You are on page 1of 3

Сава Шумановић је један од најзначајних југословенских сликара 20. века.

Живео је
усамљеним животом, без обзира на то што се с времена на време дружио са осталим
сликарима. Његови ментални проблеми су доста утицали на то да се он повуче у себе и
почне да живи само за уметност. Стил му се мењао са местима у којима је живео и људима
којима је био окружен. Кретао се од експресионизма, до кубизма, да би на крају изградио
сопствени стил, који је често називао: „Како знам и умем“. Неколико пута је одлазио у
Париз и тамо остајао неколико година. Ипак, најважнији део његове каријере је повратак у
Шид, место рођења. Пејзажи настали у том периоду сматрају се најзначајнијим за његово
стваралаштво. Најзаступљеније теме су му, поред пејзажа, актови. Често је комбиновао те
две теме- сликао је актове око којих се налазио пејзаж. Мртва природа, портрети,
фигуралне композиције заузимају знатно мање место у његовом сликарском опусу. Поред
сликарства, бавио се илустрацијом, графиком и сценографијом. Његова најпознатија дела
су „Доручак на трави“, „Пијана лађа“, „Мост на Сени“, „Купачице“ и „Берачице“
Сава Шумановић је рођен 22.1.1896. године у Винковцима. Његови родитељи су из
Шида, где ће се вратити 4 године након његовог рођења. Био је одличан ученик у основној
школи. У својој 10.години, почео је да похађа Земунску гимназију. По његовој мајци, био
је јако снажан и живахан. Био је јако упоран и чак несташан у вишим разредима гимназије.
Увек је био насмејан. Упркос томе, био је повучен и издвајао се од својих другова.
Дистанцирао се чак и од љубави. У 14.години је почео да пуши и уваљује се у безазлене
дечачке невоље. Лета је проводио у Грацу, где је усавршавао немачки језик.
Није имао представу о свом будућем занимању, све до 14.године, када је његовог
наставника ликовног (којег уопште није волео), заменио Исидор Јунг. Сава је због њега
заволео сликарство и схватио да је то оно што жели да ради читавог живота. Ипак, његови
родитељи, угледни и богати људи, имали су другачије планове за његову будућност.
Желели су да њихов син постане адвокат, али је Сава негодовао и одговарао како не жели
да буде „гуликожа“. Сликарство је у њиховој породици било сматрано једном од најгорих
професија. Његов рођак, Миливој Малковић, који је завршио сликарство у Минхену,
сматран је изгубљеним. Ипак, он је био један од првих стрип цртача у Србији, и Змајев
омиљени илустратор.
Иако га је мајка подржавала у томе да постане уметник, Сава је имао жестоке
расправе са оцем због свог избора. На крају, то су решили тако што је одлучено да он
упише сликарство, али да буде професор. Са 15 година је кренуо код Јунга на приватне
часове . Тада је почео да се упознаје са импресионизмом, пре свега са радовима Ван Гога и
Сезана.Добио је јако значајне савете о сликању од старијег пријатеља, Славка Воркапића.
Први светски рат није имао утицаја на његово школовање. Те године, 1914. , Сава се
уписао на Привремену вишу школу за умјетност и обрт у Загребу, у класи професора
Отона Ивековића. Ипак, у другој години је прешао код професора Менци-Клемента
Црнчића, који је био јако угледан. Код њега је остао до краја школовања. Цртао је по узору

дуго жељено одредиште. али се овим стилом никада није у потпуности користио. који је купила француска држава. године је изложио свој рад у Јесењем салону. Ни на VI Југословенској изложби није имао више среће. престао је 1920. Пошто је успео да прода слике. се запутио у Париз. који ће се показати веома значајним за његову каријеру и живот. Радио је у атељеу. Миланом Штајнером. изгубио осмех и наду у себе. кренули су нови проблеми. Ипак. На платнима су били представљени пејзажи загребачке околине и одатле је сачуван само један акварел. али је на крају успео да излаже. После два месеца у кући. а сликао по Рубенсу. У болници је насликао неколико акварела са мотивима Вождовца. јер је схватио да ће сценографски рад лоше утицати на његову каријеру сликара. одбијање сталне дозволе боравка. који ће бити познати као и он. Ипак. Понекад је Сава губио самопоуздање. а касније је заменио сценографа и зближио се са глумцима и редитељима. без покрета и речи. Ипак. Када се вратио кући. који је делио са пријатељем и колегом. пошто није полагао одређени предмет. Друга самостална изложба је била у духу сецесије и симболизма. који му је давао савете и инструкције. али је велики део слика са изложбе нестао. У Француској је живео као ученик и морао је да продужава дозволу боравка на 6 месеци. била је добро прихваћена и од стране критике и од публике. уследио је и један неуспех. Милан је био начитан и образован и остале уметнике у свом окружењу је упознао са репродукцијама немачких експресиониста. Један од разлога је био тај што му је Штајнер рекао да му слика није добра. старом учитељу. Хтео је да се избори против сентименталности и због тога му је и колорит постао ведрији. скице и цртеже за сцену „Народног казалишта“. Полако се ослобађао кубизма и почео да поприма утицај класицизма. нељубазан пријем у жирију Јесењег салона. Након Штајнерове смрти. у ком је и живео. неуспеха и лоше среће. Париз му је послужио као бег од туге. Акт је једина слика коју је успео да прода те године. Упознао се са многим другим уметницима.Школу је завршио са веома добрим оценама и похвалама. Запустио се. Манеа и Сезана. Био је проглашен импресионистом. Иако је волео рад у позоришту. крајем 1920. Прву самосталну изложбу је имао као ђак у Загребу.забрана продаје слика. То дело се касније нашло у музеју у Монпелијеу. Била му је дијагностикована параноидна психоза. Јавио се за помоћ Лоту.на Дирера и Микеланђела. почео је да ради платна. Тек 1926. није могао да буде учитељ. било је јасно да ће ипак морати да оде у болницу. Сава је радио у атељеу у Босанској улици. Тамо је провео три месеца.одбили су њгову слику у Салону. Лекари кажу да би често сатима само клечао или седео. које је касније . Био је то Акт. поново је почео да се повлачи у себе и живео је изван свега. Тамо је провео неколико месеци. После тог успеха. И сам је истраживао и учио на делима Монеа. али да има талента.

само се спремио и поздравио са мајком. За те две године насликао је укупно стотинак слика. године људи су били масовно хапшени. Сава је био ухапшен 28. наставио је са сликањем. био је на боловању које је трајало око две године. Није се опирао. спремао је циклус „Берачице“ . али је труд био узалудан. дошло је до тровања бојама и оболео је од запаљења црева. . Када је изашао из болнице. Након паузе.нудила је себе уместо њега. Као да је смрт око њега. августа. Тако је рат збрисао још једног одличног уметника са лица земље. која је то јако тешко поднела. па чак и убијани током спавања. Од 1942. Покушала је да га избави на све начине . стварајући неколико стотина слика. Ту је провео своју последњу деценију. три велике композиције са женама које беру и носе грожђе. Становници Шида су били тучени. враћао се цвећу као мотиву.урадио и у уљу. имала утицаја. У последњим годинама Савиног живота. Највећу собу у својој кући претворио је у атеље. тражила везе и писала молбе. Због неспретног руковања. Шидом се ширио терор и окупација је била јако тешка. Та болест језа собом повукла и тешку хистерију. године. а вероватно и предосећање своје. Сава је као талац осуђен на смрт и стрељан пар дана касније. За то време је насликао само неколико дела. У августу 1942.