Psihoanaliza posle Frojda

Mnogo toga se dešavalo i menjalo u psihoanalitičkoj teoriji za vreme

Frojdovog života i u samom Frojdovom shvatanju psihoanalize kao
psihoterapije i teorije ličnosti. Postoje mišljenja da je Frojd vremenom
postajao sve spekulativniji i da su se njegova razmatranja o poreklu,
sklopu i dinamici psihičkog života (metapsihologija) sve više udaljavala od
empirijske osnove dobijene kroz klinički rad s pacijentima. Mnogi
savremeni psihoanalitičari vide Frojda kao glavnu prepreku za razvoj
psihoanalize zbog svoje nepopustljivosti i beskompromisnosti kada su u
pitanju bile osnovni pojmovi metapsihologije i bazični principi
psihoanalitičke terapije. Nepokolebljiva odbrana postulata psihoanalize
dovela je do toga da je jedan deo njegovih učenika i sledbenika „pao u
nemilost“ i stekao status disidenata (Ferenci, Rajh, Rank...), drugi su
nakon konflikata s Frojdom odlazili svojevoljno i osnivali svoje škole,
formulisali svoje teorije i uvodili inovacije u psihoanalitičku praksu.

Teorije ličnosti Adlera, Junga, Froma, K. Hornaj su predmet zasebnog

izučavanja na ovom kursu. U ovom tekstu će biti predstavljene Psihologija
Ja (Ego psihologija) i Teorije objektnih odnosa. Pored toga, uticajni
pristupi savremenoj psihoanalizi su i Psihologija selfa i Relaciona
psihoanaliza.

Ego psihologija (Hartman, Kris, Levenštajn, Rapaport,

Erikson)

Nasuprot Frojdovom shvatanju o primarnosti Ono u razvoju, strukturi i

dinamici ličnosti, pojavljuju se mišljenja teoretičara i kliničara koji žele da
istraže i naglase ulogu Ja u ukupnoj ličnosti. Oni se fokusiraju na
razjašnjavanje razvoja principa realnosti, integrativne funkcije Ja, njegove
sekundarne procese opažanja, mišljenja, pamćenja, delanja i na
mehanizme odbrane. Ono što je ipak najvažnije jeste da se uvodi ideja o
autonomiji Ja i njegovim autonomnim, neodbrambenim funkcijama koje
služe prilagođavanju.
Hajnz Hartman, koji se smatra osnivačem psihologije Ja, smatra da u
najranijem razvoju deteta postoji jedan nediferencirani stupanj u kojem se
oblikuju i Ono i Ja. Dakle Ja ne nastaje iz Ono već oba sistema imaju
svoje poreklo u urođenim predispozicijama. Oni nastaju nezavisno iz
nediferencirane osnove, biofiziološke matrice. Za razliku od Frojdovog
teorijskog pristupa u kome sukob zauzima centralno mesto, osnovu
Hartmanovog učenja čini prilagođavanje koje definiše kao „primarni i
recipročni odnos između organizma i sredine“. Hartman smatra da nisu
sve funkcije Ja posledica sukoba nagonskih pokretača sa stvarnošću, već
da postoje funkcije (opažanje, pamćenje..) koje postoje i pre sukoba,
nezavisne su od njega i nekonfliktne.
Hartman je sa saradnicima dao novo shvatanje Ja i njegovog autonomnog
razvoja, prikazao na najpotpuniji način nastanak, formiranje i razvoj Nad-

1
ja, opisujući njegove razvojne prethodnike: internalizaciju, introjekciju i
identifikaciju.

