You are on page 1of 8

ОСМАН ПАША ПАЗВАНОГЛУ

-Ранко ЈаковљевићТурски одметник, предводник опозиције против султана Селима Трећег
потиче из босанске породице, чији су изданци и његов дед Осман- истакнути
учесник турско- аустријског рата 1737-1739, прослављен по борбама у Крајини,
и отац Омар Пасванзаде- својевремено ага 31. јањичарске чете и виновник

нереда у Видинском пашалуку 1787.г. Рођен је у другој половини XVIII века- по
једнима 1758 или 1769, по другима 1773.г.
Осман Пазваноглу/ Пазвантоглу/ својим активностима обележио је крај
XVIII и почетак XIX века у регији Ђердапа. Неки савременици писали су о њему
хвалоспеве: угледао се на велике људе из првих времена турске историје, био
веран Корану, а за циљ је имао једино срећу народа и славу муслиманског
имена- у његовој руци правда је била брза и чврста, чиме је код Турака уливао
страх и покороност, док је наклоношћу према хришћанима стекао њихову
неисказану љубав и поштовање...(1) Његово опхођење према Порти довело је
до преседана- потпуно одступајући од система ислама она је приступила
наоружавању једног дела српске раје против ''мангупа из сопствених редова''.
Без обзира на то,
османски одметник отцепљењем дела данашње
Северозападне Бугарске од власти султана Селима Трећег 1795.г, створио је
модел државног устројства спососбног да чини спој између османског царства и
балканских националних држава у повоју.
Веома је добро познавао стратешке предности Аде Кале, острватврђаве на Дунаву, па му је ђердапски бастион представљао могући узор
приликом спровођења у дело одлуке да 1797.г. око Видина прокопа дубок и
широк ров кроз који ће протицати дунавске воде, чиме је од великог
подунавског града начинио острво (2). То се испоставило изванредном
одбрамбеном тактиком у његовом сукобу са регуларним султановим трупама
под вођством Хаџи Мустафа паше, али и солидном основом за даље његово
напредовање у освајању територија уз велику реку које су биле под османском
управом. Циљ је видео у припајању Београдског пашалука Видину, чиме би
одвојио од Турске северни део Балканског полуострва, са Пазваноглуовом
државом од ушћа Саве до подножја Балкана (3). Крајем новембра 1797, трупе
под вођством Кара Хасана, Ћоса Мустафе, Мехмед Аге Паприке, Исмаил
Купусара и Кара Омер Аге кренуле са ка Београду преко Крајине и Пожаревца.
Пореч су заузели 3.децембра, а тамошњег војног старешину послали на Аду
Кале (4). Ипак, уз помоћ Срба Турци су успели да Пазваноглуа отерају са
београдских зидина, почетком 1798.г вративши у султанове руке и Пожаревац и
Смедерево. Његов план, у случају да се не може одржати у Видину,
подразумевао је одступање на Аду Кале, које је био снабдео резервама хране
тако да је ту 5000 људи могло живети годину дана, међутим ''ускоро је и њега
изгубио пошто је влашки кнез помоћу новца придобио оба адакалска
команданта Пазваноглуова /Кара Мустафу и Јенч Агу/ па су тврђаву и посаду
од 500- 600 људи предали султановој војсци... са предајом Аде Кале изгубио је
Осман Пазваноглу главно место преко кога се снабдевао, а султанова војска
стекла је значајан ослонац за операције против Видина'' (5).
Међутим, средином 1798.г султанова армија са Хаџи Мустафа пашом и
Али пашом трпела је пораз за поразом под Видином. Будући да је Турска
објавила рат Француској, крајем октобра престале су борбе султанових снага и
побуњеника, чијег је вођу француска дипломатија већ ''обрађивала'' да
интензивира побуну, уз обећања подршке чак и његовог доласка на
цариградски престо. Пазваноглу је трупе усмерио на дејства у Крајини, пришли
су му кладовски и текијски Турци, али Ада Кале није успевао да заузме.
Половином јула, Порта га успева одобровољити доделом жељеног звања паше

