P. 1
СВЕТИГОРА бр.195 - Лучиндан 2009.г.

СВЕТИГОРА бр.195 - Лучиндан 2009.г.

Views: 4,201|Likes:
Часопис СВЕТИГОРА бр.195. Лучиндан 2009.г. - Образник за вјеру културу и васпитање Православне Митрополије Црногорско-приморске са Цетиња
Часопис СВЕТИГОРА бр.195. Лучиндан 2009.г. - Образник за вјеру културу и васпитање Православне Митрополије Црногорско-приморске са Цетиња

More info:

Copyright:Traditional Copyright: All rights reserved

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF or read online from Scribd
See more
See less

08/25/2015

obraznik

za vjeru
Kulturu i
vaspitawe

··

·

·

·

Црна Гора 1,20 € Србија 100 Дин. Република Српска 2,5 КМ
за Европу 3,5 €; за Америку $6; за Аустралију 10 AUD

·

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА  ГОДИНА XVII  ЛУЧИНДАН  НОВЕМБАР 2009. г.  БРОЈ 195

Медведеву свечано уручен

Орден Светог Саве

Медведеву свечано уручен Орден Светог Саве

С

а благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и одлуком Светог Архијерејског
Синода Српске Православне Цркве, господину
Дмитрију Медведеву, Председнику Руске Федерације, уручен је орден Светог Саве првог степена на свечаној аудијенцији која је одржана данас, 20. октобра 2009.
године, у просторијама Српске Патријаршије у Београду.
У присуству Господе архијереја и свештенства СПЦ, Њ.К.В.
Александра и Катарине Карађорђевић, господе министара Вука Јеремића и др Богољуба Шијаковића, државног
секретара Драгана Чуровића, и других гостију,
Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уручио је највише одликовање Српске
Православне Цркве председнику Руске Федерације, рекавши: „Ваше Превасходитељство, уважени Димитрије
Анатољевичу,
Дозволите да Вас у име Његове Светости Патријарха
Српског Павла, у име Светог Синода и све пуноће наше
Православне Цркве Српске, поздравим с дубоким поштовањем, љубављу и добродошлицом. Поздрављајући Вас
и примајући Вас, ми поздрављамо велики Православни
руски народ. Наша два једноверна, једнокрвна и једнојезична народа градили су и поново граде свој историјски
пут на јединственом просветитељском делу свете браће
Кирила и Методија.
То њихово дело се укорењивало у биће наших народа
њиховом азбуком, Евангелском Јовановом вечном истином: „В началe бe Слово и Слово бe в Боге и Богь бe Слово“, подвигом њихових следбеника Антонија и Теодосија
Печерских, Светог Саве првог Архиепископа Српског,
Сергија Радоњежског, Нестора летописца и Лазара Србина, творца првог часовника на Кремљу с почетка XV века,
савременика Светог Петра Цетињског (он је проклео сваког Србина који не би био веран Русији) и Светог Серафима Саровског, и њима сличних великих, умних и светих
људи све до наших дана, све до блаженог спомена Алексија II, Патријарха Московског и све Русије, и Патријарха
Српског Павла. Свети Александар Невски, с правом назван „име Русије“ и Димитрије Донски, као и њихова истина „да Бог није у сили него у правди“, исто су толико српски колико и руски, као што су великомученик косовски
Лазар, бранитељ Косова и Европе (1389), са својом истином„да је земаљско за малено царство а Небеско, увијек и
до вијека“ и Кaрађорђе, „бич тирјанах“ исто
толико руски колико и српски.
Та узајамност и заједништво наше Цркве
и наших народа, вековима освештавани
Причешћем из једне Чаше, Крвљу Христовом, посведочени су нашом заједничком
борбом за слободу и правду. И не само
борбом против нацифашистичког зла,
него и против насиља и тираније претходних времена. Србија и српски народ уопште, неће никада заборавити руску браћу
и витезове на челу са Рајевским из друге
половине XIX века; уз то, српски народ би
себе заборавио када би заборавио цара
страстотерпца Никојала II који је (1914) несебично жртвовао своје Царство и царско
достојанство уставши у одбрану слободе
Србије и Црне Горе.

У знак благодарности за ту јединствену у историји Царску
и сверуску жртву тадашњи краљ Југославије Александар
Карађорђевић (који је био и прва жртва нацифашизма у
Европи, убијен у Марсеју 1934), примио је стотину хиљада Руса избеглица и прогнаника од бољшевичке револуције, који су са своје стране уградили своју веру, знање,
уметност, у ондашњу Јужнословенску државу, оставивши
иза себе неизбрисив траг. Потврда те захвалности, је и
величанствени споменик на Новом гробљу, преко пута
онога кога сте посетили, посвећен „Цару Николају II“, како
на њему пише „и двум милионам русских воинов первој
мировој војни 1914-1918“.
Овоме да додамо и то да су наше две помесне Цркве Руска Православна Црква и Српска Православна Црква, како
у прошлим вековима, тако и данас, биле и остале темељ
тог јединства и заједништва. У том смислу сва пуноћа
наше Цркве је посебно благодарна блаженог спомена
Патријарху Алексију II и садашњем Свјатјешем Патријарху
Кирилу Московском и све Русије који су узимали и узимају живог учешћа у најновијем распећу нашег народа и
наше Цркве.
Ви, многопоштовани господине Председниче, ходите
стопама Ваших великих предака, како Вашим доласком,
везаним за ослобођење Београда (1944), тако и Вашим и
Ваше Државе Русије непоколебивим ставом и заштитом
целовитости Србије са њеним срцем, Косовом и Метохијом, штитећи тиме не само Србију, него и неповредивост Међународног Права и правде.
У то име Вам наш Свети Архијерејски Синод, као знак благодарности за Вашу верност браћи и правди, за допринос
јединству васељенског Православља, и Вашу показану
љубав према Српској Православној Цркви, додељује своје
највише одликовање: орден Светог Саве првог степена.“
На ове топле и братске Митрополитове речи председник
Дмитрији Медведев је одговорио да је посебно срећан
што је одликован највишим одликовањем Српске Православне Цркве и оценио да су односи два братска народа
снажни изразивши чврсту подршку Србији по питању Косова и Метохије.
Преосвећени Епископ бачки Г. Иринеј је прочитао одлуку
Светог Архијерејског Синода, а затим је Митрополит Амфилохије свечано уручио орден уз речи: ДОСТОИН!
Извор: spc.rs

патријарх српски ПАВЛЕ

Део беседе изговорене на Светој
Литургији на празник Светог апостола и еванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског у цркви Светог Луке у
Крњачи 31. октобра 1997.

новембар / 2009 / svetigora

анас прослављамо и Светог Петра Цетињског, велико све­
тило на­ше Цркве, из рода нашега, који је у другом делу
XVIII и првом делу XIX века управљао Црквом Божијом
на Цетињу као митрополит цетињски и све Црне Горе и
као господар Црне Горе. Колико је он поднео тешкоћа
и мука учећи народ и борећи се против крвне освете и
свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу
онима који Христову науку или не знају,
неће да знају или је знају површно. Он је
учествовао у ко­мандовању у две битке
против скадарског паше, у којима су
Црногорци под његовом командом по­
бедили и своју слободу одржали. Али
свети човек није ишао у борбу зато да
туђе отима и да се ти људи убијају, него
да брани слободу свога народа и пра­
во на своје место под сунцем. Зато
је Бог помогао и њему и наро­
ду да своју слободу оства­
ре, и оснаже, и да у борбама
победе. У другој борби на
Крусима, пред сам поче­
так борбе, Свети Петар се
помоли Господу и каже:
«Господе помози! Ако
сам ја крив, нека први
погинем у овој борби''.
А онда се обраћа Ка­
рамахмут паши ска­
дарскоме: «Ако си ти»,
вели, «крив, да Бог да
огњем живим саго­
рео.» Битка почиње.
Командује брат Кара­
махмут паше, али Црно­
горци сузбију његов напад.
Турци се поколебају и почну
да беже. Карамахмут паша,
да их охрабри, јурне на коњу,
али се спотакне, и падне.
Један Црногорац одсече му
главу и битка се заврши. Кад
се битка завршила Светом
Петру Цетињском на бојном
пољу донесоше трофеје и
главу Карамахмут паше и он
ће, иако га није познавао али
је ту био присутан човек који
га је познавао и потврдио да
је глава Карамахмут паше,
рећи: «Е, Карамах­мут пашо,
чега ти је било мало у Скадру
на Бојани па си од нас дошао
сиротињско да узмеш?» Па
се онда обрати Црногорци­
ма: «Где му је тело? Ако је и
непријатељ, сахранити га
треба''. Рекоше му да је тело

besjeda

Свети Петар Цетињски

спаљено. Да ли су Црногорци чули његово про­
клетство и молитву у почетку битке или је он као
свети прозрео шта ће бити?
То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек
и кад није крив претпоставља да је крив. А зло­
чинац нечовек никад није крив, увек су криви
дрyги. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре,
и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је
снашао и трајао четири године, злочинци су увек
себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да
смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и
за све злочине што су их дрyги починили. То да
нам буде увек наука и поука. Као што је поука и
Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за
истину, за оно што је право и честито, јер на тај
начин добијамо живот непролазни који је у рука­
ма Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интере­
се привремене, овоземаљске, ништавне, не изгу­
бимо свој образ и своју душу, образ и душу свог
народа.

3
Келија Светог Петра Цетињског

svetigora / 2009 / новембар

povodom praznika

ВЛАДИМИР Лоски

4

УЗДИЗАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА
оред Великог Петка (види икону Распећа), другим хришћанским помјесним Црквама. У Риму се прославља
тема Крста обнавља се стално у служ­ под папом Сергејем (687-701). Празник Уздизање часног Крста
би недељног циклуса, сваке среде и петка јесте прослава Христовог Крста од стране читаве васељене која
литургијске године. По­ред тога, православни је препознала да «је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је
Исток посветио је Крсту
Божија јача од људи» (1. Кор. 1, 25). «Видев­
Господњем три посеб­
ши Крст подигнут руком епископа», Црква
на празни­ка: Поклоњење
прославља оруђе Христово кроз које је
часном Крсту (трећа недеља
''разрешена трулежност, а нетрулежност
Поста), Изношење часног
процветала, ми смртници - обожени, а
Крста (1. август) и Уздизање
ђаво пак потпуно поражен» (Вечерње,
часног Крста (Воздвижење - 14.
стихира гласа 5.) Али, исто­времено са
септембар, Крстовдан), који
искупљењем, Црква прославља непосе прославља и на Истоку и на
бедиву победу Крста над оним си­лама
Западу.
овог света које су непријатељске пре­
Празник Уздизања часног
ма хришћанству. И заиста, за хришћане
Крста потиче из Палести­
победа има смисла само ако је добијена
не. Установљен је да би про­
Крстом Господа, који је једини сигурни
славио освећење цркве
ослонац светској историји - Сведржитељ
Васкрсења Господа Исуса Хривасељене. Царство које жели да буде
ста коју је подигао цар Кон­
хришћанско мора се поклонити Крсту,
стантин у Јерусалиму. Праз­
јер је Крст осигурао победу Константи­
ник Освећења врло брзо је
ну, Крст је сломио силу варвара и поди­
сједињен са прослављањем
гао жезло цара хришћана. Присуство ових
спомена на откриће правог
константинскиx елемената даје праз­
Крста. Јевсевије, описујући
нику политичка обележја: православни
прославу Освећења, која се
свет и његов василевс, глава хришћанске
дешавала 335. године, не
цивилизације, побеђују своје непријатеље
спомиње откриће Крста. Ипак, Свети Кирил Јерусалимски 347.
непобедивом снагом Крста. Поред ових придода­
године каже: ''Већ је цела васељена испуњена дрвеним дело­
тих аспеката, који припадају Византији, васељенско
вима Крста». Из тога произлази да се проналажење Крста де­
Уздизање часног и животворног Крста има стал­
сило непосредно после празника Освећења, око 340. године.
но и суштин­ско значење које се односи на космич­
Легенда из Едесе додељује от­криће Крста Протиницији, жени
ко освећење божанским енергијама пројављеним
првог до цара Клаудија, у време Тиберијеве вла­де. Ипак, као
кроз Крст. Ако је Христос Нови Адам, Његов Крст је
вероватније прихваћено је, крајем IV века, да је за откриће за­
ново Дрво живота, које враћа палом свету непороч­
служна Света Јелена, Константинова мајка. Између осталог
ност Раја. Подигнут изнад земље, Крст обгрљује чи­
Свети Јован Златоусти 395. године говори о три крста које је
тава небеса са своја два крака, одбацује демоне и
пронашла царица Јелена под Голготом, и како је онај који је
излива благодат на све четири стране света. У ико­
припадао Христу препознат јер се налазио у средини и но­
нопису су понекад сједињени догађаји Уздизања и
сио натпис. Почетком V века и други писци говоре о чудима
Проналажења часног Крста. Тада видимо епископа
захваљујући којима су Света Јелена и Све­ти Макарије, епи­
како подиже Крст на горњем делу иконе, док, испод,
скоп јерусалимски, препознали прави Крст. Етерија, поводом
видимо Свету Јелену пред пећином, у подножју Гол­
свог путовања у Јерусалим, око 400. године, пише да је праз­
готе где су три крста, које је управо открила. Ипак,
ник Освећења пра­знован врло достојанствено «јер Крст Го­
ова икона се најчешће ограничава, у представи,
спода пронађоше тог дана». Празник Крста је убрзо потис­
на само Уздизање Крста. Најједноставнији приказ
нуо празник Освећења. У VI веку, монах Александар говори о
показује епископа (Свети Макарије
годишњем празнику, Освећење и Уздизање часног Крста, на
Јерусалимски) који стоји на амвону са великим
дан 14. септембар. Василијев Минеј (крај X века) приповеда да
крстом у својим рука: то је истинити Крст Госпо­
је наредног дана по Освећењу 335. године, народу било допуш­
да који показује свету. С обе стране епископа стоје
тено да, по први пут, види свеславно дрво када је патријарх,
ипођакони. Понекад видимо цара Константина и ца­
стојећи на узвишењу, подигао Крст док су присутни произно­
рицу Јелену са десне стране епископа, а с друге стра­
сили Кирие елеисон. Ово је приказ прославе Воздвижења, како
не, неко од чуда (излечење болесног или васкрсење
је обављана у Јерусалиму од открића Крста. Од 14. септембра
мртвог) које остварује чудотворна моћ Крста. Архи­
614. године овај обичај је спроведен први пут у Цариграду. По­
тектура у позадини, иза епископа који подиже Крст,
што је повратио Крст од Персијанаца, император Ираклије III га
представља Цркву Васкрсења Господњег, коју је по­
тријумфално уноси у главни град царства 628. године. 633. го­
дигао Константин, што нас подсећа на старији праз­
дине патријарх Сергије га носи на литији од Влахерне до цркве
ник Освећења који је остао сачуван у иконопису.
Свете Софије, где је церемонија Уздизања часног Крста била
празнично слављена. Из Цариграда празник се проширио по
Преузето из књиге: Смисао икона

новембар 2009 / број 195

IZ SADR`AJA:

М

Њ

М

3. • Патријарх српски ПАВЛЕ

Свети Петар Цетињски

9. • Патријарх руски КИРИЛ (Гундјајев)

ЉУДСКА ПРАВА И МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

o
молитви
и
в
ери

17. • Митрополит АМФИЛОХИЈЕ
28.

Епископ диоклијски ЈОВАН (Пурић)

БЕСЈЕДА НА РОЖДЕСТВО
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

40. • ИВАНА Јовановић

Медведеву св
еч

о уручен
Орден Светан
ог Саве

42. • ЈОВАН Б. Маркуш

патријарх српски ПАВЛЕ

Свети Петар Цетињски

Богословље
Образовање и васпитање
Поводом празника
Књига Товита
Помјесна
Отачаствена
Митрополија

6
15
23
34
59
60
63

анас прослављамо и Светог Петра Цетињског, велико светило наше Цркве, из рода нашега, који је у другом делу
XVIII и првом делу XIX века управљао Црквом Божијом
на Цетињу као митрополит цетињски и све Црне Горе и
као господар Црне Горе. Колико је он поднео тешкоћа
и мука учећи народ и борећи се против крвне освете и
свих других зала која су била и остала до данас у народу, међу
онима који Христову науку или не знају,
неће да знају или је знају површно. Он је
учествовао у командовању у две битке
против скадарског паше, у којима су
Црногорци под његовом командом победили и своју слободу одржали. Али
свети човек није ишао у борбу зато да
туђе отима и да се ти људи убијају, него
да брани слободу свога народа и право на своје место под сунцем. Зато
је Бог помогао и њему и народу да своју слободу остваДео беседе изговорене на Светој
ре, и оснаже, и да у борбама
Литургији на празник Светог апостопобеде. У другој борби на
ла и еванђелисте Луке и Светог Пеновотарије“ (Ј. Мајендорф). Димитрије је, за разКрусима, пред сам почетра Цетињског у цркви Светог Луке у
лику од свог пријатеља Св. Николе Кавасиле, који
так борбе, Свети Петар се
Крњачи 31. октобра 1997.
је био за преговоре са Латинима, али без уступапомоли Господу и каже:
ка на догматском пољу и еклисиологији, „при«Господе помози! Ако
хватао јединство са папом без постављања услосам ја крив, нека први
ва“, што је касније потврдио примањем римокапогинем у овој борби''.
Излагање на Десетом сверуском
тиличанства, заједно са царем Јованом V, чији је
А онда се обраћа Каaktuelno
народном сабору „Вера. Човек.
саветник био. Латинизација духа и етоса нарорамахмут паши скаЗемља. Мисија Русије y XXI веку“,
да се такође може пратити у ширењу популардарскоме: «Ако си ти»,
Москва, 4. априла 2006. године.
не, народне књижевности, тј. средњовековних
вели, «крив, да Бог да
романа, који су, за разлику од раних, аскетски
огњем живим сагоо свему судећи, у XXI веку за
и поучно обојених, попут Варлаама и Јоасафа,
рео.» Битка почиње.
Русију и народе руских обса западноевропским, витешким мотивима пуКомандује брат Караласти и даље ће важна, ако
столовина и љубавним перипетијама, били
махмут паше, али Црноне и прворазредна питања, као
страни православно-јелинском духу. Њима се
горци сузбију његов напад.
и раније, бити питања научнопридружују и сатирична дела која негативно гоТурци се поколебају и почну
техничког, економског и социјалног
воре о свештенству, монаштву, племству, што, нада беже. Карамахмут паша,
развоја. Међутим, очигледно је
жалост, није било далеко од стварности.
да их охрабри, јурне на коњу,
да је енергију за било који вид
Све ово говори о кризи вере и кризи идентиали се спотакне, и падне.
људске делатности могуће поцрптета у позној Византији. Уочено је да историја
Један Црногорац одсече му
митрополит
АМФИЛОХИЈЕ
сти искључиво у духовној сфери.
зна пуно
примера када се у кризним и преломглаву и битка се заврши. Кад
Зато ће успешно решење ових заним моментима живота заједнице примећује
аријарх руски
се битка завршила Светом
датака у веома великој мери зависипојачаност умне делатности културне елите. Исме у световном образовању, показатељ су да то образовање
Драга браћо и сестре!
КИРИЛ (Гунјајев)
Петру Цетињском на бојном
ти од тога на који начин ће се ти затина, облици те делатности могу бити разлијера и молитва су једина
крила којим
ми људи
трага за улогом у друштву, која је нешто више од пуке техничке
пољудва
донесоше
трофеје
и можедаци
уклопити у духовне параметре сачити:
бекство
од
стварности
у
науку,
уметност,
мо да летимо. И као главу
што птица
не можепаше
летјети
без својих
употребљивости. Отуда и све толерантнији став световних шкоКарамахмут
и он
мобитне цивилизације какву представља Русија и целокупкњижевност или, напротив, ход ка решавању
крила, тако ни људско
бићеганеније
може
да полети
ла према црквеном образовању.
ће, иако
познавао
алииз низини простор на ком руски народ живи. Осим тога, значајан чинајактуелнијих и најгорућијих проблем. У мона према висинама,
небесима,човек
без тих
крила. Не
је према
ту био присутан
који
нилац који утиче на развој целокупне руске цивилизације
менту када се руши кохезиона сила заједнице,
може прелетјети негапросто
ове океане
који насдаокружују
Закључак
је познавао
и потврдио
остаће односи са спољашњим светом, односно односи са
Разликовање црквеног и световног васпитања јавља се као
и које могу прећи бродовијекоје
је човјек
изумио, паше,
него не може Каква нам је вјера таква изражена у њеној вери, обично се решења траглава
Карамахмут
другим цивилизацијама, пре свега са западном. А управо ту
же не у изналажењу нових, већ путем враћања
чињеница неког идеолошког система у којем треба решавати
прелетјети онај океан бесконачни.
човјекмут
је биће
призвано ће нам бити молитва
рећи: «Е, А
Карамах
пашо,
посебан значај задобија идејна основа тих односа. У случају
старим узорима и матрицама. Неоспорно је да
овако постављено питање. Питање се разматра без удубљивања
да пређе тај бесконачни океан.
која
је по
ријечима Свечега тиВјера,
је било
мало
у Скадру
западне цивилизације реч је о правима и достојанству човеје
мотив
за
настајање
двеју
верски
и
идеолошки
у специфичности „црквеног“ и „световног“. Проблем је како да
тог апостола Павла основана
онога
чему
и, како додаје Иначе да није Њега та
Бојани
па се
си надамо
од нас дошао
ка. Православна традиција, која представља културни темељ
супростављених покрета у Византији у првој посе они доведу у однос и колико је могућа њихова узајамна
Свети апостол, која је и провјера
невидљивих
ствари,
и
молитва,
заједница би била заједница
сиротињско да узмеш?» Па
руске цивилизације, не може а да не одговори на тај изазов,
ловини 14. века био исти: и хуманисти и исихасти
интеракција. Ми тврдимо да је тај однос могуће дефинисати у
која по ријечима Светог боговидца
Григорија
Богослова, једног од данас до сутра, дуне вјетар
се онда обрати
Црногорцијер ће се у противном руски свет претворити у маргиналну
су били незадовољни стварношћу Царства које
позитивном смислу. Стварање предуслова за стицање црквеод најопитнијих отаца Цркве,
призив
бићу,
ма: «Где
му јељудском
тело? Ако
је ипа ће он и нестане та заједница, дође
појаву у савременом свету.
се
рушило,
и
једни
и
други
су
прибегли
тражењу
ног образовања није везано само за увођење вјерске наставе у
рећи да се треба више молити
него ли сахранити
дисати. Колико
непријатељ,
га је важ- смрт једнога или другога или
Од3 1991. године земље које су се формирале као последица
решења у прошлости; разлика је „само“ у томе
школама. Потребно је да просветне институције уваже домете
но дисање за човјека, још је
важнија
молитва
као
треба''
. Рекоше
му да
је његово
тело духов- болест и ма колико се заклињали једно другоме
распада Совјетског Савеза правно су фиксирале људска прасу хуманисти прибегли древном јелинизму,
црквеног образовања. Ти домети су уткани у наслеђе самих тих
но дисање, јер тјелесно дисање одржава наш тјелесни пролаз- на вјерност и љубав, оде тошто
и претвори се у прах
ва и слободе као средишње норме друштвено-политичких
а монаси изворном исихазму.
Занимљиво је приинституција, само је потребно то искрено сагледати. Ако су сви
ни живот, духовно дисање преображава пролазност у непро- и пепео да није Онога истински
другога, вјечноКелија Светог Петра Цетињског
односа. Данас се овај избор не доводи у сумњу. Напротив,
метити,
нимало
случајну,
различитост
њихових
домети друштвених и природних наука достојни удубљивања и
лазност, открива нам безграничну мјеру нашег људског смис- другога, да није Његове љубави и Његовог приполитичко руководство и друштвени лидери непрестано
селидби: једна група мање или више образопроучавања, тим прије су тога достојни изрази и богаство црквела и нашег људског постојања. Није случајно апостол Павле ре- суства да освјешта, да уђе као
квасац у биће и да
потврђују оданост овим начелима.
младих људи из Цариграда и Солуна, поног живота .
као да је све што није од вјере гријех. Шта то значи? То значи да обједини и да јединство којеваних
је земаљско, тјелесно,
Међутим, последњих година развијају се и такве тенденције
пут
Св.
Григорија,
Св.
Филотеја
Кокиноса,
одлаПроблем световног образовања је та недовољна спремност да
све што није утемељено на том невидљивом и наизглед малом душевно учини јединством вјечним и непроу области људских права које верници оцењују у најмањој
на Атос, аsje]awa
друга се, као Акиндин и Варлаам, из
се удуби у црквену стварност. Тога ради, таква просвета није имукамену станцу, све што није дакле на њему утемељено, што иде лазним. Зато се и каже да зи
оно што Бог сједини,
мери
каого-двосмислене. С једне стране, људска права служе
селе у престоницу. Разлог због
кога
Дана
17. августа
2009.
на од бројних предрасуда према Цркви. Црквено образовање
ван њега, оно иде у ништавило, иде у пропаст, иде - како би ре- човјек да не разједини. А провинција
то јединство се упрадобру.
одлазе, а други долазе у престоницу
јесте
дине
навршава
се 90Него-сме се заборављати да су се управо под утицајем те
је најприје дубока егзистенцијална потреба. Познати су бројни
као наш Свети владика Николај - у земљу Недођију. Није дакле во и темељи на вјери, на тојпрви
основи на том камеконцепције
заједнички

сујета
и
надменост
светске
славе
и
дина од упокојења
Јована на јавно мњење земаља бившег социјалистичког
примјери гдје су се људи од науке, умјетности и политике усаврслучајно што откад знамо за човјека на земљи, без обзира којој ну темељцу. Вјеровање значи негдје у дубиналагера Руска
почасти - што се јасно може видети из живота
и
ПоповићаЛиповца,
по- Православна Црква и друге верске заједнице
шавали у црквеном образоваању мимо професионалних покултури он припадао, без обзира којој религији он припадао, ма свога бића сусрести се са
живим Богом, нисмо
земаља
Источне Европе ослободиле од окова атеизма. Осим
списа и једних и других. Исто тако, као потврду
знатог ратника
са балбуда. Своје духовно усавршавање нијесу занемаривали, чак су
ако хоћете и без обзира којој идеологији он припадао, човјек је ми увјек довољно свјесни тога,
али је то најдубља
jevan\elsko slovo биће вјере.
тога, људска
тезе да у свакој вери у одређену идеју лежи
семе и руско
канских
евро- права прокламују борбу са различитим друштпризнавали да је њихов успјех последица јаке вјере, коју су стекистина наше вјере. Не би она могла да се зачне у
веним
злоупотребама,
понижењима
злом усмереним
про-дела, нико неће бити
религијског култа, показује
развој византијског
Прича
о мудрим
луа не савладавши
неупоредиво
лишиле
свега. Светиљкама
ако неипроменимо
сопствена
азијских мањи,
ратних
поприли црквеним васпитањем.
Наш
познати
љекар иипсихијатар
Јеротић негдје је рекао и запи- нама, не би она могла да никне
у нама, не би могтивцрногорличности.
хуманизма од литерарно-риторских
кружока
дим
девојкама
из
назива сами дар девствености,
а уљем
човекољубље,
милосрђе у стању да нам помогне, и то не зато што неће, већ
шта, бригадира
Црквено васпитање, на овим нашим просторима, често је
сао
да и лист
на дрвету вјерује
да га неће вјетар одувати. Он је то ла да никне вјера у човјеку да
није Његовог присуС Охридски
друге
стране,
ми постајемо
појаве
се концепцијом
(θέατρα) у време Теодора
Метохита крајем’’ Св.
13.
и генерала
Св. једној
Јеванђеља
по у то вријеме другарици, која је има- ства у нашим дубинама, у дубинама
Теофилакт
у свом
Тумачењу сведоци
зато што
неда
може.
И мудре девојке се и правдају
војске,
руске
било једини вид просвете. Раздвајање световног и црквеног
рекао
угледној дами,
нашег бића,и упомоћ потребитима.ске
људских
права прикривају
неправда, вређање
и и блажени Авраам,
почетком 14. века у Св.
Цариграду, до езотерије
па-пјесника,
(25,проблеме,
1-13) се на
слично
расуђује
о значењу
светиљки илаж, немогућношћу.
Ово верских
је објаснио
војске,
путописобразовања у савременом технолошки развијеном свијету
лаМатеју
психичке
па је дошла код њега као психијатра да дубинама наше природе, у дубинама
природним у Јеванђеља од Матеја
националних
вредности.
Осим
тога,
у
комплекс
људских
праганског
култа
Георгија
Гемиста
Плитона
у
Мибогослужењима
чита
уља,
те
светиљкама
сматра
када
је рекао ‘постављена је
ца
и
преводиоца.
више је једно организационо решење него ли нека искључивост.
се лијечи, да се посавјетује, а он је питао: ‘’Другарице, да ли ви којим се рађамо. Зато владика Николај говори: ко
ва и слобода постепено се интегришу идеје које противрестри, у првој половини
века.од
Kруг
затвовише пута
току
го- шта
душу15.
сваког
нас,се‘’јер
је ум
међу нама и вама провалија
Дави
је мене
методпитате.
задобијања
свега
и мимо
свега,
мимокроз
Омаловажавање и одбацивање црквеног образовања код нас и
вјерујете?’’
‘’За уБога
милога
Знате Царства
да сам јапре ме
то гледа
кроз
звијезде,
сунце, ко ме то глече незборсамо хришћанским, него и традиционалним моралним
рио: најомиљенији Плитонов
ученик,
Димитрије
дине, па тако
и на какав
дан је свих
сваког човека
светило
његове
велика, да они који би хтјели
других
и врлина,
братољубље
и милосрђе.
је оностворење
етнографском
те како је оставило негативне последице. Овим су оштећени не
комуниста
и мој муж,
то начин.
Ја подвига
сам мислила
да долада кроз
сва бића.ТоСвако
видљиво или
представама
посеб- к вама пријећи, не
Раул Кавакис, био једуше’’
праунук
Теодора
Метохикада
Црква празнује
, а уљем
човекољубље
и „Ријечка
чему
насњој
читаво
Јеванђеље
а о чему
све ове параболе
на венику
нахија о човеку уопште. Ово последње изазива одовуд
само Црква већ и световне институције. Благотворни и спасозим
код модерног
човјека!’’ Онда
је он
рекао:
‘’Све ја тоучи,
знам,
невидљиво
је око неко
кроз које нас Он гледа, око
ну забринутост,
будући да иза људских права стоји принудта - ПлитонЈОВАН
и његова
„школа“
- тим
непосредни
суЦрној Гори“,
Св.управо
Параскеву-Петку
милосрђе,
с
што
он
своје
могу’
(Лк.16, 26)’’ (Св. Јован
недвосмислен
начин
‘’Доћи
ће
господар
тога
Б.
Маркуш
у
који
носни смисао једног и другог образовања могуће је објединити
али
зато што сам оно ома
што јасан
јесам,икажем:
и лист на
дрве-говоре:
које је у нама присутно, дубоко у нама записано, зана1911.
сила државе,
која може човека приморавати да чини
грех,
настављачи дела византијских
хуманиста
14.јев,штампан
тенеће
на одувати.
поткрепљује
и
Златоусти).
слуге ’’уВјера
дан када
сечиме
не нада
и у час када
не мисли,
и расјећи
ћенамирише,
гоједном педагогијом.
ту(14/27.
вјерујеоктобра),
да га вјетар
је оно
ми живиплетано,
тако да
онај који
који осјетитумачење
то
да гаји
симпатије према греху или да буде попустљив Ипрема
у измењеним
историјском
Св.вјера
Литургији
тога дана
сличношћу
којеусловима.
речи
милост
узалуд су 9
после куцага напола
и даће
му удио
лицемјерима;
ондје
ће бити
плач и делујући
дине,
наш познати
етнолог
мо,
а не знање.
Не зато што
вјера није
знање
негоса
управо
око, он
се негдје
у дубинама
сусрете са њим и коли- наставља
- (έλαίον)
слушамо:
ће бити могуће
(έλεος)
исеуље
имају
у
ле луде девојке на затворешкргут
зуба’’ што
(24, 50-51);
он одговарајући
им: стварнији,
Заиста вамреалнији, чистији Андрија
Јовићевић
пише да
су Липовци
старином
зато
што је ‘’Тада
вјера најдубље
знање,
је она ‘’А
дубља
од ко је тајрече
сусрет
утолиЦарство
небеско
као дегрчком језику.
на врата: ‘’Господару, Госпокажем,
вас’’ (25,
12); ‘’А неваљалог
слугудубља
бацитеи утврђа.
таму Зато се наша вјера
изиПризрена.
Од те је породице и први зетски епионога
што ми
називамо
знањем.
Затоне
је познајем
апостол Павле
и назива
ко је и вјера
насет дјевојака
које уузеАИларион.
будући да
женик
одоцни,
дару! Отвори нам.’’, јер им
ондје
ћеземаљско
бити плачбиће
и шкргут
зуба’’(25,
30)... Свевјера.
ово је
Даље,
Андрија
Јовићевић пише да
основом.
Одкуд вјера
човјекунајкрајњу;
ако је човјек
само
зива
тврда Божија
Не каже народ тек скоп
‘’Дајем
ИВАНА Јовановић
ше свјетиљке
своје временом,
и
задријемаше
и поспањихов вољени Женик на то
опет својим
одмах потврђено
у опису Страшног
суда, где
ће милостивиИларионов
дјед све,
био „Србин
Призренац“, а да се
условљено
простором,
рођењем; условљено
ти Божију
вјеру’’
, тврда је вјера. Вјера је тврдајеупраизиђоше
у
сретање
жеше:
овим
је
Господ
на
посреодговара:
‘’Заиста
вам кама
Господ
рећи:
‘’Ходите
благословени
Оца
мојега;
примите
Царњегов
син
Љеш
доселио
у
тадашњу
Зету,
у
мјесто
природом у којој се рађа и условљено својом сопственом при- во зато што је утемељена на том камену станцу, на
нику.
А пет
њиху бијаху
му-вид вјере,
дан начин
ученицима
казао нахија). Љеш је
жем, не познајем вас.’’ ‘’И
ство које
вам је припремљено
од постанка
34); кога,
а они-како каже Јеванђеље,
Шишовићи
(племе
Грађани, Ријечка
родом?
Откуд
њему тај
та потреба?
Откуд да вјера
ономсвијета’’
камену(25,
станцу
зидре и пет луде. Јер луде, постане
узевши свјетиљке
своје,његовог
не
дачетири
неће мало
времена проћи
где је корист девствености’’,
ма
којитако
милости
према
ближњима
имали:
‘’Идитеаодонмене,
сина: „најмлађи
Илија пошао је са Свесаставни дио
бића,
да мирне
душе
може- нису
дари
одбацише,
постаде крајеугаони имао
камен
узеше са собом уља. А мудре
уљеда
у посудама
до
Његовог
другог
доласка.
закључује Св. Јован, ‘’када те
огањшто
вјечни
којиобичје припремљен
анђелима
Савом
и доцније
поста
епископ Зете, а остали
мо даузеше
кажемо
је човјек бићепроклети,
вјере, илиу као
се каже
и дивнођаволу
је то уинашим
очима. Човјек кроз тим
цијелу
са свјетиљкама својим. но
А будући
да
женик
одоцни,
Сан
у
који
су
оне
пале
ознадјеве
нису
ни
виделе
Женињеговим.


(25,
41).
му
се
синови
поженише“.
Од
једног
Илијиног
брада је човјек homo religiosus, да је човјек биће религије? Ми го- историју покушава да тај крајеугаони камен одбазадријемаше све, и поспаше.
А у поноћи
стаде вика:
чавасеса
једне
оно што
ка, а када су закуцале чуле
Но,јер
док
се у причаманије
о мудром
и рђавом
и о талантима
го- Адама и првог људског
та, чији
син
кнезстране
Илија назвао
по дједу Љешевић,
воримо
вјера умјесто
религија,
хришћанство
религија,
ци, слузи
да га заборави,
све од
Ево женик долази, излазите
у сретање.
Тада од било
је људској
природи,
су страшни
глас:пише
одлазите,
вори какве
о свимрелигије.
људима без
свакида
одга
наспревиди,
треба дарачунајући
своје
из Грађана
братства:склоној
Поповићи, Кнежевићи, ослобођења Плевне, о чему у „Гласу Црногорца“
(1884)
оно јему
много
савршеније
Сваразлике,
анализакако пада,
да може безпотичу
њега
устадоше све дјевојке оне
и украсише
раслабљености,
блиско:
познајем
вас’? Када је то
потенцијалебиће
не само
већ и несебично
Петровићи,
Вуковићи и Милановићи.
Сва се ова следеће: „Липовац је у све ратове био ‘не
командир
,,Изгубљене
људске
историјесвјетиљке
доказује да јеживотне
човјек религиозно
којеумножава,
не да устроји
свој живот. дели
своје. А луде рекоше мудрима:
Дајте
нам од уља
опуштање
заборав,именом
а са дру-Липовци и сви- дјеце“. Под Авлијар, први се попео и посјекао
рекао сам
Христос,
не тре(зато нас
Св.које
Јован
Златоусти
поучава
...знајући
то, употребимо
и
братства
зову иопштим
турског
команможе бити
задовољно
самим собом,
биће
чезне
за другим
и ‘’Ми
смо свједоци,
драги моји,
идеологија као
што
вашега, јер се наше свјетиљке
гасе.
мудре као
одговои смрт
којаЗачеће
нас свеСветог
чека иЈована Претече и данта, зашто је добио Крст Светог Ђорђаба
очекивати
ништа друновац
и старање
и покровитељство
ијесве
на
корист ближњега.
јегекрсна
слава
IV реда.
На Девебојни,
не само
за Адругим
својимније
пријатељем,
за га
другим
био
комунизам,
који је покушао да људскума
судбу
фаило
да комшијом,
схвати
зашто
хвалеоно
када
само
би се родила Мајка Божија било је потребно даго,
се молитвом
рише говорећи: Да не би полом,
недостало
и нама
вама,
по
нећемо имати
више гране Липоваца
паклаизмоли
изашто
несносног
Подмогао
талантима
се
што
сваки
има
као на
своје
Крститеља
Од једне
1878. године отео је осам топова и заробио осим
све топнике,
другим
каоиљудском
заједницом,
него
за подразумева
неким
другим
сагради
не на
њему,
том камену станцу, него
на којој(6.октобар).
обавља
своју дужност.
Себе
је сматрао
„непотребним
милост небеска. Неће Бог ништа на силу, него хоће слободне
боље идите продавцимакоји
и купите
себи.
А кадзаједницу
оне
могућности
да прекаљујемо
и сарадвише
од тога
могућности,
било
заштитништво,
билосамом
имање,
било знање,
било
је давала стално
кнежеве грађанске, братство је добио Крст Св. Ђорђа I степена, бр.14,мучења;
којег нечак
носи
ниједан
утврђује
људску
и даје
јој прави
смисао
човјеку,
али опет
на темељима једнекоја
вјере
слугом“
но,
савршено
је истински
обављао
оно што му
беше
нике који ће Њему слободно да се обраћају и да–Му
се утељубави
моле.
отидоше да купе, дође иженик,
и спремне
уђоше
с утврђује
старог
човека
у себи.Од друге једне гране били
саме
речи су
страшније
шта
год
томе слично’’
, Тумачење
Матеја),такве
у силе и такве снаге
се назвало
Кнежевићи.
официр у милион руске армаде“. Приликом
угушивања
побуне
људско
заједништво,
који
заједништво
међу
људима. на Св.
да
ујеванђелиста
том човјеку постоје
на
заповеђено.
(Свети
Игњатије
Антиохијски,
Писмо
Када је, од Бога измољена, Марија дошла у овај
свет,
била
је уведењим на свадбу, и затворише
послије
‘’А
стаде грађански,
вика: Ево по чему се наод
пакла.
’’ окршаја
причи
мудрим
и лудим
наглашава
дада
је реч
о они-један нови свијет. су
непрестано
у Туркменији 1879-1880 године, у једномиод
многих
са
Данас се
самврата.
био у АВаљеву,
вјенчао
самомладенце
нове, идевојкама
све оно секојима
може
се гради
Док
је у поноћипопови
Ефесцима).
на
и
предата
у
Храм
Божији,
где
се
стиче
и
чува
страх
Божији,
постом
дођоше и оне друге дјевојке
Господару,
Гоженик
долази,
му уОвај одељак
ма
који држе
девственост.
Због
Господ
од свих људи
издваја
Поповићи.
овога
произилази
закључак да Ахал-Текинцима тешко је рањен, а за испољену
храбростслушамо
у овом на
штоговорећи:
сам говорио,
штоКрајем
говори
Црква
наразболео
вјенчању
указује
на чега
то
Поставимо
живи храм
угледајући
се Из
наизлазите
Богородицу
била присутна
та вјера
и комунизам
јеБожији
имаозвала
својих
1912.
г. се
обављајући
своју
службу.
и молитвом, као и небеским врлинама послушности
и смирења.
Гдејер њу
сподару! Отвори нам. Адаонјеодговарајући
рече
им:
сретање’’
.
На
ову
вику
су
све
празник
Св.
Петке,
баш
оне
који
се
труде
у
подвигу
девствености?
‘’Због
тога’’
,
вели
први
зетски
епископа
Иларион
и
Јован
Поповићдугом
и
крвавом
рату
добија
орден
Светог
Владимира.
тај други – Он, Господ,
Бог,
Божији Христос;
Он
Који је срца
Храм
Бога Живога
присталица,
с обзиром
на то да је та вјера била
Лекари
суСин
закључили
да
је реч
о обољењу
одствар али
се научила Мајка Божија тим врлинама? Научила
се у Храму
Божијем.
Заиста вам кажем, не познајем
вас. Стражите,
да- истинска
дјеве као
устале,
и оне које
субратстава
имаЦрква
памти
и Јован
слави као
опет
Св.
Јован,
‘’што
је девственост
велика
многи
Липовац,
уосталом
и сва
која потичу По избијању бокешког (кривошијског) устанка
1882.
године
вјечна љубав.
Да је Он чега
она
свеза,
непролазна
идве
вјечна,
саграђена
неонакојој
камену
станцу него на пијеску,
дусе касније
и упокојио.
Послете
јенеко
смо-ко га
Тако и ми, свештеници, монаси и монахиње Цркве
треба
да следујемодјева у
Јеванђељу се каже: Нико се
попе који
наунебо
осим
Онога
Који
кле, јер не знате дана ниизмеђу
часа у који
Синкоја
Човјечији
ле
светиљкама
и оне
једну
имају
високо
мишљење,
данедеље
се не бинуо
се придржава
17
одне
Љеша,
се из
Призрена
доселио у тадашњу Поповић-Липовац успијева да сакупи групу
одод
17најмудријих
црногорских
дваће
бића
сегао
сједињују
у једно
тијело
и једнодушност.
је вјетар нове
идеологије и није остао камен
на уља
довољно
снаге
дада
служи
у саборном
примеру
Пресвете
Богородице.
секоја
Пресвета
није приса неба, Сина Божијег
Који
на
небу (Јн.
3, 13).
доћи.’’
чије
су
светиљке
биле
празне.
Усталезаједничко
су све, јер
су све
Женика
че-Владичице
својој историји.
КаосаДа
ону
девство
опустио,
и као
је већЛитургију
све испунио,
престао да ради насиђе
другим
Зету,
а је
данашњу
Црну
Гору,Онај
имају
печалбара
добровољаца
у Бугарској,
којима
јени
пожурио
даније
при-прекхраму. Наставио
да обавља
своје пастирске
премила
тим врлинама
не би ни
могла
да каже Богу:
''Ево слушкиње
је створио све и сва,поријекло.
Онај
КојиНигде
је говорио
кроз Пророва прича, као и прича о мудром и рђавом слукале.
није речено
да се било која од њих
успавала
да устаницима.
ршила,
а Као
ни милосрђе
заборавила.
На самом поврлинама,јеХристос
приповеда
ову причу.посеДа би показао даКоји
се девтекне у или
помоћ
руском официру
и држављанину
те разним
градовима
1912-13.
Понововрлинама,
се раз- алике,
Господње
- нека
по речи
твојој!''
(Лк.стоји
1, 38),следеће:
амин - нека
буде Петка
оваплотио
свет,
вољом
ирођен
љубављу
зи (Мт. 24, 45-51), која јој непосредно претходи
није
марилаБожијом
што је Женик
коначно
дошао. То14.
нам
показује
да суми
га буде
четку
њеног
житија
‘’Једном
ственост,
па чактоком
и удружена
са другим
лишена
дела се и дошао је у овај
Јован
Поповић-Липовац
је у Грађанима
због административних
препрека
није му
успјело да се благовреболео
1915.
и
провео
два
месеца
код
куће,
стрпљиво
воља
Твоја!
Божијом. Али, била је потребнајуна
и Пресвета
Богородица
да
прими
и прича о талантима (Мт. 25, 14-30), која јој слесве
са истом
чежњом
и нестрпљењем
очекивале: ‘’Знај
да устаницима
као десетогодишња
девојчица,
с мајкомубеше
милосрђа, осуђује као и прељуба, те се нечовечан и немилосрдан
1856.
године
у породици
Ђорђа Поповића,
менодобро
прикључи
али је, ипак,
успио дакада
се пребаци
подносећи
своју болест.
Одморио сеИод
подвига
Данас,Бога
овим
првим
великим
у Новој црквеној
години
у себе
Творца
роди
Творца
Неба
и земље.
Син ирежима
ди, говоре о једном истом: о Царству небеском
и
је свака
душа
добила
светиљку
просветљење
и да
све
цркви,празником
чу 1883.
речи до
божанског
Еванђеља:
Ко хоће за
изједначује
са прељубницима.
то је
сасвим управедно:
ове је
сав- Неба и Земље, да
свештеника,
који
је
као
противник
књаза одЦрну
Гору,
гдје је уборавио
од
1898. године.
Књаз Никоноћи
фебруара.
и сви остали
празници
којенека
ћемо
БожијиА је
постао Син ЧовечијиДанила,
кроздуше
Владичицу
Богородицу.
о томе који је начин да се оно задобије, односно
о 27.ладала
устају
унашу
сретање
Господу,
јер напусти
желе да родсе започињу
сретну
сједине
саЊегош
мном
иде
сепрослављати
одрече
себе коректно
иу току
узмецеле
крст
телесна страст, а неразумне дјеве – среброљубље.
телебио
принуђен
да 1857.
године
лаиПетровић
га да
је лијепо
примио
и са њим
по-свој, и
За Светог
је од младости
највећа
радост
У само
ове јесење
дане када иде
сабирамо
Блажени
су они који слушају ну
речгруду
Божију
и Теофилакт).
благо онима
који
се
томе на који начин се од старог човека изграђује
њим.
’’и(Св.
Али
показује
се да
није године.
довољно
(Мк.
8, плодове,
34). Ипостојао
овеми
јој благодаримо
се
речи дубоко
снаРафаила
страст и среброљубље
нису
међусобно
једнаки по
снази, већ
емигрира
у Аустрију,
а потом
у Србију.
ступао,
безочеобзиразанамном
сукоб који
је некада
између
књаза уребила даје
служи
је стигао
у Америку,
затеБогу заГосподе,
све и сва,
за савзаше
живот
наш.По
Пример
благодарења
јесте,
диве
Њему
молитвено
размишљајући
о Оној
нови, подобан Царству Христовом. Оно што је још,
кивати,
као
што
‘’неће
сваки
који
ми говори:
Господе,
ући
у срце.
изласкутог
изоца
цркве
она срете
просјака,
прваЦркви.
силнијаКада
и већу
муку задаје
човеку.
И због тога
што
су оди Његовим речима,Јован
је основну
школу
завршио
у Задру,
а гимназију
Данила и попа
Ђорђа Поповића
–Липовца,
Јовановог.
као је људе
који су
живели којекуда
у расејању,
и по-заслужују
пре свих,
Богородица,
такве
молитве
јесте, пре
којаопроштај.
Га је у утроби носила, којауГаБеограду.
јеу родила
инебеско,
донела
на
свет,
по тумачењу Отаца, заједничко овим параболама
Царство
ноовај
који
творишколе
вољу Оца
мојега
који
јеПресвета
на небекришомиодпример
мајке
она
скиде
са себе
скупоцеслабијег
противника
побеђене,
дјеве мање
Након
завршене
средње
уписао
Цијенећи
његов ипатриотизам
и ратне
заслуге
насвоју
разним
звао их Стога
да сеих
уједине.
Никада
није
занемаривао
посвих,
Пресвета
.
која
је дојила и повијала, КојасеГанаје
подизала
васпитавала...
јесте да све опет говоре само о једном: о милосрђу.
сима.
’’ (Мт. 7,и21).
Потребна са
су и
делајевере,
делана
не ради
плате иБогородица
за- Никола
ну хаљину
и даде је просјаку,
a caма обуче
његове
Христос
и назива
лудим,
јер су се, свршивши
већиГаподвиг,
Московски
универзитет,
којег
прешао
бојиштима
књаз
га је наименовао
за свог ађутанта,
а 1890.
верено му стадо, већ је путовао по Америци, КанаОна је нанову
данашњи
од Светих
правед
них
Јоакима ије
Ане. И
Христос је дошао у овај свет да би
сеслуге,
уздигао
Часни
већна
да
би наси Животворучинила
способним
да примимо
земљудан рођена
дроњке.
дође
дома
и родитељи
у
Артиљеријску
академију
и успјешно
је завршио.
године унаприједио
у чин Када
бригадира
црногорске
војске и угледаше
одлиди и Мексику тражећи „изгубљене овце“ да би моданаспримљени
молимо од Њедроњцима,
милост: даони
нам Својим молитвама дарује да
ни Крст, показавши сопственим
приме
ром
да,када
заиста,
нема
веће
и су
ново
небо
дође
време,
да
примимо и дами
будемо
Када
се
огласиле
прве
пушке
у херцеговачком
ковао златном Обилића
медаљом.је изгрдише и строго јој запретише
гао да се постара о њима. Чувао их је да не застрасмерно следујемо
примеру,
да се спасемо
молитваљубави од ове да ко живот свој
положи
за ближње
(Јн.
15,
у ту 1875,
свеобухватну
исвоје
потпуно
различиту новину
да20.
бу-Њеном
да то
више не
Но нашао
она Њеним
продужи
даље то чиустанку
године Јован
Поповић-Липовац
до- живљења,
Почетком
вијека
Липовац
сечини.
поново
у рускоји војсци.
не на туђе паше, и штитио их од духовних повреда.
и заступниш
твом. Конити.
ће нам,
браћо
сестре,
ако не
13). Христос је дошао да спасишао
светдемо
био
је разапет
на Крсту.
Распремни
уђемо
с Њим
свадбу...
Но,мавреме
које
имамо
На драга
грдње
због и
тога,
она помоћи
је родитељима
јеииз
Русије
каода
добровољац
нана
испомоћ
својој
Када
је избио
руско-јапански
рат, 1904-1905
године,
као пуковникодгоКада се упокојио, сиријско-арапска мисија је бројила
Пресвета
Богородица?
Једино да
штоона
треба
јесте данеЈој
у моли
тви приширио је на Крсту руке Своје дабраћи,
би да
загрлио
читав
Под
се
преобликујемо,
даКрстом
се преобразимо
из старог
у новог
чове-војске
варала
живети.
’’ (о.
и тада,
каосвет.
деветнаестогодишњак,
показао
царске
руске
отишао је
надругачије
бојно поље
уможе
Манџурији
као
ко-Јустин
30 парохија са 25.000 верних.
падамо,
да
Јој
усрдно
вапијемо.
стоји Пресвета Владичица Богородица,
гледајући,
до
краја,
страка храброст.
је ограничено
и то је1876.
значење
које
скривају стихови:
А луде
ре- охотника
Поповић,
Житија Светих).
Такво стремљење,
личну
Наредне,
године
учествовао
мандант
руских
(добровољаца).
У знаменитој
бици кодумноСвети Рафаило је долазио у додир са разним људима
Блажени свјетиљке
су они који нежено
самовишедеценијским
да слушају него инепрекидним
испуњавају иичувају
дање свога Сина, показујући праву
и истинску
љубав,
јер нам
се
права
мудрима:
Дајте
од на
уљаРогамима
вашега, јер
силним
је у коше
жестокој
бици
против
Турака
(Пи-се наше
Вафанкуа је командовао
Аријер-гардом и практично спасао
ру- поди увек је према свима био попут нежног оца. Стекао
реч Божију.иНе
живи
самоучинило
о хлебу је
него
о свакој
речи која
излаи истинска љубав показује искључиво
уАтрпљењу,
уПодгорице,
жртви, у Крсту.
гасе.
мудреод
одговорише
говорећи:
Да не би иснедостало
нама
и човек
визима,
од мудре
девојке
Параскеве,
пери),
недалеко
гдје се посебно
ску артиљерију.
У овој
бици је био рањен
у главу,
што му
није сме- којој
је њихову љубав и поштовање, најпре зато што их је
зиАизкад
уста
Божијих
(Мт. 4, 4). Божији
људи су живели
у пустињама,
као жиМожете замислити каква је и колика
била
љубав,
какво
је и коли- и купите себи.
вама,
боље
идите
продавцима
оне
и непрекидна
бригабици
беше:
украсити
такао.
тало
даотидоучествује ‘’главна
у крвавој
четвородневној
накако
заузимању
волео, а потом због своје привлачне личности и одСвети Јован
Крститељ,жак
и хранили
првенствено,
Духом
јим, Женико било трпљење, и какво је иВојничке
колико
ло чекање
Светих
Пра- уђоше с њим
ше даби
купе,
дође
женик,
и спремне
и затвосвој,
и ссе,
мудрим
девојкама
изаћиБожи
у сусрет
врлине
Јована
Поповића-Липовца
дола-на свадбу,
врхова
Сајџа, а потом
у познатом
јуришу
на Киланину,
гдје
је количног карактера. Увек је био љубазан и милостив
Божијом,
речјуНебеском,
Божијом, иизато
суслатки
моглиглас
издржати
све
те
ведних Јоакима и Ане док нисузедодо
били
своју
кћер Оних
рише
се врата.
пет дјева је лудо
јер благодаћу
су семандовао
‘’узалуд
надачути
Његов,заузели
и насладити
пуног
изражаја
у руско-турском
ратуи 1877групом ку
од 14.000 војника
који
су са бајонетима
према другима, а строг према себи. Учинио је толико
подвиге.
ми?суМи
увек
негде жу
римо, нестрпљиви
смо, ипаславну,
чак
Марију. Они нису пали
нису
ја42 у безнађе
да
ће добити
уље одумудрих
дјева,приликом
без обзира
најапанске
то Ашто
му-данас
се
гледањем
красоте
Његове’’
, велику
1878леигодине
на ратишту
Бугарској,
позиције
и спасили
ситуацију
цијеле
источне
армије. За шидобрих дела током земаљског живота, а сада у сабони овде,
нећемо
да се
смиримо.прослављену светитељку Христодиковали над својом судбином, него
судјеве
стал- биле изразито човекољубиве, по чему
дре
су сеуихраму,
просларом
васељене
ру светих ангела узноси непрестану молитву и хваСвети Василије
се много
молиомилосрдно
у храму Пресвете
Богоро- стара
но и увек изнова хрлили и ходили
у Храм
виле.
И без обзира на то што не траже од мудрих
сво уље, Острошки
већ ву, која
се и даље
и човекољубиво
лу Богу.
дице,упосвећеном
Ваведењу.
Свети
Василије
под крстом
и и подЈерусалимски. Од својих савременика
су, у нам од уља вашега’, указујући на нужду
веле ‘дајте
којој су – ‘јерЊеном
за све
потребите
и која
нам је је
свима
опомена
крста био целогсетник
свог живота.
Сав живот његов
био је у знаку
складу са тадашњим схватањима, били
пре-свјетиљке гасе’, биле су одбијене. Изнаком
се наше
ни човекољубље
да не заборавимо
непотрошиво
значење и
Одломци преузети из листа
крста
и
стра
дања,
али
страдања
дуготрпељивог
и
скр
зрени, јер су људи мислили, да Јоаким
и
Ана
оних од којих су искале, ни остваривост молбе, ни потреба и нуж- значај речи Господњих: ‘’Стражите, дакле, јер не зна„Православна Црква“, број април-мај 2000.
40
немају деце због својих грехова. Ана,
Преда мајка
им нису
помогли да добију искано. Чему нас ово учи? Томе да, те дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.’’
Са енглеског: Милена Тејлор.
свете Богородице, отишла је у пустињу да би
Извор: http://orthodoxwiki.org/Raphael_of_Brooklyn
се тамо, четрдесет дана и четрдесет ноћи, молила Богу да јој подари дете. Они који су били у
Јерусалиму, имали су прилике да виде ту пећину
где се молила Света праведна Ана, која се
налази у близини Хозевитског манастира, на путу за Јерихон. Истовремено
се Богу молио и праведни Јоаким.
Постом и молитвом они су, на
крају, измолили Ону Која ће
постати Мајка Сина Божијег,
Мајка Цркве.
Господ је дошао да би све и
сва, сваку пору нашег Живота освештао и спасао.
Зато Црква слави данашње
Рођење Пресвете Богородице. Црква, на овај празнични начин, слави само три
рођења: рођење Господа Исуса Христа, рођење Пресвете Владичице Богородице и рођење Светог Јована Крститеља. Кроз та рођења
Црква прославља и осмишљава свако
рођење и сваки долазак у овај живот. Да

