Prof. dr Slobodan Komazec
Prof. dr Žarko Ristić

MAKROEKONOMIJA
- Makroekonomske teorije i makroekonomska analiza -

Beograd, 2011.

MAKROEKONOMIJA

SADRŽAJ
Autori:
Prof. dr Slobodan Komazec
Prof. dr Žarko Ristić

PRVI DEO - MAKROEKONOMIJA I MAKROEKONOMSKI
Izdavač:
PROCESI
EtnoSTIL

Glava prva
Recenzenti:
Ekonomija
i ekonomska struktura društva
Prof. dr Bogdan Ilić
1.
2.
3.
4.

Prof.
dr Dušan Zdravković
ŠTA
JE EKONOMIJA ...................................................................................................... 13
PREDMET I DEFINICIJA EKONOMIJE............................................................................... 14
EKONOMIJA
EKONOMSKA
PripremaIza
štampu: STRUKTURA DRUŠTVA .......................................................... 15
MAleksandar
AKROEKONOMIJA
I MIKROEKONOMIJA ....................................................................... 17
Kostić
Tiraž:

Glava druga
100
Razvoj ekonomske misli u modeliranju ekonomije
Štampa: U EKONOMSKOJ MISLI ............................................................................... 20
EKONOMIJA
EtnoStil, Beograd,
2011.
SAVREMENA
EKONOMSKA TEORIJA I EKONOMIJA ........................................................... 24
KLASIČNA I MODERNA EKONOMIJA ............................................................................... 29
„Čista“ i neutralna ekonomska teorija ............................................................... 29
1)
Savremena ekonomska teorija i makroekonomska politika ............................... 32
2) EKONOMIJA I EKONOMSKA POLITIKA ............................................................................ 36
Ekonomska politika i država u ekonomiji ......................................................... 36
4.
CIP - Каталогизација
у публикацији
Ekonomija, ekonomska
politika i druge ekonomske naučne discipline ............ 36
1)
Народна
библиотека
Србије,
Београд DO DRŽAVNO-MONOPOLISTIČKOG
EKONOMIJA I DRŽAVA OD LIBERALIZMA
2)
KAPITALIZMA ............................................................................................................... 38
5.
DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM I SAVREMENA EKONOMIJA ................................................ 40
330.101.54
6.
КОМАЗЕЦ, Слободан, 1939Makroekonomija
/ Slobodan Komazec,
Žarko Ristić. - Beograd : AGREGATI
EtnoStil, 2011
DRUGI
DEO - EKONOMIJA
I MAKROEKONOMSKI
(Beograd : EtnoStil). - 566 str. : graf. prikazi, tabele ; 25 cm
1.
2.
3.

Glava prva
Tiraž
100.i -neto
Napomene
i bibliografske
Bruto
društveni
proizvodreference uz tekst.
ISBN 978-86-87867-09-3
1. Ristić,
Žarko, 1944- [autor]
Glava
druga

Faktori formiranja društvenog bruto i neto proizvoda

a) Макроекономија
1.
DEFINICIJA I SADRŽAJ DRUŠTVENOG BRUTO PROIZVODA I NACIONALNOG DOHOTKA ........ 48
2.COBISS.SR-ID
OD DRUŠTVENOG
NETO PROIZVODA KA NETO EKONOMSKOM BLAGOSTANJU (NEW).......... 50
168647180
3.
NOMONALNI I REALNI DOHODAK I DRUŠTVENI PROIZVOD ............................................... 55
4.
FAKTORI FORMIRANJA NACIONALNOG DOHOTKA ........................................................... 57

TREĆI DEO - RASPODELA U TRŽIŠNOJ PRIVREDI
Glava prva
Raspodela u tržišnom sistemu
1.
2.
3.

MESTO RASPODELE U REPRODUKCIONOM PROCESU ....................................................... 61
FAKTORI RASPODELE ................................................................................................... 63
RASPODELA DRUŠTVENOG PROIZVODA I NACIONALNOG DOHOTKA – TOKOVI
NACIONALNOG DOHOTKA .............................................................................................. 64

Glava druga
Ekonomska politika i politika dohodaka u tržišnom sistemu
1.
2.
3.
4.

POLITIKA DOHODAKA PROTIV TROŠKOVNE INFLACIJE .................................................... 68
OSNOVNI KONCEPT POLITIKE DOHODAKA ...................................................................... 73
OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI POLITIKE DOHODAKA .......................................................... 77
EFIKASNOST POLITIKE DOHODAKA ................................................................................ 78

Glava treća
Ravnotežni nacionalni dohodak i raspodela
ČETVRTI DEO - FUNKCIJE POTROŠNJE I ŠTEDNJE U
SAVREMENOJ PRIVREDI
Glava prva
Potrošnja u savremenoj privredi..................................................... 85
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.

SAVREMENA FUNKCIJA POTROŠNJE ............................................................................... 87
FUNKCIJA POTROŠNJE .................................................................................................. 91
POTROŠNJA, ŠTEDNJA I INVESTICIJE .............................................................................. 93
GRANIČNA SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI................................................................... 99
UKUPNA FUNKCIJA POTROŠNJE I ŠTEDNJE ................................................................... 102
ODREĐIVANJE DOHOTKA I POTROŠNJE ŠTEDNJOM I INVESTICIJAMA .............................. 106
EFEKTI INVESTICIJA I ŠTEDNJE NA NACIONALNI DOHODAK I ZAPOSLENOST ................... 109

Glava druga
Teorija multiplikatora i akceleracije
1.
1)
2)
3)
2.
1)
2)
3.

MULTIPLIKATOR INVESTICIJA .................................................................................... 113
Multiplikator investicija - priroda i načela ...................................................... 113
Proces multiplikativnog delovanja autonomnih investicija ............................. 114
Multiplikator i marginalna sklonost potrošnji ................................................. 116
MULTIPLIKATOR ZAPOSLENOSTI ................................................................................. 120
Pojava procesa multiplikacije .......................................................................... 120
Odvijanje procesa multiplikacije zaposlenosti ............................................... 120
PARADOKS ŠTEDNJE ................................................................................................... 121

4.
5.
6.

TEORIJA AKCELERACIJE ............................................................................................. 122
INTERAKCIJA MULTIPLIKATORA I AKCELERACIJE ......................................................... 127
KRITIKA I SLABOSTI TEORIJE MULTIPLIKATORA I AKCELERACIJE ................................. 130

PETI DEO - PONUDA I TRAŽNJA, MAKROEKONOMSKA
POLITIKA, MONOPOLI I DRŽAVA
Glava prva
Ponuda i tražnja u tržišnom sistemu
1.
2.
3.
4.
5.

TRŽIŠNI MEHANIZAM I KONKURENCIJA ....................................................................... 135
PONUDA I FUNKCIJA PONUDE ...................................................................................... 136
DELOVANJE FUNKCIJE PONUDE NA RAVNOTEŽNE CENE ................................................. 138
ELASTIČNOST PONUDE I TRAŽNJE NA TRŽIŠTU POTPUNE KONKURENCIJE ....................... 141
DELOVANJE PROMENA TRAŽNJE NA CENE .................................................................... 144

Glava druga
Agregatna tražnja i funkcija tražnje
1.
2.

AGREGATNA TRAŽNJA ................................................................................................ 145
EFEKTIVNA GLOBALNA TRAŽNJA................................................................................. 146
1)Funkcija potrošnje i ravnotežni nacionalni dohodak ....................................... 146
2)Funkcija potrošnje i realna privreda ................................................................ 149

Glava treća
Tržišna ravnoteža ponude i tražnje
1.
2.

KRIVE PONUDE I TRAŽNJE, TRŽIŠTE I EKONOMSKA ELASTIČNOST ................................. 151
DELOVANJE PROMENA DOHOTKA I CENA NA TRŽIŠNU RAVNOTEŽU ................................ 155

Glava četvrta
Savršena i nesavršena tržišna konkurencija
1.
2.

SAVRŠENA (POTPUNA) KONKURENCIJA......................................................................... 157
MONOPOLSKO FORMIRANJE CENA I NESAVRŠENA KONKURENCIJA ................................. 160

Glava peta
Ekonomske funkcije države u savremenom tržišnom sistemu
1. LIBERALNA TRŽIŠTA I SAVREMENA DRŽAVA.................................................................. 165
2. EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE I EFIKASNOST TRŽIŠNOG MEHANIZMA .......................... 166
3. EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE U TRŽIŠNOJ PRIVREDI ................................................ 167
1)Država, ekonomska politika i tržište ............................................................... 167
2)EKONOMSKA FUNKCIJA DRŽAVE I MONOPOLISTIČKI KAPITALIZAM ................................ 171
4.DRŽAVNI EKONOMSKI INTERVENCIONIZAM .................................................................. 175
1)Ekonomski pogledi o delovanju države na tržište ........................................... 175

2)

Neokejnzijanizam i osnove državnog intervencionizma ................................. 177

ŠESTI DEO - MONETARNA MAKROEKONOMIJA
Glava prva
Monetarizam – osnove i karakteristike
1.
2.
3.
4.
5.
6.

OSNOVE MONETARIZMA ............................................................................................. 181
DELOVANJE NOVCA NA TRAŽNJU I PROIZVODNJU U MONETARIZMU ............................... 186
SAVREMENI MONETARIZAM – OSNOVNI STAVOVI........................................................... 188
MONETARIZAM, EKONOMSKA POLITIKA I PRIVREDNI RAST ........................................... 190
MONETARIZAM I MONETARNA POLITIKA ..................................................................... 191
KRITIKA MONETARIZMA ............................................................................................. 193

Glava druga
Monetarizam, potrošnja i proizvodnja
1.
2.
3.
4.
5.

PONUDA NOVCA, CENE I EKONOMSKA AKTIVNOST ........................................................ 199
POVEZANOST MONETARNOG I EKONOMSKOG UBRZANJA I USPORAVANJA........................ 203
DELOVANJE NOVCA NA DOHODAK I FUNKCIJU POTROŠNJE ............................................ 205
MONETARIZAM I CIKLUSI U KAPITALIZMU ................................................................... 208
„SINTEZA“ POSTKEJNZIJANSKE I NEOKEJNZIJANSKE TEORIJE I
„NEOINSTITUCIONALIZAM“ ......................................................................................... 211

SEDMI DEO - EKONOMIKA INFLACIJE, RAST I ZAPOSLENOST
Glava prva
Inflacija u savremenoj ekonomiji
1.
2.
1)
2)
3)
3.
1)
2)
4.
1)
2)
3)
4)

SAVREMENA EKONOMSKA TEORIJA I INFLACIJA ........................................................... 215
NEOKLASIČNE TEORIJE INFLACIJE .............................................................................. 222
Teorija monetarne inflacije ............................................................................. 222
Kejnzijanska (dohodna) teorija inflacije .......................................................... 225
Postkejnzijanska teorija inflacije ..................................................................... 226
STRUKTURNO - SOCIJALNE TEORIJE INFLACIJE ........................................................... 229
Teorija inflacije troškova ................................................................................. 229
Teorija strukturne inflacije ............................................................................... 235
TEORIJA INFLATORNOG I DEFLATORNOG GEPA ............................................................. 238
Teorija inflatornog gepa i puna zaposlenost .................................................... 238
Deflatorni gep i nezaposlenost ......................................................................... 239
Korigovana teorija inflatornog i deflatornog gepa ........................................... 241
Investicije, štednja i monetarna nestabilnost prirodna i bankarska kamata ..... 242

Glava druga
Delovanje inflacije u tržišnom sistemu
1.

EFEKTI I DELOVANJE INFLACIJE U TRŽIŠNOJ PRIVREDI ................................................. 243

2.

EFEKTI I POSLEDICE DELOVANJA INFLACIJE ................................................................ 246
1)Direktne pozitivne posledice inflacije ............................................................. 247
2)Direktne negativne posledice delovanja inflacije ............................................ 248
3)Indirektne pozitivne i negativne posledice (inflacija i preraspodela
nacionalnog dohotka) ...................................................................................... 249

Glava treća
Inflacija i nezaposlenost
1.
2.

ODNOSI INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI ........................................................................ 252
FILIPSOVA KRIVA........................................................................................................ 254

Glava četvrta
Savremena inflacija i privredni rast
1.
2.
3.

ODNOSI INFLACIJE I PRIVREDNOG RASTA..................................................................... 259
DELOVANJE INFLACIJE NA EKONOMSKI RAST ............................................................... 261
DELOVANJE EKONOMSKOG RASTA NA INFLATORNU NESTABILNOST ................................ 265

Glava peta
Inflaciono finansiranje i podsticanje privredne aktivnosti
1.
2.

MOGUĆNOSTI INFLATORNOG FINANSIRANJA ................................................................ 268
DEFICITNO FINANSIRANJE, ELASTIČNOST TRAŽNJE I POKRETANJE PRIVREDNOG
RAZVOJA .................................................................................................................... 272

Glava šesta
Inflacija i platni bilans
1.
2.

INFLACIJA I PLATNI BILANS......................................................................................... 276
DEVIZNI KURS I PLATNI BILANS ................................................................................... 277

OSMI DEO - EKONOMSKI RASST I POSLOVNI CIKLUSI
Glava prva
Privredni ciklusi u savremenoj ekonomiji
1.

PRIVREDNI CIKLUSI I SAVREMENA EKONOMSKA MISAO ................................................. 281

Glava druga
Ciklus, ekonomska politika i privredni rast
1.
2.
3.
4.
5.

FAZE CIKLUSA I NJIHOVE KARAKTERISTIKE MODIFIKACIJA FAZA CIKLUSA ................... 286
TENDENCIJE SINHRONIZACIJE PRIVREDNIH CIKLUSA .................................................... 292
CIKLUS I MAKROEKONOMSKA POLITIKA...................................................................... 296
SAVREMENI EKONOMSKI RAST I PRIVREDNI CIKLUSI..................................................... 299
SAVREMENI PRIVREDNI SISTEMI I FAKTORI ANTICIKLIČNOG DELOVANJA ........................ 302

DEVETI DEO - NEZAPOSLENOST I „PUNA ZAPOSLENOST”
Glava prva
Makroekonomija i državni intervencionizam
1.
2.
3.
4.
5.
6.

DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM I ODBACIVANJE LIBERALISTIČKE KONCEPCIJE ................. 312
KEJNZIJANSKA MAKROEKONOMSKA TEORIJA I ODBACIVANJE MARGINALISTIČKE
MIKROEKONOMSKE ANALIZE ....................................................................................... 315
OSNOVNE POSTAVKE KEJNZIJANSKE EKONOMIJE .......................................................... 317
DOHODAK, POTROŠNJA I ŠTEDNJA ............................................................................... 318
INVESTICIJE, KAMATA I „MARGINALNA EFIKASNOST KAPITALA“ ................................... 321
GRANIČNA EFIKASNOST KAPITALA I KAMATA ............................................................... 327

Glava druga
Ekonomija, investicije i zaposlenost
1.
2.
3.

INVESTICIJE, ZAPOSLENOST I NACIONALNI DOHODAK ................................................... 331
ODNOSI U KRETANJU ŠTEDNJE I INVESTICIJA I PROBLEM TEZAURACIJE ......................... 335
DELOVANJE INVESTICIJA I ŠTEDNJE NA NACIONALNI DOHODAK I ZAPOSLENOST ............. 335

Glava treća
Kritika kejnzijanske i neokejnzijanske ekonomske teorije
Glava četvrta
Kriza državnog regulisanja savremene ekonomije
DESETI DEO - MONETARNA I FISKALNA POLITIKA I
MAKROEKONOMSKI RAST
Glava prva
Monetarna i fiskalna politika savremene države
1.
2.
3.
4.
5.

MONETARNA I FISKALNA DELOVANJA U SAVREMENOJ PRIVREDI .................................... 347
KOMBINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE PRI POSTOJANJU UNUTRAŠNJE I
EKSTERNE NERAVNOTEŽE ............................................................................................ 351
MONETARNA I FISKALNA POLITIKA U REGULISANJU TRAŽNJE I DOHOTKA ..................... 361
KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE U SAVREMENOJ EKONOMIJI.............. 365
VREMENSKA NEFLEKSIBILNOST MONETARNE I FISKALNE POLITIKE ............................... 369

JEDANAESTI DEO - MEĐUNARODNI MONETARNI SISTEM
I EKONOMIJA
Glava prva
Međunarodna likvidnost
1.
2.
3.
4.

MEĐUNARODNE MONETARNE REZERVE........................................................................ 377
MEHANIZAM FORMIRANJA I RASPODELA MEĐUNARODNIH MONETARNIH REZERVI .......... 380
STRUKTURA I RAZMEŠTAJ MONETARNIH REZERVI ........................................................ 381
NOVI MONETARNI SISTEM I DEMONETIZACIJA ZLATA .................................................... 383

Glava druga
Savremeni valutni problemi i reforma međunarodnog
monetarnog sistema
1.
2.
3.
1)
2)
3)
4)
5)

OSCILACIJE DEVIZNIH KURSEVA .................................................................................. 386
NOVA JEDINICA „SPECIJALNIH PRAVA VUČENJA“ ILI „KOKTEL“ JEDINICA ..................... 389
REFORMA MEĐUNARODNOG MONETARNOG SISTEMA .................................................... 392
Demonetizacija zlata i nestanak zlatnog pariteta ............................................. 392
Mehanizam stvaranja i održavanja optimalne međunarodne likvidnosti ......... 394
Valutni kursevi i uspostavljanje valutnih pariteta ............................................ 395
Devizni kurs nerazvijenih privreda i uspostavljanje valutnih pariteta ............. 396
Jačanje mmf kao međunarodne finansijske institucije ..................................... 400

DVANAESTI DEO - MEĐUNARODNA EKONOMIJA,
TRGOVINA I FINANSIJE
Glava prva
Tržišna privreda i međunarodni ekonomski odnosi
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.

MEĐUNARODNI EKONOMSKI ODNOSI I NACIONALNA PRIVREDA ..................................... 407
OTVORENA PRIVREDA I EKONOMSKA RAVNOTEŽA ....................................................... 411
DOHODAK, POTROŠNJA I PLATNI BILANS ...................................................................... 413
TRGOVINSKI I PLATNI ODNOSI I BILANSI ...................................................................... 414
RASPODELA DRUŠTVENOG PROIZVODA I PROCES STVARANJA DEFICITA .......................... 419
BILANSI POTROŠNJE, INFLACIJA I EKSTERNA RAVNOTEŽA ............................................. 421
DOHODNA ELASTIČNOST IZVOZA I UVOZA.................................................................... 422
FINANSIRANJE DEFICITA I PLATNOBILANSNO URAVNOTEŽAVANJE ................................... 425
Novčani sistem, nacionalna potrošnja i platni bilans ....................................... 425
Sistem unutrašnjeg finansiranja, potrošnja i deficit platnog bilansa ................ 430
URAVNOTEŽAVANJE EKSTERNE EKONOMIJE ................................................................. 437
1) OTVORENA EKONOMIJA - MULTIPLIKATOR I AKCELERATOR SPOLJNE TRGOVINE ............ 439
2)
Delovanje uvoza i izvoza na ukupnu ponudu i tražnju .................................... 439
Spoljnotrgovinski multiplikator ....................................................................... 442
9.
Uravnoteženje platnog bilansa promenama cena i efektima u dohotku ........... 449
10.
1)
2)
3)

4)
5)
11.
12.

Spoljnotrgovinski akcelerator .......................................................................... 451
Brzina procesa multiplikacije .......................................................................... 452
TEORIJA DEVIZNOG KURSA: REINTERPRETACIJE .......................................................... 454
SVETSKI DUG: TEORIJSKI PRISTUPI.............................................................................. 460

TRINAESTI DEO - MONETARIZAM, KEJNZIJANIZAM I
STRUKTURALIZAM
Glava prva
Struktura monetarizma, fiskalizma i strukturalizma
1.
2.
3.

STRUKTURA MONETARIZMA - MONETARISTIČKE POSTAVKE ........................................... 469
STRUKTURA FISKALIZMA (KEJNZIJANSKE TEZE) .......................................................... 482
STRUKTURA „STRUKTURALIZMA“: HIPOTEZE EKONOMSKE PONUDE ............................. 492

ČETRNAESTI DEO - MONETARNA I FISKALNA
FINANSIJSKA MAKROEKONOMIJA
Glava prva
Analiza monetarističke i fiskalističke makroekonomije
1.
2.

DIVERSIFIKACIJA MONETARNE I FISKALNE DOKTRINE ................................................. 497
TEORIJSKI MODELI MONETARIZMA I FISKALIZMA ........................................................ 504
1)Fridmanovski monetarizam ............................................................................. 508
2)Monetarizam racionalnih anticipacija.............................................................. 510
3)Globalni monetarizam ..................................................................................... 518
4)Budžetski monetarizam ................................................................................... 520
5)Graduelistički monetarizam ............................................................................. 523
6)Integralni monetarizam .................................................................................... 524
7)Monetarizam fundiran na rigidnosti nadnica i cena......................................... 526
8)Monetaristička verzija monetarne analize tzv. Austrijske škole ...................... 527
9)Strukturalistički monetarizam - monetarizam „ekonomike ponude“ ............... 528
10) Modifikovani monetarizam.............................................................................. 533
11)Antimonetarizam ............................................................................................. 536
12) Operativni monetarizam (reganizam i tačerizam): monetarizovane
ekonomske politike .......................................................................................... 541
13) Eklektički - restriktivni monetarizam .............................................................. 548

Glava druga
1.

MONETARNA I FISKALNA POLITIKA DRŽAVNOG INTERVENCIONIZMA ............................. 550

PRVI DEO MAKROEKONOMIJA I MAKROEKONOMSKI PROCESI .

.

države i drugih nosilaca privredne aktivnosti. Ekonomsku politiku.). Time je i politička sociologija ugrađena u savremenu ekonomiju. odnosno veštinu stvaranja i pribavljanja dobara potrebnih i korisnih za domaćinstva i državu. ekonomski život i proizvodnja. odnosi u raspodeli bogatstva na društvene grupe. oko dva veka. 13 . što znači pravila o radu u gazdinstvu. ŠTA JE EKONOMIJA1 Ekonomija kao naziv naučne oblasti potiče od reči oiekonomia (grčki). To je posledica izostavljanja „društvenih odnosa“ u ekonomiji. su određeni društveni odnosi. ekonomsku sociologiju. je i odraz delovanja ekonomske politike. koja se obično javlja kao politička ekonomija. Tu su i radovi Davida Rikarda. Istovremeno. najamnine idr. etiku i privredno pravo idr. Ekonomija istovremeno predstavlja svaku ljudsku delatnost u kojoj se susreće problem ograničenih sredstava u realizaciji određenih društvenih ciljeva. država. 2. Međutim. kamate. odnosi rada i kapitala.GLAVA PRVA EKONOMIJA I EKONOMSKA STRUKTURA DRUŠTVA 1. preduzeća na tržištu idr. Ekonomija kao naučna oblast obuhvata: 1. U savremenoj ekonomskoj misli uglavnom dominira naziv ekonomija ili ekonomika „economics“. Ekonomija danas obuhvata ukupnost ekonomskih nauka. što je dominantno u marksističkoj ekonomskoj misli. regiona. a to znači odnosa snaga i moći u određenom društvu i sukoba interesa oko raspodele i upotrebe 1 Ekonomija kao naučna disciplina stara je kao zaokružena i sistematski izučavana naučna oblast. Pomoćne ekonomske nauke (ekonomsku filozoflju. Određeni broj naučnika smatra da ekonomija označava opštu ekonomsku teoriju. odnosno ekonomski razvoj. kao i nosilaca rente. uz izostavljanje onog do sada obaveznog „politička“. koji j istraživao probleme raspodele („Principi oporezivanja“) i niz drugih autora iz poznate „klasične političke ekonomije. Ekonomsku teoriju. Smatra se da to počinje od Adama Smita i njegovog dela „Bogatstvo naroda“ (1776). najčešće međusobno suprotstavljenih delova društva. odnosno engleske škole ekonomske misli“. Prvi put se istražuje kako su tržišta organizovana. profita. odnosno upravljanje gazdinstvom. određena raspodela resursa između grana. 3.

bankarstva. društvenog proizvoda. kako proizvoditi i za koga. Ekonomija bi se mogla definisati kao naučna oblast kojom se istražuje kako društvo (i svi subjekti u njemu) da koriste oskudne resurse da bi proizveli vredne robe i usluge i raspodelili ih među različitim subjektima društva. uticaje prepreka u trgovini idr. uvoza. opremu. Sve su to pitanja od kojih zavisi funkcionisanje i efikasnost ekonomije. kako taj deficit deluje na inflaciju. koliko država „zahvata“ porezima iz društvenog proizvoda. da li je država skupa i kako troši zahvaćeni dohodak. Ekonomija istovremeno izučava i trgovinu i finansijske (platno-bilansne) odnose između država. Ekonomija traži i odgovore kako subjekti optimalno da koriste oskudne i ograničene proizvodne resurse (rad. šta će se desiti kada devalvira nacionalna valuta. Ekonomija traži načine kako uticati na faktore tih kretanja da ih usmeri u željenom pravcu i poveća efekte privrede. od čega zavisi i kako će se kretati izvoz. Stoga se ekonomija uglavnom i deli na makroekonomiju i mikroekonomiju. potrošnju idr. stoga. postoji li mogućnost uvoza kapitala za razvoj. očekivati čistu ekonomiju. da li će doći do rasta cena (inflacije) i pada standarda. da li će se povećati nezaposlenost. da li će (i koliko) oživeti investicije.2 2 14 O makroekonomiji i mikroekonomiji nešto kasnije biće više reči. bez delovanja društvenih i političkih odnosa. Teško je. izvoza. a to znači da primeni odgovarajuće mere i instrumente makroekonomske politike. a uvoze druga. tražeći odgovore zašto države izvoze odredena dobra. Marksa do sadašnje generacije izučavali? Uglavnom se smatra da ekonomija izučava (i organizuje) koja dobra treba proizvoditi. dakle odnose i ponašanje određenih agregata i faktora razvoja u privredi. nezaposlenosti. penzije.oskudnih resursa i rezultata u razvoju privrede. ko se zadužuje u inostranstvu i kako troši kapital. da li će doći do povećanja (smanjenja) kamata. Ekonomija je i izučavanje složenih odnosa i delovanja na području novca. kakve će poreze odrediti država itd. 2. ali i položaj i ponašanje svakog subjekta u društvu. a pre svega ponašanje (i faktore toga ponašanja) cena. proizvodnje. . PREDMET I DEFINICIJA EKONOMIJE Šta je predmet ekonomije koje su brojni ekonomisti od Smita. nacionalnog dohotka. Istovremeno ekonomija proučava kretanja u celoj privredi kao sistemu. može li se uvozom obogatiti ponuda roba na domaćem tržištu. kako će se kretati lični dohoci. formiranje deviznih rezervi. socijalna osiguranja. tehničko znanje. Vezano za to ljudi brinu o budžetskom deficitu vlade. kapitala i bogatstva i njihovog delovanja na ukupnu privredu i društvo. investicije. informacije) u proizvodnji različite robe (ekonomija izbora).

Beograd. Taj proces se stalno obnavlja (uglavnom na proširenoj osnovi) te se uglavnom govori o reprodukcionom procesu. str. ali i niz pomoćnih ekonomskih disciplina koje omogućavaju kvantitativnu i kvalitativnu analizu privrednih procesa. U građanskoj ekonomskoj misli sve više se izbegava nekadašnji naziv politička ekonomija. 8-36. Ograničenost sredstava za njihovo zadovoljavanje. uz smanjivanje ograničenosti sredstava. Zadatak ekonomije svodi se na postizanje maksimalne efektivnosti uz minimizaciju troškova. Svesna delatnost u pravcu pokrića potreba. Potrebe se stalno šire.3. Ljudske potrebe. ekonomsku politiku. 2. 15 . Samo deo sredstava za zadovoljavanje potreba nalazimo u prirodi. Isto. Procesi reprodukcije odvijaju se na način prikazan na slici 1. Istovremeno ekonomija se sve više bavi i regionalnim razvojem i privredom regija. ekonomika. kao i proces njihove proizvodnje. esopopisz i sl. 1994. GLAS. 8-36. U glavnom proizvođenju i zadovoljavanju ti procesi se mogu odvijati na individualan način. 15-30. Takve procese treba razlikovati u pojedinačnoj ćeliji društva (preduzeću) u kojoj se odvija proizvodnja i potrošnja. najveći deo se mora proizvesti u procesu privređivanja tj.4 Ekonomija kao naučno područje obuhvata ekonomsku teoriju. str.3 Pod pojmom ekonomija danas se podrazumeva ukupnost ekonomskih nauka kojima je predmet izučavanja svaka ljudska delatnost u kojoj se susreće „problem ograničenih sredstava za realizaciju odabranih ciljeva“. informacionog) razvoja i uopšte ekonomskog života društva. uz zadržavanje naziva ekonomije. 3. odnosno o procesu društvene reprodukcije. dobijajući pri tome vrlo raznovrsne oblike. ali i o procesima na nivou ukupne nacionalne ekonomije kada govorimo o makroekonomskim procesima. kada se radi o makroekonomiji. Isto. Te organizacije uzimaju i potrošnu robu 3 4 5 Dr Slobodan Komazec: Makroekonomija. kolektivan i širi društveni način. U osnovi tih ciljeva nalaze se određene potrebe. koja se često naziva i politička ekonomija. za koja dobijaju novac.5 Za ekonomsko privređivanje potrebna su tri elementa: 1. Ekonomija se često označava i kao opšta ekonomska težnja. gde se govori o mikroekonomskim procesima. odnosno određenim delovima svetske privrede. ali i u porodici i sl. Stoga bi se ekonomija danas mogla smatrati naukom koja se bavi izučavanjem svrsishodne delatnosti zajednice do pojedinca u ostvarivanju određenih ekonomskih ciljeva. od proizvodnih ćelija. Tržište proizvodnih dobara (A) dobija robe od proizvodnih preduzeća. EKONOMIJA I EKONOMSKA STRUKTURA DRUŠTVA Savremena ekonomija izučava zakonitosti materijalnog (duhovnog. str. u procesu efikasne upotrebe rada i sredstava.

Formiranjem cena i troškova. i b) Makroekonomsku teoriju i politiku. za Oni kojučine dajuosnovu novac. 4. zaposlenost. ovde se daje u najširem smislu reči.. str. 2. Slika 2 i promene ponašanja Drugi pravac. ekonomika međunarodne razmene. (novca) angažovanog Proizvodne snage u proizvodnji i odnosi čine i potrošnji ekonomsku robe. potrošnje proizvodnih robe snaga i novog i proizvodnih kapitala odnosa. Date proizvodne PRIVREDNI snage mogu funkcionisati samo u okviru odgovarajuće PROCESI REPRODUKCIJE 6 ekonomske strukture društva. Svi teorijski ekonomski pravci i autori u tome nastoje dati jedan celovit teorijski sistem u kojem bi Žbili prihvaćeni svi (za njihovo vreme) problemi ekonomske teorije. preduzetnička dobit idr. državne rashode i prihode idr. a služe kao naučna osnova za istraživanje celog niza „konkretnih“ naučnih disciplina (ekonomska politika. bazu društva. 1992. 17 . politička Potrošne struktura ćelije društva drušrva u okviru isporučuju kojih se robu odvija potrošačima. Ona se bavi izučavanjem ukupnim (agregatnim) nivoom društvenog Slika 1 proizvoda. koji u središte uzima istraživanje nacionalnog dohotka. kamate. (B). MAKROEKONOMIJA I MIKROEKONOMIJA Makroekonomska teorija i politika izučavaju funkcionisanje privrede kao celine. monetarna ekonomija. ova disciplina se i dalje deli na: a) Mikroekonomsku analiza. Procesi reprodukcije Društvena su stalni nadgradnja procesiseproizvodnje određuje nivoom robe.). zaEkonomska koju izdajui novac. i novčani tokovi dobijaju suprotna kretanja. Oblicima dohotka (plata. Promenom ekonomske strukture menja se i celokupna društvena nadgradnja. ili modela. 3. Na ekonomskoj bazi izrasta i razvija se odgovarajuća društvena nadgradnja. proizvodnje. 5. Zahn: Macroeconomics. 8. ekonomski rast. ovaj pravac se često naziva i maršalijanska mikroekonomska analiza. raspodelu. izvoz. ekonomika preduzeća. Raspodelom. 4. One pravnih uzimaju i ekonomskih robu i od proizvodnih institucija i određene ćelija (A)ideologije. Baveći se pojedinačnim problemima i „užim“ područjima. Mc G. planiranje nacionalne privrede. Razmenom. vlasničkih Materijalniodnosa. za koju sastoji dobijaju se od:novac političkih. rente. najamnina. ali i njihova uzajamna delovanja. Mikroekonomska teorija ili analiza najčešće se bavi pitanjima: 1. koja izrasta iz odgovarajuće baze. investicije. uvoz. uvoza. Tržištem i tržišnim mehanizmom. štednju. izvoza. Imajući u vidu pristup problemima i osnovna pitanja koja se istražuju.).(B). EKONOMSKA I POLITIČKA STRUKTURA DRUŠTVA Ekonomija kao sistem odnosa. nacionalnog dohotka. finansijska ekonomija idr. zaposlenosti. London. 6 16 K.

4. a iz toga izvedeno globalna potrošnja. je i strateška i operativna filozofija u tekućoj i razvijenoj politici. Makroekonomija i mikroekonomija su najuže povezana područja savremene ekonomije i ekonomske politike. štednja. izvoz. Elementi makroekonomije su: proizvodnja (društveni bruto proizvod). investicija. odnosno postmaršalijanska mikroekonomska analiza (cene. relativna“ stabilnost cena i uravnoteženi odnosi u platnom i trgovinskom bilansu. organizaciju idr. politiku dohodaka i politiku izvoza i uvoza. ali i ukupan kratkoročni i stabilan ekonomski rast. danas se može formalno.). puna zaposlenost. države i stanovništva. započet Kejnzom. preduzeća idr. 3. Koliko će pojedina zemlja uspeti da istovremeno ostvaruje sve navedene cšveve. faktor. Smatra se da iz toga i proizilaze osnovni ciljevi ekonomskog razvoja: optimalna stopa privrednog rasta. inflacije. izdvojiti u nekoliko osnovnih pravaca: 1. Za nacionalnu privredu su od posebnog značaja makroekonomija i makroekonomski efekti. uvoz. dividende. rad. ali i ukupnu politiku dohodaka (kamata. Maršalijanska.gradeći određen i koherentan ekonomski sistem međuzavisnosti i zakonitosti u tim odnosima maloroagregata. odnosno postkenzijanska makroekonomska teorija i makroekonomska politika. Makroekonomija redovno istražuje osnovne privredne agregate.). naziva se kejnzijanska i postkejnzijanska makroekonomska teorija i politika. instrumenata i poslovnog ponašanja svih subjekata. fiskalnu. raspodela.) koje „ugrađuje“ u određene makroekonomske odnose u privredi u celini. ili samo neke od njih (i u kojoj kombinaciji) zavisi i ukupna uspešnost makroekonomske politike. cene faktora. ciljeva. Da bi se mogla voditi optimalna ekonomska i poslovna politika u svim segmentima mora se kombinovati optimalni spoj makro i mikroekonomija. tražnja. inflacija. Privreda koja se brzo razvijala i ima visok privredni rast sigurno je. rente. Savremena ekonomska teorija u kapitalizmu na bazi dosadašnjeg razvoja ukupne ekonomske teorije. lakše rešava probleme nezaposlenosti. ukupna ponuda i tražnja novca. izvoz. razmena. Kejnzijanska. finansiranje investicija i javne potrošnje. potrebno dobro poznavanje i osnovnih zakona makroekonomije. privredni rast. zaposlenost svih faktora proizvodnje. Makroekonomija čini „okvir“ i više ili manje uređeno okruženje (posebno merama makroekonomske politike) za ponašanje preduzeća. Schumpeterova. globalna raspodela. 18 . dok postoje i egzogena (spoljna) područja makroekonomije. finansijska tržišta. ali i njihove višestruke međusobne odnose i efekte tih odnosa (multiplikatori. Poslovna politika kao sinteza namera. Stoga je uz dobro poznavanje ekonomike pojedinih grana. akceleratori idr. kapital. plate zaposlenih idr. To su endogena područja. sistema. Ekonomski razvoj i društveni nivo (standard) presudno zavise od efikasnosti makroekonomske politike. profiti. spoljnotrgovinski i budžetski deficit. pre svega: društveni proizvod. uvoz. Sa svojim delovima (segmentima) poslovna politika mora da uvažava sve specifičnosti navedenih subjekata (sredstva. tržišni mehanizam idr. Podračje makroekonomskih instrumenata obuhvata: monetarnu. dohodak i td.). zaposlenost. platni bilans. „Sinteza“ neokejnzijanske i monetarističke teorije. inflaciju. 2. odnosno savremena teorija ekonomskog razvoja. troškovi. oblasti. potrošnja.

uz potpuno usvajanje pragmatične ekonomske teorije. Odnos između ulaganja (inputa) i rezultata poslovanja (autputa). mada na nju često presudno deluju. Radi se. Za proizvodnju proizvoda potrebna su određena ulaganja faktora proizvodnje u obliku trošenja i angažovanja.„Sinteza“ ekonomske teorije i sociologije . 19 . odvojene od stvarnih problema privrede i društva. 5. dohoci države i sl. Razvoj ekonomske teorije u kapitalizmu u poslednje vreme ukazuje na njihovo sve veće približavanje. kamate. Faktori koji uslovljavaju proizvodnju. ekonomičnost. napušta se koncept „čiste“ ekonomske teorije. Istovremeno. lični dohoci. Da bi neki proizvod mogao biti prodat. 2. integrisanje jednog i drugog pravca. ali „zdravstvenog stanja“ privrede. koja sve više prelazi u državnu ekonomsku politiku. tendencija u razvoju kao i dobijanja osnovnih indikatora da li je potrebna (i kakva) intervencija države u korekciji osnovnih makroekonomskih odnosa. Makroekonomije. Mikroekonomije. Politika cena. Mikroekonomija se uglavnom odnosi na izučavanje sledećih fenomena: 1. U tržišnoj ekonomiji privredni subjekti stiču prihode na tržištu prodajom proizvoda i usluga po tržišnim cenama.5. politika razvoja i cena države. ali i drugih faktora koji deluju na „korekciju“ tržišta. kursevi. 2. Teorije ciklusa i privrednog razvoja. čime se osigurava maksimiranje profita (dobiti) na duže vreme. koji se koriste uglavnom u analizi kvaliteta ekonomije. Cene faktora proizvodnje (cene. prethodno mora biti proizveden. 6. politika kredita i kamata. Makroekonomija je osnova za sagledavanje osnovnih tokova nacionalne (ili svetske) privrede. kao što su ekonomska politika države. Osnovni principi mikroekonomije sastoje se u težnji da se ostvare što veći rezultati sa što manjim ulaganjima. uvozna politika. odnosno štednje i ulaganja (investicija) idr. 3. Tržišna cena uglavnom zavisi od ponude i tražnje na tržištu. dakle. stimulativna ili destimulativna politika države. ali dobijanja bilansa nacionalne privrede bez kojih je teško voditi politiku planiranja ekonomskog razvoja. U tržišnoj privredi svaki subjekt nastoji da ostvari što povoljniji odnos između ostvarenog prihoda kao rezultata poslovanja i ukupnih ulaganja (troškova proizvodnje). tako da se danas stvarno javlja jedinstvena ekonomska teorija sastavljena iz: 1. efikasnost. koji se nalaze izvan tržišnih odnosa ponude i tražnje. Tržišna cena robe koja se formira pod uticajem ponude i tražnje (ali i drugih faktora. rentabilnost. predstavlja osnovni kriterijum vrednovanja ostvarenih rezultata poslovanja.institucionalizam. Sticanje rezultata rada. Pored navedenog postoje i drugi ekonomski principi: produktivnost. politika rezervi.). 4. o brojnim „dodatnim“ faktorima koji deluju na tržisne odnose. Politika i struktura troškova poslovanja (inputa). Bez makroekonomije teško je vođenje bilo kakve ekonomske politike. 3.

.

već su postavljali teorije.7 Ekonomska teorija predstavlja okvir i „nadgradnju“ za modeliranje određenog privrednog sistema i određivanje karaktera nacionalne ekonomije.bez obzira na to što su statistički podaci najčešće pogrešni. Savremena ekonomija. pre svega. Savremena ekonomska teorija. šta je to savremena ekonomija danas? Ovo pre svega polazeći od današnjeg ugla posmatranja. str. niti su naučili išta novo o svetu današnjice“ (Andre Costolani). raspodele i potrošanje. međutim.. Ekonomska teorija je nauka koja proučava zakone društvene reprodukcije.. Beograd. 7 20 Dr Ivan Maksimović: O savremenoj ekonomskoj teoriji. ili u najmanju ruku. knjigovođe i statističari. Kultura. 1961. frizirani. uz navedeno. da bi eventualno mogli uticati na politiku svojih vlada.GLAVA DRUGA RAZVOJ EKONOMSKE MISLI U MODELIRANJU EKONOMIJE 1. oni nisu davali nikakve prognoze. kao i funkcionalno postavljeno pitanje šta je to savremeno u ekonomiji danas ostalo iz svih prethodnih faza njenog razvoja.. Osnovno pitanje koje se redovno postavlja u izučavanju određene naučne discipline jeste. njena definicija i „smeštanje“ u određene društvenoekonomske okvire. pre svega. . treba adekvatno odrediti u pogledu periodizacije. ali ne istražuju šta stoji iza brojeva . odnosno komparacija s drugim disciplinama. EKONOMIJA U EKONOMSKOJ MISLI „Veliki ekonomisti istorije.. polazeći od navedene definicije predstavlja nauku koja proučava zakone reprodukcije državno kapitalističkog sistema društvene proizvodnje na sadašnjem istorijskom stepenu njihovog razvoja. Oni su opsednuti brojkama. bili su. određenih oblika svojine institucijama. Ekonomisti nisu zaboravili svoje zastarele teorije. tehnologijom i drugim oblastima društvenog života. Današnji ekonomisti su. 10-11. veliki mislioci. falsifikovani.

a „neutralna“ ekonomska nauka zatvorena u tvrđavu akademizma. Državno-monopolistički kapitalizam se razvija posebno posle velike ekonomske krize 1929-33. „teorija države blagostanja“. Leon Walres: Elements d’economique pollitique pure. što je odgovor ekonomske teorije na nastale probleme regulativnog delovanja profitne stope i tržišta i duboke krize koja je ugrozila same osnove kapitalističkog sistema. širu primenu matematike i marginalističke tehnike u objašnjavanju ekonomskih pitanja. što posebno dolazi do izražaja kod teorije ekonomske ravnoteže Walrasa9 i Pareta10 psihološke teorije. Marginalistička ekonomska teorija nije davala dovoljno široku osnovu za traženje tih rešenja. Danas je uobičajena podela savremene građanske ekonomske teorije na tri perioda: Prvi period nastaje krajem 1870-tih godina prošlog veka od tzv. te dominantno delovanje psiholoških faktora. dok se socijalistička ekonomska teorija razvija paralelno s nastankom i razvojem socijalizma kao sistema u praksi. 1920. 8 9 10 11 Stanley Jevons: The State in relation to abour. 1874 Wilfredo Pareto: Cours d’economie politique. To ukazuje na korenite promene u građanskoj ekonomskoj teoriji u XX veku. Egzistencija kapitalizma je bila ugrožena. uloge novca idr. uz prenošenje težišta istraživanja s proizvodnje na potrošnju. U ovoj fazi posebno se zapažaju nastojanja u povezivanju čisto teorijske analize i praktičnih privrednih problema. parcijalne neravnoteže. što je istovremeno dovelo do transformacije klasičnog imperijalizma u državno-monopolistički kapitalizam. što se obično i čini. i The Theory of Political Economy. Pragmatizam se ogleda u ovom periodu i u tome što se nakon punih 200 godina napušta naziv „politička ekonomija“ i uvodi novi. 1880.. Marshalla. Dževonsove8 revolucije do velike ekonomske krize. Ovo danas uglavnom dominira na anglosaksonskom govornom području. pre svega. Na taj način moguće je. danas dominirajući. Ekonomska teorija sve više dobija pragmatičan karakter. dubokim i sve češćim kriznim poremećajima. Tu se svakako nalazi i veliki doprinos kembridžske ekonomske teorije. odnosno dopuna klasične građanske teorije. Nastaje i dalje se razvija kejnzijanska ili „nova“ ekonomija.1871. 21 . Ovaj drugi period se odnosi na onu fazu u razvoju ekonomske teorije koju možemo označiti kao savremena. a zatim u Engleskoj kod kembridžske mikroekonomske analize A. Alfred Marshall: Principles of Economics. uz istovremeno stvaranje teorijskog sistema koji ima za osnovu subjektivnu teoriju vrednosti. Ovaj period karakteriše izvesna revizija. dakle od dvadesetih godina ovog veka. 1896. posebno u istraživanju elastičnosti. Drugi period nastaje razvojem monopolističkog kapitalizma i sve razvijenijeg državnog intervencionizma u privredi od svetske ekonomske krize. a građansku ekonomsku teoriju nateralo da traži puteve za „spasavanje kapitalizma“ i njegovu dalju egzistenciju.Time je donekle izvršeno definisanje i periodizacija savremene ekonomske teorije. teorija privrednog razvoja idr. naziv „ekonomika“ (economy).11 kod koje se javljaju napori i pokušaji eklektičke sinteze klasične teorije i novih pravaca kao što je kembridžska ili neoklasična teorija. teorije troškova i cena. vremena u ekonomiji. izvršiti periodizaciju ekonomske misli na savremenu građansku (buržoasku) i marksističku ekonomsku teoriju.

već i marksističke ekonomske teorije. dok makroekonomska analiza potpuno potiskuje mikroekonomsku analizu. kojima je u osnovi apologetika kapitalizma. Newil Chamberlin: The Theory Monopolistic Competiton. posebno iz razloga što savremena teorija u sebe uključuje mnoge elemente klasične i neoklasične teorije. . ali i maršalijanska teorija ponude i tražnje. krize. dok u osamdesetim godinama interes ekonomske teorije prelazi na istraživanje problema inflacije i nezaposlenosti. Kejnzijanska ekonomska teorija je postala opšteprihvaćeni princip mišljenja u savremenoj građanskoj ekonomskoj teoriji. Komazec: Strategija stabilizacije ekonomskog sistema. metode industrijalizacije. uz usvajanje državnog intervencionizma i dirigovane privrede. više ne odgovara. nezaposlenosti. zaposlenosti. Pretpostavke slobodne konkurencije i ekonomskog liberalizma iz svih prethodnih brojnih pravaca i autora definitivno su napuštene. To sve ukazuje na činjenicu da nije moguće striktno povući granicu prethodne i savremene ekonomske teorije. odiosno kejnzijanske teorije videti šire u knjizi: dr S. tako da je bacila u potpunosti u zasenak teoriju nesavršene konkurencije Newila Chamberlina i Joane Robinson.12 Analiza cena i vrednosti robe. 1938. To je otvoreni put u transformaciju klasičnog kapitalizma laisez-faire tipa u državnomonopolistički kapitalizam. Šibenik. investicija i kamatne stope . investicije i nestabilnost privrede. 1978. sve do danas (neokejnzijanska teorija i „neoklasična sinteza“).zamenjuju se istraživanjem: ponašanjem nacionalnog dohotka i faktora koji ga determinišu.katedarski postavljena. Ekonomska teorija time postaje postepeno pragmatična omogućavajući organima ekonomske politike da pronalaze i primenjuju adekvatne mere ekonomske politike u regulisanju privrednih tokova. odnosno novca i drugih faktora proizvodnje iz marginalističke teorije. ali idealizovanih i potpuno odvojenih od stvarnosti. ekonomsko-političke mere države idr. razvoj nerazvijenih zemalja. i Johane Robinson: Economics of Imperfect Competiton. deflacija idr.. Cembridge. koji su istovremeno polazili od datih pretpostavki kapitalizma. Nastaje i brzo se širi pragmatizam. Umesto opštih modela sada se makroekonomska analiza sve više usmerava na istraživanja konkretnih problema koji iz osnove potresaju kapitalističke privrede i sistem u celini. što posebno danas postaje predmet širokog interesa ne samo građanske. 1938. NIP Štampa. Makroekonomska teorija i politka. stagnacije ekonomskog rasta (stagnacija i slampflacija). pedesetih godina okosnica istraživanja prenosi se na probleme privrednog rasta i nezaposlenosti. Navedene probleme šire smo razmatrali nešto kasnije u ovom radu. Nakon tridesetih godina osnovni problem ekonomske teorije bio je istraživanje privrednih ciklusa. London. Kejnzijanska revolucija stoga predstavlja novu fazu i potpuni zaokret u razvoju građanske ekonomske teorije. Time nastaje i stalno se razvija državni intervencionizam.13 Nastanak kejnzijanske i neokejnzijanske ekonomske teorije doveo je do potpune dezintegracije brojnih dotadašnjih pravaca u okviru građanske ekonomske teorije koji su stalno nastojali da pruže zaokružene teorijske modele14 iz određenih problema ekonomike. ukupna (agregatna) tražnja. posebno od njene duboke krize tridesetih godina ovog veka. 12 13 14 22 O navedenom problemu nastanka i razvoja makroekonomske.

koju je prvi izvršio P. „ekonomije blagostanja“ i državnog regulisanja kapitalističke privrede i tendencije njihovih aktivnosti s druge strane. čime istovremeno nastoji da prevaziđe ovu „treću krizu“ građanske politekonomije. Institucionalizam pokušava da iz ekonomskih sistema savremenih država kapitalizma i socijalizma. Samuelson. ali je zato čini još više apologetskom i pragmatičnom. Beograd.srašćivanja individualnog i društvenog kapitala. tehničke koordinacije. Država postaje značajan. Istovremeno se u osnovnom pravcu razvoja građanske ekonomske teorije javlja izvesna „sinteza“ neokejnzijanske i postmaršalijanske teorije. inflacije i sprečavanje krizne faze ciklusa. McGraw-Hill Book Company. istina. često i osnovni. 15 Paul A. (prevod). uz centralizaciju kapitala i enorman rast finansijskog i bankarskog kapitala. vlasništva. socijalnu transformaciju kapitalizma odnosno institucionalnu transformaciju kapitalizma i konvergenciju ekonomskih sistema kapitalizma i socijalizma. planiranje kapaciteta i tržišta i dislcriminaciju na domaćem i inostranom tržištu.15 što. dolazi do „sinteze čiste“ ekonomske teorije i ekonomske politike (ekonomskog pragmatizma). uz državu. porast uloge korporacija. elastičnosti potrošnje. moraju da prate i proučavaju proces privrednog razvoja. To je kontrarevolucija monetarizma nasuprot „posustalom“ neokejnzijanizmu. visoke nezaposlenbsti. što sve dovodi do dalje preraspodele nacionalnog dohotka uz sve šire socijalne budžetske rashode (uz nastanak i razvoj teorije „države blagostanja“ i razvoj teorije socijalne transformacije kapitalizma). To je istovremeno i period novog narastanja i dominacije monetarizma nasuprot kejnzijanizmu. 1995. zakona „supstitucije faktora proizvodnje“. a preko osnovnih postavki kejnzijanske ekonomske teorije. odnosno neomaršalijanske teorije. Savremena administracija. traži uzroke i tendencije njihovog približavanja i „spajanja“. kao i pojava konzervativnih tendencija u građanskoj ekonomskoj teoriji s povratkom na neke principe klasične ekonomije.. a vezan je za tzv. Samuelson: Economics. uz istovremeno nastojanje da se otklone ekstremni stavovi ova dva osnovna pravca.Treći period nastaje sedamdesetih godina ovog veka. uz naučnu analizu tržišta i cena. An Introductory Analysis. U svemu tome ostaje jedna zajednička osnova svih tih tokova građanske ekonomske misli: nastojanje da se kapitalizmu ponude nova rešenja da izađe iz dubokih protivrečnosti u koje je neminovno morao da uđe. faktor u preraspodeli nacionalnog dohotka (preko 56%). Drugi i treći period savremene ekonomske teorije karakteriše se po tome što država sprovodi sve šira i aktivniju ekonomsku politiku. S druge strane aktivna državna politika sve je više orijentisana na otklanjanje recesije. 1995. praćenu pokušajima sinteze neokejnzijanske i neokvantitativne. ne doprinosi homogenizaciji građanske teorije. primene nove tehnologije. New York. Širi se proces . 23 . U okviru savremenog kapitalizma monopoli. praćeni krizom države blagostanja i sve otvorenijim procesima reprivatizacije državnog.

16 24 Vrlo kvalitetnu analizu problema predmeta i sadržaja „Savremene ekonomske misli» dao je Đuro Medić u radu „Predmet i zadaci studija savremene ekonomske misli». Da na jednom mestu dobiju nužnu sintezu mnogih ekonomskih disciplina. renta. kamata. i isto tako i u zavisnosti od marksističke i nemarksističke (građanske) orijentisanosti autora. novac i druge političko-ekonomske kategorije po autorima. -Ekonomske doktrine. SAVREMENA EKONOMSKA TEORIJA I EKONOMIJA U izučavanju savremene ekonomije različito se pristupa u istočnim i zapadnim zemljama.2. -Teorija političke ekonomije. među ostalim susreću se sledeći nazivi: -Ekonomija (economics). Međutim. To je prikaz evolucije shvatanja određenih pitanja ekonomske nauke (kao profit.16 Iza naziva koji se orijentiše na razvoj ili prikaz ili istoriju ekonomske misli. br. ali i u našoj ekonomskoj teoriji. To je značajno i iz sledećih razloga: 1. tako neophodnih za dalja izučavanja konkretnih ekonomskih područja. bez čega bi to bilo gotovo nemoguće. Da im omogući lakši uvid i snalaženje u izučavanju konkretnih ekonomskih problema kojima će se baviti. . Autor daje istovremeno i pregled relevantnih radova iz područja Ekonomskih doktrina objavljenih u Jugoslaviji do danas. -Razvoj ekonomske misli idr. da se gotovo izgubi ona osnovna nit u istraživanom problemu. 5. škole. uglavnom se razmatraju hronološki ili komparativno brojni pravci. Socijalizam. 1987. brojna istraživanja i uz saznanja do kojih je savremena ekonomska nauka došla. Orijentacija je na istraživanje savremenih fenomena i problema. a bez nepotrebnog opterećenja istoricizmom i vrlo brojnim autorima. predstavnici određenih pogleda. Da se budući ekonomski stručnjaci upoznaju s novijim dostignućima ekonomske nauke koji će im stvoriti široku osnovu za jedno globalno sagledavanje savremenih ekonomskih problema. Susreću se različiti nazivi u izučavanju ove discipline. bez onog. školama). -Politička ekonomija. -Osnovi ekonomike. 3. istorijskog dodatka. U najnovije vreme sve je češća orijentacija na savremene ekonomske probleme i zakonitosti. odnosno pristup istrživanom problemu. 85-102. I sam naziv predmeta je često različit. 2. što je i normalno. s osnovnim pravcima i teorijski uobličenim modelima. od samog pristupa u izučavanju ovog ogromnog područja. Iza naziva krije se i različit sadržaj. pravcima. str. zavisi i sam naziv predmeta. -Istorija ekonomske misli. do sada obaveznog.

„neoklasičnu sintezu“). Monetarizam u savremenoj ekonomskoj teoriji i politici ili „čikašku školu“.17 17 Keynes. Teorije socijalne i institucionalne transformacije kapitalizma. pa do novih pokušaja i potreba u istraživačkom naporu savremene marksističke ekonomske misli. neoklasične sinteze. Neokejnzijansku ekonomsku teoriju i državno-monopolistički kapitalizam. Kejnzijansku makroteoriju i državni intervencionizam. 13. Politiku dohodaka i cena u savremenoj ekonomskoj teoriji. bez čega je teško voditi savremenu ekonomsku politiku i planirati ekonomski razvoj. te novih pravaca u savremenim uslovima valutnih i ekonomskih odnosa. logično da ćemo u izučavanju ovog područja poći od savremene nemarksističke ekonomske teorije i njenih dostignuća i maršalijanskog pravca.Ova disciplina omogućava vrlo širok pristup (makropristup) brojnim ekonomskih fenomenima i makroodnosima u privredi. Ekonomsku teoriju i stabilizacionu makro-ekonomsku politiku. Savremene teorije ekonomske krize i depresije. probleme savremenih nacionalnih ekonomija i svetske privrede u celini. Neoinstitucionalistički sistem neokejnzijanske i neokvalitativne teorije (tzv. 15. U tome je i značaj i smisao izučavanja ove naučne discipline. U pogledu tako postavljenog sadržaja rve discipline biće neophodno istražiti sledeća područja: 1. J. Teoriju konvergencije. 8. 2. Teoriju i politiku „ekonomike ponude“. 10. a zatim danas dominirajuće kejnzijanske ekonomske teorije u građanskoj ekonomskoj nauci i tzv. uzajamnom delovanju. 7. 6. njihovoj povezanosti. 12. Teorije optimalnog ekonomskog rasta. Potpuno je. M. 9. U tome je i pravi smisao novijeg pristupa u izučavanju ovog predmeta. Izbegavanje suvišnog istoricizma omogućiće nam da dublje i šire proniknemo u danas najvažnije ekonomske fenomene. 11. To je i razlog zbog čega se u izučavanjima u ovom predmetu počinje od savremenih teorijskih shvatanja nastalih od uglavnom „kejnzijanske revolucije“ tridesetih godina i velike krize do danas (Kejnz). 14. Iz prethodne nemarksističke ekonomske teorije jasno će se sagledati na koja pitanja još nema odgovora u savremenoj marksističkoj ekonomskoj teoriji i u kom pravcu treba graditi savremeni sistem marksističke ekonomske teorije. 3.4. 1936. 4. Problem inflacije u savremenoj ekonomskoj teoriji. Teorije privrednih ciklusa i nestabilnost savremenih privreda. stoga. kamate i novca.: Opšta teorija zaposlenosti. Maršalijanski pravac mikroanalize. 5. Neke osnovne probleme i pravce razvoja marksističke ekonomske teorije danas. 25 .

ali mu je slabost što ne omogućava uvid u celinu problema i razvoj shvatanja pojedinih ekonomskih kategorija (cena. shvatanja. već prevaziđen. stabilnost. Koliko je to dug put razvoja ekonomske misli jasno se vidi iz sledećeg pregleda. jer pruža istovremeno uvid u razvoj znanja. ali po pravcima. ponuda i potražnja.). pravaca i škola iz određenog područja istraživanja (ekonomski razvoj. Sematski bi to moglo da se prikaže na sledeći način: TEORIJSKA EKONOMIJA I SAVREMENI EKONOMSKI PROBLEMI Slika 3 Ovaj pristup je funkcionalniji. Ovaj pristup je. Treći pristup je više istorijski u kojem se navedeni problemi izučavaju kroz razvoj ekonomske misli od samih početaka do danas. zaposlenost. platni bilans idr. akumulacija idr. školama i autorima. ukoliko se ne žeji ostati na nivou akademizma i čisto informativnog . odnosno klasične „ekonomske doktrine“. što u stvari predstavlja razvoj ili istoriju ekonomske misli. tržište. smatramo.dakle izvan stvarnih problema savremenog sveta i privreda kapitalizma i socijalizma. savremenu ekonomiju metodološki je moguće izučavati i na drugi način: vezavši ih za osnovne ekonomske probleme koji su u središtu interesa ekonomske nauke. profit.Istina. 26 . a ne savremene ekonomske teorije.

Ovde nećemo šire izučavati originalnu Marksovu ekonomsku teoriju s obzirom na to da se to radi vrlo široko u programu Političke ekonomije. odnosno „razvoju ekonomske misli.PREGLED OSNOVNIH PRAVACA EKONOMSKE MISLI Slika 4 Ovakav pristup u izučavanju ekonomskih teorija vidijiv je u izučavanju „ekonomskih doktrina“ ili „istoriji razvoja političke ekonomije“. ali ne i u savremenim ekonomskim teorijama. 27 . savremenu građansku ekonomsku teoriju. te bi dolazilo do nepotrebnih ponavljanja. Ovede ćemo razmatrati. uglavnom. a zatim savremene osnovne pravce marksističke ekonomske teorije.

upravo pod snažnim delovanjem položaja Engleske u svetskoj privredi (metropola) i liberalističkih ideja u razvoju. 28 . PERIODIZACIJA I RAZVOJ EKONOMSKE TEORIJE I EKONOMSKOPOLITIČKE DOKTRINE Slika 5 Svaka od teorija koje ćemo obrađivati nosi „pečat“ perioda u kojem je nastala. Državni intervencionizam ili kejnzijanska revolucija je proizvod velike ekonomske krize i nemoći liberalizma da krizu otkloni. („Majka državnog intervencionizma je velika ekonomska depresija. M. Keupea“). Kako su se ekonomske prilike i ekonomski razvoj menjali u pojedinim zemljama tako su i nastajale pojedine ekonomske teorije. a otac J. Smitov i Rikardov ekonomski liberalizam rezultat je i proizvod snažnog razvoja kapitalizma u Engleskoj. daćemo prikaz vremenskog trajanja osnovnih ekonomsko-političkih uslova u razvoju modernih privreda i društva. što je često i opredeljivalo nastajanje određenih pravaca ekonomske misli. kao i pripadnosti autora. to je poslediua osnovnih karakteristika u razvoju kapitalizma u njegovom putu od liberalizma prema monopolizmu. Protekcionizam istorijske škole rezultat je industrijskog razvoja Nemačke. čak i međusobno isključive.Da bi se jasnije dobila slika o opštim uslovima u kojima se razvijala ekonomska teorijska misao. te Kejnzovog odbacivanja osnovnih postavki klasične liberalističke teorije. Dok su se u periodu markantilizma i fiziokrata javljale suprotne teorije.

Dolazi do internacionalizacije ekonomske nauke. Osnovni zadatak ekonomske teorije je istraživanje racionalnog ponašanja pojedinaca prema 29 . uz dominaciju finansijskog kapitala u svetskim razmerama. SEV) sinhronizovano . nacionalno tržište se pretvara u internacirnalno. nezaposlenosti. inflacije.GRAĐANSKA EKONOMSKA TEORIJA Slika 6 Danas je privreda pod snažnim ekonomskim delovanjem finansijskog kapitala i finansijske oligarhije. proizvodnja se internacionalizuje. banaka i države. dolazi do internacionalizacije kapitala. osim manjih razlika: da li će se ovom ili onom faktoru dati primarni ili sekundarni značaj. da li će cilj ekonomskog razvoja biti jedan ili drugi i sl. KLASIČNA I MODERNA EKONOMIJA 1) „ČISTA“ I NEUTRALNA EKONOMSKA TEORIJA Ekonomska teorija u svom „čistom“ obliku neutralne ekonomske logike analize razvijala se velikim delom u okviru građanske klasične teorije. 3. a ekonomsku politiku vode mnoge zemlje (EEZ.u pravcu borbe protiv recesije. Pogledi se sve više približavaju u osnovnim stavovima. ZET. Kriza potresa svet. međunarodnih monetarnih i ekonomskih problema itd. hroničnog deficita platnog bilansa.

pretenzije i nerešeni problemi ekonomike blagostanja. koji će da dovedu do optimalnog razvoja. bavi ekonomskim sistemom u čistom vidu. ostajući pri tome strogo neutralna u odnosu na sva vrednosna opredeljenja. ekonomsku teoriju i ekonomsku politiku (J. dakle. str. „Neutralna“ ekonomska teorija u svom čistom obliku ne samo da je „pozitivna“ i vrednosno neutralna. Normalno je da je sve prepušteno „nevidljivoj ruci“ i tržištu. Ekonomska teorija zasnovana na pojedincu i opštoj i univerzalnoj ravnoteži sistema. elektičan i nepragmatičan karakter. na kojem se automatski usklađuju interesi racionalnih privrednih subjekata. 18 30 Razvoj kapitalizma u toj fazi „čiste“ ekonomske teorije pokazivao je brojne slabosti. U tom duhu razvija se jedan relativno konzistentan (i logičan) teorijski ekonomski sistem. već i oslobođena egzogenih privrednih i društvenih faktora. što bi bila osnova za praktičnu ekonomsku politikuv „Čista teorija ekonomije je nauka koja nalikuje fizičko-matematičkim naukama u svakom pogledu. neadekvatna raspodela dohotka i dr. dok se na nivou nacionalne privrede sve odvija na optimalnom nivou kombinacije svih faktora proizvodnje i potrošnje. a zatim na osnovu ovih definicija one konstruišu a priori celi sistem svojih teorema i dokaza“. Dakle. 100. Ekonomska teorija se. izbacuju iz modela sve ono što nije u duhu tih racionalnih i ravnotežnih odnosa. 84). postavlja se idealni ekonomski model (sistem) savršene konkurencije na tržištu robe. uz maksimiranje uslova korisnosti. 1986. bez potrebe mešanja države (ili drugih faktora) u stvarne ekonomske tokove.71).. svojstvena je apologija kapitalizma (čisti laissez faire sistem). sposobna je da sama nađe svoj „razvojni optimum“ da brzo otklanja manje povremene neravnoteže. str. Robinson. ne spaja više u sebi pozitivno i normativno. Beograd.. Cilj joj nije istraživanje nestabilnosti. a to znači da joj nije svrha traženje teorijskih odgovora za sva odstupanja od „ravnotežnog stanja“. Neoklasična ekonomska teorija. Brojni ekonomisti stvaraju matematičke modele i „opšte teorije“. naročito u pogledu periodičnog javljanja kriza. ali sistem odvojen od stvarnih ekonomskih tokova i života. daleko od stvarnosti. rada i kapitala... podoptimalnog korišćenja kapitala.individualnom interesu. To je proces stvaranja hipotetičke opšte ravnoteže u privredi u jednom perfektnom privrednom sistemu laissez fairea. sukob pojedinačnih i opštih ciljeva. Iz koncepta realnog tipa ove nauke apstrahuju se i definišu koncepti idealnog tipa. Ekonomska teorija. očito je neutralna i pozitivistička. str. To se uglavnom sadržavalo u stvaranju matematičkih modela u koje je trebalo „smestiti“ stvarni ekonomski život.18 Ovoj teoriji. neravnoteže i neracionalnog ponašanja društva i pojedinca. da ih matematički formalizuje. To je vreme često apstraktih teorijskih konstrukcija. za razliku od klasične političke ekonomije. koji nisu samo ekonomske prirode. kao rezultat uopštavanja ponašanja racionalnih pojedinaca. treba samo da izučava takve odnose. njegovo optimalno odlučivanje (homo economicus). Janković.. Ekonomska filozofija). . pa zato mora da bude i vrednosno opredeljena (Janković. nedovoljne zaposlenosti. zasnovanoj na proizvoljnim polaznim pretpostavkama. Ekonomska teorija se udaljila od stvarnosti kapitalizma prelazeći u „po društvo bezopasne sfere matematičke logike ili čak samo u čiste spekulacije“. Takva ravnotežna ekonomija. Novak: Principi. Novak: Ogled u razvoju ekonomskih ideja. (Walras: Elements. Ekonomska politika se bavi konkretnim problemima.

Sismondi i dr. ugrozila je i sam sistem kapitalizma. ali i teoriju Mengera i Jevonsa. Marginalistička revolucija i ekonomska teorija (economics) dominantno istražuje raspodelu resursa u uslovima konkretnog tržišta.). 769). dosta logičnom strukturom. Informator. izvoz na svetsko tržište“ idr. a ne klasičnog liberalizma) žele da omoguće funkcionisanje i reprodukciju kapitala. nasuprot pojedinačnih (egoizam. a mere državne ekonomske politike (kejnzijanskog karaktera. Državna intervencija. Državna investicija dobija sve veći značaj. 31 . nasuprot individualnom. Istina.. Današnji ekonomisti taj pravac u teoriji često nazivaju neoklasična ortodoksija. Zagreb 1975. Kriza kapitalističkog sistema. (J.. spadaju u sferu politike i sociologije. a ne ekonomije kao egzaktne i vrednosno neutralne naučne discipline. podeljena do krajnosti u velikoj depresiji 30tih godina. a time i filozofije društvenih ciljeva i razvoja. Schumpeter: Istorija ekonomske analize. nasuprot slobodnom tržišnom mehanizmu postaje dominantna. od mogućnosti sprovođenja svesne ekonomske politike (što se posebno odnosi na brojne matematičke interpretacije ekonomskih procesa). Liberalizam i „neutralna“ ekonomska teorija definitivno su ustupali mesto državnom intervencionizmu i „aktivnoj“ i pragmatičnoj ekonomskoj teoriji. Ricardo. niti je nastavak klasične ekonomske teorije (Smit. posebno preko „aktivne“ ekonomske teorije u otkrivanju zakonitosti u razvoju kapitalizma i otklanjanja svih slabosti u funkcionisanju i reprodukciji kapitala. mnogi ekonomisti razočarani ovakvom nesadržajnošću i beživotnošću ekonomske teorije. planiranja umesto principa laissez fairea.). isticanje u prvi plan reprodukcije ukupnog kapitala.A. nazvati neoklasičnom teorijom po mnogim savremenim teoretičarima je pogrešno.19 Mikroekonomija vulgarnog tipa je „teorija radi teorije“. Aktivna ekonomska uloga države u raznim sektorima privrede dovodi do državnog intervencionizma. odnosno ostvarivanje i održavanje opšte ravnoteže u uslovima slobodne razmene na tržištu i potpuno slobodne konkurencije svih subjekata. obrazovanje cena markap prajsing. 19 Marginalističku ekonomsku teoriju. utilitarizam). str. ali daleko od života i stvarnosti kapitalizma.Odnosi vlasništva. Osnovna preokupacija ekonomske teorije treba da bude izučavanje procesa koji vode optimalizaciji ekonomskih problema. hedonizam. procesi stvaranja vrednosti. zatvoren model sa svojom. posebno teoriju opšte ravnoteže Warlasa. raspodela dohotka. a ne potrošnja i raspodela (iz klasične građanske i marksističke ekonomske misli). nazvati teoriju Jevonsa. raspodela na klase i odnosi društvenih klasa prema shvatanju ove „čiste“ ekonomske teorije. okrenuli su se istraživanju empirijskih problema (elastičnost tražnje. Povezanost ekonomske teorije i praktične ekonomske politike se produbljava. funkcija troškova. Već je Šumpeter tačno konstatovao kada je rekao: „. Manegera i Warlasa neoklasičnom ima isto toliko smisla koliko i Einsteinovu teoriju nazvati neošutnovskom“. Stoga je razmena osnovno područje istraživanja. Osim apologije laissez-faire sistema ova teorija nema ništa zajedničkog (naprotiv). nasuprot klasičnom tržišnom liberalizmu.

tražnje. kamate i novca. op. Dakle. J. „Sukob teorije i prakse mogao se razrešiti samo kritikom i napuštanjem nekih od osnovnih pretpostavki građanske klasične i postklasične teorije. nego „čistim“ akademskim objašnjenjima. kredit. London. S. S druge strane. Pigou: Velfare Economics. „Kejnz je otvorio novo poglavlje u razvoju ekonomske misli “. str. zaposlenosti. tražnje idr.22 Kritiku ove teorije daje Kejnz. Isticanjem efektivne tražnje u odnosu na dominaciju ponude i klasične teorije i nedovoljne zaposlenosti. Maksimović. Kejnz: Opšta teorija zaposlenosti. što dovodi do generalnog sukoba „čiste“ ekonomske teorije (filozofije) i stvarnosti. raspodela dohotka prema ceni faktora (zemlja.20 To je prvi korak do „čiste“ i neangažovane teorije ka aktivnoj ekonomskoj politici i „državi blagostanja“ koja odgovarajućim merama aktivne ekonomske politike treba da osigura to „blagostinje“. cena proizvoda. narastanjem i prevlašću monopola dolazi do dubokih promena u funkcionisanju kapitalističke privrede i tržišnog mehanizma.Zaokretom od mikroekonomije ka makroekonomiji i istovremeno je stvorio osnove za mnoge mere makroekonomske politike (novac. Kejnz daje makroekonomsku analizu. Kejnz uvodi analizu nacionalnog dohotka. Odvojenost ove doktrine od stvarnosti omogućilo mu je da realistički objasni mehanizam funkcionisanja ekonomije u uslovima nesavršene konkurencije (monopola). budžetski deficit idr. Nasuprot marginalističke i maršalijanske mikroekonomske analize. te da se efektivna tražnja invervencijom države može pomeriti u pravcu pune zaposlenosti.“21 Istovremeno. Krizom kapitalističke privrede tridesetih godina javlja se duboka depresija i vrlo visoka nezaposlenost (preko četrdeset miliona otvorene i privremene nezaposlenosti). čime je.. javni dug. izvan stvarnog života.2) SAVREMENA EKONOMSKA TEORIJA I MAKROEKONOMSKA POLITIKA Savremena ekonomska teorija koja sadrži zahtev za angažovanje i aktiviranje teorije u obnovi i očuvanju kapitalizma počinje „ekonomijom blagostanja“ (Welfare Economics). To je duboko uzdrmalo ortodoksnu klasičnu teoriju. 1936. odbacio osnovne postulate klasične 23teorije. rad. kao i osnove za novi teorijski pristup ekonomiji i ekonomskoj politici (antidepresivna politika i otklanjanje nezaposlenosti u uslovima razvijenog kapitalizma). Ivan. državni rashodi. automatskim delovanjem tržišta rada i kapitala. Ovu kritiku dajemo na drugom mestu. kamata. Kejnzijanska makroekonomska 20 21 22 23 32 A. Kejnz je odbacio neoklasičnu ortodoksiju idealne slobodne konkurencije i nemešanja država u ekonomske procese. M. potrošnje. uz automatsko delovanje mehanizma akumulacije kapitala). . 134. London. 1920.). kapital). umesto neoklasičnog istraživanja ponude. klasična i postklasična teorija ne mogu dati odgovarajuća rešenja i preporuke kroz teorijsku strukturu modela i metodologiju (posebno shvatanje da se puna zaposlenost svih faktora reprodukcije ostvaruje sama po sebi. investicija. posebno otklanjanjem sukoba privatnih i opštih interesa u kapitalizmu.. cit. Ekonomska teorija treba da bude više „realistička“ i više orijentisana na rešavanje praktičnih problema kapitalizma. porezi.

Da bi se to ostvarilo potrebno je da država svojim merama makroekonomske politike reguliše osnovne privredne agregate. nastojašćee i budušće. dok je egzogena varijabla sistema ponuda (količina) novca . Stvaranje dohotka i uravnotežavanje investicija i štednje moguće je i na različitim nivoima zaposlenosti. Odgovarajućim merama monetarne i fiskalne politike (novac. kako na strani ponude. teorijska osnova makroekonomske politike regulisanja tražnje.prošloe. Kapitalizam karakteriše i nedovoljna zaposlenost faktora proizvodnje. 24 25 26 Šire o navedenom u radu: Dr Zoran Pjanić: Nova teorijska ekonomija u Americi. Tržišni mehanizam treba „korigovati“ intervencijama države. koja stupa na scenu. s jedne strane. 4) Potrošnje i 5) Kamatne stope. 12. 6 1981. na osnovu čega se gradi odgovarajuća anticiklična ekonomska politika. koje „zakonito prate kapitalizam“ (puna zaposlenost je samo jedan slučaj opšte ravnoteže u privredi). Savremena ekonomske teorija. mešanje države u privredni život imaju osnovni cilj da spreče ili ublaže nastanak kriza i depresije. Osadčaja. dakle. što znači da državnu intervenciju treba usmeriti na područje regulisanja tražnje. polazi i od stava da je opšta ravnoteža u razvoju privrede i reprodukcije ukupnog kapitala samo jedan poseban slučaj u kojem se privreda nalazi. 2) Zaposlenost. Me i Mo. sklonost likvidnosti.26 U funkciji uspostavljanja kratkoročne ravnoteže u privredi stvara se i novi model odnosa pet endogenih varijabli sistema: 1) Narodnog dohotka. posebno merama fiskalne politike preko velikog poreskog zahvatanja i državnog trošenja tih sredstava. Intervencionizam države. tako i (posebno) tražnje. 93. J: Kejnisijanstvo . ali privredu uglavnom karakteriše stalna neravnoteža. Polazeći od makroekonomskih odnosa i ponašanja nacionalnog dohotka (zbog čega se i zasniva teorija determinisanosti nacionalnog dohotka) ova teorija preko analize dohotka istovremeno analizira zaposlenost. a ne ponude na tržištu iz klasične i neoklasične teorije. Poznato je da se Kejnz nije plašio inflacije i povećanja cena sve dok postoje neuposleni kapaciteti i radna snaga. polazi od stava da tržišni mehanizam prepušten sam sebi nije u stanju da osigura punu zaposlenost rada i drugih faktora proizvodnje. 1983. ali i stabilnost cena (inflaciju) s druge.teorija. marginalna sklonost investiranju.postala snažno sredstvo državne intervencije (uz kamatnu stopu). Socijalizam. kamata. Makroekonomskom teorijom se. 33 . na osnovu istraživanja tih osnovnih agregata i faktora koji ih određuju (granična efikasnost kapitala.) istražuje ciklično ponašanje privrede i osnovnih agregata u ciklusu. već prema diskrecionim odlukama države. Pošto su oni uglavnom na nedovoljnom nivou zaposlenosti ne postoji opasnost od širenja inflacije. kredit. str. 3) Investiranja. br.24 Kapitalizam karakteriše nedovoljnost globalne efektivne tražnje. kamata idr. budžetska politika) treba da se osigura odgovarajuće kretanje globalne efektivne tražnje i potrošnje. Država postaje osnovni subjekt koji egzogeno deluje na privredne tokove korigujući tražnju na tržištu. dopuni i usavrši mehanizam makroekonomske politike. Kejnzijanstvo postaje opšteprihvaćena ideologija državno-monopolističkog kapitalizma. 948-967. masovne nezaposlenosti.25 Kejnzova savremena ekonomska teorija nastoji da ih proširi. str.

dakle. jer inflacija nije više vezana samo za vrh ulazne krive privrednog ciklusa. dr Branislav: Ekonomska misao i ekonomska politika. mora da bude različita za različite vidove inflacije. Ona. treba da osigura pretpostavke planiranja dugoročnog razvoja. Savremena administracija. „Savremena stabilizaciona. 1978. s druge strane. Makroekonomska teorija sve više se okreće istraživanju privredne nestabilnosti i ciklusa. socijalnu idr). Makroekonomska politika treba da osigura optimalan ekonomski rast uz punu zaposlenost. nezaposlenosti i inflacije. izvan poznatih stavova kvantitativne teorije novca. tj. a to sada predstavlja aktivnu anticikličnu politiku (protiv preteranih konjunkturnih kolebanja). uvoznu inflaciju. Savremena teorija (neokejnzijanska) nastoji da pruži bolju teorijsku podlogu za širu i kvalitetniju primenu „ekonomske filozofije Kejnza). odnosa inflacije i nezaposlenosti s jedne i inflacije i ekonomskog rasta s druge strane. ali i nove instrumente tako kompleksne inflatorne nestabilnosti. pred ekonomsku teoriju postavlja zahtev za istraživanjem idragih oblika inflacije (inflaciju troškova. tj. prema trme. Svako podsticanje tražnje i potrošnje u stanju pune zaposlenosti dovodi samo do pokretanja cena naviše. naročito u socijalističkim privredama. što iz kejnzijanske teorije kratkoročnog uravnotežavanja i tekuće ekonomske politike. istovremeno nastupa stagnacija ekonomskog rasta i inflacija (stagflacija).tražeći odgovarajuće mere državnog intervencionizma da se otklone slabosti u funkcionisanju kapitala i tržišnog mehanizma. To je aktivna ekonomska politika. bez instrumenata kejnzijanske stabilizacione politike. str. bez inflacije. Toga ni danas nisu svesni mnogi polit-ekonomisti. Savremena ekonomska teorija. 169. ali ne samo protiv depresije i nedovoljne zaposlenosti. Prihvativši osnovne 27 34 Šoškić. savremene inflacije i nestabilnosti privrede. Širenje i pojava inflacije u kejnzijanskoj teoriji vezana je uglavnom za ostvarivanje pune zaposlenosti (kao rezultat preterane tražnje u odnosu na ponudu). Beograd. Makroekonomska teorija čini veliki zaokret u istraživanju delovanja i uloge novca u ekonomskim procesima. treba da osiguraju pretpostavku srednjoročne i dugoročne ravnoteže. dakle inflacije. antiinflaciona ekonomska politika. koja nastaje i razvija se u uslovima stagnacije privrednog rasta i nedovoljne zaposlenosti. strukturnu inflaciju.Modeli stabilnog ekonomskog rasta. proizvodnie i zaposlenosti. već i protiv inflacije i deflacije. To znači svesno i dugoročno aktivno vođenje makroekonomske politike i ekonomskih procesa u društvu.27 Savremena inflacija. Makroekonomsku politiku stabilizacije (nastalu na kejnzijanskoj teoriji) nije moguće zamisliti. ne može da bude više samo i uvek anticiklična. Međutim. privredni razvoj kapitalizma pokazuje da se inflacija javlja i pre nego što privreda postigne punu zaposlenost. . dakle. u potpunosti se okreće stvarnosti kapitalizma . Dakle. To traži od ekonomske teorije nove napore u istraživanju ovog fenomena. visokog nivoa privredne aktivnosti. posebno protiv recesije. dakle monetarno-tržišne nestabilnosti.

inerazvijenih to sve s ciljem da se osigura što ravnomerniji nerazvijenih zemalja i međunarodno kretanje kapitala. kvantitativnoj i kvalitativnoj politici države i promenama u ekonomskoj strukturi koje iz toga proizlaze.28 savremeni neokejnzijanci istražuju unutrašnji mehanizam privrede. Teorije ekonomskog rastastavovima i dugoročne ravnoteže. Brojnionda „novi“ ekonomske Kada se radi opodručje kapitalističkim državama. odnosi razvijenih i prometa i adekvatne raspodele robe. Ona istovremeno izučava i mere Institucionalizam transformacija kapitalizma. mada sve više postaju sinteza mnogih koji zahtevaju očuvanje i učvršćenje eksploatatorskih odnosa. „dihotomije“ privredama koje se nalaze periodu). istraživanja. 3. An Introductory Analysis. savremeni privredni sistem i ekonomski razvoj. Ekonomskateorija politikadanas stogaistražuje izučavavitalne ulogu države u zasnivanju. EKONOMSKA POLITIKA I DRUGE EKONOMSKE NAUČNE DISCIPLINE Opšte prihvatanje Kejnzove teorije i praktične ekonomske politike svrstalo ga je u red najvećih građanskih teoretičara (pored Smitha. Ova istraživanja ponovo dovode do „nove sinteze“ makro i mikroekonomije“. Teorije EKONOMSKA U ravnoteže EKONOMIJI krize i ciklusa POLITIKA u kapitalizmuI iDRŽAVA kratkoročne (strukturni problem u razvoju privrede kapitalizma). Coumota i Warlasa) osiguravajući mu vodeće mesto nakon tzv. očuvanju pri čemu sve više dolazi do izražaja jedan specifičan oblik „sinteze“ ekonomije i ili menjanju proizvodnih odnosa i u razvijanju proizvodnih snaga u pojedinim sociološkihOdnosno. ekonomskoj politici u tim zemljama. i eventualnom 5. Teorija raspodele. A pošto je pravaca u opštem naporu da se osigura maksimalna efikasnost makroekonomske država obično instrument u rukama vladajuće klase. vodeći pri tome računa o potrebi 8. EKONOMIJA I EKONOMSKA POLITIKA U kojim pravcima se usmeravaju makroekonomska istraživanja? Makroekonomska analiza uglavnom se sve više orijentiše na istraživanje savremenih privrednih problema.nauke ekonomska politika Prema opšteprihvaćenim ekonomske 4. Ona će to biti i u slučaju kad. 29 4. stoga teško pre povući granicu između ekonomske i na ekonomskom planu bitidosta usmerene svega u pravcu očuvanja i daljegteorije razvijanja makroekonomske politike stabilizacije i razvoja. 2) EKONOMIJA. izučavanjem ekonomske države. odnosno „kontrarevoluciju“ u monetarnoj ekonomska politika ima nešto uži obim izučavanja pošto ona izučava samo mere teoriji. gotovo jedinstveno ekonomije. Međutim. vlada jedne uloge. odnosno politike stabilizacije.da recimo nauke o ekonomici pojedinih zemalja. nauka o ekonomici realnog i monetarnog sektora privrede. i politika stabilizacije (u okviru toga i teorija novca. neefikasnosti monetane politike u depresiji. New York. pri čemu se odbacuje teza o novcu kao pasivnom učesniku ekonomskih procesa.odnosno Ekonomska teorija danasodređene odbacivanjem politike stava da o nužnosti kamatne stope (Kejnz) radi podsticaja investicija kao sredstava antikrizne zemlje (pai bilo se radiniske o kapitalističkim zemljama ili o drugim zemljama.stavove Kejnzove makroekonomske teorije i politike. kejnzijanske revolucije u ekonomskoj teoriji. Informaciono društvo. suočenaujeprelaznom s mnogim pitanjima iz područja različitih kamatnih stopa. stagflacije i sl. ali i nova elektičkauloge sinteza više teorijskih zemljama. predstavljati manje ili ekonomskoj više uspelu odbranu tih i takvih sistema i preduzetih mera u tom pravcu. Državno-monopolistički kapitalizam i savremeni težišni stvaranju mehanizam. Ukoliko bismo pak upoređivali predmet izučavanja ekonomske politike i 29 Samuelson P. na primer.30 1)2. deflacije. Megraw-Hill Comp. dohodaka i dr. Ekonomska probleme privrede i društva. Ekonomski i razvojni problemi zemalja. Teorija inflacije. odnosa država blagostanja i „ekonomika blagostanja“.razvoja u pojedinim privrednim granama u zemlji. to će i mere koje ona preduzima politikge. pojedini poznati zapadnoevropski autori. odnosno kapitalističkog sistema proizvodnje i raspodele. što ni u kom slučaju ne menja bit kapitalističkog odnosa. koje6. onda bismo mogli konstatovati 30 Ovo se posebno odnosi na „novi monetarizam“ čikaške škole. jer to je postalo više nego ikada onih proizvodnih odnosa koji toj klasi osiguravaju vladajući položaj. 28 36 35 . izučava ekonomske mere države i ulogu države u zasnivanju.).: Economics. će pravci ekonomska politikateorije utoliko su više prihvaćeni koliko su u stanju da vladama i društvu osiguraju efikasne tih država biti uslovljena i diktirana interesima buržoazije kao vladajuće klase. dakle bez njegove kojeaktivne u ekonomskom pogledu država. Zato će i nauka o pravaca i škola u ekonomskoj misli (posebno u građanskoj teoriji). formulišući objekt izučavanja ekonomske politike i govoreći o tzv. što se može sintetizovati u sledećim pravcima: 1. onassejedne bavistrane. 1955. platnobilansnim ograničenjima i dr. Danas je. proces društvene reprodukcije. pominju i mere kao što su nacionalizacija jedne ili više grana industrije i slične mere i instrumente koje u svojoj ekonomskoj politici primenjuje kapitalistička država i koje na prvi pogled treba da budu povoljne za radničku klasu.država preduzima ui socijalna cilju najbržeg i najracionalnijeg razvoja proizvodnih snaga 7. A. međunarodnih tokova kapitala. menjanju produkcionih u jednoj zemlji. odnosno ekonomska stabilnost. kamate. osim što može da preduzima deluje na kamatnu stopu. instrumente stabilizacione i razvojne politike.

Misli se dakle. država nema bitnog i odlučujućeg uticaja na razvoj proizvodnih snaga i uopšte ekonomskih odnosa u zemlji. nauka koja se bavi izučavanjem načela. Naime. Ekonomska politika je. pošto ekonomika izučava ukupnost ekonomskih odnosa koji nastaju između ljudi na određenom stepenu razvitka proizvodnih snaga u pojedinim zemljama. Međutim. Stoga će biti interesantno pratiti razvoj ovih shvatanja od klasične teorije do savremene ekonomske misli. obzirom na to da ona izučava i druge ekonomske odnose i zakonomernosti koje nisu objekat ekonomske politike države i mera koje u ovom pravcu preduzimaju pojedine vlade. naročito u epohi slobodne konkurencije. odnosno drugi organi u zemlji. pravila ponašanja i zakonitosti koje se pojavljuju u ekonomsko-političkoj akciji organa države kar i svesnog delovanja društva i uopšte društvene nadgradnje na ekonomsku bazu i na postojeće ekonomske odnose u cilju njihovog menjanja i usavršavanja. Dakle. radničkih sindikata i slično. u kapitalističkim zemljama. Ne treba posebno ni naglašavati da se pod izrazom država ne podrazumevaju samo najviši centralni državni organi. kada su ingerencije države i njenih organa u privredi naročito velike. ali je i u teoriji i u praksi uvek bilo i sporno da li uopšte država treba da se meša u pitanje privrede i ako treba da to čini. u administrativnom periodu. takođe se akcijama države ne iscrpljuju svi ekonomski odnosi. ima širi obim rada i delatnosti. ekonomika pojedinih zemalja ide znatno šire od ekonomske politike. Na primer. onda dokle i do kog stepena treba da se kreće njena intervencija u ovom pogledu. privrednih udruženja. U okviru ekonomske politike proučava se ukupnost ekonomsko-političkih mera države u nekoj zemlji i njihov pravac delovanja. kao i svuda u daljim izlaganjima gde se bude govorilo o ekonomsko-političkim akcijama države . ukoliko i nije u tolikoj meri sporno šta je predmet izučavanja ekonomske politike kao nauke. i na odgovarajuću delatnost i akcije federalnih i lokalnih organa. uključujući ovde i ekonomsko-političke mere koje preduzima sama država. dakle. Ovo pitanje je posebno danas postalo aktuelno u savremenom svetu. a isto tako u krajnjoj liniji i pojedinih javnih autonomnih tela.pojedinih zemalja odnosno jedne određene zemlje. mnogo je spornije pitanje same ekonomske uloge države. 37 .uvek misli na državu u širem smislu reči. naročito u prvoj fazi razvoja. nego se pri tom i ovde. Pa čak i u državama prelaznog perioda. odnosno efikasnost. nije sporno da ekonomska politika izučava ekonomske mere države.

Prema ovim teorijama država treba. što je sve bilo karakteristično za period liberalnog razvoja kapitalizma. Ona treba na taj način da u velikoj meri postane regulator privrednog razvoja zemlje. Merama novih oblika adekvatnog privrednog planiranja. Umesto pojedinačnih i sporadičnih mera države u vezi s razvojem privrede. pored posrednih oblika uticanja na razvoj privrede koji su praktikovani i ranije (poreska. EKONOMIJA I DRŽAVA OD LIBERALIZMA DO DRŽAVNO-MONOPOLISTIČKOG KAPITALIZMA Razvojem kapitalizma. sada se nameće potreba za primenom jednog celovitog sistema ekonomskih mera države. Monetarno-kreditnom politikom i politikom deviznog kursa. godine. zakona prosečne profitne stope i ostalih ekonomskih zakona ne može više da osigura normalan proces reprodukcije ukupnog kapitala. U ekonomskoj teoriji već krajem prošlog. Kada se pokazalo da automatsko delovanje zakona vrednosti. sve se više diskutuje i tretira problem: koliko i do koje mere država treba da se meša u pitanja privrede.. Tako se sada među mnogobrojnim teoretičarima u savremenoj buržoaskoj ekonomskoj nauci mnogo manje diskutuje i postavlja pitanje: da li uopšte država treba da interveniše u privredi. Sve ovo dovodi do velikih i skoro nepremostivih teškoća u procesu reprodukcije ukupnog društvenog kapitala. kreditna i finansijska politika) da i neposredno utiče na razvoj privrede. Ove teškoće su se ispoljile naročito posle Prvog svetskog rata i posebno u vezi s velikom ekonomskom krizom. koja se javila u periodu od 1929. sve više se počela nametati kao nužna i neophodna jedna mnogo šira intervencija države u privredi nego što je to ranije bio slučaj. Sve češće dolazi do pojava krize i depresija. a osiguranje ovog procesa postalo je u kapitalističkom društvu pitanje nacionalnog opstanka svake pojedine države. Otvara se nova etapa u ekonomskoj nauci. odnosno s njegovim postepenim prelaskom u drugu i poslednju fazu. kolika treba da bude visina i kakva da bude suština i karakter ove intervencije. a posebno u ekonomskoj politici u vezi mesta države u regulisanju privrednog života. Država treba ovo da ostvari. počinju sve više prevladavati teorije o potrebi i nužnosti državnog intervencionizma u privredi. mera koje su uglavnom imale posredan karakter. 38 . između ostalog i sledećim sistemom ekonomskih mera: 1. dolaze do punog izražaja sve protivrečnosti koje inače prate ovaj sistem proizvodnje i raspodele društvenog proizvoda. do 1933.5. u fazu monopolističkog kapitalizma ili ekonomskog imperijalizma. do hiperprodukcije raznih vrsta robe do masovne nezaposlenosti. 2. Umesto klasične ekonomske teorije laissez-faire javljaju se teorije po kojima država treba u ime svih kapitalista da osigurava nesmetani proces reprodukcije ukupnog društvenog kapitala i da osigurava normalne uslove kapitalističke proizvodnje uopšte. a naročito u prvoj polovini XX veka. ali i sistema kao celine.

na razne načine donekle ograniči nesmetano i stihijsko delovanje zakona vrednosti. najvažnije grane saobraćaja i teške industrije). premije. dok su troškovi reprodukcije sve više pod uticajem transfernih i drugih rashoda države. 4. Istina je da je došlo do negacije automatizma tržišne privrede uz istovremenu afirmaciju državnog intervencionizma. 39 .3. odnosno lepeza raznih i brojnih mera stabilizacione (intervencione antiinflacione. zakona prosečne profitne stope i zakona tržišta. Spoljno-trgovinskom politikom (zaštitne carine. Radničkiim i socijalnim zakonodavstvom odnosno sve većim oblicima traisfernih rashoda države. treba da se. Investicionom politikom države. pojavi i država sa elementom svesnog regulisanja ekonomskih odnosa i ekonomskih kretanja u pojedinim zemljama. Na ovaj način treba da se. korekcione) politike tržišnog mehanizma u svetu. koje se poslednjih decenija u manjem ili većem obimu stvarno i primenjuju u mnogim kapitalističkim zemljama i koje se sve zajedno nazivaju merama državnog kapitalizma. uz delovanje spomenutih ekonomskih zakona. Ono je najvećim delom regulisano od strane države s jedne strane i monopolističkih organizacija s drage. Danas državni rashodi učestvuju u društvenom proizvodu većine rezvijenih zemalja od 23-36% (npr.). U savremenom državnom kapitalizmu danas ne postoji. Kao posledica takvog zaokreta u teorijskom shvatanju uloge savremene države u privredi razvio se celi arsenal.Fiskalnom politikom kojom deluje na preraspodelu nacionalnog dohotka u privredi. odnosno neposrednim investiranjem i potrošnjom države bilo na području podsticanja iične. odnosno regulativne politike razvoja i raspodele. 5. Tako se sada širi i domen izučavanja i rada i same ekonomske politike kao nauke. razvojne. posebno u kapitalističkim zemljama. a cene su malo gde odraz igre stvarne ponude i potražnje. Proizvodnja i ponuda su gotovo regulisane. pre svega ključnih grana privrede (energetski izvori. 6. Nacionalizacijom izvesnih. u stvari. pa samim tim raste i njena uloga u savremenom društvu. Novi sistem ekonomskih mera. opšte ili investicione potrošnje. što je bilo svojstveno kapitalizmu u fazi slobodne konkurencije. trgovinski ugovori itd. ili gotovo ništa nije ostalo od uobičajenog shvatanja tradicionalno slobodnog tržišta. dok regulisanje privatne i javne tražnje postaje sastavni deo anticiklične ekonomske politike. SR Nemačka). 7.

Oko četvrt veka su njegove ideje vršile dominantan uticaj na buržoasku ekonomsku misao. Kejnza pre svega interesuje kako država može osigurati takav razvoj privrede koji bi osiguravao što veću. Kejnz u svojim razmatranjima polazi od dve osnovne veličine. Zbog toga država treba da preuzme na sebe odgovornost u ovom smislu. On takođe smatra da je bitna odlika i bitni nedostatak kapitalističkog načina proizvodnje što nema mehanizma koji bi mogao da drži ukupnu efektivnu tražnju na nivou potrebnom za održavanje pune zaposlenosti. a naročito u svom najpoznatijem i najvećem delu „Opšta teorija zaposlenosti. Kejnz je izvršio veliki uticaj na savremene teorije o ekonomskoj ulozi države u današnjem kapitalističkom svetu. To ipak konačno znači ograničenu funkciju države. Fridmana). ali takvim merama koje ne zadira u samu suštinu kapitalističkog sistema. država treba da prestane sa svojom intervencijom i tako bi se privreda i dalje kretala na osnovu tradicionalnih zakona kapitalističkog sistema.6. Dok su Žan Batist Sej. i to od pojma nacionalnog dohotka i zaposlenosti i izučava faktore koji utiču na nivo nacionalnog dohotka. Kejnz ima potpuno suprotne stavove u odnosu na do tada dominirajuću ulogu klasične teorije. Po Kejizu puna zaposlenost u jednoj zemlji postoji onda kada nema nedovoljne nezaposlenosti. a isto tako i Rikardo i mnogi drugi ortodoksni sledbenici doktrine laisser-faire smatrali da ponuda u uslovima slobodne konkurencije automatski izaziva odgovarajuću tražnju i da se zato u kapitalizmu i ne postavlja problem realizacije robe i njenog uspešnog plasmana . smatra da je globalna efektivna tražnja najvažnija i da upravo ona reguliše ponudu. Onda kada se ova ravnoteža uspostavi. predlagao da se problem krize i hiperprodukcije u kapitalističkom društvu rešava raznim merama državne intervencije. koji omogućava takav obim i takvu raspodelu investicionih sredstava koji bi vodili opštem povećanju zaposlenosti i potrošnje. DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM I SAVREMENA EKONOMIJA Od brojnih buržoaskih teoretičara koji zastupaju doktrinu državnog intervencionizma u privredi treba naročito spomenuti engleskog ekonomistu Džona Majnarda Kejnza. samo dotle dok ne može ugroziti privatno-kapitalistički sistem. ako ne i punu zaposlenost.dotle Kejnz. Gotovo da je sve do 1950tih godina bio dominantan uticaj kejnzijanizma (ili fiskalizma). strogo ograničenim. 40 . suprotno tome. od kada nastupa njegova zamena nekim oblicima novog monetarizma (M. koje se pojavilo 1936. Kao što se vidi. nego postoji samo tzv. kamate i novca“. Kejnz je u nizu svojih radova. ali sa pravima i funkcijama.

.

Međunarodna i to zato banka što pojedinci za obnovu štedeći i razvoj.i do povećanja zaposlenosti. za Kejnza nema dileme i sve mere preduzeti u cilju povećanja zaposlenosti. a samo izuzetno treba da investira i sama država.Ali pored u periodu buržoaskih nezaposlenosti teoretičara. on uvida i analizira mnoge njegove nedostatke i zahteva razne reforme. nevoljna Mnogi nezaposlenost. Međunarodna organizacija što otežava rada realizaciju itd. „vrednost javnih radova postaje sve sumnjivija ukoliko se više približavamo stanju pune zaposlenosti“. ali ne za tako velike kakve danas postoje“. paralelno sa drugim merama. Štednja je korisna i za društvo i za pojedinca Problemom samo pune u periodu zaposlenosti pune uzaposlenosti.klasično E. M. shvatanje Mcade. omogući dalji opstanak samog sistema.frikciona O Kejnzovim i voljna nezaposlenost. povećava broj nezaposlenih. a ovo sve u želji da se celi kaditalistički sistem učini elastičnijim i vitalnijim. P. da pristupa raznim obimnim javnim radovima. kapitalistički sistem. na. staroJ. postaje a tako društveni isto i porok. ukoliko je došlo do stagnacije i zastoja u privrednoj aktivnosti. da se postigne već i menjanju što većacelog zaposlenost. Međutim. Uu vezi proizvodnji s ovim treba i raspodeli navesti pojedinih da Kejnzdobara odbacuje itd. mogućnosti i puna zaposlenost. Ukoliko je u pitanju dilema: nezaposlenost ili intervencija države. Naprotiv. da pristupa investiranju u vlastitoj režiji.i i razne depresije štedljivost kapitalističke vlade ipojedinca njihovi organi.ukupnu efektivnu tražnju. tražnju od kojih i takopati utiče celina povećanje proizvodnje. rešavanju i uklanjanju a to pri opštem gorućih povećanju protivrečnosti. za ostvarenje kamatna ravnoteže stopa. i to u slučaju velike nezaposlenosti. robe. da otvara državna preduzeća. dohotka teškoća povećava i kriza. Kejnz inače smatra. za društvo. On stoji na gledištu da „postoji društveno i psihološko opravdanje za znatne nejednakosti dohodaka i bogatstva. 41 . da bi ga sačuvao. dakle da sama ulaže kapital. onda država treba. sužava obim investicija. Njegove ideje su u znatnoj meri inspirisane i strahom od velikih revolucionarnih potresa kao što je to. Zbog toga on želi da reformiše kapitalistički sistem.sledbenici. one domene marginalna i na onaproduktivnost pitanja koja sukapitala bitna zailiodržavanje granična pune efikasnost kapitala zaposlenosti. i(npr. idejama se vrlo U mnogo kapitalističkim pisalo i raspravljalo. u makroekonomskom Država treba dasmislu.smanjivanje ne mogu da doprinesu raspona u dohocima. pomoću koji raznih su neke mera zemlje omogući i ostvarile. smanjuju FAO. i to naročito posle velike ekonomske krize . najzad. naglašava on. u principu. za osiguranje (što bi donekle najekonomičnije odgovaraloupotrebe pojmu profitne sredstava stope za proizvodnju kod Marksa)i i. nema teorijepune zaposlenosti. Zbog svega toga Kejnz smatra da država nužno mora da interveniše u privrednim pitanjima i da.kada je u kapitalističkim zemljama bilo oko 30 miliona nezaposlenih. treba da bude u rukama kapitalista. pojedine Ona međunarodne može biti korisna organizacije samo za pojedinca. naprotiv mnogi postoji njegovi u velikom učenicistepenu . se danas.). Kejnz: Opšta teorija zaposlenosti.32 Kejnz je smatrao da je neodrživ stari liberalni kapitalistički poredak. zemljama. ali (Međunarodni monetarni je štetna fond. nitiUkoliko je s druge svestrane ove mere u tomipak sistemu ne mogu moguće da dovedu postićido stalnu većepunu investicione idelatnosti zaposlenost blagostanje privatnih bez radikalne kapitalista izmene ili akcionarskih produkcionihdruštava odnosa. je štedljivost uvek dobra stvar. na primer. razvijali su i dopunjavali nego. poNjegove njemu. oSweezy tome dai drugi). su od njih 31 pisali i o Osnovni teoriji pune faktori zaposlenosti. koji delujusmatrajući na zaposlenost da ekonomska i nacionalni politika dohodak pojedinih premadržava Kejnzu treba dasu: se odnosi sklonostnapotrošnji. čine u Ona treba putem okviru ekonomske progresivnog politikeoporezivanja pojedinih kapitalističkih dohotka da utiče država. merama pošto u tom i pokušajima slučaju štedljivost u vezi sa pojedinaca njenim praktičnim omogućava ostvarenjem obimnijebave investiranje. Ne radi se dakle pojačava o samom deflaciju pitanjui smanjuje ostvarivanja nacionalni purie zaposlenosti dohodak. a po kapitalističkog sistema. otklanjajući izvesne najteže protivrečnosti u kapitalističkom načinu proizvodnje. S druge strane smatra se da vlada puna zaposlenost kada sva kvalifikovana radna snaga može naći odgovarajuće zaposlenje. bila Oktobarska revolucija. On je daleko od toga da odnose u kapitalističkom društvu smatra idiličnim. Država treba da investiranje učiniRazni privlačnim pokušaji za privatni ostvarivanja kapital „pune timezaposlenosti“ što će smanjivati koji kamatnu se danas stopu. J. 31 32 42 U savremenom kapitalizmu (u razvijenim privredama) obično se smatra da je stopa nezaloslenosti od 4% u odnosu na ukupan broj zaposdenih tolerantna granica. da investiranje. analizama. kamata i novca (deo o zaposlenosti).

