Uzroci i znaenje Prvog svetskog rata

Don Zerzan (1981)

Po reima Jana Patoke, Prvi svetski rat je bio strahovit, ali, u izvesnom smislu i
kosmiki dogaaj1 koji je oznaio prekretnicu u istoriji Zapada i imao daleko najvei
uticaj na sve kasnije dogaaje ovog veka.
Kada je re o njegovim uzrocima, skoro sve rasprave vodile su se oko stepena
odgovornosti razliitih vlada, u smislu njihove saveznike pripadnosti (s jedne strane
Trostruka Antanta Engleske, Francuske i Rusije, a s druge Trojni savez Austrougarske,
Nemake i Italije) to je za ishod, tvrdi se, moralo imati svetski rat. Druga fokusna
taka je marksistika teorija imperijalizma, koja se zadovoljava tvrdnjom da je
meunarodno rivalstvo u potrazi za novim tritima i izvorima sirovina neizbeno
vodilo u svetski rat. Unutranji uzroci su privlaili zauujue malu panju. ak i
kada bi se to dogodilo, ta istraivanja su, u manjoj ili veoj meri, samo promovisala
nove predrasude.
Uzroci rata su ovde istraeni u svetlu drutvenih pitanja i njihove dinamike; izneta je
teza da je naglo uveanje pretnji upuenih sistemu dominacije bilo saseeno
izbijanjem rata, tim najvanijim kontrarevolucionarnom udarom u modernoj svetskoj
istoriji. Ako je avgusta 1914. preokret zapravo bio odloen, jasno je da su uobiajeni
osvrti (u ovom sluaju, Deborovi) na duboka drutvena previranja pokrenuta Prvim
svetskim ratom2 u osnovi pogreni.

Neki posmatrai su, skoro usput, govorili o prevazi nekontrolisanog i nepredvidljivog

nasilja irom predratne Evrope kao o moda najreitijem znaku dubokog
nezadovoljstva unutar jednog nesreenog drutva. To se moglo primetiti u najveim
nacijama, ali i u drugim sredinama. Na primer, Alevi je bio iznenaen injenicom da
su generalni trajkovi u Junoj Africi i Irskoj 1913. godine udno i neoekivano
presekli sporove izmeu Engleske i Holandije oko prekomorskih zemalja, kao i one
izmeu protestanata i katolika u Irskoj.3 Berghan je primetio da su Tursku i
Austrougarsku ugroavali kako socijalni, tako i nacionalistiki revolucionarni
pokreti.4 Sazonzova knjiga Reminiscences govori o iznenadnom izbijanju pobuna u
Konstantinopolju, kao i o jermenskim radikalima iz partije Danak, za koje je bilo
teko rei da li su vie protiv Turske ili za dizanje revolucije kod kue.5 A memoari
Pjera van Pasena govore o slomu drutvenog mira u predratnoj Holandiji: Zajednicu
je ispunio neki novi duh. Pre svega, radnici iz brodogradilita vie se ne vraaju kui u
malim grupama ili sami. Oni sada mariraju i pevaju, svi do jednog, pevaju dok im
Zbog velikog broja imena autora i istorijskih linosti, originalni ispisi su priloeni u napomenama i
bibliografiji na kraju teksta. (Prim. prev.)

2
se plua ne raspuknu, toliko glasno da se prozori tresu. ta se to desilo s tim
momcima?6
Umesto analize te reite pozadine, predstojei rat je obino bio trivijalizovan
fokusiranjem na ubistvo austrijskog nadvojvode Franca Ferdinanda, a karakter i
trajanje klanice koja je usledila lano su prikazani kao iznenaujui ishod. Nijedan od
tih pristupa tumaenju uzroka rata ne moe da izdri stroiju analizu dogaaja.
Naprotiv, srpski militant koji je pucao na habzburkog nadvojvodu nije prosto gurnuo
Evropu u rat; to se vidi pre svega po injenici da je izmeu junskog atentata i
avgustovske mobilizacije prolo est nedelja. Zeman je o tome pisao: U svim
evropskim prestonicama reakcija na ubistvo habsburkog prestolonaslednika bila je
mlaka i graniila se sa ravnodunou. Ljudi nisu obraali mnogo panje; na berzi
jedva da je zabeleen neki potres.7
Kada je re o iznenaenju u pogledu duine i voenju samog rata, treba naglasiti da
je rovovski rat zatitni znak Prvog svetskog rata bio sve samo ne nov. Poto je bio
primenjen pre punih 50 godina u amerikom Graanskom ratu, na Krimu i u Palevni
(187778), kao i u rusko-japanskom ratu 19041905, ne treba da udi to su ga vojne
vlasti predviale. U est tomova svog dela Budunost rata, Ivan Bloh je naglaavao
rovovsku borbu i totalnost modernog rata; o tom delu se raspravljalo u vladajuim
krugovima tokom 1890-ih. Paljivije istraivanje zapisa iz tog vremena dovodi nas do
teze da je rat bio potreban zbog pranjenja nagomilanih tenzija, to je zahtevalo da se
njegov oblik i trajanje prilagode potrebi za iskorenjivanjem radikalnih mogunosti.
L. T. Hobhaus je pisao da su se unutranji problemi u Evropi stalno zaotravali, to je
stvorilo opte oseanje uzbune: Katastrofa iz 1914. bila je vrhunac perioda potresa
i napetosti.8 Slino tome, tefan Cvajg je pisao o izbijanju rata: Ne mogu to da
objasnim drugaije, osim tim vikom sile, traginom posledicom nagomilane
unutranje dinamike koja sada tei nasilnom olakanju.9 Razmere i uslovi rata
morali su biti takvi da potisnu taj izazov uasom i oajem koji su se irili s ratita i
zamraivali um Zapada XX veka.
Iza poetne vrednosti rata u promovisanju centralizacije i institucija vlasti, mogu se
sagledati mnogo krupniji ciljevi. Po Velsovim reima, svi pokuaji da se ivot uini
srenijim i neprestano obogauje bili su nasilno prekinuti i moda potpuno
zaustavljeni.10 Pre poetka etvorogodinjeg ubijanja, sve je podrhtavalo od
iekivanja i elje za velikom promenom, to ne treba meati s buroaskom
ideologijom pozitivizma, okotalom i suvoparnom, koja je takoe bila predmet
napada u javnom ivotu.11
Jad i beda monotone, uniformne svakodnevice industrijskog drutva i Veberova
anticipacija sve vee birokratizacije, zaista su bili opipljivi. U isto vreme, pred takvom
stvarnou leviarska ideologija je delovala sve istroenije. Rat je pruio mogunost
bekstva, kako od svakodnevnog ivota, tako i od anse za njegovo prevazilaenje. Do
1914, sve ono to je u marksistikoj viziji moglo biti oslobaajue bilo je na izdisaju;

3
s ratom je bio zbrisan i anarhizam, koji se do tada, po reima Lorensa Lafora,
neodoljivo nametao.12
Da bismo istraili optu unutranju krizu i naine na koje je ona bila uspeno skrenuta
i ponitena Prvim svetskim ratom, panju smo usmerili na nekoliko zemalja idui,
iako ne tako strogo, od onih manje razvijenih, do Nemake i Engleske.

AUSTROUGARSKA
in koji je eliminisao nesuenog cara Austrougarske sigurno nije bio netipian: ruski
premijer Stolipin je ubijen 1911, panski premijer Kanalehas 1912, a grki kralj ore
1913, da navedem samo najpoznatije rtve. U stvari, bilo je nekoliko pokuaja
atentata na lanove habzburke kraljevske porodice u godinama neposredno pred rat i
makar jo jedan na Franca Ferdinanda, pre onog koji je izveden uvenog letnjeg
popodneva 1914. Upadljivo je bilo da je nadvojvoda doao u posetu Sarajevu na
godinjicu Kosovske bitke, nacionalnog praznika nemirne vazalske nacije
habsburkog carstva. Slina provokacija bila bi poseta nekog lana britanske
kraljevske porodice Dabilnu na, recimo, Uskrs 1916. Moda bi u prolazu trebalo
napomenuti da je opta saglasnost o liku iz te i drugih balkanskih drama o mladom
nacionalisti (tanije, nacionalistikom studentu) ukazivala na suvie predvidljiv
klie. Valijani je uoio obnavljanje anarhistikih veza i uticaja u Srbiji i Bosni13, pri
emu je danas jasno da ubistvo Franca Ferdinanda nije bilo iskljuivo nacionalistiki
motivisano. Ali, za rat je uvek bio potreban dobar izgovor, posebno kada su
neprijatelji drave njeni sopstveni graani; sarajevski odmetnik je bio kao stvoren za
potrebe uzdrmanog reima.
Latifundijski sistem feudalnog raspolaganja zemljom, u kombinaciji s isto
zelenakim oblikom kapitalizma, bili su povod za vrlo snanu revolucionarnu
dinamiku koja je prevagnula nad nacionalistiko-separatistikim tenjama prisutnim u
viejezinoj imperiji. U drevnoj prestonici je zavladala dekadentna klonulost, kao
odraz posustale vladavine; lajtmotiv bezbrojnih dela bila je udna atmosfera koja je
vladala u Beu, oseanje da neemu oigledno dolazi kraj. Hofmanstalova Elektra
jadikuje, Da li neko moe propadati kao truli le? Njegov zapanujui komad, sa
svojom vizijom propasti, savren je artefakt carskog Bea. Tanije, drama je bila vie
nego prikladna metafora za Evropu u celini, jer je izraavala opsesivnu potrebu za
krvoproliem izazvanu strahom od smrti.
Prema Normanu Stounu, zvanini krugovi u Austrougarskoj su procenjivali da je
opti evropski sukob njihova jedina alternativa graanskom ratu.14 Zato je ultimatum
upuen Srbiji, posle ubistva Franca Ferdinanda, bio samo izgovor za rat s Rusijom i
taj opti sukob. Srbiji je bio objavljen rat, to je izazvalo ukljuivanje Rusije, uprkos
tome to je ultimatum bio prihvaen; prema tome, kapitulacija Srbije, koja se u Beu
uzdizala kao blistava diplomatska pobeda, nije znaila nita. Ogromna teina

