1

Simonovi Ljubodrag
E-mail:comrade@orion.rs

SAVREMENA KRITIKA KAPITALIZMA

Kritika kapitalizma treba da potuje dva metodoloka

postulata. Prvi: priroda odreene drutvene (istorijske) pojave odreuje
se na osnovu tendencije njenog razvoja onoga ta postaje. Drugi:
priroda odreene drutvene (istorijske) pojave uslovljava prirodu njene
kritike. Priroda kapitalizma, to znai tendencija njegovog razvoja,
uslovljava kako prirodu kritike kapitalizma, tako i politiku strategiju
borbe protiv kapitalizma. Ne radi se o stvaranju uniformnog naina
miljenja, ve o nainu miljenja koji nastoji da postavi pitanja koja
imaju egzistencijalni i esencijalni karakter. Takav nain miljenja je
suprotan vladajuoj ideologiji, koja se pojavljuje u vidu Koka-kola
kulture, koja nastoji da marginalizuje sutinsko, da bi marginalnom dala
spektakularnu dimenziju.
Konkretna kritika kapitalizma ne moe da se zasniva samo
na esencijalnom, ve pre svega na egzistencijalnom humanizmu. Ideali
Francuske graanske revolucije jesu nuan, ali ne i dovoljan uslov
budunosti. Borba za ouvanje ivota na planeti i za poveanje
izvesnosti opstanka oveka kao kulturnog (drutvenog) i biolokog
(prirodnog) bia pretstavljaju conditio sine qua non borbe za budunost.
Umesto Marksovog pojma otuenje, osnovni pojam u kritici
kapitalizma treba da bude destrukcija. Marksov revolucionarni
humanizam pojavljuje se u odnosu prema kapitalizmu kao poretku
neslobode, nepravde, ne-uma i zalae se za slobodu, drutvenu pravdu,
za umni svet, to znai da se nalazi u esencijalnoj sferi. Egzistencijalni
humanizam pojavljuje se u odnosu prema kapitalizmu kao
destruktivnom poretku koji unitava prirodu i oveka kao bioloko i
ljudsko bie - i u pravi plan stavlja borbu za opstanak ivoga sveta, to
znai da se nalazi u egzistencijalnoj sferi. Tvrdnja da je ovek

univerzalno stvaralako bie slobode odgovor je svetu u kome je ovek

otuen od sebe kao stvaralakog i slobodarskog bia. Tvrdnja da je
ovek ivotvorno bie odgovor je svetu koji se zasniva na unitenju
ivota: borba za slobodu postala je borba za opstanak.
U tradicionalnom marksizmu kritika kapitalizma s aspekta
onoga to jo nije, a to moe da bude (Blohovo noch-nicht-Sein), ima
apstraktni karakter. Konkretna priroda kapitalistikog pozitiviteta
uslovljava i prirodu negativnog, to znai kritike svesti i politike
prakse koja se na njemu zasniva. Savremeni ovek ne moe da stekne
odgovarajuu istorijsku samosvest polazei od apsolutizovanog i
idealizovanog antropolokog modela oveka kao univerzalnog
stvaralakog bia slobode, ve polazei od egzistencijalnih izazova koje
kapitalizam kao destruktivni poredak namee oveku. Postajanje oveka
ovekom (onim to on u svojoj biti jeste totalizujue slobodarskostvaralako-ivotvorno bie) i postajanje sveta ljudskim svetom
uslovljeno je postajanjem kapitalizma kapitalizmom, to znai
postajanjem kapitalizma onim to u svojoj biti jeste - totalitarnim
destruktivnim poretkom. Konkretna budunost ne zasniva se na onome
to ovek eli da uini polazei od svojih istinskih ljudskih potreba, ve
na onome ta ovek mora da uini da bi oveanstvo opstalo.
Esencijalna ravan budunosti neposredno je uslovljena egzistencijalnim
izazovima. Razvoj kapitalizma doveo je do toga da budunost vie nije
mogua kao proizvod slobodne (vizionarske) stvaralake prakse oveka
(Blohova otvorenost), ve je uslovljena posledicama koje stvara
kapitalizam kao destruktivni poredak. Objektivne mogunosti za
stvaranje novog sveta i mogunosti realizovanja oveka kao
univerzalnog stvaralakog bia slobode uslovljene su razvojnim
mogunostima kapitalizma kao destruktivnog poretka. To je osnov
konkretne dijalektike budunosti. Desetkovana priroda, osakaeni
ovek, nagomilane destruktivne moi kapitalizma sa kojima
oveanstvo momentalno moe biti uniteno to je isto tako objektivno
stanje koje neminovno uslovljava mogunost budunosti i njeno
planiranje. Ne postavlja ovek sebi one zadatke koje moe da rei, kao
to to tvrdi Marks, ve je kapitalizam taj koji namee oveku sudbinski

