You are on page 1of 134

Herman Hese

ROSHALDE

2

PRVO POGLAVLJE
Kad je Johan Feragut pre deset godina kupio imanje Roshalde i naselio ga, to je
bilo jedno zapušteno staro gazdinstvo sa zakorovljenim baštenskim stazama,
klupama prekrivenim mahovinom, lomnim stepenicama i parkom toliko zaraslim u
korov da se nije moglo proći kroz njega. Tada na imanju od dobrih osam jutara
površine nije bilo drugih zgrada osim lepe, poprilično oronule gospodarske kuće,
štale i jednog malog letnjikovca nalik na hram, u parku. Njegova vrata su ukoso
visila s iskrivljenih šarki, a zidovi, nekada obloženi plavom svilom, sada su bili
prekriveni mahovinom i plesni.
Odmah po kupovini imanja, novi vlasnik je porušio mali oronuli hram, ostavivši
samo deset starih kamenih stepenika koji su od praga tog ljubavnog kutka vodili do
ruba veštačkog jezera. Tada je u parku, na mestu malog letnjikovca, bio izgrađen
Feragutov atelje u kojem je on tokom sedam narednih godina slikao i provodio
veći deo svojih dana. Imao je i svoj stan, preko u gospodarskoj kući, i to do
trenutka dok ga sve češća prebacivanja članova njegove porodice nisu dovela
dotle da starijeg sina udalji od kuće i pošalje ga u inostranstvo na školovanje, da
gospodarsku kuću prepusti svojoj ženi i posluzi, a da za svoje potrebe dogradi dve
sobe pored ateljea, gde je otada živeo kao neženja. Bila je šteta za lepu
gospodarsku kuću; gospođi Feragut je, s njenim sedmogodišnjim sinom Pjerom,
bio dovoljan samo sprat, mada je primala posete i goste, ali nikada i veće društvo,
tako da su mnoge prostorije iz godine u godinu zvrjale prazne.
Mali Pjer nije bio samo ljubimac oba svoja roditelja i jedina spona između
majke i oca kojom se održavala neka vrsta odnosa između gospodarske kuće i
ateljea; on je u stvari bio jedini gospodar i vlasnik Roshaldea. Gospodin Feragut
je obitavao isključivo u svom ateljeu i u oblasti oko jezera u šumarku, kao i u
nekadašnjem prirodnom parku, dok je njegova žena vladala kućom, a njoj su
pripadali i travnjak, vrt sa stablima lipe i vrt sa stablima kestena. Posete, u vidu
odlaska u goste jednog od njih onom drugom, bile su izuzetno retke, ne računajući
obede koje je slikar uzimao uglavnom u gospodarskoj kući. Mali Pjer je bio jedini
koji taj odvojeni život i podelu prostora nije priznavao, a po svoj prilici ni znao
ništa o tome. On je bezbrižno išao i u novu i u staru kuću, u očevom ateljeu i
3

očevoj biblioteci bio se odomaćio isto koliko i u hodniku i dvorani sa slikama
preko u kući, ili u odajama svoje majke; njemu su pripadale jagode u vrtu s
kestenovim stablima, cveće u vrtu sa stablima lipe, ribe iz jezera u šumi, kao i
kućica na vodi i gondola. Osećao se kao gospodar, a i kao štićenik sluškinja
njegove majke i tatinog sluge Roberta, za posetioce i goste bio je sin gazdarice, a
slikarev sin za gospodu koja je povremeno dolazila u tatin atelje i pričala
francuski; njegovi portreti, slike i fotografije visili su na zidovima spavaće sobe
njegovog oca, kao i u staroj kući, po zidovima obloženim svetlim tapetama u
odajama njegove majke. Pjer je živeo jako dobro, čak mnogo bolje nego deca čiji
su roditelji živeli u slozi; nije se sprovodio unapred određeni program njegovog
vaspitanja, a kad bi mu tlo na „na maminom terenu” postajalo vruće, on bi sigurno
utočište nalazio u oblasti oko jezera u šumarku.
Dečak je već odavno bio u krevetu, a od jedanaest sati u gospodarskoj kući
zamračio se i poslednji osvetljeni prozor. Ponoć je uveliko bila prošla kad se
Johan Feragut, sam i pešice, vraćao iz grada, gde ju je u gostionici proveo s
poznanicima. Kako je hodao kroz prijatnu noć ranoga leta, tako se oslobađao
atmosfere koja je odisala mirisom vina i duvanskog dima, pijanog smeha i
lascivnih pošalica — pomno je udisao blago opori vlažni topli noćni vazduh i
oprezno koračao putem između izdignutih, tamnih žitnih polja prema Roshaldeu,
čije su visoke krošnje, velike i mirne, štrčale prema noćnom nebu.
Prošao je pored kapije imanja ne ušavši u njega i jedan tren gledao preko u
gospodarsku kuću; njena fasada je otmeno i primamljivo svetlucala ispred tamnih
senki drveća, i nekoliko minuta je, s uživanjem i divljenjem slučajnog prolaznika,
posmatrao lep prizor. Potom je još stotinak koraka išao duž visoke žive ograde do
mesta na kojem je sebi napravio prolaz i tajnu šumsku stazu koja je vodila u njegov
atelje. Budnih čula, oniži i snažni čovek odlučno je koračao kroz mračni
zakorovljeni park, prema svojim prostorijama koje su se iznenada stvorile pred
njim, tu gde se činilo da su se tamne krošnje razmaknule, a sivo mutno nebo u
širokom krugu postalo vidljivo.
Malo jezero bilo je gotovo crno u toj savršenoj tišini, samo je slaba svetlost,
kao nekakva beskrajno tanka koža, ili fina prašina, lebdela iznad vode. Feragut je
pogledao na sat. Skoro jedan posle ponoći. Otvorio je jedna sporedna vrata male
zgrade koja su vodila u njegov stan. Tu je upalio sveću i brzo odložio odeću,
izašao nag i polako je kamenim stepenicama sišao u vodu, koja je, ispred njegovih
kolena, na trenutak zablistala u mekim krugovima. Zaronio je, otplivao malo dalje,
4

a onda iznenada osetio malaksalost zbog večeri koju je proveo na sebi nesvojstven
način; okrenuo se, i dok se voda cedila s njega, vratio se u kuću. Ogrnuo je jedan
čupavi bademantil, obrisao vodu sa svoje kratko ošišane kose i bos se preko
nekoliko stepenika popeo do ateljea, ogromne, gotovo prazne prostorije, gde je
ubrzo, s nekoliko nestrpljivih pokreta, upalio sva električna svetla.
Užurbanim koracima otišao je do jednog štafelaja na kojem je bilo razapeto
malo platno, koje je slikao poslednjih dana. Rukama naslonjenim na kolena i
pognut, postavio se ispred slike i razrogačenih očiju zurio na površinu na kojoj su
sveže boje reflektovale prodornu svetlost. Tako je dva ili tri minuta ćutke čekao da
mu rad do poslednjeg poteza kičicom oživi pred očima; već godinama je imao
običaj da pre radnih dana ne legne i ne zaspe s drugim motivom pred očima, nego
samo s onim koji je trenutno slikao. Pogasio je svetla, uzeo sveću i pošao prema
spavaćoj sobi na čijim vratima je, spolja, bila okačena mala školska tabla i pored
nje kreda. „Probuditi me u sedam, kafa u devet”, napisao je na tabli debelim
štampanim slovima, zatvorio vrata za sobom i legao u krevet. Nepomično,
otvorenih očiju, ležao je nekoliko minuta, naprežući se da pred svoja čula prizove
prizor sa slike koju je radio. Kad je se „nagledao”, sklopio je svoje svetle sive
oči, tiho uzdahnuo i ubrzo utonuo u san.
Ujutro ga je Robert probudio u određeno vreme. Brzo je ustao i odmah se, u
jednoj maloj nusprostoriji, oprao tekućom hladnom vodom. Obukao je odelo od
grubog sivog, odavno izbledelog lanenog platna, i prešao u atelje u kojem je sluga
već bio podigao masivne roletne. Na jednom malom stolu nalazili su se tanjir s
voćem, jedan bokal i komad raženog hleba koji je on zamišljeno uzeo i zagrizao
dok se nameštao ispred štafelaja i u isto vreme gledao u sliku. Tokom nameštanja
pojeo je nekoliko zalogaja hleba i nekoliko višanja koje je ispecao iz staklenog
tanjira. Video je i pisma i novine pored tanjira, ali nije obratio pažnju na njih, a
odmah zatim, kao začaran, seo je pred štafelaj.
Mala slika horizontalnog formata predstavljala je svanuće, onako kako ga je
slikar nekoliko nedelja ranije video na jednom putovanju i u više primeraka ga
odmah skicirao. Bio je odseo u jednoj maloj gostionici u Gornjoj Rajni; nije našao
kolegu kojeg je hteo da poseti u tom mestu, pa je to tmurno kišno veče proveo u
zadimljenoj krčmi, a noć u vlažnoj sobici koja se osećala na plesnivi kreč. Još pre
nego što je sunce izašlo, probudio se iz lakog sna, vruć i loše raspoložen. Vrata
gostionice još nisu bila otključana, pa je iz nje izašao kroz prozor krčme. U blizini,
na obali Rajne, odvezao je jedan čamac i zaveslao u još polutamnu reku. Upravo
5

kad je hteo da se vrati, ugledao je ribarski čamac koji mu se približavao iz pravca
suprotne obale. Lako trepereća hladna svetlost tmurnog kišovitog praskozorja
obavijala je tamne obrise i time ribarskom čamcu davala privid veličine koju on
nije imao. Pod iznenadnim utiskom tog prizora u ambijentu jedinstvene svetlosti, i
u dubini duše sputan, prestao je da vesla i sačekao da mu se čamac još više
približi; ribar ga je zaustavio kod jednog plutajućeg znaka i iz hladne vode izvukao
mrežu. U njoj su bile dve široke srebrnkaste ribe koje su, sjajne od vode, na
trenutak zasvetlucale iznad sive reke, a zatim uz pljuskajući zvuk pale na dno
ribarskog čamca. Ubrzo potom Feragut je doviknuo čoveku da malo sačeka, uzeo
najnužniji pribor za slikanje i vodenim bojama napravio nekoliko skica. U tom
mestu ostao je jedan dan, a proveo ga je tako što je crtao i čitao, dok je narednog
dana rano ujutro još jednom slikao napolju, a onda je nastavio putovanje. Otada se
u mislima stalno bavio tom slikom i zabrinuto je posmatrao sve dok je nije
uobličio na način da dobije ono što je želeo. Već danima radio je na njoj i bila je
gotovo završena.
Njemu, koji je najviše voleo da slika pri punoj sunčevoj svetlosti, ali i na toploj
svetlosti polusenke u šumi ili u parku, vlažna srebrna hladnoća slike zadavala je
mnogo posla, ali ga je i inspirisala, tako da mu se juče rešenje u potpunosti
posrećilo i sada je osećao da sedi pred jednim dobrim, neobičnim radom, pri
kojem neće morati da se ograničava na puko i ulepšano oslikavanje onoga što vidi,
nego na to gde će na trenutak probiti staklastu površinu ravnodušnog i zagonetnog
bitisanja i događanja Prirode i pustiti da se oseti veličanstveni divlji dah
stvarnosti.
Slikar je, pogleda prikovanog za sliku, povremeno odmeravao tonove na paleti,
koja nije ličila na onu koju je obično koristio i s koje su nestale gotovo sve nijanse
crvene i žute boje. Voda i vazduh bili su oslikani, nad površinom reke titrala je
ledenohladna neprijatna svetlost, žbunje i stubovi u obliku senki plutali su na
obali, u vlažnom bledom sumraku; nestvaran i odvezan, veliki čamac je stajao na
vodi, a ribarevo lice kao da je bilo beživotno, on nije govorio, jedino je njegova
ruka, kojom je posegnuo za ribom, bila neumoljivo stvarna. Jedna od riba je,
zasjavši, skočila preko ruba u čamac, druga je ležala ispružena i mirna, dok su joj
otvorena okrugla usta i uplašene razrogačene oči izražavali bol. Sve je bilo hladno
i do surovosti tužno, ali tiho i nedokučivo, bez druge simbolike osim one
jednostavne bez koje ne može biti nijedno umetničko delo i koja nam dozvoljava
da nepojmljivost sveukupne prirode ne samo osetimo, nego i da je s izvesnim
6

slatkim čuđenjem i volimo.
Kad je slikar proveo dobra dva sata slikajući, njegov sluga je pokucao na vrata
i na rasejani poziv svog gospodara, noseći doručak, ušao u atelje. Na sto je tiho
spustio bokale, šolju i tanjir, namestio jednu stolicu, trenutak ćutke stajao, a onda
oprezno podsetio slikara: „Posluženi ste, gospodine Feragut.”
„Dolazim”, rekao je slikar i palcem izbrisao jedan potez četkicom koji je
upravo bio povukao na repu ribe u skoku. „Da li je tu i topla voda?”
Obrisao je ruke i seo za sto.
„Mogli biste da mi napunite lulu, Roberte”, rekao je vedrim glasom. „Onu malu
bez poklopca, sigurno je u spavaćoj sobi.”
Sluga je pošao. Feragut je s elanom pio jaku kafu; osetio je kako, kao jutarnja
magla, nestaje laki nagoveštaj nesvestice i kolapsa koji su mu se u poslednje
vreme javljali nakon napornog rada.
Uzeo je lulu od sluge; ovaj mu je pripalio duvan, posle čega je slikar sa strašću
udahnuo aromatizovani dim, koji je pojačavao i oplemenjivao dejstvo kafe.
Pokazao je na svoju sliku, rekavši: „Vi ste lovili ribu kad ste bili dečak, zar ne,
Roberte?”
„Tako je, gospodine Feragut.”
„Pogledajte onu ribu tamo. Ne onu u vazduhu, nego drugu, onu dole, otvorenih
usta. Da li su usta verodostojna?”
„Pa, jesu”, odgovorio je Robert snebivajući se. „Ali vi to znate bolje nego ja”,
dodao je s prizvukom prekora u glasu jer mu se učinilo da je Feragut to pitanje
izgovorio ironičnim tonom.
„Ne, dragi moj, nije tako. Potpuno oštro i sveže čovek samo u najranijoj
mladosti, do svoje trinaeste, četrnaeste godine, doživljava ono što vidi i što ga
okružuje, te on to tako zapamti za ceo svoj život. Ja u svojoj mladosti nikada nisam
imao posla s ribama, zato sam te pitao. Dakle, da li su usta ribe dobra ovako?”
„Dobra su, ništa im ne fali”, prosudio je Robert laskavo. Feragut se opet
podigao da proveri svoju paletu. Robert ga je pogledao. Poznavao je tu
koncentrisanost od koje je slikarev pogled postajao gotovo staklast i znao da će
sada i on, i kafa, i kratak razgovor od malopre i sve ostalo potonuti u tom čoveku i
da će se, ako mu išta bude rekao, probuditi kao iz dubokog sna. A to je bilo
opasno. Sluga je pospremio sto i tada video da je pošta još netaknuta. „Gospodine
7

Feragut!” pozvao ga je poluglasno.
Slikar je još bio dostupan. Neprijateljski je, preko ramena, upitno pogledao iza
sebe, tačno onako kako bi umoran čovek uradio kad bi ga pozvali u trenutku kad ga
hvata san.
„Ovde imate pisma.” Rekavši to, Robert je izašao iz ateljea. Feragut je na paletu
nervozno istisnuo gomilicu kobaltnoplave boje, bacio tubu na mali plehom okovani
slikarski sto, počeo da meša boju i istovremeno se osećao ometen što ga je sluga
podsetio na poštu. Ljutito je odložio paletu i potom uzeo pisma.
Bila su to uglavnom uobičajena poslovna pisma, zatim poziv da učestvuje na
nekoj izložbi, jedna novinska redakcija je tražila da joj se dostave podaci iz
njegovog života, a ugledao je i jedan račun... Onda je, iznenada, njegovu pažnju
privukao poznati rukopis od kojeg ga je u duši prošla slatka jeza. Uzeo je to pismo
i s uživanjem pročitao sopstveno ime i svaku reč svoje adrese, udubio se u
posmatranje slobodnog, razuzdanog karakterističnog rukopisa. Zatim se potrudio
da pročita ono što je pisalo na poštanskom pečatu. Markica je bila italijanska, a to
je značilo da pismo dolazi iz Napulja ili iz Đenove, dakle, prijatelj je već stigao u
Evropu, već je blizu, za koji dan bi mogao biti ovde.
Ganut, otvorio je pismo i ugledao, sa zadovoljstvom, male redove ravne kao
konac, u njihovom strogom poretku. Kad bi bolje razmislio, ova retka pisma
njegovog prijatelja iz inostranstva poslednjih pet do šest godina za njega su
predstavljala jedinu pravu radost, jedinu osim njegovog posla i trenutaka druženja
s malim Pjerom. I, kao i svaki put, i sada ga je, usred radosnog iščekivanja,
preplavio neki nejasni, mučni osećaj stida čim bi se setio svog osiromašenja i
života bez ljubavi. Polako je čitao:
Napulj, u noći 2. juna
„Dragi Johane!
Kao i obično, usta puna kjantija, masni makaroni i vika nekoliko torbara ispred
krčme, prvi su znaci evropske kulture kojoj se opet približavam. Ovde u Napulju
već pet godina gotovo ništa se nije promenilo, ili, promenilo se mnogo manje nego
u Singapuru ili u Šangaju, a to ja shvatam kao dobar znak da ću i kod svoje kuće
naći sve u redu. Prekosutra stižemo u Đenovu, tamo će po mene doći moj nećak, s
8

njim ću da otputujem kod rodbine koja me ovoga puta neće dočekati s posebnim
simpatijama jer, iskreno rečeno, u poslednje četiri godine nisam zaradio više od
deset talira. Računam da ću kod rodbine ostati četiri-pet dana, zatim bih poslom
otišao u Holandiju, recimo opet na pet, možda šest dana, tako da bih kod tebe
stigao oko šesnaestog. To ću ti još javiti telegramom. Znaš, kod tebe bih mogao
ostati deset ili četrnaest dana i ometati te u poslu. Postao si jezivo slavan, i, ako je
samo dopola tačno ono što si o svom uspehu i popularnosti rekao pre dvadeset
godina, u međuvremenu si sigurno postao prilično zakrečen i blesav. Hoću i da ti
otkupim neke slike, a moje žalopojke o tome da mi poslovi ne idu dobro, samo su
pokušaj da malo oborim tvoje cene.
Starimo, Johane. Ovo je bilo moje dvanaesto putovanje Crvenim morem i tek
sam sada prvi put teško podneo vrućinu. Bilo je četrdeset i šest stepeni.
Gospode! Još četrnaest dana, stari moj! To će te stajati nekolika tuceta flaša
mozela. Prošlo je četiri godine otkako smo se poslednji put videli.
Od 9. do 14. dostupan sam u Antverpenu, Hotel d’Europe. Ako si priredio
izložbu u nekom mestu kroz koje prolazim, javi mi!
Tvoj Oto”
Sa zadovoljstvom je još jednom pročitao kratko pismo ispisano zdravim
uspravnim slovima, s temperamentnom interpunkcijom. Iz fioke malog stola u uglu
prostorije izvadio je kalendar i, gledajući u njega, zadovoljno klimao glavom. Do
polovine meseca u Briselu će biti izloženo još njegovih slika, nešto više od
dvadeset. Kakva srećna okolnost! Njegov prijatelj, čijeg se oštrog oka pomalo
plašio i kome nije moglo promaći da mu je život poslednjih godina poremećen,
steći će o njemu bar prvi utisak na koji bi mogao biti ponosan. To olakšava sve.
Zamišljao je kako Oto, u svojoj pomalo rogobatnoj prekomorskoj eleganciji, hoda
izložbenom salom u Briselu i posmatra njegove najbolje slike; nekoliko trenutaka
se istinski radovao što ih je poslao na onu izložbu uprkos tome što su samo neke od
njih još bile za prodaju. Odmah je napisao kartu za Antverpen.
„Sve on još pamti”, pomislio je sa zahvalnošću, „tačno je da smo poslednji put
pili gotovo isključivo mozel, a jedne večeri smo čak onako istinski i bančili”.
Razmislio je i zaključio da u vinskom podrumu verovatno nema više mozela;
retko je sam silazio tamo. Odlučio je da još danas javi da mu se dostavi jedna
9

pošiljka tog vina.
Ponovo je seo da radi, ali je bio rasejan, osećao je unutrašnji nemir i nikako
nije mogao da postigne potrebnu koncentraciju pri kojoj bi mu dobre ideje same
iskrsavale. Stavio je četkicu u jednu čašu, uzeo prijateljevo pismo i nesigurnim
koracima izašao iz ateljea. Jezero je svetlucalo, bio je osvanuo vedar letnji dan,
bez oblaka, a u parku obasjanom suncem odjekivao je cvrkut raznih ptica.
Pogledao je na sat. Pjerovi jutarnji časovi sigurno su već završeni. Besciljno je
lutao parkom, rasejano gledajući niz smeđu stazu prošaranu sunčevim zracima, i
osluškujući prema kući. Prošao je pored Pjerovog igrališta na kojem su bili
ljuljaška i gomila peska. Najzad je stigao u blizinu povrtnjaka i s površnim
zanimanjem pogledao gore, u visoku krošnju divljeg kestena, u kojoj su se, u
tamnom gustišu listova u senci, svojom belinom isticali poslednji uspravni cvetovi
kupastog oblika. Tiho zujeći, roj pčela je lebdeo iznad poluotvorenih ružinih
pupoljaka baštenske živice, a kroz tamne krošnje se probio zvuk nekoliko otkucaja
s malog sata na tornju gospodarske kuće. Otkucaji nisu bili tačni; Feragut je opet
pomislio na Pjera, čija je najveća želja i ambicija bila da jednoga dana, kad
postane stariji, dovede u red stari mehanizam sata.
Tada je Feragut začuo, s one strane žive ograde, glasove i korake koji su u
vazduhu suncem obasjane bašte bili u prigušenom i blagom skladu i sazvučju sa
zujanjem pčela i cvrkutom ptica, s mirisom koji se tromo širio iz leje s
višegodišnjim karanfilom i cvetovima boba. Bili su to njegova žena i Pjer, i on je,
pažljivo osluškujući, zastao.
„Još nisu zrele, treba da sačekaš još nekoliko dana”, čuo je ženu kako govori.
Odgovorio je, kroz smeh, cvrkutavi dečački glas; u atmosferi spokojnog zelenog
sveta bašte i blagog tona detinjeg govora koji se rasplinjavao u letnjoj tišini punoj
iščekivanja, na jedan kratki nežni trenutak slikaru je zazvučao kao da do njega
dopire iz udaljene bašte njegovog sopstvenog detinjstva. Prišao je živoj ogradi i
kroz vitice loze provirio u vrt, gde je njegova žena, u jutarnjoj haljini, stajala na
osunčanoj stazi; u ruci je držala baštenske makaze i, prebačenu preko podlaktice,
jednu laku smeđu korpu. Od žive ograde bila je udaljena jedva dvadesetak koraka.
Slikar ju je posmatrao jedan trenutak. Visoka silueta žene ozbiljnog lica s
izrazom razočaranosti, nagnula se nad cvećem, a veliki mlitavi slamnati šešir
zasenčio je celo njeno lice.
„Kako se zove ono cveće tamo?”, pitao je Pjer. U njegovoj smeđoj kosi
10

odsijavali su se sunčevi zraci; senka nije padala na njegove gole mršave i
preplanule noge, i kad bi se sagnuo, u širokom izrezu njegove košulje ispod
preplanulog potiljka nazirala bi se bela koža njegovih leđa.
„Karanfil”, odgovorila je majka.
„Da, to znam”, nastavio je Pjer, „ali želim da znam kako ga zovu pčele. Sigurno
postoji njegovo ime i na pčelinjem jeziku”.
„Naravno da postoji, ali ga mi ne možemo znati, znaju ga samo pčele. Možda ga
zovu medeno cveće.”
Pjer je malo razmislio.
„Ne zovu ga tako”, zaključio je. „Jer u detelini ima bar isto toliko meda, a i u
dragoljubu, ali one ne mogu svako cveće nazvati istim imenom”.
Dečak je pažljivo gledao u pčelu koja je obletala oko čašice jednog karanfila,
zatim zujeći krilima zastala u vazduhu ispred cveta, a potom pohlepno prodrla u
ružičastu čašicu.
„Medeno cveće!”, izgovorio je s omalovažavanjem i odmah zaćutao. Odavno je
shvatio da se upravo najlepše i najinteresantnije stvari ne mogu dokučiti i
objasniti.
Feragut je osluškujući stajao iza živice i posmatrao spokojno i ozbiljno lice
svoje žene i lepo, pre vremena sazrelo nežno lice svog ljubimca; srce mu je
zatreperilo kad se setio jednoga leta kad je njegov prvi sin bio isto ovakvo malo
dete. Njega je izgubio, isto kao i njegovu majku. Ali, ovog mališana nipošto nije
hteo da izgubi. Hteo je da ga, kao lopov, prisluškuje iza ograde, da ga mami i
privlači sebi, a ako mu i ovaj dečak okrene leđa, bolje da ne živi više.
Polako se povukao preko zatravljene staze i, hodajući ispod drveća, udaljio se.
„Ovakvo tumaranje nije za mene”, pomislio je ljutito i odlučio da bude čvrst.
Vratio se svom poslu; pošto je savladao bezvoljnost i primenio jednu vežbu koju je
godinama praktikovao, uspeo je da povrati napetost radnog elana koji nije
dozvoljavao stranputice, sve snage usmeravajući prema trenutnim htenjima.
Preko, u kući, čekali su ga na ručak. Oko podneva se lepo obukao. Obrijan,
iščetkan i u plavom letnjem odelu, nije doduše izgledao mlađi, ali je ipak delovao
svežije i gipkije nego u zapuštenoj odeći koju je koristio za rad u ateljeu. Uzeo je
slamnati šešir i upravo hteo da otvori vrata, kad su se ona pokrenula prema njemu.
Ugledao je Pjera koji je odmah ušao.
11

Feragut se nagnuo nad dečiju glavu i poljubio dete u čelo.
„Kako si, Pjer? Da li je učitelj bio dobar?”
„O, da, jeste, samo što je jako dosadan. Kad priča neku priču, to ne čini zato da
bi me zabavio, nego mi daje lekciju koja se uvek završava time da dobra deca
moraju da se ponašaju ovako ili onako. A jesi li ti slikao, tata?
„Jesam, slikao sam one ribe, znaš. Slika će uskoro biti gotova. Sutra ćeš moći
da je vidiš.”
Uhvatio je dečaka za ruku i izašao s njim. Nije mu ništa na svetu toliko prijalo i
u njemu budilo dobrotu i potisnutu nežnost kao osećaj da hoda pored dečaka i
usklađuje svoje korake s njegovim malim koracima, pritom osećajući laku,
poverljivu detetovu ruku u svojoj ruci.
Izašavši iz parka, kad su prošli ispod tananih žalosnih breza i išli preko livade,
mališan se osvrnuo i upitao oca: „Tata, da li te se leptiri plaše?”
„Zašto bi me se plašili? Ne verujem. Nedavno mi je jedan leptir baš dugo sedeo
na prstu.”
„Da, ali sada nema nijednog. Kad ponekad potpuno sam dolazim kod tebe i
prolazim ovuda, uvek ima mnogo leptira, oni se zovu plavci, to znam, i oni me
poznaju i vole me, uvek obleću oko mene, sasvim blizu. Zar ljudi ne mogu da hrane
leptire?”
„Pa, mogu. Jednom ćemo to pokušati da uradimo. Na dlan se stavi kap meda,
ruka se sasvim mirno ispruži i čeka se da leptiri naiđu i da popiju tu kap.”
„Fino, tata, isprobaćemo to. Je li, tata, da ćeš reći mami da mora da mi da malo
meda? Tako će ona znati da mi je med stvarno potreban i da nije reč ni o kakvoj
gluposti.”
Pjer je potrčao napred kroz otvorenu kapiju i, dalje, u široki hodnik u čijem je
hladnom polumraku njegov otac, još zaslepljen spoljnom svetlošću, tražio stalak za
šešire i pipajući nastojao da nađe vrata trpezarije; kad je ušao u nju, dečak je već
odavno bio unutra i svojim zahtevima saletao majku.
Čim je ušao u trpezariju, slikar je pružio ruku svojoj ženi. Bila je nešto viša od
njega, jake građe, zdrava ali ne i mladalački čila; ona je doduše prestala da voli
svog supruga, ali je i dalje gubitak njegove nežnosti smatrala tužno neshvatljivom i
nezasluženom nesrećom.
„Možemo odmah da jedemo”, rekla je ona svojim staloženim glasom. „Pjer, idi
12

da opereš ruke.”
„Evo jedne novosti”, počeo je slikar dajući ženi pismo svog prijatelja. „Uskoro
dolazi Oto. Nadam se da će se zadržati neko vreme. Nemaš ništa protiv?”
„Gospodin Burkhart može da koristi dve sobe u prizemlju, tamo će nesmetano
moći da ulazi i izlazi kad god to bude želeo.” „Da, biće dobro tako.”
Žena je oklevajući rekla: „Mislila sam da će stići mnogo kasnije.”
„Na putovanje je krenuo ranije i o tome ni ja do danas ništa nisam znao. Pa,
utoliko bolje.”
„Da, imaće prilike da se sretne s Albertom.”
S Feragutovog lica nestao je izraz blagog zadovoljstva, a glas mu je postao
hladniji kad je čuo ime svog starijeg sina.
„Šta je s Albertom? ,„ upitao je nervozno. „Zar nije trebalo da ide u Tirol sa
svojim prijateljem?”
„Nisam htela da ti kažem pre nego što bi to bilo neophodno. Njegovog prijatelja
je pozvala porodica i on je odustao od putovanja u Tirol. Albert dolazi čim mu
počne raspust.”
„I sve vreme će ostati ovde?”
„Mislim da hoće. Mogla bih i ja na nekoliko nedelja da otputujem s njim, ali to
tebi ne bi odgovaralo ”
„Zašto ne bi? Uzeo bih Pjera da bude kod mene ”
Gospođa Feragut je slegnula ramenima.
„Molim te, ne počinji opet s tim! Znaš da Pjera ne mogu ostaviti samog ovde.”
Slikar se razljutio.
„Samog?!”, upitao je oštro. „Ne može biti sam ako je sa mnom!”
„Ja ne mogu da ga ostavim ovde, a i neću. Beskorisno je da se i dalje prepiremo
oko toga.”
„Naravno, ti nećeš da ga ostaviš ovde, sa mnom!”
Zaćutao je jer se Pjer vratio i svi su seli za sto. Između dva otuđena ljudska bića
sedeo je dečak; oboje su ga služili i zabavljali kao i uvek, a Feragut je nastojao da
produži vreme ručka koliko god je to bilo moguće, jer posle toga mališan ostaje sa
svojom mamom, a neizvesno je da li će on danas još navraćati u atelje.
13

DRUGO POGLAVLJE
Robert je u jednoj maloj nusprostoriji pri ateljeu bio zauzet pranjem palete i
svežnja četkica. Tada se na otvorenim vratima pojavio mali Pjer. Zastao je i
posmatrao slugu svog oca.
„Prljav je to posao”, procenio je posle kraćeg vremena. „Slikanje je zapravo
lep posao, ali ja nikada ne bih želeo da postanem slikar.”
„Ipak, razmisli još jednom”, posavetovao ga je Robert, „s obzirom na to da je
tvoj otac tako slavan slikar.”
„Neću”, odlučno je odvratio dečak, „jer to nije za mene. Uvek si zamazan, a i
boje imaju strašno jak miris. Volim kad sasvim blago mirišu, na primer kad je reč
o svežoj slici na zidu u sobi koja tek onako fino miriše na boju, ali u ateljeu bi mi
to bilo previše, glava bi me uvek bolela.”
Sluga je ispitivački gledao u dečaka. Zapravo je već odavno želeo da tom
razmaženom detetu kaže šta misli, mnogo štošta da mu zameri. Ali, kad bi Pjer bio
prisutan i kad bi ga gledao u lice, to nije mogao da učini. Mališan je bio tako svež
i lep i ozbiljan kao da je na njemu i u njemu sve u najboljem redu, pa je Robert
nalazio da mu upravo ta mala crta gospodstvene blaziranosti ili starmalog izgleda
čudesno dobro stoji.
„Šta bi, onda, želeo da postaneš kad odrasteš, mladiću?”, upitao je Robert
pomalo strogo.
Pjer se zamišljeno zagledao u pod.
„Ah... u stvari ne bih želeo da postanem ništa posebno, da znaš. Želeo bih samo
da završim školu. Leti ne bih voleo da radim ništa osim da nosim samo belu odeću,
a i belu obuću, i da na njima nikada ne bude ni najmanje mrlje.”
„Tako, dakle...”, s prizvukom prekora rekao je Robert. „To kažeš sada.
Međutim, nedavno, kad si bio s nama, tvoja bela odeća bila je puna mrlja od
višanja i od trave, a šešir nisi ni imao, bio si ga izgubio. Sećaš li se toga?”
Pjer je ostao hladan. Zažmurio je, ali ne potpuno, ostavivši uski prorez i
gledajući kroz duge trepavice.

14

„Sećam se, mama me je tada propisno izgrdila”, odgovorio je otegnuto, „ali ne
verujem da ti je naredila da mi to ponovo prebacuješ i da me mučiš time.”
Robert je promenio temu.
„Dakle, želeo bi da se uvek oblačiš u belo i da se nikada ne isprljaš?”
„Pa, da, osim ponekad. Ti mene uopšte ne razumeš. Naravno da bih ponekad
želeo da se valjam u travi ili u senu, ili da preskačem bare, ili da se pentram po
drveću. To ti je valjda jasno. Ali kad bih želeo da budem malo razuzdan i da malo
divljam okolo, ne bih voleo da me zbog toga grde. Voleo bih da jednostavno,
sasvim mirno, odem u svoju sobu i da se presvučem u čistu odeću, te da sve opet
bude u redu. Znaš, Roberte, ja stvarno verujem da prekorevanje nema nikakvo
dejstvo.”
„To bi ti odgovaralo, je li? A zašto?”
„Da... Evo, vidi. Kad uradiš nešto što nije u redu, to odmah znaš i sam, pa se
stidiš. Ja se mnogo manje stidim kad me grde. A ponekad te prekorevaju čak i ako
ništa loše nisi uradio, nego samo nisi odmah bio tamo kad su te zvali, ili samo zato
što je mama zbog nečega ljuta.”
„Sa svim tim moraš da računaš, moj dečače”, nasmejao se Robert, „ali se zato
događa da učiniš nešto što ne bi smeo, onda kad to niko ne vidi, pa zbog toga
izostanu prekor i grdnja”
Pjer nije odgovorio. Uvek se događalo isto: kad bi se s nekim od odraslih
upustio u diskusiju o nekoj temi koja mu je bila važna, uvek bi se sve završilo
njegovim razočaranjem ili poniženjem.
„Želeo bih još jednom da vidim sliku”, rekao je tonom koji ga je u trenutku jako
udaljio od sluge, pri čemu je taj ton Robertu mogao da zazvuči i drsko i molećivo.
„Pusti me još na trenutak unutra, važi?”
Robert ga je poslušao. Otvorio je vrata ateljea, propustio Pjera i potom i sam
ušao jer mu je bilo strogo zabranjeno da u atelje ikoga pusti da uđe sam.
Na štafelaju u sredini velike prostorije, pomerena tako da bude na punoj
svetlosti, uglavljena u provizorni zlatni ram, stajala je Feragutova nova slika. Pjer
je zastao ispred nje. Robert je ostao da stoji iza njega.
„Da li ti se sviđa, Roberte?”
„Naravno da mi se sviđa. Bio bih budala kad bi bilo suprotno.
Pjer je žmirkajući gledao u sliku.
15

„Mislim”, počeo je zamišljeno, „da bih, kad bi mi se pokazale mnoge slike,
odmah prepoznao koja od njih je tatina. Zato i volim slike — naprosto osećam da
ih je tata slikao. Inače, volim ih samo napola.”
„Ne pričaj gluposti!”, opomenuo ga je Robert uplašenim glasom i s pogledom
punim prekora, što na dečaka nimalo nije uticalo da se pomeri s mesta na kojem je
stajao i dalje posmatrajući očevu sliku.
„Vidi”, rekao je, „tamo preko u kući ima nekoliko starih slika koje mi se mnogo
više sviđaju. Takve slike bih jednom voleo da imam. Na primer, onu s brdima iza
kojih zalazi sunce i sve okolo je sasvim crveno i zlatno, lepa dečica i žene i cveće.
To je, u stvari, mnogo lepše od starog ribara koji takoreći i nema ni pravo lice, i
od onog crnog dosadnog čamca, zar ne?”
Duboko u sebi, Robert je mislio isto i čudio se otvorenosti kojom je dečak
iznosio svoje gledište — bilo mu je drago zbog toga, ali to nije sebi hteo da
prizna.
„Ti to još ne razumeš na pravi način”, rekao je kratko. „A sada hajdemo, moram
da zaključam atelje.”
U tom trenutku se iz pravca kuće čuo zvuk brektanja i škripanja.
„O, automobil!”, uzviknuo je Pjer radosno, istrčao iz ateljea i ispod kestenova
se udaljio trčeći kroz sve zabranjene prečice koso preko travnjaka i preko leja s
cvetnim trajnicama. Zadihan, stigao je na pošljunčanu površinu ispred kuće, i to u
pravom trenutku — video je kako iz kola izlaze njegov otac i jedan nepoznati
gospodin.
„Zdravo, Pjer!”, rekao mu je Feragut, podigavši ga u naručje. „Stigao je i jedan
čika kojeg nikada nisi upoznao. Pruži mu ruku i pitaj ga odakle dolazi.”
Dečakje čvrstim pogledom odmerio stranca. Pružio mu je ruku gledajući u
njegovo preplanulo lice i u svetle, sive živahne oči.
„Odakle dolaziš, čiko?”, upitao je poslušno.
Gost ga je uzeo u naručje.
„Momče, postao si mi pretežak”, uzviknuo je veselo, a zatim ga, uzdahnuvši,
ponovo spustio. „Odakle dolazim? Iz Đenove, a pre toga iz Sueca, još više pre
toga iz Adena, a još više, više...”
„Oh, iz Indije, znam! Znam, ti si čika Oto Burkhart. Da li si mi doneo tigra, ili,
možda, kokosov orah?”
16

