You are on page 1of 4

Opaanje prostora

Ajahn Sumedho
(Preuzeto iz govora odranog tokom perioda povlaenja u Amaravati manastiru
u Velikoj Britaniji avgusta 1985. i odtampanog u asopisu "The Middle Way")
Samo za besplatnu distribuciju, kao dar Dhamme

Tokom meditacije moemo biti budni, paljivi; to je kao


oslukivanje, bivanje u trenutku u kojem smo samo
oslukivanje. I vidite moete li sada da ujete taj primordijalni
zvuk. On je kao pisak zapravo ga je veoma teko opisati. ak i
ako zapuite ui, gurnete prst u uvo ili ste pod vodom, moete ga
uti. To je jedan da tako kaem pozadinski zvuk, on ne zavisi od
naih uiju, jer i kada su one zaepljene jo uvek postoji taj
piskavi, vibrirajui zvuk. Ovo moemo iskoristiti u meditaciji, jer
to to sada radimo je da uimo kako da posmatramo ono to
jeste; ono to moemo iskusiti, to moemo opaziti i toga biti
svesni ak i loe misli i loa raspoloenja mogu u tu svrhu biti
iskoriena, umesto da ih odbacujemo od sebe.
Mi zapravo u polje nae svesti uvodimo stvari onakve kakve jesu, opaamo prostor i
oblike, prazninu i formu; neuslovljeno i uslovljeno. Moemo na to gledati i kao na
arhetipski simbol: muko ensko; prostor forma.
Na primer, poinjemo da opaamo prostor u ovoj prostoriji. Veina ljudi inae verovatno
ne bi ni primetila prostor, oni bi zapazili samo stvari; uoili bi ljude, zidove, pod, statuu
Bude, nametaj. Ali da biste uoili prostor, ta radite? Skreete svoju panju sa stvari i
skoncentriete se samo na prostor. To ne znai odgurivati stvari od sebe, niti poricati da
njih ima u ovoj prostoriji poricati njihovo pravo da budu ovde; jednostavno se ne
koncentriemo na njih, ne idemo od jedne stvari do druge.
Poeti opaati prostor oko ljudi je sasvim razliit nain posmatranja nekoga, zar ne?
Posmatramo prostor oko njih, pre nego to gledamo njih same. To je nain da ponemo i
mi da se otvaramo. Kada imamo obuhvatan um, tada u njemu ima mesta za sve. Kada je
um suen, tada ima prostora samo za nekoliko stvari; sve mora biti manipulisano i
kontrolisano, tako da imate samo ono to smatrate pravim ono to elite je tu a sve
druga mora biti potisnuto. ivot na tom stupnju je uvek pun potiskivanja i ogranienja; to
je uvek borba neprekidno postoji tenzija da se sve stvari sve vreme dre pod kontrolom.
Ako imate sasvim uzak um, nered ivota uvek mora biti ureen za vas, pa ste otuda uvek
zauzeti, manipuliui umom, odgurujui stvari ili ih vrsto drei.. To je dukkha
neznanja, koja dolazi od nerazumevanja stvari.

Obuhvatan um ima mesta za sve. On je poput prostora u ovoj sobi, koji ne povreuje bilo
ta to ulazi i izlazi iz nje. U stvari, mi kaemo "prostor u ovoj sobi", a zapravo ova soba
je u prostoru; ova zgrada je u prostoru. I kada ova zgrada nestane, prostor e jo uvek biti
tu. I kada pogledamo vidimo zidove i oblik prostorije, ali i prostor. U ovom trenutku
moemo da vidimo granice ove prostorije i njezin prostor ogranien zidovima ove
zgrade.
Prostor je neto to smo skloni da ne primeujemo, zato to on ne privlai nau panju,
zar ne? On nije poput lepog cveta: neeg zaista lepog ili neeg zaista groznog to
smesta privue vau panju. Moete u trenutku biti potpuno opinjeni neim uzbudljivim,
fascinantnim, gnusnim ili uasnim, ali sasvim je dugaije sa prostorom. Da biste zapazili
prostor morate da se smirite morate da ga promiljate.
To je tako zato to prostornost nije ekstrem, ona nema ekstremne kvalitete. Ona je samo
prostrana, dok cvetovi mogu biti izuzetno lepi, sa divnim svetlocrvenim, narandastim i
ljubiastim laticama, neverovatnih oblika. zaista neverovatnih oblika koji tako
zaslepljuju nae umove. Neto drugo nae, pak, moe biti zaista runo i gnusno.
No, prostor nas ni ne zaslepljuje niti izaziva gnuanje, a ipak bez prostora ne bi bilo
niega drugog, nita ne bismo mogli da vidimo. Ako imate samo ovu prostoriju i popunite
je stvarima do poslednjeg kubnog santimetra ili je potpuno ispunite betonom nainite
od nje jedan ogroman betonski blok tada u njoj nema ni najmanje prostora. Tada u njoj,
naravno, ne biste mogli da drite prekrasno cvee ili bilo ta drugo, ona bi bila samo
jedan veliki blok. Bila bi beskorisna, zar ne? Zato nam je potrebno i jedno i drugo; treba
da cenimo i oblik i prostor, jer oni se savreno dopunjuju, savren su par, savren sklad
prostor i oblik. Promiljamo o tome, razmatramo, i iz toga dolazi mudrost. Tako znamo
kakve su stvari, umesto da se neprekidno upinjemo da ih nainimo onakvima kakvim
moda elimo da jesu.
Zatim, primenimo to na um. Moemo videti da u naem mentalnom prostoru postoje
misli, emocije mentalna stanja koja nastaju i nestaju. Obino smo njima opinjeni,
gnuamo ih se ili smo jednostavno usredsreeni na te misli i emocije; idemo od jedne
stvari do druge pokuavajui da ih se otarasimo ili da njih reagujemo, da ih
kontroliemo ili njima manipuliemo. Zato se nikada ne izmaknemo i na svoj ivot
pogledmo malo poizdalje, u perspektivi, ve ostajemo opsednuti potiskivanjem i
preputanjem; uhvaeni smo u procep izmeu ta dva ekstrema.
Zahvaljujui meditaciji imamo priliku da posmatramo sopstveni um. Tiina uma je poput
prostora u ovoj sobi, ona je uvek tu, ali je suptilna. Ona se ne istie, ona ne hvata vau
panju. Ona nema neki izrazit kvalitet koji bi stimulisao i zarobio vau panju, zato
morate da je usmerite, morate da budete paljivi. I sada taj zvuk tiine (ili primordijalni
zvuk, zvuk uma ili kako ve hoete da ga zovete) neko moe iskoristiti na veoma vet
nain, izdvajajui ga, usmeravajui panju ka njemu. Ako koncentriemo svoju panju
neko vreme na njega, on postaje neto to moete poeti zaista da upoznajete. To je nain
upoznavanja u kojem je mogue promiljati. Nije to neko stanje koncentracije u koje ste
potpuno uronili, nije to potiskujui nain koncentracije. Um je skoncentrisan u stanju