.

DRUGI DEO EKONOMIJA I MAKROEKONOMSKI AGREGATI .

.

Postoji i bruto domaći proizvod (GDP) kao ukupan proizvod proizveden u zemlji u toku jedne godine. To su. Nacionalni dohodak se dobija kada se od društvenog proizvoda oduzme amortizacija i indirektni porezi. društveni bruto proizvod se deli na četiri agregata: GNP = C + I + G + (X . 2.cena proizvoda i usluga. Da bi se bolje razumela makroekonomska aktivnost potrebno je znati i nacionalni dohodak (National Income. Investicija (I). rentama i kamatama.masa proizvoda i usluga . Rashoda za ličnu potrošnju (C) 2. P .M). kapital i zemlja.M) Društveni bruto proizvod se može meriti u stvarnim (tekućim) cenama. Lične potrošnje (C). GNPr = No min a ln i GNP = PQ GNP deflator pri čemu je Q .tada se dobija realni bruto društveni proizvod. Ako se od bruto društvenog proizvoda (GNP) oduzme amortizacija (Am) dobija se društveni proizvod (NNP) ili neto nacionalni proizvod. Bruto domaćih investicija (I) 3. Dakle. Da bi se dobio realni bruto proizvod tada se nominalni GNP deli sa indeksom cena. dakle. Državnih rashoda za dobra i usluge (G) 4. Bruto domaći proizvod (GNP) se sastoji iz četiri dela: 1. Dakle. društveni bruto proizvod (GNP) sastoji se (ili upotrebljava) iz tri dela 1. poznatim pod nazivom deflator društvenog bruto proizvoda. Neto izvoz (X). Y). a PQ nominalni proizvod. 45 . profitima. Nacionalni dohodak (u razvijenim privredama) jednak je masi nadnica. Ako se društveni bruto proizvod izražava preko stalnih cena (iz jedne izabrane tzv.GLAVA PRVA BRUTO I NETO DRUŠTVENI PROIZVOD Bruto društveni proizvod je agregat koji pokazuje novčanu vrednost ukupnih dobara i usluga stvorenih u toku jedne godine. bazne godine). faktorski dohoci koje su primili rad. kada se dobija nominalni bruto društveni proizvod. odnosno izvoza (M) umanjenog za uvoz (X . odnosno nepromenjenih cena .

Državna kupovina dobnra i usluga 4. Dohodak nekorporativnih preduzeća 7. Amortizacija 6.098 -31 673 704 5.Uvoz Bnito društ. Slika 7 Ako se od društvenog bruto proizvoda oduzmu amortizacija (Am) i individualni porez (T) dobija se nacionalni dohodak (Y).Promena zaliha 3. Bruto društveni proizvod se može prikazati na dva načina: 1) Proizvodni pristup i 2) Prihodni ili troškovni pristup. Nadnice 2.465 Troškovni 1. Profiti korporacije pre oporezivanja . potrošna dobra i usluge).194 1.657 480 1.Devidende .Izvoz . proizvod 3.šnje .Stambena izgradnja .983 741 222 524 -5 1.244 467 7 526 520 403 298 134 32 132 . Državnu potrošnju za kupovinu roba i usluga i neto izvoz (X-M).3.Trajna dobra .Fiksne investicije preduzeća . PROIZVODNI I TROŠKOVNI PRISTUP GNP Proizvodni 1.Neraspoređeni prihodi . Javne potrošnje (G) 4. Rashodi lične potro. Neto kamata 3.Porez na profit preduzeća Proizvodnim pristupom društvenom bruto proizvodu ovaj agregat se razlaže na rashode lične potrošnje (a oni dalje na trajna dobra.Usluge 2. Dohodak od rente 4.porast zaliha). Neto odnosa izvoza (X) i uvoza (M) To je finalna upotreba društvenog bruto proizvoda. . fiksnih investicija preduzeća i promene . Bruto domaće invest. lndirektni porezi 5.Potrošna dobra . na bruto domaće investicije (koje se sastoje iz investicija za stambenu izgradnju. Oduzimanjem potrošnje (C) od dohotka (Y) ostaju direktni porezi i neto štednja. Neto izvoz . 46 3.

To se pre svega odnosi na nadnice. Međunarodnu razmenu (izvoz. Zaposlenost. Efikasnost makroekonomske politike danas se posmatra kroz četiri osnovna agregata (i njihovo ponašanje. Delovi makroekonomije. indirektne i direktne poreze. 2. Na taj način su povezani i delovi spoljne makroekonomije. rente. uvoz). kao interne varijable međusobno su povezani i stoje u uskom funkcionalnom odnosu. 47 . amortizaciju.Troškovni pristup daje raspoređivanje GNP po osnovnim finalnim nosiocima dohodaka. 4. 3. neto kamate. I jedan i drugi pristup su u upotrebi u vođenju odgovarajuće razvojne i stabilizacione makroekonomske politike. Proizvodnja (društveni proizvod). ELEMENTI I INSTRUMENTI MAKROEKONOMIJE Slika 8 Povezanost svih elemenata i instramenata makroekonomije dobro se vidi iz prethodne šeme. prihode. Stabilnost cena. odnosno kretanje i uzajamne odnose): 1. Desno su prikazani odgovarajući delovi makroekonomije. profite korporacija i njihovo usmeravanje na dividende i neraspoređene.

formirati iz materijalne proizvodnje i dodatnim 2. On realnije izražava stvarno novostvoreno bogatstvo robe i usluga (koje (finalne) potrošnje (C . dohotku. veći uvoz koriguje idrpunjava domaći raspoloživi nacionalni dohodak i njegovu raspodelu. Na taj način imamo 1. intervencijama monetarnog sistema (preko rasta cena i inflacije). dok monetarno-finansijski uglavnom preko realizacije i monetizacije (kroz i preko tržišta) omogućava stvarno trošenje nacionalnog dohotka.neto investicije. kao videli smo.pri čemu se može javiti slučaj da je nominalni nacionalni dohodak povećan. dakle M > X. Radi se o tekućem dohotku svedenom na jednu baznu godinu. što vodi nestašicamaGLAVA proizvoda DRUGA i ponude.lična potrošnja. Ta sedohodak. iMeđutim. 1. Naturalno. se raspodeljuje i tražnje na nacionalnom robnom tržištu) kojim se stvarno X -stvarno izvoz) itreba da budu preko jednakiponude tako formiranom (raspoloživom) zadovoljavaju potrebe društva. Nacionalni dohodak se stvara samo u sferi materijalne proizvodnje. novčani izraz novostvorenih proizvoda i usluga. Realni nacionalni granica raspodele. U osnovi nacionalni dohodak se izračunava: formirati iz domaćih izvora (Ymd) i uvozni deo (višak) nacionalnog dohotka (M>X). odnosno preračunat na cene iz tekuće na izabrane bazne godine. Nominalni dohodak (inflacionirani) nacionalni dohodak je produkt mase robe i usluga Nacionalni se stvara u određenim granama i delatnostima privrede. Nominalni nacionalni dugom (koji prati inflatornu dohodak. uz stalni rast cena. Ukoliko privreda ima veći uvoz (M) od izvoza (X). Materijalni. Na toj osnovi 48 49 . Faktori koji deluju na formiranje nacionalnog dohotka mogu se svrstati u FAKTORI FORMIRANJA DRUŠTVENOG BRUTO dve grupe: NETO PROIZVODA 1.realizacijom robe i usluga. dok je realno opao. 2. granica proširuje uvoznim delom i unutrašnjim javnim 2. tako da dolazi do stalnog priliva i odliva delova nacionalnog dohotka. Takva privreda je u stvari u krizi i inflaciji. kao masa proizvoda i usluga stvorenih u toku jedne godine. G . državi (porezi i doprinosi). kod kojih su cene proizvodnje manje od prodajnih cena realizuju dodatni dohodak. cena: stvaranje i prisvajanje nacionalnog dohotka po granama i oblastima se ne podudaraju. I . dok je kod grana kod kojih su cene proizvodnje jednake ili više od prodajnih Ym =dolazi Q • Pdo međugranskog prelivanja cena ostvaruju manji dohodak. Domaći se može. Vrednosno. Sada imamo kompletnu Realni nacionalni dohodak (proizvod) predstavlja novostvorenu vrednost. funkciju “korigovanog“ nacionalnog dohotka: ali u stalnim cenama. potrošnju i emisiju novca). realni delovanja domaći nacionalni dohodak korigovandohodak. pored toga. Nacionalni dohodak predstavlja ukupnu novostvorenu vrednost u jednoj Raspoloživi nacionalni dohodak za raspodelu i potrošnju (konačan) može se privredi u toku jedne godine. U granama u kojima se roba i usluge realizuju iznad tržišnih vrednosti. rastom cena i emisijom izloženim većem ili čak razornom delovanju inflacije nacionalno bogatstvo i bi se novca koja to pokriva) i unutrašnji javni dug (kao oblik potrošnje ex ante). Na taj način Nacionalni dohodak se. kao i plaćanjima stanovništu. ali isključivo kao rezultat rasta cena. izražava na dva načina: domaći nacionalni dohodak prestaje u modernim privredama da se javlja kao gornja 1. Monetarno-finansijski Materijalni u osnovi stvaraju realni dohodak. I DEFINICIJA I SADRŽAJ DRUŠTVENOG BRUTO PROIZVODA I NACIONALNOG DOHOTKA Ymd = Ym + (M-H) To je u stvari raspoloživi dohodak koji može da se utroši u društvu. Da stvarno društva ii privrede se izražava prekosvi realnog očuvala napredovanje ravnoteža u raspodeli stvaranjebolje nacionalnog dohotka oblicinacionalnog konačne dohotka. Danas su sve privrede uglavnom više ili manje otvorene prema svetskom tržištu. Realizacija nacionalnog dohotka vrši se i u neproizvodnim privrednim delatnostima . Logično je da rd + M + D = Cmanji + I +od G+ X je realni dohodak (zbog stalnihYcena) redovno nominalnog nacionalnog dohotka za visinu cena na tekući (nominalni) U ekonomijama Dakle.državna potrošnja.

Videli smo kako se vrši međugranska raspodela i od čega zavisi. što se tretira kao primarna raspodela. Stoga se ovde govori o sekundarnoj raspodeli dohotka. Neto investicije (G) 3.rezultat odnosa cena). 2. odnosno preraspodeli. Lična potrošnja (C) 2. i 2. Na taj način nastoji se i svesno društveno regulisati osnovna raspodela dohodaka. fakcije. Raspodela na oblike i nosioce konačne potrošnje svodi se na njihovo učešće u novoj raspodeli nakon tržišnih realizacija proizvoda i stvaranja dohotka. ali preko politike oporezivanja. Stoga država nastoji da koriguje takvu raspodelu preko određene politike cena (podstičući prioritetne i bitne grane proizvodnje. Međugranska i međuregionalna raspodela (kao .). što se odnrsi i na međunarodne odnose jedne zemlje. Raspodela na pojedine oblike i nosioce finalne potrošnje. njegovu raspodelu i trošenje. pomoći i sl. a ne popuštanje stihiji tržišta i stihiji inflacije cena. Svi tokovi dohotka i formiranje osnovnih oblika njegove finalne potrošnje. budžetske intervencije (subvencije. Opšta i zajednička potrošnja (G) Dakle imamo sledeće odnose Y=C+I+G Nacionalni dohodak sadrži trajne finansijske tokove koji su vezani za sistem formiranja.dohotka. mogu se prikazati na sledeći način: 50 . preko formiranja finalne tražnje iz raspodele nacionalnog dohotka. kočeći druge). Osnovna raspodela nacionalnog dohotka vrši se na osnovne oblike agregatne potrošnje: 1. OD DRUŠTVENOG NETO PROIZVODA KA NETO EKONOMSKOM BLAGOSTANJU (NEW) Raspodela nacionalnog dohotka odvija se u dva pravca: 1.

.

Slika 9 Nacionalni dohodak se. Neto lični dohoci nastali u materijalnoj proizvodnji su direktni izdaci ili troškovi. vidimo. 51 . deli na potreban rad (neto lične dohotke) i višak proizvoda. svi ostali lični dohoci su izvedeni iz preraspodele nacionalnog dohotka.

Kada se od njega oduzmu materijalni troškovi dobija se društveni proizvod. kao i iz inostranih izvora. Bruto nacionalni proizvod i njegovo formiranje iz domaćih izvora (investicije. razvoj). Ako se od društvenog proizvoda oduzme amortizacija dobija se nacionalni dohodak (neto društveni proizvod). imamo sledeće odnose: DBP-MT=DP DP-AM=ND 52 .CIRKULACIJA DOHOTKA U EKONOMIJI Slika 10 Cirkulacija dohotka u nacionalnoj ekonomiji pokazuje sve oblike dohodaka i izdataka nosilaca dohotka. Dakle. je osnovni makroekonomski agregat. Nacionaini dohodak predstavlja osnovni agregat na kojem se zasniva raspodela novčanih dohodaka koji odgovaraju novostvorenoj vrednosti u toku jedne godine.

T). neto investicije i opšta potrošnja). visine ostvarenosti nacionalne privrede i pristupa tržištu stranog kapitala. Tada bi i državni (budžetski) izdaci (S) trebali biti jednaki (pokriveni) državnim ili javnim prihodima (porezima. Ukoliko se sada izdvaja više za potrošnju. Uvozom akumulacije iz inostranstva. već dinamički tada veće izdvajanje za štednju (i investicije) pri jednakim uslovima povećaće nacionalni dohodak u budućnosti. mere makroekonomske politike pokušavaju da uspostave ravnotežu u tim odnosima kao osnovu ukupne monetarno-finansijske i realne ravnoteže u privredi. i obrnuto. Za koju će se varijantu država opredeliti zavisi od nivoa razvoja privrede i društva. raspoloživog dohotka i dostignutog nivoa svih oblika potrošnje. ukoliko se više izdvaja za akumulaciju (S) manje ostaje za potrošnju (C + G). Iz navedene šeme raspodele nacionalnog dohotka ovde se gornji odnos može prikazati i na sledeći način: Y=C+S+G Što znači da bi I i S trebali biti u ravnoteži: I=S Investicije su jednake štednji. Smanjivanjem finalne potrošnje (C i G) u korist reprodukcione potrošnje (I. a sa druge na sve komponente potrošnje iz tog dohotka. Inflacijom i povećanjem cena. mogućnosti uvođenja novih poreza. Svaku raspodelu nacionalnog dohotka možemo svesti na jednostavan odnos: Y=C+I+G Dakle. dohotka PONUDA formiraju I TRŽIŠNA se svi oblici RAVNOTEŽA potrošnje (lična. Bankarskim kreditom iz emisije novca. Međutim. a malo i nedovoljno za štednju (akumulaciju) tada bi potrošnja bila veća u sadašnjosti.Na osnovu nacionalnog DOHODAK. Ravnoteža u internoj ekonomiji je osnova za ostvarivanje uravnoteženih odnosa i u eksternoj ekonomiji. 2. koje pokrivaju sve oblike potrošnje. ona se uspostavlja naknadno (ex post) na sledeće moguće načine: 1. Jer. Dakle imamo: G=T U slučaju da u raspodeli nacionalnog dohotka nema takve ravnoteže. Odatle i traženje optimalnog odnosa štednje (akumulacije) iz dohotka i neproizvodne potrošnje predstavlja vrlo značajan problem u raspodeli nacionalnog dohotka. dohodak za ličnu potrošnju. ako se odnosi ne posmatraju statički. 4. Slika 11 54 53 . 3. za neto investicije i za opštu (državnu) potrošnju. S). visine inflacije i opasnosti od širenja inflacionog procesa idr. a time i mogućnosti rasta neproizvodne potrošnje. ali uz manji dohodak i potrošnju u budućnosti. Delujući s jedne strane na nacionalni dohodak.

.

To je iznos godišnjeg nacionalnog dohotka po glavi stanovnika. Međutim.Na tim odnosima štednje i potrošnje zasnivaju se i brojni modeli uravnoteženog i dinamičkog ekonomskog rasta. veća „sklonost štednji“ iz dohotka. Kada se kaže da potrošnja treba da se „svede u realne okvire“ i da se smanji. a time i mogućnosti investiranja. Pri tome je realna potrošnja (i inflacija) često izuzetno oborena. Nominalne veličine se uglavnom javljaju na tržišnim odnosima. to su i mogućnosti razvoja veće. Iz njega je isključeno delovanje cena na visinu i kretanje nacionalnog dohotka. On u osnovi izražava stvarnu (realnu) kupovnu moć raspoloživog novčanog dohotka. realna potrošnja može se zadovoljiti samo preko realnih proizvoda i usluga. kao krajnji cilj proizvodnje „pokrivaju“ masom odgovarajućih proizvoda i usluga. dok je nominalna potrošnja ekscesivno visoka (inflacijom „naduvena“ potrošnja). a ne nominalnih. tehnološkog procesa i restrukturacije privrede. mogućnosti kompresije potrošnje veće. porodice ili pojedinca. stoga. Realni dohodak je. 3. pravi indikator stvarnog materijalnog položaja društva. Što je per capita dohodak veći (npr. Ovaj indikator zavisi od visine raspoloživog nacionalnog dohotka i broja stanovnika u jednoj zemlji (ali i od svih faktora koji ih određuju). Kolika je razlika u nominalnom i realnom dohotku pokazaće nam sledeći pregled: 55 .indeks cena. prema 150-250 dolara per capita u nerazvijenim privredama). NOMONALNI I REALNI DOHODAK I DRUŠTVENI PROIZVOD Nominalni nacionalni dohodak podeljen indeksom cena (odnosno izražen u stalnim cenama izabrane bazne godine) javlja se kao realni dohodak. Nominalni nacionalni dohodak pod delovanjem inflacije u privredama pogođenim visokom inflacijom najvećim delom je rezultat kretanja cena. 20. najčešće se ima u vidu snižavanje nominalne tražnje i potrošnje. Prema tome imamo odnos: YR = Ym P Pri čemu je P . mogućnosti razvoja i formiranja štednje iz nacionalnog dohotka je per capita nacionalni dohodak. Uz realni i nominalni nacionalni dohodak najčešće korišćeni indikator za ocenu nivoa razvijenosti.000 dolara kod razvijenih privreda u svetu. dok se potrošnja i zadovoljavanje potreba.

1 3. načine i oblike kapitalomSrbiju i u društvu.5 80.0 -2. činiizvoz materijalno i drugi bogatstvo makroagregati. .2 100.1 -2. Monetarnofinansijske .9 1. za raspodelu i potrošnju) bogatstva. je idakle. 2000.165 19.0 -2. Materijalni faktori se odnose 2004. osigurani motivi razvoja..3 25. Sve faktore možemo podeliti na sledeće grupe: Godišnji rast 70. dakle sve porezi.5 28.realno Institucionalni se odnose na karakter privrednog sistema.465 27. države i lična ipotrošnja privrednih iz subjekata.2 31. ocene važe za period od 1998.926 16.0 172.4 16. 1986.4 61. FAKTORI FORMIRANJA NACIONALNOG 1995. Republički zavod za statistiku Srbije. dohotka u 5 4. 2.6 33.0 243.1 6.4 22.0 -1. sl.584 19.125 119.1 2. i realni lični saobraćaj. produktivnost deluju brojni rada negativna faktori koji(ideluju pored inaglog na samsmanjenja proces ekonomskog zaposlenosti). 1998.6 -12.2 Produktivnost rada 1.185 17.2 Realne investicije -5.0 Nominalna lična potrošnja 39.5 -9..5 -21. intervencionizam države u privredi.810 85. cene 1994=100 % 4. i investicije.0 -5. 1999. godišnje stope rasta.4 2. DOHOTKA nominalni realni 38. odnosi vlasništva i dr.6 33 56 Tabela se daje samo radi ilustracije.826 5. 2002. din. do 2004.044 učešće realnog 44.0 -1.0 -4.2 42. nivo tehnološkog tako treba razlikovatinaučnoistraživački progresa.2 5. informaciona nominalni tehnologija.994 445. državna struktura. državni energetika izdaci. a tako i opšta državna.NOMINALNI I REALNI DOHODAK33 .1 nacionalnog dohotka uglavnom se odnose na interne faktore u nacionalnoj ekonomiji.6 u nominalnom Faktori formiranja u% 64.0 Realna lična potrošnja -1. ono što uvoz.0 147. društva. način raspolaganja kapitalom i rezultatima Izvod: Statistički godišnjak Jugoslavije.0 51.nominalno 3. javna (G) potrošnja.0 -10. na već dostignuti nivo materijalnog bogatstva. 1997.235 17. 274. opadaju. novcem.986 17. što vodi stalnom padu nacionalnog dohotka i snižavanju nacionalnog (raspoloživog razvoja.0 -8.2 -2. 1996.5 -6. Nominalni Moneterno-finansijski i realni agregati su vezani su u dinamici za monetarni kretanja sistem i visini i upravljanje potpuno različiti.razlikovati ekonomičnost nominalni i rentabilnost i realni poslovanja. Tome treba dodati i neto odliv kapitala u inostranstvo po dugu u inostranstvu. ekonomsku što politiku znači dadržave realna i lična interventnu potrošnja (C) i neto investicnje monetarnu i fiskalnu politiku (I) nagloidr. Dok nominalne finansijsku uloguinvesticije banaka.4 - 2001.. fiskalnu politiku.239 17.5 7. nacionalni dohodak.3 -8.5 97.9 0. 1988.4 NOMINALNE I REALNE INVESTICIJE I LIČNA POTROŠNJA .262 572. 57 . 1984. dohotka pokazuju deficitarno visoke finansiranje. Nominalne investicije 34. *upravljanja Podaci za Republiku (ukupno). realnapriliv stopai je odliv uglavnom kapitala. Materijalne. pri čemu se dobija jasna slika o stanju i mogućnostima nacionalne ekonomije. dohoci. Uporediti podatke iz pomenuta dva statistička godišnjaka. i Statistički godišnjak Srbije. reprodukcije.7 3.1 40. i ostale oblike dohodaka: rad.609 15. negativna. produktivnost Kao što treba rada. SZS Beograd 2000. Pri tome Ovde.u mil.u%1980. 1982. Institucionalne. 1990.

58 .

.

TREĆ I DEO RASPODELA U TRŽIŠNOJ PRIVREDI .

.

To je proizvodnja u proširenom smislu. U bazi raspodele vrši se raspored (i učešće) nacionalnog dohotka i društvenog proizvoda na subjekte u privrednom sistemu. Šema položaja faze raspodele i njen odnos prema prethodnoj i narednoj fazi je sledeća: Slika 12 Raspodela odražava i odnos društvenih snaga i drugih subjekata u sistemu u odnosu na raspoloživi nacionalni dohodak. Primarna raspodela 61 . MESTO RASPODELE U REPRODUKCIONOM PROCESU Raspodela je faza procesa ukupne individualne ili društvene reprodukcije. Raspodela sledi fazu proizvodnje. tako da se sa proizvodnjom tretira kao jedinstven proces.GLAVA PRVA RASPODELA U TRŽIŠNOM SISTEMU 1. Raspodela sa deli na tri oblika: 1.

koja dobija sledeći oblik: Y = C + I + G + (X . Raspodela nacionalnog dohotka je samo „druga strana“ učešća troškova u reprodukciji. b) Političke odnose u društvu.Tercijarna dohodak.Svaki 2. d) Ostvarena struktura razvoja i odnosi među granama privrede. Sve faktore možemo podeliti na: Primarna raspodela uglavnom izražava međugranska prelivanja i u funkciji 1. finalne potrošnje i modeliranje finalne potrošnje. dok je sekundarna u funkciji učešća pojedinih sektora 2. Socijalne kontrolom funkciju finalne tražnje i potrošnje ukoliko je nema pod kontrolom Ekonomski faktori uglavnom se javljaju u sledećem obliku: sekundarna raspodela. Teško je. Obično se sekundarna raspodela 2. stanovništva. Tako se javlja multiplikativno delovanje investicija na dohodak potrošnje Primarna na investicije raspodelai se dohodak odvija (akceleratori) preko odnosa izvoza na tržištu na putem dohodak mehanizma investicije cena. ili u pojedinim sektorima formira se i osnovna pretpostavka zapotrošnju formiranje(lične određenih oblika finalne (konačne) potrošnje.M) 62 63 . a) Visina raspoloživog nacionalnog dohotka. budžet itd. stoga držati pod 3. c) Odnose snaga i njihov uticaj na raspodelu nacionalnog dohotka. raspodela je determinanta i odgovarajućeg oblika funkcije potrošnje i finalne tražnje. Sekundarna raspodela se odvija na osnovu određenih instrumenata ekonomske politike na određene subjekte u sistemu. redistribucije dohotka. ali sada na pojedine učesnike Raspodela u ovim oblicima u kojima se javlja rezultat je delovanja niza unutar subjekata sekundarne raspodele (preduzeća. Fiskalnu dohotke). oblici finalne potrošnje su: lična (C).Iz Reprodukcionu potrošnju. Političke. Politički faktori raspodele odnose se na: a) Ekonomsko-političke mere države. 13 implikuje i odgovor da li se Povećano učešće sektora preduzeća sigurnoSlika odmah dohodak troši na: ovako formiranih dohodaka 1. (spoljnotrgovinski Veće učešće (viši multiplikator) nivo cena)i određenih sl. različitih faktora. Tercijarna raspodela (ili interna) raspodela odnosi se na raspodelu već ostvarenog dohotka kroz sekundarnu raspodelu. Socijalni faktori se odnose na određene mere socijalne politike. Prema tome. e) Politika regionalnog razvoja idr. je reprodukcione potrošnje. u društvenom proizvodu. Osnovni 2. Odgovarajućom politikom cena roba i usluga može se određivati i držati pod kontrolom primarna raspodela. Visina i struktura potrošnje države nije identična visini i strukturi potrošnje preduzeća ili sektora stanovništva. investiciona (G) i opšta (G) potrošnja i deo koji odlazi na izvoz (X). Tako povećano učešće države (budžeta) u raspodeli nacionalnog dohotka omogućava državi povećanje javnih izdataka. Ekonomsko-finansijske. Učešće u raspodeli omogućava učesnicima i nosiocima raspodele formiranje svoje visine. raspodela. države. FAKTORI RASPODELE odnosi na učešće preduzeća. drugi subjekti za odgovarajući iznos gube svoje učešće (uz dati nacionalni dohodak). a izdaci sa svoje strane „odnose“ sa tržišta određenu visinu i strukturu proizvoda i usluga. b) Ekonomska politika i orijentacija društva u politici razvoja. proizvoda osigurava nosiocima tih proizvoda na tržištu veće zahvatanje iz nacionalnog dohotka. inostranstva i sl.).Sekundarna od ovihraspodela oblika potrošnje ima i odgovarajuće povratno delovanje na nacionalni 3. usmeravanje dohotka radi ispoljavanja deformacija u raspodeli dohodaka i sl. strukture i politike potrošnje. d) Stabilnost ili nestabilnost privrednog i političkog sistema idr. c) Politika cena i odnosi cena.

Pri navedenom.nacionalni (neto) dohodakYd BLD.Raspodela je.društveni proizvod -AM. Iz navedenog odnosa formira se sledeća funkcija raspodele (sastavnih delova) društvenog proizvoda: Yd = C +1+ G + (X . Yu . 2.ukupan društveni proizvod i Yx .akumulacija (štednja).izvozni deo društvenog proizvoda. Društveni proizvod se raspodeljuje na bazi odnosa koji formiraju sledeću funkciju: Yd = Yu-Yx pri čemu je Yd .bruto lični dohoci AK (S) .minus materijalni troškovi DP(Y) .domaći deo društvenog proizvoda. 3. Makroekonomski odnosi uglavnom određuju stanja tih agregata i njihove relacije u nacionalnoj privredi. Deo koji odlazi na domaću potrošnju i štednju (akumulaciju). Svi faktori koji deluju na formiranje i visinu nacionalnog dohotka deluju i na njegovu raspodelu i preraspodelu.M) pri čemu je X . Makroekonomski odnosi u nacionalnoj privredi se izvode iz međusobnih odnosa navedenih makroagregata. RASPODELA DRUŠTVENOG PROIZVODA I NACIONALNOG DOHOTKA – TOKOVI NACIONALNOG DOHOTKA Društveni proizvod i nacionalni dohodak se dele (raspodeljuju) na osnovu nekoliko elemenata: 1. 64 .amortizacija . Deo koji odlazi na izvoz (odliv na ime plaćanja uvezenog dela društvenog proizvoda).M saldo u trgovinskom bilansu. raspodela ukupnog (bruto) društvenog proizvoda i njegovih sastavnih delova ima sledeći oblik: DBP. stoga.društveni bruto proizvod -Mt. da se podsetimo. samo druga strana potrošnje (nakon izvršene razmene preko tržišta).

.

Takvi tokovi dobijaju sledeći oblik.Međutim. plaćanje poreza. investicije u ovom sektoru. odnosno dovesti u stanje i odnos ravnoteže. značajni su i tokovi koji određuju raspodele društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka. vraćanje sredstava bankama i odliv u inostranstvo. 65 . Na osnovu toga formira se neto položaj sektora stanovništva u raspodeli nacionalnog dohotka i društvenog proizvoda. Takvi tokovi izražavaju stvarne promene i procese uravnotežavanja odnosno stvaranje neravnoteža i nestabilnosti na određenim tržištima. odnosno banaka (kao i doznakama iz inostranstva). TOKOVI RASPODELE DRUŠTVENOG PROIZVODA Izdaci za uvezena dobra i usluge Slika 14 Sektor stanovništva učestvuje u raspodeli proizvoda i novčanim tokovima dobijajući sredstva od preduzeća (dohoci. primanja) i od države. S druge strane izdaci se odnose na novčana davanja za robe i usluge. koje odgovarajućim merama i instramentima ekonomske politike treba eliminisati.

da kupuje hartije od vrednosti na finansijskom tržištu. Država može i sama da investira. davanjem (javnim državnim rashodima) stanovništvu (transferi) i preduzećima (subvencije). da kupuje robu i usluge na robnim tržištima. delom se odliva državi za porez. jer je ovo redovno deficitarni sektor) i finansijski višak (štednja). naplatom poreza i doprinosa od stanovništva i preduzeća. šga se odliva na finansijsko tržište. ili se odliva u inostranstvo. dakle da se uključuje u sva tržišta. Neto finansijski položaj preduzeća javlja se kao finansijski deficit (koji se poknva kreditima banaka ili međusobnim kreditima. 66 . odnosno zaduživanjem u inostranstvu).To je iznos finansijske štednje stanovništva. bilo državi. Agregatni ostvareni dohodak se delom usmerava na faktorska tržišta (radi nabavke faktora proizvodnje i obnove reprodukcije). i drugo. a delom se odliva na svetska tržišta za plaćanje uvezenih roba i usluga (ili plaćanje deviznih obaveza). Sektor stanovništva učestvuje u raspodeli i novčanim tokovima na sledeći način: Slika 15 Sektor preduzeća formira sredstva iz raspodele preko prodaje proizvoda i usluga. delom odlazi stanovništvu (plate zaposlenih). mada se može javiti (istina retko. stanovništvu ili na inostranom tržištu. koji završava ili u bankama. Sektor države u raspodelu društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka se uključuje po dva osnova: prvo. delom odlazi u banke (kao otplate kredita i kamate).

investicije u zalihe. FORMIRANJE I RASPODELA DRUŠTVENOG PROIZVODA .M). poreze. Finalna upotreba društvenog bruto proizvoda (desna strana) prikazuje u koje svrhe se troši ukupan stvoreni društveni proizvod. investicije u fiksne fondove.9 Amortizacija 1.8 Materijagalni troškovi 17.8 DRUŠTVENI PROIZVOD 14. 156 Iz navedenog se jasno vidi da.9 DRUŠTVENI PROIZVOD 14.6 INVESTICIJE U ZALIHE 32 Porezi 13 INVESTICIJE U FIKSNE FONDOVE 2.7 DRUŠTVENI BRUTO PROIZVOD 32. opštu (javnu) potrošnju i deo koji odlazi u izvoz.2 MAT. kada se od društvenog bruto proizvoda oduzmu materijalni troškovi. To je lična potrošnja. akumulaciju i rezerve (štednju) i lične dohotke. Ako se od društvenog proizvoda oduzme amortizacija dobija se agregat nacionalni dohodak (neto društveni proizvodi).7 Materijalni troškovi 17. 67 .7 Akumulacija i rezerve 0. 1988.Sada ćemo na jednom primeru pokazati raspodelu društvenog proizvoda u Jugoslaviji i odnose po osnovnim nosiocima dohotka i potrošnje.u milijardama dinara. godina DRUŠTVENI BRUTO PROIZVOD 32. To je poznata funkcija Y =C + 1 + G + (X .). RASH. Ovaj agregat se dalje deli na ugovorne obaveze (kamate i sl. 1990. dobija se društveni proizvod. str.6 Statističke greške NACIONALNI DOHODAK 133 Izvoz-uvoz Ugovorne obaveze 3. OPŠTE POTROŠNJE 13 Lični dohoci ?d Lična potrošnja 03 -od 73 Izvor: SGJ.

Prema tome. POLITIKA DOHODAKA PROTIV TROŠKOVNE INFLACIJE S inflacijom se ne može uspešno boriti bez nekakve kontrole plata i cena. investicije i opštu potrošnju.GLAVA DRUGA EKONOMSKA POLITIKA I POLITIKA DOHODAKA U TRŽIŠNOM SISTEMU 1. Bez toga i osiguranja nacionalnog konsenzusa za to. . ili gotovo svih makroagregata u privredi (potrošnja. u perspektivi će stalna primena politike stop-go (stani kreni) osigurati samo ostajanje na mestu. odnosno politika osnovnih oblika troškova u makroekonomskom sistemu. koja bi bila rezultat skladnog razvoja sistema kao celine. To istovremeno predstavlja i poseban aspekt problema u ponašanju cele lepeze dohodaka u okviru jedne opšte strukture cena. J.). Samo regulisanje ukupne tražnje to ne može osigurati. stabilnost idr. 71 Brookings Paper on Economic Activity. osnovu za izgradnju „politike dohodaka“ možemo tražiti pre svega u raspodeli nacionalnog dohotka na ličnu potrošnju. Delovanje politike dohotka sve se više postavlja kao stalan zahtev da bi se osigurala monetarna stabilnost koja se javlja kao pretpostavka ekspanzije ekonomsko-proizvodnog sistema.34 Savremena politika dohodaka. N. Y.: Stabilation Policy Ten Years After. 1980. to je normalna konsekvencija delovanja celokupnog velikog ekonomskog sistema.. str.. Bazirana najvećim delom na kejnzijanskoj teoriji. Iz navedenog sledi poznati odnos jednakosti: Yd = Cd + Id + Gd 34 68 Tobin. u kojoj odnosi u raspodeli nacionalnog dohotka određuju u povratnoj sprezi ponašanje svih. zaposlenost. neposredno je ukomponovana u probleme makroekonomske teorije i politike.

pomeranje krive ukupne potrošnje (S + I + G). lična potrošnja. dovodi do pomeranja dohotka i globalne potrošnje naviše ka liniji pune zaposlenosti uz delovanje svih oblika multiplikatora na nacionalni dohodak. danas je daleko složeniji problem u odnosu na relativno simplicirane stavove originalne Kejnzove ili kasnije kejnzijanske teorije. 96): NACIONALNI DOHODAK I OSNOVNI OBLICI POTROŠNJE Slika 16 Prema kejnzijanskoj teroji zaposlenosti i dohotka.. opšta potrošnja. Ukoliko se danas u teoriji i praktično-političkim konsideracijama misli na „politiku dohotka“. podešenosti elemenata S s kretanjem produktivnosti rada idr.d“ označava domaći dohodak i potrošnju.Pri navedenom prefiks . uvek treba imati u vidu sve oblike dohodaka: 69 . pošlo se od pretpostavke dovoljne „sklonosti potrošnji“. Politika dohotka ili dohodaka. što ima poseban uticaj na formiranje realne i monetarne neravnoteže na tržištu. a posebno investicije. Takvi odnosi nacionalnog dohotka i svih oblika potrošnje mogu se u jednom globalnom sistemu prikazati na sledeći način (sl. Pri tome se obično apstrahuje eventualni porast cena. Isto tako. Ovo posebno iz razloga što na rast nacionalnog dohotka potpuno različito deluje npr. naviše. ali i akumulacije potrebne za razvoj. gotovo pune reprodukcije dohotka. a takođe i slučaj da rast svakog oblika potrošnje ne mora da dovede istovremeno do porasta nacionalnog dohotka (mada je to sastavni deo samog dohotka). Politika dohodaka istovremeno je „druga strana“ politike cena koja a priori opredeljuje u visokom postotku formiranje i ponašanje samog dohotka. potpuno se razlikuje njihovo delovanje na tražnju pojedinih roba na tržištu. S druge strane.

Novčanu akumulaciju ili štednju. u tako koncipiranim makroodnosima treba imati u vidu da svaki od navedenih oblika dohodaka postaje osnova i za ponašanje određenih oblika potrošnje. Ona može osigurati da se bolje shvati povratna sprega između povećanja dohodaka i stabilnosti cena. 92-100. Viša ekonomska škola. Naime. Međutim. Prema tome. Beograd. uz relativnu stabilnost cena . 35 36 70 Videti: J. zaposlenosti i politika stabilizacije. kamate i novca.Lične dohotke zaposlenih i izvan rada. čime može da ima blagotvorno delovanje na donošenje odluka u oblasti cena i nadnica. Kejnz: Opšta teorija zaposlenosti. 2. „Kultura“. odnosno plata. mada je povezan s ostalim oblicima potrošnje (kao sastavnim elementima nacionalnog dohotka pre svega). čime politika dohodaka u osnovi treba da reguliše globalnu efektivnu tražnju i različite oblike potrošnje. svaki od navedenih segmenata dalje se razlaže na pojedine specifične oblike potrošnje.Profit u kapitalizmu. Na isti način se vrši dekompozicija opšte potrošnje na tri sastavna dela:36 Svaki oblik potrošnje. odnosno I = i c + i 1 + i g. što je neophodno na početku istaknuti radi dalje analize efikasnosti ove politike na planu stabilizacije privrede. 1967. M. iza politike dohodaka krije se u osnovi politika regulisanja pojedinačnih oblika potrošnje. Opširnije o tome: dr Slobodan Komazec: Makroekonomska teorija proizvodnje. 5. . str. makroagregat I na identičan se način dalje dekomponuje na: I = Ii + I2 + I3. rente.Kamate. ukupan i dekomponovan. c2 investiciono usmeravanje dohodaka i c3 usmeravanje dela dohodaka u opštu potrošnju što znači da se napred navedeni odnos mogao izraziti i kao: C = c c + c 1 + c 8. 3. politika dohodaka kao novi instrument dobija sve značajnije mesto. preduzetničku dobit. Split.1. ima vlastito ponašanje u okviru velikog ekonomskog sistema.35 Lična potrošnja (dohoci) dalje se dekomponuje na C = c1 + c2 + c3 pri čemu je c1 potrošnja potrošnih roba sektora stanovništva.Opštu potrošnju. 4. U cilju osiguravanja i vođenja politike pune zaposlenosti.dakle u borbi protiv nezaposlenosti i inflacije. S druge strane. 1974. Poznat je stav MMF i savremene teorije da politika dohodaka može da predstavlja samo jedan dopunski instrument i ni u kom slučaju nije u mogućnosti da kompenzuje neadekvatnost monetarne i fiskalne politike.

u sve složenijim privredno-političkim uslovima zahteva za ostvarenjem pune zaposlenosti .117-140. Poznato je da zemlje koje žele očuvati stabilan devizni kurs. Akumulacija se obično nastoji osigurati politikom dohodaka. b) Racionalizacijom i efikasnijim usmeravanjem raspoloživog dela dohotka (akumulacije) i adekvatnim strukturiranjem svih oblika potrošnje. to se potrebe povećane potrošnje zadovoljavaju: a) Povećanim uvozom kapitala. Inflacija pak. Kako postoje ograničene akumulativne mogućnosti privrede iz raspoloživog dohotka. a „politika nabavki“ često se vodi svesna politika visokih cena iznad troškova faktora reprodukcije.Sistem raspodele nacionalnog dohotka velikim delom utiče na formiranje odnosa između akumulacije i potrošnje. sa svoje strane nalaže iznalaženje niza novih instrumenata stabilizacione politike. pošto je Y = C = S. 3. vođenje adekvatne politike raspodele obično je jedan od značajnih ciljeva stabilizacione ekonomske politike.37 Primena politike dohodaka i cena u poslednjih deset godina samo je potvrdila da sve više postaje jasno da se ne može postići zadovoljavajuća stabilnost cena ukoliko se globalna tražnja reguliše samo pomoću tradicionalnih instrumenata ekonomske politike. što se ponovo svodi na određenu politiku dohotka. Politika dohodaka u savremenim uslovima iz više razloga dobija veoma veliki značaj i mesto u ekonomskoj politici: 1. a S . s druge strane. uz izbegavanje deflacione politike u zemlji.Formiranje i vođenje adekvatne politike cena robe i drugih faktora proizvodnje veoma snažno utiče na sistem raspodele nacionalnog dohotka (primarna raspodela). Chemberlain: Private and Publice Planing. odnosno tržišnog formiranja cena i delovanja zakona vrednosti. Usled toga. 1965.javlja se stalna inflacija novčanih dohodaka i cena u svim razvijenim kapitalističkim zemljama.Politika dohodaka je istovremeno snažan instrument u vođenju politike platnog bilansa. 2.. jer najveći deo klasičnih mera u novim uslovima otkazuje. obično pribegavaju nekom obliku vođenja „politike dohodaka“ da bi se otklonile. a radničkih sindikata (organizovanih uglavnom unutar nacionalnih granica).kao jednog od novih instrumenata stabilizacione politike. mere monetarne kontrole i antiinflaciona politika potpuno otkazuju.akumulacija. 71 .U sve izraženijem razvoju monopolističkih organizacija i multinacionalnih društava s jedne strane. Ovo se posebno odnosi na troškovnu inflaciju. kada je kontrola troškova faktora proizvodnje veoma naglašena. bar privremeno. pri čemu je C ukupna potrošnja. To je dovelo i do formiranja politike dohodaka u gotovo svim razvijenim zemljama . platno-bilansne teškoće. Ovaj se zahtev postavlja posebno u poslednje vreme kada je ingerencija savremene države u formiranju cena izuzetno velika. 37 N. deviznog kursa i same stabilizacije unutar privrede. Ovaj je momenat posebno naglašen u zemljama u kojima je izražen potrošnjom i slabim deviznim rezervama. U takvim uslovima. Mc Graw Hill Book Comp.

privredni rast i problem inflacije. odnosno ukoliko se to ne želi (jer dolazi do pada nacionalnog dohotka). danas se javlja: a) Izrazito deficitno (ex nihilo) finansiranje potrošnje iz emisije centralne banke. treba dodatnim uvozom kapitala kompenzovati. što svakako odudara od postulata savremene zdrave ekonomske politike. pri čemu je Ik . postići ili politikom porasta nacionalnog dohotka ili politikom smanjenja. kako snižavanje same potrošnje. dovodi do pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Pod delovanjem multiplikatora i akceleratora pad nacionalnog dohotka i investicija je ubrzan i znatno veći od inicijalnog pada potrošnje. Danas su se u nacionalnim ekonomijama uveliko izmenili odnosi i zakonitosti u odnosu na formiranje i upotrebu dohotka.). odnosno kontrakcijom potrošnje ili pak delovanjem u oba pravca.1972. . dakle. pre ili kasnije. tako i snižavanje potrošnje i nacionalnog dohotka. Komazec: Deficitno finansnranje. Ovaj momenat ne treba izgubiti iz vida kada se želi voditi politika „sustezanja“ potrošnje da bi se dobila dodatna akumulacija.uvoz kapitala. Uz uključivanje kretanja inostrane akumulacije (kapitala) odnosi se uspostavljaju na sledećoj relaciji: Wp = Y + Ik. Poboljšanje platnog bilansa može se. U uslovima ograničene visine dohotka uz postojeću potrošnju snižavanje potrošnje dovešće i do snižavanja domaće štednje. čime se „stvara“ veliki deo (novčanog) nacionalnog dohotka. imaćemo: Bp = Y = Wp pri černu je Wp > Y. Japan. Italija idr. 38 72 Videti u tom pogledu: dr S.Pođemo li za momenat (apstrahujući pri tome međunarodno kretanje kapitala) da je stanje platnog bilansa (Bp) rezultat ponašanja nacionalnog dohotka (Y) i agregatne potrošnje (Wp). Ograničavanje potrošnje. Beograd. a ne ograničavanjem potrošnje. Poznato je da je prihvatljivije lečiti deficit platnog bilansa porastom nacionalnog dohotka (proizvodnje). Naime. 7-8. b) Permanentni budžetski deficit koji se svesno vodi. čak i danas jedne razvijene ekonomije (SAD. na čemu se u novije vreme u fazi vanrednog stimulisanja štednje gotovo redovno insistira. koja u toku 5-6 godina „stvara“ celokupni jednogodišnji nacionalni dohodak. Britanija. V.38 c) Inflacija i putem inflacije „stvaranje“ nacionalnog dohotka. Finansije. br.

Mase: Repport sur la Politique des Revenue.poslodavci i radnički sindikati imaju mogućnost da novčane dohothe povećaju preko visine koja je data produktivnošću rada. Ovo se naročito odnosi na nezaposlene.41 39 40 41 Dr S. 212. (P. ako produktivnost rada poraste za 3-4% godišnje. kompenzaciju i delovanje na zaposlenost. dozvoljava se povećanje cena umesto snižavanja plata. za toliko mogu da porastu i dohoci od rada. „Politika dohodaka može biti definisana kao pokušaj da se utiče na opšti nivo rasta i raspodelu novčanih dohodaka putem centralne intervencije u procesu formiranja dohotka. kako bi se osigurala stabilnost cena (bar se lični dohoci ex aple uklanjaju kao faktori inflacije). Recanils et Monographies. odnosno kretanje radne snage. Politiku ličnih dohodaka (kao deo celokupne politike dohodaka) SAD su definisale na sledeći način: opšti porast ličnih dohodaka za rad može da bude najviše do visine porasta godišnje produktivnosti rada. 73 . u procesu formiranja cena. MMF je u svom poslednjem godišnjem izveštaju istakao da zahtev za vođenje politike dohotka proizlazi iz činjenice što ne postoji situacija potpuno slobodne konkurencije . Slična intervencija takođe se može vršiti. jer im porast cena još više otežava i inače težak materijalni položaj. Porastom cena obično dolazi do opadanja realnih dohodaka zaposlenih. Politika dohodaka mora. Jankov: Savremeni privredni sistemi. godine. str. a niski dohoci to onemogućavaju (nisu dovoljno stimulativni) i 2) kada treba ispraviti velike deformacije u raspodeli iz prethodnog perioda.40 Politiku ličnih dohodaka i kompleksniju „politiku dohodaka“ uvele su SAD 1962. U granama kod kojih je produktivnost rada iznad prosečne. Ovo je značajno pitanje za sve zaposlene. Cilj tih mera jeste da se osigura stabilan rast realnih ličnih dohodaka koji bi odgovarao porastu produktivnosti rada.“39 4) Posebno je karakteristično paralelno vođenje politike cena nadnica. ili nezavisno ili simultano. Beograd. 1972. dakle. odnosno zaposlenosti. a ne da se tako ostvareni dohodak podeli radnicima u obliku povećanja najamnina. str. Npr. Od paralelnog kretanja plata za rad i kretanja ostvarene produktivnosti rada može se odstupiti u dva slučaja: 1) kada treba privući nove radnike u neke grane privrede zbog potrebe porasta zaposlenosti. 2. „Industrija u kojoj produktivnost raste brže od prosečne nacionalne stope može povećati nagrade svojih faktora proizvodnje u meri u kojoj istovremeno smanjuje cijene“. uključivati i sistem prelivanja dohotka. trebalo bi da prepuste veći deo efekta više produktivnosti rada potrošačima u obliku nižih cena proizvoda. U granama s nižom produktivnošću rada od društvene. 9). No 47. Savremena administracija.Sve to ukazuje da se „politika dohodaka“ i cena može posmatrati ne samo u totalitetu svog delovanja već i u strukturi formiranja i raspodele tako formiranog nacionalnog dohotka (inflatorno stvorenog dohotka). La Documentation Francaise. OSNOVNI KONCEPT POLITIKE DOHODAKA Vođenju politike ličnih dohodaka i politike cena gotovo sve zemlje danas posvećuju posebnu pažnju. Postoje određeni izuzeci od toga pravila.

što je posledica verovanja da se inflacija može postepeno likvidirati i takvim merama. Neposredna kontrola nadnica i cena.5 20. a vođenu kontinuirano u dužem vremenskom intervalu od nekoliko godina.8 8..NADNICE I PRODUKTIVNOST RADA42 1965. Tako vođena politika dohodaka u kapitalističkim privredama nije kompletna „politika dohodaka“. godine. prema K.6 15. Politika ličnih dohodaka samo je jedan od elemenata opšte politike dohodaka.3 7. 1967. 1966.2 6. Produktivnost rada 3. uzimajući u obzir za sada samo odnose u kretanjima nadnice i stopa godišnjeg rasta produktivnosti rada. Galbreitu. Italija idr. To je najbolji dokaz da se ova politika. trebalo bi da danas bude naročito efikasna. U tom slučaju dolazi do pojave zakona porasta administracije i kada prestane ta kontrola. zakonsku kontrolu nadnica i cena treba kao „tešku artiljeriju“ i rezervisati samo za ozbiljne i izuzetne slučajeve“. OECD.9 15. kako je poznato.4 19. u kojoj su podaci uzeti za kalendarski period.2 8.9 Stopa inflacije 4.6 10.8 15. u jednom dužem periodu „ona obavezno postaje nepodesna i teško prihvatljiva“. da bi se dobio izvestan predah posle perioda brzog rasta. 1964-1973. ali. u tu politiku nisu uključeni i ostali elementi dohodaka (profit. Međutim. uvele taj tip ograničavanja kolektivnim ugovorima između sindikata i poslodavaca. bez nekih vidljivih rezultata. Ovaj izuzetno jak lek treba stoga samo izuzetno primenjivati. Osnovni je cilj ipak bio da se stopa inflacije svede od 8-10% na 5-6%.7 13. Takav oblik politike dohodaka vezanih za kretanje cena.2 19. Naime. Takva politika često je praćena porastom birokratije koja treba da kontroliše ponašanje nosilaca dohodaka i cene.1 6. danas primenjuju sve razvijene.5 16. tek u roku od deset godina. godini. Pogledajmo ove odnose na primeru Japana.5 13.4 5. možda.0 5. u periodu 1965-1976.3 13. rente 42 74 Podaci se odnose na fiskalnu granicu. za odnosne godine). 1973.8 Nadnice 10. osim za 1973. 1970. Tako su. osnovnih segmenata kojima se može delovati na stabilizaciju velikog ekonomskog sistema kao celine. pokazala kao jedan od. a delom i nerazvijene zemlje. 19ba 1969. npr. . padanja stope privrednog rasta.8 14.6 12.6 15. „Iskustvo pokazuje da državna kontrola cena i nadnica može biti efikasna samo na kratke rokove: ona zaustavlja inflacionu spiralu.6 Takvu politiku od prve primene u SAD 1962. (Samuelson).). kamate. SAD u 1969. kako je danas prihvata teorija ekonomske politike. a da se pri tome ne plati visoka cena u obliku povećane nezaposlenosti. (Izvor: Main Economic Indicator. 1971 1972.1 14.8 18. možemo videti i u drugim zemljama (Francuska.1 7.. i uz svoje slabosti.6 4.

Britanija Švedska SR Nemačka Danska Japan Kanada SAD Stvarni bruto društveni proizvod 5.5 7.6 8.0 12.0 7.5 4.0 9.0 8. Navedenoj politici ličnih dohodaka mogu se uputiti ozbiljni prigovori.0 3. samo stopa mogućeg rasta ličnih dohodaka zaposlenih.0 14.0 3.5 5.0 4. posebno u odnosima cena i nadnica.0 2. Izvor: National Institut Econmics Review.8 9.0 15. i SGJ 1976. KRETANJE OSNOVNIH KATEGORIJA PRIVREDE OECD I JUGOSLAVIJE U 1972. str. osim u SR Nemačkoj.0 6.4 5.0 2. kao i u SAD.3 10. Interesantnu sliku dobijamo i u drugim razvijenim privredama.0 14.0 6.0 7.5 4.5 5.5 10.0 8. kako najamnine nisu osnovni faktori generisanja inflacije.5 2. i 126. čak i u pojedinačnim godinama.0 7.0 1. godini kao baznoj.0 13. Uzmimo samo neke zemlje OECD-a i Jugoslaviju.0 Produk-Mogući rastNadnica tivnost radanadnica ii plate (Pr)plata (If+Pr) (stvarni rast) 7. Naša uvodna izlaganja u vezi s makroodnosima u nacionalnoj privredi tim dobijaju potpunu verifikaciju.0 12.0 5.0 3.0 5.0 4.5 5. odnosno trgovinskog bilansa. Godišnji izveštaj 1966-1976. GODINI .0 5.idr.0 10.0 6. 120.0 9. Naime. No 68.5 2. što se obično zapostavlja u tom delu politike dohodaka. dakle 1970=100. dobija se. Narodna banka Jugoslavije. Britaniji i Italiji.3 6.0 12.5 4. maj 1974. Naime.5 8. a to su istovremeno privrede s najvišim stopama inflacije.5 4.0 12.0 5. Međutim.0 7.0 U svim razvijenim zemljama postoji usklađenost u kretanju „mogućeg“ rasta nadnica i plata (stopa inflacije uvećana za stopu rasta produktivnosti rada). ali i u dužem periodu.0 5.0 10.5 4.0 4.5 Industrijska proizvodnja realni rast Inflacija (If) 6. 75 .0 4.). gde je mogući rast iznad stvarnog.stopa rasta - Španija Italija Francuska Norveška V.5 2. Indeksi su računati prema 1970.5 7. ponašanje nacionalnog dohotka može 43 44 Izvor: SGJ 1973.44 Takve tendencije mogu se zapaziti u većini zemalja.0 6.5 5. trebalo bi da one prate rast cena da bi se realne zarade održale na istom nivou. produktivnost rada obično se meri radom proizvodnih radnika.9 10.0 9. U Jugoslaviji je obrnuta situacija. a ne svih zaposlenih. kao i u V.43 Ukoliko se na ostvarenu stopu produktivnosti rada doda i promena cena na malo.0 3. ovu stopu treba korigovati u negativnom pravcu za promene ličnih primanja zaposlenih izvan proizvodnje i prometa i u pozitivnom za stopu rasta negativnog salda platnog.0 10. da bi se pošlo od pretpostavke stabilnosti privrede i uravnoteženih robno-novčanih odnosa.5 5.

takva politika kontrole profita ne može ništa doprineti da se ona zaustavi“. U poslednje vreme tendencija skraćivanja rokova za revidiranje najamnina prema kretanju troškova života treba osigurati da se porast produktivnosti i intenziviosti rada neposredno odrazi u porastu nadnica. čime je rast cena nastavljen te je uz stagnaciju tražnje i povećanu inflaciju nastupila recesija u više takvih privreda. ali je izostala kontrola profita. maj 1961. Politika bi. Sindikati nastoje sve više da se radnicima osigura ne samo učešće u porastu produktivnosti rada već i zaštitu plata i nadnica od predviđenog porasta cena.). Gledajući jednu zatvorenu privredu. Beograd. Mnoge razvijene kapitalističke zemlje nastoje da suzbiju inflaciju i rast troškova direktnom administrativnom kontrolom (zamrzavanjem).48 45 46 47 48 76 Treba posebno naglasiti da indeksi troškova života gotovo redovno ne odražavaju struktura potrošnje radnika. kao ponašanje svih oblika troškova i njihovo značenje u privredi i ostvarivanju stope rasta.45 Takva politika obično nije davala očekivane rezultate jer je izostala kontrola profita. „Savremena administracija“. To je mnoge ekonomiste navelo na zaključak da je najamnina uzrok inflacionih poremećaja. Jankov: Savremeni privredni sistem. najvećim delom to se odnosilo na visinu nadnica. U više zemalja najamnine rastu brže od bruto-profita. Danas mnogi buržoaski ekonomisti iznose stav da je kontrola profita preduslov da bi radnički sindikati vodili politiku uzdržavanja od zahteva za povećanjem nadnica koje bi prelazile rast produktivnosti rada.da bi većim profitom po jedinici proizvoda kompenzovali gubitke nastale usled opadanja prodaje. a u njihovom suprotnom kretanju odvija se i taj proces transformacije. koje su povezane s profitom. (Analiza vršena za 20 zemalja u periodu 1953-1960. posebno profita. savremena građanska teorija sve više pažnje poklanja i ponašanju ostalih oblika dohodaka. 1972 str. taj elemenat posebno dolazi do izražaja jer svaki oblik troškova jednog domaćeg subjekta javlja se kao dohodak drugog subjekta.47 „Kontrola individualnih profita bila bi naročito složena.se posmatrati i kao njegova druga strana. značila bi zabranu svakog njihovog autonomnog rasta u svrhe povećanja profita. U izrazitoj inflacionoj spirali koja dolazi do izražaja u poslednjoj deceniji dosadašnja politika kolektivnih ugovora na dugi rok vezivanja najamnina za troškove života (pa i uz primenu klizne skale). a često i od nominalnih primanja. trebalo da bude ograničena na sprečavanje rasta inflatornog pritiska koji bi iznikao iz povećanja profita. Dr S. Preduzeća i poslodavci u kapitalizmu sa svoje strane podstaknuti su na povećanje cena kada opada tražnja . ali ako se pretpostavi da inflacija troškova već postoji. do sada su se gotovo redovno pokazivali neefikasni zbog stalno prisutnog „time laga“ u odnosu prema ponašanju najamnina. Teškoće su dovele do kontrole cena u potpunoj nemogućnosti kontrole profita i drugih neradnih oblika dohodaka. investncija i kretanja kapitala (kamata. Troškovi se redovno brže kreću od realnih. troškova života i ličnih dohodaka.). rente. a što se tiče cena. zbog čega mogu biti samo globalna statistička kategorija. 207 i 212. zbog čega se i zahtevalo da država neposredno reguliše najamnine. Međutim. Usled toga je politika dohodaka istovremeno i politika troškova reprodukcije i cena.46 Pored politike cena. The Problem of Rising Prices. Ovde postoje velike teškoće i otpori. renti i sl. Ona bi mogla onemogućiti firme da povećaju cene preko nivoa koji je potreban da bi se naknadno prethodni rast nadnica ili drugi troškovi. . prema tome. kamate i sl. tj. Obično se ta politika nastoji zameniti indirektnom kontrolom profita (sistem oporezivanja).

Za takve tvrdnje navodi se nekoliko strmijeg (progresivnog) oporezivanja često zadiru u osnove samog kapitalističkog elemenata: sistema. Naime. da bi se postigao određen broj pojedinačnih ciljeva. ona mora biti „neumerena“. samo Danaspolitika ne postoji kojanijedan se kreće sloj„između savremenog društva permanentne koji je spreman i povremene da podnesepolitike teret inflacije.50 „princip klasifikacije efikasnog tržišta“. rentu i druge neradne oblike 3. Kumulisanje je gotovo uvek najviše. A. dohodaka. ekonomski problem našeg vremena“. to znači da se time ugrožava profit. i otvorene politike“. Washington. u sam profit. Politikadohodaka cena i dohodaka je predmet stalnih sukobaiako je naišla na oštar otpor i sindikata i poslodavaca. nešto kasnije uvode u smislu privreda ne može računati na realizaciju svojih ciljeva jedino time što će se delovati da rast dohodaka treba biti nešto niži u odnosu na stopu rasta ostvarene društvene na aktivnost nekih se delovati na šire aktivnost svihjavnih ili. Shvaćeno je da se određena politika treba prilagođavati ciljevima i njima odgovarati. recesije nezaposlenosti. kada se posmatra globalno ponašanje. gotovo je neuhvatljivo za te psuedinačne ćelije društva. mart. 77 . 207. cit. Tinbergen: On the Theory of Economic Policy. njenadakle. već Ponašanje pojedinačnih je to jedancena celokupan proizvođača. to će sigurno dovesti do privatno-kapitalistike privrede. a dakao ga pre i između ili kasnije prinudne ne kompenzuje. čime dolazi u sukob Prema nekim ekonomistima.podsistema. a ostavlja plate da slobodno rastu. leđa.porasta Politika cena prebaci dohodaka na nije. kamatu. Zbog navedenog. teškopredstavljao sprečiti teorije. Poslodavci da ta politika preduzetnika-kapitalista i organizovane radničke klase kojasunetvrdili dozvoljava da se teret pritiskuje samo cene. da se politika ostalih troškova proizvodnje. kao što je to shvaćeno u većem delu savremene se potpuno iscrpljuju presecanju inicijalnog rasta nadnicavideli ali jesmo. prema R: A. 51 78 J. Da bi delovala stabilizaciono. Osnovna je smetnja i u tome što se politika dohodaka do sada uglavnom vodila na plate i cene. odlučio za od drugih ekonomskih kategorija ne pokazuju tako izraženu tendenciju fiskalni koncept. osnovuu tako formulisane politike dohotka. str. Ali tada se obično javljaju i pritisci Staff Papers. Radnički sindikati tvrde da se samo plate potiskuju. nadnica i dr. ograničenja na tom planu gotovo dohodaka ne može usko shvatiti. to što nijeznači kompenzovano padom su u regulisanje (sticanja i trošenja) dohotka. eventualno. može povećati ukupna agregatna tražnja koja bi omogućila 50 R. mora biti rigorozna. Poznato je već da se sredstvima monetarne i fiskalne politike. uz primenu instrumenata koji u ostvarenju tih ciljeva imaju najveće delovanje. naravno. podsistem a i dohodaka ekonomskog unutar sistema. IMF. EFIKASNOST POLITIKE DOHODAKA instrumenata ekonomske politike. kako bi se Mora osigurao prostor za delovanje privatnih ruku. Mundellu. Savremena ekonomija i tehnički razvoj (uz modernu tehnologiju) zahtevaju da se u vođenju politike stabilizacije i dohotka deluje na sve podsisteme privrednog sistema kao celine. u slučaju 49 Dr S. 1962. politika dohodaka danas je „najzamršeniji s ostalim tradicionalnim ciljevima ekonomske politike. To je. 1962. ekscesivna. ako. Sama politika raspodele ostvarenog dohotka u svim sistemima izaziva najoštrije sukobe i predmet je interesa svih slojeva društva mnogo više od svih drugih instrumenata ekonomske politike. restriktivna. većine jedinica podsistema“. prema Timbergenovu51 principu to znači. u odnosu OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI POLITIKE dohodaka. 49 investicija. Amsterdam. porast zaposlenosti i nacionalnog dohotka. je načelo da dohoci (ali ne svi) treba da rastu paralelno s porastom društvene (ne „Ovaj kumulativni karakter cena se i dohodaka značikorektivi da nacionalna individualne) produktivnosti rada. Politika u praksipostala je pokazala rezultat iznadoštrih očekivanja. a ostavlja se da profit i cene rastu. To znači da delovanje na određene podsisteme zahteva određen broj specifičnih 4. u najmanju produktivnosti rada. Da bi dala očekivane efekte u stopi rasta. Mundell: The Appropriate Use of Monetary and Fiscal Policy for Internal and External Stability. kumulativne efekte. To su istovremeno ograničavajući faktori za jednu široko sprovedenu i DOHODAKA dobro organizovanu politiku dohodaka jer ona često dolazi u sukob s tradicionalnim (najčešće i korišćenim) instrumentima. za razliku ili manje „opasnog“ da bi se. kao što su mere monetarne i fiskalne politike. Pokušaji pak oštrijeg. Ako se nadnice u jednom sektoru povećavaju.kretanja Istina. jer to po mnogimkoje građanskim autorima zadire u samu osnovu kumulacije. iJankov: op. Kapitalistički sistem nije spreman da se odrekne „lakšeg“ Promene cena imonetarnog dohodaka suinstrumentarija po svojoj prirodi kumulativne. Niko pojedinačno zbog toga i ne može i ne želi da prihvati odgovornost za kretanje cena i njihovo delovanje u privredi kao celini. potrebno je da postoji bar jednak broj primljenih instrumenata. porasta nadnica i u drugim sektorima. ali ne i na profit. monetarno regulisanje i koncept fiskalne politike ugrađeni Porast plata obično vodiponašanja novom porastu cena. centralna banka i slične institucije). grane. osim države i njenih institucija (vlada. Međutim..

.

Najčešće se kao neinflatomi princip u kretanju nadnica i ličnih dohodaka uzima njihovo vezivanje za rast produktivnosti rada. dok troškovi po jedinici rastu u fazi stagnacije ili pada proizvodnje i dohotka. jer mere monetarne i fiskalne korekture sve više traže dopunu mera politike dohodaka. 2.). U samoupravne sporazume unosi se često zahtev da kretanje ličnih dohodaka treba da zavisi od kretanja troškova života znači da je takvo projektovanje ličnih dohodaka i produktivnosti dovodilo do porasta troškova rada po jedinici proizvoda. kvalifikacije. politikom cena i dohodaka u pojedinim granama ili grupacijama. Vlada daje samo osnovne principe za neinflatorno ponašanje cena i dohodaka osnovnih socijalnih grupacija. To znači da troškovi rada po jedinici proizvoda relativno opadaju u fazi uspona (posebno u njegovom početnom zamahu. Mada u teoriji postoje i značajne dileme u vezi s određivanjem koliko lični dohoci ostaju faktor inflacije. samo postavljanjem opštih usmeravanja za određeno upravljanje dohocima i cenama (dogovor vlade i osnovnih nosilaca dohotka i cena). Ta je politika usko vezana za politiku rešavanja stukturne nezaposlenosti. a što je sa svoje strane dovodilo do porasta cena i troškova života. Pod politikom dohodaka danas se može smatrati „svaka akcija vlade van politike upravljanja tražnjom“ kojom se neposredno nastoje regulisati odnosi i ponašanje cena i svih oblika dohodaka. obično se imaju u vidu četiri mogućnosti: 52 U našim uslovima većina organizacija udruženog rada nastoji prilagoditi kretanje ličnih dohodaka kretanjima troškova života. a zatim usklađivanjem između pojedinih grana i grupacija na nivou privrede. Delovanje plata i najamnina na cene ne zavisi samo od njihove stope porasta. lični dohoci su generator inflacije. što dovodi do pojave inflacije troškova (cost push inflation). posebno isplatama po završnim računima. Politika dohodaka pokazala se kao neophodan instrument kada se pojavi inflacija troškova. dogovaranjem o cenama i dohocima na nacionalnom nivou (privrede kao celine).52 Da bi se ovaj problem danas rešio. pre svega ličnih dohodaka. već i od produktivnosti rada s jedne i ciklične faze u razvoju s druge strane. Da bi se obuzdala inflacija koju stvaraju troškovi u novije vreme. Mere za regulisanje tražnje nužno treba da prethode merama te politike. Raskorak u kretanju nadnica i produktivnosti rada jedan je od značajnih faktora inflacije. Politika dohodaka može se voditi iz tri različita pristupa: 1. 79 . koja je danas osnovni oblik nezaposlenosti (neadekvatna struktura. redovno kada realni lični dohoci rastu iznad produktivnosti rada (povećani za stopu već nastale inflacije). čini nam se da je tu zaista jasna situacija. poletu) kada su dohodak i proizvodnja u brzom usponu. pribegava se politici dohodaka. bez obzira na to da li vlada puna ili nedovoljna zaposlenost. regionalna nezaposlenost idr. Pri tome je neophodno mobilisati i javno mnjenje i ukloniti sve oblike pritisaka koji paralelno s tim narastaju: 3.na troškove i cene. Naime. Pri tome se porast ličnih dohodaka iznad produktivnosti rada javlja kao jedan od osnovnih oblika troškova proizvodnje.

pritisak tražnje je dovoljno velik da bi povukao za sobom rast cena i inflaciju. F. mora izazvati oštra ograničenja ličnih dohodaka. rente i dr. To je konačno jedini put ostvarivanja uspešne politike dohotka kao celine. npr. nestabilnost privrednog organizma. jer pad produktivnosti rada. odnosno nadnica. Jankov: op. No 29. godine. kada se obračunaju doznake. rast ličnih dohodaka u masi mora biti manji od rasta produktivnosti rada. jun 1966. Poslednje dve mogućnosti posebno su razvijene u V. To je utoliko prihvatljivije. Kompletna politika dohodaka (svih oblika: najamnine. Takva je politika. kada u privredi vlada gotovo puna zaposlenost (nezaposlenost do 2%). postavlja ne ex post. Pritisak na porast produktivnosti rada. To znači da bi trebalo da stopa rasta ličnih dohodaka bude bar za jednu četvrtinu godišnjeg rasta niža od stvarno moguće prema ostvarenoj produktivnosti rada (npr. ali nedovoljno strukturno separirana i usmerena) učestvuje s oko 25% u ukupnim primanjima stanovništva. padanje. Ako je planirana stopa porasta produktivnosti npr. Istina. Tako. (kupovna snaga. što svakako ima teže posledice u odnosu na stopu rasta i gubitke koji bi se pojavili u dugoročnoj stopi rasta i stabilnosti privrede. Nasuprot tome. (prema S. i to ne samo u tim zemljama. Dr S. 216 . planiranom porastu produktivnosti rada treba da odgovara formiranje i određene politike dohodaka. J. već uopšte. i to ne samo nerazvijenih već i industrijski razvijenih. Institut for Economics Affairs. profiti. praćen istovremeno oštrim ograničavanjem plata. određenija i stoga prihvatljivija za radničke sindikate.56 53 54 55 56 80 Taj momenat posebno dolazi do izražaja u svim nacionalnim ekonomijama u kojima postoji značajan devizni priliv od doznaka radnika zaposlenih u inostranstvu.25% nikakva politika dohodaka nije potrebna.1. da bi se mogla voditi stvarna politika stabilizacije i lični dohoci isključili ex ante kao faktor inflacije. Dakle. pad dugoročne stope rasta i zaposlenosti i. uvele su prvi put SAD 1962. Paish. cit. Suprotno tome. 5%. Politiku dohodaka lakše je voditi u uslovima visokih stopa rasta i veće stabilnosti privrede. odnosno niska stopa produktivnosti rada. uz blažu stopu nezaposlenosti.55 4. Hennesy: Policy for Incomes. ne samo ostvarenog u toku godine već i ex ante. umesto 4 samo 3%. gotovo je redovno opasna politika koja konačno ima za posledicu gubitak u nacionalnom dohotku.) vezana je za ostvarenu sve veću produktivnost rada. Uklanjanje jaza između godišnje stope rasta nominaliih ličnih dohodaka zaposlenih i produktivnosti rada. da bi se stopa rasta produktivnosti izjednačila sa stopom rasta dohodaka od rada. Danas se sve više ta politika. konačno. odnosno inflacije. Jankov: op. ukoliko je „moguće dokazati da je ona neophodan uslov za postizanje više stope ekonomskog rasta“. cit. pre svega radi dobijanja određenog indikatora za određivanje „normalnog“ kretanja dohodaka i cena.Reforma zakonodavstva i izmena tržišne strukture u delovima koji se odnose na radnu snagu kojim bi se uticalo na radničke sindikate da u pregovorima budu „popustljivi“. nego ex ante.53 3.). To je stvarna osnova vođenja politike dohodaka na tom sektora. 215). Politiku ličnih dohodaka. a i na poslodavce kapitaliste da budu umereni u zahvatanju profita. dakle. svakako da će biti potrebna politika dohodaka. a očekivano povećanje nominalnih nadnica 10%. To je i osnova kvalitetnih stabilizacionih programa većine savremenih zemalja. Hobart Paper. videli smo.54 Postoje i takvi stavovi da u uslovima kada vlada nezaposlenost iznad 2. umesto 12 samo 9% itd. Britaniji i Francuskoj. str. Jugoslavija.W. 2.

posebno se pokazala kao efikasan instrument procesu prerastanja privrede s nižeg u viši stepen ekonomskog rasta. odnosno politike platnog bilansa. politika „prisilne štednje“.57 To ekonomsku politiku orijentiše na vezivanje dohodaka zaposlenih za rast cena (inflaciju). (posebno kao sredstvo protiv inflacije troškova. mora izazvati oštra ograničenja ličnih dohodaka. 57 58 Ovde se pojavljuje sukob dugoročnih i kratkoročnih ciljeva razvoja. 2. politike svih podsistema velikog ekonomskog sistema.) b) kakva je priroda investiranja (kratkoročna i dugoročna). odnosno (kratkoročno gledano) od niže na višu stopu ekonomskog rasta. ne može sama da reši problem inflacije. uz rezultate koje je dala u odnosu na cene i nadnice. U rešavanju tog problema potrebna je intervencija mera i monetarne i fiskalne politike. posebno kada se želi antiinflatorna korekcija. on je dao. pa i inflacije koja je prouzrokovana preteranom tražnjom. postepeno uvode ili su već uvele neke sebi svojstvene oblike politike dohodaka. odnosno nedovoljno efikasan sistem.Politiku dohodaka lakše je voditi u uslovima visokih stopa rasta i veće stabilnosti privrede. što svakako ima teže posledice u odnosu na stopu rasta i gubitke koji bi se pojavili u dugoročnoj stopi rasta i stabilnosti privrede. Naime.. padanje. neproizvodna i dr. Vidi dr S. odnosno niska stopa produktivnosti rada. 237-284 81 . ali sada svesno i otvoreno vođene. čime se stvara samo preraspodela nacionalnog dohotka sa C na G. Zbog navedenog. Međutim. c) koja je osnova investiranja (domaći ekonomski i radni resurs ili uvozni).58 Politika dohodaka. Naprotiv. dakle. Suprotno tome. Kovač: Savremene teorije stabilizacione politike. nije. sve zemlje danas. dr Ž. Da li za tekuću potrošnju. Sve te elemente treba imati na umu pri odluci o vođenju određene kompleksne politike dohodaka. odnosno dugoročne i kratkoročne stabilizacije ekonomskog rasta. bez obzira na to da li su uvele ili uvode neki oblik planiranja. Ristić. Da li se koristi u investicije. gotovo promašen podsistem. Komazec. 4. Da li se koristi za otplate spoljnih zajmova. Da li se koristi za sterilizaciju u budžetu. stvaraće dodatnu akumulaciju. Politika dohotka stoga u buduće sve više mora postati sastavni element nacionalnog ekonomskog programa razvoja i makroekonomske politike stabilizacije. mada se strukturno pomera. uz blažu stopu nezaposlenosti. pri čbmu se postavljaju neka dodatna pitanja: a) kakva je struktura investiranja (proizvodna.. Pri tome se radi o jednom bitnom pitanju. Politika dohodaka. ili 3. u kojem slučaju ukupna potrošnja Cn ostaje nepromenjena. dakle. uvozne i strukturne inflacije). Sukob se može ukloniti samo svesnim uvažavanjem činjenice da je jedini izlaz u ostvarivanju sve više stope ekonomskog rasta i produktivnosti rada. dr J. uz odliv novca i akumulacije u inostranstvu. str. a ubuduće će sve više davati pozitivne rezultate kretanju nacionalnih ekonomija. kako neki autori pokušavaju prikazati. odmah se postavlja pitanje: ko je prihvata i zašto je upotrebljava: 1. odnosno za otplatu dugova centralnoj banci. Politika zadržavanja nadnica (istina kao privremena mera).

Stanovništvo najveći deo potroši dohodak na kupovinu robe i usluga. videli smo izdvaja za materijalne troškove. drugog koji ide preduzećima i trećeg koji odlazi državi. Preduzeće najveći deo. C+I=C+S Iz navedenog se vidi da je osnovni uslov ravnoteže postignut kada je visina investicija jednaka visini štednje I=S Deo dohotka koji se javlja kao štednja treba da se preko finansijskih institucija dovede do investitora. 82 . dok manji deo uštedi. Formirana štednja se može definisati kao deo dohotka koji se ne potroši za kupovinu robe i usluga. poreze i lične dohotke. da bi bio investiran. Tako se nacionalni dohodak raščlanjuje na: Izdaci za potrošna dobra U privredi će doći do makroekonomske ravnoteže i ravnotežnog dohotka kada agregatna ponuda i agregatna tražnja budu jednake. da se štednja stanovništva ili iz inostranstva dovede do preduzeća-investitora. jer to je finansijski intermedijator. pri čemu imamo sledeći odnos: S druge strane formira se agregatna tražnja namenjena za kupovinu potrošne robe (S) i štednja (3). tržište novca i tržište kapitala) posreduje.GLAVA TREĆA RAVNOTEŽNI NACIONALNI DOHODAK I RASPODELA Nacionalni dohodak se sastoji iz dela koji primi stanovništvo. Prethodno smo videli da celokupan društveni proizvod (u novčanom obliku nacionalni dohodak) javlja se kao agregatna ponuda. Finansijski sektor (banke.

uz odgovarajući nivo nacionalnog dohotka. Proces formiranja štednje i investiranja nije identičan proces. jer proces štednje. čak i u uslovima kada postoji potpuno samofinansiranje preduzeća. tada imamo sledeće odnose i procese uravnotežavanja: Y=C+I Y=C+S I=S Ako se to proširi i sa X i M tada imamo sledeći odnos: I-S=X-M Dakle. 84 83 . Tu nema automatskog uravnotežavanja. kretanjem kapitala i odgovarajućim tokovima u platnom bilansu. ni po vremenu u kojem se odvijaju (to nije istovremeno. ako su investicije u privredi veće od štednje. Određivanje ravnoteženog nacionalnog dohotka se grafički može prikazati na sledeći način: ODREĐIVANJE RAVNOTEŽNOG DOHOTKA Slika 17 Ravnotežni nacionalni dohodak se formira u tački A u kojoj je agregatna ponuda jednaka agregatnoj tražnji (Co). to su i različiti subjekti koji štede i koji investiraju. tada izvoz mora biti veći od uvoza. Tako se uspostavljaju odnosi ravnoteže štednje i investicija u nacionalnoj privredi. Ako se uzme u obzir i otvorena privreda dakle sa odnosima uvoza i izvoza. U tom području preduzeće ima gubitak. Levo od tačke A dohodak je veći od troškova poslovanja. Ravnotežni dohodak u osnovi predstavlja i granicu do koje se isplati profitabilno poslovati (to je i granica rentabiliteta poslovanja).Štednja i investicije su uvek uravnotežene. to su i različita mesta štednje i investicija. prethodi procesu investiranja). zbog čega smanjuje proizvodnju do visine Yo. Desno od navedene tačke ravnoteže predstavlja dohodak koji preduzeća dobijaju prodajom robe koji je niži od troškova. normalno.

.

Č ETVRTI DEO FUNKCIJE POTROŠNJE I ŠTEDNJE U SAVREMENOJ PRIVREDI .

.

Potrošnja domaćinstava ili stanovništva (C). uspostavljaju se različiti odnosi u osnovnim komponentama funkcije potrošnje.GLAVA PRVA POTROŠNJA U SAVREMENOJ PRIVREDI 1. Potrošnja javnog sektora (država). videli smo. ali i na različitom nivou razvoja (iz per capita dohotka). odnosa i stanja i sl. 2. za razliku od klasične (kada je dohodak bio jednak potrošnji konzumnog tipa) sastoji se iz tri potpuno različita oblika potrošnje: 1. SAVREMENA FUNKCIJA POTROŠNJE Savremena funkcija potrošnje. (G) i 3. Ukupna funkcija potrošnje.M) Grafički prikazano funkcija potrošnje dobija sledeći oblik: 87 . tada funkcija potrošnje dobija sledeći oblik: Y = C + I + G + (X . Investiciona potrošnja (I) Sva tri oblika potrošnje čine ukupnu funkciju potrošnje. dobija sledeći oblik: Y=C+I+G Ako se tome doda i otvorena privreda i delovanje izvoza i uvoza. U procesu razvoja privrede i društva.

U tom slučaju imamo Y = C + S. jedinica. tada je deo dohotka ušteđen (S). Nacionalni dohodak se povećava sa OY0 na OY1. dakle za Y0Y1 što je uzrokovano delovanjem investicija na nacionalni dohodak. Celokupan dohodak dolazi na potrošnju. Funkcija potrošnje sada dobija sledeći oblik: FUNKCIJA POTROŠNJE. imamo: Y=C Ako se jedan deo dohotka ne utroši. Ako je štednja u potpunosti iskorišćena u investiciji (I) tada imamo S = I. INVESTICIJE I NACIONALNI DOHODAK Slika 19 Funkcija potrošnje sada dobija sledeći oblik Y = C + I.FUNKCIJA POTROŠNJE I NACIONALNI DOHODAK Slika 18 U tački R uspostavlja se ravnoteža potrošnje (C) i nacionalnog dohotka (Y). to je potrošnja (C) manja od dohotka C Y. Dakle. tada funkcija ukupne potrošnje dobija sledeći oblik: Y=C+I+G 88 . Ako se u ukupnu potrošnju (S+G) doda i potrošnja države preko javnih rashoda (G). Tačka ravnoteže se pomera sa R0 na R1. 10. npr.

kako se obično naziva. kada dolazi do izjednačavanja agregatne potrošnje i dohotka (pri čemu ne postoji posebno formirana nacionalna štednja). Za ličnu potrošnju C (stanovništva Cg. Za investiciona dobra I (stanovništva Ig preduzeća Ip i države Id). Prednost ove kompletnije metode je u tom što omogućava i analizu opšte potrošnje u sklopu ukupne krivulje potrošnje.59 Ravnotežni nacionalni dohodak može se postići ne samo presekom linije štednje i krive investicija. Dakle. Nacionalna štednja negativna je i raste s porastom dohotka. U novom odnosu krivulji se izdataka za sredstva potrošnje C dodaje krivulja investicija I i opšte potrošnje G. funkcija agregatne potrošnje. Na niskom nivou nacionalnog dohotka (do 400 jedinica) agregatna potrošnja je veća u odnosu na raspoloživi nacionalni dohodak. dobija ovaj oblik: C = Cg + Cp + Cd. preduzeća Cp i država Cd). istina. što se veže za delovanje multiplikatora javnih rashoda. To je samo drugi. već i presekom krive ukupne nacionalne potrošnje i linije štednje. kako je to napred istraženo. s obzirom na to što obuhvata ukupne izdatke: 1. 2. oblik prve metode. 89 . čime se dobija poznata sintetička krivulja ukupne potrošnje Ge = C + I + G ili. Prema tome ukupni izdaci za investicije sastoje se od tri elementa: I = Ig + Ip + Id. povećanje komponente državne potrošnje (G) u ukupnoj potrošnji dovelo je do povećanja nacionalnog dohotka za Y1Y2. realniji. Na gotovo identičan način može se dekomponovati funkcija potrošnje G. razmatrane već do sada. čime se dobija niz elemenata za vođenje određene fiskalne politike. odnosno linije 45°.Grafički prikazano to dobija sledeći oblik: FUNKCIJA UKUPNE POTROŠNJE Slika 20 Sada se ravnotežni dohodak povećava na OY2 uz novu tačku ravnoteže R2. Prema tome taj oblik lične potrošnje. Pri tome je najčešće porast dohotka (ΔY) veći od porasta javnih rashoda (ΔG). 59 O navedenom multiplikatoru više govorimo na drugom mestu. Ravnotežni dohodak na visini je od 400 jedinica.

što je dato na slici 101. jasno. Nagib funkcije potrošnje je takav da ako realni dohodak opada. i uz višu zaposlenost koja se sve više približava liniji pune zaposlenosti. ravnoteži odnosa štednje i investicija (S = I). Međutim. kao u prethodnom slučaju. Na taj način slabi delovanje faktora kontrakcije u celokupnom procesu. a ne samo investiciona potrošnja. što bi se moglo izraziti i na ovaj način: visina zaposlenosti i nacionalnog dohotka u kapitalizmu zavise od štednje i investicija. Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka uspostavio bi se u položaju krivulje ukupne potrošnje u tački R0 U visini ravnotežnog dohotka od 400 jedinica. Ako se. FUNKCIJA POTROŠNJE I RAVNOTEŽNI NACIONALNI DOHODAK Slika 21 Tačka preseka N i M u ovom slučaju ne predstavlja ravnotežni nacionalni dohodak. potrošnja opada manje od pada dohotka.Navedeni odnosi mogu se jasnije prikazati na grafički način. iz kejnzijanske teorije determinantnosti nacionalnog dohotka ostaje i dalje postulat da su štednja i investicije osnovne determinante realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Štednja i investicije su faktori koji određuju svaki nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti. krivulja ukupne nacionalne potrošnje podiže se na viši nivo i seče liniju preferencije (45°) na novom ravnotežnom nivou u tački R0. 90 . dakle. samo se postavlja pitanje od čega počinje i u kom pravcu se taj kauzalni niz razvija. krivulji potrošnje C dodaju izdaci za investicionu i opštu potrošnju. to su sada i svi ostali oblici potrošnje. U navedenoj slici Gc je globalna efektivna potrošnja koja se sastoji od već poznatih sastavnih delova C + I + G. Dakle. Ta ravnoteža odgovarala bi. To je taj kauzalni niz. a njihove promene u osnovi zavise od ponašanja i promena investicija i štednje. To je sada viši nivo nacionalnog dohotka.

3 64. tekuće cene - SAD V.4 56.4 63. za odnosne godine i Statistical Abstract of United States.0 56.8%. U periodu 1950-1976.0 52. imali bismo (na primeru nekih razvijenih zemalja) sledeće odnose.0 61. 61.5 64.2 67.3 67.3 67.83 Očito je da je lična potrošnja jedan od osnovnih generatora u promenama društvenog proizvoda.7 63. naime. 63.9 1976. Proces uravnotežavanja je neki oblik „susretnog kretanja“ štednje i investicija niza subjekata u sistemu tako da je to stalni proces trenutnog uravnotežavanja i ponovnog kretanja privrede ka novoj neravnoteži na višem nivou svih agregata privrede.0 58. 60. UČEŠĆE LIČNE POTROŠNJE U NACIONALNOM DOHOTKU60 . 1974-1977.2 59. 60 Izvor: International Finantial Statistics.2 60.4 63. 62.9 66.5 57.u %.5 58. a zatim dolazi budžetska potrošnja i neto-investicije.Visina zaposlenosti i nacionalnog dohotka mogli bi se postaviti u odnos s štednjom i investicijama na sledeći način: Prema tome.4 1965. 2.1 na 58.8 55.4 60. pri čemu štednja i investicije dobijaju primarno mesto. Britanija SR Nemačka Francuska Italija Japan Prosek svih zemalja 1950.3 60. u razvijenim kapitalističkim privredama učešće lične potrošnje u nacionalnom dohotku sniženo je za gotova deset indeksnih poena.9 64.1 1955. 63.8 70. i što je od izuzetnog značaja u sagledavanju faktora koji doprinose rastu ili stagnaciji društvenog proizvoda. 67. 91 .4 51. FUNKCIJA POTROŠNJE Ukoliko bismo napred navedene odnose pokušali i realno sagledali u razvoju privrede.3 61. 19701972.3 1960.8 65. Monthly Digest of Statistics.9 67.1 1970.0 58.8 68.1 70.2 56.5 70.1 62.4 55.9 61. postoji određeni uzročno-posledični odnos i povezanost ovih makroagregata u privredi. sa 68. što je svakako moguće.

odnosno investicija biti dovoljno kompenzirajući faktor tendencije pada globalne efektivne tražnje. da bi globalna efektivna tražnja bila na dovoljno visokom nivou. Baran P.. što traži stalni progresivan rast investicija koje će kompenzovati nedovoljan rast lične potrošnje (C). to je zakonitost. Iz navedenog sledi da se napred iznesene teorijske postavke makroanalize mogu i praktično aplikovati. da bi se ukupna efektivna tražnja održala na dovoljnom nivou. prepušten sam sebi i praćen nepotpunom konkurencijom koja guši njegove elementarne snage samoregulisanja. što dovodi do tendencije smanjenja željenih investicija koje se redovno nalaze ispod nivoa formirane štednje. omogućavajući pri tome reprodukciju ukupnog kapitala na proširenim osnovama (proširenu kapitalističku reprodukciju). Samo pod takvim pretpostavkama klasični mehanizam kapitalističke privrede može održavati stanje uravnoteženih odnosa.). kako profit raste brže od nacionalnog dohotka. što uzrokuje fenomen „nedovoljne potrošnje“. potrošnja kapitala preduzetnika mora da raste mnogo brže od proizvodnje (lična potrošnja kapitalista i netoinvesticije).Na osnovu dugogodišnjeg posmatranja ustanovilo se da odnos između nacionalnog dohotka i lične potrošnje pokazuje se gotovo kao konstanta. Marks je istražio zakonitost pojave nedovoljnosti potrošnje u kapitalizmu koja se javlja kao rezultanta njegove proturečnosti.. do pada profitne stope. opet. U savremenom kapitalizmu kretanje elementa „S“ radničke klase i klase kapitaliste uzrokuje porast elementa . Deficitarnost tražnje danas se uklanja samo svesnom akcijom države koja kao predstavnik interesa kapitala nastoji ublažiti ili pak potpuno otkloniti tu deficitarnost tražnje. . Sweezy: Monopoly Capital. Prosečna stopa potrošnje diskontinualno se ponaša u odnosu na ponašanje nacionalnog dohotka. (P. a ovo. Paralelno stendencijom padanja ppf nastaje zaostajanje potrošnje za razvojem masovne proizvodnje. Monopoli i nepotpuna konkurekcija javljaju se kao neposredni uzroci relativno nedovoljne globalne efektivne tražnje i tendencija hroničnoj depresiji koja prati savremeni kapitalizam. Nedovoljna ukupna efektivna tražnja i hronična depresija su stalno prisutne pojave u kapitalizmu. Zbog relativnog zaostajanja potrošnje dobara (radnika).61 61 92 Formiranje monopola i monopolističkih cena javlja se kao prepreka punom korišćenju kapaciteta. To znači da i poznati stav da relativno zaostajanje potrošnje u realnom dohotku može biti samo dugoročna pojava. Kad god organski sastav kapitala brže raste od stope viška vrednosti. uzrokuje stalne nedovoljnosti globalne efektivne tražnje. jedino će brži porast štednje. što je značajno u vođenju ekonomske politike. dok su upravo krize posledica najvećim delom nedovoljnosti potrošnje.S“. K.. a potrošnja kapitalista prati rast profita. Monopolistički kapitalizam. inače stalna deficitarnost tražnje dovodi do hronične depresije kapitalističke privrede. U današnjim uslovima kada potrošnja radnika prati samo rast proizvodnje. Radi se pre svega o zaostajanju tražnje za potrošnim dobrima kao osnove proizvodnje uopšte. Porast organskog sastava kapitala dovodi do pada potrošnje „S“ (fond najamnina). ali s tendencijom opadanja.

Ističući sve više u prvi plan stopu rasta i punu zaposlenost kao sinonime uspešnosti globalnog sistema i rezultate strategije rasta (u utakmici dvaju svetskih ekonomskih sistema). nove oblike državnog planiranja. neposredna potrošnja države. ŠTEDNJA I INVESTICIJE U osnovi savremene makroekonomske analize nacionalnog dohotka nalazi se analiza ponašanja. Celokupni nacionalni dohodak (u uslovima zatvorene privrede) nalazi se u dva osnovna oblika: u obliku štednje i potrošnje. ali i dalje zadržavanje već klasičnih oblika delovanja kao što su: transferni rashodi. Međusobnim delovanjem štednje i investicija upravo se i objašnjava nivo i kretanje ukupnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Vlasnici dohotka raspolažu svojim novčanim sredstvima tako da jedan deo troše. POTROŠNJA. potrošnje i investicija u okviru savremenog neokejnzijanskog sistema ekonomske analize i anticiklične ekonomske politike (Vidi: P. 3. 93 .Savremeni državni intervencionizam pokazuje sve više karakteristike prebacivanja neposredne državne regulacije. kretanja i međusobnih odnosa potrošnje.62 Pre svake analize odnosa štednje63 i investicija potrebno je objasniti. Štednja iz građanske ekonomske teorije obično se u marksističkoj teoriji identifikuje kao akumulacija. zapošljavanje u sve jačem javnom sektoru.London. neke elemente globalne raspodele nacionalnog dohotka. str. 1961). New York . Povećanje štednje kod datog dohotka dovodi do adekvatnog smanjenja potrošnje i obrnuto. Po nekim autorima danas to je previsoka cena koja se plaća za sprovođenje anticiklične ekonomske politike. Ali i svaki deo dohotka deli se na dva dela: 62 63 P. Samuelson: Economics. emisija novca idr. većim delom na teren neposredne investicione aktivnosti. prema neokejnzijanskoj teoriji odnosa štednje i potrošnje. a drugi (prema mogućnostima) štede. An Introductory Analisis „Ms Graw-Hill Book Company. U periodu 1969. Dohodak se zakonito deli na potrošnju i štednju. međunarodno povezivanje tržišta (s domaćim). Sve su to mere koje treba da osiguraju stabilan i trajan brz ekonomski razvoj. štednje i investicija. dakle u dohotku postoji već poznati odnos: Y=C+S Prema tome štednja (akumulacija) i potrošnja komplementarne su veličine u odnosu prema nacionalnom dohotku. kapitalistička je država u svom dosadašnjem delovanju na visinu i strukturu globalne tražnje uvidela da se to negativno odražava na stopu privrednog rasta. s ranijeg stimulisanja tražnje. međunarodnu kooperaciju. ugušivanje monopola i transnacionalnih društava. sve razvijeniji javni dug. A. Samuelson je dao jednu od najkompleksnijih analiza odnosa štednje. 225-268. regulisalje rasta i cikličnih kolebanja. A.

za makroekonomsku analizu značajan je ne samo ukupan iznos C i S već i način na koji se dodatna jedinica dohotka (ΔY) usmerava na dodatnu potrošnju (ΔC) i dodatnu štednju (ΔS).dohodak namenjen štednji (S). 55. A. 1931.600 + 400 0.000 6.000 7. SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI PRI RAZLIČITOM NIVOU RASPOLOŽIVOG DOHOTKA64 .000 d 7. za toliko se smanjuje štednja i obratno: porast štednje znači istovremeno smanjenje potrošnje uz dati dohodak.65 Ponašanje sklonosti potrošnji i štednji možemo videti na podacima za SAD za period 1947-1958. za koliko se poveća potrošnja.850 + 150 0. str.820 Sklonost potrošnji i sklonost štednji pokazuje samo relativni odnos potrošnje i štednje prema nacionalnom dohotku.000 4.640 0. to dobija sledeći oblik: S = Y .950 F 9.u dolarima SAD Raspoloživi dohodak posle oporezivanja Potrošnja Štednja (+) negativna štednja (-) Koeficijent potrošačkih izdataka Y C S C:Y A 4.360 + 1. Međutim.850 + 2. str. .000 8. Budući da su to dve kompatibilne veličine.000 0 1. Samuelson.000 9.000 5. op. cit.979 E 8.851 I 12.170 0. Sklonost potrošnji pokazuje da potrošački izdaci manje fluktuiraju u odnosu prema fluktuaciji dohotka. potrošnja opada slabije. a koliki na štednju. na drugi način prikazano. 230-231. kada dohodak opada.043 B 5.000 9.000 6. London.150 0.830 + 1.110 -110 1.dohodak namenjen potrošnji (C) i 2.C. 64 65 94 P.916 G 10. S porastom dohotka tražnja ne raste u istom razmeru.700 -170 1. Prema tome bitno je koliki će deo nacionalnog dohotka biti usmeren na potrošnju. Prema tome imamo od jedinice promene dohotka sledeći odnos: ΔS=1/ΔC odnosno. Oni stoga ne prikazuju apsolutni iznos štednje i potrošnje u toku godine. god.1.000 8.022 C 6. Taj „konzervativizam“ potrošnje Kejnz je našao kod Johna Hobsona.883 H 11. John Hobson: The Economics of Unemployment.240 +760 0.

SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI SAD
- iznosi u mlrd dolara Društveni
proizvod
(Y)

Stopa Rasta

Lična
potrošnja
(C)

Stopa rasta

Sklonosl
potrošnji
(C:X)

Sklonost
štednji
(C;X)

1947.

305,0

-

205,6

-

67,5

32,5

1948.

316,7

3,8

209,5

10,2

66,2

33,8

1949.

316,4

-0,1

214,9

23

68,0

32,0

1950.

343,4

8,5

228,1

6,1

66,5

33,5

1951.

370,7

7,7

230,0

0,8

62,0

38,0

1952.

384,1

3,6

235,8

2,5

61,4

38,6

1953.

401,5

4,5

247,3

4,9

61,6

38,4

1954.

393,9

-11,6

250,4

1,3

63,4

36,6

1955.

425,5

8,0

2693

7,5

63,2

36,8

1956.

436,0

2,3

277,5

3,0

63,3

36,7

1957.

440,3

1,0

284,4

2,5

64,5

35,5

1958.

427,8

-0,3

284,5

0,0

66,5

33,5

Lična potrošnja fluktuira manje u odnosu na fluktuacije društvenog
proizvoda. Kod padanja dohotka sklonost potrošnji raste, kod porasta dohotka
-sklonost potrošnji opada.66
Siromašniji slojevi stanovništva nisu u mogućnosti da znatnije štede svoj
deo dohotka. Tu je sklonost potrošnji velika, a sklonost štednji mala. Bogatiji
slojevi, naprotiv, imaju veću sklonost štednji, dok je sklonost potrošnji mala.
Iz navedenog se može zaključiti da kod stanovništva s nižim dohotkom
raste sklonost potrošnji. Ona je, dakle, veća kod stanovništva s nižim dohotkom. I
obrnuto, kod bogatijih slojeva zbog porasta sklonosti štednji učešće i štednja raste,
što ćemo nešto kasnije dublje istražiti.67
Opšta konstatacija vodi tome da s porastom nacionalnog dohotka raste
sklonost k štednji, a opada sklonost potrošnji, i obrnuto.
Opšta „sklonost potrošnji“ i „sklonost štednji“ bi se mogli grafički prikazati
preko krive sklonosti štednji i krive sklonosti potrošnji na sledeći način:

66

67

Istina, demonstracioni efekat može delovati na sklonost potrošnji u određenom periodu, ali ne određuje
njegovo konjunkturno ponašanje, (J. Dusenberry: Income, Saving and the Theory of Consumers
Behavior, Cambridge, 1949).
Interesantio je zapažanje koje daje Samuelson u ovom pogledu. Naime, zakonitost važi kao tendencija
od oniskog k visokom dohotku. Međutim, kada se porodice „naviknu“ na stalno visoke dohotke, dolazi
do paradoksa da potrošnja raste, dok štednja postaje umerenija, jer ljudi sa stalnim dohotkom od 12.000
dolara uštede približno isti deo svojih dohodaka kao ljudi sa stalnim dohotkom od 6.000 dolara.

95

KRIVA UKUPNE POTROŠNJE I ŠTEDNJE

Slika 22

Ako sklonost potrošnji koja pokazuje koji se deo godišnjeg nacionalnog
dohotka usmerava na potrošnju označimo sa Ss, onda je ta sklonost potrošnji
jednaka:
CS = C
Y
ali isto tako dinamički posmatran i
CS = C
Y
Najveća sklonost potrošnji postoji kada se celokupni nacionalni dohodak
usmeri u potrošnju (ΔY = ΔC), pri čemu nema dodatne štednje. Međutim, postoje
kategorije stanovništva kod kojih je C > Y s obzirom na to da se za potrošnju koriste
druga dodatna sredstva (krediti, pozajmice idr.).
Sklonost štednji je kategorija koja pokazuje koji se deo nacionalnog dohotka
usmerava na štednju. Ako tu sklonost štednje obeležimo sa Ss, onda je ta sklonost
ravna sledećem izrazu:
SS = S
Y
pri čemu, dinamički posmatrano, odnos se može prikazati i kao:
ΔS
SS = ΔY
96

Sklonost potrošnji i, analogno tome, sklonost štednji zavise pre svega
od visine nacionalnog dohotka (Y), ali i od brojnih drugih faktora koji deluju na
njihovo vlastito ponašanje u privredi.68
Odstojanje od krivulje S od apscisne ose pokazuje visinu nacionalne štednje,
dok odstojanje od krivulje C do apscise pokazuje razne nivoe nacionalne potrošnje,
uz datu visinu i kretanje nacionalnog dohotka nanesenog na apscisnoj osi.
Ukoliko je tačka preseka krive potrošnje i štednje na liniji 45° (tačka R0
i R1) određene grupe stanovništva, ta grupa troši samo svoj dohodak. Bilo koja
tačka na toj krivoj koja se nalazi iznad linije 45° pokazuje da ta grupa troši iznad
svog raspoloživog dohotka (što znači da koristi kredite, pozajmice i drugo). To je
posuđeni, tuđi deo nacionalnog dohotka, a ne te dohodne grupe stanovništva.69
Ako se linija sklonosti potrošnji C nalazi ispod linije 45°, onda te grupe koje
se nalaze na toj liniji ispod linije 45° troše manje od svog raspoloživog dohotka; te
grupe imaju i jedan deo pozitivne štednje kao oblik neutrošenog dohotka.
Ako se kriva sklonosti potrošnji i linija 45° poklapaju ili seku, onda je
štednja jednaka nuli na svim tačkama poklapanja. Sve te grupe troše celokupni
raspoloživi dohodak. One upravo troše visinu svog dohotka (Y = C), u kom slučaju
je S = 0. Videti u tom pogledu tačku Ro i presek krive b s linijom raspoloživog
dohotka u donjem delu slike (krivulja štednje).

POTROŠNJA, ŠTEDNJA I LINIJA REFERENCIJE

Slika 23

Linija referencije (45°) predstavlja liniju na kojoj je svaka tačka jednako
udaljena od horizontalne osi (Y) i vertikalne ose (S, C) i predstavlja stanje kod
68

69

Danas se izdvajaju i posebno istražuju u ekonomskoj literaturi sledeće determinante sklonosti štednji
i potrošnji: a) ekonomske determinante (stopa rasta, per capita dohodak, izvanredni prihodi, priliv
inostranog kapitala, konzumni krediti, stopa inflacije, i stabilnost privrede i dr.), b) ekonomskopolitičke mere (fiskalne politike, monetarno-kreditne politike, politike raspodele dohotka i dr.), c) ostale
determinante (psihološki faktori, demografski faktori i socio-etnološki faktori).
Istina, radi se o raspoloživom dohotku, ali anticipiranom dohotku (dohotku iz neke buduće aktivnosti).

