науке и технике од
28.новембра 2014. до 15.
јануара 2015. године.

25 година Музеја науке и технике

ПОВОДИ

ЧЕТВРТ ВЕКА НАУЧНО-ТЕХНИ

2
. .

(1927–2005), рад вајара Зорана Ивановића. Академик Деспић
је својом иницијативом покренуо
оснивање Музеја 1989. године и
био његов дугогодишњи директор,
а касније и председник Управног
одбора Музеја.
Месец октобар 2014. године
био је посвећен промоцији рада
и програма Музеја у јавности.
Агенција Myssnews је у сарадњи
са тимом Музеја осмислила и
реализовала медијску кампању,
која је имала за циљ да се Музеј науке и технике представи
кроз врeмeплoв нaукe и тeхникe.

Марина
Миленковић,
кустос
Музеј науке
и технике Београд

.

Спомен-плоча академика Александра Деспића

Навој 1/2015

. ..

М

узеј науке и технике је
6. октобра 2014. године
обележио 25 година рада.
Тим поводом је организовано низ активности и догађаја
који су имали за циљ промоцију
Музеја и подизање свести грађана о значају научно-техничке
баштине Србије.
Организована је свечана
додела захвалница особама и институцијама које су допринеле
раду и развоју Музеја од оснивања до данас. Церемонија је
почела откривањем спомен-плоче
академику Александру Деспићу

П

.

репринт старе Борбе, у којој је
штампан садржај с темама из Музеја науке и технике.
Несвакидашње изненађење
приређено је посетиоцима биоскопа Cineplexx. Уместо очекиване пројекције филма, америчког блокбастера, на великом
платну појавио се први српски играни филм из
1911. године Живот и
дела бесмртног вожда Карађорђа. Како
би пројекција била
у духу тог времена,
уз филм је приређен
и наступ пијанисткиње Катарине Ранковић која је изгледала
као да је у салу ушетала право с почетка

3

. .

Рекламна кампања под називом „Само за радознале”

Рекламна
кампања
под називом
„Само за
радознале”

. ..

Кoристећи рaзличите комуникацијске кaнaле, све типове мeдиjа, инстaлaциje, перформансе,
модерно су уобличени стaрински
eлeмeнти. На тај начин за потребе саме рекламне кампање коришћене су старе, или најстарије доступне, аутентичне рекламе за предмете који су на
поставци Музеја или у вези са
њима, потписане поруком кампање
и позивом да се посети Музеј.
Избор реклама је био такав, да
буди носталгију и ведрину духовитошћу и шармом у духу прошлог
времена.
Једна од активности кампање је био и улични перформанс
у коме је дочарана атмосфера с
почетка прошлог века, када су
колпортери делили новине. Дечаци, костимирани у колпортере из
двадесетих година прошлог века,
узвикивали су: „...Ново издање
Борбе у продаји...” и делили

ПОВОДИ

ЧКЕ БАШТИНЕ

ПОВОДИ
4
. .

.

прошлог века. Након приказаног
филма, посетиоци су открили о
чему се ради, када се на екрану појавио позив гледаоцима да
посете Музеј науке и технике,
потписан поруком „Само за радознале”. Потом је приказан и
репертоаром најављен амерички
блокбастер.
У продавницама Техноманије, Sony-a и експозитурама
Ерсте банке у Београду и Новом
Саду изложени су неки од многобројних експоната Музеја. Машина за прање веша, с ваљком за
ручно цеђење из педесетих година, нож за хлеб данског произвођача из 1920. године, рачунар
Macintosh Plus из 1986. године,
старе рачунарске машине као и

Машина за прање веша, с ваљком за ручно цеђење
из педестих година, у продавници Техноманије

други предмети.
На званичној
Facebook страници Музеја науке и
технике активирана је апликација „Да ли имате
вредности за Музеј”, путем које
су посетиоци могли да учествују у
online изложби и
наградној игри.
Кроз апликацију
корисници су слали фотографије
предмета за које
сматрају да би могли да нађу
место у фонду Музеја науке и
технике. Гласањем су одабрана
три најзанимљивија предмета, а
победници су добили награде и
могућност да донирају те предмете Музеју.
Након завршетка кампање и
церемоније, посетиоцима је био
омогућен бесплатан улаз у Музеј
недељу дана. Покровитељ обележавања јубилеја Музеја науке и
технике било је Министарство
културе и информисања Републике
Србије

Навој 1/2015.

. ..

„Колпортер“ Матија у
промотивном перформансу

Истраживање наслеђа Николе Тесле кроз мрежу УНЕСКА

Зорица
Циврић,
виши
кустос
Музеј
науке
и технике Београд

5

. .

.

in the City of New York) у
Њуjoрку и члaн Нaциoнaлнe
aкaдeмиje инжeњeрствa СAД; Ги
Џoкeн (Guy Djoken), дирeктoр
УНEСКO цeнтрa зa мир у Вашингтону и председник Федерације
УНЕСКО клубова, центара и асоцијација САД; Mирjaнa Прљeвић, прeдсeдник Eнeргeтскoг
инoвaциoнoг цeнтрa Teслиaнум
из Београда и извршни дирeктoр Фoндaциje зa мир и рeшaвaњe
кризa из Женеве; Срђaн Пaвлoвић, оперативни директор Тесла
меморијалног пројекта и прeдсeдник интeркултурнe мрeжe Никoлa Teслa из Франкфурта; Зoрицa Циврић, виши кустoс Mузeja
нaукe и тeхникe из Београда и
Рaвe Meхтa (Rave Mehta), писaц
бeстсeлeр стрипa o Никoли Teсли
Изумитељ: Прича о Тесли (The
Inventor: The Story of Tesla).
Aлeксaндар Прoтић је у
уводном излагању изнео преглед дoпринoса Николе Тесле,
не само науци и инжењерству,
већ и његов допринос изградњи
мира и одрживог друштва. Гoрдaнa Вуњaк-Нoвaкoвић је oтвoрилa пaнeл гoвoрeћи o Teслинoj
радној и животној eтици, као
и о поукама које од Тесле можемо научити – не одустати од
својих снова, учити о себи и
својим посебним вештинама, стварати за бољи свет, а и ради-

. ..

Ц

eнтaр зe eврoпскe студиje
Унивeрзитeтa Харвард (The
Minda de Gunzburg Center
for European Studies at Harvard
– CES)и Хaрвaрдoвo јужнoслoвeнскo друштвo (Harvard South
Slavic Society) oргaнизовали
су панел дискусију Истраживање
наслеђа Николе Тесле кроз мрежу
УНЕСКА, која је у CES-у одржана
11. фeбруaрa 2015. године. Овом
дискусијом истовремено је промовисана књига Пут мирa Никoлe
Teслe, заједничко издање УНЕСКО
цeнтрa зa мир из Вашингтона,
Енeргeтскoг инoвaциoнoг цeнтрa
Teслиaнум из Београда и Teслa
мeмoриjaлнoг прojeктa из Париза. У књизи се налазе чланци
аутора различитих професија из
Србије, САД, Француске, Аустралије, Велике Британије, Индије,
Русије, Хрватске, Канаде, Турске и Алжира.
Учесници панел дискусије,
који се налазе и међу 44 аутора чији су чланци публиковани у књизи, били су: Aлeксaндар Прoтић, федерални саветник
УНЕСКО федерације Француске,
извршни директор Тесла меморијалног пројекта из Париза и
научни директор Тесла глобал
форума; Гoрдaнa Вуњaк-Нoвaкoвић, прoфeсoр биoмeдицинског
инжењерства нa Унивeрзитeту
Кoлумбиja (Columbia University

ПОВОДИ

ТЕСЛA НА ХАРВАРДУ И МАСАЧУСЕТСКОМ
ИНСТИТУТУ ЗА ТЕХНОЛОГИЈУ

6
. .

.

мира, и свести о еволуцији и
континуитету људског рода. Рaвe
Meхтa је истакао да су Теслина
биографија и посвећеност добробити човечанства снажна инспирација за младе људе. Нагласио
је Теслино разумевање закона
природе, његов мисаони процес и
увереност да је идеја најснажнија сила у природи.
Штaмпaнo издaњe књигe сe
пoклaњa изузeтним пojeдинцимa
кojи су пoсвeћени истраживању
Teслиног рада и живота, а дигитaлнa вeрзиja књигe бићe свимa
бeсплaтнo дoступнa путeм интeрнeтa.
Масачусетски инсти­
тут за технологију - МИТ
(Massachusetts Institute of
Technology)у Бостону, био је
13. фебруарa 2015. године домаћин серије предавања под називом Fostering a legacy of
Nikola Tesla (Неговање заоставштине Николе Тесле), која
је организована под окриљем
УНЕСКО клуба Универзитета Сорбона (Université de Paris,
Sorbonne) и Тесла меморијалног пројекта из Париза. Спонзор
догађаја био је Центар за ултрахладне атоме МИТ-а.
Александар Протић је овом
приликом говорио о едукативним
активностима УНЕСКО клубова на
промоцији Теслиног рада. Срђан

Навој 1/2015.

ПОВОДИ

. ..

ти за добробит човечанства. Ги
Џoкeн је говорио о инспирацији
Теслом кроз своју посвећеност
активностима за постизање друштвене правде и мира. Нагласио
је неке од Теслиних лидерских
особина, као што су превазилажење препрека, визионарство и
хуманост кроз животну посвећеност побољшању услова у којима људи живе. Mирjaнa Прљeвић
је уочила дa су знање, мисао,
идеја, перцепција, визија,
стратегија и порука оно што
гради пут лидера, међу којима
је и Тесла. Нагласила је да га
од других лидера издваја рад
ношен „фреквенцијом мира“ и
разумевање да људи деле живот
на земљи, која је један енергетски систем. Срђaн Пaвлoвић
је излагање посветио Teслинoj
крeaтивнoсти која је постала и
креативни подстицај за бројне
научнике и истраживаче. Осврнуо
се на Теслине патенте с краја
19. века, чији је значај актуелизован тек са развојем информационих технологија и савремених телекомуникација.
Зoрицa Циврић је говорила
о сличностима генија Teслe и
Шeкспирa (William Shakespeare),
које се огледају у поимању
комплексности природе и човека, сагледавању сврхе људског
постојања у огледалу рата и

ПОВОДИ
7

. .

.

Учесници панел
дискусије у Центру
за европске студије
Универзитета
Харвард, с
лева надесно:
Александар
Протић, Мирјана
Прљевић, Срђан
Павловић, Ги
Џокен, Гордана
Вуњак-Новаковић,
Зорица Циврић и
Раве Мехта

. ..

Павловић је одржао предавање о
Теслиним истраживањима и патентима који су најавили еру телекомуникација и информационих
технологија. Предавање Зорице
Циврић било је посвећено Теслином доприносу радиотехници и
бежичним комуникацијама. Метју
Фишер (Matthew Fisher), водећи
иноватор у области роботике и
вештачке интелигенције, оснивач и технички директор KumoTek
Robotics, САД, говорио је о
Теслином пионирском раду на
пољу роботике и нагласио неке
од савремених дилема хуманоидне
роботике

Заштита музејских експоната применом савремених метода

. ..

З

8
. .

.

aштитa и конзервација
музејских експоната захтева пажљиво изведене
интервенције, које обухватају чишћење, састављање и
превентивну заштиту од даљег
уништења. Често су, због природе материјала и непоновљивости узорака, ове интервенције
изузетно сложене и деликатне
и због тога је потребна велика одговорност и контрола при
раду. Конзерватори треба да су
детаљно упознати са методама
чишћења материјала и њиховим
начином деловања на материјале,
како би избегли нежељене последице и како би се могли држати
принципа минималних интервенција на експонатима.
Савремене методе и техно-

логије заштите историјске, културне и индустријске баштине
обухватају контактне и безконтактне методе.
Контактне методе заштите површина користе механичке
третмане, ултразвучну технологију и органске раствараче,
тако да могу оштетити површину
узорка и у неким случајевима
бити опасне по здравље конзерватора. Такође, многи објекти
баштине захтевају искључиво недеструктивне методе у конзервацији и рестаурацији материјала.
Једна од метода, која показује
најбоље резултате, јесте ласерска метода.
Ласери, у односу на друге изворе светлости, показују
посебне карактеристике зрачења

Слика 1: Ласерско чишћење у лабораторијама музеја у:
а) Ливерпулу и б) Централном институту за конзервацију у Београду

Бојана
Радојковић,
истраживачсарадник
Институт
“Гоша” д.о.о.

Навој 1/2015.

ЗАШТИТА

ЛАСЕРИ У СЛУЖБИ КОНЗЕРВАЦИЈЕ

ЗАШТИТА
.