zadatak: da ouva ivot na Zemlji i spase oveanstvo od unitenja. Biti

na nivou istorijskog zadatka koji oveku postavlja kapitalizam znai
sueljiti se s kapitalizmom kao poretkom koji unitava ivot.
Kapitalistiko unitavanje prirode i oveka kao biolokog i
ljudskog bia nije bitno uticalo na razvoj leviarske kritike kapitalizma,
na formiranje klasne svesti proletarijata i na izbijanje socijalistikih
revolucija. Kod marksistikih teoretiara 19. i 20. veka ne postoji analiza
kapitalizma kao destruktivnog poretka. Engelsov stav da kapitalizam
stvara mogunosti za skok iz carstva nunosti u carstvo slobode
upuuje ne radikalni raskid s kapitalizmom, pri emu se previa da je
budunost oveanstva neposredno uslovljena posledicama koje stvara
kapitalizam kao destruktivni poredak. Blohova teorija jasno ukazuje na
ogranienost marksistike kritike kapitalizma. Ona insitira na utopijskom
kao srei, dostojanstvu... Utopijsko se pojavljuje kao suprotnost
kapitalizmu u esencijalnom smislu. Kada Bloh pie o objektivnim
mogunostima koje su stvorene u kapitalizmu za stvaranje novog
sveta, on ima u vidu razvoj proizvodnih snaga, ali nema u vidu posledice
dejstva kapitalistikog razvoja proizvodnih snaga na prirodu i oveka,
kao ni potencijalne opasnosti po opstanak oveka i ivog sveta koje
stvara kapitalistika tehnika. I njegova teorija zasniva se na
egzistencijalnom apriorizmu: kapitalizam je poredak neslobode, a ne
poredak destrukcije. Ni kod Lukaa (Istorija i klasna svest) klasna svest
radnitva ne sadri svest o kapitalizmu kao destruktivnom poretku i,
shodno tome, klasna samosvest radnika ne podrazumeva svest o
potrebi borbe za opstanak prirode i oveanstva. I Adornova Dijalektika
negativnog polazi od postojeeg (kapitalistikog) sveta kao sveta
neslobode i nepravde, a ne kao sveta destrukcije. To uslovljava i prirodu
negativnog, to znai kritiko-menjalakog odnosa prema postojeem
svetu, kao i ideju budunosti. Markuze ni u svojim kasnim tekstovima
(koji su na Zapadu objavljeni 1970, a kod nas 1978. pod naslovom
Merila vremena) ne pie o destruktivnoj prirodi kapitalizma; o svesti o
destruktivnoj prirodi kapitalizma kao sastavnom delu savremene
revolucionarne svesti; o moguoj integraciji oveanstva koje se zasniva
na nastojanju da se sprei unitenje ivota na planeti... Umesto na