4
austrijskih unutranjih problema zahtevala je rat i mnogo ire oslanjanje na njenu
najistureniju kolu graanskih vrlina, habzburku vojsku.
Od kritinog znaaja za uspeh te taktike bila je organizaciona hegemonija masovnih
marksistikih partija nad radnikom klasom. Socijaldemokratska partija Austrije,
najizopaenija frakcija evropske levice, zapravo je bila posveena ouvanju monarhije
i njenoj reorganizaciji na federalistikim osnovama.15
Odmah po izbijanju sukoba, rat je bio predstavljen kao nuna odbrana od preteeg
istonog udovita, Rusije. Naravno, levica je u parlamentu glasala za rat i odmah
donela ratne mere protiv obustava rada i drugih oblika neposlunosti. Iako su neki
esi poloili oruje kada im je bilo nareeno da ga okrenu protiv Rusa, neprijateljstva
su izbila bez veeg otpora.16 Ali, kao to napominje Artur Mej (Arthur May),
ozlojeenost i nezadovoljstvo meu trupama poeli su da se ire svega nekoliko
meseci posle ozbiljnog rasplamsavanja ratnih sukoba.17
Pobune zbog oskudice u hrani bile su uobiajene. Tokom 1915. i do kraja 1916.
proirile su se do srca Bea. Profesor Jozef Redlih je u svoj dnevnik zapisao da je
stanovnitvo delovalo zadovoljno kada je u oktobru 1916. jedan odmetnuti socijalista
ubio premijera truka (Strugkh). U meuvremenu, Socijaldemokratska partija je bila
potpuno posveena saradnji svih klasa i organizovanju velikog broja mirovnih
skupova ali, ne antiratnih, nego usmerenih na odvraanje masa od naruavanja
mira u kui.18
S narodom koji se iscrpljivao i krvario tokom etiri godine apokalipse, vlast je bila
sauvana i posle kolapsa imperije, zahvaljujui njenim preostalim slubenicima.
Socijaldemokrate su nastavile da igraju glavnu ulogu, zajedno s jednako
antirevolucionarnim demohrianima. Vladali su Austrijom narednih 15 godina, na
nain koji je po mnogo emu podseao na Vajmarsku republiku, taj posleratni uvod u
nemaki nacionalsocijalizam. U Maarskoj je posle est meseci socijaldemokratske
vladavine usledio birokratsko-totalitarni pokuaj Bele Kuna i njegove Maarske
Sovjetske Republike (s Lukaem kao komesarom za kulturu); etiri meseca tog
lenjinistikog neuspeha bila su dovoljna za dolazak Hortijevog reima i 25 godina
reakcije.
U sluaju Rusije, rat nije spreio izbijanje revolucije, ali mamutske razmere njegovog
pustoenja diktirale su trenutnu deformaciju te revolucije pobedu boljevikog
projekta. Klasna struktura ruskog drutva pod vlau Romanova bila je suvie
nagriena da bi izbegla propast; Zeman je pisao o zapanjujuoj lakoi kolapsa ruske
dinastije.19 Ali, neviena destrukcija i patnje miliona boraca i civila sami po sebi su
onemoguili celovitu i vitalnu revoluciju.
Austrougarska objava rata maloj, slovenskoj Srbiji pruila je Kremlju ansu za jedva
uspeni poetni odgovor i opti poziv na oruje; panslavizam, a ne carizam, bio je
poslednji ratni akord koji je reim osuen na propast mogao uspeno da izvede. Rat
Rusije s Japanom bio je oigledan pokuaj preusmeravanja unutranjih previranja u

5
mirnije, patriotske kanale; poraz je pokrenuo revoluciju iz 1905. Godine 1914, samo
je pobedniki rat mogao oiveti neku nadu u odravanje status quoa. Da je rat bio
odloen samo jo neko vreme, pisao je nemaki princ fon Bulov, u Rusiji bi izbila
revolucija, za koju su svi uslovi postojali jo od smrti Aleksandra III, 1894. godine.20

RUSIJA
Od 1909, razni meunarodni incidenti i krize, uglavnom u severnoj Africi i na
Balkanu, redovno su izbijali i skretali panju evropskih naroda s rastue drutvene
krize. irom Evrope, vlasti su u tom periodu neposredno pre rat svuda bile u
defanzivi. Rusija nije bila izuzetak: od 1909, ako ne i ranije, slabljenje drave bilo je
upadljiva konstanta. Do tada su seanja na represiju posle 1905. ve bila izbledela,
tako da je, prema Tejloru, raspoloenje fabrikih radnika ponovo postalo
revolucionarno.21 Nezadovoljstvo je raslo sve bre i zbog reakcionarnih mera reima
posle ubistva Stolipina 1911. Kada je radnike iz rudnika zlata u Leni napala vojska, taj
divljaki in ne samo da nije zastraio potlaene, nego je irom Rusije pokrenuo novi
talas radnikih pobuna.22 U poslednje dve predratne godine, krivulja drutvenih
nemira je samo rasla; sve je govorilo da bi samo jo jedna godina mira sigurno donela
nove i jo ozbiljnije nemire.
Edmund Vilson je primetio da je 1913. i 1914. usledio talas trajkova vei ak i od
onog iz 1905. Do prolea i poetka leta 1914, pokret, koji su posebno snano inicirali
radnici na naftinim poljima u Bakuu i fabrike radnice iz Petrograda, ponovo je
doveo proletarijat na barikade.23 Kao to je to jezgrovito izrazio Arno Majer, u prvih
sedam meseci 1914, nemiri u industriji, uglavnom politiki motivisani, dostigli su
nezapamen intenzitet.24 Prema tome, kada je u avgustu zagrmelo oruje, to je
oznailo poetak neega to je bilo sve samo ne neizbeno.
Rat za spas potlaenog i ugroenog Slovenstva, pokrenut s velikim entuzijazmom,
uskoro je poeo da posre. Meriel Bjukenon je u biografiji svog oca, britanskog
ambasadora u Rusiji, sa aljenjem primetila kako je kratkotrajan i slabaan bio taj
duh posveenosti i samoportvovanja, koji su brzo smenili oaj, nestrpljenje,
klonulost i nezadovoljstvo.25 esto je navoena i alopojka dravnih ministara iz
sredine 1915: Jadna Rusija! ak se i njena vojska, koja je nekada tresla svet
grmljavinom svojih pobeda sada sastoji samo od kukavica i dezertera!26 S
masovnim trajkovima iz januara i februara 1916. graanski mir je bio nepovratno
slomljen.
Anarhistiki talas se brzo proirio tokom rata i trajao neko vreme, uprkos optem
iscrpljivanju u dinovskom krvoproliu i razoaranju zbog Kropotkinovog proratnog
stava. To konformiranje s dravnom vlau, koje je po irokom miljenju smatrano za
izdaju naela, zapravo je bilo stav veine ruskih anarhistikih ideologa, posebno onih
iz Moskve.27 Kapitulacija vrha vodila je ka velikom uspehu sindikalizma meu

6
antiautoritarcima, jer to bila praktinija, manje utopijska ideologija. Jo jedan
momenat koji je oslabio radikalnu perspektivu.
Kropotkin je, kao i Rudolf Roker, rat objanjavao konkurencijom oko trita i
kolonija, ignoriui, zajedno s marksistima, drastinu unutranju dinamiku u korist
eksterne, mehanicistike etiologije. Njegovi neumorni pozivi trupama Antante da
pobiju to vie svojih protivnika iz redova Centralnih sila, podseaju na Marksa i
Engelsa, za koje ste uvek mogli biti sigurni da e u nekom ratu uvek podrati onu
progresivniju dravu.
Kolaps vladavine Romanovih u martu 1917. pokazao je da duhovna iscrpljenost
proletarijata jo nije bila tolika da bi jednoj uveliko prevazienoj dinastiji dala jo
malo vremena. Lenjin, koji je bio zateen svakim revolucionarnim ustankom u
Rusiji,28 mogao je sredinom 1917. proceniti da e raspad privremene vlade uskoro biti
stvarnost. Njegova pobeda u toj iskrivljenoj dimenziji i kasniji uspeh boljevike
kontrarevolucije suvie su poznata pria da bismo je ovde detaljno razmatrali.