од три туга и постављењем да управља Видинским пашалуком у име Селима
Трећег. Према неким изворима мирење са султаном донело је и решење
питања управљања Крајином која је дуго времена имала аутономни статус, па
је поред видинског паше, Осман Пазваноглу постао и ''кнез у Кладову и
Крајини'', уиз обавезу слања уобичајеног закупа, делом за издржавање светог
места Меке, делом Дивану а делом султановој телесној стражи, све обзиром да
су Кладово и Крајина били султанијини поседи па их је нови паша стекао за
100.000 гроша закупа (6). Дотадашњи кладовски бег, бивши представник
султанијин,
првобитно пребегао у Букурешт, почетком 1799.г, уточиште је
нашао на Ади Кале јер се у Кладово враћати није смео. Након краћег
задржавања, 27.априла те године прешао је у сигурнији Београд. Уместо њега
у Кладову је власт представљао Пазваноглуов повереник Кара Мустафа (7).
Следећи кораци Пазваноглуови усмерени су на овладавањем Поречом и Адом
Кале, чему се супротставио Ћоса Мустафа, фебруара 1799.г. у документима
помињан као један од војних заповедника Аде Кале, а од јуна господар Пореча.
За њега се претпоставља да је један од јањичара који су 1798. издали
Пазваноглуа и омогућили губитак Аде Кале. Како било, 17. јуна Осман
Пазваноглу освојио је Пореч, након чега је Ћоса Мустафа са људством
пребегао на Аду Кале. Напад на Аду Кале уследио је првих дана јула, али без
успеха, иако Ћоса Мустафи није стигла тражена помоћ наоружаних шајки из
Београда (8). Ни опсада острва са турске стране Дунава крајем јула није дала
другачије резултате, па је трећи покушај начињен на јесен 1798. Адакалски
паша и Ћоса Мустафа одбилу су позив за предају упућен им 8. новембра.
Услед опасности да ће Аустрија, која је иначе снабдевала острво храном
током сукоба, пропустити са своје стране Дунава помоћ острвљанима која ће
бити упућена из Београда, али и због сопствених планова да војна дејства
усмери према Нишу, Осман Пазваноглу настојао је издејствовати предају града
без борбе. Не би ли ''омекшао'' околно становништво, извршио је смене својих
представника у Кладову и Текији. Уместо кладовског бега Кара Мустафе, на
власт је ступио дотадашњи владар Пореча Мехмед ага, у Текији Ифа Барјактар.
Почев од фебруара 1800.г. команду над тврђавом Ада Кале вршио је Ћоса
Мустафа. Истовремено, постојала је намера београдског паше Хаџи Мустафе
да Пореч и околна села преотме од Пазваноглуа и преда их такође на управу
Ћоса Мустафи, али није уследила успешна реализација. Априла месеца,
поводом новог плана за инвазију на Аду Кале, Османов кладовски бег имао је
консултације са аустријским представником из Оршаве, по питању да ли би они
правили сметње уколико би Пазваноглуове трупе на лађама дошле под град.
Одговор је гласио да се Аустријанаца не тичу турске свађе, ''само нека Турци не
дирају ћесарске земље'' (9).
Пазваноглуови ратници убрзо су пресекли комуникацију острва са
Верчеровом на левој обали реке, тако да посада више није могла добијати
помоћ са подручја Влашке. Једини излаз у свет Ћоса Мустафи преостао је
преко аутријског пункта у Оршави. За напад на острво планирано је да један
део трупа буде пребачен на сплавовима уз градске бедеме, уз истовремено
запоседање свих ''узаних пролаза на Дунаву изнад Пореча''. Даље активности
спречила је Портина порука, отпослата у Видин посредством Османовог брата
Ибрахима, којом се инсистира на престанку његових непријатељстава према
београдском паши, и на повлачењу трупа, између осталог и из регије Аде Кале.