Слика 2а.
Пример
чишћења
предмета
културне
баштине
ласером:
део накита
пре (горе)
и након
(доле)
ласерског
чишћења

сти: науци, индустрији, медицини, као и у културној баштини. Они се примењују као извори
светлости у опреми за карактеризацију материјала, у процесним техникама (чишћење, сечење,
бушење, ситњење, означавање и
слично) у операционим инструментима, у системима за стварање светлосних ефеката, и тако
даље.
Ласерско чишћењe се користи у различитим областима.
Тако, на пример,они се користе и у бројним индустријским
процесима, као што су чишћење
полупроводника у микроелектроници, боја код ливења пластике
под притиском, чишћење боја код

9

. .

које емитују. Назив „ЛАСЕР“ је
скраћеница од енглеског Light
Amplification by Stimulated
Emission of Radiation, што у
преводу значи „појачање светлости помоћу стимулисане емисије зрачења“. Стимулисана
емисија зрачења је процес до
кога долази када сноп светлости
пролази кроз специјално припремљени медијум и иницира, или
подстиче, атоме у том медију да
емитују светлост у дефинисаном
правцу и са истом таласном дужином. Специфичне особине ласерског зрака: монохроматичност,
усмереност и кохерентност, подстакле су развој различитих
примена ласера у неколико обла-

. ..

Слика 2б.
Пример чишћења предмета културне баштине
ласером: плоча каменог саркофага

. ..

10
. .

.

одржавања авиона, и друго.
Примену ласерског чишћења
у конзервацији предложио је Џон
Ф.Асмус(John F. Asmus) почетком седамдесетих година прошлог века, кроз низ практичних
испитивања на каменим артефактима прекривеним нечистоћама.
Нови приступ неколико година
није превазилазио експерименталну фазу, највише због технолошких ограничења пулсирајућих
ласерских извора који су били
доступни у то време.
Током наредне две деценије, технолошки ниво ласерских
уређаја значајно се усавршава и
истрајношћу научника, насупрот
неповољним условима које су
пратили опрезност, скептицизам
и равнодушност већине конзерваторских удружења, покренута су
истраживања усмерена ка развоју
ласерских система и методоло-

Слика 2г.
Пример чишћења предмета културне баштине
ласером: бакарна плочица

гија намењених чишћењу различитих врста материјала.
Увођење међународне конференције LACONA (Laser in the
Conservation of Artworks), одржане први пут на Криту 1995.
године, представљало је веома
важан корак у обједињавању до
тада постигнутих позитивних резултата и проширивању примене
истих на друге проблеме конзервације. Ова конференција је
постала основна референца за развој
и ширење ласерских
техника на пољу
конзервације.
Испитивања на
процесима ласерског чишћења камена, метала, слика,
папира, пергамента
и других материјала, као и процена ефекта деловања
ласерске свет-

Навој 1/2015.

ЗАШТИТА

Слика 2в.
Пример чишћења предмета
културне баштине ласером:
керамика

11

. .

.

дина више научних института и
факултета укључило у област
примене ласера у заштити историјске, културне и индустријске
баштине. Лабораторије се опремају са савременом опремом, а
кадрови се едукују за успешну
примену најновијих метода. На
пример, у Централном институту за конзервацију у Београду постоје ласерски системи за
скенирање и за чишћење артефаката. На слици 1. представљено
је ласерско чишћење у лабораторијама музеја у Ливерпулу и у
Централном институту за конзервацију у Београду.
Формирају се мултидисциплинарни тимови истраживача са
неколико факултета Универзитета
у Београду, Централног института за конзервацију у Београду,
Института Винча, Међународног
центра за заштиту културне баштине Института „Гоша“, Института за физику, као и из конзерваторских лабораторија неколико
музеја у Србији, који се баве

. ..

лости, публикована су кроз
зборнике конференција и многобројне научне часописе.
Циљ испитивања је оптимизација процеса чишћења
ласером, то јест одређивање
оптималних параметара ласера за безбедно и ефикасно
чишћење предмета, а такође, и
повећање безбедности примене
ласерских метода по особље које
ради са ласером.
Ласерски системи, параметри ласера, принципи чишћења и
механизми интеракције су различити за сваки артефакт. Сваки
узорак је јединствен проблем и
захтева интердисциплинарну студијску анализу састава и стања
материјала,као и избор ласерских параметара у складу са
особинама материјала и механизмом чишћења који се јавља.
У последњој деценији дошло је до експанзије у примени
ласера у конзервацији. Значајни резултати су постигнути у
Италији, Француској, Аустрији,
Шпанији и Португалији у рестаурацији камених скулптура, историјских споменика и фасада, у
Енглеској у музејским збиркама,
у Холандији на сликама, и од
скора у Грчкој на древним мермерним уметничким делима и зидном сликарству.
У Србији се, последњих го-

ЗАШТИТА

Слика 2д.
Пример чишћења предмета културне баштине
ласером: текстил са металним везом

ЗАШТИТА
12
. .

.

испитивањима примене ласера у
чишћењу керамичких предмета,
метала, текстила везеног металним нитима, стакла и слично.
Резултати истраживања су публиковани у великом броју радова. Слика 2. приказује неколико
предмета културне баштине, на
којима је примењено ласерско
чишћење површинских наслага,
слојева корозије, прљавштине, и
тако даље.
Примeри на сликама 2а. и
2б. преузети су из доступне литературе, а на сликама 2в-2ђ
приказан је део резултата истраживања које је реализовао
тим истраживача из Института
Гоша и Централног института за
конзервацију у Београду.
Историјско, културно и индустријско наслеђе, као део
материјалне и духовне културе једног народа и друштва,
представља потврду његовог

постојања. Стварано je генерацијама и његова улога је непроцењива. Заштита и очување
наслеђа један је од друштвених
приоритета у савременом свету
и веома је значајна за будуће
генерације. Ако се жели сачувати прошлост и идентитет народа,
научна јавност мора да да свој
допринос и да примењује најновија научна достигнућа у циљу
очувања културне баштине, односно да гледа далеко у будућност. Истраживања у свету и код
нас показала су да су ласерске
технике незаобилазни део савремене конзерваторске праксе.

Навој 1/2015.

. ..

Слика 2ђ.
Пример
чишћења
предмета
културне
баштине
ласером:
римско стакло

Заштита музејских експоната применом савремених метода

У

Јелена
Јовановић
Симић,
кустос
Музеј
науке и
технике Београд

. .

.
Са друге стране, представљањем овог дела музејског фонда, поставља се основ за његова
будућа истраживања, као једног
од релевантних извора за проучавање периода Првог светског
рата у Србији.
У групи предмета, који се
односе на српски војни санитет,
налази се и мали цвет булке,
израђен од свиле. Уз њега је
сачувана легенда са некадашње
поставке Музеја српске медицине СЛД. Темељи српске медицине,

13

. ..

времену обележавања јубилеја – стогодишњице Првог
светског рата, у свету
су, као и у Србији, интензивирана истраживања овог
историјског периода, са разноликим циљевима као што су:
проналажење до сада непознатих
чињеница, расветљавање догађаја
кроз утврђивање њихових узрочно-последичних односа, откривање и јасније сагледавање
улога и деловања појединих личности, али и утврђивање и очување индивидуалне и колективне
меморије.
У Музеју науке и технике,
у Збирци Музеја српске медицине Српског лекарског друштва
(СЛД), налазе се тродимензионални предмети, документа и фотографије, који сведоче о раду
српског војног санитета током
Првог светског рата. Ишчитавање вишеструких значења музеалија, као што су лични предмети српских и страних лекара,
лекарска опрема, хируршки инструменти, уметнички предмети,
фотографије, службена документа и приватна преписка, има за
циљ да додатно осветли тадашње
догађаје, а такође и личности
појединих српских лекара, њихову посвећеност дужности и однос
према страдајућем,болесном човеку.

ЗАШТИТА

ЗАГОНЕТКА СВИЛЕНОГ ЦВЕТА

Санитетски
капетан др
Владимир
Станојевић
(1886-1978),
1915.
(МНТ – Одсек
историје
медицине
– Збирка
Музеја српске
медицине
СЛД / поклон
Милоша
Јуришића)

ЗАШТИТА
14
. .

.

Песма Џона
Мекреа На
пољима
Фландрије
у рукопису.
Мекре је
папирић на коме
је написао песму
бацио, али га је
његов саборац
сачувао и послао
енглеском
часопису Панч
(Punch), где је
песма објављена
8. децембра
1915. (Извор:
http://www.
inflandersfields.
ca)

In Flanders Fields the poppies
blow Between the crosses row
on row, That mark our place;
and in the sky
The larks, still bravely
singing, fly Scarce heard amid
the guns below.
We are the Dead. Short
days ago We lived, felt dawn,
saw sunset glow, Loved and
were loved, and now we lie
In Flanders fields. Take up our
quarrel with the foe: To you
from failing hands we throw
The torch; be yours to hold it
high.
If ye break faith with us who
die We shall not sleep, though
poppies grow
In Flanders fields.
John McCrae
са текстом: „Цветић Одбора париских девојака којим су били
окићени српски официри 1916.
године на путу са Крфа за Одесу
(за ратиште у Добруџи)“. Осим
тога, ту је било и једно сасвим
мало парче хартије, са текстом
исписаним црним мастилом. На
једној страни пише:
„Paris 1916 Tous les
coeurs des Françaises dans ces
fleurs, Madeleine“, а на другој:
„M-elle Lardin, 10 Rue de Cаire

Paris“.1
Али цветић је, и поред
тога, деловао загонетно, јер
није сачуван, а највероватније
није ни постојао документ о његовој аквизицији. Одговор на
питање коме је припадао, пронашли смо у књизи др Владимира
Станојевића Моје ратне белешке
и слике.
Др Владимир Станојевић
(1886–1978), санитетски генерал и оснивач Музеја српске медицине Српског лекарског
друштва (1955), на почетку Пр1. „Париз 1916: Сва срца Францускиња
(су) у овим цветовима / Г-ђица Ларден,
Улица Каиро бр. 10, Париз.“

Навој 1/2015.

. ..

In Flanders Fields

15

. .

.

2. Добровољачка дивизија формирана
је од војника Аустроугарске монархије који су били заробљени на руском
фронту, а по националности су били
Срби, Хрвати и Словенци. Покрет који
су образовали у жељи да ступе у редове српске војске с пролећа 1915, резултирао је формирањем ове дивизије,
за чијег је команданта 11. фебруара
1916. постављен генералштабни пуковник
Стеван Хаџић. Командни кадар су чинили српски официри-добровољци, који
су већином били школовани у Русији.
Др Владимир Станојевић је такође био
руски ђак - студије медицине је завршио у Петрограду.

енглеских и скандинавских градова, описао је у свом поменутом делу. И баш у том опису, у
поглављу Са Крфа око Европе у
Одесу пронашли смо и решење загонетке свиленог цветића.
„Појава нас, веће групе
српских официра у француској
престоници учинила је читаву
сензацију и изазвала одушевљење
код публике свуда, где год бисмо се појавили. Ово најбоље
сведоче две епизоде. Сутрадан
по нашем доласку, на адресу
Штаба Дивизије била је упућена
од стране једног одбора девојака једна хрпа лепих вештачких
цветића од свиле. За сваки цветић била је привезана свиленим
концем сасвим мала визитна картица, на којој је поред адресе
пошиљаоца био исписан још и по
један ред лепих општих поздравних речи. Мени је био дат цветић, на коме је било исписано:

. ..

вог светског рата био
је у чину санитетског
капетана I класе активне војске. Истакао
се као пожртвован лекар и веома способан
организатор 1915. године, вршећи дужност
управника Моравске
сталне војне болнице
код Ћеле-куле у Нишу,
која је била централна болница за лечење
оболелих од пегавог тифуса. После повлачења преко Албаније,
уредио је и водио болницу на
острву Видо. Када је фебруара
1916. године у Одеси формирана
Добровољачка дивизија, Станојевић је био један од добровољаца и већ следећег месеца је са
групом официра кренуо са Крфа
ка Русији.2 Пут, који је водио
преко италијанских, француских,

ЗАШТИТА

Цвет булке и визитна картица
са посветом (МНТ – Одсек
историје медицине – Збирка
Музеја српске медицине СЛД)

16
. .

.

3. Владимир Станојевић, Моје ратне белешке и слике (Љубљана: Југословенска
тискарна, 1934), 86. С обзиром да се
цитирани текст („За Вас, срца Францускиња“) разликује од текста на посетници, претпостављам да га је др
Станојевић навео по сећању.

Првом светском рату, у спомен
на дан капитулације Немачке и
потписивање примирја 1918. године

Навој 1/2015.

ЗАШТИТА

. ..