ITALIJA
Italija, uzburkana jo od 1890-ih i prve decenije XX veka, doekala je predratne
godine u velikoj neizvesnosti. Propaganda u prilog osvajanja i ekspanzije nije uspela
skrene panju potlaenih klasa sa sutinskih pitanja; na izborima 1913. samo je troje
nacionalista ulo u parlament.29
Nekoliko meseci pred rat izbili su trajkovi i pobune irokih razmera, koji su
poetkom leta kulminirali Crvenom nedeljom. Tokom demonstracija anarhista i
republikanaca, u gradovima du jadranske obale dolo je do nasilja; tokom tih nedelju
dana 1914. nemiri su se brzo proirili u generalni trajk i pobune u seoskim
podrujima. K. L. Karsten je opisao neke detalje: U Romanji i Markeu, u centralnoj
Italiji, izbili su nasilni, revolucionarni ustanci. U mnogim manjim gradovima
proglaene su republike, a na gradskoj venici u Bolonji istaknuta je crvena zastava.
Policijaci su bili razoruani; mnoge kasarne su bile pod opsadom.30
Stanovnitvo je, u manirima i metodama, pokazivalo anarhistiko, autonomistiko
raspoloenje, koje je nalo odraz u antiratnom stavu cele levice. U tom trenutku,
sindikalistiko otkrie mita o naciji izgledalo je beskrajno daleko; niko nije mogao, na
osnovu nekih praktinih pokazatelja, predvideti da e se nacionalistiki sindikalizam
pojaviti samo godinu dana kasnije. Preovlaujui stav o neutralnosti je otkazao
saveznitvo Italije sa Austrougarskom i Nemakom, a rat je izgledao kao suvie
rizino sredstvo za izbegavanje onog klasnog makar neko vreme.
Do prolea 1915. sve velike evropske nacije bile su u ratu ve pola godine, sa Italijom
koja se, uprkos optem otporu, brzo pribliavala ambisu. Prijatelj fon Bulova je maja
te godine pisao kako mu je (italijanski) ministar unutranjih poslova rekao da na
plebiscitu rat ne bi proao.31 Zeman je, takoe maja 1915, primetio da je Rim doao

7
na ivicu graanskog rata.32 U igru su ubaeni spoljni elementi, s plaenim
demonstrantima i proratnim skupovima nasuprot onim neutralistikim, koji nisu imali
nikakvu policijsku zatitu, pri emu su bili i na udaru estoke proratne tampe.
Procene Renela Roda i drugih koji su tvrdili kako su primetili spontani ratni
entuzijazam, bile su umnogome pogrene.
Sredinom maja torinski radnici su proglasili generalni trajk, a Socijalistika partija je
razmatrala svoj stav o naizgled neposrednom ulasku Italije u rat. Sve fabrike su bile
zatvorene, a sve javne slube potpuno paralisane. trajk je bio totalni, meu svim
kategorijama radnika, pisao je Mario Montanja u svojim memoarima, koje navodi
Don Kamet. On zatim nastavlja: Svekoliko gradska radnika sila okupila se ispred
Radne komore i onda, bez pozivanja govornika, krenula u spori mar prema
Prefekturi da bi protestovala protiv rata.33 Usledile su borbe, ali trajk se zavrio 19.
maja, usled izolovanosti i demoralizacije izazvanih odbijanjem Partije da podri tu
nezavisnu inicijativu. U meuvremenu, revolucionarni sindikalisti su istupili kao
prva frakcija italijanske levice koja je podrala ulazak rat, s tvrdnjom da se ne sme
dozvoliti da reakcionarna Austrija pobedi progresivnu Francusku. Italija je ula u rat
23. maja 1915.
Musolinijev radikalno desni zaokret, na vrhuncu te krize, bio je izraz snane
frustracije izazvane pasivnou i izdajama levice. ak je i mladi Grami imao
prolazne simpatije za Musolinijev novi proratni stav i njegovu zgaenost pasivnou
koja se nametala proletarijatu.34 Opoziciona ideologija i njeni vodei zagovornici
poeli da se odriu pokreta, to je samo utrlo put jo nazadnijim metodama za
izokretanje klasne energije. Izgledalo je da su svi putevi koji vode napred potpuno
blokirani, tako da je bilo sve manje alternative onom koji je diktirao rat.
ampero Karoi je bio meu onima koji su primetili da je posle tri i po godine rata
veina radnika i deo seljaka (posebno onih iz doline reke Po, Toskane i Umbrije) i
dalje udela za revolucijom.35 Ali, preovlaujue posleratno nezadovoljstvo je vie
naginjalo strepnji i pesimizmu.
Okupacija fabrika u jesen 1920. bila je pravi izraz stanja proletarijata izneverenog i
blokiranog stavom levice i izmuenog ratom. Uprkos ogromnim razmerama
okupacija, industrijalci i vlada su prosto pustili da neartikulisani pokret ide svojim
tokom, bez meanja drave. Istina, poetkom septembra njegov prividni trijumf je
izazvao odreenu uzbunu. Ali, sve umorniji i konfuzniji radnici su mirno ostali u
fabrikama pod kontrolom sindikata i leviarskih partija36; komunistike voe nisu
pokazivale nikakvu inicijativu, izvetavao je Anelo Taska.37 Nemirni i zabrinuti
okupanti nisu videli kako bi mogli proiriti svoje delovanje, niti su u toj taki imali
energije da stvore nove oblike borbe. Osvajanje doslovno svih industrijskih
postrojenja u Italiji da ne spominjemo masovno preuzimanje zemlje jednostavno
se ugasilo, ostavljajui za sobom oseanje totalnog poraza.38 Musolinijev uspon na
vlast usledio je dve godine posle tog fijaska.

8
Novije istorijske analize, posebno ona A. Dejmsa Gregora, ukazivale su na upadljiv
kontinuitet izmeu sindikalizma te najmilitantnije frakcije italijanskog socijalizma
i faizma, s ratom kao sutinski vanim prelaznim periodom. Musolinijeva karijera,
od aktiviste i glavnog teoretiara sindikalizma, do zagovornika i arhitekte faizma, uz
posredovanje Prvog svetskog rata, samo je jedna od tih veza.39 Sindikalizam, a zatim
nacionalistiki sindikalizam, obezbedio je nastupajuem faizmu glavni socijalni i
ekonomski sadraj. Prva, ali sigurno ne i jedina, zajednika crta je masovna
mobilizacija na industrijskoj osnovi. Sutina faizma, u tom periodu uspona, bila je,
po Gregoru, proizvod sindikalistikog naina razmiljanja, sindikalistikog
sentimenta i sindikalistikih ubeenja.40

FRANCUSKA
Krajem XIX veka francuski socijalisti i anarhisti utopili su se u politiki mejnstrim
kroz kontroverze oko odnosa vlasti prema Drajfusu, oficiru optuenom za pijunau.
Republikanski tabor je prigrlio nove elemente, ija je integracija otvarala nova
pitanja; u drajfusizmu prepoznajemo prvi oblik Narodnog fronta, tog pripitomljenog
odgovora na reakciju, stvarnu ili neku drugu.
Dugovi su bili brzo izmireni. Na zgraavanje onih sporijih, socijalista Mileran je kao
prvi od svoje ideoloke sorte uao u vladu koja je, uzgred budi reeno, malo pre
toga bila osramoena finansijskim skandalom oko Panamskog kanala i meu
ministrima imala i generala Galifea, koljaa Komune. Ministar rata Mileran se
pokazao kao jedan od najveih ovinista meu predratnim zvaninicima, a kasnije mu
se pridruio njegov socijalistiki kolega Alber Tomas, ratni ministar za municiju.
Nije nikakvo iznenaenje to to je takozvani revizionizam vodio u nacionalizam, kao
ni injenica da su taj pristup i prihvatanje izbornih metoda otuili potlaene svojim
sirovim oportunizmom. U stvari, bilo je mnogo znakova velike nezainteresovanosti za
politiku; Klemansoov program drutvene reforme u 17 taaka iz 1906. nije imao
nikakvog odjeka u narodu.41 Poela je akutna kriza kabineta, delimino zbog injenice
da su besni s krajnje levice sve vie oteavali marksistima saradnju s levim
centrom. Oron Al je potvrdio da se pokret radnike klase, pet godina pre 1914, sve
vie udaljavao od parlamentarizma ka radikalizmu.42 Neposredno pre toga, Sorel
(marksistiki teoretiar i istoriar) upozoravao je uobiajeno ljutitim tonom:
Proletersko nasilje, lieno svakog kriterijuma, mere i oportunizma, moe ugroziti sve
nae napore i nadjaati socijalistiku diplomatiju.43
Ali, ak su se i u okvirima ortodoksnog politikog manevrisanja pojavile pretnje
postojeem poretku moglo bi se dodati, poretku na iju su propast ukazivali
neprestani finansijski skandali. Kada je u martu 1914. ena ministra finansija ubila
urednika asopisa Figaro, ta atmosfera je dostigla vrhunac.