Обзиром на то и околност да је упоредо водио борбе с опонентима на тлу
Бугарске и вршио упаде у Влашку, у којима му позиције нису биле јаке,
Пазваноглу је прихватио Портино тражење за обуставу непријатељства. Јуна
1800.г. постигнуто је примирје са Хаџи Мустафа пашом, али аспирације
видинског владара тиме нису угашене, што је натерало Порту да га августа
1800.г. прогласи бунтовником, одузела му сва три туга и његов пашалук
предала Тахир паши (10). Почетак септембра донео је враћање Пореча и
Текије под султанову власт, а одредима од 400 коњаника из Београдског
пашалука, задуженим за војне операције тим поводом, придружило се око 200
људи са Аде Кале. Њихове здружене снаге учиниле су напад на кладовску
тврђаву 18. септембра, окончан потпуним неуспехом. Ради спречавања новог
атака, Пазваноглу је наредио паљење три села између Аде Кале и КладоваСипа, Џеџерца и Кладушнице, како би ''онемогућио у њима зимовање царским
трупама које су се очекивале из Београда (11).
Још један случај Пазваноглуовог покушаја препада на Аду Кале,
истовремено са нападом на са њиме везани Кастел, ситуиран између Текије и
Сипа, забележен је у пролеће 1801.г. Отежавајући фактор за успех подухвата
чинила је околност да је претходно изгубио власт над Кладовом: Ћоса
Мустафа, уз асистенцију влашког кнеза и београдског паше, предупредио је
опсаду Аде Кале освајајући кладовску тврђаву почетком марта месеца.
Следујући период донео је повлачење Пазваноглуа из ове области. Његова
настојања да становништво одобровољи за његову управу, попут геста из 1798,
када је за све реквириране потрепштине плаћао готовим новцем колико је
власник тражио, а два Турчина који су од народа отели неколико стотина оваца
посекао због њиховог насиља, одузету стоку вративши, нису уродила плодом,
па је уз директну асистенцију становништва изгубио власт у кладовској
тврђави- ''пошто су нападачи спалили сва предграђа, биле су Османове трупе
принуђене повући се у град; ноћу су становници отворили две градске капије,
те нападачи продру унутра...'' (12).
Деловање Пазваноглуових трупа против централне турске власти, од
1794.г, допринело је дa Порта донесе одлуку о формирању војске сачињене
прво од 8.000 а потом од 16.0000 људи, одакле је био краћи пут до отпора Срба
јањичарском терору, што је био почетни циљ устанка од 14. Фебруара 1804.г.
(13). Са друге стране, његов покушај да обезбеди савезника за значајније
домете своје политике, такође нису уродили плодом.
Наполеонови први кораци у раздвајању Срба и Руса састојали су се у
отпослању изасланика у Видин, који би наговорио Османа Пазваноглуа да своје
трупе окрене против Русије. И сам Пазваноглу, пореклом из Босне, настојао је
претходно одобровољити Французе
за сарадњу. Тим поводом је био
26.10.1801.г. послао у Париз свог блиског сарадника Недељка Поповића, са
предлозима: 1) да свим средствима помогне промене које би влада Француске
желела постићи у Турској, 2) дати војну помоћ за преврат у Турској након чега
би му се ''оставила једна област у којој би поданици живели под заштитом
француских закона; 3) уопште, ставља Републици Француској на расположење
своје услуге...'' (14). Француски интереси нашли су се на истој линији тек
неколико година касније. Али, у време приспећа у Видин француског агента

Меријажа /1777-1827./, 1807. године, Пазван Оглу више се није налазио међу
живима.
Према Сретену Стојковићу, Осман Пазваноглу био је старешина Видинске
ложе, док су Мустафа-паша, Јанко Катић, Петар Ичко, Рига од Фере,
митрополит Методије припадали Београдској ложи... (15). У прогласу од марта
1797. он се зарицао на борбу ''за одржање муслиманске вере и чистоту
муслиманских обичаја, које једна подмитљива влада гледа да замени
безбожним и посувраћеним европским обичајима... зато ће кренути и на
Цариград, да тамо уништи она новачења која поткопавају темеље Турског
царства и предсказују његову скору пропаст'' (16).
Сима Милутиновић опевао га је у ''Боју на Џивџи- бари'' која се одиграла
крај Соко Бање фебруара 1806.г: ''Џивџи- баро, разглашена фалам',/ Што и
Бања по близости својој/ Завидје ти, не шчекавша на се/ Исту војску разбјену ти
мјестом,/ и јунаштвом свуд знатније Сербаљ'',/ Не низ' де се, кад те вјера виси!/
Срећу кушат захтје Пазванџија,/ Не би л' славу, побив Србе, стеко,/ Да им врати
што ратили на њ'га,/ Особито л' Карађорђу истом/ И против њег' једрим
чувеноме,/ С прочим Турц'ма кад од стране цара;/ Би рад Осман омиљет
довлету,/ и тим спрати мрзав одметника,/ Ил' да барем награби се свашта,/
Хрт'ма л' својим... да с' налови серна,/ Та невиних серпскии дјевичица;/ Јусуфаага, ајан Берковице/ Силни јунак, подражач му перви,/ И Гушанцу, као земљак,
сходан,/ К том пред својим и Пореч- Алија/ Крџалијам' с коца и конопца,/ Пак
истекар још пиротски ајан/ Рушен- ага, охолче им слични/ Са одбраним то
горима самим/ На заповест одређена Турству,/ И прославја самохучна гладног,/
До шест хиљад' саћукало их се,/ Ама сваки рукам' спреман/ За мачеве зграбјат
обојудне,/ Некмол' Сербе маловажне склати/ На громилу, јединијем душком;/
Ал' Добрњац и пауљу чверсти/ С осам стотин' слободније друга,/ Дочекав их по
урвинам' неким,/ Задаше им маглу и пристраву,/ Да попару таку не изјели,/
Откад који силах припасао,/ И почео крв чоечју љети;/ У Видину једва с' неки
стане,/ Колишно су разагнани плахо./ Те л' преживјет Пазваноглу јаде/ Чак не
мого, већ му приштак скочи/
Баш из длана
у деснице таштне,/ Скорпија би отровала с' њиме,/ То л' да звјерски сам не
љусне главом/ Осман- везир... Цару с' одапревши,/ И одбранив у Видину
своме./ Примјетка: О његовој су ми смерти тако исто у Видину казивали
после'' (17).
У народној епској песми ''Вељко под Видином'', на мегдан Милутину
Петровићу, Хајдук Вељковом брату, изашао је синПазван Оглуов, Асан-ага:
''Боже мили и богородице,/ Да је коме погледати било,/ Кад удари јунак на
јунака,/ У видинском пољу широкоме...'' Према сведочењу савременика, и сам
Хајдук Вељко у младости имао је додира с Османом Пазваноглуом будући да
је код њега служио као чобанин, да је овај лично ценио Вељка ''јер се нико није
могао мерити с њим у рвању, скакању и бацању камена'' (18). Отуд могући
повод народном песнику за другачије конципирану дигресију у спеву ''Вељко
под Видином'', да ''српски Ахил'' како су га Вук Караџић и Сима Милутиновић
ословљавали, није желео делити мегдан са Османовим сином, ''са мало
познатим јунаком'', већ за ту прилику шаље свога брата- драгоцени детаљ у
поимању јуначког кодекса несуђених припадника ''истога племена'' на
различитим странама историјских збивања почетком деветнаестог века.

