Branko Miljkovi

VATRA I NITA
PESME
Izbor i predgovor
Petar Dadi

LAZA KOSTI
Oprosti, majko sveta, oprosti
to naih gora poalih bor.

Da li emo je nai u povratku noi

u povratku cveta, u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu
nemoi
od nae ei i mrtvog anela gde se skamenila
mora
Lice svih doba u oekivanju vatre da l e moi
da sauva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvee u smrti tvojoj zanoi
O pusti vali i alosna mora
Koji su predeli u tvom srcu sada?
Mrtva je a negde jo traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mranih nada
U pustinji si to u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tiini slepe je oi slute
Santa Maria della Salute

TIN

S druge strane groba iva zvezda kuca

I zapaljeni vetar na poetku dana sniva
No u mome glasu vie ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca
Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko iva
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca
O zato smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okree oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tiina zla
Najzad sam dovoljno mrtav nita me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema ta da se
voli
Neka nie cvee iz prokletog tla

MOMILO NASTASIJEVI

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida

to se od nje razlikuje tek oblikom i matom.
Predeo kome sam se privoleo, platom
uva svoju providnost za one koji vide.
Neka muzika udna neujna iznad gorja
razmeta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna maramorja sred morja:
dozivano nedozivano ta je?
O nena maglo koja me izdvaja,
evo vraam se ist na svoje prvobitno mesto.
Tiino u svetoj senci to snove moje vaja
hoe li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatoenik odbegle tajne i svoje krvi.

GORAN

No suvie velika za moje zvezdano elo

u nekim umama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim
Pele sleu na le koga nema
Zvona odlaze u prostor crnim stepenitem
Moj je zavren dan. Al se na poinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe item

Ovde dole svako svoju tamu ima

Moj mrak je senka ptice. O ne ima
puta kojim bi do mene mogli doi
Ko prolee koje zaboravi da cveta
sad leim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najvea moja noi!

SONET
Ti prostori me uasavaju
Paskal

Prostor koji niim ne podsea na sebe

pticama pomeran, vetrovima slian,
sam u sebi, sam za sebe, niemu vian,
veiti poetak uasan, bez potrebe.
Prostor jezikom trajanja preprian
i pretvoren u venost koja nikom ne treba,
venost za prokletstvo, koje budno vreba
pod sveom humkom plen svoj nepomian.
Zaboravimo mrano poverenje
sebe sa sobom u strano podozrenje
prostori se rue i crna nailazi plima.
U krtosti tiine bez sebe i imetka
mi smo poslednji zatonici poetka
pod kamenom to ime ima.

TRIPTIHON ZA EURDIKU
I

Na ukletoj obali od dana duoj, gde su slavuji

svi mrtvi, gde je pre mene crveni elik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Jo mi smrt u uima zuji
No s ove strane meseca esto ogrezne
U nepotrebne istine i oduevljena klanja.
O, ispod koe mlaz krvi moje ezne
no s one strane meseca, no vianja.
Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li u iznenaditi tajnu smrti, ja rtva.
Gorka suza u srcu. Na krunom vetru sam.
Nikad da se zavri taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.
II
Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voe
otrovno raste, sioh, tamo gde uskoro no e
pokrasti sazvee suza koje e u oku mi zriti.
O, u slepoonice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strane samoe.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoe.
Lice bez oiju na pustom zidu biti.
7

Crvene ptice pevaju u mome mesu.

Crne ptice obleu oko moje glave.
Neka mi elo bude naeto u lesu
gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.
III
No to su zvezde. Iz moje zaspale glave izlee
ptica.
Izmeu dve gorke dubine jedna ptica. I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomau
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i
lica.
Izgubio sam te u noi podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvoreno suoen
sa neistinom, nepomirljivi spava uoen
od sudbine, ja ije suze sada niz tue lice teku.
Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenoga cilja.
Svuda u svetu uasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budueg bilja.

PROPOVEDANJE LJUBAVI
(XIV PEVANJE IZ TRAGINIH SONETA)

Nema mene al ima ljubavi moje;

Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovrava se dan u njenoj zahvalnosti
Slino muzici slino praznini, spokojem.
Ona e sauvati namere moje i tvoje
I vaskrsnue mrtve roendane po milosti.
U podnoju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestae u pepelu onih to vie ne postoje.
U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula enjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji jo doao nije,
Ko granu koja se izduuje u uzaludan um
Neka me nedostojnog vetar obavije.