97

koga je Y = C. Dakle, sve dohodne grupe stanovništva koje se nalaze na toj liniji
imaju potrošnju jednaku svom dohotku. Linija se koristi da se sagleda odstupanje
potrošnje od dohotka jedinih dohodnih grupa. Pošto je štednja komplementarna
s potrošnjom do visine dohotka, štednja se predstavlja kao vertikalna udaljenost
između linije referencije i linije potrošnje.
Ponašanje potrošnje i štednje pojedinaca ili dohodnih grupa je različito
u odnosu na ponašanje ukupne nacionalne štednje i potrošnje. U toku životne
aktivnosti štednja i potrošnja pojedinca ponašaju se varijabilno i dobijaju u osnovi
različit oblik.
Kao funkcija ekonomskog razvoja ove dve krive očito poprimaju inverzan
karakter u odnosu na njihove položaje kada se ima u vidu štednja i potrošnja
pojedinca.
Važnost ovih koncepcija je u tome što se iz analize potrošnje i štednje pojedinih
grapa stanovništva može zaključiti da je kod stanovništva s niskim dohotkom
relativno veliki udeo potrošnje, a mali udeo štednje. Sklonost potrošnji veća je, a
sklonost štednji manja. Što se više pomeramo prema grupama stanovništva s višim
dohotkom, sklonost štednji raste, pri čemu dolazi do pada sklonosti potrošnji.
Kriva sklonosti štednji kao komplementarni oblik krive sklonosti potrošnji
dobija se spajanjem tačaka dohodaka i odgovarajućeg kretanja tačaka na krivi
štednje.

KRIVA SKLONOSTI ŠTEDNJI I NEGATIVNA ŠTEDNJA

Slika 24

Odstojanje od apscise (Y) do krive (S i S1) predstavlja obim neto-pozitivne
štednje u svim slučajevima kada je ta kriva iznad apscise. Ako je kriva S ispod
apscise, udaljenje svake tačke na njoj od apscise predstavlja neto-negativnu štednju
(- S), koja je jednaka udaljenosti svake tačke na krivi S (ispod apscise) i apscisne
ose.

98

U tački N, gde kriva štednje seče apscisu, štednja je ravna nuli (S = 0), dakle
štednja ne posustaje.
Krivu ukupne potrošnje i štednje možemo prikazati i za jednu nacionalnu
ekonomiju kao celinu.

4.

GRANIČNA SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI

Ponašanje nacionalnog dohotka, potrošnje i štednje nije interesantno samo
sa njihovog ukupnog ponašanja već i ponašanje i jedinice novostvorenog dohotka
ili neto-proizvoda. Pre svega da objasnimo sam pojam marginalan.
Izraz marginalan, u duhu marginalističke ekonomske teorije u koju spada
i kejnzijanska i neokejnzijanska teorija, znači „dodatan“, „ekstra“. Prema tome
marginalni (ili granični) trošak jest dodatni trošak za proizvodnju dodatne jedinice
proizvoda. Granična korisnost kapitala dovoljna je količina kapitala za proizvodnju
dodatnog dohotka idr. Takvi termini dominirali su u marginalističkoj ekonomskoj
teoriji (odakle joj i ime) od 1870. godine do pojave kejnzijanske teorije četrdesetih
godina ovog veka.
Marginalna sklonost potrošnji stoga znači deo dodatne jedinice dohotka koji
odlaze na potrošnju. To bi se moglo izraziti i kao iznos dodatne jedinice potrošnje
koji se stvara dodatnom jedinicom stvorenog dohotka.
Dakle, imamo dodatnu potrošnju ΔS i dodatni dohodak ΔY. Novi se odnos
formira stavljanjem u odnos dodatne potrošnje prema dodatnom dohotku, dakle

ΔC
=c
ΔY
Granična sklonost štednji je inverzna graničnoj sklonosti potrošnji. To
je dodatni deo dohotka koji se usmerava u štednju. Dakle, to je dodatna jedinica
štednje koja se stvara dodatnom jedinicom stvorenog dohotka. Prema tome, u ovom
slučaju postoji analogija s dodatnom potrošnjom, što znači da od ranijeg odnosa
ukupne sklonosti štednji u kojoj smo imali
ΔS
GWS = ΔY
ili poznato
s= S
Y
odnosno
99

c= C
Y
ostaje i dalje odnos štednje i potrošnje prema dohotku.
To su dve komplementarne veličine jer se dodatna jedinica dohotka uvek
deli na dodatnu jedinicu potrošnje i dodatnu jednicu štednje (ΔY = ΔC + ΔS).
Granična sklonost štednji dobija se kada se razlika u štednji između dve
grupe stanovništva podeli razlikom u dohotku tih grupa, dakle:

GWS =

S n − (S n − 1 )

ΔS
= =s
Y − (Ys − 1)
ΔY

Adekvatno navedenom izrazu za graničnu sklonost potrošnji imaćemo
sledeći izraz:
GWc =

C n − ( C n − 1)
Yn − (Yn − 1)

=

ΔC
=c
ΔYd

Prema tome sada imamo GWs = 1 - GWc ili nešto jednostavnije s = 1 c.
Nasuprot tome granična sklonost potrošnji
dCt
=c
dYt
raspoloživog dohotka je multiplikator autonomnih izdataka na bazi takve sklonosti
potrošnji i iznosi (ako je C = 69,5%):
1
= 3.278
1 − 0.695
To znači da će od svakih sto jedinica raspoloživog dohotka ovaj sektor
trošiti 69,5 jedinica, a uštedeti 30,5 jedinica dohotka.
Pošto se svaka dodatna jedinica dohotka mora deliti na dodatnu potrošnju
ΔC i dodatnu štednju ΔS, to se, vidimo, granična sklonost potrošnji i granična
sklonost štednji javljaju kao dve komplementarne veličine.
Dakle, imamo izraz:
ΔC ΔS
+=1
ΔY ΔY
odnosno
ΔCΔS
= 1−
ΔYΔY
Značaj koncepcije granične sklonosti štednji i potrošnji sastoji se u tome što
nam one omogućavaju da sagledamo šta će pojedini slojevi stanovništva učiniti sa
100

svakim dodatnim dohotkom u zavisnosti od količine raspoloživog dohotka kojim
već raspolažu. Dakle, koliko će od svake jedinice utrošiti, a koliko uštedeti.
To je usko povezano sa značajem koji Kejnz i celokupna postkejnzijanska
teorija daje ukupnoj potrošnji prema ukupnoj štednji, a služi kao osnova za
vođenje praktične ekonomske politike, posebno fiskalne politike u slučaju nastanka
nestabilnosti, i, posebno, nezaposlenosti, posle Drugog svetskog rata, a naročito
posle 1970-ih godina.
Ukoliko iz navedenog izlaganja postoji u privredi zahtev za stimulisanjem
i podizanjem ukupne potrošnje i tražnje, u privredi čija je konjunktura u padu, s
izraženijom nezaposlenošću, onda ovaj metod može poslužiti za preduzimanje
radikalnijih mera u pogledu preraspodele nacionalnog dohotka u korist siromašnih
slojeva na račun bogatijih, čime se i struktura i obim potrošnje menja.
Time se određenom fiskalnom politikom deluje na razvoj konjunkture u
privredi. Preraspodelom dohotka kroz sistem oporezivanja u korist nižih dohodnih
grupa koje imaju veću graničnu sklonost potrošnji dolazi do porasta tražnje
potrošnih dobara, a upotrebom budžetskih sredstava kroz neposredno trošenje
države ili njenim intervencionim zahvatima stimuliše se investiciona potrošnja,
čime celokupna potrošnja i investicije rastu delujući na porast nacionalnog dohotka
i zaposlenosti.70
Konačno, postoji i marginalna sklonost investicijama koja se može prikazati
na sledeći način:

Yd = C + Io + L1,
što predstavlja već poznati bazni identitet, od čega ćemo i ovde poći. Dalje imamo
funkciju potrošnje: C = Co + cΔYd koja se može povezati s trošenjem netonacionalnog dohotka (Ynp).
ΔYnp = ΔI0 + ΔL + ΔC
ΔL = i ⋅ ΔYnp
ΔC = cΔYnp
ΔYnp = ΔI0 + iΔYnp + cΔYnp
ΔI0 = ΔYnp − cΔYnp − iΔYnp
ΔI0 = ΔYnp ⋅ (1 − c − i )
Ukoliko su za sada porezi i transferni rashodi jednaki nuli, imaćemo da
je ΔYnp = ΔYd, pri čemu je Ynp, kao i do sada, raspoloživi dohodak, a Yd neto
nacionalni proizvod, I0 - inicijalne investicije, a L - inducirane investicije.
Sada ćemo dobiti sledeći odnos:

70

U ovoj teoriji se i dalje polazi od stava da porast marginalne sklonosti štednji znači isto što i porast
ponude kapitala na tržištu i investicija. Međutim, savremeni razvoj pokazuje da uprkos sve veće granične
sklonosti štednji izostaje isti takav rast investicija. Time je danas pokoleban i kejnzijanski aksiom
o konstantnoj sklonosti štednji i automatskom prilagođavanju kapitalnog koeficijenta promenama
štednje.

101

ΔYd = ΔI1o
1− c − i
ΔYd1
=
ΔY0 1 − ci ′
iz čega sledi
1
= k′
1− c − i
Y d = k ′ (C 0 + I 0 )
Efektivna sklonost investicijama (ili efektivni multiplikator) koji se dobija
ovim odnosom jednak je recipročnoj vrednosti marginalne sklonosti potrošnji i
marginalne sklonosti investicijama (neki autori ga nazivaju supermultiplikator).

5.

UKUPNA FUNKCIJA POTROŠNJE I ŠTEDNJE

Analiza faktora koji određuju nivo nacionalnog dohotka, analiza sklonosti
štednji i sklonosti potrošnji pojedinih grupa i stanovništva s različitim dohotkom
nije dovoljna. Isto tako nije dovoljna ni analiza sklonosti potrošnji odnosno štednji
pojedinih grupa stanovništva. Za njegovo globalno određivanje potrebna je kriva
nacionalne sklonosti potrošnji ili kriva ukupne društvene potrošnje. Ova kriva
predstavlja odnos globalne potrošnje prema ukupnom dohotku, ali dohotku posle
plaćanja poreza.
Ta kriva stoga pokazuje kako se s promenama nacionalnog dohotka treba da
menja ukupna potrošnja.
Kriva nacionalne sklonosti potrošnji ravna je, u izvesnom smislu, zbiru
kriva porodičnih potrošnji, dakle neki oblik sinteze individualnih kriva potrošnje.
Tu treba pre svega imati u vidu sledeće:
1. Treba poznavati nivo nacionalnog dohotka i njegovu raspodelu na štednju
i potrošnju svake grupe jer će veća nejednakost u raspodeli nacionalnog
dohotka dovoditi do toga da će kriva ukupne nacionalne potrošnje
padati.71
2. Naglim porastom dohotka jedne određene grape stanovništva ne dolazi
automatski do povećanja sklonosti štednji, odnosno padanja sklonosti
potrošnji.

71

Vidi P. A. Samuelson, op. cit. str. 237.

102

3.Na sklonost potrošnji pojedinih grupa stanovništva deluje celi niz spoljnih
faktora koji se obično ne uzimaju u obzir u ovakvim analizama. Isto važi i
za pad dohotka - neće automatski pasti sklonost potrošnji.
4. Na krivu ukupne društvene potrošnje deluju i promene nivoa cena i broja
stanovništva. Zbog toga se dohodak daje per capita i u stalnim cenama.
5. Na krivu ukupne društvene potrošnje deluje i očekivani dohodak koji će
se dobiti u budućem periodu, prema kojem porodica određuje nivo svoje
potrošnje i štednje.72
Funkcija potrošnje pokazuje kako potrošnja varira u odnosu na promene
dohotka. Istina, funkcija potrošnje pokazuje ponašanje potrošnje pri raznim
visinama dohodaka, uz ostalpe faktore - ceteris paribus.
Međutim, u određivanju funkcije u određenom vremenu dolazi do promena
niza faktora koji deluju na potrošnju, čime se i funkcija potrošnje menja. Time se,
donekle, može shvatiti i proces formiranja ekonomske nestabilnosti.
Očekivanja budućeg kretanja dohotka, zaposlenosti i cena delovaće na
vlasnike dohotka da ga štede ili troše na potrošnu robu. Ako se očekuje da će
dohodak rasti u budućnosti, to će sigurno delovati na njihove namere da sada troše
veći deo svojih dohodaka, čime će i rashodi za potrošnju biti veći u odnosu prema
stanju u kojem se ne bi očekivala promena dohotka, ili se očekuje pad dohotka
ili eventualna nezaposlenost. Osim toga očekivanje daljeg rasta cena sigurno će
delovati kao podsticaj da se dohodak više troši.
Nestašica određenih dobara može isto tako delovati na veću potrošnju kao
i struktura stanovništva. Raspodela dohodaka u određenoj privredi ima značajno
delovanje na funkciju potrošnje.
Nestabilna funkcija potrošnje stvara velike teškoće organima zaduženim
za stabilizaciju privrede, što se mora imati u vidu kada se taj problem proučava i
istražuje mogućnost vođenja odgovarajuće politike stabilizacije.
Funkcija potrošnje se može prikazati na sledeći način (kako smo to nešto
ranije videli):

Yd = C + I
C = C0 + SYd
a isto tako imamo
ΔC = C0 + cΔYnp
pod pretpostavkom da je Yd = Ynp pošto za sada polazimo od neutralnog delovanja
javnog sektora (prihoda i rashoda države), što ćemo kasnije uključiti u ukupnu
funkciju potrošnje. Na osnovu ponašanja dohotka i pojedinih struktura stanovništva
konstraisana je poznata Lorencova kriva. Lorencova kriva pokazuje raspodelu
nacionalnog dohotka na pojedine grupe stanovništva, odnosno koliki postotak
stanovništva prima ili raspolaže postotkom nacionalnog dohotka.

72

Dr Branislav Šoškić: Razvoj ekonomske misli, izd. Rad, Beograd, 1965, str. 231.

103

Pravilna disperzija dohotka i stanovništva obično se prikazuje linijom 45°
(1h) pri čemu određenom postotku učešća stanovništva u ukupnom odgovara isti
takav postotak učešća u nacionalnom dohotku.
PRAVILNA DISPERZIJA DOHOTKA

Slika 25

Potpuna jednakost u raspodeli bila bi ostvarena kada bi isti postotak
stanovništva raspolagao istim postotkom dohotka. Najveća nejednakost će se
ispoljavati kada najmanji postotak stanovništva (npr. 1%) raspolaže najvišim
postotkom nacionalnog dohotka (100%). Iz drugog dela ovog materijala videćemo
da u zemljama u razvoju oko 10-15% stanovništva raspolaže sa oko 40-50%
nacionalnog dohotka. Prema tome, prvi slučaj je čisto hipotetičkog karaktera jer
raspodela nacionalnog dohotka je uglavnom neravnomerna, što se razlikuje od
jedne do druge privrede, a posebno kada se uzme u obzir ukupan dohodak sveta i
distribucija na razvijene zemlje i zemlje u razvoju.73
Takva analiza raspolaganja dohotkom po pojedinim slojevima stanovništva
značajna je za vođenje adekvatne poreske politike, posebno kada se želi voditi
politika progresivnog oporezivanja. Iz toga bi se moglo videti i ponašanje potrošnje
ili štednje u izmenjenim uslovima poreske politike.
Svakom nacionalnom dohotku odgovara određeni nivo potrošnje. Svaka
tačka na krivoj potrošnje treba da pokaže kolika će biti ukupna potrošnja na
određenom nivou nacionalnog dohotka, što smo već ranije videli u analizi ponašanja
sklonosti štednji i potrošnji, a i na konkretnom primeru.
Polazi se od pretpostavke da je neto-društveni proizvod jednak raspoloživom
dohotku, pri čemu svakom nivou nacionalnog dohotka odgovara određeni
nivo nacionalne potrošnje. Linija ZZ prikazuje nacionalni dohodak pri punoj
zaposlenosti.
Samo je kretanje nacionalne potrošnje u tome da se postigne takvo kretanje
koje će osigurati maksimalan rast nacionalnog dohotka uz punu zaposlenost faktora
proizvodnje

73

Oko 12,5% svetskog stanovništva (uglavnom u visoko razvijenim zemljama) prisvaja 85% društvenog
bogatstva u svetu.

104

KRIVA UKUPNE NACIONALNE POTROŠNJE I ŠTEDNJE

Slika 26

Osim krive ukupne društvene potrošnje posebno značenje ima i kriva ukupne
nacionalne štednje.
Kriva ukupne nacionalne štednje potpuno je komplementarna krivi
nacionalne potrošnje, što se vidi i iz datog grafikona, zbog čega nema potrebe da se
upuštamo u dublja i šira razmatranja tog pitanja.
Odnosi štednje i potrošnje naveli su S. Kuznetsa na zaključak da zakonitost
opadanja učešća potrošnje u raspoloživom dohotku ne postoji u dugoročnom
periodu. Sklonost štednji iz raspoloživog dohotka i pored značajnog porasta regsarka
dohotka nije povećana, naprotiv, došlo je do opadanja prosečne sklonosti štednji uz
odgovarajući rast sklonosti potrošnji.
Globalna i marginalna sklonost štednji i potrošnji u privredi Jugoslavije
(sektor stanovništva) može se videti iz sledećeg pregleda:

GLOBALNA I MARGINALNA SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI74
God.
1970.
1971.
1972.
1973.
1974.
1975.
1976.

74

Raspoloživi Stopa rasta
dohodak
dohotka
per capita u per capita
dolarima
70147,8
603-14,0
7091,1
87623,5
1.01015,2
1.25223,9
1.3709,4

Globalna sklonost

Marginalna sklonost

potrošnji
(C/Y)

štednji
(S/Y)

potrošnji
(∆S/∆Y)

štednji
(∆Σ/∆Y)

83,9
87,7
85,4
87,7
87,9
86,7
86,3

16,1
12,3
13,6
12,3
13,1
13,8
13,7

81,7
85,2
81,7
77,0
81,1
72,7
73,7

18,3
14,8
18,3
23,0
18,9
27,3
26,3

Veća
marginalna
sklonost
potrošnji
2,2
2,5
5,7
10,7
6,8
13,5
12,6

Izvor: S. Kuznets: National Product since 1869. national Bureau of Economic Research, 1946, str. 119,
citirano po Garden Ackley: Macroeconomic Тhеогу izd. The Macmillan Co. New York, 1966, str.

105

15 14 28 1960-1961. mada nema takvu dubinu u posleratnim kriznim stanjima kao pre Drugog svetskog rata. 99. jedan je od osnovnih problema savremenog kapitalizma. nezaposlenost faktora proizvodnje i nizak nivo investicija. (podaci prema V. No 6. problem opšte neravnoteže savremenih ekonomskih sistema. a drugi put do inflacije. Takva se tendencija zapaža i u savremenom kapitalizmu. 33 14 36 1948-1949. do marta 1975. Masovna nezaposlenost koja se pojavila u velikoj depresiji 1929 .) 106 .6.1933. 10 16 22 1953-1954. Martinovu. 53 37 79 1937-1938. Takav sistem prepušten sam sebi ne poseduje nikakav unutrašnji automatizam koji bi održavao onaj obim investicija koji bi osigurao punu zaposlenost bez inflacije. 8 12 6 1969-1970. uz navedeni. Naprotiv. kao uslova za stabilizaciju kapitalističkog sistema. 10 7 7 1957-1958. uz istovremeno sprečavanje porasta cena. Neokejnzijanska teorija smatra da bez intervencije države stihija investicija pod delovanjem stihijskog delovanja tržišta. Drugi stalno prisutan problem. odnosno stalna tendencija k hiperakumulaciji ili akumulaciji radi akumulacije. Ekonomičeskij krizis v mire kapitalnzma. kad je bilo nezaposleno oko 40 miliona radnika. je problem inflacije u privredi. str. kao i svetskog ekonomskog sistema kao celine. odnosno nastanka i širenja inflacije. bila je praćena i ogromnim smanjenjem proizvodnje koja je po nekim procenama jednaka ukupnim troškovima Drugog svetskog rata. jun 1975. jednom dovodi do nezaposlenosti. 16 16 10 Od početka 1974. godine. posebno u vodećim kapitalističkim privredama. ODREĐIVANJE DOHOTKA I POTROŠNJE ŠTEDNJOM I INVESTICIJAMA Prema kejnzijanskoj ekonomskoj teoriji savremeni kapitalizam nije u stanju da bez intervencije države osigura onaj nivo investicija koji bi doveo do pune zaposlenosti. NEKI POKAZATELJI EKONOMSKIH KRIZA U SAD75 Pad industrijske proizvodnje u (%)* 75 Dužina padanja u mesecima Pad investicija u (%) 1929-1933. 8 14 5 1974-1975. Me i Mo.

Da li istosmerno i u istom obimu? To ćemo delovanje kasnije šire obraditi. Odmah se. U objašnjavanju problema nezaposlenosti i depresije. . 3. pad investicija i inflacija ili 4. može decenijama da ostane na niskom nivou investicija koje uzrokuju nezaposlenost. po svemu sudeći. Nezaposlenost (velika ekonomska 76 Pripadnici klasične teorije pre Kejnza smatrali su da se u automatizmu tržišta mobiliziraju i najbolje kombinuju pojedini faktori proizvodnje (zemlja. Prema kejnzijanskoj teoriji očita je nesposobnost samog sistema da automatski određuje optimalan nivo i strukturu investicija koji bi doveo do pune zaposlenosti bez inflacije. Promenljivost obima investicija stoga je jedan od osnovnih elemenata kejnzijanske teorije zaposlenosti i ponašanja privrede uopšte. pre svega od strane savremene države i mera anticiklične politike koju je u stanju s više ili manje uspeha da provodi. javljaju se stalno u tom sistemu dve krajnosti cikličnih oscilacija konjunkture. U razvijenoj kapitalističkoj privredi štednja i investicije razdvojena su dva akta: ne mora se investirati u isto vreme kada i štedeti i obrnuto. Opadanje krive privredne aktivnosti znači dolazak nezaposlenosti i depresije. Stalne cene. 107 . Kejnz ističe u prvi plan problem visine i ponašanja investicija. i to iz potpuno drugih razloga. Inflacija i opšti skok cena. Neki ekonomski automatizam u takvim uslovima postao je za kapitalizam nemoguć.*) Prosečni mesečni indeks od više tačke ka nižoj tački. Iz toga proizilazi da takav sistem ne sadrži u sebi nikakav automatski mehanizam uravnoteženja obima investicija i štednje. Kejnz je pre svega istraživao problem zaposlenosti. a ne samo iz želje za investiranjem. Masovne nezaposlenosti s dubokim depresijama i padom nacionalnog dohotka. postavlja pitanje kako. na koji način.76 To je zato što iz jednačine Y = C + I porast elemenata uz nepromenjenu visinu C. i zastoj. što je. i inflacije. Kejnzijanska teorija definitivno napušta takve stavove u ekonomskoj teoriji. videlo se. s jedne strane. posebno ako se on pokušava pronaći u funkcionisanju samog tržišnog mehanizma. Od nivoa investicija zavisi da li će u privredi biti stanje: 1. kao dveju krajnosti cikličnih kretanja tržišnih privreda. međutim. Kapitalistički sistem. uzrokuje porast nacionalnog dohotka. To znači da investicije utiču na kretanje i fluktuacije dohotka i zaposlenosti. To znači da se u jednom periodu on može javiti kao nedovoljan. Masovna nezaposlenost. depresiju i deflaciju (opšti pad cena). a time i faktore koji određuju obim i kretanje zaposlenosti u privredi. kada dolazi do nezaposlenosti. rad. bez neke „pomoći“ sa strane.. s druge strane. 2. kapital). Neka druga kombinacija tih makroodnosa. Dakle. U kapitalizmu ne štede samo investitori radi investiranja već i sasvim druge osobe. karakteristika savremenih privrednih sistema. ili uz adekvatno smanjenje C. a najviši nivo uzlazne faze konjunkture (buma) u uslovima pune zaposlenosti i iskorišćavanja proizvodnih kapaciteta nosi sa sobom inflaciju.što dovodi do takve strukture investicija koja odgovara potrebama potrošača“. U naturalnoj privredi jedna osoba i štedi i investira. ili da bude previsok kada dolazi do inflacije.

nezaposlenosti i inflacije. s jedne strane. kada se nezaposlenost u zemljama Z. Evrope popela na oko 18 mil. dve krajnje tačke cikličnog kretanja kapitalističke privrede: nezaposlenost i depresija. DELOVANJE INVESTICIJA NA VISINU NACIONALNOG DOHOTKA I ZAPOSLENOSTI Slika 27 77 78 J. prepušten sam sebi. Isti probieni obrađujemo šire u delu u kojem razmatramo problem inflacije. posebno u toku 1974. u kojoj je stopa inflacije iznosila oko 10%. (Vidite šire u delu u kojem razmatramo probleme inflacije). 108 .77 Ekonomski razvoj pokazao je da u dugim vremenskim intervalima u razvoju kapitalizma investicije mogu da budu previsoke. Istina.kriza) bila je tada jedan od najvećih problema sveta.5%. No. situacija u drugim zemljama nije nimalo drugačija. To znači da je Kejnz analizirao i slučaj kada je I = S. uz prosečnu stopu inflacije od preko 11. i 1975. dakle.78 S tim u vezi rađa se kompleks mera anticiklične stabilizacione politike. i inflacija s preteranim investicijama (IS). taj problem on ne obrađuje u svojoj General Theory. Keynes: The General Theory of Employment. London. Navodimo kao primer V. već u How to Pay To War (Kako finansirati rat. 1940). na preko 9 mil. M. obavezno dovodi do ekonomske nestabilnosti. To su. Upravo zbog toga predlažu se mere makroekonomske politike koje treba da otklone ili ublaže te poremećaje i ekstremna kretanja u ciklusu: nezaposlenost i inflaciju. mada su negirali ciklična kretanja kao zakonitost kapitalističke privrede. 1936. Posleratni period dobar je primer za to. godini. s druge strane. kada se razvija inflacija tražnje (demand-pull inflation). Britaniju u 1973. Interest and Money. Promenljivost obima investicija je prema ovoj teoriji jedan od osnovnih faktora u analizi i regulisanju zaposlenosti i stabilnosti cena. u čemu su se oštro razlikovali u odnosu na Marksa. Nije ništa neobično da mu glavno delo počinje problemima zaposlenosti. To je pojava stagflacije.2 miliona. Danas je posebno istražen slučaj pojave nezaposlenosti u uslovima jače izražene inflacije. god. dva problema. Tada dolazi do inflacije. a broj nezaposlenih popeo se na 2. Samo u SAD nezaposlenost se povećala u 1975. Kejnz i celokupna neokejnzijanska teorija smatraju da tržišni sistem.

a investicije su podložne uticaju drugih brojnih faktora (marginalna produktivnost investicija.). kamata. Tačka preseka linije investicija (I) i štednje (S) u prvom položaju je tačka Ro koja označava tačku ravnoteže ili ekvilibrija na određenoj visini nacionalnog dohotka OM. Neko ih naziva i „investicijama za proširenje“ (V. Zagreb. zavisi od visine dohotka i samo sklonosti štednji. kod svih subjekata koji štede svoj dohodak usmerena u investicije. Štednja u tom slučaju nije uvek. koja se nalazi na dva nivoa I0 i I1 koji zavise od visine nacionalnog dohotka. to je ista osoba koja ne mora biti motivisana željom za investiranjem.Uz datu visinu štednje. EFEKTI INVESTICIJA I ŠTEDNJE NA NACIONALNI DOHODAK I ZAPOSLENOST Investicije i štednja prema kejnzijanskoj teoriji determinišu obim i nivo nacionalnog dohotka i obim zaposlenosti. Bubući da štednju i investicije obavljaju različiti subjekti. Prema tome. a tim se javlja problem rezauracije novca. štednja i investicije ne moraju se poklapati S > I . Bajt. proizvodnju i zaposlenost. mada osnovni odnos S=I < osaje i dalje najinteresantniji. konjunktura. Osnovi ekonomike. Promene u investicijama presudno deluju na kretanja nacionalnog dohotka. Štednja. investicije koje znače stvaranje novog realnog kapitala. poslovni izgledi. i dr. a i odnos između novčane i stvarne (realne) akumulacije drugi je faktor neokejnzijanske makroanalize i stabilizacione politike. uz novu tačku ravnoteže sa R0 na R1. Odvojenosti akta štednje i investicija omogućuje da svi neutrošeni (ušteđeni) delovi dohotka ne budu povezani investicijama. 1967. 7. Ordinata pokazuje visinu štednje i investicija prema kretanju visine nacionalnog dohotka.79 Vlasnici dohotka iz različitih pobuda štede. A.). ne samo na nivou pune zaposlenosti. Ovaj odnos se obično prikazuje preko krive kretanja investicija i linije štednje. pre svega. Uz osnovno delovanje investicija na nacionalni dohodak. videli smo. 109 . U tom slučaju nivo nacionalnog dohotka manji je od nivoa koji bi odgovarao nivou pune zaposlenosti (O). U drugom slučaju kriva investicija se 79 Ovde se pod iinvesticijama misli naneto i čiste investicije. U naturalnoj privredi. odnos štednje i investicija. povećanje investicija sa I0 na L. ali na različitim nivoima. Na grafikonu ukupne društvene štednje dodata je linija investicija. a to i ne mora biti. akt štednje odvojen je od akta investicija. dovešće do povećanja nacionalnog dohotka sa Y0 na Y1. ali i mnogo viši nivo zaposlenosti sa Z0 na Z1. novih sredstava za proizvodnju. Informator.

Nacionalni dohodak se nalazi u tački (R0 i R1). Nastaje stanje neravnoteže koja ne može dugo trajati iz sledećih razloga: 1. Zbog toga ni jedan drugi nivo nacionalnog dohotka. što uz postojeću liniju štednje (S) daje novu tačku preseka i ravnoteže R1 ali na znatno visem nivou nacionainog dohotka (OM1). INVESTICIJE. 110 . koji bi odgovarao nivou potpune zaposlenosti (OZ).pomera na viši nivo L. deluje na opadanje realizacije. 2) Kada stanovništvo više štedi u odnosu na investicione želje investitora. dobijamo sasvim drugi slučaj u privredi. 2. poslovnost će se normalno odvijati. ne može dugo ostati. ŠTEDNJA I DOHODAK Slika 28 Nivo nacionalnog dohotka je stoga određen presekom krive investicije i linije štednje. štednja stanovništva veća je od želje za investiranjem. porast štednje znači uzdržavanje (smanjenje) od potrošnje iz već poznatog odnosa Y = S + C. Tačka preseka tih dveju linija (R0 i R1) je ravnotežni nivo nacionalnog dohotka. uglavnom. koji nije ravnotežni. dakle. što znači da je to ravnotežni nacionalni dohodak. neće doći do gomilanja zaliha. Zato uvek mora upravo presek linije štednje i krive investicija da određuje ravnotežni nivo dohotka. Tu su moguća u objašnjelju tri slučaja: 1) Kada je nivo investicija koje preduzeća žele da preduzmu jednak nivou štednje (I = S) koju stanovništvo želi da uštedi. neće doći do naglih prodaja koje bi bile stimulans proizvodnje. Visina nacionalnog dohotka OM i OM1 manja je od nivoa nacionalnog dohotka. neće doći do neravnoteže. Pomeranje krive investicija naviše povećava nacionalni dohodak i zaposlenost sve bliže liniji pune zaposlenosti (ZZ). sve to. kada je S>I. 3. Takvo se stanje može nazvati ravnotežom u privrednom sistemu.

što dovodi. do vraćanja sistema na raniji ravnotežni nivo. konačno. . kojima bi tu ravnotežnu dakle imamo tačku odnos pomakli S<I ili štostanje više udesno.u zavisnosti od nivoa sklonosti na kojem štednji se seku i pada krive štednje.dolazi doinvesticijama nezaloslenosti (Sradne =G). a ovaj sa svoje5. štednjea to i investicija.4. snage Ravnotežno i kapaciteta. ne može dugo čime trajati bi seizistovremeno sledećih razloga: osigurao što je moguće veći nacionalni -padanjedohodak štednje znači uz štoveću puniju potrošnju zaposlenost. U svakoj drugoj tački željena štednja neće odgovarati željenim investicijama. -dolazi do proširenja ne samo proizvodnje i novih kapaciteta već i upošljavanje novih radnika. njihovo uravnotežavanje. prema Neravnoteža liniji pune zaposlenosti. (Y = C + S). ona postaju početak i kraj spiralnog kretanja jedne ekonomije koja se razvija. -porast zaposlenosti povećava dohodak stanovništva koji dovodi do porasta štednje i njeno podizanje do nivoa investicija. što.koja padadostiže proizvodnje i izjednačava i otpuštanja se sa radnika. One dovode do porasta ili pada nacionainog dohotka sve dok se štednja ne prilagodi nivou održivih investicija. stanje prema postkejnzijanskoj teoriji7. STATISTIČKI SISTEM URAVNOTEŽAVANJA ŠTEDNJE I INVESTICIJA Slika 29 Investicije su faktor koji u osnovi određuju sva ta kretanja. neravnoteže. Prema tome imamo sledeći niz međusobnih uticaja: 112 111 . 3) Savremena u trećem slučaju neokejnzijanska stanovništvo teorija i vlasnici nastojidohotka da pronađe formiraju i ponudi manju savremenoj štednjuinstrumente državi od želja za investiranjem.može. Konačno. -realizacija raste ubrzano i paralelno s porastom tražnje robe. dakle. Opšta ravnoteža u ekonomiji postiže se jedino u preseku krive štednje i investicija. u krajnjem slučaju. željenim i odgovarajućim 6.strane dolazideluje do nagomilavanja na porast štednje robe. se sve održava i na nivo investicija. da smanjuje bude nadohodak raznim nivoima stanovništva nacionalnog koji utiče dohotka na smanjenje. konačno. Njihovo nepodudaranje podstiče preduzeća da menjaju visinu investicija i nivo zaposlenosti. Porast ukupne investicija kupovinedovodi padajudo i postaju porastanedovoljne. nacionalnog dohotka.

.

i obrnuto. Teorijske osnove principa multiplikacije (šire videti u radu dr Lazar Pejić. Postavlja se pitanje koliko promeme u investicijama (porast ili pad investicija) dovode do promena nacionalnog dohotka (porast ili pad realnog nacionalnog dohotka). str. Beograd. Osnovno pitanje koje se ovde postavlja jeste: kako i koliko promene investicija utiču na promene. Već je do sada jasno da porast investicija mora da dovede do poraste realnog nacionalnog dohotka. 74106 (posebno iz aspekta Marksove ekonomske analize). 113 . Kahn: The Relation of Home Investment to Unemployment.PRIRODA I NAČELA U dosadašnjem proučavanju neokejnzijanske teorije može već sada da se zapazi da se kod multiplikatora80 radi o uticaju promena u investicijama i promena u štednji. F. Kahn. Kada raste jedan deo jedne celine. I. 1987. imamo već poznati odnos: Yd = f(C. June 1831. odnosno potrošnji na visinu zaposlenosti i promene nacionalnog dohotka. dr Miomir Jakšić: Principi makro-ekonomike. Videti: R. Prema prirodi multiplikatorskog delovanja očito je da će porast investicija dovesti do povećanja realnog nacionalnog dohotka. u većem obimu od samog 80 Princip multiplikatora prvi put u ekonomsku nauku uvodi R. MULTIPLIKATOR INVESTICIJA 1) MULTIPLIKATOR INVESTICIJA . pod pretpostavkom da se drugi delovi adekvatno ne smanje. odnosno visinu nacionalnog dohotka i zaposlenosti. većem ili manjem obimu. G). da li smanjenje obima investicija dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka u istom. treba da raste i celina (nacionalni dohodak). To znači da se kod multiplikatora postavlja pitanje da li povećanje investicija dovodi do povećanja nacionalnog dohotka u jednakom ili većem obimu.GLAVA DRUGA TEORIJA MULTIPLIKATORA I AKCELERACIJE 1. Dakle. jer „investicije nisu ništa drugo nego upravo deo realnog nacionalnog dohotka“. a ne Keynes.

ali sa stanovišta komparativne statistike. To je velikim delom i određivalo delovanje i pravce akcije ekonomske politike u depresiji kada je. pri čemu je Im .. dakle u uslovinma razvoja. značaj procesa muitiplikatora investicija je višestruk: 1. On služi kao osnova za vođenje odgovarajuće ekonomske politike u fazi depresije ili prosperiteta. Samuelson.81 To je broj kojim treba da pomnožimo promene u inicijalnim investicijama I0 da bi se dobila promena u nacionalnom dohotku: 81 114 P. Multiplikator je brojčani koeficijent koji pokazuje koliko će puta da se poveća ili smanji realni nacionalni dohodak sa svakim povećanjem ili smanjenjem investicija. cit. pre svega.koeficijent multiplikacije.000 jedinica.porasta investicija. Prema tome postoji dinamički iznos: ΔY > I. str. op. On pokazuje uzročnu povezanost i pravac delovanja promena investicija na nacionalni dohodak. Smamjemje investicija s druge strane dovešće do smanjenja nacionalnog dohotka u većem obimu od smanjenja samih investicija prema sledećem iznosu (-Δl<-ΔU). A. Im = 1 + i + i21+ i3 + i4 + i5 + K + in −1 + in = 1− i Povećanje. Multiplikator pokazuje odnos promena u nacionalnom dohotku prema promenama u početnim (inicijalnim) investicijama. Dakle.000. multiplikator iznosi 2. Teorijski gledano. ΔY Im = I0 Ukoliko je nacionalni dohodak porastao za 10. 2. . 2) PROCES MULTIPLIKATIVNOG DELOVANJA AUTONOMNIH INVESTICIJA Pojam i prirodu multiplikatora smo do sada obradili. odnosno ΔY = ΔI • Im. Imajući u vidu navedenu prirodu i značaj multiplikatora investicija sada ćemo da pogledamo sam proces multiplikativnog delovanja investicija na dohodak. Sada bi trebalo da se istraži mehanizami uspostavljanja ravnoteže realnog nacionalnog dohotka u kejnzijanskom modelu u uslovima neprekidnih promena koje se u privredi događaju. Stoga je pad investicija u fazi depresije i nezaposlenosti izuzetno nepovoljan. trebalo delovati na stimulisanje investicija. To je dinamički aspekt multiplikativnog delovanja autonomnih investicija. odnosno smanjenje svake jedinice investicija treba da dovede do multiplikativnog ili umnoženog povećanja ukupnog nacionalnog dohotka. jer deluje snažno na još veći pad nacionalnog dohotka i zaposlenosti. porast imacionalnog dohotka biće veći od porasta samih investicija za izvestan iznos. uz investicije u istom periodu od 5. a ne s dinamičkog aspekta. 253.

70 0.60 0.Y = Im-I0 I = Io + Id U brojčanom izrazu to bi moglo da se prikaže na sledeći način: 5.40 0.20 0. dakle marginalna sklonost potrošnji 0.30 0. Prema tome. To znači da je dodatak investicija multiplikator. onda će povećanje ili smanjenje nacionalnog dohotka da bude upravo toliko veće ili manje od povećanja ili smanjenja investicija.60 0.20 0.57 1. multiplikator 2.50 0. Sada promena dohotka ima sledeći izraz: 1 ⋅ I0Y= 1− c Promene autonomnih investicija pomnožene investicionim multiplikatorom dovešće do znatno većeg rasta nacionalnog dohotka. Videli smo već iz iznesenog da se multiplikator dobija kada se nastalo povećanje nacionalnog dohotka u određenom periodu podeli s povećanjem investicija: Im = MSS 0.000 Y Ako je.70 0. na primer.80 0. multiplikator je 3. multiplikator će da bude veći ukoliko je promena nacionalnog dohotka veća.33 2.00 5. Autonomna promena I0 dovešće do promena nacionalnog dohotka Y prema sledećem odnosu: ΔY11 =ili ΔY =⋅ ΔI0 ΔI0 1 + c1− c Koeficijent 1/(1-c) naziva se globalni investicioni multiplikator. On je uvek recipročan graničnoj sklonosti štednji.000 MSC 0.30 0.000 ==2 ΔI0 4.90 0.90 1.50 multiplikator je 2.00 ΔY 8.43 1.80 0. Ukoliko je ova sklonost 1/3.10 0.40 0. 115 .00 3. u odnosu na visinu primarne inicijalne investicije.50 2.50 0.000 I•2 = 10. onda je multiplikator x.25 1.10 - Im 10.00 Ukoliko je.00 1.11 1. ukoliko je 1/x. a upravo proporcionalan graničnoj sklonosti potrošnji.

75 (to znači 0.75 Granična sklonost potrošnji je 0. imaćemo Y=C0+CY+I0 i dalje Y= 1⋅ (C0 + I0 ) 1− c Pošto je 1= Im . time se daje proizvođačima oprema dodatni dohodak od 100 dinara.75 = 3. Ukoliko se. itd.5 1 − 0. to je Y = Im (C0 + I0 ) 1− c Multiplikator je nisko vezan za sklonost potrošnji. Međutim.1 >1 1− c 3) MULTIPLIKATOR I MARGINALNA SKLONOST POTROŠNJI Multiplikator je u stvari brojčani koeficijent koji pokazuje koliko će puta da se poveća ili smanji nacionalni dohodak sa svakim povećanjem ili smanjenjem investicija.25 se štedi. To je.75 delova jedinica se troši). Pretpostavimo da smo u funkciji potrošnje imali sledeće parametre C = C0 + cY ili C = 100 + 0. Multiplikator 116 . a 0. Proizvođači ovih dobara povećaće svoju proizvodnju i stvoriće nove dohotke u tim granama koje proizvode sredstva za potrošnju. a uštedeti 18.2 dinara. kada se efekti prošire na celokupnu privredu. na primer. manji je od rasta nacionalnog dohotka u procesu multiplikacije.75 te jedinice.75YIm = 0. dakle broj kojim treba da se pomnože promene u investicijama da bi se dobile promene u realnom nacionalnom dohotku. Im•ΔIo = ΔY Pođemo li od marginalne sklonosti potrošnji c=ΔC/ΔY i od pretpostavke da je I=I0 (dakle. doći će do većeg porasta globalne potrošnje u odnosu na rast primarnih investicija. rast potrošnje S.75. nastao je iz autonomnih investicija. Znači. Ukoliko je sklonost potrošnji 0. to će proizvođači potrošiti 75 dinara na potrošna dobra. a 0.25 se štedi. Ukoliko ovi vlasnici dohotka imaju sklonost potrošnji 0. uloži u investicije 100 dinara. to znači da će oni sa svoje strane utrošiti 56. postoje samo autonomne investicije). posle određenog vremena od nastanka inicialnog investicionog impulsa.75 što znači da se od svake jedinice dodatnog dohotka (dY) odvaja u potrošnju 0.8 dinara.

0 56. dodatni dohodak (multiplikator) je manji. a proces multiplikacije kraći.7 23.0 56. prikazaćemo na ovom primeru. u procesu multiplikacije investicija kao ograničavajućeg faktora je prisutno samo pod određenim pretpostavkama.8 71.4 300.0 3.0 18. = 400 a to znači da je multiplikator jednak: 1 ⋅ 100 = 4 3 1− 4 U navedenom primeru multiplikator je 4. Delovanje sklonosti štednji. Na taj način stvarni multiplikator je veći od teorijskog multiplikatora kojim se obično operiše u udžbenicima makroekonomije.kojim autonomne investicije deluju na potrošnju u ovom slučaju iznosi 3.2 31. Zbog toga se sklonost potrošnji obično i naziva multiplikatorom nacionalnog dohotka. Primarni dohodak od 100 jedinica inicijalnih investicija proizveo je ukupno 400 jedinica.2 31. od multiplikacije investicija završiće se onog momenta kad se ukupni inicijalni prihod (npr. Kako se celokupna sekundarna potrošnja dohotka odvija.8 14. 117 .0 Iz navedenog pregleda može se izvući sledeći niz: Y = 100 + 75 + 56.2 42. što indirektno (s određenim odgođenim efektima u vremenu) ponovo dovodi do porasta investicione potrošnje.7 23.9 51.0 75. naime da je visina formiranja štednje u tom procesu identična tezauraciji dohotka (ds=dT).2 + 31. PROCES MULTIPLIKACIJE INVESTICIJA I STVARANJA SEKUNDARNE POTROŠNJE82 Efekti u procesu A B C D E F N Ukupno Dohodak (Y1+∆Y1) 100. veći je dodatni dohodak i proces multiplikovanja duži. Prvobitna inicijalna investicija od 100 jedinica dovešće do celog niza izvedenih ili sekundarnih oblika potrošnje. pa nastaje ceo lanac sekundarne potrošnje. To će da se dogodi zato što je multiplikator investicija jednak recipročnoj vrednosti granične štednje dakle: Im = Im = 82 1 ⎛1⎞ ⎜⎝1 − s ⎟⎠ Ukoliko je nacionalna sklonost štednji veća.0 Štednja (S1+∆S1) 25.2 42.. 100 jedinica) prelije preko sklonosti štednje u štednju.1 400.6 8. Obično se pri tome ne uzima u obzir da se štednja ulaže u banke ili plasira na finansijskom tržištu.0 Potrošnja (C1+∆C1) 75..5 dok kod dohotka iznosi 4.9 1 19.0 10. ako je sklonost potrošnji veća.2 + 42.8 17.7 100.7 + . Suprotno navedenom.

Ekonomski sistem u jednom dinamičkom modelu ponovo se nalazi u ravnoteži koja osigurava novu jednakost štednje i investicija. Porast nacionalnog dohotka je četiri puta veći od porasta investicija. gde OYe označava stari.75 i štednji od 0. str. Tako je sada ravnotežni nacionalni dohodak jednak 1400 jedinica. a YeY1 novi nivo ravnotežnog nacionalnog dohotka. Zagreb. . to bi trebalo da dovede do multiplikovanog dohotka od 400 jedinica (100 • 4).40 jedinica. Taj nivo je rezultat novog preseka nove linije investicija I1 s linijom štednje S u tački R1. str. Uzmimo da je došlo do dodatne. 152. (Vidi A. on može da se odvija i dalje.. tada je Y1 = Ymax. 349)..Tada prestaje dalji proces multiplikacije. Naime..25 dakle uz multiplikator od 4. To je na dijagramu štednja . Šošić: Proizvodnja. Bajt: Osnovi ekonomike.proizvodni multiplikator zbog njegovog višestrukog delovanja u privredi. Svaki detaljni rast investicija i dohotka (odnosno drugih oblika potrošnje) dovodio bi do inflacije. Navedeni slučaj vredi za privredu u kojoj je nivo pune zaposlenosti na visini dohotka od 1. 1967. Neki autori nazivaju taj multiplikator investicija . Informator. U našem dijagramu to je veličina OYl. Multiplikator investicija83 grafički bi mogao da se prikaže na sledeći način: MULTIPLIKATOR INVESTICIJA Slika 30 Pođimo u gornjem grafičkom prikazu od napred izložene analize nacionalnog dohotka i od pretpostavke da se jedan kapitalistički sistem nalazi u ravnoteži i da je kod nivoa investicija (YeR0) od 1000 jedinica nacionalni dohodak (OYe) jednak 1000 jedinica. ali samo na bazi novog inicijalnog priliva. Navedeni proces multiplikacije investicija može da se prikaže i u dinamičkom obliku na sledeći način: 83 118 Dr B. Samo toliki porast dohotka i može da dovede do toga da nivo nacionalne štednje bude jednak novim investicijama.investicija odgovora tački R0 (presek krive štednje i investicija). nove investicije (Δ < I0) od 100 jedinica pri marginalnoj sklonosti potrošnji od 0.

To u krajnjem slučaju dovodi do većeg porasta nacionalnog dohotka nego što je bilo primarno povećanje investicije. izražavajući određeni odnos između investicija i nacionalnog dohotka.DINAMIČKI PRIKAZ MULTIPLIKATORA INVESTICIJA Slika 31 Prema tome. dobićemo visinu porasta nacionalnog dohotka koji se stvara u procesu multiplikacije. konačno ne može da zameni jednu naučnu analizu unutrašnjih odnosa proizvodne strukture ni analizu socijalno-ekonomskog i klasnog karaktera proizvodnih odnosa u kapitalizmu posebno danas. kada primarno povećanje investicija pomnožimo s multiplikatorom. pad nacionalnog dohotka biće veći za visinu negativnih multplikativnih efekata. Funkcija investicija time dobija sledeće oblike: I = Io + iY. kod pada investicija. Suprotno navedenom. uz navedenu primarnu promenu. nastaje ceo niz sekundarnih investicija i oblika potrošnje pri čemu je svaki naredni oblik potrošnje manji od prethodnog za visinu sklonosti štednji. Teorija multiplikatora bazira se na funkciji potrošnje. Fluktuacije u investiciji (određene krivom granične efektivnosti kapitala u odnosu prema kamatnoj stopi) uzrokuje promenu u potrošnji koja će izazvati znatno veće promene u dohotku. odnosno za deo nacionalnog dohotka sadržanog u obliku štednje. s promenama u investicijama. 119 . I = Io + iY funkcija investicija Dakle. Multiplikator investicija.

Sekundarna zaposlenost 84 Multiplikator zaposlenosti A. radi pojednostavljenja. 2) ODVIJANJE PROCESA MULTIPLIKACIJE ZAPOSLENOSTI Proces multiplikacije zaposlenosti u privredi odvijaće se na sledeći način: Wz=Wz1+Wz2+Wz3+…+Wzn-1+Wzn=M•Wz1 Wz=Mn•Wz1 Prema tome. Proizvođači tih dobara se podstiču da prošire proizvodnju. kojima je sklonost potrošnji velika. svaki porast potrošnje. povećaju investicije i kapacitete. štednje i potrošnje može da se posmatra ne samo sa stanovišta odnosa nacionalnog dohotka i investicija već i sa stanovišta ponašanja zaposlenosti. depresije. Radi pojednostavljenja pošli smo od pretpostavke da nije nastupio porast produktivnosti rada u proizvodnji sredstava potrošnje. poreskim rasterećenjima i sl. Taj deo novouposlenih radnika dobija novi novčani dohodak kojim utiče na tržište novim kupovinama robe. na novi porast investicija i zaposlenosti. Proširenje investicija i proizvodnje redovno uzrokuje povećanje tzv.uz dobijanje izvesnog dodatnog dohotka (javnim radovima. što pak utiče na dalje povećanje proizvodnje. koja povremeno prati razvoj kapitalizma. a i potrošnje i smanjenje štednje do multiplikujućeg porasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti. proučavamo tek posle multiplikatora investicija. do daleko većeg obima zaposlenosti nego što je bio prvobitni početni iznos zaposlenosti. To je novo zaposlenje dodatnog broja radnika koji su do tada bili nezaposleni i bez dohotka.2. Dolazi do lančane reakcije koja u krajnjem slučaju dovodi do multiplikativnog porasta zaposlenosti. Hahna (1931) prethodio je Keynesovom multiplikatoru investicija mada ga mi ovde. Trošeći svoj dohodak na potrošna dobra potrebna za egzistenciju raste ukupna efektivna tražnja za tim dobrima. sekundarne zaposlenosti. treba da uzrokuje porast primarne zaposlenosti .) većem delu stanovništva i to nižih dohodnih grupa.84 U situaciji masovne nezaposlenosti i krize ili. koja je inače niska u tim periodima. a ni promena u organskom sastavu kapitala. tj. po novoj ekonomskoj terminologiji. 120 . i ovde postoji činjenica da povećanje investicija koje je inicirano novim rashodima za zapošlavanje. MULTIPLIKATOR ZAPOSLENOSTI 1) POJAVA PROCESA MULTIPLIKACIJE Problem investicija. odnosno. odnosno da je došlo do automatskog reagovanja potrošnje dohotka novozaposlenih na novo upošljavanje i dohodak nastao iz toga. Tada se pojavljuje delovanje multiplikatora zaposlenosti.

Sada ćemo da razmotrimo obrnut slučaj: kriva investicija ostaje nepromenjena.smanjenje investicija. To je bila pretpostavka od koje smo morali da pođemo da bismo jasnije sagledali delovanje investicija na visinu i ponašanje nacionalnog dohotka. pad sklonosti potrošnji i porast sklonosti štednji uzrokuje multiplikujući pad nacionalnog dohotka i zaposlenosti. to može da se vidi iz dijagrama: DELOVANJE ŠTEDNJE NA NACIONALNI DOHODAK I ZAPOSLENOST Slika 32 Kriva sklonosti štednji pomerila se nagore (S0 – S1). a kriva štednja ostala je nepromenjena. dok linija investicija ostaje nepromenjena (horizontalna i paralelna s apscisom). a štednja se menja kao rezultat veće štedljivosti (usled menjanja sklonosti štednji ili potrošnji). Povećanje sklonosti 121 . Kako pri tome promene u ponašanju štednje deluje na visinu nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Suprotno tome .povećava se nekoliko puta u odnosu prema inicijalnoj (Wz1) u zavisnosti od visine multiplikatora. potrošnje i štednje. 3. što znači da je neposredno povezan s mnltiplikatorom investicija. dakle. najuže je povezan s ponašanjem investicija. PARADOKS ŠTEDNJE Promene u investicijama neposredno deluju na visinu nacionalnog dohotka kada sklonost štednji (koja je komplementarna sklonosti potrošnji) ostaje nepromenjena. Zbog toga je dolazilo do promene samo kod krive investicije. Multiplikator zaposlenosti.

Takva pretpostavka o delovanju štednje na nacionalni dohodak moguća je samo u „čistom“ modelu u kojem postoje preduzetnici (investitori) i štediše. Međutim. TEORIJA AKCELERACIJE Savremena neokejnzijanska ekonomska teorija. takva pretpostavka je daleko od odnosa u realnoj privredi u kojoj postoje intermedijatori. Videti J. utvrdila je i postojanje određene zakonitosti u kretanju nacionalnog dohotka i potrošnje. istražuje se delovanje promena u ponašanju pojedinih oblika potrošnje (fiksnog kapitala. na novi položaj S1. Princip akceleracije investicija i potrošnje poznat je pod nazivom Kahn-Aftalionove teorije (R. Ona je istovremeno dalja od vertikalne ose (Z) koja označava smanjenje nacionalnog dohotka za visinu M0M1. kada stanovništvo manje troši (veća štednja). Pretpostavka o jednakosti akumulacije i investicija ostaje i dalje prisutna i u takvim uslovima. a kapitalisti nisu voljni da povećaju svoje investicije. a. „smanjivaće se proizvodnja i nacionalni dohodak sve dok stanovništvo ne osiromaši toliko da zbog toga bude prinuđeno da smanji štednju i poveća potrošnju do nivoa na kome kapitalisti mogu ponovo da unosno investiraju“. Revue d’économie Politique. (gde je prvi put upotrebljen izraz akcelerator). iako se jednakost (ravnoteža) uspostavlja ex post. 1909. Aftalion)85 premda 85 A. osim principa multiplikatora investicija i zaposlenosti. To znači da promene nacionalnog dohotka zavise od ponašanja investicija i potrošnje. Clark: Business Acceleration and the Law of Demand.štednji pomera krivu štednje naviše. 122 . Aftalion: La réalite des Sumproductions generales. M. 4. Pri navedenom procesu pomeranje krive štednje nagore dovešće do multiplikujućeg smanjenja dohotka za veličinu multiplikatora. s druge strane. upravo ušteđene iznose dohotka podvodi investicijama tako da prethodni proces nema veće značenje osim običnog teorijskog modela iz kojeg bi trebalo videti delovanje štednje na nacionalni dohodak i potrošnju stanovništva odnosno pojavu nekog oblika „paradoksa štednje“. Novi ravnotežni nivo nacionalnog dohotka je za navedeni iznos manji. Journal of Political Economy. obrtnog i robe široke potrošnje) na ponašanje investicija. a naročito razvijen bankarski sistem koji „uskače“ i popunjava nedostatak sredstava kompenzuje preteranu štednju „svojim“ sredstvima. Savremena makroanaliza prelazi na teren međuodnosa investicija i potrošnje. Naime. Pri tome se dobija novi presek s linijom investicija I u tački R1 koja je sada nova ravnotežna tačka. odnosno za relativni porast profita kapitalista preduzetnika. To znači. Investiciona teorija (multiplikator) ukazuje na to da je autonomno investiranje faktor ponašanja dohotka na investicije. a isto tako i delovanje potrošnje na investicije. XXV. Kahn i A. To je opet vezano sa snižavanjem kamatne stope i povećanjem preduzetničke dobiti. 1917.

Princip akceleracije polazi od toga da sva sredstva za proizvodnju ne prenose u celosti svoju vrednost na novi proizvod.se pogrešno pripisuje Keynesu. To je vrednost od 11 miliona godišnje. PROCES AKCELERACUE POTROŠNJE I INVESTICIJA 1. odnosno 1 milion. ipak se radi o drugim makroodnosima. on se u toku godine samo manjim delom troši zavisno od veka trajnja. godina Realizacija (god. Bruto-godišnje investicije iznose jedna mašina. odnosno investicija i nacionalnog dohotka. 123 . a godišnja vrednost realizacije 10 miliona.) 1 1 U navedenom slučaju nema delovanja akceleratora. Pođemo li od normalne pretpostavke da investicije. opšti uslovi privredne ravnoteže osigurani su pod pretpostavkom poznatih odnosa. što s onom jednom koja se normalno otpisuje i zamenjuje iznosi ukupno 11 mašina na godinu.000 10 10 Neto investicije 0 0 Bruto investicije 1 mašina 1 mašina Vrednost brutoinve sticije (mln.000 2. zavise od nivoa i visine nacionalnog dohotka. Zamenom mašine obavlja se samo prosta reprodukcija. Y = C + I. Kod predmeta rada gotovo je isto jer se zbog kontinuiteta reprodukcije nabavljaju u većim količinama (zalihe). Na primeru opreme objasnićemo princip akceleracije. Neka je stepen iskorišćenja 100%. a to znači da će se svake godine nabaviti još 10 mašina. dakle da im je vrednost daleko iznad one koja se u jednom periodu utroši. Iz navedenog odnosa vidljivo je da je princip akceleracije samo modifikovani princip multiplikacije investicija s ugrađenim drugim makro-agregatima.) miliona Mašine 2. godina 2. Mada su principi isti. kao i potrošnja kod Keynesa. Pretpostavimo da u trećoj godini dođe do porasta realizacije gotovih proizvoda koji se proizvode tim mašinama od dva na tri miliona ili 50%. koji je u svojoj teoriji istraživao uzajamno delovanje promena nacionalnog dohotka i potrošnje. dodatne investicije. Tu se ne javljaju nove. fizičkog i moralnog rabaćenja idr. Neka se takvo stanje zadrži prve dve godine. Pretpostavimo da u jednom preduzeću fiksni kapital iznosi 10 mašina čija dužina korišćenja iznosi 10 godina i da se svake godine otpisuje po jedna mašina zbog vremenske amortizacije. odnosno Y=C+S kada je S = I. Broj mašina će se povećati od 10 na 20. Ukoliko se radi o fiksnom kapitalu (opremi).

tehnologija. ovo delovanje može da bude i u obrnutom. godina Godišnja prodaja 3. što znači da promene u visni potrošnje dovode do akceleratorskog (ubrzavajućeg) efekta na visinu i nivo investicija. bruto-investicije 11 mašina. godina 4. ali je ponašanje ovih dveju veličina identično ponašanju akceleratora fiksnog kapitala. Neto-investicije iznose 10 mašina. Što je vreme reagovanja tražnje sirovina na promene realizacije kraće. odnosno nabavka će da se svede na visinu zamene (jedna mašina) ako dođe do toga da prodaja ostane na nivou prethodne godine. negativnom smislu. Stepen akceleracije stoga se izražava kao odnos između promena potrošnje i indukovanih investicija: Ak = In C 1 − ( C 1 − 1) Taj odnos u literaturi je poznat pod nazivom koeficijent akceleracije. Pre svega potrošnja. Javlja se jedan nov princip internog cikličnog mehanizma unutar jednog velikog ekonomskog sistema. Iz navedenog bi mogli da se izvuku neki opšti zaključci. u trećoj godini mora proizvesti i nabaviti ukupno 11 mašina. Povećanje proizvodnje (i realizacije) samo od 10% ne dovodi do porasta potrošnje sirovina i poluproizvoda od 10%. to je veća postotna promena tražnje obrtnog kapitala na promene realiaacije. dakle da uopšte nije promenjena. Dalja karakteristika akceleracije je da će nove investicije ili indukovane investicije pasti na nulu. Naime. nova organizacija idr.000 5. bez obzira na kojoj 124 11 11 11 .000 4. Naravno. porast tražnje proizvodnja u visini od 10% dovešće do porasta tražnje sirovina i poluproizvoda u visini od 200%. od odnosa zaliha i potrošnje sirovina i poluproizvoda zavisi kakvo će da bude to delovanje.). Ukoliko se zalihe obrću dva puta godišnje.000 Mašine 20 30 40 Neto investicije 10 10 10 Bruto investicije 11 11 11 Vrednost Porast realizacije samo od 50% (sa 2 na 3 milijarde) imao je porast nabavke (i proizvodnje) mašina od deset puta u odnosu prema prethodnom stanju (ili 1000%). Sada se umesto jedne mašine koja se zamenjivala redovno svake godine. Promene investicija (dezinvesticija) izazvane promenama u realizaciji (tražnji) proizvoda nazivamo indukovano investiranje za razliku od autonomnih investicija koje su posledice delovanja inteme stope unosnosti investicija (novi proizvodi.SADA IMAMO DALJI PROCES REALIZACIJE I NABAVKE MAŠINA: 3. Ista interpretacija može da se da i za trajna potrošna dobra. bez obzira na visinu koju je postigla. mora stalno da raste iz godine u godinu. Zadržavanje prodaje na istom nivou. već mnogo više od toga. Gotovo identično delovanje javlja se i kod obrtnog kapitala. Povećanje potrošnje samo za izvestan postotak (ΔC) izaziva mnogo veći porast investicija (ΔI). godina 5. što je posebna strana ovog principa.

Depresija stoga nastupa kada potrošnja prestaje da raste. 125 . U periodu pada finalne tražnje i potražnje dolazi do dezinvesticija i neuposlenih kapaciteta (što je predstavljeno u ovom slučaju u jasno izraženom internom cikličnom mehanizmu dužine BC). dakle i ako apsolutno ne pada. koju karakteriše porast stanovništva i tehnički progres. Ako prodaja padne ispod prošlogodišnjeg nivoa. I. a neto-investicija za svih 100%.finalna potrošnja. ali zbog stalnog porasta organskog sastava kapitala dolazi do rasta tražnje investicija uz relativno nisku zaposlenost ili pad zaposlenosti (porast nezaposlenosti). To znači da visina investicija neposredno zavisi ne samo od visine već i dinamike promena. .investicije za zamenu. premda ne mora biti negativna. njome indukovane investicije preduzeća rastu redovno znatno brže od rasta potrošnje. U periodu sporijeg rasta finalne potrošnje AB. proces prosperiteta može da bude zaustavljen i kada je stopa porasta prodaja relativno niža od te u prethodnom periodu.je to visini. Reagovanje neto-investicija na promene realizacije od velikog je značaja za ovaj proces.86 To može da se uoči iz ovog grafikona: PROCES AKCELERACIJE I POJAVA DEZINVESTIRANJA Slika 33 Pri navedenom to su: D.Iz U periodu kada potrošnja (G) ubrzava svoj rast u visini OA. a efekti multiplikatora danas se osećaju i na međunarodnom planu kroz sve užu 86 U modernoj privredi. povećanja ili pada potrošnje u određenom periodu. a neto-investicije padaju na nulu jer su investicije na nivou zamene (OE).dezinvesticije. bruto investicije padaju na nulu. Princip akceleracije ne deluje samo u jednom preduzeću već u celoj privredi. njome se indukovani rast dodatnih bruto-investicija smanjuju sve do trenutka kada finalna potrošnja počinje da stagnira (oko tačke Al. principi akceleracije javlja se uglavnom kao pozitivan faktor ubrzanja. već se samo zadržala na prošlogodišnjem nivou.bruto investicije. G. S druge strane. dovodi do pada bruto-investicija za 90%. odnosno Bl). Nastupa poznati proces dezinvestiranja.

zatim proizvodnja trajnih potrošnih dobara i. zbog kasnijeg reagovanja. ili krize najveće usporavanje ili pad proizvodnje pokazuju. Gotovo identičnu sliku dobijamo u uslovima negativnog akceleratora (donji deo gornje slike). Međutim. godine. kriva tražnje robe široke potrošnje OH s odgovarajućom krivom investicija (I3). i 1976. roba široke potrošnje. Podsticanje potrošačke tražnje domaćinstava i države koristi se za pokretanje fiksnih investicija što bi trebalo da dovede do generisanja agregatne tražnje. proizvodnja robe široke potrošnje. konačno. a tek na kraju sredstva robe široke potrošnje (drugi odeljak reprodukcije). takođe. To navodi većina savremenih preduzeća da se radi ublažavanja i „amortizovanja“ negativnih efekata depresivnih stanja na dohodak odlučuju na vrlo disperziranu strukturu proizvodmje (uključujući sve oblike proizvodnje . REAGOVANJE POTROŠAČKIH DOBARA U FAZAMA PROSPERITETA I DEPRESIJE Visoka elastičnost Sporije reagovanje Mala elastičnost Prosperitet Depresija Investiciona oprema Trajna potrošna dobra Roba široke potrošnje Investiciona oprema Trajna potrošna dobra Roba široke potrošnje Najveću elastičnost potrošnje na promene dohotka i tražnje imaju sredstva investicione potrošnje. porast agregatne tražnje i realizacije neće dovesti do porasta fiksnih investicija i novih kapaciteta. U periodu recesije. U takvim slučajevima javlja 126 . na kraju. zatim trajna potrošna dobra. tehnološkoj i razvojnoj povezanosti idr. Kriva tražnje investicionih dobara (opreme) u fazi prosperiteta (gornji deo slike) u tački P1 doživljava brz zaokret. To se može videti iz sledećeg grafikona (Slika 34). Istina.povezanost nacionalnih ekonomija. investiciona dobra (oprema). deluje kao amortizer negativnih uticaja i u fazi uspona i u fazi depresije. Nešto zatim reaguje kriva tražnje trajnih potrošnih dobara AF uz odgovarajuće reagovanje investicija na tu tražnju (I2) i. a investicije će sporije da reaguju. izostaće tražnja investicionih dobara (opreme). Da vidimo sada kakvu elastičnost pokazuju pojedini proizvodi u fazama prosperiteta i kontrakcije u privredi u povezanosti s procesom akceleracije. Porast kapaciteta pomoću fiksnih investicija treba da osigura dugoročni trend uspona proizvodnje i zaposlenosti.opremu. ukoliko izostane porast kapaciteta preko fiksnih investicija. Zbog bržeg padanja tražnje (i dohotka) u proizvodnji opreme. trajna i potrošna dobra). porast agregatne tražnje se redovno odražava na povećanje cena i inflacione poremećaje. U periodu prosperiteta najbrži porast proizvodnje pokazuju grane koje proizvode investicionu opremu (prvi odeljak reprodukcije). pri čemu investicije (I1) pokazuju tendenciju brzog reagovanja. u izvozno-uvoznoj zavisnosti. zatim trajna potrošna dobra i napokon. roba široke potrošnje. ukoliko postoje neiskorišćeni kapaciteti i visoka stopa inflacije u privredi. Korišćenje akceleracije kao mehanizma oživljavanja privredne aktivnosti nalazimo u kapitalističkim privredama 1975. kroz prenošenje deflacionih ili inflacionih trendova iz jedne zemlje u drugu.

a on ponovo dovodi do porasta izvedene potrošnje. potrebne su nove investicije. INTERAKCIJA MULTIPLIKATORA I AKCELERACIJE Do sada smo razmatrali delovanje multiplikatora i akceleratora odvojeno. utiče na porast nacionalnog dohotka. Nova potrošnja (njen rast) određuje ponašanje investicija.se tendencija korišćenja javnih investicija i deficitnog finansiranja. REAGOVANJE POJEDINIH OBLIKA TRAŽNJE U ZAOKRETU KONJUNKTURE Slika 34 5. i poreske stimulacije lične i investicione potrošnje. s druge strane. Da bi povećana potrošnja mogla da se zadovolji. posebno kada izostane reagovanje investicija u fiksni kapital (instalisane kapacitete). svakog za sebe. čime prelazimo na 127 . s jedne strane. To se upravo i dogodilo u kapitalističkim privredama u najnovijim pokušajima stabilizacije i oživljavanja privreda vodećih kapitalističkih zemalja. ta dva multiplikatora deluju paralelno i uzajamno su u uskoj vezi. već prema sklonosti potrošnje. Međutim. Poznato je da porast potrošnje.

teren delovanja akceleratora. imaćemo: ΔCt = pΔYt −1 a indukovane investicije zavise od promena investicija u tekućem. Porast proizvodnje u drugoj godini iznosiće 20 + 10 + 13 = 43. 1939. Review of Economic Statistics XXI. Treba samo razviti jednačine: ΔTt = ΔTt + a (ΔCt − ΔCt −1 )+ p ⋅ ΔYt −1 Treba poznavati samo proizvodnju prethodna dva perioda i veličine „p“ i „a“. U jednoj stvarnoj privredi u razvoju.9.5 -10 = 11. Model delovanja polazi od toga da je proizvod u jednom periodu rezultat tri oblika utrška: porasta autonomnih izdataka (Ti) i indukovane potrošnje (Ci). imamo ovaj odnos: ΔYt = ΔTt + ΔIt + ΔCt Kako indukovana potrošnja zavisi od porasta proizvodnje u tekućem. Ovde ćemo ga dati u nešto skraćenom obliku. U drugoj godini uz graničnu stopu potrošnje od 0. Bajt. a „a“ koeficijent akceleracije. što je kasnije razradio i u svom poznatom delu Economics.5 = 10 jedinica. u odnosu na bazni period ΔIi=a(ΔCt-ΔCr-l). U trećoj godini uz istu sklonost potrošnji od 0. ali ne i pune zaposlenosti. Taj porast potrošnje dovešće do porasta indukovanih investicija u visini od 13 × 1.88 87 88 Prvi autor koji je razradio ovo područje uzajamnog delovanja multiplikatora i akceleratora je P. Navedeni proces uzajamnog delovanja multiplikatora i akceleratora može da se prikaže i na jednom dosta instruktivnom tabelarnom pregledu koji je pripremio dr A. što je i normalnije za jednu privredu. 1967.3. Potrošnja je u trećoj godini (21. u odnosu na bazni period. U daljem razmatranju tog delovanja poći ćemo od pretpostavki visoke zaposlenosti. Prema tome. Uz graničnu sklonost potrošnji „p“ od 0. Sada taj slučaj može dalje da se razvije. posebno danas u uslovima nepotpune zaposlenosti. Bajt: Osnove ekonomike.5 u toj godini utroši 21. Samuelson: Internaction Beetween the Multipler and the Principle of Acceleration.3 = 13.9 jedinica.5) veća od potrošnje u prethodnoj godini.5 imaćemo direktnu potrošnju 20 × 0. multiplikator i akcelerator deluju istovremeno i uzajamno se podstiču. Zagreb. Na taj način povećanje proizvodnje tog perioda iznosi 20 + 13 + 16.5 multiplikator će biti 2. Akcelerator će biti 1.5 jedinica (uz štednju od 21. Dr A. A. jer proizvod jednostavno ne može da pređe granicu pune zaposlenosti. Informator. Ta izazvana potrošnja dovodi do indukovanih investicija 10. Na bazi tih odnosa moguće je određivati proizvod bilo kojeg razdoblja. 128 .9 = 49. Iz navedenog se može dalje dobiti jednostavnija jednačina: ΔYt = ΔTt + (1 + a ) − p ⋅ ΔYt −1 − d ⋅ pΔPt − 2 Pretpostavimo da u jednom primeru imamo autonomne izdatke u visini od 20 jedinica koje se i permanentno uvećavaju u toj visini. 75-78. U navedenom „p“ je granična stopa potrošnje.3 = 16.0 × 1. str.5 jedinica).87 Uzjamno delovanje multiplikatora i akceleratora uzrokuje visoke oscilacije proizvodnje i tražnje čija je gornja granica puna zaposlenost.

Pogledajmo napred navedeno ponašanje na jednom grafičkom prikazu.89 6. Ukoliko 14.72 pojačava7(amplificira) fluktuacije koje nastaju u domenu izvedenih investicija. Akcelerator.016. uzimalo samo ponašanje primarnih (a ne i sekundarnih ili izvedenih) investicija i.79 8 12 Multiplikator investicija je podržavan.19 40. str.29 u začaranom krugu uzajamnog delovanja tog procesa u smislu produbljivanja 51. samostalno delovanje multiplikatora.). On je uglavnom određen primarnom potrošnjom i visinom multiplikatora. brzina trošenja dohotka idr. tražnje. Usled toga se u dosadašnjoj makroanalizi odnosa investicije i dohotka uvek. odliva u inostranstvo. ali deluje na oscilacije svih uzajamno povezanih agregata. Dakle.81 12 (pojačivača) određenih on javlja 9u ulozi amplifikatora u 6. ali ne i sa gledišta dugoročnog razvoja i komparativne Period Autonomni izdaci PotrošnjaInvesticije proizvodnje (analiza početnog i krajnjeg stanja određenog makroa-agregata u privredi). što je već poznato iz ranijih izlaganja.84 26.50 10 12 situaciji nedovoljne zaposlenosti dođe do autonomnog porasta dohotka (intervencija države. javnih rashoda i prihoda. Proces multiplikacije i akceleracije zasniva se na psihološkom ponašalju nosilaca dohotka i potrošnje. ima brojne slabosti i nedostatke. povećani dohoci preko akceleratora stimulišu nove investicije. kada protive. KRITIKA I SLABOSTI TEORIJE MULTIPLIKATORA I AKCELERACIJE UZAJAMNO DELOVANJE MULTIPLIKATORA I AKCELERATORA Teorija multiplikatora i akceleracije široko je razvijena i razrađena u istraživanjima funkcije potrošnje. Pri oscilacijama dohotka se javlja njegovo pozitivno (proizvoda) zapaža se da se delovanje.56-9. Ovaj dohodak može da se usmerava u štednju.33 10. Time se15.2 12 povezano3 i s određenim cikličnim kolebanjima privrede. op. jednom u pravcu deceleracije stope rasta i zaposlenosti (kada vremenskom horizontu pozitivne i negativne indukovane investicije međusobno realizacija stagnira ili opada). ne vidi se ko dobija dohotke od investicija i kako se til dohoci troše. 00 Konačno kumulativno12međusobno delovanje multiplikatora i akceleratora 12 3 7. Tako možemo da se nađemo 27. što znači da je 30 18. posebno kada se radi o privredi s punom zaposlenošću.94 nestabilnosti privrede i kratkih akceleracije u stvari samo 6 12 oscilacija.87 5 12 31. cit. proizvodnje.2 46. drugi put u pravcu ubrzanja svih stopa naviše. izazvane potrošnje (Q) na visinu od 20 i indukovanih investicija na visini O.58 54. dakle. MULTIPLIKATORA Proces uzajamnog I AKCELERATORA delovanja multiplikacije i akceleracije na Y.24 9.210. Ponašanje izazvane potrošnje i investicija ima dalekosežne posledice u Akcelerator delujei to kao samostalni faktor ukraćem produbljivanju privredne razvoju jedne privrede pre svega u jednom periodu jer se u dužem nestabilnosti. Princip 24. opravdano.587. potrošnji. a nove investicije svojim multiplikativnim delovanjem dalje povećavaju dohodak i zaposlenost. one poništavaju na visini od 30 jedinica. i sve u 89 A. 12 16. Bajt. Dohodak se može prelivati u sektor investicija.). čime je trošenje potpunose„različito sklonosti Ciklične oscilacije dohotka dohotka (Y) poništavaju na visini(visina od 30 jedinica. pa često i pokrenut akceleratorom. što u ovoj teoriji psihološke faktore posebno naglašava. uglavnom.7214.14-10.03-12. Ovde ćemo navesti samo osnovne: 1. npr. dodatnu potrošnju. Ct i It interesantan je samo sa gledišta kratkih rokova i dinamičke Indukovano u procesustatičke analize Ukupan porast analize. ne deluje na njegovu visinu.49-3.8 2 bilo kumulativnoj 12 inflacionoj bilo obično vodi deflacionoj spirali. ali i u sektor stanovništva i države. 371 130 129 .dugoročnom vremenskom INTERAKCIJA horizontu. dakle u ponašanju svih agregatnih odnosa u postkejnzijanskoj teoriji. tezarariše se.99 kretanja u privredi. Njihovo delovanje je usmereno na kratak rok. eksterne ekonomije i nacionalnog dohotka. Slika 35 3.12-2. 2.3 4 12 32. Kejnzijanska teorija ne daje objašnjenje kuda odlazi indukovani dohodak od dodatnih investicija.

.

Polazi se 8. mada se eksplicitno polazi od stava da se radi o proizvodnim investicijama (koje stvaraju dohodak). njen čisto teorijski oblik. Time ona ne izražava ni realne robno-novčame odmose u 13. Karakter investicija nije određen. što konačno dovodi do porasta sklonosti štednji (na višem nivou dohotka). Teorija kao mi multiplikatora sociološke ine razvojne objašnjava faktore o kakvoj u društvu. Investicije se finansiraju uglavnom. 132 131 .). a za to nisu potrebne investicije. od pretpostavke da ne deluju drugi ograničeni faktori (vreme. što sve iskrivljuje funkciju investicija i prolzvodnje u odnosu na 11. Efekti samo trošenja modifikovami dohotka na oblik različite teorijeoblike multiplikacije. stvaranja efektivne tražnje u potrošačkom sektoru. Poznato odnosima. kako iz dohotka (štednje) iz tekuće raspodele. Beograd.. potrošnju. društveni odnosi. 4. kao i automatskog ograničavajućeg delovanja štednje (koja preko banaka i kredita može ponovo da se vrati u sferu potrošnje i investicija. dok tražnja potrošačkih dobara ima akceleratorsko delovanje. čime bi proces multiplikacije sam sebe postepeno neutralizovao. profit. dohotka na kupovinu potrošačkih ili investicionih (ili Pošto jeuvoznih) princip akceleracije dobara. rentu i kamatu. struktura investicija. proizvoda. kao i između tekuće potrošnje i investicija. ali i analizu viška vrednosti i profita. multiplikatorskih efekata. ili o kratkoročnim investicijama kojima nastoje da se reše problemi nezaposlenosti i aktiviranja neuposlenih kapaciteta u fazi krize. Ova teorija polazi od automatskog trošenja dela dohotka izdvojenog u 6. Kejnzijanska teorija multiplikatora isključuje stvarmu raspodelu dohotka na najamnine. kao što je nerealno očekivati da će proces investiranja dovoditi automatski do 10. Multiplikator deluje samo u odnosu na neupotrebljeni deo društvenog 5. čime se . da li se radi o novim investicijama koje dovode do proširene reprodukcije. tako i iz pozajmljenih (ranije ušteđenih) sredstava. 1983. Povećamje investicija dovodi do porasta dohotka i stope rasta. dobara su s ugrađenim potpuno drugim agregatnim različiti.GEP“ štednje i investicija proširuje. što formira različitu sklonost potrošnji nosioca ovih dohodaka (i sektora privrede). Nerealna je pretpostavka da će porast potrošnje (C) izazvan svakim dodatnim investicijama dovesti do širenja procesa investicija.privredi. zadržavanje novčanog dohotka od potrošnje. privredni izgled. što se redovno i događa u modernim privredama). Ne vidi se 7. Teorija multiplikatora i akceleracije potpuno zapostavlja stvarne odnose u privredi u kojoj deluju porezi. 9. visina investicija u društvenom proizvodu idr. se potrošnji što je jedna radi:od da li se najvećih radislabosti o potrošnji ove teorije. javni (investicioni rashodi. Porastom dohotka u privredi ne mora automatski da se memja i visina investicija. je datododatna se sve primedbe tražnja investicionih uz teoriju multiplikacije dobara mogu primeniti dovodi i nadoakceleraciju. 12. 90 Dosta dobru analizu ovog problema dao je dr Lazar Pejić u knjizi „Uvod u makroekonomsku analizu“.90 Teorijski posmatrano u slučaju da je granična sklonost potrošnji jednaka jedinici praktično znači da je proces multiplikacije neograničen. uvoz i izvoz robe i kapitala.

.

MAKROEKONOMSKA POLITIKA.PETI DEO PONUDA I TRAŽNJA. MONOPOLI I DRŽAVA .

.

Danas moderne države i privrede nastoje. nasuprot neefikasnoj i skupoj državi i državnoj regulativi.(ilinovca. nestašica i rasta cena iznad „ravnotežnog“ (realnog) nivoa. a položaja pre svegauna stvarne troškove i tržišne društvu. i obrnuto. povezuje količine ponuđene robe i njihove cene na cena. TRŽIŠNI MEHANIZAM I KONKURENCIJA Pod ponudom se podrazumeva količina neke robe ili usluge (ili drugog dobra) koju je određeni subjekt koji njom raspolaže spreman da je proda uz odgovarajuću ne predstavlja samoodnos mestokoličine na kojem se sučeljavaju cenu. i sukob interesaponude prjedinačnih strukturarastući u društvu. Međutim. uslove.S obzirom na to da se preko tržišta prelamaju najčešće sukobljeni interesi na relaciji: proizvođač-potrošač. iponuda njene cene. porasta efikaskosti i profita. 136 135 . koju će za nju ostvariti. Tržišni mehanizam kao izraz konkurencije i slobode. Za najveći broj proizvodapotrošačima postoji i državi (kao nosiocu politike) je inekog „putokaz“ u određivanju svih do pozitivan odnos cena ekonomske i ponude. Natržište njih deluju i na odgovarajuću određenog (što povoljnijeg) raspodeli. ne postoji slobodno tržište. Tržišni Ponudamehanizam se stoga može definisati i kao ponuđene robe na tržištu i tražnja. i mehanizam preko koga seproizvođača valorizuju svi rezultati rada. primarnoj raspodeli dohodaka i „društvenog rada“. a liberalizam tržišta državnom intervencionizmu i dirižizmu. PONUDA I FUNKCIJA PONUDE 1. Kada se cena proizvoda poveća dolazi subjekata za odgovarajuću proizvodnju. i pored takve opšte orijentacije u svetu. često se izjednačava sa slobodama i denominacijom u određenoj državi. ali tržištu dobija sledeći (jednostavan) oblik (Slika 36). subjekt kapitala) koji njompredstavlja raspolaže)vrlo ponuditi namehanizam tržištu zavisi cene su usko povezana sva navedena parcijalna tržišta. u izjednačava sa kretanjem funkcije proizvodnje (koja ima identičan oblik). složen naod kojem proizvođač drugi deviza. proizvodnje. proizvođač-država. ali i obrnuto (kada uz nedovoljno visoke cene.vrlo Tada dolazi do pada reaguje. proizvoda se povećaju cena. subjekata i sl. Na taj način (uz ostale uslove ceteris puribus) uspostavlja Tržište i informacije kojeponude tržišniiodnosi pružaju proizvođačima. jeri na sve takve „šokove“ tržište elastično i brzo se pokriti troškovi poslovanja osigurati odgovarajući profit). tražnju. Koju će masu proizvoda usluga (rada. tako da se često Na tržištu se najbolje ogleda i položaj pojedinih grana. potrošač-država. ponudu. da oslobode ukupan tržišni mehanizam. ono je više ili manje pod delovanjem državne intervencije i nacionalnih međunarodnih monopola. Tržište je često i sredstvo za valorizaciju koje ne pokrivaju troškovne inpute nije u stanjui „isprobavanje“ da osigura takavefekata prihododređene kojim će makiroekonomske politike.I To je državno-monopolističko regulisanje ekonomije i PONUDA TRAŽNJA U TRŽIŠNOM SISTEMU tržišta. GLAVA jer smatra se. Onaveć izražava i prodajnu spremnost (potencijalna ponuda) Tržište je „objektivni“ mehanizam koji preko sučeljavanja ponude i tražnje robe. pri različitim nivoima cena i ostalim uslovima na tržištu. ali i moć i dometi Proizvođač je uvek spreman da ponudi fonda (i proizvede) povećanu količinuuticaja određenih kada društvenih struktura.odnosno određene mere ekonomske politike države. proizvođačPromene u nivou tržišnih cena robe prouzrokuju promene u obimu ponuđene proizvođač. Funkcija ima pozitivan oblik (trenda). 2. već i mesto na kojem se najčešće sukobljavaju pojedinačni i opšti interesi. potrošnju i sl. Stoga se često tržišni sistem suprotstavlja državnoj intervenciji. da osiguraju sve veću slobodu tržišta. tom slučaju postaje(ai time sredstvo opšte borbe zaproizvodnju) osiguravanje količine robeu na tržištu. u duhu opšte liberalizacije i decentralizacije odlučivanja i sredstava. uz formiranje odgovarajućih Funkcijaneponude. se funkcionalna veza između cena. pada ponude. i mehanizam samo zakoja susretanje ponude i tražnje. razmeni iproizvodnje potrošnji u određenom i brojni necenovni faktori. tržište predstavlja snažan faktor PRVA efikasnijeg privređivanja. sužavanja troškova. To je postao povećane ponude robe i usluga.

.

2. Troškovi proizvodnje proizvoda. Ovaj koeficijent „izražava odnos između procentualne promene u obimu ponuđene količine neke robe i procentualne promene u nivou tržišnih cena te robe“. 7.FUNKCIJA PONUDE Slika 36 Determinante ponude na tržištu mogu se svesti na sledeće: 1. Mere makroekonomske politike koje stimulativno ili destimulativno deluju na ponudu i proizvodnju određenog proizvoda. Već uspostavljeni odnosi na tržištu. manji od jedan ili jednak jedinici. Koeficijent cenovne elastičnosti može biti veći od 1. Veća ili manja liberalizacija tržišta i postojanje monopola ili oligopola. 5. Mere fiskalne i monetarne politike. Organizacija tržišta. Tehnički i tehnološki progres. 10. a u drugom slučaju radi se o savršeno elastičnoj ponudi na promenu cena (funkcija krive ponude je horizontalna u odnosu na cene). 9. 4. Tržišna cena proizvoda. Očekivanje proizvođača u pogledu budućeg kretanja cena. 8. 137 . 6. 3. Odnos između kretanja ponude i cena proizvoda izražava se preko koeficijenta cenovne elastičnosti ponude. Cene supstituta proizvodnje. U slučaju kada je jednak nuli radi se o savršeno neelastičnoj ponudi (vertikalna kriva ponude i nezavisna od kretanja cena). ali i faktora proizvodnje (inputa). Mogu se javiti i dva ekstremna slučaja: kada je koeficijent cenovne elastičnosti jednak nuli i kada je beskonačno velik.

U slučaju promena tražnje. srazmerno sa neelastičnošću tražnje proizvoda. U slučaju kada postoji mala elastičnost tražnje tada će određena primena ponude imati znatno veću promenu cena tih proizvoda. Isto tako. EP .normalna funkcija ponude. Povećanje ponude P0 na P1 dovelo je do smanjenja cena sa p0 na p1. uz povećanje količine ponuđene robe na tržištu Q0 Q1. 138 . istovremeno sa promenama ponude dolazi do uspostavljanja novih odnosa na tržištu i drugačijeg reagovanja cena. Što je manje elastična funkcija tražnje to će isto povećanje funkcije ponude dovesti do većeg snižavanja cena. Pod pretpostavkom da je tražnja data i da na tržištu dolazi samo do promena ponude. U slučaju kada postoji veća elastičnost tražnje tada će ista promena ponude dovesti do manje promene cena (p0p1). 3.savršeno neelastična kriva ponude.CENOVNA ELASTIČNOST FUNKCIJE PONUDE Slika 37 Pri navedenom je P . DELOVANJE FUNKCIJE PONUDE NA RAVNOTEŽNE CENE Ponuda na tržištu se permanentno menja u zavisnosti od faktora koji je određuju i koji uglavnom deluju istovremeno i međusobno se podstičući.savršeno elastična kriva ponude i Nep . tada se formira sledeća funkcija ponude (Slika 38). što je veća elastičnost tražnje to će isto smanjenje ponude dovesti do većeg povećanja cena. ili neutališući uzajamna i ukupna delovanja.

Međutim.PROMENE FUNKCIJE PONUDE I CENE Stika 38 ISTOVREMENE PROMENE FUNKCIJA PONUDE I TRAŽNJE Slika 39 Slika 40 Kriva tržišne ponude će imati normalan oblik samo u slučaju kada između ponude i cena ponuđene robe postoji pozitivan odnos. taj odnos može biti i negativan. To znači da će sa povećanjem tržišne cene robe njihova ponuda opadati (umesto da raste). kada će funkcija ponude imati negativan nagib. Povećanje cena sa p1 na p2 proizvođači će povećati ponudu sa OQ1 na OQ“. 139 . Regresivna kriva (funkcije) ponude dobija sledeći oblik. ali daljim povećanjem cena na p3 i p4 dolazi do pada ponude sa OQ2 na OQ3 na OQ4.

dovodi do automatskog povećanja cena sa N na N1 i nove tačke ravnoteže ponude i tražnje u tački R1. uz stabilnu funkciju ponude S u visini OM. tada se njihovi međusobni odnosi uspostavljaju na sledeći način: 140 . nezavisno od kretanja cena (paralelno sa kretanjem cena. NEPROMENJENA (NEELASTIČNA) PONUDA Slika 42 Ako dođe do promena krive ponude. okomita) vidi se na sledećoj slici: Povećanje tražnje sa T na T1. uz stabilnu funkciju tražnje.REGRESIVNA KRIVA PONUDE Slika 41 Formiranje cena u uslovima neelastične ponude.

Ponuda roba ili usluga povećana je sa OM na OM1. potpuno elastični.PROMENA KRIVE PONUDE UZ STABILNU FUNKCIJU TRAŽNJE Slika 43 Pomeranje krive ponude sa S na S1. 4. ELASTIČNOST PONUDE I TRAŽNJE NA TRŽIŠTU POTPUNE KONKURENCIJE Ponuda i tražnja na tržištu mogu biti. uz datu tražnju T. Ponašanje elastične rražnje i ponude vide se na sledećim slikama: ELASTIČNOST TRAŽNJE Slika 44 141 . dovodi do snižavanja cena sa ON na ON1 uz novu tačku ravnoteže R1. u datim uslovima.

Kod neelastične tražnje na promene cena (sl. jer se teško može zameniti ili supstituisati drugom tražnjom robe) na promene cene. ELASTIČNOST TRAŽNJE T T1 . Tražnja je neelastična (slabo reaguje. Jedinično elastična tražnja pokazuje brzo i gotovo automatsko uspostavljanje ravnotežnih odnosa u promenama tražnje i cena (p0p1 i Q0Q1). u odnosu na promene cena PP1. kao i u odnosu na mogućnosti povećanja ponude na tržištu. B). c) tražnja usporeno reaguje na promene cena.savršena neelastična tražnja Slika 46 Elastičnost ponude u odnosu na cene proizvoda i usluga. Ravnoteža se uspostavlja gotovo automatski (A. Elastičnost tražnje može imati i sledeće oblike: Slika 45 Potpuno elastična tražnja pokazuje potpuno prilagođavanje tražnje u odnosu napromene cena P0P1 i promene ponuđene količine proizvoda Q0Q1.savršena elastična tražnja . može se prikazati na sledeći način: 142 . tako da je rast cena znatno brži od pada tražnje.U ovom slučaju elastičnost tražnje pokazuje veće promene količina QQ1.

tražnja nepromenjena Slika 48 b) Promene ponude i tražnje Slika 49 143 . tržišna ravnoteža ponude i tražnje.ELASTIČNOST PONUDE U ODNOSU NA CENE Slika 47 Kriva P1 je potpuno elastična u odnosu na cene (P). uz njihove paralelne promene. Konačno. Elastičnost je vrlo visoka i kreće se oko jedinice. Kriva ponude P2 je paralelna sa ponudom. može se prikazati na sledeći način: TRŽIŠNA RAVNOTEŽA IZ ODNOSA PONUDE I TRAŽNJE A)Promena ponude. tako da nikakvo povećanje ponude na tržištu (Q) neće dovesti do pomeranja navedene krive. te je kretanje cena nezavisno od kretanja ponude. Tu je elastičnost P2 beskonačna. Kod krive ponude P3 reagovanje ponude na kretanje cena i ponuđenu količinu roba ili usluga proporcionalna.

144 . U slučaju istovremenog pomeranja tražnje (sl. Cene slabo reaguju na pomeranja krive tražnje. Uspostavlja se trenutna ravnoteža koju određuje ponašanje tražnje. pomeranje krive tražnje TT1 dovodi do uspostavljanja nove ravnoteže (R1). tako da od njihovih kombinacija zavisi kretanje cena. U slici b) dolazi do istovremene promene ponude PP1 i tražnje TT1. što je realno na tržištu. b) i nagiba krive ponude Ss uspostaviće se samo kratkoročna ravnoteža u tački R1 koja će brzo prerasti u neravnotežu na ponudu Ss. nova ponuda. delovanje tržišta na proizvodnju i ravnotežu odnosa ponude i tražnje na tržištu. Ravnoteža ponude i tražnje se uspostavlja samo na trenutak (kratkoročno). DELOVANJE PROMENA TRAŽNJE NA CENE Promena tražnje na tržištu (bez obzira čime inicirana) dovodi do promena cena. te dobija gotovo horizontalan položaj. snabdevenost tržišta. Često su promene mase ponude QQ1 manje od promena cena zbog monopolskog ponašanja proizvođača na tržištu.Promene ponude PP1 uz datu tražnju T dovode do snižavanja cena sa p na p1. 5. a) sa T na T1 uz datu ponudu Sm cene će se povećati sa p0 na p1 uz novu tačku ravnoteže odnosa ponude i tražnje u R1. Ukoliko se tražnja poveća (sl. tako da se može očekivati uspostavljanje i održavanje dugoročne ravnoteže i stabilnosti cena na tržištu. tako da ne postoji perfektna konkurencija. DELOVANJE PROMENA TRAŽNJE NA CENE a)Trenutna ravnoteža b)Kratkoročna ravnoteža c)Dugoročna ravnoteža Slika 50 U slučaju kada je ponuda (S) gotovo nezavisna od kretanja cena (P). ali će izazvane promene cena biti gotovo neznatne.

čime održava svoju kupovnu moć na tržištu. Jer. To je poznato iz već napred navedene formule: Y = C + I + G + (X-M) Svaki subjekt u raspodeli dohotka (preduzeće.GLAVA DRUGA AGREGATNA TRAŽNJA I FUNKCIJA TRAŽNJE 1. država. samo se realnim dobrima i uslugama mogu zadovoljiti realne potrebe potrošnje i reprodukcije svih subjekata u društvu. stanovništvo) nastoji da ostvarenim dohotkom zadrži poziciju u ukupnoj raspodeli dohotka. AGREGATNA TRAŽNJA Formiranje i raspodela nacionalnog dohotka u privredi je samo „druga strana“ formirane tražnje svih subjekata koji učestvuju u raspodeli dohotka. Slika 51 145 . Formiranje agregatne tržišne tražnje dobija sledeći šematski oblik. uz odgovarajuće učešće i u realnoj raspodeli (kupovini) dobara na tržištu.

istina. oblik prve metode. čime se dobija niz elemenata za vođenje određene fiskalne politike. EFEKTIVNA GLOBALNA TRAŽNJA 1) FUNKCIJA POTROŠNJE I RAVNOTEŽNI NACIONALNI DOHODAK Ravnotežni nacionalni dohodak može da se postigne ne samo presekom linije štednje (S) krive investicije (I). već i presekom krive ukupne nacionalne potrošnje i linije štednje. s obzirom na to što obuhvata ukupne izdatke: 1) Za ličnu potrošnju C (stanovništva Cg. čime se dobija poznata sintetička kriva ukupne potrošnje. odnosno linije 45°. U novom odnosu krivoj od izdataka za sredstva potrošnje C dodaje se kriva investicije I i opšte potrošnje G. potrošačka (lična) tražnja i reprodukciona tražnja. To je samo drugi. preduzeća Cp i države Cd). Na gotovo identičan način može se dekomponovati funkcija potrošnje G. ali i pojedinačni oblici cena i njihovi uzajamni odnosi na parcijalnim (pojedinačnim) tržištima. 2. Prema tome ukupni izdaci za investicije sastoje se od tri elementa: I=Ig+Ip+Id. Tako formirana agregatna tražnja (C+I+G) susreće se na tržištu sa odgovarajućom agregatnom ponudom (društvenim proizvodom) na osnovu čega se formira opšti nivo cena. realniji.Preduzeće. Ova metoda bi mogla da se prikaže na sledeći način: DOHODAK I OSNOVNI OBLICI POTROŠNJE U ZATVORENOJ PRIVREDI Nacionalni dohodak (Yn) 100 150 200 250 300 350 400 450 500 146 Lična potrošnja (C) 100 120 140 160 180 200 220 249 260 Investicije neto (I) 50 55 60 65 70 75 80 85 90 Opšta potrošnja (G) 70 75 80 85 90 95 100 105 110 Agregatna potrošnju (Gc) 220 230 280 310 340 370 400 430 460 Nacionalna štednja (S) -120 -100 -80 -60 -40 -20 0 20 40 . Na taj način formiraju se osnovni oblici agregatne tražnje (i potrošnje): investiciona tražnja. kako je to napred istraženo. potrošnji. stanovništvo i država u okviru raspoloživog dohotka (za sada isključujemo kreditni sistem) odlučuju o svojim investicijama. štednji.

kao i u prethodnom slučaju. Ravnotežni dohodak je na visini od 400 jedinica. Ako se krivoj potrošnje C dodaju izdaci za investicionu i opštu potrošnju. kriva ukupne nacionalne potrošnje podiže se na viši nivo i seče liniju preferencije (45°) na novom ravnotežnom nivou u tački R0. Nacionalna štednja je negativna i raste s porastom dohotka. što je dato na prikazanoj slici.Na niskom nivou nacionalnog dohotka (do 400 jedinica) agregatna potrošnja je veća u odnosu na raspoloživi nacionalni dohodak. kada dolazi do izjednačavanja agregatne potrošnje i dohotka (pri čemu ne postoji posebno formirana nacionalna štednja). Ta ravnoteža odgovarala bi. Navedeni odnosi mogu jasnije da se prikažu na grafički način. Tačka preseka N i M u ovom slučaju ne predstavljaju ravnotežni nacionalni dohodak. ravnoteži odnosa štednje i investicija (S=I). Na taj način slabi delovanje faktora kontrakcije u celokupnom procesu. Dakle. potrošnja opada manje od pada dohotka. Nagib funkcije potrošnje je takav da ako realni dohodak opada. Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka uspostavio bi se u položaju krive ukupne potrošnje u tački R0 u visini ravnotežnog dohotka od 400 jedinica. FUNKCIJA POTROŠNJE I RAVNOTEŽNI NACIONALNI DOHODAK Slika 52 U navedenoj slici Gc je globalna efektivna potrošnja koja se sastoji od već poznatih sastavnih delova C +I+ G. jasno i uz višu zaposlenost koja se sve više približava liniji pune zaposlenosti. To je sada viši nivo nacionalnog dohotka. iz kejnzijanske teorije determinisanosti nacionalnog dohotka ostaje i dalje postulat da su štednja i investicije osnovne determinante realnog nacionalnog 147 .

Prema tome. Međutim. investicije i štednja mogli bi da se prikažu u jednom sistemu koji se razvija na adekvatniji način: DINAMIČKI ODNOSI ŠTEDNJE I INVESTICIJA Slika 53 Proces uravnotežavanja je neki oblik „susretnog kretanja“ štednje i investicija niza subjekata u sistemu (A. a ne samo investiciona potrošnja... Dinamički posmatrano. pri čemu štednja i investicije dobijaju primarno mesto. što bi moglo da se izrazi i na ovaj način: visina zaposlenosti i nacionalnog dohotka u kapitalizmu zavise od štednje i investicija. 148 . G. neposredno se odražava na nacionalni dohodak i zaposlenost. samo se postavlja pitanje od čega počinje i u kom pravcu se taj kauzalni niz razvija. Štednja i investicije su faktori koji određuju svaki nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Njihovo ponašanje. H) tako da je to stalni proces trenutnog uravnotežavanja i ponovnog kretanja privrede ka novoj neravnoteži na višem nivou svih agregata privrede. .F. to su sada i svi ostali oblici potrošnje.dohotka i zaposlenosti. C. postoji određeni uzročno-posledični odnos i povezanost ovih makroagregata u privredi. To je kauzalni niz. B. odnosno promena međusobnih odnosa. a njihove promene u osnovi zavise od ponašanja i promena investicija i štednje.