ЉУДСКА ПРАВА И
МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ

o молитви

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установа
Митрополије Црногорско-приморске
Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

новембар / 2009 / svetigora

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојерејставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован
Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин
Мићовић, Матеј Арсенијевић
Главни уредник: јеромонах Кирило (Бојовић)
Оперативни уредник: Рајо Војиновић
Дизајн часописа: Мирко Тољић и братија цетињског манастира

ЈОВАН ПОПОВИЋ-ЛИПОВАЦ,
ХЕРОЈ И ПЈЕСНИК

svetigora / 2009 / новембар

16

Б

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:
COBADEFF
/400876825101 EUR
/400876825100 Other Currencies
NLB Montenegrobanka AD Podgorica
SWIFT CODE: MNBAMEPG
/ME25530005120005043078
"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"
81250 CETINJE
MONTENEGRO

новембар / 2009 / svetigora

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/230-375, 234222; Краљице Марије, 1/3, 11000 Београд
e-mail: svetigora.urednik@gmail.com
Штампа:
д.о.о., Шимановци

svetigora / 2009 / новембар

Лектура: Рајо Војиновић, Ивана Јовановић

ЖД ТВ

ПР СВ Т Б Г Р ДИ

Сарадници: монахиња Амфилохија (Драгојевић), Милена Тејлор, Сања
Радовић, Марија Живковић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић,
Драгана Керкез, Јелена Петровић
Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Марко Вујичић,
Љубица Божановић, Радоје Живковић – Раџа

ДА НА

новембар / 2009 / svetigora

Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић,
протојереј Велибор Џомић, јеромонах Никодим (Богосављевић),
јеромонах Петар (Драгојловић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић,
јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида
(Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић

svetigora / 2009 / новембар

Секретар редакције: Татјана Марјановић

новембар / 2009 / svetigora

и в ери

PREDAVAWE

свијет постоји ван субјекта сазнања, Протагорину
тезу о човјеку као мјерилу ствари доводи до апсурда.
Сократова метода дијалога, којом он попут бабице свом саговорнику помаже да породи истину скривену у њему од вјечности открива мјерило
ствари у сфери идеалног. И црквено и световно
образовање у свом наслеђу имају елементе идеалног и рационално-чулног домена размишљања.
Теоријско сазнајна немогућност доказа о постојању
спољашњег свијета указује да ништа не постоји независно од другог. Настојање да се чулна или разумска стварност дефинишу независно једна од друге води у расцјепканост, која се са таквог полазишта никада не може превазићи. Црквено сазнање све
исказе о чулном и рационалном тврди из њихове
нераздељивости.
Црквено образовање тежи да синтетише (сабере) све
домете сазнања и прожме их савршенством. Тежећи
том циљу, схватамо колико знамо да ништа не знамо
(Сократ). Све што више напредујемо у сазнању или
образовању, схватамо колико још бесконачно има
могућности. Црквено образовање наглашава потребу непрекидног учења. У богослужењу Православне
Цркве често чујемо молитву која почиње ријечима
„Опет и опет...“. Опет и увијек изнова откривамо боље
и боље.
У световном образовању наглашава се период
образовања који кандидату даје компетенцију (савршенство) до пензије. Није увијек лако наћи начин
подстицаја на стално усавршавање, али такав императив постоји и код црквеног и код световног
образовања.
Смисао световног образовања везан је за
разликовање природних и духовних наука и у том
оквиру развиле су се бројне научне дисциплине.
Овај поступак, специјализације и омеђавања области сазнања, дао је изузетне ефекте у технолошкој
сфери живота. Тако и образовање често постаје
једно од оруђа технолошког развоја. Честе рефор-

спаљено. Да ли су Црногорци чули његово проклетство и молитву у почетку битке или је он као
свети прозрео шта ће бити?
То хоћу да кажем. Свети човек, праведан човек
и кад није крив претпоставља да је крив. А злочинац нечовек никад није крив, увек су криви
дрyги. Тако је већ, знате и сами, браћо и сестре,
и у овом несрећном гpaђaнском рату који нас је
снашао и трајао четири године, злочинци су увек
себе оправдавали и бацали кривицу на нас, да
смо само ми, Срби, криви за сву ратну несрећу и
за све злочине што су их дрyги починили. То да
нам буде увек наука и поука. Као што је поука и
Cветог Луке: живот свој можемо дати за правду, за
истину, за оно што је право и честито, јер на тај
начин добијамо живот непролазни који је у рукама Божијим. Ни по коју цену, ни за какве интересе привремене, овоземаљске, ништавне, не изгубимо свој образ и своју душу, образ и душу свог
народа.

besjeda

ЈОВАН ПОПОВИЋ-ЛИПОВАЦ,
ХЕРОЈ И ПЈЕСНИК

4

bogoslovqe

СУШТИНА СУКОБА ИСИХАСТА И
хУМАНИСТА У ДОБА СВЕТОГА

svetigora / 2009 / новембар

ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

6

обзиром да је су­
коб исихаста и ху­
маниста у време Св.
Григорија Паламе
представљао зав­
јеромонах НИКОДИМ
ршну фазу одно­
(Богосављевић)
са који је трајао
током
читаве
историје Ромејског царства, ради утврђивања
његових суштинских елемената, преглед је не­
опходно започети од почетака формирања
његових религиозних, идејних и културних на­
чела. Исто тако, пошто је у основи овог суко­
ба лежао однос хришћанског богословља и
јелинске философије, који се затим ширио и
преносио у све поре друштва и културе, не­
опходно је видети шта се у вези овога током
средњег века дешавало на Западу; тим пре
што утицаји са овог тла у правцу Византије, као
што примери Јована Италоса у 11. и Варлаа­
ма Калабријског у 14. веку несумњиво показују,
нису били безначајни. Осим тога, пример За­
пада, тј. западне цркве, због одмаклог проце­
са, тачније завршне фазе њене хуманизације и
секуларизије, може да послужи као огледало за
препознавање сличних токова и могућих по­
следица и у самој Византији.
Рана Црква је настала у јудејско-јелинском све­
ту, и оба ова наслеђа она је у мањој или већој
мери узидала у своје темеље. Као легални ново­
заветни наследник, Црква је за своје језгро од
старозаветне јудејске заједнице преузела читав
култ – библијско-откривењску веру у спасење
човека кроз Оваплоћеног и Васкрслог Логоса
Божијег, као и богослужбени обред и есхато­
лошко усмерење према крају света, Страшном
суду и Царству Небеском. Античко, јелинскоримско наслеђе, било је далеко сложеније, тако
да је рана Црква, а преко ње и Ромејско цар­
ство, чије је духовна жижа Црква од 4. века по­
стала, неке од његових елемената одбацила и
искоренила, као пантеизам, друге је преобра­
зила и укључила у своју духовну грађевину, као
нпр. уметности и право, док је према јелинској
философији она имала двоструки, двоетапни
однос: у рано доба и у време Васељенских Сабо­
ра Црква је водила беспоштедну борбу против
њених чада – гностицизма и неоплатонизма, као
и христолошких и пневматолошких јереси, које
су свој корен имале у њима („Ниједно учење
није причинило већу штету хришћанској побож­
ности од платонског дуализма који схвата чове­

ка као дух заробљен у материји, који је по природи бесмртан,
али који тежи надматеријалном постојању чега је историјска
заједница Цркве тек бледи одбљесак.“ - Ј. Мајендорф); а након
9. века, након саборске епохе, јелинска философија је заједно са
другим научним и културним достигнућима старог века, као што
су математика, књижевност, историја, географија, астрономија,
право, физика, медицина, музика, митологија - укључена у ши­
роки систем тростепеног византијског образовања, одно­
сно у општи систем хришћанско-јелинске културе. У тој симви­
ози је створена једна широка и богата култура, која је по свом
језгру вере и обреда била хришћанска, православна, али је по
својој форми, изразу и естетици била древно и ново јелинска.
Јелински дух је у ту културу уградио и наслеђену глад за
образовањем, што ће византијској култури непрекидно давати
динамички, стваралачки карактер. Овде треба скренути пажњу
на још један срећни спој настао на релацији Јерусалим – Ати­
на - Рим; наиме, у Византији је дошло да стапања хришћанског
онтолошког поимања слободе као слободе од смрти, греха и
ђавола са јелинским схватањем слободе стварања, мишљења и
јавног говора, и поимања слобода и заштите грађанина у рим­
ском праву. Дошло је, дакле, до срећног споја, усклађености и
равнотеже између хришћанске вере, јелинског философсконаучно-уметничког наслеђа и римског права, спој између кул­
та и културе, где је култ, тј. Св. Евхаристија као онтолошка, ства­
ралачка и обожујућа жижа, радијално из себе ширила нетвар­
не, благодатне силе и енергије, све хранећи, преображавајући и
освештавајући и центрипеталним силама све привлачећи себи,
а култура је свему давала украс, сјај и меру. Другим речима, ако
Цркву и Византијско царство, као иконе Царства Небеског овде
на земљи, схватимо као богочовечанске установе, што оне и јесу,
онда је оно божанско у њима био култ, тј. вера и Св. Евхаристија,
а човечанско сав њен украс и сјај – икона, дуборез и камено­
рез, песништво, музика, али и архитектура и украшавање јавних
зграда, дворски церемонијал, јавно опхођење – то је било антич­
ко јелинско наслеђе, то је била православно-јелинска култура.
Дошло је, дакле, до успешног богочовечанског сједињења култа
и културе, које су се по узору на две природе у Христу, сјединиле
нераздељиво и несливено. Последица овога била је симфонија
измећу Цркве и Царства, између цара и патријарха, објављена
византијским двоглавим орлом.
Међутим, у Византији је постојала прећутна заповест да се
философија никако не сме мешати у тумачење богооткривених
богословских догматских истина. При том је прављена разлика у
односу према изучавања Аристотела и Платона. Још је Св. Јован
Дамаскин у Источнику знања, односно Дијалектици, изложио
основе Аристотелове философије, а за Тачно изложење право­
славне вере користио као погодан његов метод рашчлањивања
и терминологију, затим се Аристотелова логика учила у школа­
ма, док су се, након искуства са раним неоплатонизмом, Пла­
тон и неоплатоничари сматрали опасним за богословље, и само
ретки интелектуалци су имали храбрости да се баве њиховим
философским идејама. Овако је било током читаве историје

Византије, и све до времена 14. века и Св. Григорија Паламе само
је једном дошло до јавне реакције Цркве према философима, и
то у 11. веку, у случају Јована Италоса, ученика Михаила Псела и
земљака и духовног претече Варлаама Калабријског, што најпре
сведочи о непрестаној равнотежи између култа и културе, затим
о опрезности богословља према философији и о његовој спрем­
ности да реагује на прелазак линије толеранције од стране фи­
лософа.
Овакав однос према наслеђу и следбеницима јелинске
философије је, као што смо рекли, заснован на раном искуству
Цркве, и тај оправдани страх и зазирање у потпуности оправда­
ва и објашњава искуство цркве на Западу. Наиме, за разлику од
Истока, где су Оци Цркве, управо захваљујући чињеници да су
расли и учили се на богатом философском јелинском тлу, знали
да се заштите од ње и да савладају њене нападе на истине Цркве,
на Западу таквог искуства није било, чега је последица била да
је већ од раног доба философија почела да квари богословље,
да би га у време схоластике потпуно дотукла. На Западу је, да­
кле, философија преузела ону улогу коју је у предхришћанско
доба у античкој васељени имала религија или многобожачки
култ; она је постала на Западу покретач, стваралац и носилац
нове, нехришћанске, или псевдохришћанске културе, (пошто у
темељима постојања једне заједнице лежи вера, као њен смисао
и крајњи циљ постојања, онда је хришћанску веру у Св. Тројицу
и есхатолошко Царство Небеско, философија заменила вером
у човека, човеков разум и свет бесмртних идеја, тако се преко
вере у истинитост идеје дошло опет у област вере: јер оно у шта
верујеш је твој бог; у случају философије обожен је човек разум,
човек је бог).
Најпре је од времена блаженог Августина она почела да квари

богословље, претварајући га у философирајуће, ра­
ционалистичко, значи неоткривењско, неблагодат­
но богословље, које лишено соли Св. Духа не спа­
шава1. Философија је, дакле, преко исквареног и
искривљеног богословља, искварила и култ лишив­
ши га благодатних, спасавајућих, обожујућих сила,
учинивши га псевдокултом. Управо у време Св.
Григорија Паламе, философија је на Западу, у доба
ренесансе, после „добро“ обављеног посла, почела
да се из цркве, тачније, сада већ псевдоцркве, шири
у свет стварајући културу – секуларизовани и лаи­
цизирани сурогат култа - путем враћања античким
узорима философије, науке, уметности, етике и др.
Помера се тежиште са Бога на човека, од Цркве на
свет, од култа на културу, од спасења од смрти ка
умним и чулним естетским наслађивањима.2 Уместо
Преображења прихваћен је препород, уместо бого­
човештва - хуманизам, уместо Горњег Јерусалима и
Царства Небеског - Атина и царство овде на земљи.
Житије постаје био- и аутобиографија, икона – ре­
лигиозна слика, портрет и аутопортрет, поука – са­
тира: мерило свега постаје човек.
Нису се случајно поклопила два датума: завршавање
формирања схоластичких система заснованих на
Аристотелу, који је најпре коришћен као метод за
излагање теолошких догми, да би потом постао
критеријум за доказивање богословских одредби,
и почетак ренесансе, као хуманистичко окретање
класичном наслеђу. Сама чињеница да је теологија
на Западу постала аподиктичка и дијалектичка нау­
ка, била је довољна за П. Христуа да каже да је на тај
начин теологија постала философија, и да зато ре­
1
„Кроз учење блаженог Августина, на Запад
су, скоро без икакве контроле, продрли и преовладали
одређени философски елементи који су страни
хришћанству, преко којих се Запад удаљио од православне
вере и допао до својих познатих заблуда. А. Харнак са
правом примећује за Августина да је он ‘Отац римске
Цркве и реформације, библиста и мистика’. Познавајући
добро властито философско предање, свети Оци су ипак
били у стању да праве јасну разлику између библијског
богословља и философских схватања која су могла да
подрију темеље вере, и тако су залог вере током векова
очували неизмењеним“ (Ј. Романидис, Прародитељски
грех, са грчког превео С. Јакшић, Нови Сад 2001, 42-43).

новембар / 2009 / svetigora

2
„…Црква се посветовњачује када се на њу гледа
као на какав идеолошки систем или идеологију, без везе
са животом. Идеолошки системи надахњују се апстрактним
идејама и прожети су идеализмом, који карактерише све
човекоцентричне системе, засноване на философији антиматеријализма. Идеје немају много везе са животом, са
човековим духовним преображењем. Идеализам је плод
људске рационалности и увек је представљен у облику
аргумената и идеја. Црква не функционише као идеологија.
Она не поседује напросто неке идеје, ма биле оне и
најбоље и најсавршеније, које јој служе да се супроставља
другим идејама. Црква има – живот, заиста истински
живот, који плод човековог заједњичења са Богом… Она
има живот који је – превазилажење смрти“ (Ј. Влахос,
Посветовњачење у Цркви, богословљу и пастирском раду –
највећа опасност за Цркву, Православна духовност, превод
В. Никчевић, Цетиње 2003, 97.). Зато богословље не може
бити објективна наука, јер Бог није објекат изучавања већ
Субјекат, Личност Која Спашава; богословље не проучава
нити поучава, већ лечи од страсти и спашава од греха,
ђавола и смрти.

7

svetigora / 2009 / новембар

8

несанса, заправо, почиње схоластиком, јер је она
са својим ослањањем на јелинску философију,
претеча каснијим враћањима античкој
баштини. На крају је учинак јелинске
философије на Западу био такав
да је Аристотел, позитивиста и
природњак, због своје логике
био користан схоластичкој
теологији, а идеа­
листа Платон идеа­
лан западној ренесан­
си, „зато што је овај
својим дијалозима на
задивљујући начин
описао сво шаре­
нило друштвеног
и духовног жи­
вота атинске
више класе“.
После упознавања са почеци­
ма стварања нове, секуларизоване,
псевдохришћанске културе, као непосредне
последице симвиозе богословља и философије
на Западу, можемо да се вратимо времену Св.
Григорије Паламе, и покушамо да видимо да ли је
нечега од свега овога у Византији тога доба било.
Наш преглед треба да започнемо од пада Латин­
ског царства, тј. од обнове византијске власти над
Цариградом 1261. године са Михајлом VIII, првим
царем из династије Палеолога, која ће владати
Царством до његове пропасти. Сви они су били
љубитељи образовања и класичних наука, што је
давало право историчарима да њихову епоху на­
зову „ренесансом Палеолога“. То су били повољне
околности за увећавање броја хуманиста, који су
од времена Св. Фотија били појединачни примери,
као Михаило Псел и његов осуђени ученик Јован
Италос у 11. веку, да би се од краја 13. и нарочито
у првој половини 14. века могло говорити о појави
ширег обима. Изучавање јелинске философије се,
међутим, поново, и то у јачем виду, показао као мач
са две оштрице: како су са „ренесансом Палеолога“
цветале хуманистичке науке и уметности (у споју
православља и јелинизма увек је најбоље резул­
тате давао црквени иконопис, нарочито у доба ре­
несансе Палеолога), тако се гасио жар вере и трну­
ла догматска акривија међу хуманистима. Већина
царева Палеолога је радила на унији са Латини­
ма, рачунајући са војном помоћи Запада на уштрб
предањског богословља; њихови помоћници у
томе били су цариградски патријарси, које су они
постављали из редова хуманистички образова­
них интелектуалца, често мирјана или белог свеш­
тенства. У време Св. Григорија Паламе најученији
и најутицајнији међу хуманистима је био вели­
ки логотет Теодорит Метохит, чији је отац Георгије
био један од најистакнутијих заговорника уније
са римском црквом у време Михајла VIII, а његов
ученик Никифор Григора, са Варлаамом и Акин­
дином, био највећи светитељев противник. Што
се крај Царства више приближавао, то је рас­

тао број хуманиста, а ситуација са вером би­
вала катастрофалнија, тако да је оправдано
питање А. П. Лебедева шта би било са
Цариградском Црквом да Турци
нису разрушили Царство и учи­
нили крај папско-унијатским
стремљењима византијских
царева и патријараха?
Као
најрадикалнији
и најжалоснији при­
мер у вези овога
може се навести по­
датак да су међу
византијским
представници­
ма на сабору у
Флоренцији,
поред
Св.
Марка Ефе­
ског, били и Георгије Ге­
мистос Плитон и његов ученик Ви­
сарион, митрополит Никејски. Наиме,
први од њих је био оснивач школе античке
философије у Мистри, платоничар и оснивач
паганске езотеричне секте и култа, чије је књиге први патријарх
у поробљеном Цариграду, Генадије Схоларис спаљивао, а дру­
ги је, као и његов учитељ, прешао у Италију, постао кардинал
и ренесансни промотер јелинске културе. Поред овог језгра
хуманистичко-ренесанских философа, и друге су чињенице го­
вориле у прилог тези да је у Византији у првој половини 14. века
било предуслова за стварање једне потенцијалне хуманистич­
ке, секуларизоване културе.
Криза Царства, видљива као политичка, привредна и војна
криза, у својој суштини била је духовне природе. Кризу вере,
дакле, култа као смисла, разлога, циља и покретачке силе
постојања Царства, потврђују многе чињенице. Окретање За­
паду и полагање наде у помоћ с те стране, заправо, указује на
парадоксалну чињеницу да су након владавине Латина на тлу
Византије, Јелини почели да верују у западне хришћане као
једине избавитеље од надолазећих Турака. Следећи негатив­
ни нус-производ Латинског царства је била мржња коју су Ла­
тини пробудили код Грка, а преко ње пробудили и њихов
јелински национализам, које је многе одвео враћању својим
прехришћанским коренима и умном наслеђу предака. Њима
насупрот, током 14. и 15. века било је византијских интелекту­
алаца који су се одушевљавали западном културом, неки од
њих, тзв. „латинофрони“ – „латиномислећи“, селили су се на За­
пад, неки примали католицизам, или, као што смо наводи­
ли, постајали римокатолички клирици. У вези овога сликовит
је пример Димитрија Кидона, који је са својим братом Прохо­
ром (Прохор Кидон је 1368. године осуђен на Сабору, на коме
је Григорије Палама проглашен за светитеља), превео Summae
Томе Аквинског, као и главне текстове бл. Августина и Ансел­
ма. Тако је открио да латински Запад, не само да није варварска
земља, већ је већи поштовалац јелинске философије од саме
Византије. Он хвали Латине због њихове жеље да шетају „лави­
ринтима аристотелијанизма и платонизма“, и жали јер његов на­
род за то „уопште није заинтересован“, објашњавајући узроке
несхватања латинског богословља од стране његових сународ­
ника речима: „Зато што Византинци нису бринули о сопственој
грчкој мудрости, они су латинско умовање сматрали за њихове

ЉУДСКА ПРАВА И
МОРАЛНА ОДГОВОРНОСТ
Излагање на Десетом сверуском
народном сабору „Вера. Човек.
Земља. Мисија Русије y XXI веку“,
Москва, 4. априла 2006. године.

aktuelno

новембар / 2009 / svetigora

о свему судећи, у XXI веку за
Русију и народе руских об­
ласти и даље ће важна, ако
не и прворазредна питања, као
и раније, бити питања научнотехничког, економског и социјалног
развоја. Међутим, очигледно је
да је енергију за било који вид
људске делатности могуће поцрп­
сти искључиво у духовној сфери.
Зато ће успешно решење ових за­
патријарх руски
датака у веома великој мери зависи­
КИРИЛ (Гундјајев)
ти од тога на који начин ће се ти за­
даци уклопити у духовне параметре са­
мобитне цивилизације какву представља Русија и целокуп­
ни простор на ком руски народ живи. Осим тога, значајан чи­
нилац који утиче на развој целокупне руске цивилизације
остаће односи са спољашњим светом, односно односи са
другим цивилизацијама, пре свега са западном. А управо ту
посебан значај задобија идејна основа тих односа. У случају
западне цивилизације реч је о правима и достојанству чове­
ка. Православна традиција, која представља културни темељ
руске цивилизације, не може а да не одговори на тај изазов,
јер ће се у противном руски свет претворити у маргиналну
појаву у савременом свету.
Од 1991. године земље које су се формирале као последица
распада Совјетског Савеза правно су фиксирале људска пра­
ва и слободе као средишње норме друштвено-политичких
односа. Данас се овај избор не доводи у сумњу. Напротив,
политичко руководство и друштвени лидери непрестано
потврђују оданост овим начелима.
Међутим, последњих година развијају се и такве тенденције
у области људских права које верници оцењују у најмањој
мери као двосмислене. С једне стране, људска права служе
добру. Не сме се заборављати да су се управо под утицајем те
концепције на јавно мњење земаља бившег социјалистичког
лагера Руска Православна Црква и друге верске заједнице
земаља Источне Европе ослободиле од окова атеизма. Осим
тога, људска права прокламују борбу са различитим друшт­
веним злоупотребама, понижењима и злом усмереним про­
тив личности.
С друге стране, ми постајемо сведоци појаве да се концепцијом
људских права прикривају лаж, неправда, вређање верских и
националних вредности. Осим тога, у комплекс људских пра­
ва и слобода постепено се интегришу идеје које противре­
че не само хришћанским, него и традиционалним моралним
представама о човеку уопште. Ово последње изазива посеб­
ну забринутост, будући да иза људских права стоји принуд­
на сила државе, која може човека приморавати да чини грех,
да гаји симпатије према греху или да буде попустљив према

новотарије“ (Ј. Мајендорф). Димитрије је, за раз­
лику од свог пријатеља Св. Николе Кавасиле, који
је био за преговоре са Латинима, али без уступа­
ка на догматском пољу и еклисиологији, „при­
хватао јединство са папом без постављања усло­
ва“, што је касније потврдио примањем римока­
тиличанства, заједно са царем Јованом V, чији је
саветник био. Латинизација духа и етоса наро­
да се такође може пратити у ширењу популар­
не, народне књижевности, тј. средњовековних
романа, који су, за разлику од раних, аскетски
и поучно обојених, попут Варлаама и Јоасафа,
са западноевропским, витешким мотивима пу­
столовина и љубавним перипетијама, били
страни православно-јелинском духу. Њима се
придружују и сатирична дела која негативно го­
воре о свештенству, монаштву, племству, што, на­
жалост, није било далеко од стварности.
Све ово говори о кризи вере и кризи иденти­
тета у позној Византији. Уочено је да историја
зна пуно примера када се у кризним и прелом­
ним моментима живота заједнице примећује
појачаност умне делатности културне елите. Ис­
тина, облици те делатности могу бити разли­
чити: бекство од стварности у науку, уметност,
књижевност или, напротив, ход ка решавању
најактуелнијих и најгорућијих проблем. У мо­
менту када се руши кохезиона сила заједнице,
изражена у њеној вери, обично се решења тра­
же не у изналажењу нових, већ путем враћања
старим узорима и матрицама. Неоспорно је да
је мотив за настајање двеју верски и идеолошки
супростављених покрета у Византији у првој по­
ловини 14. века био исти: и хуманисти и исихасти
су били незадовољни стварношћу Царства које
се рушило, и једни и други су прибегли тражењу
решења у прошлости; разлика је „само“ у томе
што су хуманисти прибегли древном јелинизму,
а монаси изворном исихазму. Занимљиво је при­
метити, нимало случајну, различитост њихових
селидби: једна група мање или више образо­
ваних младих људи из Цариграда и Солуна, по­
пут Св. Григорија, Св. Филотеја Кокиноса, одла­
зи на Атос, а друга се, као Акиндин и Варлаам, из
провинција селе у престоницу. Разлог због кога
први одлазе, а други долазе у престоницу јесте
заједнички – сујета и надменост светске славе и
почасти - што се јасно може видети из живота и
списа и једних и других. Исто тако, као потврду
тезе да у свакој вери у одређену идеју лежи семе
религијског култа, показује развој византијског
хуманизма од литерарно-риторских кружока
(θέατρα) у време Теодора Метохита крајем 13. и
почетком 14. века у Цариграду, до езотерије па­
ганског култа Георгија Гемиста Плитона у Ми­
стри, у првој половини 15. века. Kруг се затво­
рио: најомиљенији Плитонов ученик, Димитрије
Раул Кавакис, био је праунук Теодора Метохи­
та - Плитон и његова „школа“ - непосредни су
настављачи дела византијских хуманиста 14. в,
делујући у измењеним историјском условима.
- наставља се -

9

svetigora / 2009 / новембар

10

њему само из разлога баналног
конформизма.
Све ово тему људских пра­
ва преноси из чисто политич­
ке у област која се тиче питања
човековог живота и судбине,
а на језику Цркве – спасења.
Подсетићу да се сотиориологија
или учење о спасењу нала­
зи у центру хришћанске
проповеди. У вези са
тим за свест верујућих
важно је одговори­
ти на следећа питања:
да ли су признавање
и прихватање норми
концепције о људским
правима у оном виду
у ком се она данас
реализује у међународном и националним зако­
нодавствима у колизији са Божијом замишљу о
човеку? У којој мери људска права могу допри­
носити, или пак представљати баријеру за живот
хришћанина и уопште верујућег човека у скла­
ду са његовом вером? Данас се од чланова Ру­
ске Православне Цркве очекује да размишљају о
овим питањима. Неопходно је саборним разумом
истражити ову тему.
Постоји мишљење да су људска права универзал­
на тема. Не може постојати православна, ислам­
ска, будистичка, руска или америчка концепција
људских права. Ово уноси релативност у поимање
људских права, па према томе суштински ограни­
чава његово функционисање у међународном
животу. Тако размишљају многи политича­
ри и друштвени лидери. Заиста, могуће је разу­
мети жељу да се сачува универзални карактер
концепције права и слобода, који не би зависио
од било каквих изменљивих чинилаца. Стога пра­
вославни хришћани не иступају против постојања
извесних универзалних правила понашања у сав­
ременом свету. Али ова правила морају бити за­
иста универзална. Поставља се питање: да ли су
истински таква она
људска права која
претендују на улогу
универзалних у савре­
меном поимању?
Ствар је у томе што

је ова концепција створена и
развијена у западним земљама
са њима својственом посебном
историјском и културном судбином. Треба имати у виду да је
у тим земљама она доживела успех, али је показала и своје
недостатке. Неретко се управо повећаним нивоом индиви­
дуализма објашњавају демографски пад, асоцијално и амо­
рално понашање – све оно што данас представља друштве­
ни проблем на Западу. Међутим, значи ли то да западни стан­
дарди људске среће одговарају свим земљама и свим култура­
ма? Друге цивилизације такође имају своје позитивно искуство
друштвеног живота. Зашто оне немају права да кажу своју реч?
Наравно да имају! То је право сваког народа.
Да би руска цивилизација могла да каже своју реч о људским
правима неопходно је извршити темељну анализу те
концепције у њеном савременом виду. Пре свега, неопходан је
разговор о оним философским идејама које се налазе у осно­
ви концепције људских права, па сходно томе и утичу на њен
развој и примену.
Средишњи појам савремене концепције о људским правима
јесте појам „људског достојанства“. Човеково достојанство је
главни мотив и оправдање постојања права и слобода. Упра­
во ради одбране људског достојанства формулишу се различи­
та права и слободе. У историјском развоју западних земаља ин­
вентар права и слобода се ширио, обухватајући стално нове и
нове сфере друштвеног живота. Тако су се појавила политичка,
економска, културна и социјална права. Тај процес показује да
у историји долази до постепеног идентификовања нових обла­
сти људског достојанства. У последње време нарочито су ак­
туализована питања односа међу половима, статуса људског
живота, биоетике. Другим речима, ствара се нова генерација
људских права – права повезана са дефинисањем тога шта је
човек на нивоу његове природе. Зато је данас више но икад
важно покушати разјаснити шта је то људско достојанство?
У различитим језицима реч „достојанство“ увек је била повеза­
на са одређеном социјалном позицијом коју је човек заузимао.
Деловати у складу са својим достојанством значило је поступа­
ти у складу са оним правилима и обавезама који су својствени
положају што га човек заузима. Сама реч „достојанство“ озна­
чава „оно што заслужује поштовање и почаст и оно што има ве­
лики значај и вредност“. Тако се, дакле, у овој речи сједињују
два
смис­

ла. Као прво, она означава да известан појединац поседује
вредност. Као друго, достојанство означава адекватност
његовог живљења тој вредности. За православну традицију
веома је важно установити однос између та два аспекта
достојанства.
У хришћанској култури људска вредност је непомерива и
објективна. Човек је створење Божије, о коме је Господ рекао да је „до­
бро“ (Пост. 1, 25). Међутим, оцењујући човека, Бог га је издвојио изнад
целокупне творевине, будући да је у Књизи постања речено да је после
стварања првих људи Бог њих благословио (Пост. 1, 28). То значи да је
Бог зажелео добро људском роду, а Божија жеља има непроменљиву снагу.
На тај начин, вредност човекова одређује се његовом вредношћу у Божијим
очима. Потврда тога јесте присуство у људској природи печата Самога Бога –
Његовог лика. О овоме такође сазнајемо из Књиге постања (1, 26).
Чак и човеков греховни пад није умањио ту вредност. Бог није уништио чове­
ка који је од Њега одступио, него је учинио и наставља да чини све за његов
повратак властитом предназначењу, другим речима, Он све чини за спасење
човеково. Посебно важно сведочанство о томе да Бог није оставио људе по­
сле греховног пада јесте чињеница Оваплоћења Сина Божијег. Господ Исус
Христос је прихватио људску природу и очистио је од греха. Богооваплоћење
сведочи о највишој вредности људске природе, која је у Исусу Христу била
прихваћена и укључена у живот Тројединога Бога.
После стварања човек није просто поседовао вредност пред Богом, него је и
својим живљењем одговарао тој вредности. Другим речима, он је поседовао
достојанство. Задатак човеков био је да узраста у том достојанству. У Књизи
постања говори се о томе да је Бог поставио човека на тај пут, благосиљајући
га да обрађује створени свет. Осмишљавајући библијске податке о људској
природи, извесни свети Оци указују на истовремено присуство статичког и
динамичког елемента у људској природи. Постојање лика Божијег у људској
природи означава непролазну човекову вредност, а подобије означава зада­
так да се та вредност развија. По речима преподобног Јована Да­
маскина, „израз по образу указује на способност ума и слободе,
док израз по подобију означава уподобљење Богу у врлини ко­
лико је то човеку могуће“. На тај начин, у процесу свога живљења
човек је дужан да се све више и више уподобљава Богу, па према
томе и да узраста у своме достојанству.
Греховни пад није изменио овај задатак, али га је учинио
немогућим за испуњење без Божије помоћи. Пошто је зажелео
да постигне савршенство без Бога, човек је изгубио везу са изво­
ром који је потхрањивао његову стваралачку делатност. И шта се
догодило? Премда је људска природа, будући да у себи носи пе­
чат лика Божијег, и даље имала вредност у очима Божијим, чо­
век је престао да буде адекватан вредности своје природе, па је,
према томе, у знатној мери изгубио достојанство. Сада се чо­
веков циљ састоји у томе да поврати изгубљено достојанство
и да га умножи. У вези са напред реченим, не могу се сви по­
ступци људи сматрати адекватним оним нормама које је Бог
уметнуо у човека приликом стварања. Сходно томе, постоје и
поступци који се не могу прогласи­
ти за права и слободе. Најважнија у

новембар / 2009 / svetigora

11

svetigora / 2009 / новембар

12

процесу враћања човека своме достојанству јесте
усмереност воље. Човек поседује слободу, без које
је немогућа чак и сама помоћ Божија у његовом
исправљењу. Захваљујући својој слободи човек има
избор – да следи добро и да на тај начин враћа себи
достојанство, или пак да изабира зло и да на тај на­
чин сурвава то достојанство. Не може се негирати:
и у савременој хуманистичкој мисли присутно је
схватање чињенице да се човек константно нала­
зи пред избором између доброг и рђавог чињења.
На том темељу постоје норме понашања које за­
кон подстиче, као и поступци који се кажњавају.
Међутим, разлика између секуларног хуманизма и
верске традиције тиче се решавања питања о томе
шта сматрати ауторитетом у дефинисању добра и
зла.
Због нечега у савременом западном мишљењу,
још од времена Жан Жак Русоа, чврсто се укоре­
нила представа о томе да је довољно обезбеди­
ти слободу личности и обдарити је правима, па ће
она сама неизоставно за себе изабрати оно што је
добро и корисно. Зато никакви спољашњи аутори­
тети не треба да јој указују шта је добро а шта зло.
Човек сам одређује моралне норме понашања - то
се назива његовом моралном аутономијом. Овак­
ва аутономија може бити ограничена искључиво
аутономијом другог човека. У тој идеологији није
постојао појам греха, већ се говорило само о плу­
рализму мишљења. Другим речима, човек може да
изабира било коју варијанту понашања под једним
условом: да његово понашање не ограничава сло­
боду другог човека. Жалосна последица оваквог ан­
тропоцентричног приступа састоји се у томе да се
данас у многим земљама изграђује друштвени си­
стем који погодује греху и који се уклања од задат­
ка да доприноси моралном усавршавању личности.
Друштво, па између осталих и наше, суочава се са
циничним фалсификовањем. Допустивост аморал­
ности оправдава се учењем о достојанству човека,
које, као што је било већ речено, својим коренима
сеже у сферу религије.
Заиста, човек поседује потпуну аутономију у погле­
ду прихватања или неприхватања ових или оних
правила. Управо Бог му је подарио овакву способ­
ност самоодређења. То је она слобода пред којом
се и Сам Бог зауставља. Желим да нагласим да ту
тезу хришћанство не може да оспорава у дијалогу
са секуларним хуманизмом. Оно оспорава тврдњу
о човековој способности да аутономно чини из­
бор који неизоставно бива адекватан његовом ис­
тинском добру. Сам по себи човек у стању гре­
ха не може увек јасно распознавати шта је добро,
а шта зло. То није тако из разлога што је он глуп,
него зато што се његов разум, воља и осећања на­
лазе у сфери деловања греха, тако да он може по­
грешити у дефинисању животних циљева. Трагедија
је у томе што се код човека чува сама представа о
постојању добра и зла, али он није увек кадар да
јасно распознаје шта је добро, а шта зло. Бог пома­
же човеку да сачува ту способност распознавања
посредством Свога откривења, које садржи добро

познат и практично од свих верских традиција признат кодекс
моралних правила.
Код верника који на овај начин осмишљава проблем
самоодређења воље сумњу изазива теза о томе да је морал­
ни антропоцентризам универзално начело које регулише
друштвену и личну делатност. Најважнији критеријум који по­
маже разликовању добра и зла јесте савест. Није случајно то
што се у народу говори: „Савест је глас Божији“, јер у гласу са­
вести човек препознаје морални закон који је Бог уметнуо у
његову природу. Међутим, тај глас може бити заглушен гре­
хом. Зато се људи у свом моралном избору морају руководити
и спољашњим, хетерономним критеријумима, а то су пре све­
га заповести што их је дао Бог. У том погледу важна чињеница
је и та да се у оквирима десет Божијих заповести све основне
светске религије подударају у одређењу добра и зла. Верска
традиција, према томе, садржи критеријум разликовања до­
бра и зла. С тачке гледишта те традиције не могу се као норма
квалификовати исмевање светиње, абортус, хомосексуализам,
еутаназија и други облици понашања који се данас активно
штите са позиција концепције људских права. Данас, нажалост,
апсолутизацију државе карактеристичну за ново доба постепе­
но смењују апсолутизација суверенитета појединца и његових
права изван моралне одговорности. Таква апсолутизација
може разорити основе савремене цивилизације и одвести у
погибао. Као што је познато, гажење моралног закона довело
је многе снажне цивилизације до пропасти и ишчезавања са
лица земље. Изнад моралног контекста човечанство не може
егзистирати. Никаквим законима нећемо сачувати виталност
друштва, нећемо зауставити корупцију, злоупотребу власти,
распад породица, пораст броја деце без родитеља, смањивање
популације, разарање природе, манифестације милитант­
ног национализма, ксенофобије и вређања верских осећања.
Када човек не увиђа да чини грех, онда му је све дозвољено,
парафразираћемо познати исказ Ф. М. Достојевског.
У последње време манифестације суровости шокирају наше
друштво. Људи се питају: зашто се то догађа у нашој земљи?
Зато што смо заборавили на моралност и на то да је неопход­
но улагати напоре да се она одржи. Језик моралних норми
схватљив је свакоме. Моралност је јединствена и недељива.
Ако, позивајући се на права и слободе људи, ми ослобађамо
грех и не заустављамо манифестације варварског понашања,
када у центру у Москви, на Мањежном тргу секу иконе,
организују изложбе под насловом „Пази: религија“, а на дру­
гим местима исмевају осећања верника посредством карика­
тура, зашто се онда чудимо појави људи кадрих да изврше уби­
ство по националној и верској основи? Инстинкт деструкције,
када буде пуштен из боце, не поштеђује никога - ни верни­
ке у синагоги, ни децу са другачијом бојом коже: то су кари­
ке једног ланца. Наше друштво мора схватити да није могуће
постићи само поштовање људи разних националности и вера
без ревалоризације односа према моралности у средствима
јавног информисања, школи, политици, економији, култури.
Неоспорно је да је нестабилно и антихумано оно друштво у
коме се човек као појединац презире, а свим правима над њим
располажу држава и колектив. Међутим, антихумано је и оно
друштво у коме људска права постају инструмент потпуног
ослобађања инстинкта, а појмови добра и зла се међусобно
замењују и потискују идејом моралне аутономије и плура­
лизма. Овакво друштво губи кочнице моралног деловања на
личност. У цивилизованом друштву (назваћемо га тако) мора
се чувати баланс између тих полова. Такво друштво дужно је