„Tigar mi je opet pobegao, ali kokosov orah ćeš dobiti, kao i školjke i kineske
slikovnice.”
Ušli su u kuću i Feragut je prijatelja poveo uz stepenice. Burkhart je bio dosta
viši od njega, ali i pored toga Feragut mu je nežno stavio ruku na rame. Gore, u
hodniku, u susret im je išla domaćica. I ona je pozdravila gosta odmerenom ali
iskrenom srdačnošću; njegovo veselo zdravo lice podsetilo ju je na nepovratno
radosno vreme prohujalih godina. On je njenu ruku na trenutak zadržao u svojoj,
gledajući je u lice.
„Niste ostarili, gospođo Feragut”, pohvalio ju je. „Bolje se držite nego Johan.”
„Ni vi se uopšte niste promenili”, odvratila je žena ljubazno.
On se nasmejao.
„O, da, fasada je još držeća, ali sam ipak postepeno prestao da plešem. Ionako
me plesanje nikuda nije odvelo, jer sam i dalje neženja.”
„Nadam se da ste ovoga puta došli da nađete mladu.”
„Ne, nisam, milostiva gospođo, to ću i ovoga puta propustiti. A i ne bih želeo da
remetim svoju posetu divnoj Evropi. Znate, imam ovde rodbinu i za nju malopomalo postajem ujak od koga ima šta da se nasledi. Ne bih baš voleo da se u
svojoj domovini pojavljujem sa ženom.”
U sobi gospođe Feragut bila je je poslužena kafa. Prisutni su pili kafu i liker,
ćaskali čitav jedan sat o prekomorskim putovanjima, o fikusima, o kineskom
porcelanu. Slikar je u početku bio tih i malo melanholičan — u ovu sobu već
mesecima nije ulazio. Ali, raspoloženje se popravilo, a s Otovim prisustvom kao
da je u kući zavladala laka, veselija, dečija atmosfera.
„Mislim da bi moja žena sada želela malo da se odmori”, rekao je slikar najzad.
„Oto, dođi da ti pokažem tvoje sobe.”
Njih dvojica su se pozdravili sa ženom i krenuli prema gostinskim sobama.
Feragut je za svog prijatelja pripremio dve sobe i sam nabavio sve što je bilo
potrebno i postavio nameštaj; na sve je mislio, počev od slika na zidu do izbora
knjiga na polici. Iznad kreveta je, na zidu, bila okačena jedna stara izbledela
fotografija, smešno dirljiva slika iz internata, iz sedamdesetih godina. Gostu je ta
slika privukla pažnju i on je prišao bliže, da je osmotri.
„Gospode bože”, rekao je iznenađeno, „pa to smo mi, tada sve sami
šesnaestogodišnjaci! Momče, dirnut sam. Ovu sliku nisam video čitavih dvadeset
17

godina.”
Feragut se smeškao.
„Bio sam uveren da ćeš joj se obradovati. Nadam se da ćeš ovde naći sve što ti
bude bilo potrebno. Hoćeš li odmah da se raspakuješ?”
Burkhart je seo na jedan masivan brodski kofer bakrom okovanih rubova i
zadovoljno se osvrnuo oko sebe.
„Lepo je ovde. A gde ti boraviš? Tu negde pored kuće? Ili gore?”
Slikar se igrao ručicom jedne kožne torbe.
„Ne”, rekao je kao uzgred. „Ja sada stanujem preko, pri ateljeu, gde sam
dozidao sebi stan.”
„Pokazaćeš mi ga kasnije. A... da li i spavaš tamo?”
Feragut spusti torbu i okrenu se.
„Da, tamo i spavam.”
Njegov prijatelj je zaćutao i zamislio se. Onda je posegnuo u torbu i iz nje
izvadio debeli svežanj ključeva kojim je počeo da zvecka.
„Slušaj, hteli smo da se raspakujemo, zar ne? Mogao bi da odeš po dečaka i
dovedeš ga, njemu će ovo sigurno biti interesantno.”
Feragut je odmah izašao i ubrzo se vratio zajedno sa Pjerom.
„Imaš lepe kofere, čika Oto. Već sam ih video. O, tako mnogo nalepnica na
njima! Neke sam i pročitao. Na jednoj od njih piše Penang. Šta znači to: Penang?”
„Tako se zove jedan grad u Indokini, koju povremeno posećujem. Pazi, sada
možeš da otvoriš ovaj.”
Dao je detetu jedan pljosnati nazubljeni ključ kojim je mališan otključao bravice
jednog kofera. Poklopac kofera se podigao, a prvo što je u njemu moglo da se vidi
i što je bilo upadljivo, bila je jedna obrnuto položena šarena malajska korpa od
pruća. Dečak ju je okrenuo i iz nje izvadio hartiju; u unutrašnjosti korpe, umotane u
hartiju i krpe, bile su najlepše fantastične školjke, kakve se mogu kupiti u
egzotičnim lučkim gradovima. Pjer ih je dobio na poklon. Zanemeo je od sreće.
Nakon školjki, usledili su jedan veliki slon od ebonovine i jedna kineska igračka s
pokretnim grotesknim drvenim figurama i, na kraju, smotuljak kineskih slikovnica
jarkih boja, punih božanstava, đavola, kraljeva, ratnika i zmajeva.
Dok je slikar podsticao dečakovo divljenje poklonima, Burkhart je raspakovao
18

kožnu torbu i, po spavaćoj sobi, rasporedio svoje papuče, rublje, četke i ostale
stvari, a potom se vratio u Feragutovo i Pjerovo društvo.
„E, tako...”, rekao je vedro, „dosta je rada za danas. Na redu su zadovoljstva.
Da li sada možemo da odemo u atelje?”
Pjer je pogledao gore i opet, isto kao kad su bila stigla kola, začuđeno
posmatrao ganuto i radosno očevo podmlađeno lice.
„Tako si radostan, tata”, rekao je.
„Jesam”, potvrdio je Feragut.
A njegov prijatelj je upitao: „Zar inače nije tako veseo?”
Pjer je zbunjeno gledao čas u jednog, čas u drugog.
„Pa... ne znam”, odgovorio je snebivajući se. Potom se opet nasmejao i
odlučnim glasom dodao, obraćajući se ocu: „Ne, ovako veseo još nikada nisi bio.”
Uzeo je korpu sa školjkama i udaljio se trčeći. Oto Burkhart uhvati prijatelja
podruku i zajedno izađoše iz kuće. Slikar ga je vodio kroz park i tako su stigli do
zgrade s ateljeom.
„Da, vidi se da je ovde doziđivano”, ubrzo je konstatovao Burkhart. „Uostalom,
stvarno izgleda lepo. Kada si to uradio?”
„Otprilike pre tri godine, mislim. I sam atelje je tada proširen”
Burkhart se osvrnuo oko sebe.
„Jezero je neprocenjivo! Hoćemo li uveče malo da plivamo? Stvarno ti je lepo
ovde, Johane... A sada bih voleo da vidim atelje. Imaš li u njemu novih slika?”
„Imam, ali ne mnogo. Moraš da vidiš jednu koju sam tek završio. Prekjuče.
Mislim da je dobra.”
Feragut je otvorio vrata ateljea. Visoka radna prostorija bila je svečano čista,
pod sveže oriban i, uopšte, sve je bilo pospremljeno. U sredini, stajala je samo
nova slika. Ćutke su zastali ispred nje. Hladna vlažnolepljiva atmosfera tmurnog i
kišnog jutra bila je u protivrečnosti s vedrom svetlošću i vazduhom kroz koji su se
probijali topli sunčevi zraci, a koji je dopirao kroz otvorena vrata ateljea.
Dugo su posmatrali sliku.
„To je poslednje što si uradio?”
„Da. Treba da je stavim u drugi okvir, ništa drugo nema da se radi na njoj. Da li
ti si sviđa?”
19

Dva prijatelja su ispitivački gledali jedan drugom u oči. Krupniji i jači
Burkhart, sa svojim zdravim licem i toplim očima punim životne radosti, stajao je,
kao neko veliko dete, pored slikara oštrog pogleda čije je strogo lice bilo
uokvireno prerano osedelom kosom.
„Ovo je možda tvoja najbolja slika”, izgovorio je gost polagano. „Video sam i
one u Briselu, i dve u Parizu. Nisam ni pretpostavljao da si za nekoliko godina
toliko napredovao.”
„Drago mi je što misliš da je tako. A i ja verujem da je tako. Bio sam prilično
vredan. Ponekad mi se čini da sam ranije bio običan diletant. Tek sam s priličnim
zakašnjenjem naučio da istinski radim, ali sada istinski vladam time. Mislim da ne
bih mogao postići više od ovoga što sam već napravio.”
„Razumem. Uostalom, postao si veoma slavan, čak sam i na jednom našem
starom parobrodu, koji je plovio prema istočnoj Aziji, čuo da govore o tebi i, da
znaš, bio sam ponosan zbog toga. Reci, kako je biti slavan? Da li te ta činjenica
raduje?”
„Da me baš raduje, ne bih mogao reći, ali bih rekao da je to u redu. Postoje
dvojica, trojica ili četvorica slikara koji vrede više od mene i možda mogu dati
više nego ja. Sebe nikada nisam ubrajao među velikane, a ono što se piše o tome,
može se zanemariti, nije vredno pomena. U situaciji sam da mogu zahtevati da me
shvate ozbiljno, i s obzirom na to da se to poštuje, ja sam zadovoljan. Sve ostalo je
samo novinska slava ili pitanje novca.”
„Pa, da... A na šta si mislio kad si spomenuo velikane?” „Mislio sam na
kraljeve i kneževe. Neki kao što smo mi mogu da doguraju do generala ili ministra
i oni su tada na granici. Vidiš, mi ne možemo ništa drugo do da vredno radimo i da
Prirodu shvatimo što je moguće ozbiljnije. Međutim, kraljevi su braća i
kompanjoni Prirode, oni se igraju njome i mogu sami da stvore ono što mi samo
kopiramo. Ali, iskreno rečeno, kraljeva je malo, možda se pojavi jedan u sto
godina.”
Šetali su po ateljeu. Naprežući se da nađe prave reči, Johan je gledao u pod,
dok je prijatelj hodao pored njega nastojeći da pronikne u njegove misli, da ih
pročita s njegovog preplanulog koščatog lica.
Oto je zastao pored vrata susedne prostorije.
„Hajde, otvori mi ova vrata”, zamolio je, „hoću da vidim sobe. I, daj mi jednu
cigaru, hoćeš?
20

Feragut je otvorio vrata. Prošli su kroz sobu i pogledali ostale prostorije.
Burkhart je pripalio cigaru. Ušao je u malu spavaću sobu svog prijatelja, pogledao
krevet, a potom pažljivo osmotrio nekoliko skromnih prostorija u kojima su se,
posvuda, nalazili pribori za slikanje i za pušenje. Sve je izgledalo gotovo
sirotinjski i ukazivalo na rad i odricanja, kao, otprilike, da je reč o malom stanu
nekog siromašnog ali vrednog neženje.
„Dakle, tu si se smestio”, rekao je Oto suvo, ali je i te kako osećao šta se tokom
godina ovde odigravalo. Sa zadovoljstvom je posmatrao predmete koji su
ukazivali na sport, na gimnastiku i jahanje, a sa žaljenjem primećivao da nema
znakova udobnosti, bar malo komfora i razbibrige u kojima bi se uživalo.
Posle razgledanja vratili su se u atelje, poslednjoj Feragutovoj slici. Tako,
dakle, nastaju slike koje u svim galerijama i na svim izložbama vise na počasnim
mestima i koje kupci plaćaju suvim zlatom. Ovde nastaju u prostorijama koje
poznaju samo rad i odricanja, u kojima nema ničega što bi podsećalo na nešto
svečano, što ne bi bilo korisno, na neki mali dragi predmet i sitnicu, nije se osećao
miris vina ili cveća, nije bilo ničega što bi podsećalo na žene.
Iznad uskog kreveta visile su dve neuramljene fotografije, na jednoj od njih bio
je mali Pjer, a na drugoj Oto Burkhart. Oto je bez ikakve sumnje primetio da je reč
o lošoj amaterskoj fotografiji na kojoj je na glavi imao tropski šešir, dok se u
pozadini videla veranda njegove kuće u Indiji, a ispod njegovih grudi slika se
razlivala ostavljajući trag u vidu mističnih belih traka, što je bila posledica
osvetljenosti ploče.
„Atelje ti je sada lepši. I, uopšte, vidi se da si bio vredan. Pruži mi ruku,
mladiću! Kako je lepo videti te ponovo! Ali, sada sam umoran i želeo bih da
budem sam bar jedan sat. Hoćeš li posle doći po mene da idemo na kupanje ili u
šetnju? Dobro, hvala. Ne, uopšte mi ništa ne treba, za jedan sat ću opet biti all
right. Onda, vidimo se!”
Opušteno hodajući ispod drveća, on se udaljavao, dok je Feragut gledao za
njim; njegova silueta, njegov hod i svaki nabor njegove odeće odavali su sigurnost
i blaženu životnu radost.
Burkhart je doduše otišao u kuću prekoputa, ali je prošao pored svojih odaja,
popeo se uz stepenice i pokucao na vrata gospođe Feragut.
„Da li smetam, ili mi dozvoljavate da vam malo pravim društvo?”
Pustila ga je da uđe. Pri tom se nasmešila; on je nalazio da je taj spontani
21

neizveštačeni osmeh na njenom pomalo grubom licu čudesno nevešt.
„Prekrasno je ovde na Roshaldeu. Već sam obišao park i jezero, tamo preko. A
kako je Pjer porastao! Zbog tog slatkog dečaka gotovo da zažalim što sam
neženja!”
„Zaista je lep, zar ne? Da li vam liči na mog muža?”
„Liči malo. U stvari, više nego samo malo. Johana nisam još poznavao u tom
njegovom uzrastu, ali dobro znam kako je izgledao kad je imao jedanaest, dvanaest
godina... Uostalom, čini mi se kao da je previše napet. Molim? Ne, govorim o
Johanu. Da li je u poslednje vreme mnogo radio?”
Gospođa Adela pogleda gosta u lice. Osećala je da on nešto hoće da sazna od
nje, da je ispituje.
„Smatram da jeste”, odgovorila je staloženo. „On retko govori o svom poslu.”
„Šta sada slika? Pejzaže?”
„Često slika u parku, uglavnom je s modelima. Da li ste videli njegove slike?”
„Da, one u Briselu.”
„Izlagao je u Briselu?”
„Da, i to podosta slika. Doneo sam katalog. Želeo bih, naime, da kupim neke od
tih slika i voleo bih da čujem vaše mišljenje o tome.” Pružio joj je jednu brošuru i
pokazao minijaturnu reprodukciju jedne slike. Osmotrila ju je, zatim prelistala
katalog i vratila ga Burkhartu.
„O tome ćete morati sami da odlučite, gospodine Burkhart, jer ja ovu sliku ne
poznajem. Pretpostavljam da ju je naslikao prošle jeseni na Pirinejima i da ona
uopšte nije bila ovde ”
Posle kratke pauze nastavila je, promenivši temu. „Darivali ste Pjera, bio je to
lep gest s vaše strane. Hvala vam.”
„Ah, to su samo sitnice. Ali, dozvolićete mi da i vama za uspomenu poklonim
nešto što će vas podsećati na Aziju. Želite li? Doneo sam otud nekoliko materijala
koje bih vam rado pokazao, a da vi za sebe odaberete ono što vam se sviđa.”
Uspelo mu je da probije barijeru učtivosti, da raspiri mali šaljivi i galantni rat
rečima i da kod te povučene i zatvorene žene izazove dobro raspoloženje. Iz svoje
riznice odozdo doneo je punu pregršt indijskih materijala, raširio pred ženom
malajski batik i ručno tkane komade, preko naslona stolica prebacio čipku i svilu,
22

usput ćaskajući i pričajući o tome gde je šta od izloženog video, za šta se cenjkao,
šta je dobio budzašto, tako da je na kraju napravio čitav jedan mali šareni bazar.
Zamolio ju je za komentar, okačio joj čipku preko ruke, objašnjavao na koji način
je rađena i nenametljivo je primorao da raširi najlepše komade, da ih osmotri,
opipa, pohvali i, najzad, da ih zadrži.
„Ne”, rekla je na kraju, smejući se, „ako vam sve to uzmem, dovešću vas do
prosjačkog štapa. Ne, nema šanse da sve ovo zadržim.” „Bez brige”, nasmejao se i
on. „Nedavno sam ponovo zasadio šest hiljada fikusa i nameravam da postanem
pravi bogataš.”
Kad je Feragut došao po njega našao ih je dobro raspoložene u veselom
ćaskanju. Začudio se što mu je žena odjednom postala pričljiva i uzalud pokušavao
da se uključi u razgovor koji je vodila s Burkhartom; nije mu preostalo ništa drugo
nego da se, mada nevoljno, divi svim tim poklonima.
„Pusti to, to su ženske stvari”, dobacio mu je Oto. „Nego, hajdemo mi na
kupanje!”
Izvukao ga je iz Adeline sobe.
„Tvoja žena gotovo da uopšte nije ostarila otkako sam je video poslednji put”,
počeo je da priča usput. „A upravo je bila i prilično dobro raspoložena. Rekao bih
da je sve u redu što se tiče vaših odnosa? Nedostaje samo još vaš stariji sin. Gde
je on? Šta radi?”
Slikar je slegnuo ramenima i nabrao obrve.
„Videćeš ga, doći će ovih dana. Pisao sam ti jednom o tome.”
Feragut je iznenada zastao, nagnuo se prema prijatelju, pogledao ga pravo u oči
i tiho rekao:
„Sve ćeš videti, Oto. Nema potrebe da govorim o tome. Videćeš i sam... Sve
dok si tu, uživajmo, stari moj! A sada idemo na jezero. Želeo bih da se opet trkamo
u plivanju kao kad smo bili dečaci.”
„Važi, trkaćemo se”, potvrdio je Burkhart koji kao da nije primetio koliko je
Feragut nervozan. „Znam, dragi moj, da ćeš sada ti pobediti, što ti ranije baš i nije
uspevalo. Strašno je to, ali mi je stomak zaista postao velik.”
Smrknulo se. Nad jezerom se nadvila senka, povetarac se gore igrao s
krošnjama, a na uskom pojasu neba koje se videlo iznad parka lebdeli su laki
oblaci boje jorgovana, svi iste vrste i istog oblika, u redu dva po dva, tanki i
23

duguljasti, kao vrbovi listovi. Dvojica prijatelja stajali su ispred kućice za kupanje
sakrivene među žbunjem, čija brava nije mogla da se otvori.
„Ostavimo to”, rekao je Feragut. „Brava je zarđala, a kućica nam nikada nije ni
bila potrebna.”
Počeo je da se svlači, a za njim i Burkhart. Kad su već stajali na obali spremni
da zaplivaju i nožnim prstima proveravali kakva je ta mirna i senkom pokrivena
voda, u istom trenutku su obojica osetili kao da iz davnih dečačkih vremena do njih
dopire slatki dah sreće. Nekoliko minuta stajali su s predosećanjem lake prijatne
jeze koja će uslediti kad uđu u vodu, dok je u njihovim dušama oživela zelena
svetla dolina letnjih dana iz njihovog dečaštva; ćutke su, bežeći od
sentimentalnosti, pomalo zbunjeni zagazili u vodu, gledajući kako se brzo
pojavljuju i nestaju polukrugovi na njenoj smeđezelenoj površini.
Burkhart je brzo napravio jedan korak napred.
„Ah, što je fino”, uzdahnuo je s uživanjem. „Uostalom, na obojici još ima šta da
se vidi, a ako ne računam svoj stomak, može se reći da smo dva zgodna momka.”
Zamahnuo je rukama, stresao se i zaronio u vodu.
„Nisi ni svestan koliko ti je dobro”, rekao je s prizvukom zavisti u glasu. „Kroz
moju plantažu protiče najlepša reka, ali kročiš li u nju, nogu više nećeš videti.
Puna je prokletih krokodila... A sada napred, plivajmo za veliki pehar Roshaldea!
Plivamo do stepeništa, a onda natrag. Jesi li spreman? Brojim: jedan... dva... tri!”
Pljusnuvši u vodu, obojica nasmejani, otisnuli su se od obale umerenim tempom;
dah mladosti je još titrao u njima, pa su ubrzo ozbiljno počeli da se utrkuju. Lica
su im postala napeta, oči sevale, a iz vode bi njihove savijene ruke pri svakom
zamahu zabelasale. U isto vreme su stigli do stepenica, u isto vreme se i odrazili
od njih i zaplivali natrag istom stazom. Slikar je počeo još snažnije da zamahuje
grabeći napred i tako stekao prednost, te na cilj stigao malo ranije nego Burkhart.
Zadihani, zaustavili su se u vodi, stojeći protrljali oči i smejali se jedan na
drugog, zadovoljni, ne govoreći ništa; obojici se činilo da su tek sada opet oni
stari drugari i da tek u tim trenucima počinje da nestaje onaj mali sudbonosni jaz
zbog nenaviknutosti i otuđenosti.
Ponovo obučeni, ozarenih lica i s osećanjem olakšanja, sedeli su jedan pored
drugog na ravnom kamenom stepeništu koje vodi u jezero. Pogled im je lutao nad
tamnom površinom vode koja se već pomalo gubila prelazeći u crnosmeđi sumrak
tamo na suprotnoj strani, gde je jezero prelazilo u zaliv ovalnog oblika, grickali
24

sočne svetlocrvene trešnje koje su u papirnoj kesi uzeli još od sluge, te s
osećanjem oslobođenosti posmatrali zalazak sunca sve dok je ono, tonući,
probijalo svoje zrake kroz stabla i palilo zlatne vatre na staklastim krilima vilinih
konjica. I, ćaskali su bez prestanka i gotovo bez daha čitav jedan sat o vremenu
koje su zajedno proveli u internatu, o nastavnicima i tadašnjim školskim
drugovima, o tome šta je ko od njih postao i postigao.
„O, bože”, rekao je Oto Burkhart svojim mirnim svežim glasom, „pa to i nije
bilo tako davno... Da li se zna šta je bilo s Metom Hajleman?”
„Da... Meta Hajleman!”, odmah se nadovezao Feragut. „Ona je stvarno bila lepa
devojka. Svi moji podmetači za pisanje bili su puni njenih portreta koje sam ja
krišom, za vreme časova, crtao na flispapiru. Nikada mi nije uspelo da nacrtam
njenu kosu kako treba. Da li se još sećaš, nosila ju je iznad ušiju, u obliku dva puža
napravljena od debelih pletenica?”
„Zar baš ništa ne znaš o njoj?”
„Ništa. Kad sam se prvi put vratio iz Pariza, bila je verena s jednim advokatom.
Sreo sam je na ulici, u društvu njenog brata, i sećam se kako sam bio ljut na
samoga sebe što sam pocrveneo i što sam uprkos brkovima i pariskoj prefinjenosti
opet izgledao kao mali glupi školarac. Eto, znam samo da se zove Meta. Nisam
mogao da podnesem to ime!”
Burkhart je sanjalački zavrteo svoju okruglu glavu.
„Nisi bio dovoljno zaljubljen u nju, Johane. Meni je ona bila divna, sve i da se
zvala Eulalija, bio sam spreman da za jedan njen pogled skačem u vatru.”
„O, pa i ja sam bio dovoljno zaljubljen. Jednom, kad sam se vratio iz
popodnevne šetnje u koju smo obično išli u pet popodne, namerno sam zakasnio.
Bio sam sam i ni na šta drugo na svetu nisam mislio osim na Metu. Uopšte mi nije
bilo važno što ću biti kažnjen... i onda mi je ona išla u susret, tamo, kod kružnog
ziđa. Bila je s drugaricom, držale su se za ruke. U trenutku sam zamislio kako bi
bilo da je njena ruka u mojoj umesto u ruci one glupače, i kako bi bilo da sam tako
blizu nje... Od te pomisli mi se zavrtelo u glavi i jako sam se spetljao, tako da sam
zastao i ostao jedno vreme da stojim naslonjen na zid, a kad sam stigao u internat,
kapija je već bila zaključana. Morao sam da zvonim. Bio sam kažnjen jednim
satom zatvora.”
Burkhart se nasmejao setivši se da su se njih dvojica, prilikom retkih susreta,
uvek sećali Mete i razgovarali o njoj. Tada, u svojim dečačkim godinama, jedan
25

drugom bi mudro i brižno prećutali ljubavne tajne, i tek nakon više godina, kad su
već postali odrasli, povremeno bi podizali veo s tih tajni i razmenjivali priče o
svojim malim avanturama. Ipak, i dalje je bilo nekih tajni na tu temu. Oto Burkhart
se tog trenutka setio da je svojevremeno mesecima čuvao i obožavao jednu Metinu
rukavicu koju je našao, u stvari ukrao, a da o tome njegov drug do današnjeg dana
ništa nije znao. Razmišljao je o tome da li sada i ovaj događaj da obelođani, ali se
samo lukavo nasmešio i zaključio da je baš lepo da ovu poslednju malu tajnu ipak
zadrži samo za sebe.

26

TREĆE POGLAVLJE
S velikim panama šeširom na potiljku i novinama u rukama, Burkhart je udobno
zavaljen sedeo u jednoj žutoj stolici od pruća. Pušio je i čitao u svetlom venjaku
obasjanom suncem, na zapadnoj strani zgrade s ateljeom; blizu ateljea, Feragut je
sedeo na niskoj stolici na rasklapanje, sa štafelajem pred sobom. Figuru koja čita
već je bio nacrtao i obojio nanošenjem krupnih namaza, a sada je slikao lice; cela
slika, u svetlim, lakim i jarkim ali ipak umerenim tonovima, zračila je radošću.
Osećao se miris uljanih boja i dima havane, a ptice su, skrivene u krošnjama,
ispuštale svoje tanke prigušene krike uobičajene oko podneva, i sanjivo cvrkutale.
Na zemlji je čučao Pjer s velikom geografskom kartom pred sobom, po kojoj je,
svojim tankim kažiprstom, šarao zamišljena putovanja.
„Samo nemoj da zaspiš”, opomenuo ga je otac.
Burkhart je, smeškajući se, pogledao u njega i zavrteo glavom.
„Gde si sada, Pjer?”, upitao je dečaka.
„Čekaj, moram da pročitam”, brzo je odgovorio Pjer i izgovorio jedno ime
sričući slovo po slovo. U Lu-... Luc-... Luce-... u Lucernu. Tu je i neko jezero ili
more. Da li je ono veće od našeg, čiko?”
„O, da, mnogo veće! Sigurno dvadeset puta veće. Jednom bi trebalo da odeš
tamo.”
„Pa, da. Kad budem imao automobil, putovaću u Beč i u Lucern i na Severno
more... i u Indiju, tamo gde ti imaš kuću. A hoćeš li tada biti kod kuće?”
„Sigurno, Pjer. Ja sam uvek kod kuće kad mi dolaze gosti. Tada obično idemo da
vidimo moga majmuna koji se zove Pendek i nema rep, ali zato ima snežnobele
zulufe, potom uzimamo puške i čamcem isplovljavamo na reku i upucamo
krokodila.”
Pjer se sav zadovoljan klatio vitkim gornjim delom svoga tela. Čika je nastavio
da priča o svojoj čistini u malajskoj prašumi; pričao je tako lepo i tako dugo da se
mališan na kraju umorio i nije više mogao da prati njegovo izlaganje. Rasejano je
nastavio da proučava svoju mapu, ali je njegov otac utoliko pažljivije slušao
zaneseno čavrljanje svog prijatelja koji je s uživanjem opušteno pričao o svom
27

radu i lovu, o izletima na koje se išlo jašući na konjima ili se plovilo čamcima, o
malim ljupkim kuli selima s kolibama od bambusove trske i o majmunima,
čapljama, orlovima i leptirima; njegov spokojni život u prašumi, daleko od
civilizacije, činio se tako zavodljiv i prijatan da je slikar stekao utisak kao da kroz
uski prorez viri u neku bogatu, živopisnu i blaženu rajsku zemlju. Slušao je o
mirnim velikim rekama u prašumi, o divljinama obraslim papratima visokim kao
drveće i širokim ravnicama na kojima leluja lalang trava visoka kao čovek, o
večerima jarkih boja na obali mora, o koralnim ostrvima i plavim vulkanima
prekoputa njih, o divljim provalama oblaka i žestokim olujama, o sanjalačkom
mirnom smiraju vrućih dana na širokim natkriljenim verandama belih plantažerskih
kućica, o vrevi na ulicama kineskih gradova i o večernjim satima odmora
Malajaca ispred džamije, pored plitkog jezera ozidanog kamenjem.
I opet je, kao što se to ranije ponekad događalo, Feragutova mašta odlutala u
daleku domovinu svoga prijatelja, a nije ni pretpostavljao koliko očaranost i tiha
žudnja njegove duše idu naruku skrivenim Burkhartovim namerama. Nisu samo sjaj
tropskih mora i ostrvskih obala, bogatstvo šuma i reka i šarolikost polunagih
urođenika pobuđivali njegovu čežnju i opčinjavali ga slikama. Još više su to činili
udaljenost i tišina jednog sveta u kojem bi sve njegove patnje, brige, borbe i
odricanja trebalo da budu daleko od njega, da izblede i padnu u zaborav, gde bi
stotinu malih dnevnih tereta palo s njegove duše i gde bi se utopio u jednu novu,
još čistu i nevinu atmosferu bez patnje.
Popodne se približavalo svom kraju, a senke počele da se premeštaju. Pjer je
već odavno otrčao, Burkhart se postepeno ućutao i na kraju zadremao, ali je slika
bila zamalo gotova; slikar je na trenutak sklopio svoje umorne oči, spustio ruke
pored tela i nekoliko minuta s gotovo bolnom usrdnošću upijao u sebe savršenu
tišinu dana pri zalasku sunca, uživajući zbog prijateljeve blizine i osećajući, u
otupljenosti opuštenih nerava, slatki smirujući umor posle uspešno obavljenog
posla. Bilo je to, posle dužeg vremena, pored euforije zbog poduhvata i
bespoštednog rada, bez sumnje njegov najveći i najutešniji užitak, ovi spokojni
trenuci umornog opuštanja, sličnog mirnom vegetirajućem stanju dremeža između
spavanja i budnosti.
Tiho se podigao da ne bi probudio Burkharta i oprezno odneo platno u atelje.
Tamo je skinuo slikarski mantil, oprao ruke i hladnom vodom ispljuskao
prenapregnute oči. Petnaestak minuta kasnije opet je bio napolju, trenutak
ispitivački posmatrao lice svog usnulog gosta, a potom ga probudio zviždukom
28

koji su njih dvojica još pre dvadeset i pet godina uveli kao tajni signal i kao znak
međusobnog raspoznavanja.
„Ako si se naspavao, mladiću”, počeo je veselim glasom, „mogao bi još malo
da mi pričaš o svom kraju, jer dok sam radio, samo napola sam mogao da te
slušam. Spomenuo si neke fotografije. Imaš li ih kod sebe i da li ih možemo
videti?”
„Naravno da možemo, samo dođi sa mnom!”
Oto Burkhart je već nekoliko dana čekao taj trenutak. Već više godina želja mu
je bila da Feraguta namami da ode s njim u istočnu Aziju, gde bi ga izvesno vreme
zadržao kod sebe. Pošto mu se činilo da je ovo poslednja prilika da ga ubedi,
detaljno i planski pripremio se da ostvari tu svoju želju. Kad su obojica sedeli u
Burkahrtovoj sobi i na večernjem svetlu razgovarali o Indiji, Burkhart je iz kofera
vadio album za albumom i mape s fotografijama. Slikar je bio iznenađen i
zadivljen njihovim mnoštvom, dok je Burkhart ostao miran, praveći se da svim tim
fotografijama ne pridaje naročitu važnost, a u stvari je napeto iščekivao da čuje
kakav utisak su one ostavile na slikara.
„Kako su divne ove slike!”, rekao je Feragut oduševljeno. „Da li si ih sve sam
snimio?”
„Delimično jesam”, odvratio je Burkhart suvo, „a neke je snimio i jedan moj
tamošnji poznanik. Želeo sam samo da stekneš pojam kako sve to izgleda kod nas.”
Rekao je to kao uzgred, a onda je pokupio slike i naslagao ih sa strane; Feragut
nije mogao ni da nasluti kako je pažljivo i mukotrpno njegov prijatelj sastavio ovu
zbirku. Bio je angažovao jednog mladog engleskog fotografa iz Singapura i,
kasnije, jednog Japanca iz Bangkoka; njih dvojica su na bezbrojnim izletima i
kraćim putovanjima pronalazili i fotografisali sve što je izgledalo iole lepo i
vredno pažnje, od mora do najdubljih šuma. Najzad bi krajnje pažljivo razvili i
kopirali slike. One su bile Burkhartovi mamci i on je, veoma uzbuđen, gledao kako
ih je njegov prijatelj čvrsto zagrizao i progutao. Pokazivao mu je slike kuća, ulica,
sela, hramova, zatim slike bajkovitih pećina reke Batu kod Kuala Lumpura i krhka
krečnjačka i mermerna brda divlje lepote u oblasti Ipoha. Kad ga je Feragut upitao
da li kod sebe možda ima i slike urođenika, Burkhart je iskopao slike Malajaca,
Kineza, Tamila, Arapa, Javanaca, nagih atletski građenih lučkih kulija, sparušenih
starih ribara, lovaca, seljaka, tkača, trgovaca, lepih žena okićenih zlatom, grupa
razgolićene tamnopute dece, ribara s mrežama, sakija s minđušama koji sviraju na
29

nosnim frulama, plesačica s Jave ukrašenih upadljivim srebrnim nakitom. Imao je i
snimke svih mogućih vrsta palmi, krupnolisnih sočnih pisanga, teško dostupnih
kutaka prašume punih hiljadostruko isprepletenih lijana, svetih gajeva s hramovima
i malih jezera s kornjačama, vodenih bivola na vlažnim pirinčanim poljima,
pripitomljenih slonova koje ljudi koriste pri radu i divljih koji se igraju u vodi i
trube visoko podignutih surli.
Feragut je uzimao sliku po sliku; mnoge je, samo kratko ih pogledavši, odložio u
stranu, neke je, upoređujući ih, ređao jedne pored drugih, poneke figure i glave
posmatrao je pažljivije, fokusirajući ih kroz uski otvor zatvorene šake. Kod
mnogih slika pitao je u koje doba dana su snimljene, merio senke i posmatrao
fotografije sve dublje zamišljen.
„Sve to bi moglo i da se naslika”, promumlao je samo jednom, odsutno, sebi u
bradu.
„Dosta je bilo!”, odahnuvši je rekao najzad. „Moraš još mnogo toga da mi
ispričaš. Baš je divno što si ovde! Opet na sve gledam nekako drugačije. Hajdemo
da šetamo još sat vremena, hoću da ti pokažem nešto lepo.”
Pod utiskom viđenog, zaboravio je na umor i povukao Burkharta sa sobom;
jedno vreme su šetali drumom prema poljima, a kad su se vraćali, sreli su jedna
kola natovarena senom. S uživanjem je udisao miris toplog sena, i to mu je u
sećanje prizvalo jedan davni događaj.
„Da li se sećaš”, počeo je, nasmejavši se, „onoga leta posle mog prvog
akademskog semestra, kad smo zajedno bili na selu? Tada sam slikao seno i ništa
drugo osim sena, sećaš se? Čitave dve nedelje mučio sam se da naslikam nekoliko
gomila sena na planinskoj livadi, ali mi to nikako nije uspevalo, jednostavno nisam
bio u stanju da pogodim pravu boju, onu zaguljenu mat seno-sivu! A kad sam
najzad uspeo da je dobijem — uprkos tome što nije bila baš naročita, ali sam bar
saznao da se dobija mešanjem crvene i zelene — toliko sam se radovao da ništa
osim sena nisam ni video. Ah, kako je lep taj prvi pokušaj, to traženje i to
nalaženje!”
„Mislim da nikada ne može sve dovoljno dobro da se nauči”, rekao je Oto.
„Naravno da ne može. Ipak, ono što me sada muči nema veze s tehnikom
slikanja. Znaš, od pre nekoliko godina sve češće mi se dešava da me nešto što
vidim iznenada podseti na dečaštvo. Tada mi je sve izgledalo drugačije i želeo bih
da mogu da naslikam nešto od toga. Ponekad mi je na trenutke uspevalo da
30

prizovem u svest neku od tih scena i one bi odjednom opet imale onaj čudesni sjaj,
ali to nije dovoljno. Imamo toliko dobrih slikara, fine, delikatne ljude, koji svet
oko sebe slikaju onako kako ga vidi neki mudri, fini, skromni stari gospodin. Ipak,
nemamo nijednog koji bi svet slikao kao neki mladi, vlastoljubivi rasni momak, ili
neke koji bi eksperimentisali time, ali su to mahom loše zanatlije.” Zanesen
mislima, slikar je s ivice polja otkinuo jedan stručak crvenkastoplave udovičice i
zagledao se u nju.
„Da li ti je dosadno?”, upitao je iznenada, kao da se tek probudio, i
nepoverljivo pogledao u prijatelja.
Ne rekavši ništa, Oto mu se samo nasmešio.
„Vidi”, nastavio je slikar, „jedan od motiva koji bih još želeo da naslikam jeste
buket poljskog cveća. Treba da znaš da je moja majka lepo umela da pravi bukete
kakve ja više nisam video, bila je genijalna u tome. Bila je kao dete, gotovo uvek
je pevala, lako je hodala, s velikim braonkastim slamnatim šeširom na glavi; samo
takvu je viđam u svojim snovima. Želeo bih da naslikam jedan od onakvih buketa
kakve je ona volela: udovičice i hajdučka trava i mali ružičasti cvetovi ladoleža, s
nekoliko vlati finih trava i s jednim zelenim klasom ovsa. Stotinu ovakvih buketa
donosio sam kući, ali nijedan još nije bio onaj pravi. U njemu mora biti sav onaj
miris, mora da bude potpuno isti kao buketi koje je ona pravila. Njoj se, na primer,
nije sviđala bela hajdučka trava, brala je samo one fine, retke, s daškom ljubičaste
boje, a vlati trave koje bi stavljala u buket, po pola popodneva bi birala među
hiljadama trava pre nego što bi odlučila koju da ubere... Ah, ne mogu to da opišem,
ti to ne razumeš.”
„Razumem, i te kako”, potvrdio je Burkhart.
„Znaš, ponekad na takav buket mislim po pola dana. Tačno znam kako bi slika
trebalo da izgleda. Ne bi to bio onaj opštepoznati delić prirode viđen očima
pažljivog posmatrača i pojednostavljen rukom dobrog odvažnog slikara, ali ni
sentimentalan i dopadljiv kao da ga je naslikao neki narodni umetnik. Mora da
izgleda sasvim naivno, onako kako ga vide nadarena deca, nestilizovano i sasvim
jednostavno. Ona maglovita slika s ribama, koja stoji u ateljeu, upravo je
suprotnost slici o kojoj govorim — ali čovek treba da zna oba načina... Ah, hoću
još mnogo da slikam, još mnogo!”
Skrenuo je na jedan uski puteljak koji je blagom uzbrdicom vodio na jedan
okrugli brežuljak.
31

„A sada obrati pažnju”, uzviknuo je njušeći vazduh pred sobom, kao neki lovac,
„na ono što budemo videli čim stignemo gore... E, to ću da slikam na jesen.”
Stigli su na uzvišicu. S one strane je pogled privlačio bujni šumarak kroz koji su
se ukoso probijali zraci zalazećeg sunca, pogled koji je, priviknut na čistu i široku
livadu, sporo nalazio svoj put kroz drveće. Jedan puteljak je vodio do podnožja
visoke bukve ispod koje je bila kamena klupa obrasla mahovinom i, nastavljajući
tim putem, pred pogledom koji je preleteo iznad klupe i prošavši tamni tunel koji
se protezao kroz krošnje, otvorila se, jasna i svetla, udaljena dolina puna žbunja i
vrba, kroz koju je vijugala plavozelena svetlucava reka. Sasvim daleko niz brda
nestajao je u beskraju.
Feragut je pokazao rukom, rekavši:
„Evo, ovo ću da slikam čim lišće bukve počne da menja boju. A na klupi ću, u
senku, postaviti Pjera tako da se, gledajući iznad njegove glave, vidi ta dolina.”
Burkhart je ćutke slušao svog prijatelja, duboko u sebi osećajući sažaljenje
prema njemu. Kako se trudi da me slaže, pomislio je, smeškajući se potajno. Kako
samo priča o planovima i o radu! Nikada ranije to nije činio. Izgledalo je tako kao
da oprezno želi da ispriča sve ono što bi mu moglo doneti još malo radosti i što bi
njegovom životu đalo smisla. Prijatelj ga je dobro poznavao i nije mu to uzeo
zdravo za gotovo. Znao je da neće još dugo potrajati a da će Johan sve ono što se
godinama nakupljalo u njemu odbaciti od sebe i prekinuti ćutanje koje je postalo
nepodnošljivo. Hodao je pored njega, naizgled nezainteresovano i opušteno, ali
iščekujući, tužno začuđen što tako razložan čovek u svojoj nesreći postaje detinjast
i što se vezanih očiju i ruku sam probija kroz trnje.
Kad su se vratili na Roshalde i pitali gde je Pjer, rečeno im je da je on s
gospođom Feragut kolima otišao u grad, da sačekaju gospodina Alberta.