SUNCE

Ovo e se neizvesno kretanje zavriti

suncem. Oseam to pomeranje juga
u svome srcu. Majuno podne se ruga
u kamenu, varnica to e osvetliti
zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve to bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka.
Ne, nee se otrovom to putovanje zavriti.
Neki e svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mranog srca re pravu
izgovori.
U kamenu spava malo sunce to e nas osvetliti.
uje li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki e svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mranog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

10

ODBRANA ZEMLJE

U srcu ljubav jaa od smrti

U glavi misao vea od glave
I to je odbrana zemlje
Strani su ratnici pod zemljom, vojnici
odbrane,
Zaliha snage spremna ako ivi klonu
I to je odbrana zemlje
Velika re ni iz srca ni iz glave
Ve iz zemlje ko biljka il cvet
Raste, i to je odbrana zemlje
Namueno zrno misli cvet
Dan misli sunce
I to je odbrana zemlje
Koliko je zemlje iza nas
Toliko je snage u nama
I to je odbrana zemlje

11

SVEST O PESMI

Mene niega vie nije stid.

Klonu sunce preko svega. eljan plod
pun je noi. Glas, to sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.
U tom zidu uvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepe no na slobodi.
Otkud ta mo da sebi odolevam,
a ne odolee vinogradi rodni!
Je li to udna elja da se ivi
bez sebe? elja za pesmom bez pesnika?
Od prolosti i zaborava vreme to se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?
Da li to znai rei promeni: neu!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe ivotinjama i cveu
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?
U ovoj noi mene nije stid
to pevam iz zida lepe no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Bleti zid
na kraju puta to nikud ne vodi.

12

Re vatra! ja sam joj rekao hvala to ivim

toj rei iju posedujem mo da je kaem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom rei skrivim
pod elom mi poledica i dan poraen.
Re krv! najlepa re koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoi!
Moda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moi.
Re udnja! jedina jo smisao ne nae;
I ptica u paklu kroz tunu mi glavu.
O gorko more za moje bele lae
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!
Re smrt! hvala joj to me ne spreava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne naem sebe i smisao to spasava
nai u svoga dvojnika i njegovo zlato.
Re vatra! ja sam joj rekao hvala to ivim.
Re smrt! hvala joj to me jo ne prei
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moi da izgovaram rei.
Verujem, da bih mogao da govorim
da izaem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.
U pogrenom rasporedu rei uteno vreme
moda u nai. Ili u otkriti
kako je besciljno ljubim ko kia, kao vreme,
ko onaj to menja rei a ne svet skroviti.

13

Verujem, mada bez nade ui mora

u no, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zaviaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da ivim dok umirem.
Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l tamo gde mirie sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?
Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne moe da je zameni.
Ona je sve to mi osta od nepovratnog dana,
Praznina to peva i mir moj rumeni.
Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slae, kroz krv eta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leima mi cveta.
1957.

14

FRULA

Groznice nene poremeenog cveta

Sluti. Gle, bilju klanja se opet.
Tragom pjanog juga i iezlog leta
Pouri, opevaj pre praznika svet.
Ponovi dan zbog nezahvalnog tela
to suncu uzvraa senkom i pesmu kvari.
Vrati oveku usamnjenom pticu:
Pod praznim nebom plau sokolari.
Dozovi utve s gora u predanje.
Sastavi ula pesmom da ne venu
U noi tela. Nek bude sve manje
Vidljivog da ostvari uspomenu.
Prazni mi koleno i uzima srce
uri, krug opevaj, nesreu prevari
Smederevo otvori, ptici se dodvori
Pod praznim nebom plau sokolari.

15

ZOVA

Iz zove koja se sobom zabavlja

Predelom slepim poguban je poj.
Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja;
Uspomena traje u nameri zloj.
Cvee nas ogovara; uma se prikrada
Naoj nakaznoj samoi. Nema tajne.
Svirala se ruga. Rugoba i enja
Izjednaie se pred kraj leta. Sjajne
Zablude vatre nita ne savlada,
Intrige sunca u plodovima glasnim.
Sirene biljne pustolove mame
I ine svet smenim i opasnim.
Rei su izdajstvo; truljenje sunca vajnu
Slast ploda kukavilukom oznai.
Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu
Kazae ponoru bezvuno pomrai.

16

UTVA

Daj nesanicu grane s koje slete

Zvuno u dane poslednje i tune
Zlatokrila koje ne mogu da se sete
Crne ume iza glavobolje rune.
U tvrdu zemlju da l odlete uplja
Od neba, prazna kao sve to traje?
Vatra koja te vidi bie skuplja
Od zlata koje sebe ne poznaje.
Osta samo ime: dosta da se rodi
Pesma u letu sjaj daleke zore.
Sanjam te dok peva u skamenjenoj vodi
Morem bez molitve pro neprolet gore.
Odlete tragom izdajnike sree,
Od bleska srca rukom sklanjam lice.
Ne kuni vodu izgoreti nee,
Udahnuo te kamen krilatice.