À Vous coeurs des Françaises.“3
Овај цветић, поклоњен у
знак дивљења, пријатељства и
саосећања, има још једно важно
значење. Наиме, булка је била
једина биљка која је изникла
на пољима опустелим после тешких борби између савезничких и
непријатељских трупа вођених
крајем 1914. године у северној Француској и Фландрији. С
пролећа 1915. године, та поља
су била прекривена цветовима црвеним као проливена крв
хиљада страдалих војника, што
је инспирисало др Џона Мекреа
(John McCrae, 1872-1918), канадског лекара и писца, да у
част својих ратних другова напише данас већ чувену песму На
пољима Фландрије (In Flanders
Fields). Цвет булке (енг:
poppy) је крајем рата постао
универзални симбол страдања
у Првом светском рату, али и
симбол опоравка, наде и поновног рађања. Традиционално се
носи на реверу на Дан сећања
(Remembrance Day), који се сваке године, 11. новембра, обележава у земљама-савезницама у

ИЗВЕШТАЈИ

Завршена прва фаза реконструкције

СЕЊСКИ РУДНИК – ГРАД МУЗЕЈ

Мирослав
Николић,
ЈП ПЕУ
Ресавица
РМУ
Рембас
Музеј
угљарства
“Сењски
рудник”

.
Велики број
посетилаца
на свечаном
отварању
Музеја

17

. .

генералног извођача радова фирме Diastasi и грађана насеља
Сењски Рудник. Извршено је уручење кључева од стране руководиоца градилишта, господина Ненада Стошића, представника фирме Diastasi господину Марку Вуковићу, директору Рудника мрког
угља „Рембас“, као непосредном
кориснику Музејског комплекса.
Захваљујући средствима Европске уније, Министарству
културе републике Србије, општини Деспотовац, Јавном предузећу за подземну експлоатацију
угља, пројектантском тиму Архитектонског факултета у Бео-

. ..

З

авршетак прве фазе пројекта Сењски Рудник – град
музеј који је обухватио обнову зграде Музеја
угљарства у Сењском Руднику
свечано је обележен у понедељак 23. јуна 2014. године у
присуству пословодства Јавног
предузећа за подземну експлоатацију угља „Ресавица“, директора Рудника мрког угља
„Рембас“ Марка Вуковића, координатора Савета Европе на
пројекту Сењски Рудник – град
музеј Стефана Контеа, чланова
стручног надзора ангажованог на
реализацији прве фазе пројекта,

18
. .

.

Радионица је реконструкцијом
добила модеран облик и будућу
улогу интерпретативног и едукативног центра. На старој Управној згради изнад улаза у јаму,
Александров поткоп, из 1860.
године извршени су минимални
радови услед добре очуваности
објекта. Зграда Музеја угљарства, будућег Визиторског центра, уз мање адаптације је задржала првобитан облик. Са леве
стране јој је придодат модерно
обликован анекс са улазним холом у приземљу и канцеларијама за особље Музеја на спрату,
чиме је сама зграда (бившег
магацина материјала) сачувала аутентичан, изворни изглед.
Са пространим приземљем и галеријом на спрату, а уз измене
које су пројектом спроведене,
зграда Музеја представља атрактиван простор спреман за нову,
модерну поставку, која говори о развоју угљарства код нас
од античког периода до данас.
Део пројекта нових сталних поставки усмерен је на живот становништва и приказиваће живот
рудара и рударских породица и
после рада у јами.
С обзиром на значај Сењског
Рудника у процесу индустријализације државе у 19. веку,
завршетком прве фазе пројекта
начињени су крупни кораци у

Навој 1/2015.

ИЗВЕШТАЈИ

. ..

граду и Републичком заводу за
заштиту споменика културе започет је процес ревитализације
Сењског Рудника, рударског насеља у коме се руда угља копа
већ 162 годинe.
Пројекат обнове и трансформације Сењског Рудника у град–
музеј и центар индустријског
наслеђа одобрен је од стране
Савета Европе и Европске комисије и званично започет 2009.
године. Радови на реализацији
прве фазе пројекта, који обухватаjу реконструкцију и рестаурацију групе зграда која носи
назив Александров поткоп, а у
чији састав улазе Александров
поткоп (стара Управна зграда са
улазом у јаму), машинска радионица са ковачницом и зграда
Музеја угљарства (стара зграда
магацина), започети су 4. јуна
2012. године.
Обновљена је зграда машинске радионице, изграђена
1922. године. Од ова три објекта, обухваћена првом фазом
пројекта, она је била највише
оштећена и захтевала највећу
интервенцију. Значајним радовима који су на њој извршени и
доградњом стакленог коридора на
објекту, остварен је успешан
спој модерних архитектонских
решења и духа индустријске архитектуре са почетка 20. века.

ИЗВЕШТАЈИ

Обновљена зграда машинске радионице, са дограђеним стакленим коридором

. .

.

сецу Музејску поставку обишло
више од 1000 посетилаца

. ..

развоју и очувању индустријског
наслеђа у нашој земљи.
Музеј је свечано отворен и
први посетиоци примљени на Дан
рудара Србије, 6. августа 2014.
године. Врпцу су свечано пресекли министри у Влади републике
Србије господин Александар Антић и господин Александар Вулин, у присуству великог броја
становника насеља Сењски Рудник
и посетилаца из околних места,
као и представника штампаних и
електронских медија.
Овај свечани догађај је
изазвао велико интересовање у
јавности, па је тако, иако је
привремена, само у августу ме-

19

ИЗ СТРУКЕ

Донација библиотеци Музеја у Кулпину

К

oмпaниjа Amazonen-Werke,
чије се седиште налази у
месту Гасте код Оснабрука (Gaste bei Osnabrück),
преко свог регионалног представника дипл. инг. Небојше
Вучковића, поклонила је шест
изузетно вредних књига из области историје компаније, развоја пољопривредне механизације
и пољопривредног маркетинга
библиотеци Музејског комплекса
Кулпин. Ради се о књигама: 125
Jahre Amazone (125 година Амазона), Die Amazone – Chronik
(Амазон – хроника), Amazone –
Successful machinery over 130

20
. .

years of company history (Амазон – успешна механизација током 130 година историје компаније) Die Geschichte der BBG
(Историја ББГ-а), Unvergessene
Landtechnik (Незаборавна земљорадња) и Agri Art (Агри уметност)
Компанију је 1883. године основао Хајнрих Дрејер
(Heinrich Dreyer), по занимању
столар и колар, и у поседу је
породице Дрејер већ четврту генерацију. Краси је 131-но годишња традиција и репутација
у производњи широког асортимана пољопривредне механиза-

Филип
Форкапић,
виши кустос
Музеј
Војводине Музејски
комплекс
Кулпин

.

Додела поклона немачке кoмпaниjа Amazonen-Werke

Навој 1/2015.

. ..

Историја компаније као историја

ИЗ СТРУКЕ
.

На сталној
поставци код
једнобраздног
металног
запрежног плуга
Rud. Sack, марке
Veit 5X

дугу и богату историју. Њени
почеци датирају од завршетка
Другог светског рата, када је
основано предузеће Leipziger
Bodenbearbeitungsgerätefabrik
VEB од надалеко познате и чувене фабрике плугова и сејалица
Rud. Sack, коју је 1863. године у месту Плагвиц код Лајпцига
основао предузетник Рудолф Зак
(Rudolph Sack). Настанком нових историјских околности, влада Републике Саксоније је 1946.
године преузела власништво над
њом да би од 1. јула 1948. године прешла у народно власништво, али под новим називом.
Године 1969. она се припојила VEB Weimar Kombinat

21

. .

ције, од машина за вађење и
сортирање кромпира, до машина
за допунску обраду земљишта,
сетву, заштиту биља и комуналних машина, дајући велики
допринос њиховом развоју. Она
представља и једног од лидера
на светском тржишту, са бројним предузећима широм Европе,
како у матичној држави тако и у
Француској, Енглеској и Руској
Федерацији. Има разгранату мрежу дилера, представника и заступника широм света.
У њеном саставу се од 4.
децембра 1998. године, као једна од кћерки предузећа, налази Bodenbearbeitungstechnik
Leipzig GmbH & Co. KG која има

. ..

пољопривредне технике

22
. .

.

ке Музејског комплекса Кулпин
налази се укупно пет металних
запрежних плугова Rud. Sack,
различитих конструктивних типова

Насловна
страна
књиге Die
Geschichte
der BBG

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

Landmaschinen, Weimar, да би
1978. била основана највећа и
најзначајнија фабрика пољопривредних машина у бившој Немачкој демократској републици Кombinat Fortschritt
Landmaschinen, Neustadt, у коме
је представљала главно предузеће. Септембра 1983. године
назив јој се поново мења у VEB
Bodenbearbeitungsgeräte “Karl
Marx” Leipzig.
Након политичког заокрета,
који се у Немачкој десио 1989.
године, Кombinat Fortschritt
Landmaschinen, Neustadt се морао поделити, након чега је
дошло до промена у њеној организационој структури. Прво
је 1990. године формирано BBG
Leipzig A.G., затим 1993.
постаје друштво са ограниченом
одговрношћу GmbH, да би 1998.
запала у ликвидацију после које
ће је окупити Amazonen-Werke,
чиме ће постати једна од кћерки
предузећа.
У производном програму је
задржана производња машина за
допунску обраду земљишта (грубери, дрљаче и ваљци) као и
за заштиту биља, произведених
по старој конструкцији и концепцији, али надовезујући се на
традицију лајпцишког произвођача. Иначе, у Збирци пољопривредне машине, оруђа и алат-

.

супруге Ђорђа Андрејевића Куна,
Наде Кун, дипломиране историчарке уметности. Ови искази се
међусобно допуњују и доприносе
потпунијем сагледавању услова
рада, чињеницама и неким детаљима.
О доживљају самог насеља
Бор и девастацији природе до
које је дошло радом рудника и нарочито природе, драгоцене податке дала је супруга
Нада Кун, која је са уметником боравила у Бору те 1934.
године. Она је описала Бор:
„Стајали смо збуњени и запрепашћени гледајући Бор, велико
село у којем су живели рудари! Као да је неки сурови бич
фијукнуо над овим местом...
Бор! Дрвеће без лишћа! Овде је
за све оно што је зелено била
забрањена зона... Свуда наоколо
само дим! Страшни отровни дим
који све сажеже, тако да скоро ништа не остаде!.. А ту, у
Бору, низ барака, као крлетке! Рударски станови! У подне,
када је летње сунце најјаче,
непрозирна сивосмеђа завеса,
дим, и људи који ручају: хлеб
са великим жутим давно презрелим краставцима! Бледожути рудари испијени и уморни. Бор,
велико село које је нарасло да

23

. .

Г

одина 1934, када је Ђорђе
Андрејевић Кун (Вроцлав
1904 – Београд 1964) дошао у Бор да се упозна
са животом рудара, предстaвља
прекретницу у његовом стваралаштву, јер поетски реализам и
интимизам замењује социјалном
уметношћу, а сликарство графиком. Намера му је била да виђено забележи и путем графичких
листова упозна ширу јавност са
условима живота и рада људи,
који се баве једним од најтежих
занимања.
Ђорђе Андрејевић Кун дошао
је у Бор без најаве и претходне
сагласности управе рудника за
обилазак и рад у рудничком кругу. Иако је из штампе, а вероватно и из других извора, знао
за услове рада у Бору, Кун је,
ипак, био изненађен затеченим
стањем, пресијом над радницима од стране француске компаније. Подаци о боравку и раду
Ђорђа Андрејевића Куна у Бору
добијени су лично од њега, из
интервјуа који је дао 1958. године, и који се директно односи
на рад на мапи Крваво злато и
годину дана каснијем аутобиографском казивању за Историјски
архив града Београда. Пуно детаља сазнајемо и из казивања

Слађана
Ђурђекановић,
Мирић,
музејски
саветник
Музеј
рударства
и металургије
“Бор”

. ..

„КРВАВО ЗЛАТО“
ЂОРЂА АНДРЕЈЕВИЋА КУНА

ИЗ СТРУКЕ

О настанку једног од најзначајнијих дела социјалне уметности у Србији

24
. .

.

рудника. Било је ту и питања и
коментара о његовом раду. Кунов одговор на питање шта ради
у Бору и одговор којим је исказао жељу да истину о животу
борских радника наслика и објаДетаљ
графичког
листа из
мапе Крваво
злато, Музеј
рударства и
металургије
„Бор“

ви у штампи, изазвао је неповерење и неверицу уз опаске да су
многи новинари долазили у Бор,
обилазили рудник, али да истина о животу никад није објављена. Захваљујући комуникацији са
радницима, дошло је до познанства и одмах стеченог прија-

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

би стварало злато.“ Још један опис Бора, Нада Кун је дала
касније: „Топионички гас је све
уништавао. Зеленог дрвета није
било у Бору. У речици није било
живота. Радници су носили мараме преко лица. И Кун је после
петнаест дана обилажења рудника почео да пљује крв. Хтео је
да упозна све фазе производње,
да остави сведочанство о рударима, да уради што више скица за кратко време. Знао је да
ће полиција и власници Рудника
да интервенишу чим сазнају да
уметник, уз разумевање и помоћ радника, посећује погоне. И
било је тако...“
Брачни пар Кун из Београда је кренуо возом. Вероватно
су њиме путовали до Зајечара,
где су морали да мењају превоз. Поред сликарског прибора,
Кун је понео и фотографски апарат. Смештени су били у „једној
кафани“ која је чак „издавала
собе за ноћење“. За свој други боравак у Бору, морали су да
промене смештај.
Руднички комплекс није био
ограђен, што је омогућило да
Кун првих неколико дана улази
сам у рударске погоне. Његов
блок и скице, које је правио на
терену, изазвале су интересовање радника, али и подозрење
надзорника, полиције и управе

25

. ..