Pojam selfa

Nejasnoće u upotrebi ovog pojma imaju svoje poreklo u nejasnoj upotrebi

pojma Ich (Ja, Ego) od strane Frojda. Ich se standardno u engleskoj
literaturi prevodi latinskim pojmom Ego. U našem jeziku odgovara pojmu
Ja. Frojd je Ja koristio i da bi označio osobu i intrapsihičku strukturu
unutar osobe. Dakle, koristio ga je i u značenju subjektivnog iskustva
sebe kao osobe i u značenju skupa funkcija i sadržaja unutar psihe.
Postepeno se pojam Ja koristio prevashodno u ovom drugom smislu, tj. da
se označi izvršni organ psihe u Frojdovoj koncepciji strukture ličnosti
sačinjene od tri instance.
H. Hartman je probao da razjasni razliku između selfa i Ja tako što je
definisao kontekst interakcije: Self je sama osoba i ona ulazi u interakciju
s objektima. Self uključuje celokupnu psihičku organizaciju i telo, a u
unutrašnjem svetu osobe predstavljen je brojnim pojedinačnim mentalnim
predstavama o sebi (reprezentacijama) od kojih svaka predstavlja po
jedan isečak našeg subjektivnog doživljaja nas samih. Celovit self je,
prema tome, svojevrstan mozaik pojedinačnih reprezentacija selfa koje
odražavaju naše pozitivne i negativne osobine.
Ja je psihička struktura koja sadrži i Self i mentalne reprezentacije
objekata.
Novo shvatanje Ja i njegovih oblasti koje su pošteđene sukoba, novo i
prošireno shvatanje Nad-ja, pojam neutralizacije energije seksualnog i
agresivnog nakona koja lišena svog nagonskog kvaliteta postaje dostupna
Ja i njegovim autonomnim funkcijama, novo sagledavanje narcizma... dali
su i podsticaj za razvoj psihoanalitičke razvojne psihologije i za savremen
terapijski pristup graničnim slučajevima i narcističkim poremećajima
ličnosti.

Teorije objektnih odnosa

 Melani Klajn
 Nezavisna britanska škola (Vinikot, Ferbern, Balint)
 Američki teoretičari (Jakobson, Kernberg)

Šta su objektni odnosi?

To su odnosi između aspekata psihičkog sveta koji nastaju u odnosima sa
drugim bliskim osobama. Te aspekte ili gradivne jedinice psihičkog sveta
nazivamo unutrašnjim objektima i oni uključuju reprezentacije sebe i
značajnih drugih, odnosno sheme „bivanja-sa“ značajnim drugim
osobama.

Teorija objektnih odnosa i psihologija selfa udaljavaju se od Frojdovog

naglaska na nagonima i odbranama, fokusirajući se na odnose. Potpuni
raskid s osnovnim premisama Frojdove psihoanalize uvode zagovornici
relacione psihoanalize.

2
Osnovni pojmovi

Klasična psihonaliza, odnosno strukturalni pristup koji možemo pratiti od

Frojdovog prelaska s topološkog modela na shvatanje o Ja, Ono i Nad-ja
kao osnovnim gradivnim jedinicama ličnosti, smatra da su nagoni primarni
pokretači ponašanja, uključujući i uspostavljanje odnosa s objektima.
Objekti služe za rasterećenje napetosti izazvane delovanjem nagonskih
pritisaka i nisu unapred dati. Prema teoriji objektih odnosa nagoni se
javljaju u kontekstu primarnih odnosa (odnos odojče-majka), a motivacija
za uspostavljanjem odnosa je primarna na isti način na koji su shvaćeni
seksualni i agresivni nagon u Frojdovoj psihoanalizi.

Frojdovi sledbenici su, kroz klinički rad, postajali sve svesniji toga da Ono
nije jednostavno amorfna smeša primitivnih nagoa, već da su agresivne i
seksualne težnje povezane s fantazijama i značenjima organizovanim oko
odnosa. Shvatanje odnosa samo u okviru kateksi nagona nije moglo da
objasni sve one potrebe i osećanja koja se javljaju u odnosima – kao što
su potreba za priznavanjem, sigurnošću, samopoštovanjem...

Teorije objektnih odnosa govore o nesvesnim odnosima unutrašnjih

objekata koji nastaju kroz transformaciju interpersonalnog iskustva u
unutrašnje strukture psihičkog sveta. Kroz razvoj, odojčad internalizuju
iskustvo sebe u odnosu s drugim. Prototip ovog odnosa je iskustvo
hranjenja. Kada je beba gladna, doživljava veoma neprijatno iskustvo koje
uključuje doživljaj sebe kao zahtevnog, pohlepnog, besnog i doživljaj
drugoga (majke) kao nedostupne, nepažljive i frustrirajuće. Iskustvo sebe
i objekta praćeno je i odgovarajućim snažnim osećanjima.
Kada majka hrani bebu, konstelacija self-objekt-afekat se transformiše.
Sada je iskustvo sebe i drugoga pozitivno i praćeno prijatnim osećanjima.