32

ČETVRTO POGLAVLJE
Albert Feragut je žustrim koracima hodao tamo-amo po sobi svoje majke, gde je
bio smešten njen klavir. Na prvi pogled je ličio na svog oca jer je imao njegove
oči, ali je bio mnogo sličniji majci, koja je sada stajala naslonjena na klavir i,
gledajući ga s puno nežnosti, pažljivo ga pratila pogledom. Kad je ponovo
prolazio pored nje, stavila mu je ruku na rame i zaustavila ga, okrenuvši njegovo
lice prema sebi. Preko njegovog širokog bledog čela visio je pramen plave kose,
oči su mu gorele od uzbuđenja, a lepe punačke usne bile su stisnute u gnevu.
„Ne, mama”, rekao je ljutito, oslobodivši se iz njenih ruku, „dobro znaš da ne
mogu da idem preko kod njega. Bila bi to totalno besmislena komedija. On zna da
ga ja mrzim, a i on sam mrzi mene, šta god ti rekla.”
„Mrzeti!”, rekla je gospođa Feragut s blagom strogošću. „Nemoj se služiti tako
razornim rečima! On je tvoj otac i svojevremeno te je jako voleo. Zabranjujem ti
da tako govoriš o njemu.”
Albert je zastao i pogledao je sevajući očima.
„Naravno, možeš da mi zabraniš da se služim onakvim rečima, ali šta se time
menja? Da li možda treba da mu budem zahvalan? On je tebi upropastio život a
mene lišio doma, on je od našeg lepog, prijatnog, sjajnog Roshaldea napravio
izuzetno nelagodno i odvratno mesto. Ja sam, majko, ovde odrastao i povremeno se
događa da svake noći sanjam naše nekadašnje sobe i hodnike, vrt i štalu i
golubarnik. Ja nemam drugog zavičaja o kojem bih sanjao i za kojim bih osećao
nostalgiju. Primoran sam da živim u tuđini, a ovamo čak ni o raspustu ne smem
dovesti prijatelja da ne bi video kako mi ovde živimo! A, opet, svako ko me
upozna i čuje moje ime, odmah izgovara hvalospeve o mom slavnom ocu. Ah,
majko, više bih voleo da uopšte nemamo oca, ni Roshalde, i da smo siromašni i da
moraš da šiješ, ili da daješ časove i da ja doprinosim većoj zaradi pomažući ti.”
Majka je pošla za njim i prinudila ga da sedne na jednu stolicu. Sela je na
njegovo koleno i namestila mu razbarušenu kosu.
„Tako...”, rekla je svojim staloženim dubokim glasom, tonom koji je mladiću
ukazivao na dom i utočište, „sada si mi sve rekao. Dobro je ponekad ispričati se.
33

Čovek treba da bude upućen u stvari koje može da podnese. Ali, dete moje, ne
treba kopati po onome što boli. Sada si mi dorastao po visini i uskoro ćeš biti
odrastao čovek, a to me baš raduje. Ti si moje dete i to treba i da ostaneš, ali, vidi,
ja sam sama i imam svakojakih briga i zbog toga mi je potreban jedan pravi
prijatelj, muškarac, a to bi trebalo da budeš ti. Zajedno ćemo, s četiri ruke, svirati
na klaviru, čuvaćeš Pjera, šetati sa mnom u vrtu i lepo ćemo se provoditi tokom
raspusta. Ne smeš da galamiš i da mi još više otežavaš život, jer ću u protivnom
pomisliti da si još uvek nezreli dečak i da će potrajati dok najzad ne budem imala
pametnog prijatelja koga bih toliko želela da imam.”
„Da, da, majko... Ali, treba li ćutati o svemu što nas čini nesrećnim?”
„To je najbolje, Alberte. Nije lako i to se ne sme zahtevati od dece. Ipak,
najbolje je... Hoćemo li da odsviramo nešto?”
„Da, rado. Betovenovu Drugu simfoniju, ti je voliš, zar ne?”
Tek što su počeli da sviraju, vrata su se nečujno otvorila, Pjer se ušunjao u sobu,
seo na jednu nisku stolicu i počeo da sluša muziku. Pritom je zamišljeno gledao u
brata, u njegov potiljak sa svilenim sportskim okovratnikom, njegov perčin koji se
tresao u ritmu muzike, i u njegove ruke. Sada, kad nije mogao da vidi njegove oči,
bila mu je upadljiva velika Albertova sličnost s majkom.
„Sviđa ti se?”, upitao ga je Albert u jednoj pauzi. Pjer je potvrdno klimnuo
glavom i odmah zatim mirno izašao iz sobe. U Albertovom pitanju osetio je ton
kojim, sudeći po iskustvu koje je stekao, odrasli obično razgovaraju s decom; nije
podnosio njegovu lažnu ljubaznost i nevešto pokazivano samopouzdanje. Njegov
veliki brat bio mu je dobrodošao, čak je nestrpljivo iščekivao njegov dolazak kad
su on i majka bili na stanici, te se s velikom radošću pozdravio s njim. Ali, ovakav
ton nije hteo da prihvati.
U međuvremenu su Feragut i Burkhart u ateljeu čekali Alberta; Burkhart s
neskrivenom radoznalošću, a slikar nervozan i smeten. Kad je saznao da je Albert
stigao, odjednom su nestali njegovo krhko dobro raspoloženje i želja za
neobaveznim ćaskanjem.
„Zar dolazi neočekivano?”, upitao je Oto.
„Ne. Ne verujem. Znam samo da je trebalo da stigne ovih dana.”
Feragut je iz svoje kutije, u kojoj je držao razne predmete, izvadio nekoliko
starijih fotografija. Odvojio je sliku na kojoj je bio lik dečaka i približio je
fotografiji Pjera, da bi ih uporedio.
34

„Ovo je Albert u uzrastu u kojem je sada moj mališan. Da li ga se sećaš?”
„O, da, čak vrlo dobro. Slika je verodostojna. Dečak mnogo liči na svoju
majku.”
„Više nego Pjer?”
„Da, mnogo više. Pjer ne liči previše ni na majku, ni na tebe. Uostalom, evo ga,
dolazi. Ili je to možda Albert? Ne, to je nemoguće.”
Začuli su se laki sitni koraci na kamenim pločama i preko strugača ispred vrata,
neko je uhvatio kvaku i stisnuo je nakon kraćeg oklevanja; u atelje je ušao Pjer i
ispitivački brzo pogledao da li je dobrodošao.
„A gde je Albert?”, upitao ga je otac.
„Kod mame. Zajedno sviraju klavir.”
„Ah, tako, znači... Svira klavir.”
„Da li si ljut, tata?”
„Nisam, Pjer. Drago mi je što si došao. Hajde, ispričaj nam nešto!”
Dečak je ugledao fotografije i posegao za njima.
„O, pa ovo sam ja! A ovo ovde? Je li to Albert?”
„Da, to je Albert. Tako je izgledao kad je imao godina koliko ti sada.”
„Tada se ja još nisam bio rodio. I sada je on odrastao i Robert mu se već obraća
s gospodine Alberte.”
„Hoćeš li i ti jednom odrasti?”
„Da, naravno da hoću. Kad si odrastao, možeš da imaš konja i da ideš na
putovanja, a i ja bih to voleo. I, tada niko neće smeti da me zove ‘mali dečače’ i da
me štipka po obrazima. Ali, ja zapravo i ne želim da odrastem. Stariji su često
jako neprijatni. I Albert se jako promenio, a kad stari ljudi još više ostare, onda na
kraju umru. Radije bih da ostanem ovakav kakav sam sada. Ponekad želim i da
mogu poleteti i da zajedno s pticama letim visoko oko krošnji i, dalje, da uletim
među oblake. Odatle bih mogao da ismevam sve ljude.”
„Zar i mene, Pjer?”
„Da, ponekad, tata. Stariji su svi ponekad smešni. Mama nije jako smešna.
Mama tu i tamo leži na jednoj dugačkoj ležaljci u vrtu ne radeći ništa osim što
gleda u travu, njene ruke tada vise nadole i ona je potpuno mirna i pomalo tužna.
35

Lepo je kad čovek ne mora stalno da radi nešto.”
„Zar ne bi želeo da imaš neko zanimanje, na primer, da budeš građevinac ili
baštovan, ili možda slikar?”
„Ne, ne bih želeo. Baštovana već imamo, a ja imam i kuću. Voleo bih da radim
nešto sasvim drugo. Voleo bih da razumem šta između sebe pričaju crvendaći.
Takođe bih jednom voleo da vidim kako drveću uspeva da svojim korenjem pije
vodu i da tako naraste. Mislim da to niko ne zna tačno. Učitelj raspolaže velikim
znanjem, ali samo o dosadnim stvarima.”
Seo je u krilo Ota Burkharta i igrao se kopčom njegovog kaiša. „Ne može se
znati o mnogim stvarima”, rekao je Burkhart prijateljskim glasom. „Mnogo toga
možemo samo videti; treba da smo zadovoljni što je tako lepo ono što vidimo. Kad
jednom budeš došao kod mene u Indiju, mnogo dana ćeš ploviti samo na jednom
velikom brodu; ispred broda isplivava mnogo malih riba koje imaju mala providna
krila i mogu da lete. Ponekad dolete i ptice s jako udaljenih stranih ostrva, a
budući da su umorne, one slete na brod da se odmore i tada se začude otkud toliko
stranaca plovi okolo po moru. I one bi želele nas da razumeju i da nas pitaju
odakle dolazimo i kako se zovemo, ali je to neizvodljivo, pa se gledamo u oči i
klimamo glavama, a kad se ptica odmori, samo se strese i potom opet poleti preko
mora.”
„Zar se ne zna kako se te ptice zovu?”
„Zna se, kako se ne bi znalo. Ali to su imena koja su im dali ljudi, a kako oni
među sobom zovu jedni druge, to se već ne može znati.”
„Čika Burkhart ume lepo da priča, tata. I ja bih voleo da imam prijatelja. Albert
je već prevelik. Većina ljudi u stvari ne shvata ono što im kažem ili šta bih hteo, a
čika Burkhart me otprve razume.” Jedna od sluškinja došla je po Pjera. Ubrzo
potom usledilo je vreme za večeru i gospoda su otišla u kuću. Feragut nije bio
dobro raspoložen i bio je ćutljiv. U trpezariji mu je prišao sin i pružio mu ruku.
„Dobar dan, tata.”
„Dobar dan, Alberte. Da li si dobro putovao?”
„Jesam, hvala... Dobro veče, gospodine Burkhart.”
Mladić je bio prilično hladan ali učtiv. Svoju majku je odveo za sto. Dok se
jelo, razgovor su vodili uglavnom Burkhart i domaćica. A onda je počeo i
razgovor na temu muzike.
36

„Dozvolite mi da vas pitam”, obratio se Burkhart Albertu, „koju vrstu muzike
posebno volite? Ja već odavno nisam najbolje obavešten, a savremene muzičare
jedva da znam samo po imenima.” Mladić je učtivo podigao glavu i odgovorio:
„Najmoderniju muziku i ja poznajem tek onoliko koliko čujem da pričaju o njoj.
Nisam pristalica nijednog pravca i volim svu muziku koja je dobra, najviše Baha,
Gluka i Betovena.”
„Oh, klasičare? Od nabrojanih smo u naše vreme imali prilike bolje da
upoznamo samo Betovena. O Gluku nismo znali gotovo ništa. Sigurno znate kako
smo svi mnogo držali do Vagnera. Sećaš li se, Johane, kako smo prvi put slušali
Vagnera? Naprosto smo bili kao omamljeni!”
Feragut se izveštačeno nasmešio.
„Stara škola!”, rekao je pomalo grubo. „Vagner je prevaziđen. Šta misliš ti,
Alberte?”
„O, ne, naprotiv! Dela mu se izvode u svakom pozorištu, ali ja o tome nemam
neko posebno mišljenje.”
„Zar ne volite Vagnera?”
„Ne poznajem dovoljno dobro njegov opus, gospodine Burkhart. Retko
posećujem pozorište. Mene zanima isključivo muzika, a ne opera.”
„Da, ali uvertira ‘Majstora pevača’?! Sigurno vam je poznata. Mislite da ni ona
nije vredna pažnje?”
Albert se ugrizao za usnu i razmislio pre nego što je odgovorio. „Zaista ne mogu
o tome da sudim. To je... kako da kažem... romantična muzika, a mene ona ne
interesuje.”
Feragut napravi grimasu.
„Hoćeš li domaćeg vina?” promenivši temu, upitao je Burkharta.
„Da, hvala.”
„A ti, Alberte? Čašu crnoga?”
„Hvala, tata, radije ne bih.”
„Prestao si da piješ?”
„Ne, nikako. Ali, vino mi ne prija. Sada ga ne bih pio.”
„Pa, dobro. Ali mi ćemo da nazdravimo, Oto. Živeli!”
37

Brzim gutljajima dopola je ispio čašu.
Albert je nastavio da glumi lepo vaspitanog mladića koji doduše ima sopstveno
određeno mišljenje, ali koje iz skromnosti zadržava za sebe, dok glavnu reč
prepušta starijima, ne zato da bi učio od njih, nego samo da bi imao svoj mir. Ta
uloga mu nije pristajala, tako da se i on ubrzo osećao vrlo nelagodno. Nije hteo
svom ocu, koga je navikao da ignoriše kad god je to bilo moguće, da da bilo kakav
povod za polemisanje.
Burkhart ih je ćutke posmatrao, tako da nije preostao niko ko bi dobrovoljno
ponovo uspostavio zamrli razgovor za stolom. Svi su žurili da završe večeru,
jedno drugo poslužujući uz ljubazne formalnosti, zbunjeno se igrajući kašikama za
desert i napeto iščekujući trenutak kad će se ustati od stola i razići. Tek u tom času
Burkhart je duboko u duši osetio svu usamljenost i beznadnu hladnoću u kojima su
brak i život njegovog prijatelja bili paralisani i ojađeni. Ovlaš je pogledao u njega
i video da je namrgođen; opuštena lica, zurio je u gotovo netaknutu hranu, a u
njegovom pogledu, koji je Burkhart na trenutak uhvatio, prepoznao je izraz
osećanja stida zbog toga što je bilo otkriveno pod kakvim okolnostima on zapravo
živi.
Taj prizor je bio tužan i odjednom je izgledalo kao da hladna atmosfera ćutanja,
zbunjenosti i neraspoloženja u toku večere glasno objavljuje Feragutovu sramotu.
U tom trenutku Oto je osećao da bi svaki dodatni dan njegovog boravka ovde
bio samo odvratan produžetak tog postiđujućeg posmatranja i da bi to značilo samo
mučenje za njegovog prijatelja koji s mukom nastoji da održi privid porodične
sloge, a zapravo nema više ni snage ni volje da od drugih prikriva svoju bedu.
Ovome je morao doći kraj.
Tek što se gospođa Feragut podigla od stola, i Johan je ustao sa stolice.
„Toliko sam umoran da ću vas morati zamoliti za izvinjenje. Neka vas to ne
ometa!”
Izašao je, zaboravivši da zatvori vrata za sobom; Oto je čuo kako se on tromim,
teškim koracima kreće hodnikom, a zatim silazi izazivajući škripu drvenih
stepenica.
Burkhart je zatvorio vrata i otpratio domaćicu u salon u kojem je poklopac
klavira još bio podignut, a večernji povetarac lelujao listove notne sveske koja je
stajala na njemu.
„Hteo sam da vas zamolim da mi nešto odsvirate”, rekao je zbunjeno.
38

„Međutim, imam utisak da se vaš suprug ne oseća dobro jer je, radeći u podnevnim
satima, dugo bio izložen suncu. Ako dozvolite, ja bih mu posvetio još koji časak.”
Gospođa Feragut je, ozbiljna lica, potvrdno klimnula glavom, ne pokušavajući
da ga zadrži. Naklonivši joj se, gost je izašao. Albert ga je otpratio do stepeništa.

39

PETO POGLAVLJE
Počelo je da se smrkava kad je Oto Burkhart izašao iz hodnika već osvetljenog
velikim lusterom, te se oprostio od Alberta. Zastao je pod drvoredom kestena,
žudno udahnuo blago zahladneli večernji miris loze i obrisao s čela krupne graške
znoja. Ako je ikako mogao da pomogne svom prijatelju, onda bi to trebalo da se
dogodi u ovom času.
U ateljeu nije bilo svetla; on slikara nije našao ni u radionici, ni u susednim
prostorijama. Otvorio je vratnice prema malom jezeru i tihim koracima, tražeći ga,
obilazio oko kuće. Potom ga je ugledao kako sedi u stolici pletenoj od pruća u
kojoj ga je toga dana slikao. Oslonjen na laktove, s licem među šakama, onako
miran, slikar kao da je spavao.
„Johane!”, pozvao ga je Burkhart tiho, prišao mu i stavio ruku na njegovu
pognutu glavu.
Nije bilo odgovora. Zastao je i ćutke čekao reakciju prijatelja utonulog u umor i
patnju, milujući mu kratku oštru kosu. U krošnjama je pirkao vetar, inače je bilo
tiho i vladao je večernji mir. Prolazili su minuti. A onda je, kroz sumrak, iz pravca
gospodarske kuće, iznenada naišao nabujali zvučni talas punog dugačkog akorda.
Bio je to prvi takt jedne klavirske sonate.
Tada je slikar podigao glavu, blago odgurnuo sa sebe prijateljevu ruku i ustao.
Umornim suvim očima mirno je gledao u Burkharta, pokušao da se nasmeši ali
odmah i odustao od te namere, pri čemu se njegovo napeto lice malo opustilo.
„Hajde da uđemo”, rekao je s grimasom kao da hoće da odagna od sebe muziku
koja dopire iz kuće.
Išao je napred. Zastao je kod vrata ateljea.
„Mislim da nećemo još dugo uživati u tvom prisustvu ovde?”, rekao je.
„Kako je sposoban da sve predoseti!”, pomisio je Burkhart. Nastojeći da vlada
svojim glasom, odgovorio je: „Jedan dan ni ovamo ni onamo. Mislim da ću
preksutra da otputujem.”
Feragut je prstima potražio prekidač; čuo se kratki metalni zvuk i odmah su u
radionici zasjale sve svetiljke.
40

„U to ime, zajedno ćemo popiti još jednu bocu vina.”
Zvoncem je pozvao Roberta i izdao mu naređenja. Nasred ateljea stajao je
Burkhartov novi portret, gotovo završen. Obojica su zastali pred slikom i
posmatrali je, dok je Robert nameštao sto i stolice, stavio na sto vino i led, cigare
i pepeljare.
„U redu je, Roberte. Slobodni ste. Sutra nas nemojte buditi! A sada nas ostavite
same.”
Seli su i nazdravili jedan drugom. Slikar se nervozno vrpoljio u stolici, a onda
je iznenada ustao i pogasio polovinu sijalica koje su osvetljavale prostor.
„Sliku nisam sasvim završio”, počeo je. „Uzmi jednu cigaru... Slika neće biti
loša, nema još mnogo da se radi na njoj. Uostalom, uskoro ćemo se ionako opet
videti.”
Uzeo je jednu cigaru, pažljivo joj odlomio vrh, nervozno je okretao između
dlanova i opet je odložio.
„Ovoga puta nisi naišao na naročito sjajnu situaciju, Oto. Žao mi je.”
Odjednom mu se glas slomio, klonuo je, uhvatio Burkhartovu ruku i čvrsto je
stegao.
„Sada znaš sve”, prostenjao je umorno; nekoliko kapi njegovih suza palo je na
Otovu ruku. Ali, nije se dao. Opet se uspravio, uspeo da preuzme kontrolu nad
svojim glasom i zbunjeno rekao: „Izvini! Hajde da popijemo još koji gutljaj! Zar
ne pušiš?”
Burkhart uze jednu cigaru.
„Jadniče!”, reče.
Pili su i pušili opušteno, ćutke posmatrajući kako se svetlost prelama na glatkim
staklenim peharima i još toplije svetluca u vinu boje zlata, gledajući u plavi dim
koji se hirovito širi u tom velikom prostoru, stvarajući kitnjaste arabeske u
vazduhu. Njih dvojica su se povremeno pogledali, opušteno i otvoreno, bez
potrebe da razgovaraju, kao da su već sve rekli jedan drugome.
Jedan noćni leptir zujeći je proleteo kroz radionicu, nekoliko puta potmulim
udarcem naletevši na zid. Potom je stao na tavanicu, miran i omamljen, nalik na
sivi somotski trougao.
„Hoćeš li na jesen poći sa mnom u Indiju?”, najzad je Burkhart upitao
oklevajući.
41

Ponovo je zavladala tišina. Leptir je počeo polako da mili. Siv i onako mali,
služio se nogama kao da je zaboravio da leti.
„Možda”, odgovorio je Feragut. „Možda. O tome treba još da razgovaramo.”
„U pravu si, Johane. Neću da te mučim. Ipak, moraš još malo da mi pričaš.
Nikada nisam očekivao da između tvoje žene i tebe opet bude kako bi trebalo,
ali...”
„Od samog početka nije valjalo!”
„Nije, ali me je ipak uplašilo što je dotle došlo. Ne može tako da ostane.
Propašćeš.”
Feragut se nasmejao promuklim glasom.
„Neću propasti, mladiću moj. U septembru izlažem još dvanaest svojih slika u
Frankfurtu.”
„To je u redu, ali zar ćeš do tada ovako da živiš? Sasvim je besmisleno... Reci
mi, Johane, zašto se nisi razveo od svoje žene?” „Nije to tako jednostavno...
Ispričaću ti. Biće bolje da čuješ sve odjednom, i to u pravom redosledu.”
Otpio je gutljaj vina i ostao da sedi poguren u stolici, dok se Oto povukao dalje
od stola.
„Znao si da sam sa ženom imao problema od samog početka našeg braka.
Nekoliko godina nam je bilo onako, ni dobro ni loše, i možda je tada još bilo
prilike da se nešto spase. Međutum, ja se baš nisam trudio da sakrijem svoje
razočaranje i od Adele sam uvek zahtevao upravo ono što nije imala da mi da.
Nikada nije imala poleta; bila je ozbiljna i zatvorena, što sam znao i ranije. Nikada
nije htela da popusti i da humorom i lakomislenošću olakša neku tešku situaciju.
Nije se suprotstavljala mojim prohtevima i hirovima, ni mojoj neobuzdanoj žudnji,
ni, najzad, mom razočaranju; njeno suprotstavljanje sastojalo se od ćutanja i
strpljenja, dirljivog, tihog i junačkog strpljenja koje me je često pokretalo, ali ipak
nije pomoglo ni meni, ni njoj. Kad bih bio ljut i nezadovoljan, ona bi ćutala i
patila, a kad bih ja ubrzo potom poželeo da među nama vlada bolje razumevanje,
molio bih je da mi oprosti, ili bih pokušao da je u trenutku dobrog raspoloženja
razveselim, ali nije išlo, i tada bi nastavila da ćuti i da se još više zatvara u svoje
dosledno nedokučivo biće. Kad bih bio kod nje, ćutala bi uporno i nekako
plašljivo, moje izlive besa i dobro raspoloženje podnosila bi s istom
ravnodušnošću, a kad bih otišao, svirala bi klavir samo za svoju dušu,
42

razmišljajući o svom devojaštvu. Tako sam sve više zapadao u nepravdu, sve dok
najzad ni ja nisam više imao šta da joj dam, ni šta da joj kažem. Provrednio sam
se, pa sam tako postepeno navikao da se zatvaram u svoj rad kao u neku tvrđavu.”
Bilo je očigledno da slikar nastoji da zadrži svoj mir. Želeo je da priča, ali ne i da
optužuje, ali se iza njegovih reči osećala upravo optužba koja se u najmanju ruku
odnosila na razorenost njegovog braka, na razočaranje zbog neispunjavanja
njegovih mladalačkih nada i zbog toga što je bio osuđen na doživotno polovično
bitisanje bez radosti, što je duboko u njegovoj duši bilo protivrečno njegovoj
prirodi.
„Već tada sam povremeno razmišljao o razvodu, ali se to nije moglo sprovesti
tako lako. Bio sam se navikao da sedim i da radim na miru i uvek se plašio čim bih
se setio suda i advokata i prestanka svih onih malih svakodnevnih životnih navika.
Da mi se tada put ukrstio s nekom novom ljubavi, lako bih doneo odluku. Međutim,
pokazalo se da je i moja narav u pogledu sposobnosti da menjam nešto mnogo teža
nego što sam mislio. Imao sam običaj da se, s izvesnom tugaljivom zavisti,
zaljubim u lepe devojke, ali ne dovoljno jako, i sve više sam uviđao da nijednoj
ljubavi ne mogu da se predam tako kao što se predajem slikanju. Sve moje težnje
da dam sebi oduška i da se opustim, svaka želja i svaka potreba, ispunjavale su se
u slikanju i, zaista, svih ovih godina nisam dozvolio da u moj život uđe ni jedno
jedino ljudsko stvorenje, ni žena, ni prijatelj. Sigurno shvataš da bi svako moje
novo prijateljstvo moralo da počne s priznavanjem moje sramote.”
„Sramote?!”, rekao je Burkhart tiho ali s prizvukom pokude.
„Da, sramote! Već tada sam imao taj osećaj i on se ni do danas nije promenio.
Sramota je biti nesrećan. Sramota je kad nikome ne smeš da pokažeš kako živiš,
kad moraš nešto da kriješ i da maskiraš. Dosta je bilo toga! Hoću sve da ti
ispričam.”
Namrgođeno gledajući u svoju čašu s vinom, bacio je ugašenu cigaru i nastavio:
„U međuvremenu je Albert postao stariji nekoliko godina. Oboje smo ga jako
voleli, razgovori i briga o njemu držali su nas zajedno. Tek kad je imao sedam ili
osam godina, počeo sam da budem ljubomoran na njega i istovremeno počeo da se
borim za njega — isto ovako kao što se sada borim za Pjera! Odjednom sam
shvatio koliko mi je taj mališa postao drag i bitan. Nekoliko godina sam sa
strahom gledao kako on postepeno postaje potpuno hladan prema meni, a sve
privrženiji majci.
43

Tada se ozbiljno razboleo i u tom periodu brige o detetu sve drugo je
privremeno postalo nevažno, te smo jedno vreme živeli u slozi u kakvoj nikada
ranije nismo živeli. Iz tog vremena potiče Pjer.
Otkako je mali Pjer došao na svet, imao je od mene svu ljubav koju sam bio
kadar da pružim. Ponovo sam pustio da mi Adela isklizne iz ruku, dozvolio da
Albert, pošto je ozdravio, postane sve prisniji s majkom i njen saveznik u borbi
protiv mene, i, još i moj neprijatelj — sve dok nisam morao da ga odstranim iz
kuće. Svega sam se odrekao, postao krajnje siromašan i bez ikakvih prohteva, bio
se odvikao od prigovaranja i gospodarenja kućom, nemajući ništa protiv da u
sopstvenoj kući budem samo gost koga domaćin trpi. Nisam želeo da spasem ništa
za sebe, osim svog malog Pjera, a kad su život s Albertom i ukupno stanje u kući
postali nepodnošljivi, predložio sam Adeli da se razvedemo.
Za sebe sam želeo samo da zadržim Pjera. Sve ostalo je moglo njoj da ostane,
mogla je da zadrži Roshalde i polovinu mojih primanja, pa i više, što se mene
ticalo. Ali, nije htela. Drage volje je prihvatila razvod uzimajući od mene ono
najnužnije, ali nije htela da se odvaja od Pjera. Bila je to naša poslednja svađa. Ja
sam tada još jednom pokušao da spasem ostatke svoje sreće; molio sam je i
obećavao, pognute glave se ponižavao, pretio i plakao i najzad besneo, ali sve je
bilo uzalud. Pristala je čak i na to da Alberta udaljimo iz kuće. Odjednom se
pokazalo da ta tiha i strpljiva žena nije nameravala da popusti ni za dlaku. Ona je
na sasvim očigledan način osećala svoju moć i u odnosu na mene bila je
nadmoćna. Tada sam je doslovce mrzeo, što ni do danas nije sasvim prestalo.
Bio sam pozvao zidara i ovde sagradio sebi mali stan u kojem otada živim. I,
sve je upravo tako kao što vidiš.”
Burkhart ga je zamišljeno slušao ne prekinuvši ga nijednom, pa čak ni u
trenucima u kojima je Feragut to očekivao, štaviše i priželjkivao, kako se činilo.
„Drago mi je”, počeo je oprezno, „što ti sam sve vidiš tako jasno. Otprilike je
sve tako kao što sam i zamišljao. Hajde da još malo razgovaramo o tome, kad smo
već načeli ovu temu. Pretpostavi da imaš bolni čir koji te muči i kojeg se pomalo
stidiš. Ja sada znam da on postoji i tebi je zbog toga malo bolje jer više ne moraš
da ga skrivaš od mene. Međutim, ne smemo biti zadovoljni ovakvim činjeničnim
stanjem, moramo videti da li taj čir može da se raseče i da se izleči.”
Slikar ga je pogledao, lagano odmahnuvši glavom, i rekao: „Da se izleči?
Ovako nešto nikada ne može da se izleči. Ali, slobodno ga raseci!”
44

Burkhart je potvrdno klimuo glavom. Hteo je da raseče taj čir, razume se; nije
želeo da ovaj sat razgovora protekne uzalud.
„Nešto mi je iz tvoje ispovesti ostalo nejasno”, rekao je zamišljeno. „Kažeš da
zbog Pjera nisi hteo da se razvedeš od žene. Pitanje je da li si mogao da je
primoraš da ti ostavi Pjera. Da ste se razveli pred sudom, sigurno bi ti po presudi
pripalo jedno dete. Zar nikada nisi pomislio na to?”
„Ne, Oto, nikada nisam pomislio na to. Nikada nisam pomislio da bi neki sudija
svojom mudrošću mogao da popravi nešto u čemu sam pogrešio i što sam
propustio. Time mi ne bi učinio nikakvu uslugu. S obzirom na to da moja moć nije
bila dovoljna da moju ženu podstakne da se odrekne deteta, nije mi preostalo ništa
drugo nego da čekam da jednoga dana Pjer sam odluči o tome.”
„Reč je, dakle, isključivo o Pjeru. Da nema njega, ti bi se od svoje žene već
odavno razveo i još bi pronašao sreću na ovom svetu, ili bi bar vodio život bez
nedoumica, razuman i sasvim slobodan. Umesto toga, zarobljen si u jednoj zbrci
od kompromisa, žrtvovanja i malih nužnih zakrpa, u kojoj je neminovno da se uguši
čovek kakav si ti.”
Feragut je bio uznemiren; naiskap je popio čašu vina.
„Stalno govoriš o gušenju i o propasti! I sam vidiš da živim i da radim i da se ne
dam! Neka me vrag nosi ako to budem dozvolio!”
Oto se nije obazirao na to što je Feragut bio razdražen. Nenametljivo ali
odlučno je nastavio: „Izvini, ali to nije sasvim tačno. Ti si čovek neobične
energije. Da nije tako, ne bi toliko dugo mogao da podnosiš ovakvo stanje. A
koliko ti je ono naškodilo i koliko doprinelo tvom bržem starenju, osećaš i sam.
Tvoja sujeta ti ne dozvoljava da mi to priznaš. Ja sopstvenim očima verujem više
nego tebi i vidim da se osećaš bedno. Tvoj rad te još drži da ne poklekneš, ali te
on više omamljuje nego što u njemu nalaziš zadovoljstvo. Polovinu svoje dobre
energije gubiš na odricanja i na svakodnevne male otpore. I, ono što u najboljem
slučaju proizlazi iz toga nije sreća nego rezignacija. Mladiću moj, ti tako nešto nisi
zaslužio”.
„Rezignacija? Pa, moguće je. Isto je i s drugima. Ko je uopšte srećan?”
„Srećan je onaj ko se nada!”, odgovorio je Burkhart odlučno. „A čemu se ti
nadaš? Ne nadaš se više čak ni slavi u inostranstvu, počastima i novcu, jer svega
toga već imaš u izobilju. Pa ti, čoveče, više i ne znaš šta je život, šta je radost! Ti
si zadovoljan jer se više ničemu ne nadaš. Što se mene tiče, ja to shvatam, ali,
45

Johane, takvo stanje je odvratno, taj čir je grozan, a onaj ko ga ima a ne usuđuje se
da ga raseče, prava je kukavica!”
Zagrejao se i žustrim pokretima hodao je tamo-amo: dok je napinjući se
sprovodio svoj plan, iz dubine sećanja ga je gledalo Feragutovo dečačko lice i
pred njegovim očima je zatitrala slika scene kad se jednom prilikom svađao s njim
isto kao danas. Podigavši glavu, video je lice svog prijatelja koji je, slomljen,
sedeo i gledao u pod. Nije više bilo onih dečačkih crta na njegovom licu. Tu je
sedeo njegov prijatelj koga je namerno nazvao kukavicom i dirnuo ga u bolnu
tačku, i nije se branio.
Samo je, s gorčinom u sebi, tiho rekao: „Samo napred! Nema potrebe da me
štediš! Uverio si se u to u kakvom kavezu živim i možeš ne dvoumeći se da upireš
u njega štapom i da me koriš zbog moje sramote. Molim te, nastavi! Neću se
braniti, neću se čak ni naljutiti na tebe.”
Oto je zastao ispred njega. Bilo mu ga je jako žao, ali se savladao i grubo
rekao: „Ali treba da se naljutiš! Treba da me izbaciš iz svoje kuće i da me odbaciš
kao prijatelja! U protivnom, moraćeš priznati da sam u pravu.”
I slikar je sada stajao, ali mlitavo i bezvoljno.
„Ako ti je toliko stalo do toga, neka si onda u pravu”, rekao je umornim glasom.
„Precenio si me. Nisam više mlad i nije me lako uvrediti. Uz to, ja nemam mnogo
prijatelja da bih dozvolio sebi da ih gubim. U stvari, imam samo tebe. Hajde, sedi,
da popijemo još po koju čašu vina. Ono je baš dobro. U Indiji nećeš naći ovako
dobro vino, a možda tamo nećeš naći ni mnogo prijatelja koji će trpeti tvoju
tvrdoglavost.”
Burkhart ga je lako udario po ramenu i rekao gotovo ljutito: „Mladiću, nećemo
valjda upravo sada da budemo sentimentalni! Reci mi sve što mi zameraš, pa da
nastavimo.”
„Oh, pa ja tebi nemam šta da zamerim! Oto, ti si zasigurno besprekorna
momčina! Gotovo dvadeset godina gledaš kako tonem, prijateljski ili možda sa
sažaljenjem posmatraš kako postepeno nestajem u živom blatu, a nikada mi ništa
nisi rekao, nikada me ponizio time što bi mi ponudio svoju pomoć. Godinama si
bio svedok da nosim sa sobom cijan-kalijum i plemenito, sa zadovoljstvom,
biranim rečima primetio da ga nikada nisam progutao i da sam ga najzad bacio. I
sada, kad sam tako duboko zaglibio da sumnjam da ću se ikada izvući, sada mi tu
prebacuješ i opominješ me...”
46

Zakrvavljenih očiju, neutešno je zurio ispred sebe, a Oto, koji je hteo da naspe
vina u svoju čašu a nije ga više bilo, tek tada je primetio da je Feragut za kratko
vreme sam ispraznio celu flašu.
Slikar je uhvatio taj njegov pogled i glasno se nasmejao.
„O, izvini! Da, malo sam pijan, nemoj zaboraviti da mi i to prebaciš! To mi se
događa jednom u nekoliko meseci... da slučajno popijem malo više... da me vino
stimuliše...”
Obe ruke je stavio na Otova ramena i iznenada, ublaživši oštrinu glasa, rekao
žalosno: „Vidi, mladiću moj... Cijan-kalijum i vino, i sve ono bi bilo nepotrebno
da je neko hteo bar malo da mi pomogne. A ti, zašto si dozvolio da dođe dotle da
sada moram, kao kakav prosjak, da te molim za malo uviđavnosti i ljubavi? Adela
me nije podnosila, Albert se otuđio od mene, Pjer će me jednoga dana takođe
napustiti... a ti si svemu tome prisustvovao i samo gledao. Zar nisi mogao da učiniš
nešto? Zar uopšte nisi mogao da mi pomogneš?”
Feragutov glas se slomio i on se strovalio natrag u stolicu. Burkhart je
pobledeo. Konstatovao je da je stanje njegovog prijatelja mnogo gore nego što je
pretpostavljao. Ovog ponosnog i postojanog čoveka nekoliko čaša vina moglo je
da zavede da prizna svoje tajne poroke i bedu.
Stajao je pored Feraguta i govorio mu tiho, na uvo, kao detetu koje treba utešiti.
„Pomoći ću ti, Johane, veruj mi, pomoći ću ti. Baš sam bio magarac! Bio sam
tako slep i glup! Čuj, sve će biti u redu, budi uveren u to!”
Setio se retkih povoda iz njihove mladosti kad bi njegov prijatelj u stanju
velikog uznemirenja gubio kontrolu nad sobom. Sada je, čudnovato jasno, jedan od
tih doživljaja, do tog trenutka uspavan u njegovoj svesti, opet bio pred njegovim
očima. Johan se tada zabavljao s jednom lepom devojkom koja je izučavala
slikarstvo. Kad je Oto izrazio negativno mišljenje o njoj, Feragut mu je na
najgrublji način uskratio svoje prijateljstvo. I toga puta se prethodno bio zagrejao
srazmerno jako u odnosu na malu količinu popijenog vina, i toga puta su mu se
zacrvenele oči i on je bio izgubio kontrolu nad svojim glasom. Njegovog prijatelja
je jako pogodilo to što na tako čudan način vidi da se pojavljuju već zaboravljene
karakteristike jedne naizgled besprekorne prošlosti, i opet ga je, kao tada, uplašio
iznenada otkriveni ambis duhovne osame i samomučenja u Feragutovom životu.
Bila je to, bez sumnje, ona tajna o kojoj je Johan stalno govorio u nagoveštajima i
za koju je kao skrivenu slutio da postoji u duši svakog velikog umetnika. Otuda,
47

dakle, ovom čoveku taj neverovatni poriv da stvara i da život tog momenta ponovo
obuhvati svim svojim čulima i prebrodi sve prepreke. Otuda, najzad, potiče i ta
čudna tuga kojom velika umetnička dela često umeju da ispune mirnog posmatrača.
Izgledalo je da Oto do tog trenutka nikada nije u potpunosti shvatio svog
prijatelja. Sada je njegov pogled dopirao duboko u mračni bunar iz kojeg se
Johanova duša napajala energijom i patnjom. Istovremeno je osećao iskrenu radost
i utehu što je on bio taj, on, stari prijatelj, kojem je paćenik otvorio dušu, koga je
optuživao i ujedno molio za pomoć.
Izgledalo je da Feragut ne zna više šta je pričao. Sedeo je smiren, kao dete koje
se istutnjalo; najzad je rekao razgovetnim glasom: „Ovoga puta nisi imao sreće sa
mnom. Sve to kod mene je zato što u poslednje vreme nisam obavljao svoj
svakodnevni posao. Reč je o mojim rastrojenim živcima. Jednostavno ne podnosim
dobre dane.
Kad je Burkhart hteo da ga spreči da otvori i drugu bocu vina, slikar je rekao:
„Sada ionako ne bih još mogao da spavam. Sam će bog znati zašto sam tako
nervozan! Hajde da još malo bančimo, nikada ranije nisi bio tako krut po tom
pitanju. Ah, ti to nećeš zbog mojih živaca? Ne brini, dovešću ih ja u red, imam
iskustva u tome. Odsada ću svakoga jutra početi da radim u šest sati i svake večeri
ću jahati po jedan sat.”
I tako su njih dvojica ostali zajedno do ponoći. Johan je čavrljajući kopao po
uspomenama iz starih vremena, Oto ga je slušao; s nekim protivrečnim
zadovoljstvom koje nije bilo izraz njegove volje posmatrao je kako se razigrana
vedra površina zatvara nad otvorenim tamnim ponorima u koje je još do malopre
gledao.