. .

.

кришом вратио у Бор, сместивши
се приватно, код једног пријатеља Крсте Петровића. Тај други
боравак у Бору у суштини је био
илегалан, јер је излазио једино
ноћу када је са Крстом Петровићем обилазио рудник да би завршио планиране цртеже и скице.
За њега, као сликара, најупечатљивији су били управо ти ноћни
обиласци, када су боје из топионичких пећи или ливачких лонаца најупадљивије и најинтензивније..
У свом аутобиографском казивању Кун је изнео: „Још 1934.
отишао сам у Борски рудник са
циљем да направим једну збирку
мапа радника у Борском руднику,
о раду под тешким условима...“
У Бору није никога познавао,
али већ другог дана упознао је
једног радника, огорченог на
новинаре, јер су обећавали да
ће писати о радницима, а по
повратку у Београд писали су
похвале о Борском руднику. Радник је поверовао Куну сликару,
упознао га са још неким радницима који су му омогућили да
обиђе рудник. „То је било ризично и за њих, јер је свако
одељење имало свог шефа који је
био добро награђиван од стране француске компаније. Једном
ме је један такав затекао. Није
ништа рекао, али када ме је

ИЗ СТРУКЕ

тељства са браварским радником
Крстом Петровићем у погону
дробилице. То познанство омогућило му је избегавање контрола приликом уласка у фабрички
круг као и сусрета са људима
из управе, а тиме и олакшало
рад.
Радио је свакодневно, а потребне информације о томе где
се налазе људи из управе давали су му многи радници, чак
и поједини надзорници. Кун је
неуморно цртао све до пријаве
управи од стране једног надзорника да без дозволе обилази погоне. Сутрадан је Кун приведен
у полицијску станицу, саслушан и наређено му је да напусти
Бор. Уз изјаву да је „Бор град
као и сви остали“ и да он као
слободан грађанин може да борави где хоће, Ђорђе Андрејевић
Кун је остао у Бору и наставио
да ради. Међутим, након наредног енергичног захтева полиције да напусти Бор, Кун је био
приморан да затражи сагласност
рудничке управе и дозволу за
обилазак рудника у циљу сликања. Добио је једнодневну дозволу, па је у пратњи надзорника
и, како му је предочено, „на
личну одговорност“ посетио јаму
и друге погоне. После тога напустио је Бор на три дана прешавши у Зајечар, након чега се

26
. .

.

стране рударске компаније. Незадовољству је доприносила и
нетачна процена поткупљиве државне комисије. Буна је угушена са људским жртвама почетком
јуна 1935. Мотив буне, познатој
у литератури као Влашка буна,
приказан је на последњем графичком листу мапе и то је прва
ликовна интерпретација, у суштини, еколошког бунта.
Тако је настало једно од
најпознатијих и најзначајнијих
дела социјалне уметности у нас.
Прве отиске мапе урадио је
Ђорђе Андрејевић Кун 1936. године у свом стану на финој јапанској хартији у 10 примерака.
Мапа је 1937, због мање цензуре, штампана у штампарији Јована Лукса у Старом Бечеју у тиражу од 250 примерака.
Мапа графика Крваво злато за Борски музеј у оснивању
откупљена је 1951. године од
власника у Загребу, посредством
Ђорђа Андрејевића Куна. Сигнирана је бројем један. Мапа има
28 листова, а предговор је написао Јован Поповић. Значај ове
мапе већи је и због чињенице да
једино још Музеј историје Југославије поседује комплет од 28
дрвореза, али је он седми ауторов отисак
Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

други пут видео у другом крају,
испитивао ме је како сам могао
да уђем и помоћу кога сам ушао
унутра. Наравно да нисам рекао,
јер нисам хтео да доведем ове
људе у ситуацију да им смање
плату.“
У таквим условима неизвесности, полицијских привођења,
илегалних улазака у круг компаније, промена места становања, прекида у раду преласком
у Зајечар, Кун је у Бору остао скоро два месеца, успео
да уради скице и цртеже препуне технолошких и амбијенталних
детаља, група људи или појединачних фигура и ликова са инсистирањем на психолошко стање,
гест или детаљ. Драматуршке
преокрете постиже сведенијим
композицијама, или, чак, приказивањем из птичије перспективе.
По зокруженој целини у својим
блоковима и на листовима, Ђорђе
Андрејевић Кун напустио је Бор
и вратио се у Београд.
По повратку у Београд, Кун
је приступио конципирању мапе,
изради цртежа, а потом и резању
дрвених клишеа за њихово отискивање. На садржај мапе утицала је побуна сељака из околине
Бора, којој су се придружили и
радници рудника због неадекватне надокнаде штете, узроковане топионичким димом, од

ИЗ СТРУКЕ

Стара преводница у Бечеју

Илија М.
Галоња,
самостални
стручни
сарадник
ЈВП
“Воде
Војводине”
Музеј вода
“Никола
Мирков”

.

гулисан и одсецањем бројних меандара скраћен за више од 450
км. Највећи од њих, у дужини од
преко 24 км јесте Мртва Тиса.
Када је то учињено 1858. године, старо место сусрета Великог
бачког канала са реком Тисом
код Бачког Градишта је остало у
мртваји која и данас грли Бисерно острво, дом чувеног вина
„Крокан“.
Да би решио још један у
низу проблема са којима се сусрео Велики бачки канал у то
време, управник акционарског
друштва Францовог канала, генерал Иштван Тир (István Türr),
упослио је 1874. године двадесетчетворогодишњег инжењера
Алберта Хајнца (Albert Heinz),
који ће касније постати и главни инжењер Друштва Францовог канала. Он је предложио и
пројектовао нов део канала од
Бачког Градишта до Бечеја у
дужини од 8 км са преводницом
према Тиси. Године 1895, када
су се стекли потребни услови,
канал је прокопан о државном
трошку, а на споју са Тисом,
изграђена је преводница која је
у част великог обновитеља канала понела име „Тир Иштван“.
У време отварања, 1896.
године, била је то једна од
најмодернијих преводница на
свету, а за покретање механи-

27

. .

К

ада је време лепо, а човек се нађе на Бечејском
кеју који се вешто извија
пратећи питому Тису, довољно је само да следи кретање
људи, братских сањара по шетњи крај воде, и засигурно ће
се веома брзо наћи пред старом
„Ајфеловом“ преводницом у Бечеју. Није потребно имати завидно развијену машту да би
се одмах схватило да се на том
месту, заједно са небројано
ситних капљица рођених у слапу
преливног поља, у човека увлаче
и приче, неке мале и нечујне, а
неке велике и тромо развучене
кроз историју. Те се приче нужно не морају ни знати, оне се
једноставно осете, као станари
тог необичног места.
Једна таква велика и трома прича је, свакако, она везана за њен настанак, јер иако
представља тачку спајања Великог бачког канала са реком
Тисом, за разлику од канала
Јожефа Киша (József Kiss) који
је завршен 1801. године, преводница код Бечеја подигнута
је 1896. године, готово 95 година касније. Разлог томе лежи
у несталности водних токова
Панонске низије и сталној потреби човека да скроји свет по
сопственој мери. Тако је ток
реке Тисе средином 19. века ре-

. ..

АЈФЕЛ НА ТИСИ

ИЗ СТРУКЕ
28
. .

.

зма користила је, по први пут у
Европи, сопствено произведену
једносмерну електричну струју.
Израда гвозденог дела преводнице била је путем лицитације
поверена страном предузимачу.
Због велике водне степенице изведена је као двостепена, са
две шибер капије и једном двокрилном капијом према Тиси.
Због велике сличности гвоздене конструкције на преводници са конструкцијом чувеног
торња Густава Ајфела (Gustave
Eiffel), који је премијеру доживео само неколико година раније на светској изложби у Паризу, преовладало је веровање
да је баш он учествовао у њеној
изради. Тако је преводница до
данас остала упамћена као „Ајфелова“, а имена генерала Тира
и инжењера Хајнца су се преселила из сећања у музеје и прашњаве књиге.
Поред пловидбе, преводница
је била значајна и за сплаваре који су терали трупце реком

Тисом, те их резали и продавали
у пилани која се налазила тик
уз преводницу и користила енергију воде за покретање својих
стругова. Вишак једносмерне
електричне струје је од 1913.
године, поред механизма преводнице, напајао и прве сијалице у Бечеју. Поред свега тога,
преводница је, нажалост, током
Другог светског рата била и место великог страдања, о чему
сведочи табла постављена на њеном улазу.
Због недовољне дужине коморе, преводница је престала да
се користи 1975. године, када
је изграђена нова са савременим
габаритима у оквиру основне каналске мреже хидро-система Дунав-Тиса-Дунав. Реконструкцијом
1991. године адаптирана је у
испусну уставу за одвођење сувишних вода из канала у Тису.
Временом се све променило.
Пилана је постала музеј који
сведочи о славној прошлости
преводнице и на чијем крову се

Навој 1/2015.

. ..

Преводница
код Бечеја,
лети...

ИЗ СТРУКЕ

...и зими

29

. .

.

Технички
цртеж
преводнице:
ортогонална
пројекција

ново постане поприште ватерполо
утакмице.
Иако више не преводи бродове, „Ајфелова“ преводница и
даље живи, јер је својом лепотом и трајношћу успела да
постане много више од онога што
су јој њени творци наменили.
Постала је топоним, место сусрета и део живота људи

. ..

дешавају бројне културне манифестације. Преводница је сада
мета шетача, пецароша и туриста, али и погодна сценографија
за снимање филмова и серија
које причају приче неких других времена. Мирна вода некадашње коморе, у којој су се лађе
училе стрпљењу, лако се сети
својих давних несташлука и по-

ИЗ СТРУКЕ

Ручни круњачи за кукуруз у Србији

Н

30
. .

.

aкoн бербе и сушења кукуруза приступа се његовом круњењу. Раније се
кукуруз крунио ручно, а
потом ручним круњачима различитих конструкционих изведби и
решења.
Конструкције ручних
круњача
Прва направа за круњење
је била такозвана „столица за
круњење“. Основу њене конструкције чини шамлица са три или
четири ногаре, на чијој предњој
страни је под углом постављена
или дашчица и на њој радни орган – зуби, или сечиво без дашчице. Човек је крунио кукуруз
тако што је седећи на њој гурао
клип по зупцима, односно сечиву.
Столица за круњење је
представљала значајан помак у
развоју справа за круњење, јер
се тако оно обављало брже и
лакше. Међутим, овај круњач је
имао један недостатак. Наиме,
кукуруз није могао бити круњен
помоћу ње уколико је био сувише влажан, већ ручно, с тим што
су се прва два-три реда крунила
шилом.
Осим такозване „столице
за круњење“ и шила, за ручно
круњење се користила још једна
направа, код које је радни орган био челични трн, постављен

на средини дрвене облице испод
којег се налази отвор за истицање окруњеног зрна кукуруза.
На основу казивања Стевице Раданова из Новог Бечеја и Смиљке Недин из Новог Милошева она
се називала „рица“, по др Сави
Арсенову из Црепаје „жуљара“,
а Милош Деспотов из Мокрина казује да се звала – „рицла“.

Филип
Форкапић,
виши кустос
Музеј
Војводине Музејски
комплекс
Кулпин

Круњење
кукуруза на
такозваној
столици за
круњење

Поред ових ручних направа,
употребљавао се још и дрвени
круњач са хоризонтално назубљеним бубњем, кога су израђивали

Навој 1/2015.

. ..

ЗРНО/КЛИП

ИЗ СТРУКЕ
.

Ручни
круњач за
кукуруз

нији, тако да су знатно већег
учинка и производног капацитета
у односу на претходне.
Преносни круњачи се монтирају на дрвени сандук, кутију
или на неку другу сличну посуду
и помоћу завртњева се фиксирају
за њих. Они се преносе са једног места на друго, из једног
домаћинства у друго, због чега
се и називају „преносни“. Њихов
радни орган је точак на чијој
површини су, по концентричним
круговима, распоређени зупци.
Углавном су фабричке производње, а могу бити и занатске
израде.
Другу варијанту представљају такозвани „круњачи сандучари“ код којих су радни органи
смештени или у сандуку од дрвета или метала или, пак, у овалном кућишту од ливеног гвожђа.
Њега чине покретни точак, са
зупцима распоређеним по концентричним круговима, и ребрастокупасти точак, као и непокретна
полуга са косим ребрима. Сас-

31

. .

