You are on page 1of 9

UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOZOFSKI FAKULTET
ODELJENJE ZA SOCIOLOGIJU

SEMINARSKI RAD
IZ SOCIOLOGIJE KULTURE

POTKULTURA

Profesor:

Student:

BEOGRAD, januar 2012.
.

UVOD
Razvoj masovne kulture, povećanje slobodnog vremena i pobuna mladih 1968.
godine približila nam je sliku jednog novog sveta, sveta omladinske kulture. Sliku sveta
koji je u sebi sadrzao sve protivrečnosti jednog društva, koji se svojim simbolima,
specifičnim diskursom, dinamikom i pogledom na svet, borio protiv sivila postojeceg
poretka. Ali i pored toga što je prenela boje i šarenilo svoga sveta, potkultura je
omogučila analiičarima i naučnicima da zavire u sve ono što reflektuje bitne sukobe u
društvu i prikaže lebdeću samostalnost duha za koji se često pretpostavaljalo da je
uslovljen i ograničen.
Teorija potkulture
Naziv potkultura u kulturologiju uvodi Cohen, da objasni postojanje posebnih
stavova i pravila ponašanja u okviru omladinskih grupa, koje odlikuju osobeni stavovi i
značenja, pravila ponašanja, delovanja, statusa, vrednosti materijalnog i duhovnog stila.
Treba napomenuti da na ovu teoriju nailazimo najpre u američkoj literaturi posle drugog
svetskog rata, u radovima A. McClung Leea, Milton Gordona, Alberta Cohena.
Tri osnovna značenja potkulture je formulisao J. M. Yinger. Najzastupljenije
značenje se odnosi na uže grupe, određene posebnim normativnim sistemima, koje
obuhvata razne aspekte života jednog užeg društva; normativni sistemi užih grupa koje su
se delimično izdvojile iz društva i individualizovale kao poddruštva unutar šire zajednice.
„Potkultura se javlja kao rezultat proširenosti i mobilnosti komunikacija, koja
uvodi grupe sa različitom kulturnom osnovom u članstvo jednog istog društva, što je
praćeno fizičkom ili društvenom izolacijom ili i jednim i drugim, što sprečava punu
asimilaciju“. [u Milutinović,1981:146]
Nakon definisanja samog pojma potkulture, pitanje koje se namece je svakako i ono
vezano na uzroke njenog nastanka. Ono što se sa sigurnošću može reći za njih jeste da su
različiti, uticaj drugih kulturnih tipova, pojava verskih i ideoloških sekti, kulturna
izdvojenost ili zatvorenost grupe... Uglavnom nastaje u dodiru neke grupe koja pripada
određenom kulturnom tipu sa zajednicom koja pripada drugom kulturnom tipu, ili ako
jedna zajednica dođe pod upravu druge ( ratovima ili migracijama). Da bi se potkultura
oblikovala, potreban je relativno duži zajednički život ili sudbina grupe, ona je način i
sredstvo održavanja zajednice. Međutim, potkulture nisu trajne kao kulturni tipovi,
naročito danas, jer se zajednice sve više kulturno ujednačavaju. Javlja se pitanje granica,
koje se mogu odrediti upoređivanjem istovetnosti i različitosti kulturnih elemenata na
osnovi strukture kulturnog tipa, ali je njih vrlo teško odrediti.
Naravno ono što treba napomenuti, a u pitanju je sadržaj same potkulture jeste da je
ona stupnjevita. Broj stupnjeva zavisi od samog kulturnog tipa. Ukoliko posmatramo
hrišćanski, islamski ili indijski kulturni tip, možemo razlikovati bar dva stupnja