Osnovna postavka teorija objektnih odnosa kaže da objektni odnosi uvek

uključuju interakciju između selfa, objekta i odgovarajućeg afekta.
Internalizovane reprezentacije sefla i objekta se ne javljaju izolovano.
Druga važna ideja jeste da su strukture koje nastaju u psihi deteta pod
značajnim uticajem detetovog fantazmatskog života. Primer: majka koju
dete doživljava kao zlu, odbacujuću i nemarnu, može prosto biti
zaokupljena brigom oko drugih članova porodice.

Razvoj unutrašnjih sadržaja mentalnog sveta, tj. konstelacija selfa

objekata i afekata, odvija se delovanjem dva mehanizma internalizacije.
Jedno je introjekcija – gde se preuzima objekt koji u unutrašnjem svetu
nastavlja da se doživljava kao „drugi“, a ne kao deo selfa. Drugi proces je
identifikacija koja podrazumeva modifikaciju selfa kroz internalizaciju
aspekata spoljašnje figure koja se koristi kao model. Kroz asimilaciju koja
je sastavni deo identifikacije, ponunutreni kvaliteti roditelja se
transformišu i doživljavaju kao deo selfa, a ne kao strano telo.

Klasična psihoanaliza vidi konflikte kao borbu između nagona i odbrana ili
kao borbu između intrapsihičkih struktura (ono, ja i nad-ja), dok
teoretičari objektnih odnosa vide konflikt kao sukob između različitih
konstelacija self-objekt-afekt koje teže da zauzmu centralno mesto u
unutrašnjem svetu osobe.

3
Dok se karakter kod Frojda vidi kao konačan rezultat načina
zadovoljavanja i frustracija nagona tokom razvojnih faza i specifičnih
odbrana razvijenih u borbi protiv nedozvoljenih nagonskih težnji, prema
TOO karakter određuju dominantne konstelacije reprezentacija selfa i
objekata koje nastaju kroz introjekciju i identifikaciju.

Istorijski pregled i najvažniji doprinosi

Nakon Frojdove smrti zaoštrila su se neslaganja psihoanalitičara u okviru

Britanskog psihoanalitičkog društva i rezultirala su podelom na tri grupe:
sledbenike Melani Klajn, sledbenike Ane Frojd i na treću, nezavisnu grupu
koju su najviše doprineli savremenom shvatanju objektnih odnosa. Oni su
formirali Britansku školu objektnih odnosa, a najznačajniji predstavnici su:
Vinikot, Ferbern, Balint, Gantrip...

Iako su se ovi psihoanalitičari deklarisali kao nezavisni u odnosu na školu

Melani Klajn, ipak je ona najzaslužnija za prekretnicu koja je dovela do
formiranja nove paradigme u psihoanalizi i napuštanja nekih osnovnih
postavki Frojdove klasične psihoanalize.

Melani Klajn
je formulisala svoje viđenje strukture, dinamike i – naročito, razvoja
ličnosti zahvaljujući kliničkim uvidima u radu s decom. Ono što je ostavilo
naročit utisak na nju jesu bile moćne i zastrašujuće agresivne, sadističke
fantazije koje su deca ispoljavala u psihoanalitičkom tretmanu, a zbog
kojih su deca osećala anksioznost i osećanje krivice. Ona je zaključila da
je u prvim mesecima života najvažniji činilac psihičkog života i odnosa s
majkom strah od uništenja povezan s nagonom smrti. Da bi se zaštitilo
pozitivno iskustvo u odnosu s majkom i libidinalna ulaganja u majku,
dolazi do procesa cepanja (splitting) svega što je loše od onoga što je
dobro, a derivati nagona smrti (agresija, mržnja i sadizam) projektuju se
na majku. Pošto majka sada sadrži sve što je loše, dete doživljava
persekutornu anksioznost koja karakteriše prvu fazu u razvoju deteta, a
to je paranoidno-shizoidna pozicija. Ova pozicija može da se opiše kao
način organizacije celokupnog iskustva na takav način da se svi aspekti
sebe i majke cepaju na dobre i loše elemente koji se u mentalnom svetu
„drže“ zasebno. To znači da u ovoj fazi nije moguć celovit doživljaj sebe ili
objekta. Kroz stalno ponavljanje ciklusa projekcije i introjekcije dete
nastoji da sve loše aspekte sebe i objekta drži odgojene od dobrih
aspekata sebe i objekta i tako spreči da dobri, negujući aspekti odnosa
budu uništeni od strane loših, destruktivnih i frustrirajućih iskustava.