9
Aprilski izbori, ije je glavno pitanje bio zakon iz 1913. o trogodinjem vojnom roku,
imali su za ishod, po reima Alfreda Kobana, najmiroljubiviji parlament koji je
zemlja ikada videla.44 Zakon o regrutaciji bio je glatko odbijen, to je znailo potpuni
neuspeh kandidata nacionalistike desnice.
Albreht-Kar, Tejlor i drugi pisali su o tom udaljavanju od militarizma, u vreme kada je
Francuska, po reima fon Bulova, bila jedina zemlja u Evropi u ijim je pojedinim
uticajnim krugovima, a ne u narodu, bilo opravdano govoriti o ratnoj groznici.45
Princ Linovski, nemaki ambasador u Engleskoj, dao je jo potpuniju sliku u svom
dnevnikom zapisu od 27. aprila, u kojem je opisivao duboko pacifistiko
raspoloenje francuskog naroda i tekoe koje su vlastima stvarali unutranji
problemi.46
Aprilsko glasanje je, prema Kobanu, dokazalo da je ak i uz postojee meunarodne
tenzije francusko javno mnjenje bilo duboko miroljubivo i neagresivno.47 Predsednik
Poenkare je u junu bio prisiljen da imenuje leviarsku vladu premijera Vivijanija.
Povlaenje zakona o regrutaciji bilo je prvi zadatak; ali, radikalski i leviarski
poslanici su se sloili da ne vre pritisak u tom pravcu, u zamenu za maglovita
obeanja u vezi sa zakonom o prihodima, to je bila oigledna izdaja.
Kada je poetkom avgusta izbila ratna kriza, a ana oresa, doajena francuske levice,
ubio ovinistiki fanatik, Vivijani je bio taj koji je u ime cele levice pozvao na
jedinstvo nacije; u trenutku kada su se svuda odravale spontane antiratne
demonstracije, on je govorio kako u ozbiljnim okolnostima, kroz koje zemlja prolazi,
vlada rauna na patriotizam radnike klase.
Rastua borbenost proletarijata ulivala je strah. Dok je tokom 1890-ih bilo na stotine
malih, lokalnih trajkova, samo 1913. bilo je ih je 1.073, u kojima je uestvovalo oko
250.000 radnika. Deo razloga za uzbunu bile su razmere i istrajnost trajkova, u emu
se mnogi videli simptome dubokog nezadovoljstva i bolesti drutva.48 trajkovi
potanskih i telegrafskih radnika u Parizu doveli su u pitanje lojalnost dravnih
slubenika, dok su trajkovi poljoprivrednih radnika za posledicu esto imali pobune i
spaljivanje gazdinskih kua.
Radikalne tendencije u sferi rada ne mogu se u znaajnijoj meri pripisivati predratnom
sindikalizmu. Sindikalistika ideologija je neko vreme bila privlana zbog svog
odbijanja dogme o socijalistikom reformizmu, ali, prema Sternsu i drugima, nije bilo
pozitivne korelacije izmeu sindikalistikog rukovodstva i nasilnosti trajkova.49 U
stvari, sindikalistike voe su morale da se rvu s nasilnim i spontanim trajkovima,
kao i svi drugi brokeri organizovanog rada. Njihove organizacije su igrale istu
integrativnu ulogu, kao i ostali sindikati i pokazivale istu sklonost ka birokratizaciji.
Kada je poetkom 1910. poelo da se pria o krizi sindikalizma, to teko da je bilo
iznenaenje.
Teorija Gistava Ervea o totalnoj oruanoj pobuni protiv oficirske klase bila je veoma
popularna tokom prve decenije XX veka. Eli Alevi je primetio kako su se te ideje,

10
samo to su bile skovane, proirile kao umski poar u mnogim zemljama izvan
Francuske.50 Dodao je da su uoi rata one i dalje harale meu francuskim
trupama.51
Erve, urednik La Guerre Sociale, pozivao je da se na ratnu mobilizaciju odgovori
revolucijom. Ali, poto je sve vie postajao socijalistiki dravnik, po izbijanju rata je
ponitio svoju antiratnu karijeru preklinjanjem da bude primljen u vojsku. Ako se
vratimo na Vivijanijev govor na oresovoj sahrani, primetiemo ne samo brzo
isparavanje internacionalistike retorike, nego i koliko je ona, dobrim delom, oduvek
bila tanka. Mladi sinovi nacije su odmarirali u rat, ostavljajui za sobom sramne
leviarske kontradikcije sa oseanjem olakanja.
Ipak, do kraja 1916. broj dezertera je dostigao 30.000. U prolee 1917. dezerterstvo su
zamenile otvorene pobune, to je izazvalo pravu paniku u najvioj vojnoj komandi.
Na primer, na frontu u ampanji pobunile su se cele divizije, koje su pozivale na
svetsku revoluciju, ubijanje oficira i mar na Pariz.52 Ali, iscrpljenost i oseanje
uzaludnosti, izazvani dinovskim ratnim nasiljem, kao i dugaak spisak konfuzija i
razoarenja iz predratnih godina, zdruili su se sa sindikatima i levicom u front za
nastavak rata i ouvanje klasnog drutva.
Francuska je bila grand mutilie rata (velika klanica): 1.400.000 mrtvih, svaki
dvadeset etvrti stanovnik zemlje. Posle svega toga, u Francuskoj se nije mogla
dogoditi ni posleratna parodija revolucije.

SJEDINJENE DRAVE
Iako su Sjedinjene Drave bile odvojene od evropskih tradicija i uslova, injenice
govore da je u periodu koji ovde istraujemo revolucija ili njeno nastupanje bilo
svetski fenomen. Ako malo skrenemo s glavnog puta, primetiemo da se situacija u
Americi u mnogo emu podudarala sa onom u predratnoj Evropi.
Henri Mej je primetio da su po mnogim posmatraima, strasti i nasilje u predratnim
godinama poeli da izbijaju na povrinu na razne neobjanjive naine.53 Kao i u
Evropi, organizovana ideologija nije bila spremna za taj nagli zaokret. Pitoma
Socijalistika partija je poela je da slabi, posle vrhunca koji je dostigla 1912, a njena
sindikalistika alternativa, IWW (Industrial Workers of the World), skoro da nije
imala nikakav uticaj.
Federalna komisija za odnose u industriji, koja je zasedala izmeu 1910. i 1915,
zakljuila je da je sindikalizacija pravi odgovor na nasilje, koje je, po reima Grejama
Adamsa, ugroavalo drutvenu strukturu.54 Ovu preporuku, koja je sledila miljenje
da specifini industrijski sindikalizam IWW moe doprineti stabilizaciji
kapitalistikih odnosa u Americi, jednako buno su pozdravili i umereni i radikalni
sindikalisti.55 U stvari, dravno sponzorisani sindikati su uspostavili kontrolni aparat
naunog upravljanja, pod okriljem Odbora za ratnu industriju i preiveli dovoljno

11
dugo da nanesu kljune udarce najveim posleratnim trajkovima: u rudnicima uglja,
elianama i u Sijetlu 1919.
Don Djui je predvideo da e s ratom zapoeti javna kontrola, to je branio kao
neophodan inilac socijalizacije.56 Ali, ulazak Amerike u rat je zapravo odgovarao
optem raspoloenju; ak Elil je zakljuio da je uee Sjedinjenih Drava moglo
biti posledica samo ogromnog pritiska reklamne i ukupne propagande na ljudsku
psihu.57
Zeman citira jednog nimalo atipinog, iako anonimnog istoriara: Jo uvek ne znamo
ili makar nita bitno zato je Vilson doneo sudbinsku odluku o ulasku Sjedinjenih
Drava u Prvi svetski rat.58 Don Hajem prua prihvatljiv, iako suvie blag odgovor:
Moda je energino insistiranje na amerikim pravima trebalo da potisne gubljenje
inicijative u sukobima oko unutranjih pitanja.59