Упечатљиви приказ ''промене страна'', на начин сродан претходно
изнетом, садржан је у опису односа Марка Краљевића и Мусе Кесеџије.
Одметник од османске власти ''веша цару хоџе и хаџије'' а не би ли то спречио
султан му на мегдан шаље хришћанина Марка. Народни приповедач
кулминацију измешаних улога уноси у стихове: ''Прођи Марко, не замећи кавге,/
ил' одјаши да пијемо вино;/ а ја ти се уклонити нећу/ ако т'' и јест родила
краљица/ на чардаку, на меку душеку,/ у чисту те свилу завијала/ и злаћаном
жицом повијала,/ одранила медом и шећером;/ а мене је љута Арнаутка/ код
оваца на плочи студеној,/ у црну ме струку завијала,/ а купином лозом
повијала,/ одранила скробом овсенијем;/ и још ме је често заклињала/ да се
ником не уклањам с пута.'' Кукавички савладавши противника, султанов
најамник из реда хришћана у једном моменту изражава кајање: ''Јаох мене до
бога милога,/ где погубих од себе бољега!''. Ове риме сетио се Иво Андрић и
изрецитовао је као одговор /уз појашњење налик овде изнетом/ када га је
знаменити филозоф Карл Шмит, шетајући у његовом друштву кроз Париз питао
шта мисли о томе што су Немци окупирали Француску. У Пазваноглуовим
временима није се могло говорити о неком специјалном статусу хришћана у
регији којом је владао, али је страх раширен међу слугама султановог режима,
чинио наговештај једног зрака светлости што што ће је, убрзо по нестанку са
историјске позорнице сина аге јањичарске чете, источној Србији донети
устаници некадашњег слуге његовог, Хајдук Вељка Петровића, за то користећи,
попут давнашњега легендарног Марка Краљевића, подршку султанове власти
да се Срби, за султанов рачун, обрачунају са побуњеним јањичарима
Београдског пашалука. Чак се чини неспорним да је Пазваноглуов суноврат
започео подизањем Првог српског устанка када га је велики број војника и
официра хришћана напустио прешавши у редове српских устаника, што се
испостсавља погубним за Осман пашин ауторитет.
Како то само Свевишњи зна удесити, данас у две суседне области, два
суседна града, Видину и Неготину, почивају земни остаци великих јунака,
исламизираног Србина Османа Пазваноглуа и Хајдук Вељка Петровића, уз њих
и легенда да је Краљ Марко управо ту, између српске и бугарске насеобине,
задобивши смртоносне повреде борећи се за султана против хришћанске
војске на Ровинама, приспео, по једним на вечни починак, по другима на
хиљадугодишњи сан у скривеној пећини ''где кажу да и сада живи'' (19).
Иза Осман паше Пазваноглуа, умрлог 1807.г, не од непријатељске сабље
већ ''непознате болести'', остала је у Видину џамија, са библиотеком и
медресом, коју је подигао 1803. године, истовремено када је уз његову личну
сагласност у Неготину саграђена хришћанска богомоља Рожедства Пресвете
Богородице, у чијој порти се на вечном починку налазе мошти Хајдук Вељка
Петровића, почев од 18.7.1813. Библиотека која носи његово име садржи и
2405 књига из заоставштине породице Пазваноглу, укључујући и мајку Рукије
хатун, међу којима су бисери историје градова Јерусалима, Меке, Каира, острва
Родос, Јемен, држава Египта, Сирије, па и повест о династији арапских калифа
из пера египатског аутора Ал- Сујути-а; следе историја Севрне Африке, Ибн
Халдунова историја Арапа, Персијанаца, Бербера, мноштво рукописа из
исламског права, преписи Корана (20)...