60. tekuće cene SAD V.1 70.8 70.3 64.u %.4 63.0 56.0 56.0 57.1971. 67. To znači da i poznati stav da relativno zaostajanje potrošnje u realnom dohotku može da bude samo dugoročna pojava.1 1970. Monthly Digets of Statistics.7 2.8 61.7 63.9 67.3 67. 149 .3 60.1 100.2 0.5 2.2 56. Britanija SR Nemačka Francuska Italija Japan Prosek svih zemalja 1950. po cenama i kursu valuta iz 1979) Ponder 1971.9 66.0 58. 1974-1977.9 1975.4 63.0 0.2 65.0 61.0 58.6 1. UČEŠĆE LIČNE POTROŠNJE U NACIONALNOM DOHOTKU .4 55. Prosečna stopa potrošnje diskontinualno se ponaša u odnosu na ponašanje nacionalnog dohotka. U periodu od 1950-1976.7 3. i 1995.1970.1 62.8 64.5 6. naime sa 68. u razvijenim kapitalističkim privredama učešće lične potrošnje u nacionalnom dohotku sniženo je za gotovo deset indeksnih poena.3 1960 63.8 55.5 70. 60.6 59.4 51.8 68.6 1985.2 61.0 1. komparativno pripremljenog.4 4.1972.8 1980.2 60.9 61. a zatim dolazi budžetska potrošnja i neto-investicije. 1970-1972. što je svakako moguće i što je od izuzetnog značaja u sagledavanju faktora koji doprinose rastu ili stagnaciji društvenog proizvoda.3 22. što je značajno u vođenju ekonomske politike.5 64.4 -0.4 4.5 0.0 0. Na osnovu dugogodišnjeg posmatranja ustanovilo se da odnos između nacionalnog dohotka i lične potrošnje pokazuje se gotovo kao konstanta.4 59.4 56.6 55.1% na 58.0 Doprinos promenama realnog proizvoda 1958-1968.2 10. ali s tendencijom opadanja.3 59.3 67.5 1. imali bismo (na primeru nekih razvijenih zemalja) sledeće odnose: DOPRINOS PROMENAMA REALNOG DRUŠTVENOG PROIZVODA (u %.4 -0.6 0.5 57. 61. pregleda za niz razvijenih zemalja. Iz navedenog sledi da se napred iznesene teorijske postavke makro analize mogu i praktično aplikovati.1 1955.5 Očito je da je lična potrošnja jedan od osnovnih generatora u promenama društvenog proizvoda.2 67. 61.8 -11. 63. SAD Lična potrošnja (C) Budžetska potrošnja (G) Privredne investicije (1) Ostalo (E) SVEGA 63.0 52.2 0.4 1965. Navedeni odnosi još plastičnije mogu da se sagledaju iz sledećeg.0 -0.2 59.3 61.8 Izvor: International Finantial Statistics.9 56. za odnosne godine i Statistical Abstract of United States. 2.2) FUNKCIJA POTROŠNJE I REALNA PRIVREDA Ukoliko bismo napred navedene odnose pokušali i realno da sagledamo u razvoju privrede. 62.8 65.2 -0.0 59.5 58.4 60.9 64.8%.

većim delom na teren neposredne investicione aktivnosti.. sve razvijeniji javni dug. K. emisija novca idr. Ističući sve više u prvi plan stopu rasta i punu zaposlenost kao sinonime uspešnosti globalnog sistema i rezultata strategije rasta (u utakmici dvaju svetskih ekonomskih sistema) kapitalistička je država u svom dosadašnjem delovanju na visinu i strukturu globalne tražnje uvidela da se to negativno odražava na stopu privrednog rasta. a ovo. uzrokuje stalne nedovoljnosti globalne efektivne tražnje. što dovodi do tendencije smanjenja željenih investicija koje se redovno nalaze ispod nivoa formirane štednje. a potrošnja kapitalista prati rast profita..91 Savremeni državni intervencionizam pokazuje sve više karakteristike prebacivanja neposredne državne regulacije s ranijeg stimulisanja tražnje. da bi globalna efektivna tražnja bila na dovoljno visokom nivou. (P.C“.). Monopoli i nepotpuna konkurencija javljaju se kao neposredni uzroci relativno nedovoljne globalne efektivne tražnje i tendencija hroničnoj depresiji koja prati savremeni kapitalizam. ali i dalje zadržavanje već klasnih oblika delovanja kao što su: transferni rashodi. nove oblike državnog planiranja. Sweezy.. Sve su to mere koje treba da osiguraju stabilan i trajan brz ekonomski razvoj. neposredna potrošnja države. jedino će brži porast štednje.Nedovoljna ukupna efektivna tražnja i hronična depresija su stalno prisutne pojave u kapitalizmu. precudoten sam sebi i praćen nepotpunom konkurencijom koja guši njegove elementarne snage samoregulisanja. Radi se pre svega o zaostajanju tražnje za potrošnim dobrima kao osnove proizvodnje uopšte. zapošljavanje u sve jačem javnom sektoru. U današnjim uslovima kada potrošnja radnika prati samo rast proizvodnje. Baran P. Samo pod takvim pretpostavkama klasični mehanizam kapitalističke privrede može da održava stanje uravnoteženih odnosa. regulisanja rasta i cikličnih kolebanja. međunarodnu kooperaciju. U savremenom kapitalizmu kretanje elementa „C“ radničke klase i klase kapitalista uzrokuje porast elementa . omogućavajući pri tome reprodukciju ukupnog kapitala na proširenim osnovama (proširenu kapitalističku reprodukciju). inače stalna deficitarnost tražnje dovodi do hronične depresije kapitalističke privrede. kako profit raste brže od nacionalnog dohotka. to je zakonitost. međunarodno povezivanje tržišta (s domaćim). 150 . Deficitarnost tražnje danas se uklanja samo svesnom akcijom države koja kao predstavnika interesa kapitala nastoji da ublaži ili potpuno otkloni tu deficitarnost tražnje. što traži stalni progresivan rast investicija koje će kompenzovati nedovoljan rast lične potrošnje (C). ugušivanje monopola i transnacionalnih društava. opet. potrošnja kapitalista preduzetnika mora da raste mnogo brže od proizvodnje (obična potrošnja kapitalista i netoinvesticije). Monopoly Capital. da bi se ukupna efektivna tražnja održala na dovoljnom nivou. Kad god organski sastav kapitala brže raste od stope viška vrednosti. 91 Formiranje monopola i monopolističkih cena javlja se kao prepreka punom koršćenju kapaciteta. dok su upravo krize posledica najvećim delom nedovoljnosti potrošnje. Paralelno s tendencijom padanja ppf nastaje zaostajanje potrošnje za razvojem masovne proizvodnje. što uzrokuje fenomen „nedovoljne potrošnje“. do pada profitne stope. odnosno investicija biti dovoljno kompenzujući faktor tendencije pada globalne efektivne tražnje. Porast organskog sastava kapitala dovodi do pada potrošnje „C“ (fond najamnina).. Po nekim autorima danas je to previsoka cena koja se plaća za provođenje anticiklične ekonomske politike. Marks je istražio zakonitost pojave nedovoljnosti potrošnje u kapitalizmu koja se javlja kao rezultatnta njegove protivrečnosti. Zbog relativnog zaostajanja potrošnje dobara (radnika). Monopolistički kapitalizam.

troškova inputa. uz novu tačku ravnoteže. Promene krivih ponude i tražnje dovest će do uspostavljanja nove tačke ravnoteže između njih. često zavisno jedna od druge. KRIVE PONUDE I TRAŽNJE. Istovremeno dolazi i do snižavanja cena sa p1 na p2. visine i promena troškova. uz datu funkciju tražnje (T). a time i ravnotežnih cena i ravnotežnih količina proizvoda. a često i potpuno nezavisno (pod delovanjem faktora koji određuju ponudu. državne intervencije na tržištu idr. Na isti način se može prikazati i promena funkcije tražnje. Promene krive (funkcije) ponude i tražnje mogu imati sledeći oblik (Slika 54): Pomeranje funkcije ponude sa P1 na P2. Kod ponude to je često menjanje uslova proizvodnje. koja se autonomno pomera s leva na desno.GLAVA TREĆA TRŽIŠNA RAVNOTEŽA PONUDE I TRAŽNJE 1. odnosno faktora koji određuju tražnju). Kada se promeni bilo koji od faktora na strani ponude ili tražnje doći će do pomeranja funkcije tražnje ili ponude. mogućnosti uvoza roba idr. a kod tražnje (potrošača i kupaca) to je vezano za kretanje dohotka i stanje u privredi. Ukoliko pri tome funkcija ponude ostane nepromenjena (npr. pod delovanjem faktora koji je određuju. ali i odnose u cenama proizvoda na tržištu. promena cena. što je posledica povećane ponude Q1Q2 dovešće do novog preseka krive ponude i krive tražnje u tački E1 u tački ravnoteže E2. 151 . zbog rastućih ukupnih ili jediničnih troškova) dolazi do poremećaja prethodne ravnoteže (ukoliko je postojala) i uspostavljanja nove ravnoteže između ove dve krive. TRŽIŠTE I EKONOMSKA ELASTIČNOST Funkcija ponude i tražnje se stalno menja. unapređenje tehnologije. promene ukusa potrošača. odnose na tržištu. mogućnosti supstitucije proizvoda..

uz fiksnu funkciju ponude P0. ali uz porast cena sa pg na p2. Ravnoteža povećane tražnje i date ponude uspostaviće se u novoj tački ravnoteže E2. Količina ponuđenih proizvoda trebala bi da se poveća sa E1 na E2 ali zbog rastućih troškova proizvodnje (koji mogu progresivno da rastu u odnosu na porast 152 .KRIVA PONUDE I KRIVA TRAŽNJE Slika 54 PORAST TRAŽNJE UZ DATU FUNKCIJU PONUDE Slika 55 Pod delovanjem autonomnih faktora funkcije tražnje došlo je do pomeranja ove funckije sa položaja Tg na T2.

što vodi gubicima u poslovanju) izostaje nova ponuda. Uz fiksnu ponudu odnosi ponude i tražnje dobijaju sledeći oblik: Porast tražnje sa T1 na T2 ima direktan odraz na srazmerno povećanje cena sa p1 na p2. Na isti način se može prikazati odnos ponude i tražnje kada je ponuda potpuno elastična na kretanje tražnje. tako da će se porast tražnje uglavnom odraziti na povećanje cena. tako da će se cene pomeriti naviše u odnosu na položaj p2 Javlja se fenomen fiksne ponude robe. To će još više pokrenuti cene na tržištu.proizvodnje. uz formiranje tačke ravnoteže sa E1 na E2. FIKSNA PONUDA I TRAŽNJA NA TRŽIŠTU Slika 56 POTPUNO ELASTIČNA PONUDA UZ PROMENE TRAŽNJE Slika 57 153 .

Elastičnost ponude i elastičnost tražnje uglavnom nisu jednake. Uravnoteženje ponude i tražnje vrši se brzim prilagođavanjem nove ponude već formiranoj tražnji na tržištu. ali se i različito ponašaju. ali i manja od ponude.Porast tražnje sa T1 na T2 automatski će se odraziti na povećanje ponude. ELASTIČNOST TRAŽNJE VEĆA OD ELASTIČNOSTI PONUDE Slika 58 U slučaju kada je elastičnost tražnje veća od elastičnosti ponude njihovo usklađivanje se vrši uz brže reagovanje proizvodnje i dodatne mase robe na tržištu (Q1Q2) u odnosu na pomeranje cena proizvoda (p1p2). Tačka ravnoteže E1 preseka krivih T i P2. uz stabilnost cena. Tako elastičnost tražnje može biti veća od elastičnosti ponude. ELASTIČNOST TRAŽNJE MANJA OD ELASTIČNOSTI PONUDE Slika 59 154 . mada više izuzetno mogu na kratak rok da budu jednake.

2. indikatori za prilagođavanje ponude i tražnje i njihovog uravnotežavanja. 155 . u tom slučaju. dok se ponuda ponaša u većoj korelaciji sa promenom cena a manje u ponuđenoj količini proizvoda (Q1Q2). kriva tražnje (T) je strmija. tražnja brže reaguje na promene cena. tako da je usklađivanje ponude i tražnje na tržištu mehanizmom promena cena vrlo značajno i brzo. Povećana elastičnost ponude u odnosu na cene dovodi i do brzog reagovanja proizvodnje na tržišne impulse cena.U slučaju kada je elastičnost tražnje manja od ponude. To ćemo prikazati na sledećem grafikonu. To su normalna pitanja za savremene privrede. Cene postaju. To je mehanizam automatskog delovanja tržišta u sistemu perfektne (potpune) konkurencije. DELOVANJE PROMENE DOHOTKA NA RAVNOTEŽU Slika 60 Povećanjem dohotka (M). T3 uz istovremene promene ponude P koja je elastična na tražnju. novčanih primanja i tražnje na tržištu i pomeranje krive sa T1 na T2. DELOVANJE PROMENA DOHOTKA I CENA NA TRŽIŠNU RAVNOTEŽU Kakvo je delovanje promena dohotka na odnose ponude i tražnje na tržištu? Da li promena dohodka podstiče i u kakvim su odnosima te promene.

tražnje. Ravnoteža se uspostavlja na različitim nivoima kombinacije ponude. nove ponude. obara tražnju sve do tačke B. dohodaka i cena. kada potrošači ne reaguju na kretanje cena i ponude roba. Snižavanje cena (linija MM0) dovodi do povećanja tražnje.dovodi do pomeranja cena. i R3. odnosno visok nivo cena. POTROŠAČKA RAVNOTEŽA . U određenom momentu na tržištu se javlja tzv. R2. uz formiranje nove tačke ravnoteže R1.INDIFERENCIJA POTROŠAČA Slika 62 156 . ali i odnosa ponude i tražnje. indiferencija potrošača. Delovanje promena cena na ravnotežne odnose ponude i tražnje vidi se iz sledeće slike: DELOVANJE PROMENA CENA NA RAVNOTEŽU Slika 61 Porast cena.

2. SAVRŠENA (POTPUNA) KONKURENCIJA POTPUNO ELASTIČNA FUNKCIJA TRAŽNJE Slika 63 Savršena (perfektna. potpuna) konkurencija na tržnštu postoji kada su ispunjeni sledeći uslovi: 1. bilo kao prodavac). 157 .GLAVA ČETVRTA SAVRŠENA I NESAVRŠENA TRŽIŠNA KONKURENCIJA 1. (bilo kao kupac. tako da je svaki dovoljno mali da ne može da uspostavi dominaciju na tržištu. tako da kupci ne mogu da ih razlikuju. Veliki broj prodavača i kupaca. Proizvodi svih proizvođača su homogeni.

1992: 158 . 6. uz normalne uslove na tržištu.Postoji savršena mobilnost faktora proizvodnje. Privreda se praktički nalazi u stanju staine tržišne ravnoteže.92 Agregatna ponuda na konkurentnom (slobodnom. Funkcija tražnje je savršeno elastična u odnosu na cene. Ne postoji državna intervencija koja određenim merama ekonomske politike dovodi do povoljnijeg položaja nekog od subjekata na tržištu. ukupni troškovi i čist prihod ostvaruju uz odgovarajuće cene proizvoda pojedinih sektora. Beograd.Proizvođač. 5. Uslov ravnoteže je da je P = T. potpunom) tržištu je zbir ponuda pojedinačnih proizvođača. te joj se prilagođava preko ponude proizvoda maksimirajući pri tome profit. i krivu tražnje . pri kojima se ukupna ponuda i tražnja izjednačavaju. 92 Šire o navedenim problemima i odnosima videti u knjizi dr Slobodana Komazeca: Makroekonomija. krivu graničnih troškova. Ako sada zajedno damo krivu ukupnih troškova. tako da nalaze put do potrošača. izd. Cene na tržištu pojedinih sektora određuju se na sledeći način (Slika 65): Cene (p0) su u stvari ravnotežne cene. Postoji dovoljno otvorena privreda kada se uvozom ili izvozom može dovoljno kompenzatorao delovati na odnose na domaćem tržištu. 4. Redovno postoji dovoljna tražnja kojom se apsorbuje ponuda. To je model vlasničke ravnoteže u ekonomiji (ponuda automatski stvara odgovarajuću tražnju).tada se može videti kako se ukupan prihod. Svi ponuđeni proizvodi nalaze odgovarajuću tražnju. potrošači i kupci savršeno su informisani o sadašnjim i budućim cenama proizvoda i usluga na tržištu. Kada su ispunjeni navedeni uslovi na tržištu se javlja P = T.3. Funkcija ponude je u stvari funkcija cena. PONUDA I TRAŽNJA NA KONKURENTNOM TRŽIŠTU Slika 64 Cena je za individualnog proizvođača i prodavca egzogena varijabla. ABC „GLAS“.

159 . Ako dođe do porasta ukupnih troškova (Ut) njihova granica širenja predstavlja granični trošak (Gt) tako da se uz datu tražnju moraju sniziti cene sa pi na p3. proizvođač ne može povećanjem korišćenja kapaciteta povećati ukupnu dobit. Proces uspostavljanja dugoročne globalne ravnoteže na tržištu na dugi rok može se prikazati na sledeći način. što uz formiranje cena pi osigurava prihod od OQ1. što uz datu krivu tražnje dovodi do snižavanja cena. Ut i p3. To je tendencija opadanja dobiti na dugi rok.SEKTORSKO FORMIRANJE CENA NA KONKURENTNOM TRŽIŠTU Slika 65 TROŠKOVI. Budući da je na E3 osigurana jednakost Gt. Proizvođač u dugoročnoj ravnoteži ostvaruje dobit od OE3. Takva dobit privlači i druge proizvođače koji povećavaju proizvodnju i ponudu na tržištu. Ravnoteža se uspostavlja uz prilagođavanje ponude odgovarajućoj tražnji. Težnja za maksimiziranjem dobiti na dugi rok na taj način dovodi da smanjenja dobiti svakog proizvođača. To uz date troškove smanjuje dobit. Sada se ukupna kriva agregatne ponude pomera udesno. CENE I TRŽIŠNI ODNOSI Slika 66 Tražnja i granični troškovi proizvoda seku se u tački E. Zbog toga je u toj tački i ostvaren optimalni proizvodni kapacitet (na dugi rok).

To je potpuni ili čist monopol. Monopoli u težnji za maksimalizacijom profita obično vode povećanju cena. povećanju nezaposlenosti. Često se pod monopolom podrazumevaju i savezi ili udruženja preduzeća koja diktiraju uslove tržišta. vode neiskorišćenim kapacitetima. Uz konkurentsko tržište to povlači nove ponuđače u tu granu. Diktiranjem monopolskih cena. a na strani ponude veliki broj prodavaca tada se radi o monopsonu. Monopol postoji kada na tržištu postoji takvo stanje kada na strani ponude postoji samo jedan prodavac. proizvodnje (tada se radi o trustu. Zbog toga kriva ponude pomera se u desno P2. Ukoliko se uz preduzeće-monopolistu pojavi i niz drugih. što je suprotno u odnosu na uslove slobodne konkurencije. smanjenju ponude. MONOPOLSKO FORMIRANJE CENA I NESAVRŠENA KONKURENCIJA Monopoli93 su potpuna suprotnost slobodnom (potpunom) tržišnom mehanizmu. 2. ili su im troškovi viši od preduzeća koje dominira u ponudi tada se radi o autsajderima. vode povećanju troškova iznad objektivno mogućih. a na strani tražnje veliki broj kupaca (potrošača). Osnovni cilj je da se određivanjem uslova ponude ili tražnje isključi konkurencija i osigura maksimalni profit. 160 . P3 što dovodi do opadanja cena p2 i p3. Ako se na strani tražnje nalazi samo jedan kupac. stanje na tržištu kada nasuprot jednom kupcu postoji veliki broj konkurentnih prodavaca. osiromašenju tržišta. kartelu i sindikatu). tražnje.USPOSTAVLJANJE DUGOROČNE TRŽIŠNE RAVNOTEŽE Slika 67 Uz ponudu P1 i tražnju T proizvođač ostvaruje visoku dobit preko cena p1. ali ne i o konkurentima (koji su eliminisani). koncernu. Monopoli sprečavaju disperziju (širenje) tehničkog progresa. 93 Monopson je nasuprot monopola. Preduzeće monopolist (na strani prodaje) uglavnom vodi računa samo o reakcijama kupaca. ponude.

Funkcija tražnje s kojom se on susreće na tržištu ima. 2. velikim izdacima na naučno-istraživački rad koncentracijom tehnoloških otkrića. isti oblik kao i funkcija tražnje toga sektora. 6. 5. Kada monopolista potpuno kontroliše cene. Kada država merama ekonomske politike ne „koriguje“ delovanje monopola na tržištu. ofanzivnom reklamom. Kada je seljenje kapitala iz grane u granu onemogućeno. Kada nema supstitucija za tu robu.vode „pročišćavanju tržišta“. Samo jedan prodavac (monopol) ili samo jedan kupac (monopson). eliminaciji konkurencije idr. što je štetan proces na tržištu i u privredi. 4. oni vode razvoju privrede.koncentrisanjem tehničkog progresa i novih otkrića. a time i osnivanje novih preduzeća u grani u kojoj deluje monopol. monopoli . Monopolski proizvođač se identifikuje sa ukupnim proizvodnim sektorom. proizvodnju i ponudu na tržištu i kada se roba kupuje i prodaje po monopolskim cenama. ali njihova stalna težnja za ekstra profitom dovodi do velikih poremećaja u normalnim privrednim tokovima. Država ekonomskom politikom (i antimonopolskim zakonodavstvom) nastoji da ograniči uticaj monopola. novih proizvoda. novim proizvodima i sl. nisu jedinstvena. ili jedan prodavac i jedan kupac (bilateralni monopol). S druge strane. 3. Savremena tržišta stoga. stoga. Potpuni monopol postoji kada na tržištu postoji: 1. Ona se odlikuju postojanjem više parcijalnih tržišta. ali i da ih na neki način „podredi“ osnovnim ciljevima makroekonomske politike države. Kada je tražnja za tim proizvodom potpuno neelastična. ali i funkcija proizvodnje i ponude p = f (Q ) dp >0 dQ Funkcija ukupnog prihoda monopoliste dobija sledeći oblik: R=p•Q Funkcija graničnog prihoda monopola dobija sledeći oblik: Pošto je dR dp =⋅Q + p dQ dQ Q>0 i p>0 i tada je: dp <0 dQ dR <p dQ 161 . uz prisustvo monopolskih i oligopolskih struktura.

162 . U intervalu OE gde je E > 1 kriva je elastična. Povećanje cena za 1% dovešće do isto takvog snižavanja tražnje. Zbog toga je njegova funkcija graničnog prihoda manja od njegove funkcije prosečnog prihoda. Za takvu cenu (p) prihod je maksimalan. U tom intervalu granični prihod bio bi pozitivan ⎛ dR⎞ > 0⎟ ⎜ dQ⎝⎠ U slučaju kada je E = 1 u toj tački dR/dQ=0. te se ukupan prihod uz te cene ne bi mogao više povećavati. Funkcija marginalnog (graničnog) prihoda i funkcija prosečnog prihoda dobija sledeći oblik: FUNKCIJA TRAŽNJE MARGINALNOG I PROSEČNOG PRIHODA Slika 69 Kriva graničnog prihoda nalazi se ispod krive tražnje. što znači da bi snižavanje cene proizvoda monopoliste od 1% dovelo do povećanja tražnje za tim proizvodom više od 1%.FUNKCIJA PONUDE (PROIZVODNJE) MONOPOLA Slika 68 Ako želi prodati više proizvoda prema formiranoj tražnji na tržištu monopolist će morati sniziti cenu svome proizvodu.

To čini na dva načina: 1. Tada je dR/dQ negativan. saobraćaj. Država nastoji antimonopolskim (antitrustovskim) zakonima da reguliše ponašanje monopola (kada su se već razvili). Borba protiv monopola moderne države i društva u celini ima svoje puno opravdanje. U tom slučaju društvo bolje zadovoljava potrebe proizvodima. Tada se preduzeću isplati smanjivati proizvodnju i ponude. Proces maksimiranja profita (dobiti) monopoliste dobija sledeći oblik: MAKSIMIRANJE PROFITA MONOPOLA Slika 70 Marginalni (granični) troškovi (Gt) i marginalni (granični) prihodi (GP) seku se u tački B.Kada je E < 1 kriva je neelastična pri čemu bi smanjenje cene od 1% dovelo do povećanja tražnje za manje od 1% ali i do smanjenja ukupnog prihoda monopola. proizvodnja i ponuda se povećavaju (u odnosu na monopol). Nakon ostvarene optimalne proizvodnje granični troškovi rastu brže od graničnog prihoda. PTT. masa profita je manja u odnosu na monopolistu (GFEp2 < CBAp2). a ostvaruje se uz količinu proizvoda Q1. Monopolista će ostvariti profit u visini QQ1Ap1 uz ukupne troškove QQ1BC. no tada im država nadoknađuje gubitak određenim intervencijama iz budžeta. količine Q2 i mase GFEp2. tada bi maksimalni profit bio ostvaren u visini cene p2. 163 .). Kada bi postojala konkurencija na tržištu umesto monopola. jer radi se o društveno korisnim delatnostima kod kojih motiv profita i maksimalizacije profita nikada ne može biti dominantan (energija. Pošto je Q2 > Q1 i p2 > p1. 2. Određivanjem cene monopolizovanih proizvoda na tržištu (prodajna cena). stepen blagostanja društva je viši. Postoje određeni monopoli koji posluju i sa gubitkom. Poreskom politikom. informacije i sl. On će u tim odnosima proizvoditi tu količinu. ali i uvođenje antimonopolskih zakona i uvođenje konkurencije u privredi i na tržištu gde god je moguće. Međutim. Na osnovu monopolski „dirigovane“ tražnje uz takve uslove on će ostvariti cenu p1. Maksimalni profit je u visini CBAp1.

kompenzacija i sl. refakcija. Tada je količina Q i cena p jednaka kao i kod ovih agregata u uslovima potpune konkurencije. 164 . Ni kriva graničnog prihoda nije više GP. javnog prevoza i sl. ODREĐIVANJE CENE MONOPOLA OD STRANE DRŽAVE Slika 71 U situaciji slobodnog delovanja monopola (bez državne intervencije) monopol bi proizvodio Q1 i prodavao uz cene p1. Videli smo da se dugoročna ravnoteža na tržištu popune konkurencije ostvaruje kada je p = Gtd = Tu. Gubitak u profitu monopoliste. SR<r. Mnogi stoga i smatraju da bi u regulisanju cene monopola ovu cenu trebalo odrediti na nivou minimuma TU (ukupnih troškova).). što se nalazi u tački B uz količinu Q i cene p. već izlomljena kriva u pravcu pBR. vode. Zbog toga se zakonom utvrđuju cene proizvoda monopoliste na nivou Sr = 01. Profit koji bi pri tome ostvarivao iznosio bi ACEp1: U slučaju potpune (slobodne) konkurencije ponuda bi bila Q. To je često slučaj kod cena električne energije. videli smo.Monopolista u težnji za maksimalizacijom profita nastoji da proizvede što manje uz što veću masu i stopu profita. gradskog saobraćaja. Tada monopolska kriva tražnje nije više R. U segmentu pB kriva graničnog prihoda identična je sa krivom tražnje pB. Tome je razlog manji granični prihod od prosečnog prihoda. nadoknađuje se državnom intervencijom iz budžeta (dotacija. dok je u situaciji slobodne konkurencije SR = r. Država interveniše određivanjem cene monopola (koja je jednaka ceni u uslovima slobodne konkurencije). Kod monopoliste je. već izlomljena dužina pBHGP. subvencija. Ravnoteža monopolista uz ovako zakonom regulisalje cena je Gt = GP. a cena p. ako se radi o takvim monopolima koji imaju veće i šire drušgtveno značenje. Tu je kriva tražnje savršeno elastična isto kao i kriva tražnje pojedinog proizvođača na konkurentnom tržištu..

ispravi deformacije tržišta. vezana za kejnzijansku i neokejnzijansku teoriju.seod velike krize tržišno i razvojem državne i društveni razvoj. „pravna država“ pri čemu sve institucije takve države intervencija mora da bude: moraju funkcionisati u cilju zaštite prava pojedinaca. Stalna i puna zaposlenost. sistem. država mora da se povuče sa tržišta.u sistemu. Stalna ravnoteža na tržištu. Automatizam u odnosima ponude i tražnje na tržištu. Političku funkciju pojedinca (liberalizam).očuvanje nivoa. EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE I EFIKASNOST Savremena ideologija tržišnog društva polazi od dve pretpostavke. slobodno trgovanje i slobodno ponašanje. Budžetska politika. poretka i borbu protiv u bilo svedeno na uloguekonomske „noćnog čuvara“. odnosno institucija 1.ima slobodan izbor između alternativnih mogućnosti. Politička funkcija se svodi na uređivanje pravnog poretka. da 2. 2. Država treba da osigura samo pravni okvir (pravna država tržište) za 4. ponude i tražnje. zaštitu slobode monopola. države uglavnom se navode sledeće: svoje posebne 1. bez 4. U klasičnoj državna Najčešće se ima u vidu tzv.Država Tržišniumehanizam omogućava ostvarivanje „socijalnog 1. tako da država mora da interveniše u otklanjanju tih neravnoteža. nužno ograničeno državom. Državno regulisanje privrednog razvoja i cikličnog kretanjaštiti privrede. jer kada uspostavi odnose konkurencije. se racionalno ponašaju. SISTEMU NovijaTRŽIŠNOM shvatanja. liberalno shvatanje države i tržišta zasniva se na uverenju da će tržište izvršiti najbolju alokaciju proizvodnih faktora. 166 165 . bolje nego što im to država nameće. Državno Pojedincivlasništvo. zbog čega i državni intervencionizam postaje objektivno nužan. Tržišni automatizam vodi u krizu. politike države i „karaktera tržišne stihije“. kojima se danas TRŽIŠNOG ekonomisti neradoMEHANIZMA suprotstavljaju: 1. depresiju i nestabilnost. Povećanje koncentracije i centralizacije kapitala. Tržište samo po sebi ne daje dovoljne informacije.Dakle. najbolje znaju kako da kombinuju svoje faktore proizvodnje. Slobodno formirane tržišne cene same su u stanju da dovedu brzo do uspostavljanja i održavanja tržišne ravnoteže. a kasnije se razvija državni intervencionizam u sklopu makroekonomske pojedinca i sprovođenje društvenih pravila po kojima ćeekonomiji se ponašati svi subjekti. 4. Državno regulisanje tržišta. 1. Najpre je to u klasičnoj ekonomiji iutržištu sprovođenju određene politike. GLAVA PETA Tržišni mehanizam je u stanju da osigura sledeće ciljeve u razvoju: 1. Ekonomsku funkciju (Pareto optimum). 3. Država Unema ekonomske funkcijeinterese. Tržište kao „nevidljiva ruka“ (iz klasične ekonomije) preko tržišne konkurencije i odnosima ponude i tražnje omogućava najefikasniju alokaciju proizvodnih faktora. videli smo. 3. što predstavlja i polaznu osnovu slobodnog delovanja 2. Ekonomska funkcija svodi na ekonomske brigu za stabilno privređivanje Tržište je. 2. odnosno preduzimanje svih potrebnih mera i instrumenata intervencije. Monetarna politika. LIBERALNA TRŽIŠTA I SAVREMENA DRŽAVA 2. traže stalno prisustvo državne intervencije na tržištu. Neutralna. tržišnom društvu zadržava dve osnovne funkcije:optimuma“ 2. 3. drugih). 5. Poreski Svaki subjekt 6. tako da odluke subjekata na tržištu nisu uvek optimalne i ekonomski racionalne.(jedino ograničenje je sloboda tržišnog ponašanja većih ograničenja 7. Optimalno kombinovanje svih faktora rasta i optimalan U ekonomski EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE SAVREMENOM razvoj.

.

ali se dileme javljaju već u pitanju prirode i dometa širenja ekonomske uloge države u privrednom tržišnom sistemu. 3. kao svesno usmeravanje društva ili društvene nadgradnje na materijalnu bazu i na postojeće odnose u ekonomskoj sferi radi njihovog menjanja. pitanje do kog sgupnja treba da se kreće državna intervencija u privredi da bitno ne ugrozi same osnove i karakteristike sistema kao celine. klasična teorija).8. dakle. što dovodi do dodatne tražnje. Državno sporazumevanje sa sindikatom i poslodavcima. a zatim u svim elementima dolazi pod kontrolu javnih institucija. O predmetu ekonomske politike države gotovo nema dileme. Postavlja se.94 Državni intervencionizam u privredi sve se jasnije očituje u nekoliko osnovnih pravaca: 1) Povećava se učešće državnog sektora u ukupnim sredstvima za proizvodnju. Državno planiranje. stalne ravnoteže i pune zaposlenosti. i do kojih granica to ona može da čini. EKONOMSKA POLITIKA I TRŽIŠTE Ekonomska politika se u osnovi bavi proučavanjem načela. na čemu izrasta sve razvijeniji državni intervencionizam kejnzijanskog tipa. važno je zaposliti radnike i plaćati ih. odnosno nepotrebnosti mešanja države u privredni život. što je praćeno porastom javnih investicija i porastom učešća države u privatnim preduzećima. odnosno usmeravanja u željenom pravcu. dakle sporno pitanje da li ekonomska politika treba da proučava ekonomsko-političke mere države. ali je u teoriji vrlo sporno pitanje da li država treba uopšte da se meša u privredni život (npr. 167 . ponašanja i zakonitosti koje se javljaju u ekonomsko-političkim akcijama države. dati neke osnbvne podatke o snazi i mogućnostima državne intervencije u vitalnim punktovima ekonomskog sistema. 94 Prema Keynesu svejedno je da li se javni rashodi upotrebljavaju za popunjenje morskom vodom za tu svrhu iskopanih jama na samoj morskoj obali. Poznat je stav klasične teorije spontanog razvoja. EKONOMSKE FUNKCIJE DRŽAVE U TRŽIŠNOJ PRIVREDI 1) DRŽAVA. investicije). Savremena građanska ekonomska teorija i sama polazi od saznanja da se proces kapitalističke reprodukcije i reprodukcije kapitala ne može više kontinuirano odvijati bez neposredne državne intervencije. Nije. Ovde ćemo. 9. Velikom krizom srušen je mit i dogma o spontanitetu i punoj zaposlenosti. kada joj se to pravo i mogućnost priznaje. samo za početak razmatranja. Makrosistem privrede najpre u pojedinim elementima (zaposlenost.

8 652 447 458 826 725 645 Učešće javnih investicija u ukupnim investicijama razvijenih kapitalističkih privreda kreće se od 16-35%. March 1977.38.338.2 14.0 16. No 3.0 20. Izvor: Mirovaja ekonomika i meždunarodnie otnošenja.0 75-80 UčešćeUčešće UčešćeOdnos javnog javnogporeskih jevnog duga duga prema masi rashoda nprihoda u nacionalnog novca u opticaju nacionalnom nacionalnom dohotka(M1) dohotkudohotku 30.3 Podaci konstruisani prema Politici od 13. koja će.118. a samo socijalna davanja u netodruštvenom proizvodu učestvuju od 19.9 24. godinu. a kod učešća poreza u nacioialnom dohotku za 1972.4125.732.0 15.099. X 1975. Učešće države u kreditno-finansijskoj sferi.0 50.1 43.021. Britanija Švedska Norveška SR Nemačka Holandija Belgija 35 32 30 28 25 22 21 20 16 Zaposlenost u državnom sektoru u ukupnom zaposlenom stanovništvu u industriji 45 11 31 10 20 22 15 10 10 Plate javnog sektora u ukupnim zaradama 42 17 30 28 35 35 20 - Socijalna davanja u % neto društvenog proizvoda Ukupno Po stanovniku u obračunskim jedinicama 21.0 60. PORESKIH PRIHODA I RASHODA U NACIONALNOM DOHOTKU96 .0 10.649. godinu. plate u ukupnim zaradama od 20-42%.3-25. April 1977. biti poslednja sfera koju će država želeti napustiti.4 59. str. 1974. zaposlenost u javnom sektoru u ukupnoj zaposlenosti od 10-45%.8 25. III 1976.3 21.JAVNE INVESTICIJE I ZAPOSLENOST U DRŽAVNOM SEKTORU I SOCIJALNA DAVANJA U NEKIM KAPITALISTIČKIM PRIVREDAMA95 -u%- Učešće javnih investicija u ukupnim investicijama Austrija Francuska Italija V.8%. po svemu sudeći.034.728.2173.7601. 168 . Britanija Francuska ltalija 95 96 Sredstva Krediti 54.129. Federal Reserve Bulleting.7 2.023.0 75.1 7.140. Pogledajmo samo neke podatke na tom sektoru za nekoliko kapitalističkih privreda datih paralelno s nekim drugim pokazateljima. kreće se u vrlo visokom procentu. 46 i Economic Indicators. i 1.5 19.334.u%- SR Neamčka Japan SAD V.6380. mart.031. UČEŠĆE DRŽAVE U KREDITNO-FINANSIJSKOJ SFERI I UČEŠĆE JAVNOG DUGA.0 76. Podaci se odnose na 1964.4 183.3 25.

). svake uloge u ekonomskom životu zemlje.država a istvarno je sve širaimala međunarodna brojne mogućnosti povezanostdau na kretanju određen robe. sredstava.5% sameitd. Ona je određivala pravnu Sve i štitila razvijeniji institucionalnu javni dug osnovu koji prelazi ekonomskog često i visinu sistema. svoje poreske dopunjeni domaćim ili šire.dugom. raspodele i potrošnje.2%. i do 82% carine. preraspodeljuje monetarna kriza. ali države to jeubilo formiranju gotovo izuzetno efektivnedelovanje globalne samo tražnjeonda u privredi kada u nizu zemalja spontane tržišnekreće snage seliberalističke od 25. privrede u pojedinim Uloga savremene zemljama. uspostave odnose Kanada u privredi. neproizvodnog sposobnost da reguliše karaktera. nisu Britanija uspevale 36. 170 169 . i ekonomska teorija uopšte u danas bitno izmenjenim uslovima funkcionisanja 6)Država državno-monopolističkog spoznaje da je preko potreban kapitalizma. odnosno SADda 25. devizna politika odnosno idr. kompleksnom pristupu makrosistemu i ekonomskoj politici 5)Država jer njenapreuzima efikasnost najveći sve više deopostaje obaveza funkcija iz međunarodnih odgovora koje ekonomskih daju druge i finansijskih naučne discipline odnosa. već manje ili višeUzevši razvijemim u celini. I u epohi slobodne konkurencije. politika postaje i sastavni deo. sferi nabavke reprodukcije države i stvaranje krećerezervi. čak i po većini građanskih ekonomista (pre svega3)Država pod uticajem preuzima starihiprotivrečnosti provodi kompletne savremenog programe kapitalističkog razvoja čestodruštva). finansijske i međunarodnim politike. se učešće subvencije. zahvata sve veći inflacija. se finansijski monetarno-kreditne tokovi ne odvijaju politike. Time i savremeni budžet i budžetska politika postaju gotovo osnovni instrument stabilizacione politike. Strategija globalne ekonomske politike brojnim intervencionim mehanizmima države (javni radovi. Pored toga segmenata“ država je sistema donosila u podržavanju određene propise profita. i drugih i koordinišu disciplina mere koje fiskalne morajui monetarne odgovoriti na niz novih politikešto pitanja u njihovom ih postavljaju anticikličnom savremenidelovanju. subvencijama. odnosno u postizanju postavljenih ciljevaRadi društveno-ekonomskog se. Fiskalna politika se pretvara iz samo dopunskog korektivnog faktora razvoja privrede u osnovno područje preko kojeg se deluje na ekspanziju i stabilnost privrede. privredni sistemi. kod sredstava. dana. 97 Pri navedenom imamo sledeće simbole: S . ciklusa. dakle.). državna participacija. nacionalizacija. tako da se umesto prostog odnosa S = I formira kvalitetno novi odnos S+Tn = I+G. višepolitike pod dominantnim nabavki na tržištu delovanjem i preko zaposlenosti zakona vrednosti u državnom ili čisto aparatu tržišmihitd.8%.) 75-80% uglavnom kod je kredita. Isto takokejnzijanske država je uticala teorijeu determinisanosti ekonomskom pogledu nacionalnog i pomoću dohotka. do novih odnosa u makrosistemu. sistemomTime deficitnog ekonomska finansiranja. način 3.štednja. carinskedok politike. države u međudržavni kreditao-finansijskoj krediti. način rada utiče i kapitala na ekonomski dovode do život u prevazilaženja zemlji. I . je svim Taj goresektor navedenim zahvatai sličnim od 35-62% merama nacionainog u epohi dohotka.investicija. osiguravaju Država pretpostavke podržava rastza globalne slobodno tražnje kroz rastprivrede funkcionisanje svojih investicija i održavanje i javnih stalnerashoda ravnoteže što idovodi pune zaposlenosti.6%. nastalih iz nabujalih protivrečnosti savremenog kapitalizma 2)Država (nezaposlenost.ističemo kreditnadapolitika. Fiskalni i monetarni segment sistema kao celina slede razvoj pojedinih ekonomskih aktivnosti i različite manifestacije proizvodnje. o jednom razvoja. delom sedržava ostvaruje je propisima kroz rast očuvala javnog poredak.u kao vezii snizom dužinom drugih radnog monetarnih. 26. sistem planiranja i usmeravanje Pogrešno razvoja bi bilo čak verovati i u najortodoksnijim da je u periodustavovima liberalnogpristalica kapitalizma laissez-fairea država zaista (posebno bila potpuno u SAD) lišenai sl. Tn . Državni rashodi i prihodi postaju funkcija fluktuisanja ekonomske aktivnosti. sankcionisanje nacionalizacijom. da na Belgija optimalan 31.5% doprivrede 36% (V. deo macionalnog depresivna stanja dohoika. u preduzećima itd. Stalni rast odnosno državneslobodnog intervencije razvitka najvećim kapitalizma. javnim država sektorom. kapitalističkih produkcionih održavanjem „nerentabilnih odnosa. a kapitalizma liberalnog uključujući imogla javni dug manje onda ili više čestoposredno i iznad nacionalnog uticati na razvoj dohotka. angažovanim da je mesto sredstvima verifikacije nacionalnog vrednosti idohotka mehanizam ili sve koordinacije razvijenijimaktivnosti.97 čime stvarao postaje dominirajući faktor u odnosima i uravnotežavanju ovih agregata. zakoma. rashodi. upravo 4)Svesno ugrađeni se primenjuju deo. pravni duga. robno-novčane ali s ogromnim tokove. što uzrokuje derogiranja tržišnih Tržište kriterijuma je u sistemu plasmana izgubilo. socijalnom fiskalnih i zdravstvenom i ekonomskih zaštitom mera. ga preko svojih reprodukcija kapitala institucija idr.javni prihodi i G-javni rashodi. što je zapravo vojnim značilo narudžbinama.izvoz Ovde i uvozposebno kapitala. Nemačka 30. nacionalnog Tim funkcijama dohotka. orijentisana što na predstavljadanas postizanju gotovo najtežih dominantnu problema poziciju.6%.ili se dohodak neposredno troši.

.

Taj pad praćen je i velikim investicijama u zalihe koje su izazvane oštrim padom ukupnog volumena realizacije. U istom periodu cene padaju za 32.1 mlrd dolara iz 1929. pa do 1933.8 milijardi ili 53.359 hiljada na svega 1. u privredi SAD do ogromnog pada u investicijama fiksnog kapitala (izgradnja i oprema). odnosno s njegovim postepenim prelaskom u drugu i poslednju fazu. Prema nekim podacima računa se da je u svetu bilo oko 40 miliona nezaposlenih i oko 100 miliona poluzaposlenih radnika.. Ukupan pad iznosio je od 14. visoke inflacije. Industrijska proizvodnja pada od 105. Ukupne investicije padaju od 16. do hiperprodukcije raznih vrsta robe.2) EKONOMSKA FUNKCIJA DRŽAVE I MONOPOLISTIČKI KAPITALIZAM S daljim razvojem kapitalizma.0 mlrd na 48. str.8%. 374.3 na 13. Broj nezaposlenih raste od 1. Korać .2 na 3.2 milijarde na svega 1. str.4%.5%. dolaze do punog izražaja sve protivrečnosti koje inače prate ovaj sistem proizvodnje i raspodele društvenog proizvoda.6 milijardi u 1933. U privredi SAD ukupan nacionalni proizvod pada od 103.5% u 37 meseci.3%. što prouzrokuje velike i gotovo nepremostive teškoće u procesu reprodukcije ukupnog društvenog kapitala.7% u 36 meseci.8 milijardi iz 1929.5 na 12. na svega 1. U depresiji 1929.7 milijardi u 1932.8% u kriznoj fazi koja je trajala 47 meseci. do masovne nezaposlenosti.99 Efekti ekonomske depresije znatno su jače izraženi kada se posmatraju pojedine kapitalističke zemlje. Sve češće dolazi i do pojava kriza i depresija.1 na 46. a uvoz 69. Privatna izgradnja pala je od 7. koja je trajala od 1929. godine došlo je. godini ili 46.8%. dok se stopa nezaposlenih povećava od 3% na 24.371 hiljada ili 74. Beograd. deficita budžeta. godine. dok su izdaci za proizvodnu opremu pali od 6. 1972.T. a posebno u vezi s velikom ekonomskom krizom.4 milijarde na 1.1%. Izvoz opada za 69.8 miliona. jasnije se mogu uočiti iz nekoliko osnovnih podataka za kapitalističku privredu u celini.98 Dubina i posledice krize od 1929/1933. Pad se zadržao 48 meseci.5 milijardi.9 milijardi ili 55. a plate zaposlenih opadaju za 42. Hansen: Privredni ciklusi u kapitalističkoj privredi. H.9%. Rad. 462 171 . godini. npr. Te su se teškoće ispoljile naročito posle Prvog svetskog rata. Proizvodnja automobila opada od 5. u fazu monopolističkog kapitalizma ili imperijalizma. Proizvodnja sredstava za proizvodnju pada od 106.9 mln tona ili 75. M. Vlaškalić: Politička ekonomija. Proizvodnja čelika pada od 57. 98 99 A. na 55.8 milijardi. visoke poreske presije.0 milijardu ili 94% u periodu 36 meseci.

str.1 66.3%.9%.6 58..3%.1 na 45.7%.1 mln ili 23.5 hiljada ili 22.8 na 5.5 32.1 62. st.6%.100 100 Podaci prema Ekonomika kapitalističeskih stran posle vtoroj mirovoj vojni. BRT19301933 2835 4893682. br. Nacionalni proizvod pada od 1929. 1951 i Mirovaja ekonomika.7 67. dok se broj nezaposlenih povećao od 10 na 466 hiljada ili 47 puta. Cene na malo opadaju za 36.5%.8 23. do 1934.3%.81 1929=100 (000) % 1927=100 1927=100 1927=100 1929 1929 1929 1933 1932 1932 71326 5852 25988 8. a kursevi akcija 59.425. Proizvodnja čelika opada samo u toku dve godine s 9. a kursevi akcija za 64. što predstavlja pad od 41.384 miliona f.3 1929 1929 1928 1928 1928 1932 1934 1933 1933 1933 100 29. godine za 33. 1959. pogođena ekonomskom krizom.1 (000)19291933 6276 19503669. do 1932. Cene na malo se snižavaju za 27. Statistical Yearbook. UN New York.1 201. godini. 154-157.4 na 22. Stopa nezaposlenosti povećava se s 12. dolara) Uvoz (mlrd.7 76. Realni dohoci stanovništva opadaju od 1929. brodova Indeks svet.7%. Industrijska proizvodnja opada samo u dve godine (1930-1932) za 36. slično nemačkoj privredi. Moskva. što je praćeno istovremenim porastom nezaposlenosti s 1.1977.5%. Izvoz opada za 69.2 24 60 60 60 60 57.4%.000 na 2.847 hiljada ili 125%.1% u 1932.2%.4%. Industrijska proizvodnja u toku 38 meseci opada sa 104. Realni dohoci stanovništva opadaju u istom periodu za 40. zl..996 na 3.03746.262.575.3 miliona tona ili 45. Cene robe široke potrošnje padaju za 23. zl.7%.3%. a kursevi akcija za 46. Francuska privreda je.2 100 100 42. sa 3.9 37.0 Min. a uvoz 68.7%. ili 15.2 344. a proizvodnja čelika 42.2 - 359. dok se stopa nezaposlenosti povećava s 10.4. nezaposlenosti Broj nezaposlenih Prosečna stopa nezaposlenosti Realni dohotci stanovništva Izvoz (mlrd. 1.000 ili preko 4. GODINE Industrijska proizvodnja Proizvodnja cementa Proizvodnja automobila Proizvodnja čelika Tonaža izgrađenih trgov. Nemačku posebno oštro pogađa ekonomska depresija.8 Velika Britanija doživljava nešto ublaženije trendove mada je opšta situacija slična. T19291932110423661.4 puta. 172 .4%.9 na 45. Realni dohoci stanovništva opadaju sa 100 na 77.3 9. a industrijska proizvodnja u istom periodu sa 102 na 78.1%.7 10.8 Hilj. T1929193370446037. dolara) Svetske izvozne cene Svetske uvozne cene BazaViša IndeksiDužina NižaDubina upoređenja pretkrizna pada tačka upada u ili merafaza Više Niže pada mesecima% faze faze 1234567 KAPITALISTIČKA PRIVREDA 1929=10019291932 103.EFEKTI VELIKE DEPRESIJE U KAPITALISTIČKOJ PRIVREDI OD 19291933. Nacionalni proizvod opada sa 75.6 na 50.2 milijarde maraka samo u toku dve godine od 1929-1932.9%..353.1 milijardu ili 52.000 na 5.0 Min. dok se broj nezaposlenih povećava s 1.

rashodi ali učestvuju i uz određena u društvenom socijalno-politička proizvodu većine i razvojna razvijenih delovanja zemalja (porezi. 2. odnosno razvoja monopolističkog kapitalizma nepotpune (dirigovane) konkurencije. s jedne i regionalni strane. uopšte.Prema Deficitni timsistem teorijama finanisranja država treba i budžetska da i neposredno neravioteža. Država to trebć da ostvari. 101 102 103 Chamberlin. Triffin: Monopolistic Competition and General Equilibrium. proces reprodukcije ukupnog kapitala. platnog dok subilansa.sRadničkim razvojem privrede. na razne načine U ekonomskoj donekle ograniči teoriji stihijsko već krajem đelovanje prošlog. Javne posrednih investicije oblikai uticanja transferna koji davanja su praktikovani kojim država i ranije treba (poreska. problem: posebno koliko. dok regulisanje privatne i javne tražnje postaje sastavni deo razvijenih mera anticiklične ekonomske politike. pored 4. od 23-36% javni(npr. veka. korekcione). politike sve setržišnog više diskutuje mehanizma i tretira u svetu. društvenog Tako kapitala se sada i daširi osigurava i domennormalne proučavanja uslove ekonomske kapitalističke politike kao naučne proizvodnje discipline. 174 173 . 102 po kojima pojavi i država država s elementom treba u imesvesnog svih kapitalista regulisanja da osigurava ekonomskih nesmetani odnosa iproces ekonomskih reprodukcije kretanja u pojedinim ukupnogzemljama. u stvari. društvu trgovinski pitanje nacionalnog razvojaugovori svake pojedine itd. investi-ranjem zakona i prosečne potrošnjom profitne stope države i ostalih bilo naekonomskih podračju podsticanja zakona nelične. i socijalnim mera zakonodavstvom. Spoljno-trgovinskom tih pretpostavki postalo politikom je u(zaštitne kapitalističkom carine. 1933. u mnogim a tokapitalističkim je postojanje monopola zemljamai inepotpune koje se sve konkurencije. ali i opstanka sistema kao celine.Otvara Stalni rast se nova javnih etapa rashoda u ekonomskoj i istraživanje nauci. Trebalo je napustiti Sistem tradicionalni ekonomskih stavmera slobodne koje sei potpune poslednjih konkurencije decenija u manjem i tržišnogiliautomatizma većem i uzeti ustvarno obimu obzir stvarnost i primenjuju u privredi. ekonomskom kolikapolitikom treba da bude posebno visina se i kakva do razvija da tada budegotovo suštinapotpuno i karakter neefikasan te intervencije arsenali da mera li ćefiskalne ta intervencija politike kao: ugroziti osnove 1. Istina je da je došlo do negacije automatizma tržišne privrede uz istovremenu afirmaciju državnog intervencionizma.SR javni Nemačka). Kao posledica Sada takvog se međuzaokreta mnogobrojnim u teorijskom teoretičarima shvatanjuu uloge savremenoj savremene buržoaskoj ekonomskoj države u privredi naucirazvio mnogosemanje celi arsenal diskutuje raznih i postavlja i brojnihpitanje mera stabilizacione da li uopšte država treba da interveniše (intervencione. uzteorije delovanje laissez-fairea spomenutih javljaju ekonomskih se teorijezakona. 3. Meramashvatanja novih oblika tradicionalno adekvatnog slobodnog privrednog tržišta. zajedno nazivaju 101 merama državnog intervencionizma treba da se. odnosno kojom regulativne deluje na preraspodelu politike razvoja nacionalnog i raspodele. rashodi). Javni i karakter dug kod privatno-kapitalističkog centralne banke i emisija sistema. a osiguranje 5. Fiskalnom rashoda politikom države.zakona a naročito vrednosti. dug. 1940.). Nacionalizacijom kao nužna jedna izvesnih mnogoprivrednih šira intervencija grana. kreditna i finansijska deluje politika). države. države pre svega u privredi onih najvažnijih nego što je bilo ranije. utiče na razvitak privrede. politici a u vezi su mestom tom pravcu države istraživanje u regulisanju strukture privrednog rashoda. dohotka Danas u državniprivredi. života. mera države u vezi7. koje su uglavnom odnosno imale posredan sve širimkarakter oblicima(što je sve bilotransfernih karakteristično rashoda za države period liberalnog kojim država razvitka preuzima kapitalizma). konkurencija i konačno odbacuje koncepcija laissez-fairea.Investicionom se pokazalopolitikom da automatsko države. da. i sledećim sistemom U savremenom ekonomskih državnom mera: kapitalizmu danas gotovo ništa nije ostalo od uobičajenog 1. u prvojzakona polovini prosečne 20. na sebe odgovornost sada se nameće za potrebapunu za primenom zaposlenost jednog kojucelovitog ne može da sistema osigura ekonomskih privatni kapital. pojedinačnih najvažnije i samo prometne „dodatnih“ granekorektivnih i teška industrija). između ostalog. i monopolističke organizacije s druge strane. razvitka zemlje. Umesto konkurencije. troškovi reprodukcije sve više pod uticajem transfernih i drugih 3. novca za pokriće javnih rashoda. Proizvodnja 2. Na tajklasične način treba ekonomske da se.razvoj. i politikom a cene deviznog su malo gde kursa. premije. da osigura punu zaposlenost. Joan Robinson: The Economics of Imperfect Competetion. se meša u pitanja Novomprivrede.Kada 4. odraz odnosno igre stvarne ponudepolitikom i potražnje. (energetski Umestoizvori. a time 103 Upravo raste i su njena to godine uloga ukrize savremenom i nastankadruštvu niza radova i u kojima se objašnjava nepotpuna društveno-ekonomskom razvoju. planiranja Njega najvećim koji sve više delom regulišeobuhvataju država. sve se više počela nametati 6. počinju profitne stope sve i zakona više prevladavati tržišta. njihovog a posebno ekonomskog u ekonomskoj delovanja. mera države. E: The Theory of Monopolistic Competetion. na neadekvatno Ona treba(obično da na taj niže način od željenog) u velikoj kretanje meri postane u sferi regulator privatnog privrednog kapitala. možeopšte više da ili osigura investicione normalan potrošnje. u privredi. kompenzujući. što jeteorije bilo svojstveno o nužnostikapitalizmu državnog intervencionizma u fazi slobodne u privredi. u do koje mere država kapitalističkim tržišnim treba da privredama. Monetarno-kreditnom i ponuda gotovopolitikom su regulisane. R. 1933.delovanje odnosno zakona neposrednim vrednosti.

.

Kejnz ima potpuno suprotne stavove u odnosu na do tada dominirajuće stavove klasične teorije. Takođe smatra da je bitna odlika i bitni nedostatak kapitalističkog 104 105 106 107 J. Say: Traite d’économique politique. M. 1936. 1817. Keynes: General Employment.) J. suprotao tome. Dok su Jean Baptist Say106 isto kao i Ricardo. novi pravac ekonomske teorije . Sve do 1969-ih godina bio je dominantan uticaj kejnzijanizma (ili fiskalizma). Interest and Money.107 a i mnogi drugi ortodoksni sledbenici doktrine „laissez-faire“.kejnzijanizma. ali da se pri tome sačuvaju sve osnovne karakteristike kapitalistačkog sistema proizvodnje i raspodele. koja je pala.105 Po mnogim autorima taj pravac i danas ima dominirajuće značenje u ekonomskoj teoriji na Zapadu. smatrali da ponuda u uslovima slobodne konkurencije automatski izaziva odgovarajuću tražnju i da se zato u kapitalizmu i ne postavlja problem realizacije robe i njenog uspešnog plasmana. jer nije mogla dati odgovor i rešenje za krizu i nezaposlenost. 1969. dotle Keynes. Restatment (M. 175 . DRŽAVNI EKONOMSKI INTERVENCIONIZAM 1) EKONOMSKI POGLEDI O DELOVANJU DRŽAVE NA TRŽIŠTE Od brojnih buržoaskih teoretičara koji zastupaju doktrinu intervencionizma u privredi treba posebno istaknuti engleskog ekonomistu John Maynarda Keynesa104 i. kamate i novca“. predlagao da se problem kriza i hiperprodukcije u kapitalištičkom društvu rešava raznim merama državne intervencije. Kejnz se može smatrati autorom koji je stvarno postavio osnove kontraciklične ekonomske politike.4. Kejnz je u nizu svojih radova. 1803. Adline Publishing Company. na osnovu njegovih originalnih radova. Friedman: The Quantity Theory of Money: A. Sve do 1960-ih godina njegove su ideje imale dominantan uticaj na buržoasku ekonomsku misao. Chicago. a tada nastupa njegova zamena nekim oblicima novog monetarizma (M. ali takvim merama koje ne zadiru u samu suštinu kapitalističkog sistema. Pariz. Ricardo: Načela političke ekonomije i oporezivanja. Kejnz je snažno uticao na savremene teorije o ekonomskoj ulozi države u današnjem kapitalističkom svetu. M. Fridmana) ili neokvantitativne teorije novca (reformulisana kvantitativna teorija novca). . a imaju ga i danas. London. smatra da je globalna efektivna tražnja najvažnija i da upravo ona reguliše ponudu. je pokušaj da se nađe izlaz iz depresije i nezaposlenosti. koje se pojavilo 1936. B. Friedman: The Optimum Quantity of Money and other Esays. a naročito u svom najpoznatijem i kapitalnom delu „Opšta teorija zaposlenosti. „Kejnzijanska revolucija“ kao odgovor na klasičnu teoriju.

Štednja je korisna i za društvo i za pojedinca samo u periodu pune zaposlenosti. Tako bi se privreda i dalje kretala na osnovu tradicionalnih zakona kapitalističkog sistema. ako ne i punu zaposlenost. i to od pojma nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Moguće je da se ova jednakost postigne i pre nego što privreda dođe u stanje pune zaposlenosti. U periodu nezaposlenosti i depresije povećanje štednje pojedinca postaje društveno štetao. čime je Kejnz nesvesno prišao teoretičarima nedovoljne potrošnje i povećanja štednje. a proučava i faktore koji utiču na nivo nacionalnog dohotka koji omogućava takav obim i takvu raspodelu investicionih sredstava koji bi vodili opštem povećanju zaposlenosti i potrošnje. Normalno je za kapitalizam da je S=l u uslovima pune zaposlenosti. po njemu. Zbog toga država treba da preuzme na sebe odgovornost u tom smislu. država treba da prestane sa svojom intervencijom. globalna potrošnja. zaposlenost. sužava obim investicija. Kejnza prvenstveno interesuje kako država može osigurati takav razvoj privrede koji bi osigurao što veću zaposlenost. kamatna stopa. 176 . jer u tom slučaju štedljivost pojedinaca omogućava obimnije investiranje. Kao što se vidi. marginalna produktivnost kapitala ili granična efikasnost kapitala (što bi donekle odgovaralo pojmu profitne stope kod Marksa) i. Stednja i investicije dve su različite funkcije tako da odnos uravnotežavanju nije unapred dat kao u klasičnoj teoriji. Osnovni faktori koji deluju na zaposlenost i nacionalni dohodak prema Kejnzu jesu: sklonost potrošnji. smatra se da je ostvarena puna zaposlenost kada sva kvalifikovana radna snaga može naći odgovarajuće zaposlenje. Po Kejnzu puna zaposlenost u jednoj zemlji postoji onda kada nema „nevoljne“ nezaposlenosti. investicije i kamatna stopa. naprotiv. Kejnz u svojim razmatranjima polazi od dve osnovne veličine. nema pune zaposlenosti. 108 U savremenom kapitalizmu (u razvijenim privredama) obično se smatra da je stopa nezaposlenosti od 4% u odnosu prema ukupnom broju zaposlenih tolerantna granica. ali sa stajališta društva ona je štetna zato što pojedinci štedeći smanjuju ukupnu efektivnu tražnju koja onemogućava ili otežava realizaciju robe.108 U Kejnzovom modelu funkcionisanja privrede javlja se pet osnovnih varijabli: nacionalni dohodak. Prema neoklasičnoj teoriji to je bilo apsolutno nemoguće.načina proizvodnje što nema mehanizma koji bi mogao držati ukupnu efektivnu tražnju na nivou potrebnom za održavanje pune zaposlenosti. povećava broj nezaposlenih. postoji u velikom stepenu nevoljna nezaposlenost. Tada je ona korisna samo za pojedinca. S druge strane. nego. Na temelju toga Kejnz smatra da je moguće uspostaviti privrednu ravnotežu i bez pune zaposlenosti. U kapitalističkim zemljama. To ipak znači funkciju države u privredi samo dotle dok svojom akciojom na ekonomskom području ne može ugroziti privatnokapitalistički sistem. Kada se ta ravnoteža uspostavi i kada bude S = I. najzad. ali s pravima i funkcijama strogo ograničenim. pojačava deflaciju i smanjuje nacionalni dohodak. Uslov uravnotežavanja pri punoj zaposlenosti je da štednja bude jednaka investicijama (S=I).

treba da bude u rukama kapitalista. ali ne za tako velike kakve danas postoje“. Keynes: General Theory. kada je došlo do ogromnog pada investicija. slabih poslovnih izgleda. Kejnz smatra da investhanje. da bi omogućila dalji opstanak kapitalističkog sistema koji redovno vodi preteranoj štednji . kada je u kapitalističkim zemljama bilo oko 40 miliona nezaposlenih..111 Kejnz čak daje niz instrumenata i predloga ekonomske politike da bi se osigurala puna zaposlenosti uklonila depresija.. Ukoliko sve te mere ipak ne mogu povećati inv. U fazi depresije i nezaposlenosti. i to naročito posle velike ekonomske krize. što pri opštem povećanju dohotka povećava tražnju i tako utiče na povećanje proizvodnje. kada postoji niska sklonost investiranju zbog niske profitne stope i cena. onda država treba. a po mogućnosti i puna zaposlenost. budžetski deficit idr. na primer. i to u slučaju velike nezaposlenosti i malih privatnih investicija. U tom pravcu predlaže javne investicije. bila Oktobarska revolucija. pod čijim je snažnim delovanjima bio. Njegove ideje u znataoj su meri inspirisane i strahom od velikih revolucionarnih potresa kao što je to. proizvodnje idr. paralelno s drugim merama. u principu. investirati u vlastitoj režiji. Ona treba progresivnim oporezivanjem dohotka da utiče na smanjivanje raspona u dohocima. a država samo izuzetno treba da investira. kada su privatne investicije nedovoljne. Kejnz je smatrao da je neodrživ stari kapitalistički poredak.2) NEOKEJNZIJANIZAM I OSNOVE DRŽAVNOG INTERVENCIONIZMA Država treba pomoću raznih mera omogućiti da se postigne što veća zaposlenost. politiku jevtinog novca. Država treba da i sama investira kada privatni kapital to ne čini u dovoljnoj meri. da otvara državna preduzeća. Država mora da interveniše u privrednim pitanjima uklanjajući najteže protivrečnosti u kapitalističkom načinu proizvodnje i raspodele. M. 177 . On stoji na stanovištu da „postoji društveno i psihološko opravdanje za znatne nejednakosti dohodaka i bogatstva.109 Puna zaposlenost postaje osnovni cilj nacionalne ekonomske politike na kejnzijanskim principima opšte ekonomske politike. 109 110 111 Nije slučajno da je problem zaposlenosti u Keynesovoj „Opštoj teoriji“. Ukoliko je u pitanju dilema: nezaposlenost ili intervencija države... On je daleko od toga da odnose u kapitalističkom društvu smatra idiličnim. dakle da sama ulaže kapital. To je vreme prvog uspešno provedenog petogodišnjeg plana razvoja SSSR-a. a i sve većih teškoća kapitalističhih privreda i duboke krize.esticionu delatnost privatnih kapitalista ili akcionarskih društava i porast zaposlenosti. investicije države koje nisu motivisane isključivo profitom postaju jedina alternativa. da ukloni takve protivrečnosti. bio na prvom mestu i dobio primarno značenje. J. ukoliko je došlo do stagnacije u privrednoj aktivnosti. ali u cilju delovanja na funkciju potrošnje.110 Time u njegovu teoriju ulaze elementi socijalne politike. Naprotiv. treba da pristupa raznim obimnim javnim radovima. za Kejnza nema dileme: treba sve mere preduzeti u cilju povećanja zaposlenosti. a ne za pravedniju raspodelu dohotka. on uviđa i analizira mnoge njegove nedostatke i traži razne mere i instrumente da se celi kapitalistički sistem učini elastičnijim i vitalnijim.i nedovoljnosti privataih investicija (S≠I).

što otvoreno i priznaje. a često su u očitoj suprotnosti s Kejnzovim stavovima. Radi se gotovo o reviziji originalnih stavova J. Razni pokušaji ostvarivanja „pune zaposlenosti“ koji se danas čine u okviru ekonomske politike pojedinih kapitalističkih država ne mogu doprineti rešavanju ni uklanjanju gorućih protivrečnosti. Kada su to činili. posebno u savremenom kapitalizmu i socijalističkom ekonomskom sistemu. to je bilo više periferno analiziranje problema. Da bi se ovi problemi jasnije uočili. 178 . opovrgavane. koje su neke zemlje kratko i ostvarivale. čime se ne dira u osnove kapitalističkog sistema privrede. Ne radi se. Očito je to velika slabost koja se danas sve više uočava. a često i Marks. teškoća i kriza. modifikovane tako da se stvarno teško može odvojiti onaj deo koji čini originalnu Kejnzovu teoriju od celog niza novih shvatanja koja se pod nazivom neokejnzijanizma i danas pojavljuju. neophodno je poći. što je Marks otkrio i dokazao. od kojih pati celi kapitalistički sistem. Keynesa i njihovom apliciranju na stvarne odnose u duboko izmenjenim nacionalnim ekonomijama. a zatim od savremenih ekonomskih sistema i teorijskih shvatanja. doterivane.112 112 Marks i uopšte marksističha nauka malo su se bavdaš problemom zaposlenosti. M. niti je u tom sistemu moguće postići stalnu punu zaposlenost i blagostanje radnih masa. posebno u uslovima sve izrazitijih stopa nezaposlenosti ne samo u nerazvijenim već i u razvijenim kapitalističkim privredama. Suprotaosti i nestabilnost kapitalističke privrede treba uklanjati merama monetarne i fiskalne politike.Kejnz stvarno želi da osposobi i adaptira kapitalistički sistem novim uslovima. bez radikalne izmene produkcionih odnosa. dakle. da bi se konačno mogao steći sud o mogućnostima ostvarivanja osnovnih ciljeva makroekonomije. danas o ostvarivanju pune zaposlenosti u makroekonomskom smislu. da ga sačuva od neminovnog propadanja. od analize klasične teorije. Kejnzove ideje mnogo su razrađivane. već o menjanju osnovnih odnosa u kapitalističkom sistemu s očito nagomilanim suprotnostima koje taj sistem nosi ugrađene u sebi. kako je to i Kejnz učinio.

ŠESTI DEO MONETARNA MAKROEKONOMIJA .

.

1973. U formulaciji nove kvantitativne teorije novca Fridman polazi od pravca koji je počeo s Marksom. dok kejnzijanska teorija uzima kao osnoanu determinantu ravnotežu na robnom tržištu S=I (delovanje kamate na visinu i ponašanje investicija i štednje).). da se novac posmatra kao deo znatno šireg koncepta aktive . da bi se razvio s Kejnzom . Dakle imamo jednakost M = k’Y. kao i sve šireg „vraćanja“ građanske teorije na neoliberalne koncepcije u razvoju privrede i ekonomske politike.115 „Reformisana“ kvantitativna teorija novca predstavlja novu koncepciju u znatno širem smislu (posebno u odnosu na klasičnu teoriju). Cambridge. kamate i nivoa cena.Y. potrošnju i cene. pri čemu prethodne teorije ne daju objašnjenje odnosa realnog i novčanog dohotka.113 Ova teorija ide u pravcu istraživanja uzročno-posledičnih veza u monetarnoj sferi i analizira osnovne pravce delovanja novca na opšte tokove proizvodnje i na njene određene parametre: investicije. 113 114 115 Kvantitativna teorija novca uzima za ponudu novca stopu rasta novčane mase i to kao osnovnu varijablu modela. sept. str. A.to je koncepcija posmatranja novca u okviru teorije kapitala. kapitalistička teorija sve više se orijentiše na istraživanje modela bližih stvarnom funkcionisanju privrednog mehanizma i zakonitosti privredne dinamike. 1962. smatram da monetarna i kreditna politika sadrže ogromne potencijalne mogućnosti za stimulisanje stabilizacije kao i otklanjanje depresivnih uticaja u savremenoj ekonomiji“. delovanje novca na razvoj inflacije u internoj i eksternoj ekonomiji. Milton Fridman polazi od toga da je kantitativna teorija novca . Trade and Economic Growty. 181 . Ovaj pravac u ekonomskoj teoriji vezan je za istraživanje delovanja novčanog faktora na ponašanje privredne konjunkture s jedne strane. Samuelson u tom pogledu izjavljuje sledeće: „Uprkos shvatanju mnogih savremenih ekonomista (i nekim mojim ranijim pogledima). (P.teorija tražnje novca. To znači da u potpunosti odbacuje transakcioni pristup. pri čemu je osnovno da postojeća količina novca (M) treba da bude u ravnoteži s tražnjom novca (k. Hronična nestabilnost kapitalističke privrede i visoka nezaposlenost.GLAVA PRVA MONETARIZAM – OSNOVE I KARAKTERISTIKE 1. OSNOVE MONETARIZMA U savremenoj građanskoj političkoj ekonomiji monetarna doktrina zauzima sve važnije mesto. 15) Johnson Harry: Money. Samuelson: Reflections on Central Banking Review.114 a s druge.kapitala ili ukupne imovine.

a obveznice nose kamatu. Friedman: The Qualitity Theory of Money. To nije izričito „teorija proizvodnje ili teorija novčanog dohotka. pre svega. kako to ističu predstavnici ove teorije. Ukupna imovina uključuje u sebe sve oblike dohotka. str. oblik držanja gotovine. Ova teorija posmatra novac samo kao jedan od oblika imovine i aktive transaktora. i dohotka. Ljudski kapital (H . kao stanja. a da bi se dobio štokompletniji odnos međuzavisnih veličina uključuje i . pošto je to. odnosno njihovo delovanje na promene vrednosti novca i drugih oblika imovine.. Akcije E . i na pitanje realnog i nominalnog dohotka i odnosa dohotka i cena. pošto treba da pokaže cenu držanja novca.što sve ubraja i u finansijsku aktivu. Ovo je značajan element. Ove faktore Fridman uključuje u funkciju tražnje novca. r . Ova teorija zbog toga razlikuje nominalni iznos gotovine i realni iznos imovine. finansijske aktive i usluga).human capital) koje ubraja u realnu tražnju. 51-67. Ukoliko novčana sredstva nisu kamatonosna (npr. realnu količinu novca i. pri čemu kamatna stopa izražava odnos između imovine. 3. realne veličine ovih agregata. Chicago Adline Publishing Comp. Odnos između potencijala sticanja dohotka (ljudski kapital) i ostalih oblika u kojima može da se drži kapital. Stoga je i teorija tražnje novca „poseban predmet uklopljen u teoriju kapitala“. Obveznice (B . 2. Očekivana stopa prinosa na novac i druge oblike aktive. Prema ovoj teoriji dohodak može da se drži u pet oblika imovine: 1. dakle. Dosadašnja kvantitativna tebrija nije dala odgovor. SAD). ili r = rW gde je Y ukupan tok dohotka. A. imamo već poznato W= YY . dakle. Neokvantitativna teorija stoga nastoji da objasni faktore koji determinišu tražnju novca. To dovodi do toga da se sada novac posmatra u sklopu teorije kapitala. teorija tražnje novca. 4.bonds). Restatement. s druge strane. Ovo delovanje nije identično na novac i druge oblike 116 M. Novac i cene se ne mogu više objašnjavati transakcionim pristupom koji je čisto mehnički. što objektivno vodi stvaranju teorije tražnje novca koja se suprotstavlja tražnji ostalih oblika aktive (roba. 1969. ili teorija nivoa cena“. Novac (M .Neokvantitativna teorija je.money). Fizička dobra. 2. 182 . bez ljudskog kapitala (G-non human goods) i 5.kamatna stopa i W . Delovanje inflacije ili deflacije na prednost držanja novca ili drugih oblika imovine.116 Novac je samo jedan oblik aktive. 3. teorija tražnje novca. sledeće faktore koji određuju tražnju novca: 1.imovina. cena držanja novca se i izračunava preko gubitaka kamate koja bi se primila da su sredstva u obliku obveznica. kao toka.

Iz različitih oblika imovine u kojima ona može da se drži ili pojavi (npr.stopa očekivanog prinosa od obveznicaVw . ⋅ ⋅ r ⎟ p dt ⎠⎝P M.indeks cena M/P. i to: stope prinosa od akcija.stopa očekivanog prinosa novcaVm . M .fizička dobra bez ljudskog kapitala i E . D . W. teoriju permanentnog dohotka.odnos između finansijske i realne akive i fiksnog kapitala . Ova teorija zbog toga nastoji da odbaci i tezu o apsolutnoj stabilnosti brzine opticaja novca koja je vidljiva u svim varijantama kvantitativne teorije novca. 183 .imovine. kamatne stope od obveznice. C . 2.akcije. Realna tražnja novca se postavlja kao sledeća funkcija: 1 dP ⎞M⎛ = f ⎜ Y. ovi odnosi i dalje ostaju stabilni.realni dohodak (proizvodnja) W.očekivana stopa prinosa od akcijaVc 1 dP . Vc . dohotka od promena nivoa cena. dolazi do razlikovanja pet oblika tokova dohotka: 1. B .novac. Dohodak od novca kao depozita.realna količina novca Y. Dohodak (prinos) od obveznica rl). nekretnina idr. obveznica.obveznice kao oblik potraživanja određenog iznosa primanja u fiksnim nominalnim jedinicama u određenom vremenskom periodu.ostale varijable Suština neokvantitativne teorije je u tome da polazi od nastojanja da dokaže da postoji stabilan odnos između realne tražnje novca i svih varijabla koje tu tražnju određuju.ljudski kapital). Osnovna varijabla ove teorije je dohodak (imovina) po stalnim cenama ili permanentni dohodak. b) prinos od promena cena obveznica u toku određenog perioda. stope promena opšteg nivoa cena. a) godišnji prinos od vrednosti kupovina. čime ova teorija izgrađuje tzv.).stopa promena opšteg nivoa cena p dt r.nominalna tražnja novca P. U stvarnosti može da dođe do velike promene brzine opticaja novca. Vm . Vw . Reformulisana teorija o novcu polazi od toga da tražnja novca zavisi od tokova dohotka. odnosa fizičkog dela imovine i radnog kapaciteta idr. kamata (r). Druge varijable su sekundarnog značaja i vezane za stopu prinosa pojedinih oblika imovine (prihodi od akcija. Kada dođe do promene brzine opticaja novca i to u kraćim vremenskim intervalima. Time ova teorija treba da predstavlja čvrst i homogen sistem nekoliko međusobno povezanih veličina privrede. jer novac je prometno sredstvo koje služi samo za obavljanje finansijskih plaćanja po nominalnoj vrednosti.

re ⋅= . w. prvredni subjekti). . M. m. ipak je osnovno tržište u našoj analizi tražnje novca dato krajnjim držaocima (domaćinstva. Dohodak (prinos) od akcija (re) koji može da se pojavi u tri oblika: nominalni i konstantni iznos koji se dobija pod pretpostavkom da ne dolazi do izmene cena. preduzeća. w.Dohodak od proizvodnog ili radnog kapaciteta čoveka (W). Ova teorija razlikuje tražnju novca: a) krajnjih držalaca imovine. iznos u zavisnosti od promena cena i prinos od promene cene akcije do koje dolazi u toku vremena. ⋅ . i b) tražnju novca. Tražnja novca krajnjih držalaca određena je dvema većim grupama faktora: imovinom kojom raspolaže privredni subjekt i očekivanom stopom prinosa koju odbacuje neki oblik imovine. Pošto je teško iz navedenih odnosa proučiti tgražnju privrede kao celine. a za u realni dohodak per capita. u) ova teorija za M uzima novac per capita. kao i zbog teškoća egzaktnog određivanja nekih agregata (u. što dovodi do isključivanja ove stope iz funkcije tražnje novca. što je funkcija radne sposobnosti. privrednih subjekata. 184 . Dohodak od fizičkih dobara koji zavisi od kretanja cena ⎛ 1 dP ⎞ ⎜ p − dt ⎟⎝⎠ 5. Time se dolazi do realne tražnje novca: M1 dPy ⎤⎡ = f ⎢ rb .3. u ⎥ PP dtP ⎦⎣ Reformulisana kvantitativna teorija novca polazi od stava da je funkcija novca vrlo stabilna i to znatno stabilnija od funkcije potražnje i funkcije investicija. nivoa obrazovanja i trošenja: Promene preferencije i ukusa potrošača i nosilaca dohotka (imovine) koju zbog brojnih mogućnosti u kojima može da se pojavi ova teorija izdvaja kao poseban faktor. Pošto je teško da se egzaktno utvrdi kamata na ljudski kapital i fizička dobra Fridman pretpostavlja da se ove stope srazmerno menjaju kao i rb i re. Funkcija tražnje novca se izvodi iz tako brojnih faktora tako da dobija sledeći oblik: 1 drbdL dP 1 1 dPX ⎤⎡ . re ⋅. . w. fizička dobra i ljudski kapital. u ⎥Md = f ⎢ Prb − ⋅ re dtP dt re P dtr ⎦⎣ Ova teorija tražnje novca razlikuje tri vrste kamatne stope (rb. re i r). 4. (opšta stopa za ove vrste aktive ili ponderisani prosek dve i uvećane za stopu na ljudski kapital i fizička dobra). Ukupna imovina kao zbirni pojam obuhvata kako novac tako i vrednosne palire. što je i logično.

ali s izvesnim „odgođenim delovanjem“ od šest do devet meseci. Upravo iz tog nepodudaranja ova teorija izvlači opšte stavove o delovanju novca na dohodak i cene u opštem procesu uravnotežavanja ponude i tražnje novca. Md ⎥ dt ⎣ dtdtdt pri čemu dMd/dt označava promene na ⎦strani tražnje novca. i m . odnosno deflacije. Ovo se izražava na sledeći način: dY ⎡ dYm dMd dMs⎤ =⎢ . Kako su determinante koje određuju tražnju novca. To je i redovna i gotovo jedina posledica delovanja novokreiranog novca. S druge strane polazi se od stava da nema podudarnosti faktora koji određuju tražnju novca u odnosu na ponudu novca (određenu 185 . nezavisne od determinanti koje određuju ponudu. op. i u tom slučaju novac ne bi delovao na pogoršanje date monetarne ravnoteže.vrednost trenda.To znači da će i brzina novca biti stabilna. Dugoročna stopa monetarnog rasta trebalo bi da iznosi 3-5%. Monetarni faktori postaju osnovni izvor poremećaja u privredi..119 117 118 119 Realna količina novca se dobija kada se nominalna količina kreiranog novca podeli s indeksom cena. posebno u regulisanje cikličnih kolebanja u privredi. dok je realna količina novca stabilna. što se neposredno održava na cene. Teorija tražnje novca M. Konstantna stopa rasta novčane mase od 5% trebalo bi da osigura privredu od većih fluktuacija cena koje negativno deluju na stopu rasta i stabilnost privrede. Veći ili manji porast novčane mase od tako programiranog dovešće do inflacije. no o tome ćemo šire nešto kasnije. a Md visina tražnje novca. što se odražava na vođenje monetarne politike u njenom opštem naporu za regulisanje kontrakcije ili ekspanzije u privredi. Fridman. jer bi u tom slučaju ponuda novca redovno bila jednaka tražnji novca. Velike promene su moguće samo kod nominalne količine novca. Ovakvi stavovi vode zaključku i zahtevu da se novčana masa menja po jednoj dosta stabilnoj godišnjoj stopi rasta. a dMs/dt promene na strani ponude novca. kao i odstupanja nominalnog od realnog dohotka. M. Ms . Pošto brzina novca odražava tražnju novca. to će se ona menjati samo pri promeni tražnje novca. cit. to znači da nema automatskog izjednačavanja Ms i Md i njihove ravnoteže. odnosno tada bi neutralno delovao.118 Ova teorija empirijski nastoji da dokaže da postoji visoka korelacija između promene novčane mase i promene cena i dohotka. to znači da je tražnja novca jednaka ponudi novca. Mp: p = Mr. Poznato je da ova teorija polazi od stava da je Md = Ms.117 Osnovni faktor poremećaja je odstupanje kreiranog novca od strane bankarskog sistema u odnosu na realnu količinu novca. Nagle promene novčane mase koje odstupaju od tog „zlatnog pravila“ ovog modela dovode do određenih inflatornih ili deflatornih promena u privredi.. Fridmana zasniva se na tvrdnji da postoji visok stepen stabilnosti funkcionalnog odnosa između realne količine novca i svih varijabli koje tu tražnju određuju. Da bi se opšti nivo cena održao stabilnim potrebno je da se količina novca povećava paralelno s povećanjem proizvodnje i stanovništva. jer je Ms visina ponude novca.

Restatement. Studies on the Theory of Money. ona dobija sledeći oblik: M ⎡1 dP ⎤ = ⎢fy. Funkcija novca sektora privrednih preduzeća je gotovo identična ovoj funkciji individualnog držaoca imovine. To znači da ukupno bogatstvo u ovom sektoru nije varijabla funkcije tražnje novca ovog sektora. Videti deo u knjizi Novac i monetarna politika. posebno očekivanje budućeg rasta cena. 1972. broj subjekata i sl. odnosno ponašanjem držaoca novca. izd. U slučaju neplaćanja kamate na depozite po viđenju. u ⎥ P ⎣P dt ⎦ s tim da se u determinantu .u“ ubacuju i različiti institucionalni faktori (mesečne isplate. Rad.2. DELOVANJE NOVCA NA TRAŽNJU I PROIZVODNJU U MONETARIZMU Nominalna i realna količina novca i njihov odraz na tražnju novca je drugo područje ovog modela. 1956. odnosno stepen ekonomske stabilnosti je posebna determinanta tražnje. dinamika cena idr. Friedman: The Quality Theory of Money. što dovodi do smanjenja tražnje tog oblika novca i prenošenja tražnje na druge oblike imovine („teorija izbora“). Odstupanje stvarne količine novca (tražnja novca) od ponude novca (nominalne količine) kroz složeni sistem odnosa u privredi (potrošačka tražnja. 15-35) 186 . Metod je uglavnom sveden na to da se nominalni iznos novca podeli indeksom cena dobivenim ponderisanjem (Vidi: M. Ne postoji za sada ni u teoriji ni ekonometrijski razrađen metod izračunavanja realne količine novca. nedeljne isplate radnika. može da se javi na finansijskom tržištu i dobije dopunska sredstva. Chichago. u nedostatku vlastitih sredstava. jasno je u zavisnosti od stope prinosa na novac i stope prinosa na druge oblike aktive. Očekivana stopa prinosa je sledeća determinanta tražlje novca. čak i uz nultu ili negativnu stopu prinosa na taj oblik novca. Stopa inflacije. tako da na nju ne deluju nebankarski držaoci novca ovi držaoci određuju samo realnu količinu novca. rb . Tražnja novca se razlikuje kod krajnjih držalaca imovine i tražnje sektora preduzeća za koje je novac samo proizvodno dobro. str. re ⋅ . Ovaj sektor za razliku od ostalih krajnjih držalaca nije ograničen faktorom ukupne imovine kojim raspolaže.120 Nominalna količina je egzaktno određena autonomnim odlukama monetarne vlasti. što je približava kejnzijanskoj teoriji „preferencije likvidnosti“. rm . ili čak plaćanja kamate bankama (negativna kamata) za držanje novčanih sredstava svaki prinos na ostale oblike imovine je atraktivan za vlasnika novca.). način plaćanja. Dohodna brzina novca određana je realnom količinom novca.. Beograd. jer uvek. .) delovaće na promene nominalnog dohotka. U slučaju depresivnih stanja može da poraste tražnja novca u odnosu na druge oblike aktive. A. 120 autonomno monetarnim sistemom) nema ni njihovog automatskog samousklađivanja pa se javlja mogućnost pojave poremećaja u ekonomskom sistemu od monetarnog faktora. Pošto je novac samo jedan oblik aktive moguće ga je zamenjivati za druge oblike aktive.

tražnje s razvijenom novca obraća finansijskom sve veću strukturom pažnju. odvojenih kojima je ponašanje ekonomskih subjekata motivisano Promenetržišta u stopinamonetarnog rasta izazivaju promene u stopi rasta ostvarivanjem optimalnih prinosa. cene pojednostavljenih transparentnih idr. politike. međusektorski raspored novca. bio u stanju da odrazi i svu dmamiku promene ove funkcije i njenih brojnih determinanti). visok To je u pravom stepen stabilnosti smislufunkcionalnog „odelo“ po meri odnosa SADizmeđu . mogućnost poslovnog predviđanja. nominalni dohodak će ekonomskih preduzeća. mere 6. su sledeće: Ono štoskladan vredi zaodnos novacizmeđu u užemstope smislu vredi i za svaki oblik monetarne 1. odnosnb dohodak. i zbog sve većih nominalnog dohotka i to sa zakašnjenjem od 6 do 9 meseci. finansijske institucije. kreditni monetarni sistem. ukoliko se tražnja novca razmatra sa aspekta strukture neophodno je da se vodi računa i o oportunitetnom Fridman opisujenjene monetarnu kontrarevoluciju sistemskim nabrajanjem trošku te tražnje. investicije. opticaja 121 koja je dominirala Drugi nedostatak kod klasične modela transakcione je što uzima varijante definiciju kvantitativne novca (M). jer pored kao i rizika dohotka i prinosa i jedinstvene -vezano je kamate ne samonekada. brzina opticaja novca. troškovi i između i potencijalne gubici društvastvarne neuposlenog novca. dugoročna stopa monetarnog rasta utiče prvenstveno na cene. tražnje zasnovanoj raspoloživost na monetarne razmatranju baze. koji su u svim zemljama izvan novčane mase.likvidne Elementi aktive. oblika 3. potreba u sprovođenju selektivne monetarno-kreditne politike. 4. teorije likvidnegrađen aktivejei za pojedine jednu sektore visokorazvijenu privrede. tako i modernija teorija koja se temelji na sekvenci isplata i uplata svakog ekonomskog subjekta prema Patinkinovom modelu. New York. 188 187 .rizika. a s druge strane. subjekta Time Fridman da li će imovinu odbacujeda drži u kritikovanu dosta novcu (M) ili i osporavanu nekom drugom tezu obliku o stabilnoj aktive dohodnoj (vrednosni brzini papiri). postoje brojni faktori s vrlo različitim delovanjem što je posebna nivou cena. u sadašnjem trenutku zavisi od toga šta se desilo sa novcem u prošlosti. 1965. SAVREMENI OSNOVNI STAVOVI teorija tipa Fišerove formulacije. Promena rasta nominalnog dohotka održava se naoblika proizvodnju. dakle. pa čakveć i one i začija oblik priroda likvidnosti nije finansijska. stepenproizvodnje. tako i pojedinih faktora. funkcija tražnje novca je stabilna. razvijenost međukreditiranja.jednu U središtu savremene monetarne analize sve više dolazi do istraživanja od ključnih determinanti dohotka. cena i monetarne politike. istovremeno. što je i finansijskim i pitanje svake instrumentima konkretne ekonomske (tržištem). Ukoliko raste količina novca. teškoća empirijskom istraživanju funkcija tražnje novca kako ukupne. Ona predstavlja sektor. sistem na nivo cena. monetarizma za razliku od „kejnzijanske postavke tražnje novca. struktura. odnos. Dakle. kao pojam što dohotka se pretpostavlja i njegove u „čistoj raspodele. Savremena monetarna teorija. broj učesnika u transakcijama.teorija SAD).122 kao i u empirijskim studijama Melcera i Fridmana. i rizik.stanovništvo. tako da teško može da se aplicira na druge Reformulisana privrede koje kvantitativna nemaju takve teorija karakteristike. u dragi. teorije daklenovca. već rast dohotka. An Integration of Monetary and Value Theory. tražnje koje novca imaju sve postaju karakteristike sve brojniji. Svaka od tržišta. teoriji bogatstvo. varijabli U takvom koje tu tražnju sistemuodređuju. likvidnosti. za prinos sada koji figurišu se može svedobiti kamatae u procesu stope na sve ostale oblike transformacije jednog finansijske oblika aktive aktive. ukupnodavremensko rastojanjetražnje između u svrhe U našoj sigurno jedok interesantno se istraže determinante novcapromene za transakcione („potrebne količine novca“) faktora kojiuodređuju ponašanjeiznosi neakumulisanog (novca kao nekog monetarnom rastu i ipromene stopi inflacije 12 do 18novca meseci. S aspekta apsolutnog nivoa kao glavne varijable i dalje ostaje obim transakcija. rasta cena doći će saprimanja pojavom raskoraka plaćanja. Harper and Row. o prinosu koji time zatimmože sve da razrađeniji se ostvari. manje ili više obuhvaćeni su svi oblici likvidne aktive. navedenih kao i potpune varijablisigurnosti se sve više poslovnog dezagregiše subjekta i stavljadelovanja usled u određeni promena vremenski dohotka. postoji mogućnost a posebno izbora nacionalnog ekonomskog dohotka. u sve revolucije“.uodnosno sastavu ukupne vrednosnih funkcije papira. rizik u poslovanju. tih 2. Pritisak stopucena. Međutim. Stopa monetarnog rasta nije čvrsto povezana saPosedovanje stopom rastaodređenog u sadašnjem trenutku. Don Patinkin: Money. širi koncept koji uključuje i oročene depozite. odnosno brojni neekonomski faktori i dr. uz dohodak i kamatnu stopu. nesigurnosti i nestabilnosti privrede koja različito Model posmatra tražnjepojedine novca neokvantitativne oblike imovine. 2 ed. oblika imovinestope ili finansijske aktive). Determinante tražnje novca prvog su brojne i araznovrsne.na kretanje vremenski raspored i izdavanja. Prilikom ali s kojima tražnje nekogkamata oblikatražene fmansijske aktive aktive ima izvesne ne radi se relacije samo zamenljivosti.MONETARIZAM To su rezultati do kojih je – dolazila kako kvantitativna 3. Delovanje na nivou cena javiće se 6 do 9 meseci posle delovanja na dohodak 121 i na privredi proizvodnju. kao i javni da rastesubjekata: i obrnuto. 5. količine novca i stope rasta aktive nominalnog koja ima svoja tržišta i gde se susreću ponuda i tražnja raznih zainteresovanih dohotka. Na te momente i monetarizovanu savremena privredu monetarna (npr. većem brojuTe varijabli osnovnih postavkiNaime. Od toga šta će da se desi sa novcem u sadašnjem trenutku zavisiće dohodak u budućnosti. kao 122 formiranje jednog dovoljno konzistentnog modela tražnje (koji bi. Postoji rasta. Kratkoročne monetarne promenefinansijska prvenstveno deluju nai proizvodnju dok monetarne i ekonomske politike. Interest and Prices. Dakle. se zasniva posebno na tezi danapostoji našu privredu. sve više polazi od preispitivanja tražnje novca bilo sa aspekta uključivanja varijabli u modele s pokušajem empirijskog testiranja njihove „specifične težine“ u modelu. neizvesnosti. ne Među osnovne faktore tražnje novca monetarna teorija obično izdvaja sledeći obim transakcija.tako se realne slikovito tražnje izrazio novcajedan i svihautor.

.

ta sredstva će da troši javni sektor. obveznice. a polazi od pretpostavke i neravnoteže u privredi. stopa monetarnog rasta povećava ukupan iznos gotovine koju 4.). tu se i završava njegovo uključivanje banaka u probleme tražnje. cene se različito „transakciona“ i „spekulativna“ sredstva. istovremeno i smanjenje realne količine novca. nedovoljno je razrađeno delovanje javnih dugova. ih tera da formiraju strukturu. i (kasnije) ponude novca. ekonomskih subjekata. ali samo za usklađivanja na makroplanu. samo efektima monetarne baze mogu da se objasne odstupanja 8. rastomnakoličine dugi rok. pune zaposlenosti). a da „ne uzimaju kapital od svih korisnika imovine. u se prirodna da oblike deo novca drži zaštotransakcione. Fridman ističe prvobitno delovanje na dohodak. što menja njihovu struktura i visinu i investicija. pri čemu se nastali višak gotovine PRIVREDNI RAST želi da uskladi kupovinom drugih vidova aktive. To je proces približava realnim u privredno-finansijskom mehanizmu. str. najpre vodi sniženju kamatne stope. ne držanja novca. da se oslobode tihpromena novčanihu viškova. sa će da nastoje. jer ne mora dug na bazi emisije obavezno da deluje inflatorno.monetarnih faktora. ukoliko postojeća količina novca nije jednaka tražnjiunovca to znači M. Brži monetarni rast. uvek i svugde madamonetarni znatno razrađeniju fenomen tako od što kvantitativne se ona teorije stvara iprema može kojoj da se monetarni stvori samofaktori. Fridman se značajno Ms) neposredno seodnosima odražava na visinu izdataka ekonomskih subjekata. ali i do promene cena. Naime. akcije. ili potrošnje „proizvođače novca“ Dakle.123 9.novca a kasnije. Porast nivoa cena znači. promene količine novca kojea nisu praćene promenom tražnje novca (Md ≠ i njihovu funkciju kreiranja novca. na pretpostavkama Međutim. Ukoliko dođe do znatnijeg povećanja nominalne količine transaktori 10.svrhe. kupovinom i usluga. i ponašanja Onizaposlenosti su inflatorni (mada ukolikojese teorijski finansiraju koncept kreiranjem postavljen novca. sa svoje strane. kratko jer Fridman smatra da to „zamagljuje neke elemente“. dohotka. Makroekonomsko kamatnih stopa. kupon. Sve zavisi od metoda i pravaca korišćenja javnog duga. kao ni dug na bazi postojeće štednje deflatorno. akcije i nekretnine. indukuje To raskorak između sistemu realnih iznači nominalnih svi istovremeno u mogućnosti da smanje svoje novčane količine. Dakle. nema ni automatskog samousklađivanja: javlja se mogućnost da u ekonomskomTime je neokvantitativna teorija više vezana za nivo likvidnosti i formiranje likvidnosti sistemu nastaju poremećaji i od. tih promena odražava se na dohotke i izdatke ili za držanje novca kaoPosledica „imovine“. Uključujući na izvesnim mestima u teoriju i banke. Povećana MONETARIZAM. umesto da ih troši poreski subjekat ili upisnici javnog duga. monetarnom Međutim.Ova 7. To vodi povišenju cena različitih oblika aktive. promena Ekonomski subjekti nastoje da prodaju ili kupe određene oblike imovine nominalne količine novca. M. a ne delovanje na cene postojeće aktive. a deo zanovu spekulativne novim odnosima cena. podeli s indeksom cene (M/P). pošto postojanje banaka omogućava preduzećima da stiču novčana sredstva. po sektorima oblicima imovine. To ih tera do da iznos i strukturu svoje imovike uskladeredovno s nameravanim to dovodi zaključka da su promene cena gotovo posledicaiznosima. pri čemu se prvobitno delovanje na bilans različitih vidova aktive pretvara u delovanje na dohodak. Kod svih subjekata i nosilaca novca javlja ponašaju za težnja različite imovnne. 123 124 Ovde se pred kvaititativnu teoriju stavlja ozbiljna primedba. ovaj problem ne možemo sada šire da razmatramo. i sniženju nivoa kamatnih stopa. se nominalna novca koji će da obuhvati teoriju novca i cena. 27 190 189 . Poštoi to žele da učine sve jedinice dolazi Fridmanov model ne bonovi razlikuje „aktivni neaktivni“ novac. Nažalost. povišenjem rashodarobe i stimulisanjem inflacije cena.“124 No. usklađivanje se obavlja porastom proizvodnje (realnog dohotka Tako Kako nema podudarnosti faktora koji determinišu ponudu i nivoa tražnjucena). novca. strane. osnovno delovanje sastojaće se u tome što će. novca. EKONOMSKA POLITIKA I ljudi i preduzeća imaju uz ostalu aktivu. novca deluju kojisamo je brži na formiranje od stope cena. ukoliko se javni rashodi finansiraju porezima ili javnim zajmom.iznose vodi povišenju drugi istovremeno želeRast da ihcena povećavaju. a to znači da budu i stopainflatornog rasta proizvodnje karaktera. Međutim. Od uticaja promena količine novca na dohodak. Fridman: isto.Iz toga teorija proizlazi postavlja da ekstremnu je inflacija varijantu. nego za nivo mada želikoličina da postavi koncept Pošto sei realna količina novca dobija kadacena. Fridman stvara pretpostavke za ugrađivanje funkcije kamate funkciju tražnje da iznos i struktura imovine koju transaktori imaju. i sl. niti razlikuje do novih odnosa imovine i novca. (obveznice. pojedini mogukredita da smanje svoje novčane samo ako rastu izazivatransaktori i porast tražnje što. ne odgovara njihovim željama. To je delovanje na bilans različitih vidova aktive. ali ne moraju. u zatvorenom da nisu kamatne stope.rasta S druge proizvodnje. se zaključuje da je promena cena posledica promene nominalne količine novca. Rashodi nominalnog javnog sektora od realnog mogu.

.

125 Povezanost monetarnog i ekonomskog ubrzanja odnosno usporavanja. te delovanja kamata na investicije. Promene novčane mase mogu odlučujuće da deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost. Naime. 1962. ponašanja potrošača idr. redovno prethode fluktuacije privrednog ciklusa. odbacuje i njihov odnos prema ulozi novca u privrednom razvoju. a investicija na nacionalni dohodak (i → I → Z). Posebno je neefikasna politika kamatne stope kada se ona nalazi na niskom nivou. Zapaženo je da su veća ubrzanja odnosno usporavanja 125 M. Teorija novčane baze je uspela da dokaže tesnu vezu između stope promena novčane mase i društvenog proizvoda. čime monetarne mere mogu da posluže kao najefikasniji instrumenti ekonomskog regulisanja. Ukoliko se žele stabilizovati oscilacije konjunkture treba stabilizovati ekspanziju ukupne količine novca. uz odbacivanje akceleratora i multiplikatora kejnzijanske teorije. One pokušavaju da odgovore zbog čega ciklična pomeranja monetarnog rasta prethode promenama ekonomske aktivnosti. Fridman: Teorija novca i monetarna politika.5. brzina opticaja i bankarski krediti. u teoriji je dosta jasna. Studije iz oblasti monetarne teorije ukazuju na ovakvo delovanje. MONETARIZAM I MONETARNA POLITIKA Teorijske osnove neokvantitativne analize utiču na vođenje monetarne politike u većini savremenih kapitalističkih zemalja. mada se ciklična kretanja u mnogim zemljama objašnjavaju upravo promenama ukupne novčane mase. došlo do „konstantne godišnje stope rasta novčane mase“. ali se to može objašnjavati i delovanjem realnih ekonomskih faktora na novčanu masu. Isto tako ona prethodi i fluktuacijama industrijske proizvodnje. prema ovim shvatanjima. Fridmanu. 86.. str.. Time se. Prekretnica u monetarnom rastu prethodi preokretu u ekonomskoj aktivnosti. Kako postoji čvrst i empirijski dokazan odnos između dohotka i količine novca. raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama.. Promeni stopa rasta novčane mase. Time ova teorija. bankarskih kredita. American Economic Review jun. Ova teorija smatra da je to preuzak pristup (samo kamata). ali se time još ništa ne kaže o uzročnoj vezi ovih agregata. Novac ponovo zauzima centralno mesto u narodno-privrednim odnosima i tokovima. Jonson: Monetary Theory nad Policy. pri čemu preduzeća i proizvođači prilagođavaju svoje izdatke stanju opšte likvidnosti da bi uspostavili željeni nivo sredstava privrede koji. već da su to: novčana masa. po M. Vidi i M. 191 . sa svoje strane. što značajno deluje i na strategiju monetarne vlasti u sprovođenju monetarne politike. Dohodak i zaposlenost se povećavaju do onog nivoa koji odgovara novom odnosu promene mase novca i dohotka. odbacuje se stav ove teorije da se delovanje mehanizma ekonomske politike iscrpljuje isključivo promenom kamatne stope. deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost.

povećavanja zaposlenosti. što je usko vezano za proširivanje monetarnog volumena koji deluje na porast proizvodnje i prometa ali i na dalji rast cena. dakle. ekspanzija kovca i kredita ne stoji u stalnoj i utvrđenoj srazmeri prema formiranju tražnje. (Marks). Poznato je da . mada i monetarni faktori mogu postati samostalan faktor krize ili faktor „koji produbljuje već nastalu krizu“. Time ekspanzija novčane mase. Ibidem. neophodno je još jednom istaći da se neuravnoteženosti disproporcije u privredi javljaju. i do porasta cena. podržavaju ili ograničavaju reprodukciju -zavisno od osnovne orijentacije monetarne politike. Tobin: Notes on Optimal Monetary Growth. platno-bilansnog prilagođavanja (uravnotežavanja platnog bilansa). centralna banka i krag poslovnih banaka nastoje da smanje stopu rasta bankarskih kredita da bi se suzbila preterana konjunktura naravno. međutim. delujući na rast proizvodnje i zaposlenosti istovremeno. čime dovodi do porasta potrošnje. Da bi se otklonilo negativno delovanje monetarne mase na konjunktura sve više prevladava uverenje da bi povećanje količine novca i kredita trebalo da bude dosta ujednačeno i nezavisno od fluktuacije privrednog ciklusa. a to dovodi do proširelja reprodukcije i porasta svih oblika potrošnje. ali je opšta tendencija u osnovnom ponašanju ova dva agregata ista. kada bi trebalo da deluje „neutralno“. kretanja na tržištu kapitala i deviznom tržištu (posebno razvijenih kapitalističkih privreda). Ne upuštajući se dublje u teorijske probleme uzajamnog delovanja monetarnih i reainih faktora u reprodukciji. U fazi preteranog uspona konjunkture. Novčana tražnja prethodi finalnoj potrošnji. odnosno potrošnje. zaposlenosti i uravnotežavanja platnog bilansa. mora da se stavi pod kontrolu i ograniči ekspanzija ukupne količine novca u privredi. Journal of Political Economy. socijalnih intervencija. odnosno usporenim kretanjem realnog nacionalnog proizvoda. da li je ekspanziono ili restrektivno orijentisana. Istina. 192 . uglavnom nemonetarni ciljevi politike novca u savremenim privredama. Šire o navedenim problemima videti u kljizi: Strategija stabilizacije ekonomskog sistema. pored ostalog. Moguće je. na strani realnih faktora reprodukcije. Rast novčane mase dovodi do rasta tražnje. ukoliko žele da se ograniče ciklična kretanja u realnom sektoru privrede. posebno u sferi pokrivanja sve većeg obima javnih rashoda (razvijeni državni intervencionalizam).u uslovima ekspanzije dolazi. u kojoj novac postaje instrament za mnoge često neekonomske ciljeve. Prema ovakvim shvatanjima. Ovakvi stavovi ne uzimaju dovoljno u obzir osnove stvaranja novca u jednoj danas dirigovanoj privredi u kojoj je sve manje paralelan odnos i suprotna kretanja robe i novca.126 Kredit i novac. već aktivno na području podsticanja stopa rasta. pre svega. 126 Videti J. Dakle. čime dolazi do gotovo automatskog porasta mase novca i novčane finalne tražnje. monetarna politika nema više funkciju stvaranja ravnoteže na tržištu novca (potrebe likvidnosti privrede). da podstiče investicije i likvidnosti privrednih subjekata. da se emisija novca vrši za finansiranje budžeta i lične potrošnje. dovodi do porasta ukupne novčane tražnje. Polazi se od pretpostavke da se novac ubrizgava u proces proizvodnoprometne sfere.monetarnih impulsa praćena ubrzanim. uzimajući u obzir i vremensko zaostajanje u delovanju mera monetarne korekture u privredi. To su.

već su cene snižene . a ne obrnuto.127 Ovde može da se zapazi da u savremenim uslovima ponude i tražnje. odnos između količine koju svi subjekti žele da drže i one koje stvarno drže jeste uslov bez kojeg se ne može u novom monetarizmu. tražnja novca stvarno postaje neograničeno elastična pri „niskoj“ pozitivnoj kamati. drugi put politički ili psihološki koji determinišu ponašanje bankarskog sistema i monetarnih organa). a da ne govorimo o negativnoj realnoj kamati gotovo u svim privredama u svetu (razvijene privrede i zemlje u razvoju). „Pri ovoj kamatnoj stopi. 3) Promene količine novca po jedinici proizvoda pokazuju tendenciju da presudno utiču na promene cena u dužem periodu.128 Ovo bi trebalo da bude poznato nereagovanju na kamatu u uslovima „apsolutne preferencije likvidnosti“: Navodeći primer monetarne reforme posle 1964. a posebno subjektivne faktore koje je teško kvalitativno izvoditi. Ukupan efekat povećane ponude novca isključivo je na rastu cena. odnosno inflacije (vezano za teoriju nedovoljne zaposlenosti). nemaju nikakvo delovanje“. Odatle i stav o monetarnom poreklu inflacije. Da navedemo samo najvažnije: l) Novi monetarizam prihvata kvantitativnu teoriju novca (MV = PT). za koju se očekuje da će prevladati u uslovima nedovoljne zaposlenosti.i ne samo zaustavio rast. cit. 2) Funkcija tražnje novca je stabilna. 29. kada se smanjenjem količine novca zaustavio rast cena u godinama građanskog rata (koji je premašio 10%) . KRITIKA MONETARIZMA Monetaristička doktrina polazi od nekih osnovnih pretpostavki koje su teško prihvatljive. 127 128 Kvantitativna teorija smatra da postoje određeni faktori koji utiču na postojeće količine novca. odnosno movčanog dohotka. dok takva tendencija ne može da se zapazi u kraćim intervalima. bez obzira na to da li su izazvane promenama u cenama ili promenama u nominalnoj ukupnoj količini novca. odnosno ne odgovaraju realnosti. ali ne utiču na tražnju novca (nekada su to tehnički uslovi. Tu je i osnovna razlika između monetarizma i neokejnzijanizma. Uticaj ide od promene ponude novca ka promenama novčanog dohotka. M. Fridman: op. u SAD. Povećanje količine novca dovodi do porasta proizvodnje i zaposlenosti u kraćem periodu.6. Takva funkcija ima za osnovu brojne faktore. Stabilna funkcija tražnje novca.samo se potkrepljuju stavovi autora i tipično monetaristička shvatanja koja se danas u savremenim uslovima inflacije ne mogu da prihvate. a ona igra presudnu ulogu u determinisanju varijabli koje su značajne za analizu privrede u celini (nivo proizvedenog novčanog dohotka). dok se na duži rok to održava na rast cena. tj. 193 . što znači da su promene u količini novca osnovni faktor promene cena i proizvodnje. promene u realnoj količini novca. str.