unitavanje prirode, ukazuje se na njeno osiromaenje i na potrebu

njenog oplemenjivanja, kroz oplemenjivanje ula. Glavni motivi borbe
protiv kapitalizma su oslobaanje od tlaenja, emancipacija ene,
uspostavljanje stvaralakog rada... Perspektiva borbe protiv kapitalizma
sagledava se pre svega u odnosu prema postajanju kapitalizma
represivnim, a ne ekocidnim poretkom. U revolucionarnoj i postrevolucionarnoj misli u SSSR-u dominira apsolutizovani produktivistiki
princip (stahanovtina) i ne postavlja se pitanje o moguem unitenju
ivota na Zemlji. Ni u jugoslovenskoj praksis filozofiji nema analize
razvoja kapitalizma kao destruktivnog poretka, ve je odnos prema
kapitalizmu utemeljen u Marksovoj kritici kapitalizma i pojmu
otuenje. Njena vizija budunosti, koja se zasniva na ideji da je ovek
univerzalno stvaralako bie slobode, ima apstraktni karakter jer se ne
pojavljuje u odnosu prema postajanju kapitalizma totalitarnim poretkom
destrukcije. U praksis filozofiji dominira Hegelova dijalektika koja
podrazumeva egzistencijalnu izvesnost i otvorenost budunosti.
Unitavanje prirode od strane kapitalizma nema principijelni znaaj, ve
se ukazuje na ogranienost prirodnih resursa. Postavljaju se esencijalna,
ali ne i egzistencijalna pitanja. Kangrgina spekulacija, koja se svodi na
traenje smisla ivota nezavisno od tendencije razvoja kapitalizma kao
totalitarnog poretka destrukcije i pogubnih posledica koje stvara
kapitalizam, tipian je primer apstraktnog odnosa praksis filozofije
prema budunosti. Nije sluajno to se ni njeni pripadnici ne bave
kritikom sporta koji je otelotvorenje osnovnih principa na kojima se
zasniva kapitalizam i kao takav industrija smrti. U politikoj ravni,
glavna meta njihove kritike nije kapitalizam, ve staljinizam i SSSR. To je
najvaniji razlog to su filozofima praksisa sva vrata na Zapadu bila
otvorena. Kada se ima u vidu da je razvoj kapitalizma kao totalitarnog
destruktivnog poretka ostao van domaaja njihove kritike, moe se rei
da je praksis filozofija ostala na sporednom istorijskom koloseku.
to se tie Antonija Negrija, evo njegovog stava koji ukazuje
na sutinu njegove misli: Ne moemo da se vratimo na bilo koji raniji
drutveni oblik, niti moemo da idemo napred u izolaciju. Naprotiv, mi
moramo da proguramo kroz Imperiju da bismo doli na drugu stranu.

Delez i Gautari su tvrdili da moramo ubrzati proces globalizacije

kapitala, a ne suprotstavljati mu se. Ali, koji je, pitali su oni,
revolucionarni put? Postoji li on? Povui se sa svetskog trita...? Ili
moda ii u suprotnom smeru? Ii jo dalje, to jest, sa kretanjem trita,
dekodovanja i deteritorijalizacije? Imperiji se moemo uspeno
suprotstaviti samo na njenom nivou optosti i guranjem procesa koje
ona nudi iza njihovih sadanjih ogranienja. Moramo da prihvatimo taj
izazov i da nauimo da mislimo globalno i delujemo globalno.
Globalizaciji moramo da se suprotstavimo kontra-globalizacijom, Imperiji
kontra-Imperijom. Koji su to procesi koje nudi Imperija koje treba
gurati, koja su njihova sadanja ogranienja i ta je to to se nalazi
iza njihovih sadanjih ogranienja? Ovde je Negri blizak Marksovom
shvatanju da e sa razvojem kapitalizma unutranja ogranienja
kapitalizma da ga prinude na samoukidanje. Negri previa najbitnije: da
je kapitalizam postao totalitarni poredak destrukcije i da se Imperija
razvija tako to unitava oveka kao ljudsko i bioloko bie, klimatske
uslove u kojima ovek moe da preivi, kao i ivi svet. Imajui u vidu da
je kapitalizam postao totalitarni ekocidno-genocidni poredak, insistiranje
na dovoenju globalizma do kraja razvojem kapitalizma zapravo je
insistiranje na prihvatanju unitenja oveanstva i ivog sveta.
Imperija nije tunel na ijem kraju sija zvezda slobode, ve peina u
kojoj bljeti vetaka svetlost potroakog drutva koja zaslepljuje
oveka i spreava ga da uoi da iz peine nema izlaza. Dovoenje
protivurenosti kapitalizma do kraja znai dokrajiti ivot na planeti. Kraj
globalizma ne poklapa se samo s krajem istorije, ve i s krajem
oveanstva.
Postajui globalni poredak destrukcije kapitalizam je stvorio
globalnu egzistencijalnu krizu. Nekada je Zapad bio sinonim za
kapitalistiki svet. Danas su u svetu stvoreni centri ekonomske moi
koji dovode u pitanje dominaciju Zapada i to tako to osvajaju svetska
trita sve intenzivnijim unitavanjem prirode i oveka kao ljudskog i
biolokog bia. U sve bespotednijoj borbi za opstanak i dominaciju
kapitalistiki koncerni unitavaju temelje na kojima se zasniva
budunost oveanstva. Ovde emo ponovo istai da je pogubna