PROMENE U KULTURI
Pre nego to razmotrimo situaciju u dve najrazvijenije zemlje, Nemakoj i Engleskoj,
neto od dubine predratnog previranja ali i njegove pacifikacije moemo sagledati
i kroz kratki osvrt na promene u kulturi.
Stravinski, ije je Posveenje prolea bilo pravi izraz oekivanja novog doba, podsea
da je nova muzika bila izrazito nadnacionalna, kako u kompoziciji, tako i po
prijemu.60 Tanije, izmeu 1910. i 1914. nacionalizam se povlaio iz muzike, kao i iz
drugih oblasti. U slikarstvu, pokret ka istoj apstrakciji se pojavio istovremeno i
nezavisno u nekoliko zemalja, u tih pet godina pre izbijanja rata.61 Kubizam, sa svojim
hitnim preispitivanjem stvarnosti, bio je najvaniji i ubedljivo najsmeliji element
moderne kole uprkos estim, ali i zabavnim optubama da je bio, po reima
Rodera atuka, samo dinovska lakrdija nekolicine haiara, revolveraa i
poluizgladnelih itelja Monmartra.62
Nihilistiki anarhizam Alfreda arija, posebno iz njegovih komada o Ibiju,63 napravio
je od njega jednolani razbijaki vod celu deceniju pre pojave dade. Sa Apolinerom, u
poeziji, posebno Francuskoj, jasno se uoavaju nova sloboda i tenje. Ipak, sam
Apoliner se moe uzeti kao umetniko-istorijska metafora: poto je izmeu 1912. i
1914. dostigao svoj vrhunac, prijavio se kao dobrovoljac 1914. i bio ranjen 1916.
Njegova strast i spontanost su isparili pred naletom patriotizma i oseajem za
umetniku disciplinu; umro je od posledica ranjavanja u glavu poslednjeg meseca
rata, u novembru 1918. Apoliner neodoljivo podsea na lik Deka iz Hemingvejevog
romana Sunce se ponovo raa, koji je tek u ratu postao mukarac.
Neposredno pred rat, grupa mladih ahista, kasnije nazvana hipermoderna kola,
drastino je izmenila nain i pravila igre, to je najdirektnije izrazio ula Brejer:
Posle 1. P-K4, igra Belog zapada u agoniju.64 Ovaj ezoterini primer samo
naglaava injenicu da je u celoj kulturi, u svim oblastima, zavladao najsmeliji duh,

12
koji je napadao sva ogranienja. (U deceniji pre 1914) bilo je ostvareno vie slobode,
otvorenosti i spontanosti nego u prethodnih sto godina, napisao je tefan Cvajg u
jednom osvrtu na to doba.65
Rat je na najstraniji nain presekao to napredovanje. Prvi ratni pokli dade iz 1916.
zapravo je bio njegov kraj, a modernistiki pokret iz 1920-ih delovao je kao drama
smiljena, posveena i razvijena u predratnim godinama.
Neki aspekti futurizma, oni najvie antiburoaski i bez izuzetka predratni, najavili su
dadu kako sadrajno, tako i stilski (na primer, forma manifesta i njihov zapaljivi ton).
Prema R. V. Flintu, U posleratnoj dadi, futuristiki entuzijazam je bio pacifikovan,
introvertiran i sveden na ironiju.66
atuk skree panju na raspadajui drutveni poredak i sportsko grubijanstvo
proletera nadahnuto avangardom.67 Linija uticaja i energije je verovatno ila
obrnutim smerom, ali veza je dobro uoena.
U romanu H. D. Velsa Doun i Piter (Joan and Peter, 1918), mlada generacija
radnike klase je opisana kao zgaena optim mrtvilom i licemerjem.68 Pitanje koje
je Pol Riker postavio vie od 50 godina kasnije, da li u dananjim kulturnim
previranjima ima neeg to odgovara sutinskom nezadovoljstvu u sferi rada?,69
savreno se uklapa i u taj raniji period. Nezadovoljstvu radom odgovaralo je
tehnoloko ubrzanje iz perioda 19141918. Napad na osobenost, u pravcu potpune
standardizacije orua i zadataka, s ratom je dobio konani, kljuni podsticaj.70 Doba
pune mehanizacije 19181939,71 da pozajmim frazu Zigrfrida Gidiona, poinje tada.
Ako se vratimo na kulturu, revolucija umetnikih formi jasno je ukazivala na
drutvenu krizu nije bila re samo o pobuni protiv formalnih pravila.
Nemaki ekspresionizam, vrhunac predratnog kulturnog revolta, nije teio samo
napadu na konvencije ve i izgradnji utopijskog poretka ili moda pometnje, ali koja
bi bila slobodnija i vie obogaivala ivot nego bilo ta od onoga to se moglo nai u
razvijenom industrijskom svetu, koji je ba tada dostizao nove vrhunce, pisao je
Hilton Kramer.72
Rat je brutalno sasekao tenje i nevinost revolucionarnih umetnika. Posle svega, gorki
ekspresionizam Georga Grosa i Ota Diksa izraavao je ok i razoarenje, kao i
Dalijevi nadrealistiki komari. Knjievnost je drugi primer, sa istim ishodom: Eliot,
Dojs, Paund, Jejts i mnogi drugi, bez izuzetka, javljaju se kao proroci raspadanja i
smrti.

NEMAKA
Bizmarkova autoritarna socijalna drava je tokom nekoliko decenija, do pred sam rat,
dospela u stanje koje je bilo daleko od stabilnog. Dve godine sudskih procesa,
povodom skandala Eulenburg iz 1907, razotkrile su intrige, ucene i iskvarenost koji su

13
vladali u najbliem Kajzerovom okruenju, to je znaajno naruilo ugled drave.
Hamburki kapitalista Balin je 1908. pred vladom govorio o narastajuoj unutranjoj
krizi, nadajui se da e smanjivanje poreza doprineti njenom ublaavanju.73 Ratna
alternativa je predloena ve u martu 1909: ef vojnog kabineta Linker je smatrao da
je spoljni konflikt poeljan zato to bi to skrenulo panju nacije sa unutranjih
tekoa.74
Princ fon Bulov se priseao opteg gunanja i to saeo na sledei nain: Ako se u
Bizmarkovo vreme govorilo o zgaenosti carstvom, danas se govore o zgaenosti
vladom to svakog dana dobija sve vie osnova.75 Jo zloslutnije, ali i preciznije je
sledee miljenje koje je stiglo iz najviih krugova, takoe iz njegovih memoara:
Krajem 1912. do mene su stigli glasovi iz Dizeldorfa da je Kirdof, jedan od najveih
rajnskih industrijalaca rekao da e za tri godine, ako se ovo stanje nastavi,
Nemaku zadesiti rat ili revolucija.76
Krajem 1913. i poetkom 1914. arogantno ponaanje nemakih oficira prema civilima
u Alzasu dovelo je do incidenta Zabern, koji je, po reima Kerolajn Plejn, izazvao
opte zgraavanje.77 Veliko negodovanje javnosti je dovelo do toga da Rajhstag,
iako donekle mlako, sa 293 naspram 54 glasa donese rezoluciju o nepoverenju.
Dejms Derard je u tome video upozorenje vlastima i pisao kako je izgledalo da su
Nemci skoro bili spremni da se sami razoruaju.78
Prema Donu Filinu, trvenja u Zabernu su jedva doprinela produbljivanju unutranjeg
razdora, koji je praktino ve paralizovao celu zemlju. Duh otpora prema
proizvoljnom ponaanju vlasti postajao je sve snaniji.79 U tom kontekstu, pobuna
pomoraca s broda S. S. Vaterland u Ohafenu, u prolee 1914, nosila je slinu poruku.
Odluna i spontana akcija 1300 mornara dovela je do hitnog i bezuslovnog
prihvatanja svih njihovih zahteva, to je podsetilo na pobunu u brazilskoj mornarici
1910. godine.
Artur Rozenberg je politike i socijalne tenzije u Nemakoj opisao kao tipine za
predrevolucionarni period i zakljuio da bi bez rata iz 1914. sukob izmeu carske
vlade i veine nemakog naroda nastavio da se zaotrava do take u kojoj bi nastala
revolucionarna situacija.80 Kancelar Betman-Holveg se uoi rata alio na nedostatak
nacionalistikog ara u zemlji i jadikovao zbog opadanja vrednosti i duhovnog
srozavanja. Nastavljajui da se svom sekretaru Rajzleru ali zbog sklonosti vladajue
klase da preterano brine zbog svake promene javnog mnjenja, svoju ratnu politiku
je objasnio kao neophodno okretanje mranoj i najteoj dunosti.81
U isto vreme, bilo je prilino jasno da ta narastajua kriza, koja je zahtevala rat kao
sredstvo za smirivanje, nije bila plod delovanja levice. Bezidejnost socijaldemokrata i
njihovog milionskog sledbenitva bila je oigledna. D. A. Smart je 1913. pisao o
snanom oseanju stagnacije u partiji82; pengler je u uvodu za svoju knjigu
Propast Zapada uporedo govorio o dolazeem svetskom ratu i velikoj krizi
socijalizma. Prema tome, uopte nije neosnovano tvrditi da su vladajui krugovi