balansa i otvorenosti, pre nego uronjen u neki predmet, tako da je zapravo mogue da
razmiljamo i onda to koristimo kao nain posmatranja stvari u perspektivi da stvari
putamo da nastavljaju svojim putem.
Sada bih zaista eleo da istraujem ovo, tako da ponete da uviate kako da stvari putate
a ne samo da imate ideju kako bi trebalo da ih putate. Jer sa ovog seminara bi mogli da
odete sa idejom kako treba da putate stvari. I tada, kada to ne budete u stanju, ponete da
razmiljate: "Ne mogu da putam stvari" ali to je samo jo jedan ego problem koji ste
stvorili. "Samo drugi mogu da putaju, a ja ne mogu. A trebalo bi da mogu. Potovani
Sumedho je rekao da bi svako trebalo da puta stvari." Ali ta jednostavna stvar se samo
jo jednom pretvorila u "ja sam" problem, zar ne?
Uzmite sada taj problem i ponite da zapaate, promatrate i kontemplirate prostor oko te
dve rei; umesto da tragate za neim drugim, veite panju na prostor oko te dve rei. To
je kao posmatranje prostora u ovoj sobi; vi ne tragate za prostorom, za ne? "Gde je
prostor u ovoj sobi? Tragam za prostorom u ovoj sobi, da ga niste moda videli?" A ta
zapravo radite? Posmatrate ga; otvoreni ste prema njemu zato to je ovde sve vreme. To
nije neto to treba da pronaete u ormanu, u susednoj sobi ili ispod poda. On je upravo
ovde i sada i zato se otvarate, poinjete da opaate.
Ako ste jo uvek skoncentrisani na zavese, prozore ili ljude, tada ne uoavate prostor. Ali
zapravo ne morate da se otresete svih tih stvari da biste uoili prostor; umesto toga samo
poinjete da se otvarate prema prostoru, da ga primeujete. Vie od fokusiranja panje na
jednu stvar, vi otvarate svoj um potpuno; ne odabirate odreeni objekat uslovljeni
objekat ve prostor u kojem se ti uslovljeni objekti nalaze.
Isto je i sa umom, isto to moete primeniti i u sebi. Kada su vam oi zatvorene, ne gledate
u bilo ta, ve je to vie kao oslukivanje unutranjeg glasa koji ne prestaje i on govori:
"Ja sam ovo, ja ne bi trebalo da budem takav...": a sve to koristite da bi vas odvelo do
prostora, umesto da pravite veliki problem u vezi sa opsednutostima i strahovima to vam
se roje po glavi. Na taj nain, ak i avo, ili neka rava misao, mogu vas odvesti do
praznine.
Ovo je korisno, jer se vie ne radi o bici u kojoj pokuavamo da se otarasimo zla i
ubijemo avola. Putamo avola da uradi za nas ono to moe. Jer i taj avo je jedna
prolazna stvar koja se u naem umu javi i proe zato od toga ne treba praviti nita
specijalno. avo ili aneli zapravo su isti. Ranije biste pomislili usplahireno: "avo!" I
pokuaj da se otarasite avola i zadrite anele jeste dukkha. Ali ako zauzmemo tu
smirenu poziciju Buda-znanja poznavanja stvari kakve zaista jesu tada sve postaje
istina onoga kakvo zaista jeste. I tako vidimo da su dhamme kao to je dobro, loe,
korisno, beskorisno, sve redom kvaliteti koji nastaju i nestaju.
To podrazumevamo pod promatranjem, poetkom opaanja onoga to jeste. Umesto da
pretpostavljate kako bi trebalo da bude ovako ili onako, jednostavno posmatrate. Dakle
ono to vam sada govorim jeste ohrabrivanje da posmatrate umesto da vam govorim
kako jeste. Nemojte unaokolo ii i govoriti: "Potovani Sumedho nam je rekao kako

jeste." Ne pokuavam da vas ubedim u bilo ta, ve da vam izloim nain za razmatranje,
za promiljanje o sopstvenim iskustvima, o sopstvenom umu. Ponekad ako nam se skrene
panja na te stvari ponemo i da ih primeujemo, kao to je sluaj sa zvukom tiine
nikad ga ne uoite, dok vam neko ne skrene panju na njega. A on je tu sve vreme, kao
neto to nikada niste zapazili. Zato to ne poseduje bilo kakvo posebno svojstvo, on se
ne zadrava u umu kao seanje sve dok nam na njega neko ne ukae i tada pomislite:
"Da, zaista!"