You are on page 1of 6

Univerzitet u Niu

Filozofski fakultet
Departman za filozofiju

Seminarski rad iz Ontologije I


Tema: Kantova transcendentalna estetika

Student:
Ivana Ivanovi

Ni, april 2012

Imanuel Kant ( 1724 1804 ), bio je rodonaelnik nemakog klasinog


idealizma i jedan od najveih mislioca prosvetiteljstva. Njegova delatnost
predstavlja kljunu prekretnicu u istoriji filozofije, nudei potpuno novi nain za
razumevanje naeg saznanja.
Kant je Kritiku istog uma podelio na dve celine, transcendentalnu teoriju o
elementima i transcendentalnu teoriju o metodu istog uma. Tanscendentalna
estetka predstavlja prvi deo teorije o elementima i u njoj Kant govori o ulnosti
uopte. On transcendentalnu estetiku definie kao nauku o ulnim principima a
priori, a razlog zbog koga ona stoji na poetku teorije o elementima je taj to bez
ulnosti nita ne moe biti dato iskustvu, da bi bilo razumom zamiljeno.
Po Kantu, postoje dva stabla ljudskog saznanja, ulnost i razum.
Posredstvom ulnosti predmeti nam bivaju dati, a pomou razuma se predmeti
zamiljaju i tako nastaju pojmovi. ulnost je naa sposobnost da primimo
predstave prema nainu na koji nas predmeti aficiraju.1 ulnost nam omoguava
opaanje, koje predstavlja prvi, neposredni, vid saznanja. Predmet empirikog
opaaja se kod Kanta naziva pojava. Svaka pojava ima materiju i formu, i dok nam
je materija pojave uvek data preko iskustva, dakle, a posteriori, forma pojave je
uvek data pre svakog mogueg iskustva, data je a priori. U formi pojave se ne
nalazi nita to bi pripadalo oseaju, pa ih zato Kant naziva istim formama
ulnosti, i upravo se njima bavi transcendentalna estetika. Ove iste forme ulnosti
dobijamo kada od predstave jednog predmeta odvojimo ono to razum o njemu
zamilja (supstancija, nedeljivost... ) i ono to pripada oseaju ( boja, tvrdoa... ).
Kada ovako apstrahujemo jednu predstavu ostaju nam prostor i vreme. Cilj u
transcendentalnoj estetici je da se ulnost kao takva izdvoji za sebe, odnosno da se
izoluje tako da dobijemo dve a priori iste forme ulnog opaaja. Kant dalje
1

I. Kant, Kritika istog uma, BIGZ, Beograd, 1976, str51

ispituje koje osobine karakteriu prostor i vreme. On preduzima metafiziko i


transcendentalno ispitivanje ova dva pojma. U metafizikom ispitivanju pokazuje
koje su glavne odlike prostora i vremena, a u transcendentalnom postavlja pitanje
da li su i na koji nain prostor i vreme a priori forme opaanja.
Na poetku metafizikog ispitivanja prostora, Kant naglaava da prostor nije
empiriki pojam koji se dobija iz spoljanjeg iskustva. Predstava prostora nikako
ne moe prizii iz toga to mi opaamo stvari u njemu. Naprotiv, mi te stvari
opaamo ba zato to imamo datu predstavu prostora koja ve mora da lei u
osnovi. Moramo da imamo ve unapred datu predstavu prostora da bismo uopte
mogli da smetamo pojave u njega. Prostor je predstava a priori koja nunim
nainom ini osnov spoljanjih pojava.2 On mora da dolazi pre spoljanjih stvari,
zato to je mogue zamisliti prazan prostor, ali nije mogue zamisliti nijednu
pojedinanu stvar a da je ne postavimo u prostor.
Prostor je jedinstven i beskonaan, iako esto govorimo o mnogim
prostorima, mi ustvari pretpostvaljamo samo jedan prostor podeljen na vie delova,
koje zamiljamo u njemu. Na taj nain mi u predstavi prostora zamiljamo
beskonano mnogo drugih prostora koji se nalaze u njemu. Ba zbog toga kaemo
predstava prostora a ne pojam prostora, jer se pojam zamilja kao predstava koja je
zajednika oznaka svih drugih predstava od kojih se sastoji, ali nijedan pojam se ne
moe zamisliti kao da u sebi sadri beskonanu mnoinu predstava. Predstava o
prostoru jeste opaaj a priori a ne pojam. Prostor predstavlja samo a priori formu
svih pojava spoljanjeg ula i tako omoguuje spoljanje opaaje ( spoljanje ulo
je osobina nae svesti kojom pretpostavljamo sebi predmete kao neto to je izvan
nas, u prostoru ). Predstava prostora je subjektivni uslov pod kojim moemo imati
spoljanje opaanje. Predstava o prostoru se gubi ako nismo aficirani od strane
2