14
strahovali od sloma svojih pouzdanih protivnika sigurno ne od same partije ili
sindikata posebno kada se ima u vidu pojava nekontrolisanog radnikog pokreta.
Gnev u industriji, na primer, u brodogradilitima, bio je u silovitom usponu i esto se
direktno sukobljavao sa sindikatima. Otuivanje sindikalnog lanstva, koje je
obeleilo poslednju fazu rata, postajalo je sve izraenije: lokalne grupe iz industrija
tekstila, boja i metala poele su da se odvajaju od centralne konfederacije.83
Socijaldemokratska partija, funkcija sindikata, bila je verna slukinja drave. Njena
podrka vladinom poreskom zakonu omoguila je ratnu alternativu, to je meu
proleterima moglo da izazove samo cinine komentare. Ostin Harison je 1914. to
izrazio na poseban nain: Svakakvi ljudi su glasali za socijaliste; na primer, nemaki
bankari.84 Sklonost radnika ka iznenadnim, neorganizovanim trajkovima, koja je
zbunjivala mnoge komentatore, naglaava tu kontradikciju, ali i njen pretei karakter.
Tokom jula, nekoliko partijskih voa se srelo sa Betmanom-Holevgom da bi preko
njega uverili pruskog Dravnog ministra u podaniku lojalnost levice: Nee biti
govora o generalnom trajku ili sabotai.85 Oslanjajui se na socijalistiku tradiciju
pravdanja rata naprednih sila protiv onih manje razvijenih, kao na neto progresivno,
opozicija i vlada su se sloili da bi neprijateljski stav prema ruskom carizmu bio
efikasan transparent za javnost.
Dok su kovali planove za ouvanje partijske mainerije, socijaldemokrate su 4.
avgusta 1914. jednoglasno podrali ratne kredite i u isti mah izdali saoptenje u kojem
su naglasili kako imperijalizam neminovno podstie rat i izriito odbacili svaku
odgovornost za njega. Robert Luker je s pravom u tome video duboko politiko i
moralno srozavanje takvih razmera da je to daleko prevazilazilo zloine
pojedinanih lidera ili partija.86
Poetkom 1915. Roza Luksemburg je pisala da je taj kolaps bio bez presedana u
celoj dosadanjoj istoriji.87 Ali, treba imati u vidu da je ona podravala rat (to je
opravdala neprijateljstvom prema autokratskoj Rusiji) doslovno godinama, sve dok
javno mnjenje nije postalo veinski antiratno. Slino tome, nije bila meu voama
ustanka iz novembra 1918, koji ju je oslobodio iz zatvora ili pobune Spartakovaca,
koju je nevoljno podrala. Socijaldemokrate i sindikati su zajedno s vojskom delili
odgovornost za podnoenje svih ratnih napora. Njihova policijska uloga je najvie
dolazila do izraaja u pokuajima da se sve bezbednosne mere vojnih vlasti zaogrnu
sve bleom aurom socijalizma, radi spreavanja narodnog ustanka. Roza
Luksemburg je 1916. pisala kako je rat desetkovao rezultate etrdesetogodinjeg
delovanja evropskog socijalizma88; ali, prava istina je da je rat te rezultate pokazao. I
kao da im ta uloga u pokretanju i odbrani ratnog procesa nije bila dovoljna,
socijaldemokrate su, kao delotvorni inilac dravne vlasti koji je uspeo da preivi rat,
u krvi uguili sve neuspele posleratne pobune. To je, naravno, snano utrlo put novim
uasima. Luka je pisao: Bio sam svedok uspona faizma u Nemakoj i dobro znam

15
da su mnogi mladi ljudi tog vremena prihvatili faizam iz iskrenog gaenja prema
kapitalistikom sistemu.89
Ako se za trenutak vratimo u period neposredno pred rat, primetiemo da je 1914.
zaista vladala iskrena zgaenost. Ona je delimino izvirala iz nihilistikog
nezadovoljstva prisutnog kod mnogih ljudi iz vladajue klase. Hana Arent je,
uglavnom meu onima koji su delili ideologiju i standarde buroazije, primetila optu
elju da vide ruevine celog tog sveta lane sigurnosti, lane kulture i lanog
ivota.90 Ernst Jinger je sa ushienjem izraavao nadu da e sve do ega je elita
toliko drala, cela kultura i tekstura ivota, nestati u oluji elika.91
Na kraju, kada je odluka konano pala, javilo se izvesno olakanje. Rat je opustio
nerve napete tokom dugih nedelja iekivanja, da bi onda, oekivano, zavladali
konfuzija i oaj.92
U dnevniku Rudolfa Bindunga, mladog konjikog oficira, ve u oktobru 1914.
nailazimo na doslovno celu lekciju rata: Beskrajna sramota oveanstva Sve
postaje besmisleno, isto ludilo, uasna neslana ala naroda i njihovih istorija To je
bio kraj svih srenih svretaka, kako u ivotu, tako i u umetnosti.93

VELIKA BRITANIJA
Nikada pre i u tolikoj meri kao u Engleskoj, neka vlast ekonomska, politika,
administrativna, vojna nije dostigla tako visok stepen stabilnosti. Ipak, upravo na
tom vrhuncu njena stvarna slabost je poela da se otkriva u sudaru s nesputanom i
nepredvidljivom masovnom opozicijom, koja se pojavila u Engleskoj, kao i irom
kontinentalne Evrope. Nema nikakve sumnje da je koheziji i integritetu nacionalnih
drava bio upuen snaan izazov.
Ve sam spomenuo krize koje su od 1909. poele da izbijaju, pre svega, u severnoj
Africi i na Balkanu. Meunarodna situacija je poela da se sve vie podudara sa
unutranjim pitanjima, da bi na kraju dobila kvalitativni dodatak neophodan za
prevazilaenje narastajueg drutvenog razdora. Krize iz jula i avgusta 1911, u
Agadiru u Maroku, ilustruju taj razvoj. Tokom trajka mornara i lukih radnika,
obeleenog nezapamenim nasiljem, posebno u lukama u Liverpulu i Londonu,
dolazak nemake topovnjae Panter u Agadir bio je prilika za izraavanje velikog
zvaninog negodovanja. Kada su se trajku pridruili i elezniki radnici, angaovana
je vojska i izbile su borbe. Ali, sukob u kui prekinula je uzbuna oko marokanskog
pitanja. Od tada su unutranji sukobi u industriji i meunarodne krize poeli da se
zaotravaju s jednakim intenzitetom.
Druga sfera sukoba u Engleskoj izvirala je iz stega buroaskog naina ivota, to se
vidi po udnoj, fizikoj estini koja je pratila borbu za prava ena. Mahnita hrabrost
koju su pokazivale feministkinje u periodu od 1910. do 1914 to je esto znailo
estoke sukobe s policijom i podmetanje poara na terenima za kriket, na trkalitima i

16
u hotelskim odmaralitima svakako je prevazilazila krajnje pitome ciljeve
sufraetkinja, to je bio dobar razlog da se taj pokret vidi kao izraz potisnute energije.
Preasni Dozef Bibi je pisao o sufraetkinjama koje su podmetale poare u naim
drevnim crkvama i plemikim palatama i upadale u umetnike galerije s maljevima i
zavrnutih rukava, da bi unitile dragocena umetnika dela. Poto je osetio
eksplozivnost i narastajuu odlunost proleterskog gneva, Bibi je 1915. pozdravio
umirujue dejstvo rata na takve strasti.94
Predratna edvardijanska epoha je bila vreme priguenog nasilja. Prema Denderfildu,
vatre koje su dugo tinjale u engleskom duhu iznenada su se rasplamsale, tako da je
do kraja 1913. od liberalne Engleske ostala samo gomila pepela.95 Memoari
Imanuela invela takoe svedoe o tom ubrzavanju vremena: Nezadovoljstvo masa
se irilo; to je bio izraz raspoloenja miliona ljudi, koji su od viktorijanskog perioda
industrijske ekspanzije i grandioznog imperijalizma dobili malo ili nita.96
Bremenito vreme 1914, sa svojim vrenjem i kreativnou, izgledalo je zrelo za
mnogo radikalniji kurs. Ensor je verovao da je neometana usredsreenost na
unutranja pitanja mogla dovesti do revolucije, posebno zbog predratnog gubitka
ravnotee u upravljanju unutranjim stvarima.97
Drutvena i parlamentarna kriza oko pitanja nezavisnosti Irske da li bi ona trebalo
da obuhvati celu zemlju ili treba izuzeti Alster na severu naglo je prokljuala u leto
1914. Jug je bio spreman da se bori za ujedinjenu Irsku, lojalnost engleskih trupa se
osipala, a R. D. Evans je primetio da se Britanija konano suoila s injenicom
koliko je slaba i podeljena.98
Kolin Kros je povodom krize oko Irske, ali i sukoba u industriji i nasilja sufraetkinja,
pisao: Da nije bilo evropskog rata u leto 1914, Britanija bi lako utonula u
anarhiju. Dok su se irski radnici i seljaci okretali pobuni, podeljena Engleska nije
bila tako blizu graanskog rata jo od XVI veka.99
U vreme irske dileme, ceo engleski partijski sistem se tresao iz temelja, najvie zbog
razdora u vojsci. Dejms Kameron je reito opisao taj trenutak: Sa svih moguih
opskurnih mesta u Britaniji, od brica i sladoledija, do diplomatskih predstavnitava,
u evropska ministarstva spoljnih poslova stizala je poruka: Ujedinjeno Kraljevstvo,
ako se jo moglo tako zvati, stoji pred ozbiljnom dilemom. Zaista, sve je ukazivalo na
mogunost graanskog rata.100
Herold Nikolson je u pozadini sukoba u industriji 19101914 i osloboenog
revolucionarnog duha video uzrok opravdane panike u vioj klasi. Taj iritirajui
radniki nemir, u sprezi sa sukobima unutar vlasti, doveo je zemlju, po njegovom
vienju, do ivice graanskog rata.101
Klasne tenzije su oigledno postajale nepodnoljive, suvie velike da bi se mogle
obuzdati postojeim drutvenim i svetskim poretkom. (Artur Mervik102) Vilijam
Arer je 1911. procenjivao da e neka velika katastrofa moda biti neophodna da bi