Međutim. Ako monetarne vlasti objave smanjenje ponude novca svi subjekti se racionalno ponašaju smanjujući svoje cene i nadnice. Pokrića budžetskog deficita emisijom državnih obligacija dovode do inflacije zbog narastanja javnog duga.jer neokejnzijanci veruju da. Treba ga osloboditi državne intervencije. monetarizam isključuje sve deficite. Budžetski deficit (ako postoji) mora da se poveže sa finansijskim tržištem. Država ne treba da koristi fiskalnu politiku u delovanju na proizvodnju i zaposlenost. najveći problem kejnzijanizma je u tome da jasno razgraniči delovanje ponude novca na cene od delovanja na proizvodnju i zaposlenost. nema ni potrebe za dodatnom politikom dinamizovanja tražnje. Očekivanja u pogledu budućih cena imaju osnovno delovanje na sadašnje kretanje cena. Politika dohodaka i cena. Dugoročna ponuda novca trebalo bi da otkloni kiratkoročne fluktuacije čime je politika kamate otišla u drugi plan. postojanje sindikata i kolektivnih ugovora . mada će se efekat delimično osetiti i na cenama“. kamata ne može biti nikakva „ciljna varijabla“. monopolsko tržište. ili razne oblike njihove kontrole ne bi trebalo da koristi. dakle. Ovo posebno kada veraju da će vlade povećati efikasnost najavljene politike i da će da se ostvare željeni efekati. Kamata treba da se formira na monetarnom tržšitu. a u situaciji kada je ponuda novca pod kontrolom monetarne vlasti. Svojstveno kejnzijanskoj teoriji da državni izdaci i deficitno finansiranje predstavljaju najsnažnije sredstvo protiv recesije i nezaposlenosti. ali na niskom nivou rashoda i prihoda. zbog čega je osnovni problem u držanju pod kontrolom „kreditnih potreba javnog sektora“. povećanje ponude novca će „se odraziti na proizvodnju i zaposlenost.budućih kretanja cena. kao i teorija racionalnih očekivanja“ (procena očekivanja inflacije na osnovu procene o delovanju ekonomske politike na privredu i cene) obrađuje se na drugom mestu. Monetarizam je generalno protiv povećanja javnih prihoda i rashoda (državnih izdataka). od očekivanja. Međutim. To je put u novi liberalizam. Međutim. Državni budžet mora da bude uravnotežen.praktično onemogućava takvu fleksibilnost cena i nadnica naniže (ovo 129 Teorija „adaptivnih očekivanja“ (očekivanja o budućem nivou cena formiraju se na osnovu ostvarene inflacije u prošlosti). Cene i nadnice su vrlo fleksibilne tako da reaguju na sve najave i namere monetarnih vlasti na zaokrete u monetarnoj politici. Monetarizam polazi. „mešana ekonomija“ (državni i privatni sektor). ukoliko u privredi postoji „nedovoljna“ zaposlenost.129 što uzroke inflacije u tekućem periodu vezuje za psihološke faktore i brojna predviđanja. jer im je to od opšteg interesa. što znači da je novi monetarizam protiv državnog intervencionizma. Državni budžet mora da bude uravnotežen. „Neomonetarizam polazi od stava da inflacija može da se kontroliše i eliminiše u kratkom periodu bez štetnih posledica na proizvodnju i zaposlenost“. a ne dodatnim emisijama novca. Dakle. Privatni sektor je inherentno stabilan i uvek na nivou pune zaposlenosti. najveći problem kejnzijanizma je u tome da teško može da razgraniči delovanje ponude novca na cene od delovanja na proizvodnju i zaposlenost. a uravnotežavanje ponude i tražnje na drugim sektorima znači povratak neoklasičnoj teoriji. 194 .

treće. idr. tako da se povećanje mase novca (M) radi ekspanzije PT i izlaska iz krize. Some Theoretical and Empirical Results. brzina opticaja). Četvrto. Novčana masa deluje na društveni proizvod. količina novca je u rukama privatnih banaka. kvantitativna teorija polazi od toga da će se optimalna količina novca postići deflacijom cena.. Rad. Neokvantitativna teorija uključuje i zavisnost i ponašanje kamatnih stopa i njihovo delovanje promene tražnje novca. a ne obrnuto. što ga ne udaljava mnogo od prvih primitivnih oblika kvantitativne teorije. Monetarizam polazi upravo od osnovnog postulata i da će ogranižavanje rasta i mase novca (ponude novca) smanjiti inflaciju na taj način što će usporiti rast nadnica. zaposlenost. 65. Klasična kvantitativna teorija novca. polaze od kvantitativne teorije novca (MV = FT). str. Fridman dolazi do zaključka o visokostabilnom sekularnom ponašanju brzine opticaja. brzina opticaja nije konstantna (V -const). a ne neku makroekonomsku politiku. Journal of Political Ecopomy. Isto str. dakle.. Friedman: The Demand for Money. polazi od toga da je tražnja novca isključivo funkcija realnog dohotka i nivoa cena. ponašanje tražnje.koja se na kraju pretvara u teoriju novčanog dohotka i nivoa cena. pitanje je kako će M delovati na cene (P). Some Theoretical and Empirical Results (prevod) cit. doprineti da nominalna kamatna stopa bude jednaka nuli. 6)Promene količine novca su osnovni faktori delovanja na glavne ekonomske varijable: dohodak. treba da se postave i druga pitanja.. ili obrnuto. može neutralisati opcijom brzine opticaja. Uz pitanje da li uzajamna veza uopšte ide od MV prema PT. aug. str. i dalje. Kontrola mase novca je vrlo teška. koja će opet sa svoje strane. Isto tako. Fleksibilnost nadnica i cena ne samo da ne postoji. kreditnu politiku i kamatnu stopu. Friedman: The Demand for Money.se posebno odnosi na nadnice). možemo izraziti na sledeći način: MV = PT ili Md = k • YR (Fišerova formula Kembridžska varijanta) Jasno je da kod I. a ne ostvarenim dohotkom.131 7)Funkciju tražnje novca. prema klasičnoj i savremenoj kvantitativnoj teoriji. 4)Operišući trajnim i ostvarenim veličinama (dohoci. 345-349. 130 131 132 M.132 Monetaristi dakle. M. cene. dok će realna sfera da se tome prilagodi (PT).) 195 . on „ne može da utvrdi nikakvu čvrstu povezanost između promene u brzini opticaja od ciklusa i ni za koje kamatne stope. promene cena (P) mogu biti kompenzivne padom realne privrede (T) itd. Fridman posebno ističe elastičnost tražnje novca prema kamatnoj stopi (vidi: M. 64. Fišera u klasičnoj teoriji to predstavlja običnu identičnost. videli smo. količina novca. a koliko na T. već se teško i uspostavlja. Monetarna kontrola treba da se svodi na ponudu novca. u savremenoj je to već razrađena teorija tražnje novca . 5)Povezujući koiičinu novca.130 To znači da se i veći deo cikličnih poremećaja objašnjava trajnim. likvidnost. Prvo. koje motivisane profitom vode svoju politiku novca.već vrlo varijabilna. stanovništvo.

preko kamatne stope. Ništa uspešnije nisu ni teorije koje kamatnu stopu pokušavaju da učine zavisnom od „granične efikasnosti kapitala“. To. kao i A.8) Količine novca (ponuda novca) je egzogeni faktor koji determiniše centralna banka. kompenzuje se. 1952. Prema tome. u odnosu na promene kamatne stope. On smatra. 133 134 135 Nosioci privredne aktivnosti za prodatu robu dobijaju novčani dohodak.135 9) Ova teorija polazi od nekoliko. U uslovima uglavnom depozitnog bankarskog novca. 11 i dr. znači da u stvarnosti sistema automatskog uravnotežavanja ponude i tražnje preko kamatne stope. znači da nema nikakvog automatskog vraćanja u stanje zahtevane ravnoteže. Pigou: The Economics of Welfare. preterana likvidnosg. koji treba da nadoknadi porast gotovine u povećanu „sklonost držanja gotovine“. Prema tome. Ono što ih navodi da povećavaju svoje izdatke nije „suviše velika količina novca“. dalje. cene i zaposlenosti moraju da uključe ponašanje investicija i potrošnje. 196 .. nastaje porast cena koji se nastavlja sve dotle dok količina raspoloživog novca ne bude odgovarala visini novčanog dohotka koju ekonomski subjekti žele da drže. u stvarnosti nisu postojali ni jedan od ovih zahteva ili uslova koje je pretpostavljala klasična teorija (a). cit. Gl. Stvaranjem i poništavanjem novca od bankarskog aparata. Keynes. tj.). moguće je u svakom momentu akcijom države ili centralne banke smanjiti postojeću količinu novca. vlasnici dohotka troše svoj novčani dohodak. To znači da delovanje promena kamatne stope i količine novca na dohodak. Pigou134 primetio da nije tačna ova konstatacija da se kretanje kamatne stope. povećana sklonost ka investiranju. pošto je određuju opšti uslovi ponude i tražnje kapitala. danas teško prihvatljivih pretpostavki: a) Potpuna ravnoteža privrede sa stabilnim cenama. 127. videli smo. kako to tumači klasična teorija. (b) ne postoji uvek dovoljna investiciona tražnja koja će u potpunosti apsorbovati sve iznose ponude kredita. op. u isto vreme. 4-th. nalazi izvan kontrole i ingerencija centralne ili bilo koje druge banke. ta sklonost zavisi od tehničkog razvoja. Pigou: Theory of Employment (upor. već povećanje dohotka. 7. da je tačno da je bankarska kamatna stopa za zajmove u novcu povezana mehaničkom vezom s realnom kamatnom stopom na zajmove. ed. Prof. nosioci novca. To je već značajno približavanje kejnzijanskoj teoriji i fiskalnoj politici. ali nije tačno da tu realnu stopu određuju činioci koji su potpuno van domašaja bankarske kontrole. političkih prilika i delovanja drugih neekonomskih faktora. ne nude se samo neutrošeni iznosi dohodaka na kreditiom tržištu. To.) str. svi subjekti. naravno. A. HGH. Trošenjem novčanog dohotka. mogu da smanje raspoložive količine novca jednostavno vraćanjem kredita bankama. Uzmimo samo slučaj stvaranja i poništavanja novca preko banaka. Izostanak tražnje i investicija može da se desi nakon određenog perioda ravnoteže. Klasična teorija novca i kredita nije mogla da da objašnjenja da su stvarnost i mehanizam privrednog života daleko komplikovaniji nego što ih je ona tumačila.133 Operacijama na otvorenom tržištu banke su u mogućnosti da izazivaju promene količine novca i kamatne stope. nema osnova za svoje funkcionisanje. U tom pogledu je već tada prof. A Pigou: Industrial Fluctuations (I izd. b) Puna zaposlenost rada i kapitala. Ocenjujući da se u prometu nalazi „suviše velika količina novca“. London. str. Jasno je da je upravo tu slabost ove teorije. a to znači da nijedna količina novca nije „suviše velika“. Pre svega. drugim rečima. ne mora odmah da usledi nakon viška tražnje i preteranog investiranja.

odnosno kasnije 5%). zavisno od nivoa razvoja i institucionalnih faktora). a kejnzijanci to ostvaruju preko kamatne stope. istovremeno. nepouzdani su. 1982. Kaldor.). str. Odatle i stav monetarista da svako snižavanje stope rasta mase novca u privredi dovodi do odgovarajućeg pada cena.cene. i to 3-4% godišnje. u osnovi predstavlja ekstremnu monetarističku koncepciju privredne nestabilnosti koja. Nicolas: The Scourge of Monetarism. To je posledica odvajanja monetarnih od realnih agregata. Monetarni faktori videli smo. a time i bez mogućnosti generalizovanja.136 To znači da se novac i monetaraa politika samo „prilagođavaju“ realnijoj sferi i gotovo neutralno deluju. Potpuno je zapostavljena inflacija troškova. strukturna. Beograd. potrošnja stanovništva. d) Potpune elastičnosti tražnje novca u odnosu na dohodak. 197 . Monetarizam danas. 1982. Monetarna politika zasnovana na novom monetarizmu čikaške škole je neefikasna. Fridmana je neprihvatljiva za savremene privrede i monetarnu politiku. uz savremeni aspekt slabosti monetarizma u modernoj privredi. MZ). cit. jer povećanje vrednosti transakcija dovodi do povećanja ponude novca. Monetaristička teza o zakasnelom delovanju promena mase novca na promene društvenog proizvoda. 2. ali i u pojedinim zemljama. stvarnost redovno. dok povećanje nezaposlenosti dovodi do obaranja najamnina. znači apologetiku kapitalizma. a i mnogih drugih u koje ovde nećemo ulaziti. bez isključivanja mnogih dragih faktora u razvoju privrede.c) Stalne i stabilne stope rasta proizvodnje. str. Socijalizam. što stvarnost redovno demantuje. Današnja inflacija je češće rezultat troškova i spirale troškovi . videti u radu Miomir Jakšić: Kritika monetarizma. 4. inflacija. e) Stabilne dugoročne promene količine novca (3%. 4. uvozna. zasnivan na kvantitativnoj teoriji novca. državni izdaci. rezultat je ograničenog empirijskog istraživanja. i obrnuto. izvoz. Monetarizam polazi od stava da je egzogeno određena količina novca od monetarne vlasti. a samo monetarnim efektima može da se objasni promena nominalnog 136 137 138 Šire o navedenom. Iz navedenih razloga. 1262-1277. „Višak“ novca ne može da nastane. psihološka i sl. op. Kritika monetarizma može da se usmeri i u sledećim pravcima: 1. 1270. količina novca je izvedena iz realnih kretanja (investicije. Dr Miomir Jakšić.demantuje. jer zanemaruje realne agregate. monetarna teorija M. uz pridavanje dominantne uloge novcu. uz ponovno vraćanje na ekonomski liberalizam. formirana nezavisno od tražnje novca. te sužavanje državnog intervencionizma. odnosno na ubrzavanje inflacije. dok „relativna retkost određuje vrednost novca“. a ne uzima u obzir ni veliku varijabilnost brzine novčanog opticaja138 (posebno po pojedinim sektorima privrede. Količina novca u privredi je endogena. Oxford University Press. Prema Kaldoru osnovna razlika između monetarista i kejnzijanaca je u tome što monetaristi uzimaju kao osnovu varijabilnost regulisanje ponude novca (Ml. br. koristi inflaciju kao sredstvo preraspodele dohotka u korist profita (kapitala). uvoz idr. na dugi rok deluju na cene. a ne egzogena veličina i nije nezavisna od tražnje novca.137 Suprotno monetarizmu. 3.

Vsprosi ekonomiki. Berns (A.). Supply-side ekonomija kritikom kejnzijanske teorije i pretarene državne intervencije se zalaže za novu racionalnu slobodnu tržišnu utakmicu i novi liberalizam u ekonomiji.V. odbacujući ulogu države i njenu neefikasnu ekonomsku politiku vraća se pojedincu i njegovom racionalnom ponašanju. to je rasprava o određenom konceptu stabilizacione makroekonomske politike koju treba poznavati. Građanska ekonomska teorija. 139 140 Usoskin. i inflacije s druge strane. polaze uglavnom od idealnog homo economicusa (koji racionalno maksimira korist). Monetaristi ističu „zloupotrebu“ novca od države i „države blagostanja“ kao i preteranu masu novca kao uzok svih problema. Cagan P. Maiselman).139 Kejnzijanska i monetarna teorija. 198 . Kejnzijanci kritikuju oštru i krutu politiku restrikcija kod monetarista i politiku uravnotežavanja na svim segmentima (budžet. Haberler. Pad profita i investicija kapitalizam kompenzuje preraspodelom dohotka kroz inflaciju. Moskva. potrošnja-proizvodnja. Majzelman (D.: Sovremennu monetarizmm i ekonimičeskaja politika buržoaskogo gosudarstva.. ili na strani ponude. Andersen. Ekonomska teorija mora da postavi pitanje: da li je gubitak proizvodnje. Ova teorija u poslednje vreme doživljava sve oštriju kritiku. Izlazak iz krize i inflacije sve je manje na strani tražnje. 7. preteranu potrošnju i disproporcije izvode iz „države blagostanja“ i njene uloge u privredi i modernom društvu. dohotka i zaposlenosti adekvatna posledica koja se plaća za usporavanje inflacije i nadnica? Rasprava o monetarizmu danas prelazi okvire čisto akademskih rasprava. štednja-investicije. Maćešić (Macesich). mada su to danas najčešće proklamovani ciljevi svih država i vlada. dakle. Na toj osnovi i izostaju dominirajuće građanske teorije makroekonomske politike protiv krize i nezaposlenosti s jedne. Klein. narastanja brojnih neravnoteža. tržištu i ceni kao faktora proizvodnje. Selden P. koji determinišu ukupne privredne troškove. sve je jasnije da se radi o strukturi i odnosima snaga u modernoj privredi. str. i njegovo odstupanje od dugoročne linije trenda (realnog dohotka. 104-113. br. Kejgen. Monetaristi i neokejnzijanci se zalažu za povratak slobodnoj konkurenciji. ponuda novca-tražnja novca itd. i dr. Neefikasnost monetarističkih i neokejnzijanskih modela antirecesione i antiinflacione politike dovodi do odlaska teorije u dragu krajnost . posebno inflacije. što je otvoren put u neoklasičnu teoriju i politiku. polazeći i dalje od osnovnog odnosa ponude i tražnje. proizvodnje). Teorija racionalnih očekivanja.oživljavanje klasične liberalističke teorije (povratak neoklasici). tako da se već u krilu pristalica neokvantitativne teorije uočavaju slabosti i pokazuju napori za nekim oblikom sinteze neokvantitativne i neokejnzijanske teorije novca.1981. G.. ne uspevaju da ostvare punu zaposlenost bez inflacije. Švarc (Schwartz).dohotka. Burns).140 Strukturisti uzroke inflacije.

Shaw: Money in a Theory of finance. Washinton. Fishera i J. prenose se na privredu preko relativnih promena cena. prema ovim shvatanjima. transmisijom. DC 1960. Brunner: „The Role of Money and Monetary Policy. Gurley . To sve povratno deluje na formiranje dohotka. cenu kapitala. POTROŠNJA I PROIZVODNJA 1. uz stvaranje novih sredstava i obaveza. CENE I EKONOMSKA AKTIVNOST Prema kejnzijanskim teorijama količina novca predstavlja jednu od mnogih varijabli koje utiču na konjunkturu i nacionalni dohodak. tipičan redosled međuuticaja kamate. M. Do sada formirani ekonometrijski delovi su pokazali kako početna promena u raspoloživoj novčanoj masi sukcesivno deluje na nacionalni dohodak i cene. na realne vrednosti. transmisijom ovog delovanja preko promena kamate. G.Y. K. Sniženje kamate uvek dovodi do autonomne reakcije investicija na relaciji r-I porastom tražnje investicija.I . odnosno cena. Kako su investicije elemenat nacionalne potrošnje koja u procesu multiplikacije deluje na nacionalni dohodak (ΔI = m • ΔY). 9-24. 199 .GLAVA DRUGA MONETARIZAM.E. str. dakle. Brooking Institute. sa svoje strane. Monetarni impulsi. to se i proces prenošenja ovog delovanja javlja na relaciji r . Wicksella. sklonost potrošnji. preko kamate. što se.142 Teško se danas prihvata stav neokejnzijanske teorije da ukupna količina novca predstavlja jednu od varijabli koje utiču na konjunkturu.141 Postoji. održava na promene kamataih stopa. novca i dohotka. i „prinosa od sredstava“ (kamatu). ali samo indirektno. ali samo indirektno. odnosno proizvodnju i potrošnju. Funkcije i tražnje novca i tražnje kredita se uključuju u celovit sistem s funkcijama investicija i formiranja dohotka. deluju na tražnju novca. koje sa svoje strane. PONUDA NOVCA. I. Prve analize ovog delovanja nalazimo kod K. Lančana reakcija nastaje promenama količine novca 141 142 Videti: J. Keynesa.

već.vrstama količinasupstituta novca ekonomskom procesu i todau se zavisnosti od tržišta sklonosti potrošnji Drugim rečima. lako akcije . Na kraju. visokom tražnjom. su osnovni faktor ovog delovanja. različiti finansiranja. proširuje seove delovanje i na moraju opadnu. 143 2. Centralna banka treba da koriguje samo komponente pod njenom kontrolom. relativne kamatne stope moraju se promene. Cagantako idr. Friedman. nego u industrijskim zemljama. predstavljaju odnosnosamo nestabilan sastavni ideo promenljiv globalne odnos? tražnje. prociklična kretanja porasta novčane mase. da Brunner. 200 201 . padom stope rasta i zaposleposti.prve Međutim. Neefikanost politike operisanja visokom kamatnom stopom je očita u svim kapitalističkim privredama. teško je i →politiku. se zapažaju u konjunkturnom toku. „Između ove dve vrste aktive izbor je mali. zbog toga monetaristi žele da u ovom pravcu usmere iznosu imovine privatnog sektora je relativno mala. ravnoteža portfelja. Asortiman različitih vrsta finansijske aktive koji postoji u nedovoljno izdatke nivou novčane mase. vlasnici imovine će biti podstaknuti da jekoji pretvore faktore da vezane za predviđanje i očekivanje u pogledu prihoda i rizika utiču u fizičku aktivu.drugih koja preko oblika kamate likvidnih deluje sredstava na tražnju postoji investicija neki čvrst (I). potrošnje investicija. Stopa rasta ukupne količine novca. promena količine novca neće difuzno da se širi među više i sve češće se ističe da se ne prilagođava ekonomski proces količini novca. već će direktno prenosi na realne aktive. U tom pogledu obično se diferenciraju tri parametra: 1. veća je verovatnoća od promene u novčanoj masi direktno utiču i investicijama. obrnuto. U poslednjim godinama kamata se povećala na 12-16% (čak i eskontna stopa na 10-12%) što je praćeno 144 i visokom stopom inflacije. te sa kretanjem preferencije likvidnosti. Državne regulisanju novca u opticaju (ponude novca). novac se daje u zamenu za od poznatog primarnog delovanja novčane mase (baze) na dohodak i cene. u stvari. privredni subjekti i potrošači će da prilagode svoje da bude duže. Dakle. kratkoročne hartije od vrednosti. Ponašanje i promene kamatnih stopa.Neposredna odnosno dohodak i ove operacije je poremećaj prvobitne ravnoteže portfelja. stanovništva i javnog sektora da zadržavaju veću ili manju količinu novca. čime se i ciklična kretanja realne relativnih privrede vezuju za stopa koje novčane je izazivao monetarni Iz teorije usklađivanja portfelja proizlazi ponašanje mase. tako da bi možda mogla da bude bržašto i jača ponašanja dohotka. razmatra u razvijenim ovoj teoriji zemljama likvidnosti. Umesto ukupne količine novca ova teorija Sve navedene teorije imaju jednu značajnu osnovu koja im zajednička: uzima samo likvidna novčana sredstva. se vraćajudakle. dolazi usled promena kamatnih dohotka. Kvantitativne teorije novca (M. Monetarna baza je indikator za stvarnu količinu novca (mopey suplly) koja se sastoji iz gotovog novca u opticaju (izvan bankarskog sistema) i depozita po viđenju. da143pruži uverljive dokaze o svojoj logičnoj međupovezanosti i koherentnosti sistema više veza. Između količine novca koja treba da cirkuliše u privredi i nivoa dohotka Štočvrst je veći asortiman različitih vrsta finansijske aktive. (proizvodačka dobrasubjekata. celokupnu monetarnu politiku centralne banke koja ima dominantnu pozicijua us druge realnamase fizička aktiva. što je svakako značajna na izdatke u nedovoljno zemljama. a zatim stope na vrste aktive uz uvažavanje delovanja koje ističe teorija portfelja. ukupanveoma iznos malu monetarne bude jednak rasta. i trajna potrošačka U ovoj fazi počinje na odluke o rashodima privrednih Ova teorijadobra). čime dolazi do ponovnog uspostavljanja željenog nivoa razvijenim zemljamaUpravo je veoma ograničen i srazmera finansijske aktive u ukupnom novčanih sredstava. državne obveznice. usenedovoljno nego u industrijskim zemljama. je uspela da „dokaže“ uticaj na dohodak. a osim toga. objašnjavaju se promenama od dužine transakcija između promene transakcije novca kojulanca reguliše centralna banka.aktive u čijem obliku može da se drži imovina. Dužina ovog lanaca će. S jedne strane je novac. Da bi se uspostavila nova zaposlenost.144druge Istina. koja da vremensko zaostajanje delovanja u procesu transmisije zavisi. a samim tim će i vremensko zaostajanje delovanja u procesu transmisije monetarnim merama. Postavlja se pitanje: da lijeizmeđu novca i nastoje da utvrde osnovne parametre za optimalno vođenje nacionalne monetarne politike i optimalno prilagođavanje funkcije novca ostalnim realnim parametrima privrede. Ukoliko se ukupna količina novca. Prema monetarnoj teoriji tražnje „monetarna baza“ održava ekonomske odluke privrednih subjekata. zbog dolazina dootvorenom delovanja na cene.rečju sve one vrste aktive koje su centralne prelaz između mopey“) koja je utržive time uglavnom u rukama i podređena odlukama banke. K. prvoklasne industrijske Ukupna količina novca obično se tretira kao monetarna baza („high powered obveznice. Istina. starojda kvantitativnoj teoriji deluju novca na po kojoj bruto nacionalni proizvod kroz izmene u sastavu portfelja. promeni. sve U ovim uslovima delovanja. investicija i potrošnje. ali bez javnog sektora. Bitno obeležje ovog procesa transmisije je da do konačnog da postoji uska korelacija između promena novčane mase i promena nacionalnog pretvaranja aktive ui fizička dobra. Prema trećoj teoriji novca ua samim privreditim posebno naizvori odluke u pogledu razvijeniji i složeniji u grupi razvijenih.)dolazi polazedo daljih supstitucija između različitih vrsta aktive. proizlazi iz činjenice da sudelovanja tržišta kapitala. proces. od asortimana raspoloživih vrsta finansijske ili se transmisija prenosi u suprotnom pravcu. Ovo korekcija ortodoksnihrazvijenim stavova glavnih predstavnika „novog monetarizma“. koje i stabilan. AI → AY empirijski proveriti kroz praktičnu AM→Ai monetarnu Savremeni monetarni impulsi Savremenimonetaristi monetaristidokazuju. tako da imaju ulogu baze u strukturi aktive unapred u većini određenoj nedovoljnostopi razvijenih zemalja“. sa svoje strane zavisiti na spornu tezu: da li kauzalni niz ide od dohotka i potrošnje (imovine) prema novcu.Ova a deluje teorija nanije privredni u stanju rast. koja to može da setransakcija menja biti duži.ukupne izmeđukoličine ostalog. Pretpostavimo da vlada postoji uzročna veza između promena količine novca preko promene efektivne kupi državne papire odčega vrednosti tržištu. ovakoličine teorija novca ne dajei iprve stvarni odgovor koja obuhvata nefinansijsku aktivu. novca i realne aktive u zemljama sa potpuno razvijenim finansijskim sistemima. posledica novčane tražnje. papire od vrednosti javnog i privatnog sektora. će lanac postoji odnos. raznim novca.

.

kao i obrnuto. 145 146 Poznato je da funkcija tražinje novca ima različit stepen elastičnosti prema kamatnim stopama. Pošto je marža između kamata na tržištu i eskontne stope uvek ista. što mnoge navodi na tvrdnju da će privrede s nižom stopom elastičnosti tražnje novca prema kamatnim stopama.3. NBJ. na kraju ovog perioda ekspanzije smanjuje očekivani prinos hartija od vrednosti na realnu aktivu i na taj način se usporava povećanje tražnje kredita. zahvaljujući tome što su pobornici kvantitativne teorije novca mogli i empirijski da potvrde svoju hipotezu pomoću monetariog sistema u SAD.146 Postoje i druga shvatanja prema kojima. Promene likvidnih rezervi banaka.. To ne znači da je na taj način problem pokazatelja i rešen. Povećanje ovih rezervi u kreditnim ustanovama smatra se kontraktivnim. prema kojima se ocenjuje da li je monetarna politika ekspanzivno ili restrektivno orijentisana i u kom pravcu bi trebalo da se usmere određeni korektivni zahvati. U stvari. uz ostale uslove ceteris paribus. očigledno je da centralna banka ne vodi anticikličnu politiku. u ukupnoj količini novca kao varijabli monetarne politike i pokazatelju. likvidne rezerve počinju opet da se povećavaju. „Ova hipoteza je u skladu sa gledištem da povećanje eskontne stope zaostaje za kretanjem kamata na tržištu kredita i da. 1971. Ipak. tako i ukupna količina novca podleže uticaju realnog sektora privrede. sv. Kao što kamatne stope i likvidna sredstva. -promene koje se očekuju u troškovima (izdacima) mogu da dovedu do promena u novčanoj masi. U kraćim vremenskim periodima postoji uzajamno delovanje novca i dohotka u stalnom procesu monetizacije privrede. Ipak. ovaj pokazatelj pruža pouzdane podatke o monetarnom razvoju. a smanjenje ekspanzivnim znakom. 202 . poklanja se sve veća pažnja“. ostaje u granicama povećanja kamatne stope do kojeg je već došlo na tržištu. 13. što bi moglo da dovede do promena novčane mase pre promena dohotka. oni ne shvataju da je u pitanju prekretnica u konjunkturi i ne počinju blagovremeno da sprovode ekspanzivnu monetarnu politiku. da može da se govori o jednoj sigurnoj bazi za racionalnu monetarnu politiku. Manfred Wilms . Organi nadležni za donošenje odluka smatraju da ponovo nastupa ekspanzija. Centralna banka može da napravi sličnu grešku i ako posmatra isključivo likvidne rezerve. Neosporno je da se često porast kamatne stope145 i eskontne stope vezuju za ocenu restriktivne kreditne politike. ovakva monetarna politika ne deluje na ublažavanje uspona konjunkture. Pošto se ipak. 8.Jurgen Siebke: Teoretičari i monetarna politika. a stopa rasta ukupne količine novca i dalje raste. imati tendenciju da pokazuju monetarna jača delovanja. smanjenje kamatae stope se uzima kao indikator ekspanzivne monetarne politike. Ako se u fazi ekspanzije eskontna stopa povećava. izd. i kada promene u seriji novčane mase prethode serijama dohotka „to još uvek ne znači da uzročna veza ide od novca prema dohotku“ i to iz sledećih razloga: -promene novčane mase koje prethode promenama serija dohotka mogu da budu posledica reagovanja monetarne politike na faze cikličnog kolebanja. U periodu uspona konjunkture smanjuju se i likvidne rezerve. prevodi. str. osim toga. Iz toga može da se zaključi da kamata nije dovoljan pokazatelj.

sa svoje strane... Promena stope rasta novčane mase. 203 . bankarskih kredita. Druga. ponašanju potrošača idr. visoka korelacija između promena količine novca i ekonomske aktivnosti u cikličnim kretanjima je dokazana. deluje na izdatke privrede koji. Postoji uska povratna veza dohodaka i procesa stvaranja i poništavanja novca s većim uzročnim delovanjem dohotka (ekonomske aktivnosti) na novac što teoretičarima koji pripadaju realističkom pravcu daje izvesne argumente. u projekcijama i u analizi efekata „promena količine novca treba da se zahvati i interval između emitovanja monetarnog impulsa i njegovog krajnjeg delovanja na ekonomsku aktivnost“. vremenska povezanost novca i ekonomske aktivnosti (kroz izvesno zaostajanje delovanja u vremenu) nije u mogućnosti da objasni precizno koliko variranje monetarnog rasta dovodi do fluktuacija ekonomske aktivnosti. Treće. mada se ciklična kretanja u mnogim zemljama objašnjavaju upravo promenama ukupne novčane mase. Prekretnica u monetarnom rastu prethodi preokretu u ekonomskoj aktivnosti. prema ovim shvatanjima redovno prethode fluktuacijama privrednog ciklusa. izd. postdiplomske studije iz Monetarno-kreditne teorije i politike. uz određeno zaostajanje u ponašanju agregata. privrede iza promene količine novca. One pokušavaju da odgovore zbog čega ciklična pomeranja monetarnog rasta prethode promenama ekonomske aktivnosti. Ukupna količina novca. str. Četvrto. ali se time još nošta ne kaže o uzročnoj vezi ovih agregata. POVEZANOST MONETARNOG I EKONOMSKOG UBRZANJA I USPORAVANJA Postoji čvrst i empirijski dokazan odnos između dohotka i količine novca.147 2. pri čemu preduzeća i proizvođači prilagođavaju svoje izdatke stanju opšte likvidnosti da bi uspostavili željeni nivo sredstava. ali to može da se objasni i delovanjem realnih ekonomskih faktora na novčanu masu. odnosno da novac deluje na dohodak. dakle. Studije iz oblasti monetarne teorije ukazuju na ovakvo delovanje. Videti šire o navedenom problemu u knjizi: Dr S. Ekonomski fakultet Skoplje. 1973. što deluje i na strategiju monetarne 147 148 Karl Brunner: The Role of Money and Monetary Policy. 17. Teorija novčane baze je uspela da dokaže usku vezu između stopa promena novčane mase i društvenog proizvoda. da postoji veza samo u jednom pravcu. deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost. raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama.148 Isto tako ona prethodi i fluktuacijama industrijske proizvodnje. Dohodak i zaposlenost se povećavaju do onog nivoa koji odgovara novom odnosu promenjene mase novca i dohotka. Komazec: Monetarna teorija i savremene koncepcije novca i kredita. u krajnjem slučaju.Postojanje stalne veze između novca i dohotka ne znači.

mora da se stavi pod kontrolu i ograniči ekspanzija ukupne količine novca u privredi. i A. Fridman: Teorija novca i monetarna politika. Fridmanu došlo do „konstantne godišnje stope rasta novčane mase“. od toga da li je ekspanzivno ili restriktivno orijentisana.vlasti u sprovođenju monetarne politike. ali i na dalji rast cena. Zapaženo je da su veća ubrzanja ili usporavanja monetarnih impulsa praćena ubrzanim odnosno usporenim kretanjem realnog nacionalnog proizvoda. To znači. Ne upuštajući se dublje u teorijske probleme uzajamnog delovanja monetarnih i realnih faktora u reprodukciji. sve više preovladava uverenje da bi povećanje količine novca i kredita trebalo da bude dosta ujednačeno i nezavisno od fluktuacije privrednog ciklusa. posebno u sferi pokrivanja sve većeg obima javnih rashoda. čime dovodi do porasta potrošnje. Komazec. da se novac emituje za finansiranje budžeta i lične potrošnje. Moguće je. ibidem. ali je opšta tendencija u osnovnom ponašanju ova dva agregata ista. Rast novčane mase dovodi do rasta tražnje. 1963. U fazi preteranog uspona konjunkture centralna banka i krug poslovnih banaka nastoje da smanje stopu rasta bankarskih kredita da bi se suzbila preterana konjunktura. treba stabilizovati ekspanziju ukupne količine novca. istovremeno dovodi do porasta ukupne novčane tražnje. Istina. Novčana tražnja prethodi finalnoj potrošnji. često neekonomske ciljeve. u kojoj novac postaje instrument za mnoge. 136. pored ostalog i do porasta cena. op. str. American Economic Review. ekspanzija novca i kredita ne stoji u stalnoj i utvrđenoj srazmeri prema formiranju tražnje. što je usko vezano za proširenje monetarnog volumena koji deluje na porast proizvodnje i prometa. na strani realnih faktora reprodukcije. pre svega. str. Vidi i M. naravno. međutim. Journal of Political Economy. Time ekspanzija novčane mase. Marty: the Optimal Rate of Growth of Money. jun 1962.151 Polazi se od pretpostavke da se novac ubrizgava u procese proizvodnoprometne sfere.zavisno od osnovne orijentacije monetarne politike. ukoliko žele da se stabilizuju oscilacije konjunkture. mada i monetarni faktori mogu da postanu samostalan faktor krize ili faktor koji produbljuje već nastalu krizu. Ovakvi stavovi ne uzimaju dovoljno u obzir osnove stvaranja novca u jednoj danas dirigovanoj privredi u kojoj sve manje ostaje paralelan odnos i suprotna kretanja robe i novca. Videti J. aug. cit..149 Povezanost monetarnog i ekonomskog ubrzanja odnosno usporavanja je u teoriji dosta jasna. 204 . što dovodi do proširenja reprodukcije i porasta svih oblika potrošnje. ukoliko žele da se ograniče ciklična kretanja u realnom sektoru privrede. čime se po M.150 Kredit i novac dakle podržavaju ili ograničavaju reprodukciju . da podstiče investicije i likvidnost privrednih subjekata. uzimajući u obzir i vremensko zaostajanje u delovanju mera monetarne korekture u privredi. 86. Da bi se otklonilo negativno delovanje monetarne mase na konjunkturu. delujući na rast proizvodnje i zaposlenosti. Poznato je da u uslovima ekspanzije dolazi. neophodnojejošjednom navesti da se neuravnoteženost i disproporcije u privredi javljaju. Dr S. odnosno potrošnje. čime dolazi do gotovo automatskog porasta mase novca i novčane finalne tražnje. Johnson: Monetary Theory and Policy. Tobin: Notes on Optimal Monetary growth. Prema ovakvim shvatanjima. (Marks). pre svega.. 149 150 151 M.

205 . Novčanu masu u privredi je moguće dosta efikasno kontrolisati preko instrumenata monetarne politike. kojima danas uspešno manipuliše centralna banka s krugom poslovnih banaka. investicije. 3. str. svodeći ga gotovo na neutralni faktor u reprodukciji. Maćešić: Novac. Odnos novca prema većem broju makroagregata (dohodak. Kod Kejnza i neokejnzijanaca. drugi veruju da on nema neki veći utucaj na ekonomske procese. monetarna politika i ekopometrijski modeli. videli smo. u razrađenoj teoriji potrošnje dohotka pošlo se. proizvodnju i nivo zaposlenosti. određivanje nacionalnog dohotka je dat proizvodom promene investicija i multiplikatora (ΔY = ΔI • m). određuju dohodak. Prema ovom autoru brzina formiranja dohotka je u SAD i Kanadi daleko stabilnija u odnosu na investicioni multiplikator u svim posmatranim godinama. 16. prema shvatanjima da je novčana masa aktivan faktor u privrednim procesima.3. Prema stavovima neaktivnog novca obično se polazi od toga da se količina novca samo prilagođava realnim potrebama privrednog razvoja.M • V. Meiselmannu. vidimo. S druge strane. to se obično potkrepljuje sa tri sledeća elementa: 1. Dohodak se nalazi u linearnom odnosu prema količini novca“ tvrdi na jednom mestu Dž. polaze od toga da porast novčane mase (ΔM) dovodi do porasta dohotka koji će biti jednak porastu količine novca i brzine formiranja dohotka. 12. br. u jednom logičnom nizu. dakle U . DELOVANJE NOVCA NA DOHODAK I FUNKCIJU POTROŠNJE Uloga novca u određivanju tokova ekonomskih procesa. od toga da sklonost likvidnosti određuje kamatau stopu. investicije i marginalna sklonost potrošnji. 152 Dž. tako da se novac svede na pasivan elemenat sistema. a time i svesno utiče promenom mase novca na privrednu aktivnost. Promene količine novca u privredi imaju redovno određena veća ili manja delovanja u celokupnoj privredi. Dok novac po jednima kontroliše ekonomske procese. koji su upoređivali brzinu opticaja i multiplikator potrošnje (investicije) brzina opticaja je stabilna funkcija dohotka. potražnja) je relativno stabilan i predvidiv u vremenu. S druge strane. Jugoslovensko bankarstvo. 2. Maćešić. odnos novca prema drugim agregatima je promenljiv i ne može da se uspostavi neki stalni odnos kao nekakav faktor s kojim može u monetarnoj politici ukapred da se računa. i danas je predmet oštrog razilaženja ekonomista. a odnos kamatne stope i stope marginalne efikasnosti kapitala određuje ponašanje investicija. Pošto je marginalna sklonost potrošnji dosta stabilna kao i multiplikator investicija. 1973. čime postaje instrument svesnog usmeravanja privredne aktivnosti. Predstavnici neokvantitativne teorije.152 Prema Friedmanu i D. S druge strane. s druge strane.

8.8%. Rad. Isto. 154 Postoji mišljenje da dugoročne promene u realnoj količini novca po stanovniku stoje u visokoj korelaciji sa dugoročnim promenama u realnom dohotku po stanovniku. amplituda kretanja u realnoj količini novca ima daleko manji raspon nego amplituda kretanja u nominalnom dohotku“. primećeno je da realna količina novca raste u fazi ekspanzije i da opada ili sporije raste u fazi kontrakcije. 15-34. Beograd. Dohodna brzina optidaja. cit. dakle. 33. kapital“ 1963-1985. što je i nateralo ovu teoriju potrošnje dohotka da prihvati stav da je i novac značajan u razvoju privrede. Milton Friedman: The Quantity Theory of Money . 39). Fridmanu korelacija se kreće od 0. str. Friedman: Teorija novca i monetarna politika. 206 . 1964. pokazuju da ranije tvrdnje po kojima ukupna količina novca nije značajna i da se dohodna brzina opticaja ponaša veoma neravnomerno i da zato ne mogu biti element sigurnosti i predviđanja u aktivnoj stabilizacionoj politici . Takvi stavovi.A. 368. Friedman. Friedman: Teorija novca i monetarna politika. 3.155 Količina raspoloživog novca koleba se u suprotnom pravcu u odnosu na brzinu opticaja. To znači da je povećanje realnog dohotka po stanovniku za 1% vezano s povećanjem realne količine novca za 1. str.157 Posleratni razvoj je pokazao da je tvrdnja o stabilnosti multiplikatora158 i poverenje koje mu je bilo dato bilo preterano. Restatement (u knjizi M.8% a time i opadanje dohodne brzine opticaja za 0.) M. VII. Videti u tom pogledu i G. str. veća korelacija između ukupne količine novca i potrošnje. Realna količina novca je godišnji rast nominalne količine novca korigovan za godišnji rast cena. Novije makroanalize. The Canadian Journal of Economics and Political Science. 1972.153 Time se došlo do zaključka da je količina novca značajniji indikator u određivanju potrošnje nego rashodi iz nekog ranijeg perioda. str. Jugoslovensko bankarstvo.3.nemaju stvarni značaj. Time se i izvodi zaključak da velika kolebanja u cenama verno odražavaju velika kolebanja u količini novca po jedinici proizvoda.159 Postoji. op. Ovo je došlo do izražaja posebno u momentu kada se promenama novčane mase donekle postigla stabilnost cena. str. (M. 37. Videti podatke o ponašanju kamata u časopisu „Tržište. novac. s druge strane. Realni dohodak. odnosno nacionalnog dohotka. Maćešić: Oživljavanje značaja monetarne i finansijske politike. Posmatranjem kretanja realne količine novca i realnog dohotka u ciklusu.Tražnja novca je stabilna. 1972. prema kvantitativnoj teoriji. Mnogi modeli su ukazali da postoji konzistentniji odnos između potrošnje i količine novca u odnosu na konzistentnost investicija i rashoda kod kejnzijanske teorije. poznato je. izd. str.156 U pokušaju testiranja navedenih hipoteza u našoj privredi takvu zakonitost i povezanost nismo uočili. Implicirani deflator cena je kretanje koje se dobija podelom nominalnog s realnim dohotkom. „međutim. što se uočavalo sa sve većim pritiskom inflacije cena. je odnos između nacionalnog dohotka i godišnje količine novca. nego između autonomnih rashoda (kejnzijanskih investicija) i potrošnje. bilo u nominalnom bilo u realnom izrazu. su i doveli do podređene uloge novca u ekonomskoj 153 154 155 156 157 158 159 Dž. Prema M. 38. br. Isto. isto tako.99 uz elastičnost od 1. koji su dominirali do pre desetak godina. prevladava nominalni dohodak sveden na realne cene (bazna godina). Macesich: The Quantity Theory and the Income Expenditure Theory in a Open Economy. str. kada je uspostavljena kontrola nad novčanim opticajem i kada se u poslednje vreme kamata slobodnije formirala na vrlo visokom nivou (12-15%).

dok u istom tom periodu postoji slaba korelacija između potrošnje i autonomnih rashoda. deficitno finansiranje. koji se iz svega toga izvlači. je da je sa stanovišta ekonomske politike lakše da se predvidi i kontroliše količina novca. Maćešić. javni dug i međunarodne monetarne probleme. prema neokejnzijanskoj teoriji. 207 . Na taj način odnos između promena u nominalnoj i realnoj količini novca predstavlja okosnicu neokvantitativne teorije novca (vidi: Dž.analizi i politici stabilizacije. pristup koji uzima kvantitativna teorija kod promena dohotka ima više sigurnosti u odnosu na pristup teorije potrošnje dohotka. rađenim u poslednje vreme. Istina. a ne strateški element ekonomske aktivnosti. „teško je i pored svega prihvatiti novčanu masu kao glavni ekonomski indikator u kompenzatorskoj ekonomskoj politici. da bi ponovo oživeo kao odraz objektivnog razvoja vezanog za posleratnu inflaciju. Prema mnogim studijama. op. prema monetaristima. pa do shvatanja novca kao strateškog 160 Kvantitativna teorija polazi od razgraničenja nominalne količine novca i realne (nominalne korigovane za rast cena). str. (M → I → Y) Od Kejnzovog napada na klasičnu monetarnu teoriju i odbacivanja njenih osnovnih postavki do Drugog svetskog rata interes za novac u okviru makrosistema je opao. ovde se još ne vidi šta je uzrok. odnosno stope rasta. Monetarna politika stoga može da reguliše samo nominalnu količinu. S druge strane.160 Kako stalno postoji visoka korelacija promena novčane mase i investicija. teorija dohodak . cit. Opšti stav. To je pred teoriju i monetarnu politiku stavljalo brojne i složene zadatke: kako u potpuno izmenjenim odnosima i složenim faktorima razvoja da se odredi mesto i priroda savremenog novca i pravac delovanja i efikasnost monetarne politike.rashodi pokazivala veću efikasnost. Sve je to dovelo do „velikog zaokreta“ od odnosa dohodak → rashodi ka odnosu novac → investicije → nacionalni dohodak. dok realnu i njeno ponašanje određuje privredni sistem u celini. potvrđeno je da je „brzina formiranja dohotka“ stabilnija funkcija u odnosu na stabilnost multiplikatora investicija. predstavlja glavni instrument ne samo inflacije. Zbog toga. Gotovo nigde suprotnost stavova nije tako snažna u ekonomskoj teoriji kao kod monetarne teorije i politike. odnosno rasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti (prema kojima je ranije. zbog čega je. Isto tako je dokazano da i rashodi na potrošnju imaju visoku korelaciju s promenama u novčanoj masi koje su nastale pre dva tromesečja. Kontrola ukupne količine novca. očito je da je ova veza jedan od jačih argumenata monetarista . konačno i došlo do „kejnzijanske revolucije“ tridesetih godina). već i deflacije. a količina novca sekundarna (izveden) ili obrnuto. zbog vrlo promenljivog uticaja količine novca na dohodak i privremenu aktivnost. odnosno potiskivanja novca u drugi plan i negiranja aktivne funkcije novca. Suprotni stavovi polaze od količine novca koja mora da bude podređena. naročito posle velike ekonomske depresije i drugog svetskog rata.koji se u poslednje vreme snažno potencira. Novija istraživanja su otkrila da promene u novčanoj masi u privredi deluju na rashode i potrošnju maksimalno nakon šest meseci od inicijalnih promena novca. nego da se predvide i kontrolišu izdaci odnosno potrošnja. 17). a šta je posledica promena: da li je dohodak primaran faktor.

investicija i zaposlenosti. Još šesdesetih godina M. određenim cikličnim kolebanjima. Voprosi Ekonomiki. . 4. a porast investicija kroz proces multiplikacije. No 5. kejnzijanska koncepcija (koncept dohodak . Friedman: A Theory of the Consumption Function.rashodi) nije mogla potpuno da ignoriše ulogu monetarnog faktora. Istovremeno je i uveo teoriju „permanentnog dohotka“. Delovanje kamate na 161 162 163 164 C.164 Istina. videli smo. Sumnjajući u efikasnost delovanja monetarno-kreditne politike na kamam. Videti: I.faktora u određivanju dohotka. od spekulativnih motiva. pre svega. teret regulacije se prebacuje na odnos (i → I) uključujući i delovanje budžetske politike (politike javnih rashoda i javnih prihoda).161 Očito je jedno. 208 . odnosno regulacije potrošnje i stope rasta. 10 M. stabilnim sklonostima štednji. ali još manje isključivi. dovodi do porasta nacionalnog dohotka (Y). istupio protiv funkcije potrošnje i koncepcije multiplikatora kod Kejnza. The Review of Economics and Statistics vol. str. Ona je određena. monetaristi suprotstavljaju novcani faktor. koji u monetarnoj teoriji imaju dugorazredni značaj u delovanju na stabilnost funkcije tražnje novca. da je novac i monetarni faktor.163 Prirast potrošnje samo u neznatnom stepenu zavisi od tekućeg dohotka. kao realnim faktorima cikličnih kolebanja. op. Investicijama i potrošnji. R. Kod Kejnza funkcija tražnje novca zavisi. To ukazuje da novac danas može da bude sve manje osnovni. Princeton. 48. po njemu. i multiplikator investicija vrlo mali i ne pokazuje bitan uticaj na razvoj ekonomskih procesa.A. str. jedna od ključnih varijabli makrosistema. Porast ponude novca (M1) dovodi do obaranja kamatne stope (i). koji deluje na sve podsisteme privrede. a to je. Zbog toga je. pre svega. pa makar kroz indirektna delovanja kamatne stope. Walters: The Stability of the Keynesian and Monetary Multiplers in the United Kingdom. 1944. čime se pretvara u snažan kontracikličan mehanizam i faktor stabilizacije. Fridman je. 80-91. potrošnje. Barret . pre svega. str. 1967. podešenu. Maćešić. MONETARIZAM I CIKLUSI U KAPITALIZMU Savremena monetarna koncepcija nacionalnog dohotka i ciklusa zasniva se velikim delom na statističkim istraživanjima i teorijskim uopštavanjima M. 401. prema kojoj dinamiku individualne potrošnje određuju ne tekuće promene dohodaka već „permanentni dohodak“. a razvija se paralelno s ciljem dostizanja željenog nivoa bogatstva. pad kamata stimuliše investicionu tražnju (I).1966. faktor procesa stabilizacije. Fridmana i drugih sledbenika neokvantitativne teorije novca. cit. Osadčaja: Traktovka cikla buržoaznoj politikom.162 Od monetarne politike se i dalje zahteva da održava optimalnu količinu novca u privredi. posebno u kraćem periodu.

Schwartz. koja određuje sklonost štednji (radi dostizanja željenog nivoa dohotka i bogatstva). tako i ukupnog dohotka privrede. Zbog toga danas u neokejnzijanskoj teoriji sve se više prelazi na realnu „sferu“ odnosa. da dođemo u situaciju oštrog porasta cena. Money and Business Cicles. Odbacivši delovanje multiplikatora koji je mali i nedovoljno deluje u privredi. Ukoliko se postigne da ukupna količina novca raste po relativnoj konstantnoj stopi bez ujednačenih neravnomernih fluktuacija u kratkoročnim periodima.. feb. To je i postala osnova kejnzijanske anticiklične ekonomske politike. veliki je problem kako sprečiti da monetarne promene postanu izvor monetarne neravnoteže. Friedman: A Theory of the Consumption Function.“167 165 166 167 M. Osnovni faktor nestabilnosti privrede i cikličnog kretanja je razlika između ponude novca koja je krajnje nestabilna (zavisi od niza kreditaih institucija) i tražnje novca kao stabilne funkcije.. Povećana ponuda novca u odnosu na tražnju delom će da se odrazi na ekonomsku aktivnost (Y). Monetaristi ističu da je od prvorazrednog značaja stabilnost funkcije tražnje novca. Polazeći od stabilne funkcije tražnje novca. proizvodne aktive. proizašla iz težnje da se uspostavi slobodnije delovanje tržišta. 1963. Fridmana gotovo potpuno odbacuje funkciju potrošnje i teoriju multiplikatora i akceleratora kejnzijanske teorije. i oblik novog „laissez fairea“ u osnovi je protiv daljeg povećanja javnih rashoda i širenja uloge države u privredi. M. tako da je za normalno funkcionisanje privrede potrebno da se prouči i delovanje realne količine novca u privredi i da se drži pod kontrolom (dok je kontrola nominalne količine novca u rukama centralne banke). ova teorija odbacuje i investicije kao osnovni agregat od čijeg ponašanja zavisi ponašanje privrede (ciklus). Fridman: Teorija novca i monetarna politika.165 ponašanje potrošnje zavisi ali u manjem delu od tekućeg dohotka. treba novčanu masu povećavati po konstantnim stopama godišnjeg rasta koje bi odgovaralo dugoročnom rastu nacionalnog dohotka. M. pošto u sebe uključuje najveći broj agregata privrede. već tzv. ako ne i nemoguće. i uopšte ekonomskih poremećaja. pošto potrošnju ne određuje tekući dohodak (kao u kejnzijanskoj teoriji). Ponuda i tražnja novca se uvode kao faktori ponašanja privrede i cikla. biće krajnje neverovatno. Friedman: A. 36. posebno u uslovima sve više stope samofinansiranja korporacija i njihove nezavisnosti od kreditaog sistema. Mehanizam transmisije se javlja preko „portfelja aktiva“ (gotov novac. Review of Economics and Statistics. Princeton 1957. a koji sada odlučujuće deluje na ponašanje dohotka i konstrukciju ekonomskog cikla.166 „Što se tiče cikličnih kretanja. „permanentni dohodak“.).. Naime.I) monetaristi sada suprotstavljaju novčan faktor koji je bio potpuno potisnut u kejnzijanskoj teoriji. 1972. ljudski faktor idr. str. Monetarna koncepcija formiranja nacionalnog dohotka i cikla već u početnoj fazi nastajanja kod M. investicijama i potrošnji (Y = C . a delom na cene (P). Rad. Funkcija tražnje novca kod Fridmana je vrlo razrađena i obuhvata više makroagregata. Monetaristička koncepcija cikla. Dakle.... ili u situaciju opadanja cena i proizvodnje. a to znači da bi se osigurali stabilni uslovi reprodukcije. predmeti potrošnje dugoročnog korišćenja. Beograd.investicije pokazuje se danas kao sasvim neznatao. Umesto njih „teorija permanentnog dohotka“ treba da pruži odgovor na pitanje kako o ponašanju individualnog dohotka i potrošnje. 209 . izd. naime masa investicija i dohotka (I→Y). vrednosni papiri.

april. dohodne brzine novca. U tome se sagledava. 8. Stoga je neophodno da se ekonomska politika preorijentiše s kejnzijanskih recepata na strogo regulisanje novčane mase.1971. realnog dohotka i realne količine novca za fazu ekspanzije i fazu kontrakcije u ciklus. Iz navedenih razloga. polazeći od mogućnosti pojave cikla. 53-71. (Federal Reserve Bank od St. Velika ciklična kolebanja koja su se dogodila u prošlosti povezana su. -puna zaposlenost rada i kapitala. ali fundamentalnih promena cena koje bi formhale nezaposlenost kao stvarni izraz delovanja tržišnog mehanizma. ne može biti“. stabilna i nije obavezno podložena periodu opšte recesije i inflacije koji se naizmenično ponavljaju. Ova teorija stoga polazi od nekoliko danas teško prihvatljivih pretpostavki: -potpuna ravnoteža privrede sa stabilnim cenama. nominalnog dohotka. Fridmana je očito neprihvatljiva za savremene privrede i monetarnu politiku. Journal of Political Economy. prosto rečeno. Fridmana to susrećemo u sledećem stavu: „Različite pojave zaoštravanja i neelastičnosti sistema mogu da deluju na postizanje izmene u tehnologiji. s velikim kolebanjima u tempu rasta novčane mase“. Friedman: A Theoretical Framework for Monetary Analysis. Kod M. dovodi u ekonomiji do cikličnih kretanja. 210 . -potpuna elastičnost tražnje novca u odnosu na dohotak. Monetarni model formiranja nacionalnog dohotka. bez čije analize istraživanje cikla i nestabilnosti savremene kapitalističke privrede postaje površno i jednostrano. a i zbog drugih. M. p. resursima socijalnim i ekonomskim institutima mogu stalno da menjaju karakteristike te ravnoteže. -stalne i stabilne stope rasta proizvodnje i to 3-4% godišnje.). u koje ovde nećemo ulaziti. str. Neprihvatljivost i pogrešne teze ove teorije proizlaze 168 169 Isto. -stabilne dugoročne promene količine novca (3 odnosno kasnije 5%). M. u svojoj osnovi.Svako kolebanje ponude novca u odnosu na tražnju prema monetarističkoj koncepciji. Fridman to pokušava i da dokaže u ekonometrijskim istraživanjima vezujući kretanje količine novca.169 Osnovni parametar anticiklične ekonomske politike prema stavu monetarista je ponuda novca. str. monetarna teorija M.168 Međutim. Istraživanje cikla i nestabilnost privrede s inflacionim poremećajima ravnoteže ovde se prebacuje na monetarae faktore s realnih faktora reprodukcije i društvenih odnosa. 1970. svodi ga na narušavanje zakona novčanog opticaja. 39 i 51. nezavisno od stanja konjunkture (pravilo rasta novčane mase za 3% odnosno 5% godišnje). „Ekonomika je. te u svojoj osnovi predstavlja ekstremnu monetarističku koncepciju privredne nestabilnosti. i objašnjenje cikličnog kretanja kapitalističke privrede. ali potpuno isključuje mogućnosti dugoročne neravnoteže povezane s organski ugrađenim uzrocima u kapitalističkom sistemu. sva ta isrraživanja međusobne zavisnosti više agregata u funkciji tražnje novca ne prelaze okvir jedne šire ekonometrijske analize u kojoj uvek može da se uspostavi veća ili manja zavisnost ponašanja svakog agregata u odnosu na bilo koji drugi. Louis Review. u prvom redu. što stvarnost redovno demantuje. No 5.

fazi visokorazvijenog izlaz vide u sintezi državno-monopolističkog oba prilaza u kapitalizma sigurno razmatranju ciklusa kao je. M. ona nije u stanju. str. Voprosi ekonomiki. London. za anticiklično Pri tome seregulisanje rađa novi pravac –privrede. tto je kasnija razrada ove teorije nastojala da proširi na novu ulogu novca u razvoju privrede preko veze i → Y.ekonomske kao i teorijuravnoteže „strukturne nezaposlenosti“. je ukupna što je tražnja zona nedovoljne novca velikim efikasnosti delom determinisana monetarne politike ponašanjem u građanskoj javnogteoriji sektora (posebno (budžetska u pokušajima potrošnja „sinteze“ uz vrlo razvijen ova dva javni dugpravca). u stanju da Ova otkloni teorija ili u poslednje bar ublaži osnovne vreme doživljava protivrečnosti sve oštriju reprodukcije kritiku. POSTKEJNZIJANSKE 5. uviđajući Vraćanje slabosti nakejnzijanske liberalizam uanalize. delovanja kamate na dohodak preko tzv. analiza samo jespecifičnosti refleks nastalog ćorsokaka u kojem se našla građanska te osnovi vode razvoju socijalno-ekonomskih pokušaja izlaska iz krizenovog monetarizmaprotivrečnosti.). A. (Navedeno prema I. pre svega. posebno istovremenog postojanja inflacije. 1965. 212 211 .naUpravo investicije. odnosno reguiiše. vulgarna monetaristička ustajući protivkoncepcija krajnosti monetarizma (kvantitativne teorije inovca). neelastičnosti cena. Ona postaje prevaziđena i s pozicije savremenog kapitalizma. sve više otvorena od toga privreda da je ciklus idr. (realnog dohotka. višefaktorskom zauzima razvoja proizvodnih snaga kapitalizma kojeteorija. Kejnza.radovima a posebno „teorijuodstagnacije“. 1976.kapitala. Osadčaja: Traktovka Cikla buržuaznoj politekonomii. Leionhufwud u svojim 170 polaze toga da J. 1968. je analiza Novi pravac. bez funkcionisanja i zakonitosti razvoja kapitalističke privrede obziraMarksova koliko imteorija se pridavao atribut „neo“. Tako R. neoinstitucionalizam. polazeći od teoriju „cikličnog rasta“ Schumpetera. Hansena. Clower: The Keynesian Counterrevolution a Theoretical Apprasial. uVezivati osnovi ponudu vezan zanovca anarhiju i nacionalni dohodak kapitalističke proizvodnje u novim i slobodno odnosima delovanje savremenih tržišta. državno-monopolističkih koje treba nekako da se privreda. bez ulaženja dopuni. preza svega. The Theory of Interest. stimuliše iz činjenice potrošnja. prikao čemu posebno mesto monetarizma i fiskalizma u novomi opštem ciklusu. ide sintezom krajnosti socijalno-ekonomskih zakonitosti odnosa pristupu u kapitalizmu. jer operišući i dalje makroodnosima. da se otvorenim Veza i → tržištem I ne funkcioniše i potpunom jedino slobodom u slučaju privrednih duboke subjekata kada depresije određuje kamata tražnja ne deluje novca. Robinsa. teorija koji se proizvodnje oseća u građanskoj teoriji. Kaleckog i drugih. neelastičnosti plata. Teorija dohodak-rashodi apstrahovala je delovanje novca u ekonomskom procesu. na dugi rok deluju samo na cene.I). „NEOINSTITUCIONALIZAM“ Međutim. da izađe iz ćorsokaka u koji je upala.narašavanju A. periodičnom može da se priđe ne J. ekonomskog „SINTEZA“ Njegova osnovna orijentacija je analiza sredstava strukturne politike. povezanih socijalnom politikom i sintezom državnog programiranja i tržišnog mehanizma. Kaldora. jer nije u stanju da da odgovore na osnovna pitanja i protivrečnosti savremenog kapitalizma. teorijska na bazi emisije Polazi se novca. i „ortodoksnog“ kejnzijanizma. koja bi bila proizvodnje). što je vrlo seriozno razradila marksistička ekonomska teorija. Monetarni faktori. Otuda po Leionhufwudu 170 R.i značaj koji najvećim delom je Kejnz ne samo davao od niskoj proizvoljnih kamatnoj pretpostavki stopi i to od prekojih svega. koji su i doveli do najveće kritike kejnzijanske teorije neravnoteže i cikla. New York. Leionhufwud: On Keynesian Economic and the Economics of Keynes. videli smo. faktora već. u svojoj procesu. daleko prevazilazi mnoge savremene teorije rasta. u strukturne fenomene privrede. a samo monetarnim Neoklasična efektima „sinteza“ mogujedaistovremeno se objasne promene i pokušajnominalnog da se stvoridohotka takva koncepcija i njegovo odstupanje od dugoročne linije državno-monopolističkog regulisanja trenda privrede. „efekta bogatstva“. i pokazuju monopolski naporiorganizovane za nekim oblikom sinteze neokvantitativne proizvodnje i tržišnog mehanizma. Clower i A. Rates. I NEOKEJNZIJANSKE TEORIJE I sa sve razvijenijom razvoj strukturnih odnosa različitih sfera privrede. ali u okvira datih društveno-ekonomskih odnosa kapitalizma. i pored vrlo razrađene analitičke aparature. Snižavanje kamate ne deluje više neposredno na investicije (i . je bila i dalje ostala ne stara Mnogi već davno savremeni poznataekonomisti. dakle.ona kaopolazi. sve te nove teorije i pravci danas nisu u stanju da pođu od dublje analize protivrečnosti kapitalističke proizvodnje i raspodele. neelastičnosti investiranja na kamatu idr. No 5. 83). već porastom „realnih aktiva“ dovodi do porasta potrošnje. Marksistička i reprodukcije. kojim se. tako da uz se stvaranje već u kriluuzajamnog pristalica neokvantitativne koordiniranog delovanja teorije uočavaju državnogslabosti regulisanja. i neokejnzijanske teorije novca. nezaposlenosti i negativne stope rasta. ne mnogofaktorskog daje prave odgovore procesa. U tom smislu kejnzijanska teorija se očito nalazi u krizi.

.

RAST I ZAPOSLENOST .SEDMI DEO EKONOMIKA INFLACIJE.

.

SAVREMENA EKONOMSKA TEORIJA I INFLACIJA „Ekonomistima su uvek prebacivali da ratuju protiv pogrešne inflacije“ Osnovna karakteristika današnje inflacije je njena univerzalnost.GLAVA PRVA INFLACIJA U SAVREMENOJ EKONOMIJI 1. nego se sve više ističe posebna ekonomska disciplina pod nazivom „politička ekonomija inflacije“. 215 . da je to „tvorevina kapitalizma“. koja bi zadovoljila i dala najveći broj odgovora na složene fenomene inflacionog poremećaja. Posebno u socijalističkim zemljama nije još izrađen konzistentan teorijski koncept inflacije. Takvog osnovnog pravca u daljem izlaganju nastojali smo da se u potpunosti pridržavamo. trajnost i moć brzog prenošenja i širenja. 171 Ovo iz razloga što je dugo godina dominiralo shvatanje da socijalistička planska privreda ne može da bude pogođena inflacijom. 1920. Od tada do danas shvatanja se iz osnova menjaju. danas ključni problem savremene privrede i društva. Neminovno se pri tom javila sledeća shema kao „vodilja“ u obradi ovog problema: (vidi sliku na sledećoj strani). Brojnost radova je posledica sigurne prvorazredne aktuelnosti problematike.) U ekonomskoj teoriji uopšte nema pitanja koje je tako široko obrađivano kao problem inflačije. Keynes. Taj proces na strani destrukcije povezuje sve skrivene sile ekonomskih tokova i to tako da možda jedan od milion ljudi to može da otkrije“ (J.171 Pri postavljanju ovog problema odmah se postavilo pitanje: kako najadekvatnije objasniti ovaj. Ne samo da se priznaje mogućnost pojave inflacije u socijalizmu. „Ne postoji sigurniji i prefinjeniji način rušenja postojeće osnove društva od deprecijacije njene valute. a istovremeno nosiocu ekonomske politike dala dovoljno sigurnih indikatora za vođenje efikasne politike stabilizacije. M. ali i dokaz da ne postoji opšteprihvaćena“ opšta teorija inflacije“.

proces prenošenja. koji dobija društveno-ekonomski karakter. Menja se odnos prema uzrocima i tipovima inflacije. Istražuju se uzroci i posledice u novim uslovima. Spomenuti autor je to naveo pre petnaestak godina. Keynesa). produbljuje se istraživanje idr. Inflacija je postala vrlo heterogen fenomen. odnosno viška tražnje nad ponudom roba i usluga. Friedmena. od stvarno najekstremnijeg stava neokvantitativne teorije M. čak pri samom definisanju problema. pa je gotovo nemoguće izdvojiti sve finese i modalitete uzroka. Usled kompleksnosti i heterogenosti prirode i procesa inflacije. mada se vezuje za svoju spoljnu manifestaciju stalni i ubrzani rast cena. INFLACIJA I MAKROEKONOMSKI CILJEVI Slika 72 Literatura je. tako da bi danas trebalo sigurno dvostruko više. Teorija inflacije sve je više pred zadatkom da objasni inicijalni impuls i mehanizam njegovog kumulativnog širenja. pa do drugog polariteta uokvirenog u obliku fiskalnog koncepta inflacije (J. odnosno teorije inflacije troškova i strukturnih tipova inflacionog poremećaja. kada bi čovek želeo da pročita sve ono što je napisano o inflaciji. danas može postojati inflacija i bez rasta cena (kontrolisana inflacija).Postoje brojne ekonomske škole. gotovo neponovljiv u istom obliku. niti pokušava da se da. ekonomska teorija nastoji sve više da identifikuje njene mnogobrojne uzroke. Ekonomska teorija u vezi s inflacijom suočena je s novim pitanjima. samoodržavanja i širenja. toka inflacije i njena delovanja u privredi. Inflacija se ne objašnjava više kao disproporcija ponude i tražnje. takođe vrlo obimna. 216 . M. Prema jednom autoru. koje se razlikuju u objašnjavanju uzroka i procesa inflacije. Više ne postoji opšta definicija inflacije. što je samo izraz složenosti ovog problema. trebalo bi da živi preko 200 godina. pravci i teorije. a potpuno je različit u različitim privredama.

1 kg maslaca 5600 milijardi. Savremena inflacija je univerzalan problem. B. ali i kao rezultat pokušaja da se inflacijom „rešavaju“ neminovni konflikti kapitalističke proizvodnje i raspodele i sistema kao celine. Inflatorni proces ogleda se u stalnom rastu cena. Izvori te inherentae sklonosti inflaciji često se traže u deficitnom inflacionom finansiranju razvoja. U periodu građanskog rata u SAD 1861-1864. Nastaju veće ili manje promene u odnosu na objašnjavanje prirode uzroka inflacije. odnosno teorija globalnog poremećaja ravnoteže . Svet je. ali uz istovremeno menjanje i odnosa u sistemu cena s brojnim i složenim socijalnim i društveno-ekonomskim delovanjem. istina je da gotovo nema zemlje koja se ne suočava s tim problemom. generalno gledano. Industrijski razvijene zemlje kapitalizma. U zemljama u razvoju ona se češće javlja u većim razmerama nego u razvijenim industrijskim zemljama. politički i ekonomski fenomen savremenog društva. godini 46% u 1983. dnevna štampa 200 milijardi. Prosečna stopa rasta cena u tim zemljama u 1974. pri čemu nastaje i razvija se teorija strukturne inflacije. ali i veći broj socijalističkih privreda. Ona je. Inflacija je postala svetski problem. godine 1 kg hleba koštao 428 milijardi papirnih maraka. za finansiranje rata bilo je emitovano 450 miliona papirnih dolara („greenecs“) čija je kupovna snaga u toku dve godine pala za 40%. posebno kao metod ubrzanog ekonomskog razvoja i ostvarenja politike pune zaposlenosti. ekonomska teorija je sve manje sigurna u proces izolacije pojedinačnih uzroka inflacije. Savremena teorija polazi od toga da inflacioni proces nije posledica delovanja samo jednog uzroka. što posebno dolazi do izražaja u istraživanju veze između inflacije. kao što su bile ratne. Ne radi se o katastrofalnim inflacijama.). obavezan pratilac posleratnog privrednog razvoja. pošto je u pojedinim periodima razvoja privrede inflacija služila kao metod za ostvarivanje određenih ciljeva. 172 Velike ratne inflacije katastrofalnih razmera. Zbog sve veće složenosti ekonomskih procesa. London. 217 . Turoni: The Economic of Inflation. kako kapitalizma tako i socijalizma. poštanska marka 100 milijardi. kao i gotovo sve zemlje u razvoju. što znači da mogu delovati različiti uzroci inflacije.s ukomponovanjem svih novčanih tokova u jedan celovit sistem. hiperinflacije.172 ali se u nekim zemjama. nego i strukturnim karakteristikama u razvoju privrede. oko 70%. već kao složen socijalni. kao inflacija troškova i inflacija tražnje. Očita je tendencija da se odustalo od monokauzalnih objašnjenja inflacije. od poslednjeg rata suočen s problemom inflacije. Jedna zlatna marka vredela je 1000 milijardi papirnih maraka (izvor: C. privrede koje raspolažu celim nizom davno isprobanfh klasičnih antiinfiacionih mera. posebno zemljama u razvoju. Inflacija najvećih razmera bila je u Nemačkoj u kojoj je krajem 1923. pogođene su snažnom inflacijom. godini iznosila je 18. 1937. Poljskoj. Bez obzira na to da li se radi o blagoj ili hiperinflaciji. tramvajska karta 150 milijardi. Rusiji itd.Nova je pojava da se inflacija ne objašnjava samo na ortodoksan način. privrednog rasta i zaposlenosti. ali ne više kao čista ekonomska pojava.1%. razvile su se i posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj. iako u pretežno blagom i umerenom obliku. rast cena odvija po visokim stopama od 30600%. što ćemo da vidimo iz navedenih podataka. a u 1980. Italiji. Inflacija se tretira kao višefaktorski proces.

London.0 2. Brussels. Britanija.2 3.7 1. INFLACIJA U RAZVIJENIM PRIVREDAMA -u % - 1980.1 1. 21 i OECD: Labour Force Statistic 1968 .2 0.3 3.8 2.0 2. Main Economic Indicators. uz ponovnu tendenciju oživljavanja inflacije.3 2.0 2.5 Nemačka 5.0 3. 1991. Francuska 13.0 4.5 2. 1985.1 6. godine ustupile su mesto visokim stopama povećanja cena u periodu 1973 -1984.1 1.7 0. 1990. October 1995. april 1975.9 3.0 5.0 4.6 2.5 17.4 3.8 2. U poslednjoj godini krize u razvijenim kapitalističkim privredama (1990-91.0 Italija 21. 1986.1 1. nazadovanjem ekonomskog rasta (regresijom) i stalnim rastom nezaposlenosti.5 2. 1983.7 6.4 2.0 3. Problem postaje tim teži što se u svim zemljama inflacija ubrzava paralelno sa sve većom nezaposlenošću rada i kapaciteta.2 SAD 13.5 6. 1992. 1988. 1981.0 0.) nezaposlenost dostiže preko 35 miliona prema 8.7 3.1 3. godine. Niske stope inflacije u svim privredama do 1972.2 2.8 2. 1996. 218 Japan 8.9 5.8 9. 1987.3 7.6 3.7 3. br.4 3. Grečihin: O sovremennoj ekonomičeskoj situaciji v mire kapitalizma. godine.2 4. Ekonomska teorija se tako susreće s novim fenomenom stagflacijom -inflacijom i stagnacijom u ekonomskom razvoju.5 5. Preko 10 miliona primorano je da radi skraćeno173 što iznosi ukupno 173 A.0 7. 18. Razvija se novi fenomen .6 13.9 5.0 4.4 10. 1982.U razvijenim kapitalističkim privredama uočava se sve brži razvoj inflacije praćen sve nižom stopom rasta.8 4. 1989.5 4. a zatim naglo obaranje inflacionih stopa do 1989.2 2.8 0.3 4.0 Izvor: General Report of the AICE.0 11. Me i Mo.5 5.4 5.1 3.2 3. Consensus Economic Inc.0 4.1 5. Savremenu inflaciju karakteriše njeno egzistiranje i širenje istovremeno sa stagnacijom. godine.8 3.0 2. 1994.6 1. 1993. Poseban problem u periodu visokih stopa inflacije je što se istovremeno javlja i tendencija opadanja i niskih stopa ekonomskog rasta i sve jače izražena recesija i nezaposlenost.2 3. 4.3 4. str. a u nekim godinama negativnom stopom rasta.2 2.5 2.0 0.8 4.0 4.8 9.9 8.4 3.1 3.9 3.1 3.4 miliona na početku 1974.3 2.0 2.4 6.1 4.6 3.9 9.5 14.4 2.5 5.1 0.1979. 1984.0 14.1 5. Inflacija u razvijenim privredama kapitalizma pokazuje tipičan ciklični ritam. 1995.slampflacija..9 5.8 .0 2.9 3.3 6.9 2.2 19.4 V. 1990.8 12.0 2.9 3.

otvorene inflacije i pad stope ekonomskog rasta (poznata u ekonomskoj teoriji kao regresija). da inflacija ne podstiče već ograničava sklonost (želju) za investiranjem. 219 .6 6. Istovremeno i stopa investicija (godišnji rast) pada sa oko 9% na svega 0. 1975.0 -4.0 4. delimično uviđajući stvarno stanje i uzroke savremene inflacije. 1986.7 13.0 -2.3 13.3 Stopa inflacije značajno prelazi stopu ekonomskog rasta (pri tome su i bilansi plaćanja obično u neravnoteži). čime se otežava profitno ulaganje finansijskog kapitala. što bi moglo da se smatra izrazito visokim talasom inflacije za razvijene privrede. Inflacija tako prestaje da bude stimulator proizvodnje i razvoja. obično pristupaju restriktivnom regulisanju monetarnih agregata i tražnje na relativno niskom korišćenju rada i kapaciteta.1980.9 4.0 5. godine.9 Italija 10.0 10. pretvarajući se uglavnom u generator preraspodele i podsticanja neproizvodne (uglavnom budžetske) potrošnje. koja je obuhvatila razvijene zemlje.6 SAD 7. Očito je.8 8. bez obzira na visoke inflatorne dobitke.5 3.4 Francuska 7.5 2.1 2. Ø 1973.1 6.8 19. kada monetarne vlasti u takvim privredama.5 5. te delovanja na preraspodelu dohodaka u nacionalnim i međunarodnim odnosima).1 5. Visoka stopa inflacije karakteriše period 1973 .5 6. 1985.kao prikrivena i otvorena nezaposlenost preko 45 miliona. 1984. izvan neposredne veze sa proizvodnim kapitalom i procesom investiranja. 1976.5 9.5 4. Savremeni ekonomski razvoj pokazuje da je stopa inflacije visoka i da se često kreće i preko 12% uz istovremeno negativnu stopu ekonomskog rasta.1 6. Problem je u tome. Znači li to da se priroda inflacije izmenila i da se teorija i praksa mire s inflacijom.5 -3.7 17.4 20.2 5.8 11.0 5.2 7. STAGFLACIJA I SLAMPFLACIJA U NEKIM PRIVREDAMA .6 2.9 6. nije samo „prolazni konjunkturni fenomen“ već strukturna neminovnost uslovljena savremenim društveno-ekonomskim razvojom i mehanizmima finanshanja (i upravljanja) savremenih privreda.3 16.0 1. Stagflacija. Gotovo ista tendencija se ispoljava i u poslednjim godinama razvoja u kapitalističkim ekonomijama (osim Japana i Nemačke).5%. dok o politici pune zaposlenosti nema ni govora. Samo u privredama OECD nezaposlenost u 1991.0 2.2%). 1974. ili da treba tražiti potpuno nova rešenja u nominovnoj koegzistenciji s inflacijom (uvažavajući njena sve oštrija socijalna delovanja.6 8.2 3.u%Slampflacija Inflacija Ekonomski rast 1973. Finansijski kapital se okreće „samooplođivanju“ težeći da se pretvori u čisti rentijerski kapital. To je velikim delom posiedica inflacije troškova (dosta neelastične strukture).5 -4. što inflacija u uslovima ekonomske krize ugrožava mogućnosti realizacije proizvoda. godini iznosi oko 25 miliona (6. Ø SR Nemačka 8. Nastaje pojava slampflacije tj.

političkih i drugih struktura u privredi kao celini.61.91. Monopoli se sve više „nalaze“ zajedno s kapitalističkom državom u regulisanju tržišta. ponude.0 Francuska3.01.84.31.91. Britanija 2.43. a u poslednje vreme i u socijalističkim privredama (uz poznatu inflatornu spiralu u nerazvijenim privredama).82.23.32. Opšti rast cena u savremenom kapitalizmu samo je konačni pokazatelj koji proizlazi iz celog kompleksa uslova funkcionisanja državno-monopolističkog kapitalizma.02. a padaju u fazi depresije.33.72.1 Nemačka01.53. naprotiv one i dalje normalno rastu.55.02.63.92.52.23. 1991. Osim toga.93.84. 1996.4 Španija5.14.53.23.2 Kanada2. dakle. 1989. Pre svega inflacija se razvija u bitno drugačijim uslovima različitih ekonomskih.66.73. Ortodoksnoj teoriji inflacije stvarno nema više mesta.92.05.20. profitne stope idr.26.62. 1996.52. 1995.20.56.85.81.43. 1995.53. tako da mu jedino ostaje mogućnost regulisanja proizvodnje.52.02.5 V.02. Inflacija. 1990. pri čemu je povećanje ili spuštanje cena rezultat dogovora koji oni postižu među sobom.05.82.11.51. SAD2.83.81.4 U većini zemalja u razvoju stopa inflacije se kreće na godišnjem nivou između 35% i 600% (mada ima slučajeva da se javlja i prava hiperinflacija od nekoliko hiljada procenata godišnje). cena.02.51.12.04.95.62.42. već neravnoteža duboko ukorenjena u mehanizme i institute funkcionisanja savremenih privreda (kako razvijenih.91.2 Italija3.33. Te nove karakteristike su: 1.21.41. nije prolazni ciklično-konjunkturni poremećaj. 1994. oni su u mogućnosti da izbegnu obescenjenje kapitala u krizi . hrflacija je stalno prisutna i u ostalim „srednje razvijenim“ državama kapitalizma.83. 2.05.44.46.34. 1994.77.23.01. 1990.96. To znači da postoje novi faktori koji odlučujuće deluju na proizvodnju.62. Posle Drugog svetskog rata modifikovala se pre svega veza između inflacije i ekonomskih ciklusa. 3. ponudu i tražnju.66. 220 . ponudom. Osnovnim granama proizvodnje gospodari mali broj monopola.21.43.85.02. 1991. Ranije je postojala zakonitost da cene rastu u fazi oživljavanja i konjunkture.53.25. a naročito cenama.63.8003.EKONOMSKI RAST I INFLACIJA U RAZVIJENIM PRIVREDAMA -u%Realni bruto proizvodInflacija 1989.82. Izmenio se mehanizam maksimalnog izvlačenja profita na račun snižavanja najamnina u uslovima bolje organizovanosti radničkih sindikata.7 Švajcarska 3.53. operisanja zalihama.04.11.8 Japan4.03.32.03.53. tako i posebno nerazvijenih privreda). Danas u vreme ekonomskih kriza cene ne pokazuju tendenciju padanja.11.24.osiguravajući dovoljnu masu profita i u ekonomskim krizama.22.44.54.51.89.82.86. cene i novac u cikličnom kolebanju kapitalističke privrede.13.

niti bi bez njega mogla da se razvija i trajno održava. i destabilizacije. 1. Ivanov: Meždunarodnie korporacii i buržoaznoe gusudarstvo. -ponašanju inflacije i platno-bilansne neravnoteže. koje imaju presudnu ulogu u međunarodnim ekonomskim odnosima i konkurenciji. čime novac i novčana politika postaju sve značajniji faktor u razvoju privrede. aliansi i konflikti. Savremena inflacija. 221 . preobraćajući se u čisto inflacioni. Međutim. pojačava ekonomske disproporcije. -međunarodnom širenju inflacije. postaje i složeniji proces. Me i Mo. Britaniji ostvarile 28% ukupnog izvoza zemlje. u njegovoj ekonomskoj i socijalnoj strukturi. dakle. Emisija novca povezana sa sve razvijenijim bankarskim kreditiranjem državnih rashoda (posebno vojnih). 46. 30 korporacija u Francuskoj 32% izvoza i 12 korporacija u Japanu 57%.174 6. a u poslednje vreme i gotovog novca i zamenjujući ih običnim kreditnim operacijama. To je već davno prestao da bude čisto monetarni problem. što je praćeno velikim porastom cena. Tako su trideset-tri korporacije u V. Sistem državno-monopolističkog kapitalizma omogućio je razvoj ogromnih međunarodnih korporacija. 24 korporacije u SR Nemačkoj 29% izvoza. Istiskivanjem zlata.dok manje otporni i neorganizovani konkurenti propadaju. 174 I. bez novčanog sektora ona ne može da se razmatra. 5. -korišćenju inflacije u preraspodeli dohotka i drugim brojnim efektima inflacije. Novčani mehanizam odvaja se od svog „regulatora“ . odnosno širenja inflacije. nove tehnologije i proizvodnje. većinom je rezultat i specifičan oblik ispoljavanja dubokih protivrečnosti koje imaju koren u samoj osnovi državno-monopolističkog kapitalizma. str.1976. No. „Rast“ cena u fazi oživljavanja gubi svoj konjunkturni karakter. -mogućnosti kontrole i obuzdavanja inflacije.zlata i postaje sredstvo u rukama države koja ga upotrebljava sve više i izvan sfere novčanoprometnih funkcija. Imajući to u vidu ekonomska teorija danas sve veću pažnju posvećuje sledećim problemima: -odnosu inflacije i privrednog rasta. -odnosu inflacije i nezaposlenosti. „uvećavaju se šanse narušavanja njegovog normalnog hoda“ (Marks). Inflacija danas uz sve veće ubrzavanje. Dolazi do centralizacije i koncentracije kapitala. 4.

1959. ali ne i opšti rast cena. I . 27 P. 33 A. prema P. U modelima tipa opšte ravnoteže L. iza čega sledi rast cena koji treba da ih uravnoteži. str. a F. Koncept inflacije tražnje (demand pull) polazi od toga da uz dati nivo cena i nadnica postoji višak agregatne novčane tražnje u odnosu na robne fondove. KVANTITATIVNA TEORIJA INFLACIJE U buržoaskoj teoriji 19.Fisher: The Purchasing Power of Money. 1951. NEOKLASIČNE TEORIJE INFLACIJE „Teškoća se ne sastoji u prisvajanju novih shvatanja. on može nastati samo kroz porast novčanog opticaja. „Stalna ravnoteža“ Leona Walrasa i A. u oceni karaktera inflacije.179 175 176 177 178 179 B. Strukturna inflacija. 1 F. str. Economica. već oslobađanju od starih. Teorije inflacije uglavnom polaze od pojedinačno uzete zatvorene nacionalne privrede u kojoj se u odnosima ponude i tražnje autonomnih ekonomskih subjekata traže uzroci poremećaja. Marshalla. P. Febr. u prvi plan je postavljala pitanje strukturnih odnosa cena. Inflacija zauzima sve važnije mesto u savremenoj ekonomskoj teoriji. Brown: Review on B. Uvozno-izvozna inflacija. 81.2. Lage177 čak 60 različitih vrsta inflacije. Predgovor). 222 . 1962.. Mnogi autori i danas obraćaju posebnu pažnju pojmu i klasifikaciji inflacije. stoleća i početkom 20. 2. svi oblici dele na četiri osnovna tipa: 1. odnosno omogući realizaciju celokupnog društvenog proizvoda. Poznato je da se u stručnoj literaturi. Frankfurt am Main. Teorija monetarne inflacije. str. Prema E: Brownu178 inflacija je vrlo opširna oblast ekonomske teorije. 4. Hansen: A Study in the Theory of Inflation. 1) TEORIJA MONETARNE INFLACIJE A. Biacabe176 32 vrste. bez ostatka. 1911. odnosno inflacija vezana za stanje u platnom bilansu (deficit ili suficit). Teorija inflacije troškova.. stoleća problem inflacije imao je drugorazredno značenje. Ovo je čist kvantitativni pristup teoriji inflacije novčane tražnje. Biacabe: Analise conteporaine de l’Inflation. Bent Hansen175 razmatra 12 vrsta. New York. str. Lage: Die Sakulare Inflation. Što se tiče opšteg rasta cena. Einzigu postoji 12 različitih tipova (uzroka) inflacije itd. Warlasa odnos između novca i roba ne odražava ništa drugo osim obične razmene. Paris. (Keynes: General Theory. Hansen: A Study in the Theory of Inflation. razgranatih u svim uglovima našeg uma“. 3. 1955.

Kada efektivna tražnja prelazi raspoložive fondove roba i usluga u uslovima pune zaposlenosti.Klasična teorija. M. uz postojeću prosečnu brzinu opticaja (V). U uslovima papirnog novca i postojanja disproporcija u privredi. model inflacije tražnje polazi od toga da su proizvedeni kapaciteti angažovani i da postoji puna zaposlenost. vršeći pritisak na robne fondove. javlja se inflacija tražnje. Novčana tražnja se pri tome diferencira na dva oblika (Keynes). Neokvantitativna teorija. (M • V > R • Q). preterana zaduženost stanovništva. Pri tome se razrađuje: 1. polazi od toga da promene količine novca deluju kroz porast likvidnosti na kamatne stope koje dovode do promena ponašanja nominalnih izdavanja. kamate i novca. Akumulacija novčanih rezervi (M2) radi operacija finansijskom aktivom ili spekulativna tražnja novca. preterana zaduženost privrednih subjekata za obrtna sredstva. što znači da će porast količine novca u opticaju u uslovima male elastičnosti proizvodnje. dok su cene i nominalne veličine zavisne od količine novca. kroz porast proizvodnje i zaposlenosti (kada postoje neaktivirani kapaciteti). zaduženje za investicije kod centralne banke. inflacija kupovne snage i inflacija efektivne kupovne snage. 223 . preterana masa novca na tržištu i preterana novčana efektivna tražnja. Neokvantitativna teorija jasno stoji na poziciji: 180 J. brži rast novčane mase iznad rasta realne proizvodnje i ponude roba može izazvati rast cena. vezujući novčani opticaj za zlato. preko formirane štednje. bilo indirektno. 1936. čisti teorijski.180 na efektivnu tražnju i platežno sposobnu tražnju. naglo deblokiranje delova monetarnog volumena. Samo se efektivna novčana tražnja javlja na tržištu. Istina. Promene (porast) izdavanja dovodi do porasta tražnje i cena. Realna proizvodnja. nekonvertibilnog novca za koji ne važe klasični zakoni novčanog opticaja (zlata). za razliku od klasične kvantitativne teorije. Tražnja gotovog novca (M1) potrebnog za ostvarivanje robno novčanih transakcija i čuvanja za predostrožnost. troškovi i dohodak određeni su konkurentnim tržištem. Ravnoteža se uspostavlja na novom. Keynes: Opšta teorija zaposlenosti. Inflacija tražnje uglavnom je posledica neadekvataog delovanja monetarnog sistema koji kreira suvišnu količinu prometnih znakova. Posle pada zlataog važenja. Pri tome se obično navodi: zaduženje države kod centralne banke za pokriće budžetskog deficita. aktiviranje ranije tezaurisanog novca idr. obično i nastoje da se diferenciraju osnovni pravci tog nastanka. redovno višem nivou cena. i 2. Poznata je Ficherova formula MV = PT. da dovede do opšteg rasta cena. Monetaristička koncepcija inflacije polazi od klasičnog ekonomskog učenja konkurentaog tržišta i odvojenosti realnih i nominalnih agregata. cene izražene u novčanim znakovima mogu se menjati kao rezultat popunjavanja prometnih kanala novcem. Ovaj tip inflacije naziva se još i monetarna inflacija. Kako je osnovni uzrok porasta cena. čvrsto stoji na pozicijama kvantitativne teorije novca. To znači da ova teorija stoji na poziciji „neutralnog“ novca. što stvara osnovu za raskorak između vrednosti roba i njihovih cena. bilo direktno na cene.

Inflacija. dakle. a to dovodi do pokretanja inflacionog procesa u koji se uključuje i inflacija cena. odnosno veliki porast brzine opticaja novca. London. Maj. uvek i svuda nastaje kao posledica suvišne količine novca u odnosu na proizvodnju. koji prelazi tempo rasta nacionalnog dohotka. Videti u tom pogledu sledeći rad tog autora: M. Osnovu infiacionističkog procesa monetaristička koncepcija vidi u promenama novčane mase i tražnje novca od strane stanovništva. stanovništva ili inostranstva. Inflacija je. Porast cena posle rata. prema P. str. uz redovno povećanje cena. Rueff: Inflation. 224 . kaže Friedman. Inflacija se tretira jednofaktorski. dakle. ali autonomni rast cena. izazvan brojnim drugim (često i neekonomskim) faktorima može da dovede do širenja inflacije tražnje. No 5. Teorija inflacije efektivne tražnje polazi a priori od stava da je u privredu ubrizgana veća masa novca od optimalne („potrebne“) i da povećana masa novca dovodi do veće globalne efektivne tražnje. Makro usklađivanja dovode do porasta troškova. teško izdvojiti. Friedman: The Role of Monetary Policy. NOVA NEOKLASIČNA (NEOKVANTITATIVNA) TEORIJA INFLACIJE Prema Miltonu Friedmanu i „čikaškoj školi“. prema kvantitativnoj teoriji novca.181 B. i 2. Klasična inflacija je. kroz izvesno vreme dovodi do opšteg rasta cena. 1962. Ova teorija polazi od postulata unutrašnje stabilnosti kapitalističke privrede. Novčana masa je u ovoj teoriji u svojoj strukturi potpuno indiferentna (svejedno je da li se radi o metalnom ili kreditnom novcu). T. 181 J. (cit. (cene i transakcije. rezultat je ekspanzionističke monetarno-kreditne politike. Inflacija se ne javlja kao posledica poremećaja u realnom sektoru privrede. a ne može da bude prepunjavanja kanala novčanog opticaja bez inflacije“. monetarni fenomen jer nastaje kao posledica preterane količine novca u prometu. Mart. bez povećanja mase novca u opticaju.1. Početni impuls je. 1968. 30). Inflacija se u periodu slobodne konkurencije ne razlikuje od inflacije u državnom kapitalizmu. odnosno proizvodi i usluge). Inflacioni monetarni impuls redovno izbacuje privredu iz ravnotežnog stanja koje se ponovo uspostavlja naknadno. str. Masa novca može eh post da se prilagođava već nastalom rastu cena i proizvoda P. istina. Me i Mo. preduzeća. 1972. čime dolazi do nominalnog rasta tražnje.da nominalnu količinu novca i njene promene direktno kontrolišu monetarne vlasti. Entov: Voprosi inflacii v savermenoj buržuaznoj političeskoj ekonomii. HER. već je posledica narušavanja mehanizma novčanog opticaja. višak novčane tražnje može da bude izazvan i prethodnim povećanjem cena. svaki porast novčane mase. Međutim. da stopa rasta cena direktno zavisi od monetarne ekspanzije. bila čisti monetarni fenomen. „Inflacija ne može da bude bez preterane količine novca u opticaju. gotovo isključivao kao monetarni poremećaj. ekonomska nestabilnost i kriza su egzogeni poremećaji. Time inflacija sama sebe pothranjuje. Irelevantno je da li je višak tražnje potekao od države.

uzimajući u obzir stanje i nivo pune zaposlenosti (Z) (Slika 73). ne polazi se od preterane količine novca (za zalihe novca). Pretpostavka od koje se polazi jeste da rast novčane mase determiniše stopu rasta cena. imamo i novac kao dohodak. Keynes. Jednofaktorski prilaz monetarista inflaciji ne uzima u obzir ni probleme na tržištu finansijskog kapitala. Stavovi ovog teorijskog modela vrede kako za nacionalnu tako i za svetsku inflaciju.p0. hipotetička tačka ravnoteže nalaziće se u 182 183 Centralna banka je u stanju da kontroliše monetarnu masu mada može i da izgubi kontrolu nad njom. cene se formiraju na visini P0 i uz nacionalni dohodak u visini od Y0 (ravnotežna tačka P0). pre nego što se novac pojavi na tržištu.182 2) KEJNZIJANSKA (DOHODNA) TEORIJA INFLACIJE Drugi pristup inflaciji novčane tražnje može se definisati kao dohodni ili kejnzijanski pristup. Tako tražnja novca i ponuda novca nemaju direktan uticaj na tražnju roba. već se formiranje i trošenje novčane mase uvek može regulisati resorpcijom npr. ali uz porast dohotka s OY0 na OY1. smanjuju zaposlenost i korištenje kapaciteta. doći će do odgovarajućeg porasta cena s p0 na p1. Prema tome. Istina. Hiperakumulacija novčanog kapitala u uslovima oslabljene investicione aktivnosti dovodi do sve manje zavisnosti o tržištu kapitala i monetarne politike banaka. U slučaju porasta ponude na R1 i tražnje na T1. 225 . Ukoliko uz nepromenjenu ponudu P0 tražnja poraste na T1. To je. porezima. posebno u sistemu fiksnih kurseva. u stvari. 296. Preterana emisija novca može se uvek neutralisati „povećanim oporezivanjem od strane države“. Ako je formirana tražnja T0 i ponuda P0. Povećavajući visinu i značaj samofinansiranja korporacije (monopoli) formiraju značajne novčane rezerve. M. sve se odražava na tržištu kapitala. problem inflacije uopšte se nije ispoljavao kao poseban problem i takvih razmera. Ukoliko sada dođe do porasta novčane tražnje s T0 na T1 koja prelazi postojeće robne fondove P0 koji odgovaraju nivou pune zaposlenosti (Z). pošto novi novac postaje konačno nečiji dohodak. Monetarni pristup polazi i zasniva se na stabilnoj funkciji novčane mase i hipotezi o mogućnosti kontrole novčane mase od strane centralne banke. J. potpomognute novčanim i kreditnim sistemima. Pri paralelnom kretanju ponude i tražnje u privredi s nepotpunom zaposlenošću ne dolazi do promene cena. posebno izmenjeni karakter savremenih kriza. kada monopoli radi održavanja željenog nivoa profita i cena smanjuju ponudu. što je važna pojava koja se ne nalazi u monetarnoj koncepciji inflacije. ct. ali ne i preko toga.183 Rast novčane mase i novčanog dohotka iznad raspoloživih fondova određuje i stopu rasta cena. kada je Keynes pisao svoje kapitalno delo. Naime. nova ravnotežna tačka formiraće se na visini P1 uz nepromenjeni nivo cena . Ovaj teorijski model inflacije može se prikazati na sledeći način. ali i monopolističku strukturu savremenog kapitalizma (a time i vitalan sektor u privredi kao što su cene).Predstavnici ovog teorijskog modela ne uzimaju u obzir duboke promene u savremenom kapitalizmu i svetskoj privredi. teorija raspodele dohodaka i efektivne tražnje koja prelazi raspoložive realne robne fondove. op. str.

može doći do inflacije tražnje ukoliko cene. ali je došlo do porasta cena s p0 na p2. MONETARNA KEJNZIJANSKA INFLACIJA ILI INFLACIJA NOVČANE TRAŽNJE Slika 73 Višak tražnje se redovno odražava u dva pravca: povećanju proizvodnje i dohotka (Y) i povećanju cena. T1. kao i neelastičnosti proizvodnje na kratak rok. prema toj teoriji. Time nivo pune zaposlenosti igra ulogu „inflacione barijere“. u jednom dinamičkom sistemu. Proces uravnotežavanja veće tražnje (T1). nadnice i porezi brže rastu u odnosu na proizvodni kapacitet privrede. T2. Tu ne pomaže ni ideja o uvođenju multiplikatora i 226 . ali se to nalazi iza linije pune zaposlenosti (Z) i odgovara sada višem nivou cena p1. prema ovoj teoriji. Međutim.R1 na visini nacionalnog dohotka OY1.P2). Iz navedenog bi trebalo da sledi i to da smanjivanje novčane tražnje (npr. „treba podrazumevati porast platežno sposobne tražnje koja ne može da se realizuje kroz porast obima proizvodnje“. Klasična teorija inflacije novčane tražnje polazi. završiće se u liniji pune zaposlenosti (Z) u tački R2. a uključuju se i porezi. T0. čim se postigne puna zaposlenost višak tražnje se odražava pre svega na cene. dakle. od relacije: višak novčane tražnje → porast cena → porast ličnog dohotka. Ukoliko se eliminiše kratkoročna pretpostavka o konstantnim cenama i nadnicama. slika desno) treba uz datu ponudu robnih fondova da dovede do snižavanja cena (P0 . prema Keynesu. Porast količine novca. u privredi koja nije dostigla punu zaposlenost može da predstavija faktor podsticaja rasta proizvodnje. u odnosu na ponudu robnih fondova (P0). to je praćeno padanjem realnog dohotka. višak tražnje se održava na porast zaposlenosti i proizvodnje. 3) POSTKEJNZIJANSKA TEORIJA INFLACIJE „Pod inflacijom“. iako često izostaje odgovarajući pad cena. U kejnzijanskoj teoriji inflacija ima dosta statičan karakter. Do nivoa pune zaposlenosti. Inflacioni proces je dakle otvoren.

aug. „Progresivno obezvređenje novca. br. Ovaj problem smo šire razmotrili na drugom mestu u ovom radu (vidi: Inflatorni i deflatorni jaz). nasuprot ortodoksnim stavovima finansijske teorije. Pad agregatae tražnje dovešće do smanjenja zaposlenosti. dolazi do rasta cena. a samo manjim delom do smanjenja cena. London. M. str... Ćirović: Koncepti inflacije i stabilizacione politike. 220. M. Keynes polazi od dve vrste inflacije: potencijalne i apsolutne. Koncept konačno polazi od premise da nije moguće odvijanje inflacionog procesa ukoliko ga sa svoje strane ne omogućava preterani novčani opticaj. a istovremeno i uspešniji.akceleratora u smislu izvesnog dinamiziranja i dinamične povezanosti faktora rasta. Ekonomist. M. To je navelo Keynesa da iz svoje analize isključi delovanje cena i sve odnose makroagregata izrazi u „jedinici troškova plata“. istupao protiv nesrazmernog porasta javnih rashoda.185 Ako se otrgne iz ruku. već se u celini ispoljava kao porast troškova po jedinici proizvoda proporcionalno s porastom efektivne tražnje.184 U inflaciji se gleda opasnost koja ugrožava celokupan privredni kapitalistički sistem. 194. na sekundarne regulisanjem raspodele i osnovnih oblika potrošnje (investicione. London. Lerner: The Inflationary Process. 227 . Kada dalji rast efektivne globalne tražnje ne dovodi do povećanja proizvodnje i zapošljavanja neuposlenih kapaciteta i rada. faktor koji će da sruši postojeći društveni stroj nego što je inflacija“. Postkejnzijanska koncepcija uzrok inflacije vidi u raskoraku kretanja dohotka (Y) i rashoda. J. 1967. Lerner polazi od toga da se „suština inflacije sastoji u prevazilaženju tražnje iznad ponude“. Keynes polazi od mogućnosti asimetrije u reagovanju proizvodnje i cena prema agregatnoj tražnji. str. 1949. Keynes: The Economic Consequences of the Peace. Zbog toga se neelastičnost nadnica (i cena) naniže koristi kao regulator tražnje. Zbog toga je Keynes. a ne više u promenama količine novca. M.. str. Inflacioni jaz (gep) nastaje iz odnosa raskoraka I i S. Vučković: Dosadašnja inflaciona kretanja u Jugoslaviji. A. i inflacioni pritisak i pokretanje talasa cena nastaje uvek kada neki od ovih oblika potrošnje prelazi u odgovarajuće robne fondove na tržištu. Dohodni koncept omogućava kombinovanje niza drugih segmenata privrednog sistema i njihovo uključivanje u komplementarni i celovit pristup 184 185 186 187 188 J. Keynes: General Theory. „Ne postoji brži. 1924. 161 i dr. 9. Keynes je među prvim buržoaskim ekonomistima otkrio da inflacija nije neka anomalija izazvana novčanim opticajem već posledica samog razvoja kapitalističke privrede. isto.187 Svi tokovi novca koji formiraju efektivnu tražnju nemaju isti značaj. str. Na primarne se može delovati emisionom aktivnošću banaka. lične i opšte). Asimetrija je rezultat neelastičnosti cena i nadnica naniže. M. Keynes: A Tract on Monetary Reform. str. kada je I > S. pošto održavaju odgovarajuću sklonost potrošnji. The review of Economics. a drugi sekundarni (zavisni). Prema teoriji inflacije tražnje dohodnog modela. 1-2.. 121.186 A. str. Jedni su primarni.188 Obično se ima u vidu investicioni raskorak tražnje i ponude. 1923. ne treba smatrati slučajnim“. odnosno kada je agregatna tražnja ili potrošnja (C + I + G) veća od nacionalnog dohotka na nivou pune zaposlenosti. 298. inflacija stvara snage koje neumoljivo potkopavaju osnovu kapitalističkog sistema.