2

potkultura, npr. narodnu ( kroz poreklo, običaje, mitologiju, književnost nekog naroda )
ili kulturu područja ( relgionalna ili lokalna: kroz odevanje, ishranu, status, životni stil ).
Doba rane zrelosti i adolescentsko doba su periodi koje odlikuju vrednosti i ideje,
istražuje se odnos prema svetu, pa su zato značajan izvor sekundarne socijalizacije. M.
Brejk razlikuje nekoliko osnovnih funkcija potkultura među mladima:
- one nude rešenja za određene strukturne probleme stvorene unutrašnjim
protivrečnostima društveno-ekonomskog sistema koje svi doživljavaju. Ovi
problemi su često klasne prirode, i doživljavaju se kao generacijski
- one nude kulturu iz koje se mogu izdvojiti određeni elementi: stil, vrednost,
ideologija, način života... koji se mogu upotrebiti za ostvarenje identiteta van onoga
koji propisuju zvanične institucije društva.
- alternativni oblik društvene realnosti je tako ukorenjen u klasnoj kulturu, ali
ga kao simbolički zajednicu prenose mas mediji.
- one pružaju način na koji se može osmisliti slobodno vreme koje je bilo
odvojeno od instrumentalnog sveta rada.
Potkultura kao alternativna kultura
Potkulturni tipovi kao esencija ideje o potkulturi stoje nasuprot establiranoj kulturi i
gotovo potpuno odbijaju ustaljenju građansku kulturu.
Kao primer toga dovoljno je pomenuti to da u mnogim kulturama u centralnoj i
južnoj Africi postoje muška i ženska tajna udruženja, koja svojim delovanjem i
simbolima izražavaju svoju polnu pripadnost, odbojnost prema suprotnom polu, poglede
na svet koji se odnose na muška i ženska načela u osnovi ljudskog postojanja, u fizičkom
i duhovnom smislu. U plemenu Mande u Sijera Leoneu, postoji muško udruženje Poro i
žensko udruženje Sande, koja obuhvataju i priličan broj drugih etničkih grupa i kultura
zapadne Afrike. Oni u pravilnim vremenskim razmacima izvode svoje obrede, slave
praznike, izvode rituale inicijacije... Antropologu Merien Ferm tokom istraživanja 1994.
godine, naročito je bilo zanimljivo žensko pleme, jer ono pruža otpor onima koji bi želeli
da njihovo udruženje pretvore u mešovito ili ga ukinu. Pre svega protivnice su Alhadži
Erplejna ( lokalni vernik koji se vratio iz Meke, njegovo ime znači hodočasnik, počasna
titula koju u muslimanskom svetu dobijaju oni koji su bili na hodočašću u Meki ), koji se
zalagao za prihvatanje islama u celuoj njihovoj sredini, a da žene odvoji od njihovih
Boginja zaštitnica i time ih uskrati za tradicionalne kulturne rituale.
Neizostavni primer je i primer bluza i džeza, muzike koja je poprimila karakteristike
kulturnog pokreta dvadesetog veka. Sam bluzje muzička umetnost, koja u sebi sadrži
etnički, folklorni i kulturni element, svetovne i lirske komponente života američkih
crnaca sa juga, robova. Sam termin ima značenje melanholičnog i setnog raspoloženja, a
prvi put se pominje 1909. godine. Kasnije prerasta u savremenu muziku, menja
harmoniju i iz njega nastaju jazz, rokenrol, ritam.
Svoj prvi procvat doživljava baš u doba prohibicije, kada se ova muzika mogla čuti samo
u posebnim noćnim klubovima u kojima se ilegalno točio alkohol. U tim klubovima, džez