zabluda da oveanstvo moe da stvori novi svet pratei trag

kapitalistikog globalizma, kao to tvrdi Negri. Samo borbom protiv
kapitalizma moe da se sauva emancipatorsko naslee graanskog
drutva, to znai klica novuma iz koje moe da se razvije novo drutvo.
Istovremeno, samo borbom protiv kapitalizma moe da se sprei
unitenje ivota na planeti. Na kapitalistiki nain degenerisano
oveanstvo ne moe da stvori novi svet na spaljenim umama, na
beznadeno zagaenom zemljitu, na zatrovanim rekama i morima, na
nuklearnim deponijama, na suncu koje nemilosrdno pri...
Sve dramatiniji razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije
ukazuje na pogrenost Markuzeovog shvatanja, iznetog u razgovoru sa
Encensbergerom (koji pretstavlja svojevrsni Markuzeov politiki
testament), da se treba opredeliti za vaspitnu i defanzivnu taktiku u
borbi protiv kapitalizma. Markuze se poziva na najbolju formulu Rudija
Dukea: dugi mar kroz institucije je preporuljiv kako pre tako i posle.
Razvoj kapitalizma je na ubedljiv nain demantovao Dukea i Markuzea:
institucije graanskog drutva postale su sredstvo kapitalistikih
korporacija za realizovanje njihove ekocidne i na toj osnovi genocidne
politike. Umesto da doprinese radikalizovanju kritiko-menjalakog
odnosa prema kapitalizmu kao poretku koji sve dramatinije unitava
ivot na planeti, Markuzeova (kao i Horkhajmerova, Adornova, i
Habermasova) politika misao doprinela je omekavanju i
pacifikovanju borbe protiv kapitalizma. Dugi mar kroz institucije, koji
se zasniva na stavu da kapitalizam treba menjati iznutra, postao je
jedan od oblika sterilisanja borbe protiv kapitalizma i kupovanje
vremena kapitalistikim koncernima koji su svet doveli na rub propasti.
Frankfurtovci su liili Marksovu misao revolucionarne biti. Iz sfere klasne
borbe Marksova misao prebaena je u sferu teorijske analize
kapitalizma sa im je sterilisan njen kritiko-menjalaki naboj. Umesto
da je revolucionarni, dijalektika je postala analitiki metod.
Lebdei u politikom vakuumu, frankfurtovci ne nastoje da
razviju klasnu svest radnitva, ve polaze od injenice da radnika
klasa u naprednom industrijskom drutvu nije postala revolucionarna
snaga. Oni su doprineli stvaranju privida da konformistiko ponaanje