Tek u drugoj polovini prve godine života unutrašnji svet parcijalnih

objekata počinje da se menja zahvaljujući novom kapacitetu deteta da
shvati da doživljaj majke kao loše, odbacujuće i destruktivne, kao i
doživljaj majke kao brižne i negujuće predstavljaju aspekte iste osobe.
Dolazi do integracije ovih suprotstavljenih doživljaja što rezultira brigom
deteta da je naudilo majci svojim neprijateljskim i sadističkim
fantazijama. Ovu fazu Klajnova naziva depresivnom pozicijom. Odlikuje je
sposobnost da se majka doživi ambivalentno, kao i dobra i loša, kao
objekat ka kome se usmeravaju i ljubav i mržnja.

4
Za razliku od PS pozicije u kojoj je dete zaokupljeno strahom od
spoljašnjeg napada i uništenja, u DP se dete brine da bi moglo da naškodi
objektu ljubavi. Ova anksioznost se naziva depresivna anksioznost. Strah
od gubitka dobrog objekta zbog svojih agresivnih i sadističkih impulsa
stvara osećanje krivice. Da bi izašlo na kraj s osećanjem krivice, dete vrši
reparaciju, odnosno aktivan napor da ljubav prevlada mržnju, a da se
eventualna šteta nastala usled fantazmatskog ili stvarnog ispoljavanja
destruktivnosti nadoknadi i popravi manifestovanjem ljubavi.

Osnovna meta kritike pristupa M. Klajn jeste pretpostavka da je dete u

prvoj godini života sposobno za vrlo složeno apstraktno i pojmovno
mišljenje i razradu sofisticiranih fantazija. Nadalje, njoj se zamera da je
zanemarila ulogu stvarnih traumatskih iskustava i uticaj stvarnih
roditeljskih figura i njihovog odnosa s decom pridajući skoro isključivu
ulogu u nastanku psihopatologije detetovom fantazmatskom životu i
urođenim nagonima, pre svega nagonu smrti i njegovim derivatima.

Ipak, njen najveći doprinos u identifikovanju i opisu PS i DP pozicije ima

veliku kliničku vrednost, naročito ako se ove pozicije shvate ne kao
razvojne faze, nego kao dva načina organizovanja iskustva koji postoje i
naizmenično se koriste tokom čitavog života.

Nezavisna grupa
obuhvata učenja nekolicine psihoanalitičara koja imaju važne dodirne
tačke. Njih povezuje to što su, za razliku od Frojda, sprovodili
psihoanalitički tretman teško poremećenih pacijenata (psihotičnih ili
graničnih poremećaja). Posledica toga jeste da su svoj fokus usmerili na
rani razvoj, tj. na preedipalne faze i na dijadne objektne odnose umesto
na triangularnu edipalnu konstelaciju. Takođe, smatrali su da su stvarni
odnosi s majkom i drugim značajnim figurama, dakle stvarno okruženje
važni za razumevanje razvoja ličnosti i, naravno, psihopatologije. Oni
veruju da razvoj psihopatologije objašnjava teorija deficita, a ne teorija
konflikta, naime da nedovoljan i neodgovarajući razvoj psihičkih struktura,
pre svega selfa, nastaje usled neodgovarajućeg ranog iskustva u odnosu s
majkom.

Kao najvažnijeg i verovatno najuticanijeg predstavnika ove grupe izdvojili

smo Donalda Vinikota koji je psihoanalitičku teoriju i praksu obogatio sa
nekoliko važnih pojmova.