новембар / 2009 / svetigora

могли да се боре са том слабошћу и да заснивају пу­
новредне породице.
Могуће је навести и један пример из нашег живота.
Данас су се у многим градовима, као печурке после
кише, појавиле установе у којима се практикују игре
на срећу. Наравно, нико никога не приморава да
улази у такве устано­
ве. Међутим, њихово
рекламирање је до
те мере наметљиво,
а страст ка хазарду се
тако лако распаљује
да се ми данас су­
очавамо са пра­
вим
породичним
трагедијама. Очеви,
мајке, деца у кладио­
ницама губе сав свој,
премда
невелики,
иметак, остављајући
своје породице без
пребијене
паре.
Људи долазе у хра­
мове и плачу зато
што им се разарају
породице.
Пошто
ничим није разумно
ограничена, слобо­
да бизниса у обла­
сти хазардних игара
доводи до разарања
друштва.
Покушао сам да
у главним црта­
ма маркирам оне
опасности које се
појављују
пред
верујућим људима
уколико приступ који није избалансиран морал­
ним нормама почне претендовати на једино ис­
правно поимање људских права. Сходно таквој ло­
гици, све друге традиције морају заћутати и покори­
ти се. Ово није фантазија: не преувеличавам дикта­
торску настројеност присталица оваквог тумачења
људских права. Такав приступ већ сигурно крчи
себи пут у савременом међународном законодав­
ству. Тако, 2005. године парламентарна асамблеја
(скупштина) Савета Европе прихватила је резолуцију
„Жене и религија у Европи“, у којој се наводи: „Слобо­
да вероисповести ограничена је људским правима“.
Та констатација духовни живот ставља у подређен
положај у односу на људска права. Тако, уколико ду­
ховни живот не одговара одређеном поимању сло­
боде, он мора претрпети измене. За верујућег чо­
века то има призвук позивања на презирање воље
Божије зарад људских представа.
При томе, нагласићу, било би неправедно опту­
живати за појаву овакве норме саму концепцију
људских права. У датом случају маском људских
права прикрива се одређена философија коју
дели ужи круг људи. Према тој философији, уколи­

да полази од разумевања чињенице да сваки човек по својој
природи поседује непролазну вредност, али истовремено и
чињенице да је сваки човек призван да узраста у достојанству
и да сноси како одговорност пред законом, тако и моралну од­
говорност за властите поступке.
Узимајући у обзир све што је напред речено, суочавамо се са
веома важним питањем: како
обезбедити човеков слободни
избор, а истовремено и подржа­
ти морално усмерење тога из­
бора? На том путу важни су како
људски напори, тако и помоћ
Божија.
Наравно, на прво место мора
се стављати помоћ Божија, која
се човеку даје у духовном жи­
воту. Заједничарење чове­
ка са Богом помаже му да на­
учи да разликује добро и зло,
као и да поседује снагу да чини
избор у корист добра. У мо­
литви, светотајинском живо­
ту Цркве и врлиновању дола­
зи до сједињења човека са Бо­
гом, па саобразно томе дола­
зи и помоћ од Бога у чињењу
добра. Управо из овог разло­
га за верујућег човека духовни
живот и сви појмови везани за
њега задобијају прворазредни
значај. Духовни живот, заједно
са слободом, постаје главни
услов човекове добробити у
овдашњем, земаљском животу
и у вечности.
Међутим, важни су и људски на­
пори. Они морају бити усмере­
ни на грађење друштвених од­
носа који ће, с једне стране, обезбеђивати слободу личности, а
с друге, помагати јој да следи моралне норме. Вероватно не би
било исправно установљавати кривичну одговорност за игре
на срећу, еутаназију, хомосексуализам, међутим, ове појаве се
не смеју узимати у својству законодавне норме, и што је још
важније друштвено прихватљиве норме.
Наиме, шта се дешава када се прихвата закон који званично
допушта овакве облике понашања? Оне не остају искључиво
удео извесних мањина, које су већ учиниле свој избор. Ти за­
кони постају основ за неспутану пропаганду таквих облика
понашања у друштву. А пошто је грех привлачан, он ће брзо за­
разити најшире слојеве друштва, утолико пре уколико се у ову
пропаганду улаже велики новац и користе најмодернији начи­
ни утицања на човекову свест.
Ово се дешава, на пример, са хомосексуализмом. Резолуција
коју је у јануару ове године прихватио Европски парла­
мент прописује да се у школи васпитни процес одвија у духу
прихватања хомосексуализма, па чак и предвиђа један дан
годишње који ће бити посвећен борби против хомофобије. Ка­
кав је резултат поменутих мера? На друштво не само што се
апелује да поштује начин живота одређене мањине, него му се
такође намеће пропаганда хомосексуалности као норме. По­
следица овога је да таква пропаганда саблажњава оне који би

13

svetigora / 2009 / новембар

14

ко се жене не рукополажу за свештенике и еписко­
пе у некој заједници, та заједница мора бити изло­
жена санкционисању од стране државе и друштве­
ном презиру. Међутим, за свест верника норме вер­
ске традиције имају већи ауторитет од земаљских
закона. Уколико се већ данас не анулира овакав ми­
литантни набој секуларног хуманистичког присту­
па који продире и у међународно право, аутоматски
ће доћи до конфликта. Слава Богу, резолуције Саве­
та Европе немају јуридичке последице, али оне ипак
стварају одређену климу у јавном мњењу.
Постоји још једна либерална теза која претендује на
универзалност. Она гласи:„Права човека су изнад ин­
тереса друштва“. Та теза је 2005. године поновљена
у Декларацији УНЕСКО-а везаној за универзалне
принципе биоетике у следећем облику: „Интереси и
добро индивидуе морају преовладавати над интере­
сом науке или друштва“ (члан 3, параграф 2). Потпу­
но је очигледно да оваква теза има позитивни значај
уколико се говори о прихватању од стране држав­
них или друштвених структура решења које се тиче
живота и благостања појединаца. Друштво мора ви­
соко ценити сваки живот, уважавати свакога човека.
Међутим, овакав приступ је веома опасан уколи­
ко човек своје понашање почиње да изграђује
полазећи од приоритета својих интереса у односу
на интересе друштва. То стимулише искључиво его­
изам и индивидуализам. Православље је, са своје
стране, увек подржавало саможртвену љубав пре­
ма ближњима, а то значи према својој породици,
локалној заједници, отаџбини. Човек мора бити ка­
дар да се одрекне свог егоизма зарад другога. Због
тога би, по нашем мишљењу, било исправно да сло­
бода и права увек буду избалансирани друштвеном
солидарношћу.
Православни верници спремни су да прихвате из­
бор везан за поглед на свет других народа. Али, они
не могу да ћуте када им се намећу туђе норме које
противрече основама православне вере. Мислим
да се истог овог става држе и муслимани, будисти,
јудеји и представници других религија. Да би се из­
бегли конфликти у савременом свету, неопходно је
интензивно радити на хармонизацији различитих
система погледа на свет. Заједнички принципи жи­
вота светске заједнице морају се изграђивати уса­
глашено од стране различитих цивилизација.
Како се може устројити савремено друштво у коме
би људска права била хармонично усаглашавана са
моралношћу?
Пре свега, законодавство мора бити осетљиво
на моралне норме доминантне у друштву. Нарав­
но, државни апарат не треба да сам одређује шта
је добро, а шта лоше, али истовремено у законо­
давству морају наћи одраза моралне норме које
признаје већи део друштва. Уколико друштво сма­
тра да су распаљивање страсти алкохолизма и
експлоатација полног инстинкта у комерцијалне
сврхе неприхватљиви, онда се морају појавити
одређене норме које забрањују рекламне кампање
које се воде у оваквом духу.
Друго, потребно је испунити вакуум моралног

васпитања у нашем друштву. Слобода и права јесу велико
достигнуће људске цивилизације, али неопходно је припрема­
ти грађане за уживање тих права уз узимање у обзир морал­
них норми. Оваквим припремањем треба да се бави држава
у тесној сарадњи са друштвеним институцијама које се баве
моралним васпитањем, укључујући и школу и, наравно, вер­
ске заједнице. Ово потоње значи да се држава мора позаба­
вити разрадом законодавних аката која регулишу приступ
верских организација друштвеним структурама образовања,
социјалног служења, здравствене заштите, армије.
При томе, у свим побројаним сферама морају се ангажовати
све верске заједнице земље у оној мери и у оном обиму који је
адекватан њиховој заступљености у друштву. Што је најважније:
у тим сферама категорички се мора искључити компетитивност
у обављању мисије, како би се избегла међурелигијска трвења
до којих неизбежно доводи борба верских организација за
нове следбенике.
Најзад, данас је у хармонизацији људских права и морално­
сти веома важна позиција средстава јавног информисања.
Та средства дужна су да презентирају позитивне примере
коришћења слободе. Како ће човек морално користити своју
слободу, уколико телевизија као успешан начин живота промо­
више потрошњу, насиље, разврат, хазардне игре и друге поро­
ке? У своје оправдање људи са телевизије и из средстава јавног
информисања уопште наводе да је таква продукција друштве­
но тражена и да има добру прођу на тржишти. Нико не спори
да се порок лако продаје, зато што га човек склон греху лако
прихвата. Од најстаријих времена овакви поступци назива­
ли су се саблажњавањем. Међутим, није тачно да је савреме­
ном човеку својствена „потражња само за пороком“. Он жуди
за срећом, спокојством, за истинском љубављу и другим врли­
нама. Изненађујуће је да данас постоји веће интересовање за
старе совјетске и нове домаће, и не само домаће, филмове у
којима се постављају озбиљна онтолошка питања.
Православни хришћани спремни су да прихватају нор­
ме људских права и да се залажу за њихово учвршћивање,
али једино под условом да те норме доприносе човековом
усавршавању, а не оправдавању његовог греховног стања. За­
датак концепције људских права састоји се у томе да се шти­
ти човекова вредност и да се доприноси узрастању његовог
достојанства. У томе се сагледава главно и са хришћанске тачке
гледишта једино битно назначење дате концепције.
Веома је лоше и греховно гажење права нација и етничких гру­
па на њихову веру, језик, културу, ограничавање слободе веро­
исповести и права верника на властити начин живота, вршење
злочина на верској и националној основи. Наше морално
осећање не може да ћути када личност бива бачена на милост
и немилост чиновницима и послодавцима, када војник остаје
обесправљен пред другим припадницима војске, када дете и
старац постају објекти дискриминације у социјалним устано­
вама. Недопустиви су и захтевају снажан отпор манипулисање
свешћу од стране деструктивних секти, увлачење људи у
криминал, у трговину робљем, проституцију, наркоманију и
игроманију. Оваквим појавама неопходно је оштро се про­
тивити зато што је реч о поступцима који унижавају људско
достојанство. Наше друштво данас се позива на борбу са овак­
вим пороцима, борбу у коју се мора укључити и Црква. С право­
славне тачке гледишта, управо у томе се данас састоји смисао
борбе за заштиту људских права.
Са руског: др Ксенија Кончаревић

obrazovawe i
vaspitawe

азликовање световног и црквеног образовања могуће је ако се, претходно, сло­
жимо шта подразумијевамо под садржајем и једног и другог појма. Ако ове појмове
узмемо апстрактно, у најширем обиму, они ће у том смислу, бити саморазумљиви.
Тако се често и користе у једном идеолошком контексту. Међутим, ово питање својом
сложеношћу надилази такав контекст. Сагледати однос Цркве и свијета у контексту
образовања, подразумијева одређени интердисциплинарни приступ. Τек од времена
позитивистичке епохе, педагогија се дефинише као наука; али, њен основ може се сагле­
дати у најранијим онтологијама о Богу, човјеку и свијету. Оно што данас зовемо модерним
образовањем развијало се, углавном, из античког схватања могућег и најбољег образовања.
Црквено наслеђе у световном образовању такође има своју улогу. Међутим, проблем је у
томе шта се све подразумијева као црквено наслеђе? Зашто се то наслеђе често изједначава
са многобожачким култовима? Литература везана за многобожачке култове узима се као из­
вор за проучавање свих религија и религијских феномена у времену и простору. Ако се уду­
бимо у ову литературу са предрасудом да је то, наводно, ризница црквеног искуства, онда
протојереј ДРАГАН
није чудо што о црквеном образовању изводимо такве закључке који више компромитују
Станишић
него афирмишу васпитну улогу Цркве. Констатације у неким медијима, да је вјерско
образовање израз примитивних схватања живота, свједоче о
том како се Црква поистовјећује са многобоштвом и идоло­
поклонством. Црква је управо вјековима водила борбу против
примитивних схватања незнабоштва и идолопоклонства. Друго
је питање колико се појаве против којих се Црква борила опет
појављују у неким варијантама црквеног искуства. Злоупотреба
Отац Драган је професор у Богословији Свецрквеног искуства не може да опстане као црквено наслеђе. То
тог Петра Цетињског на Цетињу.
је евидентно кроз сву историју Цркве. Преображај или обожење
човјека крајњи су циљ православног образовања. У том контек­
до учења језика, музике, сликања и молитве. Чак
сту образовање има онтолошки смисао. Прослављање вјечног
и током обједа, користи се прилика да неко чита
Божијег лика најдубљи је смисао црквеног постојања. На цркве­
користан текст. Такав начин васпитања органски
ном богослужењу примамо тај божански образ савршенства. У
прожима сав живот у заједници и успјех је видан
томе је спасоносни смисао образовања.
послије кратког времена. Успјех се сагледава кроз
Корјени нашег образовања, већ од тринаестог вијека и
то колико је учење благотворно дјеловало на уче­
раније, везани су за добровољно просвећење и преображај.
ника. Непожељан је раскорак између знања и
Увођење данас вјеронауке у Србији наставак је ове могућности
врлине. Божја служба је примарна и у њој се сваки
добровољног примања знања о вјери. Таква вјеронаука, показа­
подвиг осмишљава и провјерава.
ло се, унапређује и само световно образовање у сфери природ­
Вјерска настава у школама, разумљиво је, нема
них и духовних наука. Вјерска настава у функцији је позитивног
ове домете. Систем у којем се изводи детерми­
континуитета напредовања друштва ка вишим вриједностима.
нише рад вјероучитеља као и других наставника.
Те више вриједности везане су за свеукупну афирмацију
Имајући у виду да је тешко другачије организовати
човјекове личности. Црква има огромно наслеђе или искуство
масовно образовање, вјерска настава се мора при­
у том смислу. Световно образовање, такође, у свом омеђеном
лагодити овом систему.
простору користи то искуство.
Црквено васпитање полази од тога да је човјек
Вјерска настава није истоветна са црквеним васпитањем. Она је
створен по лику или образу Божјем. Отуда ријеч
више постала дио или коцкица у мозаику световног образовања.
образовање свједочи о томе како је највише
Школски системи нијесу у пуној мјери адекватни црквеном
васпитање оно које, прије свега, има у виду
образовању. Катедра иза које учитељ треба да утуви знање уче­
очување и афирмацију образа код сваке личности.
ницима појавила се и у црквеној пракси по угледу на световне
Очување Божијег подобија у човјеку је императив
школе. У црквеном амбијенту знање се преноси непосредније,
црквеног васпитања.
Световно образовање своју основу углавном
темељи на човјековим дометима и могућностима.
Црквено васпитање полази од тога да је човјек
Протагорина максима «да је човјек мјерило
створен по лику или образу Божјем. Отуда ријеч
свих ствари», добија важно мјесто у световном
образовање свједочи о томе како је највише
образовању. Из ове максиме изведена су бројна
васпитање оно које, прије свега, има у виду
учења о човјековим сазнајним моћима. Докази
о истинитости чулног или рационалног сазнања
очување и афирмацију образа код сваке личносмјењују се од једне до друге теорије. Нарочи­
сти. Очување Божијег подобија у човјеку је имто у картезијанској традицији, углавном, као
ператив црквеног васпитања.
критеријум истинитости преовлађује рационал­
ни критеријум. Тешкоће и рационалног и сензуал­
кроз живо заједништво учитеља и ученика. Нарочито у на­
ног становишта су у немоћи да превазиђу наста­
шим манастирима може се видјети како такве обитељи сва­
ли дуализам. У покушају синтезе чулног и рацио­
кодневно посвећују огромну пажњу васпитању својих чланова.
налног постаје немогућ и сам доказ о постојању
Васпитање почиње од најелементарнијих детаља у понашању,
спољашњег свијета. Ово питање да ли спољашњи

Разликовање световног
и црквеног образовања

новембар / 2009 / svetigora

15

svetigora / 2009 / новембар

свијет постоји ван субјекта сазнања, Протагорину
тезу о човјеку као мјерилу ствари доводи до апсурда.
Сократова метода дијалога, којом он попут ба­
бице свом саговорнику помаже да породи исти­
ну скривену у њему од вјечности открива мјерило
ствари у сфери идеалног. И црквено и световно
образовање у свом наслеђу имају елементе иде­
алног и рационално-чулног домена размишљања.
Теоријско сазнајна немогућност доказа о постојању
спољашњег свијета указује да ништа не постоји не­
зависно од другог. Настојање да се чулна или раз­
умска стварност дефинишу независно једна од дру­
ге води у расцјепканост, која се са таквог полазиш­
та никада не може превазићи. Црквено сазнање све
исказе о чулном и рационалном тврди из њихове
нераздељивости.
Црквено образовање тежи да синтетише (сабере) све
домете сазнања и прожме их савршенством. Тежећи
том циљу, схватамо колико знамо да ништа не знамо
(Сократ). Све што више напредујемо у сазнању или
образовању, схватамо колико још бесконачно има
могућности. Црквено образовање наглашава потре­
бу непрекидног учења. У богослужењу Православне
Цркве често чујемо молитву која почиње ријечима
„Опет и опет...“. Опет и увијек изнова откривамо боље
и боље.
У световном образовању наглашава се период
образовања који кандидату даје компетенцију (савр­
шенство) до пензије. Није увијек лако наћи начин
подстицаја на стално усавршавање, али такав им­
ператив постоји и код црквеног и код световног
образовања.
Смисао световног образовања везан је за
разликовање природних и духовних наука и у том
оквиру развиле су се бројне научне дисциплине.
Овај поступак, специјализације и омеђавања обла­
сти сазнања, дао је изузетне ефекте у технолошкој
сфери живота. Тако и образовање често постаје
једно од оруђа технолошког развоја. Честе рефор­

16

ме у световном образовању, показатељ су да то образовање
трага за улогом у друштву, која је нешто више од пуке техничке
употребљивости. Отуда и све толерантнији став световних шко­
ла према црквеном образовању.
Закључак
Разликовање црквеног и световног васпитања јавља се као
чињеница неког идеолошког система у којем треба решавати
овако постављено питање. Питање се разматра без удубљивања
у специфичности „црквеног“ и „световног“. Проблем је како да
се они доведу у однос и колико је могућа њихова узајамна
интеракција. Ми тврдимо да је тај однос могуће дефинисати у
позитивном смислу. Стварање предуслова за стицање цркве­
ног образовања није везано само за увођење вјерске наставе у
школама. Потребно је да просветне институције уваже домете
црквеног образовања. Ти домети су уткани у наслеђе самих тих
институција, само је потребно то искрено сагледати. Ако су сви
домети друштвених и природних наука достојни удубљивања и
проучавања, тим прије су тога достојни изрази и богаство цркве­
ног живота .
Проблем световног образовања је та недовољна спремност да
се удуби у црквену стварност. Тога ради, таква просвета није иму­
на од бројних предрасуда према Цркви. Црквено образовање
је најприје дубока егзистенцијална потреба. Познати су бројни
примјери гдје су се људи од науке, умјетности и политике усавр­
шавали у црквеном образоваању мимо професионалних по­
буда. Своје духовно усавршавање нијесу занемаривали, чак су
признавали да је њихов успјех последица јаке вјере, коју су стек­
ли црквеним васпитањем.
Црквено васпитање, на овим нашим просторима, често је
било једини вид просвете. Раздвајање световног и црквеног
образовања у савременом технолошки развијеном свијету
више је једно организационо решење него ли нека искључивост.
Омаловажавање и одбацивање црквеног образовања код нас и
те како је оставило негативне последице. Овим су оштећени не
само Црква већ и световне институције. Благотворни и спасо­
носни смисао једног и другог образовања могуће је објединити
једном педагогијом.

митрополит АМФИЛОХИЈЕ

o молитви

и в ери

PREDAVAWE

Каква нам је вјера таква
ће нам бити молитва

новембар / 2009 / svetigora

Иначе да није Њега та
заједница би била заједница
од данас до сутра, дуне вјетар
и нестане та заједница, дође
смрт једнога или другога или
болест и ма колико се заклињали једно другоме
на вјерност и љубав, оде то и претвори се у прах
и пепео да није Онога истински другога, вјечно
другога, да није Његове љубави и Његовог при­
суства да освјешта, да уђе као квасац у биће и да
обједини и да јединство које је земаљско, тјелесно,
душевно учини јединством вјечним и непро­
лазним. Зато се и каже да оно што Бог сједини,
човјек да не разједини. А то јединство се упра­
во и темељи на вјери, на тој основи на том каме­
ну темељцу. Вјеровање значи негдје у дубина­
ма свога бића сусрести се са живим Богом, нисмо
ми увјек довољно свјесни тога, али је то најдубља
истина наше вјере. Не би она могла да се зачне у
нама, не би она могла да никне у нама, не би мог­
ла да никне вјера у човјеку да није Његовог прису­
ства у нашим дубинама, у дубинама нашег бића, у
дубинама наше природе, у дубинама природним у
којим се рађамо. Зато владика Николај говори: ко
ме то гледа кроз звијезде, кроз сунце, ко ме то гле­
да кроз сва бића. Свако створење видљиво или
невидљиво је око неко кроз које нас Он гледа, око
које је у нама присутно, дубоко у нама записано, за­
плетано, тако да онај који намирише, који осјети то
око, он се негдје у дубинама сусрете са њим и коли­
ко је тај сусрет стварнији, реалнији, чистији утоли­
ко је и вјера дубља и тврђа. Зато се наша вјера и на­
зива тврда Божија вјера. Не каже народ тек ‘’Дајем
ти Божију вјеру’’, тврда је вјера. Вјера је тврда упра­
во зато што је утемељена на том камену станцу, на
оном камену станцу кога, како каже Јеванђеље, зи­
дари одбацише, а он постаде крајеугаони камен
и дивно је то у нашим очима. Човјек кроз цијелу
историју покушава да тај крајеугаони камен одба­
ци, да га заборави, све од Адама и првог људског
пада, да га превиди, рачунајући да може без њега
да устроји свој живот.
Ми смо свједоци, драги моји, идеологија као што
је био комунизам, који је покушао да људску судбу
сагради не на њему, на том камену станцу, него на
самом човјеку, али опет на темељима једне вјере
да у том човјеку постоје такве силе и такве снаге на
којима може да се гради један нови свијет. Док је
била присутна та вјера и комунизам је имао својих
присталица, али с обзиром на то да је та вјера била
саграђена не на камену станцу него на пијеску, ду­
нуо је вјетар нове идеологије и није остао камен на

Драга браћо и сестре!
јера и молитва су једина два крила којим ми људи може­
мо да летимо. И као што птица не може летјети без својих
крила, тако ни људско биће не може да полети из низи­
на према висинама, према небесима, без тих крила. Не
може прелетјети не просто ове океане који нас окружују
и које могу прећи бродови које је човјек изумио, него не може
прелетјети онај океан бесконачни. А човјек је биће призвано
да пређе тај бесконачни океан. Вјера, која је по ријечима Све­
тог апостола Павла основа онога чему се надамо и, како додаје
Свети апостол, која је и провјера невидљивих ствари, и молитва,
која по ријечима Светог боговидца Григорија Богослова, једног
од најопитнијих отаца Цркве, призив људском бићу, па ће он
рећи да се треба више молити него ли дисати. Колико је важ­
но дисање за човјека, још је важнија молитва као његово духов­
но дисање, јер тјелесно дисање одржава наш тјелесни пролаз­
ни живот, духовно дисање преображава пролазност у непро­
лазност, открива нам безграничну мјеру нашег људског смис­
ла и нашег људског постојања. Није случајно апостол Павле ре­
као да је све што није од вјере гријех. Шта то значи? То значи да
све што није утемељено на том невидљивом и наизглед малом
камену станцу, све што није дакле на њему утемељено, што иде
ван њега, оно иде у ништавило, иде у пропаст, иде - како би ре­
као наш Свети владика Николај - у земљу Недођију. Није дакле
случајно што откад знамо за човјека на земљи, без обзира којој
култури он припадао, без обзира којој религији он припадао,
ако хоћете и без обзира којој идеологији он припадао, човјек је
биће вјере.
Наш познати љекар и психијатар Јеротић негдје је рекао и запи­
сао да и лист на дрвету вјерује да га неће вјетар одувати. Он је то
рекао једној угледној дами, у то вријеме другарици, која је има­
ла психичке проблеме, па је дошла код њега као психијатра да
се лијечи, да се посавјетује, а он је питао: ‘’Другарице, да ли ви
вјерујете?’’ ‘’За Бога милога шта ви мене питате. Знате да сам ја
комуниста и мој муж, какав је то начин. Ја сам мислила да дола­
зим код модерног човјека!’’ Онда је он њој рекао: ‘’Све ја то знам,
али управо зато што сам оно што јесам, кажем: и лист на дрве­
ту вјерује да га вјетар неће одувати.’’ Вјера је оно чиме ми живи­
мо, вјера а не знање. Не зато што вјера није знање него управо
зато што је вјера најдубље могуће знање, што је она дубља од
онога што ми називамо знањем. Зато је апостол Павле и назива
основом. Одкуд вјера у човјеку ако је човјек само земаљско биће
условљено простором, временом, својим рођењем; условљено
природом у којој се рађа и условљено својом сопственом при­
родом? Откуд у њему тај вид вјере, та потреба? Откуд да вјера
постане саставни дио његовог бића, тако да мирне душе може­
мо да кажемо да је човјек биће вјере, или као што се каже обич­
но да је човјек homo religiosus, да је човјек биће религије? Ми го­
воримо вјера умјесто религија, јер хришћанство није религија,
оно је много савршеније од било какве религије. Сва анализа
људске историје доказује да је човјек религиозно биће које не
може бити задовољно самим собом, биће које чезне за другим и
не само за другим као својим пријатељем, комшијом, за другим
полом, другим као људском заједницом, него за неким другим
који утврђује људску заједницу и даје јој прави истински смисао
и људско заједништво, који утврђује заједништво међу људима.
Данас сам био у Ваљеву, вјенчао сам младенце нове, и све оно
што сам говорио, што говори Црква на вјенчању указује на то
да је тај други – Он, Господ, Бог, Син Божији Христос; Он Који је
вјечна љубав. Да је Он она истинска свеза, непролазна и вјечна,
између два бића која се сједињују у једно тијело и једнодушност.

17

svetigora / 2009 / новембар

18

камену од те вјере и од те идеологије. Дакле вјера је основа свега чему
вјера, пашја вјера. Само што, знате, понекад
се надамо, али не било каква вјера, што је битно, много значајно. Наш
пас гризе, јуриша, али имате и подмукло­
народ је много мудрији од својих мудраца, па разликује између пра­
га пса. Отприлике таква је вјера тих модер­
ве вјере и лажне вјере, разликује народ праву вјеру од сујевјерја.
них спаситеља свијета, као вјера подмуклога:
‘’Сује’’ старословенско, старосрпско значи ‘’узалуд’’, узалудна вјера.
све под видом милосрдног анђела, под видом
И сујевјерје јесте вјера, али је то вјера која је обмана, која није за­
демократије, људских права... а иза тога је онај
снована на том камену станцу – најдубљој истини која се открива
псећи опаки, отровни дах и она мржња убилач­
кроз творевину и која се дарује људском бићу, него је на нечему
ка и самоубилачка, која трује свијет и која га води
споредном заснована: или на лажним идејама или идеологијама,
управо у неку земљу Недођију.
или на самом човјеку коме је дах у носу, и наравно да је то уза­
Има још један назив за вјеру па се каже: ‘’Ти си ни­
лудна вјера која не може донијети правог истинског плода.
каква вјера’’, и то је чак изгледа горе и од ове ‘’пашје
Народ разликује тврду вјеру и маловјерје, маловјера не до­
вјере’’. Пазите и никаква вјера, и то је вјера, само у не­
носи плода као што дрво засађено на пијеску или камену
гативном смислу. ‘’Никакава вјера’’, то је онај мутљаг
никада не може да узрасте довољно, а још мање да доне­
у људима, то су ти људи превртачи за које каже вла­
се правог истинског плода. Не само што народ разликује
дика Николај у оној пјесми Небеска Литургија: на три
маловјерје и праву вјеру, него разликује и вјеру коју на­
вјере оком намигују, а ни у једну право не вјерују. То се
зива невјера – ‘’У невјере нема вјере’’, каже народ, али се
нажалост у наше вријеме много намножило. Можда ни­
превари народ. Рецимо, у наше доскорашње вријеме
кад у историји није било толико таквих људи који су ни­
невјерујући људи поставили себе да управљају судби­
каква вјера, који намигују на сваку вјеру, а ни у једну пра­
ном народа и повјерујемо ми у својој наивности ти ће
во не вјерују. Јер за њих је једино важно њихов некакав ин­
људи да нас изведу из невоља и да нас изведу на пра­
терес, халапљивост, саможивост, њихово самољубље, то је
ви пут, вријеме покаже да у невјере нема вјере. Ми
оно што њих подстиче, њихов егоизам, оно што их подстиче
смо свједоци таквих невјерујућих људи
и на чему они заснивају свој живот и своју вјеру.
који су обмањивали и себе и друге и
Вјера Божија – ‘’Божија ти вјера’’, то је она која је права, како је
на крају се нашли се ондје гдје су
то народ дивно дефинисао. Зна народ шта је шта и зна народ ко
се нашли. Народ говори, помиње
је ко. Божија вјера то је она вјера која је истински камен станац,
још дубље, па ће да, бар код нас
она вјера којом су живјели Свети Пророци то је вјера патријарха
у Црној Гори, не знам овде код
Аврама. Зашто се патријарх Аврам назива оцем вјерних? Кад ми
вас у Шумадији, каже ‘’пашја
неког испраћамо на онај пут после упокојења његовог, онда каже­
вјера’’. Каква је то ‘’пашја
мо да га Бог сачува не само тамо гдје сија свјетлост лица Божијега,
вјера’’, то је хитлеровска,
него да га упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, ја понекад до­
то је стаљинистичка,
дам и Светога Симеона Мироточивога, то је мало слобода, неко ће да
то је по много чему
каже, али мислим да и Симеон Мироточиви по својој вјери није мањи
ако хоћете ова
од Аврама праоца. Вјера Аврама праоца горе премјешта. Пазите каква
савремена,
је то вјера: Бог му обећао да ће родити сина и родио је сина у времену
модерна,
кад људска природа не рађа, он и његова Сара, која се и насмијала зато
глобали­
што је чула ту вијест да ће родити, а била је већ потпуно сасушене мате­
стичка
рице. Бог је дао Исака, али је онда и обећао да ће их бити као звијезда на
небу и као пјеска морског, а онда је рекао Авраму да узме свога сина Иса­
ка и да га води на брдо Морију, да га принесе Њему на жртву. И не посумња
Аврам у оно обећање прво, иако му је Бог затражио онога који би требао да
буде коријен тог његовог потомства, и пита га Исак: ‘’Оче све смо спремили
и дрво је ту, све је припремљено за жртву, а гдје је жртва?’’ Шта да каже отац
своме сину кога води да га жртвује по ријечи Божијој. Он је изговорио ону
страшну ријеч која показује његову вјеру без узмака: ‘’Дијете, Господ ће се
постарати.’’ И Бог се постарао. Испробао је његову вјеру и кад је видио
да је он спреман да жртвује своје дијете, појавио се ован заплетених ро­
гова и Авраам је жртвовао овна, а Исак је заиста послужио као праотац
изабраног народа и нас који припадамо том изабраном Божијем народу. Зато
и савремени философи непрекидно расправљају о тој вјери Авраамовој. Један
руски философ који је написао доста књига управо на ту тему, непрекидно пише
о тој теми вјера или знање. Он на то питање не може да одговори, али је Црква
Божија, Црква Христова, која зна да нема знања истинског нити га може бити без
вјере, што значи без богопознања, без љубави према Богу, која је извор свакога
знања и сваке истине, давно одговорила на то питање. Љубав према Богу управо се
пројављује кроз ту вјеру, кроз ту усмјереност, не просто у глави, него у бићу, у срцу,
у дубинама бића на овај аврамовски начин, то сазнање живог присуства Божијег и
да Бог може и од камења направити дјецу Аврамову, да је Бог Онај Који је Творац
неба и земље, да је Он присутан у дубинама творевине Својим бићетворним силама,
како би рекао Свети Максим Исповједник. Присутан у дубинама људског бића и то
Његово присуство је оно што нама даје могућност да вјерујемо. Зато многи који не

новембар / 2009 / svetigora

вјерују кажу: ‘’Ја не вјерујем, али волио бих да вјерујем, жао ми
у овом времену садашњем. Треба добро размис­
је, завидим вама који вјерујете.’’ Дакле вјера је темељ и све што је
лити колико смо ми тим духовним, унутарњим
створено кроз историју рода људског створено је на вјери.
смрадом и распадом допринјели овом касапу
Све што је створено, нарочито кроз изабрани Божији народ
српскога бића и овој несрећи и распећу који се
стари Израиљ и нови Израиљ коме ми припадамо, којим смо
надвили над нас. Кад ово кажем сјећам се Косова
крштени у име Оца и Сина и Духа Светога, све је то никло на тој
нашег, наше најдубље ране и наше најдубље ис­
вјери. И најљепша су дјела у људској историји и најчудеснија,
тине, мјеста гдје смо ми постали зрели народ, јер
најумјетничкија, она која су заснована на најдубљој вјери. За­
смо ту аврамовску вјеру задобили преко мучени­
што модерна умјетност није у стању да даде оно што је дава­
ка косовског Светог Лазара. Сјећам се Витомири­
ла умјетност кроз вјекове? Једино што даје, даје распадања,
це 1999. г. Тамо су они који су живјели деценијама
декомпозиције људског организма, природе, распад, да не
све знали, сем да имају цркву, коју су саградили
кажем смрад свега, управо зато што нема те целомудрено­
њихови преци. Тек негдје тамо после деведесетих,
сти душе, нема дубоке вјере, нема тог додира са том великом
причао ми је прота, почео је понеки да примјећује
и светом неизрецивом тајном божанском која је уписана у код
да имају и цркву у своме селу. Али кад су отиш­
људскога бића и зато
ли, а масовно су напу­
дјела не могу да буду
стили Витомирицу, јуна
Понеко од наших је написао понеку молитву, ево
права. Зашто су ријечи
мјесеца деведесетдеве­
владика Николај, па отац Јустин, али ти видиш да
Светога Писма тако
те године онда су отво­
је та молитва скројена по молитвама Светих отаца,
моћне и покољења их
рили храм, па су у њега
који имају ум Христов, имају саборни ум и могу да
читају и не могу их се
убацили гомиле оружја,
напишу молитву и да је припоје да буде истовјетна,
наситити? Зато што те
ја сам се скаменио. Срећа
да не можеш да разликујеш оне од Светог Јована
ријечи нису измозгане,
што је био неки Талијан
него су настале од тог
побожан и дошао да ми
Златоустог или Светог Василија Великог или Светог
живог додира проро­
каже: ‘’Ови ваши су тамо
Григорија Паламе - све су разнолике, али истовремека, који је био као и ми
оставили оружје.’’ Мог­
но су и јединствене. То јединствено ткање молитвечовјек, али се дотакао
ли су оптужити Цркву да
ног богатства Цркве Христове утемељено је на вјери,
Живога Бога, осветио
смо ми оставили оружје,
правој вјери Божијој.
га је Господ и његова
шта значи кад нестане
ријеч је примила у себе
вјере праве. Вјера пра­
тај божански дах, божанску ријеч, божанску
ва кукавна сирота постала, као што је говорио владика Раде. Зато
силу. Уосталом, није ли на тој божанској ријечи,
и пишу стари љетописци у временима великих сеоба и великих по­
божанској сили настао свијет: ‘’И рече Бог,
треса ‘’Неста вјере у народу и попушти Бог казну на народ.’’ Дакле,
и би’’. На ријечи божанској је настао и њоме
вјера није шала. Вјера је хљеб. Шта је вјера? Коријен. Не било ка­
опстаје свијет, кроз њу је постало све што је по­
кав коријен, јер ако сатруне коријен, ако црв уђе у корјен и сатруне
стало. Поготову када се та ријеч Божија - Ло­
коријен, а то је лажна вјера или полувјера или идеологија, онда не
гос уселио у нас, када је Логос, Ријеч Божија,
може да расте дрво како треба и не може да донесе правога плода.
друго лице Свете Тројице постао човјек, усе­
Записали су стари у Старечнику за неког старца, како је увјек мо­
лио се у нас пун благодати и истине. Сва суш­
гао да препозна онога који му дође по начину молитве, да по томе
тина Цркве Божије којој ми припадамо упра­
како се моли препозна је ли му права вјера или му је лажна вјера.
во јесте то живо, живоносно присуство жи­
Што значи по плодовима ћете да их познате. Шта је друго молитва
вога лика Живога Бога, а вјера је она која нас
него плод, него мост којим се додирује та светиња над светињама
обасјава. Вјера са Његовог лица нас обасјава
и на ком се стоји са страхом и трепетом пред том светињом, било
само ако смо ми припремљени да примимо у
да се ради о молебној молитви или да се ради о славословној
себе ту Његову свјетлост. И сви Божији људи,
благодарној молитви. Молитва је органски везана за вјеру. Молит­
Пророци, Апостоли, ко су они? Оно што каже
ва је саставни дио нашега бића, управо зато што је вјера темељ и
апостол Јован: оно што чусмо, што видјесмо
коријен нашега бића, као израз, као пројава, као наше отварање
очима својим и опипасмо, што чусмо, што
према светињи над светињама, према Живоме Богу. Кад се сунцо­
видјесмо, што опипасмо, то вам свједочимо - о
крет окрене према сунцу шта ради сунцокрет? Он се моли. Он је у
Ријечи живота. Није моја проповјед у празним
положају молитве и када се цвијет отвори да га сунце огрије, шта је
ријечима, каже апостол Павле, него у сили. За­
друго него цвијет се моли, оно дрво, она биљка се моли, отвара се
што је његова ријеч у сили? Зато што је сила
да би га сунце испунило и да би онда добило топлоту сунца и да би
оно што она носи у себи, а то јесте у правом
се зародио плод и да би род узрастао се и да би био благословен и
смислу вјера која горе премјешта. Ако имате
да би био здрав плод. И тако свако створење на земљи има свој мо­
вјере као зрно горушично рећи ћете овој гори
литвени крик.
склони се и баци се у море, и бациће се.
Био сам у Светој Гори код дивног оца Пајсија, видите сад се прево­
Народ који изгуби вјеру, коме ослаби вјера,
де његове књиге овде. Заиста Божији човјек, један од најдивнијих
човјек који изгуби вјеру, тај се распада, то је го­
којег сам срео у своме животу. Па управо је био диван што је имао
тово. То је закон духовни, морални, биолошки
дубоку вјеру, чистоту срца и молитву. Он је живио молитвом свој
закон, ако хоћете. Ми смо се нашли као народ
земаљски живот. Био сам једнпут код њега негдје предвече и поче­
у таквој опасности, да се распаднемо, да сатру­
ли шакали по брдима да се дозивају, има их доста у Светој Гори. Ре­
немо изнутра и то је ово што се са нама догађа
кох, ‘’Шта раде ови шакали кад завијају као да плаче мало дијете?’’ А

19

svetigora / 2009 / новембар

20

он каже: ‘’Застани мало калуђеру. То су шакали по­
пројављује: све је од Оца кроз Сина у Духу Светоме. То је суш­
чели, вреднији су они од нас, они су већ почели
тина, то је темељ откривења Божијег, то је темељ оне истине
своје вечерње да служе. Он има свој дар од Бога
коју нам је Христос открио говорећи: ''Ко види мене види Оца''
и он на свој начин прославља Господа свога.’’ Па
и Који нам је послао Духа Светога, Који нас уводи у сваку истину,
ми показао своју жабу, то је друга прича, имао је
Духа Светога Који дарује сваку тајну у Цркви од Тајне Крштења,
Бајуна код једне руже, па грдио мене због тога сво­
Миропомазања, печата дара Духа Светога и свих осталих тајни:
га Бајума. Ја нисам хтио
свештенства, вјенчања и дру­
да једем нешто тамо што
гих Светих Тајни којим нас је Бог
Вјера је оно чиме ми живимо, вјера а не
је он донио, а он ми каже:
обдарио, а све је у Цркви тајна
знање. Не зато што вјера није знање, него
‘’Послушнији је онај мој
велика и неизрецива, као што
управо зато што је вјера најдубље могуће
Бајун од тебе.’’ Рекох: ‘’Ка­
је све тајна у људском животу,
знање, што је она дубља од онога што ми накав Бајун оче Пајсије?’’
као што је све тајна у свијету
зивамо знањем.
‘’Чекај, сад ћеш да видиш.’’
у коме се налазимо: све је ве­
Кад изађе од оне руже,
лика и света тајна. Тајна упра­
гледао сам својим очима, један жабац и поче ква-ква-ква. Ре­
во која се заснива на том сусрету, на том додиру,
кох ‘’Што га зовеш Бајун?’’ Одговори ми да је био је на Синају не­
на том заједништву између Бога и човјека, између
колико година, па је тамо био један хоџа кога су звали Бајун, а
природе људске, природе овога свијета и силе бо­
био је тако неки дебељуца и тај његов жабац је њега подсјећао
жанске. Тамо гдје је тај додир, гдје је тај сусрет, тамо
на тога хоџу. Каже он њему: ‘’Послушнији си ти од црнооког
гдје се истинска и права вјера рађа, тамо се рађа
калуђера.’’ А довече, кад дође вријеме за молитву, он њему
истинска права молитва и прави истински однос
каже: ‘’Сад иди Бајуне на молитву пред часни Крст.’’ И одем ја од
према Богу. Зато је сво наше богослужење израсло
њега, али радознао: вратим се да видим каква је то молитва тога
из те вјере наше, из вјере Светих Апостола. Од њих
жабца, старац Пајсије се туда негдје изгубио на молитву, тамо
смо се научили да вјерујемо и да се молимо, они
негдје у неке долине нико га више не може наћи, по цијелу ноћ.
су нас просвјетлили, они су нам дали и закон вјере
И дођем ја тамо и гледам: онај жабац изађе па скок-скок-скок,
и закон молитве. Молитва је истинска када је на
па дође до великог дрвеног крста стаде испод крста и поче кватемељу вјере, када открива вјеру, када пројављује
ква-ква, е то је дакле: и жабац се моли. Све што дише моли се, а
вјеру. Вјера нас учи како да се молимо, васпитава и
камоли човјек као словесно биће.
наше тијело, васпитава нас, учи нас како да стане­
Молитва утемељена на правој вјери, на здравој души, на чистој
мо пред Богом, како да клекнемо пред Богом. За­
души, она оцјеломудрује душу, она васкрсава душу, обнавља
што ми стојимо пред Богом? Прије свега зато што
душу, она нам помаже да успоставимо мост са живим Богом у
нас је Бог таквим створио, а кад пред Бога клек­
Цркви Божијој. Онај који се дотакне живога Бога Који је извор
немо онда ми клекнемо свим бићем и нема ниче­
здравља, извор мудрости, Који је мудрост - задобија мудрост.
га половичног у нашој вјери, ничега половичног у
И Григорију Палами, који се молио на Светој Гори: ‘’Господе
нашој молитви. Видим сад да су неки наши право­
просветли таму моју’’ је Мајка Божија послала Јована Богосло­
славни увели столице, ружно је то, није то право­
ва који му је рекао да му је молитва чудна, јер се нико се није
славно. У Светој Гори и по нашим древним црква­
тако молио као он, али да му је услишена. И зато је постао Све­
ма и манастирима имају столоваче са стране, које
ти Григорије Богослов – богослов свјетлости, сво богословље
нијесу столице да сједнеш па да се разнијежиш
његово је о свјетлости, о таворској свјетлости која је засијала
што се каже, и да се успаваш него је одигнуто да
са лица Христовога, те се и каже: лице сјајније од сунца, хаљине
сваког тренутка можеш да полетиш као орао пре­
бјеље од снијега. ‘’У свјетлости Твојој видјећемо свјетлост’’,
ма небесима. И то има и те како великог смисла.
пјевамо на славословљу, и често пута нисмо свјесни како вели­
Онај ко је стар и ко је немоћан наћи ће начина да
ку и дубоку истину тиме исказујемо. Мој покојни ђед Радисав
се одмори, наслони, али пред Богом треба стојати
сељак био, прости, сиротиња био, па га пита неки комшија: ‘’Је
или се пред Богом треба простијети, пред ким би
ли Блага’’, а није баш био много благ руку на срце, ‘’како си?’’ ‘’А
ако не би пред Њим.
да чу чоче, фала великоме Богу добро ништа ми не фали.’’‘’Како
Каква нам је вјера таква ће нам бити молитва.
ти, јадан, ништа не фали? С опроштењем, немаш ни кошуље ни
Црква Божија - саборна Црква чува преко својих
гаћа да се обучеш честито.'' ''Све што ми је требало Бог ми је дао.
Апостола и преко наследника Апостола , епископа
Само га једно молим. Да ми да од оне Његове свјетлости, од
и њихових помоћника презвитера и ђакона, чува
огња мало даде ништа му више ја не тражим.'' Сељак, а његова
као зеницу ока вјеру – праву, тврду, Божију, предаје
молитва иста са молитвом светогорског пустињака и подвиж­
је са покољења на покољење, као што се предаје
ника, са вапајем сваког људског бића од кад човјек постоји. Мо­
материно млијеко, а у исто вријеме предаје нам
литва која усмјерава тој великој светој тајни. Зато је давно рече­
и начин како да се молимо. Велики Антоније пи­
но да је закон вјере темељ закона молитве. Од вјере коју има­
тао Бога: ''Кажи ми Боже како да се спасем?'' Па му
мо, од вјере каква нам је, од дубине наше вјере, од истинитости
је Бог послао анђела, а анђео узео мотику: копа,
наше вјере зависи каква ће нам бити молитва.
копа, па стане па се моли, па онда опет, копа, копа,
Зато су молитва Цркве и сво богослужење кроз вјекове израста­
па онда стане, па се моли. Е каже: ''Ево ти како да
ли из закона вјере, из оних основних истина вјере хришћанске,
се спасеш.'' Свети Бенедикт Нурсијски је то прето­
а које истине, кристално јасне и чисте, непрекидно понављамо
чио у оне чувене ријечи ''Моли се и ради.'' И мо­
у свакој нашој молитви. И кад правимо знак часнога крста у
литва је дјело људско и то једно од најтежих дјела,
име Оца и Сина и Духа Светога и кроз то се суштина наше вјере
није лако молити се на прави начин. Није молит­

кроз све то она нам даје, открива ту најсавршенију
истину Бога као љубави Оца и Сина и Духа Свето­
га, творевине као плода Божанске љубави, свеу­
купне творевине као дара нама. Има један фило­
соф наш дивни у Београду Жарко Видовић, па каже
што је Бог створио свијет? То ти као кад отац нађе
дивну играчку лопту, па дарује свога сина да се
игра, тако је Бог Отац обдарио Бога Сина са васио­
ном – том лоптом, да би се Он њоме играо, да би се
Он том лоптом и тим даром радовао Своме Оцу и
тим даром даривао Своју духовну дјецу - све људе
земаљске. Све је то плод божанске љубави. Човјек
шта је друго, него плод љубави божанске.
Уосталом и кад се човјек рађа и кад се зачиње,
то је оно што је Бог рекао - да је сила божанске
љубави она која преображава материнску утро­
бу па она може да роди. Људи се заваравају да су
то само природни закони, јер кад кажемо природ­
ни то су они који су прирођени, а ко је тај који је
природио те законе којима је обдарио људску
природу и природу око нас, ако није Онај Који је

новембар / 2009 / svetigora

ва лака ствар, то је најтежи подвиг, она права истинска молит­
ва. Као што и права вјера хоће подвижнике, хоће мученике, хоће
оне који су спремни да жртвују себе до последње капи крви. Так­
ви су мученици које ми прослављамо. Та вјера и та молитва хоће
подвижнике и зато је наша Црква, Црква подвига. Она је била
и остала посна Црква. Нама се сви чуде како то у Православној
Цркви толико постова. Има четри велика поста, сриједа и пе­
так: непрекидно не само што се уздржавамо од хране као такве,
него то је уздржање које је много дубље, које је много важније,
оно унутарње уздржање од било каквог отуђења срца, ума и
душе, односно отуђења од живога Бога, па онда ту помаже и ис­
храна, јер човјек је и тијело и душа. Па душа утиче на тијело и
тијело утиче на душу. Чиме хранимо душу од тога ће зависити
и здравље нашега тијела и како хранимо тијело од тога ће за­
висити здравље наше душе. Црква је посна, Црква подвига, мо­
литве. То је вјера наша, то је молитва наше Цркве саборне кроз
вијекове и ми то чувамо и поред својих људских слабости - не­
кад себи дозволимо па се опустимо, али никада не смијемо то да
заборавимо: да је наша Црква – Црква подвига и да права истин­
ска вјера хоће подвиг, да се она потврђује кроз мучеништво. Има
двије врсте мучеништва: мучеништво савјести - унутарњи под­
виг који човјек читав живот проводи и муче­
ништво у крви. Понекад изгледа лакше муче­
ништво у крви - једанпут ризикујеш: посјеци
ми главу и идем Христу моме, као Игњатије
Богоносац, него да цијелог живота куцаш, да
се трудиш, да се молиш непрекидно до краја
живота. И једним и другим путем допире се до
Божијег Царства и допире се до тог што је циљ
нашег људског живота: до нашег сусрета са Го­
сподом.
Овдје долазимо до Свете тајне Причешћа, која
је срж наше вјере. Ако је Христос камен ста­
нац и крајеугаони камен, онда ми Њега при­
мамо као хљеб живота, Он је тај који је са нама
и међу нама у тајни Своје Крви и Свога Тијела и
Свога Причешћа. Дакле Свето Причешће, Све­
та Литургија шта је друго него оприсутњење
свеукупног домостроја спасења, свих догађаја
од настанка свијета до данас. Све је то присут­
но на тајанствен начин на Светој Литургији у
присуству тијела и крви Господње. А онда и
сва богослужења, све молитве: узмите први
час, указује нам на стварање свијета, трећи
час на силазак Духа Светога на Апостоле, ше­
сти час када је Господ распет на Крсту, деве­
ти час када је Господ издахнуо на Крсту. Пас­
хална богослужења која прослављају, а свака
недеља је Пасха, Христово васкрсење. Дани
посни који прослављају Христово распеће:
сриједа, петак не значе само пост, него су
све те молитве посне молитве и подсјећају
на Распетога за нас и за наше спасење. Сво
богослужење је једно живо ткиво, једно
живо ткање утемељено на тим чудесним
догађањима од настанка свијета које нам от­
крива и које нас уводи у ту тајну тих догађања,
тих сусрета наших предака са живим Богом и
нама помаже да се и ми са Њим сусретемо по­
стом и молитвом. То је Црква Христова, то је
њен смисао овде, то је оно што она нама даје и

21

svetigora / 2009 / новембар

svjedo^anstva

22

Својом љубављу изњедрио свако биће и свако
створење и грије их том Својом љубављу. Божан­
ском љубављу, која се открива кроз постојање тво­
ревине, кроз постојање нас као људи, кроз нашу
заједницу, која се открива кроз најсавршенији на­
чин у Цркви Божијој. И ми смо свједоци те божан­
ске љубави, њени носиоци и њени проповједници
и њени чувари. Али да би је носили, да би је чува­
ли, да би је проповједали, да би је спасавали, да би
се њоме спасавали, да би њоме друге спасавали,
морамо је примити у себе, а не можемо је примити
ако немамо тврде Божије вјере и ако се та вјера не
манифестује кроз нашу истинску праву боголику
молитву, која је плод закона вјере. И као што закон
вјере има своје правило, тако и молитва не може
бити било каква. Она у Цркви мора бити усаглаше­
на са тим законом вјере.
Отуда је наше свеукупно богослужење, као пра­
вило молитве, свједочанство колико је та молитва
органски израсла из наше вјере. И отуда молитва
је молитва права само онда када израста, када се
рађа из тога светога коријена и када његову силу
манифестује, доносећи и рађајући праве и истин­
ске плодове и овде на земљи, али плодове који су
непролазни, јер нису рођени од праха и пепела
него су рођени од Духа Божијега. Као што се Хри­
стос родио од Дјеве и Духа Светога тако се све рађа
у Цркви Духом Светим животворним и живонос­
ним. Тако дакле и молитва је молитва која се рађа
Духом Светим и која нас приводи Сину и кроз Њега
приводи нас нашем Оцу небеском, откривајући
нам још овде на земљи премудрост велике и све­
те тајне Божијег Царства Небескога. То су велике,
теме чудесне теме, дивне теме: вјера и молитва. То
су могли само заиста Свети Божији људи, који су за­
иста имали такав опит, који су кристално јасно за­
писали у својим молитвама, јер није писао било ко
ове молитве које ми читамо. Ја јесам понекад мис­
лио, па могу и ја да пишем те молитве, међутим по­
сле, како вријеме пролази, видиш ти немаш ништа
ни да додаш нити да одузмеш тим молитвама и на­
чину на који су изактане, а не измозгане. Сад видим
на Западу римокатолици мозгају, па мијењају... има
то свога, онако људски гледано, али није то- то. По­
неко од наших је написао понеку молитву, ево вла­
дика Николај, па отац Јустин, али ти видиш да је та
молитва скројена по молитвама Светих отаца, који
имају ум Христов, имају саборни ум и могу да на­
пишу молитву и да је припоје да буде истовјетна,
да не можеш да разликујеш оне од Светог Јована
Златоустог или Светог Василија Великог или Све­
тог Григорија Паламе - све су разнолике, али исто­
времено су и јединствене. То јединствено ткање
молитвеног богатства Цркве Христове утемељено
је на вјери, правој вјери Божијој. Нека Бог подари
тврде Божије вјере и нека нам Бог подари молитве
којом се та вјера открива, освједочује и преко које
ми узрастамо у Цркви Божијој.
Предавање одржано у парохијском дому у
Крагујевацу, јуна 2009. године.