17

TAMNI VILAJET

Tuom su pesmom oarani. Teka

Neverstva kriju u srcu to strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greka
Plaena vienim uasima slepim.
No umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kuni u istroenom vazduhu
I slede vidljivost razliito ljudi,
Biljke i zvezde podmiene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zloin je umean i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
to sioe u tamni vilajet i zlato
Koje se ne moe uzeti otkrie.
to god da ini zlo ini jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve vie.

18

RASKOVNIK

To je nekakva ( moe biti izmiljena )

trava za koju se misli da se od nje ( kad
se njome dohvati ) svaka brava i svaki
drugi zaklon otvori sam od sebe.
Vuk St. Karadi

Otvori kam u kom iskra malaksava,

Da lepi od praznika obian dan bude.
Iznesi blago iz lanih ostava,
Iz izmiljenog pakla lekovit jed rude.
Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvri put u rei, u riznicu golje.
Oko zahodi sa suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavi: hajdemo u polje!
Biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano;
Nek uu u tue srce ako su otvorili svoje,
Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.
Otvori semenku u kojoj neno ami
Zaboravljeno prolee. Otvori
Kamen to preuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, oveku i zori.

19

POHVALA BILJU
( V PEVANJE )

Ja znam tvoj koren

Ali iz kojeg zrna senka tvoja nie
Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci udaljena
Nala si pod zemljom moju glavu bez tela to
sanja istinski san
Zvezde poreane u mahunu
Sve to je stvoreno pesmom i suncem
Izmeu moje odsutnosti i tvojih biljnih
ambicija noi
Koja me ini potrebnim i kada me nema
Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
to nie iz pakla jer nema drugog sunca pod
zemljom
O biljko gde su tvoji aneli slini insektima
I moja krv to vezuje kiseonik i vreme

20

POHVALA SVETU

Ne naputaj me svete
Ne idi naivna lasto
Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne uinite nikakvo zlo vodi
Ne posvaajte me sa vatrom
Pustite me da koraam
Prema sebi kao prema svome cilju
Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja ivi od vazduha
Glas moj ispruen kao ivac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Moda emo jednom moi
Da to to kaemo dodirnemo rukama
Ne naputaj me svete
Ne idi naivna lasto

21

PRELID
( II )

O hladna vatro koja izgara

Svud oko mene a dan ne stvara
Ne znaju kue gde odoe ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih pono puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
to mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
I nastave ivot kriomice

22

BOL I SUNCE
(I)

Sunce koje podgreva u novom

Svetu stare lai o seljenju praha
Naa je nada oajna i plaha
Na pakao poe pesmom labudovom.
Ti to nas ne razlikuje a osvetljava
Slikama od jue, danas van vremena,
U pustinju se pretvara svet koji spasava
Zalud ptice krue oko tvog imena.
O, stub sunev zanet beulnom muzikom
Ubija nas snom o savrenstvu, slikom
Pustinje to oisti sunce od vremena
I belih svetlosti ula to nam srce kradu.
Hvalite sunce koje osvetljava bez promena
Suprotne stvari zavaene pojave oajnu nadu.

23

BALADA
Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviu zore,

Na obine rei vie nemam pravo!
Moje se srce gasi, oi gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
to je visoko iezne, to je nisko istruli.
Ptico, doveu te do rei. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuem smo srcu svoje srce uli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je re koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noi, tim crnje. Upamti
Taj pad u ivot ko dokaz tvom aru.
Kad mastilo sazre u krv, svi e znati
Da isto je pevati i umirati.
Mudrosti, jai e prvi posustati!
Samo nitkovi znaju ta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lae koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesveeno sunce u zrelom vou e znati
Da zameni poljubac to pepeo odmara.
Al niko posle nas nee imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

24

Smrtonosan je ivot, al smrti odoleva

Jedna strana bolest po meni e se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

25

MORE PRE NEGO USNIM

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u laljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima ivimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noi mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpoine.
Putuj jo dok ima sveta i saznanja:
bie lep od praine spoznae prah i sjaj.
Oslepi svojim koraajui putem, al znaj:
lano je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u uima,
ti smelo sluaj kako pevaju pustinje,
dok klee bele zvezde pred zatvorenim morem i
ima
u tebi snage koja te raspinje.
Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noi no,
pridev je istog sunca pun pohvale.
To to te vidim je l moja il tvoja mo?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od isog zlata!
Svet nestaje polako, tuni svet.
Ko e nae srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamenje, pokret
gde nas ne umnoava i ne ponavljaju dani!
Iupajte mi jezik i stavite cvet:
poinje lutanje kroz svetlost. Rei zaustavi!
Sutra e sigurno i kukavice moi
ono to danas mogu hrabri i p r a v i
26

koji su u prostoru izmeu nas i noi

nali divne razloge drugaije ljubavi.
Svet nestaje. A mi verujemo svom estinom
u misao koju jo ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomea se more i oglasi rikom.