Jedan od tih pojmova je „holding okruženje“ ili „dovoljno dobro okruženje“

koje omogućava da dete razvije self i doživi sebe kao zasebnu osobu.
Majka obezbeđuje takvo okruženje ako u „malim dozama“ donosi svet
detetu i epatijski anticipira i reguje na detetove potrebe. Najvažnija uloga
majke jeste da s bebom ostvari takav odnos koji dozvoljava rađanje i
razvoj selfa. Majka koja je u stanju da pruži optimalan iznos zadovoljenja
detetovih potreba i dovoljnu konstantnost iskustva u odnosu, može da se
nazove „dovoljno dobrom majkom“. Dovoljno dobro materinstvo
podrazumeva da se majka usklađuje prema potrebama deteta i da u
prvim mesecima života čini sve da zadovolji detetove omnipotentne
potrebe, ne frustirajući ih preko mere. Ona uvažava detetov tempo
razvoja i pravilno dozira podršku i izazov na takav način da ne ugrozi

5
dete, ali i da, kada za to dođe vreme, podrži njegov put ka autonomiji. Da
bi majka bila u stanju da gradi takav odnos s detetom koji se rukovodi
potrebama deteta, a ne njenim sopstvenim potrebama, kod majke se
krajem trudnoće formira tzv. primarna materinska preokupacija, koju
odlikuje stavljanje deteta i njegovih potreba u centar majčinog
subjektivnog sveta.
Za razvoj deteta, odnosno proces koji vodi razlikovanju sebe od majke i
drugih objekata i omogućava postepenu emocionalnu separaciju važan je
tzv. prelazi objekat. On se naziva tako zato što se radi o objektu koji ima i
elemente spoljašnje realnosti i elemente detetovog subjektivnog sveta,
tako da istovremeno pripada i detetovom doživljaju sebe i detetovom
doživljaju onoga što je izvan njega.

U kliničkom radu koristi se Vinikotovo razlikovanje pravog i lažnog selfa.

Pravi self se odnosi na urođeni potencijal koji čini jezgro detetovog
autentičnog bića koje će se pojaviti i razviti ukoliko majka razvije s
detetom odgovarajući odnos, tj. obezbedi mu holding okruženje. Lažni self
je fasada koju dete stvara pokušavajući da zadovolji zahteve majke koja
insistira na takvom ponašanju i takvim osobinama deteta koje su izraz
njenih potreba, a ne detetovog pravog selfa.
Vinikot se zalaže za takav psihoanalitički tretman u kojem je zadatak
analitičara da obezbedi holding okruženje koje je nedostajalo u njegovom
ranom razvoju. Jedino u takvom terapijskom odnosu može da se aktivira,
probudi pravi self i nastavi svoj zaustavljeni razvoj i preuzme primat od
lažnog selfa.

Najvažniji mehanizmi odbrane kojima se tumači rani razvoj ličnosti i koji

dolaze do izražaja u kliničkom radu sa graničnim i psihotičnim pacijentima
su cepanje, projektivna identifikacija i primitivna idealizacija odnosno
obezvređivanje.
Cepanje je nesvesni proces putem kojega se aktivno razdvajanju
kontradiktorne reprezentacije selfa, objekta ili kontradiktorna osećanja.
Cepanje je ključno za emocionalno preživljavanje deteta jer omogućava
da se negativni doživljaj majke kao odbacujuće i nedostupne odvoji od
pozitivnog doživljaja tako da interakcija s majkom tokom hranjenja i
drugih situacija nije kontaminirana anskioznostima u vezi „loše majke“.
Cepanje omogućava detetu da razdvoji ljubav od mržnje, zadovoljstvo od
nezadovoljstva, dobro od lošeg... Ono može da se posmatra i kao jedan
od osnovnih načina organizacije iskustva u zasebne odeljke zbog straha
da će sve što je dobro u iskustvu i unutrašnjem svetu deteta biti uništeno
ukoliko se dobro i loše ne drže odvojenim.
Oto Kernberg je opisao kliničke manifestacije cepanja: 1) istovremeno
postojanje kontradiktornih alternativnih reprezentacija selfa tako da se
osoba ponaša i izgleda prilično drugačije od danas do sutra; 2)
razvrstavanje osoba u idealizovanu grupu „skroz dobrih“ i obezvređenu
grupu „skroz loših“; 3) selektivni problemi s kontrolom impulsa i 4)
izražavanje stavova i ponašanje koje je kontradiktorno, ali osoba negira
kontradiktornost i ne ispoljava bilo kakvu zabrinutost zbog toga.
Projektivna identifikacija se može posmatrati i kao mehanizam odbrane i
kao interpersonalni proces. Ona obuhvata tri koraka: osoba nesvesno
projektuje reprezentaciju objekta ili selfa na drugoga (npr. kliničara);
meta projekcije se izlaže pritisku jer se osoba (pacijent) ponaša u skladu