РАДОМИР Булајић

^asni krst u
jabukama grahovskim

ело Јабуке Граховске, надомак Никшића, чува једно
свештено знамење, једно дубоко свједочанство бурне
и крстоносне историје нашег народа у 20. вијеку. Ријеч је о
дрвеном крсту, висине око 2 метра, који се налази на сео­
ском гробљу у Јабукама. Крст је постављен далеке 1929. го­
дине, и од тада до данас, стоји неокрњен протоком времена.
Све до поменуте 1929. године, покојници из Јабука Грахов­
ских сахрањивани су на црквеним гробљима у околним се­
лима. Те године, због наноса великог снијега, била је отежа­
на сахрана два покојника (из фамилија Перовић и Булајић).
Њихови сандуци су морали да се затрпају у снијег док се
нијесу стекли услови за преношење на гробље. Ова окол­
ност је мотивисала народ да оснује сеоско гробље, и да се,
до изградње храма, на гробљу постави дрвени крст који ће
бити чувар душа покојника и знак њиховог васкрсења.
Земљиште за гробље дала је, на поклон, фамилија Марковић.
Дрвени крст су направили Бајо А. Марковић и Петар Н.
Булајић, а освештали су га свештеници Гојко Кривокапић
(који је мученички пострадао 1945. г.) и Бошко Радусиновић.
Пуних 80 година, овај крст је знак Божијег благослова. Њему
проток времена и временске неприлике нимало нијесу на­
удиле, док се бројни безбожни споменици (маузолеји од
мермера и бетона) крње и распадају, послије свега неколи­
ко деценија од њиховог постављања.
Слава Великоме Господу, Његовом дуготрпљењу и сили Час­
ног Крста, који нас држи у животу! Амин.

РАДОСЛАВ Јагош Вешовић

историjи Црне Горе

новембар / 2009 / svetigora

аузимајући владичанску столицу Црне Горе у једној бурној
епоси пуној најзнатнијих историјских догађа­ја, митропо­
лит Петар I показује многоструку и неуморну радиност.
Он још као архимандрит, за митро­полита Саве, иде у Пе­
троград (1777), ради помоћи која је била утврђена толи­
ко пута граматама; заузима се за одбрану манастира Стањевића
од Аустријанаца, када показује ријетку енергију и утицај на око­
лину. За рана узима учешћа у народним пословима и мисијама
(ишао је као архимандрит и за Беч), и пред његовим очима оди­
грава се цијела комедија са Шћепаном Ма­лим. У оном неурав­
нотеженом и мутном времену, ка­да се отворено показује карак­
тер народне масе, он је могао да види добре и рђаве инстин­
кте народа, да оцијени опште и појединачне недостатке и врли­
не и да види да на живот и историју народа знатно утичу себич­
не побуде и лични циљеви, те да зато онај ко хоће да буде прави
народни вођа мора имати и самопрего­ријевања и истрајности.
Он је још ранијим животом био припремљен да поднесе и
разочарење и увреде, да страда и издржи на трновитом путу
служења Богу и народу. Стога се он јавља као подвижник који
стрп­љиво и без одступања следује узетом правцу.
Чим се завладичио (у Карловцима га је 14. октобра 1784. хиро­
тонисао Мојсије Путник) предузима мјере да би заин­тересовао
Русију за своју земљу и обраћа се Потем­кину с изјавом да
је готов “ставити се на службу са својим народом ... кад буду
захтијевали интереси братске Русије”. У писму напомиње да је
“црногорс­ки народ већ 300 година признавао и сада признаје
над собом власт митрополита’’.
Истовремено, другим својим писмом (Н. Сад, 26. новембар 1784)
јавља се Синоду преко петроградског митрополита, указујући

povodom praznika

Улога црквених поглавара у

на борбу у којој народ живи, прва му је брига на­
родно просвјећивање и школе ....
Године 1788. Русија и Аустрија улазе као савезни­
це у рат с Турском и руски опуномоћени мини­
стар при Венецијанској републици пише митро­
политу Пе­тру писмо по налогу из Петрограда, те
га позива у рат као савезника. Рачунајући на “рев­
ност предше­ственика” владичиних, вели “морамо
се надати да В. В. Преосвештенство неће одрећи
пристати у савез са нама”. Поред овога Катарина
II упутила му је у истом циљу нарочитог изасла­
ника са граматом. Аустрија (Јосиф II) шаље с так­
вом намјером свога изасланика Вукасовића с цар­
ском граматом у Црну Гору. По документима беч­
ке архиве, које цитира Вл. Ђорђе­вић - види се да
су аустријско и руско изасланство радили једно
против другога и да су се напослетку створиле
у народу двије партије, аустријска и руска; прва
је с гувернадуром, а друга с владиком. Гуверна­
дур се у својим извјештајима Бечу жали како му
вла­дика смета и одврће Црногорце, а Вукасовић
га нази­ва “црни”. Он је стварно негодовао про­
тив Аустрија­наца само због њихових веза са ска­
дарским везиром, који је увијек био непријатељ
Црне Горе и иначе по карактеру вјероломан. И
био је противу одвођења добровољаца Брђана
и Херцеговаца на страну за аустријске потребе и
сврхе, јер је то остављало села на милост и неми­
лост сусједних Турака. Да је заиста било оправда­
но стра­ховање владичино за народ ових крајева
од турског насиља, свједочи писмо упућено гу­
вернадуру од Ни­кодима, игумана морачког ма­
настира с војводама, кнезовима и барјактарима
и свом сиротињом од на­хије морачке, ровач­
ке, дробњачке и остале сиротиње херцеговач­
ке и брђанске. У писму се вели: “Знаш Господару
како нас лани уведе господину Филипу под барјак
Ћесара, а с Турцима нас зарати... Али се већ, го­
сподару, сили турској држати не можемо, но те ку­
мимо Богом, који те саздао да или одеш до вели­
ког Ћесара, или пошљи кога ти знаш да нас изба­
ви, или да нас преведеш у земљу нашега Ћесара,
јер си нас на душу ти узео, па нас ти чувај. Заиста,
Господа­ру, више живјети не можемо, но је свима
дотужило и дошло свима да се истурчимо...”
Стога против купљења добровољаца митропо­
лит Петар реагује најенергичније и пише на све
стране, да нико не иде у добровољце. Једно так­
во писмо (од 1. јула 1789.) нашао је Вл. Ђорђе­вић у
бечкој архиви: “Од нас владике Петра благодарној
господи главарима и свијема Глуходо­љанима по­
здрав и благословеније. А потом ево разумијем
и видим да неки људи иду те маме и варају на­
род да их воде некуђ преко мора, којима немојте
вјеровати. Они гледају своју корист, а не како ће
нам добро учинити. Није вама тамо пута, осим да
се бру­ка с вама бије и друге помажете и себе да гу­
бите - част и поштење и да гинете за туђу корист,
а они да се с вама играју. Ако неко тамо пође да
Бог да му био зао пут и зла срела да срамотно по­
гине и да га је анатема, као Јуди издајнику и Про­

23

svetigora / 2009 / новембар

клетом Вуку Бран­ковићу. Сувише вас молим и Бо­
гом преклињем мирите се с Брајићима, а писаћу и
њима и говорити. Остајем жудећи вама сваког до­
бра и поштења. - владика Петар на служби.”
Зато што се радије ставио у службу народу, него у
службу Аустрије, а oдупирао се свему, што је на­
водило несрећу напаћеној земљи, гуверна­дур и
неке војводе нападају га у Бечу како одврће на­
род од службе аустријском двору и називају га
“смутљиви”. Ово је сметало да се добије од Беча и
оно средстава и помоћи за ратовање, што је још
раније обећано. Али владика се држао достојан­
ствено према противницима, а Аустрији је изјавио,
да је њему стало само до одбране, а борбу да може
да води једино на свом земљишту. У Бечу пак
увиђају шта значи Петар I у Црној Гори и колики је
његов утицај у народу, стога се одазивају његовој
молби и шаљу муницију.
Кад при измирењу са Турском заборављају Црну
Гору и Аустрија (уговор у Свиштову 1791.) и Руси­
ја (мир у Јашу 1792.), и скадарски везир нападне
Брда, митрополит Петар извјештава Беч и Петро­
град мо­лећи за помоћ. Он сазива Црногорце на
зборове и храбри Брђане на отпор. Затим пише
Бушатлији мо­лећиво писмо да поштеди брдску
сиротињу, јер су то браћа Црногорцима, те да не
би могли гледати, гдје им се пале домови, него да
ће их бранити, па макар ни један не остао жив.
А на збору (20. јуна 1796.) обаве­зује Црногор­
це заклетвом да сложно устану против општега
непријатеља “за своју браћу Брђане, за љу­безно
отачаство, за вољност и слободу, за цркве и мана­
стире, за жене и дјецу”.
Он на овај начин успијева да окупи и покре­
не Црногорце заједно с Брђанима и у бици на
Мартини­ћима, јуна 1796, сатире Турке. У опису
боја (у бечкој архиви), а писао га је секретар вла­
дичин ђакон Алексије (Рус), стоји: ‘’Првим и другим

24

кором (црногорске војске било је 4 кора у свему 9.863 борца)
командовао је Г. митро­полит Петар Петровић лично. Он је био
у потпуној војничкој опреми, с њим су били сердари, војводе и
кнезови”.
Послије кратког времена Бушатлија поново на­пада Црну Гору
(40.000 војника). Владика са гуверна­дуром опет сазива збор на­
родни и издаје проглас об­раћајући се Црногорцима и Брђанима:
да друг другу, племе племену, нахија нахији задају тврду вјеру,
да се у овој опасности неће издати, кад би на ма коју стра­ну Тур­
ци ударили да тамо похитају за одбрану, ако би се нашао који
Црногорац, које племе или село, да изда, на таквога остаје про­
клетство, анатема из рода у род.
У сукобу на Крусима он предводи већи дио вој­ске (постоји опис
као и о првом боју) и одушевљава своје толико, да потпуно по­
туку непријатеља и сам Бушатлија изгуби главу, која буде одне­
сена на Цети­ње да се чува као трофеј.
У народу стоји предање, да је све црногорска вој­ска пред бојем
на Крусима видјела Митрополита Пе­тра како се одигао од
земље и да се у том тренутку разговарао са Св. Ђорђем, којега
су неки такође вид­јели на коњу. Све ово показује колико је зна­
чио Петар I за народ у његовим борбама и колико су Црно­горци
имали вјере и поуздања у њега.
Побједе на Мартинићима и Крусима скренуле су пажњу Евро­
пе на Црну Гору; ради тога се интересују страни писци, те до­
лазе да обиђу и виде Црногорце, а послије овога Пипери и
Бјелопавлићи (Брда) остају припојени Црној Гори.
Велики значај и ауторитет, који је стекао митрополит Петар
у црногорском народу одјекује и изван Црне Горе. Русија му
шаље у знак признања орден Александра Невског; млетачка
влада шаље свога изасланика на Цетиње и тражи пријатељство
митрополитово, којега у писму називају “нови Арон, који има
мисију да влада и да просвећује паству и који је као Мојсије ува­
жени поглавар храбрих својих суграђана”. истов­ремено му и
Цариградска Порта нуди независност онакву, какву је имао Ду­
бровник. Он се свуда смат­ра као политички вођ народа Црне
Горе, а гувернадур се мање примјећује.
Године 1798. он пише у Русију и обраћа се за непримљену помоћ
(још од 1776.) ради обнављања мана­стира и за црквене ствари
и књиге “дља просвјеш­ченија народни в религији потребни” .
Као свога иза­сланика упутио је био с писмима архимандрита
Цетињског манастира Стевана Вукотића. Русија на ово издаје
помоћ од 5000 рубаља и дарове у стварима и књигама.
Испред завојевања Наполеонових обраћају му се Бокељи с мол­
бом за помоћ против Француза. Владика се одазове. Али како
се Аустрија све више ширила низ Далмацију и Которани позо­
ву ђенерала Рукавину, те он нађе да је у интересу Црне Горе и
Приморја, да га и Бокељи позову под извјес­ним условима, а с
Млецима учини уговор с тим да Црногорци узму Боку, ако дођу
Французи.
Будва га изабира на четвртом збору за привреме­ног
покровитеља, заштитника и судију. Но иако се он старао, да због
приморја и интереса Црне Горе у Боци, подржи пријатељске од­
носе са Аустријом, она га гледа с неповјерењем због уговора са
Млецима и преза од његових веза са Русијом (по кампоформијс­
ком миру 1797, Бока остаје Аустрији). Најзад вла­дика дола­
зи у отворен сукоб с аустријским гуверне­ром Боке ђенералом
Бради, због манастира Мајина, кад овај намјерава да насели у
њега своје војнике. Владика се достојно и енергично одупире
аустријс­ком ђенералу и пише му, да у цијелом свијету нема ни
једне државе, која би на тај начин отимала чак и опште народна
добра и да су само Млечани могли чинити слична насиља, те су

новембар / 2009 / svetigora

при свима овим
условима
митро­
полит Петар остаје
у односима споља
прави вођ народа
Црне Горе, а унутра
у земљи старешина,
којега је једино слу­
шају самовољни и не­
покорни Црногорци.
Он не престаје до
последњих дана да
предузима и чини
све што се могло учи­
нити и за чување сло­
боде, и за одржање
вјере и буђење мис­
ли. Без војске, без
полиције, без и
једне принуд­
не мјере, он
чини толи­
ке
напо­
ре и ства­
ра почетке
на завођењу
реда, зако­
на, суда и
писмености.
Измирујући
племена
и
учећи их, он својим
свијетлим примјером, личним особинама и
честитошћу снажног карактера јако уздиже мо­
рал код Црногораца и утиче на одржавање задате
ријечи, што је често била једина гаранција за по­
редак и испу­њене обавезе. У народу се помиње
као његова изре­ка: “Коноп веже коње и волове, а честита
ријеч вите­зове.” Има још много изрека, прича, успомена и
раз­них предања, које још живе у народу у вези с његовим
именом.
Због његове пуне предности служби Богу и народноме
дјелу, народ га је још за живота звао “Свети Владика,” и све
његово: и ријеч и клетву и чин, сматрао је као свето. Он је
највише оснажио религиозни осјећај у народу и утврдио
његове везе са Црквом. Његов убједљиви и молитвени глас
одјеки­вао је дубоко у душама савременика. Страх Божији,
који је он уливао, дисциплиновао је јако морал и чуд­но ути­
цао на необуздане нарави његова доба.
У тестаменту он одређује себи наследника и завјештава по­
литику нас­лањања на Русију. Даље, препоручује главарима
слогу и добру вољу за увођење поретка и заклиње Црногор­
це, да на његовом ковчегу ухвате Божју вјеру да ће држати
мир мeђy собом.
Он је својим особинама и дје­ловањем у народу уздигао
значај владике до непо­реченог ауторитета: у његовом је
лицу црквени поглавар освијетљен двоструким ореолом
светитеља и владара. Митрополит Петар I риједак је прим­јер
у нашој историји, који показује колика је вријед­ност лично­
сти у историјском развићу народа и колико личност снагом
свога духа може да мијења и прео­бражава своју околину.

и прошли како су ради­ли. Затим сазива збор Црного­
раца и са збора јавља ђенералу, да они неће допусти­
ти поругу да се од њи­хових богомоља граде војнички
станови, него ће при­је сви изгинути. Истовремено
он растура проклама­ције православним општина­
ма по Приморју: како и у Турској има хришћанских
богомоља и како ни Тур­цима не пада на памет да их
као ови претварају у касарне. Бради се стога не ре­
шава да заузме манас­тир, а о свему извјештава Беч,
жалећи се против “бунтовног владике“.
У овим бригама владика моли Русију, али не оче­кује
све од ње. Он се сам труди на установљивању порет­
ка у земљи и доношењу закона: октобра 1798. сази­
ва народни збор и ствара први законик црногорски.
На упућено посланство у Петрограду цар Павле му
одговара граматом, којом одређује 1000 рубаља
годишње помоћи за “обшче народне надобности”.
За овим он поново пише и шаље своје људе у Русију
ради интереса у Приморју и односа са Аустријом, да
би се спојиле Бока са Црном Гором и да их Русија тако
уједињене узме у своју заштиту и у међународ­ном
уговору да се донесе уредба о Црној Гори као држави.
Митрополит Петар издржао је још једну борбу са
непријатељима своје земље, ради Брђана у Морачи
1820. г. против војске босанског Џелалудин -паше, коју
потпуно потуче с Црногорцима, а Морача се ослобо­
ди турског насиља и прислони уз Црну Гору.
Као и увијек иза борбе с непријатељем, он се вра­ћа
унутра у народ; вођ у борбама он му је учитељ у жи­
воту: мири, тјеши и сређује прилике. Он је најбо­ље
увиђао потребу јединствене организације, али је прет­
ходно морао да одстрани оно што је проузроковало
анархију, да најприје прекрати раздоре и међусобице.
Ради тога је он неуморно обилазио пле­мена, ишао од
села до села, од братства до братства, мирио крви и
стишавао свађе. Но старе навике само су привреме­
но потискиване, благодарећи утицају, сав­јетима, при­
суству и ауторитету владичину, а опет би првим пово­
дом успламтјела осветничка страст и про­лила се крв.
Тада је он мирио, укорима, изобличава­њем, пријетио
клетвом и издвајањем од Цркве и наро­да. Но, док
је он измиривао на једној страни, у другим би се
мјестима и племенима опет обновиле старе рас­пре.
Иза поменутих ратова и глади ријетко је било које
племе или нахија, вели Милаковић у својој Исто­рији
Црне Горе, гдје се нијесу развили ранији споро­ви и
настала крвопролића, племена Катунске нахије била
су се са племенима Црмнице, Пипери су војева­ли са
Бјелопавлићима, а Бјелопавлићи у исто врије­ме са
Катуњанима, Морачани са Ровчанима, а Ровча­ни опет
са Бјелопавлићима или Братоножићима, док су се на
другу страну тукли наизред Бајице и Доњок­рајци и
Његуши. Свака је власт постојала тада као једна пу­
ста сјенка и самовоља је владала по свој Цр­ној Гори.
Једино се чула ријеч владичина, његов не­поречни ау­
торитет, који је задобио својим животом и преданим
радом и у којему је цијелога себе залагао за народно
добро.
Запажено је, да се народ више бојао његове клет­ве
него какве власти. И данас се показују примјери, да
како је кога проклео, тако му се и догађало ... Ипак,

25

`itije

СВЕТИ
РАФАИЛО
БРУКЛИНСКИ

Свети Синод Православне Цркве у Америци је донео одлуку о канонизацији епископа Рафаила на заседању марта 2000, а служба канонизације је извршена у мају исте године у манастиру Светог Тихона са учешћем епископа који су представљали: Антиохијску Православну Северноамеричку архиепископију,
Грчку Православну Архиепископију и Пољску
Православну Цркву. Православна Црква у
Америци слави његов помен 27. фебруара, на
дан његовог упокојења, а Антиохијска Црква
га прославља прве суботе у новембру, која је
уочи његовог имендана (Аранђеловдан, 8. новембра).
Наш Свети отац Рафаило се родио у
Сирији 1860. године, вероватно уочи праз­
ника Сабора Светог Михаила и Гаврила и
свих Небеских Сила бестелесних, који се
слави 8. новембра, и добио име Рафиа.
Св. Рафаило је похађао основну школу и био до­
бар ђак. Међутим, изгледа да његов отац више
није могао да плаћа синовљево школовање. На
срећу, помоћ је стигла од ђакона Атанасија Ата­
ле (потоњег митрополита Хомског) који је препо­
ручио патријарху Јеротеју Антиохијском да прими
Рафију за ђака Патријаршије - будућег кандидата за
свештеника.
Будући да је Богословија у Баламанду била затво­
рена 1840. године, патријарх Јоаким III Цариград­
ски је позвао антиохијског патријарха да пошаље
бар једног заслужног студента-стипендисту да сту­
дира у Богословској школи у Халки. Свети Рафаило
је био изабран.
Био је рукоположен за ђакона 8. децембра 1885.
у школској капели. Ђакон Рафаило је оставио сна­

svetigora / 2009 / новембар

Тропар св. Рафаилу

26

Радуј се, оче Рафаиле,
Украсе свете Цркве!
Ти си победник истините вере, тражитељ
изгубљених, утеха угњетених, отац
сирочади, пријатељ убогих, миротворац и
пастир добри, радост свих Православних,
син Антиохије и похвала Америке;
Моли се Христу Богу за нас и за све који те
поштују.

жан утисак на патријарха Герасима Антиохијског. Патријарх га
је водио са собом при пастирским обиласцима својих парохија.
Када Његово Блаженство није могло да присуствује, умолили би
ђакона Рафаила да проповеда реч Божју верном народу.
Патријарх је благословио ђакону Рафаилу да студира на
Богословској академији у Кијеву.
Када је патријарх Герасим оставио своју службу да би при­
мио јерусалимски престо, архимандрит Рафаило је сматрао да
је то прилика да ослободи Антиохијску Цркву од утицаја стра­
них архијереја. Митрополит Спиридон, Грк са Кипра, је био из­
абран у новембру 1891. за антиохијског патријарха. Многи Ара­
пи су веровали да је он купио гласове тако што је разделио
10.000 лира неким угледним људима у Дамаску. Рафаило је од­
био да помиње новог патријарха на богослужењима у подворју
Антиохијске Цркве у Русији. Због тога му је нови патријарх забра­
нио да чинодејствује. Свети Рафаило се повиновао тој забрани,
али је наставио да пише чланке у руским новинама у одбрану
антиохијског циља. Антиохијски, цариградски, александријски
и јерусалимски патријарси су успешно измолили од Цара да за­
брани руским новинама да објављују поменуте чланке. Кад су
се и та врата пред њим затворила, свети Рафаило је почео да
објављује своје чланке у књизи. После неког времена, патријарх
Спиридон је написао писмо помоћнику руског оберпрокурато­
ра, иначе пријатељу светог Рафаила, молећи га да убеди оца Ра­
фаила да замоли патријарха за опроштај. О. Рафаило је то и учи­
нио, и укинута му је забрана свештенослужења. Свети Рафаило
је добио канонски отпуст из антиохијске јурисдикције и прешао
у Руску Цркву. Отишао је у Казањ, на положај наставника арап­
ских студија у богословској академији. Тамо је остао до 1895. го­
дине, када га је сиријско православно добротворно друштво
из Њујорка позвало да дође и буде пастир тамошњој арапској
православној заједници.
Архимандрит Рафаило је стигао у Њујорк 2. новембра 1895. За
мање од две седмице по доласку у Америку, архимандрит Ра­
фаило је нашао одговарајуће место у доњем Менхетну за капе­
лу и опремио је црквеним стварима које је са собом донео из
Русије. Епископ Николај је освештао нову капелу посвећену Св.
Николају Мирликијском.
Свети Рафаило је кренуо на прво од неколико пастирских
путовања дуж континента у лето 1896. Обишао је тридесет гра­
дова од Њујорка до Сан Франциска тражећи изгубљене овце
Господње по градовима, варошицама и удаљеним фармама.
Где год би се зауставио, хранио је речју Божјом духовно глад­
не душе. Венчавао је и крштавао, исповедао и служио Божан­
ску Литургију у домовима верника у случајевима када у околини
није било храма. Другим речима, ревносно је вршио своју служ­
бу као јеванђељски проповедник, претрпевши многе тешкоће и
невоље, будно пазећи на све што се тицало његове пастве.
Са благословом епископа Николаја, свети Рафаило је објавио
своју прву књигу у Новом Свету 1898. године – богослужбену
књигу на арапском под називом „Истинска утеха у божанстве­
ним молитвама“. Ова књига, која је садржала литругијски богос­
лужбени текст и молитве, је била врло корисна за свештенике на
богослужењима и за верни народ у личном молитвеном животу.
Енглески превод те књиге је објавио архимандрит Серафим На­
сар и она је и дан-данас у употреби.
Свети Рафаило је добио дозволу од епископа Тихона да почне да
сакупља средства за куповину парцеле за гробље и за изградњу
нове цркве уместо постојеће капеле, која се налазила у старој
згради у прљавој улици. У пролеће је кренуо на још један па­
стирски обилазак, посетивши 43 града и варошице.

новембар / 2009 / svetigora

епархијској администрацији.
Крајем 1904. године, епископ Рафаило је обелода­
нио своју намеру да почне са објављивањем часо­
писа под називом „Ал-Калимат“ („Реч“), званичном
публикацијом сиријскоарапске мисије. Епископ
Рафаило је знао да не
може да обиђе лично све
православне хришћане
широм Америке, али да
је путем штампане речи
могуће
проповедати
реч спасења људима са
којима се никада неће ни
срести.
У јулу 1905. године је
освештао земљиште за
манастир Светог Тихона
и благословио сиротиш­
те у Јужном Канану, држа­
ви Пенсилавнија.
Наредних десет година,
стражио је над својом
све бројнијом паством.
Са увећањем заједнице
у Њујорку, било је све
више и деце. Он је буд­
но бринуо о њиховој
будућности. Желео је
да оснује вечерњу шко­
лу како би се деца обра­
зовала у хришћанском
духу, јер је будућност
Цркве у Америци зави­
сила од образовања мла­
дих. Епископ Рафаило је
сматрао да је апсолутно неопходно да се, ради деце
која нису говорила арапским језиком и која су већ
почела да иду у инославне цркве, богослужења и на­
става одвијају на енглеском језику како би сиријскоарапска мисија могла да напредује у будућности.
Послушавши речи апоспола Павла да се моли на
језику који људи разумеју (1. Кор. 14, 15-19), Све­
ти Рафаило је препоручио да се у свим његовим
парохијама користи служебник Свете Православне
Саборне Апостолске Цркве који је превела Изабела
Хапгуд.
Свети Тихон се вратио у Русију у марту 1907. и заме­
нио га је архиепископ Платон. Још једном се разма­
трао прелазак Светог Рафаила на епископску служ­
бу у Сирији, будући да је био наименован да на­
следи патријарха Григорија на месту митрополи­
та триполијског. Свети Синод Антиохијске Цркве је
уклонио име епископа Рафаила са списка кандидата,
наводећи различите каноне којима се забрањује да
се епископ премешта из једног града у други.
У недељу Православља 1911, владици Рафаилу је
одано признање за петнаест година пастирског
служења у Америци. Архиепископ Платон му је уру­
чио сребром опточену икону Христа и похвалио га
за учињено дело. По својој смерности, епископ Ра­

По устоличењу новог патријарха антиохијског Мелетија, ар­
химандрит Рафаило је добио понуду да наследи Мелетија као
митрополит Латакијски. Међутим, патријарх је навео да Све­
ти Синод не може да изабере оца Рафаила због његовог важног
делања у Америци. Митро­
полит Гаврило Бејрутски је
1901. године у писму замо­
лио оца Рафаила да поста­
не његов викарни епископ,
али овај је то одбио рекав­
ши да не може да напусти
своју паству у Америци.
Најпре је желео да сагра­
ди сталну цркву и да купи
замљиште за парохијско
гробље. Ова друга жеља
му се остварила када је у
августу 1901. купио део
гробља „Маслинска гора“
на Лонг Ајленду.
Следеће године је купио
постојећу црквену зграду
у улици Пацифик у Брукли­
ну, и преуредио је за пра­
вославно богослужење.
Епископ Тихон је освеш­
тао цркву на велику ра­
дост верног народа. Тако
се остварила друга велика
жеља Светог Рафаила.
Будући да се увећавао
број
парохија
у
Северноамеричкој
епархији, било је немогуће
да епископ Тихон обиђе
сваку од њих. Било је неоп­
ходно да се изврши реорганизација епархије како би се њоме
могло лакше управљати. Зато је епископ Тихон поднео план
Светом Синоду Руске Цркве у коме је предложио да се седиш­
те епархије пресели из Сан Франциска у Њујорк, где се нала­
зила већина парохија и верника. Будући да је свакој етничкој
групи било потребно посветити посебну пажњу и пастирско
руковођење, епископ Тихон је предложио да архимандрит Ра­
фаило постане његов други викарни епископ, при чему би први
био епископ Аљаски.
Свети Синод Руске Цркве је 1903. године изабрао архимандри­
та Рафаила за епископа Бруклинског, при чему је он остао на
челу сиријско-арапске мисије у Северној Америци. Свети Си­
нод је обавестио патријарха Мелетија о овом избору - на његово
задовољство. Епископ Тихон је писмено обавестио светог Рафа­
ила да је изабран за епископа, а овај је писмом потврдио свој
пристанак. У међувремену, отац Инокентије Пустињски је био
посвећен за првог викарног епископа Св. Тихона у Казањском
сабору у Санкт Петербургу.
У трећу недељу Часног поста, отац Рафаило је постао први
православни епископ хиротонисан на америчком тлу. Епи­
скопи Тихон и Инокентије су извршили чин хиротоније у
Светониколајевском саборном храму. Епископска одежда је
била дар цара Николаја II. После посвећења, епископ Рафаило
је наставио са својим пастирским радом, рукополажући свеште­
нике и одређујући им парохије, а помагао је и епископу Тихону у

27

besjeda
фаило није могао да схвати зашто га хвале када само
обавља своју дужност. Себе је сматрао „непотребним
слугом“ но, савршено је обављао оно што му беше
заповеђено. (Свети Игњатије Антиохијски, Писмо
Ефесцима).
Крајем 1912. г. се разболео обављајући своју службу.
Лекари су закључили да је реч о обољењу срца од
чега се касније и упокојио. После две недеље је смо­
гао довољно снаге да служи Литургију у саборном
храму. Наставио је да обавља своје пастирске посе­
те разним градовима током 1912-13. Поново се раз­
болео 1915. и провео два месеца код куће, стрпљиво
подносећи своју болест. Одморио се од подвига у
ноћи 27. фебруара.
За Светог Рафаила је од младости највећа радост
била да служи Цркви. Када је стигао у Америку, зате­
као је људе који су живели којекуда у расејању, и по­
звао их да се уједине. Никада није занемаривао по­
верено му стадо, већ је путовао по Америци, Кана­
ди и Мексику тражећи „изгубљене овце“ да би мо­
гао да се постара о њима. Чувао их је да не застра­
не на туђе паше, и штитио их од духовних повреда.
Када се упокојио, сиријско-арапска мисија је бројила
30 парохија са 25.000 верних.
Свети Рафаило је долазио у додир са разним људима
и увек је према свима био попут нежног оца. Стекао
је њихову љубав и поштовање, најпре зато што их је
волео, а потом због своје привлачне личности и од­
личног карактера. Увек је био љубазан и милостив
према другима, а строг према себи. Учинио је толико
добрих дела током земаљског живота, а сада у сабо­
ру светих ангела узноси непрестану молитву и хва­
лу Богу.

svetigora / 2009 / новембар

Одломци преузети из листа
„Православна Црква“, број април-мај 2000.
Са енглеског: Милена Тејлор.
Извор: http://orthodoxwiki.org/Raphael_of_Brooklyn

28

епископ диоклијски ЈОВАН (Пурић)

БЕСЈЕДА НА РОЖДЕСТВО

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Поставимо живи храм Божији угледајући се на Богородицу Храм Бога Живога
Јеванђељу се каже: Нико се не попе на небо осим Онога Који
сиђе са неба, Сина Божијег Који је на не­бу (Јн. 3, 13). Онај
Који је створио све и сва, Онај Који је говорио кроз Проро­
ке, оваплотио се и дошао је у овај свет, вољом Божијом и љубављу
Божијом. Али, била је потреб­на и Пресвета Богородица да прими
у себе Творца Неба и Земље, да роди Творца Неба и земље. Син
Божији је по­стао Син Човечији кроз Владичицу нашу Богородицу.
Блажени су они који слушају реч Божију и благо онима који се
диве Њему и Његовим речима, молитвено размишљајући о Оној
која Га је у утроби носила, која Га је родила и донела на овај свет,
која Га је дојила и повија­ла, Која Га је подизала и васпитавала...
Христос је дошао у овај свет да би се уздигао на Часни и Животвор­
ни Крст, показавши сопственим приме­ром да, заиста, нема веће
љубави од ове да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15,
13). Христос је дошао да спаси свет и био је разапет на Крсту. Ра­
ширио је на Крсту руке Своје да би загрлио читав свет. Под Крстом
стоји Пресвета Владичица Богородица, гледајући, до краја, стра­
дање свога Сина, показујући праву и истинску љубав, јер се права
и истинска љубав показује искључиво у трпљењу, у жртви, у Крсту.
Можете замислити каква је и колика била љубав, какво је и коли­
ко било трпљење, и какво је и колико би­ло чекање Светих Пра­
ведних Јоакима и Ане док нису до­били своју кћер
Марију. Они нису пали у безнађе и нису ја­
диковали над својом судбином, него су стал­
но и увек изно­ва хрлили и ходили у Храм
Јерусалимски. Од својих савре­меника су, у
складу са тадашњим схватањима, били пре­
зрени, јер су људи мислили, да Јоаким и Ана
немају деце због својих грехова. Ана, мајка Пре­
свете Богородице, отишла је у пустињу да би
се тамо, четрдесет дана и четр­десет ноћи, мо­
лила Богу да јој подари дете. Они који су били у
Јерусалиму, имали су прилике да виде ту пећину
где се молила Света праведна Ана, која се
налази у бли­зини Хозевитског манасти­
ра, на путу за Јерихон. Исто­времено
се Богу молио и праведни Јоаким.
Постом и мо­литвом они су, на
крају, измолили Ону Која ће
постати Мајка Сина Божијег,
Мајка Цркве.
Господ је дошао да би све и
сва, сваку пору на­шег Жи­
вота освештао и спасао.
Зато Црква слави да­нашње
Рођење Пресвете Богоро­
дице. Црква, на овај праз­
нични начин, слави само три
рођења: рођење Госпо­да Ису­
са Христа, рођење Пресвете Вла­
дичице Богороди­це и рођење Све­
тог Јована Крститеља. Кроз та рођења
Црква прославља и осмишљава свако
рођење и сваки до­лазак у овај живот. Да

ЦРКВА
Црква, а у Цркви злато,
жуто, сјајно најсјајније,
много злата Божић Бата
што је било најдавније.
И камења драгог има,
пуна Црква боја разних,
ти пролазиш њу данима,
али осјећања празних.
Једна Црква трошна, стара,
та је Црква раскош жива,
она живот вјечни ствара,
ка Извору душа плива.
Што је било то је сада,
у Цркви је стало вр'јеме,
Литург Свети у њој влада
А у срцу вјечне теме.

Иван Ђуровић
рођен је 5. јула 1973. године у
Подгорици. Живи у Даниловграду. До
сада објавио књиге поезије: Тражећи
љубав, Унирекс, 1998; Пад Вавилона,
Ободско слово 2002; У наручју Раја,
Центар за културу Даниловград,
2004; На ријеци живота, Стефани 91,
2005; Поема о љубави, Ушће, 2008; На
трагу злочина, Ушће, 2008.

новембар / 2009 / svetigora

Бесједа изговорена 8/21. септембра 2003. године

poezija ИВАН Ђуровић

би се родила Мајка Божија било је потребно да се молитвом измоли
милост небеска. Не­ће Бог ништа на силу, него хоће слободне сарад­
нике ко­ји ће Њему слободно да се обраћају и да Му се у љубави моле.
Када је, од Бога измољена, Марија дошла у овај свет, била је уведе­
на и предата у Храм Божији, где се стиче и чува страх Божији, постом
и молитвом, као и небеским врлинама послушности и смирења. Где
се научила Мајка Божија тим врлинама? Научила се у Храму Божијем.
Тако и ми, свештеници, монаси и монахиње Цркве треба да сле­дујемо
примеру Пресвете Владичице Богородице. Да се Пресвета није при­
премила тим врлинама не би ни могла да каже Богу: ''Ево слушкиње
Господње - нека ми буде по речи твојој!'' (Лк. 1, 38), амин - нека буде
воља Твоја!
Данас, овим првим великим празником у Новој црквеној години
започињу и сви остали празници које ће­мо прослављати у току целе
године. У ове јесење дане ка­да сабирамо плодове, ми благодаримо
Богу за све и сва, за сав живот наш. Пример тог благодарења јесте,
пре свих, Пресвета Богородица, и пример такве молитве јесте, пре
свих, Пресвета Богородица .
Она је на данашњи дан рођена од Светих правед­них Јоакима и Ане. И
ми данас молимо од Ње милост: да нам Својим молитвама дарује да
смерно следујемо Њеном примеру, да се спасемо Њеним молитва­
ма и заступниш­твом. Ко ће нам, драга браћо и сестре, помоћи ако не
Пре­света Богородица? Једино што треба јесте да Јој у моли­тви при­
падамо, да Јој усрдно вапијемо.
Блажени су они који не само да слушају него и испуњавају и чувају
реч Божију. Не живи човек само о хлебу него о свакој речи која изла­
зи из уста Божијих (Мт. 4, 4). Божији људи су живели у пустињама, као
Свети Јо­ван Крститељ, и хранили се, првенствено, Духом Божи­јим,
благодаћу Божијом, речју Божијом, и зато су могли издржати све те
подвиге. А ми? Ми данас увек негде жу­римо, нестрпљиви смо, па чак
ни овде, у храму, нећемо да се смиримо.
Свети Василије Острошки се много молио у хра­му Пресвете Богоро­
дице, посвећеном Њеном Ваведењу. Свети Василије је под крстом и
знаком крста био целог свог живота. Сав живот његов био је у знаку
крста и стра­дања, али страдања дуготрпељивог и скрушеног, и зато
неодвојивог од васкрсења. Зато је и саградио храм Часном и Жи­
вотворном Крсту, који се налази горе на врху Остро­га и сија
својом благодаћу.
Ми се данас, у ову свету недељу, припремамо за долазак ве­
ликог празника Воздвижења Часног и Живо­творног Крста. Дај,
Боже, да овај празник дочекамо у по­кајању и смирењу, да никада
не престајемо да се припре­мамо за одлазак у цркву, на Службу
Божију, за дубљи ула­зак у Цркву, да се припремамо да и ми по­
станемо живи храм Божији као што је Пресвета Богороди­
ца постала храм Бога Живога. Ми смо позвани да се не­
престано ка­јемо и изнутра очишћујемо, да бисмо мог­
ли да примимо Духа Божијег, да бисмо се освештали
благодаћу Божијом.
Зато пазимо како приступамо Светињи! Када иза­
ђемо из Светиње треба да се трудимо да чувамо и
сачува­мо Светињу у Своме срцу, да носимо свугде
са собом мир и радост храма Божијег, радост благо­
слова Мајке Божије, као и благодатну силу и дејство
овог великог празника.
Нека је срећан и благословен, још једном, овај празник!
Нека нам Пресвета Богородица помогне Својим заступ­
ништвом, као и силом и дејством Часног и Живо­творног Крста
и Гроба Господњег! Господу нашем нека је слава у векове веко­
ва. Амин!

29

jubilej

pola milenijuma

СЛАВКО Живковић

manastira kru[edol

рпска Православна Црква, Епархија сремска
и манастир Крушедол прославили су вели­
ки јубилеј - пет вјекова постојања ове велике
српске светиње. Свету Архијерејску Литургију
је служио Митрополит црногорско-приморски
Амфилохије уз саслужење Митрополита дабробо­
санског Николаја и епископа шабачког Лаврентија,
нишког Иринеја, зворничко-тузланског Василија,
сремског Василија, бањалучког Јефрема, будим­
ског Лукијана, банатског Никанора, бачког Иринеја,
осјечко-пољског и барањског Лукијана, славон­
ског Саве, браничевског Игњатија, шумадијског
Јована и двадесеторице свештеника и петорице
ђакона.
На Светој Литургији су молитвено учествовали
предсједник Извршног вијећа Војводине Бојан
Пајтић - који је овом приликом одликован орденом
Светог Арсенија Сремца, највећим одликовањем
Епархије сремске, представници Владе Републи­
ке Србије, представници Kрунског савјета, Њихове
Екселенције господа амбасадори, представници
Војске Србије, представници сестринских Цркава,
представници Матице српске и друге личности из
нашег културног и јавног живота.
Свети Архијерејски Синод Српске Православ­
не Цркве одликовао је манастир Крушедол ор­
деном Светог Саве првог степена, који је по­
сле Свете Литургије уручен игуману Сави. У име
Епархије сремске окупљене госте је поздравио
Преосвећени Епископ сремски Г. Василије који
се захвалио свима који су помагали и помажу ову
светињу.
Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије је
у својој бесједи истакао да као што се Бог јавио на
Синајској, Сионској и Таворској гори, да се ништа
мање није јављао ни на мјесту крушедолском кроз
вјекове. Да је слава Божја на овом светом мјесту
почивала, а Господ увијек бивао уз манастир шта
год да се догађало, те да је током свих вјекова
свог постојања Крушедол био у знаку Христовог
распећа и Христовог Васкрсења: ‘’и данас када
обиљежавамо петстогодишњицу ове светиње ми
се радујемо радошћу Господњом, што је Господ и
нас удостојио да смо се сабрали на овај сабор који
није само данашњи, него је уједно и сабор који
траје пет векова. Ово мјесто је мјесто, на коме ће се
јављати Лице Божје и Слава Божја, мјесто гдје ће се

svetigora / 2009 / новембар

С

30

душе хранити Хљебом Живота и Пићем Бесмртности, мјесто гдје
ће се нова покољења посвећивати Свјетлошћу Истине Божје и
Богопознањем.’’
У току Свете Литургије, игуман ове Свете обитељи, високопре­
подобни отац Сава (Јованчевић) одликован је архимандритским
чином.
***
Манастир Крушедол се налази на југоисточном дијелу Фрушке
Горе, у долини сјеверно од Прњавора и села Крушедол. Мана­
стирска црква посвећена је празнику Благовјести. Задужбина је
сремских Бранковића: сновао га је између 1509. и 1516. године
владика Максим (деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ан­
гелине и влашког војводе Јована Његоја, те га стога називају “де­
спотска обитељ”, “лавра”, па и “царска обитељ”. Поред Сланкаме­
на био је један од главних књижевних центара. У њему су се пре­
писивале и писале књиге. Крушедолска библиотека била је бога­
та рукописним и штампаним књигама.
У манастиру се налазе мошти Св. цара Уроша. Манастир Круше­
дол многи називају српским Пантеоном, јер су у њему сахрањене
многе значајне личности: патријарх Арсеније III Чарнојевић
(1706) и још много значајних црквених личности; кнегиња
Љубица, жена кнеза Милоша (1843), војвода Стеван Шупљикац
(1848) и краљ Милан Обреновић (1901).
Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је
за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Сту­
деница”, маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за
вријеме Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из
дома Немањића.
У другом свјетском рату, манастир није разорен, али је опљачкан,
као и вриједна манастирска ризница. Дуго година после рата ко­
наци манастира су били претворени у дјечји дом, да би тек 70тих година прошлог вијека били враћени монасима. Данас ма­
настирски комплекс чини црква и четворострани конаци у
ограђеном парку.
Четворострани конаци, јединствени иконостас, манастирска
ризница и библиотека, као и живопис из различитих вемена,
били су, а донекле и остали, видљиви знаци по којима се Круше­
дол истиче међу манастирима Српске Цркве, а и шире.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски
и Митрополит црногорско - приморски Господин
Амфилохије служио је на Велику Госпојину, 28. августа са
свештенством Свету службу Божију у манастиру Морачи.
Митрополит Амфилохије и предсједник Црне Горе Филип
Вујановић пустили су потом у рад мини-хидроелектрану
«Врело» која се налази у манастирском комплексу.
Обраћајући се бројним вјерницима сабраним на Светој
служби поводом манастирске славе празника Успења
Пресвете Богородице, владика је говорио о Духу Свето­
ме, Његовом силаску и даровима: ‘’Прошло је скоро 760
година од онога дана када је благовјерни кнез Стефан Ву­
канов Немањић на овом мјесту, гдје је падала луча са не­
беса на крушков пањ, поставио свети престо овога све­
тога храма. И ето, у току тих 760 година тај огањ небески,
огањ и пламен Духа Светога без прекида силази на нас и
на наше дарове, на ову светињу... И просвећује и освећује
све оне који се дотичу светиње. То је онај огањ који је Хри­
стос донио са небеса да би пламсао и горио, и обасјавао
све и сва. То је огањ који је сишао на прве ученике Хри­
стове, на Апостоле у виду огњених језика. То је онај огањ
који непрекидно силази као сила Духа Светога, када га
год призивамо. А призивамо га на овом мјесту без пре­

кида скоро осам вјекова. И данас смо, ево, призвали Духа
Светога да сиђе на нас и на наше дарове и сила Духа Све­
тога је сишла. Сишла је прво на главицу новопросвећене
слушкиње Божје Јулите, која носи име Јулите мученице
јер се родила на њен дан. Сила Духа Светога сишла је и на
наш хљеб и вино који смо принијели и хљеб претворила
у Тијело Христово, а вино у Крв Његову. И ми смо се при­
честили Тијела и Крви Христове, видјевши свјетлост исти­
ниту, чествујући Пресвету Дјеву која нам је тај Божански
огањ донијела и родила, и њено Успеније... Она нас и да­
нас обасјава то вјечном и непролазном свјетлошћу Хри­
стовом.’’
У име Светог Синода Српске Православне Цркве и Његове
Светости Патријарха Павла, митрополит Амфилохије је
уручио орден Светог Саве другог степена архитекти Ра­
довану Радовићу, пројектанту бројних цркава на подручју
Митрополије.
Након Литургије владика је освештао обновљену мана­
стирску воденицу и новоизграђену мини-хидроцентралу
‘’Врело’’ која ће производити више електричне енергије
него што су то потребе манастира.
Манастирску хидроцентралу, заједно с владиком, свечано
је пустио у рад предсједник Црне Горе Филип Вујановић.