колари и ковачи. За њега је карактеристично да је масивне и
чврсте грађе, док радни орган
представља бубањ на којем су
спирално постављени зуби ковачке израде.
У првој половини 20. века
почео се израђивати други тип
ручног круњача, у две конструктивне варијанте, преносни
или такозвани „стони круњач“ и
„круњач сандучар“. Они су технички и конструкционо саврше-

. ..

Дрвени круњач
са хоризонтално
назубљеним бубњем

ИЗ СТРУКЕ

се круњач постави испод отвора
на тавану одакле клипови директно, преко дрвеног корита,
улазе у грло. Да би се повећала
његова продуктивност, израђује
се у варијанти као двоструки,
тако да се два клипа могу истовремено крунити. Поред овога,
има изведених решења са вентилатором, чиме се, помоћу ваздушне струје, зрно одваја од
нечистоћа. Овај тип круњача се
данас користи, али најчешће на
електрични погон преко електромотора или у комбинацији са
прекрупачем. Израђују се у за-

Преносни или
такозвани
„стони
круњачи“

32
. .

Круњење
кукуруза
„круњачем
сандучарем“

.
тавни део круњача представља
челични тег који притиска клип
кукуруза у простору између њих.
Погон круњача, односно елемената радног органа, може бити
ручни помоћу ручице или електромоторни преко ремена и ременице која је постављена на
замајац. Постоје и техничка решења на ножни погон.
Круњач најчешће опслужују
два радника, од којих један
убацује клипове кукуруза у грло
или „отвор за храњење“, док
други окреће ручицу. Из практичних разлога, уобичава се да

Навој 1/2015.

. ..

ИЗ СТРУКЕ

Ручни круњач за кукуруз са челичном
рамском конструкцијом и потпорним
стопама. Произвођач “I sö Magyar
Gazdasági Gépgár R.T.”, Будимпешта

натским радионицама или су фабричке производње.
Слични њима су круњачи са
челичном рамском конструкцијом
и потпорним стопама. Од њих
се разликују, не само по изгледу, него и по радном органу
кога чине покретни точак, са
спирално постављеним жљебовима, и назубљено вратило, као и
непокретна полуга са косим ребрима.
Произвођачи ручних круњача

. .

.
лих, представљале зачетак металске индустрије, да би далеко
озбиљнији развој био у периоду између 1918. и 1929/30.године када су подигнута велика
металска предузећа која се за
то доба могу сматрати индустријским. Једна од њих је била
и Фабрика машина и ливница
„Фармер“ из Смедерева, основана
1922. године.
Након Другог светског рата
долази до формирања радионица
за ремонт трактора и пољопривредних машина при машинскотракторским станицама, из којих
ће настати фабрике пољопри-

33

. ..

Производња ручних круњача
за кукуруз, на овим нашим просторима, има дугу и богату историју која датира још из осамдесетих година 19. века. Тада
су основане Творница децималних
вага, пољопривредних машина,
ливница гвожђа и ковина „Јакова Рајха синови“ (Jakovа Reichа
Sinovi) у Новом Саду 1880. године, Фабрика пољопривредних
машина „Зигмунд“ (Zikmund &
Comp.), у Новом Саду 1884. године и „Прва краљевска Српска
повлашћена фабрика машина, металне робе, металних сандука,
ливница гвожђа и метала Ранка
Гођевца”, у Београду 1888. године, која ће се 1947. године
спојити са Фабриком пољопривредних машина „Шумадија“ из
Београда. Оне су, поред оста-

ИЗ СТРУКЕ
34
. .

.

Реклама
компаније
„Хофер Шранц
Клејтон
Шатлворф“,
Будимпешта–
Кишпешт,
Пољопривредни
гласник, бр. 7-8,
Нови Сад, 1 - 15.
IV 1940. год.

вредних машина, као на пример, Ливница гвожђа и метала
и ремонтна радионица млинске и
пољопривредне опреме „Војводина“, Зрењанин, Фонд за механизацију и инвестициону изградњу
задружне пољопривреде „Сервис“,
радионица из које ће настати

Предузеће за израду и поправку
пољопривредних машина „Пољопривредни машински ремонт“, Ковин,
Пољопривредна ремонтна радионица, Оџаци (касније „Агрострој“, а сада „Пољострој“) и
Централна машинска радионица
пољопривредних добара, Сомбор
(касније Предузеће за израду
пољопривредних машина и ремонт
„Пољопривредник“, а сада Завод
„Црвена застава“).
Поред наведених радионица,
оснивају се и фабрике пољоприРеклама
Творнице
децималних
вага, пољопривредних машина,
ливница гвожђа
и ковина „Јакова
Рајха синови“,
Нови Сад,
Пољопривредни
гласник, бр. 7-8,
Нови Сад,1-15. IV
1940. год.

вредних машина, као на пример,
Творница пољопривредних справа, машина и алата „Војвођанска
ливница“ д.д. Нови Сад, Фабрика

Навој 1/2015.
1-2/2014.

. ..

Реклама Фабрике машина и ливница
„Фармер“, Смедерево, Пољопривредни
гласник, бр. 21, Нови Сад, 1. XI 1923.
год.

. .

.

Реклама Фабрике пољопривредних машина „Задругар“, Земун, Политика,
Београд, 24. XI 1951. год.

35

. ..

„Шумадија“, Београд (1951. године ушла је у састав Фабрике
пољопривредних машина „Змај“,
Земун), Фабрика пољопривредних
машина „Змај“, Земун (у једном
кратком периоду и то од 1951.
до 1953. године звала се „Задругар“), Фабрика пољопривредних
машина „Победа“, Петроварадин–
Нови Сад и Металопрерађивачко
предузеће „Војводина“, Бачко
Петрово Село, које је 1977. године ушло у састав новосадске
фабрике зуботехничких уређаја и
електричних апарата широке потрошње „Југодент“) или ПИК „Подриње“ Шабац – Самостална организација удруженог рада „Оглед“, Богатић.
Са подручја бивших југословенских република, ручни
круњачи за кукуруз су се про-

ИЗ СТРУКЕ

Ручни
круњач за
кукуруз
марке
„Бисер С“,
произвођач
„Пољострој“,
Оџаци

за оправку и израду пољопривредних машина и ливница „Металац“, Вршац (1944. године
конфискована је Творница машина
„Јулијус Сајдл“ (Julius Seidl)
чиме је настало предузеће „Жарко Зрењанин“, да би 1953. године добила садашњи назив),
Фабрика пољопривредних машина

ИЗ СТРУКЕ
36
. .

Clayton-Shuttleworth из Будимпеште. Она је 1929. године у
Новом Саду основала истоимену
монтажну радионицу за склапање
пољопривредних машина увезених
из Мађарске и у свом производном програму је имала разноврсне ручне круњаче за
кукуруз

.

Реклама
Фабрике
за оправку
и израду
пољопривредних
машина
и ливница
„Металац“,
Вршац,
Дневник,
Нови Сад
1–3. V 1954. год.

изводили, на пример, у фабрици „Осјечка љеваоница жељеза и
творница стројева“ (OLT) или у
„Љеваоници жељеза и творници
стројева `Пламен`“ из Славонске
Пожеге.
Поред поменутих, у нашим
домаћинствима су били заступљени и круњачи иностраних произвођача, међу којима се посебно истиче Hofherr-Schrantz-

Навој 1/2015.

. ..

Реклама
Предузећа
за израду
пољопривредних
машина и
ремонт
„Пољопривредник“,
Сомбор,
Дневник,
Нови Сад,
26. IX 1954. год.

ИЗ СТРУКЕ

160 година од увођења телеграфског саобраћаја у Србији

Пoчeци тeлeгрaфиje
у Србиjи

.

2. Александар Ристић, Основи електричне телеграфије (Београд: Дом, 1934),
79-98.

Љиљана
Ђорђевић
кустос
Јавно
предузеће
“Пошта
Србије” ПТТ
музеј

37

. .

1. „Службени део“, Српске новине, година LI, 276 (1884):1491.

телеграфа и Морзеовог (Samuel
Finley Breese Morse, 1791–1872)
телеграфа, који је као револуционарно откриће, био општеприхваћен у свету. Морзеов апарат
састојао се од писача–пријемника, тастера–отпремника, папирне
траке и механизма за окретање
траке, батерија, линијског мењача, бусоле и громовође.2
Велики успех Семјуела Морзеа представља проналазак посебног кода, система договорених знакова за успостављање
комуникације, названих Морзеова
азбука. На папир су се тастером, за свако слово, укуцавали
одређени симболи, састављени од
кратких (тачка) и дугих (црта)
сигнала, које су телеграфисти
затим читали – декодирали и поруке исписивали на телеграму.
Брзина емитовања Морзеове азбуке изражавала се у броју
отпремљених знакова у минуту
или броју речи у минуту, а према способности брзине емитовања
и пријема и отправљања телеграфа, телеграфисти су се делили у
класе.

. ..

„З

aдaтaк поште, односно
узајамног саопштавања
мисли између просторно
удаљених лица, истоветан је са
задатком телеграфије, а разлика је само у томе, што се код
поште добија оригинална записка дотичног коресподента, а код
телеграфије добија се само репродукција оригиналне записке
путем невидљиве природне силе“,
стоји у акту Министарства народне привреде из 1883. године.1
Што бржи пренос поруке на
даљину, као заједнички циљ и
сврха, упућивали су пошту и телеграфију једну на другу. Током
еволуције комуникација оне су
се преплитале, спајале и подстицале, утирући путеве новим,
савременијим формама и технологијама, закључно са глобалним
интернетом.
Телеграфија, као систем за
слање порука на даљину, подразумева да метод декодирања информације знају и пошиљалац и
прималац. Током развоја људске
цивилизације, коришћени су различити начини слања порука, преко ватре и димних сигнала, до
Шаповог (Claude Chappe) оптичког

38
. .

.

Увођење телеграфа у Србији
1855. године
Први телеграфи у Србији
појавили су се свега 11 година након примене у свету (1844.
године успостављена је прва телеграфска веза између Балтимора
и Вашингтона). До тада је овакав вид комуникација био уведен у већини европских земаља.
Србија је увођењем телеграфије,
односно наплатом транзитних такси, желела да задовољи унутрашње
привредне потребе, а такође и
да изађе у сусрет појединим европским државама које су тражиле
најкраћу везу са Истоком.
Године 1854. у Беч је

послат Миливоје ПетровићБлазнавац ради набавке телеграфских апарата и ангажовања
стручњака. Почетком новембра у Србију су дошли комесар
Аустријске телеграфске управе
др Милицер и инжењер Еразмус
Кломинек (Erasmus Klominek)
са потребним телеграфским материјалом. На утврђеној траси
Београд–Алексинац и одвајању
линије од Јагодине до Крагујевца већ су били распоређени стубови и радне екипе
су започеле са њиховим укопавањем и монтирањем жице. Ова
линија подигнута је за непуна
четири месеца и била је дугачка 26 миља. 3
3. Тривун Теслић, Из првих дана телеграфског саобраћаја (Београд: предузеће ПТТ саобраћаја, 1955), 18.

Прва страна
Србских нoвина
од 17. марта
1855. године,
са објављеним
телеграфским
депешама из
Париза и Беча

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ
. ..

Димитрије Ц. Ђорђевић
(1861–1941)
Као телеграфиста, учествовао је у шест ратова, почевши од Српско–турског рата
1876. године, када се као
петнаестогодишњак добровољно
пријавио. Био је телеграфиста
штаба Врховне команде Српске
војске и управник и предавач
на курсевима и школама организованим за обуку војних телеграфиста и радио-телеграфиста.
Као сарадник листа Политика
писао је о догађајима и људима из историје поште, а објавио је и две књиге, Успомене и
Моје успомене.

5. Тривун Теслић, Из првих дана телеграфског саобраћаја (Београд: предузеће ПТТ саобраћаја, 1955), 28.

.

4. „Телеграфска депеша Србских новина“, Српске новине, XXII, 38 (1855):
157.

. .

ше из Беча за Београд примане

39

. ..