27

PESNIK

On poznaje sve puteve i vetrove,

vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu rei
i puteve od rei do nade.
Odnese ga put niz svet,
odnese ga avo meu rei,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lanom vrtu:
trice i kuinu svoje arobne meseine,
pseu ruu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvaen iz tueg oka,
da vrati no u ime nenosti.

28

MORE ZA RADNIKE

Dok se u tvojim stihovima dosauju rei

beznadene i na smrt osuene,
ovo je more poema koja se ne ustruava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenine.
Moda bi ti ukrao njihovu so i uinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se ime god stigne,
iako nevino srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti to im prua
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noi ne spavaju dok dou do mora;
a kad dou, kau: lepo nae more,
poure da pocrne i da se vrate kuama.

29

KRITIKA METAFORE

Dve rei tek da se kau dodirnu se

I ispare u nepoznato znaenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina re
A pesma se pie samo zato
Da ta re ne bi morala da se kae
Tako rei jedna drugu ue
Tako rei jedna drugu izmiljaju
Tako rei jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih rei
Ali je ljubav njihova sasvim oigledna
One ive na raun tvoje komotnosti
Sve su lepe to si nemoniji
A kad iscrpe sve svoje snage kad umre
Ljudi kau: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u re koju nisi rekao

30

POEZIJU E SVI PISATI

san je davna i zaboravljena istina

koju vie niko ne ume da proveri
sada tuina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lano kretanje je
najbre
sada pevaju mudrost i ptice moje zaputene
bolesti
cvet izmeu pepela i mirisa
oni koji odbijaju da preive ljubav
i ljubavnici koji vraaju vreme unazad
vrt ije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednog dana
tamo gde je bilo srce stajae sunce
i nee biti u ljudskom govoru takvih rei
kojih e se pesma odrei
poeziju e svi pisati
istina e prisustvovati u svim reima
na mestima gde je pesma najlepa
onaj koji je prvi zapevao povui e se
preputajui pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao buduih poetika:
jedan nesrean ovek ne moe biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da slua pesmu sluae oluju
ali:
hoe li sloboda umeti da peva
kao to su sunji pevali o njoj

31

EPITAF

Ubi me prejaka re

CVET

Evo cveta dovoljno smelog da mirie

Na praznom mestu i u uspomeni

32

ORFIKO ZAVETANJE

Ako hoete pesmu

Siite pod zemlju
Al pripitomite ivotinju
Da vas propusti u povratku
Ako hoete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Ali se uvajte njenih navika
Njenog podzemnog znanja
Rei imaju duu gomile
Razneuje ih prostatvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziene metaforom
Na drugome e mestu zapevati opasnije

33

PRIJATELJU PUTNIKU
Kroz tue srce vodi pravi put
Ko drugaije putuje nailazi na tamu
O dokle li e tuan stii
Taj to vie nema ta da kae
Uzalud uene vatre s visoka ela
Slepac zna krai put do zore
I predeli nepokretni kao nada
Sriu svoje ime na njegovoj usni

34

PRIJATELJU PESNIKU
Tanasiju Mladenoviu

Srean ko ispisujui pesme i posvete

Izbegne njihovom prejakom smislu razumljivosti
pogubnoj
udovitima lepote noi beloga stiha
Bolesnoj vatri koleri ravo voljenoj rei
Srean ko ivi posle svega to je rekao
Srean ko izae iz opevane ume ko prebrodi
opevano
More i opta mesta od svega stranija
Srean ko svoju pesmu ne plati glavom
Ali suvie veta pesma emu koristi
Ona sve izvrda gornji i donji svet slae
ednoga te preko vode prevede
Ismeje ravnoteu kao to papagaj opsuje nebo

35

DOK BUDE PEVAO

Dok bude pevao ko e
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosi
Siromatvu jasnoe
U susret jetkom vou
I podsmeljivoj rosi
Dok bude pevao ko e
Tvoje breme da nosi
Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoe
I no se tobom ponosi
Ali dok peva ko e
Tvoje breme da nosi