новембар / 2009 / svetigora

Здравица митрополита црногорско-приморског
Амфилохија
‘’Ево скоро осам вјекова без прекида трају оваква сабрања – од
времена кнеза Стефана Вукана, па онда редом до наших време­
на. Тако је и ово данашње сабрање саставни дио тог златног лан­
ца. И увијек су та саборовања била у духу овога данашњега. И
то служи на част свима нама, и нашој Цркви, и нашој држави на
чијем челу се налази уважени господин Вујановић.
И ево, и у наше вријеме се наставља то саборовање онако како
је то бивало кроз вјекове. У духу љубави, у духу сагласја које је
слично сагласју душе и тијела. Људски живот није живот без
тијела – државе, није то ни без душе – без Цркве. Тако је то било
кроз вјекове, са неким малим прекидима у временима која су за
нама, тако је то и данас. И опет, немамо куд него тамо гдје смо
били кроз вјекове, да би текло тамо гдје је од памтивијека капа­
ло. Посебно се радујем што данас, ево, прослављамо овај праз­
ник и честитам празник и нашем оцу архимандриту Рафаилу и
братству ове свете обитељи, честитам празник и Скупштини оп­
штине Колашин, њеном предсједнику и његовим сарадницима,
који су веома мудро, да не кажем ‘’по ровачки’’, изабрали управо
овај дан за славу града Колашина, јер Колашин је изњедрила ова
Лавра Немањића. Потпуно је природно и нормално да Колашин
има за своју славу овај свети празник.
Радује ме што је данас, а то је и повод што је овдје са нама го­
сподин предсједник Црне Горе, отворена ова хидроцентрала, и
древна воденица која је стара колико и манастир Морача. Јер, и
ова хидроцентрала, заједно с воденицом, је од изузетног значаја,
не само за манастир. Увјерен сам да ће то бити подстрек и дру­
гим крајевима Црне Горе да граде овакве хидроцентрале за до­
бро и напредак народа.
Радујемо се да смо данас овдје једним срцем и једном душом,
радује ме да су са нама и наша браћа Руси, наш отац Данило

reporta`a РАЈО Војиновић

oсмовjековни огањ небески

31

svetigora / 2009 / новембар

који је духовник манастира Светих арханђела у Прекобрђу,
радује ме да је овдје и савјетник предсједника Русије го­
сподин Борис Михајлович. То је посебна радост јер и он
наставља древну традицију која је везана и за ову светињу,
од разних изасланика царских који су овдје долазили па ево
све до Бориса Михајловича. То тако иде, тако нам је суђено,
у том правцу је Црна Гора стварна и расла... То потврђује и
одликовање које је господин предсједник добио од Фон­
да јединства православних народа почетком ове годи­
не. И ми користимо ову прилику да му честитамо што је то
одликовање добио из руку новога московског патријарха
Кирила.
Све је, дакле, у духу здравом и истинском на коме смо гра­
дили све што смо градили. И ја сам увјерен да ћемо на том
духу градити све што будемо градили. У то име бих искори­
стио прилику да господину предсједнику Вујановићу, по­
што је његова крсна слава Вазнесење Христово, поклоним
и у име оца архимандрита икону Вазнесења, да се заједно
са нама узноси према према небу, према свему ономе што
је добро, свето и честито.
Живјели ми, господине предсједниче, и сви узваници, на
многаја љета!’’

32

Здравица предсједника Црне Горе
Филипа Вујановића
‘’Уважени Митрополите, предсједниче општине, игумане
Рафаило, драги пријатељи,
желим са вама да подијелим радост што смо се овдје да­
нас окупили на празник, у нашем манастиру Морачи и на
празник града Колашина. Морам рећи да је врло инспира­
тивно, детаљно и емотивно на прослави дана Колашина
предсједник Општине говорио о историји манастира Мо­
раче и вези манастира Мораче и Колашина, и разлозима
због којих је дан Колашина слава манастира Мораче.
Дакле, овдје су се људи сакупљали – ево, 2002. године смо
прославили 750 година манастира Мораче – да би налази­
ли уточиште, да би одавде кретали у слободу. Сакупљали се
и образовали, овдје се радовали и туговали и овдје гради­
ли своју будућност. И јесте манастир Морача светилиште и
јесте било логично да то буде дан општине Колашин. Про­
сто, то је природна веза која се, чини ми се, подразумијева.
Све да је нешто другачије, било би неприродно. Ово је
једино логично, природно и, чини ми се, нужно од сада и
заувијек.
Ја игумана Рафаила познајем преко двадесет пет годи­
на. Имао сам задовољство да са њим имам пријатељство
и из тог времена познавао сам манастир Морачу који
је изгледао сасвим другачије, неприлично ономе што
је његова историја и вриједност. Дакле, тада није било
ни ове трпезарије, ни библиотеке, ни конака, није често
било ни струје. Није било ни ове воденице. Био је у стању
непримјереном за његову историјску вриједност и његов
значај за Црну Гору. Сада је то манастир који уз игумана
има и друге калуђере, има свој живот, има своју пуноћу... И

постаје манастир који се посјећује и због чије посјете се до­
лази у Црну Гору. Дакле, он има своју вриједност, има своју
историју, има своју поруку и радује ме да сада има садржај
који је примјерен томе.
Разговарали смо и о ономе што треба даље чинити да би
се овај манастир обогатио. Јесте то заједничка обавеза и
Митрополије и општине и државе. И поштујући историју
Црне Горе, историју овога манастира, ми ћемо поштовани
оно што је у даљој функцији вриједности овога манастира.
Радује ме што смо данас били у прилици да ставимо у
функцију једну мини-електрану, да се радујемо што је воде­
ница која је настала заједно са манастиром сада у функцији
и што ће ускоро имати и воденичара који ће је учинити пра­
вом воденицом. Дакле, овај манастир има своју пуноћу и
вриједност, а ми имамо обавезу да то и наставимо.
Драго ми је да је овдје господин Михајлович, савјетник
предсједника Медведева. Ја сам имао част и задовољство
да се почетком ове године сретнем са предсједником Мед­
ведевим, да разговарамо о историји црногорско-руских
односа коју су увијек били богати и пријатељски и увијек
били доказ да ће кроз ту срдачност бити настављени, и у
будућности да буду такви у име пријатељства двије држа­
ве и два народа.
Радује ме што сам имао велико задовољство и част да се
у Москви упознам са Патријархом московским и цијеле
Русије Кирилом и да имам задовољство да и њега као и
Алексеја Другога видим у оном свијетлу које је иста стара
вриједност Руске Православне Цркве.
Свима још једном честитам празник и захваљујем игуману
Рафаилу на овој пажњи која ме је заиста дирнула и она ми
и у људском и у политичком смислу много значи. Живјели!’’

КРИМОВИЦАМА

zapis

ОСВЕШТАНА ЦРКВА У

РАЈО Војиновић
новембар / 2009 / svetigora

несвакидашње широк поглед ка пучини која се са јужне и
југоисточне стране надовезује на групације сеоских кућа
расутих по ободу поља и ка загорском брежуљку Сутулији
ка парохијалној цркви Св. Илије на југозападној стра­
ни. Историјски извори нам поуздано не откривају када
је првобитно била саграђена. С обзиром да представља
гробљанску цркву братстава: Маровићи, Пићани и
Павићи, који као крсно име славе Св. Архиђакона Стефа­
на Првомученика (9. јануар), може се само крајње хипо­
тетички претпоставити да први трагови подизања храма
посвећеног овом светитељу датују приближно из време­
на насељавања овог простора од стране наведених брат­
става. Према наводима попа Саве Накићеновића (‘’Бока’’,
Београд 1913.), Маровићи су доселили из Црне Горе сре­
дином XVI вијека, а Пићани из Љуботина почетком XVIII
вијека. Такође, сва три братства као прислужбу славе
Пренос моштију Св. Архиђакона Стефана Првомученика
(15. август).’’
У публикацији такође стоји да житељи села, а нарочито
породице Маровић и Пићан, ‘’нијесу дозволили да се ис­
тиче колики је чији прилог био за обнову цркве. Зависно
од могућности, неко је даривао више, неко мање, али је
засигурно, свако дао онолико колико је највише могао’’.

У доњегрбаљском селу Кримовице 15. августа је освешта­
на црква Светог архиђакона Стефана, која је порушена у
великом земљотресу 1979. године.
Службу великог освећења и Свету Архијерејску Литургију
служио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски
и Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије
са свештенством Митрополије уз молитвено учешће
житеља Кримовице.
Црква је обновљена уз стручну помоћ Регионалног заво­
да за заштиту споменика културе из Котора, прилозима
кримовичких братстава Пићана и Маровића.
Након Свете службе за митрополита Амфилохија, свеш­
тенство и све учеснике сабрања приређена је славска
трпеза љубави.
Сабору у Кримовици присуствовао је и потпредсједник
Владе Црне Горе Светозар Маровић, који је рођен у овом
мјесту.
Одбор за обнову цркве штампао је за ову прилику и
специјалну публикацију коју је приредила Луција Јелушић
Ђурашковић. У њој се налазе основни подаци о овој
светињи, као и о обнови храма након земљотреса 1979.
године. Тамо, између осталог, стоји записано и следеће:
‘’Црква је подигнута на узвишењу са којег пуца

33

kwiga tovita

Превод: Архиепископ цетињски, митрополит
црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

ГЛАВА ТРИНАЕСТА
дјела сиова твојих и опет помиловати синове правед­
1. И Товит написа молитву на радост и рече:
ника.
2. Благословен Бог који живи у вјекове и Царство
11. исповиједај се Господу добро и благосиљај Цара
његово, јер он кажњава и милује, низводи у ад и узво­
вјекова да се опет скинија Његова сагради у теби с
ди, и нема га ко ће избјећи руку Његову.
3. Исповиједајте се Њему, синови Израиљеви, пред на­
радошћу.
12. И да обрадује у теби заробљенике и да љуби у теби
родима, јер он расија међу њима;
биједне у сва покољења вијека.
4. Тамо јављајте величанство Његово, узносите Њега
13. Народи многи издалека доћи ће к Имену Госпо­
пред сваким живим, будући да је Он Господ наш и Бог,
да Бога дарове у рукама имајући и дарове Цару не­
Он је отац наш у све вјекове,
беском, покољења покољењâ хвалиће те и даће ти
5. И кажњаваће нас због неправди наших, и опет ће нас
радовање. Ис. 51, 11; 60, 4-5; ДАп. 2, 47; Откр. 21, 24
помиловати и сабрати од свих народа, гдје год будете
14. Проклети сви који те мрзе; благословени биће сви
растурени међу њих.
који те воле вавијек.
6. Ако се повратите к њему свим срцем вашим да свом
15. Радуј се и весели се синовима праведних, јер ће се са­
душом творите пред Њим истину, тада ће се вратити
брати и благословити Господа праведних: О, блажени
вама и неће сакрити лице своје од вас.
који те воле радоваће се миру твоме.
7. И видјеће те шта ће творити с вама; и исповиједајте
16. Блажени који се ожалостише свим казнама Твојим,
се њему свим устима вашим; и благословите Господа
јер ће се теби обрадовати гледајући сву славу Твоју и
правде и узносите Цара вјекова
веселиће се вавијек. Душа моја нека благосиља Бога
8. Ја у земљи робовања мога исповиједам Њега,
Цара великога.
и показујем моћ и величанство Његово народу
17. Јер ће се саградити Јерусалим сапфиром и смараг­
грешникâ: обратите се грешници, и творите прав­
дом и каменом драгим зидови твоји и куле и стубови
ду пред Њим, ко зна неће ли вас пожељети и учини­
златом чистим, и тргови Јерусалимски вирилом и ан­
ти вам милост?
траксом и каменом из Суфира биће поплочани.
9. Бога мога узносим и душа моја Цара небескога, и
Ис. 54, 11; Откр. 21, 11.18
зарадоваће се величанству Његовом.
18. И рећи ће сви пролази његови: Алилуја! хвалиће га
10. Нека говоре сви и нека се исповиједају њему у
говорећи: Благословен Бог који узвиси све вјекове.
Јерусалиму: Јерусалиме граде свети, казниће те због

svetigora / 2009 / новембар

ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА

34

1. И преста с исповиједи Товит.
2. И бијаше (му) година педесет осам, кад изгуби вид а
после година осам прогледа; и чињаше милостиње и
придаде да се боји Господу и да се исповиједа Њему.
3. 3. И веома остара; и позва сина свога и шест сино­
ва његових и рече му: Чедо, узми синове своје; ево,
остарао сам и пред одласком сам из живота.
4. 4. Отиди у Мидију,чедо, јер сам увјерен што је го­
ворио Јона пророк о Ниневији да ће пропасти, а у
Мидији ће бити мир до извјесног времена, и да ће
браћа наша у земљи бити расијана са добре земље,
и Јерусалим ће бити пуст, и дом у њему сагорјеће и
биће пуст до (одређеног) времена.
5. И опет помиловаће их Бог и повратиће их у земљу и
саградиће Дом, не као (онај) први, док се не напуне
времена вијека. И после тога вратиће се из ропставâ
и саградиће Јерусалим часно, и Дом Божји у њему
биће саграђен за сва покољења вијека, здањем слав­
ним, као што су говорили о њему пророци.
6. И сви народи ће се повратити истински да се боје
Бога, и порушиће идоле своје, и благословиће сви на­
роди Господа.
7. И народ Његов, исповиједиће се Господу, и узвисиће
Господ народ свој, и обрадоваће се сви који љубе Го­
спода Бога у правди и истини, творећи милост браћи
нашој.

8. И сада, чедо, отиди из Ниневије, јер свакако биће оно
што је говорио пророк Јона.
9. А ти држи Закон и заповијести и буди
милостивољубив и праведан, да ти добро буде, и сах­
рани ме добро и мајку твоју са мном; и више не бора­
вите у Ниневији.
10. Чедо, види шта учини Аман Ахиахару, који га је одхра­
нио, како од свјетлости одведе њега у таму, и шта му
узврати; и Ахиахар пак се спаси, а ономе заузврат би
дато, те сам уђе у таму. Манасије је чинио милостињу
и би спасен из замке смртне, коју му постави, а Аман
упаде у замку и погибе.
11. И сада, дјецо, видите шта милостиња чини и од чега
правда избавља. – И док ово говораше испусти душу
своју на постељи; а бјеше му година стопедесет осам.
И сахрани га славно.
12. А кад умрије Ана, сахрани је са оцем његовим. Отиде
пак Товија са женом својом и синовима својим у Еква­
тане к Рагуилу тасту своме.
13. И остара часно, и сахрани таста и ташту своје славно
и наслиједи имање њихово и Товита оца свога.
14. И умрије од година стодвадесет седам и Екватанима
Мидијским.
15. И чу прије но умрије, за погибао Ниневије, коју поро­
би Навуходоносор и Асуир: и обрадова се прије но
умрије због Ниневије.

- КРАЈ КЊИГЕ ТОВИТА -

petka

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ СВЕТИГОРЕ ЕДИЦИЈА „СВЕТИТЕЉИ“

sveta

srpska slava i

za[tita vJernih

У

очи празника Преподобне мајке наше Пет­
ке, издавачка кућа Светигора пред
своје вјерне читаоце, из своје бога­
те ризнице, износи осму по реду књигу
­илустровану монографију из едиције
„Светитељи“ са називом „Света Петка
­српска слава и заштита вјерних“.
Рађена,
попут
претходних
монографија, са пуно детаља и
слика, књига, у овом времену,
представља јединствен документ
о животу најомиљеније српске
светитељке, објашњава како је
у народу дошло до мијешања
култова четири светитељке са
именом Параскева (Параске­
ва Мученица, Параскева Пре­
подобномученица - Римљанка,
Парскева
Великомученица
Иконијска и Преподобна Пара­
скева Српска - Света Петка) и
како је највјероватније словен­
ско име ове пустиножитељке ИВАН Ђуровић

poezija

СВЕТАЦ

О, Боже, срце куца ми јаче,
пролазим пут пустиње и драче,
и видим неко моли се смјерно,
о, то је јагње Господње вјерно!

Нека се пјева, нека се воли,
за Србе Света Петка се моли,
о, дај нам снаге, Господе мили,
са Светом Петком сви смо у сили!

новембар / 2009 / svetigora

Ја радост своју нећу да кријем,
данас је слава људима свијем,
о, Мати мила, о, Мати драга,
са Тобом српска враћа се снага!

Цариграда до Трнова, од Трнова до Београда, па опет до Царигра­
да и мјеста Јаш у Румунији, свуда дочекиване са благодарношћу
и радошћу, зрачећи кроз вријеме и обогаћујући собом народе
и покољења на Балкану и широм православне васељене све до
данашњег дана. Велика се милост Божија, због богоугодног жи­
вота светитељкиног, пројавила преко њених моштију које у тим
преношењима и путовањима кроз простор и вријеме остадоше
цјеловите и нетакнуте. О томе се детаљно говори у поглављима:
‘’Житија Свете Петке“, ‘’Пренос моштију“ и „О култу Свете Петке“.
О односу српског народа према Светој Петки, која је била
брза помоћница у невољама, историјском метежу и личним
искушењима, свједоче ријечи средњовјековних писаца молитви,
бројна чуда, личне исповијести и дивна прича „Три виђења Све­
те Петке“, написана пред Други свјетски рат, која говори о наци­
оналном и вјерском духу традиционалне српске породице као
нераскидивој вези међу нараштајима, значају Крсне славе и уоп­
ште Светитеља у животима обичних људи.
На крају књиге дат је списак постојећих цркава и црквишта
посвећених Светој Петки код нас, а њих је негдје око 250, што гово­
ри о дубокој укоријењености њеног култа и великој љубави коју
Срби имају према овом ‘’миомирисном цвијету пустиње“, како је у
свом Уводном слову Свету Петку назвао митрополит Амфилохије.
из редакције

Папир је празан, и ја такође,
ал' ипак пишем вр'јеме да прође,
можда се сјетим што ми то фали,
док се не сјетим вина су дали.

Петка, за коју није, у постојећој литератури, било могуће
наћи податак да је примила монашки чин, једноставно
промијењено у грчко Параскева.
На почетку књиге налази се поглавље „Из хронологије
српске светости“, гдје се у односу на друге српске
светитеље, мање или више знане, одређује, у
историјском слиједу, и мјесто и вријеме када је живјела
Света Петка Српска.
А она је, по свој прилици, живјела крајем 10. и у првој
половини 11. вијека. Послије престављења, по неким
животописима упокојила се у младости, а по некима у
дубокој старости, њене
Часне мошти су
много пута
прено­
шене:
од

35

iz drugih medija
svetigora / 2009 / новембар

И

36

змеђу црногорске државе и Српске
Православне Цркве (СПЦ) нема цивилизованог
односа, а тај празан простор попуњава се
повремено ‘’козметичким’’ изјавама појединаца
из власти, оцијенио је данас ректор Цетињске
богословије, Гојко Перовић.
‘’Ако се под азбуку политичког живота може сврста­
ти доношење закона за одређене области или ква­
литетних правних уговора, када је ријеч о вези држа­
ве са вјерским заједницама, или макар уређен и
јасан протоколарни редосљед када су у питању
манифестације од државног или вјерског значаја,
онда се, на основу тога, може са сигурношћу тврди­
ти да однос државе према Цркви, данас у Црној Гори,
не постоји’’, казао је он.
Перовић је агенцији МИНА рекао да се празан про­
стор који оставља то политичко нечињење попуњава
повременим ‘’личним иницијативама или изјавама
појединаца из власти, које више имају облик некакве
политичке козметике, него што доприносе изградњи
уређеног и демократског друштва, какво би црно­
горски грађани жељели да
имају’’.
Он је казао да нема
закона, ни угово­
ра између држа­
ве и СПЦ. ‘’А наши
црногорски држав­
ници не желе
Православној
Цркви
ни
да
честитају вјерски
празник, онако како
га честитају римока­
толицима или мусли­
манима.’’
Према
његовим
ријечима, иако зву­
чи парадоксално, не­
коме у Црној Гори
не одговара

Интервју ректора Цетињске богословије протојереја
Гојка Перовића агенцији "Мина"

НЕМА ЦИВИЛИЗОВАНОГ ОДНОСА
ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ И СПЦ

заокружење и коначна доградња те државе.
‘’Неко овдје, на првом мјесту, манипулише државом. Јер, коли­
ко год Цркви значило доношење закона о вјерским заједницама,
Црква је вјекове провела и ван закона, и протјерана од држава и
царева, и гоњена’’, навео је Перовић.
Он је казао да би свако грађанско друштво и држава, која држи
до свог просперитета, морала својом насушном потребом сма­
трати уређење оних односа и активности, у које је укључена ве­
лика већина њених грађана, и то генерацијама уназад.
‘’Умјесто тога имамо крајње нејасне оцјене премијера (Мила)
Ђукановића о некаквом монополу који СПЦ има у Црној Гори, и
његове поруке које позивају на уклањање тог монопола’’, рекао
је Перовић.
‘’Питам се, опет на нивоу размишљања о принципима који
изграђују модерно политичко друштво, шта би радила и како би
владала Ђукановићева Влада без монопола? Да ли би и једна де­
мократска Влада могла да влада без монопола?’’, навео је он.
Он је упитао да ли је монопол Ђукановићеве Владе ‘’резултат
његовог насиља и некоректности према другим политичким чи­
ниоцима, или је просто он само вјешт, успјешан корисник моно­
пола закона који каже да онај који освоји 50 одсто плус један глас
на изборима има 100 одсто власти?’’
‘’Имају ли право, у односу на изборни закон, опозиционе стран­
ке, чија се подршка мјери исто тако великим бројем гласова
грађана - 20 одсто или 40 одсто - сматрати монополизмом то што
им Ђукановић не да који ресор у Влади? Наравно да немају’’, ре­
као је Перовић.
Он је подсјетио да је западни демократски свијет давно ријешио
сучељавање црквеног и државног законодавства промовисањем
секуларног друштва, у коме уређења Цркве и државе међусобно
коегзистирају, међусобно се поштујући, и не мијешајући се једни
другима у унутрашњи живот.
Перовић сматра да би добар, европски закон који се односи на
вјерске заједнице, ‘’ставио све ствари на своје мјесто и усмјерио
понашање извршне и судске власти у конкретним ситуацијама,
када неки грађани Црне Горе имају бројне жеље и многа хтјења
по питању, наримјер Православне Цркве’’.
‘’Добар закон би, рецимо, морао да разликује институцију која у
непрекидном континуитету постоји вјековима и неку која је осно­
вана прије пар година. Такав закон не би никога дискриминисао,
нити би икога привилеговао у односу на остале, али би био ка­

НАШКИ И
АРБАНАШКИ

pripovijest

новембар / 2009 / svetigora

Десио се један догађај
на Цетињу толико не­
обичан, да нас је оста­
вио, што се каже, све
без даха. Дакле, дошла
су, као и четири годи­
не раније, два свеш­
теника из Порторика
од којих је један, отац
Андреј Вујисић, ро­
архм ЛУКА настојатељ
дом из Мораче, а други
је отац Петар, на кога
Цетињског манастира
се и односи ова при­
ча. Шта је он поријеклом,
да ли Италијан или Албанац, нијесмо знали да
кажемо. Углавном он је православни свеште­
ник, канонске Цркве. Њих двојица су годинама
заједно и тако су кренули у мисију у Порторико,
гдје имају за сад само сто вјерника. Међутим,
како се чудно деси да Господ отвори нека вра­
та на која човјек није рачунао: када су били ту
прије четири године ништа нијесмо о о. Петру
сазнали, а овог пута смо причали о ситуацији
у Порторику и о доста нејасном поријеклу оца
Петра. И ето, да кажемо, случајно, када смо
једном сједели после Свете Литургије, отвори
Господ врата неслућена и неочекивана. Дакле,
сједели су ту и отац Радомир Никчевић и отац
Љубомир Јовановић, наши свештеници који су
управо били у Скадру, и који почели су причу о
народу који тамо живи.
Тамо у Враки и Скадру постоји велика српска
популација. Међутим, чудна ствар је да ту има
и Срба муслимана који су свјесни своје нације
и памте кад су прешли у ислам. Ријеч је о на­
роду који је побегао из Подгорице и околине,
не знам тачно којим поводом, и задржао мусли­
манску вјеру, али је задржао и своју нацију; чак
се тамо и њихов хоџа презива Поповић. Када је
то поменуто сви смо се засмијали, а засмијао
се и о. Петар, за кога смо мислили да не го­
вори српски. Тада смо видели да он разумије
шта причамо. Онда отац Радомир рече да на­
род у Скадру прича два језика, нашки и арба­
нашки. Дакле ''нашки'' би био српски који они
зову ''нашки'', на шта отац Петар скочи и рече
да се и код њега на Сицилији причају два језика
– ''нашки'' и арбанашки и да он разумије барем
70% од онога што ми причамо, те да нема по­
требе да му се преводи. Ми смо остали потпуно
збуњени: каква сад Сицилија, ''нашки'', арбанаш­
ки... и питали смо га о чему се ту ради. Објаснио
нам је да су они на Сицилији исељеници из Ска­
дра, али да знају да нису поријеклом из Ска­
дра него из неког другог мјеста, и ту већ поче
да прича на енглеском - до тада нам је причао
на ''нашком'', који смо ми јако добро разуме­
ли. Рече да долазе из неког мјеста које се зове

дар да обезбиједи да се оно што је моје не припише вама, нити
би било могуће да ваше личне податке ја присвојим за себе’’,
објаснио је он.
Перовић је казао да је недавно ‘’једно непрописно паркирање
и драстична пријетња ватреним оружијем у центру Подгорице,
изазвала оправдану осуду јавности. Да није закона који овакве
поступке санкционишу, ова осуда не би могла бити значајнија
од емотивне реакције пријатеља нападнутог новинара. Овако,
уз постојање закона, одбрана новинара јесте равна одбрани
реда у друштву, држави’’, навео је он.
Перовић је рекао и да се поводом каменовања цркве, полиције
и свештеника на Ивановим Коритима и вријеђања вјерника
Митрополије на националној основи, ‘’баш зато што нема за­
кона, ни уговора’’, свео коментар јавности на ‘’нестварну и
несхватљиву оцјену о сукобу двије цркве’’.
‘’Уколико не жели да испитује ко је од кога физички јачи и бо­
рилачки вјештији, држава мора да покаже своју снагу’’, рекао
је Перовић, говорећи како ријешити готово сталне инциден­
те између вјерника СПЦ и присталица Црногорске православ­
не цркве.
Он сматра да је недопустиво да се физички насртаји на цркву,
оних који ‘’желе и хоће нешто у вези те цркве, препусте
довитљивости и спретности локалног командира полиције, а да
државни врх не показује никакав став, нити какву стратегију по
том питању’’.
‘’Бранећи православне храмове од насртаја невладине
организације ЦПЦ, како би по мени гласило најпрецизније
одређење групе господина (Мираша) Дедејића, држава Црна
Гора се не би ставила на страну неке ‘српске’, а против ‘црногор­
ске’ организације, већ би доказала постојање саме себе’’, тврди
Перовић.
Он је додао да ако неко мисли да му припада право да посједује
неки црквени предмет или право да врши службу у неком хра­
му ‘’то право неће остваривати јуришом, урлицима и камењем,
него уредним дописима надлежним судским инстанцама’’.
‘’Онај ко мисли да је први начин родољубивији и поштенији, тај
не воли Црну Гору, него џунглу’’, казао је Перовић.
Коментаришући оптужбе ЦПЦ на рачун Митрополије везано за
наводно обучавање терориста и изношења милиона еура из
Црне Горе, Перовић је казао да би ‘’морало бити неког ко је над­
лежан да реагује, не само на те дрске произвољности’’.
Он сматра да би неко од надлежних морао да реагује и на
помињање Београдске патријаршије у контексту и интонацијом
‘’која би требала да је уврједљива, дисквалификујућа за служ­
бенике те Патријаршије, само и једино из разлога што је њено
сједиште у Београду’’.
‘’Сигуран сам да ће бити оних који ће говор мржње и
подстрекивање подјела видјети у мојој напомени да су сва
четири бивша свештеника СПЦ, који сада чине свеукупно
свјештенство ЦПЦ, појединачно гледано, више времена прове­
ли под покровитељством Београдске патријаршије, него што ја
имам година живота’’, казао је Перовић.
Разлози, како је додао, због којих је тим људима забрањено даље
свештенослужење немају никакве везе са Црном Гором, ни са
1918. годином, већ са њиховим односом према свештеничкој
служби и хришћанском моралном закону. Он као ‘’атак на разум’’
види скривање тих људи иза имена Црногорска црква, зато што
у моменту када су искључени из Православне Цркве, и када им
је изречена забрана даље службе у Београду, Пожаревцу, Цари­
граду, односно тамо већ гдје су служили деценијама, ‘’они нијесу
ни знали гдје се налазе, ако су икада и чули да постоје, Бајице и
Иванова Корита, на примјер’’.

37

svetigora / 2009 / новембар

Лефт Ривер и ми се одмах сјетисмо да је у питању
Лијева Ријека. А он рече: ''Да, тако код нас кажу
Лијева Ријека, а наш је родоначелник неки Васо!''
Из овог смо закључили да је вјероватно у питању
некаква популација Васојевића која је прошла
кроз Скадар. Упитали смо га колико их је сада на
Сицилији? Рекао је да их је у преко 90 села око
60.000 људи. Збуњени свим што смо чули питали
смо га које су вјере ти људи. Рекао је да су вјере
православне, али да нијесу у канонској Цркви,
јер их нико не признаје; да имају и своје свеш­
тенике и да се држе сви заједно, да је најчешће
презиме Немањин, што Италијани изговарају
као Немањино, али да се на ''нашком'' изговара
као Немањин, и да причају сви ''нашки'' и арба­
нашки. Ми смо били и даље, тако да кажем у не­
доумици: 90 села са 60.000 људи!?
Даље нам је рекао да су прије 500 година дош­
ли из Лијеве Ријеке и да се сећа како су га као
дијете успављивали причама о претку Васу, од
чијег су сина Ковача потекли Ковачевићи, од
којих су и његови Вулићи (он сад има неко дру­
го италијанско презиме, јер Италија баш није
дала да се о томе нешто нарочито прича, поку­
шали су да их убеде да су Албанци, али им то није
успело). Рекао нам је како памте неког попа Ка­
тана, од којег су Катанићи и како су дошли на
Сицилију 29. маја, те зато већ 500 година 29. маја
сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају
на исток према отаџбини и да плачу: ''Ја сам био

38

мали и нисам знао зашто треба да се плаче, стари су ми рекли
да морам да плачем и да гледам на исток, они су плакали онда
ухвати и мене жалост и онда сам и ја плакао. Пјевали су неке
тужне пјесме на нашком језику о својој отаџбини.''
Предложио сам оцу Петру да га одведемо на Васов гроб у Но­
жице у Лијеву Ријеку. То је за њега било потресно... загрлио је
онај гроб и говорио да 500 година његова породица жели да
види тај гроб, а нису ни знали гдје је, нису знали гдје је Лијева
Ријека. Упознали смо га и са старешинама из Васојевића и
Братоножића. После смо га одвели у Скадар да се види са
осталима, и видио се и са једнима и са другима, и са Србима и
са Муслимани који су изузетни људи. Мора се рећи да ти Мус­
лимани не гледају нас православце као на страно тијело, него
чак и помажу у пословима на уређењу око наше српске Цркве
тамо, јер знају да је ријеч о истом народу. И ја сам сам први
пут био тамо, мислио сам да је Скадар на Бојани некаква бајка,
али заиста су тамо младу Гојковицу коју Албанци зову Розафа
узидали у зид и дан данас из тог зида точи млијеко: оставили
су дојку слободну да подоји сина. Још чудније је што је отац
Петар ту причу знао у такве детаље да је нама стао дах. Рекао
нам је да зна ту причу још из детињства. Ми смо мислили да
су наше народне јуначке пјесме једини извор те историјске
грађе, међутим видите не само да је прича истинита, већ је
позната и том нашем народу, тим нашима Васојевићима и на
Сицилији. То је заиста чудесно: таква једна тајна која је могла
да остане покривена, само да отац Радомир није рекао да се у
Скадру прича ''нашки'' и арбанашки. Иначе, православни Ал­
банци са којима се отац Петар тамо сусрео су говорили су на
том арбреш, односно староалбанском, а то је тај ''арбанашки'',
који отац Петар боље зна.

dijalog
РАЈО Војиновић

МОСТАРСКИ БИСКУП РАТКО ПЕРИЋ ПОСjЕТИО
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКУ МИТРОПОЛИjУ

новембар / 2009 / svetigora

нагласио је митрополит Црногорско-приморски.
Захваљујући на указаном гостопримству, бискуп
Перић позвао је владику Амфилохија да посјети
Мостар. ‘’Да одржите предавање мојим студенти­
а братски позив Митрополита Амфилохија у посјети ма на Теолошком институту. Тиме бисмо заиста били
Митрополији црногорско-приморској 17. септембра врло почашћени’’, рекао је он и подсјетио да је прет­
је боравио бискуп мостарски др Ратко Перић, један ходно, прије двије-три године владика захумскоод најеминентнијих теолога Римокатоличке цркве на херцеговачки Григорије посјетио ту институцију и
просторима бивше Југославије. Бискуп Перић обишао је музеје говорио студентима. По звршетку предавања го­
на Цетињу, Цетињски манастир и Богословију Светог Петра сту се захвалио и уручио му пригодне поклоне рек­
Цетињског, у којој је ђацима и професорима одржао предавање тор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј
у којем је изнео теолошко тумачење Божијег призива за свеш­ Гојко Перовић.
тенички чин као и савремени образовни систем за свештен­ Ова посјета бискупа Перића Митрополији
ство у Римокатоличкој цркви. Предавање је инспирисало неко­ црногорско-приморској значајна је због узајамне
лико ученика који су поставили питања на која је бискуп спрем­ сарадње између великодостојника Српске Право­
но одговорио. Поздрављајући госта, Високопреосвећени Ар­ славне Цркве и Римокатоличке цркве. Гостопримство
хиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски указано бискупу Перићу и његовој пратњи, дон Анту
Г. Амфилохије рекао је да је благодаран бискупу и његовој Лубурићу, канцелару Бискупије и дон Ивану Кова­
чу, личном секретару бискуповом, јесте знак захвал­
пратњи на посјети.
‘’Упознајући једни друге, у стању смо да упознамо и Онога Коме ности за предусретљивост бискупову коју је указао
служимо. Додуше, и камен свједочи о Њему, али Он се ипак от­ дајући одобрење да се историјски документи из ар­
крива и јавља преко људи. Христос је зато и примио људску хива Мостарске бискупије могу користити за књигу
природу и постао један од нас. Тако је Његова ријеч, ријеч Божја о Свештеноисповеднику Варнави Хвостанском коју
издаје Светигора. То је први
постала блиска. Тако је у
примјер на просторима бивше
свако вријеме, али по­
Југославије да се историјски
себно у наше, битно да
документи у посједу Римо­
знамо једни друге, да се
католичке бискупије предају
сретамо једни са други­
на
коришћење
Српској
ма и да се учимо шта то
православној епархији. Би­
Бог хоће од нас. По тој
скуп Перић је први представ­
мјери и ми постајемо
ник епископата Римокатолич­
свједоци Њега као ис­
ке цркве који је угошћен под
тинске и вјечне Љубави’’,
кровом Цетињске богословије
током досадашњих 146 годи­
на њеног постојања. Завршио
је Сјемениште и Филозофскобогословски факултет у Загребу. Школовање је наставио у
Риму, гдје је и магистрирао и докторирао. Потом је почела
његова веома богата професорско-педагошка служба, на
разним високошколским иституцијама у Хрватској, БиХ и
у Риму. За викарног бискупа рукоположен је 1992. године,
да би неколико година касније постао мостарски бискуп.
Савјетник је у највишим управним тијелима Римокатолич­
ке цркве.

39

jevan\elsko slovo

svetigora / 2009 / новембар

Прича о мудрим и лудим
девојкама
из
Св.
Јеванђеља
по
Матеју (25, 1-13) се на
богослужењима
чита
више пута у току године, па тако и на дан
када Црква празнује
Св.
Параскеву-Петку
(14/27. октобра), те на
Св. Литургији тога дана
слушамо: ‘’Тада ће бити
Царство небеско као десет дјевојака које узеИВАНА Јовановић
ше свјетиљке своје и
изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не
узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама
са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни,
задријемаше све, и поспаше. А у поноћи стаде вика:
Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада
устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке
своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља
вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама,
боље идите продавцима и купите себи. А кад оне
отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с
њим на свадбу, и затворише се врата. А послије
дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им:
Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији
доћи.’’
ва прича, као и прича о мудром и рђавом слу­
зи (Мт. 24, 45-51), која јој непосредно претходи
и прича о талантима (Мт. 25, 14-30), која јој сле­
ди, говоре о једном истом: о Царству небеском и
о томе који је начин да се оно задобије, односно о
томе на који начин се од старог човека изграђује
нови, подобан Царству Христовом. Оно што је још,
по тумачењу Отаца, заједничко овим параболама
јесте да све опет говоре само о једном: о милосрђу.

40

Да је метод задобијања Царства пре свега и мимо свега, мимо
свих других подвига и врлина, братољубље и милосрђе. То је оно
чему нас читаво Јеванђеље учи, а о чему све ове параболе на ве­
ома јасан и недвосмислен начин говоре: ‘’Доћи ће господар тога
слуге у дан када се не нада и у час када не мисли, и расјећи ће
га напола и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и
шкргут зуба’’ (24, 50-51); ‘’А он одговарајући рече им: Заиста вам
кажем, не познајем вас’’ (25, 12); ‘’А неваљалог слугу баците у таму
најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба’’(25, 30)... Све ово је
опет одмах потврђено у опису Страшног суда, где ће милостиви­
ма Господ рећи: ‘’Ходите благословени Оца мојега; примите Цар­
ство које вам је припремљено од постанка свијета’’ (25, 34); а они­
ма који милости према ближњима нису имали: ‘’Идите од мене,
проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима
његовим.’’ (25, 41).
Но, док се у причама о мудром и рђавом слузи и о талантима го­
вори о свим људима без разлике, како сваки од нас треба да своје
животне потенцијале не само умножава, већ и несебично дели
(зато нас Св. Јован Златоусти поучава ‘’...знајући то, употребимо и
новац и старање и покровитељство и све на корист ближњега.
Под талантима се подразумева оно што сваки има као своје
могућности, било заштитништво, било имање, било знање, било
шта год томе слично’’, Тумачење на Св. јеванђелиста Матеја), у
причи о мудрим и лудим девојкама се наглашава да је реч о они­
ма који држе девственост. Због чега Господ од свих људи издваја
баш оне који се труде у подвигу девствености? ‘’Због тога’’, вели
опет Св. Јован, ‘’што је девственост велика ствар о којој многи
имају високо мишљење, те да се не би неко ко га се придржава
опустио, и као да је већ све испунио, престао да ради на другим
врлинама, Христос приповеда ову причу. Да би показао да се дев­
ственост, па чак и удружена са другим врлинама, али лишена дела
милосрђа, осуђује као и прељуба, те се нечовечан и немилосрдан
изједначује са прељубницима. И то је сасвим праведно: ове је сав­
ладала телесна страст, а неразумне дјеве – среброљубље. А теле­
сна страст и среброљубље нису међусобно једнаки по снази, већ
је прва силнија и већу муку задаје човеку. И због тога што су од
слабијег противника побеђене, дјеве мање заслужују опроштај.
Стога их Христос и назива лудим, јер су се, свршивши већи подвиг,

новембар / 2009 / svetigora

ако не променимо сопствена дела, нико неће бити
у стању да нам помогне, и то не зато што неће, већ
зато што не може. И мудре девојке се и правдају
немогућношћу. Ово је објаснио и блажени Авраам,
када је рекао ‘постављена је
међу нама и вама провалија
велика, да они који би хтјели
одовуд к вама пријећи, не
могу’ (Лк.16, 26)’’ (Св. Јован
Златоусти).
И узалуд су после куца­
ле луде девојке на затворе­
на врата: ‘’Господару, Господару! Отвори нам.’’, јер им
њихов вољени Женик на то
одговара: ‘’Заиста вам кажем, не познајем вас.’’ ‘’И
где је корист девствености’’,
закључује Св. Јован, ‘’када те
дјеве нису ни виделе Жени­
ка, а када су закуцале чуле
су страшни глас: одлазите,
‘не познајем вас’? Када је то
рекао сам Христос, не тре­
ба очекивати ништа дру­
го, осим пакла и несносног
мучења; чак и више од тога
– саме те речи су страшније
и од пакла.’’
Овај одељак слушамо на
празник Св. Петке, јер њу
Црква памти и слави као
једну од најмудријих дјева у
својој историји. Као ону која ни девство није прек­
ршила, а ни милосрђе заборавила. На самом по­
четку њеног житија стоји следеће: ‘’Једном Петка
као десетогодишња девојчица, када с мајком беше
у цркви, чу речи божанског Еванђеља: Ко хоће за
мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и
за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко уре­
заше у срце. По изласку из цркве она срете просјака,
и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоце­
ну хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове
дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у
дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише
да то више не чини. Но она продужи и даље то чи­
нити. На грдње због тога, она је родитељима одго­
варала да она другачије не може живети.’’ (о. Јустин
Поповић, Житија Светих). Такво стремљење, умно­
жено вишедеценијским непрекидним и силним под­
визима, учинило је од мудре девојке Параскеве, којој
‘’главна и непрекидна брига беше: како украсити жи­
жак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Жени­
ку Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити
се гледањем красоте Његове’’, велику и славну, ши­
ром васељене прослављену светитељку Христо­
ву, која се и даље милосрдно и човекољубиво стара
за све потребите и која нам је свима опомена и под­
сетник да не заборавимо непотрошиво значење и
значај речи Господњих: ‘’Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.’’

а не савладавши неупоредиво мањи, лишиле свега. Светиљкама
назива сами дар девствености, а уљем човекољубље, милосрђе
и помоћ потребитима.’’ Св. Теофилакт Охридски у свом Тумачењу
Св. Јеванђеља од Матеја слично расуђује о значењу светиљки и
уља, те светиљкама сматра
душу сваког од нас, ‘’јер је ум
сваког човека светило његове
душе’’, а уљем човекољубље и
милосрђе, с тим што он своје
тумачење поткрепљује и
сличношћу које речи милост
(έλεος) и уље (έλαίον) имају у
грчком језику.
А будући да женик одоцни,
задријемаше све, и поспаше: овим је Господ на посре­
дан начин ученицима казао
да неће мало времена проћи
до Његовог другог доласка.
Сан у који су оне пале озна­
чава са једне стране оно што
је људској природи, склоној
раслабљености,
блиско:
опуштање и заборав, а са дру­
ге и смрт која нас све чека и
по којој нећемо имати више
могућности да прекаљујемо
старог човека у себи.
‘’А у поноћи стаде вика: Ево
женик долази, излазите му у
сретање’’. На ову вику су све
дјеве устале, и оне које су има­
ле уља у светиљкама и оне
чије су светиљке биле празне. Устале су све, јер су све Женика че­
кале. Нигде није речено да се било која од њих успавала или да
није марила што је Женик коначно дошао. То нам показује да су га
све са истом чежњом и нестрпљењем очекивале: ‘’Знај добро да
је свака душа добила светиљку и просветљење од Бога и да све
душе устају у сретање Господу, јер желе да се сретну и сједине са
њим.’’ (Св. Теофилакт). Али показује се да није довољно само оче­
кивати, као што ‘’неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући
у Царство небеско, но који твори вољу Оца мојега који је на небе­
сима.’’ (Мт. 7, 21). Потребна су и дела вере, дела не ради плате и за­
слуге, већ да би нас учинила способним да примимо нову земљу
и ново небо када дође време, да примимо и да будемо примљени
у ту свеобухватну и потпуно различиту новину живљења, да бу­
демо спремни да уђемо с Њим на свадбу... Но, време које имамо
да се преобликујемо, да се преобразимо из старог у новог чове­
ка је ограничено и то је значење које скривају стихови: А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке
гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и
вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. Оних пет дјева је лудо и јер су се ‘’узалуд нада­
ле да ће добити уље од мудрих дјева, без обзира на то што су му­
дре дјеве биле изразито човекољубиве, по чему су се и просла­
виле. И без обзира на то што не траже од мудрих сво уље, већ
веле ‘дајте нам од уља вашега’, указујући на нужду у којој су – ‘јер
се наше свјетиљке гасе’, биле су одбијене. И ни човекољубље
оних од којих су искале, ни остваривост молбе, ни потреба и нуж­
да им нису помогли да добију искано. Чему нас ово учи? Томе да,

41

sje]awa

svetigora / 2009 / новембар

Дана 17. августа 2009. године навршава се 90 година од упокојења Јована
Поповића- Липовца, познатог ратника са балканских и руско евроазијских ратних попришта, бригадира црногорске војске, генерала руске
војске, пјесника, путописца и преводиоца.