Кaртa
телеграфске
линиje
између
Београда и
Алексинца

у Земуну и чамцима превожене у
Београд. Веза са Аустријом ишла
је линијом: Земун–Петроварадин–
Сегедин–Пешта–Братислава–Беч.
План је био да се прва телеграфска веза у унутрашњем саобраћају успостави између Београда и Алексинца. Међутим, на
линији код Јагодине дошло је до
квара, тако да је први телеграм
послат из Крагујевца, 3. априла 1855. године у 12.45,часова5
док је 11. априла послата прва
депеша из Алексинца за Београд.
Ова телеграфска веза ишла је
линијом: Београд–Смедерево–Баточина–Багрдан–Јагодина–Крагујевац–Ражањ-Алексинац. Након
Београда, Алексинца и Крагујевца, телеграфске станице добијају и Јагодина, Неготин,
Смедерево, Књажевац, Пожаревац,
Неготин, Шабац, Чачак, а потом
и остали градови.
Отварање телеграфских штација у неким случајевима су
финансирали сами грађани, попут Крушевљана, а народ је тај
чин сматрао великим догађајем.
Срески начелници су неколико
дана раније извештавали све
општине дотичног среза о отварању телеграфа, а општине су
слале своје изасланике – пред-

ИЗ СТРУКЕ

Телеграфска штација у Београду прво је успоставила
везу са Земуном, који је био у
саставу Аустрије. Тако је Србија прво отпочела међународни
телеграфски саобраћај, 17. марта (по старом календару) 1855.
године, депешом која је у Београд приспела тачно у 17.05.
часова.4
Каблови су били превучени преко Саве, на стубовима, а
следеће године постављен је и
подводни кабл. До тада су депе-

40
. .

.

Прве телеграфске тарифе и
обрачуни
По Српско-аустријској телеграфској конвенцији из 1855.
године, Србија је ускладила
сву административну и рачунску
организацију са Немачко-аустријским телеграфским савезом,
по питању унутрашњег и међународног саобраћаја.
Таксе за наплаћивање телеграма одређиване су на основу
зона и према броју речи. Прва
зона на територији одређене
6. „У Београду, 20. августа“, Српске
новине, XXVI, 97 (1859): 394.

7. „Статистички преглед целокупног
стања линија телеграфских као и прихода и расхода по струци телеграфској за
рачунску 1882/3. годину“, Српске новине, LI, 57 (1884): 272.

земље износила је до 10 миља
(7,5 км) од полазне телеграфске станице, друга од 10 до 25
миља, трећа до 25 до 45 миља,
четврта зона од 45 до 70 миља и
тако даље. Проста депеша имала
је до 25 речи, од 25 до 50 речи
имала је дуга депеша, а од 50
до 100 речи имала је такозвана
трипла депеша.8 Тако је такса
за просту депешу, за прву зону,
износила 1 форинту.
Касније су извршене одређене измене на Бриселској конвенцији између Француске, Немачкоаустријског савеза и Белгије,
због увођења једнообразне службе и тарифног система. У Србији
је конвенција ступила на снагу
почетком 1860. године.
Зајам Турској
Пуштање у саобраћај теле8. „Званичне вести“, Српске новине,
XXII, 34 (1855): 141.

Кућa у кojoj
je билa
смeштeнa
првa
тeлeгрaфскa
стaницa у
Бeoгрaду

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ
. ..

седника, једног одборника, кмета и ћату. Приликом отварања штације
у Шапцу „...Шапчани су
ово поздравили великом
радошћу... кад је прва
депеша отишла испратили
су је житељи пуцањем из
прангија намештеним насред пијаце“.6
Године 1883. у Србији је 12 штација са непрекидном службом, 12 са
потпуном дневном службом и 47 са
ограниченом дневном службом, са
131 апаратом Морзеовог система.7

. .

.

9. Истoријски архив Београда, Совјет,
1855, Nº565.

Спор са Аустријом и Турском
У другој половини 1857. године, Турска је довршила линију
од Цариграда, преко Једрена до
Ниша и са српском линијом била
је повезана код Алексинца. Ова
линија коришћена је за везу са
Турском и за транзитне телеграме између Европе и Турске. Маја
1857. године, Турска и Аустрија
су између себе потписале конвенцију, по којој су сматрале да је Србија саставни део
турске телеграфске територије.
Ово је практично значило да је
Турска располагала са српским
телеграфским линијама, иако их

41

. ..

графске линије Београд–Алексинац и њено прикључење на аустријску линију није било довољно, јер је Аустрија условила
Србију да мора да се споји са
турским линијама. Уколико до
овога не дође, постојала је
могућност да Аустрија скрене
међународни телеграфски транзит
правцем преко Букурешта.
Намера Турака је била да
изграде линију од Цариграда до
Ниша, али нису имали финансијска средства. Да би убрзала ово питање, Србија је 1856.
одобрила Турској зајам за продужење турске телеграфске линије од Једрена до Алексинца.9
Зајам је износио пет мили-

она гроша, био је бескаматни, а
било је предвиђено да враћање
почне по истеку три године од
зајма, с тим да се сваке године враћа по један милион. Порти је било омогућено да зајам
враћа по поменутим условима
или да годишње отпише по милион од данка, који јој је Србија
плаћала.
Татари Риста Прендић и Таса
Стојановић, у пратњи правитељственог банкара Јована Куманудија, пренели су пет милиона гроша у десет хиљада кеса
из Београда у Цариград. Пренос
је трајао 17 дана, а новац је
предат турској страни августа
1856. године.

ИЗ СТРУКЕ

Здравко Рајковић
(1858–1891)
Као телеграфиста радио је
у Алексинцу, Прокупљу, Београду, Аранђеловцу, Ваљеву. Један
је од иницијатора издавања Поштанско-телеграфског весника,
службеног часописа Поштанскотелеграфског одељења Министарства народне привреде, који је
почео да излази 1889. године.
Предавао је у Поштанско-телеграфској школи 1888. године,
а 1891. године објавио је књигу Електрична телеграфија.

42
. .

.

је Србија, о свом трошку и самостално подигла. Конвенција је
повредила право које је Србија
имала по Уставу и Хатишерифу, а
таксални удео Србије одређивале
су Турска и Аустрија.
О овоме је 1858. године
код Порте приложена жалба, а
1860. године Србија је званично порекла важност турско-аустријске конвенције и предузела
кораке да јој се исплате заостале припадајуће таксе. Планирано је да се ликвидација
рачуна од 15. новембра 1857.
до 1. јануара 1860. године изврши по старој тарифи, а од
тог датума по тарифи бриселске

конвенције, која је тог дана
ступила на снагу.
У мају 1860. године одржана је посебна телеграфска
конференција у Темишвару на
којој су српски представници започели преговоре који су
трајали до 1866. године. 10
Захваљујући живој дипломатској активности представника Србије, Ристића, Цукића и
Радојковића, наша држава је
успела да поврати две трећине од тражене суме, или укупно 102.254 франака. Тиме је
окончан седмогодишњи спор.
Први телеграфски прописи и
закони
Први телеграфски прописи донети су у мају 1855. године и
10. Архив ПТТ музеја, Р 7966/1/66,
Ф171/7.

Oсoбљe
тeлeгрaфскe
стaницe у
Aлeксинцу,
1908. године

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ
. ..

Младен Ж. Радојковић
(1832–1915)
Као стручњак за међународне телеграфске обрачуне
окончао је, 1866. године, седмогодишњи телеграфски спор са
Турском. Године 1868. у Пешти
је потписао прву Поштанску
конвенцију између Србије и
Аустроугарске, којом је укинута аустријска пошта у Србији,
а 1874. године био је представник Србије на оснивачком
конгресу Светског поштанског
савеза. У Поштанско-телеграфском веснику у наставцима је
објављивао прву Историју поште
у Србији.

ИЗ СТРУКЕ

не и у њему су се налазиле одредбе о безбедности телеграфских постројења. Први потпуни
телеграфски закон донет је
1867. године.11

12. Зорана Недић, „Међународна унија
за телекомуникације“, Телекомуникације, 1 (2008) (преузето 17.03.2015),

.

11. Тривун Теслић, Из првих дана телеграфског саобраћаја (Београд: предузеће ПТТ саобраћаја, 1955), 57-75.

43

. .

Међународни телеграфски
савез
Прва међународна телеграфска конференција одржана
је у Паризу 1865. године. Током конференције, у мају месецу, основан је Међународни
телеграфски савез и усвојена
прва међународна телеграфска
конвенција. На овој конференцији није био присутан делегат
из Србије, тако да је Србија
накнадно приступила Савезу и
конвенцији, у фебруару 1866.
године, као седамнаеста држава-чланица. Све међународне
телеграфске конвенције Србија
је ратификовала путем посебног
закона.
Међународни телеграфски
савез је 1934. године припојио и друге организације
и постао Међународни савез
за телекомуникације, који
ове године слави 150 година
постојања. 12

. ..

односили су се на заштиту новоподигнутих телеграфских линија.
Сами чувари линија – пандури,
ангажовани су нешто раније, у
новембру 1854. године и били су
задужени да обилазе линије, чувају их и врше потребне поправке. Донето је и наређење да се
телеграфски стубови заграде шибљем и трњем, како их стока не
би упропастила.
Упоредо са припремним радовима на подизању телеграфске
линије, Попечитељство внутрених дела предузело је мере да
се изради и посебни Казнителни
закон за заштиту телеграфских
постројења. Први Телеграфически закон усвојен је јануара
1855. године, а Настављенија
за телеграфска надлежатељства
донета су априла исте године.
Прописе је сачинио др Милицер,
а допунио и превео на српски језик начелник Поштанског
одељења Херкаловић. Према овим
прописима, телеграфска служба се обављала све до 1868.
године, када је донето ново
Настављеније за телеграфске
штације. Од маја 1856. године датира Уредба о одправљању
званичних депеша на Србским
телеграфическим линијама. Криминални (казнителни) законик
за Књажество Србију био је на
снази од 29. марта 1860. годи-

44
. .

.

http://www.telekomunikacije.rs/
arhivabrojeva/prvibroj/priredilaznedic
:mezunarodnaunijaztelekomunikacije%E2%
80%93trukturainacinrada.
13. Димитрије Ц. Ђорђевић, „Пре седамдесет и шест година - Наши стари
телеграфисти и њихова униформа“, Наша
пошта, VIII, 9 (1931): 235.

или неку другу ознаку службе,
показује документ из прве половине 19. века:
„У Телеграфу Београдском
раде два служитеља Јован Миленковић и Коста Стојановић, на
пословима одаџије и ношењу Протокола и депеша у јеврејском и
турском делу вароши. С обзиром
да не носе оружје, а да разносе ноћу и изложени су опасности
од паса и становника, а пошто
немају одговарајуће ознаке узнемиравају их и полицијске патроле (житељи варошки, пролазећи ноћу без светлости на питање патроле одговарају да носе
телеграфске депеше, узевши у
руку неку артију), траже обезбеђење, односно стражу која ће
их отпратити до куће адресанта,
у Турској махали и Јеврејској
чаршији и натраг“.14
14. Историјски архив Београда, Попеч.
внутрених дела, 1855. ТФ-I, Р Nº 9.

Достављач
телеграма у
униформи и
са бициклом
1930-тих
гoдинa

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ
. ..

Униформе телеграфиста
Униформе првих телеграфиста биле су израђене од
„фине, плаве чохе, затворене
боје. Мундир дугачак, са седам позлаћених, пуних металних дугмета, са рељефом грба
кнежевине Србије. Оковратник
мундира био је од кадифе труло вишњеве боје. За разлику од млађег телеграфског
особља, руковође су носиле
преко целог оковратника, златом извезене церове гранчице
са лишћем и жиром. То исто су
имале једним делом и око оба
рукава. Око мундира је био
опасан позлаћен кајас о којем
је висила дугачка сабља са
позлаћеним кваснама. Панталоне су биле дугачке, чији су
се крајеви наслањали на беле
мамузе без зврчкова. Качкет
је био руског типа, са малим црним сунцобраном, малим
данцетом и обручем од кадифе,
такође труло-вишњеве боје“. 13
Колико је било важно да државни службеници имају униформе

. .

.

15. Историјски архив Београда, Попеч.
внутрених дела 1855, ТФ-III, Nº 57.

45

. ..

Школовање телеграфиста
„За телеграфску службу изискују се људи поуздани и доброга карактера, имајући знања
у немачком језику“, наведено
је у једном акту Попечитељства
внутрених дела. За полазнике
курса бирани су свршени ђаци
Лицеја, највише школе у земљи.
Зиме 1854. у Београду је
одржан први телеграфски курс
са девет полазника. Предавачи
су били др Милицер и Гшлат, а
нешто касније, у телеграфским
штацијама у Београду, Алексинцу и Крагујевцу као инструктори
постављени су Карл Иполд (Karl
Ipoldi) и Филип Јунг (Philip
Jung). Први питомци који су завршили телеграфски курс анга-

жовани су у телеграфским штацијама: у Београду – Алекса Поповић, Димитрије Коцић и Лазар
Облучаревић; у Алексинцу – Антоније Јовановић и Ђорђе Деспотовић, а у Крагујевцу Живко
Стоиловић.
Други телеграфски курс одржан је у лето 1855. године,
са пет слушалаца. Исте године
послати су и први телеграфисти
на школовање у иностранство, у
Беч, „ради изображенија у вишим
техническим наукама“.15
Прве четири године плата
телеграфиста износила је 300
талира, а на следеће сваке три
године повећавала се за сто талира, до износа од 1000; седамдесетих година 19. века плате
телеграфиста биле су значајно
смањене.
Почетком седамдесетих година 19. века још увек није
постојала потреба за отварањем
државних телеграфских курсева,
па је Министарство унутрашњих
дела одобрило такозване „приватне телеграфске курсеве”.
Курсеве од три до четири месеца
држали су управници телеграфских штација, а државни испит
се полагао пред комисијом. Право на такве повремене приватне телеграфске курсеве имали

ИЗ СТРУКЕ

Густав Хабер (Gustav Haber)
(1850–1930)
Рођен је у Бечу, а са
двадесет и три године дошао
је у Београд, ради одржавања
телеграфских уређаја. Године
1880. узео је српско држављанство. Са Војом Костићем, Матом
Јовановићем и сином Густавом
Хабером млађим, инсталирао
је прву телефонску централу
типа „Берлинер“, у Коларчевом
здању, 1898. године. Био је
један од предавача у Поштанско-телеграфској школи.