3

je poprimao odlike potkulture unutar američkog društva. Članovi potkulture sa sobom
uvek nose određene etikete koje im se pripisuju, bilo opravdano ili ne, pa je tako uz džez
dvadesetih išao i alkoholizam, tridesetih i četrdesetih marihuana, a pedesetih heroin.
Kulturni pokreti uvek imaju svoje vođe, koji svojim primerom, daju obrasce svojim
sledbenicima, koji ih često i nesvesno kopiraju. Ovo je, između ostalog i jedan od
mehanizama stvaranja jedinstvenih kulturnih obrazaca za datu potkulturu.
Bit pokret karakteriše generaciju koja je prva integrisala stavove o životu, a da nije
bila proizvod državne regulative i njenog ustrojstva. Nastali su iz boema, s filozofijom
egzistencijalizma, među kojima se ističu Ž. P. Sartr, S. De Bovoar, Pikaso... Okupljali su
se na obalama Sene, oko kafića Deux Maggots, nosili šarene flanelske košulje i farmerice
i uglavnom raspravljali o problemima svog vremena, psihoanalizi i nadrealizmu;
pronalazeći negativnosti unutar društva, a ne u društvenom sistemu. Držali su se tri
osnovna načela: uzdržavanja ( minimalan kontakt sa svetom), odricanja (od porodica,
društva, karijere) i egzistencijalnih rešenja problema. Kasnije se sele u SAD, gde
nastavljaju da se razvijaju. Eminentan utemeljivač andergraund literature u SAD-u, Čarls
Bukovski (Hajnrih Karl) smatra se jednim od najuticajnijih pisaca bit kulture. Teme
njegovih dela se uglavnom odnose na patnje i probleme običnog čoveka. Njegovi junaci
su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici na marginama društva, ogrezli u poroke, često na ivici
ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede.
Američka kontrakultura šezdesetih godina je primer koji se često sreće u literaturi.
Razdoblje 1965-68. predstavlja godine jedinstva za kontrakulturu, čiji je jedinstveni
neprijatelj bio kapitalizam, pobuna onih koji su odbijali da se uklope u opšte prihvaćen
način života i sistem rad – proizvodnja – potrošnja – rad – proizvodnja – potrošnja...
smatrajući da ono što se proizvodo i troši nema nikakvu vrednost. Potkultura hipi
pokreta, jedan je boljih primera. Reč kultura, ovde ima pežorativno značenje. U okviru
pokreta možemo da razlikujemo dve njegove faze: prvu, koja je otpočela njegovim
formiranjem do kraja šezdesetih godina, i drugu, koja počinje krajem sedamdesetih i koja
je u osnovi kontrakultura. Između ovih faza formira se čitav niz različitih potkultura
samog hipi pokreta. Smatrali su da umetnost može promeniti svet i da se tačka oslonca
promene nalazi u glavi svakog pojedinca. Bila je neka vrsta odgovora na malograđanštinu
i puritanizam u okviru protestantske etike savremenog kapitalističkog društva. Pružali su
pasivan otpor prema establišmentu društva, zalagalil se za mir i ljubav među ljudima, bili
su veoma pokretljivi, uopznavali su nove prostore, ljude i sakupljali iskustva; zanimali se
za religiju ustočnih naroda; odricali se svega što je besmisleno i prevaziđeno; zalagali se
za kreativan rad, ne pasivan, monoton; cenila se individualnost iskustva i individualizam
uopšte. Međutim, hipi kultura nije bila rezervisana samo za niže slojeve društva.
Aristopopkratija je deo hipi pokreta, čiji članovi potiču iz dobrostojećih, bogatijih slojeva
stanovništva. Imali su sopstveni sistem vrednosti, koji je isključivao siromaštvo i
oskudicu.
Džins potkultura je teoretski prilično imaginarna potkultura, koja u sebi objedinjuje
niz potkultura mladih. Zasniva se na ujedinjavajućem principu – upotrebi džins odeće kao
sastavnom delu garderobe mladih. Džins pantalone su isprva korišćene kao radno odelo
nemačkih useljenika u SAD u vreme zlatne groznice, a kasnije menjaju svoje nazive i