Regulisanjem monetarne mase. Do inflacije tražnje može doći ne samo preko porasta količine novca u opticaju. dovodi do rasta cena. Bent Hansen detaljno razmatra taj problem i dolazi do zaključka da na robnom i novčanom tržištu porast novčane tražnje iznad robne ponude. u posleratnom periodu dobila dosta pristalica.189 U Keynesovoj teoriji inflacije monetarnom faktoru pridaje se sekundaran značaj u odnosu na agregatnu tražnju. što u potpunosti ignoriše fundamentalne ekonomske zakone reprodukcije i što ne povezuje rast cena s vrednošću roba i novca koje se određuje u procesima proizvodnje. Monetarni koncept polazi ex ante od primarne uloge novca. Stoga imaju dosta osnova napori koji se danas susreću u cilju formiranja jednog opšteg modela novčane inflacije. što preko mehanizma multiplikatora dovodi do akceleracije cena. što je razlika u odnosu na kvantitativnu teoriju. već samo različit pristup u objašnjavanju delovanja monetarnog faktora u privredi. razna oslobađanja novčanih sredstava i sl. Očita je greška ove koncepcije što povećanje cena izvodi iz odnosa robe i novca u procesu obrtanja. značajna prednost i pozitivan doprinos ove teorije je u tome što je u okviru kejnzijanskog modela moguće odvojeno razmatrati kretanje novčane mase i promene efektivne tražnje.uzrocima nastanka inflacionog procesa. 161. odnosno monetarne ekspanzije. 228 . Konačno.odela. bilo indirektno. tu se ne vidi odgovor na pitanje mehanizma nastanka inflacije. utoliko se više povećava značenje monetarne politike u regulisanju nacionalne ekonomije i utoliko je značaj monetarnih faktora u objašnjavanju nastanka inflacije više naglašen. već i formiranjem efektivne novčane tražnje kroz porast izvoza. bez obzira na to koji se 189 Isto. promene u strukturi potrošnje i proizvodnje. dolazi do regulisanja navedenih makroagregata. paralelno s tim. Velikim delom on omogućava primenu „kompleksnije teorijske aparature“ za primenu određenih stabilizatora ekonomske politike koja će biti u stanju da u jednom tržišnom sistemu reguliše osnovne realne tokove društvene reprodukcije. kao i povezanost brzine opticaja novca s promenama kamatne stope. valutae promene. „Ukoliko postoji slobodnije delovanje mehanizma tržišta u jednoj privredi. što je svakako značajan doprinos ovog m. I monetarni i dohodni pristup inflaciji tražnje su dva metoda kod kojih ne postoje suprotni stavovi. i njegove povezanosti s realnim faktorima reprodukcije. S druge strane. pojave da se „proizvodnja ne menja. mada i jedna i druga pripadaju „inflaciji tražnje“. u savremenim privredama cene rastu usled preterane tražnje i u uslovima kada ne postoji puna zaposlenost faktora proizvodnje. lične potrošnje. Već i prema samim rečima Keynesa dolazi do poznate. Hansen polazi od toga da ni monetaristička ni kejnzijanska koncepcija nisu u stanju da objasne promene kupovne snage novca bez pretpostavki o prevazilaženju tražnje iznad ponude roba. str. bilo direktno. Ovaj model treba da kao simulacioni model objasni mehanizam inflacije tražnje. čime je i on došao na pozicije kvantitativne teorije novca. dohodni polazi ex ante od primarne uloge u ponašanju investicija. Međutim. pri prvobitnim cenama. Teorija inflatornog gepa je. dok cene rastu u tačnoj proporciji prerna proizvodu M • V“. dok novac izvodi iz tih odnosa i pretvara ga u „dopuštajući faktor“ podređen tim odnosima.

Brži rast nominalne plate. Svi oblici inflacije od 1960-tih godina obično su se tretirali kao inflacija tražnje i inflacija troškova.69.) praćene su sve bržim rastom cena.SOCIJALNE TEORIJE INFLACIJE 1) TEORIJA INFLACIJE TROŠKOVA Savremeni tržišni poremećaji javljaju se sa sve neelastičnijom potrošnjom. odnosno tržišta faktora proizvodnje i tržišta roba finalne potrošnje. Savremena teorija ovde sve manje pravi razliku između monetarnih i realnih faktora investicione. U kejnzijanskoj teoriji osobitu ulogu ima pretpostavka o stabilnosti „jedinice troškova“ . što je pred teoriju postavilo zadatak preispitivanja adekvatnosti koncepta inflacije tražnje. Inflaciju troškova mnogi buržoaski teoretičari koriste za vezivanje i stvaranje odnosa između dohodaka zaposlenih i produktivnosti rada. Phelps: A Test for the Cost Inflation the United States. Porast učešća profita. što vodi rastu cena. čak se i „određuje“ kada se koja inflacija pojavila i gde se pojavila. zbog čega je potrebno imati u vidu da je bit problema u neperfektnoj konkurenciji i odbacivanju pretpostavke o punoj konkurenciji. u odnosu na promene cena. 229 . inflacija troškova. a 1955 -58. Savremeni ekonomski razvoj pokazao je da se inflacija sve više širi u uslovima nedovoljne agregatne tražnje. Osnovni element postaje odnos: troškovi → cene. oštre restriktivne kreditne politike idr.76. odnosno sada udaru troškova koji „guraju“ cene naviše.. 3. To je još više nametalno zahtev za novim prilozima inflaciji. Najdublje posleratne ciklične krize (1957 . makroagregat. potrošačke ili izvozne tražnje. prema ovim autorima ne može biti uzrok razvoja inflacije. Yale Economic Esseys.58. To sve postaje jedinstven ekonomski sistem. STRUKTURNO . 190 E. nedovoljne zaposlenosti rada i kapitala. u odnosu na rast produktivnosti rada. i 1973 . Phelps190 polazi od toga da je u SAD 1946 .oblik tražnje javlja kao inicijalni faktor narušavanja ravnoteže. Nova koncepcija inflacije primarno značenje daje upravo promeni u jedinici troškova i celom procesu obrazovanja cena. po tim je shvatanjima rezultat borbe radnika za stalni rast zarada. Spring. Već od 1950-tih godina nastaje teorija inflacije troškova proizvodnje (Cost-push inflation) koja dobiva sve više pristalica. Inflacija je usko povezana sa spiralom: nadnice → cene. bila tipična inflacija tražnje.kategorije koja po Keynesu treba da ima ulogu jedine čvrste veličine. Tako E. 28 . paralelno s razvojem inflacije. opšteg imenitelja kojim će da se mere brojni vrednosni odnosi. str. 1961.1948.

p3’i p’4. nadnica. Inflacija troškova reprodukcije. INFLACIJA TROŠKOVA I DOHODAKA Slika 74 Čak i uz pretpostavku nepromenjenog dohotka OY porast linije auto-nomnih troškova sa T1 na T2. povećanje poreza.Javljaju se nove koncepcije kao: inflacija troškova. Prema tom konceptu ne mora da postoji višak agregatne tražnje da bi došlo do inflacije.). amortizacija idr. povećanje cena radne snage. kada pomeranje krivulje troškova dovodi do cena . Inflacioni pritisak nastaje kroz težnju da se povećaju plate. posebno u uslovima ograničene mobilnosti radne snage. jer inflacija nastaje rastom troškova (materijala. 230 . p3 i p4. T3 i T4 dovodi do porasta cena sa p1 na p2. uvozno-izvozna inflacija idr. inflacija dohodaka. Slično je i na većem novou dohotka – OY1. viška novčane tražnje iznad datih robnih fondova ili usled viška novčane tražnje iznad datih robnih fondova ili usled smanjenja robnih fondova uz istu novcanu tražnju. da se uklanjaju razlike u platama. višak tražnje = 0). za razliku od starijeg tipa inflacije tražnje. inflacija kupaca. već zbog porasta troškova proizvodnje. Prema tom konceptu inflacija ne mora uvek nastati usled. U savremenoj buržoaskoj teoriji inflacioni poremećaj je pre svega rezultat porasta troškova rada. Inflacija troškova može nastati porastom plata i profita u uslovima nepotpune konkurencije. Inflacioni se proces širi pod pritiskom porasta troškova proizvodnje. Inflacija troškova može nastati i kada postoji potpuna ravnoteža između ponude robnih fondova i novčane tražnje (T = P.p’1. polazi od toga da zbog autonomnog rasta pojedinih oblika troškova reprodukcije nastaje njihovo delovanje i na rast cena. profita. prodavača. monopolska struktura tržišta idr. Uzroci povećanja cena usled porasta troškova mogu biti različiti: prevaljivanje uvoznih cena. p’2. pa se u analizi inflacije troškova poklanja najveća pažnja analizi ponude i tražnje radne snage.

ali ne i profita i drugih oblika dohodaka“. jer nastaje isto odbrambeno ili agresivno reagovanje ostalih učesnika u raspodeli. odnosno nepostojanje perfektne konkurencije na tržištu. skripta. ali sve više vezano za troškove života i rast cena. Tako kod J. i o očuvanju realne vrednosti nadnica. Povećanje najamnina u kapitalističkoj privredu znači porast jednog oblika troškova proizvodnje. potpuno nezavisno od toga da li na tržištu postoji višak ili manjak agregatne tražnje u odnosu na robnu ponudu. To se objašnjava činjenicom da sve boljom organizovanošću radničkih sindikata rastu najamnine. Ako bilo ko pokuša da podizanjem dohotka zadrži njegovu realnu vrednost u početnom rastu cena . s druge strane. Skoplje. Pristalice inflacije troškova obično najveću krivicu prebacuju na rast ličnih dohodaka. vodi autonomnom pomeranju dohodaka naviše. nezavisno od produktivnosti rada. cena idr. što se konačno prenosi na porast cena. kapitalisti dižu cene.Mehanizam inflacija troškova ne odvija se. „teoremu plata i nadnica“ (Wage theorem) koja zahteva proporcionalnu zavisnost između rasta cena i rasta plata. 231 . a ta razlika se popunjava kroz rast cena. samo po poznatoj spirali: plate → cene→ troškovi. 2)Monopoli i oligopoli. Hicka nalazimo tzv. nezavisno od rasta produktivnosti rada. Porast troškova je inicijalni faktor koji se prenosi na cene. Troškovi „guraju“ cene 191naviše. pa ukoliko ne žele da to ide na teret profita. nezavisno od stvarnih troškova proizvodnje. već i: plate→ plate. Cene su pod neposrednim delovanjem autonomnog rasta troškova. Radi se. čime su u osnovi i protiv: „politike dohodaka i cena“ jer ta politika po njima „osigurava samo rast ličnih dohodaka. Porast troškova proizvodnje izaziva rast cena. Među osnovne faktore tog tipa ubrajaju se sledeći: 1)Povećanje nadnica i ličnih primanja iznad porasta produktivnosti rada. Postoji stalna tendencija za ujednačavanjem plata. nedovoljne zaposlenosti rada i sredstava. da je postojala usklađenost dohodaka i produktivnosti rada i da se njihovim odstupanjem stvara inicijalni inflacioni impuls od strane „preteranog rasta nadnica“. dovodeći do lančanog porasta troškova 191 S. Imobilnost rada javlja se kao dodatni faktor tom procesu. čime ukupni novčani dohoci prelaze realni rast nacionalnog dohotka.nastaje inflacija. prema već povećanim dohocima u drugim granama. Đuković: Unutrašnja monetarna stabilnost i nestabilnost. čime se težište prebacuje na rad i radničku klasu. prema višem uzoru. dakle. O ovim pitanju šire raspravljamo u delu u kojem razmatramo politiku cena i dohodaka. ali naviše. dok je prema koncepciji inflacije tražnje to bila pretpostavka za pokretanje rasta cena. nakon čega nastupa celi niz inflacionih pomeranja dohodaka. odnosno njene stalne zahteve za porastom plata bez obzira na kretanje produktivnosti rada. Naravno polazi se od pretpostavke da je u nekom prethodnom periodu postojala potpuna ravnoteža. Inflacija troškova može nastati i u fazi usporenog kretanja privrede. novca. dovode do utvrđivanja svih cena i troškova autonomno (obično naviše). Prema osnovnom stavu ove koncepcije povećanje dohotka zaposlenih dovodi do porasta troškova po jedinici proizvoda. 1962. Proces podešavanja ličnih dohodaka.

1957. 371. Politika cena koju provode danas krupne korporacije privlači sve veći interes ekonomske teorije. monopolsko formiranje cena idr.bi dalo gotovo nikakve rezultate u borbi protiv inflacije. borba radnika za porast nominalnih najamnina samo je zaštitna mera za očuvanje realne zarade.192 U uslovima stalnog rasta troškova života. pa neproizvodni rashodi. javnim dugom. ali je samo za pet godina došlo do porasta troškova života od 30%. ali to nije bilo praćeno porastom opšteg nivoa cena. to ne. Isto tako postoje periodi kada je rast troškova života povećan. U čeličnoj industriji SAD u proteklih nekoliko godina krupne korporacije obično objavljuju prelaz na nove cene posle provedenih pregovora s radničkim sindikatima o porastu nadnica. pošto povećanje cena sinhronizuje s povećanjem plata zaposlenih. U poslednje vreme i neki buržoaski ekonomisti prinuđeni su da priznaju Ecksteinovu tvrdnju: „Ako bi se radnički sindikati na neki način odrekli povećanja plata svojim članovima. 1953. a i formiranje cena. str. 232 . gde preduzetnik osigurava sebi „alibi“. Ograničena konkurencija koja karakteriše savremeno tržište omogućava rast troškova autonomno.u drugim granama i do pomeranja cena naviše. Na taj način razvila se do kraja fetišizacija odnosa o uzajamnoj vezi cena i troškova proizvodnje i o „krivici“ takvog rasta nominalnih zarada koji se javlja kao primarni uzrok rasta cena u savremenom državno-monopolističkom kapitalizmu. zbog toga odgovore traže na tom podračju.. pa se zbog porasta troškova proizvodnje u javnosti može tražiti povećanje cena. Njihove najvažnije pretpostavke vezane su za teoriju nepotpune konkurencije. Delovanje vanjskih cena i troškova uvozom neelastičnih proizvoda. na sledeći način: „Statistički podaci prikazuju da pritisak na spiralu plate → cene nikako ne može u potpunosti da objasni uzroke inflacije“. ali proizvoda s višim cenama. Državno-monopolističko regulisanje cena i troškova. O. S druge strane politika pune zaposlenosti koju vode vlade gotovo svih zemalja dovodi do rasta mase ličnih dohodaka nezavisno od kretanja produktivnosti rada. javlja se kao novi izvor i faktor nove inflacije u njenoj gotovo iracionalnoj formi. Eckstein: Inflation the Wage-Price Spiral and Economic Growth. izaziva lančano pomeranje cena u privredi. Pristalice „inflacije troškova“ treba da otkriju ulogu monopola i države u politici opšteg formiranja cena i sadašnjeg rasta troškova života. čime nastaje stvarni tip inflacije troškova. što je vezano s preteranom emisijom novca. Eckstein to i objašnjava u traženju uzroka inflacije u periodu 1955 .. ali bi radnike u tom sindikatu učinilo potpuno nezaštićenim od porasta troškova života“. Da li je brži rast nadnica od produktivnosti rada uzrok inflacije troškova? Svakako da je to teško prihvatiti jer je porast cena izazvan i drugim faktorima kao: ogromnim vojnim rashodima. The Relationship of Price to Economic Stability and Growth. Washington. Isto se događa i u SR Nemačkoj. kada su najamnine zaostajale za rastom produktivnosti rada. Na primer. Naime. u razvoju niza kapitalističkih zemalja moguće je naći periode kada su plate brže rasle od produktivnosti rada. što će morati da izazove i rast nominalnih 192 193 O. u Japanu je 1960tih godina rast nadnica bio usklađen s porastom produktivnosti rada.193 U vezi s tom koncepcijom inflacije troškova treba opravdano postaviti neka pitanja. ponude i tražnje idr.

Pred monetarnu vlast se u uslovima inflacije troškova postavljaju dve mogućnosti: prvo.194 Emisija novca omogućava stalno i nužno usklađivanje povećanja troškova. nominalno s novom novčanom kupovnom snagom na tržištu.realizacija i uvećanje investicija i dohotka. u protiviom. Machulp. to obično centralna banka „popušta“ da ne bi došlo do usporavanja stope privrednog rasta. cena roba i rada. Prema mnogim shvatanjima196 može da dođe do autonomnog rasta troškova. Beograd. Visokoproduktivne grane formiraju vrlo neelastičan odnos između obima tražnje repromaterijala i energije i formiranja tržišnih cena. G. onda se radi indirektno rastom troškova koji se preko cena prevaljuju na radničku klasu.najamnina. U principu centralna banka takvu „pomoć“ ne može da odbije jer bi odbijanje sankcionisanja tog stanja dovelo do recesionih stanja u privredi. Ćirović. Haberler i dr. 164. op. 233 . tražnje. postdiplomski studij iz Monetarne ekonomije. jer je njeno osnovno područje delovanja regulisanje agregatne tražnje. Međutim. i lome se osnovne poluge stope rasta . ili. str. ali je pri tom neophodna i monetarna podrška jer. a ne troškova reprodukcije. Time ona „usklađuje“ potrebnu količini novca s novim odnosima na tržištu. Ako se već ne može direktno na teret najamnina. ili ne. Radnička primanja moraju da rastu brže od produktivnosti rada. rasta). da li da sankcioniše inflaciju nastalu bez porasta agregatne tražnje. 3) Porast profita. da se podešava novonastalim procesima. popunjavajući nastali „manjak“. odnosno kod nas stope akumulacije. čime objektivno podržava proces inflacije. bilo bi neophodno snižavanje cena. da bi mogla da se izvrši potpuna realizacija društvenog proizvoda. navodi preduzeća na to da u već formiranom odnosu plata i fondova (ili profita) porast ovih kategorija ostvaruju kroz rast cena. to će obično imati za posledicu pad stope rasta i porast nezaposlenosti faktora 194 195 196 M. drugo. Komazec: Teorije inflacije. To je i dovelo do zaključka niza ekonomista da inflacija troškova nije moguća bez odgovarajuće inflacije. „veće robne ponude“. To smanjuje prag otpornosti novom rastu cena koje se već nakon kratkog vremena ugrađuju u vlastitu cenu (nezavisno od toga da li se ciklus reprodukcije nalazi u fazi akceleracije ili deceleracije stopa. i da je dopuni novom količinom novca. cit. pa i tada učešće radnika u raspolaganju nacionalnim dohotkom može da se smanji. F. da taj rast ne može da se održi. S. To je dokaz više da monetarna politika nije efikasna protiv inflacije troškova. kako su cene u savremenoj privredi neelastične naniže (što bi dovodilo do velikih gubitaka). da vodi i dalje odgovarajuću monetarnu politiku (koja izgleda „restriktivna“) što bi u dužem periodu dovelo do usporavanja stope rasta neiskorišćenih kapaciteta i nezaposlenosati. Pored navedenog. Ukoliko centralna banka pokuša monetarnim merama da suzbije inflaciju troškova. Porast nominalnog društvenog proizvoda zahteva i dodatnu monetarnu ekspanziju.195 Ukoliko centralna banka ne omogući dodatnu emisiju novca za realizaciju tako povećanog dodatnog proizvoda. 1976. Ekonomski fakultet. izostaje platežno sposobna tražnja. danas je u privredama promenjen koeficijent elastičnosti između efektivne tražnje i cena. Pred monetarnom se politikom objektivno postavlja dilema. ali time i istovremeno otvara novi proces froškova i cena.

malo korisnog za praktičnu politiku stabilizacije. pothranjujući se.Potencijalni output Q .197 Inflacija tražnje i inflacija troškova obično se javljaju istovremeno. INFLACIJA TRAŽNJE I INFLACIJA TROŠKOVA Slika 75 MEĐUSOBNA ZAVISNOST INFLACIJE.proizvodnje.Realni output Monetarna se politika u procesu regulisanja novčane mase obično pridržava kao „regulatora“ društvenog proizvoda po tekućim cenama. U monopolističkoj konkurenciji troškovi se ugrađuju u cene i prebacuju na potrošače. što dovodi do svojevrsne sinteze teorije efektivne novčane tražnje i teorije inflacije troškova. tako da insistiranje na njihovom razgraničavanju i odvojenom razmatranju ne prelazi granice običnog akademizma. čime se i monetarna politika postavlja u poziciju da samo ex post „interveniše“. Porast cena proizvoda obično je praćen porastom monetarne mase koja to omogućava. TRAŽNJE I TROŠKOVA Slika 76 A 197 . 234 . čime je a priori ugrađen gotovo automatizam u popunjavanju „manjka“ novca nastalog rastom troškova i cena u reprodukciji.

198 Markup hipoteza poklanja veću pažnju samom toku inflacije u odnosu na uzroke. Suprotno tome. Mešovite (potrošno-troškovne) teorije ili „hibridne“ forme inflacije (Ackley: Macroekonomic) posebno dolazi do izražaja u poslednje vreme u obliku strukturne inflacije s više njenih varijanti.u svojim neooblicima ne zadovoljavaju. Istovremeno. 235 . Tradicionalna klasična i neokejnzijanska teorija i .ne snižavaju svoje cene. Strukturalisti misle da tradicionalno objašnjenje uzroka inflacije na bazi pristupa. dakle.Povećanje tražnje (slika a) sa D na D1 uz datu ponudu. Ove teorije.198 a) Sektorska (Schultze) ističe mogućnost pojave inflacije cena i pri ravnoteži agregatne ponude i tražnje. Uz osiovne strukturne izvore inflacije strukturalisti spominju i egzogene faktore koji mogu da budu uzrok inflacionog pritiska. a koji izveden (sekundaran). njen dugotrajan i samoodržavajući karakter. Holtzman i dr. 2) TEORIJA STRUKTURNE INFLACIJE Definisanje i davanje osnovnih karakteristika i trećeg tipa inflacije bitno je i zbog vođenja adekvatae politike i primene instrumenata stabilizacione politike. Iz odnosa ekonomskog razvoja i inflacije na bazi strukturnih karakteristika određene privrede izrađuju se analitički modeli u kojima se odvajaju primarni od sekundarnih uzroka. a pre svega povećanje uvoznih cena i međunarodnu ekonomsku nestabilnost. samo je osnova za vođenje kratkoročne antiinflacione politike. s tim što se može utvrditi koji je oblik inflacije primaran. realna ekonomija redovno ima kombinaciju i međusobno delovanje inflacije tražnje i inflacije troškova. Teorija sektorske asimetrije slična je Keynesovoj asimetriji agregatnih odnosa. dovodi do snižavanja cena sa p0 na p1 i novu tačku ravnoteže R1. uz datu tražnju D. ne mogu da objasne osnovne uzroke inflacije. iako su agregatni odnosi u privredi kao celini izbalansirani. Takve promene u relativnim odnosima cena dovode do apsolutnog rasta cena. Radi se. koje polaze od inflacije troškova i mflacije tražnje. čist tip inflacije. po njima. pomeranje krive ponude sa S na S1 i tražnje sa D na D1 dovodi do novih tačaka ravnoteže. o mešovitom obliku prethodna dva tipa: inflaciji tražnje i inflaciji troškova. Strukturna inflacija teško bi se mogla odvojiti kao poseban. prema kojima se pomerala tražnja. Međutim. uz istovremene promehe cena (p1) i proizvodnje (Q). Ackley. Sektori privrede. podižu svoje cene. (G. dovodi do povećanja cena sa p na p1. uz novu tačku ravnoteže R1. povećanje ponude sa So na S1. pre svega.). odnosno dohodaka i troškova. Ovaj pristup implicira „kritiku formirane društveno-ekonomske strukture“. iako se zasniva na nedovoljnosti ponude u odnosu na tražnju. To se jasno vidi na slici (c) i (d). pa je potreban nov pristup. dok sektori s opadajućom tražnjom .

naviše. čak i uz postojanje globalne dohodaka. pri postojanju Kada cene rastu stalnih iznadi postavljene većih promena ravnoteže u sektorskoj dohotka kompoziciji i cena. posledica viška tražnje . Nominalna dakle. Kada postoji raskorak i velike promene na parcijalnim Nosioci dohodaka tržištima. troškova. imaju neutralan pa pošto se efekat uzroci na nalaze opšti nivo u strukturi cena prema konceptuuinflacije privrede toku razvoja.200daNaime. čak sada i onda bržekada u odnosu se u privredi na rast cena. C. op.ponude S drugei tražnje. Teorija Time strukturne nedovoljaninflacije nivo tražnje-manje polazi i od odnosa deluje ponude na cene. Economic Papers. procesStrukturalisti opšteg uravnotežavanja polaze od dinamičke odvija se komponente procesom kompenzacije razvoja i smatraju cena. pa je prisutna simultanim delovanjem i kod niza nas. pune U globalnoj ravnoteži postoji zaposlenosti i tretira niz se strukturnih kao inflacija debalansa tražnje. da bude višak agregatne tražnje. tražnjemonetarna tako da opasnost je politika od inflatornog kao sredstvoporemećaja uravnotežavanja postoji jedino u uslovima globalnog viška tražnje na tržištu“. 165 J. inflacije. hteli to ili ne. Ćirović. Inflacija Ovatražnje varijanta karakteriše je mnogo povezanosti slična sektorskoj. na opštu ravnotežu. cena Doponuđenih inflacije može faktora. ali faktora na višem inflacije). cit. progresa. Prvo. rast nastalih cenana u situaciji bazi stalnog procesa pomeranja nepotpune zaposlenosti ponude (ili ipada tražnje zaposlenosti) s jednih naoznačava draga parcijalna inflacijutržišta. zadržavaju na dostignutom nivou ako pada tražnja.ali povećaju. Ti sektori Ovde bi su:trebalo uzeti u obzir dva momenta: 1. Poremećaj ravnoteže nastaje prvenstveno kada kao se vodi posledica politika ekonomskog stabilizacije. kod čestog 2. uzroka Ta inflacije teorija okuplja problem veliki je koji brojjepristalica otežan ZUR. „Strukturne prouzrokovana samo monetarnim neusklađenosti neredom.faktora koji se smatraju uzrocima inflacionog procesa.dok je kao posledica rasta cena nastao rast troškova. Row: Analysis of the Generation of Price Inflation. plate mogu da rastu brže3. Klasična teorija opšte ravnoteže Identifikacija zavisi od proces koncepta uravnotežavanja pune zaposlenosti objašnjava faktora na proizvodnje način da se(uvišak tražnje i rast to kapitalizmu cena se odnosi na pojedinim uglavnom parcijalnim na radnutržištima snagu). sada tu alideluju se oni troškovi reprodukcije povezuju s potrebama koji ekonomskog ih „guraju“ razvoja. nivou. > P). Unužno tu teoriju je daspada ipostoji francuska veći socijalistička manjak novčane škola tražnje koja istraživanju na tim parcijalnim inflacijetržištima pristupausve odnosu više snapozicije višak tražnje na dohotka raspodele dragim parcijalnim i bogatstva. Prema Kod teoriji inflacije strukturne troškova inflacije. da pretpostavke stabilizacije.tržištima. istaknutog cene su pitanja dugoročne porasle kaoravnoteže. i strukturom Da bi se održala koja razvoja stabilnost je povezana sistemaskao neravnomernošću celine i uspostavila tehničkog nova ravnoteža. Treba.199 Prema drugom. tako da se inflaciji čak pokušava dati i Identifikacija uloga stimulatora stvarnog ekonomskog karakterarasta. strane. Ta teorijaUjeodređenom povezana speriodu redistributivnim uzrok rasta učinkom cena može inflacije.dele nije se moguće na primaoce uspostaviti čvrstih stabilan i primaoce opšti nivo promenljivih cena. 236 . s uravnoteženim što može odnosima da budenonude samo rezultat i tražnje„prilagođavanja (T = P). uspostavlja I one grupe globalna s čvrstim uravnoteženost dohocima(uz vrše nepostojanje pritisak ća porast porasta dohodaka.plate .i ali tražnje. koji će Zaključak da prate rast se nameće: cena. se one u najbolju raku. sklopu ekonomskih mehanizama uspostavljanja nove ravnoteže Kretanje cena izmedu daljerobne se povezuje ponude si tražnje kretanjem na parcijalnim tehničkog progresa tržištima“.ponuda razlikovati i tražnja agregatne uvek suodnose jednake tražnje jer seieventualni ponude za višak privredu tražnje kao celinu i za redovno poništava pojedinerastom sektore. Ta grupa ravnoteže vrši pritisak robnih porastom i kupovnih dohodaka fondova. R. Oxford. privrede poznato su neophodne je da danas ukoliko postoji žele rigidnost da se ostvare kretanja cena naniže. „neutralizuje“ sniženjem cena na drugim Pristalice tržištima teorije nastrukturne kojima postoji inflacije adekvatna jasno odbacuju niža novčana stav da tražnja je inflacija ispod robnih fondova. dohoci ponude nastoje i tražnje da se rastu cene. troškova. na relaciji osim cene kod→ovde troškovi. da dođe i kada ne postoji globalni raskorak Kodtražnje Keynesa i ponude i njegove u privredi. koji. Drugo. je i trošak u odnosu i dohodak. okt. pravcu objašnjenja nemoćna. obrnutsve je redosled: sektore utroškovi makrosistemu → cene. str. Strukturne tražnje. Razvoj 237 199 200 M. troškovatako proizvodnje da se formira kao autonomnog novi odnos.kao dohodak i trošak reprodukcije). porast cenanastaje konfuzija na tržištima kao posledica na kojima statičkog postojipristupa višak agregata na kojem tražnje je zasnovana kompenzovan ortodoksna je adekvatnimteorija monetarna snižavanjem koja necena moženadadrugim vrši analizu parcijalnim dinamike tržištima razvoja na(statički kojima postoji model manjak novčane privrede). sve plata dokveć povećanim postoji cenama“ ravnoteža da binasenjima.Postavlja Drugi tip strukturne se ozbiljaninflacije problemvidi identifikacije uzroke u disproporciji uzroka i formi resursa. izmene Međutim. na formiranu što je ponudu stvar ugla posmatranja na njima (T(npr. održala deluju realna neutralno zarada. Karakteristika u drugom pritisak je svihtroškova. apsolutne ali inflacije postoji na rast parcijalnim cena u uslovima tržištima. da svi teoretičari polaze uglavnom od više ili manje razvijenog tržišnog mehanizma koji deluje na formiranje odnosa novčanih i robnih fondova i na formiranje cena. navedenih teorija inflacije.od sektori produktivnosti.rasta. sektori upoređivanja s manjkom stope agregatne rasta plata novčane i produktivnosti tražlje (T < rada P).Uzima Okosnica se u te obzir teorije i inflaciona je stav daekspanzija postoji „asimetrija kredita i posledice cena naviše rasta itroškova naniže uproizvodnje. 1956. možemo kao posledica podeliti na tri prethodnog rasta osnovna. sektorisvaka s viškom faktorska agregatne cena novčane istovremeno tražnje.

.

und Guterpreise. dakle. velikim delom rezultat delovanja sprege države i monopola. Inflacija (nestabilnost) se javlja kao posledica većih investicija u odnosu na formiranu štednju (I > S). osim u uslovima izuzetaog poleta kapitalističke privrede.državno-monopolističkog kapitalizma značajno je ograničio funkciju tržišta. Zins. Model polazi od podele realnog nacionalnog dohotka (Y) ili globalne tražnje na dva osnovna dela. odnosno tražnje. Taj drugi nivo.202 Ako globalna tražnja (investicije) premašuje ukupnu štednju na nivou pune zaposlenosti. pod pretpostavkom već poznatog odnosa S = I). odnosno inflacije. Tražnja sredstava proizvodnje (ili štednja stanovništva i preduzeća. Ti delovi jesu: 1. i eventulano. 1989. Iskustvo posleratnog razvoja kapitalističkih privreda pokazuje da cene rastu i u uslovima krize hiperakumulacije osnovnog kapitala i velike nezaposlenosti. dok je formiranje cena i ponude. odnosno poželjni nivo. ali i niži od nivoa pune zaposlenosti. To sve zahteva i nov pristup savremenoj inflaciji u svetu. To istovremeno znači da i ravnotežni nivo nacionalnog dohotka ne mora uvek da bude i najviši. TEORIJA INFLATORNOG I DEFLATORNOG GEPA 1) TEORIJA INFLATORNOG GEPA I PUNA ZAPOSLENOST Teorija inflatornog jaza (gepa) potiče od Knuta Wicksella201 i njegove analize uslova monetarne (a preko toga i opšte ekonomske) ravnoteže. Ravnotežni dohodak uvek se izvlači iz preseka krive štednje i investicije. 238 . Iz odstupanja u kretanju ponude i tražnje na oba tržišta nastaje i razvija se inflatorni ili deflatorni jaz. program stabilizacije. Tražnja sredstava za potrošnju („potrošačka tražnja“) i 2. uglavnom odgovara stvarnom stanju u kojem se nalazi ili razvija kapitalistička država. Ove probleme šire obrađujemo u delu u kojem govorimo o inflaciji i savremenim privrednim sistemima. može da bude na nivou pune zaposlenosti. Savremenim privredama više odgovara inflacioni jaz. Time i makroekonomski pristup koji operiše samo s agregatnom novčanom tražnjom i opštim korišćenjem kapitala i zaposlenosti ne može da da odgovor na bitna pitanja savremene inflacije. 4. Pogledajmo to: 201 202 Wicksell. Knut: Geld. On. mada se uz navedeno opravdano postavlja pitanje može li danas jedna kompleksna društvena pojava kao što je inflacija da se objašnjava samo odnosima investicija i štednje (I > S). javlja se inflatorni raskorak (gep) koji dovodi do porasta cena.

Cene će da rastu sve dok postoji višak tražnje. 2) DEFLATORNI GEP I NEZAPOSLENOST S druge strane. kada nastaje deflatorni gep i rasipanje nacionalnih resursa. Pošto postoji puna zaposlenost radne snage i kapaciteta. Javlja se deflatorni raskorak i nezaposlenost u visini MR1. višak tražnje ili inflatorni gep kao osnovni faktor porasta cena. Deflatorni gep se 239 . Ravnotežni nacionalni dohodak je ispod nivoa pune zaposlenosti jer je tačka preseka ispred linije pune zaposlenosti. Kriva štednje se pomera do tačke A dovodeći do izjednačavanja s krivom investicija „izvlačeći“ pri tome privredu u novi položaj ravnoteže (S = I). koje su previsoke u poređenju s formiranom štednjom. Tačka ravnoteže (presek krive štednje i investicija) nalazi se iza linije pune zaposlenosti. ne može da dođe do novog upošljavanja u zemlji. deflatorni jaz se javlja kao posledica veće štednje u odnosu na investicionu tražnju (S > I).INFLATORNI JAZ . dolazi do porasta cena. a optimalan bi nivo nacionalnog dohotka bio onaj koji bi odgovarao nivou pune zaposlenosti (Y1). To može da se vidi iz grafikona (Slika 78): Kriva investicija (I) je dosta niska i seče krivu štednje (S) u tački R0. snize da bi sekle postojeću štednju u tački B i na toj visini nacionalnog dohotka (OY0) formirala novu ravnotežu.Optimalni nivo nacionalnog dohotka dobio bi se kada bi se kriva investicija podigla na novi nivo I1 i sekla krivu štednje u novom položaju R1.„RASKORAK“ INVESTICIJA I ŠTEDNJE Slika 77 Kriva ukupne nacionalne potrošnje (investicija) seče krivu 45° (štednje) iza linije pune zaposlenosti (ZZ). Taj raskorak se meri na liniji pune zaposlenosti. Druga mogućnost uravnotežavanja štednje i investicija je da se investicije. Tačka ravnoteže R’ nalazi se kao potencijalna iza linije pune zaposlenosti. Porast nominalnog dohotka (kroz rast cena) dovešće do porasta štednje. do novog rasta nacionalnog dohotka. a predstavlja rastojanje između tačaka A i B. Javlja se. dakle.

Teorija infalatornog jaza polazi od zatvorene privrede. a često i dugoročnog pada.deflatorni gep.obično meri manjkom investicija u odnosu prema željenoj (formiranoj) štednji koja odgovara nivou pune zaposlenosti radne snage i kapaciteta. povećanjem krive investicija na viši nivo. a M . snižavanjem krive štednje da bi se tačka preseka s krivom investicija nalazila na liniji pune zaposlenosti. 2. Naime. 240 . To znači da je gubitak nacionalnog dohotka (mogući dohodak koji bi se stvarao uz punu zaposlenost) jednak visini deflatornog gepa pomnoženog muitiplikatorom.multiplikator. racionalniji je metod podizanja krive investicija na nivo ravnotežnog dohotka koji odgovara punoj zaposlenosti203 nego metod snižavanja štednje. čemu se obično pristupa u otvorenoj ekonomiji putem uvoza kapitala. ova teorija nema svoju konzistentnost i logičnu osnovu. Deflatorni gep može da se otkloni na dva načina (suprotno inflatornom gepu): 1. da bi se nova tačka preseka s krivom štednje nalazila na nivou pune zaposlenosti (R’0). pri čemu je Dg . DEFLACIONI JAZ ILI SLUČAJ NEDOVOLJNIH INVESTICIJA Slika 78 I ovde se javlja delovanje negativnog multiplikatora. 203 Time je i savremeni državni intervencionizam u periodu monopolističkog sistema dobio posebno značenje. osnovni bi mu zadatak bio da raznim merama i gotovo na svim sektorima makrosistema podstiče investicije koje dobijaju tendenciju relativnog stagniranja. Naime. pod pretpostavkom nepovoljne zaposlenosti (koja stvarno dominira u savremenim privredama). nacionalni dohodak biće nekoliko puta manji nego što je iznos deflatornog gepa. kao i pod pretpostavkom otvorene privrede. Razvojno gledano. Dakle: Y = Dg • M. Međutim. Naime. što je u samoj osnovi ove teorije pogrešna premisa.

Veće investicije od štednje (I > S) mogu dakle da dovedu do dodatnog dohotka i dodatne štednje (iza linije pune zaposlenosti). “KORIGOVANA” TEORIJA INFLATORNOG JAZA Slika 79 241 . koju ekonomisti tako često i danas „eksploatišu“ u svojim radovima ima svoga osnova. i ne mora da dode). do čega. što ruši osnovne pretpostavke ove teorije svodeći je samo na jedan izuzetan slučaj i to više hipotetičkog karaktera. dakle uz postojanje proširene reprodukcije). veći iznos investicija od štednje može da se odrazi u prvom redu na dodatno zapošljavanje i dodatni uvoz kapitala (štednje). S druge strane uvoz rada i kapitala omogućuje dodatne investicije i akumulaciju.u uslovima nedovoljne zaposlenosti moguće je pomeranje linije pune zaposlenosti udesno (upoznavanje nove radne snage i kapaciteti. Dodatna štednja (ΔS) i dodatne investicije (ΔI). Dodatnim uvozom akumulacije (Ma) moguće je da se ostvari ravnotežna tačka R0 koja se nalazi ispred linije pune zaposlenosti Z1 koja je pomaknuta udesno u odnosu na prethodnu (Z) upravo zahvaljujući novom upošljavanju rada i kapaciteta preko dodatnog dohotka ostvarenog izvozom inostrane akumulacije (ΔMa = ΔY). a tek potom da se efekti ovog raskoraka osete na rastu cena (draga linija efekata. nepotpuna zaposlenost. 3) KORIGOVANA TEORIJA INFLATORNOG I DEFLATORNOG GEPA Da li teorija inflatornog jaza. konačno. delovanje eksterne ekonomije . Sigurno ne. Konačno.su faktori koji ovu teoriju danas čine da gubi svoje racionalne osnove.

Odlučujuća uloga data je odnosu i ponašanju prirodne i bankarske stope i njihovom delovanju na ekspanziju ili kontrakciju novčane mase. K. Dalji proces kroz povećanje kamate dovodi do porasta štednje i pada investicija. Time se uspostavlja i poremećena ravnoteža i zaustavlja rast cena. dakle S > I. Na tržištu se pojavljuje fenomen „prisilne štednje“.4) INVESTICIJE. To će povećati interes za novim kreditima. nezaposleni kapaciteti. Kretanjem monetarnog volumena određuje se i ponašanje cena. Odavde potiče i velika uloga koja se i danas u kapitalističkoj privredi daje politici kamatne stope. B. 204 „Prirodna“ kamata kod Wicksella predstavlja jednu imaginarnu. što znači da je on prvi autor koji je ukazao na mogućnost pojave deflatornog jaza. i cene će da rastu.205 Predstavnici ove teorije polaze od stava da se ravnoteža uspostavlja kada se štednja poklapa s investicijama (S = I). polazi upravo od navedenih Wicksellovih stavova. Na te nepostojeće depozite (kredite bez stvarne podloge) banke ne plaćaju kamate ali naplaćuju na kredite date dužnicima. Porast cena i novi povoljni poslovni izgledi povećavaju želje za investiranjem i“novim kreditima. posebno švedska škola (Myrdal. Kad bi se razvijala samo štednja. kao što i zbog nejednakosti štednje i investicija (S≠f) može da dođe do inflatornog jaza. obaveznim rezervama. Banke teško mogu odmah da odrede koja je to „prirodna“ kamata i u granicama koje im dopušta likvidnost odobravaju znatno veće kredite od štednji (depozite) kod njih. za nove investicije. na tržištu se formira „prirodna“ ili realna kamatna stopa. Lindhal. ŠTEDNJA I MONETARNA NESTABILNOST PRIRODNA I BANKARSKA KAMATA Stavljajući u odnos štednju i investicije. 205 Savremena teorija inflatornog i deflatornog jaza. krediti rastu i umesto ranije S = I sada se javlja S < I. nezaposlena radna snaga. Kad je ponuda određenih dobara potpuno usklađena s tražnjom tih dobara na tržištu u cilju investicija. javila bi se tezauracija.204 U privredi uvek postoje paralelno i istovremeno procesi formiranja štednje i procesi njenog trošenja (investicije). Ohlin. Bent Hansen). „open market policy“ kao regulatorima kupovne snage novca i konjunkture u privrednom razvoju. Bankarska kamata može da bude niža od „prirodne“ ili realne. profita i troškova investicija. Taj se odnos izvlači iz kretanja realne ili prirodne kamate na kamate na bankarske kredite. a likvidnost banaka značajno se smanjuje. izmišljenu konstrukciju. Wicksell istražuje uslove monetarne ravnoteže. 242 . Nastaje potreba za ograničavanjem kredita dizanjem bankarske kamate sve dok se ona ne izjednači s „prirodnom“. što dovodi do opadanja cena.

London. te je zbog toga suprotna interesima ekonomskog rasta. Prema ovom shvatanju. mada većina od njih ne smatra kredit i novac ključnim faktorom i spasonosnim sredstvom u očuvanju kapitalističke privrede od pojave ekonomskih kriza. koji istražuju delovanje i efekte inflacije u privredi. ali samo do momenta kada se pretvori u otvorenu ili pravu (Keynes) inflaciju. F. dakle o svesnom pothranjivanju inflacionog procesa. koja se razvija u uslovima pune zaposlenosti rada i kapaciteta. Ekspanzija novca i kredita a priori osigurava ekspanzivan rast privrede i privredni prosperitet. 206 A. recesiju. Monetaristi gledaju u novcu ključnu varijablu u stabilizaciji ili destabilizaciji privrede.206 Politika skupog novca je nepoželjna brana slobodnoj ekspanzivnoj kreditnoj politici. Važnu ulogu monetarnim faktorima u nastanku inflacionog procesa pridaju R. kontrola novca i novčane mase.GLAVA DRUGA DELOVANJE INFLACIJE U TRŽIŠNOM SISTEMU 1. 243 . restrikcija kredita i sl. 1931.) zaustavlja inflaciju. ali zaustavlja i prosperitet. Albert Hahn J. i -antiinflacioniste. I jedna i druga grupa se. i b)Nemonetaristi ili realisti. EFEKTI I DELOVANJE INFLACIJE U TRŽIŠNOJ PRIVREDI Savremeni teoretičari. Neuek: Price and Production. u stanju je da osigura kontrolu celokupnog ekonomskog procesa. može podeliti na -inflacioniste. nezaposlenost i ekonomsku krizu. koji često zagovaraju kontrolisanu inflaciju. To je pojava koja u tim granicama stimulativno deluje na ekonomski rast. Hawty (Hotri). „Politika skupog novca (visoke kamatne stope. Radi se. dalje. odnosno operisanje bankarskim kreditom. Nasuprot tome. koji bi ostao u granicama kontrolisane inflacije. Schumpeter i drugi. odnosno novcu pridaju prvorazrednu ulogu u ekonomskom razvoju svake zemlje. kreditne restrikcije i ograničavanje monetarne mase siguran je put u deflaciju. mogu se svrstati u dve osnovne grupe: a) Monetaristi.

a do nje retko i dolazi jer se radi o automatizmu novčanog opticaja vezanog za zlatno važenje i automatizam zlatnog novčanog opticaja. s obzirom da pojava nezaposlenosti povećava cenu radne snage. Ponuda je istovremeno i tražnja jer ponuda automatski stvara odgovarajuću tražnju.207 I inflacionisti i antiinflacionisti imaju jednu zajedničku osnovu. dok od strane novca može doći samo do kratkog porasta cena. jer polaze od pogrešne pretpostavke da su monetarni faktori osnovna determinanta stabilnosti i brzine privrednog razvoja. a bez štednje nema investicija. K. spontane snage tržišnog mehanizma same od sebe’ otklanjaju. stvarno. već inflacija s njenim razornim delovanjem u privredi. Aftalion. C. oni polaze od toga da je novac neutralan faktor. Schneider. Naysk se čak zalaže za nepromenljivi novčani opticaj. F. uz određenu najamninu). dok cene nisu ništa drugo nego dohoci proizvodnih faktora. Mada se ne odbacuje uloga i značaj monetarnih faktora u privredi i nastajanja neravnoteže. kao dragi pravac u okviru monetarne koncepcije. čime se. videli smo. da je u nestabilnoj privredi pogođenoj inflacijom štednja moguća (mada ga poslednji razvoj štednje u uslovima vrlo visoke inflacije kapitalističke privrede očito demantuje). svrstava se u brojnu grupu nemonetarista ili realista. eventualno kvoti iznad metalnog pokrića idr. već i strukturnim faktorima. Time se dolazi do stava. koje zatim. Pigou. pa uz višu najamninu sada nude svoj rad i oni koji prethodno nisu želeli da uz takvu „cenu rada“ traže zaposlenje. jer bi se nalazila u stanju permanentne deflacije i nedovoljne zaposlenosti. „Kompenzacionog dolara“. Osnovni problem nije deflacija i recesija. Problem tražnje i novca ne predstavljaju dugoročne probleme. Rueff: Money Saine on Etat Totalitaric Zdrav novac ili totalitarna država) U ovu grupu možemo uvrstiti brojne teoretičare. jer ukoliko to ne uspe to je može dovesti na put kojim je pošla nacistička Nemačka (J. hronične nezaposlenosti nema. U privredi vlada stalna ravnoteža i puna zaposlenost. dok su monetarni faktori odraz promena realnih faktora. da je samo novac stabilne kupovne snage ili „neutralni novac“ sinonim za stabilnost privrednog razvoja. koji bi imao stabilnu kupovnu snagu. kao: A. Francuska privreda mora srediti svoje finansije. (J. Hicks. dakle neutralna razmena. osnovni faktor inflacionih poremećaja su realni faktori reprodukcije. Rueff. Druga grupa shvatanja. Monetarna politika je bila gotovo neutralna (ukoliko se i moglo govoriti o politici novca) i svodila se samo na propise o metalnom pokriću. smatra da je nestabilan novac uzrok nestabilnosti privrede. automatske. Novac je puko sredstvo prometa. J. a novčana razmena je konačno razmena robe za robu. A.Antiinflacionisti.208 Promena količine novca u privredi nema većeg značaja. 244 .). Ruef. J. Galbrait idr. koga mnogi smatraju za idejnog tvorca monetarne i fiskalne reforme u Francuskoj 1961. Nayck nije tipičan monetarist. samovoljna nezaposlenost (nezaposlenost po želji radnika. Fisher. Fishera o potrebi uvođenja stabilnog dolara. tako da od strane novca i njegove promene vrednosti ne bi dolazili nepovoljni udari u razvoju privrede. K. Neomonetaristi ili realisti polaze od sasvim drugog stava. dakle. Proizvodnja je istovremeno i potrošnja. godine. da od strane novca ne može doći do poremećaja u privredi. umesto „zlatnih okova“ privredi sada postavljaju novi okovi. Poznat je stav J. Istina. s obzirom na to da ciklična kretanja kapitalističke privrede ne objašnjava samo monetarnim. tzv. Realni faktori 207 208 J. naime. Postoji. polaze od stava da je samo stabilan novac uslov i pretpostavka stabilnog ekonomskog rasta i ostvarivanja drugih ciljeva ekonomske politike.

su primarnog značaja, dok monetarni, kao i psihološki faktori, imaju ulogu pojačala
ili „amplifikatora“ već nastalog poremećaja u privredi.
Među našim ekonomistima je još jače došla do izražaja podela na
monetariste i realiste. Kod realista su ključni faktori poremećaja realni faktori
reprodukcije (investicije, budžetska potrošnja, kretanje dohodaka zaposlenih iznad
rasta produktivnosti rada, strukturni poremećaji u razvoju i sl.), mada se u poslednje
vreme sve više uvažavaju i delovanja i značaj monetarnih faktora. Naime, ne negira
se više i njihovo često autonomno i vrlo značajno delovanje u privredi.
Danas i u svetskoj literaturi, u modernoj teoriji, sve veći značaj se pridaje
monetarnim faktorima, tako da nema ni jednog ozbiljnog pisca koji bi ih negirao.
To je sigurno i posledica očitog autonomnog delovanja novca u privredi koji nastaje
nastankom zlatnog važenja i razvojem papirnog, a posebno kreditnog ili depozitnog
novca, a na tome zasnovane aktive monetarno-kreditne politike u sklopu ekonomske
politike savremenih država u svetu.209
U socijalizmu je odnos prema inflaciji različit. Uz opšti stav, da je jača
inflacija štetaa za privredni rast i ekonomski proces, svi teorijski stavovi mogu se
grupisati u tri specifična stava:
1. Blaga inflacija je korisna i treba, je tolerisati, ali u granicama koje
predstavljaju neiskorišćeni faktori proizvodnje. U takvim uslovima inflacija
pozitivno deluje na privredni razvoj. Kako se radi o planskoj privredi, dakle
privredi koja se planski razvija uz svesno realno i monetarno planiranje,
koristi od inflacije u socijalizmu mogu biti veće u odnosu na inflaciju u
kapitalističkoj privredi.
2. Monetarna stabilnost je, dugoročno gledano, pod pretpostavkom
ekonomske ravnoteže, optimalno stanje za razvoj privrede. Dakle, ovakvi
stavovi očito zagovaraju antiinflacionu politiku. Ekonomska stabilnost i
uravnotežen razvoj se pretpostavljaju, jer moguće je u nekim zemljama
postojanje monetarne ravnoteže, ali uz žrtvovanje ekonomske i strukturne
ravnoteže, odnosno brzine i kvaliteta ekonomskog rasta.
Tako neka zemlja može imati „čvrstu“ valutu u uslovima svoje nerazvijenosti i neuravnoteženosti, odnosno očuvanja stabilnog novca (stabilne
kupovne snage) po svaku cenu, pa i po cenu neiskorišćenih proizvodnih
kapaciteta i radne snage, što je cena koja se nužno plaća takvoj politici
čuvanja stabilnosti domaće novčane jedinice.
3. Inflacija je a priori kao pojava štetna i treba je svim sredstvima ekonomske
politike suzbijati.
Očito je da se postavlja dilema: stabilan novac ili brz ekonomski rast i „puna
zaposlenost“? Takve dileme ne može biti, jer je to dijalektička celina, s obzirom na
to da samo optimalan ekonomski razvoj osigurava istovremeno optimalne uslove
za stabilnost novca (naravno, stabilan novac je odraz stabilnosti privrede), jasno uz
zadovoljavanje određenih strukturnih pretpostavki razvoja.210

209

210

Šire o navedenim problemima videti u knjizi: dr S. Komazec: Strategija stabilizacije ekonomskog sistema, izd.
NIP „Štampa“, Šibenik, 1978. str. 389-408.
U svetskoj teoriji inflacija se tretira kao štetna pojava koja nepovoljno deluje na ekonomski razvoj i privredu
u celini.

245

U našoj monetarnoj teoriji prevladava shvatanje da je monetarna stabilnost
i uslov i posledica stabilnog ekonomskog rasta. To je takvo stanje u privredi kada se
od strane novčanog faktora ne javljaju inicijalni impulsi inflacionih ili deflacionih
poremećaja, bar na duži period, mada se u kraćem periodu mogu javiti korektivne
akcije monetarne politike, koje imaju naglašene restriktivne ili ekspanzivne
karakteristike, u zavisnosti od vrste poremećaja koje treba potisnuti monetarnim
akcijama.

2.

EFEKTI I POSLEDICE DELOVANJA INFLACIJE

Kada se razmatraju efekti i posledice delovanja inflacije u privredi, redovno
treba, pre svega, imati u vidu, o kakvoj se inflaciji radi u pogledu njenog intenziteta,
dužine trajanja, namernoj ili nenamernoj inflaciji, domaćoj ili uvoznoj inflacij idr.
Odmah da istaknemo da je inflacija bolest privrednog organizma čiji su
negativni efekti znatao veći od pozitivnih delovanja, te da je, stoga, treba negativno
oceniti.211 Negativni efekti inflacije će biti utoliko veći, ukoliko inflacija poprimi
brži razvoj, odnosno ukoliko se pretvori u hiperinflaciju. U slučaju hiperinflacije,
njene posledice mogu biti upravo katastrofalne, jer dolazi do sloma celokupnog
privrednog, a posebno finansijskog sistema, do defoiTnisanja privredne strukture,
društvenih odnosa, potpune deformacije raspodele i sl. Međutim, kako se danas
radi, uglavnom, o blagoj ili umerenoj inflaciji, to ćemo ovde govoriti o efektima i
posledicama delovanja takvog toka savremene inflacije.
Sve posledice delovanja inflacije mogu se podeliti u dve osnovne grupe:
1. Direktne posledice delovanja inflacije,
2. Indirektne posledice delovanja inflacije.
I direktne i indirektne posledice mogu se dalje podeliti na pozitivne i
negativne posledice delovanja.

211

Poznata su dosta plastična poređenja (Coleraine) inflacije i pijanstva između kojih postoji velika sličnost.
Naime, u oba slučaja organizam propada, a pacijent se oseća sve bolje. Drugi autori to upoređuju s uživanjem
alkoholnog pića. „Najpre se javljaju ugodna dejstva, a glavobolja i mamurluk tek kasnije. Na samom početku
inflacije stvara se privid prosperiteta. Proizvodnja i zaposlenost doživaljavaju ekspanziju, i kada cene i nadnice
počnu da pokazuju porast, i radnici smatraju da su ova povećanja „realna“. Tek kasnije radnici otkrivaju
da je povećanje nadnica, u stvari, nominalno, da je kupovna moć njihovih viših primanja neutralizovana
višim cenama robe i usluga - i da njihove realne nadnice opadaju. Tada nastupa glavobolja i mamurluk...“
Radnici traže da se uzme u obzir i buduće kretanje cena, anticipirana inflacija.
Milton Friedman: Savremeni mometarni problemi, Jugoslovensko bankarstvo, br. 6, 1973. str 28. Eliminisanje
inflacije je kao lečenje alkoholičara. Najpre se javljaju neprijatni efekti lečenja, a tek kasnije očekivana povoljna
delovanja. Jednako kao što porast cena najpre deluje na porast proizvodnje i zaposlenosti, i antiinflacnona
politika se najpre odražava na nivo proizvodnje i nivo zaposlenosti. Međutim, dok je porast proizvodnje svima
dobrodošao, smanjenje proizvodnje ima neprijatne posledice, i tu se ispoljava asimetrija“ (M. Friedman, op.
cit., str. 28.).

246

1)

DIREKTNE POZITIVNE POSLEDICE INFLACIJE

Podsticaj stopi rasta i proizvodnje, bi se, prema mnogim autorima, danas
mogao prihvatiti kao osnovni oblik pozitivnog primarnog delovanja inflacije. Istina,
ovakav stav očito vodi u politiku deficitnog finansiranja razvoja, što na drugom
mestu šire obrazlažemo. Porast privredne aktivnosti sa svoje strane redovno traži
novu količinu novca, odnosno porast novčane mase. Porast novčane mase iznad
optimalne može povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih kapaciteta i radne
snage, što je već poznat stav o delovanju bruto inflacije. Međutim, noviji razvoj
privrede je pokazao da se pozitivni efekti inflacije kroz rast mase novca u opticaju
(novčane mase) precenjuju, jer više je verovatao da će dodatna emisija novca i
„blaga inflacija“, nastale iz tog osnova, pre prouzrokovati rast cena nego što će
dovesti do aktiviranja iszaposlenih kapaciteta i rada. „Zaista je tačno da jedna
mala kratkotrajna inflacija u slučaju nezaposlenosti radne snage, kapaciteta i
sprošgna može stimulativno delovati na tok reprodukcije... Stvaranje novca prostim
štampanjem i ubacivanjem u promet predstavlja jednu operaciju koja još može
trenutno da postigne neko kuzativno „anlasersko“ delovanje, ali je nesposobno da
posluži kao trajni metod ubrzanja privrednog razvoja. Oni koji se zalažu za inflaciju
najčešće su impresionirani privrednom živošću koju ona u svom početnom stadiju
ispoljava: cene rastu, zaposlenost se povećava, povećavaju se zarade... ne oseća se
konkurencija, teret dugova i poreza se smanjuje, nominalni dohodak raste, „novčana
iluzija“ optimistički deluje na raspoloženje, nije potrebno starati se za podizanje
produktivnosti rada, racionalizacije, uštede itd. Međutim, ovaj lažni procvat ubrzo
počinje da malaksava, jer ga ne mogu pratiti oni čiji realni dohoci počinju znatno da
opadaju i koji kroz tu svoju „prinudnu štednju“ treba da snose teret takvog razvoja.
Uskoro se dakle javlja potreba za jednom novom veštačkom inflacijom čije je
delovanje već sada kratkotrajnije, a za njom treba da uslede nove...212
(2)Stimulisanje investicija, je druga pozitivna posledica, posebno u
uslovima (posebno u kapitalizmu), kada su investicije niske i kada preti opasnost
od pojave recesije i krize. U uslovima inflacije, svaka investicija izgleda rentabilna,
posebno se to odnosi na investicije koje se pokrivaju kreditima banke, jer kamata
retko kada pokriva stopu inflacije i najčešće je negativna. Svaki ulazak u dug se
isplati, jer se realno daleko manje vraća, posebno kada se radi o dugim rokovima
vraćanja zajmova.
(3)Stimulisanje potrošnje je, površinski gledano, jedan od vrlo uočljivih
delovanja inflacije, jer se u uslovima viših stopa inflacije ne isplati štedeti.213
Potrošnja postaje atraktivna, čak i neracionalni oblici potrošnje, što dovodi do bega
od novca u realna dobra. Istina, često se time u inflaciji gubi ona poznata veza

212

213

Dr Miloš Vučković: Savremeni problemi monetarne teorije i politike. Naučna knjiga, Beograd, 1960, str.
121.
Inflacija stvarno deluje na smanjenje motiva za štednju stanovništva. S druge strane kroz preraspodelu
dohotka ona stimuliše akumulaciju kapitala i države. Ukoliko se pođe od pretpostavke da je smanjenje štednje
stanovništva jednako porastu štednje kapitalista, onda je ukupna masa štednje nepromenjena.
Međutim, vlasništvo se promenilo, uz prenošenje koncentracije kapitala u ruke uskog kruga kapitalista. Time
inflacija dovodi do ubrzanja koncentracije i centralizacije kapitala.
Istina, primećeno je da štednja raste vrlo brzo u svim privredama, bez obzira na sve brži razvoj inflacije.
Međutim, to je posledica brojnih drugih faktora u koje ovde ne možemo ulaziti..

247

i stimulativno delovanje potrošnje na proizvodnju (akcelerator), posebno kada se
potrošnja orijentiše na luksuznu robu, uvoznu robu, nekretnine, izgradnju objekata,
kupovinu zemljišta, kupovinu deviza i drugih oblika stranih sredstava plaćanja,
izvoz domaćeg novca i sl.
Preterana potrošnja, koju generiše inflacija, dovodi do gubljenja kvaliteta
proizvoda, s obzirom na to da visoka efektivna novčana tražnja omogućava laku
realizaciju svih proizvoda, a to, često, ima za posledicu nestašicu određenih bitnih
proizvoda na tržištu (sirovina, repromaterijala, opreme, građevinskih materijala i
sl.).

2)

DIREKTNE NEGATIVNE POSLEDICE DELOVANJA
INFLACIJE

(1)Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage novca u zemlji
(unutrašnje vrednosti novca),
(2)Pad kupovne snage domaćeg novca dovodi do obaranja deviznog
kursa i intervalutarne vrednosti novca,
(3)Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat naglog bujanja domaće
novčane tražnje u zemlji i rasta cena u odnosu na svetsko tržište, što dovodi do
padanja konkurentske sposobnosti na inostranim tržištima. Proširenje deficita
trgovinskog, a zatim i platnog bilansa je nova posledica takvih promena na sektora
izvoza i uvoza.
Uz smanjenje konkurentske sposobnosti privrede na svetskom tržištu rastu
i izdaci za subvencije, premiranje i stimulacija izvoza, uvoz poskupljuje dovodeći
do dodatnog delovanja uvozne inflacije.
Ukoliko je u zemlji postojao suficit, porast uvoza i relativan pad izvoza
dovešće do nestajanja suficita i slabljenja deviznih rezervi.
(4)Inflacijom naduvena novčana tražnja dovodi do rasta cena, ali
vrlo različito na razne vrste proizvoda, grane i oblasti - u zavisnosti od karaktera
primarnog faktora inflacije. Ukoliko u zemlji postoje slobodne cene formirane
na tržištu i administrativno kontrolisane cene doći će do „distorzije“ (uvrtanja,
dispariteta) cena na domaćem tržištu i iskrivljavanja proizvodne strukture, odnosno
funkcije cena.
Ukoliko se uvede administrat kontrole cene (zamrzavanje, ograničenje rasta
cena), doći će do pojave prigušene inflacije. Time se otklanjaju samo posledice
inflacije (rast cena), ali ne i primarni uzroci poremećaja. Stvarna inflacija sa svojim
negativnim delovanjem i dalje ostaje, jer čim prestane primena kontrole cena nastali
raskorak ponude i tražnje dolazi do punog izražaja, inflacija izbija svom snagom
na površinu, čak i brže u odnosu na situaciju kada zamrzavanja ne bi bilo. To je
i razlog zbog čega se danas vlade gotovo svih zemalja ne usuđuju da sprovode
administrativnu kontrolu inflacije.214

214

Primećeno je da u privredama u kojima je bilo dugo primenjivana kontrola cena (Francuska, Italija i dr.),
inflacija u poslednjim godinama nije ništa manja u odnosu na zemlje koje su imale slobodno formirane cene.

248

(5)Finansijske kalkulacije, planiranje i poslovanje privrednih subjekata
su otežani i u jednoj jače izraženoj inflaciji, gube osnovu, pretvarajući se u oblik
„prostog nagađanja“. Troškovi proizvodnje naglo rastu, a to onemogućava realne
kalkulacije.
(6)Stvara se poslovna nesigurnost u kojoj su dugoročni ciljevi razvoja
potisnuti u drugi plan. Kratkoročni razvojni ciljevi i interesi izbijaju svom snagom
u prvi plan.
(7)Porast cena pogoduje neekonomičnom poslovanju. Uz pomoć
kredita, „rešavaju“ se svi problemi koji bi se morali stvarno rešavati boljom i
racionalnijom proizvodnjom, većom produktivnošću rada i sl.
(8)Inflacija nepovoljno deluje na primenu principa raspodele prema
radu i rezultatima rada, jer rastu tendencije povećanja dohotka kroz „nabijanje“
cena preko tržišta, na teret potrošača, poslovnih partnera, umesto da se porast
dohotka traži u oblasti porasta produktivnosti rada. Pored navedenog, prisutna je i
stalna borba za sticanje raznih olakšica, beneficija, reparacija, nadoknada, pokrića
gubitaka, izbegavanje plaćanja poreza i sl.215
(9)Porast brzine opticaja jednim delom je posledica sve većeg
nepoverenja u domaći novac, očekivanja budućeg rasta cena, „oslobađanja“ od
novca, porast sklonosti potrošnji idr.
(10)Tražnja za potrošačkim kreditima raste većom brziriom nego što bi
to bilo da nije inflacije, dok se realizuje roba koja bi u normalnim uslovima završila
u zalihama.
(11)Inflacija, uz obaranje poverenja u nacionalnu valutu, vezano za
pad kupovne snage novca, dovodi i do pokretanja psiholoških faktora (sekundarnih
faktora) inflacije, koji poprimaju sve veću ulogu, produbljavajući inflacioni
poremećaj. Konačni gubici celokupne privrede u inflaciji su daleko veći od koristi
koju može da pruži u pogledu stimulacije stope rasta, povećane zaposlenosti i
„stvaranja povoljne poslovne klime“.

3)

INDIREKTNE POZITIVNE I NEGATIVNE POSLEDICE
(INFLACIJA I PRERASPODELA NACIONALNOG
DOHOTKA)

Indirektne posledice delovanja inflacije javljaju se kroz brojne efekte u
raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka u kojoj „jedni bez krivice gube, a
drugi bez svoje zasluge dobijaju“. U inflaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka:
službenici, penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, stipendisti idr., čija
nominalna primanja zaostaju iza porasta cena, tako da realni dohoci tih kategorija
opadaju.

215

Većina privrednih subjekata utroši ogroman deo vremena u proučavanju metoda izbegavanja plaćanja poreza,
carina i drugih obaveza, umesto na planu bolje organizacije i porast produktivnosti rada. U takvim uslovima
inflacije, kako slikovito navodi L. Erchard, „mnogi gledaju na državu kao na kravu koja pase na nebu da bi je
svi izmuzli na zemlji“.

249

Pojavom „novčane iluzije“, dakle, rasta nominalnih ali ne i realnih
dohodaka, dolazi do smanjenja realne kupovne snage ovih kategorija, a da to one
često i ne osete. Ukoliko su svesni realnog gubitka zarada, to nastoje dalje izbeći
kroz dodatne zarade, beg u realna dobra, izvoz novca u inostranstvo, pretvaranje u
devizna sredstva idr.
Uopšte uzev, nadnice zaostaju za porastom robnih cena... „Inflacija stoga
izaziva preraspodelu dohodaka u korist kapitalista, koji postižu spekulativne
profite (windfall profits), na račun lica koja zarađuju nadnice, i, još više, na račun
primalaca fiksnih novčanih dohodaka i fiksnih plata. U celini inflacija izgleda teži
da poveća nejednakost dohodaka“.216 Time se inflacija često i svesno koristi u borbi
za preraspodelu nacionalnog dohotka između različitih socijalnih grupacija, ali
postaje i sredstvo i izraz zaoštravanja klasnih borbi i interesa radnika i kapitalista,
radnika i državne mašinerije, države i kapitala.
U preraspodeli dohotka obično dobijaju industrijalci i trgovački kapitalisti
(u kapitalizmu), jer su u mogućnosti da brzo povećavaju svoje cene, s obzirom
da je tražnja visoka i da je moguće po visokim cenama izvršiti realizaciju svih
roba i usluga. Cene robe rastu brže od porasta troškova proizvodnje, tako da se
ostvaruje izvestan ekstra profit u inflaciji, uz redovan profit. Ovo se posebno odnosi
na monopole i obligopole u savremenom kapitalizmu, automatizmu politike cene,
iezavisno od troškova proizvodnje, što se javlja i kao jedan od značajnih faktora
savremene inflacije.
Kapitalistička država, i uopšte država, ima, uz kapitalističke preduzetnike
i monopole, najveću korist od inflacije. Naime, država po dva osnovna povećava
svoje učešće u raspodeli nacionalnog dohotka, i to:
1. Formiranjem javnih prihoda (poreza, taksa, carine, i sl.) na bazi nacionalnog
dohotka, pri čemu se zahvati brže povećavaju u bdnosu na rast nacionalnog
dohotka, čime država povećava realno učešće u raspodeli ostvarenog
nacionalnog dohotka. Država u inflaciji teško može da vodi politiku
uravnoteženog budžeta s obzirom na to da lični i materijalni budžetski
rashodi naglo rastu zbog porasta cena, tako da se država često obraća
centralnoj banci, koja joj je u rukama, za dodatnu emisiju novca kojom
pokriva budžetski deficit.
2. Deficitnim finansiranjem (emisijom novca) u cilju pokrića budžetskog
deficita, čime se indirektno povećava učešće u raspodeli nacionalnog
dohotka.
Država, dakle, obično preko preterane ekspanzije novca, zbog pokrića visoke
budžetske potrošnje, pokušava da poveća učešće u raspodeli realnog nacionalnog
dohotka.
Polazeći od pretpostavke da se materijalna proizvodnja ne može za kratko
vreme znatnije povećati, izlazi da država pokušava da poveća svoje učešće i
raspodelu nacionalnog dohotka na štetu drugih učesnika u raspodeli. Isto tako,
država kroz inflaciju omogućava sebi smanjenje tereta javnih dugova, koje vraća
upisnicima zajma, ali obezvređenim novcem.

216

H. Dalton: Principles of Public Finance, London. 1957., str. 135 (navedeno prema dr M. Ćirović: Problemi
monetarne ekonomije..., str. 59).

250

U inflaciji obično dobijaju dužnici, jer prilikom vraćanja dugova
obezvređenim novcem u inflaciji realno manje vraćaju u odnosu na stvarni dug.
Nasuprot tome, u inflaciji gube poverioci, jer im se nominalno vraćaju isti dugovi,
ali obezvređenim novcem, dakle realno znatao manje. To dovodi do rasta dugova
i zaduživanja nosilaca proizvodnje i drugih subjekata, čak i za neproizvodne
svrhe (konačnu potrošnju). Dolazi do deformacije kreditaih odnosa, gde poverioci
izbegavaju davati sredstva, dok dužnici vrše stalan pritisak na kredite. Kamatna
stopa raste, ali redovno nije u stanju da kompenzuje gubitak realne kupovne snage.
Formira se negativna kamatna stopa (ona se obično pretvara u „premiju“ za uzeta
novčana sredstva za zajam).
Socijalne posledice inflacije su, ipak, najteže, jer pogađaju one koje treba da
štiti, a štite one kojima zaštita nije potrebna.217
Svi subjekti pogođeni inflacijom pokazuju interes da se inflacija obuzda, da
se ostvari stabilizacija. Kod zaustavljanja inflacije bitna su dva momenta:
1. kada nastaje stvarni period stabilizacije, i
2. da li cene ostaju na zatečenom nivou ili se vraćaju na prethodni niži nivo,
ili se pak vrše neka dopunska pomeranja i „usaglašavanja“.
Na kraju je potrebno konstantovati da je moguće da jedna blaga i kratkotrajna
inflacija stimulativno deluje na tok reprodukcije i privredni razvoj u celini, posebno
u uslovima kada postoje neuposleni ili nedovoljno uposleni kapaciteti, i nezaposlena
radna snaga, ali je teško inflaciju danas održavati u granicama tolerantne i blage
inflacije i sprečavati njen kumulativni tok, odnosno pretvaranje inflacione presije
u otvorenu inflaciju (nastanak inflatome spirale). Stajati na poziciji da inflacija
pozitivno deluje na ekonomski rast znači istovremeno zalagati se za deficitno
finansiranje razvoja i inflacionističku politiku, sa svim negativnim posledicama
koje iz toga proizlaze. Konačno, u slučaju razvoja inflacije, kada ona uzme maha,
nepovoljne posledice su redovno teže i bolnije od eventulane koristi koju može da
pruži na planu razvoja.

217

Dr S. Komazec: Inflatorna ekonomija - bolest ili instrument razvoja, Pogledi, Split, br. 16-17, 1975., str.
3-77.

251

GLAVA TREĆA

INFLACIJA I NEZAPOSLENOST

1.

ODNOSI INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI

Inflacija i nezaposlenost kao dva najteža problema modernih privreda, a
posebno njihovi međusobni odnosi i delovanja, dolaze u samo središte interesa
ekonomske teorije.
Novija istraživanja i shvatanja inflacije ne ograničavaju se samo na inflaciju
u uslovima „pune zaposlenosti“, već se sve više prenose na celokupnu teoriju
inflacije koja prati rast, dakle uključujući i slučaj inflacije u uslovima nedovoljne
zaposlenosti. Razlika između ove nove analize teorije zaposlenosti u kapitalističkim
privredama i analiza koju daje neoklasična teorija i teoretičari odmah i posle Keyneza
je velika. Keynez je polazio od stava da će cena početi da raste tek kada privreda
postigne punu zaposlenost rada i kapaciteta. Inflacija se razvija samo u uslovima
pune zaposlenosti. Danas se polazi od toga da je nedovoljni stepen zaposlenosti
ne relativno retka pojava u razvoju kapitalističkih zemalja (osim u izuzetnim
periodima, kao za vreme velike krize 1929-1933.), već je to danas redovna pojava
u svim zemljama (kako razvijenim tako i nerazvijenim). Istovremeno radi se i o
izmeni strukture i uzroka nezaposlenosti: raniju cikličnu nezaposlenost zamenjuje
strukturna i tehnološka nezaposlenost.218
Osim toga, danas mehanizam koji reguliše zaposlenost uopšte ne reguliše
inflaciju, pa bilo da je u pitanju inflacija u uslovima „pune zaposlenosti“ ili inflacija
u uslovima nedovoljnog stepena zaposlenosti. Inflacija u novoj fazi razvoja svih
privreda izbija pre nego što se postigne puna zaposlenost. Smanjivanje ponude novca
i povećanje poreza nisu u stanju da zaustave inflaciju, ali povećavaju nezaposlenost
i obaraju stopu rasta. Zbog toga nova teorijska istraživanja, istovremeno, pobijaju
poznatu Robertzsonovu hipotezu o mogućem odnosu „inflacija - regulisanje“, kao
i Filipsovu hipotezu rasta u uslovima relativne stabilnosti cena. Ovaj stav proizlazi

218

Šire o problemu savremene nezaposlenosti i odnosima inflacije i nezaposlenosti videti u knjizi dr V. Vukmirica:
Kapital i socijalizam, izd. Naučna knjiga, Beograd, 1988, str. 284-31 1.

252

iz novog saznanja da je proces rasta zasnovan na dinamici profita, koji ne mora
da ubrza ili da pokrene inflacionu spiralu „profiti - nadnica“. Teorijska shvatanja
danas sve više polaze od toga da je velika greška i dalje polaziti od tvrdnje da
je dovoljno namerno održavati izvestan stepen nedovoijne zaposlenosti, pa da
se „porast proizvodnje i porast profita učvrsti na izvesnom predviđenom nivou“.
Pošto između porasta proizvodnje i porasta profita u kapitalizmu postoji veoma
visoka korelacija, to znači da, kada je proizvodnja u porastu, i profiti su u porastu,
kada proizvodnja opada da automatski profiti opadaju (što ne mora da odgovara
savremenom državno-monopolističkom kapitalizmu u kojem proizvodnju može
svesno ograničavati, korišćenje kapaciteta smanjiti, a istovremeno dizanjem cena
povećavati profitnu stopu i masu i stopu profita. Povećanje profita će, sa svoje strane,
za sobom kasnije povući i porast nadnica, tako da je uzaludno stvarati nedovoljnu
zaposlenost da bi se zaustavila inflacija usled porasta nadnica. Stoga se smatra da
stopa nezaposlenosti od 5%, pa i 10% može biti potpuno kompatibilna sa spiralom
„profiti - nadnice“ sve dok postoji proces rasta. Navodni stav je samo priznanje
u građanskoj teoriji da je moguće postojanje inflacije i sve veće nezaposlenosti
rada i kapaciteta, što je ranije bilo teško prihvatljivo. Naime, važilo je pravilo da
su puna zaposlenost i autonomno ponašanje nadnica i plata, bez obzira na stanje
u razvoj privrede, osnovni faktori inflacije u kapitalističkim privredama (inflacija
troškova). Osnovni uzrok inflacije prebačen je na radničke sindikate i njihove
stalne zahteve za ostvarenjem pune zaposlenosti i stalnog rasta realnih najamnina,
bez obzira u kojoj se fazi ciklusa nalazi kapitalistička privreda. Rast najamnina
istovremeno dovodi do porasta direktno neproizvodnih troškova, ugrožava se
profit (motorna snaga razvoja), a time i razvoj. Ponašanje cena i zaposlenosti u
privredi, posebno novija istraživanja i rezultati u tom pravcu, kako teorijska, tako i
empirijska istraživanja, zbog svega navedenog zahtevaju posebnu analizu. Teorijski
se, pre svega, polazi od Keynesovog stava da ekspanzija novca dovodi do porasta
proizvodnje, istovremeni porast zaposlenosti, naravno uz rigidnost najamnina.
Dalja brojna teorijska istraživanja nastoje da pronađu uzajamne odnose i skriveni
mehanizam uzajamnog delovanja inflacije i nezaposlenosti, da bi se odgovarajućim
merama ekonomske politike pokušala istovremeno ostvariti ova dva osnovna cilja
savremene makroekonomske politike. Da li ekspanzivna politika novca i tražnje
vodi, uglavnom, povećanju inflacije, uz istovremeno smanjenje nezaposlenosti,
odnosno da li kriita monetarna politika i ograničavanje tražnje vode obuzdavanju
inflacije, ali uz nagli rast nezaposlenosti.219 Dakle, da li su ova dva cilja razvoja
međusobno isključiva?
Da li mogu poslužiti kao sredstvo pri izboru strategije i politike razvoja (i
stabilizacije)?

219

U pogledu stabilizacione ekonomske politike postoje brojna mišljenja savremenih ekonomista koji se odlučno
protive svim vrstama antiinflacione politike koje počinju naglim smanjivanjem tražnje, a čija efikasnost u
osnovi, ipak, zavisi od delovanja na profit i nadnice. One mogu smanjiti inflaciju, ali samo po cenu zaustavljanja
ekspanzije. Nasuprot tome, politika dohodaka, kao novi instrument, potpuno je indicirana: pošto ova politika,
svodeći na umernije razmere stopu porasta nominalnih nadnica, svodi na umerene razmere i povećanje tražnje,
kao i povećanje profita. Suzbija istovremeno i tražnju, lomeći pri tome i samu „oprugu ekspanzije“ - profit.
(Ovo su danas poznate tvrdnje građanskih ekonomista, kao D. Robertsona, N. Kaldora i dr.). Stoga preraspodela
dohodaka treba da je u korist profita - motorne snage investicija i razvoja.

253

2.

FILIPSOVA KRIVA

U savremenoj buržoaskoj ekonomskoj literaturi u istraživanju funkcionalnog
odnosa između: a) stope nezaposlenosti i inflacije, s jedne, i b) nadnica i plata i
inflacije, s druge strane, i c) nezaposlenosti i ponašanja nadnica i plata, posebno
interesovanje izazvala je poznata Filipsova kriva.220 Pitanje koje se postavilo je:
kako se ponašaju plate i cene u odnosu na ponašanje nezaposlenosti. U istraživanju
koje je obavio u Engleskoj u dužem periodu (1861-1957), Filips je primetio da
do momenta dok nezaposlenost ne dostigne visinu od 2,5 - 3%, obično nastaje
veći rast cena. Porastom nezaposlenosti dolazi do usporavanja rasta cena. Visoka
nezaposlenost dovodi do stabilnosti cena i obratno. Ta zavisnost je nelinearnog tipa,
tako da postoji tendencija da se porastom nezaposlenosti rast cena usporava.
Dakle, između stope inflacije i stope nezaposlenosti postoji obrnuta
proporcionalnost. Budući da se polazi od pretpostavke da je rast cena jednak stopi
nacionalnih nadnica, umanjen za stopu rasta produktivnosti rada, to se, u krajnjem
slučaju, ovaj odnos svodi na osnovu relacija inflacija - nezaposlenost. Konstruisana
kriva dobija sledeći oblik:

FILIPSOVA KRIVA CENA I NEZAPOSLENOSTI

Slika 80

U navedenom primeru, stopi nezaposlenosti od 1% odgovara inflacija
od 5%, dok stopi nezaposlenosti od 2% odgovara stopa inflacije od 4%, a stopi
nezaposlenosti od 6% stopa inflacije od svega 1% itd.

220

Videti: S. W. Phillips: The Relation Between Unemployment and the Rate of Change of Money Wage Rates
in the United Kingdom 1861-1957. Economica, Nov. br. 25. 1953, str. 23. Dosta interesantnu analizu odnosa
inflacije i nezaposlenosti dao je dr Vujo Vukmirica u radu: Kapital i socijalizam, str. 306-312. Vrlo dobar
prikaz Filipsove krive i Okunovog zakona nalazimo u radu dr Ljubice Teslić-Nadlečki: Monetarna ekonomija
i monetarizam, Ekonomska enciklopedija, tom I, Beograd, 1984, str. 848.

254

TEORIJSKA FILIPSOVA KRIVA

Slika 81

Između stope inflacije i stope nezaposlenosti postoji obrnuta proporcionalnost.
Postoji, dakle, stabilna i dugoročna relacija, stope nezaposlenosti i stope
promena cena, odnosno nominalnih nadnica, koja dobija oblik hiperbole.
Postoji, takođe, stabilan i dugoročan odnos nezaposlenosti i inflacije,
odnosno inflacije i nominalnih najamnina. Međutim, takav uspostavljeni odnos
obrnute proporcionalnosti cena i zaposlenosti je veštačko postavljanje dileme: ili
inflacija s visokom zaposlenošću, ili stabilnost privrede, ali uz cenu koja se za to
plaća u obliku povećane nezaposlenosti. To znači da ova površinska veza krivicu
za rast cena prebacuje na rast najamnina i plata, što je često prisutao u građanskoj
teoriji inflacije. Povezujući plate i nezaposlenost i dolazeći do odnosa obrnute
proporcionalnosti, pred široke slojeve stanovništva i radničku klasu postavilo se
pitanje: ukoliko želite veću stabilnost privrede, pomirite se sa većom nezaposlenošću
i snosite teret stabilizacije ograničavanjem rasta najamnina.
To znači da se snižavanje cena i dovođenje privrede u stanje dovoljne
stabilnosti mora da odrazi na rast nezaposlenosti. S druge strane, porast cena i
razvoj inflacije smanjuje nezaposlenost. Konstruisana kriva na primeru SAD, gde
je prihvaćena konvencionalna stopa nezaposlenosti od 4% (puna zaposlenost ili
„prirodna“ stopa nezaposlenosti), javila bi se stopa inflacije od 8 - 10%. Međutim,
u ovoj privredi poslednjih deset godina vlada nezaposlenost između 6% i 9%. dok
se stopa inflacije kreće između 4% i 13%. Na primeru V. Britanije, ovi odnosi
pokazuju znatno veća odstupanja, pri čemu je stopa inflacije prihvaćena i do 24%,
uz istovremeni rast stope nezaposlenosti do 1%.
Filipsova kriva je izazvala veliko interesovanje, s obzirom na to da je
pokušala povezati dva osnovna cilja makroekonomske politike - stabilne cene i
punu zaposlenost. Kako je viši nivo zaposlenosti usko vezan i za porast najamnina,
odnosno ukoliko je manji procenat nezaposlenosti, to je otpor kapitalista zahtevima
sindikata za porast najamnina manji, tako da je porast najamnina veći, što znači da
ova kriva povezuje istovremeno i cene s nominalnim najamninama.

255

da je visina monetarne mase određivala cene. 11 i studija Lester C. Slika 82 U klasičnoj teoriji Filipsova kriva bi se nalazila u horizontalnom položaju (puna zaposlenost). pri čemu se i ovde došlo do odnosa obrnute proporcionalnosti. kvantitativna teorija novca). Thurow: Opasni tokovi razvoja ekonomske teorije. već da se i „anticipira budući rast cena“. Otuda i ova površinska dugoročna veza stvarno proizlazi iz procesa reprodukcije. a na niskom nivou nezaposlenosti gotovo nezavisna od cena. 256 . pre svega. februar 1962. Zagreb. znači. 57-68. Videti i rad: Nezaposlenost. duža nezaposlenost slabi položaj radnika.da li promena najamnina ili promena cena deluje na visinu zaposlenosti. Povećanje nominalnih nadnica jedino može izazvati inflaciju. što dovodi do ubrzanja rasta cena. u uslovima nedovoljne zaposlenosti. dovodeći do pomeranja Filipsove krive udesno. Svaki 221 Up. pa je donekle odraz stvarnosti koja je istraživana. U ovom radu videti šire o „prirodnoj stopi nezaposlenosti“. ova krivulja je pokušaj da se poveže kretanje plata i nezaposlenosti. To. a ne od nekog magičnog delovanja nezaposlenosti na cene. a ne nivo zaposlenosti i najamnina. dugoročni porast cena velikim delom je pod delovanjem cikličnih kretanja privrede i stvarnih cikličnih faktora. dok su cene bile zavisne od visine monetarne tražnje (novčani faktor. na dugoročan period. Ako ekonomska politika ekspanzijom agregatne tražnje pokuša da smanji nezaposlenost ispod prirodne stope nezaposlenosti. dok je nivo zaposlenosti rezultat brojnih faktora koji deluju u sklopu konjunkturnih kolebanja. 1987. Inflacije neće biti samo tada kada radnici traže povećanje nominalnih najamnina u visini ostvarene produktivnosti rada. prevod. str. uvodna analiza. Beograd. kriva postaje strmija. jer je povećanje realnih nadnica ograničeno rastom produktivnosti. A. uz veći pritisak radničkih sindikata ne samo da se osigura realna zarada. 366. Prema ovoj teoriji. inflacija i stopa rasta. P. 1969. izd. Cekade. S druge strane. str. Suprotno tome. Međutim.221 Zaključak o obrnutoj zavisnosti cena i zaposlenosti odnosi se. Samuelson: Ekonomija.Zbog toga se danas postavlja ozbiljno pitanje kauzalnog niza . London. radnici će zahtevati povećanje realne nadnice preko povećanja nominalnih nadnica. str. nezavisna od cena. Savremena administracija. To je dovelo i do poznatog zaključka da pri niskoj nezaposlenosti dolazi do bržeg rasta plata zaposlenih. Ekonomika.

ukazuje. po kojem postojiTočvrsta istovremeno. u svim privredama se zapaža gotovo nezavisno kretanje nadnica i plata u odnosu na ponašanje zaposlenosti. I znatno višem nivou cena od navedenih u krivoj od 4 . danas sve manje deluje na ponašanje nadnica i plata. makroekonomskih koja će dovesti agregata do usporavanja pokazuje rasta da neplata. zbog delovanja brojnih novih faktora njenog širenja. već uzajamni“. preko nje. nekakva zakonitost Ovouuodnosima svakom slučaju. Na isti i stope način bi se mogle nezaposlenosti rada. noviji razvoj privreda pokazuje istosmerno kretanje cena i nezaposlenosti u gotovo svim privredama sveta. treće. Prvo. cena i nezaposlenosti. povećava. Jasno najamnina. INFLACIJA. Inflacija. socijalnih i političkih faktora.5% može da odgovara bilo koji nivo nezaposlenosti. kada sve pojave pokazuju nekakvu zakonitost. nego i suprotnosti u njoj. Stoga „kontrola inflacije i osiguranje pune zaposlenosti u principu nisu suprotstavljeni. je da jedina bez obzira alternativa na stanje kojanezaposlenosti. već je jedan od njenih uzroka. od kojih se u To originalnoj znači da iFilipsovoj „Okunov krivi zakon“ polazilo. Takva danas. nadnicama praćen Nezaposlenost je višom danas inflacijom.dolazi ponašanje do odgovarajućeg investicija i stepen pada nezaposlenosti korišćenja kapaciteta. S druge strane. negativna ukazuje povezanost i na druge između značajne stepenaslabosti korišćenja ove kapaciteta krive. mnogo jermanje je realna deluje nadnica na plate ograničena i najamninuproduktivnošću u odnosu na ranije radafaze i nerazvoja može rasti kapitalizma. drugo. dok je jačanjem radničkih sindikata došlo do izmene 258 257 . i konačno. izvesti jednostavno krive korelacije ne deluje. inflacije na slabosti i Filipsove stope ekonomskog krive. odnosno razvoja savremene stagflacije ili čak slampflacije. veza kada ne postoje postoji daleko samoviše u godinama stope nezaposlenosti izrazite recesije i inflacije nego i godinama u odnosuprivrednog na relacije oživljavanja. analiza je rađena na bazi podataka za gotovo stotinu godina.odnosa za zahtev između većimstope nominalnim rasta i zaposlenosti.nezaposlenosti otkriće ne samo slabosti. obrnuto. npr. niza Podrugih ovom indikatora zakonu. kada kojisesustepen osetljivi na ciklično ponašanje korišćenja kapaciteta privrede. čime se došlo do saznanja da inflacija ne smanjuje nezaposlenost. što zavisi od niza ekonomskih. bar dugoročno kao i odnosima gledano. i sama dilema u pogledu izbora nezaposlenosti ili inflacije u poslednjim godinama je potpuno izostala. i izvozno-uvozni kompleks i zaposlenost idr. ali i nezaposlenosti i inflacije. posebno rasta.Danas Tako sindikati se inflacija ne neprekidno ubrzava dozvoljavaju realno snižavanje (Thurdo). posebno u periodima slabljenja ciličnih oscilacija kapitalističke privrede. se preporučuje jeste Ponašanje viša stopa osnovnih nezaposlenosti. postoji a preko toga i inflacije. ZAPOSLENOST I PLATE Slika 83 Ozbiljna analiza ove teorije odnosa inflacije .

.

U vezi sa tim postavljaju se i druga pitanja: kako rast učiniti pravednijim.ili su i ekonomski rast i stopa inflacije rezultati delovanja niza drugih faktora. često imao presudno delovanje na formiranje akumulacije i potrošnje i njihove međusobne odnose. danas. Posle Drugog svetskog rata stopa ekonomskog rasta je bila izuzetno visoka u industrijski razvijenim zemljama i zemljama u razvoju.75% godišnje.GLAVA ČETVRTA SAVREMENA INFLACIJA I PRIVREDNI RAST 1. ODNOSI INFLACIJE I PRIVREDNOG RASTA „Bez zaustavljanja visoke inflacije nema politike kvalitetnog i brzog rasta i smanjenja nezaposlenosti“ Jedan od osnovnih problema ekonomske teorije i politike danas jeste pitanje kako osigurati stalno visoku stopu ekonomskog rasta uz gotovo tehnološku stabilnost cena222 i eventualnu punu zaposlenost. i 222 Rast cena koji bi odgovarao tehnološkim i proizvodnim inovacijama koji se. da li stabilan nivo cena podstiče ili usporava privredni rast. uz sve veće uvažavanje nužnosti uvođenja novog sistema raspodele koji bi iz toga proisticao. a sve više se dinamičkim analizama pokušavaju pronaći njihove veze i međuodnosi. Istina. Navedeni problem se može postaviti u dvostrukom smislu: 1. sa svoje strane. neosporno je da i dalje nema čvrstog stava da li ekonomski rast podstiče inflaciju ili inflacija podstiče stopu rasta . i pored toga kod ekonomista postoji velika kontraverznost u pogledu prirode i čvrstine veze između ove dve stope. kreće od 1-1. Međutim. odnosno da li više stope inflacije podstiču ili usporavaju rast. 259 . što je mnoge ekonomiste navelo na zaključak o visokoj koreiaciji stope rasta i inflacije. a koji bi. Kakvo je delovanje nivoa cena na stopu ekonomskog rasta? Naime. Statički modeli se sve više napuštaju. prema brojnim analizama.

nego razvoj uz jače izraženu inflaciju. plata i ostalih dohodaka smiri nestabilnost privrede. srednji stav. dovodi do ubrzanja ekonomskog rasta. zbog čega ga treba onemogućiti. dakle. 3.uporedna analiza. Macešić: Ekonomska stabilnost . Inflatorni proces je apsolutno. dovodeći do disproporcija i neravnoteža u procesu rasta. Poznato je da je lista protivnika i pristalica inflacije gotovo beskonačna. čime se sprečava eventualno nastajanje deflatornih faktora u privredi. Inflacija dovodi do povećanja stope i mase akumulacije. 4. 51 Interesantno je navesti da ovaj prvi pravac „protiv inflacije“ zastupaju i ekonomisti MMF. apsolutna prednost se daje privrednom razvoju u odnosu na monetarnu stabilnost. sasvim suprotni stavovi: da inflacija podstiče ekonomski rast. Inflacijom „naduvena“ tražnja dovodi do porasta ukupne potrošnje.2. Inflacija dovodi do prelivanja realne kupovne snage u korist akumulacije. Znači „da se realizacija robe odvija bez teškoća“ čime inflaciona novčana tražnja deluje 223 224 Upor. pre ili posle. Prema ovim shvatanjima razvoj u uslovima monetarne stabilnosti je „kvalitetniji“ i brži u odnosu na monetarnu stabilnost. da predstavlja njegovu „motornu snagu“ i da je stoga treba koristiti kao metod ekonomskog razvoja. BIGZ. odnosio rezimiraiti u nekoliko osnovnih stavova: 1. do usporavanja privrednog rasta. postoje i drugi. Prema ovim shvatanjima. izd. Postoji i „pomirljiv“. da inflacija. ima i svojih pozitivnih delovanja koje samo treba znati koristiti. „nužno zlo“. a to vodi rastu investicione potrošnje. To najbolje mogu ilustrovati stavovi koje su do pre nekoliko godina o ovim pitanjima iznosili vodeći svetski ekonomisti. 260 . 1974. mada se sva ta shvatanja mogu podeliti. sa svoje strane. Prema ovoj grupi shvatanja. 2.223 Pitanje da li inflatorni proces pozitivno ili negativno deluje na tempo ekonomskog razvoja ni do danas nije raščišćeno u ekonomskoj literaturi i teoriji. nasuprot realnom padu dohotka stanovništva. jer dovodi. bolje se opredeliti i za stagnantnu privredu bez inflacije. Isto tako i sovjetska teorija stoji na stanovištu da je inflacija štetna za ekonomski razvoj. Ovaj stav je za naša dalja istraživanja značajan. Obično se u prilog ovim shvatanjima navode sledeći argumenti: 1. uz izrazito negativno delovanje. Ekonomski razvoj jedne privrede daleko je uspešniji u uslovima monetarne nestabilnosti. Očito je uz prva dva stava prema inflaciji. str. prema ovim shvatanjima. redovno vodi privrednoj retardaciji. a to znači da se u navedeni stav ugrađuje i koncept deficitnog finansiranja razvoja. koja.224 2. Ona predstavlja posledicu loše vođene ekonomske politike. a u novije vreme i nemogućnosti državne intervencije da kontrolom cena. Inflacija. Inflacija je obavezni pratilac privrednog razvoja. štetan. bez izuzetaka. Beograd. Inflacija blokira ekonomski razvoj. pošto se ne može izbeći u procesu rasta.Da li viša stopa ekonomskog rasta vodi stabilnosti ili nestabilnosti privrednog sistema. koji su postali dominantni. Dž. Po ovim pitanjima ne postoji ni približno ujednačeno shvatanje u savremenoj ekonomskoj literaturi.

javlja enormno visok rast cena. 2. razmotrimo najpre delovanje cena na rast. finansiranje i ponašanje zaposlenosti. str. To je stanovište. Samo ovde se ne polazi od toga da je nemoguće odvojiti čistu od bruto inflacije. najveći broj savremenih ekonomista istupa sa stavom da stabilni nivo cena potpomaže privredni rast. prihvatila i Reganova administracija. (C. koja su po drugima znatno veća. ali po svojoj prirodi delovanja inflacija smanjuje štednju. 225 226 Dr M. L. Slabljenje novčanih stimulansa za produktivniji rad radnika vezano je za pad realne kupovne snage. dok u preduzeću osećaji slabe za ekonomske principe poslovanja. koja iznosi prosečno između 10 i 11%. stabilan nivo cena usporava privredni rast. Oni su kritikovali Reganovu antiinflacionu politiku kao politiku koja ja dovela do usporenog privrednog rasta američke privrede. Inflacija dovodi do pada produktivnosti rada. na njihovo delovanje. 1953. Beograd. Bruto inflacija stimulativno deluje na rast proizvodnje.na ubrzanje ekonomskog rasta. 1959. kada je rast cena postojao eksivan. uglavnom. Naime.226 Razlozi koji i pored navedenog stava odvraćaju mnoge ekonomiste od prihvatanja blage inflacije kao neophodne cene visoke stope rasta jesu sledeći: 1. 3. pođimo u istraživanju ovih funkcionalnih odnosa određenim redom. Stabilnost cena daje „podstreka štednji“. Kames: Inflation and Deflation. str. koja je inače „neophodna za formiranje kapitala i ekvipiranje brojnije snage sa sve efikasnijim oruđima i mašinama“. DELOVANJE INFLACIJE NA EKONOMSKI RAST Što se tiče pitanja kakvo je delovanje nivoa cena na stopu privrednog rasta. Veliki broj ekonomista se. Ovo je poseban argument u poslednjoj dekadi razvoja kada se. Pri tome je istaknuto i stanovište da rastući nivo cena (inflacija) podstiče privredni rast. o blagoj inflaciji. odnosno teško je utvrditi momenat. J. suprostavio tom stanovištu. dok se negativna. međutim. 2. Ćirović daje interesantan i sažet pregled shvatanja o delovanju inflacije na privredni rast (Dr M. kako je poznato. Pri tome se posebno želi naglasiti da se radi. New York. ali uz izmenjenu i pogrešnu strukturu proizvodnje.225 Ovde se neosporno polazi od prihvatanja samo „pozitivnih“ delovanja inflacije u privredi. 123) 261 . U tom smislu već se pokušava praviti razlika između bruto i neto čiste inflacije. uz sve veću stopu inflacije. No. u veći deo dohotka koji je usmeren u neproizvodnu i luksuznu potrošnju. što bi se moglo postaviti kao prvi negativan ekonomski efekat. 47-67). Po njima. a zatim delovanje stope rasta na cene. Ćirović: Problemi monetarne ekonomije. dok „čista“ inflacija ne dovodi do dopunskog rasta proizvodnje. ali su se rezultati pokazali suprotni očekivanju. ušteđena sredstva pretvaraju se u izvore za ekspanziju u pravcu stimulisanja privrednog rasta. Pošto inflacija „povećava štednju“ (posebno bogatih slojeva). The Encylopedia Americana. u potpunosti zapostavljaju.