6
sa svojom projekcijom. Ako meta i sama ima aspekte selfa koji su ego
distoni, potisnuti i nesvesni i uklapaju se u ono što je projektovano, ona
se identifikuje nesvesno sa projektovanim sadržaje i počinje da se oseća i
ponaša u skladu sa projekcijom pacijenta. Doživljaj koji ima osoba, meta
projektivne identifikacije, jeste da se ponaša „kao da nije svoja“ ili kao da
je „obuzeta nekim stranim silama“. Poslednji korak u procesu jeste da se
projektovani sadržaj u donekle izmenjenom smislu vraća pacijentu koji ga
reintrojektuje i tako promenjene usvaja.
Bion je pojam projektivne identifikacije preuzeo od M. Klajn i razradio ga
tako da se odnosi na razvojnu situaciju u kojoj dete projektuje
neprihvatljive aspekte sebe u majku koja služi kao „kontejner“ i vraća
detetu u izmenjenoj formi te sadržaje tako da oni sada budu podnošljivi i
prihvatljivi za dete.
PI se razlikuje od obične projekcije pošto kod nje nema transformacije
mete. Npr. paranoidna osoba može da druge goste restorana vidi kao
agente tajne službe koji je uhode i prisluškuju, a kelnerima pripiše
nameru da ga otruju, ali te projekcije ne menjaju osećanja ili ponašanja
tih ljudi. Drugim rečima, projektivna identifikacija može da se desi samo u
bliskom odnosu i interakciji dvoje ljudi, a meta mora da bude prijemčiva
za projektovane sadržaje.

Primitivna idealizacija i obezvređivanje služe za zaštitu od osećanja zavisti

i inferiornosti. Pacijent može da drugoj osobi, u odnosu na koju oseća
zavist i mržnju, pripiše svemoć i savršenstvo, te da uživa u delu te
svemoći kroz odnos sa idealizovanim objektom. S druge strane,
obezvređivanje osobe kojoj zavidimo i u odnosu na koju se osećamo
bezvredno, takođe služi u odbrambene svrhe.

Posmatranja odojčadi su potvrdila postavke teorije objektnih odnosa i

psihologije selfa koje su zasnovane na kliničkom radu s odraslim
pacijentima.
Pionir u ovoj oblasti je Margaret Maler. Ona je s kolegama posmatrala
parove majka-dete u prve tri godine života s ciljem da se utvrdi kako dete
ostvaruje doživljaj odvojenosti od svoje majke. Identifikovane su tri
razvojne faze:
1. autistična faza, prva dva meseca života, dete je u stanju „bez
objekta“, poznaje jedino svoja fiziološka stanja i teži uspostavljanju
homeostaze. Od početnog nerazlikovanja između sopstvenog i
majčinog rasterećenja napetosti, preko prvog razlikovanja prijatnih
i bolnih iskustava, pojave maglovite svesnosti o objektu koji
zadovoljava potrebe, dete ulazi u sledeću fazu.
2. simbiotska faza, 2-6 meseci, je stanje nediferencirane fuzije
odojčeta s majkom. U ovoj fazi dete ima doživljaj somatopsihičkog
jedinstva s majkom i stapanjem zajedničkih granica. Ovo je
posebno važna faza za razvoj psihičkog aparata jer je, po mišljenju
Malerove, za normalan psihički razvoj potrebno optimalno
simbiotsko zadovoljenje potreba u ovoj fazi. Doživljaj simbioze
mogu narušiti ili majčino preterano frustriranje detetovih potreba ili
neki urođeni nedostaci odnosno slabosti detotovog urođeog
aparata. Naime, Malerova smatra da dete doprinosi kvalitetu
primarne dijade svojim urođenim osobinama temperamenta (lako-