radnike klase u razvijenim kapitalistikim zemljama nije rezultat klasne

dominacije buroazije koja je uspela, putem potroakog naina
ivota, da uvue radnike u kapitalistiku duhovnu sferu (savremeno
buroaziranje proletarijata/Rajh), ve da se radi o konanoj integraciji
radnika u kapitalistiki poredak. Umesto da se bore za oslobaanje
radnika iz duhovnog ropstva i u tom smislu da nastoje da demaskiraju
savremene oblike klasnog potinjavanja, oni bacaju radnike na politiko
ubrite istorije i konkretna politika (klasna) pitanja pretvaraju u
teorijska pitanja. U tom kontekstu pojavljuje se Markuzeova tvrdnja da je
Marksov proletarijat u razvijenom industrijskom drutvu postao
mitoloki pojam. Zapravo, time to su sahranili radniku klasu kao
potencijalno revolucionarnog subjekta drutvenih promena frankfurtovci
su samu budunost sveli na mitoloki pojam. Smrtni strah od radnika
bio je i ostao osnov politike prakse buroazije. Najvaniji strateki cilj
politikog delovanja buroazije je obraun s klasnom sveu radnika i
spreavanje njihovog politikog organizovanja i politike borbe. Otuda je
najprei zadatak ideolokog svoda kapitalizma, u kome posebno mesto
zauzima industrija zabave, da depolitizuje radnike. Depolitizovanje
radnika i njihova integracija u kapitalistiki poredak ne vri se samo
putem ideoloke sfere, ve i putem konzumerskog naina ivota koji je
u potpunosti podreen sve brem procesu kapitalistike reprodukcije i
koji liava oveka uma i samim tim kritiko-menjalake i vizionarske
svesti. Namee se zakljuak da kritika kapitalizma koju su razvijali
frankfurtovci nije uslovljena prirodom kapitalizma, ve da je u njoj
priroda kapitalizma prilagoena politikoj koncepciji koja se, u
konanom, svodi na obraun s klasnom borbom radnika i na
humanizovanje kapitalizma.
Politika teorija Oskara Lafontena primer je prilagoavanja
kritike kapitalizma borbi za vlast u politikom ambijentu savremenog
kapitalizma u kome dominira malograanska svest koja se zasniva na
konformizmu. Umesto da se zalae za takvu borbu protiv kapitalizma
koja pretstavlja adekvatni odgovor kapitalistikom unitavanju ivota i
oveka kao ljudskog i prirodnog bia, Lafonten se obraa apstraktnom
graaninu nudei mu razumna reenja polazei od propagandne

floskule,
da
se
nemaka
socijaldemokratija
zasniva
na
prosvetiteljstvu. Politiku borbu, koja nije samo borba za slobodu ve i
za opstanak, zamenjuje nastojanje da se urazume (malo)graani
putem racionalne alternative uspostavljenom progresu. U poleini
ovakvog pristupa nalazi se politika strategija socijaldemokratije koja, u
borbi za glasove, nastoji da ne uznemiri dominirajuu malograansku
svest koja nije spremna na radikalnu politiku borbu, jer to moe da
ugrozi stabilnost vladajueg poretka i time dostignuti potroaki
standard koji je za nju neprikosnoveni ivotni i vrednosni izazov. Iz
kritike kapitalizma izbaeni su dramatini tonovi koji ukazuju na prirodu
kapitalizma kao destruktivnog poretka to zahteva radikalnu
konfrontaciju s kapitalizmom. U tom kontekstu, Lafontenova borba
protiv kapitalizma iskljuuje borbu protiv kapitalista, to znai klasnu
borbu. Istovremeno, u njegovim knjigama selektivno su obraene
drutvene pojave s namerom da se izbegne izjanjavanje o onim
pitanjima na koja se ne mogu dati odgovarajui odgovori, a da se ne
iritira najvei deo javnosti.
Revolucija nade Eriha Froma tipian je primer podreivanja
prirode kapitalizma takvom politikom projektu koji podrazumeva
odricanje oveka od borbe koja moe da dovede do ruenja
kapitalistikog poretka. Umesto da razvija svest kod ljudi o destruktivnoj
prirodi kapitalizma i o neminovnosti borbe protiv kapitalizma, ukoliko se
nastoji ouvati ivot na planeti, From insistira na ljudskoj dobroti koja e
dovesti do humanizovanja tehnike i samim tim do humanizovanja
ivota. I on, poput Markuzea, preti oveanstvu faizmom ukoliko
krene u radikalni obraun s kapitalizmom. Fromova Revolucija nade je
obraun s kritikom milju koja nastoji da se radikalnom politikom
borbom suprotstavi destruktivnoj kapitalistikoj pomami i pretstavlja
kupovanje vremena kapitalizmu. Nije sluajno to Fromova knjiga ima
naziv Revolucija nade. Nada dobija mitoloku dimenziju i kao takva
postaje spiritus movens humanizovanja tehnike. Ne nada da se moe
humanizovati tehnika, ve vera da se moe unititi kapitalizam i spreiti
unitenje ivota na planeti treba da postane osnovna integriua ideja
oveanstva.