42

етнографском збор­
нику „Ријечка нахија
ЈОВАН Б. Маркуш
у Црној Гори“, који
је штампан 1911. го­
дине, наш познати етнолог
Андрија Јовићевић пише да су Липовци старином
из Призрена. Од те је породице и први зетски епи­
скоп Иларион. Даље, Андрија Јовићевић пише да
је Иларионов дјед био „Србин Призренац“, а да се
његов син Љеш доселио у тадашњу Зету, у мјесто
Шишовићи (племе Грађани, Ријечка нахија). Љеш је
имао четири сина: „најмлађи Илија пошао је са Све­
тим Савом и доцније поста епископ Зете, а остали
му се синови поженише“. Од једног Илијиног бра­
та, чији се син кнез Илија назвао по дједу Љешевић,
потичу из Грађана братства: Поповићи, Кнежевићи,
Петровићи, Вуковићи и Милановићи. Сва се ова
братства зову општим именом Липовци и сви­
ма је крсна слава Зачеће Светог Јована Претече и
Крститеља (6.октобар). Од једне гране Липоваца
која је давала стално кнежеве грађанске, братство
се назвало Кнежевићи. Од друге једне гране били
су непрестано попови грађански, по чему се на­
звала Поповићи. Из овога произилази закључак да
први зетски епископа Иларион и Јован ПоповићЛиповац, као уосталом и сва братстава која потичу
од Љеша, који се из Призрена доселио у тадашњу
Зету, а данашњу Црну Гору, имају заједничко
поријекло.
Јован Поповић-Липовац рођен је у Грађанима 14.
јуна 1856. године у породици Ђорђа Поповића,
свештеника, који је као противник режима књаза
Данила, био принуђен да 1857. године напусти род­
ну груду и емигрира у Аустрију, а потом у Србију.
Јован је основну школу завршио у Задру, а гимназију
у Београду. Након завршене средње школе уписао
се на Московски универзитет, са којег је прешао на
Артиљеријску академију и успјешно је завршио.
Када су се огласиле прве пушке у херцеговачком
устанку 1875, године Јован Поповић-Липовац до­
шао је из Русије као добровољац на испомоћ својој
браћи, и тада, као деветнаестогодишњак, показао
личну храброст. Наредне, 1876. године учествовао
је у жестокој бици против Турака на Рогамима (Пи­
пери), недалеко од Подгорице, гдје се посебно ис­
такао.
Војничке врлине Јована Поповића-Липовца дола­
зе до пуног изражаја у руско-турском рату 18771878 године на ратишту у Бугарској, приликом

ЈОВАН ПОПОВИЋ-ЛИПОВАЦ,
ХЕРОЈ И ПЈЕСНИК
ослобођења Плевне, о чему у „Гласу Црногорца“ (1884) пише
следеће: „Липовац је у све ратове био командир ,,Изгубљене
дјеце“. Под Авлијар, први се попео и посјекао турског коман­
данта, зашто је добио Крст Светог Ђорђа IV реда. На Девебојни,
1878. године отео је осам топова и заробио све топнике, зашто
је добио Крст Св. Ђорђа I степена, бр.14, којег не носи ниједан
официр у милион руске армаде“. Приликом угушивања побуне
у Туркменији 1879-1880 године, у једном од многих окршаја са
Ахал-Текинцима тешко је рањен, а за испољену храброст у овом
дугом и крвавом рату добија орден Светог Владимира.
По избијању бокешког (кривошијског) устанка 1882. године Јован
Поповић-Липовац успијева да сакупи групу од 17 црногорских
печалбара добровољаца у Бугарској, са којима је пожурио да при­
текне у помоћ устаницима. Као руском официру и држављанину
због административних препрека није му успјело да се благовре­
мено прикључи устаницима али је, ипак, успио да се пребаци у
Црну Гору, гдје је боравио од 1883. до 1898. године. Књаз Нико­
ла Петровић Његош га је лијепо примио и са њим коректно по­
ступао, без обзира на сукоб који је некада постојао између књаза
Данила и попа Ђорђа Поповића –Липовца, оца Јовановог.
Цијенећи његов патриотизам и ратне заслуге на разним
бојиштима књаз Никола га је наименовао за свог ађутанта, а 1890.
године унаприједио у чин бригадира црногорске војске и одли­
ковао златном Обилића медаљом.
Почетком 20. вијека Липовац се поново нашао у руској војсци.
Када је избио руско-јапански рат, 1904-1905 године, као пуковник
царске руске војске отишао је на бојно поље у Манџурији као ко­
мандант руских охотника (добровољаца). У знаменитој бици код
Вафанкуа је командовао Аријер-гардом и практично спасао ру­
ску артиљерију. У овој бици је био рањен у главу, што му није сме­
тало да учествује у крвавој четвородневној бици на заузимању
врхова Сајџа, а потом у познатом јуришу на Киланину, гдје је ко­
мандовао групом од 14.000 војника који су са бајонетима заузели
јапанске позиције и спасили ситуацију цијеле источне армије. За

новембар / 2009 / svetigora

триотске, елегичне и љубавне, као и баладе, роман­
се, легенде и јуначке спјевове. За вријеме боравка на
Цетињу Липовац је пунио странице цетињских ли­
стова и часописа: Гласа Црногорца, Црногорке, Зете,
Нове Зете, Луче и др. Оглашавао се и у периодич­
ним публикацијама и на српском културном просто­
ру ван Црне Горе у: Српској зори, Словинцу, Јавору,
Предионици и Застави. Појављивао се и у руској пе­
риодици. Преводио је Љермонтова и Мицкијевича.
Као посебна издања изашло му је шест књига, од
којих су најзначајније - монографија историјскоетнографског садржаја под називом „Русија и
Црна Гора у вријеме императора Петра I“ (СанктПетербург, 1883) и карактеролошка студија „Црно­
горци и црногорске жене“ (Санкт-Петербург, 1887).
За живота Липовац је био веома популаран и плодан
пјесник о коме су изрицани позитивни стручни судо­
ви и ласкаве похвале. Липовца као пјесника су веома
цијенили Јован Јовановић Змај, др Лазо Томановић
и др. Најпознатије су му пјесме: Босански осветник,
Херцеговачки осветници, Црногорски барјактар,
Српска мати, Издајица, Гусларов плач, Младој
калуђерици, Манита мајка, Књаз Никола покрај
мора и др. Због пјесме Манита мајка, објављене у 21.
броју Црногорке (1885) са антиаустријском садржи­
ном, овај број часописа је био забрањен у Аустрији.
Поред плодног књижевног стваралаштва Липовац
је био један од иницијатора развијања позориш­
не умјетности у Црној Гори. Желећи да допринесе
њеном развоју он се појављује и као аматер-глумац
у првим представама „Балканске царице“ 1888. годи­
не.
Јован Поповић-Липовац се упокојио у војној болни­
ци у Паризу 17. августа 1919. године. Његовој сахра­
ни у Паризу, поред породице и пријатеља, су прису­
ствовали: чланови краљевске породице Петровић
Његош, официјелни представници Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, представник царске
Русије, представник француске војске и изасланик
предсједника француске владе г. Клемансоа.
Иако се свјетска журналистика дивила ратним под­
визима Јована Поповића-Липовца, данас je потпуно
заборављен од надлежних државних институција
Црне Горе и живи само у браственичком и племен­
ском сјећању. Има ратника и културних посленика
са неупоредиво мањим подвизима и признањима
којима су дата обиљежја као трајно сјећање, а лич­
ност достојна сваког спомена и поштовања остала
је ускраћена јер се највјероватније не уклапа у ак­
туелно ретуширање историје Црне Горе и сумњиве
критеријуме приликом одабира личности и дјела за
школске програме.

ово јуначко дијело цар му је послао златну сабљу са Ђорђевском
лентом. Послије овога Липовац је учествовао у одбрани горе Ску­
мирна гдје је поново рањен. За показано јунаштво у Скумирни
добио је орден Светог Владимира трећег степена са мачевима.
О боју на гори Скумирни створена је читава легенда о његовом
јунаштву и по његовом имену од тада је гора Скумирна назва­
на „Гора Липовац“. Чим се опоравио од рана, Липовац са својом
Аријен гардом учествује у бици код Мугдена, са којом показује
велико јунаштво али бива по трећи пут рањен. Послије овога цар
га је произвео у чин генерала своје гарде.
Руски службени листови „Војни зборник“ и „Инвалид“ донијели су
изводе из реферата Главног руског генералштаба у којем се Јован
Поповић-Липовац истиче као јединствен војник у познавању
горског рата. Још током трајања рата, 1904. године, турски лист
„Цариградски гласник“ доноси чланак „Пуковник Липовац, Србин
јунак у руско-јапанском рату“ (X/1904,бр. 32, стр. 4) у којем пише о
животу Јована Поповића-Липовца, руског гардијског пуковника.
О његовом јунаштву писали су и јапански листови, а посебно ен­
глески „Дели Њус“ и „ Херолд“. У чланцима се истиче да је генерал
Липовац сво вријеме руско-јапанског рата био на најопаснијим
позицијама и да су његови подвизи на многим бојиштима Евро­
пе и Азије временом прерасли у легенду, као и да је човјек из­
узетне интелигенције који поред српског језика говори: руски,
француски, енглески и италијански. На једном мјесту се каже „Ин­
тересантно је видјети Липовца у униформи руског генерала, чије
груди тада представљају јуначку изложбу са 33 ордена“. Толико
ратних одликовања тешко да је могао имати иједан његов сав­
ременик и изгледало је невјероватно да је имао чак и 4 ордена
Георгијевског крста и то су истицали као „једини случај у Русији“.
Руски цар је Липовцу додијелио богати спахилук (имање) на
Криму, са годишњим приходом од 7.000 до 8.000 рубаља, као
признање за војне заслуге. Захваљујући овом богатству Липо­
вац је како пише његов друг из дјетињства и пријатељ др Лазо
Томановић „од 12 мјесеци у години десет проводио по Москви,
Петровграду и Паризу, а по два у Грађанима“.
За вријеме Првог свјетског рата генерал Липовац је реактивиран
и командује дивизијом у борбама против Њемаца у Галицији. За
вријеме овог рата Липовац је добио сва војничка одликовања са
којима се може неки ратник наградити. По избијању Октобарске
револуције, у царској војсци бива именован за помоћника коман­
данта Петроградског војног округа генерала Корнилова. Убрзо,
тешко оболио од посљедица бројних рана повлачи се на своје
имање на Криму. У мају 1919. године француска влада даје налог
команданту француске поморске базе у Севастопољу да се Липо­
вац са породицом евакуише у Француску. Оно што је мало позна­
то широј јавности у вези животописа Јована Поповића-Липовца
је његово стваралаштво на културном плану. Захваљујући акаде­
мику др Душану Ј. Мартиновићу који је прикупио библиографске
податке о Липовцу (о томе шта је писао и шта је писано о њему)
и објавио у публикацији „Портрети“ (Цетиње, 1983, стр.147-157)
малобројна стручна јавност је имала прилику да упозна и овај
дио његове личности. Писао је и објављивао разне пјесме: па­

43
Грађани, родно мјесто Јована Поповић-Липовца

jevan\elsko
milosr\e

Милостиви Самарјанин

svetigora / 2009 / новембар

“Господе, човјека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода, а
док ја дођем, други сиђе прије мене.” (Јн. 5, 7)

44

тепен бриге за осо­
бе са посебним по­
требама
(ОСПП)
је одраз стања
социјалног, меди­
цинског, педагошког и
културног нивоа једне
земље. У последња
ОЛИВЕРА Балабан
два века знатно је по­
расла свест о томе да
су особе са посебним по­
требама првенствено личности. С друге стра­
не развој науке, технике и осталих показатеља
савремене цивилизације иде муњевитом брзи­
ном, тако да је њихово уклапање у савремено
друштво данас изузетно тешко. Иако данашњи
закони посебну пажњу посвећују поштовању
људских права, у практичном смислу, када је у
питању побољшање живота ОСПП, резултати
су врло скромни. Особе са менталним хендике­
пом су међу најугњетаванијим. Многе се, и све
више њих, уклањају већ из утроба својих мајки.
Друге су затворене у великим установама или
психијатријским болницама, често са веома ло­
шим третманом. Данашњи модеран човек, чији
су главни идеали имати, уживати и победити, у
свом егоистичном погледу на себе и свет око
себе, нема довољно слуха да чује потребе ни
себи сличних, а камоли оних који далеко заостају
за његовим интелектуалним, социјалним и кул­
турним статусом.
Да је “оштећених људских јединки” (како су не­
кад називане ОСПП) одувек било, говори нам
како Библија, тако и разни други историјски по­
даци (археолошке ископине, слике на зидовима
праисторијских пећина, надгробне плоче и др.)
У Библији на много места можемо пронаћи пот­
врду постојања хендикепираних особа и бри­
ге за њих. Пророк Исаија каже ”Тада ће се от–
ворити очи слијепима, и уши глухима отвориће
се” и “Тада ће хромац скакати као јелен, и језик
нијемога пјеваће, јер ће у пустињи проврети воде
и потоци у земљи сасушеној.” (Ис 35, 5-6)
У Старом Завету налазимо да болест погађа и си­
ромашне и богате. Нпр. праведни Јов, па затим
израиљски краљ Језекиљ, који прима из Божије
руке и болест и оздрављење (Ис 38, 9-20).
Читајући Јеванђеља можемо запазити да је у Хри­
стово време Палестина била пуна “хендикепира­
них”. Мноштво опседнутих, слепих, хромих, губа­
вих, сакатих и разних других болесника тражили
су начин да оздраве.
Сусрећемо их како просе уз путеве, по трговима,
пред уласком у Храм, а неки 38 година чекају не
би ли их неко спустио у бању кад се у њој покре­

не вода.
Нажалост људи су се увек трудили да се оваквих јединки осло­
боде, често на јако свиреп начин. У робовласничком друштву,
када је владала борба за егзистенцију сваког појединца, сма­
трало се да је аморално живети на терет другог, а не доприно­
сити добру заједнице, те је стога та иста заједница тежила да се
ослободи тог непродуктивног члана.
Историјски подаци кажу да је начин убијања дефектне деце
био различит. У Спарти су их бацали у провалије Тајгетске пла­
нине, у Индији су их давили у реци Ганг, у Египту су их у чунови­
ма пуштали низ реку Нил. У Риму отац није примао такво дете
од мајке, већ га је показивао петорици сведока да се увере да
је дефектно, а затим би га односио у шуму и тамо остављао. У
Мексику код старих Инка, дефектна деца су сакупљана у једну
зграду царске палате и ту су их чували да би касније служили за
забаву краљу. Ипак, осим ових примера суровости, сазнајемо
да стари Грци и Јевреји нису убијали такву децу, већ би их
Атињани давали робовима на чување, а Јевреји би такву децу
чували у својим кућама верујући да на тај начин испаштају гре­
хе својих праотаца.
Овде је занимљиво додати етичко образложење мудраца тога
доба који су свирепо убијање деце оправдавали. Демокрит
(460-370 године пре Христа) је писао: “Рађала су се слепа и глува бића, без руке и ноге, али су била принуђена да се повуку из
животне борбе и уступе место онима који ће се трајно учврстити у животу”, а Херодот каже: “То је акт љубави заједнице,
јер је свирепо оставити оне које волимо да лагано копне у својој
немоћи или старости.” Па затим наставља: ”У Египту се због
смрти мачке више плакало, него због смрти детета.”
У Средњем веку долази до промена. Број ових свирепих убиста­
ва се смањује, нарочито у хришћанским земљама. При црква­
ма се почињу отварати прва уточишта, азили или на приморју
тзв. шпитаљи (болнице) за чување и неговање “убогих” што је
био заједнички назив за све категорије дефектних лица. И на
нашим просторима брига за убоге датира из Средњег века. Те
податке налазимо углавном у биографијама краљева и архие­
пископа. У биографији Стефана Немање (од Светог Саве) стоји:
“безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ,
наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице
оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде.“ Затим, када је Немања ликвидирао богу­
милски покрет, други биограф и син (Св. Стефан Првовенчани)
каже: “Он изобличи безбожништво њихово и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, а домове њихове и све имање сакупив, разда прокаженима и убогима.“
Почетком 19. века појављују се и покрети као што је еугенич­
ки покрет, који се у великој мери тиче управо и ОСПП, а који се
развијао под утицајем Френсиса Галтона (1822-1911) у Великој
Британији и Чарлса Девенпорта (1866-1944) у САД.
Еугеника је програм за побољшање људске врсте и то тако што
би требало спречити „инфериорне људе“ да имају децу (нега­
тивна еугеника) и подстицати оне „супериорне“ да се што више
размножавају (позитивна еугеника).
Појам еугеника је иначе настао од две грчке речи (еу и генос)
што у преводу значи „добри гени“. Френсис Голтон је учио да

су и хришћанство, које је одувек указивало на неприкоснове­
ност достојанства људске личности, и медицина, која је раз­
вила могућности одржавања у животу оних људи који би у су­
протном умрли од последица физичких, психичких и морал­
них (!) поремећаја, само кочили напредак људске расе. До краја
1930. године већина америчких држава је имала законску регу­
лативу о стерилизацији.
Најужаснија примена еугеничких принципа се догодила у
нацистичкој Немачкој. Хитлерова Немачка је 1933. године уве­
ла Закон о спречавању рађања потомства код људи са наслед­
ним болестима, што је довело до тога да око 350000 људи буде
подвргнуто стерилизацији.
После кратког историјског прегледа, да се осврнемо на
садашње стање. Да ли се стварно човечанство другачије, од­
носно хуманије него раније, односи према ОСПП или је то само
први утисак? Шта нам је то донео напредак цивилизације?
Да ли се данас деца бацају у реке, планине… Не! За то се да­
нас кривично одговара! Али је данашњи човек пронашао
чини се још перфидније начине да се ослободи “лошег гене­
тичког материјала”. Данашњи еугенички покрети нуде мла­
дим девојкама новац за њихове јајне ћелије. Обично се траже
девојке беле расе, висине око 180 цм, високе интелигенције и
без физичких недостатака, са добрим резултатима на пољу ма­
тематике, уметности или спорта. На сличан начин откупљују
сперму ”успешних мушкараца” стварајући банке генетског
материјала за стварање супер-расе.
За потребе негативне еугенике користе се могућности модер­
не генетике тј. пренатална дијагностика.
Стога, данашње мајке нажалост немају права ни да се до
краја радују том великом Божијем благослову рађања. Како
да се радују, када их још у чекаоници испред гинеколош­
ке ординације дочека мноштво плаката са натписима “Сигуран пут до здравог потомства” или “Тестирањем до здравог
плода”, “Делује и 24 сата после” и мноштво других. Уместо да

новембар / 2009 / svetigora

гравура из Илустроване Библије Гистава Дореа, 1865.

са радошћу ишчекује прве покрете новог живота у
својој утроби, живота од Бога датог, јединственог и
непоновљивог, будућа мајка треба да обави разно­
разне тестове и испитивања који ће јој тобоже пот­
врдити да ће родити “нормално” дете.
Да мало разјаснимо о каквим се заправо тестовима
ради, о њиховој поузданости и ризику извођења. О
психичким траумама које остају у ишчекивању так­
вих резултата, излишно је и говорити.
Гинеколози упућују на “скрининг тестове”, а затим у
зависности од “потребе” и на амниоцентезу. Шта зна­
чи скрининг? То је прелиминарно откривање особа
са непрепознатим облицима поремећаја здравља
уз помоћ лако и брзо примењивих поступака, на
иницијативу лекара. У пренаталној дијагностици ко­
ристе се double, triple, quadriple (дабл, трипл, ква­
дрипл) и комбиновани тест, у зависности од интра­
утерине старости плода. Они су заправо тестови
вероватноће, значи показују колика је вероватноћа
изражена у процентуалним вредностима да плод
који мајка носи има одређене хромозомске абнор­
малности, првенствено Даунов синдром, тризомију
18-тог хромозома, дефект неуралне цеви и др.
Одређује се ниво одређених хормона у крви мајке
и тај резултат се упоређује са постојећим статистич­
ким подацима. У зависности од добијених резулта­
та, гинеколог одлучује да ли ће нека мајка поћи на
инвазивну методу пренаталне дијагностике, одно­
сно на амниоцентезу. Амниоцентеза се сматра ко­
начном потврдом присутности или одсутности аб­
нормалности. Амниоцентеза се изводи у шеснаестој
недељи трудноће, у којој се код бебе већ примећују
трептаји очију. Пре тога, тачније у десетој недељи,
може се извршити биопсија хорионских чупица,
такође инвазивна метода, која представља узимање
исечка постељице и том методом се поред присут­
них неправилности у развоју плода може открити и
пол детета, тако да родитељи који нису задовољни
вестима о дечаку или чешће девојчици, могу бржебоље да реше свој проблем и потпуно су слободни
да својевољно почине чин убиства, тј. абортус.
Откуцаје срца бебе које смо чули већ у осмој недељи
трудноће, можемо прекинути једном кратком и наи­
зглед безазленом интервенцијом.
Све ове инвазивне методе носе са собом ризик од
повређивања плода, али нажалост све више мајки
се одлучује на њих. Ни једна ова метода не може у
потпуности и са сигурношћу потврдити валидност
својих резултата до самог тренутка рађања. Врло
често се деси да мајке које и поред позитивног на­
лаза на присуство абнормалности у развоју плода,
одлуче да роде дете, роде потпуно здраву децу.
Ето тако се у савременој цивилизацији људски род
ослобађа непродуктивних јединки!
У 21. веку, свесни чињенице колико је људски род
напредовао у разним сферама, ми и даље чинимо
тобожње милосрдно дело убијања оних које воли­
мо, како то рече Херодот. Свакодневно слушамо раз­
норазне приче о људским правима, па чак и о пра­
вима животиња, а то основно право, право на живот
нам промиче. Заправо оно је дато у руке мајци, коју

45

svetigora / 2009 / новембар

46

су пре тога престравили, подвргли разноразним
испитивањима и која је пре свега у, како то зовемо,
“другом стању”, када је закон штити и сматра доне­
кле психички измењеном. Мајка је та која има пра­
во да роди или да убије?! Свакако не смемо изоста­
вити и чињеницу, да је људски род у својој перфид­
ности пронашао и друштвено прихватљив назив за
личност којој пре­
ти убиство, а то је за­
метак. Дакле, то није
дете већ само нека­
кав заметак!
И данас је на сна­
зи
борба
за
егзистенцију
сва­
ког појединца, па је
друштво у својим
калкулацијама ве­
роватно израчуна­
ло да му се више ис­
плати понудити уби­
ство него разно­
разне помоћи које
су неизоставно по­
требне за одгој де­
тета са посебним
потребама. Када се
родитељи суоче са
дијагнозом свог бо­
лесног детета, пред
њима стоји тежак
и мукотрпан крст, а јако је мало оних који им желе
помоћи у ношењу тог крста. Врло често остану сами
и очајни, са мноштвом питања упућених себи сами­
ма, Богу… Зашто баш нама то да се деси, зашто баш
наше дете?.. Али оног тренутка када прихвате тај
свој крст, као такав и непромењив, задивљујуће је
гледати их како не посустају, колика је сила њихове
љубави за то дете, колико је жртве! То нама обичним
родитељима са обичном децом, никада не може
бити довољно јасно. Кажемо обичном децом, због
тога што на дете са посебним потребама не треба
гледати као на болесно, већ га треба гледати као
посебно дете у свој лепоти те речи. Ретко које обич­
но дете може тако да се обрадује једном осмеху, до­
диру, пољупцу, како то знају посебна деца. Као што
рече Св. Филарет Московски када га је неко питао за
судбину идиота: “Идиоти, да, само су за нас идиоти,
а не за себе и за Бога. Њихов дух се на свој начин уздиже. Може се десити да се ми, мудри, покажемо горима
од идиота. А деца су сва – Анђели Божији.“
Многи родитељи проведу цео живот у
размишљањима да ли ће моћи својој деци да обе­
збеде добро школовање, да их одену по последњој
моди, праве драму око тога ако немају све петице у
школи, поред све њихове жртве… И притом се жале
Богу како им није дао добру и послушну децу и како
им је тешко.
Аутор ових редова имао је прилику да чује поучан
разговор двије мајке. Прва се жалила другој чије је
дете боловало од тежег облика церебралне парали­

зе, како њен син неће ништа да учи, а они су му све пружили
у животу и раде по цео дан да би он имао све. Друга мајка је
мирно одговорила: ”Ја, хвала Богу, немам тих проблема, само се
бринем ко ће се старати о њој једног дана када ја умрем!“ Ето ко­
лико ми можемо разумети тежину њиховог живота. Најчешће
све остане на уздасима: Страшно или Боже сачувај!
Мали број родитеља деце са посебним потребама се одлу­
чи да дете смести у неку
специјализовану
уста­
нову. Углавном то буду
најтежи случајеви, на­
пуштена деца, социјални
случајеви или они који
после смрти родитеља
немају никог ко би се о
њима старао. Родитељи
се јако тешко одлучују
на тај корак или га чине
у крајњој нужди. Један од
главних разлога је страх
и неповерење према так­
вим установама. Радије
се сами боре и труде ко­
лико је у њиховој моћи да
тој деци омогуће адеква­
тан третман; већина и уз
стручну помоћ, у завис­
ности од тога колико им
је доступна. Врло често
се дешава да мајке које су
претходно биле запосле­
не, остају без посла због честог одсуства, а неке и саме напу­
сте посао да би се могле посветити детету у оној мери у којој
је то потребно. Самим тим њихов социјални положај постаје
још тежи. Свака помоћ им је добро дошла, свако дело љубави и
пажње за њихову децу је са благодарношћу прихваћено.
Црква је још увек та која се труди да испуни своју хришћанску
дужност љубави према ближњима.
Раније када смо у нашим студентским расправама, као
сви млади људи који желе нешто да направе или проме­
не, расправљали о овој теми често би се чули ставови по­
пут: “Црква није социјална установа!“ или “Има неко ко је за­
дужен да се тиме бави, то је држава.” За личност која у себи
обједињује хришћанина и дефектолога овај однос према про­
блему је неприхватљив. Заправо се ради о томе да су људи јако
мало обавештени на који начин се све може помоћи деци са
посебним потребама и њиховим породицама. Људи обично
замишљају велике организације, прикупљање великих сред­
става, и при самој помисли на све то остају обесхрабрени,
мирећи се са чињеницом да је то немогуће остварити. Све ово
могу учинити моћни и богати људи. Али шта је с оним што мо­
жемо учинити ми мали обични људи из народа? Много тога!
Сви имамо таленте од Бога нам дате и када би се само мало по­
трудили и удружили много би и постигли. Неко је трговац, па
ће дати пакет пелена, неко је лекар, па ће обићи болесно дете
када га је тешко повести у здравствену установу, неко је еко­
номиста, па ће знати добро да управља средствима које има­
мо, неко је правник, па ће родитељима помоћи у остваривању
њихових права. Домаћица ће умесити колаче да обрадује децу,
дефектолог ће им пружити свој третман, а медицинска се­
стра поћи до њих да им да терапију. Свештеник чија улога је

КУЛТ СВ. ЛУКЕ
КАО ПРВОГ ХРИШЋАНСКОГ ЛЕКАРА
НА ЛОКАЛИТЕТУ ДАНАШЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ

та рећи о култу Св.
Ап.
Луке,
првог
predavawe
хришћанског лекара
прибројаног сазвежђу све­
тих на локалитету данашње
Црне Горе? Заиста, много
тога. Свети Лекар, апостол и
јеванђелист Лука је изузет­
но поштован на овим про­
сторима. Он је са Св. Ап. Пав­
лом походио ове пределе
Јадранских обала. Сматра
се да је у близини садашњег
града Требиња Ап. Павле
проповедао. Као што је већ
поменуто, Св. апостол Павле
у једној од својих посланица
Mr ph. spec. ЗОРИЦА
за Св. Луку каже: «Поздравља
Митровић
вас Лука, љекар љубљени...»
(Кол.4,14), што значи вољени,
омиљени (ми бисмо данас рекли, нпр. изабрани ле­
кар, али израз «изабрани» не мора да подразумева и
«омиљени»). Св. Лука се од других ранохришћанских
лекара издваја по много чему. Он је сведок и хрони­
чар самог оснивања хришћанства и почетка једне
нове епохе у историји човечанства. Сматра се да је
етнички био Грк, али се са сигурношћу то не може
тврдити. Био је полиглота одлично је владао језицима
који су били у употреби у том
делу Римског Царства (ла­

Ш

новембар / 2009 / svetigora

најважнија, духовно ће охрабрити и породице са посеб­
ном децом приближити Богу и поучити их вери. Мно­
ги ће рећи да је све ово бајка за малу децу, због просте
чињенице да смо навикли на уљуљканост у свој свакод­
невни живот. Но, зар млади, и не само млади човек, не
тражи изазове, зар не истражује, не испитује? Било би
доиста лепо и корисно усмерити само мало своје снаге
и на такав подухват. Свако према својим могућностима,
важно је заједничарење.
Иако свест о потреби да се помогне потребитима није
баш на завидном нивоу и не можемо навести многе при­
мере тог труда, Богу благодарећи имамо и светлих при­
мера. Један од таквих је манастир Св. Петка Изворска
код Параћина. Овај манастирски комплекс више од 60
година је уточиште девојчица тешко ометених у развоју.
Међу њима има и оних које су тамо дочекале старост.
Сестринство овог манастира, на челу са игуманијом
мати Маријом, стара се о око 90 особа са тешким ин­
валидитетом. Сестре раде по дванаест сати у две сме­
не. Воде комплетну бригу о њима: мењају им пелене,
купају их, хране, облаче. Све то са неизмерном љубављу.
Најстарија штићеница, која је са 11 година примљена у
дом, сада има преко 70 година.
Понеким штићеницама долазе и родитељи. Неки чешће,
неки ређе. Има и оних који су дете оставили, погледа­
ли га, пољубили и заувек отишли. Кад оставе своје дете,
они срце своје оставе тамо, оно им је свакодневна рана,
и њихов живот је делом заувек тамо.
Нажалост, и овај дом, као и већина сличних установа,
функционише у тешким условима. У оронулој вешерни­
ци перу се постељина и веш, стотине килограма. Маши­
не су старе, зграде оронуле, а шпорет на коме спремају
храну стар је више од 40 година. У последње време ма­
настиру стиже помоћ са разних страна, па и од стране
државе, те им је живот унеколико олакшан.
При манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини
основано је пре 4 године Милосрдно удружење “Брат­
ство и сестринство Пресвете Богородице Тројеручице”
које помаже деци ометеној у психофизичком развоју. У
Удружењу ради око двадесетак хуманиста, професора,
наставника, домаћица, лекара и људи других занимања.
Они се баве прикупљањем помоћи у храни, одећи, пе­
ленама за око 70 породица. Посебну пажњу посвећују
прославама рођендана деце ометене у развоју.
Овим примерима се придружује и пројекат Добротвор­
ног фонда Српске Православне Цркве Човекољубље,
под називом “Светосавска учионица”, чији је циљ био
помоћ у учењу деци без родитељског старања. Пројекат
је обухватао и рад са умерено ментално заосталом де­
цом. У оквиру тога пројекта организоване су разне
секције као и часови веронауке.
Већ смо рекли да је сваки, па и најмањи труд значајан, те
горњи примери, иако, по својој жртви, могу да послуже
за узор свим будућим, ни изблиза нису довољни. Нису
довољни ни својим капацитетима, ни својим дометом.
Из простог разлога што данас у сваком граду, у свакој
заједници, има оних којима је потребна помоћ. Не може
нас стално правдати ограда: то је посао овога или онога!
Јеванђеље нас све позива на жртву и добра дела. Данас
је много оних који чекају „да их неко спусти у бању када
се у њој покрене вода“.

47

svetigora / 2009 / новембар

"Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им΄о великога Луке ...
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати...
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука.
Са Неба се пружи рука Самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом, с други апостоли
За цркву се свету свети Лука моли..."

48

Код Срба, култ Св. Луке осетно јача када је мошти овог
апостола откупио и у Србију, у средњовековни град
Смедерево, донео Деспот Ђурађ Бранковић 1453.
године. Међу чудима која је хроничар том прили­
ком прибележио описано је и чудо са неким Кир Поп
Јаковом који није веровао да је то тело Св. Ап. Луке,
него се све време подсмевао због чега је изненада из­
губио вид, а одмах потом у великом страху завапио Св.
Луки да га исцели. И, како даље каже непосредни све­
док овог догађаја, «... и Кир Поп Јаков приклони главу
к руци Светога, и Свети га исцели...». Заиста прекрасно!
Може бити да је и овај догађај, који се у списима ретко
помиње, допринео да се верни народ Св. Луки и данас
обраћа за исцељење очних болести.
Мошти Св. Луке су потом продате у Задру, али је ипак
део моштију остао у Херцеговини до данас. То је сто­
пало Св. Луке које се чува у манастиру Косијерево.
Остало је записано да су се у Херцеговини јунаци
заклињали над стопалом Св. Луке Богу и једни други­
ма на верност полажући оружје, након чега су целива­
ли мошти за благослов и одлазили у битку са Турцима
или Млечанима.
У Црној Гори дан Св. Луке је познат као Лучиндан,
а време се мери на оно «до Лучин-дана» и оно «од
Лучин-дана». И климатске прилике су се описивале
по Св. Луки, о чему сведочи изрека: «Св. Лука – снег до
кука».
Најстарија очувана црква у Црној Гори (а и шире) је из
1195. год.; посвећена је Св. Луки и налази се у Котору.
Овде имамо култ Св. Луке и као лекара, тј. врача, што
се преплиће са култом ранохришћанских лекара Св.
Врача Козме и Дамјана и Св. Трифуна на овим просто­
рима, особито у Котору, а о чему смо раније говорили.
Лука (тј. Луча) је грчко име и значи светлост, од чега
би српска варијанта овог имена била Светозар. Ту су
и лични антропоними (тј. имена) по Св. Луки који се
срећу: Лука, Лукина, Лукијана, итд., а и презимена као
што су: Лукић, Луковић, итд.

стопало апостола Луке, манастир Косјерево

тински, грчки, јеврејски, арамејски, итд...). Био је фило­
соф, писац, оснивач иконописа. И био је лекар, школо­
вани лекар. Његова диплома лекара из I века н.е. није
ништа мање значајна од наших високошколских ди­
плома у ХХ I веку. Написао је и Јеванђеље, то је добро­
познато «Јеванђеље по Луки». Пострадао је од својих
политичких противника. Пре страдања њему је, као
многим другим мученицима, нуђено да се одрекне
вере и Цркве, што је он одлучно одбио чиме је свесно
себи потписао смртну пресуду. Зато се и каже у песми
Св. Владике Николаја о Св. Ап. Луки:

У Црној Гори многа братства славе Св. Луку. То су нпр. нека брат­
ства у Ровцима: Влаховићи, Булатовићи, Бећковићи, Таушановићи,
итд.; братства код Никшића (Божовићи из којих је прота Радојица
Божовић из Улциња), братства у Милочанима и Горњем Пољу код
Никшића, као и нека братства у Пиперима (Бојановићи). У Жупи
Никшићкој скоро сва братства славе Св. Луку; ту је подигнут и
манастир са велелепном црквом посвећеном овом омиљеном
светитељу.
Дешавало се да када праведници поштују неког светитеља да
се и упокоје у дан када се он прославља. Св. Климент је пошто­
вао Св. Пантелејмона и преставио се на његов дан. Црква у Ба­
рама Радовића освећена ове године посвећена је овим дивним
светитељима.
Архим. Јустин Ћелијски родио се на дан Св. Благовести, па је и до­
био име Благоје. Током живота он је неуморно изгарајући пропо­
ведао и сведочио благовести, тј. благу вест Господњу – Јеванђеље
(на грчком Благовести су Евангелизмос), чак се и упокојио у исти
дан када се и родио.
Архим. Тадеј, старац Витовнички, истицао је Св. Марију Египћанку
као пример покајања. Њу је увек спомињао са особитим
поштовањем као Преподобну мајку Марију Египћанку говорећи
да јој је и Црква због њеног изузетног подвига посветила пету
недељу Васкршњег поста иако је жена. Архим. Тадеј Витовнички
упокојио се на дан Св. Марије Египћанке 2003. године.
Обзиром на значај и особености култа Св. Луке на овим просто­
рима, можемо претпоставити да је Св. Петар Цетињски пошто­
вао Св. Луку тако топло и усрдно да се удостојио пресељења у
вечност на његов дан - Лучин дан, да са Св. Луком обитава у Цар­
ству Небеском у вечности, а да се истовремено са њим заједно
прославља у народу којег је такође љубио и због којег је тако
много страдао.
Св. Лука је, како видимо, изузетно поштован. Он је и узор у све­
му што је честито, узвишено и племенито, он је и пример како
треба љубити Бога и како треба љубити ближње, он је оличење
испуњења две највеће заповести. Св. Лука је достигао ту чудес­
ну светост која у крајњој линији није нешто недостижно и далеко,
пребивање у светости јесте дужност свих нас. Без труда за светост
и без те светости ми смо ништа. Ако хришћанин не заврши свој
пут у Царству Небеском, боље би му било да се није ни родио. Св.
Лука је један од добрих путоказа на том путу одавде до Царства,
Царства Небеског у којем «нема болести, туге ни уздисаја, него
где је живот бесконачан...». Нека би добри Бог дао да са трепетом
у мислима и великом љубављу у срцу следимо тај путоказ.
Одломак из предавања у Будви, у манастиру Подмајине,
13. 09. 2009. године.

Екатарина

esej

Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт.7, 7)

магија тренутка, осјећај
спојености са небом,
слутња неког другог
свијета, урањање у нешто
дубоко и благо, спокој и
смирај који починак дана
доноси. Када би дан био
МИЛЕНА Бабић
лијеп и сунчан Доротеја
би мислила како се ништа
ружно нигдје на земљи на тај
дан не може догодити.
Како Доротеја растијаше тако и дух упитности и
зачудности растијаше у њој. Сваки дан чудесна је
новина. Бити жив, дијелити радост живљења са
људима око себе - то је огромни дар, свјесна је била.
Како је дивно учити, како је дивно откривати - знала
би рећи својим родитељима. Они се спрва нађоше
у чуду како да реагују на такве њене ријечи, али се
касније навикоше на то и чак је стадоше подстица­
ти да изучава све што је интересује. Отац је научи
рано писати и читати и стави у њену собу мноштво
књига. Она тако би рано заведена свијетом књиге.
Чинило јој се како књига отвара управо оно што
дан затвара, неки нови свијет пун необичних људи
и прича.
Али оцу њеном не дадоше се године. Он се разбо­
ли од чудне неке болести за коју љекари ни име­
на не имаху. Смрт дође као лопов, без икаквог
упозорења, оставивши малу Доротеју и мајку јој
потпуно неспремне на губитак.
Био је предиван прољетни дан. Ништа у том дану не
бијаше што би Доротеји најавило нечију смрт. Цар
се мучаше у зноју. Велики болови у стомаку тјерали
су га да савија главу према кољенима - али њих
двије ни не помислише да би то могао бити крај.
Вјеровале су да је то само нека пролазна грозница
и да ће му ускоро бити боље. Доротеју мајка, због
тога, није стигла на вријеме склонити и заштити
од суровости умирања. Дијете пође да обиђе сво­
га оца и затече га како се бори за живот. Сав у грчу,

новембар / 2009 / svetigora

вријеме оно земља још бијаше топла од стопа Христа
Бога нашега док римске легије ратоваху са исповједницима
Ријечи Божије, и још не бијаше царства овоземаљског у
вјери у Распетога, када се у једном од пет великих жаришта
хришћанства, у славноме граду Александрији, једне тихе киш­
не ноћи маломе цару Консти роди женско дијете. Љето те годи­
не бијаше неуобичајено спарно, пустиња се прострла по вазду­
ху промијенивши боју неба. Умор се осјећао свуда. Људи излажа­
ху из кућа, тек да обаве што је неопходно. Плочници опустеше.
Кише, које дођоше без најаве и громовног хука, бијаху дочекане
са великом радошћу. Смирење и утољење би дато и ожедњелој
земљи. Киша падаше непрестано.
И би поноћ, ноћ се у ноћ улијеваше, мјесец морхесаван: тиши­
на, тек лагано, готово непримијетно, добовање кише, када се
пространом палатом разлијеже дјечији плач. Мајка дјететова се
одмах стаде борити са сном који пријећаше да је обузме након
исцрпљујућег порода. Цар сав устрептао, испрепадан и поносан
трчаше да види свог насљедника.
Женско? Женско дијете? Дјевојчица?! Немогуће! То је нека обмана.
Завјера богова. Та сви су тврдили по начину на који је царица но­
сила да ће бити мушко. Шта да радим сад? − цар се премишљаше
и као да је дијете криво он му се замишљено и љутито приближи.
Али чудо дјечијег присуства затече га. Црвено, подбуло, изразом
као у старе и мудре особе, дјечије лице га порази. Посрамљен,
цар стаде дуго да је гледа и тек када бабице ставише до знања да
оне морају да се постарају око бебе, повуче се у своје одаје.
А сутрадан по рођењу, тек што сунце изађе растјеравши синоћне
облаке, цар дође да опет обиђе дијете. Још више него ли прије
цар се задиви чудом дјечијег присуства, чудом стварања, чу­
дом рађања. Зар ово изађе из бедара мојих? Зар овоме ја дадох
живот? Не! Ово је више Божије него моје. Чим се роди више је
Божије него моје. Ја га само усмјеравам. Па оно је већ сада тако
посебно и своје. Да, да, оно је дошло као дар небески - гомила
мисли о којима ни слутио није да ће бити његове дођоше му и
он би веома изненађен собом. А дијете се бијаше промијенило.
Јутарња свјетлост се пробијала кроз крошње, стизала до попло­
чаних улица, одбијала се од куће, вукла се по прозорима, шуњала
се по двору просипајући зраке своје над уснулим дјететом. Црве­
нило и натеченост почеше да напуштају дјечије тијело. Стално
уснуло, лице њено већ одаваше изузетну љепоту у коју ће дијете
доцније израсти. Цар задивљен дуго стајаше изнад ње. Одједном
он схвати да у својој пометености око дјетета није стигао обићи
своју жену. И цар оде до своје жене. Дуго се премишљајући одлу­
чише да дјетету дају име Доротеја.
И Доротеја оста јединче у оца и мајке. Ма колико се трудили, бо­
гове молили, не даде им се више порода. А тек што научи своје
мисли исказивати Доротеја показа велику бистрину. Философ­
ски дух бијаше у њој. Зачуђеност над свијетом, над бојама приро­
де и небом, небом изнад себе. Плаветнило неба, његова дубина,
промјена боје и облика облака, ноћно небо, сјај његов, слутња о
Творцу свега око себе - то бијаше сав њен свијет. Сатима је могла
гледати у небо у било које доба дана или ноћи. А тек сунце. Моје
сунце - тако га је ословљавала. Залазак сунца бијаше празник
за њу. Боје које сунце шаље њој, безброј нијанси, нестварност,

49

svetigora / 2009 / новембар

50

промијењене боје лица, очајнички је покушавао
да ухвати ваздух у борби са неком невидљивом
немани која као да га стезаше око врата. И онда
пад мрвог тијела у кревет, крик мајке, мук, страш­
ни мук, па тихо јецање мајке. Све то је видјела мала
Доротеја кроз одшкринута врата родитељске собе.
Радост живота, окриље, које
је осјећала да родитељи
граде око ње - неста, оде као
да никада ни постојало није.
Окус смрти, немилосрдност
њена, пустош коју собом
носи, страшни бол, страх од
смрти, љутња на њу, све то
уђе у дјечију душу, давши
јој превише рано зрелост и
заувијек узевши осјећање
безазлености живота.
Смрт, смрт је мој непријатељ,
она је страшна приказа из
прича које ми је нана прича­
ла, она нема милости - дани­
ма иза очеве смрти Доротеја
је само о томе мислила.
Свијет који је тек почела да
открива поста јој велика за­
гонетка, а свијест да ће сви
умријети бијаше јој страш­
на мука. Моја мајка ће исто
умријети, отићи под земљу
и ја је више нећу моћи грли­
ти, нећу је моћи наћи на
земљи. Сви ћемо умријети, сви ћемо умријети. Не,
то не може бити. То не мора бити. Морам наћи од­
говор. Морам све изучити. Морам смрт побиједити!
- све такве и сличне мисли посташе њена свакод­
невница, а у свему овоме она заборави да су спокој
и безазленост икад били дио њеног живота. А жеђ
за вјечним животом растијаше сваким даном све
више и више у њој.
Не бијаше јој ни десет љета када стаде са мајком
о вјечности расправљати. Како могу вјечно да жи­
вим, како могу вјечно да будем са тобом? Куда од­
лазимо када нас у земљу положе? Да ли ћемо опет
са оцем бити? - питала би готово свакодневно мајку.
А мајка, која се још не бијаше добро упознала са
вјером у Исуса Назарећанина, већ је само слушала
ехо прича о Њему, не би знала шта да јој одговари.
Понекад, скретала би јој мисли на то колико је воли,
па би онда стала причати како је очев дух сигурно
отишао на неко љепше мијесто. Како Доротејина
питања почеше да превазилазе њену способност
одговарања, мајка одлучи да јој нађе неколико
александријских учитеља да је подучавају. Када ја
умрем остаће сама, дај Боже да јој ученост да зашти­
ту од овога свијета - молила се срцем мајчинским.
Нашавши два веома добра учитеља, мајка
Доротејина сазнаде да су исповједници Христо­
ве ријечи и препаде се веома. У Александрији је
већ неколико пута био страшан прогон хришћана
и међу пострадалима је било доста младежи. Стра­

шан плач и јаук многе је натјерао у прогон, а много их се одрекло
Христа из страха за сопствени живот. Сама Алексанријска Црква
била је изложена нападима јеретика. Гностици, мелитијевци,
аријанци, подривали су Цркву изнутра, док се Римско царство,
као рањена звијер која зна да јој се ближи крај, крволочно об­
рушавало на хришћане видјевши у њима главни узрок своје
пропасти. Многи су били у потаји
хришћани. Желећи да што више за­
штити своје дијете, мајка Доротејина
забрани учитељима да дјевојчицу
уче о Христовој науци; а она сама,
слутећи многу истину и спас у вјери у
Христа, постаде у потаји хришћанка.
И Доротеја стаде изучавати
философију, медицину, реторику,
логику, поетику. Посебан дар по­
каза она за изучавање језика те и
сами учитељи бијаху запрепаште­
ни чињеницом да она за врло крат­
ко вријеме успједе научити многе
језике. Љубав према ријечи бијаше
њена највећа љубав. Доротеја је јако
вољела да прича. Прича би код ње
кренула одмах послије буђења. Да
је ријеч, односно, спознаја сушти­
не ријечи, начин да се дође до исти­
не - тога је била свијесна. Да би се до­
бро причало, мора се много прича­
ти. Надала се да ће у тој многој при­
чи одједном изаћи одговор на тајну
свијета, на највећу тајну; која ју је
све више окупирала, тајну вјечнога
живота. А жеђ за знањем била је толика да ако не би успјела да
ријеши неку од Зенонових апорија - ноћу би се пробудила и на­
ставила са размишљањем све док се сан не би опет прикрао и об­
узео је.
И Доротеја, готово непримјетно за очи своје мајке, израсте у ви­
соку дјевојку необичне љепоте. А љепота женска није што и
љепота мушка. Ако је љепота оно највише што та жена посједује,
то јој се и опрашта, али ако је то само дио дарова које та жена има
- то ће бити њен крст. А Доротејина љепота падаше у други план
када се човјек сусретне са њеном памећу. Сама, пак, Доротеја не
бијаше свјесна колико је лијепа. Стално у сукобу са свијетом око
себе и свијетом у себи, она није много марила за свој изглед. Како
већ бијаше изучила готово сву грчку философију, а у њој није про­
нашла одговор на своју муку, муку вјечнога живота, она патише
страшно. И када њени рођаци већ почеше да врше притисак на
њу да се уда, она се нађе у недоумици шта да ради. Ако само ка­
жем да нећу да се удам испашћу јогунаста и горда. Ако ли ипак бу­
дем принуђена да се удам како ћу наћи мужа уз кога ћу да узра­
стам и који ме неће мрзити ако се покажем паметнија од њега?
Да ли ће ми дозволити да читам, учим, да наставим потрагу за од­
говорима? Када би се нашао човјек који би био тако добар да се
не би осјећао угроженим поред моје личности, када би ми до­
зволио да будем то што јесам, када би ми узео нелагодност коју
осјећам у друштву мушком, удала бих се. Дијете моје вољеће ме
и можда ће ме вољети дијете дјетета мог, али ће се њихова дјеца
већ засигурно кавгом размимоићи. Нашта ли је онда смисао про­
дужетка крви моје? Да ли се љубав по крви сличних лакше ства­
ра и његује? Да ли сва срећа у браку је? Како да се удам за неко­
га кога добро не познајем? О богови, шта да радим? Шта да ра­

те позива. Доротеја би у чуду и не разумјеше шта јој то
старац говори, али га нехтје приупитати за значење
његових ријечи. А мајка њена када чу његове ријечи,
као да јој мач утробу пресијече, не говорећи ништа по­
вуче се и остави их саме.
И стадоше они о свему причати и расправљати.
Доротеја се удиви мудрости старчевој. Причаше они
о постању свијета, о гријеху, о знању, о философији и
сестри њеној поезији, о истини, о правди и неправ­
ди - али јој се старац не откри потпуно са вјером
својом, осјећајући да за то није дошао час. Он јој ста­
де причати о Христу као Женику, као Цару скромном
који се својим богатством не горди премда богатство
његово нетрулежност даје. Затим јој старац узвелича
поријекло Његово рекавши:
− Он потиче од два знаменита рода који до његовог
рођења у отуђењу силном бише. У роду његовом
земаљском силна је историја, родослов његов нада
је наша. Он је најљепши од свих синова човјечијих.
Његово лице лијепо је као свјетлост дана.
Слушајући ове ријечи Доротеја се задиви и рече: Ко га
је могао таквога родити?
Старац се осмјехну јер видје да она већ слути да
поријекло његово од два свијета потиче.
− Мајку Његову покољења су чекала, у крви њеној
многа је историја, она затвара једна и отвара друга
врата, кроз њу Свјетлост уђе у свијет. Она свој род жен­
ски жртвом великом оправда.
− Говориш ми кроз загонетку. Ко би ријечи твоје раз­
умио, али све ме вуче да тог женика упознам. Реци ми
гдје да идем да га тражим?
На ове ријечи старац стави руку на срце и рече:
− Ту је мјесто гдје ће ти Он доћи ако Га са истинском
чежњом будеш тражила.
− Али хоћу да Му видим лице!
− Ако урадиш што ти будем рекао онда ћеш се
удостојити видјети лице Његово.
− Вољна сам урадити све што тражиш од мене - рече
Доротеја и спусти главу клањајући се старцу, јер осјети
да он има силу којој се треба поклонити. Старцу се оте
осмијех као у дјетета. Он узе икону Пресвете Богоро­
дице која у наручју држи даровано Божије дијете и
рече јој:
− Ево слике Оне која Несмјестивог у утробу своју
смјести. И ево ти Чеда њеног кога она у наручју држи.
И ево ти двије књиге које су једна. Једна књига Га чека,
а друга Га објављује. А ти прво узми па књиге читај,
али не мисли да ће ти се истина ријечи њене одмах
отворити. Пази јер многи огњем кушани бијаху, јер