Ali. nemoguće je na duži rok sprečiti razdvajanje monetarne i stvarne akumulacije. postoje ne samo različita. str. Trenutno ovaj pokušaj može biti uspešan u održavanju profitne stope. Visoki profiti navode preduzeća na proširivanje kapaciteta radi očekivanja i dobijanja novih profita. stanovništvo vrši stalni pritisak u pravcu povećanja realnog standarda do čega mora doći. ali to. predimenzionisanju kapaciteta. Inflacija. Prema tome. vodi neracionalnoj upotrebi tih fondova. jer postoji opasnost da se blaga inflacija pretvori u galopirajuću. već i potpuno dijametralno suprotna gledanja na delovanje stope inflacije na stopu ekonomskog rasta. odnosno lakom ulasku u investicije. br. Razume se da povećanje realne kupovne snage stanovništva znači. Istina. Inflacija znači preraspodelu realne kupovne snage obično na štetu stanovništva. smatra „kao monetarni poremećaj i pokušaj da se izbegnu posledice opadajuće profitne stope. poznato je. teško je računati sa stalno blagom inflacijom. bili gubici“. 262 . inflacija nam nudi samo kratkoročno rešenje za probleme kapitalističke krize prekomerne akumulacije“. povećava uvoz i stvara teškoće u bilansu plaćanja. što nema baš mnogo veze sa stopom ekonomskog rasta i privrednom aktivnošću. blaga inflacija stvarno ne mora neizbežno da se pretvori u galopirajuću inflaciju. Prema ovim stavovima. jer „ni jedan privredni sistem ne može da se održi ukoliko u njemu životni standard stanovništva permanentno i na dugi rok opada ili stagnira. Međutim. 5. To najbolje pokazuje posleratno iskustvo zapadnih zemalja. mere stabilizacije. odmah treba 227 Inflacija je vrlo složen proces. „knjigovodstveno iskrivljeni profiti“ dovode do veće investicione aktivnosti daleko iznad stvarnih mogućnosti i stvarne akumulacione sposobnosti privrede. S druge strane. 11. koje su rezultat protivrečnosti naraslih unutar stvarnog procesa akumulacije. što je redovna pojava u inflaciji. Međutim. Danas. dovodi do pada izvoza. ali u delu bližem marksističkoj orijentaciji. dakle tekuće potrošnje u korist akumulacije. inače. 6. do disproporcija i neracionalnosti u upotrebi kapitala. Jer. dakle. inflacija dovodi do neefikasnih investicija.4.227 U uslovima inflatorne privrede sve više dolazi do pojave „inflacionih očekivanja“ (budućeg rasta cena). pri čemu se posebno podstiče neefikasno upravljanje. (Elmar Altvater: Dvostruki karakter krize svetskog kapitalističkog sistema. odnosno stanju i strukturi monetarnih rezervi.Visoki profiti (dobit u inflaciji) omogućavaju preduzećima stvaranje unutrašnjih fondova za ekspanziju. 7. istovremeno. smanjenje realne kupovne snage akumulacionih fondova. pri čemu ove veličine treba u uslovima dinamičke prirode posmatrati u relativnom izrazu“. danas često neuspešne. Inflacija „stvara“ izvore za finansiranje privrednog rasta preko poznate „prisilne štednje“. što je česta pojava ukoliko se blagovremeno ne preduzmu adekvatne.1983. Socijalizam. Ona se u savremenoj građanskoj teoriji. obično. u uslovima inflacije „stvaraju se dohodi i tamb gde bi. Utoliko se može reći da inflacija ukazuje na tendenciju razdvajanja realnog od monetarnog procesa akumulacije kapitala. Svakako da ovde treba imati u vidu da blaga inflacija u jednoj zemlji deluje nepovoljno na plasman njenih proizvoda na inostrano tržište jedino pod uslovom da u tim drugim zemljama postoje stabilne cene ili da je stepen inflacije u tim zemljama niži nego stepen inflacije u datoj zemlji. Visoki. nemogućnosti realnog planiranja u socijalističkoj privredi. 1556).

7 2.8 4. 1988.4 -0.5 -0. 1989. 1991.3 3.6 15.4 2.75. 1984.3 1.23.00.72.godišnje stope rasta Italija 1980.0 0.23. OECD.8 3.8 2.24.4 19.7 1. a to vodi povećanju stope ekonomskog rasta. 1987.8 3.96.0 6.4 6.92.4 SAD Y -2.4 2. 1972.0 1. 263 .3 2. a sve manje adekvatna mera vrednosti proizvodnje ostalog robnog sveta.17.86.7 2. danas.33.79. odnosno relativna stabilnost.5 5.811.0 3.16.02.40.4 2.3 4.89.2 1. 1982. Moglo bi se zaključiti da razmišljanja idu u sledećem pravcu: visoki novčani dohodak (profit). Međutim.1 P 10.2 4.7 2. sve više se napušta politika stabilnih cena i stabilnosti novca po svaku cenu.7 2. dec. a stopa rasta pokazala tendenciju „malaksavanja“. 228 Y 3.0 3.7 3.6 4. pod stalnim pritiskom nacionalne ekonomske politike i filozofije razvoja po svaku cenu. jer u uslovima recesije kada popušta ukupna tražnja dolazi i do pada stope rasta.7 3.5 SR Nemačka YP 1.514. (simboli imaju sledeće značenje: Y -nacionalni dohodak.513. sve više odvojen od svog iskonskog „robnog“ oblika i stvarno pretvoren u čistu manipulisanu valutu.5 Švedska YP 1.213. što je velika slabost savremenih ekonomija.83.4 0.3 -0. u uslovima dirigovanog novca.52.412. dobićemo dosta interesantne odnose za neke razvijene zemlje. Paris.9 -0.7 2.7 Izvor: Economic Outlook.82.0 1.0 11.5 2.42.4 6.9 2.0 1. 2.25.5 2. Pod važećom filozofijom razvoja po svaku cenu i zahteva za visokim stopama rasta i pored navedenih teorijskih stavova. upravo se novac stavlja u pokret da bi se „stimulisao razvoj“. 1983.5 0.5 16.OUN i Main Economics Indicators. 1985.43.62. pozitivno deluje na privredni razvoj i produktivnost rada.02. dovodi i do povećanja investicija. koji ide s inflacionim pritiskom. novac postaje sredstvo razvoja.1 2. Ograničen. 1986.9 -1. u nacionalne okvire.43. 1981. preovlađuje gledanje da sprečavanje inflacije. Posmatrajući korelaciju stope rasta i stope inflacije u novijem periodu razvoja od 1970-1988.0 2. uglavnom.15.2 1. nominalni izrazi obično „pokrivaju“ takve odnose.7 2.8 3.2 10.4 Francuska YP 1.0 3.8 2. upravo u periodu kada je inflacija uzela maha.3 2.0 3.8 2.9 -1.0 -1.5 3.2 2. Veći broj suprotnih stavova i danas polazi od toga da je visina stope tražnje (generisana i inflacijom) uvek ekonomskog rasta.47.cene).5 0.1 2. Questionaires on National Accounts .7 P 20. zaposlenosti i drugih oblika dohodaka.310. To sve ukazuje na činjenicu da u uslovima savremenih novčanih sistema.0 5. br. dok teorija i dalje ostaje na poziciji da je treba očuvati.5 2.0 3.03.0 2.85. Novac danas postaje sve više sredstvo sui generis.6 1.5 9.2 1. 1990. PROMENE REALNOG DRUŠTVENOG PROIZVODA I INFLACIJA 228 . a često i pokrili određeni razvojni i strukturni problemi.5 3. 1971.0 0.1 4. uglavnom. P . 1990.59.5 3. godine.0 2.2 1.1 4. Navedeno se često „potkrepljuje“ argumentom da značajno povećanje nadnica može biti kompenzovano porastom produktivnosti rada koja se pri tome može očekivati u uslovima visoke stope porasta proizvodnje i investicija.istaći.

U godinama visoke stope inflacije postignuta je niska stopa privrednog rasta. Pre bi se moglo konstatovati da na stopu rasta presudan uticaj imaju drugi brojni.5. ukoliko se posmatra samo navedeni rdnos stope rasta i cena. Prema nekim istraživanjima u zemljama sa godišnjom stopom rasta od 2. uglavnom se zapaža suprotna situacija. Naprotiv. INFLACIJA I BRUTO DRUŠTVENIPROIZVOD . Sve ukazuje da je ova veza negativna. Naime u godinama u kojima je dolazilo do veće stope inflacije dolazilo je do pada realne stope rasta i obrnuto. uglavnom. od 3 -12% i to na način koji potvrđuje da je rast cena nezavisan od stope ekonomskog rasta. realni faktori u procesu razvoja (od oko 27 autonomnih faktora) u odnosu na čisto monetarni fenomen nestabilnosti. da nema dokaza koji bi navodili na zaključak da postoji neki pozitivan odnos između stope inflacije i stope rasta. u većini zemalja. posebno u navedenim godinama.Prema pregledu jasno se zapaža.ciklično dugoročno ponašanje – OECD(godišnje promene u %) Izvor: Obrada nedeljnika Mondo Eeonomico prema OECD-a Prognoze OECD-a Slika 84 Nema direktne veze između kretanja inflacije i privrednog rasta.5 . 264 .0% (a to je najveći broj zemalja u svetu) rast cena je.

u savremenim uslovima razvoja. Nasuprot tim. Maćešić: Ekonomska stabilnost.3. Naime. determinante stabilnosti. pod određenim ekonomskim uslovima privrednog razvoja jedne zemlje. Kaldor i dr. Takva ekonomska logika 229 230 231 D. odnosno ofklanjanju. posebno sistemom apsorbovanja inflacionih poremećaja između ponude i tražnje. To je poznata Robertsonova hipoteza koju su spremni da prihvate danas i drugi brojni ekonomisti. produktivnost. suprotnim i zaista ekstremnim stavovima. ipak. a ne stopa rasta kao takva. mada se za sada ne kaže mnogo o samoj prirodi tog uzajamnog delovanja (bar ne u onoj visini koja se može zapaziti). da bi se suzbila inflacija i osigurala stabilnost cena.: Income Determination in Open Inflation (Određivanje dohotka u uslovima otvorene inflacije). da li postoji neko delovanje stope rasta na cene i kakav je pravac tog uticaja. Tako D.). maj. Po njima već stopa rasta iznad 3% može da dovede do inflacije. Naime. Istina. statistika koja se odnosi i na celi posleratni period većine zemalja ne ukazuje na postojanje neke čvrste veze između stope inflacije i stope privrednog rasta. DELOVANJE EKONOMSKOG RASTA NA INFLATORNU NESTABILNOST Razmotrimo sada obrnut proces između uticaja ova dva agregata. sprečava proces rasta cena na unutrašnjem planu i njegovo eventualno prerastanje u hiperinflaciju. poznato je da je jedna grupa američkih ekonomista isticala da visoka stopa privrednog rasta dovodi do stabilnosti cena. Robertson229 smatra da sama ekspanzija predstavlja faktor koji reguliše inflaciju. Što se tiče suprotnog delovanja. dokazano je. čak i u uslovima kada su stope rasta niske. visoka stopa privrednog rasta dovodi do rastućih cena. dakle delovanja promena stope privrednog rasta na nivo cena. Videti: Holtzmanm F. Dž. N.230 Međutim. BIGZ. Brz rast. odnosno inflacije. investicije. To kao da ide u prilog tezi da su drugi ekonomski faktori (struktura razvoja. D. Druga grupa ekonomista je istakla suprotno gledište. dakle. uporedna analiza.231 U dosadašnjoj ekonomskoj „logici ponašanja“. str. izd. Pokušajmo to sagledati iz nekoliko podataka za čitav niz industrijski razvijenih zemalja. Review of Economics and Statistics. odnosno da ne postoji neposredna uzročna veza između privrednog rasta i nivoa cena. postoji neka veza između inflacije i stope rasta. odnosno nestabilnosti cena. Robertson. došlo se i do stanovišta da je privredni rast kompatibilan sa stabilnim cenama. Istraživanja inflacionih mehanizama pokazala su da. 55. što znači da se kao savremeni fenomen mora da podvrgne lečenju. 1950. 265 . Beograd. uvoz. u većini zemalja „inflacija koja isuviše dugo traje obično postaje eksplozivna“ dovodeći pre ili posle do otežavanja rasta. koji prate privredni rast. stopa rasta je morala biti znatno smanjena. 1973. ponuda i tražnja idr.

b) Pojava uskih grla proizvodnje. sada od prve odnosno mogućnosti zaposlenosti . privredni rast će. i pad cena. U tim uslovima. rasta i odnosno zaposlenosti. e) Novi odnos potrošnje i akumulacije. nedostatku ali da postoje stvarne akumulacije uslovi podpribegavaju kojim privredni deficitnom rast može (inflacionom) da utiče nastvaranju nivo cena.čak i otvorenim pribegavanjem deficitnom finansiranju razvoja.2%. Kako je teško. privredni rast ne mora neophodno dovesti do porasta cena. Predmet delovanja anthnflacionih mera monetarne i fiskalne politike stoga treba da budu ti ekonomski uslovi koji omogućavaju i takav privredni rast. Pojam „pune zaposlenosti“ ne znači da postotak nezaposlenosti iznosi nula. pre svega. Pošto se privredni rast u osnovi ostvaraje porastom kapaciteta. uz mera istovremeno stabilizacione opredeljenje politike. svakako.Nenamerno. proizvodnje i iskorišćenosti proizvodnih Pođimokapaciteta. dakle odsustva „gepa“ između proizvodnje i kapaciteta. 266 267 . redovno je stihijsko prelazila razvijanje u „drugiinflacije kvalitet“. da bi se smatralo da vlada puna zaposlenost radne snage. po pravilu. f) Izmena strukture potrošnje koja prati ekonomski rast idr. Mnogi savremeni ekonomisti smatraju (posebno u SAD) da je 5% nezaposlenih tolerantna granica. Economica. inflacije U situaciji kao metoda neiskorišćenihstope „podsticanja“ kapaciteta. da je najprihvatljivije odnosno zemljama na stanovište nižem stepenu da privredni razvoja koje rast. uz relativnu i tolerantnu stabilnost cena. je. akumulacije. porastom zaposlenosti i porastom produktivnosti. sama po sebi. ne dovodi do inflacije i dizanja cena. jer se potpalo pod uticaj filozofije o stimulativnom delovanju inflacije na rast. U situaciji. d) Preraspodela dohotka. Radi se često o tzv.za alivišu s punom stopusvešću ekonomskog o rasta. Kaldor: Economic Growth and the Problem of Inflation. podsticati rast cena ili inflaciju. c) Uvozna ograničenost i visok uvozni sadržaj reprodukcije (s pojavom uvozne inflacije). prihvatiti tezu o stimulativnom delovanju stope inflacije na stopu rasta. dakle. problem njihovog međuodnosa se može postaviti i ovde sa dva stajališta: 1. Britanija 7-8%).u Napuštao pojedinimse zemljama. i 232 233 N. U drugim zemljama taj tolerantan postotak je veći ili manji (npr. upravo. redovno zahtev kao za osiguranje rezultat stabilnosti neefikasnosti cena. da bi se delovanjem na njih osigurala visoka stopa rasta.233 Visoka stopa privrednog rasta. Prirodnoj stopi nezaposlenosti. nezaposlenih faktora proizvodnje. Jedan od najznačajnijih dragi tip se vezuje uslova za razvijanje. pa čak. porasta a u cena. a koji je često praćen pojavom strukturne inflacije naročito iz sledećih razloga: a) Disproporcija u razvoju. 1959. deluju određeni uslovi u kojima se odvija dati privredni rast. teorijski. pak pune zaposlenosti. Ne Prvi ulazeći oblikdetaljnije obično seupripisuje ovo pitanje. Svesno pothranjivanje inflacionih kretanja da bi se dao „podsticaj“ stopi rasta i formiranju kapitala.ponašanja 2. zemljama smatramo u razvoju.namernog proizvodnih korišćenja faktora. Tu. . neće dovesti sam po sebi do porasta cena ni u uslovima pune zaposlenosti.već odnos industrijalizovane između obima zemlje. Švedska 5. str. su sam pritisnute po sebi ne potrebama mora da ubrzanog dovede dorasta. bi privredni rast trebalo da potpomaže stabilnost.232negativnom delovanju inflacije u procesu rasta i na sam ekonomski rast. kada su u pitanju SAD. To ne znači da će u uslovima „pune zaposlenosti“ svaka stopa privrednog rasta dovesti do porasta cena. 216-226. V.

.

Beograd. Praveći razliku između inflacije i „inflacionističkog pritiska“ (koji je neizbežan pratilac velikog obima investicija i to u svim slučajevima kada ne postoje inostrana sredstva finansiranja. ali se inflacija kao proces mora onemogućiti. a D’ Lamber šire povezuje inflaciju stagnacije i „inflaciju privrednog rasta“ (D Lamber: Les Inflations and americans. usled zakonitog neuravnoteženog razvoja pojedinih sektora privrede i uvek postojećih uskih grla proizvodnje predstavlja njegov prirodni zakon. koji istražuju savremene fenomene i delovanje inflacije u procesu deficitaog finansiranja u privredi. Institut za međunarodnu politiku. istražujući inflaciju tražnje izazvanu deficitnim finansiranjem. Inflacionistički pritisak se teško može izbeći. Stavovi ekonomista prema inflaciji kao metodu finansiranja investicija u zemljama u razvoju su različiti. 1950). je neprihvatljiv. 268 . ukazujući na to da ona u savremenimg uslovima nerazvijenih zemalja. za sada brojni autori. Hiyschman prvi posmatra inflaciju kao fenomen svojstven ubrzanom razvoju. Istina. MOGUĆNOSTI INFLATORNOG FINANSIRANJA I danas veliki deo teoretičara. 1966. postoje i drugi. koja mogu ublažavajuće delovati u pravcu da se „inflacionistički pritisak“ ne razvije u otvorenu inflaciju“). Prema istom 234 A.GLAVA PETA INFLACIONO FINANSIRANJE I PODSTICANJE PRIVREDNE AKTIVNOSTI 1. izd. Za visokorazvijene zemlje ovaj metod finansiranja. sigurno je da je teorija i politika stabilizacije različito postavljena prema jednom i drugom fenomenu. videli smo. koji ne prihvataju inflaciju kao metod finansiranja razvoja. Nasuprot tome Dudley Seers (Inflation and Growth) daje širu interpretaciju na bazi istraživanja latino-američkih zemalja. Savić: Javne finansije u zemljama u razvoju. dok veliki broj zemalja u razvoju pribegava mu kao metodi „stvaranja“ akumulacije. Navedeno prema dr V. vidi jedan od metoda „prinudne štednje“. Paris. S. uglavnom.234 Inflacija kao metod finansiranja ekonomskog razvoja u studijama UN definise se kao „nedobrovoljan metod finansiranja ekonomskog razvoja kojim ekonomski sistem nastoji da zbog nepostojanja izgradnje politike neinflacione prirode redukuje efektivnu tražnju do visine raspoloživih realnih sredstava. jer je vezan za politiku brzog rasta i visoke investicije.

manje su razvijeni ili uopšte nisu razvijeni.236 Japan je u poslednjim godinama. op. Njihova proizvodnja manje elastična na promene monetarnog rasta i druge stimulanse stope rasta. s. Neki ekonomisti polaze od toga da je umerena inflacija istorijski potreban oblik „prinudne štednje“ za stvaranje dopunske akumulacije u savremenim uslovima razvoja zemalja u razvoju. Reakcije na izmene deviznih prilika su veće i opasnost od bekstva kapitala je veća. 3. nego u industrijski razvijenim zemljama i ne može se povećati da bi se zadovoljio pritisak rastuće novčane tražnje. Bankarski mehanizam je potpuno nerazvijen. cit. instramenti i mehanizmi potrebni za kontrolu inflacije. Navedeno prema V. Book Comp. Poznato je da je hiperinflacija u Čileu i Boliviji imala razorno delovanje na proizvodnju i ekonomski rast. Savić. ona je nepoželjna. a i stepen monetizacije privrede je daleko manji ili nerazvijen. Finansijski mehanizam i finansijsko tržište su nerazvijeni. 28. 6. New York. Istovremeno Argentina sa približno istom stopom inflacije. Ovo se posebno odnosi na vreme kada se privreda nalazi u početnoj fazi industrijalizacije i kada se radi istovremeno o tipu kontrolisane i blage inflacije. Mc Graw Hill. U ovim privredama redovno se javlja „platno-bilansna barijera“ koja onemogućava širu primenu politike finansiranja porastom svih fondova preko dodatnog uvoza.stavu. uz stopu inflacije od 10-24%. str. Mnogi autori ističu pozitivno delovanje „prinudne štednje“ formirane inflacijom. Turska sa stopom inflacije od 7% godišnje ostvaruje stopu ekonomskog rasta od 6. što je veoma složeno. Poverenje u monetarnu stabilnost i njene institucije su slabije. 2. 5. Mere. odnosno za njeno savladavanje.5 %. Posebna opasnost od inflacije u zemljama u razvoju proizilazi od činjenica da je: 1. „Dobro dozirana monetarna ekspanzija može poslužiti ne samo kao metoda finansiranja investicija. 1960. 174. 269 . nego kao i metoda razvijanja inercije i otklanjanja neke stagnantne i pretežno neutralne privrede“. u procesu ekonomskog rasta. dovodi do nastajanja opšte neefikasnosti proizvodnje. Inflacija se pokazala u više slučajeva kao poražavajuća.235 Osnovno pitanje koje se nameće jeste veća ili manja mogućnost utvrđivanja granice kada prinudna štednja inflacijom počinje remetiti proizvodni proces. utvrditi zbog delovanja brojnih faktora. Suprotno tome u Brazilu stopa inflacije od 30% godišnje nije ograničavala stopu rasta od 5. Bronfenbrener se zalaže za 235 236 Alvin Hansen: Economic Issues of the 1960.5%. jer je gotovo nemoguće sprečiti prerastanje primarne inflacije ili „inflacionistički pritisak“ u pravu ili otvorenu (vrlo izraženu) inflaciju. što uz veću destimulaciju inostranih investicija i priliva kapitala. 8.. dakle brz ekonomski razvoj. ostvarivao stopu rasta od 6-9%. već znatno nižu. U tom smislu. 7. možda i nemoguće. 4. dakle veoma brz ekonomski razvoj. kao opšti metod finansiranja razvoja. str. Destimulacija domaće štednje je veća nego u razvijenim privredama. nije zabeležila takvu stopu rasta.

U većini njih postoji tendencija da investicije idu prema spekulativnom nagomilavanju zaliha. izaziva povećanje proizvodnje i bolje korišćenje kapaciteta. 101.. Dalji porast kupovnih fondova prouzrokovaće porast cena. Tako B.238 Danas je teorija manje spremna da prihvati postojanje „iluzije novca“ i u ovim zemljama („iluzija novčanog vela“). bez izazivanja odgovarajućih smanjenja u drugim sektorima. sa svoje strane. a ne prema osnivanju ili proširenju novih preduzeća.239 Pod određenim. ako je ona u mogućnosti da reguliše privatne investicije. čineći ovu spekulaciju privlačnijom. 2. Investiciona ekspanzija povećava zaposlenost. suočavaju se sa stalno rastućom cenom i troškovima proizvodnje. Higins kaže: „I kontrolisane inflacije. B. Higins ističe da može biti mesta inflacionom finansiranju ekonomskog razvoja. nezavisno od budžeta. Land Economics. U razvijenim kapitalističkim zemljama danas postoje u toku depresije znatni neiskorišćeni proizvodni potencijali i nezaposlena radna snaga. Štaviše. koliko zbog nedostatka uvoznog reproduktivnog materijala i disproporcija u proizvodnoj strukturi. koje se preporučuju. što će omogućiti državi da poveća nadnice i cene kapitalnih dobara u jednom sektora. Ovde hronično postoje neiskorišćeni industrijski kapaciteti i nezaposlena radna snaga.237 U tom pravcu ističe se nekoliko pozitivnih oblika delovanja deficitnog finansiranja. ali „oni su neiskorišćeni ne toliko zbog nedostatka tražnje. 270 . str. 464. što je zamenjeno teorijom inflatornih očekivanja i anticipiranog rasta i nadnica i drugih oblika dohodaka. koja preovladava u proizvodnoj i potrošnoj strukturi nedovoljno razvijenih zemalja. 1953. jer podstiče radnike na intenzivniji rad.109. Higins. Fabrike. Institut za međunarodnu politiku i privredu Jugoslavije. a to znači sledeće: „Ako država preuzme na sebe veliki deo programa ekonomskog razvoja. veoma brzo dovodi industrijsku proizvodnju do gornje granice-proizvodnje. 210 Izvor: V. Inflacija u prvoj fazi stvara „iluziju novca“ koja povoljno utiče na porast proizvodnje. Danas se sve više pokazuje velika rezervisanost prema inflaciji kao metodu finansiranja ekonomskog razvoja. što otežava probleme platnog bilansa. a to. Situacija je u tom pogledu drugačija u nerazvijenim zemljama. veoma specifičnim uslovima. čije su cene određene na spoljnjem tržištu. sprečavajući nepoželjnu alokaciju privatnog kapitala i zahtevajući da se privatna preduzeća prilagode programu 237 238 239 Bronfenbrener Martin: The Night Cost of Economic Development. izd. čak i u uslovima umerene inflacije. ukoliko ona taj deo programa efikasno ostvaruje.„optimalan stepen inflacije. pa i najmanji porast potražnje. uz slabe mogućnosti poljoprivredne proizvodnje. cit. Savić: Javne finansije u zemljama u razvoju. od velike su štete za nerazvijene zemlje. postaju nerantabilne u periodu niskih cena. One time postaju sve više nerentabilne. Olakšanje realizacije sredstava prema potrebama razvoja. op. ističući pre svega sva njena pozitivna delovanja“. str. VII.. Stalno rastući nivo cena jača tu tendenciju. čak i uz opadajuće realne nadnice. eksportne industrije. jer su kratkoročne mogućnosti povećanja proizvodnje iscrpljene“. koje su podignute u periodu visokih troškova. sgr. 1.

realizaciji dugoročnog ekonomskog programa koji dolazi u prvi plan. restriktivnoj sterlinga. u svimplanskoj zemljama radi se o i novimdok robnim tržištu. posebno u uslovima kada privredna tražnja tehnike proizvodnje.bez obzira razvoja. ovde se opravdano postavlja čega danas faktori vezani za pojedinačne investicije). jeste da je takva država sigurno u stanju da upravlja neuravnoteženom privredom i da finansira svoj razvoj bez pribegavanja deficitnom finansiranju. March. inflatornom pritisku a zatim podržavanje u stanju da spreči politike kumulativan kamatne stope porasti cena sl. Tek se do sada pokazalo kao efikasno sredstvo takve Deficitno investicijefinansiranje ne bi izazvale inflaciju.3%. društveni rastkada od 8.nedovoljno Styles navodi kao primer za povećanje ekonomskog rasta i modernizacije privrede. se danas u uz većem brojuautonomnih privreda (osim Japana i SAD) investicije. Ovim se deficitno finansiranje uključuje. pre svega.javnog drugimsektora. DEFICITNO FINANSIRANJE. Cariegic Endoyment for International Prace. poslužimo izrazom prof. i M2 za 77. u sistem emisije primarnog novca „ugrađen“ je kanal deficitnog Samo radi odnosa u deficitnom uzećemo nekoliko finansiranja onogilustracije trenutka kada je kao jedan od finansiranju. a to znači investicije koje će relativno brzo dati nove proizvode za tržište (povećavajući ponudu robnih fondova). cena idr.31. primenjuju deficitno finansiranje. Inflacijainvesticije. se pitanje: kako bi delovalo takvoproizvod deficitnopokazuje finansiranje bi seMpreusmerilo s Japan je u istom periodu imao deficit) odnose:ili društveni M1 finansiranja .. svetskog Švedska. E.deviznih Tako je irezervi. sigurno je. u Kanadi društveni proizvod uvećan od 1973-1977.240 Daleko sigurniji put. U robno-novčanih.9%novca.postoji jak argument za inflatorno finansiranje“. snižavaju cene plafoniranjem mnogih proizvoda. jeg se kao restrikcija bitan element (oslonjenih direktno na centralnu banku).9% i M2 .8% (po stalnim cenama). predstavljaju realnu akumulaciju. tom slučaju. Postoje i druga slična shvatanja koja problemu inflacionog finansiranja i 2. kreće po godišnjim stopama od preko deset odsto. bilo kroz Paralelno s tim. i rentabilnosti ukoliko je. izabrana promena Time je ex ante onemogućeno paralelno kretanje za 12. Velika Britanija u istomkratkog perioduroka pokazuje rast društvenog proizvoda od projekata relativno izgradnje. 272 240 B. po njegovom mišljenju. finansiranje sredstvima koja ne pokaže tendenciju oštrog pada. rečima. 288-239. radilo bi se samo o anticipovanom obliku akumulacije koji bi dao odgovarajuće je plastičnija ukoliko se. Javna racionisanjem preduzeća potrošnje. International Consiliation. milijardika f.3%.13. Uzmimo. a to znači daljeg zadržavanja niskih stopa rasta i visoke nezaposlenosti rada i instalisanih kapaciteta. da podržava stvaranje javnih rashoda. i pored zaokreta u monetarnoj politici u efekteSlika pre stvarne akumulacije. rastom zaposlenost pribegavala ovom davnouisprobanom oblikupraćeno emisije. dve poslednje u svim razvijenim privredama (a uu Jugoslaviji jošodod6. DrugogJapan. brzih efekata u dohotku 0. New York. bilo kroz sistem budžetskog deficita. druge strane.Italija ili da se idr).(identičan na način je naslučaj koji sui urazvijene dragim razvijenim zemlje vodile zemljama. Restriktivna monetarna politika i politika visoke kamatne stope. godini godine) monetarnoj politici novca i visokih kamatnih na f.45%. u istom periodu.2%. osim ovih izuzetaka. voditi ozbiljnom porastu ucena. ukoliko što dovodi može do smanjenja da kontroliše strukturu i obim budžetskih prihoda uvoza.7 1979. ili oko 25%i kapitala. je M1fondovima povećan zana 65. pri čemu deficitno finansiranje i javni dug postaju važnipitanje: faktorizbog tog programa (a sve sve zemlje manje Međutim. sigurno će pre ili posle. bile u teškoj situaciji došlo je do snižavanja poreza uz uvsfenje supsidija. slabljenja sklonosti investiranju. No 520.godine na primer. Uzroci deficita stvaranjai javnog deficitaduga su u mnogih poslednjim godinama.onda . novčana masa (M1)i za 37. ali ograničenih kako po obimu tako i po prirodi.stalnim U granama koje su javnog duga za njegovo pokriće. pre svega. Opšta zaduženost javnog sektora pri tome dostižestopa 12 mlrd tržištu novca paralelno prikaže visina budžetskih st. Dakle. Nemačka. tome štorazvijenih je država zemalja u perioduu ekonomske krize u napora da podrži opštu tražnju i Narastanje budžetskih deficita svim privredama. sa političke strane. Higins: Wilfred Malenbaum: Finansing Economic Development. sS deficitom budžeta. 271 . Međutim. Tako npr. ali zato dosta efikasno u programe unapređenja poljoprivrede ili sitne industrije uvođenjem modernije podržavanju opšte tražnje u privredi. 1955. I POKRETANJE PRIVREDNOG RAZVOJA Pri TRAŽNJE tome se obično konstatuje da bi bilo moguće zamisliti posebne okolnosti kada bi bilo moguće deficitno finansiranje potpuno brižljivo odabranih projekata. u jednoj privredi neumerenoj kreditnoj ekspanziji u godinama stagnacije i visoke nezaposlenosti.8% i M2 finansiranja države (budžetski eksterneproizvod privrede. ukoliko je ona u stanju da upravlja „ neuravnoteženom privredom“ . ELASTIČNOST samoj inflaciji pristupaju. dovode do daljeg zadržavanja industrijske proizvodnje na vrlo niskom nivou. Britanije 1976.3% 1 17.ovo država opetsposobna dovodi dodavećih sprovodi dotacija programsektora javnom razvoja. dolazi do sve bržegstvarnih porasta „potreba novčane mase svim privredama sistem emisije bankarskih kredita (iznad proizvodnje i prometa“). Deficitno Paralelno s tim se iokreće politikau visoke i monetarnih finansiranje se uvodi osnovi odnosukamatne na ranijastope načela. na sistem -proizvodnih 51. stvarnost je savremenih kapitalističkih privreda. u toku Z. odnosa unutar anacionalne privrede emisije Postavlja SAD. Galbraita. kanala finansiranja primarne emisije razvijenih zemalja. akonajenjihovu uprkos rentabilnost. p. budžetski deficit V. što sve skupa nije dovoljno da seprivatne obuzda deficitnog finansiranja javlja državna politika cena koja treba da stimuliše proces inflacije.6%.8% i MU2 za 41%. svoje ratne posebno privrede SAD. bruto nacionalnog proizvoda zemlje. rata .

.

6 86 4. godinu (Izvor: Bundusminiatrium der Finanzeit.3 -2. 10.0 13.0 25.6 2.7 11.4 4.4 -10. Brit.0 27.2 21.0 6. Britanija Italija Japan Švedska Švajcarska 1978.6 5.6 15. 1982.3 3.0 16.0 23.8 3.9 -10.2 -9.6 0.2 -7.6 7.iznosi u mlrd Sfrs Budžetski deficit u % od BNT državnih izdataka SR Nemačka Austrija Belgija SAD V.2 3. 273 .1 -0.2 -1.8 -2.4 -2.6 -3.3 16.9 2.9 -13.0 8. REALNI I FINANSIJSKI INDIKATORI RAZVIJENIH KAPITALISTIČKIH DRŽAVA .8 3.3 15.4 -0.2 2.6 2.0 59.0 94.0 -3.0 13. 23.8 88 89 15.0 2.0 4.5 22.5 16.2 4.6 Podaci za 1981.0 29.0 Inflacija 1979.1 -0.0 11.7 9.0 2.9 -9.2 8.1 2.3 -2.8 89 7585 86 87 2.5 -9.7 3.7 15.1 3.5 17.4 -1.1 -1.0 Stanje duga krajem 1982.0 22.8 -2.Postepeno popuštanje monetarnih „kočnica“ i snižavanje kamatnih stopa je politika koju već postepeno godinu-dve sprovode vodeće kapitalističke zemlje. 1982.3 19.5 8.4 -2.5 -3.2 -3.8 6.2 -3.4 4.4 1.9 -3.učešće u društvenom proizvodu Realni rast druš.7 18.5 15.2 22.2 2.0 8.4 -2.4 -0.9 16. Nemač.2 -1.8 4. of.0 37.63 17.3 2.5 -3.1 -0.9 1.1 -0.9 17.8 Izvor: World Economic Outlook IFS: october 1988.9 -6.3 13.0 -0.0 71.8 -0.0 40.4 14. 1982.7 4.9 -2.2 -2.6 -3.9 -1. Deficit javnog sektora Bilans plaćanja investicija 7585 86 87 88 89 7585 3.2 0.3 6.0 2.9 -5. u % BNP 38.2 4.4 -2.0 19.6 2.8 17.4 -2.4 -2.9 -2.8 17.0 48.3 17.8 -2.8 5.6 0.9 -0.0 51.0 24.2 -1.4 -0. Z.0 23.5 -1. DRŽAVNI BUDŽETSKI DEFICIT I JAVNI DUG .2 5.9 17.0 4.8 -4.5 -4. -33 -3.5 -1. Bern) Osnovni problem se danas sve više prenosi na platno-bilansnu neravnotežu privrede i visinu deficitnog finansiranja po kojoj se ne bi javila opasnost od prerastanja primarne u otvorenu ili sekundarnu inflaciju.5 -0.0 -0.8 -3.6 88 2.0 3.5 4.1 16.8 0.1 17.0 17.1 2.3 -0.0 -2.0 -0.8 3.0 -0.4 -14.5 -4.0 0. 1979.4 88 89 7585 Stopa privatnih investicija 1.3 4.0 -11.3 18.2 2.3 17.7 6. Italija V.6 2.1 -1.0 2. Bundcsaml fur Statistik.0 10.1 2.8 16.9 -1.3 -0.0 2.7 -1.4 -6.2 4.5 17.5 17.3 1.5 17.7 25.0 25.6 16.3 87 3.5 -2.0 11.7 -2.0 3.9 3.4 4.8 17.7 -2.5 86 87 -3. proizvoda Kanada SAD Japan Franc.8 2.9 26.4 -10.5 -11.0 70.5 16.

ovde glavni izvor problema nije nedovoljna efektivna potražnja. Kao jedan od odgovora na to je monetaristička teza (M.V: Rao: Investment.da se deficitno finansiranje ne može analogijom sa razvijenim privredama i u zemljama u razvoju koristiti kao efikasan metod za veštačko izazivanje spontane ekspanzije investicija (redovno u slučaju kada privatne investicije pokazuju tendenciju pada) i na taj način kao sredstvo za rešenje problema nezaposlenosti ili nedovoljne zaposlenosti. 274 275 .Pored To znači toga. . transfernih davanja. Friedman) o konstantnoj dugoročnoj stopi monetarnog rasta. 1952. nego i ljudskog faktora u širem smislu (stručna sprema.242 Međutim. Na taj način deficitno finansiranje ne mora. dapermanentno se inflaciono visoki (deficitarno) nivo potrošnje finansiranje u svim kaomodernim metod privrednog zemljama razvoja stvarno velikim delom derogira ne možekejnzijansku a priori odbaciti teoriju „čak građenu ni sa gledišta za krizno-deflatornu eventualnih većih situaciju političkiha implikacija ponude. United Nations. već u povećanju cena. kada nedostatak tražnje u odnosu na raspoložive proizvodne kapacitete dovodi do kumulativnog opadanja proizvodnje. koje kejnzijanska teorija nije mogla ni pretpostaviti. Ondian Economic Review. New York. osnovni faktori biti udaleko modelovanju veće nego cena političke opasnosti (pod delovanjem od inflacije. danas u razvijenim privredama postoji neiskorišćenost kapitala i rada ne samo vezano za kriznu fazu. Akcelerator koji nastaje u zemljama u razvoju najpre dovodi do sukcesivnog povećanja cena.ukazati međunarodnih na tezu outicaja kojoj idr. Febrary. a sam proces inflacije nastaje i razvija se znatno pre nego što je doveo do povećanja zaposlenosti i povećanja proizvodnje. već kao stalan problem. osnovna karakteristika problema nezaposlenosti u razvijenim zemljama je da se javlja u doba depresije. oprerna). III. ECAFE: Some Financial Aspects of Development Programes in ASIAN Countries. neće dovesti do multiplikovanog (sekundarnog). Mada taj tip nezaposlenosti nije nepoznat ni u nerazvijenim zemljama. Ovo.). Income and Multiplicator in Underedeveloped Economy. 1953. dohodaka i tražnje. Istina. opšteg porasta dohotka. jer političke ukazuje opasnosti na činjenicu od dopuštanja da su agregatni jednoj odnosi privredii da tražnje ponude stagnira prestali mogu. kao u prethodnoj (kejnzijanskoj) teoriji da primarne efekte daje na planu zaposlenosti i stope rasta.K. pod čim se podrazumeva ne samo nedostatak materijalnog faktora (postrojenja. treba cena. No 1-2. Dokazana neelastičnost nadnica i cena odražava relativno visok nivo investicija i ukupne potrošnje. nije primenjiva danas u potpuno izmenjenim uslovima i strukturi kapitalističke privrede. Naprotiv. Vidi: World Economic Sarvey 1951. izvežbanost radne snage itd. on će dovesti do porasta cena poljoprivrednih proizvoda i dohodaka poljoprivrednih proizvođača. se ranije što je mnogo poznato diskutovalo i nema potrebe i koju da se na su kejnzijanci tome ovde duže osporavali zadržavamo. kako ga preporučuje kejnzijanska teorija. 241 242 243 United Nations. monopolskog određivanja Takođe.243 Pod takvim okolnostima. već neadekvatni proizvodni kapaciteti.). Economic Bulleting for Asia and the For East. s dugoročnije vođenom „politikom jevtinog novca“. pre svega. proizvodnje i zaposlenosti u poljoprivredi i industriji potrošne robe. tehnologija. ali neće imati odraz na dugoročni rast privrede. primarni porast investicija i dohodaka izazvan deficitnim finansiranjem. istovremeno. sistem deficitnog finansiranja.“ državnog 241 intervencionizma. U razvijenim zemljama pritisak preterane tražnje javlja se tek onda kada se svi proizvodni faktori iskorišćavaju. prema kojima je početni porast tražnje prvenstveno i bio usmeren. Dr V. Vol. u raspodeli. Zbog toga.1932. daupostoje izvesnim kaoslučajevima. iz razloga monopolističke strukture privrede kapitalističkih zemalja. s druge strane.

.

apsolutaog DEVIZNI KURS I PLATNI na materijalnu proizvodnju. u svetu. ali je njegov relativan BILANS pad redovna pojava (u odnosu 2. koje zbog novčane efektivne tražnje apsorbuje sve ponuđene robne fondove (i po višim cenama) nego ih realizovati na nesigurnim INFLACIJA I PLATNI BILANS inostranim tržištima. štonegativnih je. INFLACIJA fluktuirajući devizni kurs. tako da dolazi do pojave delovanja negativnog spoljnotrgovinskog multiplikatora. da li je smanjenje kursa domaće valute jednako. Ukoliko i uz postojanje stope inflacije -suficita u platnog bilansa. se oseća preko delovanja monetarne rezerve koje mogu dugobilans. uŠESTA odnosu na cene i troškove na inostranom tržištu.intervencijama iz monetarnih rezervi (međutim. često i uz gubitak (zbog neadekvatnog. povećanja troškova proizvodnje u odnosu na inostranstvo. Lakše je robu i usluge realizovati na domaćem tržištu. opadanja izvoznih sposobnosti. može se sprečiti da se višak domaće novčane tražnje prebacuje na inostrana tržišta. u krajnjem slučaju. inflacionisane novčane tražnje na izvoz i uvoz. ukursa slučaju da postoji Istina. ali će to tada značiti njihovo zadržavanje u domaćoj privredi uz dodatai pritisak na domaće tržište. Nasuprot ograničavajućem delovanju na izvoz. Ukoliko u zemlji postoji veća novčana tražnja praćena većim rastom cena u odnosu na cene u privredama -partoerima inflacijom pogođene ekonomije. odnosu na zemlje glavne spoljnotrgovinske partnere.inflacija ćevremena dovesti do pojave deviznog deficita. eventualno. c) relativno više domaće ceneGLAVA i troškovi. li je stopa cene i troškovi nacionalnih privreda sudolazi u sistemu otvorenih ekonomija povezani devalvacije ravna stopi inflacije (čime do izjednačenja ili alijenacije cena sa svetskim tržištima. konkurentski 276 277 . li je promena deviznog kursa automatska i blagovremena. uglavnom. Opadanje izvoza je veće od promena nacionalnog dohotka. s promenama cena na domaćem tržištu. potcenjenog deviznog kursa). postavlja se pitanje: da li je uz delovanje inflacije došlo i do promene deviznog kursa? I. inflacija dovodi do podsticanja uvoza. želi da održava kurs stabilnim prelazakga u štititi deficit. Inflacija. dolazisudoefekti negativnih efekata i u platnom bilansu. da izdrže takav pritisak i odliv). Izvoz u inflacijom pogođenoj privredi opada. Pritisakfluktuirajućeg na uvoz se generiše iz nekoliko efekata: U slučaju postojanja deviznog kursa. dolazi do smanjenja izvoznih viškova. inflacija dovodi do smanjenja ili nestanka suficita i. Dakle. svim privredama ima negativno na platnidabilans. postavlja se pitanje promene i koliko je vreme deficit . poskupljenja izvozne robe za inostranog kupca. danas a) domaća novčana tražnja. da li je devalvaciona stopa veća od stope inflacije (uvoza i izvoza) na trgovinski bilans. stanje rezervi. uglavnom. postoje brojne varijante fluktuirajućih kurseva). ne isplati. koja je u inflaciji nabujala i koja se kreće slučaj u svim zemljama (bez obzira na varijante i upravljanje fluktuacijama kursa iznad rastairobnih fondova. Ukoliko je u platnom bilansu kada promene deviznog kursa nedovoljni? postojala ravnoteža . ne mora da dođe do pada izvoza. ne postoje takve moraće Delovanje inflacije na platni uglavnom. dok se izvoz.deo b) nezadovoljene novčane tražnje vrši pritisak na stranim tržištima dovodeći do pritiska na uvoz. uz generisanje daljeg inflatornog rasta cena. uglavnom. ima negativan odraz na izvoz. dovode do stimulacije uvoza jeftmije inostrane robe. tako da se delovanje inflacije automatski prenosi preko cena na domaćem i svetskom tržištu). ukoliko je devizni Inflacija u (devalvacija). uvođenjem administrativne kontrole uvoza. Negativna delovanja inflacije na izvoz i stimulativna delovanja na uvoz različito se osećaju u privredi koja ima fiksni devizni kurs i u privredi koja ima 1. Domaće kurs promenjen postavlja se pitanjedelovanje u kom postotku.fluktuiranja).). I PLATNI BILANS U privredi koja ima fiksmi devizni kurs (danas. i uvođenjem devizne kontrole uopšte. taj deficit proširi. i uz brojne državne intervencije i stimulacije izvoznicima. što. nivo razvoja privrede idr. veće ili manje od promene cena? Ukoliko je smanjenje kursa jednako porastu cena. deluje istovremeno u sva tri pravca. dalje.inflacija ima tendenciju da zemlja. promenu nacionalnog dohotka. a negativnim promenama trgovinskom (anticipirana devalvacija) i da li je devalvaciona stopa manja odustope inflacije. Istina. pritiska domaće tržištesedovodeći do da određivanjem gornje donje granice postavlja i ovde pitanje: porasta cena. dok uviše slučaju postojanja zakašnjenja u reagovanju.

.

gubljenja poverenja u domaći novac. značaj zemlje u svetskoj trgovini rezervama valuta. 244 Inflacija ima različito delovanje na platni bilans svake privrede. izbegavanje domaćeg novca. konkurentski položaj domaće privrede se popravlja i. su dosta prisutni u inflacionim privredama. kao što su preraspodela efekata uvoza i izvoza u privredi na grane i područja jedne zemlje. zatim ponašanje inflacije u drugim zemljama. uvozni sadržaj proizvodnje uvozni sadržaj izvoza i dr.). suprotno tome. čime se delimično „izoluje“ domaća privreda u odnosu na svetsko tržište. uz beg u stabilmp inostrami novac. ukoliko je promena deviznog kursa veća (padanje kursa domaće valute) od porasta cena. inflacija nepovoljno deluje na platno-bilansne odnose. 278 . odnosno učešće uvoza i izvoza u ukupnom nacionalnom dohotku). Inflacija ima i neka „dodatna“ negativna delovanja na platni bilans. zemlje pogođene inflacijom. dok se u drugim uslovima zemlja može odlučiti za devalvaciju. Tako u privredama u kojima postoji hronični i veliki deficit platnog bilansa (bazna ili fundamentalna neravnoteža) ona je primorana da sprovede devizna ograničenja i deviznu kontrolu. glavnim trgovinskim partnerima.244 Izvoz kapitala u drage zemlje i konverzije u čvrste valute. mogućnost ili nemogućnost bržeg obuzdavanja ili kontrole inflacije. pri manjoj promeni kursa domaćeg novca u odnosu na porast cena. navešćemo samo najvažnije: granične ili ukupne sklonosti uvozu i izvozu (koji deo povećanog dohotka će se od svake jedinice dohotka povećati -uvoz ili izvoz. a sve to dbvodi do dodamog opterećenja platnog bilansa. Ovo zavisi od nekoliko faktora.položaj zemlje na svetskom tržištu se ne menja. U svakom slučaju.

OSMI DEO EKONOMSKI RAST I POSLOVNI CIKLUSI .

.

ekonomske politike otkloni cikličneufluktuacije. u pogledu prirode. što je donedavno se nisu pojavljivale dubokeikrize i nezaposlenost. kao vodiloSve ublažavanju cikličnih kolebanja. zaposlenosti. 245 Ovde se radi o razvijenim državnim rashodima u duhu kejnzijanske teorije. se razvijaju nova kriza i ciklična kretanja ciklusa („Dadrugačijih li je zastareo ekonomski kapitalističke one se lične danaspotrošnje različito uodražavaju strakturnoj i monetarnoj S druge privrede. društvenom proizvodu.Kapitalizmu su imanentna ciklična kretanja i po tom obliku ova privreda jedino i može da se kreće. Ovde treba imati u vidu sledeće nove faktore: 1. Toone je dovelo do shvatanja da je „ciklus ona 1929-33. Radi se o značajnim oscilacijama u proizvodnji. izuzetno značajan faktor u ekonomskim i drugim Dugi period visokih stopaodnosima. bez obzira na vrlo razvijenu anticikličnu ekonomsku politiku iEKONOMIJI državnoPRIVREDNI CIKLUSI U SAVREMENOJ monopolističko regulisanje privrede.). a teorija ciklusa i ciklične neravnoteže manje značajna. kao i primene anticiklične ekonomske politike. što se posebno oseća posle 1960-tih godina. nadnica. 3. posle rata kapitalistička privreda se krećesada stabilno i uz visoke stope rasta. godine. profita. Mali je broj shvatanja da su posle Drugog svetskog rata ciklusi kao ranije. novca. GLAVAkoličini PRVA zaliha. kejnzijanskim metodama anticikličnog regulisanja i stimulisanja rasta i odnosno više granska. njihovog karaktera. posebno njegovog dotle su se druge borile sa problemom nezaposlenosti (Italija. fiskalna politika. zaposlenosti. promene oblika ciklusa. ciklične oscilacije kapitalističkih privredastavovi (kao nestali. Drugi krug zemalja su zemlje u razvoju velike napore izmenu ciklički. širenje monopola i oligopola i dr. Oštri zaokreti u kretanju industrijske proizvodnje i drugih makroagregata prisutni su i dalje. kao i drugih makroagregata. a da se pri tome ne ugrozi 1. već da li se ciklus odvija i dalje kao nekada. već polazi sve više od analize ciklusa u pojedinim privredama. istovremeno. zemlje Beneluksa idr. 245 i 4. kojai je u stanju da proizvodnje svojim merama razvijeni državni intervencionizam samom kapitalizmu. PRIVREDNI CIKLUSI I SAVREMENA EKONOMSKA osnova kapitalističkog sistema. nacionalnom dohotku. na koje se više ne prenose različiti stavovi. 282 281 . strane. uglavnom se zasnivaju na delovanju dva nova faktora. a manje ošpta privredna povezanost idr. emisija novca. u kojima su mere ekonomska ekonomske teorija politikekapitalizma veće efekteneimale stope rasta Savremena samonadapodručju konstatuje postojanje ciklusa. uzroka. Sve kapitalističke ekonomije posle rata pokazuju jake ciklične oscilacije i povremene padove u razvoju. beskriznog. harmoničnog razvojaskandinavske kapitalističkezemlje. prolazeći kroz sve četiri ciklične faze. privredama stvarno je dovodio do sužavanja amplitude oscilacija u ciklusu. rasta u šezdesetim godinama pripisivao se 5. Međutim. transferni rashodi. farmerski programi. javni dug. brzi rast razvijenimu kapitalističkim sferi. koje vrstačine i ponašanja ciklusazapostoje svetskog ekonomskog sistema i odnosa. buržoaske koncepcije puna zaposlenost (SR Nemačka. koji su doveli do shvatanja da je nestalo ozbiljnih ekonomskih kriza i Usled uslova u kojimaciklus?“). SAD. Nastaju izmene u koncentraciji centralizaciji i 1. nagli rastduboke ekonomske uloge države. monopolizacijom dostigla je takav nivo da postaje tako da je praktično nestao tipičan ciklični ritam.automatski. Ciklična kolebanja se danas odvijaju u bitno drugačijim uslovima u odnosu MISAO na ranije faze razvoja kapitalizma (posebno liberalizma). ali i to kakva je budućnost privrednih ciklusa. Ovakvi metropola). javne investicije. Na svetskom planu postoje razvijene socijalističke ekonomije sa znatno oscilacijama konjunkture: Umanjim građanskoj ekonomskoj teoriji je opšteprihvaćen stav da se privreda kreće 2. Ne postavlja se više pitanje da li su razvijeni državni intervencionizam i anticiklična ekonomska politika uspeli da otklone ciklična kretanja privrede. Engleska) privatnog sektora. već postavlja pitanje: kakav je to mehanizam kapitalističke privrede koji dovodi do ciklične nestabilnosti. Savremena građanska teorija ne samo da priznaje postojanje privrednih ciklusa. Nastaje regionalno vezana internacionalizacija depresivnih privrednog faktora. Razvijaju se. kakvi su oblici državne intervencije danas neophodni. pravilno. garantovane cene. Dok je u nekim kapitalističkim zemljama vladala gotovo u kapitalizmu stvar prošlosti“. Internacionalizacija kapitala praćena do nezapamćenom 2. privrede.

.

Japan) dovelo do stagnacije ili realnog pada. Hansenu mali ciklusi traju 2-9 godina. što je u nekim zemljama (Švedska. kontrakcija i oživljavanja koja se utapaju u ekspanzionu fazu sledećih ciklusa. većina autora nastoji da da i definiciju ciklusa. Hansen: Business Cycle and National Income.248 On nešto kraće i sadržajnije definiše privredni ciklus. Kondratjev idr. Hansen: Business Cycle and National Income. 1951. Mada je gotovo opšte prihvaćena triciklična šema. Zaposlenosti. Oni nisu deljivi na kraće cikluse sličnog karaktera i s amplitudama koje su približne njihovim vlastitim“.246 Ali tim novim odnosima i specifičnostima ciklično kretanje kapitalističke privrede nije nestalo. New York. Takve cikluse danas priznaju i građanski i 246 247 248 249 Posle Drugog svetskog rata nisu se pojavljivale duboke depresije tipa velike ekonomske krize 1930-tih godina. Jedan od najpoznatijih teoretičara koji je istraživao probleme cikličnog kretanja kapitalističke privrede je Alvin Hansen. Dok izvesni autori priznaju samo dugoročne cikluse. posebno u poslednjim godinama zapaža se usporavanje tempa rasta. posebno zaposlenost i proizvodnja.u odnosu na zaposlenost. Krizama su se smatrali povremeni slomovi reprodukcije u većini zemalja. kao i dubljeg poznavanja stvarnih tokova i odnosa unutar privrede (uz razvijenu fiskalnu i monetarnu politiku) ciklična kolebanja ostaju zakonitost u kretanju savremene kapitalističke privrede. i 3. po A. 1946. Mnogi su išli tako daleko da su negirali postojanje ciklusa u savremenom kapitalizmu. ali nije periodičan. bez obzira na razvoj makroekonomske teorije. Naime. triciklična šema: dugi. Proizvodnji. kratki ciklusi po nekima (Tinberger. Savremena kriza ovo pitanje ponovo postavlja kao vrlo aktuelno. koja je potresla celi kapitalistički svet. S fluktuacijama proizvodnje i zaposlenosti i cene u izvesnom stepenu doživljavaju promene saglasno s promenama u ukupnoj tražnji i graničnim troškovima. U pogledu trajanja privredni ciklusi variraju od jedne do deset ili dvadeset godina. Privredni ciklus je fluktuacija u: 1. Do Prvog svetskog rata ciklusi su se računali od jedne do druge krize. Tako po W. 283 . a posebno kriza 1973-1975. A. ipak se dužina pojedinih ciklusa razlikuje po autorima. 2. godine. Polazeći od konstatacije da uglavnom postoje srednji i kratki ciklusi. A. a po drugima 6-13 godina. New York. srednji traju 7-11 godina. što je navelo mnoge građanske ekonomiste na tvrdnju da je Kejnzova makroekonomska politika dovoljno doprinela upoznavanju privrede preko ciklusa tako da savremena država s odgovarajućim instrumentima ekonomske politike vrlo uspešno vodi borbu protiv cikličnog kolebanja privrede (posebno duboke depresije i nezaposlenosti). New York.C.249 Ta tri elementa se kreću ciklički. U poslednjoj dekadi razvoja. W. srednji i kratki ciklusi. To znači da privredni ciklusi nisu nestali. Mitchellu247 „privredni ciklusi su vrsta fluktuacije koje imaju svoju osnovu u celokupnoj privrednoj aktivnosti nacija koje organizuju svoj rad uglavnom u okviru preduzeća. Međutim. Danas je prihvaćena tzv.C. niti su izgubili na značaju u razvoju kapitalističkih privreda.) traju tri do četiri godine. modernija shvatanja izdvajaju različite vrste ciklusa. posle kojih dolaze opšta povlačenja. 1951. Mitchell: Measuring Business Cycle. ciklus se sastoji od ekspanzije koje se dešavaju skoro u isto vreme u većini privrednih aktivnosti. Cenama (na malo i veliko). ovaj redosled promena se ponavlja.

poremećaj samo s različitihukupne između pozicija proizvodnje u istraživanju i potrošnje. Ekonomski fakultet. str. 284 285 . S. 2. oni se po nekim autorima ponašaju rekurentno. Beograd. str. Suprotno tome.6 godina. 27/79). kao i aJ. A.254 Istraživanja su pokazala da se u okviru tih međukriznih intervala javljaju i kraći međurecesivni ciklusi. Prosečno trajanje ciklusa iznosilo je 8-10 godina.doa Drugog ono bar svetskog ublaži ciklične rata bilo oscilacije je oko 15 takvih kriza. Hansena. periodično. danas priroda u potpuno izmenjenim uslovima egzistencije savremenog Prvi tipkapitalizma. 1.dagodine ukloni. mora poći od pretpostavljene ekonomske Kapitalističku ravnoteže. Hansen. a ova u uzlaznoj fazi dugog ciklusa. Voprosi konjunkturi. str. postdiplomski studij. ciklusa praćen kako je objasniti naglim padom savremeni obimaciklus.i godine neokvantitativnog kapitalističke privrede (s novijimprošle pokušajima su kroznjihove 13 privrednih sinteze. postavlja kamate. zbog čega sei zaposlenosti.ciklusa što neki koji smatraju su trajali za najmanje treći pravac) 6.ne Schumpetera. D. periodično: Dugi ciklusi. godine. iako dominira i stav da su ciklusi uglavnom Konjunkturni tipa srednjih ciklusi ciklusa stalnou se građanskoj ponavljaju. Kitchin. Obradović: Metodi istraživanja konjurikture. mada drugi autori to osporavaju. samo u periodu 1816-1833. njihovih oscilacija. koji se zakonito menjaju u toku nekoliko godina.1960. „jer fluktuacija prema većini predstavlja autora. fluktuacija kojiuvek ih neseprihvata). a zatim od godine marksističke samo u SAD analize je bilo ciklične 37 takvih nestabilnosti kratkih ciklusa. godine. Beograd. Kej I. Prema drugim autorima. uz prosečno Kakotrajanje su se u od građanskoj 3.Opravdano dugi privredni se stoga ciklusi postavlja koji traju pitanje: 8-10 godina.privrednih stav A. teoriji Ovakav sva istraživanja tip oscilacija najeovom danas karakterističan području koncentrisala za sistemoko kapitalističke dva osnovna privrede. pravca: Od kejnzijanskog 1825-1937. Celokupan razvoj kapitalizma karakterišu naizmenični periodi privrednih poleta i kriza. navedenim 252 Kratkoročne redom. Nolit. Schumpetar: The Analisy of Economic Change. faza depresije kratkog ciklusa biće vrlo duboka ako se nalazi unutar faze depresije srednjeg ciklusa. privredu. Prvo objašnjavanje dugoročnih ciklusa pripisuje se N. stabilizacije. godine i peti 1857-1866. prema većini autora. planu Prema A. 250 U nemaju svakoj privredi teorijskomoguće opravdanje. njihove prirode.poremećajem karakterišu dva ravnoteže“ tipa cikličnog koji se kolebanja javljaju kao konjunkture: sukcesivna faza prosperiteta i kontrakcije. treći 1839-1843. Hansenu da ako251neodmože 1970. a ta u fazi depresije dugog ciklusa. kredita. po amplitude drugima čak 50 godina. prosperitet i preterana proizvodnja dve godine. što konjunkture. jasno. cit. 13). godine. 1923. 1935. Predgovor: R. Kondratijevu (Boljšne cikli konjunkturi. Periodično nastupa 250 251 252 253 254 A. Interesantno je zapažanje „poklapanja“ cikličnih kolebanja kratkog i dužeg „daha“. je da jer se odredi se samo radi o dugoročnim trajanje ciklusa. Revied of Economic Statistics. 6. Stojanović. kapitalističke privrede. 1958. faza aekspanzije ne privrednim i kontrakcije. a to najviše ćemo11 u godinaanalizi našoj ili u proseku poći upravo 3. cikluse prvi je otkrio J. samo dugoročne tendencije koje nemaju karakter U razmatranju ciklusa (npr. 1925. tako da se u okviru velikog ciklusa formira mnogo manjih ciklusa. Privredni ciklusi u građanskoj ekonomskoj teoriji. se padom proizvodnje pitanje. ova depresivna faza kratkog ciklusa biće kratka i slaba ukoliko se nalazi u uzlaznoj fazi srednjeg. maj. Hansenu literaturi. Naime. Depresija traje prosečno tri godine.253 polazeći od toga da pored velikih kriza dolazi i do manjih kriza ili recesija koje usporavaju celokupnu reprodukciju. Review of Economic Statistics. šta se to događa sa savremenim ciklusom. trajanje serijama. četvrti 1843-1857. Moskva. januar. U tom znači pravcu svakih polazimo 10 godina od nova stavova kriza. što produbljuje ciklična kretanja. kratkikakva ciklusi muilijetendencije.5 godine. J. sve jasnije uočava rastom nemoć zaliha„nove idr. Profit ekonomske često pada politike“ ispodna kamatne stope. ekonomskoj ali ne strogo teoriji. ciklusimačak kojii prosečne traju 40. Istorastom tako. Kitchin: Cycles and Trends in Economic Factors. od 1807-1937.prekid razvojne marksistički teoretičari linije u koji obliku se bave opšteproblemima krize ili recesije privrednih koju karakteriše ciklusa. op. i analize ciklusa koji se danas susreću Prema u buržoaskoj A. To su.

.

proizvodnja i tražnja opadaju. zaposlenost se povećava.GLAVA DRUGA CIKLUS. investicije i svi oblici potrošnje opadaju. proizvodnja. investicije i potrošnja rastu. To je faza privredne kontrakcije i sužavanja poslovne aktivnosti. Faza recesije može da bude dugotrajna. iakon čega se ulazi u ponovnu neravnotežu. Fazu prosperiteta karakteriše visoka stopa formiranja kapitala. nakon čega dolazi do ponovnog oživljavanja privrede. što dovodi do novog poleta. slampa) ili kontrakcije. Privredni rast se odvija kroz dve osnovne neravnotežne faze: 1. uz stalno smenjivanje ravnoteže (koja je samo privremena) i ulaska u novu ieravnotežu. Danas se u teoriji ova faza često naziva krizna faza ili recesija. Fazu depresije (pada) karakteriše otežano formiranje kapitala. Oživljavanje može da bude potpuno. ili kraćeg daha. zaposlenost opada. nasuprot klasičnom sistemu stalne ravioteže. 2. Takve tendencije prate ekonomski rast kapitalističke privrede poslednjih 200 godina. bez trajnijeg oporavka privrede. što predstavlja novi ulazak u fazu recesije. ponuda i tražnja dostižu svoj vrhunac. više je slučajna. Faza prosperiteta (širenja) ili ekspanzije. dolazi do lake i brze realizacije novostvorene vrednosti i viška vrednosti (nacionalnog dohotka). Faza depresije (pada. ali oporavak može da bude i kratkotrajan. Savremeni razvoj privrede upravo se odvija kroz stalne neravnoteže. 286 . otežana je realizacija ukupnog društvenog proizvoda i viška vrednosti. To je faza dinamičkog razvoja privrede i njenog oživljavanja. Ravnoteža kratko traje. FAZE CIKLUSA I NJIHOVE KARAKTERISTIKE MODIFIKACIJA FAZA CIKLUSA Savremena privreda se kreće po cikličnom ritmu. EKONOMSKA POLITIKA I PRIVREDNI RAST 1. a nastala je iz prethodne neravnoteže.

koja je istovremeno tačka prelaska u ekspanzivnu fazu. Ekspanziona faza dolazi do svoga vrha koji istovremeno predstavlja i prelomnu tačku. kredit. Sukcesivne faze ekspanzije i kontrakcije predstavljaju privredne cikluse. porast cena. porast zaposlenosti.Svaki privredni ciklus. Fazu depresije ili recesije karakteriše suprotan tok događaja. profit. rezerve banaka. zaposlenost rada i kapaciteta. investicije. prema građanskoj i marksističkoj teoriji. To je i dno ciklusa. koje ni po čemu ne moraju da budu identične (naravno sa suprotnim predznakomj. Fazu prosperiteta ili privrednog oživljavanja karakteriše: porast proizvodnje. dakle. Jedan ciklus se. kamata. količina novca u opticaju. proizvodnja. kojom započinje kontrakciona (recesiona) faza. sastoji se iz dve osnovne faze: ekspanzivne i recesivne (kontraktivne) faze. najamnina i profita. Slika 85 Svaku od ovih osnovnih faza karakteriše različito ponašanje osnovnih privrednih makroagregata (dohodak. Njegov oblik zavisi od oblika ove dve faze. prelomna tačka za novu ekspanziju. To su dva osnovna smera u kretanju privrede. porast kamatne stope. uvoz. To je i dovelo do toga da savremeni ciklus nema oblik sinusoidnog kretanja. porast količine novca u opticaju idr. dok momenat zaokreta naviše nazivamo oživljavanjem (prosperitetom) ili reprizom. 287 . Taj momenat u kojem se događa odlučan zaokret naniže nazivamo krizom ili recesijom. sastoji iz ove dve osnovne faze. izvoz idr. odnosno oživljavanje privrede. Kontrakciona faza dolazi do svoje najniže tačke (D) ili dna recesije. porast investicija. cene.).

kapitalaodnosno („razvodnjavanje učinio željeni kapitala“) zaokret i akcionarske u dotadašnjem dobiti. Kursevi potrošnje efekata ii tražnje dalje rastu. 4) depresija. kulminira. agregata iz ranijih faza u razvoju kapitalizma. je Tražnja od manjezasposobnih zajmovnim i stvara kapitalom osnove je izadalje novivelika. mase kredita cene. faze ciklusa Prekida su sledeće: se veza između proizvodnje -depresijai potrošnje. 2) bum. banaka i njihovog bankrotstva.Bankrotstvo uvoz stagnira. Nastaje iz visokog nestašica nivoa dostignutog novca. njih na Stopa srednje. Naime. Ogroman deo robe ne može da nađe odgovarajuću tražnju. proizvođača koja sledi i njihovog prethodnu bankrotstva. razvojkredita monopola (podstaknute i državna iintervencija centralnom menjaju bankom karakter i državom). je loš. na kojem su formirane u krizi. strane. robe dok i rada se (posebno špekulacija širenjem razvija.javnog Kreditisektora) banaka se povećavaju. „pročišćava“ i kapaciteta. kursevi Kamatna efekata stopapočinju naglo raste. duboku kriznu Prestaje vraćanje fazu. danas se potpuno deformiše. pojedinih što sve makroekonomskih stvara pogodne ekonomske agregata. kapitala bankrotstva i uvođenjem banakanove i preduzeća tehnologije. svoju kulminaciju a preko (bum). rastu. može Toda se se događa usmerava kadana prosperitet kratke cikluse dođe u(tendencije).monetarno-kreditne izdaci se i dalje zadržavaju politike. Danas.i elemenata faza što daje dodatni u ciklusu stimulans na jedan proizvodnji kvalitetnoi novim drugačiji investicijama. kapitala. To dalje sužava proizvodnju. fazu karakteriše Dolazi dospecifično opadanjaponašanje najamninaodređene ispod vrednosti ekonomske radnekategorije snage. i raznovrsno cene rastu. uvoz zbog se takvog zaustavlja. koje i petnajčešće faza. na Kreditni celokupnu sistem fazu se naglo širi ciklusa i pojedine zbog naglog elemente rasta (dohotke. zaposlenost i stabilnost privrednih tokova. zamenjivanje odnosno novim centralizacije i tehnički kapitala savršenijim (da li propadaju sredstvima. dok oživljava. obično se izdvajaju posebno zbog četiriotežane faze ciklusa. i padanju Jačaju agregatne investicione tražnje. Oživljavanje Cene stalno predstavlja rastu (ne postepeni padaju). savremena ekonomska politika kapitalističkih zemalja 255 Kod J. nivo (pod To je pretpostavkom poznati procesnepostpjanja „pretvaranjamonopola kreditrnog i udržavne monetarni regulative). ekonomsko-političko Renta i kamate sedelovanje povećavaju. 5) kriza. i novčane kamate.255 Osnovne ostaju neprodate. banaka dok izvoz praćeno počinje je bankrotstvom da pada. -oživljavanje. odbanke druge. je Cene robedelom najvećim padajuu na gotovom najniži novcu. Dobit sve ijedohoci više se naglo široko rašireno povećavaju. osnovu bankarski nove tehničkosistem tehnološke je stalno likvidan. Stoga raste i moderna tražnja teorija i potrošnja.rast nezaposlenost proizvodnjejenastalna. državnom kamatna intervencijom. priiazi zaposlenost cikličnim kolebanjima se povećava.a rezerve bez dubokih banaka padova postepeno kao nekada opadaju. postepenoPada opada. 6) oživljavanje 288 289 .krizu) Krizanadestruktivno nova ulaganja deluje radina modernizacije kapitalističkuproizvodnje privredu. Cene robevećih (posebno počinju i značajnijih) da rastu.i niske što stvara najamnine prostorpodstiču za preraspodelu nosioce kapitala dohodaka (koji u su preživeli korist profita. pojedinih kreditna faza masa raste.Kriza U detaljnijoj označava analizi oštar ciklusa pad proizvodnje.ilišto se je integrišu praćeno sdaljim jačim. ali i ponašanje oživljavaju. rasta Ovo. kredita dolazi bankama. prodaje mada ima većih sve autorastokova koji izdvajaju robe. i ponašanju Lična i opšta pojedinih potrošnja rastu. Obezvređena Masovno obezvređivanje sredstva osnovnog za proizvodnju kapitala udovodi fazi krize do procesa ovde omogućavaju njegovog spajanja ipostepeno koncentracije. kretanju. način. pre svega. Kriza se ne vezuje obavezno Prosperitet za krizu(polet) realizacije nastaje i zastoj iza faze u prodaji oživljavanja. 3) deceleracija ili recesija.o čemu ćestanju. to dovodi do pada Ne kamatne postoje čvrste stope granice što stimuliše koje dele zaduživanje jednu fazu kodciklusa banaka. novacŠpekulacije i kredit) da se bi se povećavaju postigao uz rast fiktivnog željeni tok konjunkture. mase. Napretpostavke taj način zakonitost za oživljavanje ponašanja tihprivrede. nastala Proizvodnja deflacija samo je još više na niskom produbljava nivou krizu. da rastu. dok pad proizvodnje dovodi do daljeg rasta nezaposlenosti i tražnje sredstava Svaku potrošnje. što pod pretpostavkom -napetost. su stalno visoke. kao i zaposlenost. do postepenog dolazi do uspostavljanja krize kreditnog uslova sistema. polet. Dolazi do naglog ulaska u krizu.SSdruge drugestrane. poslovi se sprečavaju se razvijaju. robnog Dakapitala pogledamo u novčani njihovo (kriza ponašanje udovodi realizacije) pojedinim do nelikvidnosti fazama ciklusa. jer gau svi krizi zadržavaju. kasnije Položaj biti više banaka reči.masovna niske cene sredstava obara nezaposlenost za proizvodnju najamnine. Ricksa susrećemo šest faza: 1) prosperitet.realizacije Nemogućnost špekulativnom i teškoće i finansijskom u pretvaranju tržištu).dodatno S drugeemituju novac preko strane. Tražnja naglo opada zbog rasta nezaposlenosti i pada investicija. slobodne konkurencije dovodi do padanja cena.procesom dok se krapni centralizacije kapital povezuje i koncentracije i koncentriše). -kriza. preduzetnička industrijskihdobit kapitalista. sistem ukamata krizi“. investicije ciklusa. fiskalne Privreda je u prenapregnutom politike . renta je na posebno istraženoj. reprodukcije se ispoljava kao kriza hiperprodukcije (višak robe). Ova faza u dublje običnoizraženim završava fenomenima u jednom obliku cikličnog napetosti kolebanja koju mnogi privrede izdvajaju u posebnu fazu anticiklična politika ciklusa. i profit su niski. osnovekreditni nastale zamenom sistem se stalno fiksnogširi. stope. karaktera dobit delovanja je na maksimalnom (koje je dovoljno nivou. (na poslovnom. ali manja nego u krizi. za novi plaćanje prosperitet. zbog opadanja Depresijacena je faza dolazi smanjene do velikih privredne gubitaka aktivnosti. aktivnosti. Usled ovog fundamentalnog delovanja na stopu rasta. rezerveopticaja brzina banaka novca. na a nešto visokom manje nivou. visokom mera nivou. Proces -polet. S druge strane. u krizi idr. Cenadok novca špekulacija raste. stopa postepeno sprečava padasena najniži pad profitne nivo.

.

„odsecanje“ preteranih konjunkturnih promena u jednom konjunkturnom ciklusu da bi se dobio što ravnomemiji tok. KONJUNKTURNA KOLEBANJA I DELOVANJE MERA ANTICIKLIČNE EKONOMSKE POLITIKE Slika 86 Merama ekonomske politike u konjunkturnom ciklusu OM M1B došlo je do ublažavanja oscilacije.). a ciklična kolebanja ređa. pa se razvoj privrede kreće. Njena funkcija. dok se ublažava i skraćuje depresivna faza ciklusa.ima predominantno delovanje na sam privredni razvoj (njegov tempo. strukturu. Prosperitet se produžava i podstiče merama ekonomske politike. naročito prosperiteta i recesije. usmerena je. Merama ekonomske politike nastoje da se uklone padovi (same tendencije pada) proizvodnje i zaposlenosti. uz privrednu nestabilnost) u krajnjem slučaju vodi u pad proizvodnje. uravnoteženost idr. pri čemu su oscilacije konjunkture uže i nastoje da se zadrže što duže iznad apscise (OT). Time je ciklus izgubio na redovnosti i oštrini. u depresiju (krizu). Osnovni smisao delovanja mera savremenih ekonomskih politika svih zemalja jeste uklanjanje. po novoj konjunkturnoj liniji (OLC2). „odseca“ mu se preterani rast (nregrevanje). Mere ekonomske politike deluju na smanjivanje oscilacija privredne konjunkture. sa širokom skalom mera. jer redovno vode u recesiju. krizu i depresiju. Faza konjunkture zato je produžena. umesto po liniji (OM1C). Na drugoj strani. 290 . uglavnom u pravcu anticikličnog delovanja. fluktuacije konjunkture su ublaženije. ciklično kretanje u fazi preteranog prosperiteta (koji je obično praćen jačim ili slabijim inflacionim promenama. Privredni razvoj odvija se bez dubljih depresivnih stanja privrede. Dakle dogodile su se određene deformacije u dužini i dubini pojedinih faza. i dalje.

) usmerenih uglavnom kratkoročno u pravcu otklanjanja depresije i nezaposlenosti s jedne strane i preterane konjunkture s inflacionim poremećajima privrednog sistema s druge strane.) su pokazala da su ciklusi postali kraći i svedeni na svega pet godina. Pred Drugi svetski rat dužina ciklusa pada na sedam godina pri čemu dolazi do produžavanja faze prosperiteta i smanjenja faze depresije. U odnosu na krizni ciklus 30-tih godina. Državno-monopolistički kapitalizam ih je potpuno izmenio. Ciklus je izgubio na oštrini. Energetska kriza. Radi se o dubokim izmenama strukture proizvodnje. pa do ekoloških i socijalnih i naučnoistraživačkih pojava. Sadržaj takvog kriznog ciklusa karakterišu: 1. sadašnji krizni ciklus karakteriše: 1. Stopa rasta se ne poklapa s fazama ciklusa. Kriza radnih odnosa i radnog vremena. kretanja kapitalističke privrede pokazuju da se svakih 4-5 godina javlja recesija. 256 Pre nekoliko decenija konjunkturni ciklus je trajao oko deset godina. 6. Duga recesiona kretanja. 3. Inflacioni period traje kroz čitavo krizno razdoblje.3% i da kontrakcija nastupa redovno sledeće godine iza godine u kojoj je ostvarena ta stopa rasta. Brz porast i usporeni rad proizvodnje. Usled toga. 4. regionalnih disproporcija. sirovina. Kriza opšte potrošnje. da faza oživljavanja nastula relativno brzo nakon nastanka najdublje tačke recesije. jer se klasične faze izobličavaju. Inflacija se ne razvija u zavisnosti od ponude i tražnje. Do sada vođena globalna stabilizaciona politika neznatno je uvažavala strukturne probleme razvoja.4-9.Kao posledica jačanja uloge države. Posle Drugog svetskog rata istraživanja (Burns. koji se potpuno razlikuje u odnosu na konjunkturne cikluse i cikličke krize iz perioda liberalnog kapitalizma. uz očitu tendenciju da se skrate na četiri godine. uz smanjenje recesije u intenzitetu. Vompfelde i dr. Navedena. potrošnje. 3. shvatanje mehanizma formiranja nestabilnosti i uzroka i prirode nestabilnosti savremene privrede postavlja se i sa pozicije adekvatne aplikacije mera ekonomske politike i regulisanju cikličnih oscilacija (posebno danas u uslovima strukturnih kriza. strukture međunarodnih ekonomskih odnosa. to više nije ciklični fenomen. Krizni ciklus je izmenio svoj oblik. faza oživljavanja pet godina i faza preterane proizvodnje 1-2 godine. već stalna i rastuća s porastom tehnološkog progresa. 4. pri čemu je faza depresije trajala od dve do tri godine. To sve ukazuje na činjenicu da ekonomska teorija sve više ističe i istražuje straktarne krize i strukturu savremenog ciklusa. Le Bouvu. 5. kao nekada. Ciklus je izgubio svoju redovnost i učestalost256 2. statistički uređena. 2. Nezaposlenost nije ciklična. monopola i anticikličnih mera ekonomske politike. dok se javlja stalno niska stopa rasta. 5. da se prelomna tačka ekspanzije gotovo redovno javlja pri stopi industrijske proizvodnje od 9. jačanja antagonizma rada i kapitala idr. Krize strukture lične potrošnje. dogodile su se određene promene u obliku i intenzitetu kriznog ciklusa u savremenoj fazi cikličnog kretanja. 291 . Ekološka kriza.

Međutim. A. 1925. pre svega u samom mehanizmu kapitalističke privrede. regulisanje platno-bilansnih deficita.kod Aftaliona258 ali i novija šira shvatanja koja 257 258 Spiethoff: Krisen. To buržoaska teorija nije u stanju da shvati niti prihvati kao neminovnost daljeg razvoja. Međunarodna saradnja država u rešavanju ključnih pitanja razvoja kapitalističkih privreda (energija i sirovina. Aftalion. uz dalju primenu klasičnih instrumenata anticiklične ekonomske politike (kojih se država ne može odreći) savremeni kapitalizam nema šanse da se oslobodi stalnih cikličnih poremećaja. nezaposlenost. ali nužno šire shvaćene.Kondratjev. TENDENCIJE SINHRONIZACIJE PRIVREDNIH CIKLUSA Marksova teorija ciklusa uzroke cikličnih poremećaja vidi. raspodele i akumulacije. Takve antikrizne i antiinflacione mere najčešće dovode do zaoštravanja suprotnosti unutar kapitalističkih privreda i njenoj dezorganizaciji. a ne u nekim egzogenim faktorima. Randworterbuch der Staatwissenshaften. 292 . 3. kako to nastoji da tumači građanska ekonomska teorija (neka epohalna otkrića -Schumpeter. stopa rasta i tražnje „inicijalnog impulsa“ kod nekih zemalja da se ona poveća. 2. Razvoj državnog programiranja. Spiethoff.bez dubokih izmena samog kapitalističkog odnosa.). Razvoj „politike dohodaka“. rada i kapitala . psihološko ponašanje potrošača . Operisanje ovim merama može da ublaži ili privremeno otkloni duboke sukobe.1909). zaoštravanja sukoba društvenih odnosa. Jena.Nekadašnje mere anticikličnog regulisanja koje su dosta uspešno dovodile do brzog izlaska iz ciklične krize danas se pokazuju nedovoljno efikasne za savladavanje dugoročnih strukturnih debalansa. međunarodnih monetarnih problema. La Revue d’Economie politique (1903. manevrisanje organizacionom strukturom.257 priprema za rat i ratno stanje . 2. ali nije u mogućnosti da trajno oslobodi kapitalizam od njemu imanentnih suprotnosti ugrađenih u sam njegov sistem. kao novog oblika državnomonopolističkog regulisanja privrede umesto čistog tržišnog mehanizma i politike kratkoročnog regulisanja globalne tražnje i ponude novca. Uviđajući najnoviji fijasko monetarnih i fiskalnih mera u regulisanju savremenog ciklusa noviji napori se ulažu u sledećim pravcima. inflacija. u metodu stvaranja društvenog proizvoda. idr. racionalizacijama i programiranjem. a ne samo u odnosu na plate zaposlenih. sistem sunčanih pega. 1.

teške industrije stvaraju 3. što se sve 1. Na svetskom svetske privrede planu postoje koja često razvijene dominantno socijalističke deiujeekonomije na nacionalne sa znatno ekonomije (i kruženje). New York. depresivno svake zemlje. povezanost anticiklične input-output politike sistemom u poređenju s drugim s klasičnim granama. Ud)tom izvozno-uvozna smislu i u marksističkoj zavisnost grana teorijiiliuglavnom oblasti i delovanja je dominirajuće međunarodne shvatanje da se ciklično ekonomije. i ponašanja Te se krizepojedinih bitno razlikuju grana i oblasti od u pojedinim klasičnih tipično fazama cikličnih ciklusa. kapitalističkih privreda.Postavlja oživljavanje. 1. faktora. 1951 Konjunktura je takvo kretanje privrede koje povlači gotovo sve sektore i delatnosti u ciklično smenjivanje uspona i recesije. ekonomskiprisistem čemuirazličite odnosi. Hansena. Varijacije stopa rasta ovih 4. -povezivanje -industrijske. i razvijeni Na tedržavni grane otpada preko 93% intervencionizam industrijske proizvodnje u samom kapitalizmu. elementi pojedinačno i ukupno vode ka sinhronizaciji cikličnih oscilacija kapitalističkih -monetarne. Konjunktura se javlja kao oscilacija realnog dohotka (ili društvenog proizvoda) oko nivoa njegove dinamičke ravnoteže. ciklusom oblastima i klasičnim i makroagregatima. da se on kao 260celina raspada na više ili manje izolovane cikluse Sve navedene nacionalnih faze privreda mogle pojedinih bi da se prikažu zemalja i paralelno . ponašanjaStrukturne u određenom krizeperiodu. pomoću svetske trgovine. 2. politike sirovina. se. Hansen: Business Cycles and National Income. i ulogu ukao formiranju ranije. privrede kojei hronična zajedno snestabilnost kolebanjimasve u prerađivačkoj više dolaze doindustriji izražaja igraju odlučujuću u sledećimulogu segmentima u formiranju ekonomije. i i pitanje: postoji li jedinstven kapitalistički ciklus ili savremeni 4.Stoga Javljaju za se ekonomsku struktarnepolitiku krize vezane i politiku za dugoročno uravnotežavanja narušavanje ekonomija proporcija postaje sve interesantnije u privrednom strukturno razvoju istraživanje kapitalističkih delovanja privreda. kretanja cikluseodvijaju se u bitno drugačijim uslovima nego sva prethodna. i eksternog finansiranja. uz prekapacitiranost na jednim i nedovoljno korišćenje na drugim 259 260 A. One reagovanje traže drugi na mere kompleks ekonomske mera politike. kretanje kapitalističke privrede odvija kroz nekoliko karakterističnih faza. 294 293 . stanje sa elementima započinjanja uspona. njihovo kriza. društveni uz istovremeno odiosi). grana Regionalno određuju vezanu i varijacije internacionalizaciju stopa rasta celokupne depresivnih privrede. Nova -trgovinske ciklična i sl. merama a zatim(koje mogućnost se sve više predviđanja pokazujunjihovog kao neefikasne). u razvoju Elementi privrede koji se kao ovde.s više ilis manje njihovim sinhronosti u kretanju karakteristikama i ponašanju. posebno zbog S tim sveuveće vezi međunarodne treba imati u vidu: povezanosti nacionalnih privreda. kapitalističkih U preradivačkim privredagranama (kao metropola). posleratnih ciklusa u kapitalizmu. manjim oscilacijama konjunkture. politike. javnog259sektora Zbog toga u pojedinim marksistička granama teorija i mogućnost pruža solidnu osnovu za izgradnju kompenzatomog i vođenje odgovarajuće delovanjaanticiklične javnog sektora ekonomske prema privatnom. sigurno mogu navesti jesu: -tendencija Savremenainternacionalizacije teorija ciklusa došla društvene je do spoznaje proizvodnje. kolebanja u proizvodnji metalurgije Dublji iporemećaji prerade metala. privreda. razmeštaju kapaciteta i radne snage. fiskalne u uslovima politike. za sada.nalazimo kod prisutnost c) A. njihove sve veće organizovanosti i međunarodne povezanosti. Širi b) različit se i jačanivo antagonizam zahvatanjarada dohotka. 2. ciklične industrijskog oscilacije ciklusa. Izmene se osnovni u koncentraciji impulsi savremenog i centralizaciji industrijskog proizvodnje ciklusa. posebno su Udošle sprovođenju do izražaja anticiklične kod energije. krizaodražava hiperprodukcije. i kapitala tj. da bi trebalo uz opšte privredne -monopolistička cikluse sve povezanost više da istražuje: svetske privrede. Svi -poljoprivredne. na koncepte vođenja kontraciklične (stabilizacione) politike 2.Tako Drugiponašanje krug zemalja industrijskog su zemljeciklusa u razvoju u kapitalizmu koje čine velike zavisinapore od ponašanja da se izmeni prerađivačke svetskiindustrije. konačno. Na grane njihpokazuju se više ne različito prenose ponašanje automatski. stopearasta manje pod opštedruštvenu dominantnim povezanost delovanjemidr. Te e) faze internacionalizacija su: proizvodnje pojedinih grana idr. kao i ponašanja 1. Javljaju se regionalne disproporcije u razvoju.sprovođenje Ovde bi u tom programa smislurazvoja moglo da se navede (s težištem sledeće: na srednjoročnom planu) o čemu šire raspravljamo u delu o strukturnoj a) zavisnosti pojedinih planskoj ekonomskoj grana od kredita politici. (politike disproporcija stabilizacije) u razvoju sve višeodređenih dolaze do izražajagrana neki idr. 3. celine. 3. prosperitet razvojili vodi visoka tomekonjunktura. noviTomomenti sve višekoje tražipolitička istovremenu ekonomija primenu toliko strukturne ne istražuje i klasično (s obzirom na to davođene su joj uanticiklične centru istraživanja politike. Ponašanje odnosnociklusa više i varijacije gransku.

koliko izmedu pojedinih grana industrije. ostaje i dalje prisutna činjenica da. Uz sve navedeno. a ekonomskoj politici stvara posebno područje specifičnog (ne samo globalnog) delovanja.regionima. što se negativno odražava na opštu stopu ekonomskog rasta. odnosno privrede. 295 . a pred mere ekonomske politike sve oštrije postavlja zahtev selektivnosti. u celokupnom posleratnom razvoju ne postoji tako izražena sinhronizacija cikličnih oscilacija između pojedinih zemalja. što navedenim strukturnim momentima daje sve veće značenje.

.

1976. ukazuje da je potrebno da se primenjuju različite meree anticiklične ekonomske politike podešene konkretnom tipu cikličnih oscilacija svake privrede posebno. May. 1930. To je i razlog da organi ekonomske politike poklanjaju sve veću pažnju problemu cikličnog kretanja privrede. osnovni su oblik kroz koji se ostvaruje privredni rast. deluju prociklično. Još je žalosnije što između kasnog uviđanja i još kasnijih mera konjunkturne politike. Istovremeno. Ciklična kretanja. zahvaljujući razvijenom državnom intervencionizmu i primenjenim 261 P.A./ Istina. gledano dugoročno. zbog velikog razmaka između uzroka i posledica. Kako je eliminisanje preteranih oscilacija konjunkture i održavanja makroekonomskog stepena zaposlenosti bitan faktor u održavanju ukupne privredne aktivnosti na optimalnom nivou. pa do delovanja ovih mera. ali prelazeći iz jednog u drugi oblik fluktuacija.3. prolazi suviše mnogo vremena. eksplozivna neosciliranost rasta. interesantno je da se vidi i uticaj mera ekonomske politike kapitalističkih država na dugoročnu stopu rasta. mada u znatno blažem obliku. Postoje shvatanja da je upravo. pripisuju u svoje lične zasluge“. a. Ponašanje stope rasta u određenoj privredi može da bude različitog tipa koji se različito ponaša u određenom vremenu. U tom pogledu dosta je interesantan stav koji glasi: „Političari treba najzad da prestanu da konjunkturni pogled privrede. to ukazuje da ni dosadašnji stav makroekonomske politike gotovo univerzalnog tipa delovanja nije moguće uspešno primenjivati na sve privrede. /ER. Prema Samuelsonovom modelu ekonomskog rasta razlikuju se sledeće vrste oscilacija stope ekonomskog rasta261 (prigušena neoscilatornost rasta. sve tipove oscilacija i u svako vreme. CIKLUS I MAKROEKONOMSKA POLITIKA „Žalosna je činjenica da shvatanja ekonomskih političara uvek mnogo zaostaju iza saznanja do kojih dolaze ekonomsko-naučna istraživanja. Review of Economic Statistic. koji je normalno uvek nastupao posle prestanka recesije. a sve to zbog toga što veoma malo znamo o dugoročnom delovanju kratkoročnih konjunkturnih mera“. Različiti tipovi cikličnih oscilacija stopa rasta. do sada je stečeno vrlo bogato iskustvo u pogledu negativnog delovanja cikličnih oscilacija na dugoročnu stopu privrednog rasta. 296 . pronalaženju adekvatnih mera anticiklične ekonomske politike. Samuelson: Introduction between the Multipler Analisis and the Principe of Acceleration. eksplozivan rast. s druge strane. osnovnim tendencijama i uzrocima oscilacija. prigušen rast). oblicima i karakteru oscilacija. pod koje može da se uvrsti rast gotovo svake moderne privrede. Nije više nužno da skoro sve anticiklično usmerene mere.

1 2.6 3.2 4.8 3. SAD Francuska Nemačka 1. 2. Mada su te mere doprinele da se u poslednjim godinama ne pojavljuju negativne stope rasta (kriza.5 2.0 2.0 4.3 1.) Usled toga je teško tačno odrediti u kom stepenu mere ekonomske politike deluju na stopu privrednog rasta.6 3.7 6. Među navedenim faktorima (ekonomska teorija izdvaja i diferencira 27 autonomnih faktora) mi ćemo ovde istaći samo neke osnovne: 1.8 3.1 1. one se poslednjih godina sve više snižavaju. Na određeni broj faktora mere ekonomske politike.9 2. Visina bruto i neto-investicija i njihovo učešće u nacionalnom dohotku i dr. institucionalnih. a koliko je to proizvod navedenih egzogenih faktora u odnosu na ekonomsku politiku.6 2. 1980-1992. recesija).4 2. van mera ekonomske politike.7 2. 1988.5 3.2 1.0 2.9 3. Komparativnu analizu dinamike ekonomskog rasta i faktora rasta u razvijenim privredama socijalističkim i nerazvijenim zemljama (ZUR) dali smo u studiji „Izazovi budućnosti .0 2. tako da je stopa rasta rezultanta istovremenog uzajamnog delovanja brojnih ekonomskih.0 2. Takva ekonomska politika u savremenim tržišnim privredama omogućila je da i ostali faktori ekonomskog rasta dođu do većeg izražaja.3 3.5 1.6 4. Privredno bogatstvo.9 1. Veličina i geografski položaj zemlje.0 2. položaj i dr. Raspodela nacionalnog dohotka.9 0. koje su obično kratkoročnog delovanja. 263 Već dostignuti stepen razvoja.7 2.0 Velika Britanija -0. Ciklična kretanja ekonomskog rasta su naglašena.5 2. u poslednjim dekadama razvoja kapitalistička privreda ostvarila visoke stope rasta. političkih i drugih faktora.2 4.7 3. Izvor: A.5 2.2 2. 1991.3 6.1 1. 3. Stepen razvoja i primena nauke i tehnike. 262 Pri tome se obično zaboravlja da na privredni rast deluju i drugi brojni faktori. mogu više. 297 .0 0. Kvalifikaciona i starosna struktura stanovništva.4 1.5 2.262 STOPE REALNOG EKONOMSKOG RASTA RAZVIJENIH PRIVREDA 263 1981 1982 1983 1984 1985 1986 1987 1988 1989 1990.merama anticiklične politike.5 1.1 2.kriza dugova i razvojna drama“.1 1.4 3. 5. Društveni odnosi.5 1.9 3.6 0.6 3.9 0.4 4. 1967.8 3. 4.5 Kanada Italija OECD 3. a druge manje da deluju. a na neke uopšte ne mogu da deluju (prirodno bogatstvo.0 2. 6. Na taj način.6 3.8 Oscilacije stopa ekonomskog rasta su vrlo značajne.4 2. Split. posebno po pojedinim godinama i privredama. Logos.3 -0.7 2.7 1.3 4. 8.3 -1. London.1 1.3 2.8 2. posebno u podsticanju stope rasta i sprečavanju širenja inflacije.7 2. ekonomski rast je do pre nekoliko godina dobijao oblik linije uzlaznog trenda (uz manje konjunkturne oscilacije unutar jednog srednjeg ciklusa). Maddison: Economic Growth in West.9 7.8 1.1 3.2 -0. Stopa akumulacije.3 1. 7. mada je makroekonomska politika savremenih država mnogo doprinela da se ublaže veće oscilacije u stopama rasta.9 3. i Main Economic Indicators OECD.7 2.4 3.0 3.0 3.1 3.5 3.

F2. 2-F4 . tako i u pojedinim osnovnim fazama. U periodu krize dostignuta je granica kontrakcije (b) kada se ostvaraje najniži nivo privredne aktivnosti. 264 U navedenom grafikonu upotrebljeni su sledeći simboli: d’ . i 1974-1975. koji se u modernom ekonomskom rečniku izražavaju kao recesione tendendije. Tako. 3) deceleracija (usporavanje stope rasta) i 4) recesije.DUGOROČNE I KRATKOROČNE OSCILACIJE PRIVREDNIH AKTIVNOSTI264 Slika 87 Iz navedenog se vidi da se. F4).stopa rasta društvenog proizvoda. Ct . Anticiklična ekonomska politika. ima osnovni zadatak da otkloni velike oscilacije konjunkture. da ublaži i eventualno otkloni pojavu krize i recesije. zaposlenosti. 2) kriza. mada su unutar toga mogući manji padovi stope rasta dohotka i zaposlenosti (Fi. Ekspanzivna faza se sastoji iz četiri perioda: 1) polet (akceleracija). npr. 3) oživljavanje.kratkoročne tendencije u kretanju privrede. U okviru poslednjeg drugog većeg svetskog ekonomskog ciklusa nalaze se kraći ciklusi u okviru pojedinih zemalja. uz osiguravanje ujednačene optimalne stope ekonomskog rasta. F3. faktora i najniži nivo tražnje u privredi. imamo 1953-1961: 1969-1970. Ciklično kretanje se sve više specifikuje. videli smo. smatraju se ne kao depresija ili kriza već manji zastoji ili uzmak proizvodnje. što ne mora da bude praćeno punim korišćenjem kapaciteta i punom zaposlenošću. ekonomski razvoj odvija po jednom stalnom uzlaznom trendu (Ct). u SAD. U bumu je dostignuta gornja granica ekspanzije (a).trend kretanja privrede i F1. 298 . odnosno potpunim podmirivanjem svih oblika tražnje. Takvi kraći padovi tretiraju se kao tendencija u razvoju.vreme u godinama. 2) bum. t . Kontrakciona faza se sastoji iz tri potperioda: 1) period degresije. dugoročno gledano. kako u okviru celokupnog ciklusa. kraće cikluse. što je do sada teorija obično isticala.

ni teorijski ni praktični aspekt i značenje proučavanja privrednih ciklusa. društvenog karaktera rada i individualnog metoda raspodele. „zadržalo je svoje osnovne oblike i tipičan ritam“. Beograd. dao je povoda veoma živom interesovanju ekonomista za probleme privrednog rasta i sekundarnih razvojnih tendencija. dok je u drugim zemljama njena pojava ređa. Ono je. nauke bilo je uglavnom u problemu privrednih kriza i cikličnih fluktuacija kapitalističke privrede. Ovo prenošenje aktuelnog interesa s kratkoročnog na dugoročni aspekt privrednog razvoja ne umanjuje. pretprelo izvesne promene: periodi konjunkturne ekspanzije završavaju se tzv. povremeni predah ili uzmah u procesu proizvodnje je izgleda nužna pojava razvoja. itd. konjunkturno kolebanje privrede. 1972. Stojanović: Teorija investicionih ciklusa u socijalističkoj privredi. dr R. SAVREMENI EKONOMSKI RAST I PRIVREDNI CIKLUSI Dosta izražen i postojan tok privredne ekspanzije. Vlaškalić: Politička ekonomija. Dr N.4. koji su potisnuti u drugi plan. premda ublaženo anticikličnom politikom i merama državnokapitalističke privrede. Pri tome izvesni „investicioni ciklusi“ otkrivaju se i u planiranom razvoju socijalističkih zemalja. Beograd. oni rezultiraju iz sistema privatne konkurencije. u kojem širenje bazičnih grana industrije daje impuls čitavoj privredi. Ciklično smenjivanje perioda ekspanzije.266 Privredni razvoj je komplikovan proces u kome proizvodne snage dobijaju zamaha na mahove. što se vidi i iz navedene literature. pri čemu međunarodno širenje recesije i ekspanzije nije više onako simultano. i Main Economic Indicators. zapažaju se gotovo u svim industrijski razvijenim zemljama. dakako.268 265 266 267 268 M. ne neprekidno.dr T.265 Recesija se u nekim zemljama pojavila u razmacima od 3-4 godine. Review of Economics and Statistics. Ekonomski fakultet. dugoročnih planova. 299 . Obradović: Metode istraživanja konjunkture i ciklusa izd. 1994. Vidi: Dr M. 1963. str.267 Privredni ciklusi kapitalističkih zemalja imaju neposredno drugačiji karakter. pa ni sigurno kao nekada. s obzirom na ograničene razmere. dobija naziv recesija. 1966. Sada su diskusije i stremljenja nauke s problemima ciklusa. Beograd 1961. 32-64. Dr S. Korać . i perioda kontrakcije. Friedman: Money and Business Cycles. ubrzanja razvoja nedovoljno razvijenih područja. Čobeljić. usmerena na razmatranje problema dugoročnog privrednog rasta. „uzmakom proizvodnje“ koji. svakako. koji je vidljiv naročito u posleratnom periodu. Tridesetih godina težište interesa ekonomista i ekonomske. u kojima se uspostavljaju novi odnosi privredne ravnoteže. IEI. Iako u periodu posle Drugog svetskog rata nije došlo do pravih privrednih kriza u kapitalističkom svetu.

3%.7% ili. možda. to će da zavisi kako od delovanja dugoročnih faktora razvoja. iznosila je 5. Privredni rast i konjunktura dva su osnovna . Stopa rasta. a mali 2-4 godine. dok konjunkturni ciklusi predstavljaju proces kroz koji se ostvaruje privredni rast i napredak. iznosila je 3. izravnavaju postoci godišnjih promena društvenog proizvoda. a od 1960-1970. dotle stopa rasta predstavlja samo jednu statističku apstrakciju.2%. Slična je situacija i u drugim zemljama. ili od 1970-1980. u periodu od 19381950. videli smo. pa čak i momenat kada se pri određenoj stopi rasta čini zaokret iz jedne faze u drugu.mada ne jedina aspekta privredne dinamike. Ona će da bude veća ili manja u zavisnosti od toga koliki period obuhvata. Veliki traju od 8-10 godina. ako se ne uzmu u obzir konjunkturna kolebanja. ona od 3% ili koja druga. potpuno apstrahovati od posmatranja privrednog rasta i razvojnih tendencija na duži period.Ispitivanje konjunkturnih ciklusa kao kratkoročnih fluktuacija privrednog razvoja ne može se.3. videli smo. pa i više. od 1860-1950. Na primer.domaće.7%. Ako se posmatra privredni razvoj razvijenih kapitalističkih zemalja. da prevlada stopa od 5. može dosta jasno da se zapazi dužina pojedinih privrednih cuklusa. kao što se ni problematika privrednog rasta ne može ispitivati. U tom pogledu potrebno je da se vidi dosta ilustrativna slika koju smo dali nešto ranije za sve kapitalističke zemlje i zemlje zapadne Evrope. nacionalnog dohotka ili drugih privrednih agregata. stopa rasta američkog realnog dohotka. U tom pogledu se ciklusi dele. Stoga se postavlja pitanje dužine privrednih ciklusa. od 10-20 ili čak 50 godina. godišnje stope rasta - Slika 88 300 . uzmak ili samo tendencije. DBP. jedan prosek kojim se za izvestan period. Ali. od 1913-1950 -3%. pa se nazivaju depresije. na velike i male (duge i kratke). CIKLIČNO KRETANJE KAPITALISTIČKE PRIVREDE . . Da li će u određenom periodu od 1950-1960. računa se obično kao prosečni godišnji prirast za izvestan period. tako i od amplitude i oblika (i prirode) konjunkturnih oscilacija kroz koje se razvoj ostvaruje.

ekonomska ponašanja kupovnih fondova politika stanovništva. 4. značaj. Koordinacije mera na međunarodnom planu od dosta zainteresovanih zemalja idr. NACIONALNI 5. to je područje koje šire obrađujemo u drugim delovima ovog rada. proizvodnje. izvoza ekonomska i uvoza idr. poznato je iz marksističke političke ekonomije kako proces zamene nastoje izgrade adekvatan sistemtražnje. ne više ex post.radi razvoj kao dugoročan pravovremenih iznalaženja proces. zatim seponašanje. godina. teorije i ekonomske javnih rashoda politike. do sada. na zabeleženo je šest padova privredne aktivnosti. i to 1948-1949. Posebno kao se tendencije predviđaju u kretanju kretanjaprivrede. pokazuje u tom sistemu postoje faktori u stanjuudadrugom neutralizuju nedovoljnu Naime. modelauiokviru brojnihtih ekonomskih većih postoje indikatora. tim malim građevinske ciklusima često delatnosti. pre i posle ceoveće arsenal depresije mera ekonomske 1957-1958. i 1973-75. dolaska pojedinih videlifaza smo. Fiskalne politike. korektivnih uglavnomfaktora. čime i efikasnost tih mera dobija posebnu potenciju. pripremaju Time i preduzimaju je dat i odgovor odgovarajuće zbog čega mere mora kontraciklične da bude vrlo fleksibilan da bipolitike (stabilizacione) pokazaladadovoljnu bi se sprečilo efikasnost. 5. dok je ekonomska Iz navedenih politika indikatora više ugrađena dobija se u kratkoročne opšta slika otendencije budućem ponašanju u razvoju i korektivno usmerena naanjihovo ekonomike. 3. gotovo sve zemlje Prvo. cena se narudžbi u teorijskoj za opremu analizii potrošnu makrokaraktera robu.).što mada dostasuumanjuje elementi ili krize neutrališe već nastali ciklične i razvili fluktuacije.CIKLIČNO KRETANJE -u % 6. kumuliranje negativnih tendencija u razvoju.najveći rada. novu snagudanasuprot bi zatimprivatno-kapitalističkom nastupila ekonomska kriza sektoru kao (iako iekonomski dalje u njegovom debakl prvog interesu). Faza krize smenjuje redovno fazu prosperiteta. Monetarno-kreditnog 1957-58. zaposlenosti. uzrokovan kapitalistička privreda. Njima može da se deluje na sve segmente (podsisteme) ekonomskog sistema kao celine. Politike cena i dohodaka. njima pridaje kamate. No. sizvozne obziromi da je upravo uvozne tendencije. i manji ciklusi od kojih koji smo mogu neke da se okarakterišu ranije naveli.u slaže cikličnom se u tome kretanju da veći privrede. posebno. veća ponašanje pažnja. godina 1970-71. već ex ante. ekonomska zaposlenosti. konačno prihvatile ponašanja kao realnost. što sudohodaka. i prihoda. SAVREMENI PRIVREDNI SISTEMI I FAKTORI ANTICIKLIČNOG DELOVANJA Slika 89 Prihvatajući ciklično kretanje privrede kao realnost kroz koju se kreće U kapitalističkoj privredi ne traje stalno period krize i depresije. da je 1927. istražuje njegove fenomene i faktore. politike godine. posebno od šezdesetih godina naovamo. Spoljnotrgovinske i devizne politike.daekonomska teorija i politika se koji sadasu orijentišu pravcu. kapitala. reda. godina i uzastopno kompleksa. ali se zato u tekućoj određenih kategorija ekonomskoj na svetskom politicitržištu upravo(novca. teorija unutar je više nacionalne „ugrađena“ privrede u ekonomski . štednje i Istina. bez obzira na to što se ne pojavljuju onako dubokešto krize nedovoljnom potrošnjom. koja je karakteristična za ličnu i ostalu potrošnju i privredu izvedu u fazu prosperiteta. pod opsesijom visokih stopa ekonomskog rasta. ciklusiTotraju se radi od osam na do deset bazi vrlogodina. iodnosno stalnog da kapitala dovodi do porasta zaposlenosti.danas došlojedovrlo manjih razvijen padova državni privredne sektoraktivnosti u kapitalističkoj (koje se često u literaturi ekonomiji stvorio jednu i ne spominju). se u tim manjim Danas. razrađenih Međutim. predviđanja i planiranja razvoja. u obzirZbog i toga sada mogu dosadašnja efikasnost da se odvoje primenjenih i dva mera različita na području pristupa makro-ekonomske novca i kredita. potrošnje. i 1953-1954. to područje ekonomske delovanja merekompenzatornih pojedinih zemalja mera idr. ekonomske a uzima se politike. ponašanje i ne pridaje zaliha. proizvodnje novog odnosa 302 301 . svim vladama i organima zaduženim za ekonomsku Posle Drugog politikusvetskog stoji na raspolaganju rata. padovima više nego privredne ikada aktivnosti. .predviđanja Većina ekonomista. a zatim području: dolazi 1. Planske i struktume politikePRODUKT razvoja. Naime. 2. 1967-68. kao ranije. teorija i. Ti faktori su sledeći: ceo posleratni period. Poznato Osimjenavedenog.