7
 teško, aktivno-pasivno, prijemčivo-slabo prijemčivo). Neka deca
imaju slabiji kapacitet da učestvuju u simbiotskom jedinstvu ili da u
punoj meri koriste dovoljno dobru sredinu, dok druga, poseduju
neuobičajen kapacitet da i iz siromašne sredine izvuku ono najbolje
za svoj razvoj.
3. faza separacije-individuacije započinje sa 6 meseci i traje do kraja
3. godine života. S početkom ove faze može se govoriti o
psihološkom rođenju deteta kao zasebne osobe. Paralelno sa sve
većim fizičkim odvajanjem od majke dolai i do boljeg izdvajanja tj.
separacije selfa iz prethodno stopljenih reprezentacija selfa i
objekta. Na osnovu posmatranja ova faza podeljena je u četiri
subfaze: 1) diferencijacija (6-10 meseci) – odlika ovog perioda
jeste da dete počinje da doživljava majku kao zasebnu osobu. U
tom periodu se dete često vezuje za prelazni objekt koji može da u
detetu pobudi osećanje sigurnosti čak i u odsustvu majke. 2)
praktikovanje (10-16 meseci)– dete ovladava novim lokomotornim
veštinama, istražuje sredinu i deluje kao da mu majka više nije
tako važna. U svojim pohodima po sredini povremeno se vraća
majci, ostvaruje fizički kontakt i zatim se opet odvaja 3) ponovno
približavanje (16-24 meseci) dete postaje svesnije svoje ranjivosti i
ambivalentnije je u pogledu separacije od majke. Deca ovog
uzrasta stalno proveravaju gde se nalazi njihova majka i važno im
je da majka učestvuje u njihovim novim iskustvima. Primetno je da
deca u ovoj fazi imaju snažnu potrebu za majčinskom ljubavlju i
traže da se ona stalno manifestuje. 4) konstantnost objekta (treća
godina života) – dete je u stanju da integriše dobre i loše aspekte
reprezentacija selfa i objekta. Objekat se pounutruje kao celina i
obezbeđuje doživljaj sigurnosti. Pošto unutrašnja slika majke
postoji stalno i stabilna je, tj. integrisana, dete više ne oseća da je
odvajanje od majke pretnja.

Daniel Stern je svojim studijama posmatranja odojčadi i njihove

interakcije s majkama naročito podržao najvažnije postavke teorija
objektnih odnosa. On je potvrdio da je novorođenče već od prvih dana
života svesno majčinske figure, odnosno da je zahvaljujući svojim
urođenim karakteristikama naročito osetljivo za socijalne draži i da je u
stanju ne samo da odgovori na poziv za interakciju već je ubrzo i u stanju
da inicira kontakt. Prema Sternu, razvoj detetovog doživljaja selfa zavise
od priznavanja i potvrđivanja od strane majke, od njenog osetljivog
afektivnog usklađivanja sa detetom. Za razliku od Malerove, Stern smatra
da ne postoji autistička faza i da počeci dijade majka-dete pre mogu da se
opišu u terminima simbiotičkog odnosa. Za razliku od Klajnove, Stern
smatra da je uloga fantazije tj. primarnih procesa od malog značaja kod
odojčeta, jer je odojče pre svega jedan pažljiv posmatrač stvarnosti. Tek
kod predškolaca možemo očekivati korišćenje fantazije i iskrivljavanje
onoga što se opaža pod uticajem motiva. Prema Sternu sekundarni
procesi prethode u razvoju primarnim procesima.