дим? - данима је мислила Доротеја, а онда, изненада, помисли и
по силини те помисли знадијаше да је истинита: Ако нађем сина
жениног који је мудрији, љепши, богатији и знаменитијег рода од
мога, удаћу се засигурно. Он ме неће са завишћу гледати, нећу му
бити изазов несавладив, а ако заиста буде мудрији од мене мож­
да ми помогне да нађем одговор на питање гдје је извор живота.
О, када би такав постојао можда би се утјешила душа моја.
И Доротеја објави и разгласише по свој Александрији да ће се
удати за човјека који је у мудрости, љепоти, богатству и знамени­
тости рода превазилази.
И дођоше многи богати и угледни људи да је просе и многи бијаху
угледнијег рода и богатији од ње, неки јој чак и љепотом готово
бијаху равни, али мудрошћу нико се са њом не изједначи. Нећу
да се удам за човјека који ми није раван по учености и мудрости
- одлучна је била, јер је одлично осјећала да је између човјека и
човјека гордост највећи проблем. Мајка је била очајна, потпуно
затечена ситуацијом она ју је готово са пријекором питала зашто
мора женик бити паметнији од ње.
− Неће ми љубав љубављу враћати, но ће вазда гледати да ме
памећу порази, а ако то не буде могао ратоваће са мном. Ја лаж­
но главу савијати не могу и говорити да је истина оно што то није.
Шта је брак ако у разговору нисмо исти? Шта је брак ако није у
размјењивање унутрашњег свијета? Ако се покажем паметнија
од мужа зар неће вазда гледати да ме понизи; омрзнуће ме јер је
самоважност убица љубави - одговарала је са великом тугом јер
јој је најтеже било гледати мајку када пати.
Одакле ово дијете оволико зна? Шта да радим? Како да зашти­
тим себе и њу? Могу ли је упознати са вјером у Христа? Шта ако
је то одведе у страдање? - ове и сличне мисли ломиле су мајку
Доротејину неколико дана. А онда јој дође помисао: Посљедња
су времена нека буде шта треба бити.
Јер у вријеме оно чињаше се да су посљедња времена близу, да
само што нису трубе затрубјеле да објаве други Христов долазак.
А страх хришћана тих нестајаше у журби ка Новој Земљи и Но­
вом Небу. Мајка Доротејина ни слутила није да се хришћанство
може негдје исповједати без мучеништва, а камоли да ће оно
бити од стране цара признато. Бити Христов ученик значило је
бити спреман у сваком моменту живот положити за прелазак у
други свијет.
И мајка одлучи да Доротеју поведе своме учитељу Христове на­
уке, старцу који је живио надомак града у мјесту скривеном
у шуми. А старац тај бијаше велики познавалац Светога Пис­
ма, човјек благога лица, с очима које су горјеле од силине мо­
литве и богатства унутрашњег свијета. Када га је Доротеја угле­
дала, у срцу осјети радост и поштовање према старцу - Можда
је овако изгледао Сократ? Овај човјек носи у себи мудрост коју
не сретох никад прије. Како је лијепо овако остарити, година­
ма својим мудрост свједочити, он засигурно зна нешто што ја не
знам - с том мишљу у себи она стаде наспрам њега. А старац је
погледа задивљено и рече: Нека је благословен Бог који овакав
спој љепоте и мудрости даде. Дијете моје, за свједока Свога Бог

новембар / 2009 / svetigora

51

svetigora / 2009 / новембар

са гордошћу узеше ријечи њене, користећи их на
оправдање гријехова или у жељи да се уздигну над
другима, у жељи владалачкој. Када прочиташ прву
књигу опомени се милости Аврамове који хоћаше
многи род да спасе; опомени се милости Јосифове
који браћу своју помилова премда га продаше у
робље; опомени се вјерности Руте Моавке која се
оданошћу својом уздиже над кћерима Јеврејским,
опомени се срџбе Јонине која га у бјекство силно
даде - па тек онда стани читати Други Завјет.
- Како ћу онда ја бити сигурна да их на корист своју
користим? - рече Доротеја забринуто.
- Сигурност није наша одлика, земља нам није упо­
риште јер смо дошљаци на њој, ипак, пут се може
наћи. Пут је за сваког различит, но, циљ је један и
исти за све нас, а борба је силна то. Борба траје до
задњега нашега даха, то је борба два духа који су у
нама. Да би нашла свој пут и Женика кога тражиш
угледала узми слику ову коју ти дадох. Слика је ова
гвоздена капија која отвара улаз у свијет другачији
од оног кога си до сада познавала. Капија ова не
тражи снагу но умијеће да се отвори, стога буди му­
дра па са истинском жељом моли Мајку да ти пут до
Сина покаже.
- А да их не увриједим или шта погрешно не ура­
дим? - препаде се Доротеја, али је старац погледом
својим мирним охрабри и рече:
- А ти се моли мајци овој која се зове Марија ко се­
стри својој која је знатно старија од тебе и која те
добро познаје, па ће срце твоје наћи праве ријечи.
Осјетићеш када треба опет овамо да дођеш да те у
велику тајну уведем. - Ово рекавши старац јој стави
до знања да је рекао све што треба и испративши је
предаде је мајци њеној.
И Доротеја и њена мајка у великој тишини одоше
до куће, све страхујући да кад би и само између

52

себе о овоме проговориле, ријечи би однијеле осјећање нови­
не које их обје бијаше обузело. Доротеја погледа у небо и послије
дуго времена осјети спојеност са њим. Осјећање блискости пре­
ма свему око себе је обузе. Понесена новим осјећањима и слат­
ким слутњама бијаше дуго ишла заборавивши да хода поред
мајке. А мајка бијаше обузета мислима који њеном лицу даваше
озбиљан изглед и узвишеност. Погледавши је, Доротеја осјети не­
мир, а како већ стигоше кући она јој се обрати више у жељи да је
тргне из тога расположења него што јој бјеше до приче. Мајка је
погледа умирујућим погледом и Доротеја умирена оде у собу не
би ли што прије почела читати књигу. А чим видје да Доротеја
оде у своју собу, мајка видно тужна и потресена, повуче се у своје
одаје, а када је слушкиње упиташе је ли рада јести, само одмахну
руком и стави до знања да жели самоћу.
И Доротеја стаде читати књиге које јој старац бијаше дао. Боже,
Боже, каква је ово историја? Како за њу не знадох раније? Ово је
слутила душа моја. Ово ми је недостајало. У књизи овој многи су
одговори.
Међутим, како читаше више књигу, нека тежина се спусти на срце
њено. Историја наша тако је пуна крви. Како ми је жао Каина, а
опет још ми је жалије Авеља, а тек ми је жао људи који страда­
ше потопом. Како ли се нађе човјек као што је Ноје? Како је мо­
гао толику вјерност показати Аврам? А зашто Господе Сари она­
кву муку даде? И за шта робиње бијаху, да ли само позамљење
утробе за рађање? Тешка ли је судбина Лијина, а опет тешка је су­
бина и Рахиљина. Како страшно би Лији када Јаков разврста пле­
ме своје од страха од брата свога, и узе Рахиљу и Јосифа и поста­
ви иза свију, а њу размјести да прије страда ако страдање дође.
Како ли јој бијаше када му онолику дјецу роди, а не омиље му.
А опет зар на смрт не осуди Рахиљу Јаков, не знајући да је упра­
во она идоле узела, и погребе је уз пут, а Лија почину до њега.
Чија то воља би? Сташна ли је судбина Јовова, ко ће је разумјети?
Зар Мојсије не би руку крвавих, а Бог њега изабра? Ко може закон
Божији испунити, заповјести се његових држати? Колико првена­
ца и невине дјеце побијено је да би изабрани народ из руку ми­
сирских био изведен. Како се снага Самсону у коси даде? Како
онолике жене изабрани мушкарци имаше? Како може воља же­
нина под вољом мужевом стајати кад их толико бијаше већих од
њих? Зашто их тај закон у гордости и бездушности уздиже да сва­
каква зла жени раде? Зар ће то довијека због Еве бити? Да ли је
Давидово покајање заиста толико да се опра од онолике крви? О
како ми је жао Урије, колико мора да је био вољен онакав јунак
и колико му се љубави оте! Како ли је Витсавеји било? Што Са­
муило би онако строг према Саулу? Зашто имајући онолику му­
дрост, онако познање, онакве дивне и дубоке мисли у Причама
својим, ипак, страшно паде Соломон? Како се борити против са­
моважности? Како успјеху могу да се надам када оволики вели­
ки и изабрани страшним падом падоше? Шта значе пророштва
пророка Данила? Што се готово сви цареви против Бога окрену­
ше? Зашто Бог онолико силу Илији даде и разријеши га да оноли­
ке људе побије? Како га узе себи? Какве су то кочије које спајају
свијетове? - И опет се враћајући женама јер је као жена највише
са њима саосјећала, изнова би себи говорила: А што је тешко
старозавјетна жена бити. Зашто им Боже оноликима затвараше
утробу? Одакле, одакле оволико зла у човјеку?
И Доротеја одједном кроз Свето Писмо упозна страхоте ово­
га свијета. Боже, у каквом сам ја зачараном свијету живјела када
све ово би сакривено од мене? - А најстрашнија јој бијаше мисао
да многа дјеца невина страдаху. Чему Господе толика страдања,
и откуда долази толико зло у срце човјечије? - Немајући одго­
вора неколико пута се враћаше на причу о недјелу становника

PRIKAZ

У

новембар / 2009 / svetigora

кући Ива Андрића у Херцег Новом Српско
просвјетно и културно друштво „Просвјета“
представило је 30. јула овогодишњи,
прољећни број часописа „Нова зора“ који
баштини традицију Срба у Мостару, а чији су издава­
чи одбори Друштва у Билећи и Гацку.
Након уводне ријечи предсједника СПКД „Просвјета“
Оливере Доклестић, која је нагласила да је овај број
посвећен настајању и опстајању српског Пијемонта,
државе Републике Српске, у име Главног одбора
Друштва Никола Асановић је изнио основне пода­
тке: „Нова зора“ има иза себе пет година, више од се­
дам хиљада страница, у њој се огласило више од се­
дам стотина писаца и културних радника, а штампа­
на је у 23 000 примјерака.
Асановић је поменуо већину добротвора и аутора
који су прилозима дали снагу часопису „Нова зора“
да буде, како рече Добрица Ћосић, „уз Летопис Матице српске, други стуб српског духовног простора“.
Онај који је најзаслужнији за садржај часописа, глав­
ни уредник Радослав Братић, је рекао да се у „Новој
зори“ срећу највиђенија имена српске културе, по­
пут Доситеја Обрадовића, Ива Андрића, Милоша
Црњанског, Зорана Мишића, Мома Капора, Добри­
це Ћосића, Милорада Екмечића, Милице Кољевић и
Алексе Бухе.
Ту је и разговор са ликовним умјетником Љубом
Поповићем, а рубрике које слиједе на више од 500
страна садрже: Књижевност и рат, Девет деценија
од првог српског народног одбора у Војводини, Српски
језик – један или више језика... Ту су и преводи, поезија,
проза, есеји, прикази, записи, реаговања...
Слово о „Новој зори“ изговорио је и доктор Војо
Ковачевић; о Српској Православној Цркви у Ду­
бровнику говори­
ла је доктор Ире­
на Арсић, а часо­
пис је препору­
чила за читање
и
књижевница
С т о ј а н к а
Магдаленић.
Предс тав љање
новог броја часо­
писа „Нова зора“
у Херцег Новом
употпунила је и
уљепшала жен­
ска пјевачка гру­
па „Лира“.

СЛАВКО Живковић

Гаваје над женом и сваки мир јој се узе. Како Бог дозволи она­
кво злостављање? Зар зато што је жена и иноча гостопринство
се њој о главу разби? Зашто је остави човјече? Зашто је на так­
ву муку предаде и још мислећи да ће, послије свега, моћи уста­
ти, на пут са тобом кренути? - Као да је може чути муж иночин,
као да вјекови их не дијеле, на глас би говорила. И би јој јако
тешко и силно се са Господом у срцу свом расправљаше, а онда
сјетивши се старчевих ријечи стаде се молити Господу не би ли
јој отворио срце за познање Светога Писма.
И срце јој се отвори и разумједе многе догађаје које због мла­
дости, гордости и неискуства свога не би још сагледати мог­
ла. Много јој тога, ипак, оста загонетка, и би јој драго што не
разумије; чак одахну духом. Ко може рећи да све зна а да страш­
ни понор гордости не окуси? Како је лијепо када све није рече­
но, када срце пут слаткој слутњи отвара. - Са овим мислима и
нестрпљењем, као у жене која чека да види вољеног човјека
који ће јој много тога олакшати, Доротеја стаде да чита дру­
гу књигу. И не даде ноћи да прође прије неголи дође до краја
њеног; и прочитавши задиви се веома, али се и страшни страх
увуче у срце њено. Ја кључ за ову књигу немам. Разумијевање
њено није у знању. Немоћна пред ријечима овим стојим. Како
се родила жена као што је Марија? Како је могла онако живјети?
Љубомора и завист ме хватају када видим да стазама њеним
никада не бих са онаквом снагом пошла - а онда сјетивши се
Есхилове Орестије нађе праве ријечи да опише њену снагу.
Снага њена почива као код Касандре у ћутању њеном, а так­
ва није снага моја; ако је и имам она је у мојој рјечитости. И му­
чаше је то, јер још није знала да свако своје дарове има и да је
сваки дар дарован да се на добро умножи; да се дар на дар даје
ономе који му служи, не уздижући се над другим.
А онда се врати родослову Христовом и сјетивши се старца
насмија се мудрости његовој. Ко може бити рода већега а опет
уз оца дрводељу одрасте. И опет кроз родослов Његов погле­
да Стари Завјет и утјеши се мало срце њено.
Боже, тек сада видим колико гордости у мени бјеше! А опет ко­
лико жељех да знам сада желим да слутим; не отварај ми срце
даље, јер већ горим и немир ме од оволиког откровења обу­
зима. Сада знам колико сам те недостојна, а опет, борба је нека
између нас од искона присутна. Мач Си бацио између мог рода
и Твога; могу ли крштењем мир свој задобити?
А би љетња ноћ, мјесец у пуном сјају не даде тами да превлада,
Доротеја гледаше у небо све мислећи о Христу. Кад одједном
осјети да још неког у просторији има. Кад оно стајаше човјек.
Када га Доротеја угледа помисли како су му очи свјетлије
него што је замишљала. Погледа у косу и помисли да је и она
свјетлија. Шта год да причам он неће много причати - знала је
ни сама не знајући како. Помисли да од ове нема веће мили­
не, хтједе нешто рећи али увидје да је сувишно; срце јој ста­
де горити од љубави, затвори очи да би заувјек запамтила тај
тренутак. Али када отвори очи видје да нема Га. Нема Га?! Нема
Га? Шта ћу сад? - И хтједе вриснути па скочи, када увидје да је
све био сан и да је Сунце већ испунило цијелу собу. О, како ми
је жао. Како ћу се утјешити што Га сада нема крај мене. Погле­
да кад оно на руци прстен. Приближи руку очима и увидје да је
од дрвета. Оваква љепота, а од дрвета! - И онда се насмија и на
глас рече: По мјери је дрводеље.
Боже мој, Ти ли си био? Али ко сам Ти ја да дођеш под кров
куће моје. Нисам Те достојна јер се уздигох између свих кћери
александријских - и све пребирајући те мисли у срцу своме она
оде старцу.
- наставља се -

53

PRIKAZ
др Горан Жарка Комар
svetigora / 2009 / новембар

54

ЋИРИЛИЧНИ СПОМЕНИЦИ
17, 18. и 19. ВИЈЕКА У БОКИ
КОТОРСКОЈ (ACTA SERBICA)
У издању Друштва за архиве и повјесницу херцег–
новску, Херцег-Нови 2009, изашла је књига др Горана
Комара ''Ћирилични споменици 17, 18, и 19. вијека у
Боки которској''. У наставку доносимо изводе из
предговора аутора.
Основни фундус ове збирке ћирилских листина чине
документа фондо­ва Политичко - управног млетачког
архива и Топаљска комунитад у Архи­ву града ХерцегНовог. Затим, манастира Савина, а међу приватним
збир­кама, као најзнатнија приступачна нам, архива
кртољске фамилије Кости­ћа. Успио сам, концем деве­
десетих година 20. вијека, преписати све „Ноте од соли
државе Новске“ које граде крупни и важни дио фон­
да Топаљска комунитад. У ову збирку биће уграђена
и нека документа која се чувају у Историјском архиву
Котора, а која су веома важна за новску историју.
Цјенио сам да би овакав зборник ћирилских доку­
мената најбоље помо­гао у сагледавању стварних
социјалних и економских односа и прилика у Драче­
вици у једном тровјековном периоду у којему се пола­
ко гаси старо име и стара слава овога краја.
Овом збирком улазимо у сагледавање вршно­
га наслијеђа пет вјекова трајања два језичка из­
раза у српској писмености: народном и српскосло­
венском. Управо у 17. вијеку овај други израз је снаж­
но посрбљаван. Он ће, свакако, живући и очигле­
дан у администрацији наших црквених средишта,
парохија и црквених лица и током 18. и 19. вијека бити
замјењен црквено­словенским изразом. И то са вели­
ком упорношћу наших епископских сје­дишта. То је сас­
вим развидно из докумената ове збирке. Ми овдје рас­
полажемо исправама писаним у турској канцеларији
Новога и то живим народним говором православних
Срба у Боки. Но, главно средиште писања српским
језиком постала је канцеларија Топаљске општине од
1718. године. Она
је, каткад, пружала
услyгe сусједним ко­
мунитадима.
На
стотине
ћирилских исправа
које смо објавили у
посебним збиркама
ми нећемо овдје по­
себно нотирати јер
ће овом збирком
бити
поновљене
како не бисмо непо­
требно напоменама
оптерећивали текст.
Но, ипак, желим
подвући да се овом
збирком даје вели­
ки дио грађе која
лежи у граду Новом!

рпско и бугарско име Петка, Петница и Параскевија,
грчки Параскева, руски, украјински и белоруски Прасковија-Паша и Пјатница вековима је једно од
најомиљенијих у словенском Православљу. Истра­
живачи имена, на свој начин и еортолози (празникослов­
ци), а посебно световни језикословци свесловенско име
Петка-Пјатка, Петница-Пјатница обично и код нас сматрају
пуким преводом грчке речи Параскеви. Грчка реч Пара­
скеви, међутим, означава уствари “шести”, а не “пети” дан у
недељи, рачунајући, по хришћанском обичају, недељу као
први дан седмичног циклуса и имајући, наравно, на уму да је
сваки дан, по јудеохришћанском схватању, почињао након
заласка сунца, после вечерње службе и трајао по заласка
сунца и новог вечерњег богослужења сутрадан, за разлику
од савременог секуларног рачунања, по коме дан од 24 часа
почиње од поноћи и траје до наредне поноћи. Сходно томе,
понедељак, који траје од после заласка сунца и вечерњег
богослужења у недељу (секуларно гледано) до понедељка у
исто доба, и данас Грци називају “дефтера“, тј. другим даном
седмичним, а уторак “трити” - трећим даном, среду - “чет­
вртим”, а четвртак - “петим” даном (пемпти).
Седмица као раздобље од седам дана, које опомиње на
Божије стварање света за седам дана, код Јевреја се завр­
шавала «шабатом», тј. суботом, као седмим даном или да­
ном одмора, који подразумева обустављање сваког делања,
заустављање свега ради хваљења Бога. Имена осталих дана
представљала су заправо обичне редне бројеве и означа­
вала дане по њиховом редоследу у седмичном циклусу,
рачунајући, код Јевреја, наравно, од суботе. Од јелинистичког
доба (4. в. пре Хр.) гркојезични Јевреји из расејања увели су
као новину да шести дан у недељи називају «Параскеви», тј.
да га поимају и означавају као «припрему» за «сабат-шабат»,
тј. суботу. Са друге стране, староримско означавање седмич­
них дана према именима паганских божанстава и планета, у
коме је, нпр., петак - dies Veneris, улази у обичај тек у 1. веку
после Христа.
Параскеви као “припрема”
Oваплоћење, Страдање и Светло Васкрсење Господа Нашег
Исуса Христа, Његова победа над ђаволом, грехом и смрћу
као једино “Ново под сунцем”, коренито су променили и
поимање времена у људском роду, не само у смислу да, по­
ред рачунања времена од Стварања света, у Хришћанству од
6. в. временом и сасвим претеже рачунање од Рођења Хри­
стовог, него и у смислу да је Дан над данима, Дан Васкрсења
као круна Првог доласка Христовог, али и објава Другог
Његовог доласка, постао први дан седмице, од кога, за раз­
лику од јеврејске праксе, почињу да се броје остали дани.
По речима др Јована Брије,1 „Дан Господњи (гр. Киријаки
имера, лат. Dominica dies - недеља): први дан седмице (или
осми дан), који су хришћани прослављали уместо суботе, од
самог почетка Цркве, као литургијски дан сам по себи, или
сећање на Христово Васкрсење, приносећи евхаристијску
жртву и вршећи друге тајне и богослужења... Евхаристија
као тајна није се вршила на дан њеног установљења, него
у Недељу, на дан Васкрсења и Силаска Светога Духа (Дела 2,
1
Др Јован Брија, Речник православне теологије, Београд 1999.,
s.v. Дан Господњи. То је такође и „дан осми“, дан вечности, почетак Ново­
га Света, који долази после седмога дана, символ онога „доба“ у којем ће
Христос царовати са праведнима , као и дан који указује и на Дан Суда
(Мт. 12,36), „последњег часа борбе између Исуса Христа - Цара и сила
зла“ (Рим. 13,12; 1. Сол. 5).

`itija
1-5). У Дидахи (14) се хришћанима даје апостолско упутство: „Саберите се у дан Господњи и
ломите хлеб и принесите благодарење (Евхаристију)“.
Сходно томе, у хришћанском називљу за седмичне дане називи за шести, седми и први дан
по старом хришћанском начину издвојени су од оних који се заснивају на простом бројању.
Претпоследњи, последњи и први дан у недељи у грчком језику својим посебним значајем
и местом у свештеном времену заслуживали су посебна, суштинскија имена: дан Страдања
и Смрти Христове и то најпре само Велики петак, а онда и сваки петак као “Велики петак у
маломе” назван је, под утицајем јеврејске праксе, mutatis mutandis, не “шестим даном”, него
јединствено - “параскеви”, “припремом”, тачније почетком тродневне при­
праве за Дан Тродневног Васкрсења, односно за недељу као “Васкрс
у маломе”, која у изворном хришћанском осећању обухвата (изра­
жено по секуларном рачунању) време од четвртка после заласка
сунца до петка после заласка сунца (1. дан), од петка после зала­
ска сунца до суботе после заласка сунца (2. дан) и од суботе по­
ВЕСНА Никчевић
сле заласка сунца до зоре недељног дана (3. дан), припреме за
наступање Дана Тридневног Васкрсења, Дана над данима - Дана
Господњег од кога све опет почиње,
недеље као “малог Васкрса”.
О оваквом осећању ствари на свој начин
сведоче и предања простонародне
побожности, у којима се, између
осталог, зближавају култови Све­
те Петке и Свете Недеље (Му­
ченице Киријакије), при чему
се Света Петка назива “мајком
Свете Недеље”. Субота је и
код хришћана задржала
У издању светигоре изашла је нова књига из
своје језички прилагођено
едиције „Светитељи“ са називом „Света Пет–
јеврејско име - сабатон,
ка крсна слава и заштита вјерних“. Овдје доноу знак поштовања пре­
симо један од текстова, из те књиге, који говома Старом завету, али
ри о поријеклу светитељке и њеном имену.
као последњи (шести)
дан хришћанске седми­
усек између три црте изнад и три црте испод усе­
це, као што је и Стари за­
ка), а иза њега следе дан четврти и пети, али у од­
вет остао испуњен у Но­
носу на понедељак!
вом завету као последња
У сваком случају, у временима из којих потичу
тачка у предисторији
најстарије потврде хришћанског имена Параске­
спасења
људскога
ви, Параскеве Самарјанке - 1.в. после Хр. и Па­
рода, оствареног дола­
раскеве Римљанке - 2.в. после Хр. име “параске­
ском Спаситељевим. Дан
ви” значи не само “Велики петак” као “приправу за
Господњи - Дан Васкрсења
Васкрс” него и седмични „Велики петак у малом“,
Христовог “у зору трећега
који са суботом као последњим даном, претходи
дана” након Распећа, у ета­
„Васкрсу у маломе“, тј. недељи. То потврђује позна­
пама
христијанизовани
то упутство из Дидахија (8), из касног 1. или раног
јужни Словени, прозва­
2. в. после Христа које гласи: „Не постите као лице­
ли су, под неком мешави­
мери, јер они посте у други дан од сабата и пети, а
ном нехришћанских утицаја,
ви постите у четврти (тј. среду) и „параскеви“ (тј. o
“недељом”, даном у који се
„приправи за мали Васкрс“, у шести по реду дан од
“не дела и одмара”, за раз­
малог Васкрса)“.
лику од чисто хришћанског
Ако се код Грка име “параскеви” осећало и осећа у
назива код Руса за недељу
нераскидивој вези са глаголом “параскево” - “при­
- “Васкрсеније”. Још већу
премити” и дан данас, значећи и петак “обични”,
забуну уноси чињеница
и подразумева значењски такође и “стање про­
да се, иако седмица и у
истекло из припреме, приправе, готовљења, тј.
Срба почиње недељом, јер
спремност, готовост”, а по грчком бројању зна­
следећи дан добија име “почи “шести” а не “пети дан у недељи”, с обзиром на
недељак”, остали дани броје,
забуну која уопште влада у српском именовању
ипак, од понедељка као првог
седмичних дана, поставља се темељно питање
дана: уторак је “вторник”, тј. “дру­
да ли је србско и свесловенско име Епиватске
ги” дан, “среда” дан по средини
Светитељке - Петка, Петница могло да наста­
(као на рабошу са седам “чрта”,

o imenu

petka
svetiteqke iz egipta

новембар / 2009 / svetigora

55

svetigora / 2009 / новембар

не простим преводом овог грчког узора или,
пак, представља самостално и старо словенско
образовање? Поставља се, такође, и питање је ли
изворно име србске Светитељке, из њеног несачу­
ваног првобитног словенског житија, несачуваног
као и србско пражитије Светог кнеза Јована Вла­
димира, из одређених разлога, свесним трудом
учењака из саме Цркве (било са латинског Запа­
да било са грчког Истока), просто накнадно пре­
ведено приликом састављања Светитељкиног
житија на грчком језику као за византински слух
“богоугодније”, а на основу паретимологије,
тј. површне, простонародне, у суштини нена­
учне етимологије, проистекле из очигледног,
али каснијег семантичког паралелизма србске
речи “петак” и грчке “параскеви“? За византин­
ске црквене естете и ерудите императив “веће
богоугодности” био је истозначан са нужношћу
да се ромејством и његовом идеалистичком
самосвешћу одређује мера и место свему другоме
неромејскоме у васељени, како у средњовековној
јерархији држава и помесних Цркава, тако и у жи­
воту и свету духа и писане речи, световне и свеш­
тене подједнако. Отуда се и могло десити да се
и словенско име Епиватске Светитељке преве­
де на грчки, поступком „одокативног“, ненаучног
етимологисања, заснованог на ондашњим крајње
скромним знањима и произвољним представама
учених Грка о србском језику, па и о словенском
хришћанском идентитету у настајању уопште.

56

Параскева и Петка на римокатоличком западу постају Венеранда
Име Петка-Пјатка, Петница-Пјатница имало је, пак,
код Словена своју, несумњиву претхришћанску
историју и, како истичу етнолози, и иначе скло­
ни поједностављивању и веома често неблаго­
наклони према Хришћанству, па и недовољно
са њим упознати, често је било скопчано, на­
рочито у области женских послова, посебно
предења као једног од кључних у сеоском жи­
воту, са најразличитијим сујеверицама, магијски
се везујући за богињу плодности и „црне“
земље Мокош, као и за петак као дан раз­
новрсних забрана, из чега је проистекао и
средњовековни народни, од Цркве никада
неприхваћени култ “дванаест Петница”, на­
рочито у Русији.
Свођење етимологије србског и словен­
ског личног имена Петка-Петница на на­
зив петог дана у недељи, које у раз­
личитим духовним контекстима исти­
чу и црквени и световни истраживачи,
није задовољавајуће, пре свега зато што
је могућност таквог порекла секундар­
на. За етимологију србског имена, толико
укорењеног у народу, није од суштинског
значаја занимљиви детаљ из житија Св. Па­
раскеве Римљанке - наиме, да је ова про­
поведница и мученица Христова из другог
века, која је живела на Сицилији и у Јужној

Италији (Magna Graecia), име добила по томе што се родила на
Велики петак, због чега је у латинској средини у којој је живела
требало да понесе име Veneranda, јер се на латинском петак на­
зивао dies Veneris (Венерин дан). Због саблажњиве везе са име­
ном паганске богиње љубави њен отац одлучио је да јој надене,
уместо латинског, недвосмислено грчко хришћанско име - Па­
раскеви.
У “Каталогу светаца” Пјетра де Наталибуса из 1369-1372. (гл. 61),
ова Света Параскева оживљава под својим латинским именом
Santa Veneranda, под којим ће почети да се јавља као римока­
толички пандан Светој Петки у њеним храмовима, отетим од
православних на рубним подручјима Православља, нарочи­
то у јадранском Приморју, укључујући не само Арбанију, (где
се са Санта Венерандом среће и назив Шен Прене или Пренде,
тј. Петка, арбанашко име за дан петак), него и средњу и Јужну
Италију и Сицилију, које су биле преплављиване таласима
српских бежанаца са Балкана пред Турцима, као и у Белорусији
и Малорусији (Украјини), настојањима латинских мисионара, а
у складу са званичном римском политиком претварања право­
славних земаља и народа у папистичку terra missionis, почев од
16. и 17. в. Римокатолички култ Свете Венеранде у некадашњим
православним црквама посвећеним Светој Петки местимично
замењен култом “Св. Ане, мајке Девице Марије”, како показује
пример цркве Свете Ане-некадашња црква Свете Петке из доба
Немањића, коју су, након пада Херцег Новог под власт Турака,
римокатолички досељеници из Шпаније присвојили и дуго од­
ржавали и обнављали као свој породични храм. У Италији стари
култ Свете Параскеве, можда понегде чак и оне Српске, касније
поистовећене са Римљанком, потврђен је у византинским ис­
посницама у околини Барија (Гроте), у Ерколану (некадашња
Ресина, пуна српских избеглица пред турском силом), у око­
лини Напуља, Аћиреалију (Acireali) на Сицилији и Пезару у
Средњој Италији. Уочљиво је да се одбацивањем грчког име­
на Параскева и форсирањем латинског Венеранда код римока­
толика у секуларизованој свести савременог западног човека
саблажњиво приближавају две духовно дијаметрално супрот­
не појаве - једна хришћанска Светитељка и паганско божанство
Венера и да притом демонско извргавање руглу Свете Пара­
скеве или Свете Петке врхуни у светогрдном чину претварања
њеног православног манастира на Хвару у ноћни клуб почет­
ком 21. века.
-наставља се-

Приредио: Славко Живковић

НОВИ
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР СВЈЕТСКОГ САВЈЕТА ЦРКАВА
За новог генералног секретара
Свјетског савjета цркава (ССЦ), сед­
мог по реду, изабран је др Олаф Фик­
се Твејт, лутерански свештеник из Нор­
вешке. Твејт је последњих седам годи­
на био генерални секретар Норвешког
савјета за екуменске и међународне
односе. Иначе, био је парохијски свеш­
теник у Хараму и војни капелан. Чла­
нови изборног тијела од 150 представ­
ника сматрају да сада постоје услови
за «нови почетак рада ССЦ», створена
је «добра конструктивна атмосфера»,
које до сада није било довољно. Твејт
је многе учеснике одушевио говором
који је одржао пред бирање. ‘’Увјерен
сам да ме је Господ позвао на ову дуж­
ност. Имамо много тога заједно да ура­
димо’’, рекао је Твејг у бесједи прили­
ком избора.
МЕДВЕДЕВ: АЛКОХОЛИЗАМ ЈЕ ДОБИО КАРАКТЕР НАЦИОНАЛНЕ
НЕСРЕЋЕ

ЗЛОЧИН У СОМАЛИЈИ

У Сомалији су представници ра­
дикалног исламског покрета „АшШабаб“ отели и обезглавили четири
хришћанина, који су радили у мјесној
невладиној организацији, помажући
сиротиштима на југу земље, саопшта­
ва сајт Religious News Blog, цитирајући
агенцију Bos News Life. Злочин се дого­
дио у приморском граду Мерка, 90 км
од престонице земље Могадишо. Ис­
ламисти су убили хришћане зато што
су ови одбили да се одрекну Христа.
Када су их ухватили убице су им пред­
лагале да приме ислам уз обећање да
ће их ослободити, али ови нијесу то
прихватили. 2008. године у Сомалији је
од руку чланова тог исламског покрета
погинуло 10 хришћана.

У ТУРСКОЈ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ
ПРЕТВОРЕН У ЏАМИЈУ
Православна црква Светог Димитрија
Солунског, коју су 1831. године изгра­
дили Грци близу града Силиври пре­
творена је у џамију, соапштава Сед­
мица.Ру, цитирајући турски часо­
пис „Milliyet“. Свој протест поводом
претварања цркве у џамију са једним
дограђеним минаретом уз њу, израз­
ило је Друштво за очување старих
споменика, чији је предсједник Октај
Екинџи назвао поступак организато­
ра изградње џамије „ненаучним и не­
етичким“.
ХРИШЋАНИ ИСТАМБУЛА СЕ ПЛАШЕ
ПОГРОМА
Хришћани Истамбула се плаше по­
грома. У неколико дјелова града у
којима живе хришћани, појавили су
се обојени знаци - зелени на грчким
кућама и црвени на јерменским, са­
општава КМ – News, цитирајући РИА
Новости. Старосједиоци посматрају
обојене маркере са чуђењем и стра­
хом, присјећајући се појаве знакова на
хришћанским кућама и дућанима, који
су претходили погрому хришћанских
мањина у септембру 1955. године.
Један од посланика Парламента затра­
жио је од министра унутрашњих по­
слова Турске Безира Аталаја званич­
но објашњење тога што се десило. Де­
путат је изјавио да у последње вријеме
добија све више жалби од хришћана
због притисака и дискриминације.
Јерменска и грчка заједница живе
у Истамбулу вјековима. Појачан

новембар / 2009 / svetigora

ТИМОШЕНКО ЗА ЧАСОВЕ ДУХОВНОСТИ
Премијер-министар Украјине Јулија
Тимошенко залаже се за развој духов­
ног образовања у земљи. Иступајући
на сједници Свјетског конгреса
Украјинаца у Љвову, она је изјавила да
се у украјинском друштву осјећа ду­
ховна криза, и зато је часове духов­
ног образовања, по њеном мишљењу,
нужно увести у свим школским устано­
вама, посебно на факултетима. ‘’А свим
постојећим духовним школама тре­
ба дати статус као и свјетовним’’, ка­
зала је Тимошенко, чије ријечи наво­
ди Религиозно-информативна служба
Украјине.

РЕЛИГИОЗНИ ПРЕДМЕТИ СУ ОБАВЕЗНИ У ЕУ
У 18 од 27 земаља Европске уније,
предавања религиозних предме­
та су обавезна, а у девет факулта­
тивна. У 75% земаља Европске уније
они се предају у виду традиционал­
не религије, а у 25% у облику историје
религије. Осим тога, у свакој од 27
земаља предавање из религије је оба­
везно повезано са општим системом
образовања и са културним наслеђем
дате државе. О томе се говори у
истраживању „Предавање религије у
школама Европе“, које је спровео др
богословских наука Валентин Кожуха­
ров. Резултате испитивања изнио је на
Првом сусрету православне омлади­
не Прикамја, предавач историје ђакон
Андреј Климов, саопштава Интерфаксрелигија.

Мјере које је потоњих година пред­
узела држава за смањење употребе
алкохола у земљи, нијесу измијениле
ситуацију, изјавио је предсједник Ру­
ске Федерације Дмитриј Медведев,
отварајући савјетовање за борбу с ал­
кохолизмом. ‘’Да будем искрен, мис­
лим да уопште никаквих промјена
нема, ништа није помогло’’, додао је
предсједник. По ријечима Медве­

дева проблем употребе алкохола у
Русији је крајње оштар: ‘’Ако говори­
мо отворено, алкохолизам је добио
у нашој земљи карактер националне
несреће.’’ Предсједник је навео пода­
тке Министарства здравља - у Русији
сваки човјек у просјеку, укључујући
и бебе, током године потроши 18 ли­
тара чистог алкохола. По ријечима
предсједника потребан је компклекс
мјера. ‘’Најважније је да људи имају
могућност да воде нормалан, здрав,
пуноважан, трезвен начин живота“,
сматра он.

IZ SVIJETA

57

IZ SVIJETA
непријатељски однос према њима
последњих година експерти повезују
са ширењем екстремистичких идеја
под видом „традиционалног ислама“.
ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА У
ДОМИНИКАНСКОЈ РЕПУБЛИЦИ
Предсједник Диминиканске Републи­
ке Леонел Фернандес потписао је акт
о предаји дијела земљишта за прву
парохију Руске Православне Цркве, са­
општио је министар спољних послова
Републике Карлос Моралес Тронкосо,
саставши се са предсједником Одјела
спољних црквених веза Московске
патријаршије митрополитом волоко­
ламским Иларионом. У Доминиканској
Републици, гдје живи више од хиљаду и
по Руса, државна религија је католици­
зам, који исповиједа 95% становника те
земље. Прва парохија у част Христовог
Васкрсења биће оформљена у престо­
ници Републике Санто-Доминго.

Јелисавете и инокиње Варваре. Чести­
це моштију Преподобномученица до­
ставио је ради поклоњења вјерника
у Петропавловску ставропигијалну
парохију града Даблина епископ су­
рошки Јелисеј, током посјете Ирској.
Владика је одслужио свеноћно бденије
у Петропавловском храму, којем је
присуствовао велики број поклоника,
не само из Даблина, него и других гра­
дова Ирске. Сљедећег дана Епископ
Јелисеј је освештао обновљени иконо­
стас храма, и служио молебан светим
преподобномученицама у саслужењу
настојатеља, свештенства и гостију
парохије.
У ТУРСКОЈ СЕ ГРАДИ „ЏАМИЈА СВЕТОГ ИСУСА“

svetigora / 2009 / новембар

СМРТНА КАЗНА ЗА ХРИШЋАНКЕ

58

Иранске власти су осудиле на смртну
казну двије жене зато што су пре­
шле из мухамеданства у хришћанство.
27-годишња Маријам Ростампур и
30-годишња Марзије Амиризаде Есма­
илабад биће кажњене као одметнице.
Многи људи у Ирану и другим земљама
протестују због тога. Од марта ове го­
дине оне се налазе у затвору Евин у
Техерану. Законодавство Ирана за
одступање од ислама кажњава дожи­
вотном робијом или смртном казном.
У заштиту осуђених жена иступила је
позната правозаштитна организација
„Међународна амнестија“. На енгле­
ском сајту организације публико­
вани су адреса електронске поште
предсједника судске власти у Ирану и
вође исламске Републике. Представни­
ци Међународне амнестије позивају да
им се шаљу писма протеста.
МОШТИ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА У
ДАБЛИНУ
5 и 6. септембра православни вјерници
Ирске добили су могућност да се по­
клоне моштима Свете велике кенгиње

У турском граду Дијарбакир по­
чела је изградња прве на свијету
џамије посвећене Исусу Христу, како
саопштавају турски медији, на тај начин
муслиманска општина хоће да направи
корак добре воље ка представницама
друге религије. ‘’Исус (Иса) се код нас
и код хришћана поштује као пророк’’,
изјавио је одговорни за изградњу, Му­
стафа Узин: ‘’Посветити Њему џамију
је огромна радост за нас.’’ По ријечима
муфтије општине, Абдулкерима Меликоглија, реакција друштва није била
једногласна, али је ипак била већим
дијелом позитивна. Муфтија је нагла­
сио да се Иса помиње у Корану и зато
ништа не смета да му се посвети џамија.
У Дијарбакиру, који се налази на југоистоку Анадолије, некада је постојала
веома велика хришћанска заједница
( Јерменске и Сиријске Православне
Цркве). 1915. г. та општина је подвргну­
та жестоким мучењима и последњих
година је практично ишчезла.
У СУДАНУ СЕ НАСТАВЉА ГОЊЕЊЕ
ХРИШЋАНА
Хришћани афричке државе Судан трпе
жестока гоњења од наоружаних ис­
ламиста и других религиозних фана­
тика, посебно на југу земље, саопшта­
ва агенција Bos News Life. Само у току

последњег мјесеца извршено је не­
колико оружаних напада. За вријеме
једног од њих у граду Верњол је по­
гинуло неколико десетина хришћана,
међу којима и архиђакон Џозеф Гаранг,
у којег су пуцали код олтара за вријеме
службе.
У Судану је од 39 милиона станов­
ника 18% хришћана, који су стално
под притиском муслимана. Посебно
трпе они хришћани који су недавно
преобраћени из ислама.
ПРАВОСЛАВНО ВЈЕРОУЧЕЊЕ У
ЊЕМАЧКИМ ШКОЛАМА
Почев од ове школске године (у
Њемачкој – 15. септембра) ученици у
низу школа федералне земље Сјеверне
Рејн-Вестфалије, који исповиједају
православље и припадају разним Пра­
вославним помјесним Црквама могу
изучавати основе своје вјере, саопшта­
ва сајт „Њемачки талас“. Од 1985. годи­
не у тој земљи први пут су уведени ча­
сови православља за дјецу из грчких
породица, а сада су се у реду школа
појавили аналогни часови за српску и
руску дјецу, које у федералној земљи
има око двије хиљаде.
МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ КУСТУРИЦИ

По благослову Његове Светости
Патријарха московског и све Русије
Кирила, предсједника Старатељског
савјета Међународног фонда јединства
православних народа, донијета је одлу­
ка да се награде Фонда за 2009. годину
додијеле познатом српском филмском
режисеру Емиру Кустурици и СветоВладимирској богословији (Право­
славна Црква у Америци). Кандидатуре
за друге номинације биће размотрене
касније. Награде ће бити уручене у хра­
му Христа Спаса, 21. јанауара 2010. го­
дине на свечаној церемонији, којом ће
руководити Његова Светост Патријарх
Кирил.

IZ pomjesnih crkava
НА КИПРУ ОСКРНАВЉЕНО 500 ХРАМОВА
Часопис The Washington Times који ци­
тира Седмица.Ру навео је нове податке
из реферата U.S. Helsinki Commission:
око 500 православних храмова на
сјеверу Кипра који су окупирали Тур­
ци, опљачакано је и оскрнављено. Из
црква на окупираној територији не­
стало је 15 хиљада икона. Хиљаде
православних икона, фресака, моза­
ика, скулптура и црквених сасуда из
опљачканих храмова Кипра појављује
се на западним аукцијама. 28 црка­
ва је претворено у војне болнице, ка­
сарне и складишта, 13 цркава у амба­
ре, 77 у џамије, гдје су цитати из Кора­
на замијенили иконе и распећа. Тужна
је судбина манастира Антифонетис из
византијске епохе. Из њега су све ико­
не и фреске биле извезене и прода­
те дилерима, који спекулишу култур­
ним вриједностима. Други манастир
на окупираној територији Кипра - ма­
настир свете Анастасије претворен је у
казино, у чијем дворишту је направљен
велики базен за пливање.

УКРАЈИНСКИ НАРОД ЈЕ ПРОТИВ
‘’ФАМОЗНЕ АУТОКЕФАЛИЈЕ’’
Недавна посјета Украјини Патријарха
московског и све Русије Кирила по­
стала је ‘’посебна страница’’ у историји
Руске Православне Цркве, сматра
предсједник Одјела спољних цркве­
них веза Московске патријаршије Ар­
хиепископ волоколамски Иларион
(Алфејев). У разговору са новинарима
16. августа, он је подијелио своје утиске
о посјети Украјини, гдје је био у саста­
ву патријарашке делегације, соапштава
Благовест.инфо. По његовим ријечима,
главни резултат посјете је у сљедећем:
‘’Ми смо видјели да украјински народ
у својој апсолутној већини не жели
раздвајање од Руске Цркве, не жели
злогласну аутокефалност, о којој је било
толико спекулација последњих годи­
на... Људи хоће да очувају јединство
Цркве, које је рођено у крстионици Све­
тога кнеза Владимира. Људи у Украјини
су примили Његову Светост Патријарха
Кирила као свог патријарха“, истакао је
архиепископ.
НАПАД НА БЕЛОРУСКОГ АРХИЕПИСКОПА
23. августа извршен је напад на епи­
скопа могиљевског и мстиславског
Софронија, током којег је он задобио
теже повреде ножем, саопштава ин­
форамтивни сајт Белоруског егзарха­
та sobor.by. Напад се десио пред по­
четак Божанствене Литургије у са­
борном храму Три светитеља у граду
Могиљеву. Око девет сати ујутру вла­
дика Софроније је ушао у храм, окре­
нуо се да благослови парохијане и тога
момента пришао му је мушкарац, изва­
дио нож и нанио му ударац у стомак,
повриједивши му такође и руку. Архие­
пископ је одмах пребачен у Прву град­
ску клиничку болницу и хитно је опери­
сан. Нападача су ухватили парохијани

и предали га
милицији.
НОВА ВЛАДА
БУГАРСКЕ ПОДРЖАВА ЦРКВУ
Новоизабрани
предсједник Савјета министара Бугар­
ске Бојко Борисов посјетио је лично
Свети Синод, гдје се састао са Његовом
Светошћу Патријархом Максимом и
члановима Синода. За вријеме сусрета
патријарх је честитао господину Бори­
сову поводом његогов доласка на ви­
соку државну функцију и подарио му
икону Пресвете Богородице, саопшта­
ва Православие.БГ. У Патријарховој че­
ститки се, између осталог каже: ‘’Има­
ли смо могућност да будемо свједоци
Вашег старатељског односа према
Бугарској Православној Цркви и њеној
богопреданој јерархији и Ваше соли­
дарности са нашим црквеним живо­
том и дјелатношћу. Изражавам наду
да ћете и са висине Ваше нове службе
доприносити утврђењу мира и прав­
де у нашој земљи, подржавању ка­
нонског реда у нашој светој Цркви,
достигнућу прогреса и благостања на­
шег трудољубивог народа.’’
ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У КИНИ

30. августа у граду Лабдарину (ауто­
номна област Монголија) освештан
је храм Светог Инокентија Иркутског.
Тај храм је био подигнут 1990. г. (за
вријеме ‘’културне револуције’’ у том
региону порушено је18 православних
храмова). Парохијани храма су потом­
ци Руса који су населили ту удаљену
област Кине још крајем 19. вијека. По­
менути храм Кинеске аутономне Пра­
вославне Цркве један је од четири хра­
ма, који у Кинеској Народној Републи­
ци имају званичан статус.
Пошто тај храм нема свог свештеника,
освећење је обавио шангајски свеште­

новембар / 2009 / svetigora

ПРОНАЂЕН ГРОБ СТАРЦА
ФИЛОТЕЈА
Археолози претпостављају да су наш­
ли гробницу старца Филотеја – аутора
филозофске концепције руске држав­
ности ‘’Москва – Трећи Рим’’, саопштили
су Интерфаксу из Комитета за културу
Псковске области. То да се међу гробо­

вима код храма Три светитеља у СпасоЈелеазаровском манастиру Псковског
рејона налази и гроб знаменитог стар­
ца објавио је Сергеј Стјепанов, руково­
дилац археолошких радова који се на
том мјесту приводе крају,.
Тезе концепције ‘’Москва-Трећи Рим’’
старац Филотеј (1465-1542) је изложио
у својим писмима царском ђакону Ми­
хаилу Григорјевичу Мисуру-Муњехину
и великом кнезу Василију Трећем Ива­
новичу. У тој концепцији био је и ши­
роко познати израз ‘’Два Рима су пала,
трећи стоји, а четвртога неће ни бити’’.

ДОМ ЗА ПРЕСТАРАЛЕ
СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉЕ
У Бугарској је почела припрема за
изградњу дома за престарале свеште­
нике. Одлука о стварању такве установе
донијета је у мају ове године на семина­
ру ‘’Мостови узајамног разумијевања –
дијалог између хришћанских религија
у Бугарској’’. Докуменат о сарадњи
за помоћ престаралом свештенству,
потписали су епископ видновски
Доментијан и епископ њемачког гра­
да Хиљдесхајм Јозеф Хомајер. Овај
пројекат је први заједнички социјални
пројекат који заједно остварују пред­
ставници Православне и Католичке
Цркве у Бугарској. Дом за престарале
свештенике ће се налазити у манасти­
ру Светог Јована Рилског. Општежиће
ће бити дом за 22 православна и като­
личка свештеника.
Свештеници –пензионери ће имати све
услове за живот и одмор, медицинску и
социјалну бригу.