48

ŠESTO POGLAVLJE
Narednog dana kad su se sreli Burkhartu je bilo malo neprijatno. Očekivao je da
će se Feragutovo raspoloženje promeniti i da će njegovoj jučerašnjoj nervozi
mesto ustupiti hladna ironija i stid koji će pokušati da pravda. Umesto toga, Johan
mu je prišao sasvim smiren i ozbiljan.
„Znači, sutra odlaziš”, rekao je ljubazno. „Sve je u redu, i hvala ti za sve.
Uostalom, nisam zaboravio ono o čemu smo sinoć pričali. Još treba da
razgovaramo o tome.”
Oto je pristao na to, mada se dvoumio.
„Može, što se mene tiče, ali ne bih želeo da te bez potrebe opet iznerviram.
Možda smo juče preterali u pretresanju bolnih tema. Zašto smo uopšte morali da
čekamo do poslednjeg trenutka?” Doručkovali su u ateljeu.
„Ne, ovako je sasvim dobro”, rekao je Johan odlučno. „Čak vrlo dobro. Moram
ti reći da sam imao besanu noć i da sam još jednom sve prežvakao. Uskovitlao si
mnogo toga, rekao bih — i više nego što bih ja bio kadar da podnesem. Pomisli
samo na to da ja godinama nisam imao s kim da razgovaram. Sada treba sve da se
raščisti i da se proguta, u protivnom sam stvarno kukavica, kako si me sinoć
nazvao.”
„Oh, zar te je to stvarno zabolelo? Izvini!”
„Ne... Mislim da si bio blizu istine. Želeo bih da danas zajedno provedemo
jedan lep i veseli dan, da popodne izađemo i da ti pokažem jedan prelepi deo
ovoga kraja. Ipak, pre toga mora nešto da se razjasni. Juče se sve nekako iznenada
sručilo na mene, pa sam se raspametio, ali sam sada razmislio o svemu. Verujem
da posle svega shvatam šta si juče hteo da mi kažeš.”
Govorio je tako staloženo i ljubazno da Burkhart nije imao razloga za
zabrinutost.
„Ako si me shvatio, onda je sve u redu i ne treba opet da krenemo iz početka.
Ispričao si mi kako je došlo do ovakvog stanja i kako stvari sada stoje. Ti, dakle,
održavaš svoj brak i domaćinstvo i podnosiš svoje sadašnje stanje samo zato što
ne želiš da se odvojiš od Pjera. O tome je reč, zar ne?”
49

„Da, tačno je tako.”
„Dobro. A kako zamišljaš da će biti ubuduće? Čini mi se da si juče nagovestio
svoj strah da bi vremenom mogao da izgubiš i Pjera. Jesam li pogrešio?”
Feragut je bolno uzdahnuo naslonivši čelo na šake; istim tonom je nastavio:
„Možda je tako. To je ona strašna poenta: ti misliš da ja treba da se odreknem
dečaka?”
„Da! Svakako! Predstoje ti mnoge godine borbe s tvojom ženom, ali teško da će
ga ona pustiti.”
„Moguće je. Ali, vidi, Oto... on je poslednje što imam! Živim među samim
krhotinama i ako bih danas umro, osim tebe i možda nekolicine novinara, niko se
ne bi uzbudio. Ja sam siromašan čovek, ali imam to dete, još uvek imam tog malog
dragog momka za koga mogu da živim i koga smem da volim, zbog koga patim i u
srećnim trenucima s njim zaboravljam svoje muke. Moraš to pravilno da shvatiš. I
ja sada treba toga da se odreknem?”
„Nije lako, Johane, znam. Prokleta je to stvar! Međutim, drugi izlaz ne vidim.
Slušaj, pa ti ne znaš više kako izgleda spoljni svet! Živiš ovde zadubljen u svoj
posao i ukopan u svoj nesrećni brak.
Napravi konačno taj korak i odbaci sve, videćeš da te čeka svet sa stotinu
divota! Već dugo živiš s mrtvacima i izgubio si priključak za život. Uhvatio si se za
Pjera; on je stvarno jedan dražestan momčić, ali to nije odlučujuće. Budi malo
surov prema sebi i razmisli da li si tom dečaku zaista potreban!”
„Da li sam mu potreban...?”
„Da! Ono što ti možeš da mu pružiš jesu ljubav, nežnost i osećanja — deci je
sve to uglavnom manje potrebno nego što mi stariji zamišljamo. Pritom, mališan
odrasta u kući u kojoj su njegova mama i njegov tata takoreći stranci jedno
drugom, koji su zbog njega čak i ljubomorni! On ne raste u okruženju srećne i
zdrave porodice koja bi mu služila kao uzor, on je već sada starmali i jednoga
dana će postati čudak. I, najzad — izvini — on će jednom ipak morati da se
opredeli ili za majku, ili za tebe. Zar ne uviđaš da je tako?” „Možda si u pravu. Ne
možda, nego sigurno si u pravu. Ali, tu prestaje moja moć rasuđivanja. Uhvatio
sam se za to dete, za tu ljubav, jer već odavno ne poznajem drugu toplinu i ne
vidim drugu svetlost. Možda će me on za koju godinu ostaviti na cedilu, možda će
me razočarati ili čak i mrzeti, kao što me sada mrzi Albert, koji me je kao
četrnaestogodišnjak jednom prilikom gađao kuhinjskim nožem. Ipak, ostaje mi
50

mogućnost da ovih još nekoliko godina budem s njim i da ga volim, da njegove
male ruke držim u svojim rukama i da slušam njegov cvrkutavi glasić. Reci mi,
moram li da se odreknem toga?”
Burkhart je, nabravši čelo i s bolnom grimasom na licu, slegnuo ramenima.
„Moraš, Johane”, odgovorio je sasvim tiho. „Mislim da moraš. Ne baš danas,
ali ubrzo. Moraš da odbaciš sve što imaš, da se opereš od svega što spada u tvoju
prošlost, jer u protivnom nikada više nećeš biti u stanju da svet vidiš sasvim jasno
i sasvim slobodno. Učini ono što bi želeo, i ako ne možeš da napraviš taj korak,
ostani ovde i nastavi da živiš ovakvim životom — i u tom slučaju ostajem s tobom
i uvek ću biti tu za tebe, i sam znaš. Ipak, bilo bi mi žao ” „Savetuj me! Ja osim
mraka ne vidim ništa!”
„U redu, savetovaću te. Sadaje jul; najesen se vraćam u Indiju. Pre nego što
otputujem, još jednom ću svratiti kod tebe. Nadam se da će ti koferi tada već biti
spakovani i da ćeš putovati sa mnom. Ako dotada doneseš odluku i odmah mi
kažeš ‘da’, tim bolje! Ali, ako ne budeš odlučio da napustiš svoju kuću, onda pođi
sa mnom, izvuci se iz ove atmosfere makar na godinu dana, ili, što se mene tiče, na
šest meseci. Kod mene možeš da slikaš, da jašeš, da loviš tigrove ili da se zaljubiš
u Malajke — ima ih lepih — u svakom slučaju, izvesno vreme bio bi daleko
odavde i mogao bi proceniti da li bi tamo živeo bolje. Šta misliš o tome?”
Sklopljenih očiju, slikar je, bleda lica i skupljenih usana, odmahivao glavom.
„Hvala!”, rekao je nasmešivši se usiljeno. „Hvala, to je lepo od tebe. Na jesen
ću ti reći da li idem s tobom. Molim te, ostavi mi fotografije.”
„Ostaviću ti ih, ali... zar ne bi mogao danas ili sutra da odlučiš da li ćeš putovati
sa mnom? Bilo bi bolje za tebe.”
Feragut se podigao i pošao prema vratima.
„Ne, ne bih mogao. Ko zna šta u međuvremenu može da se dogodi. Već
godinama nisam bio odvojen od Pjera više od tri do četiri nedelje. Verujem da ću
otputovati s tobom, ali ne bih sada da kažem nešto zbog čega bih se kasnije
pokajao.”
„Pa, dobro, neka bude tako. Ja ću te redovno obaveštavati o tome gde možeš da
me nađeš. I, ako mi jednoga dana budeš poslao telegram s tri reči — da putuješ sa
mnom — nećeš morati ni prstom da mrdneš, ja ću sve da sredim. Tvoje će biti
samo da uzmeš svoje rublje i pribor za slikanje u većim količinama, a sve ostalo
ću ja da nabavim u Đenovi.”
51

Feragut ga je zagrlio.
„Pomogao si mi, Oto, to ti nikada neću zaboraviti... Sada ću narediti da dođu
kola po nas. Danas nas ne očekuju na ručku, a ni nas dvojica nećemo raditi ništa
osim što ćemo zajedno da proslavljamo ovaj lepi dan, kao nekada za vreme letnjih
raspusta. Vozićemo se ovim krajem, posetiti nekoliko lepih sela i izležavati se u
šumi, ješćemo pastrmke i piti dobro domaće vino iz debelih čaša... Kako je danas
divno vreme!”
„Već danima nije bilo drugačije”, nasmejao se Burkhart. I Feragut se nasmejao.
„Ah, meni se čini da sunce već odavno nije ovako sijalo!”

52

SEDMO POGLAVLJE
Nakon Burkhartovog odlaska slikara je preplavilo čudno osećanje samoće. Ona
ista usamljenost u kojoj je toliko godina živeo i na koju je posle dugotrajnog
navikavanja postao otporan i gotovo neosetljiv, sada ga je sa svih strana napadala
i gušila kao novi nepoznati neprijatelj. U isto vreme, više nego ikad se osećao
odsečen od svoje porodice, pa čak i od Pjera. Nije bio svestan razloga, ali je to
osećanje poteklo otuda što je prvi put progovorio o tim odnosima.
U nekim časovima je čak upoznao i zlosrećno ponižavajuće osećanje dosade.
Do sada je Feragut vodio neprirodan ali dosledan život jednog svojom voljom
zazidanog čoveka koji nije više bio zainteresovan za život i čije je postojanje bilo
više podnošenje nego stvarno življenje. Prijateljeva poseta izbušila je rupe na tom
njegovom pustinjačkom domu, kroz stotine pukotina život je prema usamljeniku
namigivao i zveckao, njušio i opipavao; jedna stara čarolija bila je razbijena, a
buđenje je kod njega svaki put izazivalo neki bolni osećaj.
Mahnito se bacio na posao i gotovo istovremeno počeo da radi dve velike
kompozicije; radni dan je započinjao rano, čim bi sunce izašlo, kupkom u hladnoj
vodi, bez pauze bi radio do podneva, potom bi se nakon kratkog odmora uz kafu i
cigaru osvežio, a noću bi se povremeno probudio zbog lupanja srca ili glavobolje.
Međutim, koliko god se trudio i žestoko radio, u njegovoj svesti je, ispod tankog
vela, sve vreme bilo prisutno saznanje da su mu jedna vrata otvorena i da kroz njih
jednim brzim korakom može da dospe u slobodu.
Nije razmišljao o tome, sve misli je umrtvljavao neprestano se naprežući.
Osećanje u kojem je živeo bilo je ovo: vrata su ti otvorena, svakog trenutka možeš
da izađeš, možeš da raskineš okove, ali bi ti ta odluka bila teška, a žrtvovanje jako
veliko. Zato misli na sve, samo ne na to!
Odluka koju je Burkhart očekivao od njega, a koju je njegova sopstvena priroda
možda potajno već bila donela, zaglavila se u njegovoj duši kao metak u telu
ranjenika; samo je bilo pitanje da li će taj metak sam iskliznuti iz zagnojenog tkiva,
ili će se učauriti i urasti u njega. Bilo je teško i bolno, ali još ne dovoljno bolno;
još je prevelika bila bol koje se plašio zbog žrtve tražene od njega. Ništa nije
preduzimao, pustio je da ga peče ta skrivena rana, očajnički radoznao da sazna
53

kako će se sve završiti.
Usred ove teskobe radio je na jednoj velikoj slici s figurama, koju je odavno
planirao a sada odjednom osetio snažan poriv da nastavi da je slika. Ta ideja je
poticala od pre nekoliko godina i ispunjavala ga je radošću, ali mu se vremenom
činila sve praznija i sa sve više alegorije, da bi mu najzad postala odbojna.
Sada je, međutim, slika iskrsla pred njegove oči, postala mu sasvim vidljiva i
on je počeo da je radi samo zato da bi izrazio svoje najnovije vizije, a alegoriju u
njoj nije više video.
Bile su to tri figure prirodne veličine: muškarac i žena, oboje povučeni u svoj
sopstveni svet, tuđi jedno drugom, a između njih mirno i radosno dete koje se igra,
ne sluteći da se nad njim nadvijaju tamni oblaci. Bilo je jasno o kojim ličnostima
je reč, ali niti je muškarac ličio na Johana, niti žena na Adelu, samo je u detetu
mogao da se prepozna Pjer, iako predstavljen kao nekoliko godina mlađi nego što
je u stvarnosti bio. Ovo dete je slikao sa svom draži i otmenošću, u maniru svojih
najboljih slika; figure su, s obe strane, sedele u krutoj simetriji, predstavljajući
stroge paćeničke slike usamljenosti — muškarac, glave oslonjene na ruku i
udubljen u teške misli, a žena izgubljena u patnji i ispraznoj otupelosti.
Za slugu Roberta taj dan nije bio prijatan. Gospodin Feragut je postao čudno
uznemiren. Kad je radio nije mogao podneti ni najmanji šum iz susedne prostorije.
Potajna nada, koja je u Feragutu tinjala otkako je Burkhart bio kod njega u
poseti, pekla ga je u grudima kao vatra; uprkos upornom nastojanju da je priguši,
ona je nastavila da gori i noću, obasjavajući njegove snove primamljivom i
uzbuđujućom svetlošću. On nije hteo da reaguje na nju, nije ništa hteo da zna o njoj
i nije želeo ništa osim da radi i da ima duševni mir, ali ga nije nalazio; osećao je
kako se sve više topi led njegovog besmislenog bitisanja bez trunke radosti i
počeo je da sumnja u osnovne principe svoje egzistencije, u snovima je svoj atelje
video kao zaključan i ispražnjen, video svoju ženu kako ga napušta putujući nekud,
ali odvodeći i Pjera, video dečaka kako prema njemu pruža svoje suvonjave
ručice. Katkad bi uveče satima sam sedeo u svom neudobnom sobičku, udubljen u
razgledanje fotografija Indije sve dok ih ne bi odgurnuo od sebe i umorno sklopio
oči.
U njemu su tešku borbu vodile dve sile, ali nada je bila jača. Stalno je u sebi
iznova ponavljao svoje razgovore s Otom, sve uzavrelije bi njegove potiskivane
želje i potrebe njegovog snažnog temperamenta isplivavale iz dubine duše u kojoj
54

su dugo bile zarobljene i zamrznute; tim porivima i prolećnom otopljavanju stara
zabluda nije mogla da odoli, bolesna zabluda da je on stari čovek i da ništa više ne
može da uradi osim da podnosi život mireći se sa sudbinom. Duboka, moćna
hipnoza rezigniranosti bila je prekinuta i kroz nastalu šupljinu u rojevima su
prodirale nesvesne sile nagona jednog dugo obuzdavanog i promašenog života.
Što su jasnije odzvanjali ovi glasovi, tim bi uznemirenije zadrhtala slikareva
svest u bolnom strahu od poslednjeg buđenja. Sve grčevitije bi sklapao oči
zaslepljene svetlošću, žestoko se, svom snagom, opirući žrtvovanju koje mu se
nametalo kao neminovno.
Johan Feragut je retko odlazio preko u gospodarsku kuću, tražeći da mu se
gotovo svi obroci donose u atelje, dokbi večeri često provodio u gradu. A kad bi
se sreo sa ženom ili sinom Albertom, bio bi staložen i blag, te je izgledalo tako
kao da je zaboravio sve međusobne nesuglasice.
Činilo se kao da ga nije mnogo briga za Pjera. Da nije bilo tako, on bi bar
jednom dnevno namamio mališana da dođe i malo ostane kod njega, ili bi se s njim
družio u vrtu. Sada je prolazilo i više dana a da ne vidi dečaka, ni da traži da on
dođe kod njega. Ako bi mu se dete našlo na putu, zamišljeno bi ga poljubio u čelo,
pogledao ga u oči i onako tužan i rasejan, nastavio svojim putem.
Jednom je, popodne, Feragut otišao u vrt pod kestenovima; vreme je bilo blago i
vetrovito, a topla kiša je ukoso sipila sićušnim kapima. Kroz otvorene prozore, iz
kuće su dopirali zvuci muzike. Slikar je zastao i oslušnuo. Nije poznavao tu
muziku. Zvučala je čisto i ozbiljno u svojoj strogoj, dobro izgrađenoj i odmerenoj
lepoti; Feragut je sa zadovoljstvom i zamišljeno nastavio da je sluša. Čudno, bila
je to u stvari muzika za starije ljude, zvučala je tako blago i muški, te nije imala
ništa od bahusovske opojnosti muzike koju je i sam u mladosti toliko voleo.
Tiho je ušao u kuću, popeo se uz stepenice i nečujno se, nepozvan, pojavio u
sobi s klavirom, gde je samo gospođa Adela primetila njegov dolazak. Albert je
svirao, a majka je, naslonjena na klavir i slušajući ga, stajalapored njega. Feragut
je seo na najbližu stolicu i, pognute glave, ostao da sluša muziku. Povremeno bi
podigao glavu i posmatrao svoju ženu. Ovo je bio njen dom, u sobama ove kuće
provela je tihe godine pune razočaranja, kao što ih je on proveo u radionici preko,
na jezeru, ali ona je imala Alberta, ona ga je pratila i rasla s njim i sada je sin bio
njen gost i prijatelj i on je kod nje imao dom. Gospođa Adela je malo ostarila,
naučila je da bude staložena i nezahtevna; pogled joj je postao strog, a usta pomalo
suva, ali nije bila slomljena, uspravno je stajala u svom okruženju u kojem je
55

atmosfera bila ona ista u kojoj su odrasli i njihovi sinovi. Nije bila dovoljno
osećajna ni sklona spontanom izražavanju nežnosti; nedostajalo joj je gotovo sve
što je njen muž nekada očekivao od nje, ali je uspela da stvori dom i na njenom
licu se ocrtavala čvrstina njenog karaktera i njene prirode, što se odražavalo i u
njenim prostorijama, gde je stvorila pogodnu atmosferu u kojoj su deca mogla
bezbrižno da odrastaju i napreduju.
Feragut je klimnuo glavom kao da je zadovoljan. Ovde nije bilo nikoga ko bi
izgubio nešto time što bi on zauvek nestao. U ovoj kući nije bio neophodan. On bi u
svako doba i bilo gde u svetu mogao da sazida atelje, da bude aktivan i da radi s
elanom, samo što to nikada ne bi bio njegov pravi dom. On je to u stvari već
odavno znao i to je za njega bilo u redu.
Albert je prestao da svira. Osećao je, ili je to zaključio po pogledu svoje majke,
da je neko ušao u sobu. Osvrnuo se i iznenađeno i nepoverljivo pogledao u oca.
„Dobar dan”, rekao je Feragut.
„Dobar dan”, otpozdravio mu je sin zbunjeno, počevši nešto da čeprka po
notnom ormanu.
„Svirali ste?”, upitao je Feragut ljubazno.
Albert je slegnuo ramenima kao da je hteo da pita: zar nisi čuo? Pocrveneo je u
licu i sakrio ga u duboke pregrade ormana.
„Bilo je lepo”, nastavio je otac smeškajući se. Duboko u sebi osećao je koliko
je njegova poseta ovde nepoželjna, pa je rekao, ne bez lakog prizvuka zluradosti:
„Molim te, odsviraj još nešto! Nešto što ti želiš. Lepo si napredovao.”
„Ah, ne, ne mogu”, branio se Albert ljutito.
„Hajde, moći ćeš nekako. Molim te.”
Gospođa Feragut upitno pogleda u svog muža.
„Alberte, dođi i sedi za klavir”, rekla je stavljajući na klavir jednu notnu
svesku. Pritom je rukavom dotakla jednu malu korpu od srebra punu ruža, koja je
stajala na klaviru; jedan niz bledih latica pao je na crno sjajno drvo klavira.
Mladić je seo za klavir i počeo da svira. Bio je zbunjen i pun gneva. Svirao je
brzo i bezvoljno, kao da obavlja teški mrski zadatak. Otac ga je izvesno vreme
pažljivo slušao, a onda je utonuo u misli, da bi iznenada ustao i nečujno izašao iz
sobe pre nego što je Albert prestao da svira. Odlazeći, čuo je kako Albert besno
udara po dirkama, a potom naglo prekida sviranje.
56

„Ništa vam neće nedostajati kad više ne budem ovde”, pomislio je slikar dok je
silazio niz stepenice. „Gospode, kako smo razjedinjeni, a jednom smo ipak bili
neka vrsta porodice!”
U hodniku, Pjer mu je trčao u susret, sav oduševljen i jako uzbuđen.
„O, tatice”, izgovorio je gotovo bez daha, „baš je dobro što si tu! Pogledaj,
imam miša, jednog malog živog miša! Evo ga u mojoj ruci — da li mu vidiš oči?
Bila ga je uhvatila žuta mačka i igrala se njime, jako ga je mučila, puštala ga je da
malo trči, pa ga opet hvatala. A onda sam ga ja jako brzo zgrabio i ulovio ga
ispred samog mačkinog nosa! Šta ćemo sada s njim?”
Podigao je pogled sav usplahiren od radosti, ali se ipak stresao kad se u
njegovoj maloj stisnutoj šaci miš uskomešao i, preplašen, isprekidano cijukao.
„Pustićemo ga na slobodu”, odgovorio je otac. „Hajde sa mnom.” Zatražio je da
mu se donese kišobran i s dečakom krenuo u vrt. S neba, koje se bilo malo
razvedrilo, padala je sitna kiša; mokra i glatka stabla bukve blistala su crnim
sjajem kao liveno gvožđe.
Zastali su između isprepletenog bujnog i žilavog korenja nekoliko stabala. Pjer
je čučnuo i sasvim polako otvorio šaku. Bio je sav crven u licu, a njegove svetle
sive oči sijale su od uzbuđenja. Iznenada, kao da mu je čekanje postalo
nepodnošljivo, otvorio je šaku. Miš, jedno sičušno mladunče, izjurio je iz
zarobljeništva i malo dalje zastao kod jednog velikog korenovog spleta. Videlo se
kako mu slabine podrhtavaju od ubrzanog disanja i kako svojim crnim sjajnim
okicama gleda uokolo.
Pjer je glasno ciknuo i pljesnuo dlanovima. Miš se uplašio i kao čarolijom
nestao u zemlji. Otac je pažljivo zagladio gustu dečakovu kosu.
„Hoćeš da dođeš kod mene, Pjer?”
Mališan stavi svoju desnu šaku u očevu levu i nastavi da hoda s njim.
„Sada je mali miš već kod kuće, kod svoje mame i svog tatice, i priča šta mu se
dogodilo.”
Nastavio je da čavrlja, a slikar je svojim prstima čvrsto obuhvatio malu toplu
ruku; sa svakom detetovom reči i veselim podcikivanjem njegovo srce zadrhtalo bi
od zavisnosti od te ljubavi prema dečaku i opčinjenosti njome.
Ah, nikada više u životu neće imati prilike da oseti ljubav kakva je prema ovom
dečaku. Nikada više neće moći da doživi trenutke tako pune tople blistave
57

nežnosti, tako pune samozaborava u igri, tako pune snažne i bolne slasti, kao s
Pjerom, s ovom poslednjom lepom slikom sopstvene mladosti. Njegova ljupkost,
njegov smeh, svežina njegovog malog samouverenog bića bili su poslednji veseli
čisti sklad u Feragutovom životu, činilo mu se; oni su za njega predstavljali isto što
i poslednje rascvetalo ružino drvo jednom vrtu u kasnu jesen. Na tom drvetu je još
bilo toplote i sunca, leta i čari vrta, a kad bi mu usled oluje ili mraza opalo lišće,
nestala bi sva njegova draž i nagoveštaj punog sjaja i radosti.
„Zbog čega ti u stvari ne podnosiš Alberta?”, iznenada je upitao Pjer.
„Podnosim ga. Stvar je u tome što on zapravo više voli mamu nego mene. Tu se
ništa ne može.”
„Ja mislim da on tebe uopšte ne podnosi, tata. I, znaš, on mene više ne voli tako
kao ranije. Stalno svira klavir ili sedi sam u svojoj sobi. Prvoga dana kad je
došao, pričao sam mu o svom vrtu, koji sam sam zasejao, i po njegovom licu video
sam da je zadivljen. Rekao mi je: ‘Sutra ćemo da razgledamo tvoj vrt’, ali sve
vreme dosad on to nije više spominjao. Nije dobar drugar, a i izrasli su mu mali
brkovi. Stalno je s mamom, ja gotovo nikada nemam prilike da budem nasamo s
njom.”
„Ali on je, dečače moj, ovde samo nekoliko nedelja, to nemoj smetnuti s uma. A
ako mamu ne možeš da nađeš samu, u svako doba možeš doći kod mene. Zar ne
voliš da dođeš kod mene?”
„Nije to isto, tatice. Ponekad volim da dođem kod tebe, a ponekad više volim da
sam s mamom. Osim toga, ti si uvek jako zauzet poslom.”
„Nemoj da obraćaš pažnju na to, sine. Kad god poželiš da dođeš kod mene, to
uvek možeš da učiniš. Jesi li čuo: uvek, pa i kad sam u ateljeu i slikam.”
Dečak nije odgovorio. Pogledao je u oca i uzdahnuo. Činilo se da nije bio
zadovoljan.
„Zar ti to nije po volji?”, upitao je Feragut, dirnut izrazom lica deteta koje je do
malopre veselo galamilo, a koje je sada bilo klonulo i izgledalo mnogo starije.
Feragut je ponovio pitanje.
„Odgovori mi, Pjer! Zar nisi zadovoljan mnome?”
„Zadovljan sam, tata, ali ne volim da idem kod tebe kad slikaš. Ranije sam
ponekad dolazio...”
„I, šta ti se tada nije sviđalo?”
58

„Znaš, tata, kad dođem kod tebe u atelje, ti me uvek pogladiš po kosi i ne kažeš
ništa, i gledaš na neki drugi način, a ponekad si gledao i ljutito, da. A ako bih ti
tada nešto rekao, po tvojim očima bih video da me uopšte ne slušaš, kažeš samo
da, da, ali ne pratiš šta govorim. A kad dođem kod tebe i hoću da ti kažem nešto, ja
želim da me ti slušaš!”
„Uprkos tome, treba opet da dolaziš, mili moj. Razmisli malo: kad se udubim i
kad sam mislima jako, jako vezan za ono što upravo radim i kad baš moram dobro
da razmislim kako to najbolje da izvedem, ne mogu uvek odmah da skrenem misli i
da slušam šta ti govoriš. Ali, kad opet budeš došao, ja ću nastojati da te slušam.”
„Da, shvatam. I ja često moram da mislim na nešto, a onda me neko zove i ja
moram da se odazovem — to mi je mrsko. Ponekad bih želeo da ceo dan budem
miran i da razmišljam, ali baš tada moram da se igram ili da učim, ili da radim
nešto drugo, i tada se baš razljutim.”
Pjer je gledao ispred sebe, napet, u nastojanju da rečima izrazi svoje misli. To
nije bilo lako; uostalom, većinom ga niko nije ni razumeo.
Ušli su u Feragutovu sobu. Slikar je seo i uzeo dete u krilo.
„Znam na šta misliš, Pjer”, rekao je umirujućim glasom. „Da li sada želiš da
gledaš slike ili da crtaš? Možda da nacrtaš ono što ti se dogodilo s mišem?”
„O, da, to hoću! Ali mi za taj crtež treba lepa velika hartija.”
Otac je iz fioke stola izvadio jednu hartiju za crtanje, zarezao olovku i približio
dečaku jednu stolicu. Pjer je, klečeći na stolici, odmah počeo da crta miša i mačku.
Da ga ne bi ometao, Feragut je seo iza njega; posmatrao je njegov tanki preplanuli
vrat, glatka leđa i njegovu otmenu mušičavu glavu; dečak se udubio u ono što je
radio, prateći svoj rad nestrpljivim pomicanjem usana. Pomicanjem usana,
dizanjem obrva i nabiranjem čela jasno je odražavao svaki potez, svaki mali
napredak i svaki promašaj.
„Ah, ovo nije ništa!”, rekao je Pjer posle izvesnog vremena. Uspravio se,
podupro se šakama i nagnuo, i škiljeći kritički posmatrao svoj crtež.
„Nije nikakvo!”, žalio se ljutito. „Tata, kako se crta mačka? Moja više liči na
psa.”
Otac uze u ruke hartiju i ozbiljno se zagleda u crtež.
„Treba da izbrišemo ponešto”, rekao je opušteno. „Glava je prevelika i nije
dovoljno okrugla, a noge su predugačke. Čekaj, sad ćemo da se izborimo s tim.”
59

Pažljivo je gumicom prešao preko Pjerovog crteža, uzeo novu hartiju i na nju
nacrtao jednu mačku.
„Pogledaj. Ona treba da izgleda ovako. Posmatraj je malo i onda nacrtaj novu
mačku.”
Pjer je već bio izgubio strpljenje; vratio je olovku i sađa je tata morao nastaviti
da crta, uz mačku i jedno mače, zatim i miša, pa onda kako Pjer dolazi i oslobađa
ga i, najzad, zatražio je da mu otac nacrta jedna kola s konjem i kočijašem.
Odjednom mu je i to postalo dosadno. Pevajući, nekoliko puta je protrčao kroz
sobu, pogledao kroz prozor da vidi da li kiša još pada, otplesao do vrata i izašao.
Kroz prozor se čulo kako peva svojim tankim, visokim dečijim glasom, a onda je
zavladala tišina i Feragut je sedeo sam, držeći u ruci crtež s mačkom.

60

OSMO POGLAVLJE
Feragut je stajao ispred svoje velike slike s tri figure i slikao ženinu odeću,
tanku plavozelenu haljinu u čijem izrezu na vratu je, izgubljeno i tužno, blistao mali
zlatni visuljak i sam upijao svetlost koja na zasenčenom licu nije našla mesto, pa je
kao da ne pripada ovamo, nevoljno kliznula niz hladnu plavu haljinu... a bila je to
ona ista svetlost koja se tu blizu veselo i nežno poigravala u svetloj raspuštenoj
kosi dražesnog deteta.
Neko je pokucao na vrata; slikar je nevoljno i razdraženo ustuknuo. Kad se
kucanje posle kraćeg vremena ponovilo, žustrim koracima je otišao do vrata i malo
ih odškrinuo.
Ugledao je Alberta koji za sve vreme raspusta nijednom nije kročio u atelje. U
ruci je držao slamnati šešir i pomalo nesigurno gledao u očevo nervozno lice.
Feragut ga je pustio da uđe.
„Dobar dan, Alberte. Verovatno si došao da vidiš moje slike? Malo ih je ovde.”
„Oh, ne bih da ti smetam. Samo sam hteo da te pitam...”
Ali, Feragut je zatvorio vrata i obišao štafelaj pored kojeg se nalazila jedna siva
uzana daščana konstrukcija s točkovima, na kojoj su se nalazile njegove slike.
Izvukao je sliku s ribama.
Albert je, zbunjen, stao pored oca; obojica su gledali u platno koje se
srebrnkasto presijavalo.
„Da li te slikarstvo imalo interesuje? Ili zadovoljstvo nalaziš samo u muzici?”
„Oh, jako volim slike, i ova ovde je prelepa ”
„Sviđa ti se? Drago mi je zbog toga. Snimiću ti je na fotografiju. Pa, kako se
osećaš sada, kad si opet na Roshaldeu?”
„Hvala, tata, vrlo dobro. Ali, ja zaista ne bih da te ometam, došao sam samo
zbog jedne sitnice...”
Slikar ga nije slušao. Rasejano je gledao u sinovljevo lice, onim istim, pomalo
napregnutim pogledom kakav je imao uvek kad bi radio.
„Kako vi mladi danas zapravo razmišljate o umetnosti? Mislim, da li se ceni
61

Niče ili se ipak još čita Ten — taj Ten je bio pametan, ali dosadan — ili možda
imate nove ideje?”
„Tena još nisam čitao. A o idejama si ti sigurno mnogo više razmišljao nego ja.”
„Ranije, jesam. Tada su mi umetnost i kultura, sve apolinijevsko i dionizijevsko,
i sve te stvari bile jako važne. Ali, danas sam sretan kad uspem da naslikam dobru
sliku, u tom smislu nema više problema, bar ne onih filozofskih. A kad bih morao
da kažem zbog čega sam u stvari umetnik i zašto sva ta platna islikavam, rekao bih:
slikam jer nemam rep da mašem njime.”
Albert je iznenađeno gledao u oca koji već odavno nije vodio s njim ovakav
razgovor.
„Nemaš rep? Kako to misliš?”
„Jednostavno: psi i mačke, kao i još neke životinje, imaju rep, ali ne samo zato
da bi iskazali svoje misli, osećanja i patnje, nego im on služi da pokažu
raspoloženje i svaku osobinu svog bića, a pored toga, on im savršeno služi i za
komunikaciju s ostalim živim bićima. Mi ga nemamo, a pošto je živahnijima među
nama tako nešto ipak potrebno, oni sebi naprave četkice i klavire i violine...”
Prekinuo je kao da ga taj razgovor odjednom ne interesuje više, ili kao da je tek
sada primetio da govori sam i da Albert ne učestvuje u diskusiji.
„Onda, hvala ti za posetu”, rekao je neodlučno.
Opet je stao pred štafelaj, uzeo paletu i pogledom tražio mesto na kojem je
povukao poslednji potez.
„Izvini, tata, nešto bih te pitao...”
Feragut se okrenuo, s već odsutnim pogledom, koncentrisan samo na ono što je
bilo u vezi s njegovim radom.
„Da?”
„Želeo bih da kolima povedem sa sobom Pjera, na izlet. Mama mi je to
dozvolila, ali mi je rekla da pitam i tebe.”
„Kuda hoćete da putujete?”
„Na nekoliko sati udaljenosti, možda u Pegolchajm.”
„Je li...? Ko bi upravljao kolima?”
„Naravno ja, tata.”
„Što se mene tiče, možeš povesti sa sobom Pjera, ali uzmi jednopreg s onim
62

doratom. I nemoj mu dati previše zobi!”
„Ah, ja bih se radije vozio dvopregom!”
„Žao mi je. Sam možeš da se voziš kako hoćeš, ali kad sa sobom vodiš
mališana, onda samo dorat dolazi u obzir!”
Pomalo razočaran, Albert se povukao. U nekim drugim trenucima nastavio bi da
se prepire ili da moli, ali je video da je otac već sav utonuo u svoj rad; u ateljeu i
u atmosferi njegovih slika, on mu je, uprkos otporu koji je osećao prema njemu,
svaki put imponovao toliko da se u odnosu na njega, iako nije priznavao njegov
autoritet, osećao kao bedni i slabi dečak.
Ubrzo se slikar ponovo u potpunosti predao svom radu, zaboravivši da je bio
primoran da ga prekine, i isključivši se iz spoljnog sveta. Strogo koncentrisanim
pogledom upoređivao je površinu platna sa zamišljenom živom slikom. Osećao je
muziku svetlosti, osećao kako se njen zvučni talas širi i ponovo vraća i kako se
pred preprekama stišava, kako opojan i nepobediv ponovo trijumfuje, kako se
poigrava probirljivim bojama nepogrešivog hira prirode i bolne osetljivosti, kako
je uprkos hiljadama prekida neuništiv i u hiljadu razigranih lavirinata nepogrešivo
veran svojim prirodnim zakonitostima. Duboko u sebe uvlačio je taj opori dah
umetnosti, strogo sputavanu radost stvaraoca koji je morao da se preda tom radu
do granice iznemoglosti, koji je svetu blagodet slobode pronašao u čvrstoj volji da
ukroti svaku samovolju, koji trenutke ispunjenja može da doživi samo u asketskom
povinovanju osećanju istinitosti.
Bilo je čudnovato i žalosno, ali ne čudnovatije i tužnije od svekolike ljudske
sudbine: ovaj disciplinovani umetnik kojem se činilo da može da radi samo
inspirisan dubokom istinitošću i uz nemilosrdno jasnu koncentraciju, ovaj isti
čovek u čijoj radionici hirovi i nesigurnost nisu nailazili na plodno tlo, u svom
životu je bio diletant osujećen u traganju za srećom, i on, koji iz svoje ruke nije
davao neuspelu sliku na ploči ili platnu, duboko je patio pod mračnim teretom
bezbrojnih zlosrećnih dana i godina, kao i neuspelih pokušaja da nađe sreću u
ljubavi i životu.
On, međutim, nije bio svestan toga. Već odavno nije osećao potrebu da ima
jasan uvid u svoj život. Patio je i borio se protiv patnje, i gnevan i rezigniran, i na
kraju je pustio da se stvari odvijaju stihijski a da za sebe zadrži samo svoj rad.
Njegovoj žilavoj prirodi gotovo je uspelo da svoje umetnikovanje učini toliko
bogatijim, dubljim i vatrenijim koliko je njegov život izgubio bogatstva, dubine i
63

topline. U svom oklopu, usamljen, sedeo je kao začaran, upetljan u mrežu svog
umetničkog htenja i bezobzirne marljivosti, ali je njegovo biće bilo suviše zdravo i
samovoljno da bi video i priznao svu bedu svog bitisanja.
Tako je bilo do pre kratkog vremena, dok ga prijateljeva poseta nije uzdrmala.
Otada je usamljenik živeo u strahu od opasnosti koju je naslućivao i od
približavanja sudbonosne odluke; osećao je da mu predstoje borba i preispitivanje
od kojih ga ne bi mogla spasti ni njegova umetnost, ni njegova marljivost. Narušeni
ljudski instinkti njegovog bića naslutili su oluju i on u sebi nije nalazio ni trunke
snage da je izdrži. Njegova usamljenička duša tek vrlo sporo htela je da se navikne
na pomisao da kao sledeće mora da do dna ispije pehar nakupljenih patnji.
Boreći se protiv ovih pretećih slutnji i u strahu od jasnih misli ili čak odluka,
celo slikarevo biće, kao da će mu to biti poslednji put, uz ogroman napor se još
jednom skupilo, kao progonjena zver spremna na spasonosan skok; tako je Johan
Feragut tih dana unutrašnjeg nemira, očajnički skupivši svu snagu, stvorio jedno od
svojih najvećih i najlepših dela — dete koje se igra između dve skrhane paćeničke
figure roditelja. Na istom nošeni, obavijeni istim vazduhom, obavijeni i istom
svetlošću osvetljeni, figure muškarca i žene odisale su smrću i izuzetno gorkom
hladnoćom, dok je dete u sredini između njih, zlatasto i uzneseno, blaženo sijalo
kao u sopstvenoj svetlosti. Ako su slikara kasnije, protivno njegovoj sopstvenoj
skromnoj proceni, neki zadivljeni poštovaoci svrstali među velikane, učinili su to,
pre svega, zahvaljujući ovoj slici, koja je tako bolno puna njegove duše iako nije
težila da bude išta drugo do jedno savršeno zanatsko delo.
U tim trenucima Feragut nije bio svestan slabosti i straha, patnje i krivice i
promašenog života. Nije bio ni veseo ni tužan; začaran i opijen svojim delom,
udisao je hladan vazduh stvaralačke usamljenosti, ne tražeći ništa od ovoga sveta
koji je u njemu bio potonuo i zaboravljen. Brzo i sigurno, naprežući otečene oči,
kratkim odsečnim potezima nanosio je boju, produbio jednu senku u pozadini i,
dodajući svetle boje, oslobodio i omekšao jedan lepršavi list i jednu razigranu
kovrdžu. Pritom ni najmanje nije razmišljao o tome šta izražava njegova slika. To
je bilo obavljeno, bila je to samo ideja koju je ostvario, jedna zamisao; sada nije
bila reč o značenjima, osećanjima i mislima, nego o pukoj stvarnosti. Čak je
ponovo ublažio izraz njihovih lica i gotovo ih izbrisao, nije mu bilo stalo do
opisivanja i opevavanja, dok mu je jedan nabor na kaputu u visini kolena bio isto
toliko važan i prava svetinja kao i pognuta glava i stisnuta usta. Na slici nije
trebalo da se vidi ništa osim tri ljudska bića u savršenoj objektivnosti, svako od
64

njih za drugo vezano prostorom i atmosferom, a svako, opet, obavijeno
jedinstvenošću koja svaku duboko doživljenu tvorevinu istrže iz sporednog sveta
odnosa i posmatrača ispunjava iznenađenjem od kojeg se ježi, zbog sudbonosne
neminovnosti svake pojave. Tako nas sa slika pokojnih umetnika posmatraju
nepoznata ljudska bića čija imena ne znamo i ne želimo da znamo, preživela i
tajanstvena, kao simbol svega postojećeg.
Slika je daleko uznapredovala i bila takoreći gotova. Završavanje slatke dečije
figure ostavio je za kraj, nameravajući da to uradi sutra ili prekosutra.
Podne je već bilo prošlo kad je slikar osetio da je gladan i kad je pogledao na
sat. Brzo se oprao, presvukao i otišao preko u gospodarsku kuću, gde je svoju ženu
našao sasvim samu kako iščekujući sedi za stolom.
„Gde su dečaci?”, upitao je začuđeno.
„Odvezli su se. Zar Albert nije bio kod tebe?”
Tek tada se Feragut setio Albertove posete. Rasejan i pomalo zbunjen, počeo je
da jede. Gospođa Adela posmatrala ga je kako nepažljivo i umorno secka hranu.
Zapravo nije više ni očekivala da će on doći da ruča i iznenadila se što je videvši
njegovo prenapregnuto lice osetila izvesno sažaljenje. Ćutke mu je usula vino u
čašu, a on, u trenutku kad je s njene strane osetio neku neodređenu naklonost,
poželeo je da joj kaže nešto prijatno.
„Da li Albert zapravo želi da postane muzičar?” upitao je. „Mislim da je jako
talentovan ”
„Da, nadaren je. Ali, ne znam da li bi bio pogodan za umetnika. Ne čini se kao
da on to želi. Dosad nije pokazao posebno interesovanje ni za jedno zanimanje;
njegov ideal bi bio da postane neka vrsta džentlmena koji se istovremeno bavi
sportom i studijama, društvenim životom i umetnošću. Od toga ne bi mogao da živi,
vremenom ću to morati da mu razjasnim. Zasada je vredan i ima lepe manire, zbog
toga mu ne bih nepotrebno dosađivala i uznemiravala ga. Posle mature će ionako
prvo morati da ide u vojsku. Kasnije ćemo videti šta će dalje
Slikar je ćutao. Oljuštio je jednu bananu i sa zadovoljstvom udisao brašnjavi
miris zrelog hranljivog voća.
„Ako ti ne smetam, ovde bih popio i kafu”, rekao je najzad. Izgovorio je to
blagim prijateljskim glasom i pomalo umorno, kao da mu prija da se ovde malo
odmori i uživa.
65

„Odmah ću poručiti da ti je donesu... Jesi li mnogo radio?” Pitanje joj je
slučajno izletelo, gotovo da ga nije ni bila svesna. U stvari, njime ništa nije htela
da kaže. Htela je samo — budući da su to bili retki prijatni trenuci — da pokaže
malo pažnje, ali joj to nije bilo lako jer nije imala naviku da se ponaša tako.
„Da, nekoliko sati sam slikao”, odgovorio je Feragut suvo. Zasmetalo mu je što
ga je pitala o poslu. Između njih je vladalo pravilo da nikada ne razgovaraju o
poslu; mnoge od njegovih novijih slika ona nikada nije ni videla.
Osećala je da svetli trenuci ističu, ali nije činila ništa da bi to sprečila. A on,
koji je jednu ruku već bio ispružio da uzme tabakeru i zamolio za dozvolu da
pripali cigaretu, povukao je ruku izgubivši volju za pušenjem.
Ipak je bez žurbe popio kafu, postavio još jedno pitanje u vezi s Pjerom,
ljubazno se zahvalio i još nekoliko minuta ostao u sobi posmatrajući jednu malu
sliku koju je pre mnogo godina poklonio svojoj ženi.
„U dobrom je stanju”, rekao je kao za sebe, „i još je sasvim lepa. Suvišno je
samo ovo cveće žute boje, privlači mnogo svetlosti.”
Gospođa Feragut ništa nije rekla na to; na slici joj se najviše sviđalo upravo to
žuto cveće divnog mirisa koje je bilo tako suptilno naslikano.
Okrenuo se i nasmešio.
„Doviđenja! I, nemoj se mnogo dosađivati dok se dečaci ne vrate.”
Izašao je i sišao niz stepenice. Napolju je pas skočio na njega prednjim šapama;
Feragut je obuhvatio njegove šape svojom levom rukom, dok ga je desnom
pomilovao pogledavši ga u živahne oči. Kroz prozor je zamolio da mu se da
komad šećera, dao ga psu, kratko pogledao na osunčani travnjak i polako se vratio
preko, u svoj atelje. Danas je ovde napolju bilo lepo, a i vazduh je bio divan;
međutim, on nije imao vremena da se zadržava napolju, morao je da radi.
Njegova slika stajala je nablagoj difuznoj svetlosti visoke radionice. Na zelenoj
površini s malo sitnog poljskog cveća sedele su tri figure: muškarac, pognut i
utonuo u beznadežno razmišljanje, žena u odanom iščekivanju, razočarana i tužna,
dete, vedro i bezazleno igrajući se u cveću, a iznad svih njih lelujala je intenzivna
svetlost koja se pobedonosno razlivala po prostoriji i istom bezbrižnom toplinom
kao u svetloj dečakovoj kosi i na malom zlatnom nakitu na vratu snuždene žene,
zasjala u svakoj cvetnoj čašici.