U svojoj izuzetno uticajnoj knjizi „Interpersonalni svet odojčeta“ Stern je

opisao kako se razvija doživljaj selfa i koje su njegove osnovne odlike.
Prema njemu, self ima pet različitih aspekata i njih treba shvatiti kao
domene selfa, a ne strogo kao razvojne faze, pošto svaki domen nakon

8
što se formira ostaje trajan aspekt doživljaja selfa tokom čitavog života i
operiše u sadejstvu sa drugim postojećim domenima selfa. Prva tri
aspekta selfa možemo podvesti pod „neverbalni self“ i iako je u ranijoj
verziji svoje teorije Stern specifikovao da se oni javljaju određenim
redosledom u prvoj godini života, kasnije je zagovarao ideju da se oni
javljaju zajedno.
U prva dva meseca pojavljuje se zametak selfa, telesne prirode, koji bi se
najbolje mogao opisati kao iskustvo bebe da je živa dok susreće svet koji
je okružuje u datom trenutku, kao svesnost procesa proživljavanja nekog
iskustva. Sržni doživljaj selfa se stvara između 2 i 6. meseca i zasnovan je
na razmeni sa objektom koja se ostvaruje tokom rutinskih procedura kao
što su hranjenje, povijanje, igranje. Važan pomak u daljem formiranju
selfa nastaje od 7 do 9 meseca kada, po Sternu, odojče postaje svesno
svojih intrapsihičkih stanja i podudaranja odnosno nepodudaranja sa
psihičkim stanjima majke. To je faza u kojoj se pojavljuje
inersubjektivnost odojčeta i majke. Između 15 i 18 meseci formira se
verbalni ili kategorijski doživljaj selfa, zasnovan na semantičkom
pamćenju, sposobnosti da se misli simbolički i da se jezički izražava.
Poslednji domen selfa nastaje između 3 i 5 godine života, on ga naziva
narativni self i podrazumeva mogućnost da dete sebe sagleda u
vremenskoj perspektivi. Ovaj aspekt selfa bazira se na epizodnom,
odnosno autobiografskom pamćenju.

Sternovo shvatanje razvoja

1. Za razliku od konvencionalnog modela faza ili stadijuma razvija u

kojem svaka faza nastaje u sukcesivnom sledu i zamenjuje
prethodnu, Stern predlaže model slojeva. Po ovom modelu tokom
razvoja dolazi do akumulacije doživljaja selfa, socioafektivnih
kompetenci i „načina-bivanja-sa“ – kao osnovnih gradivnih
elemenata reprezentacionog sveta. Nijedan domen ne nestaje,
svaki ostaje aktivan i ulazi u interakciju s drugima i to tokom celog
života. Prema Frojdovom modelu stadijuma razvoja ranija razvojna
organizacija može da bude ponovo aktivirana i pristupačna jedino
kroz proces regresije.
2. Prema Sternu proces diferencijacije selfa od drugih počinje već na
samom rođenju i ne može da se pripiše nekoj određenoj i
vremenski ograničenoj fazi u razvoju. Naprotiv, najvažniji razvojni
zadatak odojčeta je stvaranje povezanosti s drugima!
3. Kada je u pitanju shvatanje da u zavisnosti od načina savladavanja
razvojnih zadataka u pojedinim fazama odnosno od iskustava sa
objektima nastaju specifični vidovi psihopatologije, Stern opet
zauzima svojstveno gledište. On smatra da je u razumevanju
patologije važnije razumeti kakve strategije i probleme u vezivanju
karakterišu pojedine poremećaje, nego postulirati faze „normalnog
autizma“, „primarnog narcizma“ ili „simbioze“. Takvi ili slični
fenomenti postoje kao patološke pojave kasnije u životu, ali one
nemaju poreklo u prve dve godine života.
4. Šta su unutrašnji objekti? Kako nastaju? Oni nastaju iz ponavljanih
i prilično malih obrazaca interakcije. Takvi unutrašnji objekti nisu
reprezentacije osoba niti njihovih delova/osobina. Ono što se

9
 reprezentuje su interaktivna iskustva. Stern naziva unutrašnje
objekta „načini-bivanja-sa“.

Ono što je zajedničko teorijama objektnih odnosa i najnovijim tokovima u

postmodernoj psihoanalizi poznatim pod nazivom relaciona
psihoanaliza, jeste shvatanje da su „odnosi s drugima, a ne nagoni,
osnovni gradivni materijal mentalnog života" Ovi modeli ne negiraju
postojanje seksualnog i agresivnog nagona i konflikata i njihove važnosti
u ljudskom životu i međuljudskim odnosima, ali smatraju da nagoni i
konflikt nisu temelj ljudskog iskustva.

Literatura:

10