Приредио: Славко Живковић

59

iz ota~astvene crkve
ник отац Миха­
ил Ван.
АЛБАНСКА
ЦРКВА ПРОТИВ
ЈЕДНОПОЛНИХ
БРАКОВА
Свети Синод Албанске Православне
Цркве подвргао је критици пројекат
закона о легализацији једнополних
„бракова“. Синод је истакао да се бра­
ком увијек и свуда називао само са­
вез мушкарца и жене, и да су се ек­
сперименти са законима које је Бог
установио увијек заршавали тргично.
Премијер Албаније Сали Бериша саоп­
штио је да ће његова партија предло­
жити пројекат закона за легализацију
једнополних „бракова“. Током јесени
документ ће бити представљен пар­
ламенту. Посматрачи кажу да ако он
буде прихваћен, то ће увећати шансе
Албаније за улазак у Европску унију.

svetigora / 2009 / новембар

НОВИ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У
ЈАПАНУ
На јапанском острву Кјушју поче­
ла изградња православног храмамисионарског центра. Град Фукуока,
који се налази на сјеверо-западу острва
Кјушју, је важан економски и културни
центар тога острва. Већ неколико го­
дина ту постоји православна општи­
на и за богослужења, која се одвијају
неколико пута годишње, користи се
једна гостопримница. На челу општи­
не се налази јереј Павле Ојкава. Град
Фукуока има милион и по становника.У
њему живи много досељеника из
Русије и других православних земаља
који би са радошћу учествовали у
богослужењима. Изградња храма је по­
чела у септембру ове године, а планира
се да се заврши у новембру исте.

60

ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА У
ИНДОНЕЗИЈИ ТРАЖИ ПОМОЋ
Архимандрит Данило (Бајанторо) је ис­
такнути савремени православни миси­
онар, чијим напорима су последњих
година никле православне парохије
у најкрупнијој, по броју становништ­
ва, муслиманској земљи свијета –
Индонезији. Данас је финансијски
положај индонежанске мисије вое­
ма сложен. Зато је на молбу оца Дани­
ла, почело прикупљање прилога за
изградњу првог православног храма у
индонежанској провинцији Папуа, који
ће бити посвећен Светом Атанасију Ве­
ликом.

Сахрањен Архимандрит Симеон (Биберџић)

У понедјељак 22. септембра, на
Св. Јоакима и Ану, у Манастиру
Добрићево је поводом упокојења Ар­
химандрита о. Симеона Биберџића
служена заупокојена Литургија којом
је  началствовао Владика  ЗахумскоХерцеговачки и Приморски Григорије,
а по завршетку службе, током чита­
вог дана, стотине вјерника, пријатеља,
сродника и познаника блаженопо­
чившег старца прошле су кроз Ма­
настир Добрићево, са жељом и
намјером да се опросте са њим и
посљедњи пут узму његов благослов.
    Истога дана, са почетком у 17 часо­
ва, у Добрићеву је служено свечано
опијело којем су прсуствовале стоти­
не старчевих пријатеља, познаника,
сродника и духовне дјеце, пристиглих
том приликом не само из свих градо­
ва наше епархије, већ и из многих дру­
гих градова Србије и БиХ, као и из ино­
странства. Опијело су служила шесто­
рица Епископа: Митрополит Николај
Дабробосански, Василије ЗворничкоТузлански, Еп. Теодосије Липљански,
Еп. Николај умировљени Аљаски
као и двојица домаћих Епископа, Вл.
Григорије и Вл. Атанасије. Владикама је
саслуживало око седамдесет свеште­
ника и свештеномонаха, како из наше
тако и из суседних братских епархија:
Зворничко-Тузланске, Дабробосанске,
Црногорско-Приморске и др. По завр­
шетку опијела, вјернима се бесједом
обратио домаћин Вл. Григорије, а на­
кон тога је старчево тијело похрањено
у крипту капелице посвећене Св. ве­
ликомученику и чудотворцу Георгију,
крсној слави блаженопочившег о. Си­
меона, недавно подигнутој у порти
Манастира Добрићево. Присутнима,
али и самом старцу, тада се краћом
бесједом обратио и Вл. Атанасије, на­
кон чега је за све постављена трпеза
љубави у порти Манастира.
Са сајта Захумско-херцеговачке епархије

Приредио: Славко Живковић

КОЛЕЏ СВЕТОГ САВЕ У АУСТРАЛИЈИ
У недјељу, 9. августа 2009. годи­
не, Његово Преосвештенство Епи­
скоп aустралијско-новозеландски Г.
Иринеј, служио је Свету Архијерејску
Литургију на темељима Колеџа Све­
тог Саве. По завршетку службе,
Преосвећени Владика је предао чек
вриједности 1.8 милиона долара бив­
шем власнику госпођи Хелен Хенри
и тиме у потпуности исплатио зајам
којим је купљено имање Колеџа за
3.6 милиона долара прије 5 година.
На иницијативу Српске Православне
Епархије аустралијско-новозеландске,
имање површине 86 хектара у насељу
Варовил у југозападном Сиднеју
окућиће два веома важна пројекта
наше Цркве у Аустралији: образовну
установу, Колеџ Светог Саве и Дом за
бригу о старијим особама, Пензионер­
ско насеље.
ОПИЈЕЛО ДАНКУ ПОПОВИЋУ
Његово Високопреосвештенство Ми­
трополит црногорско-приморски Г.
Амфилохије и Његово Преосвештен­
ство Епископ шумадијски Г. Јован слу­
жили су, 11. августа 2009. године, у
аранђеловачкој Буковичкој цркви
опијело упокојеном академику Слобо­
дану Данку Поповићу. Молитвено на­
дахнут прочитаним одељком из Све­
тог Јеванђеља, Високопреосвећени
Митрополит је истакао: ‘’Данас
испраћамо Слободана - Данка не на
пут смрти него на пут вјечнога живота,
испраћамо га молитвеном пјесмом на
пут Господњи, на који је он испраћао
свога Милутина, српског многостра­
далног Јова, и све друге јунаке о којима
је писао, на пут свих оних који су прије
њега сахрањени у порти овога храма,
да овдје чекају трубе Судњег дана.’’
ДВАДЕСЕТИ САБОР СПЦ У АМЕРИЦИ
Двадесети Сабор епархија Српске
Православне Цркве у Северној и
Јужној Америци почео је 11. авгу­
ста у цркви Светог Ђорђа у Кантону,
у Охају. Сабор је окупио архијереје,
свештенство, предсједнике и делега­
те из свих пет епархија Српске Пра­
вославне Цркве у Америци. Овај Са­
бор је посебно битан и за памћење је
због тога што је први који је одржан од
када је успостављено административ­
но јединство међу свим парохијама у
Српској Православној Цркви у Аме­

рици. Сви епископи Српске Право­
славне Цркве у Сјеверној и Јужној
Америци су били присутни: Његово
Високопреосвештенство
Митропо­
лит либертвилско-чикашки Г. Христо­
фор; Његово Преосвештенство Епи­
скоп канадски Г. Георгије; Његово Пре­
освештенство Епископ новограчанич­
ки и средњозападноамерички Г. Лон­
гин; Његово Преосвештенство Епи­
скоп источноамерички Др Митрофан,
и Његово Преосвештенство Епископ
западноамерички Др Максим.
ПАРАСТОС ПЕТРУ ПРВОМ
КАРАЂОРЂЕВИЋУ

СТО ГОДИНА ХРАМА НА ПАЛАМА
Храм Успенија Пресвете Богородице на
Палама прославио је у петак, 28. авгу­
ста, крсну славу и 100 година постојања.
Свету Архијерејску Литургију слу­
жио је Његово Високопреосвештен­
ство Митрополит дабробосански Г.
Николај, уз саслужење четири свеш­
теника и два ђакона Митрополије да­
бробосанске. Након Литургије пресе­
чен је славски колач и прошла је литија
кроз град. Кум славе храма ове је годи­
не био Мирослав Вујанић са Пала са
породицом. Mитрополит Николај је у
бесједи говорио о овом празнику ис­
такавши да је то други Васкрс у години.
Владика Николај истакао је да је Пре­
света Богородица узор за све српске
мајке и жене како треба бити истрајан

и крсна слава општине Пале митропо­
лит Николај је освештао славско жито
и преломио славски колач. Општина
Пале је поводом крсне славе Црквеној
опшштини Пале уручила захвалницу.
ПРОВОКАЦИЈЕ У ЂАКОВИЦИ
Поводом Велике Госпојине неколи­
ко десетина Срба присуствовало је у
Ђаковици Светој Литургији и освећењу
цркве Успења Пресвете Богородице.
Они су први пут после 1999. године
дошли у своје родно место. Међутим,
неколико стотина Албанаца окупило
се испред цркве, и уз повике “четници”,
“криминалци” и псовке, онемогућили
Србе да са три комбија напусте цркве­
ну порту и крену пут манастира Висо­
ки Дечани. После доласка полицијског
појачања расељеним Србима је, како
кажу очевици, успјело да уз полицијску
пратњу крену споредним улицама ка
путу за Високе Дечане гдје се налази­
ло још око 200 расељених ђаковичких
Срба, који из безбједносних разлога
нису дошли у Ђаковицу. У манастиру
Високи Дечани Литургију је служио ви­
карни Епископ липљански Г. Теодосије
који је рекао да Косово и Метохија нису
трајно изгубљени и да се нада да ће
Срби почети да се враћају на Косово и
Метохију.
ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА У БРОДУ НА
САВИ

У недјељу, 30. августа 2009. године,
Епархија зворничко-тузланска по­

новембар / 2009 / svetigora

ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ТРЕБИЊУ
Саборни храм Светог Преображења
Господњег и општина Требиње свеча­
но су прославили своју крсну славу. На
навечерје празника свечано вечерње
богослужење са петохљебницом

служио је Преосвећени Епископ  Г.
Николај
(Америчка
Православ­
на Црква) уз саслужење оца Тихо­
на, игумана манастира Студеница и
свештенства. Након вечерње служ­
бе испред саборног храма је одржа­
но пригодно предавање о празнику
Преображења. Предавач је био ува­
жени професор Високопреосвећени
Митрополит Месогеје и Лавреоти­
ке Г. Николај (Грчка Православна
Црква) који је и поред бројних оба­
веза нашао времена да  буде славски
гост и увелича радост овог свијетлог
празника. На дан Преображења у
саборном храму служена је Света
Архијерејска Литургија којом је на­
чалствовао Високопреосвећени Ми­
трополит Лавреотике г. Николај
уз саслужење преосвећене госпо­
де архијереја: Епископа бачког Г. др
Иринеја, умировљеног Епископа
аљаског Г. Николаја, домаћина Еписко­
па захумско-херцеговачког Г. Григорија,
умировљеног Епископа захумскохерцеговачког Г. Атанасија, као и игума­
на студеничког архимандрита Тихона,
старјешине саборног храма у Београду
протојереја-ставрофора Петра Лукића
и свештенства из других епархија и
епархије Захумско-херцеговачке и
приморске.

Поводом 88 година од упокојења
краља Петра I  Kaрађорђевића, Његово
Преосвештенство Епископ шумадијски
Г. Јован служио је 16. августа 2009. го­
дине Свету Архијерејску Литургију, а 
потом и парастос краљу Петру, у хра­
му Светог великомученика Георгија на
Опленцу. Светој   Литургији и парасто­
су присуствовао је  Његово Височан­
ство принц Владимир Карађорђевић
са породицом. Присутнима се при­
годном бесједом обратио епископ
шумадијски. ‘’Бог је дао човеку слободу,
а на човеку је како ће да је искористи
и употреби. Када човек злоупотреби
своју слободу, он чини грех и удаљава
се од Бога. Лек за то је вера.’’, истакао је
владика. Kраљ Петар је умро 16. авгу­
ста 1921. године у Београду, а 22. авгу­
ста је његово тијело положено у крип­
ту на Опленцу. Тек по завршетку гроб­
не цркве Карађорђевића 1930. године,
његове земне остатке је краљ Алексан­
дар пренио у горњи ниво задужбине,
гдје почивају наспрам његовог дједа,
вожда Карађорђа.

у вјери. Високопреосвећени
је подсјетио да је њен син Го­
спод Исус Христос страдао
за све нас и својим васкрсењем
побиједио смрт и гријех. Пошто је ово

61

стала је богатија за
још један велелепни
храм. Несвакидашњим
слављем обиљежена је
изградња новог, на темељима пору­
шеног у минулом рату, храма Покро­
ва Пресвете Богородице у Броду на
Сави у Републици Српској. Његово Ви­
сокопреосвештенство Архиепископ
цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије, на позив
Преосвећеног Епископа зворничкотузланског Г. Василија, начал­
ствовао је Светом Архијерејском
Литургијом уз саслужење Његовог
Високопреосвештенства Митропо­
лита митиленског Г. Јакова из Атинске
Архиепископије, домаћина Еписко­
па зворничко-тузланског Г. Василија
и Преосвећене Господе Архијереја:
бачког Г. Иринеја, врањског Г.
Пахомија, славонског Г. Саве, брани­
чевског Г. Игњатија, милешевског Г.
Филарета и будимљанско-никшићког
Г. Јоаникије.
Светој Литургији молитвено су прису­
ствовали премијер Републике Српске
г. Милорад Додик са министрима из
свог кабинета, дипломатски пред­
ставници, званичници локалне само­
управе, угледни привредници, као
и мноштво вјерника како из Брода,
тако и из цијеле Епархије зворничкотузланске.

svetigora / 2009 / новембар

ТЕМЕЉИ ЦРКВЕ У САЛЦБУРГУ
Његово Преосвештенство Епископ
средњоевропски Г. Константин, осве­
тио је у недјељу, 6. септембра, темеље
цркве Покрова Пресвете Богороди­
це у Салцбургу (Аустрија). Нови храм
налазиће се на локацији Schmiedinger
Straße 52. Црквена општина Салцбург
настала је 1945. године дијељењем
Црквене општине Беч, која постоји
још од средине 19. вијека. Сматра
се да у аустријској савезној држави
Салцбург живи око 14.000 вјерника
Српске Православне Цркве.

62

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА
СТУДЕНАТА У ЛИБЕРТВИЛУ
Са благословом Епископског Савјета
Српске Православне Цркве у
Сјеверној и Јужној Америци, 8. сеп­
тембра почела су предавања на Пра­
вославном богословском факул­
тету Светог Саве у Либертивилу. У
недјељу, 6. септембра, Његово Ви­
сокопреосвештенство Митрополит
либертивилско-чикашки Г. Христо­

фор, декан факултета, служио је Све­
ту Архијерејску Литургију, а потом и
призив Светог Духа за благословен
и успјешан почетак нове академске
године. Након двадесет и три годи­
не непрекидног рада, више од 90 сту­
дената успјешно је завршило студије
на Православном богословском фа­
култету Светог Саве у Либертивилу.
Већина дипломираних студената сту­
пила је у свештенички чин.
СЕДАМ ВЈЕКОВА ТРЕСИЈЕ
Седам вјекова од подизања, три сто­
тине година од прве обнове и се­
дамдесет година од започињања
последње обнове Светоархангелског
манастира Тресија прослављени су
Светом Литургијом коју је у недјељу,
13. септембра служио Епископ
шумадијски Г. Јован уз саслужење
Епископа липљанског и игума­
на манастира Дечана Г. Теодосија,
уз сабрање више хиљада вјерника
Епархије шумадијске и гостију из Бе­
ограда и других крајева. „Зашто је овај
манастир опстао, браћо и сесетре?
Зато што је свака стопа ове земље
натопљена молитвеним сузама оних
који су кроз векове у овој светињи
живели, а и оних који данас живе.
Јер је свака стопа натопљена крвљу
бранитеља и крвљу градитеља. Зато
је свака стопа овога места освећена
и зато нас данас овај седмовеков­
ни јубилеј позива да се сетимо да на
светој земљи стојимо. И данас овде
можемо рећи оне речи које је чуо
Мојсије на Синају - изуј обућу јер је
место где стојиш свето“, рекао је тим
поводом владика Јован.
РАДИО ЗЛАТОУСТИ
23. септембра, у присуству бројних
званица освештан је Радио Зла­
тоусти, Радио Српске православ­
не Eпархије шумадијске, први и
једини црквени радио на територији
Шумадије. Чин освештавања упри­
личио је Његово Преосвештен­
ство Епископ шумадијски Г. Јован
уз саслужење крагујевачког свеш­
тенства. Епископ Јован је пожелио
особљу Радија да оправдају име које
носе, проповиједајући златним усти­
ма истину православља, уклањајући
се од разних заблуда и стереотипних
размишљања о Цркви. Радио Злато­
усти емитује програм од Петровда­
на, 12. јула, на подручју Крагујевца и
најближе околине.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИЛИ У ОСТРОГУ

Високопреосвећени
Архиепископ
цетињски и Митрополит црногорскоприморски Господин Амфилохије и
Преосвећени Епископ диоклијски, игу­
ман острошки Господин Јован служи­
ли су 23. августа са свештенством Све­
ту службу Божију у манастиру Острог.
''Наш данашњи долазак у ову светињу је
долазак да се надахнемо Његовог Све­
тог Преображења... ''Да појемо Њему
Јединоме, Светоме и Силноме, да при­
мимо Тијело Његово и Крв Његову,
да примимо ону снагу и силу којом је
Тијело Његово васкрсло из гроба ради
нас и нашега спасења'', рекао је митро­
полит Амфилохије. Владика Амфилохије
је претходне вечери служио бденије у
скиту блажене Матроне Московске у
Грбљу и том приликом у чин мале схиме
постригао послушницу Љиљану давши
јој монашко име Матрона.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
МИТРОПОЛИЈЕ
Митрополија црногорско-приморска
није оснивач невладине организације
„Матица Срба Црне Горе“ нити је ми­
трополит благословио „одлуку о
одржавању оснивачке Скупштине“, како
је представљено у медијима.
Оснивање културних и националних
организација, као што је познато, не спа­
да у надлежност Митрополије ни Митро­
полита црногорско-приморског.
Митрополија је Управи манастира Мо­
раче одобрила да представницима
Српског народног вијећа по њиховој
молби омогући коришћење сале након
поклоњења светињи.
Цетиње, 24. августа 2009. године
ПРВА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА НА
ТЕМЕЉИМА САБОРНОГ ХРАМА СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА У БАРУ
Митрополит црногорско-приморски Го­
сподин Амфилохије служио је 29. авгу­
ста са свештенством прву Архијерејску
Литургију на темељима саборног храма

Приредио: Рајо Војиновић
18. генерације ученика обновљене
Цетињске богословије.

Светог Јована Владимира у Бару.
''Благодарећи Богу и радујући се рев­
ности грађевинског одбора, у нади
да је ово тек почетак огња духовно­
га и да ће храм незадрживо да рас­
те према небесима до златнога крста,
ја бих хтио да једном од главних
пројектаната и брижника овога свето­
га храма Светиславу Поповићу и бла­
женог спомена његовом брату Јовану,
који је њега подстакао, уручим ор­
ден Светога Саве којим га је одлико­
вао Свети Архијерејски Синод на наш
предлог, да му то буде на благослов,
и њему и дому његовом, али у исто
вријеме и на подстицај за будуће под­
виге, ако Бог да'', рекао је митрополит
црногорско-приморски.
Величанственог овога за град под
Румијом историјскога догађаја увећао
је Крст Светога Јована Владимира
којег је овог дана изузетно донијела
породица Андровић на поклоњење и
цјеливање вјерном народу током Све­
те Литургије.

''Мати Олимпијада се деценијама тру­
ди да као свјетиљка гори пред ли­
цем Господњим'', рекао је митрополит
Амфилохије. ''Са тог разлога Господ
је данас благословио да буде про­
изведена и у чин игуманије ове све­
те обитељи. Да прими часни крст на
своје груди, онај крст који је уписан
у њено биће, који је примила на себе
Тајном крштења и који је примила на
себе Тајном монашења. Нека би и ово
био знак њене вјерности Христу Богу
нашему и нека би био подстицај њој, и
дар душевнога и тјелеснога здравља,
да би и остатак свога живота провела
у миру и покајању. И служењу Христу
Богу, на многаја и благаја љета'', казао
је митрополит црногорско-приморс
ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У
ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ
Његово Преосвештенство Епископ
диоклијски и игуман манастира
Острог Г. Јован служио је 11. септем­
бра, поводом празника Усјековања
главе Светог Јована Крститетеља, Све­
ту службу Божију у Цетињском мана­
стиру.
''Данас не би требали много да прича­
мо'', рекао је владика у архипастирској
бесједи вјернима сабраним на
Литургији. ''Пред ликом Светог Јована
обузима нас страх и трепет. Како,
којим ријечима и устима изразити по­
хвалу Светом Јовану, и то похвалу
у присуству његове деснице у
овој светињи? Његов примјер
нас обавезује на наш
примјер и наше
живљење'', ка­
зао је он.

новембар / 2009 / svetigora

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ДОБРСКОЈ ЋЕЛИЈИ
Митрополит
црногорско-

приморски Г. Амфилохије служио је 4.
септембра, поводом празника Светог
мученика Агатоника, славе села Добр­
ско, Свету службу Божију у манастиру
Добрска Ћелија код Цетиња.
Владика је у току Литургије
настојатељицу
манастира
мати
Олимпијаду произвео у чин игуманије
с правом ношења Крста.

ЛИТУРГИЈА ПОВОДОМ ПОЧЕТКА
ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ
Високопреосвећени
Архиепископ
цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије служио је
1. септембра у Цетињском манасти­
ру, поводом почетка нове школске го­
дине, Свету Архијерејску Литургију и
службу призива Светог Духа.
Након Свете Литургије и призива
Светога Духа за почетак нове школ­
ске године у митрополији је од­
ржан састанак Катихетског одбо­
ра и вјероучитеља Митрополије
црногорско-приморске. На састан­
ку је разматран Нацрт општег пла­
на за вјеронауку у Митрополији
црногорско-приморској,
као
и
досадашњи рад школа вјеронауке ши­
ром Митрополије, а дати су предлози
и сугестије за нову школску годину.
Господин Митрополит је предсједавао
и првој сједници Наставничког
савјета Богословије Светог Петра
Цетињског на Цетињу поводом по­
четка нове школске године и уписа

ДОНАТОРСКО ВЕЧЕ ЗА ХРАМ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА
У Бару је 1. септембра 2009. одржано
друго донаторско вече за изградњу
храма Светог Јована Владимира,
којме је присуствовало четрдесетак
приложника, међу којима је било пра­
вославних Руса, житеља Бара и околи­
не.
На вечери је сакупљено преко 10.000
евра, а посебан прилог за храм су 12
звона у вриједности око 130.000 евра
за која се као дародавац јавио Вик­
тор Константинович Ушаков, преу­
зевши сву бригу за њихову израду и
допремање до Бара.
Високопреосвећени
Архиепископ
цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије, благосло­
вио је госте, подсјетивши на велико
поштовање које Свети Јован Влади­
мир има међу свим балканским наро­
дима.
Након што се захвалио породици
Андровић на томе што су ових дана
донијели Крст Св. Јована Владимира
на Свету Литургију служену на нултој
тачки, у олтару храма Св. Јована Вла­
димира, подсјетио је да је храм један
од ријетких на овим просторима који
има крипту, која ће бити посвећена
Св. Александру Невском, како је ис­
такао, великом владару и православ­
ном витезу.
Високопреосвећени митрополит је
подигао здравицу за здравље, напре­
дак и благослов свих присутних и из­
разио увјерење да ће овај храм бити
украс наше душе и украс града Бара и
свједочанство јединства васељенског
православља.
У име Одбора за изградњу, митро­
полита и све присутне поздра­
вио је протомајстор инж. Момчило
Станојевић изнијевши најважније тех­
ничке карактеристике храма и опи­
савши динамику досадашњих радо­
ва, нарочито оних у посљедња три
мјесеца, искористио је прилику да се
нарочито захвали г. Веску Лековићу из
Бара за досадашњу помоћ.
Вече је својим појањем уљепшала и
етно пјевачка група „Дарови Светог
Јована Владимира“ из Бара.

Hronika mitropolije

63

Hronika mitropolije
''Строгост његовог живота била је из
љубави према Ономе Кога је он оче­
кивао. И ми молимо њега да нас нау­
чи како да се подвизавамо, којим под­
вигом, а да нам буде на спасење. Да се
не преузносимо и да будемо скруше­
ни и смирени. Молимо се данашњем
дану, јер како се буде приближавао
дан Његовога доласка, све ће бити
страшније и ужасније. То нам управо
говори данашњи празник. Онај који је
говорио истину за истину је и постра­
дао. Сваки од нас хришћана треба да
буде спреман на то страдање'', пору­
чио је епископ диоклијски.
ЗАВЈЕТНА СЛАВА ВАСОЈЕВИЋА

svetigora / 2009 / новембар

У суботу 12. септембра 2009. год, по­
водом празника Светог благоверног
и великог књаза Александра Невског,
заветне славе племена Васојевића,
Преосвећени Јоаникије Епископ
будимљанско-никшићки служио је
са свештенством Свету Архијерејску
Литургију у храму Светог Архангела
Михаила у Лијевој Ријеци. Бесједом се
вјернима обратио владика Јоаникије
гдје је посебно истакао величину под­
вига кнеза Александра учињено на
добро народа православног.
Домаћини овогодишњег славља било
је братство Ђукића, који су после Све­
те Литургије богато са љубављу уго­
стили на Веруши све присутне. Кум­
ство за следећу годину је преузело
братство Зечевића.

64

ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У ЖДРЕБАОНИКУ
Његово
Преосвештенство
Епи­
скоп диоклијски и игуман манасти­
ра Острог Г. Јован служио је 13. сеп­
тембра, на празник Сабора српских
Светитеља, Свету службу Божију у ма­
настиру Ждребаоник код Данилов­
града.
У литургијској проповиједи вла­
дика је говорио о светим српским
јерарсима Пећке Патријаршије, међу
којима важно мјесто заузима Свети
Арсеније, други архиепископ српски,

чије мошти почивају у Ждребаонику.
''Има ли ишта љепше од те универ­
залности – да смо Васељенска Пра­
вославна Црква? Проповједници те
Ријечи Божје, они који су пажљиво
слушали Ријеч Божју и живјели по
њој су управо Светитељи из нашег
рода. Зато немамо разлог за комплекс
и инфериорност, јер заиста имамо
цвјетове рајске, како каже пјесма коју
смо синоћ и јутрос пјевали на служ­
би.''
''Имамо, дакле, и ми примјере да, кад
смо најслабији и најнемоћнији, бу­
демо они који се, како каже апостол
Павле – жртвују, да не би онај који
вас учи долазио да вас у жалости учи.
И зато славимо Име Божје и зато се
радујмо и напредујмо у вјери трезве­
но, са расуђивањем, са смјерношћу
и смиреношћу које су имали Свети
Арсеније и Свети Василије'', поручио
је владика Јован.
ЦРКВЕНА НОВА ГОДИНА
Његово Високопреосвештенство Ар­
хиепископ цетињски и Митрополит
црногорско-приморски
Господин
Амфилохије служио је 14. септембра
са свештенством у Цетињском мана­
стиру Свету Архијерејску Литургију и
службу благодарења поводом цркве­
не Нове године.
''Црквена Нова година прослављана
је у древна времена и по древном ка­
лендару у ово вријеме, везивањем за
новину у природи. На тај начин Црква
нас увијек изнова подсјећа да је нова
година доброте Господње она годи­
на која започиње силом Духа Божјега,
која започиње Рођењем Христовим
и која започиње када се Дух Божји
обнавља у нама и када Ријеч Христо­
ва доноси изобилнога плода у нама'',
рекао је владика у архипастирској
бесједи.
''Новина у творевини Божјој је Све­
та тајна причешћа. Јер, све што се у
Божјој творевини догађало и догађа,
оно се догађало и догађа да би пре­
ко њега Господ припремио Свету
тајну причешћа. Призивајући Духа
Светога на наш хљеб и вино, хљеб и
вино се претварају у Тијело Христово.
Тиме творевина добија неизрециве
димензије обнове Христовим прису­
ством. И ми се обнављамо том обно­
вом, примајући Тијело и Крв Господњу.
Све што Црква садржи у себи, све је то
велика и света новина коју нам Дух
Свети дарује и коју нам Дух Свети от­

крива уводећи нас у неизрециве тајне
Божје.''
''Дакле, у Духу Светом Који све
обнавља, у Духу Светом Који почива
на Господу, у Господу Који је Пут, Исти­
на и Живот, открива нам се и јавља об­
нова времена и започиње истинска и
права Нова година Господња'', рекао
је митрополит Амфилохије.
ПОВОРКА СРАМА (поводом
најављене тзв. “Параде поноса” у
Београду)
Најављена за 20. септембар у Београ­
ду тзв. ‘’Поворка поноса’’, уствари по­
ворка срама, поворка Содоме и Гомо­
ре – само је потврда оне народне: Ко
се Бога не боји ни људи се не стиди.
Давно је речено: Све ми је слобод–
но, али није ми све на корист. Заис­
та, слобода нас је створила, човјек је
за слободу створен. Но, само исти­
на је она која ослобађа човјека, тј. ис­
тински начин живљења, постојања и
понашања. Лажни, посуновраћени на­
чин живљења човјековог јесте слобо­
дан али он не гради него разграђује
људско достојанство. Право значи ићи
правим путем и живјети на прави,
праведан начин.
По датој слободи, човјек има пра­
во и на самоубиство; по сатанској
филозофији живота, човјеку је ‘’за­
кон што му срце жуди’’. Човјек је биће
обдарено тјелесним и душевним си­
лама. Све што човјек јесте и има, само
онда кад се употребљава на прави на­
чин, остварује своју сврху и постиже
свој истински смисао. Човјек, по сло­
боди, има право, може и да злоупотре­
би богодане силе и дарове. Тако, иста
рука, иста снага и вјештина човјекова
оперише и лијечи зли тумор на
човјековом организму, али и закоље
човјека и дијете у колијевци…
То што важи за све психофизичке силе
и дарове човјекове, за могућност
њихове употребе и злоупотребе,
важи и за богодани дјетородни на­
гон човјеков. Употријебљен на прави
и здрави начин, он љубављу мужа и
жене рађа и ствара нови живот; њиме
се испуњује заповијест Божја и благо­
слов уграђен у мушку и женску приро­
ду: ‘’Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њом...’’
Може ли се прогласити за врлину
и човјека достојно право – гажење
и скрнављење тог и таквог зако­
на људске природе, самог богода­
ног смисла човјековог постојања и

таква, она не може прихватити нити
одобрити поворку срама – за повор­
ку поноса, поготову кад се њеним
наметањем, као у овом и сваком слич­
ном случају, врши јавно насиље над
инакомислећим. Утолико прије што се
таква поворка организује у граду који
је под вјековним покровом Пречисте,
Преблагословене Дјеве Богородице,
која је нетрулежно Бога Љубави ро­
дила – за живот свијета. По народној:
Оно чега се паметан стиди, тиме се
луд поноси…
АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
Амфилохије
ПРОСЛАВА МАЛЕ ГОСПОЈИНЕ НА
ЦЕТИЊУ

Светом Литургијом, коју је 21. септем­
бра у Цетињском манастиру служио
игуман манастира архимандрит Лука
(Анић) са свештенством, прослављен
је празник Рождества Пресвете Бого­
родице, слава Цетињског манастира и
града под Ловћеном.
Честитајући славу вјерницима сабра­
ним на Литургији и житељима Цетиња,
отац Лука је рекао да је рођење Пре­
свете Дјеве означило обитавање међу
нама ''најдивнијег плода људске при­
роде''.
Рођење Пресвете Богородице је слава
и осталих цетињских цркава. Тим по­
водом у Влашкој цркви су Свету служ­
бу Божију служили цетињски пароси
протојереј Гојко Перовић и јереји Об­
рен Јовановић и Љубомир Јовановић.

У НИКШИЋУ САХРАЊЕН ВЕСЕЛИН
ШИЈАКОВИЋ, НОСИЛАЦ ОРДЕНА
СВЕТОГ САВЕ

На градском гробљу у Никшићу 27.
септембра је, на празник Воздвижења
Часног Крста Господњег, у присуству
великог броја грађана, сахрањен Ве­
селин Шијаковић, доживотни по­
часни предсједник Цркве­
не општине Никшић, носилац
бројних одликовања за
вишедеценијску
љубав
пре­
ма Цркви и

новембар / 2009 / svetigora

КРСТОВДАНСКА АРХИЈЕРЕЈСКА
СЛУЖБА У ОСТРОГУ
Високопреосвећени
Архиепископ
цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије и Епископи:
умировљени захумско-херцеговачки
Г. Атанасије и диоклијски Г. Јован
служили су 27. септембра, поводом
празника Воздвижења Часног Крста
Господњег Свету службу Божију у ма­
настиру Острогу.
Сабраном вјерном народу ријечју
архипастирске поуке обра­
тио се умировљени влади­

ка Атанасије (Јевтић). Подсјећајући
на ријечи Светог Иринеја Лионског
да је човјек живи ходећи крст, влади­
ка је казао да је то спасоносно. ''Тиме
човјек грли и обухвата сву васељену,
како је говорио Свети Владика
Николај Жички и Охридски. А таква је
љубав Божја, каже апостол Павле у по­
сланици Ефесцима'', рекао је он.
''Свети Василије, који нас овдје
окупља, је живо Божје чудо. Живи
ходећи крст је Свети Василије, сла­
ва му и милост. Знате ли да он хода
по српским православним земљама?
Кад смо прије петнаестак година са
свјатјешим патријархом и вашим ми­
трополитом овдје пресвлачили Све­
ца, видјели смо да су његове ципеле
ходане. Свети Василије је, као и његов
Господ, свуда присутан. Зато нас он
овдје окупља и призива и зато да њега
следујемо на том крстоликом и крсто­
носном путу који је пут васкрсења. И
нема другог пута у васкрсење него
крсног пута'', поручио је владика
Атанасије.

вјечног смисленог Закона Божјег? Не
претвара ли се чедоморством (абор­
тусом) материна утроба, створе­
на да буде радионица живота, у ра­
дионицу смрти? Исто тако и бесло­
весно распаљивање похоте мушког
на мушко и женског на женско, не
представља ли обесмишљење вели­
ке и сверодне тајне брачне љубави
како у времену тако и у вјечности?
Љубав је дата човјеку да рађа; свако
рођење је рођење за вјечност, а не за
смрт и ништавило. А ‘’дрво које плода
не рађа сијече се и у огањ баца’’. Да ли
је јалова љубав – љубав? А таква је му­
желожничка, геј-лезбијска љубав која
неће и не може наслиједити Царства
Божијега, јер је бесплодна и јалова. (ср.
1. Кор. 6, 9) Јер њен ерос води у смрт и
самоубиство, истовјетан је са смрћу.
Содома и Гомора су у древна времена
сами себе уништили, сагоревши у сум­
пору и огњу, управо зато што су пре­
творили природно употребљавање
мушког и женског у противприродно
(ср. Рим. 1, 26), самоуништавајуће.
Љубав које јесте Бог и која је дата
човјеку да њоме познаје Бога,
остварујући свој вјечни смисао и
пуноћу постојања, постаје, злоу­
потребом, извор егзистенцијалног
помрачења ума и сљепила, содомије.
Такве, морално и духовно ослијепеле,
‘’предаје Бог у срамне страсти’’ (ср.
Рим. 1, 26)
Са горе укратко наведених разлога, ви­
довита Црква Божја не може и не смије
прихватити противприродност за
природност, гријех за врлину, бесло­
весност за разумност, античовјечност
за човјечност, самоуништење и
обесмишљење љубави као најсветије
сфере живота, за радост живота, пра­
ведности, за избор пута који води у ис­
тинско људско живљење.
Наравно, Црква нити је икад позива­
ла нити данас позива на насиље про­
тив било кога, па ни против оних који
бирају намјесто пута живота – пут бес­
ловесности и смрти. Она, међутим, као
чуварка светиње живота и љубави, и
као радионица вјечног живота и чи­
сте, непролазне љубави, осуђујући
свако насиље, има за богодану оба­
везу и дужност да сваког човјека,
свако људско покољење, па и ово
данашње, непрестано подсјећа на
потребу разликовања Бога и Сатане,
свјетлости и мрака, зла и добра, ис­
тине и лажи, природности и против­
природности, смисла и бесмисла. Као

65

Hronika mitropolije
отаџбини, међу којима и ордена Све­
тог Саве првог степена.
Опело су у саборној цркви Све­
тог Василија Острошког служи­
ли
Високопреосвећени
Архие­
пископ цетињски и Митрополит
црногорско-приморски Г. Амфилохије
и Преосвећена Господа Епископи:
захумско-херцеговачки
Григорије,
будимљанско-никшићки Јоаникије и
диоклијски Јован, са бројним свеш­
тенством.
Митрополит Амфилохије казао је да
је Веселин Шијаковић вазда био пра­
ви и истински војник Христов и војник
народа свога. ''Витешки, ратнички дух
био је уграђен у његовој природи и то
витештво прожело је његов свеукуп­
ни живот. Он је био војник Божији и
војник народа свога'', казао је митро­
полит црногорско-приморски.
У име породице говорио је др
Богољуб Шијаковић, син Веселина
Шијаковића, иначе министар вјера у
Влади Републике Србије.
Вјечнаја памјат!

svetigora / 2009 / новембар

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У ПОДГОРИЦИ

66

Митрополит црногорско-приморски
Господин Амфилохије служио је 3.
октобра са дванаест свештеника и
три ђакона Свету службу Божију у са­
борном храму Васкрсења Христовог у
Подгорици.
''Кад Дух Свети сиђе на нас,
онда се ми испуњујемо
оним
што
Откривење
Божије нази­
ва Цар­

ством небеским'', рекао је владика у
архипастирској проповиједи. ''Зато је
Господ и говорио: Покајте се, Царство
Божије се приближило. Ова земља је
као гнијездо. Што је гнијездо за птицу
која леже своје птиће, то је ова земља
за нас људе. Она је гнијездо које је
Бог савио Својом Светом руком, да би
кроз Њега и преко Њега ми примили
Духа Светога, примили залог бесмрт­
ности и постали учесници и причас­
ници непролазне тајне Царства не­
бескога'', рекао је он.
У току Литургије владика је у свеште­
нички чин рукоположио ђакона Мир­
чету Шљиванчанина.
''Нека би му Бог дао снаге, на првом
мјесту истинске вјере, љубави и наде,
храбрости и смјелости да буде истин­
ски свједок истинитога Бога у све дане
свога живота. И нека би Бог и нама
дао снаге да издржимо до краја наше­
га живота да будемо причасници Цар­
ства небескога'', пожелио је митропо­
лит Амфилохије.
Након Свете Литургије одржан је са­
станак вјероучитеља са подручја
Црногорско-приморске митрополије
и одржан мањи дјечији сабор полаз­
ника вјеронауке.
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО У БАРУ
Архиепископ цетињски и Митро­
полит црногорско-приморски Г.
Амфилохије служио је 4. октобра Све­
ту службу Божију на темељима храма
Светог Јована Владимира у Бару.
''Свети Јован Владимир, коме се по­
диже овај храм, је носио часни крст и
на њему је разапет'', рекао је владика
у архипастирској бесједи вјерницима.
''Његов часни Крст, који је до данас
сачуван, символ је његове жртве,
његовог распећа за правду Божју,
за истину Божју. Он се жртвовао,
понијевши свој крст, и онда није чудо
што га ево до данас спомињемо. И не
само да га спомињемо, него и гради­
мо храм у славу Божју и у част Свето­
га, распетога Јована Владимира. Храм
расте, знамење часнога крста уписа­
но у њега на прошлој Литургији када
смо цјеливали Крст Светог Јована
Владимира је знак да је његов градња
по вољи Божјој'', казао је митрополит
црногорско-приморски.
ЛИТУРГИЈА У БАРАМА РАДОВИЋА
Митрополит
црногорскоприморски Г. Амфилохије слу­

жио је 5. октобра Свету службу Божију
у цркви Светог Пантелејмона и Све­
тог Климента Охридског у Барама
Радовића код манастира Морача.
''Свети апостол Павле каже да оно
што је невидљиво у Богу, то постаје
видљиво кроз Његову видљиву тво­
ревину, тако да небеса проповиједају
славу Божју и све што постоји је живо
и опипљиво свједочанство Онога Који
је све то изњедрио'', рекао је владика
у архипастирској проповиједи.
''Свако људско биће собом и својим
дјелима јавља славу Божју. Али, творе­
вина сама по себи не може све да јави,
па је Бог зато слао Своје Свете проро­
ке, који су надахнути Духом Божјим
откривали и оне дубље тајне од оних
које нам открива творевина Божја'',
нагласио је митрополит Амфилохије.
ВЛАДИКА ЈОВАН СЛУЖИО У ЈОВАН
ДОЛУ

Његово Преосвештенство викар­
ни Епископ диоклијски и игуман ма­
настира Острог Г. Јован служио је 6.
октобра, поводом празника Зачеће
Светог Јована Крститеља, Свету служ­
бу Божију у острошком скиту Јован до
код Никшића.
Свето богослужење сабрало је вјерни
народ овога краја, међу којима и један
број свечара овога празника. ''Све­
ти Јован је био пустињски ангел и,
будући Богом изабран, приправио је
пут Ономе Који је био Јагње Божије'',
рекао је владика у архипастирској
проповиједи.
''Нека Господ благослови све данашње
свечаре, нашег проту Радомира
Никчевића и све Никчевиће, све оне
који данас славе и учествују у слави
Божијој'', рекао је епископ диоклијски.
Након Литургије опојани су гробови
архимандрита острошког оца Лазара,
јеромонаха Давида и упокојених чла­
нова породице Никчевић, приложни­
ка земље на којој је као острошки скит
никао манастирски комплекс у Јован
долу.

ветом Архијерејском Литургијом, коју је у суботу,
5. септембра, у цркви Светог Ђорђа под Горицом у
Подгорици, служио Његово Високопреосвештенство
Архиепископ цетињски и Митрополит црногорскоприморски Г. Амфилохије са свештенством, обиљежен је
јубилеј, 40 година свештеничке службе протојереја-ставрофора Милуна Фемића, архијерејског намјесника подгоричко - данило-вградског и колашинског.
„Двадесет првих година служења нашег проте Милуна
Фемића је било у распетом времену великог страдања и
гоњења Цркве Божје и прогоњења њеног свештенства. И
добро је да данас, ево служећи заједно, заблагодаримо
Господу што је укријепио оца Милуна да се 40 година потруди да остане вјеран Христу Господу, да га свједочи, да
носи ту Христову мисао кроз народ који је личио на оно
што је записано у Јеванђељу: ударићу пастира и овце ће се
разбјежати“, рекао је владика Амфилохије.
Подсјећајући на свој четрдесетогодишњи пастирски рад,
протојереј-ставрофор Милун Фемић је рекао да је то било
тешко вријеме, али да је било и нечега што га је храбрило
да издржи на том путу.

С

„И кад малакшем, родитељи, пријатељи и вјерници су ми
давали снаге да издржим на том путу. Био сам најмлађи
свештеник, али је Бог дао да дуго службујем у Цркви, и да
поведем за собом још неколицину ученика у Богословију,
међу њима и брата Богића, који је млађи од мене двије године.“
Подгорички свештеници су поводом 40 година службе подарили свом архијерејском намјеснику напрсни крст.
Протојереј-ставрофор Милун Фемић рођен је 11. априла
1949. године у селу Фемића Крш, општина Бијело Поље, од
оца Љубомира и мајке Даринке, рођене Томовић.
Завршио је петоразредну Богословију у Призрену. Рукоположен је за свештеника на Преображење Господње 1969.
године.
Био је парох у Бијелом Пољу, Беранама и в. д.настојатеља
манастира Ђурђеви Ступови у Беранама.
Митрополит Амфилохије одликовао га је чином протојереја- ставрофора, тј. правом ношења напрсног крста.
Ожењен је и има 4 сина.
Пише поезију за дјецу. До сада је објавио књиге „Радознале
пјесме“ и „Јутарње сунце“.

ОТАЦ МИЛУН
ОТАЦ МОМО
очетком септембра четрдест година службе у Цркви
Божјој обиљежио је протојереј-ставрофор Момчило
Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски.
Преносимо његово виђење тог јубилеја које је испричао радију Светигора.
„Велики је благослов Божји да сам дочекао сјутра да служим
Свету Литургију Божју на истом мјесту гдје сам прије 40
година рукоположен, у истом храму, али и са својим сином
свештеником, то је необично важно, јер за том истом
часном трпезом је служио и мој отац, истина релативно
кратко, за вријеме рата, али чињеница је да је мој син већ
трећи из наше куће који за том часном трпезом служи.
Ове године слави се 100 година цркве Светог Николе и 170
година Српског пјевачког друштва „Јединство“. Моја служба
је и почела у том знаку, када је „Јединство“ славило 130 година. Тога дана кад сам рукоположен било је 60 година цркве
Светог Николе и то је све било заједно. Наравно, све то има
смисла и логике, јер, храм без свештеника, без служења Литургије није храм, хор који не пјева Богу, него у не знам чију
славу, није хор.
Ја сам у Котору наслиједио једног дивног свештеника, проту Богобоја Милошевића, који је стварно био „богобој“ и
који ме је дочекао као мало воде на длану. Лијепо је да човјек
дочека тих четрдесет година.

П

Ја волим свечана богослужења, али од својих личних јубилеја не волим да правим ни помпу, ни причу. Увијек сам
имао јаку вјеру и Бог ми је увијек давао снаге да се изборим
са самим собом, јер у ствари највећи ми је непријатељ био
Момчило Кривокапић. То је била стална борба. Све друго је
било, условно речено, техничка ствар.“
Протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић рођен у
Херцег Новом 1. јула 1945. године од родитеља Риста,
свештеника и мајке Олге рођ. Миајловић. Завршио је Богословију Св. Саве (1959-1964) и Богословски факултет
СПЦ (1964-1969) у Београду. Оженио се Смиљком Милин,
са којoм има ћерку Милицу и синове Немању, Милоша и
Павла. Рукоположен је за ђакона од стране митрополита црногорско-приморског Данила 31. августа 1969, а за
презвитера 7. септембра исте године, и постављен за пароха которског.
Чином протојереја је одликован 25. новембра 1989. године. Именован је за архијерејског намјесника бококоторског 1. августа 1991. године. Одлуком Св. Арх. Синода СПЦ
од 21. августа 1992. године постављен је за првог ректора
обновљене Богословије Св. Петра Цетињског на Цетињу.
Од стране Његове Светости Патријарха српског г. Павла
одликован је 21. маја 1995. године правом ношења напрсног крста.

приредио: СЛАВКО Живковић

ЗА САБОРНИ ХРАМ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

СВИ ПО ЕВРО

-Уплатницом код ЦБЦГ
на рачун 550-3610-20
Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ;
-Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту;
-Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова;
-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

Из асортимана рукодјеља манастира
Светог Луке у Жупу никшићкој
e-mail: svetigavrilo@yahoo.com
тел: +38267249783
Храм Васкрсења

А
Њ
А
Д
А ИЗ

НОВ

SVETIGORA
Цетиње:
+382 (0)41 234-222
Београд:
+381 (0)11 337-63-17

337-63-09

Изабрана дјела
Архиепископа Цетињског
и Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија
Прво коло:
Историјски пресјек тумачења Старога Завјета (књига II)
ново издање студије која се бави историјатом тумачења књига Старога Завјета, и
кратким тумачењем главних тема старозавјетног Откривења Божијег. (страна 252)
Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука (књига III)
измијењено и допуњено издање књиге која од свог првог издања 1982. не престаје
да надахњује покољења свих оних који улазе у Цркву Христову. (страна 184)
Увод у православну философију васпитања (књига IV)
књига у којој аутор, кроз своје старе и нове и до сада необјављене текстове, уводи
читаоце у предањску праксу и теорију човјековог преображаја и препорода кроз
образовно-васпитно дјелoвање Цркве и Светитеља Божијих као најсавршенијих
просветитеља у историји рода људског. (страна 222)
Свети Сава и Светосавски завјет (књига XIX)
Студије, есеји, бесједе o животу, личности и дјелу равноапостолног Светога Саве
као свенародног и васељенског Светитеља и Просветитеља; и о неопходности
одбране Светосавскога завјета данас. (страна 448)
У Јагњету је спас – изабране пјесме, записи и путописи (књига XXIX)
старе и нове пјесме, рани ауторови записи, као и до сада необјављени путописи,
у књизи којом се аутор представља као пјесник и књижевник – прејемник и
настављач тока умјетничког стваралаштва епископâ од Св. Григорија Богослова до
Владике Његоша. (страна 238).

Монографије у едицији СВЕТИТЕЉИ:






Свети Петар Цетињски чудотворац и државотворац
Свети Сава - принц и просветитељ
Свети Цар Лазар и косовски завет
Свети Никола правило вере и српска слава
Свети Ђорђе - витез Бога Живога
Свети Јован крститељ и претеча Господњи
Свети Василије Острошки чудотворац и исцелитељ

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->