to se tie savremenog komunistikog pokreta, jedna od

njegovih najvanijih osobenosti je da se rukovodi dogmatizmom i
mitolokom sveu. Umesto ideje budunosti, do koje se dolazi u odnosu
prema
kapitalizmu
kao
totalitarnom
destruktivnom
poretku,
idealizovana slika socijalistike prolosti postaje osnov za kritiku
kapitalizma. Revolucionarna svest liena je vizije budunosti jer se
budunost ve dogodila. Borba za budunost postaje borba za
obnavljanje prolosti. Umesto integrativne vizionarske, dominira
sektaka svest koja se pojavljuje u vidu staljinista, maoista,
trockista, titoista... Stvara se kult linosti koji postaje oblik u kome se
od radnih ljudi otuuje njihovo politiko bie i slobodarski potencijali na
kojima se zasniva mogunost stvaranja humanog sveta. Istovremeno,
ukidanjem vizionarske svesti komunisti se obraunavaju s dijalektikim
nainom miljenja i postaju zarobljenici kvazi-religiozne svesti.
Argumentaciju i dijalog, koji se zasnivaju na analizi vladajuih tendencija
razvoja savremenog kapitalizma, zamenjuje propagandistiki slogani i
beskompromisni obraun s onima koji dovode u pitanje zadate istine.
Uvek iznova posee se za naunim socijalizmom po kome je nastanak
socijalizma neminovnost, ime se istorijski materijalizam svodi na
prirodnjaki determinizam. Najpogubniji rezultat takvog naina miljenja
je shvatanje da kapitalizam ne moe (i ne sme) da bude destruktivni
poredak, to znai da je nepoeljna kritika kapitalizma kao poretka koji
sve dramatinije unitava prirodu i oveanstvo. Na taj nain komunisti
preputaju borbu za zatitu prirode politikim snagama koje ne tee
iskoraku iz kapitalizma, ve njegovom usavravanju.
Dogmatski nain miljenja, koji se zasniva na progresizmu i
mitu o svemoi nauke i tehnike, uslovljava i dogmatski odnos komunista
prema sportu. Kritika sporta i olimpizma gotovo da ne postoji u
komunistikim krugovima. Razlog tome nije samo nerazumevanje
sutine sporta i glorifikovanje realnog socijalizma, u kome je sport
imao prvorazredni politiki znaaj, ve istina da je sport postao
najvanija duhovna droga za radnike i da stoga nije politiki isplativo
kritikovati ga. Uistinu, sportski stadioni postali su savremeni
koncentracioni logori u kojima se mladima unitava kritiko-menjalaka