66

DEVETO POGLAVLJE
Slikar je radio do predvečerja. Sada je sedeo skrštenih ruku, klonuo u
naslonjaču, otupeo od umora, potpuno prazan i isceđen, upalih obraza i blago
zapaljenih očnih kapaka, star i gotovo beživotan kao neki seljak ili drvoseča posle
izuzetno teškog fizičkog rada.
Najradije bi ostao da sedi tako, da se u potpunosti preda umoru i želji za
spavanjem. Međutim, njegova kontrolisana samodisciplina i navike zahtevali su
nešto drugo i on se, posle petnaestak minuta, jednim trzajem sabrao i ustao ne
pogledavši više veliku sliku; otišao je do mesta za kupanje na jezeru, razodenuo se
i polako zaplivao.
Bilo je to jedno mlečno, bledo veče; s obližnjeg seoskog puta, kroz park su
prigušeno dopirali škriputavi zvuk kloparanja točkova kola natovarenih senom i
vika i smeh od rada umornih sluga i sluškinja. Feragut je drhteći izašao iz jezera,
pažljivo se istrljao i obrisao peškirom, otišao u svoj mali stan i pripalio cigaru.
Te večeri hteo je da piše pisma; neodlučno je izvukao jednu fioku, ali ju je
odmah ljutito zatvorio, a potom zvonom pozvao Roberta.
Sluga je dotrčao.
„Recite mi kada su se mladići vratili kolima?”
„Nisu se još vratili, gospodine Feragut.”
„Šta?! Zar se još uvek nisu vratili?!”
„Nisu, gospodine Feragut. Samo da gospodin Albert nije previše gonio konja...
on voli da se vozi malo brže.”
Slikar nije odgovorio. Želeo je da s Pjerom, za koga je verovao da se već
odavno vratio kući, provede bar još pola sata. Sada je bio ljut, a i pomalo uplašen
vešću da dečaci još nisu stigli.
Otrčao je preko u gospodarsku kuću i pokucao na vrata sobe svoje žene. Ona ga
je pozdravila i bila iznenađena njegovim dolaskom, jer se već odavno nije
dogodilo da je potraži u njenoj sobi, i to u ovo doba.
„Izvini”, rekao je potiskujući uzuđenje, „ali, gde je Pjer?”
67

Gospođa Adela začuđeno pogleda u svog muža.
„Znaš da su se dečaci odvezli kolima.”
Osetivši da je Feragut razdražen, dodala je: „Nisi se valjda uplašio?”
On ljutito slegnu ramenima.
„Ne, nisam. Ali smatram da je to s Albertove strane bezobzirno.
Rekao je da će odsustvovati samo nekoliko sati. Mogao je bar da telefonira.”
„Još je rano. Sigurno će stići do večere.”
„Mališan je odsutan uvek kad bih ja želeo da malo budem s njim!”
„Nema nikakvog smisla da se nerviraš i ljutiš. Reč je o pukoj slučajnosti. Pjer
dosta često boravi preko kod tebe.”
Feragut se ugrize za usnu i izađe bez reči.
Ona je u pravu, nema smisla uzrujavati se, nema smisla biti impulsivan, nema
smisla u trenutku zahtevati nešto! Bolje je strpljivo i opušteno sedeti kao što to ona
čini!”
Pun gneva, izašao je u dvorište, a odatle na drum. Ne, on neće tako da se ponaša
i da tako živi, on hoće da ispoljava svoju radost i svoj bes! Kako ga je ova žena
samo sputavala, prigušivala ga i ućutkivala, kako je već naučio da se savlada, kako
je ostario, on, koji je ranije bio navikao da za veselih dana galami do duboko u
noć i da u besu razbija stolice! Sav gnev i sva gorčina opet su se uskovitlali u
njemu, a u isto vreme i čežnjiva želja za svojim dečakom, čiji su pogled i glas
jedino mogli da ga razvesele.
Velikim koracima išao je seoskim putem. Kloparanje točkova se sađa čulo
jasnije i on je, napet, požurio u susret njima. Ali, ništa. Bila su to samo jedna
seljačka kola puna povrća. Feragut je doviknuo kočijašu:
„Da niste možda prestigli jedan jednopreg s dva mladića na kočijaškom
sedištu?”
Seljak je odmahnuo glavom i bez zaustavljanja nastavio put. Njegov veliki konj
ravnodušno je otkasao u blagi suton.
Hodajući dalje, slikar je osetio kako se njegov gnev stišava i najzad nestaje.
Koračao je mirnije, počeo je da ga savlađuje prijatni umor i, dok je opušteno
hodao, njegove oči su se sa zahvalnošću odmarale na tihom raskošnom predelu
obavijenom finom izmaglicom dana u smiraju.
68

Kad su mu nakon pola sata hodanja u susret naišla kola, on nije više mislio na
sinove. Tek kad su mu se kola približila, obratio je pažnju na njih. Zastao je pored
jednog velikog stabla kruške i kad je mogao da razazna Albertovo lice, još više je
ustuknuo, da ga ovaj ne bi video i pozvao.
Albert je sam sedeo na kočijaševom sedištu. Pjer je u poluležećem položaju
sedeo u jednom kutu kola, pognute nepokrivene glave i izgledalo je kao da je
zaspao. Kola su se otkotrljala dalje, a slikar je gledao za njima; stajao je na
prašnjavoj ivici puta sve dok kola nisu nestala iz njegovog vidokruga. Posle toga
se okrenuo i pošao natrag. Želeo je da još vidi Pjera, ali je bilo vreme pred
detetov odlazak na spavanje, a, osim toga, Feragut nije bio raspoložen da se danas
još jednom pojavi pred svojom ženom.
Prošao je pored parka, dvorišta i kapije, nastavljajući da ide prema gradu, gde
je u jednom narodnom vinskom podrumu večerao i prelistao novine.
U međuvremenu su njegovi sinovi već odavno bili kod kuće. Albert je sedeo
pored majke i pričao joj. Pjer je bio jako umoran, čak toliko da nije mogao ni da
jede i sada je spavao u svojoj lepoj maloj sobi. Kad je njegov otac kasno u noć,
vraćajući se iz grada, prolazio pored kuće, nigde nije gorelo nijedno svetlo. U
tamnoj tišini, park, kuća i jezero bili su obavijeni mlakom noći bez zvezda, a iz
nepokretnog vazduha tiho je rominjala kiša.
Feragut je u svom stanu upalio svetlo i seo za pisaći sto. Nije mu se više
spavalo. Uzeo je list hartije da Otu Burkhartu napiše pismo. Kroz otvoreni prozor
uletali su noćni leptiri i moljci. Pisao je:
„Dragi moj!
Verovatno sada još ne očekuješ moje pismo. A kad ga već pišem, sigurno
očekuješ više od onoga što mogu da ti dam. Očekuješ da mi je sve postalo jasno i
da ja presek svoje oštećene životne mašinerije vidim čisto, onako kako ti veruješ
da ga vidiš. Od toga nema ništa, nažalost. Nešto mi je doduše već sinulo otkako
smo razgovarali o tome i u nekim trenucima mi iskrsavaju pred oči neka stvarno
mučna otkrića, ali mi još nije sasvim svanulo.
Ne mogu reći šta ću kasnije učiniti i kako će stvari da teku. Ali, putovaćemo!
Idem s tobom u Indiju i, molim te, obezbedi mi jedno mesto na brodu čim budeš
znao tačan termin putovanja. Pre kraja leta neću moći da putujem, ali u jesen, što
pre, tim bolje.
Želeo bih da ti poklonim sliku s ribama, koju si video, ali bi mi bilo draže da
69

ona ostane u Evropi. Na koju adresu da ti je pošaljem?
Ovde je sve po starom. Albert izigrava svetskog čoveka i jedan prema drugom
odnosimo se s velikim poštovanjem, kao dva izaslanika zaraćenih neprijateljskih
sila.
Očekujem da još jednom dođeš na Roshalde pre nego što otputujemo. Moram da
ti pokažem jednu sliku koju završavam ovih dana. Dobra je i bila bi lepa završna
tačka ako bi me tamo pojeli vaši krokodili, što, uprkos svemu, baš i ne bih želeo.
Moram u krevet, iako mi se ne spava. Danas sam punih devet sati proveo ispred
štafelaja.
Tvoj Johan”
Adresirao je koverat i ostavio ga u predsoblju da bi ga Robert sutra ujutro
odneo na poštu.
Tek kad je, pre nego što je legao, provirio kroz prozor, slikar je primetio da kiša
rominja, na šta nije obratio pažnju dok je sedeo za pisaćim stolom. U mekim
pramenovima se spuštala iz tmine i on je, još dugo pošto je već bio u krevetu,
slušao kako ona pada i u tankim zvonkim mlazevima pada na ožednelu zemlju.

70

DESETO POGLAVLJE
„Pjer je tako dosadan”, žalio se Albert majci kad su zajedno pošli u vrt osvežen
kišom da beru ruže. „Sve vreme ne obraća mnogo pažnju na mene, ali juče stvarno
nisam znao šta ću s njim! Kad sam mu nedavno rekao da bismo jednom zajedno
mogli da se provozamo kolima, bio je oduševljen, a juče nije želeo da pođe sa
mnom, gotovo sam morao da ga molim. Vožnja mi nije predstavljala neko
zadovoljstvo s obzirom na to da nisam smeo upregnuti oba konja, a u stvari sam
išao samo zbog njega.”
„Zar se usput nije ponašao pristojno?”, upitala je gospođa Feragut.
„Pa jeste, bio je dobar, samo što je bio dosadan! Ponekad taj dečak ima u sebi
nešto blazirano. Na sve što bih mu predložio, pokazao ili ponudio, jedva bi me
udostojio jednog ‘da-da’ ili osmeha, nije hteo da sedi na prednjem sedištu, nije
hteo da ga učim kako se upravlja kolima, čak nije hteo ni da jede kajsije. Ponašao
se kao razmaženi princ. Sve me je ljutilo i to ti kažem jer ne želim više da ga
vodim sa sobom.”
Majka je zastala i pogledala ga ispitivački; nije mogla a da se ne nasmeši zbog
njegovog gneva; zadovoljno je pogledala u njegove oči kojima je sevao.
„Veliki momče”, rekla je odobrovoljeno, „moraš imati strpljenja s njim. Možda
se nije osećao dobro, ni jutros gotovo ništa nije pojeo. To se povremeno događa
svakom detetu, a i tebi se ponekad događalo. Većinom je za to kriva blaga upala
želuca ili loše prospavana noć s košmarnim snovima, a uz to je Pjer nežnog
zdravlja i vrlo je osetljiv. A zatim, shvati, on je možda malo i ljubomoran. Moraš
imati na umu da sam ja sve vreme s njim i on me ima samo za sebe, a sada si ti
ovde i on me mora deliti s tobom.”
„Ali ja sam na raspustu! On stvarno mora to da shvati, nije glup!”
„Pa on je još malo dete, Alberte, i ti treba da si onaj pametniji.”
Još je kapalo s listova koji su se presijavali metalnim sjajem. Njih dvoje su
tražili žute ruže koje je Albert posebno voleo. Razgrtao bi krošnje niskog drveća, a
majka bi baštenskim makazama odsecala cvetove koji su malo visili, povijeni i još
mokri od kiše.
71

„Da li sam bio sličan Pjeru kad sam bio u njegovom uzrastu?”, upitao je Albert
zamišljeno.
Gospođa Adela se zamislila. Spustila je ruku u kojoj je držala makaze,
pogledala sinu u oči i zažmurila, ne bi li prizvala njegov lik iz doba njegovog
ranog dečaštva.
„Po spoljašnjosti si bio dosta sličan njemu, osim očiju, i nisi bio tako vitak,
počeo si da rasteš nešto kasnije nego on.”
„A inače? Mislim, po karakteru?”
„Pa, i ti si imao bubice, mladiću moj. Ali, mislim da si bio postojaniji, svoje
igre i poslove nisi menjao tako često kao Pjer. A on je i neobuzdaniji nego što si ti
bio, manje je uravnotežen.”
Albert je od majke uzeo makaze i sagnuo se iznad jednog grma ruže.
„Pjer ima više tatinih osobina”, rekao je tiho. „Čuj, majko, to je čudnovato kako
se u deci ponavljaju i mešaju osobine njihovih roditelja i predaka. Moji prijatelji
kažu da svaki čovek još kao malo dete ima u sebi sve što određuje ceo njegov
život i da se protiv toga jednostavno ne može ništa. Ako je, na primer, neko sklon
da bude lopov ili ubica, ne pomaže ništa, on će bez obzira na sve postati
kriminalac. To je baš strašno. Da li misliš da je to tačno? Naučno je dokazano.”
„Svejedno mi je”, smeškala se gospođa Adela. „Kada neko postane zločinac i
ubije nekog, nauka možda može da dokaže da je on to već nosio u sebi. Međutim,
uopšte ne sumnjam u to da postoji mnogo čestitih ljudi koji su od roditelja i
predaka nasledili dosta zla u sebi, ali da nauka to ne može dovoljno dobro da
istraži. Po mom mišljenju, pravilno vaspitanje i dobra volja više odlučuju nego
sve nasleđe. Znamo šta je pravedno i pristojno i to možemo da naučimo, toga
moramo da se pridržavamo, ali niko ne može da zna šta od tajni predaka nosi u
sebi, a i bolje je da se s tim ne kalkuliše mnogo.”
Albert je znao da se njegova majka nikada ne upušta u diskusije o dijalektici i
njegovo biće je zapravo instinktivno prihvatalo njen jednostavni način
razmišljanja. Ipak, bilo je neminovno da se u njemu stvori osećaj da ova opasna
tema ni u kom slučaju nije okončana i želeo je da kaže nešto osnovno o doktrini
uzročnosti koja mu je iz tumačenja nekoliko prijatelja uvek bila tako razumljiva.
Međutim, uzalud je nastojao da se seti logičnih, jasnih i uverljivih rečenica, a i
osećao je — za razliku od prijatelja kojima se ipak divio — da ima mnogo više
dara za moralno ili estetsko razmatranje stvari nego za ono naučno i bez
72

predrasuda, koje je zastupao među svojim kolegama. Odlučio je da odustane od tih
tema i nastavio da se bavi ružama.
Za to vreme je Pjer, koji se ujutro zaista nije osećao dobro i probudio se kasnije
nego obično, bez elana i apatičan, ostao pored svojih igračaka u dečijoj sobi sve
dotle dok mu to nije dosadilo. Bio je loše raspoložen i činilo mu se da bi danas
trebalo da se dogodi nešto posebno i da se nekako snađe kako bi mu i ovaj otužan
dan bio podnošljiv i malo lepši.
Nemirno, u rascepu između očekivanja i nepoverenja, izašao je iz kuće i uputio
se u vrt s lipama, u potrazi za nečim novim, za nečim što bi mogao pronaći, ili za
avanturom. Želudac mu je bio prazan, to je znao iz ranijih iskustava, a glava mu je
bila umorna i teška kao nikada dosad; najradije bi se bacio majci u krilo i glasno
zaplakao, ali to nije bilo izvodljivo sve dok je njegov gordi veliki brat tu, brat koji
nikada nije propuštao da mu pokaže da je on još uvek mali dečak.
Kamo sreće da mami padne na pamet da sama učini nešto, možda da ga pozove i
predloži mu neku novu igru i bude mila prema njemu. Naravno, ona je sada opet
otišla s Albertom. Pjer je osećao da mu je današnji dan nesrećan i da nema čemu
da se nada.
Neraspoložen, neodlučno je lunjao po pošljunčanoj stazi, s jednom uvelom
stabljikom cveta lipe među zubima i rukama u džepovima. Tako rano je u vrtu bilo
sveže i vlažno, a stabljika je imala gorak ukus. Ispljunuo ju je, zastao, ojađen. Nije
mu padalo na pamet ništa što bi ga zabavilo, danas nije želeo da bude ni princ ni
razbojnik, ni skeledžija ni zidar.
Nabrana čela gledao je dole po tlu; vrhovima cipela raskopao je šljunak i
odšutnuo jednog sivog puža slinavca daleko u vlažnu travu. Niko živ nije hteo da
priča s njim, ni ptica ni leptir, niko da mu se nasmeši, sve je izgledalo tako obično,
beznadežno i olinjalo. S najbližeg grma otkinuo je jedan mali svetlocrveni grozd
ribizle čiji je ukus bio hladan i kiselkast. Pomislio je da bi trebalo da legne i da
spava dotle dok sve opet ne bude izgledalo lepo i veselo. Nije imalo smisla
tumarati okolo i mučiti se i čekati nešto što se neće dogoditi. Kako bi bilo lepo da,
na primer, izbije rat i da se na drumu pojavi mnogo vojnika, jašući konje, ili kad bi
se tu negde zapalila neka kuća, ili da dođe do velike poplave. Ah, svega toga ima
samo u slikovnicama, ali u stvarnosti to nikada ne možemo videti, a možda sve to i
ne postoji.
Uzdišući, dečak se vukao dalje, bez izraza radosti na ljupkom nežnom licu i pun
73

jada. Kad je s one strane visokog špalira čuo glasove svoje majke i Alberta, tako
jako su ga spopali ljubomora i zavist da su mu krenule suze. Okrenuo se i pošao
sasvim polako da ga ne bi čuli i pozvali. Sada ni sa kim nije želeo da razgovara,
nije želeo da ga iko primora da govori, da na nešto obrati pažnju ili da bude učtiv.
Nije se osećao dobro, bilo mu je zapravo jako loše i nikoga nije bila briga za
njega, te je hteo da bar iskusi usamljenost i tugu i da se oseća istinski bedno.
Pomislio je i na dragog Boga, koga je zasad mnogo poštovao; na trenutak mu je
ta pomisao donela jedva osetni tračak utehe i topline, ali je on brzo nestao. Po svoj
prilici, sada mu ni Bog nije mogao pomoći, a upravo u tim trenucima bio mu je
jako potreban neko na koga bi se mogao osloniti i od koga bi se mogao nadati
nečemu lepom i utešnom.
Onda se setio oca, pun nade da bi on možda mogao da ga razume, jer je
uglavnom i sam izgledao tih, napet i tužan. Otac je sigurno, kao i uvek, tamo preko
u svom velikom tihom ateljeu, radeći na svojoj slici. Tamo baš i nije bilo
preporučljivo ometati ga. Ali, zar mu nije nedavno rekao da može doći kod njega
kad god to poželi? Možda je on to već zaboravio, svi odrasli ljudi brzo zaborave
svoja obećanja. Ipak, mogao je pokušati. Bože dragi, kad bi se setio neke druge
utehe i da mu ona nije trenutno tako preko potrebna!
Senovitom stazom prema ateljeu najpre je pošao lagano, a potom, sve više se
nadajući, malo brže i opuštenije. Uhvatio se za kvaku i zastao da oslušne. Da, tata
je unutra, čuo ga je kako dahće i nakašljava se i čuo je zvuk drvenog držalja
četkice koju on obično drži u levoj ruci.
Oprezno je pritisnuo kvaku, bešumno otvorio vrata i provirio unutra. Prodoran
miris terpentina i laka bio mu je odvratan, ali je očeva široka jaka figura u njemu i
dalje budila nadu. Pjer je ušao i zatvorio vrata za sobom.
Slikar se trgao kad je čuo da je neko ušao; okrenuvši glavu, oštrim pogledom,
kao da je uvređen, upitno je pogledao u vrata, s neprijatnom grimasom na
otvorenim ustima.
Pjer se nije micao. Gledao je ocu u oči i čekao. Čim je ovome pogled postao
blaži, ni lice mu nije više izgledalo tako strogo.
„Gle! Pjer?! Nismo se videli ceo jedan dan. Da li te je mama poslala ovamo?”
Mališan je odmahnuo glavom i pustio da ga otac poljubi.
„Hoćeš li da ostaneš malo kod mene i da gledaš kako slikam?”, upitao je
Feragut blagim glasom. U isto vreme se okrenuo prema svojoj slici i tankom
74

četkicom precizno naciljao jednu tačku. Pjer je to gledao. Video je kako njegov
otac posmatra svoje platno, video je njegov napeti pogled koji kao da izražava
gnev, i njegovu jaku nervoznu ruku kako tankom četkicom bira određenu tačku, i
video je kako su se zategle bore na njegovom čelu i donju usnu koju je zahvatio
zubima. Pored svega toga, Pjer je udisao vazduh ateljea koji mu se nikada nije
sviđao i koji mu je danas bio posebno odvratan.
Njegov pogled se smrknuo i kao paralisan zastao je pored vrata. Bilo mu je sve
to poznato, taj miris i te oči, i grimasa na očevom licu koja je pokazivala njegovu
koncentrisanost, znao je da bi bila ludost očekivati da će danas biti drugačije nego
obično. Otac je radio, čeprkao po svojim bojama prodornog mirisa i nije mislio ni
na šta na ovom svetu osim na svoje glupe slike. Bilo je besmisleno doći ovamo.
Od razočaranja, dečakovo lice se opustilo. Znao je da će biti ovako! Za njega
danas nije postojalo utočište, nije ga bilo kod njegove majke, a još manje kod oca.
Nekoliko minuta stajao je ne misleći ni na šta, tužan, gledajući u veliku sliku na
kojoj su se presijavale vlažne boje, a zapravo ništa nije video. Tata za to ima
vremena, a za njega nema. Ponovo se uhvatio za kvaku, polako je pritisnuo i hteo
neprimetno da izađe.
Feragut je ipak čuo taj tihi zvuk. Okrenuo se, nešto promrmljao i prišao dečaku.
„Šta je bilo, Pjerot? Nemoj da mi pobegneš! Zar nećeš malo da ostaneš kod
tate?”
Pjer je povukao svoju ruku i lako klimuo glavom.
„Da li si hteo da mi kažeš nešto?”, upitao je slikar blagim glasom. „Dođi da
sednemo i da mi pričaš. Kako je bilo juče na izletu?”
„O, bilo je lepo”, odgovorio je dečak učtivo.
Feragut ga je pomilovao po kosi.
„Zar ti izlet nije prijao? Izgledaš mi pomalo uspavano, dečače moj! Nisu ti
valjda dali vino juče? Nisu? I, šta ćemo da radimo sada? Hoćemo li da crtamo?”
„Ne bih, tata. Danas je tako dosadno.”
„Je li? Verovatno si loše spavao. Hoćeš li da malo vežbamo gimnastiku?”
Pjer odmahnu glavom.
„Ne bih. Samo bih voleo da budem kod tebe, znaš. Ali ovde tako smrdi.”
Feragut ga pomilova i nasmeja se.
75

„Da, to je prava nesreća što ne podnosiš miris boja, a dete si slikara. Znači, ti
nikada nećeš postati slikar?”
„Ne, neću.”
„A šta ćeš biti kad odrasteš?”
„Ništa. Najradije bih bio ptica ili nešto slično.”
„To ne bi bilo loše. Ali, dušo, sada mi reci šta želiš od mene. Vidi, ja moram da
nastavim rad na ovoj velikoj slici. Ako želiš, možeš da ostaneš ovde i da se igraš.
Ili hoćeš da ti dam neku slikovnicu da je gledaš?”
Ne, nije to bilo ono što je želeo. Da bi mogao opet da ode, rekao je da želi da
nahrani golubove; jasno je primetio da je ocu laknulo i da je srećan što će on sada
otići. Otac ga je poljubio i Pjer je izašao iz ateljea. Slikar je zatvorio vrata za
njim. Pjer je opet bio sam, s još većim osećanjem praznine nego malopre. Išao je
nasumice dijagonalno preko travnjaka, kuda zapravo nije trebalo da ide, rasejano;
ozlojeđeno je istrgao nekoliko cvetova i ravnodušno posmatrao kako njegove
svetle žute cipele u mokroj travi dobijaju mrlje i postaju tamne. Na kraju ga je
razočaranje slomilo i on se jecajući bacio nasred travnjaka; zario je lice u travu,
osećajući kako se rukavi njegove svetloplave košulje kvase i lepe za telo.
Postao je svestan situacije tek kad je počeo da zebe; ustao je i, postiđen, ušunjao
se u kuću.
Uskoro će ga pozvati i tada će svi videti da je plakao, primetiće da mu je
košulja mokra i prljava a cipele navlažene, i grdiće ga zbog toga. Neprijateljski
raspoložen, prošao je pored kuhinjskih vrata, ne želeći da u tom trenutku ikoga
sretne. Najradije bi bio negde daleko da niko ne zna gde je i gde ga niko ne bi
tražio.
Tada je ugledao ključ u bravi jedne od retko korišćenih gostinskih soba. Ušao je,
zatvorio prozor koji je bio otvoren i, uspaničen i umoran, bacio se na jedan veliki
nepresvučeni krevet, ne izuvši čak ni cipele. Ostao je da leži u svom jadu, malo
plačući, malo dremajući. Kad je malo kasnije čuo da ga sa stepeništa i iz dvorišta
majka doziva, nije se odazivao, nego je još dublje zabio glavu pod pokrivač. Glas
njegove majke naizmenično se čuo, čas glasnije, čas slabije, da bi najzad utihnuo a
da on nije mogao prelomiti u sebi da li da se javi. Vlažnih obraza, najzad je
zaspao.
U podne, kad je Feragut seo za sto, žena ga je odmah upitala: „Zar nisi doveo
Pjera sa sobom?”
76

Po njenom glasu slikar je osetio da je zabrinuta.
„Pjera? Ne znam gde je. Zar nije bio kod vas?”
Gospođa Adela se uplašila i odgovorila je glasnije:
„Nije! Od doručka ga nisam više videla! Kad sam htela da ga potražim,
sluškinje su mi rekle da su ga videle kako ide prema ateljeu. Zar nije bio tamo?”
„Jeste, bio je, ali samo nakratko, brzo je otišao.” Ljutitim glasom je dodao: „Zar
niko iz kuće neće da potraži dečaka?!”
„Mislili smo da je kod tebe”, rekla je gospođa Adela uvređeno. „Idem da ga
potražim.”
„Pošalji nekoga po njega, sada treba da ručamo.”
„Onda možete početi, a ja sama idem da ga tražim.”
Žurno je izašla iz sobe. Albert je ustao od stola u nameri da joj se pridruži.
„Ostani ovde, Alberte”, rekao je Feragut. „Već smo seli za sto da ručamo!”
Mladić ga je pogledao ljutito.
„Ručaću s mamom”, rekao je prkosno.
Otac mu se ironično nasmejao u uzbuđeno lice.
„Što se mene tiče, idi. Ti si gospodar ove kuće, zar ne? Uostalom, ako si
raspoložen za to, slobodno me gađaj noževima, nemoj, molim te, da te od toga
odvrate predrasude!”
Mladić je pobledeo; odgurnuo je stolicu. Bilo je to prvi put da ga je otac
podsetio na onaj besni ispad u njegovom adolescentskom dobu.
„Ne smeš ovako da govoriš sa mnom!”, uzviknuo je gnevno. „Ne podnosim to!”
Ne reagujući na te reči, Feragut je uzeo komad hleba i pojeo nekoliko zalogaja.
Nasuo je vode u čašu i polako je popio, odlučivši da ostane staložen. Ponašao se
tako kao da je sam, a Albert je neodlučno pošao prema prozoru.
„Neću to da podnosim!”, najzad je ponovio, nesposoban da savlada bes.
Feragut je sipao soli na hleb. Zamišljao je sebe kako se ukrcava na brod i kako
putuje beskrajnim dalekim morima, što dalje od ove nerazrešive zapletenosti.
„Dobro je”, rekao je gotovo prijateljski. „Vidim da ti ne godi kad razgovaram s
tobom. Pustimo sad to!”
U tom trenutku su se spolja čuli iznenađeni uzvik i bujica reči izgovorenih u
77

uzbuđenju. Gospođa Adela otkrila je dečaka u njegovom skrovištu. Slikar je
oslušnuo, a zatim brzo izašao. Izgledalo je kao da danas sve ide naopako.
Našao je Pjera kako s prljavim cipelama na nogama leži u ispreturanom
gostinskom krevetu, pospanog i uplakanog lica i raščupane kose, a ispred kreveta
je stajala njegova žena, preneražena i bespomoćna.
„Ali, dete” rekla je najzad napola zabrinuta, a napola ljuta, „šta radiš ovde?
Zašto mi ne odgovaraš? Zašto ležiš ovde?”
Feragut je uspravio mališana i, uplašen, pogledao u njegove bezizražajne oči.
„Da li si bolestan, Pjer?”, upitao ga je nežno.
Dečak je zbunjeno odmahnuo glavom.
„Spavao si ovde? Jesi li dugo ovde?”
Tankim i klonulim glasom dečak je odgovorio: „Nisam ja kriv za to... Nisam
uradio ništa... Samo me je bolela glava.”
Feragut ga je na rukama preneo u trpezariju.
„Daj mu tanjir supe”, rekao je svojoj ženi, a onda se obratio Pjeru: „Moraš da
pojedeš nešto toplo, dete, prijaće ti, videćeš. Verovatno si bolestan, jadno malo
moje.”
Stavio ga je u jednu stolicu, gurnuo mu jastuče pod leđa i sam mu kašikom
davao supu.
Albert je sedeo ćutke, zatvoren.
„Stvarno izgleda da je bolestan”, rekla je gospođa Feragut već gotovo smirena,
s osećanjem majke koja je radije spremna da leči i neguje sina nego da istražuje
uzroke njegovog neobičnog ponašanja i da pribegava odgovarajućim vaspitnim
merama.
„Posle ćemo te odneti u krevet, sada samo jedi, srce moje”, tešila ga je ona
blagim glasom.
Pjer je sedeo, bled u licu, polubudnog pogleda, bez opiranja gutajući supu
kojom ga je otac hranio. Za to vreme majka mu je izmerila puls i bila zadovoljna
što nije imao groznicu.
„Da li da dovedem lekara?”, upitao je Albert nesigurnim glasom, s namerom da
i on uradi nešto.
„Ne, ne treba”, odgovorila je gospođa Adela. „Pjer ide u krevet, fino i toplo
78

umotan, potom će lepo da spava i sutra će opet biti zdrav. Je li tako, zlato?”
Mališan je nije slušao, samo je odmahivao glavom u znak odbijanja kad je otac
hteo još da ga hrani.
„Ne, ne treba ga primoravati da jede”, rekla je majka. Hajde sa mnom, Pjer,
idemo u krevet, tamo će opet sve biti u redu.”
Uzela ga je za ruku i on se teško podigao. Pospano je pošao za majkom koja ga
je vukla za sobom. Međutim, zastao je u vratima, napravio grimasu, presamitio se i
u napadu mučnine ispovraćao sve što je upravo bio pojeo.
Feragut ga je odneo u spavaću sobu i tamo ga prepustio majci. Čula su se zvonca
i koraci posluge koja se žurno kretala stepenicama, i gore i dole.
Slikar je pojeo nekoliko zalogaja, a za to vreme dvaput skoknuo u sobu svog
malog sina koji je sada, presvučen i okupan, ležao u malom mesinganom krevetu.
Onda se gospođa Adela vratila i rekla da je dete mirno i da ga ništa ne boli te da
izgleda kao da će brzo zaspati.
Otac se obratio Albertu: „Šta si juče dao Pjeru da jede?”
Albert se zamislio, ali se okrenuo prema majci kad je odgovorio:
„Ništa naročito. U Brikenšvandu sam mu naručio hleb i mleko, a za ručak smo, u
Pegolchajmu, dobili kotlet s makaronama.”
Otac je inkvizitorski nastavio: „A kasnije?”
„Ništa više nije hteo da jede. Popodne sam kod jednog baštovana kupio kajsije.
Pojeo je samo jednu ili dve.”
„Jesu bile zrele?”
„Da, naravno. Izgleda da misliš da sam mu namerno pokvario stomak?”
Majka je primetila da je mladić razdražen, pa ga je upitala: „Šta vam je?”
„Ništa”, odgovorio je Albert.
Feragut je nastavio: „Ja ne mislim ništa, samo sam pitao. Zar se juče uopšte
ništa nije desilo? Nijednom nije povraćao? Ili možda pao? Zar se nijednom nije
požalio da ga nešto boli?”
Albert mu je odgovarao s kratko „da” ili „ne” i žarko je želeo da se ovaj ručak
završi što pre.
Kad je otac, na vrhovima prstiju, još jednom ušao u Pjerovu sobu, mališan je
već bio zaspao. Izraz bledog dečijeg lica bio je duboko ozbiljan i po njemu se
79

videlo koliko mališan želi da se preda utešnom snu.

80

JEDANAESTO POGLAVLJE
Tog nemirnog dana Johan Feragut završio je svoju veliku sliku. Zbog Pjerove
bolesti bio je uplašen i uznemirena srca; bilo mu je teže nego ikada ranije da
obuzda misli koje su mu navirale i da nađe onaj savršeni unutrašnji mir koji je bio
tajna njegove energije i koji je tako skupo morao da plati. Međutim, volja mu je
bila jaka, pa mu je uspelo da u poslednjim popodnevnim satima, pri lepoj mekoj
svetlosti, uradi preostale male korekcije i poveže detalje.
Kad je odložio paletu i seo pred štafelaj osećao se čudno prazan. Bio je svestan
da je ta slika nešto posebno i da je, naslikavši je, mnogo dao. Ipak, u sebi je
osećao prazninu, osećao je da je sagoreo. Osim toga, nije bilo nikoga kome bi
mogao da pokaže sliku.
Njegov prijatelj je bio daleko, a Pjer je bio bolestan. Osim njih dvojice nije
imao nikoga više. Dejstvo i odjek svoga rada mogao je da oseti samo iz
besmislene daljine, iz novina i pisama. Ah, to nije bilo ništa, bilo je manje nego
išta, sada bi ga mogli obradovati, nagraditi i ojačati samo jedan pogled prijatelja
ili poljubac ljubavnice.
Oko četvrt sata mirno je stajao pred svojom slikom koja je u sebe upila svu
snagu i prijatne sate nekoliko nedelja i koja mu je presijavajući se gledala u oči,
dok je on sam iscrpljen i otuđen stajao pred svojim delom.
„Nije važno... prodaću je i od tog novca platiti put u Indiju”, rekao je u
nemoćnoj samoironiji. Zatvorio je vrata radionice i otišao u gospodarsku kuću, da
vidi kako je Pjer. Našao ga je kako još spava. Dečak je izgledao bolje nego u
podne, od spavanja su mu porumeneli obrazi; usta su mu bila poluotvorena, a s
njegovog lica nestao je izraz patnje i neutešenosti.
„Kako to brzo ide kod dece!”, šapatom je rekao svojoj ženi dok su stajali kod
vrata. Ona se jedva primetno nasmešila i Feragut je po njoj video da je i ona
odahnula, ali i da je zabrinutija nego što je pokazivala.
Nije mu bilo naročito primamljivo da sam ruča sa ženom i Albertom.
„Idem u grad”, rekao je, „a neču biti ovde ni večeras.”
Bolesni Pjer dremao je u svom dečijem krevecu. Gospođa Adela zamračila je
81

sobu i ostavila ga samog.
Sanjao je kako polako hoda cvetnom baštom. Sve je bilo malo drugačije i
mnogo veće i šire nego u stvarnosti, hodao je i hodao, ali je put bio beskrajan i on
nije uspeo da dođe do njegovog kraja. Leje su bile lepše nego što ih je ikada
video, ali je sve cveće izgledalo nekako čudno staklasto, veliko i neobično, i sve
to je blistalo u nekoj tužnoj mrtvoj lepoti.
Pomalo plašljivo obišao je jedan rondel s trajnicama krupnog cveta; jedan plavi
leptir visio je na velikom belom cvetu i mirno usisavao njegov nektar. Bilo je
neprirodno tiho, a na stazama nije bilo šljunka nego nečeg mekog, po čemu se
hodalo kao po tepihu.
S druge strane mu je majka išla u susret, ali ga nije videla i nije se okrenula
prema njemu, pogled joj je bio prazan, strog i tužan, i bešumno je prošla pored
njega, kao neki duh.
Ubrzo potom, na jednom drugom putu, ugledao je i oca, kasnije i Alberta; i
jedan i drugi išli su pravo, mirno i strogo pravolinijski, ni jedan ni drugi nisu hteli
da ga primete. Kao opčinjeni, usamljeni su tumarali hodajući pravo i izgledalo je
kao da će morati da ostane ovako doveka, kao da se u njihovim ukočenim očima
nikada neće pojaviti pogled i kao da se nikad neće pojaviti osmeh na njihovim
licima, kao da nikada u ovu neprobojnu tišinu neće dopreti zvuk i kao da nikada ni
najblaži povetarac neće pokrenuti nepomične grane i lišće.
Najgore je bilo što on sam nije mogao da govori. Ništa ga u tome nije
sprečavalo, ništa ga nije bolelo, on jednostavno nije za to imao potrebnu hrabrost i
pravu volju; shvatio je da sve mora da bude baš tako i da bi bilo još gore kad bi se
pobunio protiv toga.
Pjer je polagano šetao dalje kroz pusti raskošni vrt; hiljadu divnih cvetova
blistalo je u svetlom mrtvom vazduhu, kao da nije stvarno i živo; s vremena na
vreme ponovo bi sreo Alberta, majku ili oca, i svi oni su s istom hladnom
otuđenošću prolazili pored njega i jedni pored drugih.
Činilo mu se da je već dugo ovako, možda čak i mnogo godina, a da su ona
druga vremena, kad je sve oko njega, zajedno s vrtom, još bilo živo i kad su ljudi
bili veseli i pričljivi a on sam sav radostan i razuzdan, da su ta vremena sada
nezamislivo đaleko, u jednoj dubokoj, nedokučivoj prošlosti. Možda je uvek bilo
ovako kao sada, a da je sve što je bilo ranije samo jedan lepi šašavi san.
Najzad je stigao do jednog malog kamenom obloženog bazena iz kojeg je
82

baštovan ranije punio kante za zalivanje cveća i gde je on sam nekada držao
nekoliko sićušnih punoglavaca. Površina vode u njemu bila je svetlozelena i
nepomična, u njoj se video odraz kamene ivice s koje je visilo lišće jedne cvetne
trajnice sa žutim zvezdolikim cvetovima, a bazen je izgledao lepo, napušteno i
nekako nesrećno, kao i sve ostalo.
„Onaj ko upadne ovamo, taj se udavi i onda je mrtav”, rekao je baštovan jednom
ranije. Ali, bazen nije bio dubok.
Pjer je prišao rubu ovalnog bazena i nagnuo se.
Ugledao je sopstveno lice koje se odražavalo u vodi. Ono je izgledalo kao i lica
ostalih: bilo je staro i bledo, nepomično u svojoj beskrajnoj ravnodušnosti.
Pjer ga je gledao uplašeno i začuđeno i odjednom ga je snažno spopao
potiskivani strah i besmislena tuga zbog njegovog stanja. Pokušao je da viče, ali
mu glas nije izlazio iz grla. Hteo je glasno da zaplače, ali je samo razvukao usta i
bespomoćno se iskezio.
Onda je opet naišao njegov otac i Pjer se okrenuo prema njemu uz ogroman
napor svih snaga svoje okovane duše. Sav strah od smrti i nepodnošljiva patnja
njegovog očajnog srca slili su se u nemi jecaj tražeći pomoć od oca, koji mu je
prišao avetinjski mirno, ali ga, činilo se, ni ovoga puta nije primetio.
„Tata!”, hteo je dečak da vikne i mada se nikakav zvuk nije čuo, ipak je poruka
njegovog prevelikog očaja prodrla do usamljenika. Otac je okrenuo glavu prema
njemu i pogledao ga.
Pažljivo je svojim radoznalim slikarskim pogledom odmerio dečaka koji ga je
nemo preklinjao, zatim mu se blago nasmešio i lako mu mahnuo, samilosno i sa
žaljenjem, ali bez utehe, kao da hoće da kaže da ovde nema pomoći. Preko
njegovog strogog lica na jedan kratak trenutak preletela je senka ljubavi i
saosećanja u patnji, i u tom kratkom trenutku on nije više bio onaj moćni otac, nego
pre jedan jadan bespomoćni brat.
Zatim je ponovo upravio pogled ispred sebe i istim ujednačenim koracima
nastavio svoj hod koji zapravo nije ni bio prekinuo.
Pjer ga je video kako odlazi i nestaje. Malo jezero, staza i cvetni vrt potamneli
su pred njegovim užasnutim očima i nestajali kao oblaci u magli. Probudio se s
bolom u slepoočnicama i suvim grlom koje je peklo i video da sam leži u
polumračnoj sobici; začuđen, pokušao je da se seti šta je bilo pre toga, ali ničega
nije mogao da se seti, pa se, iscrpljen i potišten, okrenuo na drugu stranu.
83

Polako i postepeno postajao je svestan svega. Odahnuo je. Užasno je kad si
bolestan i kad te boli glava, ali je podnošljivo i lako i slatko u poređenju s
osećanjem smrti u košmarnom snu.
Čemu služe sve te muke, pitao se Pjer skupivši se ispod pokrivača. Zašto se
neko razboli? Ako je to kazna — za šta je on kažnjen? Nije čak ni pojeo nešto što
mu je bilo zabranjeno, kao jednom ranije, kad je pokvario stomak jedući poluzrele
šljive. One su mu bile zabranjene, a pošto ih je uprkos tome jeo, s pravom se
razboleo i morao je da snosi posledice. To je bilo jasno. Ali sada? Zašto sada leži
u krevetu, zašto je morao da povraća i zašto ima tako bolne probode u glavi?
Dugo je ležao budan kad je majka ponovo ušla u njegovu sobu. Povukla je
zavese u stranu tako da je blaga večernja svetlost ispunila celu prostoriju.
„Kako si, dušo? Da li si lepo spavao?”
Nije odgovorio. Ležeći na boku, podigao je glavu i pogledao u nju. Začuđena,
žena je izdržala njegov pogled, koji je bio čudnovato ispitivački i ozbiljan.
„Nema temperature”, rekla je odahnuvši.
„Hoćeš li sada da pojedeš nešto?”
Pjer je mlitavo odmahnuo glavom.
„Zar ništa nećeš da ti donesem?”
„Vode”, rekao je dečak tiho.
Dala mu je da pije, ali on je otpio samo jedan gutljaj, a potom je opet sklopio
oči.
Iznenada su se iz sobe gospođe Adele začuli zvuci klavira koji su dopirali u
talasima.
„Čuješ li?”, upitala je ona dečaka.
Pjer je razrogačio oči i napravio grimasu kao da je na mukama.
„Ne!”, rekao je, „ne! Ostavite me na miru!”
Obema šakama pokrio je uši i zabio glavu u jastuk.
Uzdahnuvši, gospođa Adela otišla je u drugu sobu i zamolila Alberta da
prestane da svira. Vratila se i sela na rub Pjerovog kreveta ostavši sve dok on opet
nije zadremao.
Te večeri u kući je vladala tišina. Feragut je otišao, a Albert je bio neraspoložen
84

i razočaran što ne sme da svira klavir. Rano su legli, a majka je vrata svoje sobe
ostavila otvorena da bi čula Pjera ako bi mu tokom noći nešto zatrebalo.