Као нигде у свету, Пазваноглуов исламски молитвени храм на својој
највишој тачки нема традиционални полумесец и звезду, већ стилизовани врх
копља, по једнима из жеље овога владара да искаже своје јаничарско порекло
и независност од султана, а по нашем скромном мишљењу као стари
аутентични симбол кључа разумевања судбине човечанства, попут Херодовог
копља за које су Јевреји веровали да крије тајну магијске моћи садржане у
крви изабараног народа, што га је Гај Касије Лонгин, потоњи преобраћеник у
хришћанство, употребио да прекрати Христове муке на Голготи.

ЗАБЕЛЕШКЕ
(1 ) Душан Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак, 1794-1804, Београд 1949,
САНУ Одељење друштвених наука, књига CXLVI, књига 57, с.18.
(2) Душан Пантелић, с.142, према извештају из Оршаве од 17.7.1797.г. Иначе, везе О.
Пазваноглуове са острвом датирају још из 1787.г, када је одступајући пред султановим трупама
из Видина добио уточиште код Мемиш паше на Ади Кале /с.6/. Наредне године десило се да је
влашки владар Маврогеније послао у помоћ Мемиш паши који је настојао повратити Оршаву од
Аустријанаца, Османовог оца Омар агу. Истовремено Осман Пазваноглу ратовао је под
Маврогенијевом заставом против аустријске војске у Влашкој /с.7/.
(3) Душан Пантелић, с.146.
(4) Душан Пантелић, с.147.
(5) Душан Пантелић, с.164.
(6) Душан Пантелић, с.202.
(7) Душан Пантелић, с.203.
(8) Душан Пантелић, с.204.
(9) Душан Пантелић, с.214.
(10) Душан Пантелић, с.216, 219.
(11) Душан Пантелић, с.222.
(12) Душан Пантелић, с. 173 и 235.
(13) Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку /
1492-1992/, Београд 2007, с. 140, 147. Занимљиво је да ''Историја Бугарске'' публикована у
Београду 2008 од издавачке куће ''Клио'', приређивач Срђан Пириватрић, тек трипут помиње
Пазваноглуа и то у одељку написаном од стране бугарског академика Констандина Косева,
тема ''Бугарски препород- почеци идеологије националног ослобођења'': 1- с.165- ''Видин је
1793. био резиденција и тврђава О. Пазваноглуа''; 2-с.179- ''Почетком 1800, хорде
О.Пазваноглуа ухватиле су епископа Софронија и он је око три године провео у видинском
затвору''; 3-с.179- ''Видински паша О.Пазваноглу прогласио се за независног владара и сукобио
са турским султаном''. ''Историја Османског царства'' прир. Робер Мантран има тек констатацију
да је О.Пазваноглу ''окупљао велможе и јањичаре- противнике реформи Селима III'', уз пар
успутних спомињања имена- с.402, 518, 520, 522, издање ''Клио'' Београд.
(14) Први српски устанак- акта и писма на српском језику, књига 1 1804-1808. Београд, 1977г,
(15)Зоран Ненезић, Масони у Југославији 1764-1980, ''Народна књига'' Београд 1984, с.153.
(16) Зоран Ненезић, с.155.
(17) Сима Милутиновић Сарајлија, Сербијанка, Српска књижевна задруга, Београд 1993, с.9293
(18)Тихомир Станојевић, Хајдук Вељко Петровић, Историјски архив Неготин 1998, с.14, позивом
на Драгољуба Јовановића, Црна Река, Гласник Српског ученог друштва књ.54, с.204-205.
(19) Голуб Добрашиновић, Вук у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча,
Кладово- Неготин 1986
(20) Стојанка Кендерова, Библиотеката на Осман Пазвантоглу, Вестник Видин бр.75 (2205), 2729. октомбри 2014, с.5-6; истоимени текст у зборнику Државног архива Видин ,,Модернизациони

тенденции в стопанскија и културен живот в Видинско и Тимошко (19-20 век)'' Софија 2014.г.
с.7-19