17
se izgradio novi, odrivi svetski drutveni poredak.103 U Engleskoj, kao i u drugim
zemljama, vrtlog sukoba se kritino proirio etiri godine pre rata. Poziv na
graanski rat lebdi na usnama veine mojih najodgovornijih i najtrezvenijih ljudi,
upozoravao je Dord V uesnike konferencije u Bakingamskoj palati, 21. jula
1914.104
Uglavnom, kada se poblie razmotre stavovi koji su se zbijali u drutvenu krizu,
primeuje se sve masovnije odbacivanje kunih isparenja cele moderne organizacije
posredovanja.
Na primer, najvanije socijalno pitanje, Zakon o nacionalnom osiguranju iz 1911,
samo je pojaalo nezadovoljstvo radnike klase.105 Upravo taj zakon je raunao na
jaanje sindikata, poto su sindikalne birokratije jedine mogle da obezbede
funkcionere neophodne za njegovo sprovoenje. To je znailo jo vee udaljavanje od
radnika, jo jae veze izmeu sindikata i vlasti. Zakon o franizama iz 1912, koji je
znaajno proirio prava u toj oblasti, naiao je na optu ravnodunost.106
Laburistika partija, glas sindikata i zagovornik delovanja u zakonskim okvirima, na
slian nain je ostajala bez odziva u narodu. Njen odbojni birokratski karakter nije
budio nikakav entuzijazam, posebno kod mlaih ljudi.
Ali, ti novi, neutoljivi apetiti mogu se jasno uoiti u mnogim najvanijim radnikim
bitkama posle 1910. godine, pre svega u sklonosti ka podmetanju poara, pljakama i
nasilju, ali i ka nelegalnim, nenajavljenim i divljim obustavama rada. Alevi je
primetio da su se nemiri ponekad graniili sa anarhijom i zakljuio da to nije bila
samo pobuna protiv vlasti kapitala, ve i protiv discipline koju su nametali
sindikati107 kao da sindikati nisu bili sutinski element vladavine kapitala.
Do 1912, sindikalizam i njegov bliski roak, socijalistike gilde, privlaili su dosta
panje. Ali, uzbuenje koje je vladalo u narodu nije se moglo zadrati u tim okvirima,
to nije iznenaenje, ako se ima u vidu da su u njima dominirali sindikalni funkcioneri
i strukture koje je bilo teko razlikovati od onih iz drugih industrijskih sindikata.
Ne iznenauje ni to to je rat ojaao engleske sindikate; ipak, radnici su uspeli da
nastave s pobunama, uprkos velikim rizicima. Na primer, tokom celog leta 1916. bilo
je mnogo otpora u engleskoj provinciji i du reke Klajd na severu. Do tada, uprkos
nepovoljnom ratnom rasporedu snaga, borbe nisu bile usmerene samo protiv vlasti i
poslodavaca nego i protiv sindikalne administracije. Ukazala se potreba za novim
oblikom posredovanja i on je pronaen meu predstavnicima pogona; taj manevar se
pokazao kljunim u obuzdavanju radnika. Vajtlijev Savet, koordinaciono telo koje je
sve vie naglaavalo znaaj sindikata, bio je jo jedan izum iz ratnog perioda usmeren
protiv autonomije proletera. Parlamentarni komitet koji je radio na nacrtu Saveta
zakljuio je da su neprestani sukobi plod delovanja nedisciplinovanih radnika, a ne
sindikata. Oni su hteli da pronau lek za tu bolest, koja je pre rata teko pogaala
industriju, pa tako i englesku politiku.108

18
Trostruki savez rudara, transportnih radnika i elezniara formiran tokom prolea i
leta 1914, naveo je mnoge da zakljue kako bi, da nije bilo rata, kao kulminacija
dotadanjeg talasa, na jesen bio proglaen generalni trajk. Ta teza je potpuno brkala
zvanine neprijatelje sistema dominacije sa onim pravim.
Istina je da trajkove svakako nisu pokrenuli sindikalni lideri, arhitekte Saveza, ve da
su oni u svakom pojedinanom sluaju izbijali lokalno i divlje. Prema D. A. Filipsu,
Savez nije nastao kao ustupak pod pritiskom lanstva; naprotiv, bio je smiljen
upravo zato da bi kontrolisao i disciplinovao to borbeno raspoloenje. Sindikalni
funkcioneri su izgradili novu strukturu iz hitne i neodlone potrebe da obuzdaju, a ne
da pomognu delovanje radnika. U povelji je pisalo da e tri sekcije preduzeti svaki
napor radi postizanja efikasne i potpune kontrole nad odgovarajuim telima.109
Ako se vratimo na trenutak izbijanja ratnih sukoba, ak i kada su ratne sekire poele
da se obruavaju, niko nije bio za rat, niti je mario da to posebno naglasi, dok je
veliki broj ljudi bio odluno i reito protiv, procenio je Kameron.110 Redinald Paund
je sagledao pozadinu takvog ishoda: Mogue je da je za veliki deo muke populacije
rat pre svega doao kao olakanje od besmislenog rada, tog najveeg i moda
najopasnijeg izvora nezadovoljstva civilizacije XX veka.111
Prvi svetski rat je kanonizovao svakodnevnu bedu modernog sveta, izraavajui
njegovu apoteozu vlast i tehnologiju upravo u kontekstu rada. Ratno iskustvo
Karla Cukmajera saima veitu poruku vlasti da je sve rad: ta udovino dosadna,
iscrpljujua i neherojska svakodnevica rata, u koju su uas, strah i smrt ugraeni kao
otkucaji asovnika u beskonanom industrijskom procesu.112
U svetu u kojem spektakl opozicije vie nigde ozbiljno ne dovodi u pitanje najamni
rad i njegov kontekst, frontalni napad na njih nekada je bio mogu, kao to je bio i
neophodan. Predratna revolucija je bila zgaena. Za novi poetak bilo je potrebno
pedeset godina.
Telos no. 49, jesen 1981.

NAPOMENE
1. Jan Patocka: Wars of the 20th Century and the 20th Century as War, Telos 30, (Winter
197677), p. 116
2. Guy Debord: La Socit du spectacle (Paris, 1967), teza 97.
3. Elie Halevy: The World Crisis of 19141918, (Oxford, 1930), p. 17
4. V. R. Berghahn: Germany and the Approach of War in 1914 (New York, 1974), p. 14.
5. S. A. Sazanov: Reminiscences: Fateful Years, 1906-1916 (London, 1925), pp. 123, 140.
6. Pierre van Paasen: Days of our Years (New York, 1946), p. 46.
7. Z. A. B. Zeman: The Gentleman Negotiators (New York, 1971), p. 46.