85

DVANAESTO POGLAVLJE
Uveče, prilikom povratka iz grada, slikar je oprezno obišao kuću, zabrinuto
izvirivao i osluškivao ne bi li mu jedan osvetljeni prozor, škripa vrata ili neki glas
nagovestio da je njegov miljenik bolestan i da pati. Pošto je sve bilo tiho i mirno,
zaključio je da svi spavaju i tada je strah otpao s njega kao teška mokra odeća.
Zahvalan sudbini, još dugo je ležao budan. Kratko vreme pre nego što je ipak
uspeo da zaspe, on se nasmejao i čudio se kako malo treba da bi se jedno
beznadežno srce razveselilo. Sve što ga je mučilo i opterećivalo, sav onaj tupi
mračni teret njegovog života bio je lak i beznačajan u odnosu na zabrinutost za
voljeno dete; tek što je video da se ta mračna senka malo ublažila, učinilo mu se da
je sve postalo svetlije i podnošljivije.
U neuobičajeno vreme sutradan je rano ujutro, dobro raspoložen, došao u kuću i
s osećanjem zahvalnosti video da mu dete još duboko spava. Doručkovali su sami
njegova žena i on, jer ni Albert još nije bio ustao. Za više godina ovo je bilo prvi
put da je Feragut tako rano došao u kuću i sedeo za stolom s gospođom Adelom;
ona ga je posmatrala gotovo nepoverljivo, iznenađena što je prijatan i dobro
raspoložen, što je, kao da je to svakodnevna uobičajena pojava, zamolio za šoljicu
kafe, što zajedno doručkuju kao u stara vremena.
Najzad je i sam postao svestan njenog napetog iščekivanja i činjenice da je
došao prerano.
„Tako sam srećan”, rekao je tonom koji je njegovu ženu podsetio na lepša
vremena. „Tako sam srećan što će naš mališa, izgleda, ponovo biti kako treba. Tek
sada primećujem da sam se ozbiljno bio zabrinula za njega.”
„Ni meni se juče nije sviđao”, složila se žena.
Feragut se igrao srebrnom kafenom kašičicom i gledao je u oči gotovo
vragolasto, s blagim odsjajem iznenadne kratkotrajne dečačke razdraganosti, što je
ona nekada posebno volela kod njega i čije je nežno zračenje samo Pjer nasledio.
„Da”, počeo je on veselo, „to je stvarno prava sreća. Sada najzad imam prilike
da razgovaram s tobom o svojim najnovijim planovima. Mislim da bi trebalo s oba
dečaka da na zimu odeš u Sankt Moric i da tamo ostanete jako dugo.”
86

Gospođa Adela je, nesigurna, oborila pogled.
„A ti?”, upitala je. „Hoćeš li ti tamo gore slikati?”
„Ne, ja ne idem s vama. Sve vas ću izvesno vreme prepustiti vama samima, a ja
ću da otputujem. Na jesen nameravam da otputujem i da zatvorim atelje. Robertu
ću dati duži godišnji odmor. Uostalom, od tebe zavisi da li ćeš zimi da ostaneš
ovde na Roshaldeu. Ja ti to ne bih savetovao. Radije idi u Ženevu ili u Pariz, i
nemoj zaboraviti Sankt Moric, jer bi boravak tamo prijao Pjeru.” Pogledala ga je
snebivajući se.
„Ti se šališ?”, upitala je s nevericom.
„Ah, ne”, nasmešio se slikar setno”, „odvikao sam se od toga. Govorim ozbiljno
i moraš mi verovati. Hoću da idem na prekomorsko putovanje i da duže
odsustvujem.”
„Prekomorsko putovanje?”
Ona se zamislila; bila je napeta. Njegovi predlozi, njegovi nagoveštaji i njegov
veseli ton bili su neuobičajeni za njega i u njoj su izazivali nepoverenje. Ali,
iznenada je pojam „prekomorsko putovanje” pred njenim očima stvorio predstavu:
videla ga je kako se ukrcava na brod, a za njim ide nosač s koferima, što ju je
podsećalo na slike na plakatima brodarskih kompanija, a i na njena sopstvena
putovanja po Sredozemlju, te joj je u trenu sve postalo jasno.
„Ti odlaziš s Burkhartom!”, rekla je živahno.
On je klimnuo glavom. „Da, putujem s Otom.”
Izvesno vreme oboje su ćutali. Gospođa Adela bila je zapanjena i naslućivala
značenje vesti koju je čula. Možda je hteo da je napusti i da joj da slobodu? U
svakom slučaju, bio je to prvi ozbiljan pokušaj u tom pravcu, i duboko u duši
uplašila se što joj ta vest nije mnogo uzburkala osećanja, što nije bila mnogo
zabrinuta, niti se nadala da će se on predomisliti, ali se nije ni radovala. Ako bi za
njega i postojala mogućnost da započne novi život, s njom nije bilo tako. Njoj će s
Albertom biti lakše, a dobiće i Pjera, to je tačno, ali će ona biti napuštena žena i to
će i ostati. Sto puta je zamišljala tako nešto i uvek joj se činilo kao da su na
pomolu njena sloboda i spasenje; a danas, kad je sve ukazivalo na mogućnost da se
to i ostvari, ona je bila puna strepnje i stida i osećaja krivice, da je bila očajna i
da nije bila sposobna išta da poželi. To je trebalo da se dogodi ranije, osećala je,
u vreme njihovih bura i oluja, pre nego što je naučila da se miri sa sudbinom. Ali,
dogodilo se prekasno i beskorisno, pa nije preostalo ništa osim da se podvuče crta
87

ispod već svršenog čina, predstojali su još samo kraj i gorka potvrda svega
prikrivenog, polupriznatog, i u svemu tome nije više tinjala nijedna iskra koja bi
budila nadu u novi život.
Feragut je pažljivo čitao misli s uzdržanog lica svoje žene i bilo ga je žao nje.
„Biće to samo pokušaj”, rekao je blagim glasom. „Treba da živite zajedno i
nesmetano, ti i Albert... a i Pjer, godinu dana, recimo. Mislio sam da će ti to
prijati, a za dečake će to sigurno biti dobro. Obojica pomalo pate što... što se
nismo baš dobro snašli u zajedničkom životu. I nama dvoma će posle dužeg
vremena odvojenosti sve postati jasnije. Zar ne misliš i ti tako?”
„Moguće je”, rekla je tiho. „Izgleda da je tvoja odluka neopoziva.”
„Već sam pisao Otu. Neće mi biti lako da tako dugo budem daleko od svih vas.”
„Od Pjera, misliš?”
„Naročito od Pjera, da. Znam da ćeš dobro brinuti o njemu. Ne mogu očekivati
od tebe da ćeš mu mnogo pričati o meni, ali nemoj dozvoliti da se i s njim bude s
Albertom.”
Gospođa Adela odmahnula je glavom.
„Ti znaš da krivicu za to ne snosim ja.”
On joj je oprezno i s neveštom nežnošću od koje je već odavno odvikao, stavio
ruku na rame.
„Ah, Adela, nemoj da pričamo o krivici. Neka za sve budem ja kriv. Ja hoću
samo da pokušam da se iskupim, ništa drugo. Samo te molim, nemoj dozvoliti da
izgubim Pjera, ako je to moguće. I pored svega, on je spona koja nas još vezuje.
Nastoj da mu ne otežavaš ljubav prema meni.”
Sklopila je oči kao da hoće da se zaštiti od namamljivanja u klopku.
„Ako tako dugo budeš odsutan.. ”, počela je oklevajući. „Ipak je on dete...”
„Svakako. I pusti ga da to i ostane! Ako nije moguće drugačije, onda ga pusti da
me zaboravi! Ali, imaj na umu da je on jedno blago koje ti ostavljam, kao i to da
moram imati potpuno poverenje u tebe da bih ti ga mogao ostaviti.”
„Čujem Alberta kako dolazi”, izgovorila je gospođa Adela brzo, šapatom. „Tek
što nije ušao ovamo. Još ćemo razgovarati o tome. Nije tako jednostavno kao što ti
zamišljaš. Daješ mi slobodu, više slobode nego što sam ikada imala ili želela, a
istovremeno prebacuješ na mene odgovornost koja mi oduzima pravo da se
88

ponašam prirodno. Daj mi vremena da razmislim o svemu. Sigurno ni ti nisi doneo
odluku u jednom trenutku, pa ostavi i meni malo vremena...”
Začuli su se koraci ispred vrata i Albert je ušao u sobu.
Bio je začuđen što vidi oca kako sedi za stolom. Hladno ga je pozdravio,
poljubio gospođu Adelu i seo za sto, da doručkuje.
„Imam iznenađenje za tebe”, počeo je Feragut prijatnim glasom. „Jesenji raspust
možeš da provedeš s mamom i s Pjerom, gde god budete želeli, a isto je i s
božićnim praznicima. Ja ću nekoliko meseci provesti na putovanju.”
Mladić nije mogao da sakrije oduševljenje, ali se donekle savladao i revnosno
upitao: „A kuda hoćeš da putuješ?”
„Još ne znam tačno. Najpre ću s Burkhartom otputovati u Indiju.”
„O, tako daleko?! Jedan moj školski drug rodio se tamo, mislim, u Singapuru.
Tamo ljudi idu u lov na tigrove.”
„Da, nadam se da je tako. Ako ulovim kojeg, razume se da ću doneti i njegovo
krzno. Ipak, tamo ću uglavnom da slikam.” „Mogao sam da pretpostavim. Čitao
sam o jednom francuskom slikaru koji je boravio u nekoj tropskoj oblasti, na
nekom ostrvu u Tihom okeanu, mislim... mora da je divno tamo.”
„Eto, vidiš? A vi ćete se za to vreme zabavljati, mnogo ćete svirati i skijati se.
A sada, idem da vidim šta mališa radi. Prijatno!” Bio je napolju pre nego što je iko
stigao da mu odgovori.
„Tata je ponekad baš veličanstven”, rekao je Albert u svom oduševljenju.
Putovanje u Indiju, to mi se sviđa. Ima stila.”
Njegova majka se usiljeno nasmešila. Bila je poljuljana i imala utisak da sedi
na grani koju upravo odsecaju, ali je ćutala, glumeći da je bezbrižna, u čemu je
imala prakse.
Slikar je ušao u Pjerovu sobu i seo na rub njegovog kreveta. Tiho je uzeo jedan
uski blok za skiciranje i počeo da crta glavu i ruku usnulog mališana. Želeo je da
ga ovakvog kakav je sada zadrži što je duže moguće i da tu sliku ureže u svoje
sećanje a da ga pritom ne muči tražeći od njega da mu pozira. Pun nežnosti,
potrudio se da verno oslika drage crte, pad i rez nežne kose, ljupke nozdrve koje
nervozno podrhtavaju, mršave onemoćale ruke i samovoljnu osobenu plemenitu
liniju stisnutih usana.
Nije često viđao dečaka kad je ovaj u krevetu, i to mu je bilo prvi put da ga vidi
89

da spava, a da mu usne nisu bile onako detinje otvorene, i dok je posmatrao lepo
oblikovana izražajna usta, primetio je veliku sličnost s ustima svoga oca, Pjerovog
dede, koji je bio hrabar i maštovit čovek, ali i strastven i nemirnog duha. I dok je
gledao i radio, razmišljao je o ovoj osmišljenoj igri prirode sa sličnostima crta
lica i sudbina između očeva, sinova i unuka, i njemu, koji nije bio mislilac, dotakla
je dušu ta sjajna zagonetka sleda i nužnosti.
Neočekivano, mališan je otvorio oči i pogledao u svog oca, a ovome je opet
bilo upadljivo što su taj pogled i to buđenje suviše ozbiljni za dete Pjerovog
uzrasta. Odmah je odložio olovku i sklopio blok, nagnuo se nad detetom, poljubio
ga u čelo i veselo rekao: „Dobro jutro, Pjer. Da li se osećaš bolje?”
Dečak se radosno nasmešio i počeo da se proteže. O, da, bolje mu je, čak
mnogo bolje. Polako se setio svega. Zaista, juče je bio bolestan, i sada kao da je
još uvek osećao pretnju senke groznog jučerašnjeg dana. Ali, sada je bilo mnogo
bolje, želeo je da ostane u krevetu samo još malo i da uživa u toplini i tihoj
zahvalnosti što je u ovakvom, boljem stanju, a posle će ustati i doručkovati i s
mamom šetati u vrtu.
Tata je otišao da dovede mamu. Pjer je žmirkajući gledao prema prozoru, gde se
kroz žućkaste zavese nazirao sunčan i vedar dan. Sada je to bio dan koji nešto
obećava, koji je mirisao na sve moguće radosti. Kako je juče bilo otužno i hladno i
mutno! Zažmurio je da bi zaboravio taj dan, i osećao kako se život vraća u njegove
trome udove još mlitave od sna.
I, sada je došla mama, donela mu u krevet jaje i šolju mleka, a tata mu je obećao
nove drvene bojice, i svi su bili ljubazni i nežni i radovali se što vide da je
ozdravio. Bilo je to gotovo kao da mu je rođendan, nedostajala je samo još torta,
ali to i nije bilo važno, jer još uvek nije bio stvarno gladan.
Odmah pošto su ga obukli u jedno čisto plavo letnje odelce, Pjer je otišao kod
tate, u atelje. Zaboravio je jučerašnji ružni san, ali je u njegovom srcu još titrao
odjek straha i patnje, i on je sada morao da vidi i da se uveri da sunce zaista sija i
da je okružen ljubavlju.
Otac je premeravao ram za svoju novu sliku i obradovao se kad ga je video.
Pjer ipak nije želeo da ostane dugo, samo je hteo da poželi dobro jutro svom tati i
dozvoli mu da ga malo pomazi. Posle toga je morao dalje, kod psa i kod golubova,
kod Roberta i u kuhinju, morao je ponovo da pozdravi sve i svakoga i da ponovo
zauzme sve što je smatrao svojim. Posle toga je s mamom i Albertom otišao u vrt;
90

imao je utisak da je prošla cela jedna godina otkako je, tu u travi, ležao i plakao.
Nije želeo na ljuljašku, samo je stavio ruku na dasku sedišta, a zatim otišao do
cvetnih trajnica i leja, gde ga je zadahnulo nejasno sećanje, kao iz nekog prošlog
života, kao da je jednom zalutao među ove leje i bio potpuno sam, napušten i
neutešan. Sada je opet sve bilo puno svetlosti i života, pčele su zujale, a vazduh
bio lak i bila je milina udisati ga.
Mama mu je dozvolila da nosi njenu korpu, u nju su stavljali karanfil i velike
cvetove dalije, a osim toga je sam napravio jedan naročiti buket koji je nameravao
da kasnije odnese ocu.
Kad su se vratili u kuću bio je umoran. Albert mu je predložio da se igra s njim,
ali je Pjer prvo hteo malo da se odmori. Duboko se zavalio u maminu pletenu
stolicu na verandi, još držeći u ruci buket za tatu.
Osećao se prijatno malaksao; zažmurio je, okrenuo lice prema suncu, radostan
što mu svetlost, crvena i topla, sija kroz kapke. Potom je, zadovoljan, pogledao u
svoju lepu čistu odeću, a čiste žute cipele pružao prema suncu, čas levu čas desnu.
Prijalo mu je da onako čist sedi miran i pomalo malaksao, jedino mu je karanfil
prejako mirisao. Sklonio ga je na sto ispred sebe, daleko koliko je mogao da
ispruži ruku. Ubrzo će morati da stavi cveće u vodu kako ne bi uvenulo pre nego
što ga otac vidi.
S neuobičajenom nežnošću mislio je na njega. Kako je ono bilo juče? Bio je
otišao kod njega u atelje, a tata je radio i nije imao vremena, onako usamljen i
vredan i malo tužan, stajao je pred svojom slikom. Do toga se Pjer sećao svake
pojedinosti. A kasnije? Zar kasnije nije sreo oca u vrtu? Naprezao se da se seti;
da, tata je u vrtu išao tamo-amo, sam, s nekim čudnim, bolnim izrazom na licu, a on
je hteo da ga zove... Kako li je to bilo? Nešto strašno i surovo dogodilo se juče, ili
je o tome samo čuo, ali nikako nije mogao da se seti šta je to bilo.
Duboko zavaljen u stolici, prestao je da razmišlja o tome. Sunce je sijalo žutim
sjajem i grejalo njegova kolena, ali je njegovo dobro raspoloženje postepeno
splasnulo. Osećao je kako mu se misli sve više približavaju onoj strahoti, i osećao
je: čim je se bude setio, ona će opet ovladati njime; ona je stajala iza njega, u
zasedi, i čekala. Kako bi se sećanje približavalo kritičnoj granici, u njemu se
budio osećaj teskobe u vidu mučnine i vrtoglavice, a glava bi lagano počela da ga
boli.
Smetao mu je prejaki miris karanfila koji su na osunčanom stolu od pletenog
91

pruća počeli da venu; ako još želi da ih da ocu, onda to mora da učini sada. Ali,
nije želeo više, u stvari više je želeo nego što nije želeo, ali je bio jako umoran, a i
oči su ga bolele od svetlosti. I, pre svega, morao je da se seti šta se juče dogodilo.
Osećao je da je sasvim blizu, da samo treba da posegne za tom misli, ona mu se,
međutim, stalno gubila i nestajala.
Glava ga je bolela sve jače. Ah, zašto toga mora da bude? Zar danas nije bio
tako zadovoljan?!
Ispred vrata ga je pozvala gospođa Adela i odmah zatim ušla. Videla je da je
cveće na suncu i htela Pjera da pošalje po vodu, a onda ga je pogledala i videla ga
kako mlitavo visi u stolici dok mu se niz obraze slivaju krupne suze.
„Pjer, dete, šta ti je? Ne osećaš se dobro?”
On ju je pogledao ne rekavši ništa, pa je ponovo sklopio oči.
„Hajde, srce moje, reci mi šta ti je. Hoćeš li da legneš u krevet? Hoćeš da se
igramo? Da li te boli nešto?”
Dečak je odmahnuo glavom i napravio grimasu koja je pokazivala da mu majka
dosađuje.
„Pusti me...”, izgovorio je tiho.
Kad ga je uspravila i uzela u naručje, vrisnuo je; u jednom trenutku usplamteo
od besa i promenjenim, visokim glasom rekao: „Pusti me već jednom!”
Odmah zatim je njegovo opiranje popustilo, opustio se u njenom naručju, a kad
ga je podigla, tiho je zastenjao, klonuo je, bled u licu, tresući se od nagona za
povraćanjem.

92

TRINAESTO POGLAVLJE
Otkako je Feragut sam stanovao u svojoj maloj novogradnji, njegova žena
nikada nije odlazila tamo. Kad je sada, ne pokucavši na vrata, uzbuđena utrčala u
njegovu radionicu, odmah je shvatio da ona ne donosi dobre vesti. Instinktivno, još
pre nego što je ona izgovorila ijednu reč, upitao je: „Je li nešto u vezi s Pjerom?”
Brzo je klimnula glavom.
„Mora da je ozbiljno bolestan. Malopre se ponašao vrlo čudno i upravo je opet
povraćao. Moraš pozvati lekara.”
Dok je govorila, njen pogled je preleteo preko velike prazne prostorije,
zadržavši se na novoj slici. Nije videla figure, nije prepoznala čak ni priliku malog
Pjera, samo je zurila u platno i udisala vazduh prostorije u kojoj je njen muž
godinama živeo; u isto vreme, ona je nejasno slutila a više osećala da ovde vlada
slična atmosfera usamljenosti i prkosnog samozadovoljstva kao tamo gde i sama
već dugo živi. Trajalo je to samo trenutak, a onda je odvojila pogled od slike i
nastojala da odgovori Feragutu, koji joj je, uzbuđen, žustro i zbrkano postavljao
pitanja.
„Molim te, telefoniraj da nam pošalju automobil”, rekao je on najzad, „brži je
od kola. Sam ću se odvesti u grad, samo da operem ruke. Odmah dolazim preko.
Stavila si ga u krevet, zar ne?” Četvrt sata kasnije, Feragut je sedeo u automobilu.
Odvezao se u grad da potraži jedinog lekara kojeg je poznavao i koji je ranije
ponekad dolazio kod njih u kuću. Nije ga našao na staroj adresi jer se lekar bio
odselio. Dok je išao da ga nađe na novoj adresi, video je sanitetska kola. Doktor
ga je pozdravio, on mu se takođe javio i kad je već prošao, shvatio je da je to
čovek koga traži. Vratio se i našao njegova kola ispred kuće jednog pacijenta, gde
je morao da ga čeka; to čekanje mu je bilo mučno i oteglo mu se. Uhvatio je
doktora čim se ovaj pojavio na vratima kuće i odvukao ga do njegovog
automobila. Lekar se otimao i branio, ali ga je Feragut ipak primorao da pođe s
njim.
U automobilu koji je odmah velikom brzinom krenuo prema Roshaldeu, lekar je,
stavivši ruku na Feragutovo koleno, rekao: „Pa, dobro, ja sam vaš zarobljenik.
Sada će drugi, kojima sam takođe potreban, morati da čekaju, to dobro znate.
93

Dakle, o čemu je reč? Da li je vaša supruga bolesna? Nije? Znači, dete je bolesno.
Kako se on ono zove? Da, Pjer. Dugo ga nisam video. Šta je s njim? Doživeo je
neku nezgodu?”
„Bolestan je, od juče. Jutros je izgledalo da je sve u redu, ustao je i pojeo nešto
malo. Sad je iznenada opet povraćao i izgleda da ima bolove.”
Lekar je suvonjavom rukom prešao preko svog mudrog ružnjikavog lica.
„Verovatno je reč o želucu. Videćemo. Inače je kod vas sve u redu? Protekle
zime sam u Minhenu pogledao vašu izložbu. Ponosni smo na vas, cenjeni
gospodine.
Pogledao je na sat. Obojica su ćutali kad je automobil usporio i uz jači rad
motora krenuo uz brdo. Ubrzo su stigli na imanje. Morali su da se zaustave pred
kapijom jer nije bila otvorena.
„Sačekajte me”, rekao je lekar šoferu. Potom su on i slikar žurnim koracima
prešli preko dvorišta i ušli u kuću. Majka je sedela pored Pjerovog kreveta.
Sada je lekar dao sebi vremena. Bez žurbe je pristupio pregledu, pokušao da
dečaka privoli da priča, umirujućim rečima tešio je majku i uspeo da, potpuno
opušteno, stvori atmosferu poverenja i bliskosti, što je i Feragutu prijalo.
Pjer nije bio predusretljiv, bio je tih, bezvoljan i nepoverljiv. Kad mu je lekar
popipao i pritisnuo stomak, dečak je ironično razvukao usta, kao da lekarov trud
smatra beskorisnom glupošću.
„Izgleda mi da možemo isključiti trovanje stomaka”, rekao je lekar oprezno, „a
ni na slepom crevu ništa nisam našao. Najverovatnije je reč o pokvarenom
stomaku, a za to je najbolje da se sačeka i da se posti. Danas dečaku nemojte dati
ništa osim malo crnog čaja, ako bude žedan, a uveče može da popije mali gutljaj
bordoa. Ako sve bude u redu, ujutro za doručak mu možete dati čaj i dvopek, a u
slučaju da oseća bolove, pozovite me telefonom.”
Gospođa Feragut je počela da ispituje lekara tek kad su izašli iz kuće, ali joj on
nije odgovarao, nije joj rekao ništa novo.
„Želudac izgleda da je jače poremećen, a dete je očigledno nervozno i osetljivo.
Od temperature nema ni traga, ali mu je možete izmeriti večeras. Puls mu je nešto
usporen. Ako mu ne bude bolje, sutra ću opet doći. Čini mi se da nije ništa
ozbiljno.”
Brzo se pozdravio i sada je opet bio u žurbi. Feragut ga je otpratio do
94

automobila.
„Da li ovo može da potraje?”, upitao je u poslednjem trenutku.
Lekar se nasmejao.
„Ne bih pomislio da ste ovako plašljivi, gospodine profesore. Dečak jeste malo
nežniji, a svi mi smo kao deca dosta često imali problema sa stomakom. Dobro
jutro!”
Feragut je znao da njegovo prisustvo u kući nije neophodno, pa je krenuo prema
livadama, da prošeta. Kratak i odlučan doktorov nastup umirio ga je i sada se i
sam čudio što je bio tako uzbuđen i prestrašen.
S osećanjem olakšanja koračao je i udisao topli vazduh tamnoplavog odmaklog
jutra. Činilo mu se da već danas ide u oproštajni obilazak ovih livada i plantaža
voća. Osećao se prilično dobro i slobođno. Kad se setio otkud potiče to novo
osećanje odlučnosti i rešenosti, postalo mu je jasno da je sve to posledica
njegovog jutrošnjeg razgovora s gospođom Adelom. Činjenica da joj je saopštio
svoje planove u vezi s putovanjem, što ga je ona isprva onako mirno slušala ne
pokušavajući da mu protivreči, što su između njegove odluke i sprovođenja plana
u delo bili presečeni svi sporedni skriveni putevi i što je njegova bliska budućnost
bila tako jasna i nedvosmislena, sve to mu je prijalo i shvatio je da otuda potiču ta
njegova smirenost i novo samopouzdanje.
Hodajući bez cilja, krenuo je putem kojim je pre nekoliko nedelja išao sa
svojim prijateljem Burkhartom. Tek kad je poljski put počeo da vodi uz brdo,
shvatio je gde se nalazi i setio se šetnje s Otom. Onu šumicu gore, s klupom i
tajanstvenim svetlo-tamnim pogledom prema vedrom slikovitom predelu
plavičaste rečne doline, hteo je da slika na jesen i nameravao da Pjera stavi na
klupu u sedeći položaj, postavljajući ga tako da se njegova svetla dečija glavica
blago ističe u senovitoj prigušenoj šumskoj svetlosti.
Oprezno se penjao, ne osećajući više vrelinu podneva koje se primicalo, i dok
je motreći iščekivao trenutak da preko grebena brda ugleda ivicu šume, opet se
setio onoga dana s Burkhartom i njihovog razgovora, čak i pojedinih njegovih reči
i pitanja, pa i nijansi predela, tada, u rano proleće, predela čija je zelena boja
otada već odavno postala mnogo dublja i mekša. Pri tom ga je iznenadio osećaj
koji odavno nije više poznavao i čiji ga je iznenadni povratak neodoljivo
podsećao na mladost. Činilo mu se, naime, da je od one šetnje šumom, s Otom,
prošlo jako mnogo vremena i da je on sam otada narastao, promenio se i
95

napredovao, tako da je na svoje tadašnje „ja” gledao s izvesnim ironičnim
sažaljenjem.
Iznenađen ovim tako mladalačkim osećajem, koji mu je pre dvadesetak godina
bilo uobičajen i koji ga je sada preplavio kao neka retka čarolija, prevideo je
činjenicu koliko je kratko bilo ovo leto i našao je ono što u ovom trenutku, a ni
juče, još nije znao. Našao je sebe — s obzirom na to da se sećao kakav je bio pre
dva, tri meseca — preobraženog i uznapredovalog; danas su njegove misli bile
jasne, video je svetlu i sigurnu budućnost, dok je doskora video samo mrak i
neizvesnost. Izgledalo je da je prebrodio sve svoje probleme i da sada njegov
život teče u pravcu koji je sam odabrao, dok je ranije dugo oklevao i premišljao se
vrteći se ukrug u ustajalom močvarnom jezeru svojih emocija. Postalo mu je jasno
da je nemoguće da ga njegov put ponovo dovede ovamo, da on ovde nema više šta
da radi osim da se oprosti od svog dosadašnjeg života, bez obzira na to što mu
srce pritom izgara i krvari. Njegov život je opet ušao u svoj normalan tok koji se
nepovratno kretao u pravcu slobode i budućnosti. On se duboko u sebi, a da toga
nije bio svestan, već bio rastao od grada i od tog kraja, on je, intimno, Roshalde i
svoju ženu već napustio i odrekao ih se.
Odahnuvši, zastao je ponet i prožet talasom proročanske slutnje. Pomislio je na
Pjera i u tom trenutku oštar divlji bol dušmanski je prostrujao kroz celo njegovo
biće, jer je postao svestan da mora ići do kraja tog puta i da će morati da se
rastane i od Pjera.
Tako je, zgrčena lica, dugo stajao; ako je ono što je osećao bila žareća bol, onda
je to ipak bio život, i svetlost, bila je to izvesnost i budućnost. Bilo je to ono što je
Oto Burkhart hteo od njega — trenutak koji je njegov prijatelj čekao: rez u stari i
dugo pošteđivani čir o kojem je govorio. Rez je žestoko boleo, ali su s
ostvarenjem njegovih primarnih želja ujedno nestali i nemir i neslaganje,
podvojenost i mrtvilo njegove duše. U njemu se razdanilo, dan je bio surovo
vedriji, lepši, svetliji.
Potresen, načinio je poslednje korake prema vrhu brda i seo na kamenu klupu u
senci. Kao povratak mladosti, preplavilo ga je duboko osećanje života i u
spasonosnoj zahvalnosti skrenuo je misli na prijatelja koji je bio daleko, a bez
koga on ovaj put nikada ne bi našao i bez koga bi ostao u zagušljivom bolesnom
zarobljeništvu, i u njemu propao.
Ipak, nije bilo u njegovoj naravi da dugo razmišlja ili da duže ostane u nekom
ekstremnom raspoloženju. Istovremeno s osećanjem da je ozdravio i da mu se
96

vratila volja za životom, nova svest o stvaralačkoj snazi i o dominantnoj moći
njegove ličnosti prostrujala je kroz sva njegova čula.
Ustao je, otvorio oči i pogledom potražio svoju novu sliku. Dugo je kroz senke u
šumi gledao dole u udaljenu svetlu rečnu dolinu. Nju je želeo da slika i zato nije
hteo da čeka jesen. Bio je to delikatan zadatak, a u njemu je bilo najteže to što je
trebalo rešiti jednu sjajnu zagonetku: pogled na ovaj čudesni predeo morao bi da
se slika s ljubavlju, morao bi da bude naslikan s toliko ljubavi i predanosti kao da
je nekog starog suptilnog majstora kao što je Altdorfer, ili Direr. Ovde
obuzdavanje svetlosti i njenog mističnog ritma ne bi moglo biti ono jedino, tu bi i
najmanji detalj morao da dobije svoj pravi izgled i da bude tako fino osmišljen i
odmeren kao što su bile one travke u divnim buketima poljskog cveća njegove
majke. Hladna i svetla pozadina doline i senovite šume morala bi da bude
ublažena dvostrukim toplim snopom svetlosti u prvom planu, da bi kao dragi
kamen zasjala iz dna slike, koliko hladna toliko dražesna, koliko nepoznata toliko
primamljiva.
Pogledao je na sat; bilo je vreme da krene kući. Nije hteo da ga danas žena čeka.
Ali, pre nego što je krenuo, izvadio je svoj mali blok za skiciranje i, na
podnevnom suncu, stojeći na rubu brda, odsečnim potezima skicirao skelet svoje
slike: razmeru perspektive, isečak celine i mnogo obećavajući oval malog divnog
vidika u daljini.
Zbog toga je ipak malo kasnio i, ne obraćajući pažnju na vrućinu, potrčao natrag,
niz brdo. Razmišljao je o tome šta će mu sve biti potrebno za slikanje, pa je
zaključio da sutradan ustane rano da bi video predeo i u prvom jutarnjem svetlu;
osećao se dobro, bio je zadovoljan što pred sobom opet ima lep i primamljiv
zadatak. „Šta radi Pjer?”, bilo je prvo što je izgovorio čim je ušao u kuću.
Gospođa Adela obavestila ga je da je mališan miran i umoran, da po svoj prilici
nema bolove i da strpljivo i mirno leži u krevetu. Rekla mu je i to da bi bilo
najbolje da sada ne smeta detetu jer je ono nekako neobično osetljivo i da se trza
svaki put kad se vrata otvaraju ili kad bi iznenada čuo bilo koji drugi zvuk.
„Pa, dobro”, zahvalno je klimnuo glavom, „posetiću ga kasnije, možda
predveče. Izvini što sam malo zakasnio, bio sam u prirodi, a sledećih dana ću u
njoj i raditi.”
Jelo se u tišini i miru; kroz spuštene roletne u hladnu sobu je dopiralo zeleno
svetlo, svi prozori su bili otvoreni i u podnevnoj tišini se čulo pljuskanje malog
bunara.
97

„Za Indiju će ti biti potrebna posebna oprema”, počeo je Albert, i upitao:
„Hoćeš li poneti lovačko odelo?”
„Ne verujem. Burkhart ima sve što će mi biti potrebno. On će mi još reći šta da
ponesem. Slikarski pribor, mislim, mora da se nosi u nepromočivom plehanom
sanduku.
„Hoćeš li nositi i tropski šešir?”
„Da, svakako. Njega mogu da kupim i usput.”
Kad je Albert otišao od stola, gospođa Adela je zamolila Feraguta da ostane još
malo. Sela je u pletenu stolicu pored prozora, a on je svoju stolicu namestio
nasuprot njoj.
„Kada putuješ?”, glasilo je uvodno pitanje.
„O, to u potpunosti zavisi od Ota, a ja ću se, naravno, prilagoditi njemu. Ipak,
mislim da će to biti krajem septembra.”
„Zar već tako brzo? Moram još malo da razmislim o tome. Sada sam mnogo
angažovana oko Pjera, ali smatram da zbog njega ne bi trebalo da tražiš suviše od
mene.”
„To i neću činiti, o tome sam danas još jednom razmislio. U svemu treba da imaš
potpunu slobodu. Uvideo sam da nije u redu da ja idem na put oko sveta a da
pritom od tebe zahtevam da učestvujem u tvojim privatnim odlukama. Čini, u
svemu, onako kako misliš da je dobro. Tvoja sloboda ne treba da je manja od one
koju ja tražim za sebe.
„Ali šta će biti s ovom kućom? Ne bih volela da ovde ostanem sama. Mesto je
suviše zabačeno, daleko od svega, a uz to ovde ima previše uspomena i sećanja
koja me uznemiravaju”.
„Već sam ti rekao da odeš kuda god želiš. Ti znaš da Roshalde pripada tebi, a ja
ću to pre odlaska na put za svaki slučaj i zvanično potvrditi.”
Gospođa Adela je pobledela. Gotovo neprijateljski se zagledala u lice svog
muža.
„Govoriš kao da nikada više ne nameravaš da se vratiš”, rekla je prigušenim
glasom.
Feragut je zažmirkao i zagledao se u pod.
„Nikad se ne zna. Još nemam pojma o tome koliko dugo ću biti odsutan, a i ne
98

verujem baš da je život u Indiji zdrav za ljude mojih godina.”
Ona strogo odmahnu glavom.
„Nisam mislila na to. Svi mi možemo umreti. Pitala sam se da li ti uopšte
nameravaš ikada da se vratiš.”
Ćutao je i žmirkao, blago se nasmešio, ustao sa stolice i najzad rekao:
„Mislim da o tom treba da razgovaramo drugom prilikom. Sećaš se, pre
nekoliko godina smo se poslednji put posvađali, i to baš u vezi s tim pitanjem. Ja
ne bih sada, ovde na Roshaldeu, opet da pokrenem svađu, najmanje s tobom.
Pretpostavljam da o tom pitanju misliš isto kao i tada. Ili bi mi danas možda
prepustila mališana?”
Gospođa Feragut je ćutke odmahnula glavom.
„Tako sam i mislio”, odvratio je slikar staloženo. „Ostavimo sada razgovor na
tu temu. Kao što sam rekao, možeš raspolagati kućom. Nije mi stalo do toga da
zadržim Roshalde, a ako ti se ukaže prilika da dobro prodaš celo imanje, ti ga
prodaj!”
„To će biti kraj Roshaldea”, rekla je žena, s prizvukom duboke ogorčenosti;
pritom se sećala vremena kad su počeli da žive zajedno, Albertovog ranog
detinjstva i svih njihovih tadašnjih nadanja i očekivanja. Ovo je, dakle, kraj svega
toga.
Feragut, koji je već bio pošao prema vratima, još jednom se okrenuo i rekao
blagim glasom: „Nemoj sve to tako uzimati k srcu, dete! Ako želiš, možeš sve da
zadržiš.”
Izašao je, skinuo lanac sa psa i prišao ateljeu, dok je životinja lajala i
obigravala oko njega. Šta ga se tiče Roshalde! Nije mu bilo stalo ni do čega što je
bilo u vezi s imanjem. Sada se prvi put osećao nadmoćnim u odnosu na gospođu
Adelu. Stavio je tačku na sve. Njegovo srce je podnelo žrtvu, odustao je od Pjera.
Otkako je to prelomio u sebi, celo njegovo biće bilo je usmereno prema
budućnosti. Za njega je Roshalde bila završena priča, završena, kao i mnoge druge
nekadašnje osujećene nade, gotova kao i njegova mladost. Bilo je beskorisno žaliti
za svim tim!
Zazvonilo je i Robert je dotrčao.
„Nekoliko dana ću slikati u prirodi. Potražite onu manju kutiju sa slikarskim
priborom, a i suncobran, do sutra sve treba da je spremno. Probudite me u pola
99

šest.”
„U redu, gospodine Feragut.”
„To je sve. Mislim da će se lepo vreme još održati. Šta vi mislite?”
„Mislim da će se sigurno održati... Ali, izvinite, gospodine Feragut, želeo bih
nešto da vas pitam.”
„Da?”
„Molim za izvinjenje, ali sam čuo da gospodin namerava da putuje u Indiju ”
Začuđen, Feragut se glasno nasmejao.
„Brzo se pročula ta vest. Pretpostavljam da se Albert izbrbljao. Pa, da,
putovaću u Indiju. Šteta što vi ne putujete sa mnom, ali tamo mi niste potrebni,
Roberte. Tamo ne upošljavaju evropske sluge. Ali ako kasnije ponovo budete
želeli da dođete kod mene, vi dođite! U međuvremenu ću vam rado obezbediti
drugo, dobro nameštenje, a do Nove godine vam ionako sleduje plata od mene.”
„Hvala vam, gospodine Feragut, mnogo hvala. Zamolio bih vas da mi ostavite
svoju adresu. Jednom ću vam pisati. Naime, ja... kako da vam kažem... ja imam
verenicu, gospodine Feragut.”
„Je li? Imate verenicu?”
„Da, gospodine Feragut, i ako me otpustite, ja ću morati da se oženim. Obećao
sam joj da se neću više zaposliti kao sluga ako jednoga dana budem morao da
odem od vas.”
„Pa, u tom slučaju ćete biti srećni što ćete otići odavde. Žao mi je, Roberte... A
čime ćete se baviti kad se budete oženili?”
„Ona želi da zajedno otvorimo prodavnicu duvana.” „Prodavnicu duvana?
Roberte, to nije za vas.”
„Izvinite, gospodine Feragut, jednom se mora pokušati. Ali, ako dozvolite... zar
na kraju nije bilo reči o tome da ću ipak ostati u vašoj službi? To vas pitam uz sve
uvažavanje, gospodine Feragut.” Feragut ga lako udari po ramenu.
„Šta to treba da znači, čoveče? Hoćete da se oženite, da otvorite onako glupu
radnju, a hoćete i da ostanete kod mene. Sve mi govori da tu nešto nije u redu.
Pretpostavljam da vam nije mnogo stalo do te ženidbe, Roberte?
„Dozvolite mi, gospodine Feragut, da vam iskreno kažem da mi nije stalo. Ona
jeste vredna, mislim, moja verenica... ne kažem da nije vredna, ali bih ipak radije
100

ostao ovde. Ona, znate, ima nezgodnu narav i...”
„Shvatam, momče, ali zašto onda hoćete da se ženite? Pa vi se nje plašite! Nije
valjda da već imate dete? Ili grešim?”
„Ne, nije to. Ali ona me ne ostavlja na miru...”
„U tom slučaju joj poklonite jedan lep broš, Roberte. Daću vam jedan talir, da
ga kupite. Dajte ga svojoj verenici i recite joj neka potraži drugog muža i neka s
njim otvori prodavnicu duvana. Slobodno joj recite da sam vam to ja savetovao i
pritom se malo postidite. Dajem vam osam dana vremena. Tada očekujem da ću
saznati da li ste muškarac koji dozvoljava sebi da se plaši jedne devojke, ili
niste.”
„U redu, u redu... reći ću joj...”
Feragut je prestao da se smeje. Oštrim pogledom je odmerio slugu i rekao mu:
„Odlučno raskinite s njom, Roberte, u protivnom je među nama svršeno! Pih! Da se
oženite! Idite i sredite to što pre!”
Stavio je duvan u lulu, uzeo jedan veliki blok za skiciranje i jednu punu kutiju
slikarskog uglja i izašao, uputivši se prema brdu u šumi.