. ..

46
. .

.

су: Анта Јовановић у Београду,
Живко Стоиловић у Смедереву,
Мојсило Ђуричић у Крагујевцу,
Цветко Ђорђевић у Пожаревцу,
Коста Прендић у Алексинцу и
други.Када се 1876. године Србија спремала за рат, по споразуму између министра војног и
министра унутрашњих дела, именовани управници су почели да
спремају већи број приватних
приправника, а држава је отворила курс на Војној академији.
Осамдесетих година 19.
века, Министарство народне привреде почиње да расписује конкурсе и организује телеграфске
курсеве.16 Ускоро се у ове курсеве укључују и поштари, тако
да добијају назив поштанско-телеграфски. Прва Поштанско-телеграфска школа отворена је 1888.
године.
16.„Службени део“; Српске новине, L,
38 (1883): 196.

Жене у телеграфској служби
Прва телеграфисткиња у
Србији била је Даница Васиљевић, удовица Живка К.
Васиљевића, железничког чиновника, поред кога је имала прилику да научи Морзеово телеграфисање. Оставши
рано удовица, без права на
супругову пензију, Даница
Васиљевић се обратила железничкој дирекцији у Београду, са молбом да се запосли
као телеграфиста. После положеног испита из телеграфије почела је да ради у јуну 1890.
године.17
Министар народне привреде
Коста Таушановић поставио 1.
јануара 1891. године Јулијану
Драгојевићеву за привременог
телеграфисту II класе при телеграфској штацији у Нишу. У јуну
исте године донета су Правила о
поштанско-телеграфском курсу за
жене и о њиховом пријему у ПТ
струку18 и објављен је званичан
конкурс.
Услови за примање жена као
телеграфисткиња били су да су
17.„Службени део“; Српске новине, L,
38 (1883): 196.

18. „Правило о поштанско-телеграфском
курсу за женскиње и о пријему истих у
поштанско-телеграфску струку“, Поштанско-телеграфски весник, III, 11(1891):
30.

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ

Дoписнa кaртa сa првe
зaбaвe Телеграфскопоштанске задруге,
1984. гoдинe

21. „Забавни део“, Српске новине, LXI,

.

19. Архив ПТТ музеја, Ф-XXII, док. 20.

20. Историјски архив Београда, 1896.,
Ф-XII, Р Nº 2.

47

. .

Телеграфска задруга
Наши први телеграфисти
били су далеко чувени и сматрани су за најбоље у својој
области. Као образовани људи,

већином са свршеним Лицејом,
телеграфисти су организовали
прве забаве, оснивали читаонице, певачке дружине, позориште
(у Алексинцу) и пропагирали
увођење најновијих техничких
достигнућа из света, као што је
телефон.
У циљу заштите и олакшања
живота, телеграфисти оснивају
и прва струковна удружења.
„Задруга краљевско-српског телеграфског особља за штедњу и
међусобно помагање“, са седиштем у Београду, основана је јануара 1888. године, а чинили су
је управа и чланови-задругари.20
Њен задатак је био да месечним уплатама прибира уштеђевину
задругара, да их подржава кредитима и образује фонд за помагање сирочади умрлих задругара.
Сваки члан Задруге уплаћивао
је месечно по два динара, тако
да је за пет година имао удео од
120 динара. Задруга је са овом
уштеђевином куповала обвезнице краљевско-српског лутријског
зајма. Чланови су могли да траже
одобрење зајма стављањем забране
на своју плату, са роком отплате
од годину дана и каматом од девет одсто годишње.
Задруга је 1894.21 и 1895.

. ..

држављанке Србије,
да су душевно и телесно здраве, доброг
слуха и вида, не
млађе од 16 и старије од 25 година.
За похађање курса
морале су да имају
минимум четири разреда државне реалке или гимназије, да
имају леп и читак
рукопис и дозволу
родитеља или старатеља. Предавања су
трајала десет месеци, не рачунајући
време потребно за испите. Прву
поштанско-телеграфску школу за
жене похађало је 76 кандидаткиња.
Током Првог светског рата,
ангажоване су и жене-телеграфисткиње; међу 39 чиновника
који су 1916. године, преко
Италије отпутовали за Солун,
било је и шест жена: Милица Лазаревић, Олга Џунић, Наталија
Врбашка, Зорка Верговић, Даринка Влајковић и Јања Марковић.19

ИЗ СТРУКЕ

Ружицa Пeтрoвић-Црeпић,
телеграфисткиња која је примила
телеграм о аустроугарској објави
рата Србији

48
. .

.

Телеграфисти у ратовима за
ослобођење
Знање и обученост српских
телеграфиста били су од велике важности током ратова које
је Србија водила (Српско-турски
ратови, Српско-бугарски рат,
Балкански ратови, Први светски
82(1894): 39.

рат) и у великој мери су допринели војним победама и успесима
српске војске. У Српско-турском и Српско-бугарском рату
за инспектора војних телеграфа
постављен је телеграфски комесар Антоније Јовановић. На основу његовог извештаја „Опис
радње пољског телеграфа у рату
са Турцима 1876. године, од 20.
јуна до 20. октобра,“22 26. децембра исте године, издат је
Закон о уређењу војних телеграфа и израђена су упутства за
вршење службе при војним штацијама.
Током Балканских ратова и
Првог светског рата, одмах по
објављивању мобилизације, све
државне телеграфске станице
(као и телефонске и поштанскотелеграфске) прешле су под управу Војног телеграфа, односно,
22. Антоније Јовановић, Војни телеграф „Опис радње пољског телеграфа у
рату са Турцима 1876. године, од 20.
јуна до 20. oктобра“, Наша пошта, V, 8
(192): 7.

Телеграфисткиње у
Хjузoвој
тeлeгрaфској
сaли
1947. гoдинe

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

године организовала две добротворне забаве, са којих је
приход ишао у корист деце умрлих или погинулих поштанских и
телеграфских радника. Забаве су
одржане у пивници у Коларчевој згради, а програм је телефонском везом преношен у Ниш и
обрнуто, из нишког хотела Европа, у Београд.
Осим концерта и игранке, посетиоци у Београду могли су да
погледају изложене телеграфске
и телефонске апарате, као и да
купе и пошаљу посебне дописнице. „Задруга краљевско-српског
телеграфског особља за штедњу и
међусобно помагање“ променила
је име у „Телеграфско-поштанска
задруга за штедњу и помагање“,
када су у њу почели да се учлањују и поштари. Неколико година касније, због далеко већег
броја поштанских задругара, задруга је променила име у „Поштанско-телеграфска задруга за
штедњу и помагање“.

24. „Поштанско-телеграфска школа“,
Српске новине, LXXXIV, 23 (1917): 3.

25. „Правилник за Хјузову школу“, Поштанско-телеграфски весник, XVII, 10
(1906): 180.

.

Увођење Хјузових и Бодоових
телеграфа
Године 1891. у Србији су
у јавни саобраћај уведени телеграфски апарати професора
Дејвида Хјуза (David Edward
Hughes, 1831-1900). Овај телеграф, патентиран 1855. године,
имао је 28 дирки којима су се
слова исписивала директно на
папир.
Први курсеви били су отворени у Београду 1888. године и
Нишу 1889. године, а прве обуке држали су Јермени Аранђел
Вахрам и Петар Шахин, који су
из Ниша 1875. године пребегли
у Србију. Касније су за обуку
отворене и такозване „Хјузове
школе“. Прва таква школа отворена је децембра 1899. године у
Београду, у трајању од шест месеци, а друга, такође у Београду, септембра 1906. године .25
У школу је примљено 14 кандидата (поштара, привремених поштара, привремених телеграфиста,
телеграфиста и писара) из редо-

49

. .

23. „Службени део“, Српске новине,
LXXXI, 207 (1914): 1905.

и поправку и вршили обуке при
школама и курсевима организованим током рата.24

. ..

Војно-телеграфске инспекције
Врховне команде. Поштанско-телеграфски чиновници и званичници, уколико нису у војсци имали
официрски или подофицирски чин,
нису се позивали на другу војну
дужност, већ су остајали на редовној дужности при поштанскотелеграфским станицама.23
Тако се догодило да је телеграм о аустроугарској објави рата Србији примила Ружица
Петровић-Црепић, запослена у
државој телеграфској станици
у Крагујевцу, коју је преузела
Врховна команда Српске војске.
Током рата, телеграфисти
из државних станица успешно су
одржавали рад телеграфских и
телефонских линија, монтирање

ИЗ СТРУКЕ

Драгомир Брзак
(1851–1904)
Радио је као поштански
чиновник, а за време Српскотурских ратова био је телеграфиста Врховне команде. Бавио
се књижевним радом, а своја
сећања је објављивао у разним часописима. Био је секретар Првог београдског певачког
друштва у коме је певао баритон, као и члан књижевно-уметничког одбора Народног позоришта.

50
. .

.

избеглица Николај Николајевич
Чеботарeв (Николай Николаевич
Чеботарев). Први апарат пуштен
је у рад на релацији Београд–
Ђенова, 1923. године, а касније
су успостављене везе Београд–
Трст–Париз, Београд–Солун и Београд–Атина (преко Солуна) .
Телеграфски апарати у нашој
земљи престали су да се користе шездесетих година 20. века,
када су их у потпуности заменили телепринтери. Први телепринтери, марке Крид (Creed), уведени су у употребу у Београду
и Новом Саду 1931. године и до
Другог светског рата у земљи је
било свега 17 апарата.
Данас се, после укидања
мреже телепринтера крајем 2005.
године, телеграфски саобраћај
обавља искључиво преко компјутерских мрежа, посредством
шалтерске апликације која је
доступна у поштама широм Србије. У питању је онлајн апликација, а телеграм се може послати и позивањем бројa 1961 Телекома Србије

Навој 1/2015.

ИЗ СТРУКЕ

. ..

ва младих, вредних и способних
службеника поштанско-телеграфске струке.
Београд је до 1914.године
преко ових апарата одржавао везе
са Пештом, а повремено са Нишом,
Софијом и Сарајевом. Пред Први
светски рат у земљи је било 485
Морзеових и 15 Хјузових апарата,
а касније је од савезника набављено још пет Хјузових апарата.
Емил Бодо (Jean-MauriceEmile Baudot,1845-1903) изумео
је, 1874. године, телеграф који
је могао да отпрема до пет телеграма истовремено. На њему
је радило до четири оператера, а тастатура се састојала од
пет типки. Значај Бодоа је у
томе што је изумео код, касније
прихваћен као „међународни код
број 1”, чији је сваки карактер
комбинација пет кључева – кода.
При пријему, ови сигнали су се
привремено складиштили на пет
електромагнета, а затим су се
декодирали и штампали на траку,
што је у великој мери повећало
брзину преноса.
Српска влада је са Крфа,
током Првог светског рата, организовала да наши техничари
оду у Француску на обуку за рад
на овим апаратима. Прве Бодо
гарнитуре монтиране су у Београду 1922. године за везу са
Италијом, а курс je водио руски

Изложба Музеја науке и технике и Заједнице научно-техничких музеја Србије

.

Детаљ са изложбе: Српски војни санитет

51

. .

Аутори изложбе су били
Данка Влајнић, Љиљана Ђорђевић,
Александар Саша Ердељановић,
Владимир Јеленковић, Јелена
Јовановић Симић, Гордана Каровић, Јасминка Королија, Марија
Милошевић, Дарко Младеновић,
Томислав Никодијевић, Мирослав
Николић, Мирјана Новаковић,
Снежана Тошева и Марио Хреља, а
аутор поставке Марко Јовановић.
Железнички музеј је премијерно представио Ред вожње
воза којим је Франц Фердинанд
допутовао из Метковића на Илиџу
25. јуна 1914. године, као и

. ..