19
8. L. T. Hobhouse: The World in Conflict (London, 1915), p. 15.
9. Stefan Zweig: The World of Yesterday (New York, 1943), p. 197.
10. H. G. Wells, The Salvaging of Civilization (New York, 1922), p. 1.
11. To opte vienje se ponekad spominje, vie uzgred, bez daljeg istraivanja ili razvijanja. Dejvid
Tompson (David Thompson) je primetio da je zvaninim autoritetima (do 1914) svuda bio upuen
izazov koji je pogaao same korene njihove vlasti izazov masovne zgaenosti neumoljivom
disciplinom industrijske urbane civilizacije. Thompson, Europe since Napoleon (New York, 1962), p.
505.
12. Laurence Lafore: The Long Fuse: An Interpretation of the Origins of World War I (Philadelphia,
1965), p. 15.
13. Leo Valiani: The End of Austria-Hungary (New York, 1973).
14. Norman Stone: Hungary and the Crisis of 1914, in Laqueur and Mosse, eds., 1914: The Coming
of the First World War (New York, 1970), p. 147.
15. Peter F. Sugar: The Nature of the Non-Germanic Societies under Hapsburg Rule, Slavic Review,
XI: I (March 1963), p. 29.
16. Edward Crankshaw: The Fall of the House of Hapsburg (London, 1963), p. 448.
17. Arthur J. May: The Hapsburg Monarchy, 18671914 (New York, 1968), p. 492.
18. Bottomore and Goode, eds.: Austro-Marxism (Oxford, 1978), p. 132: Marksistiki voa Maks Adler
(Max Adler) je u Ideologiji rata (The Ideology of the War, 1915) upozoravao da klasni stav
proletarijata nikako ne umanjuje njegovu dunost i prirodnu sklonost ka odbrani otadbine.
19. Zeman, op. cit., p. 146.
20. Hans von Bulow: Memoirs of Prince, von Bulow, Vol. 3, (London, 1932), p. 148.
21. Edmund Taylor: The Fall of the Dynasties (Garden City, N.Y., 1963), p. 243.
22. Edward Crankshaw: The Shadow of the. Winter Palace (London, 1976), pp. 452-453.
23. Edmund Wilson: To The Finland Station (Garden City, N.Y, 1953), p. 453
24. Arno Mayer: Domestic Causes of the First World War, Brody and Wright, eds., Elements of
Political Change (New York, 1967), p. 207.
25. Meriel Buchanan: Diplomacy and Foreign Courts (London, 1925), p. 169.
26. Leon Trotsky: The Russian Revolution (Garden City, N.Y, 1959), p. 17.
27. Paul Avrich: The Russian Anarchists (New York, 1978), pp. 118-119.
28. Zeman, op. cit., p. 10.
29. F.L. Carsten: The Rise of Fascism (Berkeley, 1971), p. 20
30. Ibid., p. 45.
31. von Bulow, op. cit., p. 254
32. Zeman, op. cit., p. 10.
33. John M. Cammett: Antonio Gramsci and the Origins of Italian Communism (Stanford, 1967), p. 36.
34. Grami je ovaj stav izrazio u svom prvom javno publikovanom lanku, oktobra 1914. James Joll:
Antonio Gramsci (London, 1977), p. 42.
35. Giampero Carocci: Italian Fascism (London, 1974), p. 10.

20
36. Paolo Spriano: The Occupation of the Factories: Italy 1920 (London, 1975), pp. 74, 76.
37. Navedeno u Spriano, Ibid., p. 77.
38. Carsten, op. cit., pp. 53-54.
39. A. James Gregor: The Young Mussolini and the Intellectual Origins of Fascism (Berkeley, 1979).
40. Gregor: Italian Fascism and Developmental Dictatorship (Princeton, 1979), p. 90.
41. Oron Hale: The Great Illusion, 19001914 (New York, 1971), p. 202
42. Ibid.
43. Georges Sorel: Reflections on Violence (New York, 1941), p. 78.
44. Alfred Cobban: A History of Modem France, Vol. 3 (Middlesex, 1963), p. 104.
45. von Bulow, op. cit., p. 173.
46. Prince Lichnowski: Heading for the Abyss (New York, 1928), p. 362.
47. Cobban, op. cit., p. 102.
48. David Thomson, Democracy in France Since 1870 (Oxford, 1969), p. 174.
49. Peter Stearns: Revolutionary Syndicalism and French Labor (Rutgers, 1971), p. 69.
50. Halevy, op. cit., p. 14.
51. Ibid., p. 20.
52. Taylor, op. cit., p. 238.
53. Henry F. May: The End of American Innocence. (New York, 1959), p. 334.
54. Graham Adams Jr.: The Age of Industrial Violence, 19101915 (New York, 1966), p. xii.
55. Ibid., p. 219.
56. Christopher Lasch: The New Radicalism in America, 18891963 (New York, 1965), pp. 202-203.
57. Jacques Ellul: The Technological Society (New York, 1967), pp. 365-366.
58. Zeman, op.cit., p. 162.
59. John Higham: Strangers in the Land (New York, 1968), p. 195.
60. Hale, op. cit., p. 163.
61. Ibid., p. 153
62. Roger Shattuck: The Banquet Years (New York, 1967), p. 283.
63. Ibid., p. 279.
64. Harry Golumbek: The Game of Chess (London, 1954), p. 222.
65. Zweig, op. cit., p. 195.
66. R.W. Flint, ed.: Marinetti (New York, 1972), p. 14.
67. Shattuck, op. cit., p. 353.
68. Carolyn E. Playne: The Neuroses of Nations (London, 1925), p. 49.
69. Paul Ricoeur: History and Truth (Evanston, 1965), p. 213.
70. David Landes: The Unbound Prometheus (London, 1969), p. 316.

21
71. Siegfried Giedion: Mechanization Takes Command (New York, 1969), p. 41.
72. Hilton Kramer: German Expressionism, San Francisco Examiner-Chronicle, October 12, 1980.
73. Berghahn, op. cit., p. 78.
74. Ibid., p. 81.
75. von Bulow, op. cit., p. 103.
76. Ibid., p. 102.
77. Playne, op. cit., p. 88.
78. James Gerard: My Four Years in Germany (New York, 1917), p. 75. Derard je u reakciji javnosti
na incident u Zabernu gledao kao na moda presudni faktor koji je zagovornike starog nemakog
vojnog sistema naveo da se opredele za evropski rat. (p. 91)
79. John T. Flynn: As We Go Marching (New York, 1973), p. 81.
80. Arthur Rosenberg: Imperial Germany (New York, 1970), p. 58.
81. Gordon Craig: Germany, 1866-1945(New York, 1978), p. 337.
82. D.A. Smart: Pannekoek and Gorters Marxism (New York, 1977), p. 20.
83. Ibid., p. 21.
84. Austin Harrison: The Kaisers War (London, 1914), p. 197
85. James Joll: The. Second International (New York, 1956), pp. 166-167,
86. Robert Looker, ed.: Rosa Luxemburg: Selected Political Writings (New York, 1972), p. 40.
87. Ibid., p. 197.
88. Ibid., p. 222.
89. Theo Pinkus, ed.: Conversations with Lukacs (Cambridge, 1975), p. 148.
90. Hannah Arendt: Totalitarianism (New York, 1968), p. 26.
91. Navedeno u Arendt, Ibid.
92. Hannah Hafkesbrink: Unknown Germany: An Inner Chronicle (New Haven, 1948), pp. 30-32.
93. Reginald Pound: The Lost Generation (New York, 1964), p. 73.
94. Joseph Bibby: The War, Its Unseen Cause and Some of its Lessons (London, 1915), p. 12.
95. George Dangerfield: The Strange Death of Liberal England (New York, 1961) p. viii.
96. Emanuel Shinwell: Ive Lived Through It All (London, 1973), p. 12.
97. R.C.K. Ensor: England, 18701914 (Oxford, 1936), p. 557.
98. R.J. Evans: The. Victorian Age. (London, 1950), p. 46.
99. Colin Cross: The Liberals in Power, 19051914 (London, 1963), p. 171.
100. James Cameron: 1914 (New York, 1959), p. 21.
101. Harold Nicolson: King George the Fifth (London, 1952), p. 163.
102. Arthur Marwick: The Deluge: British Society and the. First World War (Boston, 1966), p. 10.
103. William Archer: The Great Analysis (London, 1911), p. 19.
104. Zara S. Steiner: Britain and the Origins of the First World War (New York, 1977), p. 153.

22
105. Elie Halevy: A History of the English People, 19051915 (London, 1934), p. 457.
106. Ibid., p. 436.
107. Ibid., pp. 446,451.
108. Elie Halevy: The Era of Tyrannies (Garden City, N.Y., 1965), p. 106.
109. G. A. Phillips: The Triple Industrial Alliance in 1914, Economic History Review, XXIV: 1
(1971), p. 63.
110. Cameron, op. cit., p. 46.
111. W. Pound, op. cit., p. 28.
112. Navedeno u Eric J. Leeds, Class and Disillusionment in World War I, Journal of Modern
History, 50 (December 1978), p. 691.

John Zerzan, Origins and Meaning of WWI, Telos no. 49, jesen 1981; John Zerzan, Elements of
Refusal, CAL Press 1999 (1st Edition, 1988).
Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, 2009.
http://anarhija-blok45.net1zen.com
aleksa.golijanin@gmail.com
Izbor bukleta: https://picasaweb.google.com/aleksa.golijanin/Bukleti