4

izgled zavisno od toga ko ih je u društvenoj salojevitosti upotrebljavao (traperice,
farmerice, zvoncare, frulice...)Džins odeća napravila je pravu omladinsku modnu
revoluciju u stilu odevanja mladih; ’60-tih godina predstavljala je borbu protiv
kapitalizma i podele ljudi na klase i staleže, kroz unuficirajuću ulogu u društvenoj
slojevitosti mladih i prividnom izjednačavanju bogatih i siromašnih. Džins pantalone
rušile su modne tabue konzervativnih i puritanskih slojeva Amerike i sveta.
Pol Gudmen ( Paul Goodman), psihoanalitičar i pisac, bavio se istraživanjem
američke industrijske civilizacije. Po T. Pošaku, njegovo delo Communitas iz 1947.
godine, je najbolja studija o planiranju gradova u posleratnoj Americi, kako zbog
tretiranja problema grada u okvirima nacionalne ekonomije, tako i zbog izraženog
osećaja za umetničko oslikavanje grada. Grad se pojavljuje kao arena u kojoj se odvija
ljudska drama. „ Pa ipak... ako imaš dvadeset i pet godina i iscrpeo si sve već
zakašnjele mogućnosti studija i porodičnog izdržavanja, onda želiš odrasti i biti
odgovoran... Dakle, kako da odrasteš? Gde je životno prebivalište koje može
uzgajati i zaštititi dobra građanska prava? Odgovor glasi: udruži se u komunu s
onimakoje voliš i poštuješ, u kojoj su moguća trajna prijateljstva, djeca, i uz
uzajamnu pomoć, tri obroka dnevno pribavljena na osnovi časnog i ugodnog rada.
Niko ne zna tačno kako da se to izvede... Radi toga će biti potrebno mnogo
improvizacije i korišćenja svih mogućih primjera: načina života indijanskih
plemena, utopističkih prethodnika, diggera iz sedamnaestog stoljeća,izraelskih
kibuca, huterita... Možda ni jedna neće funkcionisati...“ [ Roszak: 152]
Postoje i omladinski časopisi koje izdaju razne potkulturne grupe – fanzini, koji se
prave ručno ili na starim mašinama za štampanje. Najčešće se vezuju za grupe vezane
muzikom, u kojima objavljuju vesti iz života ggupe, priče, dogodovštine, grafite,
stripove. Ova vrsta časopisa ima veliku ulogu u održavanju kohezije grupe, jer se
uglavnom razmenjuju između članova zbog malog tiraža. Neki od fanzina koji se mogu
pronaći kod nas: Metal Sound, Demise, Nupzin, Ekser fajls, Hours. Napretkom
informacionih tehnologija i širenjem interneta, nastaju i web magazini, koji imaju isti cilj,
šitenje potkulture određene grupe, samo se koriste nešto drugačijim sredstvima ( npr.
Nocturne – music magazine )
U knjizi „ Subkulture“ koja je sastavljena od tekstova većeg broja autora Hebdidža,
Hola, Majlera, Holmsa izvršen je pokušaj klasifikacije i nabrajanja samih potkultura,
počev od egzistencijalista, hipstera, bitnika, tediboja, rokera, moda, hipika, skinheda,
preko rastafarijanaca, glema, pa sve do pankera i japija. Ovakve podele su dobre jer daju
uvid u raznolikost samog sveta potkulture i pružaju jasniju sliku samog društva i njegovih
kontradiktornosti, ali u isto vreme povlače pitanje i da li je moguće klasifikovati nešto što
je u stalnom procesu menjanja i u procesu kreativnog stvaranja. Kao i kultura i sama
potkultura prolazi kroz razne tranzitivne promene i daje sliku ovog vremena., to je jedna
od njenih najbitnijih socioloških karakteristika.