Isto, str 54

spoljanjeg predmeta. Prostor moemo pripisivati stvarima samo dok su nam one
date u ulnosti. Kant ovu osobinu naziva empirikim realitetom prostora. Pored
empirikog realiteta mi tvrdimo i transcendentalni idealitet prostora ako prostor
posmatramo kao neto to lei u osnovi stvari po sebi a ne pojava, onda on ne
predstavlja nita. O prostoru moemo govoriti samo kada su nam predmeti ulno
dati.
Na identian nain Kant analizira i pojam vremena. U metafizikom
ispitivanju ovog pojma izdvaja nekoliko kljunih karakteristika. Prvo, vreme nije
neto to moe biti apstrahovano iz iskustva, ve ono ini iskustvo moguim. Ono
nam omoguuje da stvari predstavljamo jednovremeno ili sukcesivno, jer samo ako
vreme lei u osnovi onda moemo govoriti o odnosu pojava i vremena. Drugo,
vreme je nuna pretpostavka svih opaaja. Ovde dolazimo do istog zakljuka kao i
u analizi prostora, sve pojave mogu nestati ali vreme ne moe, ono je, dakle, dato a
priori. Tree, i vreme, kao i prostor, moemo podeliti, ali dok delove prostora
posmatramo kao da postoje istovremeno, delove vremena razumemo sukcesivno.
Svi delovi vremena predstavljaju ustvari jedno isto vreme koje sebi predsavljamo
kao neto neogranieno. Predstava vremena nam omoguuje da govorimo o
pojmovima promene i kretanja, jer promena predstavlja spajanje kontradikornih
tvrdjenja u jednom objektu, a to je mogue zato to ih mi, uz pomo vremena,
zamiljamo jedno za drugim.
Vreme je forma naeg unutranjeg ula, pomou koga svest opaa sebe i
svoje unutranje stanje. Ono je mnogo optije od prostora. Prostor se tie samo
spoljanjeg sveta, a vreme se obuhvata i spoljanje i unutranje opaanje, zato to
sve predstave pripadaju naem unutranjem stanju kao odredbe svesti. Dakle,
vreme je formalni a priori uslov svih predstava uopte. Ipak, ono poseduje samo
empiriki realitet, ono je stvarno samo ukoliko se odnosi na pojave.
4

Videli smo da nam razumevanje ulnog sveta, i njegovo postojanje uopte,


omoguuju predstave prostora i vremena. Pravi uzroci pojava, odnosno stvari po
sebi, ostaju nesaznatljivi. Dakle, Kant ne tvrdi da stvari po sebi ne postoje ve da je
njihovo postojanje nama nepoznato. Poto su prostor i vreme subjektivni uslovi
postojanja sveta pojava, mi emo uvek pojave smetati u prostor i razumeti u
vremenu. Na mentalni sklop je takav da nam omoguuje da prostor i vreme
primenimo na iskustvo, ali ne i na stvari po sebi. Kada pokuamo da proirimo
nae znanje van granica iskustva i saznamo neto o stvarima po sebi, onda
zapadamo u antinomije.

Literatura:
Kant, Imanuel, Kritika istoga uma, BIGZ, Beograd, 1976
5

Hajdeger, Martin, Kant i problem metafizike, Mladost, Beograd, 1979