10

svest i vera u budunost. Stvaranje huligana jedan je od naina na koji

kapitalisti pretvaraju radniku omladinu u faistike horde koje e
usmeriti protiv leviarske omladine i radnikog pokreta. Navijake grupe
su jedan od najvanijih oblika organizovanja kapitalistikih jurinika, a
utakmice sredstvo za njihovo homogenizovanje i militarizovanje. U
obraunu izmeu navijakih grupa ne sagoreva samo kritika svest i
vera u humani svet, ve mladi stiu borbenu gotovost i brutalnost koju
kapitalisti koriste za obraun s onima koji se bore protiv kapitalizma.
Istovremeno, komunisti se i dalje vrsto dre ideologije rekordomanije
sa kojom se glorifikuje produktivistiki princip koji ima kvantitativnu
dimenziju. On proizvodi ekocidnu svest i doprinosi sve dramatinijem
unitavanju oveka kao prirodnog i ljudskog bia.
Sa ideje komunizma treba ukloniti senke prolosti i pruiti joj
mogunost da razvije svoje emancipatorske potencijale. To pre svega
znai da treba odbaciti miljenje koje se zasniva na mitolokom
romantizmu jer ono pretstavlja obraun s vizionarskom sveu bez koje
nema budunosti. Istovremeno, vraanje kritike kapitalizma na njene
prevaziene oblike onemoguava da se uvidi destruktivna priroda
kapitalizma i da se razvije odgovarajua kritika i odgovarajui oblici
borbe protiv kapitalizma. Komunizam nigde nije postojao. On je mogua
budunost oveanstva. Komunizam ne pretstavlja kraj, ve poetak
istinske istorije oveanstva.
Kada se ima u vidu znaaj koji ima Karl Marks kao najvanija
linost u stvaranju radnikog pokreta, kao i njegova misao koja je temelj
kritike kapitalizma i vizije budunosti, postavlja se pitanje o politikoj
opravdanosti kritike Marksove kritike kapitalizma. Ovo tim pre, to je
kapitalizam stvorio takvu egzistencijalnu krizu, da je pitanje da li jo ima
vremena za izgradnju savremene kritike kapitalizma koja moe da
postane objedinjavajua politika misao oveanstva u borbi protiv
kapitalizma i za stvaranje novog sveta. Da li Marksova misao, uprkos
njenim nedostacima, moe vie da koristi radnikom pokretu nego
osavremenjena kritika kapitalizma koja tek treba da doivi kritiku
proveru, i koja moe da izazove pometnju meu kritiarima kapitalizma
koji se bore za novi svet - i na taj nain doprinese slabljenju borbe protiv

11

kapitalizma
u
vremenu
kada
je
stvaranje
jedinstvenog
i
beskompromisnog svetskog anti-kapitalistikog pokreta postalo osnovni
uslov opstanka oveanstva?
Sve dramatinija ekoloka kriza koju stvara kapitalizam, koja
sve neposrednije pogaa sve vei broj ljudi, neminovno dovodi do toga,
da neposredna egzistencijalna ugroenost oveanstva postaje izvorite
kritiko-menjalakog odnosa prema kapitalizmu. Postajui totalitarni
destruktivni poredak kapitalizam je izaao iz teorijskih i politikih okvira
Marksove kritike kapitalizma, koja insistira na socijalnoj pravdi i slobodi,
i stoga savremena kritika kapitalizma ne moe vie da bude svedena na
Marksovu kritiku kapitalizma. Marksova misao jedan je od konkretnih
istorijskih oblika komunistike kritike kapitalizma i jedan od konkretnih
istorijskih oblika borbe za komunistiko drutvo. Istorijski kontinuitet
komunistike ideje ne treba traiti samo u teoriji, ve pre svega u
revolucionarnoj borbi proletarijata protiv kapitalizma. Marksov stav da je
ispravna teorija svest prakse koja menja svet znai da je
beskompromisna borba protiv kapitalizma ona karika sa kojom se
uspostavlja veza sa Marksom, i drugim borcima za komunistiko
drutvo, a ne navoenje citata iz Marksovog dela. Borba protiv
kapitalizma a za komunistiko drutvo pretstavlja osnov istorijskog
kontinuiteta komunistike ideje.