5

Kontrakultura
Potkulture mogu biti u konfliktnom i nekonfliktnom odnosu s opštom kulturom. Ukoliko
su u konfliktnom odnosu, onda je reč o delikventnim podkulturama za koje su
karakteristične sopstvene norme ponašanja i sistemi vrednosti u kojima se pozitivno
vrednuje kriminalno ponašanje. Pojavom takve delikventne potkulture objašnjava se
pojava delinkvencije i kriminalnog ponašanja uopšte. Ona se najpre javlja tamo gde
dolazi do povezivanja delinkvenata raznih starosnih grupa i do povezivanja prestupnog i
neprestupnog sveta. Ukoliko su integracije čvršće i punije, veće su šanse za vršenje
kriminalnog ponašanja. Kroz sistem međusobnih odnosa u kojem odrasli kriminalci
saopštavaju potrebna znanja mlađim licima, uspostavljaju se tesne veze, mlađi
delinkventi stiču navike za kriminalno ponašanje i trude se da postignu ili prestignu status
u karijelri svojih učitelja. To je takozvana teorije učenja kriminalnog ponašanja, koju je
Cohen razvio 1955. godine u delu Delinquent boys: The culture of the gang, kasnije je
primenjujući na proučavanja omladinske delinkvencije. Prema ovoj teoriji, pojava
potkulture je posledica klasne strukture američkog društva, odnosno kao grupno rešenje
problema statusa usled onemogućavanja uspeha američkog sistema nižih klasa u svetu,
koji je pretežno sastavljen od vrednosti i odlika srednjih klasa.
Radi sticanja podrške u svojoj neposrednoj sredini, potrebno je povezivanje nosioca
kriminalnih sa nosiocima opštepriznatih vrednosti. Smatra se da su posrednici odlučujući
element u strukturi nezakonitih mogućnosti, jer su veza između kriminalnog i zakonitog
dela društva. Tako se integriše delatnost kriminalaca i proširuje mogućnost njihovog
delovanja, a tom integracijom opštepriznatih i nezakonitih vrednosti delinkventna
potkultura može da ispuni svoje kriminalne uloge. Društveno i kulturno devijantne
pojave, prema Yingeru obično se javljaju u konfliktnim situacijama ukoliko:
- su grupa ili pojedinac lišeni izvesnih vrednosti ( ograničene mogućnosti
napredovanja, isključivanje iz razgovora, klubova...)
- nastupi poremećaj u sistemu vrednosti ( niže vrednosti dobijaju veći značaj
nego što zaslužuju, dok se višim vrednostima ne poklanja adekvatna pažnja )
- postoji odsustvo socijalne kontrole ( porodica, škola i/ili druge institucije
društva ne ispunjavaju ono što se od njih očekuje u procesu socijalizacije )
Za označavanje samog pojma potkulture koja je u konfliktu sa opštom kulturom, u
literaturi najčešće nailazimo na termine protivkultura ili kontrakultura, kojima se
ukazuje na činjenicu da su za njega karakteristične norme suprotne opštepriznatim.
Značenje kontrakulture odnosi se na normativni sistem grupe koja je u sukobu sa širim
društvom i protiv njega aktivno deluje, pa ono ima naglašenu socijalno-psihološku
dimenziju. Veza ličnosti i potkulture izražena je u dinamičnom odnosu. Yinger je uzroke
kontrakulturnog ponašanja tražio kroz psihološke teorije i poglede, pa je nedovoljno
pažnje posvetio socijalnim uzrocima. Da bi se sveobuhvatnije razumelo stvaranje i
delovanje potkultura, potrebno je naučno saznanje procesa kretanja unutar sistema
društvene organizacije, mogućnosti i uslovljenost mobilnosti pojedinca i grupa. Jedna
pojava može biti tumačena na različite načine, zavisno iz kog ugla je posmatramo. Ako
omladinu posmatramo kroz opšti kulturni nivo, vidimo je kao nosioca opštih normi,
uslovljenih socijalizacijom, kao grupu koja se u društvena kretanja uklapa radom,