36

VESELA PESMA

Ne verovati i dalje osta greh

Jo nam crtaju ibom po leima raj
Najzad je vreme da prasnemo u smeh
Mokrei na svoje rane i njihov sjaj
Od srebroljublja ko je postao srebren
Onaj sam to oluje boluje uspeno
Jo nije no jo vidim sebe
A sve to peva mora da je greno
Voli iz mrnje dok pesma nas spasava
Plaljivih rei i turoga klasja
Sunce je mrak koji nas osvetljava
Obasjaj oh obasjaj

37

ZLA SVEST

Videh li u nasilju preruenu sreu

Il tri puta dat sebi i tri puta rekoh ne
O smilujte se uzmite natrag
Slobodu koju ste mi darovali
Knjiga koja se ita pri svetlosti
munje
Zatim zloin u slavu sunevog izlaska
Sve je to gromom zapameno
I svetlou koja me smrzava
Pa hoe li mi onda biti oprotena
Moja neumena ljubav moje vreme
Koje me vie opijalo negoli hranilo
Moja tuna glava koja me izgubila

38

PROMENI SVOJU PESMU

Razgovor koji sve je obuhvatio
inio je preljubu. Promeni svoju pesmu!
Rad trgovanja duha stranog moreplovca:
Hoete li da vam prodam svoju no?
Dolazi istina, bie mnogo mtvih
Nova pobonost ve je izmiljena.
Nemojte se nikad koristiti slobodom
I biete slobodni: krv se ispisala.
Nad predelom bez nade sunce je vee;
Tu nie udesni cvet glave: glavobolja,
Sama sebi dovoljna, otcepljena od sveta.
Tamo se od ljubavi umiralo dok se ljubilo!
Promeni svoju pesmu. Zar emo izdrati
Muziku kada nas bude darovalo vreme,
Brzinu koja se svemu ruga
I cvet kome je koren dozlogrdio!

39

OAJNA PESMA

Polet je nasilje nedoueni dane;

Nebo je dato pod napolicu lai.
Kuda u? ta u? svuda me no trai;
Psi me recituju i gluve poljane;
Cvet i ptica uhvaeni su u lai!
Mi znamo okrutnosti prerane slobode
I san po meri noi kad nas takao,
Krivotvornu zoru kojoj piu ode
I silazak u srce ko silazak u pakao
Po ljubavno ubre uz sjaj nepogode.
Duo, ivotinjo koju prati seta,
Upoznaj nas s mrazom koji pie pesme;
umo teka rimo nakraj bela sveta,
Zar zlo pobeeno ni zapevati ne sme
Pred novim zlom koje poinje da cveta?!
Misao koja ne ume da misli
Zavlada svetom. I sada je kasno
Bilo ta rei to bi bilo jasno
I oveku i ptici pod kojom smo kisli
I mrtvima koji istrunue asno.

40

ZAJEDNIKA PESMA
Odve smo mladi pa nam peva znanje
Odve zaljubljeni da bismo iveti znali
Odve matoviti za svetlosti danje
Jedemo sve to leti nismo pali
Sve smo bogatiji to imamo manje
Nepravda ima pesnikoga dara
Istina je lepa al dok ne ostari
Pesme nam nemaju pameti al imaju ara
Ptica ko dosetka nad njima krstari
Pogreno uzeta re jedna uda stvara
Neitak svet
Pevamo ne brinui za smisao i red
Bolest nau lee poreenja smela
I tako pobeujemo gorinu i jed
Dok smean cvet i neoprezna pela
Pretvaraju vreme u opori med
Ne trebaju nam misli da ivot ublae
Ko pliva niz stravu verni smo neveri
Od pravog puta lutanje nam drae
Ne merimo jer no zakida na meri
I jasnost vie nema ta da kae
Neitak je svet
Mi pevamo da se postide roboti
Tupoglavci dovreni za nameru svesnu
Protiv svega smo to hoe da kroti
I mada vie voli borbu nego pesmu
Nae nas srce jo ne osramoti
41

PESMA ZA MOJ 27. ROENDAN

Vie mi nisu potrebne rei, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kae koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori a usta zaneme;
Ko loe ivi zar moe jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noi bio zaljubljen nou,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokou.
Sanjajui ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrti na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom koluju;
Ja bih se eleo na strani zla tui;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraajui i ja u u raj ui.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljen u sve to peva i kodi.
Dok mi zvezde kolena ne naulje
Moliu se pobonoj vodi.

42