101

ČETRNAESTO POGLAVLJE
Činilo se da dijeta nije mnogo pomogla. Pjer Feragut je sklupčan ležao u svom
krevetu, a šolja s čajem pored njega bila je netaknuta. Ostavili su ga na miru što je
više bilo moguće, jer se nije odazivao kad bi ga oslovili i svaki put kad bi neko
ušao u sobu on bi se nehotice trgnuo. Majka bi ponekad sedela na njegovom
krevetu, šaputala mu polupevane reči nežnosti i utehe. Bila je jako zabrinuta i loše
raspoložena. Izgledalo je da se mališan zauvek zakopao u neku tajanstvenu duševnu
bol. On nije odgovarao ni na jedno pitanje, ni na jednu molbu, ni na jednu ponudu;
ljutito je gledao ispred sebe i nije hteo da spava, ni da se igra, ni da nešto popije,
ni da mu se čita. Lekar je dolazio dva dana uzastopce. Nije rekao mnogo toga,
samo je preporučio da se detetu na stomak stavljaju topli oblozi. Pjer je ležao više
u nekom lakom polusnu, kao oni koji imaju groznicu, mrmljao nerazgovetne reči i
polusvestan sanjao u nekom bunilu.
Feragut je već nekoliko dana bio u prirodi, gde je slikao. Kad je u sumrak stigao
kući, odmah je upitao kako je Pjer. Žena ga je zamolila da ne ulazi više u dečakovu
sobu jer je on preosetljiv i sve mu smeta, a sada izgleda da je zaspao. Pošto
gospođa Adela nije govorila mnogo od onog jutarnjeg razgovora s njim, a pred
njim bila mrzovoljna i zbunjena, on nije nastavio da je zapitkuje, nego je bezbrižno
otišao u kupatilo, a zatim veče proveo u prijatnom nemiru i blagom uzbuđenju koje
je osećao uvek kad bi pripremao novu sliku. Sada je napolju naslikao više skica i
sutradan je nameravao da otpočne rad na samoj slici. Sa zadovoljstvom je izabrao
kartone i platna, popravio olabavljene blind ramove, potražio četkicu, sakupio na
jedno mesto pribor za slikanje svih mogućih vrsta i snabdeo se kao da ide na kraće
putovanje, čak je i kutiju napunio duvanom, pripremio lulu i upaljač, kao pravi
turista koji rano ujutro namerava da krene na planinarenje i koji ne zna kako bi
ispunio sate pred spavanje pune iščekivanja, nego već misli na jutro i gleda da
svaka sitnica bude pripremljena.
Opušteno je, pijući vino, pregledao večernju poštu. Među pismima je bilo i
jedno vedro srdačno pismo od Burkharta, u kojem je bio detaljni spisak svih
potrebnih stvari koje je Feragut trebalo da ponese na put. Zabavljajući se, pročitao
je ceo spisak, na kojem nisu nedostajali ni vuneni pojasevi, ni obuća za plažu, kao
102

ni pižame i nazuvci. Na dnu lista hartije olovkom je bilo dopisano: „Za sve ostalo
što je potrebno za obojicu, pobrinuću se ja, a obezbediću i kabine. Nemoj
dozvoliti da te nagovore da poneseš lekove protiv morske bolesti, ili indijsku
literaturu, i za to ću se ja pobrinuti.”
Smeškajući se, okrenuo se prema jednom velikom svitku u kojem mu je neki
mladi slikar iz Diseldorfa bio poslao veći broj bakropisa s posvetom punom
poštovanja. I za to je danas našao vremena i bio raspoložen da pažljivo pregleda
crteže i da za svoje mape odabere onaj koji mu se najviše svideo, a ostale je
prepustio Albertu. Mladom slikaru je napisao jednu ljubaznu kartu. Na kraju je
prelistao blok za skiciranje i dugo posmatrao sve skice koje je nacrtao u prirodi.
Nije baš sa svim skicama bio zadovoljan, pa je nameravao da sledećeg dana
ponovo pokuša da je doradi, i ako nova slika ni tada ne bude onakva kakvu ju je
zamislio, crtaće skicu sve dotle dok ne postigne njen željeni izgled. U svakom
slučaju, sutra će biti jako vredan i rezultat neće izostati. Osim toga, ovaj rad će biti
oproštaj od Roshaldea. Bez sumnje je to najupečatljiviji i najprimamljiviji deo
čitavog predela i sigurno nije bilo uzalud, nadao se, što se do sada uzdržavao da
ga naslika. To ne bi smelo da se otalja crtanjem jedne grube skice, ta slika mora da
bude jako dobra, delikatna i odmerena. Brzo borbeno slikanje u prirodi, povezano
s raznim teškoćama, porazima i pobedama, imaće prilike da iskusi i tamo napolju,
u tropskim predelima.
Rano je legao i odlično spavao sve dok ga Robert nije probudio. Tada je,
drhteći u jutarnjoj hladnoći, ustao i, stojeći, užurbano popio šolju kafe i naložio
Robertu da za njim ponese platno, poljsku stolicu i kutiju s bojama. Ubrzo potom
napustio je kuću i nestao u jutarnje bezbojnoj livadi, dok ga je sluga sledio. Pre
nego što je krenuo, još je hteo u kuhinji da se raspita da li je Pjer noć proveo
mirno, ali naišao je na zaključanu kuću, ne našavši nikoga ko je bio budan.
Gospođa Adela je do noći sedela kod mališana jer joj se činilo da ima blagu
groznicu. Slušala je njegovo nerazgovetno mrmljanje, opipala mu puls i uredila
postelju. Kad mu je poželela laku noć i poljubila ga, otvorio je oči i pogledao
majci u lice, ne rekavši ništa. Ostatak noći proveo je mirno.
Pjer je bio budan kad je ujutro došla kod njega. Nije hteo da doručkuje, ali je
tražio da mu se donese jedna slikovnica. Njegova majka je sama otišla da je
donese. Pod glavu mu je namestila još jedan jastuk, razgrnula zavese i dala knjigu
Pjeru u ruke; bila je otvorena na strani sa slikom jedne velike sjajne zlatnožute
Gospođe Sunce, koju je dečak posebno voleo.
103

Podigao je knjigu prema svom licu i svetli razigrani jutarnji zrak obasjao je
stranicu. U istom trenutku je preko njegovog nežnog lica preletela tamna senka
bola, razočaranja i neprijatnosti.
„Fuj, to boli!”, rekao je izmučenim glasom i ispustio slikovnicu. Majka ju je
podigla i opet je stavila pred njegove oči.
„Pa to je tvoja draga Gospođa Sunce”, rekla mu je sugestivno.
Pjer je dlanovima pokrio oči.
„Ne! Skloni je! Tako je odvratno žuta!”
Uzdahnuvši, majka je uzela knjigu. Samo Bog zna šta je ovom detetu! Znala je da
je osetljiv i da ima svoje hirove, ali se nikada nije ponašao ovako.
„Slušaj”, rekla je blago preklinjući, „sada ću ti doneti tvoj fini topli čaj, smeš u
njega da staviš i šećer, a uz čaj ćeš dobiti jedan lep dvopek.”
„Neću!”
„Ali probaj! Prijaće ti, videćeš.”
Izmučeno i ljutito pogledao je u nju.
„Kažem ti da neću!”
Izašla je i dugo se nije vraćala. Pjer je žmirkao prema svetlu, ono mu se činilo
previše jarko i od njega su ga bolele oči. Okrenuo se na drugu stranu. Zar za njega
više ne postoji uteha, neko malo zadovoljstvo, malo radosti? Prkosno i plačljivo
zario je lice u jastuk i nehotice zario zube u meko platno bljutavog ukusa. Bio je to
refleks iz njegovog najranijeg detinjstva. Kao sasvim malog, kad bi ga stavili u
krevet a ne bi mogao da zaspi, obično bi zario zubiće u jastuk i s izvesnim
ravnomernim ritmom ga žvakao sve dok se ne bi umorio i zaspao. Sada je opet
činio to isto, pa je postepeno prešao u neku vrstu omamljenosti koja mu je prijala i
u kojoj je ostao mirno da leži.
Nakon pola sata majka je opet došla u njegovu sobu. Nagnula se prema njemu i
rekla: „I, da li će Pjer opet biti učtiv? Malopre si bio neučtiv i mama se zbog toga
bila rastužila.”
Nekada su ovakve reči bile efikasno sredstvo kojem se Pjer retko opirao, a
sada, kad ih je gospođa Adela izgovorila, odmah se bila zabrinula pomislivši da bi
ih dečak mogao i suviše uzeti k srcu i zaplakati. Ali, izgledalo je da on ne obraća
pažnju na njih, a kad ga je pomalo strogim glasom upitala: „Da li se sećaš da si
malopre bio neučtiv?”, razvukao je usta u ironičnu grimasu i pogledao je sasvim
104

ravnodušno.
Ubrzo potom je stigao lekar.
„Da li je opet povraćao? Nije? Fino. Noć je proveo mirno? Šta je doručkovao?”
Kad je lekar uspravio dečaka i okrenuo mu lice prema prozoru, Pjer se trgao od
bola i brzo zažmurio. Lekar je pažljivo posmatrao neobično upečatljiv izraz
odbrane i patnje na dečijem licu.
„Da li je toliko osetljiv i na zvuke?”, šapatom je upitao gospođu Adelu.
„Jeste”, odgovorila je ona tiho. „Ne smemo više da sviramo klavir. U
protivnom, on postaje očajan.”
Lekar je samo klimnuo glavom i dopola navukao zavesu. Zatim je dečaka
podigao iz kreveta, poslušao njegovo srce, a onda malim čekićem nekoliko puta
kucnuo po tetivama ispod čašice dečakovih kolena.
„Dobro.. ”, rekao je prijatnim glasom, „sada ćemo te ostaviti na miru, mladiću
moj.”
Pažljivo ga je vratio u krevet, uzeo njegovu ruku i nasmešio se na njega, a potom
se kavaljerskim tonom obratio gospođi Feragut: „Smem li još trenutak da uđem u
vašu sobu?”
Ona ga je izvela iz dečije sobe.
„A sada mi ispričajte nešto više o vašem mališanu”, rekao joj je kad su ušli u
njenu sobu. „Čini mi se da je vrlo nervozan i neko vreme ćemo morati dobro da ga
pazimo, mislim, vi i ja. Stomačne tegobe nisu vredne pomena i dete obavezno
mora opet dobro da se hrani. Neka jede finu hranu koja će ga ojačati: jaja, supu,
sveži kajmak. Probajte da mu date i žumance. Ako ga on više voli kad je
zaslađeno, umutite ga sa šećerom... Da li ste primetili na njemu još nešto?”
Zabrinuta, ali i umirena doktorovim prijatnim i sigurnim tonom kojim je
govorio, gospođa Adela je počela da priča. Najviše ju je uplašila Pjerova
bezosećajnost — činilo se da majku nikada nije voleo. Bilo mu je svejedno da li
ga ona moli ili ga grdi, prema svemu je bio ravnodušan. Ispričala mu je i događaj
sa slikovnicom.
„Nemojte obraćati pažnju na to”, rekao je lekar ustajući. „On je bolestan i
trenutno nije odgovoran što se ne ponaša kako treba. Ostavite ga na miru koliko
god je to moguće. Ako ga boli glava, stavite mu hladne obloge, a uveče ga što duže
ostavite u mlakoj kupki, od toga će dobro spavati.”
105

Pozdravio je gospođu Adelu i krenuo niz stepenice, ne dozvolivši joj da ga
isprati.
„Dajte mu da danas pojede nešto”, rekao joj je pri odlasku.
Kad je sišao niz stepenice, zastao je pred otvorenim kuhinjskim vratima i pitao
gde je Feragutov sluga.
„Recite Robertu da dođe ovamo!”, zapovedila je kuvarica jednoj sluškinji.
„Sigurno je u ateljeu.”
„Nije potrebno”, rekao je lekar, „sam ću otići preko. Ne, ne treba, znam put do
tamo.”
Napustio je kuhinju rekavši nešto šaljivo, a potom je, naglo se uozbiljivši,
zamišljeno i usporenim koracima prošao ispod kestenovih stabala.
Gospođa Feragut je razmislila o svakoj reči koju je lekar izgovorio, ali nije bila
načisto s tim šta su one značile. Bilo je očigledno da je on Pjerovo stanje sada
shvatio mnogo ozbiljnije nego doskora, pa ipak nije rekao ništa loše i bio je
staložen i miran, što bi moglo da bude znak da ne postoji ozbiljna opasnost u
pogledu Pjerovog stanja. Činilo se da je reč o slabosti i nervozi, što bi moralo da
se prevaziđe strpljenjem i dobrom negom.
Otišla je u muzičku sobu i spustila poklopac na klavir, kako se Albert ne bi
slučajno zaboravio i, ne sluteći da je to nepoželjno, počeo da svira. Razmišljala je
i o tome u koju prostoriju bi klavir mogao da se premesti ukoliko bi ova situacija s
Pjerom potrajala duže.
Povremeno bi otišla da vidi kako je Pjer; bešumno bi otvorila vrata njegove
sobe i oslušnula, da čuje da li ječi ili spava. Svaki put ga je našla budnog, kako
apatično gleda pred sebe, a potom bi se, rastužena, ponovo udaljila. Više bi volela
da ga neguje ozbiljno bolesnog nego da ga gleda kako leži u krevetu tako povučen,
namrgođen i ravnodušan; imala je osećaj da je od njega deli čudni košmarni ponor,
jedna odvratna i postojana barijera koja uprkos svemu ne može da zaustavi njenu
ljubav i brigu. U zasedi je bio jedan okrutni, mrski neprijatelj čije se zle namere
nisu mogle naslutiti i protiv kojeg nije postojala mogućnost odbrane. Možda je to
bio samo uvod u neku zaraznu bolest kao što su šarlah i druge dečije bolesti.
Ojađena, gospođa Adela je izvesno vreme stajala u Pjerovoj sobi. Primetila je
buket spireja; nagnula se nad sto od mahagonija, čija se crvenosmeđa površina
diskretno i toplo presijavala pod belim kukičanim stolnjakom, i, zažmurivši,
uronila lice u bujno meko letnje cveće čiji je otužni sladunjavi miris, kad bi ga
106

potpuno udahnula, u osnovi imao tajanstveno gorak ukus.
Dok se, lako opijena mirisom, ponovo uspravila i gledala u cveće, u sto i kroz
prozor, obuzeo ju je talas gorčine i tuge. U iznenadnoj budnosti duše pogledala je
po prostoriji i po zidovima, a tepih i sto s cvećem, sat i slike, odjednom su joj
izgledali čudni i tuđi — tepih je videla smotan, slike spakovane i sve utovareno u
kola; ona sve te stvari, koje sada više nisu imale ni dom ni dušu, treba da odnese
na neko novo, nepoznato, njoj sasvim nevažno mesto. Videla je kako je na
Roshaldeu sve ispražnjeno, gospodarsku kuću zatvorenih vrata i prozora, i osećala
kako napuštenost i bol zbog rastanka izranjaju iz svih leja cvetnog vrta.
Ipak, bili su to samo trenuci koji su se pojavljivali i nestajali kao tih ali ipak
prodoran zov iz tame, kao letimični fragmenti odraza slike iz budućnosti. I, jasno je
videla svoj budući život: uskoro će, zajedno s Albertom i bolesnim Pjerom ostati
bez doma, muž će je napustiti, a njoj će u duši zauvek ostati sputanost i hladnoća
svih tih izgubljenih godina bez ljubavi. Ona će živeti za svoju decu, ali nikada više
neće imati sopstveni, lepi život kojem se nekada nadala verujući da će joj ga
obezbediti Feragut, a ta nada je u njoj potajno tinjala koliko do juče i do danas.
Međutim, sada je za sve bilo prekasno. Sva se sledila od tog saznanja do kojeg je
došla trezvenim razmišljanjem.
Njeno zdravo biće je, međutim, ubrzo zauzelo odbrambeni stav. Znala je da je
pred njom jedan nemirni i neizvesni period, da je Pjer bolestan i da je Albertov
raspust pri kraju. Nije nikako mogla dozvoliti sebi da sađa i ona poklekne i da se
preda crnim mislima. Pjer prvo treba da ozdravi, Albert da otputuje, a da Feragut
bude u Indiji, pa da tada vidi šta će dalje, jer ni tada neće biti kasno da jadikuje
nad svojom sudbinom i da se sita isplače. Sada to nije imalo smisla, ona to nije
smela da uradi, to nikako nije dolazilo u obzir.
Vazu sa spirejom stavila je napolje, ispred prozora. Otišla je u spavaću sobu,
stavila malo kolonjske vode na svoju maramicu i njome obrisala čelo, u ogledalu
proverila svoju strogu krutu frizuru i mirnim koracima otišla u kuhinju da sama
pripremi Pjeru nešto za jelo.
Malo kasnije se s tim jelom pojavila u Pjerovoj sobi; uspravila ga je i, ne
obraćajući pažnju na njegove gestove odbijanja, odlučno ali pažljivo ga nahranila
žumancetom, stavljajući ga kašikom u njegova usta. Obrisala mu je usta i poljubila
ga u čelo, ispravila posteljinu i rekla mu da bude dobar i da spava.
Kad se Albert vratio iz šetnje, povukla ga je sa sobom na verandu, gde je laki
107

letnji povetarac lelujao zategnutu tendu sa smeđim i belim prugama.
„Lekar je opet dolazio”, počela je da mu priča. „Kaže da Pjeru živci nisu u redu
i da treba da ima svoj mir. Žao mi je zbog tebe, ali zasada u kući ne sme da se
svira klavir. Znam da je to za tebe žrtva, mladiću moj. Možda bi bilo mudro da pri
ovom lepom vremenu na nekoliko dana otputuješ u planine ili u Minhen. Šta
misliš? Tata sigurno ne bi imao ništa protiv toga.”
„Hvala ti, mama, to je lepo od tebe, otputovao bih možda na jedan dan, ali ne na
duže. Ako odem, neće nikoga biti pored tebe dok Pjer leži bolestan. Osim toga,
sada bi trebalo da počnem da radim školski zadatak, sve vreme dosad sam samo
lunjao... Samo kad bi Pjer brzo ozdravio!”
„Dobro, Alberte, u pravu si. Stvarno mi je ovaj period težak i ja sam srećna što
si pored mene. I s tatom se sada bolje slažeš, zar ne?” „Ah, da, i to otkako je
odlučio da otputuje. Uostalom, vrlo retko ga viđam jer on po ceo dan slika. Znaš,
ponekad mi je žao što sam često bio grozan prema njemu — i uprkos tome što je i
on mene mučio, ima u njemu nečega što mi oduvek imponuje. On je užasno
jednostran, ne razume se mnogo u muziku, ali je ipak veliki umetnik i ima neki svoj
životni cilj. To je ono što mi toliko imponuje. On zaista nema ništa od toga što je
slavan, a još manje mu je stalo do novca; novac nije ono zbog čega on radi.”
Nabrao je čelo nastojeći da nađe prave reči kojima bi izrazio svoje misli, ali
nije mogao da se izrazi onako kako je želeo iako je bila reč o tačno određenom
osećanju. Majka se nasmešila na njega i pomilovala ga po kosi.
„Hoćemo li večeras opet zajedno da čitamo francuski?”, upitala ga je laskavim
tonom.
On je potvrdno klimnuo glavom i takođe se nasmešio; u istom trenutku se njoj
učinilo glupim i neshvatljivim da je do malopre osećala želju za nekim drugačijim
životom a ne onim koji bi u potpunosti posvetila svojim sinovima.

108

PETNAESTO POGLAVLJE
Kratko vreme pred podne, na rubu šume se pred svojim gospodarom pojavio
Robert da bi mu pomogao da odnese kući pribor za slikanje. Feragut je završio još
jednu skicu koju je želeo sam da nosi. Sada je tačno znao kako slika treba da
izgleda i nameravao da se već za nekoliko dana posveti radu na njoj.
„Sutra rano ujutro opet ćemo da dođemo ovamo”, rekao je zadovoljno, dok je
žmirkajući umornim očima gledao sjajni podnevni svet oko sebe.
Robert je polako otkopčao svoj kaput i iz gornjeg džepa izvadio jednu hartiju;
bio je to u stvari malo izgužvani i neadresirani koverat.
„Rečeno mi je da vam dam ovo.”
„Od koga je?”
„Od gospodina doktora. Tražio vas je oko deset sati, ali mi je rekao da vas ne
prekidam dok radite.”
„Dobro. Hajdemo!”
Sluga je s ruksakom, poljskom stolicom i štafelajem išao napred, dok je Feragut
zastao i otvorio mali koverat, s osećanjem da je u njemu neprijatno obaveštenje. U
kovertu je bila samo doktorova karta s na brzinu i nejasno olovkom naškrabanom
porukom: „Molim Vas da popodne dođete kod mene, želeo bih da razgovaram s
Vama u vezi s Pjerom. Njegove tegobe su manje bezazlene nego što sam hteo da
kažem pred Vašom suprugom. Nemojte da se uplašite i bez potrebe budete
zabrinuti pre nego što porazgovaramo.”
Feragut je nastojao da odagna strah od kojeg mu se dah gotovo oduzeo i
primorao sebe da stoji mirno i cedulju pažljivo pročita još dvaput. „Ozbiljnije
nego što sam hteo da kažem pred Vašom suprugom!” Tu se skriva neprijatelj!
Njegova žena ni u kom slučaju nije bila toliko krhka ili nervozna da bi se zbog
neke sitnice moralo imati toliko obzira prema njoj. Dakle, bilo je nešto loše, nešto
opasno, Pjer bi mogao da umre! Ali tu je pisalo i „tegobe”, što zvuči prilično
bezazleno. A onda i „bez potrebe zabrinuti”! Ne, sigurno nije tako strašno. Možda
je reč o nekoj zaraznoj bolesti, nekoj bolesti. Možda doktor hoće da izoluje Pjera,
da ga smesti u neku kliniku?”
109

Razmislio je i umirio se. Polako je silazio niz brdo, ugrejanom poljskom stazom
prema kući. Svakako će učiniti ono što lekar traži od njega, ali tako da žena ništa
ne primeti.
Stigavši kući, ipak ga je izdalo strpljenje. I pre nego što je sliku stavio na mesto
i oprao se, odjurio je u kuću — prethodno je još vlažnu sliku naslonio na zid uz
stepenište — i tiho ušao u Pjerovu sobu. Njegova žena je bila tamo.
Nagnuo se nad dečaka i poljubio ga u kosu.
„Dobar dan, Pjer. Kako si?”
Pjer se slabašno nasmešio. Odmah zatim počeo je da njuši uzdrhtalim
nozdrvama, i rekao: „Ne, nemoj, odlazi! Tako smrdiš!”
Feragut poslušno stade u stranu.
„To je samo terpentin, dečače moj. Tata se još nije oprao jer je odmah želeo da
te vidi. Odmah idem da se operem i da se presvučem, pa se vraćam kod tebe.
Važi?”
Izašao je i usput uzeo sliku. U ušima mu je odzvanjao Pjerov glas kojim se žalio.
Za stolom ga je gospođa Adela obavestila o tome šta je doktor rekao.
Obradovao se kad je čuo da je Pjer jeo a da nije opet povraćao. Ipak je ostao
uznemiren i nesiguran, s mukom se naprežući da otpočne neki razgovor s Albertom.
Posle toga je oko pola sata sedeo na rubu Pjerovog kreveta, dok je mališan
mirno ležao i povremeno se hvatao za čelo kao da ga boli. S ljubavlju i pun straha
posmatrao je male usne koje su izgledale bolesno opuštene, i lepo svetlo čelo na
kojem je sada, između očiju, bila vidljiva jedna mala uspravna bora, bolesnička,
ali dečije meka i neurezana, koja će potpuno nestati kad Pjer ponovo bude bio
zdrav. On mora opet da bude zdrav — iako će njegov odlazak i napuštanje deteta
tada dvostruko boleti. Pjer mora nastaviti da raste u svoj svojoj suptilnosti i
vedroj dečačkoj lepoti i da kao cvet diše na suncu, pa makar ga on nikada više ne
video i rekao mu „zdravo”. Mora da postane zdrav i lep, vedar muškarac u kojem
će nastaviti da živi ono najnežnije i najčistije što bi nasledio od oca.
Dok je sedeo na detetovom krevetu, počeo je da naslućuje koliko mu još gorčine
ostaje da iskusi dok sve ovo jednom ne bude iza njega. Usne su mu zadrhtale, a
srce se borilo sa žaokama, ali uprkos svoj patnji i svim strahovima, duboko u sebi
osećao je da njegova odluka ostaje čvrsta u nepokolebljiva. To je bilo u redu, na
nju nisu više uticali ni bol, ni ljubav. Ipak, preostalo mu je da doživi i ovaj
110

poslednji period i da se ne povlači pred patnjom; bio je spreman da čašu ispije do
dna, jer je počev od poslednjih nekoliko dana nepogrešivo osećao da ga samo kroz
ovu mračnu kapiju vodi put prema životu. Ali ako sada bude kukavica, ako sada
pobegne i poštedi sebe bola, sa sobom će na put poneti mulj i otrov i nikada neće
stići u čistu svetu slobodu za kojom je čeznuo i za koju je bio voljan da podnese
svaku patnju.
Međutim, sada je, pre svega, morao da razgovara s doktorom. Podigao se, pun
nežnosti pozdravio Pjera i potom izašao. Setio se da bi Albert mogao da ga odveze
u grad; otišao je do njegove sobe, prvi put ovoga leta. Energično je pokucao na
vrata.
„Napred!”
Albert je sedeo pored prozora i čitao. Brzo se podigao i, iznenađen, krenuo u
susret ocu.
„Imam jednu malu molbu, Alberte. Da li možeš sada da me brzo odvezeš u grad?
Možeš? Lepo! Onda, budi dobar i idi pomozi oko uprezanja konja, prilično žurim.
Hoćeš li jednu cigaretu?”
„Da, hvala. Idem odmah da se pobrinem za konje.”
Ubrzo su bili u kolima. Albert je bio napred, na kočijaševom sedištu.
Stigli su u grad, i kad je Feragut zamolio sina da zaustavi kola na jednom uglu,
sišao je i pozdravio se s njim, ne zaboravljajući da izgovori i nekoliko pohvalnih
reči na njegov račun.
„Hvala lepo. Napredovao si i sada čvrsto držiš uzde u rukama. Onda, zdravo, ja
ću se kasnije vratiti pešice.”
Brzo je odmicao vrućom gradskom ulicom. Lekar je živeo u jednom tihom
otmenom kraju, u kojem u ovo doba dana gotovo da nije bilo prolaznika. Jedna
zaprežna kola polako su prošla pored njega, a dva mala dečaka su trčala za njima,
ispruživši ruke da im pokisnu na kiši koja je tek rominjala, i smejući se prskali
jedan drugog u lice. Iz jednog otvorenog prozora u parteru čula se dosadna
klavirska muzika nekog učenika koji je vežbao. Feragut je uvek osećao veliku
odbojnost prema praznim gradskim ulicama, naročito leti; podsećale su ga na
njegove mladalačke godine, kad je u ovakvim ulicama živeo u neudobnim sobama,
u zgradama u kojima se uvek osećao miris kafe pomešan s mirisima iz kuhinje, i s
pogledom na krovni prozor, stalke za odlaganje isprašivača i smešno male bašte
bez ikakve draži.
111

U hodniku s velikim slikama na zidovima u „zlatnim” okvirima, s velikim
tepihom i diskretnim lekarskim mirisom, dočekala ga je mlada devojka u dugoj
snežnobeloj kecelji medicinske sestre, koja je od njega uzela vizitkartu. Odvela ga
je najpre u čekaonicu gde su na plišom presvučenim stolicama mirno i potišteno,
gledajući u novine, sedeli nekoliko žena i jedan mladi muškarac, zatim ga je na
njegovu molbu odvela u drugu prostoriju u kojoj su bili veliki svežnjevi nekog
medicinskog stručnog časopisa, poslagani po godinama izdanja; tek što se osvrnuo
po prostoriji, pojavila se ista devojka i odmah ga odvela kod doktora.
Seo je na veliku stolicu presvučenu kožom. Oko njega je sve bilo blistavo čisto
i sve je imalo svoju namenu. Prekoputa, za pisaćim stolom, onako mali i jedar,
sedeo je lekar; u visokoj prostoriji bilo je tiho, samo je jedan mali stojeći sat od
stakla i mesinga zvonko oglašavao svoj ravnomerni oštri hod.
„Da, dragi majstore, stanje vašeg dečaka nimalo mi se ne sviđa. Zar niste već
odavno primetili da nešto nije u redu s njim, mislim, recimo, na glavobolju, zamor,
neraspoloženje, odsustvo želje da se igra i tome slično? Molim? Tek u poslednjih
nekoliko dana? A da li je već dugo ovako osetljiv na zvuke, na svetlost i na
mirise? A, tako? Nije mogao, dakle, da podnese ni miris boje u ateljeu? Da, to se
uklapa u ostalo.”
Lekar je postavljao mnogo pitanja, a Feragut je, lako ošamućen od straha,
pažljivo odgovarao, potajno se diveći njegovom besprekorno preciznom načinu
izražavanja i želji da ga što više poštedi.
Zatim su pitanja postajala sve ređa, postavljana pojedinačno, da bi najzad
usledila duga pauza; tišina je kao veliki oblak lebdela u prostoriji, prekidana samo
piskavim oštrim hodom malog koketnog sata.
Feragut je obrisao znoj s čela. Osećao je da je došlo vreme da sazna istinu, i
pošto je lekar sedeo ćutke i kao skamenjen, njega je spopao bolan i parališući
strah. Okretao je glavu kao da će ga udaviti okovratnik košulje, a onda je naprosto
izletelo iz njega: „Zar je tako loše?”
Lekar je podigao glavu. Lica žućkastog od previše rada, bezizražajno ga je
pogledao, a zatim potvrdno klimuo glavom.
„Da, nažalost. Loše je, gospodine Feragut”, odgovorio je.
Nije više odvajao pogled od nega. Gledao ga je pažljivo i iščekujući i primetio
da je slikar pobledeo i nemoćno spustio ruke. Lekar je gledao kako čvrsto koščato
lice postepeno poprima izraz slabosti i bespomoćnosti, video kako njegove usne
112

počinju da se opuštaju, a pogled postaje unezveren. Video je kako se slikareve
usne krive i lako podrhtavaju i kako mu se kapci navlače na oči, kao u
onesvešćenog čoveka. Posmatrao je i čekao. A onda je video kako su se slikareve
usne stisnule, kako su oči živnule od čvrste volje, samo što je i dalje bio bled. Bilo
mu je jasno da je slikar spreman da ga sasluša.
„O čemu je reč, doktore? Nemojte nastojati da me poštedite, samo pričajte... Ne
mislite valjda da Pjer mora umreti?”
Lekar je privukao svoju stolicu bliže. Govorio je sasvim tiho, ali odlučno i
razgovetno.
„To niko ne može znati. Ali, ako nisam u potpunoj zabludi, mališan je vrlo
opasno bolestan.”
Feragut ga je pogledao pravo u oči.
„Zar mora da umre? Voleo bih da znam da li vi verujete da on mora da umre.
Shvatite... moram da znam.”
Slikar je nesvesno ustao i preteći iskoračio. Lekar mu je stavio ruku na mišicu,
na šta se slikar trgnuo i ubrzo, kao da je postiđen, ponovo utonuo u stolicu.
„Nema smisla razgovarati tako”, progovorio je lekar. „Mi ne odlučujemo o
životu i smrti, i mi lekari svakodnevno doživljavamo razna iznenađenja. Treba da
znate da za nas svaki bolesnik predstavlja nadu sve dok diše. Kuda bi nas vodilo
da nije tako?!”
Feragut je strpljivo klimuo glavom i samo upitao: „Dakle, šta je posredi?”
Lekar se kratko nakašlja.
„Ako se ne varam, reč je zapaljenju moždane ovojnice”
Feragut je, mirno sedeći, tiho ponovio te reči. Onda se podigao i pružio ruku
lekaru.
„Znači, zapaljenje moždane ovojnice”, rekao je govoreći sasvim polako i
oprezno, jer su mu usne podhrtavale kao da cvokoće od velike hladnoće. „Da li je
ta bolest uopšte izlečiva?”
„Sve je izlečivo, gospodine Feragut. Neko legne sa zuboboljom, a umre posle
samo nekoliko dana, neko pak ima sve simptome najteže bolesti, a izvuče se.”
„Da, da... i izvuče se... Idem ja sada, gospodine doktore. Mnogo ste se trudili
oko mene. Ali... zapaljenje moždane ovojinice, dakle, nije izlečivo?”
113

„Dragi gospodine...”
„Oprostite... Da li ste drugu decu lečili od moždane... od te bolesti? Da? Eto,
vidite! A da li su ta deca još živa?”
Lekar je ćutao.
„Da li makar dvoje od njih još živi, ili jedno?”
Odgovora nije bilo.
Lekar se, kao nevoljno, okrenuo prema stolu i otvorio jednu fioku.
„Nemojte tek tako da bacite pušku u žito!”, rekao je promenjenim tonom. „Da li
će se vaše dete izvući, to sada ne znamo. Ono je u opasnosti i mi mu moramo
pomoći koliko možemo. Svi moramo da mu pomognemo, shvatate li? Vi takođe.
Potrebni ste mi... Večeras ću još jednom navratiti kod vas. Za svaki slučaj ću vam
dati da ponesete prašak za spavanje, možda ćete i sami želeti da ga uzmete. A sada
me slušajte: mališanu morate obezbediti potpuni mir i davati mu jaču hranu. To je
najvažnije, nemojte smetnuti s uma.”
„To sigurno neću zaboraviti.”
„Ako bude imao bolove ili bude jako uznemiren, pomoći će mlaka kupka ili
mlaki oblozi. Imate li kesicu za led? Poneću jednu sa sobom. Tamo imate leda?
Onda, dobro... Moramo se nadati, gospodine Feragut. Nikako ne bi valjalo da se
neko od nas obeshrabri, svi moramo da se držimo, zar nije tako?”
Feragutovo ponašanje ulivalo mu je poverenje, i on ga je ispratio.
„Hoćete li moja kola? Tek oko pet sati će mi opet biti potrebna.
„Hvala, idem kući pešice.”
Krenuo je niz ulicu koja je, kao i malopre, bila pusta. Iz onog otvorenog prozora
i dalje su odzvanjali zvuci klavira na kojem je neko vežbao. Pogledao je na
časovnik. Bilo je prošlo oko pola sata otkako je prvi put prošao ovuda. Polako je
išao dalje, iz ulice u ulicu, prošavši pola grada. Plašio se da ga napusti. Tu, u
njemu, u ovoj glupoj bednoj gomili kuća, osećao se miris medicine i bolesti, tu su
se udomili jad i strah i smrt, na stotine tužnih bednih uličica nosilo je sa sobom sve
teško breme, i tu čovek nije bio sam. Ali, tamo na imanju, ispod drveća i pod
vedrim nebom, među zvucima kose i pesme cvrčaka, činilo mu se da pomisao na
postojeću situaciju mora biti mnogo strašnija, mnogo besmislenija, mnogo
očajnija.
Bilo je veče kad je, sav prašnjav i mrtav umoran, stigao kući. Lekar je već bio
114

tamo, ali je izgledalo da gospođa Adela još ništa ne zna, jer je bila staložena.
Dok su večerali, Feragut je s Albertom ćaskao o konjima. Sve vreme je smišljao
o čemu da govori, šta da pita, a Albert bi mu spremno odgovarao. Svi su videli da
je tata vrlo umoran, ništa drugo nisu primetili. A on je, s gotovo ironičnim gnevom
sve vreme mislio: mogla bi smrt da mi viri iz očiju, oni to ne bi primetili! Moja
žena i moj sin! A Pjer umire! Ova misao mu se stalno tužno vrtela po glavi dok je
tvrdo, kao da ima drveni jezik, uobličavao reči koje nikoga nisu zanimale. A onda
je uz to došla i druga misao: tako i treba da bude! Tako ću sam ispiti svoju patnju,
sve do poslednje gorke kapi. Sedeću ovako i ponašati se dvolično i gledati kako
moj mali sin umire. Ako posle toga budem ostao živ, više neće postojati ništa što
me vezuje i ništa što bi mi moglo naneti bol, onda ću da odem i nikada više u
životu neću lagati, nikada više ponovo verovati u ljubav, nikada više nešto
očekivati i biti kukavica... Tada ću znati samo za život, za aktivnosti i za
napredovanje, neće više biti ni mirovanja, ni opuštanja.
U tom opskurnom naslađivanju osećao je kako ga peče bol u srcu, divlje i
nepodnošljivo, ali bol čista i velika kakvu još nikada u životu nije osećao, i video
je kako pred božanskim plamenom tone njegov mali tužni izveštačeni i loše
izgrađeni život koji nije više bio vredan pomena, pa čak ni pokude.
Tako je sedeo još ceo jedan večernji sat pored dečaka u polumračnoj
bolesničkoj sobi, u njoj je proveo jednu tešku besanu noć na čijem plamenu je
izgarao, u dubini duše iskreno prepušten svojoj patnji koja ga je izjedala, ničemu
se ne nadajući, ništa ne želeći osim da ga taj plamen zahvati i da ga sprži do
poslednje čestice koja se trza. Shvatao je da tako mora da bude, da upravo onog
najvoljenijeg i najbojeg i najčistijeg mora da se odrekne i da mora da gleda kako
umire.