6

obrazovanjem, komunikacijom s odraslima. Na subkulturnom nivou, omladina, pored
opštih, ima i specifična interesovanja koja je razlikuje od odraslih, interesuje se za
neobično, za specifične načine govora, estetike, izražavanja u umetnosti i svakodnevnici,
za ekscentričnosti, posebnosti... Ova ponašanja ne moraju biti u sukobu sa opštim
normama, mogu im čak i doprineti. Omladinu posmatramo kroz kontrakulturni nivo kada
ponašanja nanose štetu, kako opštim normama, tako i samom pojedincu ( prostitucija,
krađe, maltretiranja slabijih...), kada uočimo antisocijalno ponašanje.
Autor S. Drakulić ističe da postoje postoje tri faze u razvoju kontrakulture. Prva je
Božanska faza u kojoj bitnici neposredno kreiraju budućnost vlastitog društva, stvarajući
deo duhovne baze kontrakulture, koja će se pojaviti tek 10 godina kasnije. Drugu ili
Herojsku fazu karakteriše širenje i prihvatanje niza vrednosti kome su bitnici pridodali
dobar i značajan deo, pri čemu ona sada obuhvata studentsku omladinu, srednjoškolce,
mlade otpadnike od društva obilja itd. Treća, Asimilaciona faza je ona u kojoj
kontrakultura doživljava poraz od strane društva kulture kojima se suprotstavlja.
Danas, savremena škola je izložena sve većem uticaju raznovrsnih potkultura,
devijantno ponašanje mladih obično je plod njihovih frustracija i godina u kojima se
nalaze, uslovljeno je nizom protivrečnosti u kojima se jedno društvo nalazi ili kroz koje
prolazi. Sociolog kulture, Dragan Koković, devijantno ponašanje u školama vidi kao
formiranje otpora mladih sve većim pritiscima školskih organa i sistema nad njima.
„Strah da neće uspeti“ u njima izaziva stvaranje kontrakulturnih ponašanja, koja najčešće
iskazuju kroz bunt, protest, štrajk, razna grupisanja. Sakupljeni na jednom mestu, mladi
su motivisani da formiraju neformalne grupe. Ako dete nije integrisano u formalne grupe,
teži formiranju patoloških. Problem prestupništva u školi nalazi se u dosadi, praznoj
egzistenciji, životu bez perspektive, životnoj besmislenosti, gnevu. Društvo je to koje
podvrgava mladog čoveka obrazovnom procesu koji ne traži, ali i ne dozvoljava
uspostavljanje integriteta polaznika, već unapred planski i sistematski pretpostavlja i
razvija njegove osobine. Proces formiranja mladog čoveka u takvim školskim uslovima
ne zavisi od pojedinca, od njegovih potencijala, svestranosti, težnji ili potreba, već je on
doveden u stanje otuđenog postojanja.
Prilično učestala fraza za generaciju s početka ’50. u SAD-u, buntovnici bez razloga,
odnosila se na tinejdžere sa novim pogledom na život i svet. Iako je materijalno
blagostanje bilo prisutno, buntovnici su skretali pažnju na to da ono nije dovoljno jer
samo po sebi nije donosilo oslobađanje čovekove ličnosti i psihički mir. Ova ideja je i
ekranizovana u čuvenom filmu „ Buntovnik bez razloga“ (Rebel without a cause )
Filmska industrija glorifikovala je buntovništvo, antijunake sa individualističkim buntom.
Glavna uloga je poverena Džejmsu Dinu koji je kroz svoju filmsku rolu predstavljao
sliku tadašnje američke omladine, stoga nije ni čudno što po nekim autorima, upravo ovaj
film predstavlja začetak stvaranja masovne kontrakulture.

7

ZAKLJUČAK
Kao što je već nekoliko puta pomenuto, prilikom analize fenomena potkulture, može
se doći do zaključka da je njihova najbitnija karakteristika to što sugerišu da predmet
promene nije izvan čoveka , u političkim ili društvenim, već je on u samom čoveku.
Odraz vremena, previranja u društvu, samostalne lebdeće slobode koja se ne da zauzdati,
kao i odraz borbe su esencija svake potkulture. Zihernadla na pantalonama pankera ili
pak obrijana glava kod skinheda nisu samo način da se ruše postojeće kulturne norme, to
su objektizovane unutrašnje promene nastale kao reakcija na društvenu stvarnost, čovek
je taj koji ih kreira i daje svoj lični pečat, potkultura se slobodno može nazvati
najautentičnijim proizvodom jednog vremena.

8

Literatura:

Haralambos, M. (2002): Sociologija: teme i perspective, Zagreb
Hebdidž Dik : Potkultura: značenje stila, Edicija Pečat, Beograd, 1980
Hebdidž, D, D. Majler, N. Brejk, M. Holms, Dž. Hol : Subkulture, Art Press,
Beograd
Kale, Edvard (1977): Uvod u znanosti o kulturi, Školska knjiga, Zagreb
Milutinović, Milan (1981): Kriminologija, Savremena administracija, Beograd
Roszak, Theodore (1978): Kontraklutura: razmatranja o tehnokratskom društvu i
njegovoj mladenačkoj opoziciji, Naprijed, Zagreb
Rot, Nikola (2003): Osnovi socijale psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd
http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0353-5738/2006/0353-57380630233B.pdf
http://sr.wikipedia.org/sr/Potkultura
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/sociologija/LII_2/09/download_se
r_lat

9