„У

виђајући значај историје
и традиције као основе
идентитета, Музеј науке
и технике и Заједница научнотехничких музеја Србије, изложбом Први светски рат из фондова
научно-техничких музеја Србије,
негује и чува сећање на жртве, одајући почаст прецима”. –
Братислав Петковић, Председник
Заједнице, уводна реч у каталогу изложбе.
Изложба под називом Први
светски рат из фондова научно-техничких музеја Србије
приказана је у Музеју науке
и технике од 28. новембра 2014. до 15. јануара 2015. године.
Кроз избор експоната
из богатих фондова музеја Заједнице научнотехничких музеја, представљен је значај науке
и технологије у служби
одбране земље. Приказано је 265 експоната,
многобројна фото-документација, архивска
грађа и видео материјал, а неки од експоната били су по први
пут представљени
јавности.

Татјана
Радаковић,
виши
кустос
Музеј
науке и
технике

ПРОГРАМИ

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ ИЗ
ФОНДОВА НАУЧНО-ТЕХНИЧКИХ
МУЗЕЈА СРБИЈЕ

52
. .

.

колима. Запрежна санитетска кочија типа Мунди (Мundy), први
пут је приказана jaвности на
овој изложби.
Очување сећања на Први
светски рат, страдање, херојство и пожртвованост војника
преточено је и у меморијалну
архитектуру, која је имала изразит национални значај и неговала је традицију и идентитет
српског народа. Архитекти Момир
Коруновић, Петар Ј. Поповић,
Александар Дероко, Милан Минић,
Никола Краснов (Николай Петрович Краснов), Василије Андросов
(Василий Андросов), Иван Рик и
Роман Верховски (Роман Николаевич Верховский) својим су
пројектима за спомен-обележја
дали значајан допринос очувању
сећања на Први светски рат.
Овом приликом представљени су
пројекти сачувани у Музеју науке и технике.

Детаљ са
изложбе:
поштански
саобраћај
у Првом
светском рату

Навој 1/2015.

ПРОГРАМИ

. ..

улогу железнице и железничара у ратним годинама 1914. и 1915.
године, српске железничаре на Солунском фронту, школовање железничара у избеглиштву у
Туру и Солуну и обнову
пруга после ослобођења.
Због изузетних напора
које су српски железничари уложили током
ослободилачких ратова,
војвода Радомир Путник назвао
их је „Четвртом српском армијом“.
Музеј науке и технике је
представио страдање бродова Српског бродарског друштва
(СБД) на почетку рата, када је
за само неколико недеља пловни
парк СБД-а престао да постоји.
Друштво је изгубило скоро све
своје бродове, престало је да
врши сабраћај, али је опстало
и старало се да остане у вези
са својим особљем, које је
скоро сво било на војној дужности.
Музеј је представио и рад
Српског војног санитета, који
је и поред неадекватних услова
и опремљености успео да оствари
своје задатке у погледу лечења
рањених војника. Евакуација
рањеника до болничких центара
спровођена је често запрежним

53

. ..

. .

.

ку рата, који су Тесли послужили за анализе: о предвиђању
трајања рата, начину и врсти
оружја, процени војних снага
које ће учествовати у рату, о
подморницама и минама и неке
идеје о могућој улози електрицитета у циљу окончања рата.
Музеј ваздухопловства
представио је почетак рата,
када је српско ваздухопловство
имало само неколико исправних
авиона и један балон, па ипак
су пилоти и балонисти успели
да изврше више успешних борбених летова преко Дрине и Саве,
нарочито пилоти Синиша Стефановић, Сава Ј. Микић, Тадија
Сондермајер и Александар Дероко који су били део београдске ваздухопловне сцене у првој
деценији 20. века. Представљени су једини сачувани делови немачког авиона „Албатрос“
(Albatros D.V), (део носача
мотора и ножна команда кормила
правца) и ваздухопловни мотор
„Хиспано Суиса“ (Hispano Suiza
V-8Ab), који су учествовали у
рату.
Хреља – збирка јероплана
представила је велики број оригиналних докумената и фотографија пилота, учесника у Првом
светском рату, писама и дописних карата, наређења за пут
пилота, као и изводе барографа

ПРОГРАМИ

ПТТ Музеј је представио
велики допринос који је у рату
дала српска пошта, уступањем
технике, стручњака и одржавањем
непрекидне комуникације, која
се одвијала под строгом контролом војних власти и цензуре.
У ратним условима организовале
су се школе и курсеви за обуку
телеграфиста, радио-телеграфиста и курсеви за употребу хелиографа, јер није било довољно стручњака. Представљени су
Морзеови телеграфи коришћени у
рату, пољски телефони, велики
број фотографија и докумената, писама војника са фронта и
слично. На изложби је приказана
и индукторска телефонска централа из Сарајева, која је била
постављена у Конаку на Бистрику. Са ове централе је Оскар
Поћорек, војни заповедник Аустрије за БИХ, јавио својој влади
да је извршен атентат на принца
Фердинанда и војвоткињу Софију
и да су преминули.
Музеј Николе Тесле представио је белешке, чланке и
интервјуе Николе Тесле о Првом
светском рату, који су изазвали велико интересовање својим
предвиђањима тока рата. Посебно
су занимљиви преписани подаци
из различитих новинских чланака
о ратним дејствима на почет-

Навој 1/2015.

ПРОГРАМИ
.

.

54
. .

не фабрике у Крагујевцу током
Првог светског рата, када су
њени радници опремали српску
војску и непрестано ремонтовали постојеће оружје и муницију.
Радници су и на фронту, на
лицу места, у покретним пољским радионицама поправљали и
преправљали муницију и оружје.
Уз фотографије Војно-техничког
завода, питомаца и радника из
Првог светског рата, приказане су и три пушке заплењене од
окупатора и преправљене у Заводу, митраљез немачке производње
са урађеним преправкама и ручна
бомба система Васић М1898.
Југословенска кинотека приказивала је филм Голгота Србије, филмског предузећа
„Артистик филм“. Сценариста и
режисер овог документарног филма „о епопеји српског народа у
Првом светском рату“ је књижевник, новинар и филмски редитељ Станислав Краков, који је
био 18 пута одликован за своје
ратне подвиге. Ово је најбољи
историјско-документарни филм
створен у периоду постојања
Краљевине Југославије и најистинитији филм о патњама српског
народа у пет страшних ратних
година

.

. ..

са испитних летова пилота Синише Д. Стефановића. Приказана је
и фотографија наредника Синише
Д. Стефановића и капетана Јована Илића на авиону типа „РАФ
Б.Е.“ (Royal Aircraft Factory
В.Е. 2с), њихов полазак ка долини Топлице, 29. октобра 1917.
године. Са овог авиона скинуто
је све непотребно, као и наоружање, како би му био повећан
долет. Нажалост, био је то и
последњи лет ове двојице српских војника.
Музеј угљарства „Сењски
Рудник“ представио је велики
број предмета које су рудари
користили у периоду од 1914.
до 1918. године у свакодневним
пословима у руднику. Док су рудари на ратиштима војевали за
своју земљу, у јамама Сењског
рудника су их замењивале њихове
породице, жене и деца. За време
Првог светског рата рудник су
експлоатисали бугарски окупатори, а њиме су управљале немачке снаге. Када се повлачила,
окупаторска војска је оставила
пустош, срушену жичару и разорен већи део рудника. После
рата обнова рудника започиње
средствима добијеним на име
обештећења за претрпљену ратну
штету.
Музеј „Стара ливница“ представио је кључну улогу Вој-

Чланови Заједнице научно-техничких музеја Србије

Музеј Аутомобила
Институт Гоша д.o.o.
Бoгдан Петковић, директор
Мирко Личина, в. д. директор
контакт особа: Братислав Петковић
контакт особа: Оливера Илић
Мајке Јевросиме 30
Милана Ракића 35
11 000 Београд
11 000 Београд
тел: 011 30 34 625; факс: 011 32 44 078 тел: 011 2412 588
е-пошта: info@automuseumbgd.com
е-пошта: olivera.ilic@institutgosa.rs
Музеј ваздухопловства - Београд
Зоран Радојевић, в. д. директор
контакт особа: Мирјана Новаковић
11 271 Сурчин
Аеродром Никола Тесла
п. фах 35
тел: 011 2670 992; факс: 011 2698 209
е-пошта: m.novakovic@
muzejvazduhoplovstva.org.rs
Универзитет у Београду- Хемијски
факултет
Збирка великана српске хемије
Бранимир Јованчићевић, декан
контакт особа: Јасминка Королија
Студентски трг 12-16
11 000 Београд
тел: 011 3282 111/854
е-пошта: korolija@chem.bg.ac.rs
ЈВП Воде Војводине –
Музеј вода „Никола Мирков“
Мирко Аџић, директор
контакт особа: Љиљана Табаков
Булевар Михајла Пупина 25
21000 Нови Сад
тeл: 021 461 140; 461 141
е-пошта: ljtabakov@vodevojvodine.rs
Медија центар „Железнице Србије“
-Железнички музеј
Ненад Станисављевић, директор
контакт особа: Синиша Јочић, управник
Немањина 6
11 000 Београд
тел: 011 36 10 334; факс: 011 36 16 831
е-пошта: sinisa.jocic@srbrail.rs
Музеј индустрије Гоша
Властимир Нешић, директор
контакт особа: Бoжидaр Toдoрoвић
Индустријска 70
11 420 Смедеревска Паланка
тел: 026 314 447; 026 312 677
е-пошта: sindikat.gosa@gmail.com

Југословенска кинотека
Радослав Зеленовић, в. д. директор
контакт особа: Саша Бањовић
Кнез Михаилова 19
11 000 Београд
тел/факс: 011 2622 555;
е-пошта: kinarhiv@eunet.rs
Музеј Николе Тесле
Бранимир Јовановић, директор
контакт особа: Бранимир Јовановић
Крунска 51
11 000 Београд
тел: 011 2433 886; факс: 011 2438 406
е-пошта: info@ tesla-museum.org
Универзитет у Београду Филозофски факултет
Збирка старих психолошких
инструмената
Лабораторија за експериманталну
психологију
Милош Арсенијевић, декан
контакт особe: Александар Костић и
Оливер Тошковић
Чика Љубина 18-20
11 000 Београд
тел: 011 2630 542; факс: 011 2639 356
е-пошта: akostic@f.bg.ac.rs
otoskovi@f.bg.ac.rs
Музеј Војводине – Музејски
комплекс Кулпин
Агнес Озер, директор
контакт особа: Mилицa Maрчeтa
Трг Ослобођења 7
21 472 Кулпин
тел: 021 786 266; 021 786 716
е-пошта: polj.muz@open.telekom.rs
poljoprivredni.muzej@gmail.com

Јавно предузеће„Пошта Србије“ПТТ музеј
Милан Кркобабић, директор
контакт особа: Љиљана Ђорђевић
Мајке Јевросиме 13
11 000 Београд
тел: 011 3342 330; факс: 011 3245 95
е-пошта: pttmuzej@ptt.rs

РТС – Збирка техничких уређаја
Редакција за историографију
Никола Мирков, директор
контакт особа:Милена Јекић
Таковска 10
11 000 Београд
тeл: 011 3211 064; фaкс: 011 3211 414
е-пошта: polavekatvb@rts.rs
Музеј рударства и металургије
Сузана Мијић, директор
контакт особа: Сузана Мијић
Моше Пијаде 19
30 000 Бор
тел: 030 423 560; факс: 030 422 145
е-пошта: muzejmet@nadlanu.com
ЈП ПЕУ Ресавица, РМУ Рембас
Музеј угљарства – Сењски рудник
Стeвaн Џeлaтoвић, дирeктoр
контакт особа: Мирослав Николић
35 234 Сењски рудник
тел: 035 620 735; фaкс: 035 627 846
е-пошта: miroslav.nikolic@jppeu.rs
Застава оружје АД
Музеј „Стара ливница“
Раде Громовић, директор
контакт особа: Марија Милошевић
Косовска 4
34 000 Крагујевац
тел: 034 337 786
е-пошта: office@zastava-arms.rs
ХРЕЉА - Збирка јероплана
Марио Хреља, влaсник збиркe
контакт особа: Марио Хреља
Краљице Јелене 10
11000 Београд
тел:060 205 0105
е-пошта: hrelja@live.com
Музеј науке и технике - Београд
Соња Зимонић, директор
контакт особа: Mилена Врзић
Скендер-бегова 51
11 000 Београд
тел: 011 3037 850; фaкс: 011 3281 479
е-пошта: mnt@muzejnt.rs

CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
62
НАВОЈ : информатор Заједнице научно-техничких музеја Србије / главни уредник Марина Ђурђевић. Српско изд. - 2003, бр. 1- . - Београд : Музеј науке и технике, 2003- (Земун : Sprint). - 24 cm
Годишње. - Има издање на другом језику:
Navoj (English ed.) = 1820-4988
ISSN 1451-6705 = Навој
COBISS.SR-ID 110943756

ИНФО

НАВОЈ ЛИЧНО

Заједнице
научнотехничких
музеја
Србије

.

.

.