115

ŠESNAESTO POGLAVLJE
Pjeru nije bilo dobro i njegov otac je gotovo ceo dan proveo sedeći pored
njega. Dečaka je stalno bolela glava, disao je brzo i svaki njegov udisaj zapravo je
bio jedno uplašeno ječanje. Povremeno bi se njegovo malo mršavo telo potresalo
od kratkih trzaja, ili bi se lučno visoko izvilo. Posle toga bi opet dugo ležao
potpuno nepomičan i najzad bi dobio napad grčevitog dahtanja. Posle toga bi
spavao jedan sat, a pri buđenju bi sa svakim udisajem opet i bolno ječao.
Nije čuo ono što bi mu se reklo, a kad bi ga gotovo silom uspravili i hranili ga,
to bi prihvatao mehanički i ravnodušno. Pri slabom svetlu — pošto su zastori bili
sasvim navučeni, Feragut je dugo sedeo nagnut nad mališanom i vrlo pažljivo ga
gledao; sa zebnjom u srcu je posmatrao kako s ljupkog, njemu tako bliskog
dečakovog lica, nestaje jedna po jedna lepa nežna crta. Ono što je preostalo bilo je
jedno bledo, pre vremena ostarelo lice, jedna neprijatna maska patnje
pojednostavljenih crta, na kojoj se nije moglo čitati ništa osim bola i gađenja i
velikog užasa.
Povremeno bi, u trenucima dečakove usnulosti, otac video kako se ublažavaju
crte njegovog izobličenog lica i kako ono ponovo dobija zračak izgubljene draži iz
vremena kad je dete bilo zdravo. Tada bi netremice gledao, s mnogo ljubavi i s
bolnom čežnjom, nastojeći da još jednom i još jednom ureže u pamćenje svu tu
umiruću lepotu.
Tada mu se činilo da nikada u svom životu nije znao šta je ljubav, nikada do
ovih trenutaka bdenja i posmatranja.
Gospođa Adela danima ništa nije naslućivala; tek postepeno je primetila da je
Feragut napet i odsutan duhom, i tada je najzad posumnjala, ali je tek posle još
nekoliko dana počela da povezuje činjenice. Jedne večeri, kad je Feragut izašao iz
Pjerove sobe, ona ga je zaustavila i kratko mu rekla uvređenim tonom i s gorčinom
u glasu: „Šta je s Pjerom? O čemu je reč? Vidim da znaš nešto
On je pogleda kao da se trgao iz duboke smućenosti. „Ne znam, dete”,
odgovorio je suvih usana. „Jako je bolestan, zar ne vidiš i sama?”
„Vidim. Samo hoću da znam šta mu je. Ti i lekar se ophodite prema njemu kao
116

da je nasmrt bolestan. Šta ti je on rekao?”
„Rekao mi je da je dete teško bolesno i da ima mesta našoj zabrinutosti. Reč je
o nekom zapaljenju u njegovoj jadnoj glavi. Sutra ćemo zamoliti doktora da nam
kaže nešto više o tome.”
Ona se odjednom naslonila na jednu policu s knjigama i rukom se uhvatila za
nabore zelene zavese. Pošto je ćutala, Feragut je strpljivo ostao da stoji; lice mu je
bilo sivo, a oči izgledale kao da su zapaljene. Ruke su mu lako podrhtavale, pa
ipak se savlađivao, čak mu je i neki smešak, jedan neobičan tračak pomirenosti,
strpljenja i ljubaznosti, titrao na licu.
Polako je došla do njega. Stavila je ruku na njegovu mišicu; bilo je očigledno da
jedva stoji na nogama. Šapatom je upitala: „Da li misliš da mora umreti?”
Na Feragutovim usnama još uvek je lebdeo onaj slabi smušeni osmeh, ali su mu
niz lice potekle suze. Samo je potvrdio glavom i pošto je ona, izgubivši ravnotežu,
skliznula niz njega, on ju je podigao i pomogao joj da sedne na stolicu.
„To nikada ne može da se zna sa sigurnošću”, rekao je polako i otegnuto, kao da
s gađenjem ponavlja neku lekciju koje mu je već odavno preko glave. „Važno je da
nikada ne treba gubiti nadu.”
„Ne treba gubiti nadu”, mehanički je ponovio posle izvesnog vremena, kad se
ona malo povratila i uspravila se.
„Da”, rekla je, „da, u pravu si.” Posle kraće pauze je nastavila: „To nije
moguće. To nije moguće.”
Iznenada je opet stajala uspravno, oči su joj živnule i izgledala je puna
razumevanja, ali i tuge.
„Ti se stvarno”, rekla je glasno, „nikada više nećeš vratiti, zar ne? Znam.
Napustićeš nas.”
Feragut je uvideo da je to trenutak u kojem čovek ne sme dozvoliti sebi da bude
neiskren. Zato je rekao kratko, bezbojnim glasom: „Da.”
Klatila je glavom tamo-amo kao da mora dobro da razmisli, a to joj ne uspeva.
Ono što je potom rekla nije bio rezultat razmišljanja i proračunatosti, nego je
poteklo sasvim nesvesno iz trenutka tuge i beznađa, od umora i posustalosti, a pre
svega iz nejasne potrebe da se nešto popravi, da se bilo kome ko je nadohvat učini
nešto dobro.
„Da... tako sam i mislila”, rekla je. „Ali, Johane, slušaj! Pjer ne sme da umre!
117

Ne sme sve, baš sve, sada odjednom da se slomi! I, znaj, želela bih još nešto da ti
kažem: ako ozdravi, uzmi ga kod sebe. Jesi li čuo? Neka ostane s tobom!”
Feragut nije odmah shvatio. Postepeno, malo-pomalo, postalo mu je jasno šta je
ona zapravo izgovorila i da je sada to ono zbog čega su se godinama svađali i zbog
čega je on toliko mnogo godina oklevao i patio — i to mu ona obećava sada, kad
je prekasno.
Bilo mu je neizrecivo besmisleno da sada odjednom može da ima ono što mu je
žena tako dugo uskraćivala, još i više — da mu Pjer može pripasti sada, kad je na
pragu smrti. Sada bi mu, dakle, dvaput umro! To je bilo ludo, smešno! Bilo je
toliko groteskno i protiv zdravog razuma da je zaista hteo grohotom i gorko da se
nasmeje.
Ali, ona je bez ikakve sumnje mislila ozbiljno. Očigledno nije bila sasvim
poverovala u to da će Pjer stvarno umreti. Bio je to gest njene dobrote, njena
ogromna žrtva na koju je bila spremna u tom trenutku bolne pometnje. Nije mogao
da pokaže da je njenu žrtvu, njenu čudnu zakasnelu velikodušnost osetio kao tešku
ironiju.
Već je bila nestrpljiva, očekujući njegovu reakciju. Zašto ne kaže nešto? Zar joj
ne veruje? Ili mu je postala toliko tuđa da od nje ništa ne želi da prihvati, pa čak ni
tu veliku žrtvu koju je bila spremna da podnese radi njega?
Već su mišići lica počeli da joj podrhtavaju od razočaranja kad je Feragut uspeo
da vrati kontrolu nad sobom. Uzeo je njenu ruku, nagnuo se i hladnim usnama je
lako dodirnuo, rekavši: „Hvala ti.”
Onda se setio nečega, pa dodao: „Znači da ću odsada smeti da se brinem o
Pjeru. Dozvoli da noćas bdim nad njim.”
„Smenjivaćemo se”, rekla je ona odlučno.
Pjer je te večeri bio veoma miran. Na stolu je stajala mala noćna lampa čija
slabašna svetlost nije ispunjavala prostoriju i koja se prema vratima gubila u
smeđem sumraku. Feragut je još dugo slušao Pjerovo disanje, a potom je legao na
uski divan koji je za njega bio unesen u Pjerovu sobu.
Gospođa Adela se probudila noću u dva sata, upalila svetlo i ustala. Sa svećom
u ruci, u noćnom ogrtaču, došla je u detetovu sobu. Naišla je na potpunu tišinu.
Pjerove trepavice su blago podrhtavale kad je svetlost obasjala njegovo lice, ali
se nije probudio. Na divanu je, obučen i lako zgrčen, spavao njen muž. I njemu je
osvetlila lice i izvesno vreme stajala pored njega. Videla je njegovo prirodno i
118

iskreno lice puno bora, njegovu osedelu kosu, opuštene obraze i podočnjake.
„I on je ostario”, pomislila je s osećanjem sažaljenja, ali i zadovoljstva, i umalo
pala u iskušenje da ga pomiluje po razbarušenoj kosi. Ipak, to nije učinila. Nečujno
je izašla iz sobe, a kad je ujutro, posle nekoliko sati, ponovo došla, našla je
Feraguta već odavno budnog i predusretljivog, kako sedi pored Pjerovog kreveta,
a njegove stisnute usne i pogled pri pozdravljanju su opet odavali onu tajanstvenu
snagu i odlučnost kojima je, kao u oklopu, bio obavijen već danima.
Za Pjera je počinjao loš dan. Dugo je spavao, a kad se probudio, ležao je
otvorenih očiju i ukočena pogleda dok ga novi talas bolova nije uznemirio. Besno
se bacao po krevetu, stisnuo male šake u pesnice i njima pritisnuo oči; lice mu je
bilo čas samrtnički bledo, čas jarkocrveno. A onda, u nemoćnom gnevu prema
nepodnošljivim mukama, počeo je da vrišti; vrištao je tako dugo i tako jadno da je
njegov otac, bled i skrhan, morao da izađe iz sobe jer nije više mogao da ga sluša.
Pozvao je lekara, koji je toga dana dolazio još dvaput, a predveče je doveo sa
sobom i negovateljicu. Uveče je Pjer izgubio svest. Negovateljicu su poslali da
legne, a majka i otac su cele noći ostali budni, s osećanjem da kraj još nije daleko.
Mališan se nije pomerao, disao je neravnomerno ali snažno.
Feragut i njegova žena su, međutim, mislili na vreme kad je jednom Albert bio
jako bolestan i kad su ga zajedno negovali. Oboje su osećali da se slični važni
događaji ne mogu ponoviti. Blagim i pomalo umornim glasom, šapatom su
razgovarali preko kreveta, ali ni reč nisu progovorili o prošlosti, ni reč o
nekadašnjim dešavanjima. Avetinjski ih je doticala sličnost situacije i događaja,
ali oni sami sada su bili drugačiji, nisu više bili oni isti ljudi koji su tada, upravo
kao i sada, bili nagnuti nad smrtno bolesnim detetom i zajedno bdeli i patili.
Za to vreme, Albert, obuzet nemirom i brigom, nije mogao da zaspi. Usred noći,
poluodeven i na vrhovima prstiju, došao je u Pjerovu sobu. Uzbuđenim glasom,
šapatom je upitao da li može da pomogne, da učini nešto.
„Hvala”, rekao mu je Feragut, „ali nema šta da se radi. Idi da spavaš, budi
zdrav!”
Čim je Albert izašao iz sobe, slikar je zamolio ženu: „Idi malo kod njega i teši
ga ”
Gospođa Adela ga je rado poslušala; bilo joj je drago što je njen muž učinio taj
prijateljski gest prema njoj. Tek pred svitanje je, na njegov nagovor, otišla da
legne. Kad se razdanilo, pojavila se negovateljica i smenila Feraguta. Kod Pjera
119

se ništa nije bilo promenilo.
Feragut je neodlučno išao kroz park. Još mu se nije spavalo, iako su ga na umor
upozoravale njegove umorne oči, koje su ga pekle, i neki prigušeni osećaj
mlitavosti. Okupao se u jezeru i zamolio Roberta da mu donese kafu. Potom je, u
ateljeu, posmatrao skicu koju je uradio u šumi. Bila je naslikana sveže i raskošno,
ali ipak to nije bilo ono što je zapravo tražio, a sada je ionako morao da se
odrekne slike koju je planirao da uradi i slikanja Roshaldea.

120

SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Od pre nekoliko dana kod Pjera nije bilo nikakvih promena. Jednom ili dvaput
dnevno imao bi napad grča i bolova, inače je sve vreme ležao u polusnu, otupelih
čula. Toplo vreme je u međuvremenu prešlo u niz nepogoda, postalo je hladno, a
od kiša su vrt i celo imanje izgubili svoj raskošni letnji sjaj.
Feragut je noć najzad opet proveo u svom krevetu i dugo duboko spavao. Tek
sada, kad se oblačio pored otvorenog prozora, primetio je da je napolju sumorno i
hladno; protekli dani su mu prošli kao u nekom bunilu. Nagnuo se nad prozorom i,
lako se naježivši od hladnoće, udisao vlažni vazduh oblačnog jutra. Mirisalo je na
vlažnu zemlju i na blizinu jeseni, a on, koji je svojim prefinjenim čulima navikao
da oseti znake godišnjih doba, s čuđenjem je primetio kako mu se ovo leto gotovo
bez traga izmigoljilo, kao da ga nije ni bilo. Imao je utisak da je u Pjerovoj sobi
proveo ne samo nekoliko dana nego čak nekoliko meseci.
Prebacio je preko sebe kišnu kabanicu i otišao u kuću. Saznao je da se mališan
probudio rano, ali da od pre jednog sata opet spava, te da mu je pri doručku Albert
pravio društvo. Veliki dečak je Pjerovu bolest teško primio k srcu i patio, ne
dozvolivši da iko to primeti u ionako deprimirajućoj bolesničkoj atmosferi i
utučenosti zbog briga u kući.
Kad je Albert otišao da bi prionuo na domaće zadatke, Feragut se uputio kod
Pjera, koji je još spavao, i seo pored njegovog kreveta. Tih dana je ponekad želeo
da se sve brzo okonča, za dobro deteta, koje već dugo nije izgovorilo nijednu reč i
izgledalo tako iscrpljeno i ostarelo kao da je i samo svesno da mu više nema
pomoći. Ipak, Feragut nije hteo da propusti nijedan čas, s ljubomornom predanošću
čuvao je svoje mesto pored bolesnikovog kreveta. Ah, kako je mali Pjer nekada
često dolazio kod njega i nalazio ga umornog ili ravnodušnog, zadubljenog u rad ili
izgubljenog u moru svojih briga, koliko je samo puta rasejano i odsutno tu malu
mršavu ruku držao u svojoj, gotovo i ne obraćajući pažnju na reči koje bi mu Pjer
uputio, a sada je svaka njegova izgovorena reč postala neprocenjivo blago! To
više nije moglo da se popravi. Ali sada, kad je jadni dečak ležao u mukama i sam,
sa svojim nenaoružanim razmaženim dečijim srcem bio suprotstavljen smrti, sada,
kad je bio primoran da u nekoliko dana iskusi svu tu obamrlost, savbol, strah i sva
121

razočaranja kojima bolest, slabost, starenje i blizina smrti plaše i tište ljudsko
srce, sad je hteo stalno da bude uz njega kako ne bi bio odsutan ili neophodan u
slučaju da ga u nekom trenutku mališan traži da bi nešto učinio za njega ili mu
pružio malo ljubavi.
I, gle, toga jutra je bio nagrađen; Pjer je otvorio oči, nasmešio se na njega i
slabašnim nežnim glasom izgovorio: „Tata!”
Slikaru je srce žestoko počelo da lupa kad je najzad čuo glas koji mu je toliko
nedostajao, glas koji ga zove i koji se obraća upravo njemu. Tako dugo je taj glas
slušao kako samo ječi i nejasno bunca u tupom bolu, da se zaprepastio od radosti.
„Pjer, milo moje!”
Nežno se nagnuo i poljubio dečakove nasmešene usne. Pjer je izgledao svežiji i
srećniji nego što se Feragut nadao da će ga ikada opet videti takvog; oči su mu bile
bistre, pogled svestan, a duboka bora između obrva bila je gotovo nestala.
„Da li ti je bolje, dušo?”
Dečak se smeškao i začuđeno gledao u oca.
Feragut mu je pružio ruku, a Pjer je u nju stavio svoju ručicu, koja nikada nije
bila jaka, a sada i tako mala i bela i umorna.
„Odmah ćeš dobiti doručak, a posle ću ti pričati priče.”
„O, da, o Gospodinu Mamuzi i o letnjim pticama”, rekao je Pjer, a njegov otac
je nalazio da je pravo čudo što dete govori i smeška se i opet pripada njemu.
Doneo mu je doručak i Pjer je rado jeo, čak je otac uspeo da ga nagovori da
pojede još jedno jaje. Onda je zatražio svoju omiljenu slikovnicu. Otac je pažljivo
povukao u strane jednu od zavesa; bleda svetlost tmurnog kišnog dana doprla je u
sobu i Pjer je pokušao da se uspravi kako bi gledao slike. Izgledalo je da mu to
nije prouzrokovalo bol i on je pažljivo posmarao više listova, i omiljene slike
pozdravljao kratkim usklicima radosti. Onda se umorio od sedenja, a oči su opet
počele malo da ga bole. Otac ga je postavio u ležeći položaj, a Pjer ga je zamolio
da mu pročita nekoliko stihova, pre svega o Puzavoj Ivici koja dolazi kod
apotekarke Dobričice:
O, Dobričice, apotekarko,
O, mast mi lekovitu daj,
Pomozi mi nekako!
122

Noga me boli baš jako!
Feragut se trudio, čitao je što je poletnije i vragolastije mogao, a Pjer mu se
zahvalno smeškao. Ipak, činilo se da stihovi nemaju više onu staru privlačnu snagu,
kao da je Pjer, otkako ih nije više čuo, ostario nekoliko godina. Verovatno su slike
i stihovi izazvali u njemu sećanje na mnoge lepe vesele dane ispunjene smehom,
ali nijesu mogli da vrate stare radosti i uživanja; mališan nije bio svestan činjenice
da u sopstvenu prošlost, koja je do pre nekoliko dana, do pre nekoliko nedelja, još
bila stvarnost, gleda s čežnjom i tugom jedne odrasle osobe. On nije više bio dete.
Bio je bolesnik kome se stvarni svet već bio izmakao i čija je duša, koja je postala
vidovita, na sve strane i oko sebe sa strahom naslućivala smrt koja je vrebala.
Ipak, to jutro je, posle svih tih strašnih dana, bilo puno svetlosti i sreće. Pjer je
bio miran i zahvalan, a u Feragutu se i protiv njegove volje stalno budila nada da
nešto može da se promeni nabolje. Zar se uprkos svemu ne bi ipak moglo dogoditi
da dečak ostane živ? Tada bi pripao njemu; samo njemu!
Lekar je došao i dugo se zadržao pored Pjerovog kreveta, ali ga nije mučio
pitanjima i pregledima. Tek sada je došla i gospođa Adela, koja je naizmenično s
negovateljicom bdela pored bolesnog deteta. Bila je kao ošamućena zbog
čudesnog poboljšanja Pjerovog stanja, njegove ruke je držala tako čvrsto da su ga
zabolele i nije se trudila da sakrije suze koje su joj od radosti tekle niz lice. I
Albert je smeo da dođe nakratko.
„To je kao neko čudo”, rekao je Feragut doktoru. „Zar niste i vi iznenađeni?”
Lekar se ljubazno nasmešio. Nije protivrečio, ali je bilo očigledno da nije
naročito ni oduševljen. Feragut je zbog toga odmah osetio nepoverenje. Pomno je
posmatrao svaki doktorov gest i u njegovim očima je, dok se doktor smeškao,
video hladni oprez i brigu koju je vešto prikrivao. Posle toga je, osluškujući pored
odškrinutih vrata, čuo razgovor lekara i negovateljice, i uprkos tome što nije
mogao da razume gotovo nijednu reč, po strogom, odmerenom i ozbiljnom
prizvuku njihovog šapata zaključio je da je posredi nešto opasno.
Najzad je lekara otpratio do kola i u poslednjem trenutku ga upitao: „Ne držite
mnogo do tog poboljšanja, zar ne?”
Ružno uzdržano doktorovo lice okrenulo se prema njemu. „Budite srećni što se
jadno dete bar nekoliko sati oseća dobro! Nadajmo se da će to potrajati malo
duže.”
123

U njegovim mudrim očima nije mogla da se nasluti nada.
Užurbano, da ne bi izgubio ni trenutak, Feragut se vratio u dečakovu sobu.
Majka je upravo pričala bajku o Trnoružici; on je seo pored nje i gledao u Pjerovo
lice, po kojem se videlo da on pažljivo prati ono što mu se čita.
„Da li da ti ispričam još nešto?”, upitala je gospođa Adela.
„Ne”, odgovorio je dečak umorno. „Kasnije.”
Ona je otišla u kuhinju. Otac je uzeo Pjerovu ruku. Obojica su ćutali, ali je
dečak smeškajući se povremeno pogledao u oca, kao da se raduje što je tata pored
njega.
„Sada ti je mnogo bolje”, rekao je Feragut laskavim glasom.
Pjer je lako porumeneo, njegovi prsti su se poigravali u očevoj ruci.
„Ti me voliš, tata, je li tako?”
„Naravno, dušo. Ti si moj dragi dečak, a kad budeš ozdravio, zauvek ćemo
ostati zajedno.”
„Da, tata... Jednom sam bio u vrtu i tamo sam bio sasvim sam, vi me niste više
voleli. Ali vi morate da me volite i morate da mi pomognete ako opet budem imao
bolove. Oh, kako me je to bolelo!”
Napola je zažmurio i govorio je tako tiho da je Feragut morao da se sagne tik do
njegovih usta kako bi ga razumeo.
„Morate mi pomoći. Biću dobar, uvek... Ne smete me grditi! Je li da me nikada
nećete grditi? To moraš da kažeš i Albertu.”
Očni kapci su mu zatreperili i ponovo je otvorio oči, ali mu je pogled bio mutan,
a zenice prevelike.
„Spavaj, dete, samo spavaj. Umoran si. Spavaj, spavaj, spavaj.”
Feragut mu je pažljivo spustio kapke i pevušio mu kao nekada ranije, kad je Pjer
bio beba. Činilo se da je time uspavao dečaka.
Nakon jednog sata došla je negovateljica da zamoli Feraguta da ode na ručak i
da u međuvremenu ona ostane pored Pjera. Otišao je u trpezariju, bez reči i
rasejano pojeo tanjir supe; nije slušao šta ostali pričaju. U njegovim ušima i dalje
su odzvanjale nežne dečakove reči izgovorene šapatom i pomalo uplašeno. Ah,
koliko stotina puta je imao prilike da ovako razgovara s Pjerom i da oseti naivno
poverenje i njegovu bezrezervnu ljubav, a to nije činio!
124

Mehanički je posegao za flašom da naspe sebi vode. U tom trenutku je iz
Pjerove sobe odjeknuo glasan odsečni prodorni vrisak koji je Feraguta trgnuo iz
njegovog bolnog sanjarenja. Svi su, prebledelih lica, skočili sa stolica, flaša je
pala, otkotrljala se do ruba stola i zveketom pala na pod.
U jednom skoku Feragut se našao na vratima.
„Kesu za led!”, zatražila je negovateljica.
On ništa nije čuo. Ništa osim strašnog očajničkog krika koji mu se u svest
zabadao kao nož u ranu.
Dojurio je do kreveta.
Tamo je Pjer ležao bled kao kreč, prestravljeno razvučenih usta, dok su se
njegovi omršaveli udovi krivili od jakih grčeva; oči su mu bile razrogačene u
nerazumnom užasu. Iznenada je još jednom zajaukao, još jače i prodornije, visoko
se lučno izvio tako snažno da je krevet podrhtavao, a onda je pao, pa se opet izvio,
zategnut od bola i lučno savijen, kao šiba u rukama nekog ljutitog dečaka.
Svi su, užasnuti i bespomoćni, nepomično stajali sve dok se, zahvaljujući
naređenjima negovateljice, nije uspostavio red. Feragut je kleknuo pored kreveta i
pokušavao da spreči Pjera da se povredi dok se trzao i bacao. I pored toga,
mališan je o metalni rub kreveta raskrvario desnu ruku kojom je bio zamahnuo.
Onda se zgrčio, okrenuo se tako da je sada ležao potrbuške, ćutke zario zube u
jastuk i počeo ravnomerno da izbacuje i povlači levu nogu. Podigao bi nogu,
jednim pokretom je pustio da padne udarivši o krevet, ostavio je tako trenutak, i
ponovio to isto još devet, deset puta, još dvadeset puta, i opet nastavio.
Žene su bile uposlene oko pripremanja obloga. Alberta su uđaljili. Feragut je
još uvek klečao pored kreveta i gledao kako se Pjerova noga ispod pokrivača diže,
ispruža se i pada sa zastrašujućom ravnomernošću. Tu leži njegov sin, čiji ga je
smešak još pre nekoliko sati obasjavao kao sunce i čije ga molećivo tepanje i
izražavanje ljubavi dirnulo i opčinjavalo do dna duše. Tu leži njegovo dete i ono
nije ništa drugo do jedno mehanički potresano telo, jedan jadni bespomoćni
zamotuljak bola i jada.
„Pored tebe smo”, rekao je sav očajan. „Pjer, sine, tu smo i hoćemo da ti
pomognemo.”
Međutim, nije više postojao put koji bi vodio od njegovih usana do dečakove
duše, niti su do strašne usamljenosti umirućeg više dopirali preklinjuće reči utehe i
besmisleni šapat izgovorenih reči nežnosti. On je bio daleko, u nekom drugom
125

svetu, hodao je, ožedneo, kroz paklenu dolinu punu patnje i samrtničkog straha i
možda sada tamo plačući doziva nekoga ko kleči pored njega i ko bi podneo svaku
patnju, samo da pomogne svom detetu.
Svi su znali da je ovo kraj. Od onog prvog krika koji ih je probudio iz sna i koji
je odražavajući duboku gorku patnju podsećao na životinjski, na svakom pragu
kuće i na svakom prozoru dežurala je smrt. Niko je nije spominjao, ali su je svi
prepoznali, pa i Albert i sluškinje tamo dole, čak i pas koji je bojažljivo cvileći
nemirno trčao tamo-amo po kiši. Iako su se svi trudili, kuvali vodu, stavljali
ledene obloge i neumorno nešto radili, u svemu tome nije više bilo ni borbe, ni
nade.
Pjer nije više bio pri svesti. Celim telom je drhtao kao da mu je hladno,
povremeno bi zaječao slabim glasom, a onda bi opet, nakon svakog napora, iznova
počeo da zamahuje i udara nogom, ravnomerno, kao pokretni satni mehanizam.
Tako je proteklo popodne, zatim i veče i najzad noć, a u svitanje, kad je mali
borac iscrpeo svu svoju snagu i predao se neprijatelju, njegovi roditelji, lica
umornih od bdenja, bez reči su se gledali preko kreveta. Johan Feragut je stavio
ruku na dečakovo srce i nije mogao napipati puls; ostavio je ruku na njegovim
mršavim prsima sve dok se ona postepeno nije sasvim ohladila.
Potom je oprezno pomilovao sklopljene ruke gospođe Adele i šapatom rekao:
„Gotovo je.” I dok je svoju ženu izvodio iz sobe i podupirao je slušajuči njeno
promuklo jecanje, te je potom prepustio negovateljici i oslušnuo pred vratima
Albertove sobe da proveri da li on još spava, i dok se vraćao u Pjerovu sobu i
mrtvog ga namestio u pravilan položaj, osećao je da je u njemu umrlo pola
njegovog života, našavši svoj mir.
Sabran, uradio je sve što bilo potrebno, a onda preminulog prepustio
negovateljici i legao. Spavao je kratko, ali duboko. Kad je puna svetlost dana
zasjala kroz prozor njegove sobe, probudio se, ustao i odmah se bacio na slikanje
svoje poslednje slike koju je planirao da još uradi na Roshaldeu. Otišao je u
Pjerovu sobu, povukao sve zavese i pustio da sveži jesenji dan obasja malo bledo
lice i ukočene ručice njegovog ljubimca. Potom je seo na rub kreveta, raširio jedan
karton i poslednji put nacrtao lice koje je tako često skicirao, koje je poznavao i
voleo još od njegovog nežnog postanka i koje je sada sazrelo i uprostilo se od
smrti, ali još bilo puno neshvatljive patnje.

126

OSAMNAESTO POGLAVLJE
Sunce je vatreno sijalo kroz rubove opuštenih oblaka koji su se napadali kiše,
kad se mala porodica kolima vraćala s Pjerove sahrane. Gospođa Adela je
uspravno sedela na kolima, njeno isplakano lice izgledalo je čudno svetlo i
ukočeno ispod crnog šešira i crne haljine zakopčane do grla. Albertu su kapci bili
otečeni i sve vreme je majku držao za ruku.
„Znači, vas dvoje sutra putujete”, rekao je Feragut živnuvši. „Ništa ne brinite, ja
ću ovde uraditi sve što još treba da se uradi. Samo hrabro, sine, opet će doći bolja
vremena!”
Zaustavili su se ispred Roshaldea. Iskričavo su se presijavale grane kestena s
kojih su padale kapi kiše. Ušli su u tihu kuću u kojoj su ih sačekale sluškinje,
obučene u crne haljine i govoreći šapatom. Pjerovu sobu zaključao je Feragut.
Kafa je bila pripremljena i njih troje su seli za sto.
„U Montreu sam rezervisao sobe za vas”, opet je Feragut počeo razgovor.
„Nastojte da se dobro odmorite. I ja ću da otputujem čim ovde budem sve završio.
Robert će ostati i održavaće kuću. On će imati moju adresu.”
Niko ga nije slušao, duboka sramna trezvenost pritiskala ih je kao mraz.
Gospođa Adela je oborene glave ukočeno gledala u mrve na stolnjaku. Bila je
utonula u svoju žalost i nije bila voljna da ikome dozvoli da je iz nje probudi, a
Albert ju je sledio u tome. Otkako je mali Pjer umro, nestalo je privida jedinstva
porodice, kao izraz ljubaznosti s lica nekoga ko se teškom mukom savlađivao dok
moćni gost kojeg se plašio nije otputovao. Feragut je bio jedini koji je preko svih
činjenica do poslednjeg trenutka nastavio da igra svoju ulogu, ne skidajući masku.
Plašio se da bi mu neka ženska scena mogla narušiti njegovo opraštanje od
Roshaldea, a u sebi je jedva čekao da njih dvoje najzad otputuju.
Još nikada nije bio toliko usamljen kao te večeri, dok je sedeo u svom sobičku.
Preko, u kući, njegova žena je pakovala kofere. On je pisao pisma i sređivao
poslove, Burkhartu, koji još nije znao da je Pjer umro, javio je da dolazi, a svom
advokatu i banci napisao uputstva i ovlašćenja. Sada je pisaći sto bio pospremljen
i on je ispred sebe postavio sliku mrtvog Pjera koji je sada ležao pod zemljom i
127

bilo je pitanje da li će Feragut ikada opet svoje srce na isti način predati nekom
ljudskom biću, da li će ikada moći još jednom ovako da pati. Sada je bio sam.
Dugo je posmatrao svoj crtež, opuštene obraze, kapke spuštene preko upalih
očiju, male stisnute usne i užasno omršavele dečije ruke. Onda je sliku zaključao u
atelje, uzeo kaput i izašao. U parku je već vladao mrak i bilo je mirno. Preko, u
kući, nekoliko prozora je još bilo osvetljeno, ali on nimalo nije mario za njih.
Međutim, ispod tamnih kestenova, u malom pokislom venjaku, na pošljunčanoj
čistini i u cvetnom vrtu još je lepršalo nešto kao život i sećanje. Tu mu je Pjer
jednom — zar to nije bilo pre više godina — pokazao malog zarobljenog miša, a
tamo kod plamenca je razgovarao s rojevima plavih noćnih leptira, za biljke je
izmišljao fantastična nežna imena. Ovde je svuda — u dvorištu kod živine i kod
kućice za psa, na travnjaku i pod drvoredom lipe, Pjer vodio svoj mali život, igrao
svoje igre, ovde su bili na svome njegov zvonki razuzdani dečački smeh i sva draž
njegove samovoljne, samostalne ličnosti. Ovde je stotinu puta neopažen uživao u
svojim dečijim radostima, doživljavao svoju bajku, ovde je verovatno ponekad
iskaljivao svoj gnev, ili plakao kad bi se osećao zanemaren i neshvaćen.
Feragut je tumarao po mraku zalazeći u svaki kutak u kojem je bilo nečega što bi
ga podsećalo na njegovog dečaka. Na kraju je kleknuo pored Pjerovog peščanog
brda i hladio ruke u vlažnom pesku; kad je pritom dotaknuo neki drveni predmet,
podigao ga i prepoznao Pjerovu lopaticu za pesak, nehotice je klonuo i najzad je,
prvi put u ova tri užasna dana, slobodno i nesputano zaplakao.
Ujutro je imao još jedan razgovor s gospođom Adelom.
„Teši se”, rekao joj je, „i ne zaboravi da je Pjer pripadao meni. Ti si mi ga
ustupila — još jednom ti se zahvaljujem za to. Još tada sam znao da će on umreti,
da mora da umre, ali je to ipak bilo lepo od tebe. Odsada možeš da živiš onako
kako ti se živi, ali nemoj da prenagliš u donošenju odluka. Zasada zadrži Roshalde,
mogla bi da se pokaješ ako ga ubrzo budeš prodala. U vezi s tim će te javni
beležnik još posavetovati. On misli da će ovde uskoro skočiti cene zemlje. Neka ti
je srećno s tim! Meni ovde ne pripada više ništa osim stvari u ateljeu. Kasnije ću
poslati ljude po njih.”
„Hvala... A ti? Zar ti nikada više nećeš doći ovamo?”
„Nikada više. Ne bi imalo svrhe. Samo još nešto sam hteo da ti kažem: u meni
nema više čak ni gorčine. Znam da sam za sve sam bio kriv.”
„Nemoj tako da govoriš! Činiš kako misliš da je dobro, ali me to ipak muči. Ti
128

ostaješ potpuno sam! Da, da si mogao da zadržiš Pjera... Ali ovako... Ne, nije
smelo doći do toga! I ja snosim deo krivice, znam...”
„Ovih dana smo sve ispaštali zbog toga, dete. Moraš biti staložena, sve je u
redu, zaista ne postoji ništa na šta bi mogla da se žališ. Vidi, sada je Albert samo
tvoj. A ja, ja imam svoj rad. Tako je sve podnošljivo. I ti ćeš biti srećnija nego što
si bila godinama unazad.”
Bio je toliko staložen da se i ona smirila. Ah, bilo je toga još mnogo, beskrajno
mnogo što bi još želela da mu kaže, za šta bi još trebalo da mu se zahvali i za šta bi
još mogla da ga optuži. Ali, shvatila je da je on u pravu. Bilo je očigledno da je
ono što je ona još osećala kao život i gorku stvarnost za njega postala nebitna
prošlost. Sada je valjalo ostati staložen i sve što je dotada bilo prepustiti
prošlosti. Tako je sada strpljivo slušala o tome šta je sve on naredio da se uradi i
čudila se kako je dobro razmislio o svemu i na sve mislio.
O razvodu nije rekao ni reč. On će da usledi kasnije, kad se bude vratio iz
Indije.
Posle ručka su se odvezli na stanicu. S mnogo kofera, Robert ih je tamo već
čekao. Uz veliku buku i mnogo čađi u velikom holu pod staklenom kupolom,
Feragut je ženu i sina otpratio u njihov kupe, kupio Albertu novine i predao mu
priznanicu za prtljag; ispred prozora je čekao da voz krene, u znak pozdrava skinuo
šešir i pogledom pratio voz sve dok Albert nije nestao s prozora.
Pirlikom povratka, zatražio je od Roberta da mu ispriča kako je raskinuo
veridbu na koju se odlučio prenagljeno. Kod kuće ga je već čekao stolar koji je
trebalo da napravi sanduke za njegove najnovije slike. Kad one budu zapakovane i
poslate, i on će otići. Nije mogao da dočeka da otputuje.
Stolar je obavio svoj posao i otišao. Robert je spremao u gospodarskoj kući,
zajedno s jedinom sluškinjom koja je još bila ostala; pokrili su nameštaj, zatvorili
prozore i spustili roletne.
Feragut je laganim koracima prošao kroz svoju radionicu, kroz dnevnu i spavaću
sobu, zatim je izašao, obišao jezero i prošao kroz park. Tako je na stotine puta
ovde šetao, ali mu se danas činilo da sve odzvanja od osame — kuća i vrt, jezero i
park... Hladan vetar je duvao kroz već požutele krošnje i u niskim naletima
donosio nove kišne oblake. Slikar se naježio i stresao od hladnoće. Sada ovde nije
više bilo nikoga o kome bi brinuo, prema kome bi morao da ima obzira, zbog koga
bi morao da pazi kako se ponaša, i tek sada je, u ledenoj samoći, osećao sve one
129

brige i bdenja, drhteću groznicu i svu onu ubitačnu iscrpljenost koji su mu se
nakupili poslednjih dana. Nije ih osećao samo u glavi i udovima, nego još
intenzivnije u duši. Ugasile su se i poslednje razigrane iskre mladosti i
iščekivanja, ali, uprkos tome, on ovu hladnu izolovanost i surovu trezvenost nije
doživljavao kao nešto zastrašujuće.
Nepogrešivo je, nastavljajući da hoda vlažnim stazama, pokušavao da poveže
niti svog života; nikada nije imao tako jasan i zadovoljavajući pregled njihovog
jednostavnog spleta. Bez imalo gorčine u sebi, zaključio je da je svim životnim
stazama išao kao da je bio slep. Sada je tačno video da je uprkos svim pokušajima
i uprkos nikada sasvim ugasloj čežnji, samo prošao pored života. On nikada i
nijednom u životu nije doživeo ni okusio onu pravu, strastvenu ljubav, bar ne do
ovih poslednjih dana. Tada je, kraj kreveta svoga dečaka koji je umirao, doživeo
svoju jednu jedinu pravu ljubav, ali suviše kasno; tada se prvi put desilo da
zaboravi i da prevaziđe samoga sebe. To će zauvek ostati njegov doživljaj i
njegovo jadno malo blago.
Ono što mu je preostalo bila je njegova umetnost koju nikada nije dublje i
sigurnije osećao kao upravo sada. Ostala mu je uteha autsajdera kojima nije dato
da prigrabe život u sopstvene ruke i da ga ispiju; preostala mu je i čudnovata,
ohlađena a ipak neobuzdana strast da gleda i da posmatra, te skriveni ponos zbog
saučesništva u stvaranju. To je bio ostatak i vrednost njegovog nesrećnog života, a
njegova sudbina bili su ova nepokolebljiva samoća i hladno zadovoljstvo slikanja,
i da sledi ovu svoju zvezdu ne skrećući s njene putanje.
Duboko je udisao vlažan i nagorak miris parka; svakim korakom mu se činilo da
je od sebe odgurnuo deo prošlosti, onako kako se odgurne čamac od kojeg nema
više koristi kad se stigne na obalu. U njegovom preispitivanju i spoznaji nije bilo
rezignacije; prema novom životu će ići pun prkosa i strastvene preduzimljivosti,
život ne sme više da bude nasumično opipavanje i besciljno lutanje, nego jedan
strmi hrabri hod uzbrdo. Kasnije, i možda s više gorčine nego što to muškarci
obično čine, oprostio se od slatkog sutona svoje mladosti. Stajao je, sada
osiromašen, sa zakašnjenjem ugledavši svetlost dana od kojeg više nije hteo da
izgubi ni jedan jedini dragoceni trenutak.

KR AJ
130

131

POGOVOR
Rođen 1877. u Kalvu, kao građanin njemačke regije Virtemberg, Herman Hese je
zahvaljujući burnom svjetskom poretku s kraja 19. i početka 20. vijeka, postao
jedan od važnijih predstavnika njemačke kulture koje je emigracija odvela u
okrilje druge nacionalne književnosti. Oko 1922. godine napustio je Njemačku i
preselio se u Švajcarsku, u Montanjoli, što ga je samo utvrdilo na poziciji
neprikosnovenog pacifiste i borca protiv pogubne njemačke politike koja je tih
decenija predstavljala ogromnu opasnost u svijetu. Takav njegov stav potvrđuju
djela koja je pisao: poezija, novele i romani.
Djelo Hermana Hesea, kao uopšte i svih velikih predstavnika svjetske
književnosti, obuhvata univerzalne teme, pitanja egzistencije i bivstvovanja, ali i
same prirode čovjeka. Ono po čemu se ovaj autor posebno ističe, jesu odgovori
koje on daje na pitanja o odnosu dobra i zla, ostvarivosti slobode, uplivu i
mogućnostima mističnog i religijskog, ali i mašte, kreativnog stvaranja i umjetnosti
uopšte. Na njegov rad i smisao njegove književnosti posebno su ostavili traga
uticaj psihoanalize i orijentalnih filozofija. U vješto izgrađenom stilu koji je
sinergija ovih dviju odrednica i, ne baš očekivano, neponovljive liričnosti, on je
uspio da svjetskoj književnosti zavješta djelo veoma velike vrijednosti. Ovakav
trud nagrađen je 1946, dodjelom Nobelove nagrade za književnost i Geteove
nagrade. Tvorac djela klasične vrijednosti, Herman Hese predstavlja autora čiji je
rad neoprostivo zaobići ukoliko se teži sticanju kvalitetnog obrazovanja.
Počev od 1904, Hese je uprkos nemirima dvaju svjetskih ratova uspio da objavi
veliki broj djela. Prvi njegov roman bio je Peter Kamencind, a potom su se
pojavili i Ispod točka (1906), Gertruda (1910), Roshalde (1914), Knulp (1915),
Demijan (1919), Klajn i Vagner (1919), Čudne vesti sa Druge Zvezde (1919),
Klingsorovo poslednje leto (1920), Tumaranja (1920), Sidarta (1922), Stepski
vuk (1927), Kriza: Stranice iz dnevnika (1928), Narcis i Zlatousti (1930),
Putovanje na istok (1932), Autobiografski eseji (1937), Poeme (1942), Igra
đinđuvama (1943), Ako se rat nastavi... (1946). Posthumno, objavljeni su i
njegovi eseji o životu i umjetnosti Moja vera (1976) i Završene bajke Hermana
Hesea (1995). Već od pojave romana Demijan, 1919, njegov stvaralački talenat
132

privukao je veliku pažnju književne publike. Romani Stepski vuk, Sidarta i Igra
đinđuvama, dali su definitivnu potvrdu o njegovoj vrijednosti i uvrstili ga u sam
vrh najznačajnijih autora.
Hese je umro 9. avgusta 1962, u Montanjoli, u svojoj 85. godini.
A. R.

133

Sadržaj
PRVO POGLAVLJE
DRUGO POGLAVLJE
TREĆE POGLAVLJE
ČETVRTO POGLAVLJE
PETO POGLAVLJE
ŠESTO POGLAVLJE
SEDMO POGLAVLJE
OSMO POGLAVLJE
DEVETO POGLAVLJE
DESETO POGLAVLJE
JEDANAESTO POGLAVLJE
DVANAESTO POGLAVLJE
TRINAESTO POGLAVLJE
ČETRNAESTO POGLAVLJE
PETNAESTO POGLAVLJE
ŠESNAESTO POGLAVLJE
SEDAMNAESTO POGLAVLJE
OSAMNAESTO POGLAVLJE
POGOVOR

134

3
14
27
33
40
49
53
61
67
71
81
86
93
102
109
116
121
127
132