.

dovodeći do porasta realizacije i povoljnog odnosa prema akumulaciji. 3. Ali. automatizacija. Vremenska ujednačenost.).4% prema 46. U Japanu ti odnosi su 36. kada ponovo nastaje tendencija zaostajanja lične potrošnje u korist akumulacije i novi ulazak u krizu realizacije. Proširenje investicija u prvom odeljku i novo zapošljavanje dovodi do porasta tražnje sredstava za potrošnju.9% i SR Nemačkoj 45.). što stimuliše proizvodnju dragog odeljka reprodukcije. a manje u tehnički nove projekte. što znači da će završetkom ove investicije doći do porasta robnih fondova. sirovina. proizvodima. zamena. Dakle. nova tehnologija idr. javlja se dodatna tražnja koju stvaraju nove investicije. godine 69%. a 1977. Bujanje tražnje ovih sredstava (inovacija. „proces racionalizacije bez novih investicija“ koji je kao novi stav zahvatio većinu kapitalističkih privreda pod nazivom „režim ekonomije“ (štednja energije.) 303 . U stvari. što znači da se javlja kao konjunkturno sredstvo. Nove investicije. što je novi stimulans proizvodnje sredstava potrošnje. Učešće investicija koje odlaze na automatizaciju proizvodnje u prerađivačkoj industriji SAD povećano je za 26% iz 1973.u privrednom mehanizmu. vodi novom porastu akumulacije. Struktura investicija (proizvodnje. godini (Izvor: V. završavanjem ovih investicija nastaje otpuštanje radnika i pad 269 Pri navedenom neophodno je ovde naglasiti da tzv. odlazilo 58. ali ne vodi rastu ukupnih investicija i zaposlenosti. samo do momenta kada se počinju javljati novi proizvodi novih investicija. Sledi i pitanje: kako neto investicije deluju na dužinu faze prosperiteta. Time je privremeno neutralisan zakon stalno bržeg rasta fonda akumulacije.-Da navedemo nekoliko već dovoljno poznatih elemenata: 1. neproizvodnje. str. Martinov: Uglublenije neustojičivosti ekonomičeskoga razvitja kapitapizma. No 7.1%. štednja na radnoj snazi i dr. oblastima.) vodi porastu produktivnosti rada. a ova.269 2. go-dine na 38% u 1977. Me. proširenje kapaciteta idr. kao i porast produktivnosti rada koji donose nove investicije. 21. dovode do porasta profitne stope. prema istoj ili manjoj (zbog otpuštanja zaposlenih) tražnji. Mo. Porast cena i tražnje. Struktura nosilaca investicija (privatni kapital ili javni kapital).1% prema 58. Porast tražnje sredstava za proizvodnju i nova zapošljavanja radnika dovode dakle do rasta lične potrošnje i porasta proizvodnje sredstava potrošnje. Nove investicije u periodu izgradnje ne daju nove proizvode. koliko su u stanju da je održe i od čega to zavisi. Snižavanje kamatne stope do kojeg dolazi zbog pada tražnje zajmovnog kapitala (usled povećane brzine obrtaja) dovodi do novog podstreka investicijama. Neproizvodne investicije (posebno vojnog karaktera) ne dovode do rasta robnih fondova. ali se formira lična potrošnja koja vrši pritisak na postojeće robne fondove.1978. grupacijama idr. prvo neutrališu delovanje nedovoljnu potrošnje i najpre ograničavaju pad aktivnosti. Tako je u SAD na zamenu osnovnog kapitala 1972. početak izlaska iz krize.). Međutim. Monopoli se pri tome sve više orijentišu na zamenu osnovnog kapitala. a što će neutralisati dosadašnji brži rast tražnje sredstava potrošnje i antidepresivne tendencije. Faza prosperiteta je zamenjena fazom depresije (krize). što znači da se privreda kreće po svojoj imanentnoj logici cikličnog kolebanja. sa svoje strane. koncentracija u počinjanju i završavanju novih investicija (po granama. U toku faze krize stvaraju se uslovi za obnovu stalnog kapitala.2% investicija. Poznato je da privredne investicije uglavnom proizvode nove proizvode (robu) za tržište.

privredama investicije gotovo ne reaguju na kamatne stope (kamata je davno prestala da se tretira kao osnovni 270 271 Upravo tako se i zapaža pojava da porast zahvata države i profit kapitalista do prenošenja ovog dela kapitala iz privrede u neprivredne investicije (ili druge oblike neproizvodne potrošnje: lični dohoci administracije. Ovo se najčešće javlja u slučaju kada kapitalistička država vodi politiku stimulisanja privatnih investicija da bi izvukla privredu iz recesione faze. svemirska istraživanja. NIP Štampa.). u draštvenom proizvodu između 22% i 47%. liberalna monetarna politika i snažan podsticaj za investiranjem. London.. Danas dolazi do korenitih izmena u strukturi investicija u kapitalističkim privredama. Cilj je jačanje akumulacije i motiva profita. Time bi se izdaci za radnu snagu zadržavali u onim granicama koje ne bi ugrozile profit. već nastale krize“. a samo 35% za proširenje proizvodnih kapaciteta. George Alleen and Unwin Ltd. što je već i građanska teorija dobro uočila. te da ugrožavaju efikasnost sistema i konkuretnu moć na svetskom tržištu. posebno merama fiskalne politike.270 Svakako da i vremenska razvučenost (neotpočinjanje u istom periodu i završetku u istom periodu svih investicija) dovodi do ublažavanja ili amortizacije kriznoinflatornog pritiska. što dovodi do ubrzavanja nastanka. ili produbljivanja. Time se proizvodnja prvog odeljka dosta nezavisno kreće u odnosu na drugi odeljak reprodukcije. što znači da motiv profita (koji je permanentno uticao na privredne investicije) ne mora biti odlučujući u formiranju strukture investicija. Konačno. str.). i javnim rashodima. Politikom niske kamatne stope i danas se stimulišu privatne investicije. 304 . Drugo. u građanskoj teoriji i politici vlada mišljenje da su troškovi rada enormno porasli. 82. 1964). Ch. Državna investicija se razlikuje u prvoj fazi nastanka i u novijoj fazi: U prvoj fazi intervencija je bila umerena i motivisana ostvarenjem pune zaposlenosti i obnovom realnog kapitala. da dominiraju u strukturi troškova proizvodnje. Inflation and Multinationalis. Nju karakteriše politika jeftinog novca. socijalna i draga transferna davanja i sl. Time država uspeva da zahvatima iz dohotka s jedne. što obično vodi produžavanju faza prosperiteta (rashodi za naoružanje. Inače. preraspodeljuje dohodak u korist kapitala. savremena kapitalistička država pretvara se u „kolektivnog kapitalistu“ koji se u zaštiti privatno-kapitalističkih investicija i monopolskog kapitala objektivno stavlja nasuprot radnika. Šibenik. s druge strane. javni radovi. preuzme ulogu ključnog faktora u realizaciji viška vrednosti. Početkom 1970-tih godina oko 65% investicija odlazilo je u automatizaciju proizvodnje i usavršavanje tehnoloških procesa. mada je dokazano da u savremenim. Dolazi do izvesnog paradoksa: ponovni rast akumulacije odvija se preko neproizvodne potrošnje (Videti šire: Dr Slobodan Komazec: Strategija stabilizacije ekonomskog sistema. Najveći deo neproizvodnih investicija upravo je iz javnih fondova. u bruto investicijama i do 50%. inflacijom pogođenim.finalne tražnje. Levison: Capital. Drugu fazu karakteriše preorijentacija države na „politiku dohotka“ u smislu delovanja na osnovu raspodela između rada i kapitala. u modernoj kapitalističkoj privredi u ukupnim bruto investicijama javni kapital dostiže i do 50%. 1978. što bi se osiguralo zadržavanjem rasta nadnica na nivou rasta produktivnosti rada. Država preuzima čak i deo troškova investicija na teret društva. Učešće javnog sektora u ukupnom broju zaposlenih u razvijenim kapitalističkim privredama kreće se od 18-40%.271 Time država dobija izuzetno važnu ulogu i snažno sredstvo u borbi protiv ove stalne tendencije hiperprodukcije u privredi kapitalističkog sistema. melioracije idr. izd.

To je jedna od vrlo značajnih kompenzatorskih akcija države usmerenih protiv delovanja zakona pada profitne stope i njenog delovanja zakona pada profitne stope i njenog delovanja na dekuražiranje privatnih investicija. Pad profitne stope.0 13. dakle. Interesantno bi sada bilo da pogledamo kretanje profitnih stopa (ukupne i čiste profitne stope).regulator privrede i odnosa investicija i štednje). 152).1970. posebno imajući pri tome u vidu zakon tendencijskog pada profitne stope i kontrafaktora koji u savremenom kapitalizmu dolaze sve više do izražaja. Pogledajmo u tom pogledu nekoliko podataka. to vodi smanjenju troškova investicija i preorijentaciji na eksterno finansiranje i nove razdeobe bruto profita u korist investitora. u buržoaskoj teoriji. čime se postavljaju zahtevi pred sindikate da se uzdrže od rasta nadnica i plata u korist profita. Međutim. „čime bi se aktivirale investicije i povećala zaposlenost“. Voprosi ekonomiki. str.4 10.8 10.4 Čista profitna stopa 10. Opadanje investicija se.0 11. PROFITNA STOPA NA ZAPOSLENI KAPITAL PRIVATNOG SEKTORA U PRIVREDI SAD272 -u% - 1929 1948 1953 1957 1960 1966 1969 1973 Ukupna profitna stopa 10.0 11.4 13. ponovo u korist kapitala. narastanje strukturnih disproporcija u privredi (uz istovremeno postojanje neiskorišćenih kapaciteta) predstavlja neke od mnogih uzroka pada investicija iz privatnog kapitala. prevod. U uslovima podruštvljavanja kapitalističke privrede tehnički i organizacioni sastav monopolističkog kapitala dostigli su takav nivo da su u stanju da spreče oštar pad profitne stope i obrazovanja na toj osnovi suvišnog.1 11.6 10.2 12. Kendrick: Ekomičeskiji rost i formirovanie kapitala.6 11. sve veće korišćenje eksternog finansiranja. 272 Čista profitna stopa uz isključenje amortizacije (prema J. No 11.4 10.1 11.0 Država daje sve veći značaj politici stimulisanja investicija privatnog kapitala. Preraspodela je.8 10. porast cena investicionog kapitala. 305 . neuspelog kapitala. porast rizika vezanog za neizvesno kretanje tražnje i proizvodnje.1 12. najneposrednije vezuje za kretanje plata.

U ovom pitanju videti šire: W.4 1 6.0 8.7 11.0 1960.1 5. u kojem je profitna stopa gotovo dvostruko viša.3 5. 267.59.2 6.88.9 1971. Dolazi do pojave hijerarhijske diferencijacije profitnih stopa u savremenom kapitalizmu. ČISTA PROFITNA STOPA U PRERAĐIVAČKOJ INDUSTRIJI SAD274 . 1.5 Iznad 1 mlrd 4 10.08.1 3 8.910.0 11.5 5.9 7.9 6. - 6. str.7 6.2 11. 306 4 10.8 Proces koncentracije kapitala i monopolističke organizacije za sada uspevaju da spreče pad profitne stope osiguravajući znatno više profitne stope u odnosu na nemonopolističke kompanije.8 1973. 1.7 12. 1977.6 11. za razliku od dva već poznata. 1.3 12.8 7.odnos profita posle isplata akcionarskom kapitalu - 1958 1959 1960 1961 1962 1963 Visina aktive kompanija 100 miliona do 1 1-10 miliona10-100 miliona mlrd 123 6.u%Prosečna ukupna301 Prosečna monopola312 Stotinu najvećih korporacija IBM 1958.3 1972. br.6 Internacionalizacija kapitala i stvaranje multinacionalnih preduzeća koja proizvode mešovita dobra stvaraju jedan novi sektor (C).2 11.6 .4 8. 0.2 - 10.6 12. 1.0 7. - 5.1 - 10.5 8. Izvor: Economic Report of the President. 1.1 1975.9 1965.7 5.7 1970.8 1974. 1965.4 11.275 273 274 275 Profitna stopa izražena kao odnos čistog profita prema osnovnom i obrtnom kapitalu.29. Jugoslovensko bankarstvo.0 6. a ne nekog oblika uprosečavanja ovih stopa. Adreff: Diferencijacija profitnih stopa i multinacionalna preduzeća.9 8. Washington. Pogledajmo to na primeru SAD.27. 2.3 7.9 9.6 2 7.2 13.6 8.6 6. str.6 7.PROFITNA STOPA KORPORACIJA SAD 273 . 3.2 12. 7-12.6 7.1 9.

u V. godini otpalo je 48. što je karakteristika posleratnog razvoja.0 Iz pregleda se jasno zapaža dugoročna tendencija povećanja učešća neproizvodne sfere. kako u zadovoljavanju sve brže rastućih kolektivnih potreba.) na 62% (1973.938.Po svim zakonima kapitalističkog razvoja ciklus reprodukcije mora da se završi hiperakumulacijom kapitala. Posmatrajući ekonomski sistem kao celinu i raspodelu nacionalnog dohotka.9 9.). Ovaj sektor dobija vrlo značajno mesto i ulogu u formiranju i ponašanju ukupnog fonda najamnina. U tom pogledu navodimo podatke za neke razvijene zemlje: Kanada. godine kod razvijenih kapitalističkih zemalja u vrlo visokom procentu.824. postaju suvišni kapitali. obrazovanje. istovremeno sa snižavanjem učešća lične potrošnje raste učešće javnih rashoda. socijalna davanja i sl.5% i SR Nemačkoj 38. javlja kao „amortizer“ cikličnih oscilacija kapitalističke privrede.2%. V. Zaposlenost uU % od ukupnog milionimabroja zaposlenih 27. u izvesnom smislu. Britanija Francuska SR. ZAPOSLENOST U GRANAMA NEPROIZVODNE SFERE276 . Francuska sa 45% na 49%. sigurno je ovaj drugi pristup adekvatniji.232. S politekonomskog stanovišta i raspodele dohotka po nosiocima sigurno je od osnovnog značaja odnos i ponašanje profita i čistih najamnina. Treće. Japan sa 31% na 49%.razvijene kapitalističke zemlje - SAD V. 307 . Nemačka Italija Japan 1950.4A 7. potrebe naučno-tehničke revolucije javljaju se kao stalni faktor novih. do 1973. Učešće neproizvodne sfere u ukupnom broju zaposlenih se povećava u svim razvijenim privredama (uključujući transport i veze). Istina.6% (SAD). Zbog toga se u teoriji sve češće javljaju i mišljenja da li i dalje uzimati samo najamnine ili ih korigovati s ovim oblicima dodatnih dohodaka transfernog karaktera.0 8. Britanija sa 43% na 55%.737. ličnih primanja i fonda potrošnje radnika u cikličnim fazama reprodukcije. Zaposlenost uU % od ukupnog milionimabroja zaposlenih 47. a time i tražnje sredstava potrošnje. savremeni kapitalizam danas karakteriše sve veći značaj neproizvodne sfere u ekonomiji.847.2 -5.241. videli smo učešće lične potrošnje u nacionalnom dohotku se snižava. što se. ali sa aspekta analize ukupne potrošnje stanovništva i 276 Zaposlenost u eferi usluga povećana je od 1955.0 4. Britaniji 42. Gotovo polovina državnih rashoda otpada na osiguranje.7 1970.632.5% lične potrošnje u SAD.324. Na neproizvodne grane u 1969.5 21.557. sa 46% (1955. tako da u ukupnom broju zaposlenih u pojedinim privredama ovaj broj dostiže i do 57.929. odnosno ponašanje globalne potrošnje.0 7. Četvrto. sve većih ulaganja u osnovni kapital. čime se ukupna potrošnja povećava. Ovo je posebno značajno u pogledu ponašanja zaposlenosti. Istovremeno. Kapitali uloženi u periodu ekspanzije prestaju da odbacuju željene profite. SAD sa 45% na 60%. SR Nemačka sa 25% na 43% i Italija sa31% na 40%.2 6.6 10.742. tako i u ukupnoj zaposlenosti.

a sve više autonomnog karaktera. dotacija. čime se povećava manevarski prostor kapitalističke proizvodnje i realizacije. a u 1970. za osiguranje povoljnih uslova za njihovu delatnost (investicije. u SAD 1961. dok opada učešće robe dugoročnog korišćenja. Podsticanje investicija i antirecesionim naporima. Snižavanje stope poreza na prihode korporacija. posebno iz razloga što se veći deo tih rashoda finansira kroz poreske zahvate iz dohotka zaposlenih. kao i intervencijama na drugim segmentima potrošnje (I + G). u celokupnom posleratnaom razdoblju stalno narastanje akumulacije praćeno je paralelno sve snažnijom koncentracijom i centralizacijom kapitala i širenjem na toj osnovi politike akumulacije i profita monopola. javni dug i kreditna ekspanzija doveli su do toga da ova „dodatna“ sredstva često prelaze visinu nacionalnog dohotka (bez izvoza i uvoza). Amortizacioni 277 Ove akcije su novi metodi u nizu razvijenih kapitalističkih zemalja kojim se žele dati podsticaji kapitalu za nove investicije.. poreske mere idr. Davanje kompanijama kredita. s obzirom da se oseća velika uzdržljivost kapitala u situaciji neizvesnosti i inflacije. 308 . s jedne strane za ograničavanje sve veće dominacije monopola. Liberalizacija amortizacije. Time je i inflacija postala jedan od značajnih faktora narušavanja ravnoteže između akumulacije i potrošnje.tražnje sredstava potrošmje adekvatnija je uknpna formirana tražnja (bez obzira na izvore sredstava).277 Tako npr. Time je i država. Delovanje na preraspodelu nacionalnog dohotka snižavanjem realnih najamnina uz adekvatan rast profita. brža mogućnost transformacije strukture tražnje roba kratkog roka korišćenja i permanentni rast tražnje usluga doprinose formiranju relativno stabilnije ukupne funkcije potrošnje u privredi. Mada se i dalje on javlja kao preuzak i nedovoljan. Samo na rashode kratkog roka korišćenja i usluga otpada 85. Peto. inflacija i deficitno finansiranje. S druge strane. Sedmo. 5. Brzu akumulaciju su podsticale gotovo sve mere kapitalističkih država koje su bile usmerene u pravcu: 1. godini samo 23%. Šesto. sigurnost. Ona je time dobila dodatne „stimulatore“ manje zavisne od konjunkturne situacije privrede. tako i monetarnog sistema. Privredu je sigurno znatno teže voditi kad u strukturi rashoda dominiraju sredstva kratkog roka korišćenja.2% ukupnih rashoda na potrošačka dobra u kapitalističkim privredama (npr. 3. a s druge. premija za izvoz idr. kako intervencijama javnog sektora. klasični oblik lične potrošnje danas je dosta korigovan. poseban faktor o kojem se do sada nije vodilo dovoljno računa u ekonomskim analizama jeste povećanje učešća rashoda na robu kratkog korišćenja i usluga.). 4. podsticala proces akumulacije kapitala. Naime. često i nenamerno. profitna stopa. To je dodatni faktor s antikriznim delovanjem. čime i dohodak u izvesnom smislu prestaje da postoji kao čvrsta objektivna granica za ponašanje potrošnje i akumulacije (Y < C + S). godine stvarna stopa opterećenja profita korporacija iznosila je 46% (u odnosu na čist dohodak). mada je potrošnja (C) sada korigovana intervencijama dodatne potrošnje u javnom sektoru (posebno neproizvodnog karaktera). u SAD). 2. To je zahtevalo i brojne mere i akcije kapitalističkih država.

a početkom 1970-tih godina između 11-12%. Ovde se izdvajaju dve grupe faktora: 1. proširivanjem i podržavanjem monopolističkog izvoza robe i kapitala. To se javlja kao jedan od uzroka anarhije u povećavanju proizvodnih kapaciteta u drugim sektorima ekonomije.otpisi iznosili su 5% od vrednosti proizvodnje korporacija. orijentišući se na svetsko tržište i svetsku konjunkturu. profita kroz sve veći izvoz kapitala i sl. 2. Najveće firme već sada prestaju da se potčinjavaju državnim programima. 1976. U prvu grupu spada: povećanje stepena iskorišćenosti najamnog rada. Osmo. Buržoaska država svakako nastoji da spase kapitalizam od kriznih stanja. 80). Time mogućnosti proizvodnje rastu brže nego što se vidi iz vrednosnih pokazatelja osnovnog kapitala. str. koji nisu obuhvaćeni programiranjem. Dakle. To dalje pojačava anarhičnost proizvodnje i disproporcije u akumulaciji kapitala. obaranje najamnina ispod vrednosti radne snage. Me i Mo. garantujući visoke profite preko državnih ugovora za nabavke.278 S druge strane. omogućava otvaranje novih grana proizvodnje. Faktori koji sprečavaju pad prosečme i opšte profitne stope.) često je usmereno na stimulisanje ekonomske moći monopola u pojedinim granama ili oblastima. Faktori koji onemogućavaju realizaciju društvenog proizvoda i sve veću masu viška vrednosti. snižava troškove proizvodnje monopola (kroz sistem cena. To vodi novoj intervenciji države i novom porastu njenog učešća u procesu proizvodnje i raspodele. Belgija. Ona stimuliše proces akumulacije. državno programiranje razvoja danas u visoko razvijenim zemljama (Francuska. sve brži rast efikasnosti korišćenja osnovnog kapitala dovodi do sve brže njihove nesposobnosti za rad. i tu postoje granice koje stvara ograničena kupovna snaga stanovništva i nemogućnost realizacije sredstava potrošnje (bez obzira na sve veće delovanje i integrisanost svetskog tržišta). Švedska. subsidijama). što deluje suprotno od nedovoljne potrošnje u kapitalizmu. a zatim relativna prenaseljenost koja osigurava jeftiniju radnu snagu. Holandija idr. Stvaranjem ogromne mase monopolističkog profita dolazi do dalje koncentracije monopolističke proizvodnje koja je praćena hiperakumulacijom kapitala i padom prosečne stope profita. garantujući pri tome izvlačenje monopolskog profita. od 1952. No 6.) smanjuje njihovu zavisnost od kredita i subsidija države. povećava potrošnju i ekonomsku aktivnost. Druga grupa faktora deluje na olakšavanje realizacije društvenog proizvoda i viška rada. masa otpisa u bilansima korporacija porasla za 40 puta uz porast vrednosti osnovnih fondova za 23 puta. kreditima. Savremena teorija danas sve više ističe faktore koji deluju aiticiklično i antikrizno (protiv sloma kapitalizma). uz održavanje normalne rentabilnosti kapitala. (Izvor: Istoki i karakternie čerti savremenogo ekonomičeskog krizisa. pojevtinjenje elemenata konstantnog kapitala zbog brze promene tehnologije. a kod procesa proizvodnje problemi se prenose s područja mase proizvodnje na njen tehnički nivo i vrednost. dovodeći do nestabilnosti privrede. Centar teškoća prenosi se sve više s problema proizvodnje na problem realizacije. Tu se obično ubrajaju sledeći faktori: 278 Povećanje finansijske moći monopola kroz rast samofinansiranja (korišćenjem inostranih kredita. što dovodi do porasta profitne stope. U Japanu je npr. 309 . do 1972.

bez delovanja profitne stope). Velika socijalna davanja. Svi navedeni faktori anticikličnog delovanja javljaju se istovremeno i deluju uzajamno.1. u SAD otkupi oko 25% ukupne proizvodnje. 3. 6. Ona npr. 5. Razvijen sistem kreditiranja potrošnje stanovništva idr.Vojni kampleksi i visoki vojni rashodi (vezani za razvoj vojno industrijskih kompleksa s velikim rashodima.279 4. U nekim granama država nabavlja i do 36%. Od njihove kombinacije i jačine delovanja zavisi i ciklično kretanje privrede. 2. a u nekim i svih 100% proizvodnje.Odliv kapitala u nerazvijene zemlje.Uništavanje kapitala pogrešnim investicijama. 310 . 279 Država se javlja kao veliki kupac proizvoda. Dodatna tražnja iz inostranstva (dodatni izvoz). pothranjujući se ili se poništavajući međusobno. odnosno privrednih grana.

DEVETI DEO NEZAPOSLENOST I „PUNA ZAPOSLENOST“ .

automatizma tržišta i odnosa ponude i potražnje kao osnovnog intervencionizma. po kome ponuda izaziva svoju vlastitu tražnju prihvatili su gotovo svi tradicionalni ekonomisti sve do Kejnza. 312 . svoje ludilo izvode iz ideja nekog akademskog piskarala“. Sayov zakon tržišta. daleko su snažnije nego što se to obično misli. koji u vazduhu osluškuju glasove. zlatne devize.GLAVA PRVA MAKROEKONOMIJA I DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM „Ideje ekonomista i političkih filozofa. dakle. i kada su u pravu i kada greše. čiji je automatizam morao sve to da osigura280 svojim automatskim delovanjem. Svako uzdržavanje od lične 280 Svakako da se ovde pretpostavljaju i svi „izvedeni“ oblici zlatnog važenja kao: zlatne poluge. Praktični ljudi koji su uvereni da su oslobođeni bilo kakvih intelektualnih uticaja najčešće su robovi nekog davno umrlog ekonomiste. To je. zlatnog novca.. Slobodna igra tržišnih zakonitosti. period čistog liberalizma. 1. (Kejnz: Opšta teorija). -Ludaci na vlasti. Ona ne veruje da se svesnom akcijom države može doprineti unapređenju ekonomske aktivnosti u zemlji. DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM I ODBACIVANJE LIBERALISTIČKE KONCEPCIJE Klasična teorija je teorija spontanog razvoja. novčanice potpuno ili u visokom postotku konvertibilne u zlato i obrnuto i dr. samoregulacije i uravnotežavanja. i ne samo da je podignu nego i održe dugoročno u ravnoteži. igra konkurencije i neutralni (zlatni) novac sami su po sebi dovoljni da privrednu aktivnost podignu do maksimuma. To je istovremeno period robnog..

uspostavlja svoju vlastitu tražnju koja omogućava nesmetan tok društvene reprodukcije. London. posebno kamate kao osnovnog regulatora privrednog mehanizma i njen upravljački karalcter u određivanju svih privrednih elemenata. Keynes: The End of Laissez-faire. Ta se teorija već u Kejnzovo vreme nije više interpretirala tako vulgarno i ortodoksno. on može da bude odvojen od njega. 4. Osnovni faktor koji određuje ukupan tok društvene reprodukcije nije ukupna ponuda. Teorija pune zaposlenosti radne snage i kapitala. J. a posebno A. Ricarda. 1951. već ukupna efektivna tražnja. Ta pitanja pre svega su ova: 1. Već pri štednji i raspolaganju dohotkom zapažaju se značajne razlike. St. da proizvodnja sama. konačno ponuda i tražnja samo su dve strane iste stvari. Celokupni dohodak nalazi se na tržištu. ne mora da bude i korisna štednja s gledišta privrede kao celine. Dohodak je data veličina. Celi iznos neutrošenog dohotka ne mora da bude investiran. Pigou: The Economics of Walfare. 3. J. C. Kejnzovi savremenici. Društvena korisnost privatne i javne štednje.potrošnje automatski uzrokuje investiranje radne snage i ostalih faktora proizvodnje u sferi kapitalnih dobara. 313 . gotovo automatski. To je pre svega jedna statična privreda . daju već tada novcu sporednu ulogu svodeći ga na medij prometa. jer akt štednje ne mora da dovede automatski do investicija. A..M. Kejnz je postavio niz pitanja u vezi s dotadašnjim stavovima klasične teorije. Smitha.stacioniranog tipa sui generis. mada i sam pripada u red kvantitativaca. 1926. 1920. Keynes: The General Theory of Employment. 281 282 283 A. The Blacston Comp. Interest and Money. korisna za njega. Milla282 i drugih. Marshall: Principes of Economics. 1890. Štednja ex ante ne mora da se poklapa sa investicijama. 1923. To znači da se Kejnzova makroekonomska analiza suprotstavlja Maršalovoj283 mikroekonomskoj analizi. Keynes: A Tract on Monetary Reform.M. Mada je i dalje bila kamen temeljac na kojem počiva celokupna klasična ekonomija. Štednja pojedinca. Teorija kamatne stope. gde je dohodak koji pojedinci troše ili štede rezultat njihove privredne aktivnosti. C. D. b) Globalne efektivne tražnje. ne samo da se suprotstavlja već se i neki osnovni elementi na kojima se zasniva stavljaju pod znak pitanja. Kvantitativna teorija novca u primitivnom obliku. Ti stavovi više ne odgovaraju razvijenoj robno-novčanoj kapitalističkoj ekonomiji. a kamata se skida s pijedestala svemogućeg instrumenta i regulatora privrede..B. 2.M. izd. gotovo u vezi sa svim postulatima na kojima je počivala ta teorija. IV. Kejnz umesto toga u prvi plan svojih postavki stavlja usklađivanje osnovnih agregata u privredi kao: a) Globalne ponude. u Kejnzovoj doktrini treba pre svega da se istakne njegov makroekonomski pristup privrednoj problematici i napuštanje ukorenjenih shvatanja do tada dominirajuće teorije A. 1936. J. (Readings in Monetary Theory. Pigou281 i John Stuart Mili. Keynes: A Treatise on Money. M. Takođe. Stavovi tradicionalne ili klasične teorije odgovarali bi jednoj privredi bez razvoja. 1930.). 2 vols. Nosilac i štednje i investicija mogu da budu različiti subjekti. J. c) Pune zaposlenosti i d) Ukupan dohodak. J. problem tezauracije se ne postavlja. Saya. J. New York. i Value of Money. neutralni faktor. ona nije mogla izdržati malo ozbiljniju kritiku.

dohotka i štednje. 1817. Pre svega ističemo važnost rečenog u suprotstavljanju Kejnzove i klasične teorije.284 a ne visine nacionalnog dohotka. pod pretpostavkom nepromenjene produktivnosti rada i organskog sastava kapitala. RAZLIČITI NIVOI ZAPOSLENOSTI I ODNOSI INVESTICIJA I ŠTEDNJE U KEJNZUANSKOJ TEORIJI Slika 90 284 D. Neograničeni liberalizam u trgovini i u privredi. 6. Nivo zaposlenosti. pa i na nivo nacionalnog dohotka. Ricardo: Principes of Political Economy and Taxation. potrošnje i investicija. Time je Kejnz odbacio Sayov zakon realizacije i klasičnu koncepciju pune zaposlenosti. utiče na nivo proizvodnje. Kejnz ističe da ne postoji takav ugrađeni mehanizam koji bi automatski osiguravao stanje pune zaposlenosti. Dakle. polazi od izvesnog oblika dinamičke analize i stalnih promena dohotka i drugih makroagregata. Kejnz istražuje uglavnom visinu i ponašanje nacionalnog dohotka. Privreda može da bude na raznim nivoima zaposlenosti. 314 . da tržišni mehanizam sam po sebi osigurava punu zaposlenost faktora proizvodnje.5. što je rezultat odnosa investicija. ponašanje štednje. faktore koji ga determinišu i nivo zaposlenosti koji je vezan za to. l) Klasična teorija do Kejnza bavi se uglavnom proučavanjem raspodele. Spontana i gotovo automatska snaga tržišnog mehanizma koje uvek mogu da privredu izvuku iz stanja privremene neravnoteže dovodeći je u stanje stalne dugoročne ravnoteže. Zaposlenost i nacionalni dohodak javljaju se kao polariteti celokupnog privrednog razvoja. 2) Odbacivši Sayov „gvozdeni“ zakon tržišta.

na državni intervencionizam koji bi. opterećena i kao logičan nastavak klasične teorije. cena. bar ex ante. posebno marginalistički pravac istražuju uglavnom mikroekonomsku problematiku vrednosti roba. nije mogla da da nešto novo u vođenju nacionalne ekonomije. uklanjajući slabost kapitalističkog sistema trebalo da osigura punu zaposlenost svih faktora proizvodnje. posebno kada se ona nađe u „nenormalnom“ stanju. za šta treba da se pobrine ponuda proizvoda određenih grana i adekvatno izazvana tražnja. Mešanje države nepotrebno je.Iz navedenog se vidi da pomeranje investicija (I – I1) ili štednje (SS1) dovodi do različitih nivoa zaposlenosti da se privreda nalazi u određenoj ravnoteži koja odgovara nepotpunoj zaposlenosti. u neravnoteži. 315 . odnosno društvenog proizvoda na razne grane privrede. Isto tako neoklasična teorija. klasična teorija nije mogla da objasni duboka krizna stanja i nezaposlenost i da da odgovarajuću terapiju (još manje neku politiku). Tradicionalna. što upućuje na intervencionističku ekonomsku politiku.285 Kejnz ističe da u kapitalizmu postoji raskorak između globalne efektivne tražnje i ukupno stvorenih novčanih dohodaka (štednje). i b) najracionalniju alokaciju svih faktora proizvodiiraje. što prouzrokuje nedovoljnost tražnje i potrošnje i krize sistema. da osigura maksimalni dohodak i primenom određenih mera da sprečava neizbežan hod kapitalističke privrede određenim cikličnim oscilacijama. jer je tržišni mehanizam uvek sposoban da osigura: a) punu zaposlenost svih faktora proizvodnje. pojedinačne ponude i tražnje. Štednja obično prelazi visinu investicija privatnog sektora. i pojedinačnog kapitala. KEJNZIJANSKA MAKROEKONOMSKA TEORIJA I ODBACIVANJE MARGINALISTIČKE MIKROEKONOMSKE ANALIZE Klasična teorija. Između investicija i štednje nema ravnoteže. 3) Tradicionalna teorija je pomoću tržišnog mehanizma osiguravala punu zaposlenost upravo striktnom liberalističkom koncepcijom ekomomske politike. pre svega individualne privrede. raspodele. 285 Kejnzova teorija ponikla je u periodu izrazite nestabilnosti kapitalističke privrede i na području privrednih ciklusa koji su pre njega bili van opšteg sistema istraživanja ekonomske teorije. nema snaga koje mogu automatski između njih uspostavljati ravnotežu. Kejnz polazi od toga da ne postoji nikakav automatski ugrađeni mehanizam za osiguranje pune zaposlenosti i stalne ravnoteže. 2. tj. uslove za pravilno odvijanje kapitalističke reprodukcije društvenog kapitala. ponašanje privatne privrede.

raspodela. a njeno značenje veliko u vođenju ekonomske politike kapitalističkih država. 2. globalna ponuda. Kejnza interesuje posebno kratkoročna ravnoteža i kratkoročni odnosi u uspostavljanju narušene ravnoteže. odvojene od stvarnosti. 3. ukupna zaposlenost. u centar svojih istraživanja stavlja makroagregate (globalna tražnja. 4. ukupni dohodak. Osnovna preokupacija buržoaske ekonomske teorije do Kejnza bila je uglavnom orijentisana na istraživanje: 1. odnosi ponude i tražnje). Sistema obrazovanja cena. Uslova vezanih za funkcionisanje tržišta i savršenu konkurenciju. Kejnzova „Opšta teorija zaposlenosti. ukupne investicije). mikroodnose klasične teorije zamenjuje makroodnosima. Doprinos Kejnza se od strane građanskih ekonomista tretira kao „kejnzijanska revolucija“ i kao stvarna osnova savremene buržoaske politekonomije i makroekonomske politike. Proces akumulacije kapitala izostao je. Formiranje strukture potrošnje u mikroodnosima.Kejnz u strateškom postavljanju svoje makroanalize odbacuje sve osnovne pretpostavke (postulate) klasične teorije kao nerealne i očito pogrešne. 286 „Nijedna ekonomska doktrina još nije dobila takvo priznanje svoje političke linije u tako kratkom roku“ (Američka enciklopedija).286 Klasična i neoklasična teorija bavi se proučavanjem dugoročne ravnoteže i normalnih odnosa u privredi. Kejnzova makroanaliza je analiza ekonomskih agregata. dok fizički obim kapitala postaje izraz stepena i visine iskorišćenosti postojećeg kapitala. 316 . mikroanalizu svojom makroanalizom. Makroekonomska analiza izbija u prvi plan potiskujući u potpunosti mikroekonomsku analizu (cene. ukupna štednja. Napuštajući marginalističku teoriju Kejnz u potpunosti prihvata makroekonomsku analizu. Kejnz. odnosno tipičan oblik statičke analize. kamate i novca“ (1936) poslužila je kao osnova za izgrađivanje nove postkejnzijanske teorije determinisanosti nacionalnog dohotka i vođenja savremene koncepcije ekonomske politike u većini savremenih kapitalističkih država. Optimalnog rasporeda resursa radi postizanja maksimalnog profita pojedinačnih preduzeća ili preduzetnika. Odbacivanjem Sayova zakona tržišta i klasične teorije kamate. analiza vrednosti. Logično je stoga da je uticaj njegove teorije bio odlučan.

Kejnz je pristalica aktivne ekonomske uloge države u uklanjanju cikličnih promena. On je. 1953. Stalna neravnoteža i nestabilnost kapitalističke privrede. mogu uz dodatne mere države (podređene privatnom kapitalu) da prebrode sve krize i očuvaju dovoljnu stabilnost. Odbacivanje automatskog regulisanja tržišnog mehanizma koji treba da uspostavi punu zaposlenost. preduzetništvo. Savremeni kapitalizam. Privatna kapitalistička privreda. spasila kapitalizam tridesetih godina (M. Bronfenbrenner: Post-Keynesian Economics. Makroanaliza nasuprot mikroanalizi u klasičnoj teoriji. podložan cikličnim fluktuacijama privrednog razvoja u koje se ugrađuje Kejnzova teorija determinisanosti nacionalnog dohotka. kvantitativna analiza međuzavisnosti svih makroagregata u privredi jednog dinamičkog sistema svakako su velik doprinos i osnova za građenje specifičnih mera ekonomske politike svake privrede posebno. u prvom redu. 2. treba da bude u mnogo većoj meri predmet dalje naučne analize savremenih marksističkih ekonomista. koja počiva na privatnom vlasništvu sredstava za proizvodnju.3. Kejnz u osnovi želi da reši problem izražene nevoljne nezaposlenosti. Naučni instrumentarij. Za razliku od svojih kolega koji su se zalagali za neutralnu ekonomsku nauku i politiku Kejnz je za aktivnu ekonomsku politiku. što se posebno odnosi na Kejnzovu i postkejnzijansku makroekonomsku analizu i ekonomsku politiku. privatnim nosiocima investicija koji se rakovode u osnovi dobrim ili slabim izgledima za profitom.287 3. nezaposlenosti i pada konjunkture. a ako ne to. na bazi očuvanja postojeće ekonomsko-političke strukture kapitalizma. Shvatanje slabosti i konfliktnosti kapitalističkog sistema i očiti napor da se nađu instrumenti i metode da se oni uklone. 317 . OSNOVNE POSTAVKE KEJNZIJANSKE EKONOMIJE Kejnz je posebno isticao upravo te razlike između svoje teorije i marginalističke i klasične teorije. ali radi zaštite kapitalističke proizvodnje idruštva. onda da se bar ublaže. za politiku pune 287 Bez naročitih preuveličavanja može da se tvrdi da je kejnzijanska politika pune zaposlenosti ostvarena do i za vreme drugog svetskog rata. pri čemu je često isticao svoje suprotstavljanje marksizmu. 4. str. Potreba državnog intervencionizma nasuprot liberalističkom delovanju privrede. 5. privatnoj inicijativi. Inspirisan prvenstveno strahom od depresije i njenih posledica. 49). profit. On je direktno zastupao nužnost državnog intervencionizma. U osnovi ta razlika bi mogla da se klasifikuje ovako: 1. a time i krizu kapitalizma..

porezi postaju snažan instrumentarij kojim se utiče na privredni život. da korektivno deluje na ponašanje privatnog kapitala (investiranje. uz istovremeno odbacivanje „čiste“ ekonomske teorije u uslovima ekonomskog liberalizma. Potrošnja ili tražnja potrošne robe.288 Kejnz u pogledu državne intervencije (koja treba da koriguje ili otkloni slabost privatno-kapitalističke privrede) posebno razrađuje i predlaže mere iz sledećih područja: 1. Neokejnzijanstvo. budžet. i dalje ostaje osnovni odnos u raspodeli dohotka Yd = C +I. odnosno od nivoa zaposlenosti i od objektivnih i subjektivnih faktora koji određuju kretanje sklonosti štednji i potrošnji. 3. ali ne za onoliko za koliko se povećao njihov dohodak. formiranje kapitala. ušteđen. Ukupnu tražnju formiraju dve njene komponente: 1. POTROŠNJA I ŠTEDNJA Kao pristalica politike pune zaposlenosti i analitičar faktora koji determinišu kretanje nacionalnog dohotka. DOHODAK. cene). odredio pravce ekonomskih istraživanja. posebno u pogledu makroodnosa u privredi i mehanizma funkcionisanja privrede kao celine. Kejnz je konstatovao da su ljudi obično skloni da povećaju svoju potrošnju povećanjem svog dohotka. postalo je time stvarao krupan i značajan pravac buržoaske političke ekonomije. pojedinačno ili kompleksno. c=ΔC/ΔYd odnosno s==ΔS/ΔYd Međutim. novac. Uvek jedan deo dohotka ostaje neutrošen. Tako se pojavljuje problem granične sklonosti štednji i granične sklonosti potrošnji. da bi se sprečio ulazak kapitalističke privrede u krizu ili depresiju s padom nacionalnog dohotka i porastom nezaposlenosti. U tom cilju novac. 4.zaposlenosti. zaposlenost. kredit. Monetarna politika (kamata. 318 . 2. 4. 288 Kejnz je doveo ekonomsku teoriju na potpupo novi put razvoja. Potrošnja zavisi od visine ostvarenog nacionalnog dohotka. Kompletnu budžetsku anticikličnu politiku razrađenu na principima budžetskog deficita i javnog duga. 2. kredit).Investicije ili tražnja investicionih dobara u privredi. Politika državnih rashoda (posebno transvernog. Kejnz polazi od problema globalne efektivne tražnje. Poreska politika. neproizvodnog karaktera). zasnovano na Kejnzovoj teoriji. Država treba navedenim merima. To je odnos između određenog porasta dohotka i porasta štednje odnosno potrošnje tog dohotka.

mada je i sam pokušao demantovati tu izjavu. nužno je da se celokupna štednja investira. ona je stvarno postala osnova savremene anticiklične ekonomske politike. Y .S = C Budući da je osnovni uslov privredne ravnoteže da se potrošnjom i investicijama utroši celokupni dohodak. za upravljanje monetarnim rastom preko konstantne dugoročne stope monetarnog rasta. pošto su uglavnom svi prihvatili Kejnzove osnovne principe makroanalize. Friedmana kojom je iznenadio svet: „Svi smo mi kejnzijanci“. i 289 U tom pogledu interesantno je navesti izjavu okorelog monetariste M. a to znači iz reprodukcije (dakle samo u slučaju kada se celokupni iznos štednje utroši u investicije). 2. o čemu će kasnije biti znatno više reči. Razlika koja postoji između dohotka i efektivne tražnje jeste štednja. 3. štednja je ex post. već i od opštih uslova proizvodnje koje karakteriše nedovoljna finalna tražnja. naravno uz pretpostavku da postoji određeni deo autonomne potrošnje (C0) koja se nezavisno ponaša u odnosu na promene u visini raspoloživog dohotka. odnosno da se „podvede potrošnji“. U stvari ne dolazi do automatskog korišćenja celokupnog iznosa štednje u investicijama. kada realni dohodak privrede raste ili opada. a ne ex ante jednaka investicijama (S = I). Rešavajući i regulišući pre svega uslove realizacije ili stvaranja dovoljne efektivne tražnje. Porasta dodatne tražnje potrošne robe. U kapitalizmu nema uvek dovoljno želje ni podstreka za investiranjem. Neokejnzijanske makroanaiize.289 Danas se uglavnom radi o usklađivanju dvaju pravaca: 1. odnosno roba. stvaraju se uslovi za hroničnu nedovoljnost tražnje. U Kejnzovoj teoriji polazi se prvi put od toga da nezaposlenost faktora proizvodnje može da bude posledica ne samo visokog nivoa nadnica. Građanski ekonomisti se danas sve manje dele na kejnzijance i antikejnzijance. rašće ili će opadati potrošnja ali za manje iznose od porasta samog nacionalnog dohotka: Y > C. Na taj način dolazi do: 1. Prema tome. što pod postojećim uslovima ne omogućava realizaciju celokupnog društvenog proizvoda. tezaurisan ili izbačen s novčanog tržišta. Porasta zaposlenosti radne snage i kapaciteta. Bez obzira koliko bio ortodoksan pristalica liberalizma u privredi Friedman se ipak zalaže. pad nacionalnog dohotka i zaposlenosti. nema dovoljno tražnje. U protivnom nastaje deflacija.Iz navedenih odnosa funkcija potrošnje dobija sledeći oblik: C = cΔYd. a to su poznati efekti multiplikativnog delovanja investicija u procesu ekonomskog rasta. Porasta efektivne tražnje dobara. 319 . treba pronalaziti sva rasploživa sredstva i njima se služiti da bi se stimulisala i regulisala globalna i strukturna tražnja i održavala na potrebnom nivou potpune reprodukcije kapitala. Prema tome. kao što se do tada smatralo. Kako štednja nije više vremenski jednaka investicijama. a to je osnovna opasnost za egzistenciju kapitalizma.C = S odnosno Y . odnosno ΔY > ΔS. jer neće doći do situacije da jedan deo dohotka ostane neutrošen. Sada imamo i sledeći dinamički odnos: C = cΔYd Znači.

zaposlenosti.2. razvijajući se posle rata u uslovima značajne privredne konjunkture i bez masovne nezaposlenosti. OSNOVNI MAKROAGREGATI U SAVREMENOJ GRAĐANSKOJ TEORIJI OSNOVE STABILIZACIONE (ANTICIKLIČNE) EKONOMSKE POLITIKE Slika 91 Savremena makro-ekonomska analiza suočena je sve više s dosta širokim marginama oscilacija stope ekonomskog rasta (Yt). Sve je teže održavati zadovoljavajuće stabilan i stalan ekonomski rast. sve veće značenje u istraživanju pridaje . Inflacija i nezaposlenost se sve više autonomno ponašaju u odnosu na stopu rasta. Time su zaposlenost i nacionalni dohodak dva elementa jednog istog kretanja. Pri tome ona obuhvata i probleme nezaposlenosti i inflacije (koja je danas postala jedan od najtežih problema sveta).čime su problemi uravnotežavanja koji stoje pred savremenom makro-ekonomskom politikom postali kompleksni i specifični za svaku nacionalnu privredu. a često i u odnosu na stanje platnog bilansa .nezaposlenosti i analizi nacionalnog dohotka s pozicije socijalno-političke platforme i stopi rasta. 320 .raspon AB). uz istovremenu pojavu inflacije (za razliku od krizno-deflatornog problema iz perioda velike depresije). Odnosi osnovnih makroagregata i istraživanja savremene građanske teorije i politike mogu slikovito da se daju na sledeći način međupovezanosti stopa rasta. tolerantnu stopu inflacije i „punu“ zaposlenost (vidi sliku .Poznate maršalijanske mikroanalize koja je danas usavršena brojnim radovima teoretičara monopolske i nepotpune konkurencije. Savremena neokejnzijanska teorija. ali uz pojavu sve više stope nezaposlenosti i deficita u platnim bilansima. plamog bilansa i stabilnosti.

Ako je visina dohotka data onda kamatna stopa mora da se nalazi na onoj visini na kojoj kriva tražnje kapitala (koja odgovara krivoj pune saturacije privrede kapitalom) preseca krivu ponuđenih ušteda iz datog dohotka uz datu kamatnu stopu. KAMATA I DOHODAK Slika 92 290 291 J. 215. 215. kamate i novac“ (General Theory of Employment. Beograd. određene karakterom vlasništva. Kejnz tvrdi da je upravo to mesto gde se u klasičnu teoriju uvlači nesumnjiva greška. Ibidem. izd. Interest and Money). 5. svakom nivou dohotka odgovara jedna jedina vrednost kamatne stope. M. Kejnz: Opšta teorija zaposlenosti kamate i novca. kamate i pune zaposlenosti. koja i dalje počiva na osnovnim Kejnzovim postavkama. Kultura. što se vidi iz sledećeg grafikona: TRAŽNJA I PONUDA NOVCA. uz sklonost štednji iz datih dohodaka. nalaze izvan ove teorije. Kejnz i sam pokušava da da svoju teoriju kamate vezujući je za ponašanje zaposlenosti i nacionalnog dohotka. INVESTICIJE. Stoga je i logično da mu kapitalno delo nosi naslov „Opšta teorija zaposlenosti. to u stvarnosti nije slučaj. KAMATA I „MARGINALNA EFIKASNOST KAPITALA“ Kritikujući klasičnu teoriju stalne ekonomske ravnoteže. dok se socijalne i društveno-ekonomske zakonitosti razvoja. str.290 Kejnz tvrdi291 da bi zaključak klasične teorije sadržavao dovoljno istine kada bi se tvrdilo da pri datoj krivoj tražnje za kapitalom i datom uticaju promene kamatne stope. str. sve više dobija naziv teorija determinisanosti nacionalnog dohotka. Osnovna karakteristika ove teorije je i dalje da joj se u prvom planu istraživanja nalaze količinski odnosi u proizvodnji. Međutim.Zbog svega navedenog savremena makroanaliza. 321 . Pre svega pođimo od činjenice da je klasična teorija polazila od pretpostavke da je visina dohotka data.

na primer. str.Kriva tražnje za kapitalom i uticaj kamatne stope na ušteđeni iznos predstavljaju nezavisne promenljive veličine ove teorije.292 dobićemo sledeću sliku: TRAŽNJA KAPITALA I KAMATA (LM KRIVOM) Slika 93 Pomeranje krive LM0 na novi položaj LM1 uz postojanu ponudu dohotka dovodi do snižavanja kamate na nove položaje i1. 216. onda novu kamatnu stopu. Ova teorija svakako stoji na slabim osnovama. da je dohodak konstantan. ukoliko je ponuda novčanog dohotka ostala nepromenjena (LM0). Kejnz je upravo uočio tu međuzavisnost. daje nova tačka preseka nove krive tražnje kapitala i krive koja povezuje kamatnu stopu s iznosima koji će da se uštede iz datog dohotka. kao što je Kejnz zapazio upravo iz razloga što polazi od hipoteze.293 Klasična teorija novca. onda će se. što se ne slaže sa hipotezom da se te dve krive mogu pomeriti nezavisno jedna od druge. Pomeranje krive IS0 na IS1 dovodi do povećanja kamate s položaja I1 na položaj i2. Kejnz isto. Ako te odnose pokušamo da prikažemo na poznatoj LM krivoj. Ako se bilo koja od njih pomeri. zaposlenosti i kamatae stope nije bila svesna značaja promena nivoa dohotka ili pak same mogućnosti da je nivo dohotka stvarno funkcija investiranja. redovno i dohodak pomerati. Kada se. (Poznato i kao Hicks-Hansenov dijagram). što ima za posledicu da se ruši čitav mehanizam zasnovan na hipotezi datog dohotka. prema ovoj teoriji. 322 . jer smatra da nije izvesno 292 293 Ovde koristimo poznatu LM krivu koju je još Alvin Hansen konstruisao i primenio jer nam pokazuje svaki nivo kamatne stope u zavisnosti od visine novčanog dohotka. kriva tražnje kapitala pomeri.

Sniženje kamate sa i4 na i1 osiguraće dovoljno visoku marginalnu efikasnost kapitala.297 Graničnu efikasnost kapitala (profitnu stopu) Keynes suprotstavlja kamatnoj stopi. kada je ponuda kapitala jadnaka tražnji.. Investicionu aktivnost. 294 295 296 297 298 Isto. rezultat su i determinante sistema. Tvrdnje da je klasična i neoklasična teorija krivo postavila postulate i determinante kamame stope zasnivaju se. po Kejnzovoj terminologiji donekle možemo identifikovati s profitnom stopom u Marksovoj teoriji. „Profitna stopa“. svesna je činjenice da „štednja zavisi od dohotka“. klasična teorija. ravnotežna stopa jednaka je marginalnoj efikasnosti kapitala u visini ponude (i3).298 Osvrćući se na prethodne teorije. Povećana tražnja kapitala povećava kamatu i smanjuje marginalnu efikasnost u odnosu prema kamatnoj stopi. (Uvodni deo. str. Isto. na činjenici da ona „nije uspela pravilno da izdvoji nezavisno promenljive veličine privrednog sistema“ i takvima ih posmatra. 33) 323 . Tradicionalna. str. Na toj osnovi on i gradi svoje istraživanje protivrečnosti industrijskog i novčanog kapitala. maksimalna je stopa dobiti koju preduzetnik očekuje od jedinice investiranog dobra. str. po Kejnzu. Štednja i investicije zavisno su promenljive veličine sistema. Graničnu efikasnost kapitala. kada se one promene i dohodak se svakako mora promeniti. nezavisne varijable koje ujedno sa sklonošću potrošnji određuju ukupnu efektivnu tražnju.. Dakle. određuju u osnovi dva faktora: a) Granična efikasnost kapitala296 (the marginal efficiency of capital) i b) Kamatna stopa (cena novca i kapitala). i to baš onoliko koliko je nužno da bi se uspostavila ravnoteža između promena u štednji i promena u investicijama. ako je postavimo uslovno. kako smo videli. Keynes tvrdi da će u stanju ravnoteže kamatna stopa da bude jednaka graničnoj efikasnosti kapitala jer će da se isplati povećani.295 Te veličine. ili granična efikasnost kapitala. dok „niko ne treba da sumnja i da kriva investicione tražnje opada s rastućom kamatnom stopom“. a ne njegove determinante. J. odnosno smanjeni obim tekućeg investiranja sve dok se ne dostigne stanje jednakosti. samostalne. a time i obim zaposlenosti. u osnovi.294 On u isto vreme smatra da je moguće da samo te dve krive određuju kamatnu stopu. nego izvire iz samih sredstava za proizvodnju. ali je previdela činjenicu da dohodak zavisi od investicija.da suma ušteđena iz datog dohotka mora da se povećava s povećanjem kamatne stope. To su. naime „sklonosti potrošnji“ krive granične efikasnosti kapitala i kamatne stope. Očito je da se time zamagljuje priroda i sugatija i same kamatne stope. 219. Mada u Kejnzovom tretmanu profita ne nalazimo ništa novo u odnosu na već poznatu koncepciju vulgarne građanske teorije po kojoj profit ne potiče od neplaćenog viška rada radnika. prema Kejnzu. Keynes: Opšta teorija. M. 218. a time i tražnju za novim sredstvima za proizvodnju. s druge strane.

pri čemu težište analize prebacuje na teret odnosa delovanja kamatne stope na nivo investicija. da poveća novčani opticaj sa A na B na krivoj preferencije likvidnosti L. Pretpostavimo da centralna banka snizi kamatnu stopu na kredite ili.MARGINALNA EFIKASNOST KAPITALA (MEC). kada to već ne može da učini tržište.kapitala“ (MEC). po našem mišljenju. s druge strane. s jedne strane. a porast investicija kroz proces multiplikacije dovešće do većeg porasta nacionalnog dohotka sa A“ na B“. pogađa preduzetnike. Porast kamatne stope. svesno. i njihovo delovanje na investicije (preko marginalne efikasnosti kapitala) i nacionalnog dohotka. zapravo prebacivanje područja istraživanja na stvarne makroagregate privrede. Keynes u potpunosti negira tvrdnju klasične teorije da porast kamatne stope dovodi do porasta štednje. S druge strane to će dovesti do obaranja štednje koju će vlasnici dohotka biti spremni da formiraju uz nižu kamatnu stopu. što je. uz mogućnost dubljeg istraživanja njihove prirode i složenih odnosa međuzavisnosti. i da se vodi politika niske kamatne stope da bi se povećala marginalna efikasnost kapitala i dao podstrek investicijama. a time i investicionu delamost. KAMATNA STOPA (i) I MARGINALNA EFIKASNOST INVESTICIJA (MEI) Slika 94 Zbog stalne spekulativne tražnje novca i neelastičnosti kamate. Pad kamatne stope dovešće do porasta kredita i granične efikasnosti investicija (MEC) sa A’ na B’. obično dolazi do snižavanja i marginalne efikasnosti investicija (MEI). jer njeno povećanje pri datoj „graničnoj efikasnosti . s druge strane. a time i na njihov odraz na veličinu nacionalnog dohotka. obrnuto.299 Navedeni mehanizam transmisije u delovanju kamate na investicije i nacionalni dohodak obično se prikazuje na poznatom „trojnom obrascu“ kojim se istovremeno povezuje novac i kamata. što će da dovede do snižavanja kamatne stope sa 8% na 4%. Klasična teorija prelazi na teoriju determinisanosti nacionalnog dohotka. sa A na C (odnosno sa 8% na 18%) nepovoljno se održava na obim investicija. 324 . namerno. Sužavanje investicione delatnosti uzrokuje pad nacionalnog dohotka (Y) koje je 299 Nesumnjivo je da se takvim Keynesovim stavovima „ukida“ i teorija pune zaposlenosti. To znači da treba da se snizi kamata.

Prema tome: (ΔS/ΔY) + (ΔC/ΔY) = 1 300 301 P. cit. udeo potrošnje u nacionalnom dohotku koja.301 što je više slučajnost i samo izuzetno stanje privrede. str. a samim tim i društvena akumulacija.srazmerno veće od smanjenja investicija jer pad investicione aktivnosti izaziva mnogo veći porast nezaposlenosti i sužavanje ukupne potrošnje (delovanjem principa multiplikatora). Pri promeni visine dohotka jedan se stalan srazmeran deo upotrebljava (po inerciji i ekonomskoj logici) za štednju. Da visina kamatne stope nije određena odnosom između novčane akumulacije i investicione tražnje i da u osnovi odnos tih dveju veličina može odrediti visinu kamatne stope. Samuelson. Dakle. Iz navedenog proizlaze kod Keynesa i dve osnovne razlike u odnosu prema staroj klasičnoj teoriji: 1. već obrnuto. Da nivo investicija nije određen veličinom novčane akumulacije. 325 . Očita slabost klasične teorije mehanizma kamatae stope. prema Keynesu leži u tome što ona ne uzima u obzir zaista neospomu činjenicu da do promena u visini dohotka dolazi zato što se ona javlja kao neminovna posledica promena u investicionoj delatnosti. ali na sasvim drugim osnovama. op. i 2. Keynes polazi od realne pretpostavke da se privreda ne nalazi u stanju opšte ravnoteže koja se samo povremeno poremeti i. a drugi za potrošnju (srazmerno visini izražene „sklonosti potrošnji“). imanentno klasičnoj teoriji. a ne uzimajući u obzir socijalno-ekonomske zakonitosti razvoja kapitalizma. bazirajući se velikim delom na „sklonostima“ kao psihološkim reakcijama nosilaca dohotka. u osnovi. postaje jedna od brojnih iluzija kapitalizma o mogućnostima savlađivanja njegovih protivrečnosti uz intervencije države. To bi trebalo da znači (prema linearnom toku funkcije C (Y) da su dodatna potražnja (ΔC) i dodatna štednja (ΔS) uvek u istom odnosu prema dodatnom dohotku (ΔY). Pri tome on odbacuje uočenu slabost klasične teorije novca i kamatne stope i u analizu kamatae stope uključuje i promene u visini dohotka narodne privrede kao logičnu posledicu promena u investicionoj potrošnji. A. da je novčana akumulacija određena nivoom investicija. Grafički bi ta međuzavisnost mogla da se prikaže na način prikazan na slici 95. Tako npr. određen je „osnovnim psihološkim zakonom društva“.300 Kako sve realne odnose u sferi proizvodnje. 348-349. i dalje polazi od odnosa Y = C + S. to je njegova teorija očito subjektivističkokonzervativna teorija. Prema Keynesu. ponovno usmeri novoj ravnoteži. koja pri datoj „sklonosti potrošnji“ predstavlja određenu veličinu. Visina štednje je zavisno promenljiva u odnosu na kretanje dohotka privrede. teorija klasičara bila bi tačna jedino kad bi se primenjivala u uslovima pune zaposlenosti. o čemu će kasnije da bude više reči. zavisi od klasne strukture društva i odnosa profita i plana zaposlenih. Budući da je samo u tom slučaju društveni dohodak veličina određena raspoloživom masom faktora proizvodnje. raspodele i potrošnje Keynes svodi na prirodne i psihološke zakonitosti. prema Keynesu. Ta teorija.

imamo sledeći slučaj: INVESTICIJE I ŠTEDNJA KOD DATOG DOHOTKA Slika 96 326 . da kod datog dohotka investicije budu jednake štednji I = S (pri čemu je Y = I + C) i pokušamo li da to grafički prikažemo. prema Keynesu.MEĐUZAVISNOST PROMENA DOHOTKA. KAMATNE STOPE I INVESTICIJA Slika 95 Pođemo li od pretpostavke.

Shodno kembridžskoj varijanti kvantitativne teorije novca dolazi do porasta. automatizam čimekamatne se menjastope značaj trebao i domet da se delovanja brine o tome. odnosno poreskom politikom. deficitom ili suficitom budžeta 302 Keynes u svojim razmatranjima uzajamnosti funkcionisanja dohotka. i to pod visinama pretpostavkom autofinansiranja. (koja je u savremenom kapitalizmu Ovde biznačajna. Kreditno-monetarnom politikom. Neposrednim investicijama slučaju preko tražnje potrošne robe. U stvaranju dodatne tražnje (investicione. odnosa profitne delovalja investicija. sniženjem kamatne stope. Visinu profitne stope Keynes naziva „granična efikasnost kapitala“ (MEC). 304 To izaziva pad i nedovoljnost elementa G deluje na korekciju kretanja elemenata C i I. Te sfere su. a to uzrokuje uzdržavanje ceteris paribus. u obzir pojavila mogućnost bi se ravnoteža. a zatim ukupne efektivne tražnje privredi. i platnim bilansom. kamatne Svakako stope). radapreduzeća nezavisnosti i zemlje (dakle od spoljnih zemlja. Politikom javnog duga investiranju polazi od objašnjenja uslovljenosti kroz poznati proces multiplikatora (dohotka i ipvesticija). 328 327 . što je uzrokovano porastomda društvenog kapitala u deluje sepada i na osnovni pod pretpostavkom ostali elementi ostanu privredi. Keynes: Opšta teorija zaposlenosti. stvaranje dodatne 302 znači investicione korak dalje (ΔI) u naučnom i potrošne spoznavanju (ΔC) tražnje pomoću komplikovanosti državne intervencije. izvora rad i finansiranja kapital).kamate delovanja koja je koja razumljiva je različita samapri porazličitim sebi. Zasecanjem angažuje: interesa novčarskog kapitaliste. Pritisak na sniženje cena novca i kapitala 2.. logično je da na podsticaj treba dati investicijama koje svaki odu njih daljePrema može da se dekomponuje svoje sastavne delove: su u padu. a neposredno angažuje u nekoliko osnovnih sfera. uz tzv. Keynes„sklonosti preporučuje ka investiranju“. što odgovara rastu produktivnosti rada ili 6. čime dovodi do 2. tome. Porezom. nema u njoj dovoljno podsticaja za investiranje.da se ovde U tom polazi smislu od Keynesove Keynes preporučuje pretpostavke mere daekonomske u takvoj privrednoj politike države ravnoteži za ne mora da postoji puna uklanjanje pojave zaposlenost. punog zaposlenja kapitala. jevtinog novca. Prema tome ukupna funkcija potrošnje ili samo neki pojedinačni njen oblik pod neposrednim je delovanjem ovih dvaju faktora: a) marginalne efikasnosti kapitala i b) kamatne stope. se država dakle porast preduzetničke dobiti. Sniženje najamnina u krajnjem 1. pre svega sredstava(C za+proizvodnju. Budžetskom politikom. J. investicione (I) i opšte potrošnje (G). On tvrdi da „odnos između očekivanog prinosa od još G = proizvodnje G c + G i + Gteg.k“ odnosno zadržanih likvidnih sredstava iz raspoloživog novčanog dohotka (preduzeće. sklonosti štednji i sklonosti 2. a koje uzrokuju pad drugih makrooagregata procesom multiplikativnog C = daje Cc + se Si obično + Sg = Ic + Ii +Ig. Keynes povećava profit industrijskog kapitaliste. Sfera delovanja na dohodak i ostalo trošenje dohotka u kojojinvestitoru. Najamnine su rigidne. deflacije i nezaposlenosti a samo uključivanje kao hroničnih promene pojava dohotka. jer to ćemo 303 304 da izložimo u drugim delovima ovog rada. koeficijenta . na promene svih elemenata mnkcije potrošnje: lične (C). preglobalne svega zbog daljeg pada granične efikasnosti kapitala. GRANIČNA EFIKASNOST KAPITALA I KAMATA novouposlenim radnicima. kamate i novca. bankara. odkao kojih logične pati posledice promena kapitalizam.porasta Primenjujući proizvodnjetaji slučaj zaposlenosti. opšte i lične) država se Keynes je u takvoj situaciji protiv sniženja najamnina. jedinice daje nam graničnu jedne jedinice te vrste kapitala i troškova efikasnost kapitala“. pod pretpostavkom rigidnih najamnina ili čak uz obavezan rast najamnina. 1936. Delovanjem na 303 bilo koji od navedenih sastavnih elemenata „nižeg reda Zbog profitne makroagregat stope. 3. Sfera kompenzatornog delovanja na nacionalnu ekonomiju u kojoj se država angažuje: 1. uslova u kojima a to deluje znači da kamatna preporučuje stopa udržavi privrednom da utiče mehanizmu. od novih investicija. Sfera investicija u kojoj se država angažuje: organizatora proizvodnje (preduzetnička dobit). banke i stanovništvo). uzrokuju pad tražnje. odnosno u porastu dohotka u rukama kapitalista A. Kako se kriva ukupne potrošnje sastoji od triju poznatih oblika Nedovoljnost globalne efektivne tražnje i nedovoljnost željenih investicija I + G). C. politiku 1. Taj podsticaj promenom iodnosno kamatne stope (cena novca). sklonosti investiranju. Posledice su daljemehanizam zadržavanjedržave novcada u obliku porasta Upravo je tu nužan intervencioni pomoću svog „sklonosti likvidnosti“ (gotovini) i porasta novca van upotrebe“. kod klasične Istina teorije Keyneskamatne ne uzima stope. Javnim radovima (kamate) uzrokuje relativni porast profita koji ostaje kapitalisti B. izlaz se traži u povećanju profita. NePolitikom smatramo zadeviznog potrebno dakursa se na tome ovde duže zadržavamo i dajemo šire interpretacije. što dovodi do novog porasta investicija.

.

Dr S. 305 306 Videti deo o multiplikatoru i akceleratoru.politike dok niske kretanje dalje kamatneka stope. zato što tada obično banke.U uzlaznoj Država sprovodi fazi konjunkturnog takve mere radi ciklusa dopune proces i korekcije formiranja privatme novčanog inicijative kapitala i osiguranja treba da se ograniči potrebnog jer nivoa ekspanzija ukupne novca ili globalne sama potražnje. zbog recesije i povećane sklonosti likvidnosti. ograničavaju kredit. Keynes polazi od toga da to neće da izazove negativne posledice na finansijsku stabilnost ako se radi o umerenoj inflaciji i ako se na taj način odnosi između ponude i tražnje monetarnom politikom uspostavljaju u uslovima nepotpune zaposlenosti u svim granama privrede. sebi potencira To je preduslov neravnotežu puneizmeđu zaposlenosti dohotka i investicija. raspravljamo). Slika 97 Kao pristalica politike jačanja efektivne globalne tražnje monetarnim merama i iznad nivoa realnog nacionalnog dohotka. odnosno politiku. Komazec: Novac. odnosno sprovode politiku uzdržavanja od davanja kredita. kapitala u privredi ili Liberalnu koja restriktivnu teži recesiji politiku ili deflaciji. rada i kapitala. U tom smislu Depresivno stanje Keynes privrede je pristalica zahtevapolitike ekspanzivnu jeftinog monetarnu novca. U ulaznoj prekofazi kreditnog proces formiranja tržišta. 330 329 . 305 Princip anticikličnog finansiranja i vođenja „politike novca“ time je uglavnom prihvaćen. 1975. a sve novčanog radi podizanja kapitalagranične treba daefikasnosti se ograničava. NIP „Stampa“. Time je prihvaćena i koncepcija manipulisane valute umesto ODNOS PROFITNE I KAMATNE(papirna) STOPE306valuta postaje zlatnog standarda iz doba klasične teorije. u fazi stagnacije i depresije proces formiranja kapitala u privredi treba podržati ekspanzionom monetarnom politikom. Dakle. Šibenik. novcaSvemu treba sprovoditi navedenom izvesno konačan vreme cilj pre je porast „granične efikasnosti generalnog zaokreta izkapitala“ jedne u dragu koji podstiče fazu ciklusa investicije (zbogkoje vremenskog su imale zaostajanja tendenciju u pada s mnogo delovanju monetarne većim negativnim politike.zahteva on je pristalica izvesnu čak blažu i dopunske ili „doziranu“ emisije liberalnu novca (deficitnog politiku finansiranja) novca. Manipulisana snažno sredstvo ekonomske politike države. kredit i kamata u samoupravnom socijalizmu. o čemu delovanjem na drugom na dohodak mestu više i zaposlenost. izd. Uprkos tome što će takva orijentacija da da impuls inflacionim tendencijama u privredi. ekspanziji Dakle. Keynes je taj problem posebno isticao.

.

Takav sistem prepušten sam sebi ne poseduje nikakav unutrašnji automatizam koji bi održavao onaj obim investicija koji bi osigurao punu zaposlenost bez inflacije. kao i svetskog ekonomskog sistema kao celine. kad je bilo nezaposleno oko 40 miliona radnika.. ZAPOSLENOST I NACIONALNI DOHODAK Prema kejnzijanskoj ekonomskoj teoriji savremeni kapitalizam nije u stanju da bez intervencije države osigura onaj nivo investicija koji bi doveo do pune zaposlenosti. a drugi put do inflacije. je problem inflacije u privredi.GLAVA DRUGA EKONOMIJA. jedan je od osnovnih problema savremenog kapitalizma. kao uslova za stabilizaciju kapitalističkog sistema. bila je praćena i ogromnim smanjenjem proizvodnje koja je po nekim procenama jednaka ukupnim troškovima Drugog svetskog rata. posebno u vodećim kapitalističkim privredama. 331 . do 1933. Neki ekonomski automatizam u takvim uslovima postao je za kapitalizam nemoguć. uz navedeni. Naprotiv. bez neke „pomoći“ sa strane. odnosno stalna tendencija ka hiperakumulaciji ili akumulaciji radi akumulacije. Masovna nezaposlenost koja se pojavila u velikoj delresiji 1929. uz istovremeno sprečavanje porasta cena. posebno ako on pokušava da se pronađe u funkcionisanju samog tržišnog mehanizma. pre svega od strane savremene države i mera anticiklične politike koju je u stanju da sprovodi s više ili manje uspeha. Drugi stalno prisutan problem. INVESTICIJE. jednom dovodi do nezaposlenosti. odnosno nastanka i širenja inflacije. nezaposlenost faktora proizvodnje i nizak nivo investicija. Neokejnzijanska teorija smatra da bez intervencije države stihija investicija pod delovanjem stihijskog delovanja tržišta. Takva se tendencija zapaža i u savremenom kapitalizmu. mada nema takvu dubinu u posleratnim kriznim stanjima kao pre Drugog svetskog rata. problem opšte neravnoteže savremenih ekonomskih sistema. INVESTICIJE I ZAPOSLENOST 1.

332 . Me i Mo. do marta 1975. Danas bi to moglo savremenije da se prikaže na sledeći način: EKONOMSKI RAST. s jedne strane. No 6. Martinovu: Ekonomičeskij krizis v mire kapitalizma. godine (Podaci prema V. 1937-1938. 1974-1975. Pad industrijske proizvodnje (%)3 1 53 33 10 10 15 8 8 16 4 Dužina padanja u mesecima 2 37 14 16 77 14 12 14 16 8 Pad investicija (u %) 3 79 36 22 7 28 6 5 10 12 Opadanje krive privredne aktivnosti znači dolazak nezaposlenosti i depresije. 1948-3949. 99). 1969-1970. Promenljivost obima investicija 307 Od početka 1974.Ekonomski rast U objašnjavanju problema nezaposlenosti i depresije. 1957-1958. jun. s druge strane.NEKI POKAZATELJI EKONOMSKIH KRIZA U SAD307 1929-1933. Dakle. INFLACIJA I DEPRESIJA Slika 98 I.Inflacija D. 1960-1961. kao dveju krajnosti cikličnih kretanja tržišnih privreda Keupez u prvi plan ističe problem visine i ponašanja investicija. javljaju se stalno u tom sistemu dve krajnosti cikličnih oscilacija konjunkture. 1975. a najviši nivo ulazne faze konjunkture (buma) u uslovima pune zaposlenosti i iskorišćavanja proizvodnih kapaciteta nosi sa sobom inflaciju. 1953-1954. str.Depresija i nezaposlenost R. i inflacije. 1983-1984.

Masovne nezaposlenosti s dubokim depresijama i padom nacionalnog dohotka. što je. Masovna nezaposlenost. i obrnuto. „što dovodi do takve strukture investicija koja odgovara potrebama potrošača“. Posleratni period dobar je primer za to. To znači da investicije utiču na kretanje i fluktuacije dohotka i zaposlenosti. J. rad.309 Ekonomski razvoj pokazao je da u dugim vremenskim intervalima u razvoju kapitalizma investicije mogu da budu previsoke. 308 309 Pripadnici klasične teorije pre Keynesa smatrali su da se u automatizmu tržišta mobilišu i najbolje kombinuju pojedini faktori proizvodnje (zemlja. Neka druga kombinacija tih makroodnosa. Inflacija i opšti skok cena. ili uz adekvatno smanjenje C. 2. a time i faktore koji određuju obim i kretanje zaposlenosti u privredi. Nezaposlenost (velika ekonomska kriza) bila je tada jedan od najvećih problema sveta. Od nivoa investicija zavisi da li će u privredi biti stanje: 1. uz nepromenjenu visinu C. već u How to Pay to War (Kako finansirati rat.stoga je jedan od osnovnih elemenata kejnzijanske teorije zaposlenosti i ponašanja privrede uopšte. Iz toga proizlazi da takav sistem ne sadrži u sebi nikakav automatski mehanizam uravnoteženja obima investicija i štednje. a ne samo iz želje za investiranjem. To su. Interest and Money. Nije ništa neobično da mu glavno delo počinje problemom zaposlenosti. London. 1940. taj problem on ne obrađuje u svojoj General Theory. Prema kejnzijanskoj teoriji očita nesposobnost samog sistema da automatski određuje optimalan nivo i struktum investicija koji bi doveo do pune zaposlenosti bez inflacije. U razvijenoj kapitalističkoj privredi štednja i investicije razdvojena su dva akta: ne mora da se investira u isto vreme kada se i štedi. međutim. depresiju i deflaciju (opšti pad cena) i zastoj. karakteristika savremenih privrednih sistema. pad investicija i inflacija ili 4. 1936. Kapitalistički sistem može decenijama da ostane na niskom nivou investicija koje uzrokuju nezaposlenost. Keynes: The General Theory of Employment. 3. dva problema. Da li istosmerno i u istom obimu? To ćemo delovanje kasnije šire obraditi. Tada dolazi do inflacije. i to iz potpuno drugih razloga. U kapitalizmu ne štede samo investitori radi investiranja već i sasvim druge osobe. To znači da u jednom periodu on može da se javi kao nedovoljan. dakle. s druge strane. uzrokuje porast nacionalnog dohotka. ili da bude previsok kada dolazi do inflacije. i inflacija s preteranim investicijama (I > S). Odmah se. To znači da je Keynes analizirao i slučaj kada su I > S. kada dolazi do nezaposlenosti.308 To je zato što iz jednačine Y = C + I porast elementa I. kapital). U naturalnoj privredi jedna osoba i štedi i investira.). s jedne strane. postavlja pitanje kako. dve krajnje tačke cikličnog kretanja kapitalističke privrede: nezaposlenost i depresija. na koji način. 333 . Istina. Isti problem obrađujemo šire u delu u kojem razmatramo problem inflacije. M. Kejnzijanska teorija definitivno napušta takve stavove u ekonomskoj teoriji. kada se razvija inflacija tražnje (demand-pull inflation). Keynes je pre svega istraživao problem zaposlenosti. po svemu sudeći.

Britaniju u 1973.2 miliona. Upravo zbog toga predlažu se mere makroekonomske politike koje treba da otklone ili ublaže te poremećaje i ekstremna kretanja u ciklusu: nezaposlenost i inflaciju. i 1975. prepušten sam sebi. (Videti šire u delu u kojem razmatramo probleme inflacije). Promenljivost obima investicija je prema ovoj teoriji jedan od osnovnih faktora u analizi i regulisanju zaposlenosti i stabilnosti cena. No situacija u drugim zemljama nije nimalo drugačija. 310 Danas je posebno izražen slučaj pojave nezaposlenosti u uslovima jače izražene inflacije. mada su negirali ciklična kretanja kao zakonitost kapitalističke privrede. Evrope popela na oko 18 miliona uz prosečnu stopu inflacije od rgeko 11. na preko 9 miliona. godine kada se nezaposlenost u zemljama Z. u čemu su se oštro razlikovali u odnosu na Marksa. u kojoj je stopa inflacije iznosila oko 10%. godini.Keynes i celokupna neokejnzijanska teorija smatraju da tržišni sistem. obavezno dovodi do ekonomske nestabilnosti. nezaposlenosti i inflacije. a broj nezaposlenih poćeo se pa 2.310 S tim u vezi rađa se kompleks mera anticiklične stabilizacione politike.5%. posebno u toku 1974. povećanje investicija sa I0 na I1 dovešće do povećanja nacionalnog dohotka sa Y0 na Y1 uz novu tačku ravnoteže sa R0 na R1. Samo u SAD nezaposlenost se povećala u 1975. ali i mnogo viši nivo zaposlenosti sa Z0 na Z1. DELOVANJE INVESTICIJA NA VISINU NACIONALNOG DOHOTKA I ZAPOSLENOST Slika 99 Uz datu visinu štednje. 334 . Navodimo kao primer V. To je pojava stagflacije.

štednja i investicije ne moraju da se poklapaju S ≠ I. kamata. ODNOSI U KRETANJU ŠTEDNJE I INVESTICIJA I PROBLEM TEZAURACIJE Uz osnovno delovanje investicija na nacionalni dohodak. Informator.2. a to i ne mora da bude. Bajt. DELOVANJE INVESTICIJA I ŠTEDNJE NA NACIONALNI DOHODAK I ZAPOSLENOST Investicije i štednja prema kejnzijanskaj teoriji determinišu obim i nivo nacionalnog dohotka i obim zaposlenosti. U naturalnoj privredi. odnos štednje i investicija. a i odnos između novčane i stvarne (realne) akumulacije drugi je faktor neokejnzijanske makroanalize i stabilizacione politike. ali na različitim nivoima. novih sredstava za proizvodnju. Ovaj odnos se obično prikazuje preko krive kretanja investicija i linije štednje. Osnovi ekonomkke.311 Vlasnici dohotka iz različitih pobuda štede. Budući da štednju i investicije obavljaju različiti subjekti. Odvojenost akta štednje i investicija omogućuje da svi neutrošeni (ušteđeni) delovi dohotka ne budu privedeni investicijama. Na grafikonu ukupne društvene štednje dodata je linija investicija. to je ista osoba koja štedi da bi investirala. a investicije su podložne uticaju drugih brojnih faktora (marginalna produktivnost investicija. to su brojni različiti subjekti štednje koja ne mora biti motivisana željom za investiranjem. Stednja u tom slučaju nije uvek. poslovni izgledi. A.). ne samo na nivou pune zaposlenosti. mada osnovni odnos S = I ostaje i dalje najinteresantniji. 3. kod svih subjekata koji štede svoj dohodak usmerena u investicije. 1967. koja se nalazi na dva nivoa I0 i I1 koja zavisi od visine nacionalnog dohotka. konjunktura idr. Prema tome. Neko ih naziva i „investicijama za proširenje“ (V. Promene u investicijama presudno deluje na kretanja nacionalnog dohotka. investicije koje znače stvaranje novog realnog kapitala. a time se javlja problem tezauracije novca. Štednja pre svega zavisi od visine dohotka i same sklonosti štednji. 335 . akt štednje odvojen je od akta investicija. 311 Ovde se pod investicijama misli na neto ili čiste investicije. Zagreb. U razvijenoj.). proizvodnju i zaposlenost.

koji nije ravnotežni. koji bi odgovarao nivou potpune zaposlenosti (OZ). neće da dođe do gomilanja zaliha. Tačka preseka linije investicija (I) i štednje (S) u prvom položaju je tačka R0 koja označava. Pomeranje krive investicija naviše povećava nacionalni dohodak i zaposlenost sve bliže liniji pune zaposlenosti (ZZ). Nivo nacionalnog dohotka je stoga određen presekom krive investicija i linije štednje. ne može dugo da ostane. tačku ravnoteže ili ekvilibrija na određenoj visini nacionalnog dohotka OM. Nastaje stanje neravnoteže koja ne može dugo da traje iz sledećih razloga: 336 . To je moguće u objašnjenju tri slučaja: 1)Kada je nivo investicija koje preduzeća žele da preduzmu jednak nivou štednje (I = S) koju stanovništvo želi da uštedi. kada je S>I. poslovnost će se normalno odvijati. Tačka preseka tih dveju linija (R0 i R1) je ravnotežni nivo nacionalnog dohotka. Nacionalni dohodak se nalazi u tački (R0 i R1) što znači da je to ravnotežni nacionalni dohodak. U tom slučaju nivo nacionalnog dohofka manji je od nivoa koji bi odgovarao nivou pune zaposlenosti (OZ). neće da dođe do neravnoteže.INVESTICIJE. 2)Kada stanovništvo više štedi u odnosu na investicione želje investitora dakle. Zato uvek mora upravo presek linije štednje i krive investicija da određuje ravnotežni nivo dohotka. ali na znatno višem nivou nacionalnog dohotka (OM1). dobijamo sasvim drugi slučaj u privredi. neće da dođe do naglih prodaja koje bi bile stimulans proizvodnji. Zbog toga ni jedan drugi nivo nacionalnog dohotka. U drugom slučaju kriva investicija se pomera na viši nivo I1 što uz postojeću liniju štednje (S) daje novu tačku preseka i ravnoteže R1. Takvo se stanje može nazvati ravnotežom u privrednom sistemu. ŠTEDNJA I DOHODAK Slika 100 Ordinata pokazuje visinu štednje i investicija prema kretanju visine nacionalnog dohotka. Visina nacionalnog dohotka OM i OM1 manja je od nivoa nacionalnog dohotka.

1986. 2. Investicije. pada proizvodnje i otpuštanja radnika. konačno. Investicije. posebno onog momenta kada se prešlo na stopu rasta kao primarni cilj ekonomske politike. Sve to. uglavnom. Ovaj problem šire razmatramo na drugom mestu. To se učešće kreće između 18% i 35%. 337 . i 1992. jasno s određenim vremenskim nepodudaranjem u vremenu formiranja tražnje i momenta formiranja ponude. Što. a to se sve odražava i na nivo investicija.Porast štednje znači uzdržavanje (smanjenje) od potrošnje iz poznatog odnosa Y = S + C. Nemačka Belgija SAD V. a stabilnost zaposlenosti kao ciljeve „u drugoj liniji“. Dolazi do nagomilavanja robe. Investiciještednja 3435 2328 2425 2836 2219 1921 1820 1819 1816 1718 Izvor: The Economist oktobar 1989. Britanija 1965 . deluje na opadanje realizacije. instrumenti i mehanizam trasta kapitala da štednju „odvede“ do investitora. 6. Investiciještednja 3234 2927 2725 2623 2420 2322 2324 2121 ‘ 1919 1818 1986 . Dolazi do nezaposlenosti radne snage i kapaciteta. videli smo deluju i kao faktor ponude i faktor tražnje u privredi. Tu se javljaju institucije.1991. predstavljaju faktor ponude kao što su i faktor tražnje. Investicije (i štednja) visoko učestvuju u društvenom proizvodu savremenih privreda. INVESTICIJE I ŠTEDNJA U DRUŠTVENOM PROIZVODU -u%- Japan Norveška Finska Grčka Francuska Kanada Z. 4.1. smanjuje dohodak stanovništva koji utiče na smanjenje sklonosti štednji i pada štednje. 3)U trećem slučaju stanovništvo i vlasnici dohotka formiraju manju štednju od želja za investiranjem. 3. po subjektima i posebno. Neravnoteža ne može dugo da traje iz sledećih razloga: istraživanja u neokejnzijanskoj teoriji uzimaju u obzir taj element. 5. 7. Ukupne kupovine padaju i postaju nedovoljne. konačno. dakle imamo odnos: S<I ili stanje neravnoteže. Proces formiranja štednje i proces investicija se uglavnom ne poklapaju vremenski.Štednja stanovništva veća je od želje za investiranjem. Stalno učešće investicija i štednje u društvenom proizvodu razvijenih privreda vidi se iz sledeće tabele.

već dugo godina. osigura dovoljan profit. Danas obzirom na to što. „Monetarna iluzija“ u tome kao da je stvarno stvar prošlosti. čini strukturna politika koja se sastoji iz četiri vezana područja sistema: akumulacije i pritiskom na investicije. on nije u pravu. svesno regulisanje. ali ne i ex ante. od klasične i neoklasične teorije do savremenih problema i teorije stabilizacije. kao i druge buržoaske doktrine na kvalitativnom (strukturnom) planu nisu dobijeni potrebni odgovori. smatra se. S druge strane. razvojne. želje i volje radnika da rade i određene vrednosti radne snage po kojoj žele da rade. koji bi nalagao i određena pravila Zaboravljajući delovanje socijalnih momenata. socijalne i druge prirode. delovanja. s korigovanje već nastalih poremećaja. 4) Klasična teorija. posebno razvijene kapitalističke zemlje. proisticao iz određeni institucionalnih rešenja. Problem zaposlenosti nije se ni postavljao. Keynez tvrdio za sebe. Trebalo je da ekonomska politika. se nastoji upravo u globalnom regulisanju pronaći određeni automatizam koji bi materijalne usluge. dok je savremeni Da istaknemo dva bitna momenta: intervencionizam usmeren na regulisanje faktora koji determinišu dugoročni rast. koji mogu da se sve kapitalističkih država mora da računa s interesima međunarodnih korporacija uspešnije suprotstave tendenciji snižavanja realnih zarada uzrok su da je elastičnost i monopola. i to kako globalnu tako i parcijalnu. više osigurava van granica nacionalne ekonomije. osigura usklađen ekonomski razvoj. 338 339 . otkloni ciklično kretanje privrede i nestabilnosti. Takvo delovanje uglavnom je ex post promena. Tamo gde nije originalan onse je na i pravu“. Društveno ekonomske odnose potpuno ispušta. Prvi pokušaj u tom pravcu je politika dohotka i element u globalnoj efikasnosti na planu stabilizacije i regulisanja stope rasta.KEJNZIJANSKE prostorne. 1)Savremeni društveno-ekonomski razvoj. to KRITIKA I NEOKEJNZIJANSKE je tipično statička. operišu osnovnim makroagregatima i njihovim ponašanjem upravo dinamike razvoja. umesto kao do sada ex post kapitalizma. regulisanjem globalne ponude u vreme kada naučno-tehnička revolucija traži proučavanje strukturnih i kvalitetnih i tražnje. socijalni izdaci i društveno-ekonomski odnosi. S druge strane. 7) Ekonomska politika postaje u pravom smislu poluga ekonomskog razmatrajući probleme inflacije i savremenog kapitalističkog sistema. što rezultira smanjenjem politike. dok Kejnzijanska i neokejnzijanska teorija. zbog čega ekonomska politika 2)Porast uticaja organizovanih radnika i sindikata. nije mogla da odgovori na neke probleme strukturne. Time bi se već u samom početku nastanka uklanjali ili suzbijali uzroci Kriza kejnzijanstva. i iskorišćavanje resursa i druge faktore ekonomskog razvoja. U tom pravcu javljaju se sledeći elementi koji traže dublje GLAVA TREĆA raščlanjavanje i razdvajanje kamata u neokejnzijanskoj ekonomskoj teoriji. Takve doktrine imaju sve manje osnove. „Tamo gde je Keynes originalan. a) regionalna komponenta. tako i u organima odgovornim za vođenje ekonomske 6) Stabilizaciona ekonomska politika kejnzijanskog tipa usmerena je politike i regulisanje konjunkture. danas je u potpunosti zamenjena raznim oblicima anticipacije. trebalo delovati ex ante. odvojene su od stvarnosti. 5) Keynes-ov pristup. 3)Cene prestaju da postoje kao neki idealni mehanizam koji automatski uspostavlja ravnotežu između ponude i tražnje. U takvim uslovima 8) Osnovu tako postavljenog intervencionizma. već prema stanju i ponašanju cikličnih oscilacija na faktore ekonomskog rasta: stopu akumulacije. koja je stvarno nastala. u akademskim kragovima. Klasična teorija sa svojim postulatima već 1929. potpuno nestala. odnos akumulacije i potrošnje. a to je teorija apologetike Ovim bi se. otvoreno se danas priznaje kako konjunkturnih kolebanja u privredi. kao i kejnzijanska teorija uopšte. ostaju razvijene kolektivne potrebe i potrošnja. uglavnom na uklanjanje kratkoročnih konjunkturnih kolebanja. Dugoročne komponente rasta dobijaju sve veći značaj u odnosu na kratkoročne pokazao je da se državnim regulisanjem platežno sposobne tražnje ne može da fluktuacije konjunkture. to je izveden segment sistema koji je proizlazio iz pune zaposlenosti kapaciteta. Te smo momente šire analizirali. cena koje sprovode gotovo sve zemlje.Zbog toga je interesantno sada povući izvesnu paralelu u konceptu ekonomske politike. To znači da se pristupalo uglavnom globalnom regulisanju. postaje dogma koja ne može da odgovori na osnovne narasle probleme nacionalne privrede. koji se sve monetarista. gotovo stacionarna (zatvorena) privreda s isključivim delovanjem EKONOMSKE TEORIJE tržišnih faktora. odnosno proizvodnje i potrošnje.. ova teorija gubi vrlo značajan ponašanja svih subjekata u sistemu. što je i sam osnivač. uz optimalnu alokaciju resursa. polazeći od toga da tržište mehanizma može da osigura punu zaposlenost svih faktora proizvodnje i stabilnost privrede. Merama te politike u savremenom državno-monopolističkom kapitalizmu do novih pokušaja „sinteze“ kejnzijanske doktrine i ideja neoklasičara. Kejnzijanska revolucija je trebalo da taj nedostatak ukloni razvojem državnog intervencionizma. merama ekonomske politike nastoji se da se deluje nadnica i njihovo snižavanje. a ni na planu nastale na njoj. pre svega. posebno nastoji se da se osigura reprodukcija kapitala. odnosno ekonomske „inflacija tražnje“ se brzo pretvara u „inflaciju troškova“. To dovodi razvoja. temelje kompleksu mera monetarno-kreditne i fiskalne politike ugrađenih u koncept državnog intervencionizma.

.

MEHANIZAM FUNKCIONISANJA I OSNOVNI CILJEVI POLITIKE RAZVOJA Klasična teorija A. izmena strukture zaposlenih. što u velikoj meri zavisi od specifične kombinacije odnosa i problema koji vladaju u svakoj privredi. strukturna nezaposlenost. uz poznato delovanje vojnih rashoda. prihoda investicija. dok neke mere monetarne ili fiskalne politike u određenoj privredi deluju u jednom pravcu. U poslednje vreme.) velikim delom se utiče na fleksibilnije vođenje politike na druga tri sektora. Promenama na ovom faktoru (obrazovanje. svih c) elemenata vezanih za ljudski faktor312 ekonomika d) naoražanja. više ili manje uspešno.. Komparativan pregled ovih osnovnih politekonomskih pravaca i ciljeva delovanja može se dati na sledeći. koja često svojim ponašanjem odlucujuće deluje na celokupno ponašanje nacionalnih privreda. Mehanizam funkcionisanja Stalna ravnoteža i puna zaposlenost Neravnoteža i nepotpuna zaposlenost C. jer. investicije u ljudski faktor i dr. 312 Ljudski faktor postaje osnova celokupnog sistema. Ukoliko je to nekada i bilo moguće. Tip privrede a) Zatvorena privreda b) Privredni oblik pojedinačnog kapitala Kejnzijanska teorija „Dodaci“ klasičnoj teoriji 2 a) „Poluotvorena“ privreda b) Intervencija države c) Privatni kapital kao osnova B. slobodno kretanje radne snage. kretanje i ponašanje nezaposlenosti i dr. sve veći značaj dobija „izvoz“ vojne pomoći drugim zemljama koji služi kao ventil konjunkturnog rasterećenja većine razvijenih kapitalističkih privreda. 340 . u drugoj to može biti gotovo obrnuto. danas je to gotovo iluzorno očekivati. 9) Danas se i dalje upotrebljava određena kombinacija mera monetarne i fiskalne politike (kao i spoljnotrgovinske politike s ostalim segmentima već klasično vođene ekonomske politike). posebno kada se imaju u vidu njihove brojne kombinacije.međusektorska b) raspodela resursa. dosta uprošćen. istraživanja za razvoj idr. kvalifikacija. način: TIPOVI PRIVREDE. Objektivno faktor naučno-tehničke revolucije postaje čovečji faktor: znanje. socijalne nejednakosti. naučni rad. Osnovni ciljevi Laisse-faire automatizam Puna zaposlenost i kontrarecesivna ekonomska politika 1 Savremena građanska teorija 3 a) Otvorene i visoko međuzavisne privrede b) Intervencija i povezanost država na domaćem i međunarodnom planu Državna intervencija i javni sektor Politika korporacije Planiranje Privatna privreda Antiinflatorna politika Ekonomski rast Pina zaposlenost Ravnoteža platnog bilansa Ekološki problemi Puni informacioni sistem Danas gotovo nema shematizacije mera ekonomske politike. istina. koja postaje sastavni deo nacionalnih ekonomija. što se mora priznati kao neophodnost.

Funkcija izvoza i uvoza i 7. 5. 6. a znatno manje u sam okvir ekonomske politike. odnosno njihove zavisnosti od sledećih elemenata strukture ekonomskog sistema: 1. spiritus movens svih privreda i sistema. 5. 2. Naime. ukoliko takva funkcija odražava „uprosečavanje ponašanja investitora“ u ekonomici kao celini. Isto tako. Transmisionih delovanja (translacije) mera ekonomske politike. Da završimo mislima koje smo istakli u uvodnom delu. morala je da padne. 3. 4. Funkcijom produktivnosti rada (koja sve više zamenjuje proizvodnu funkciju Cobb-Douglasa) dobija na značaju. kada je klasična teorija postala dogma. kada je Keynesova teorija i neokejnzijanska teorija postala više dogma nego izraz stvarnosti. Međusektorskih odnosa. uz rađanje nečeg sadržajno i kvalitetno novog koje marksistička ekonomska misao i analiza nudi. Položaja pojedinih grana privrede. Međusobne povezanosti sektora i nosilaca privredne aktivnosti. Funkcija državnih rashoda. kada se odvojila od stvarnosti i postala „teorija za sebe“. Funkcija granskog kapitalnog koeficijenta koja zajedno s 4. Investiciona funkcija. 3. to je posebno područje koje prelazi okvire ovog rada i spada u drugi deo predmeta koji se izučava kao Teorija i politika savremenog ekonomskog razvoja. monopolistički koncentrisanih finansijskih kapitala i nacionalnih kapitala (nacionalne ekonomije i svetskog kapitala) i dr. Među najvažnije funkcije u ekonometrijskim modelima i dalje dolaze: 1.313 No. Monetarno-kreditni kompleks. odnosno kompletna budžetska politika. strategiju i politiku ekonomskog razvoja. 8. s obzirom na to što ona nije u mogućnosti da otkloni protivrečnosti u razvoju pojedinih grana. Odnosa subjektivnih snaga u privredi idr. što je ugrađeno više u teoriju. Osnovnih nosilaca privredne aktivnosti. Istina sve više se ukazuje i na nemogućnosti do sada izgrađene makroekonomske funkcije investicija. Sve razvijenija politika dohotka. između rada i kapitala. 6. a u buduće će to biti sve više. 341 .Delovanje pojedinih mera ekonomske politike u strategiji stabilizacije ekonomskog sistema sve se više posmatra sa aspekta njihove veće ili manje senzibilnosti. Funkcija potrošnje. morala je da padne. 2. koji je danas. 313 Najuže vezani problemi za strategiju savremenog ekonomskog rasta su višedimenzionalna konfrontacija i narastanje protivrečnosti između kapitalističkih industrijalizovanih zemalja i nerazvijenih zemalja.

ne prenosi se automatski na tržište kapitala pošto ne postoji dovoljna tražnja i želja za investiranjem (zbog pada mogućnosti realizacije proizvoda). nastaje redovna ciklična do ubrzanog izlaska iz ciklične krize. 237.privrede 315 adekvatne aplikacije mera koji ekonomske politike u regulisanju oscilacija Monopolistički kapital koristi javna sredstva nastoji da poveća (posebno danas u uslovima strukturnih kriza. Andrew Gamble-Paul Warson: Ahilova peta kapitalizma. za savladavanje struktumih debalansa. već i u kapitalističkim privredama u celini. s vrlo razvijenom državnom intervencijom i visokim (s težištem na srednjoročnom javnim rashodima. nije u stanju da otkloni Shvatanje tih novih pojava i novog prilaza cikličnom kretanju osnovne zakrnitosti u kretanju kapitalističke privrede. jačanja proizvodnju robe i usluga pre svega onih kod kojih cene rastu najbrže. se dopunjava globalna tražnja u privredi. br. i time otežava akumulacija kapitala (čak i u slučaju da nominalne plate prate rast toga. Usled npr. Takve antikrizne i finansijskih antiinflacione Savremenedugoročnih privredne sisteme karakteriše izrazita neperfektnost mere dovode zaoštravanja suprotnosti kapitalističkih i tržišta. država u drugoj 4)Uz sve„lečenju“ navedenoprofitnih ostaje i dalje činjenica da u celokupnom liniji pristupa stopa prisutna preko poreza.nedovoljne razmeštajupotrošnje“ kapaciteta ui radne danas3)Regionalne može staviti znak pitanja nau„teoriju kapitalizmu. novca i veće nadnica (koje sa svoje strane nastoje daveći sustignu rasta makroekonomskoj politici stvara posebno područje specifičnog (ne samo globalnog) cena i zaostajanje u tom opštem kretanju troškova). Duboki poremećaji privrede kapitalizma i njena hronična nestabilnost sve više dolaze do izražajaREGULISANJA u sledećim segmentima ekonomije: KRIZA DRŽAVNOG SAVREMENE 1) Strukturne krize. koji je stalno prisutan. i 50% iacionalnog dohotka. 1975. To sve više traži istovremenu primenu strukturne i klasično vođene anticiklične uz istovremeno sprovođenje programa razvoja Savremeni kapitalizam politike.314 2)Uvelikog širenju rasta i jačanju antagonizma rada i kapitala u uslovima njihovekojim Zbog javnih rashoda. Suprotnost između akumulacije i Nekadašnje mere anticikličnog koje sugde dosta uspešno dovodile potrošnje dolazi do posebnog izražajaregulisanja. disproporcija u razvoju određenih grana idr.najčešće kada pad tražnjedopotrošačkih dobara gotovounutar automatski recesivnoprivreda deluje. traže drugi komplet mera anticiklične ekonomske politike u odnosu na klasičan ciklus i klasične mere (koje se danas sve više pokazuju kao neefikasne).) usmerenih uglavnom u pravcu otklanjanja depresije do preterane robnog kapitalakratkoročno i nešto kasnije do krize. što se negativno odražava opštusnage. štampano u časopisu Marksizam u svetu. kada zahvati investicionu aktivnost. postalo „alarmno zvono“ u kretanju privrede. 342 343 . investicionim olakšicama. danas se pokazuju kao nedovoljno efikasne smena konjunkture. snage. posebno neproizvodnog karaktera. zahvat izsve profita. koji prelazeplaniranju). ne samo u SAD. to je drugim rečima. sirovina. shvatanje formiranja strukturne i uzroka cena. stopušto ekonomskog rasta. Naprotiv. str.imalo a predzamere ekonomske do intenzivnijeg korišćenjanaradne je u prvoj liniji posledicu politike oštrijea stavlja zahtevugroze sve veće selektivnosti. Strukturne krize su posebno došle do izražaja kod energije. stalnim pratiocem svih faza ekonomskog ciklusa. sve brži rast javnih rashoda najčešće korišćenje dovodi do na inflacionog pritiska. 12. vezane za dugoročno narušavanje proporcija u EKONOMIJE privrednom razvoju kapitalističkih privreda koje se bitno razlikuju od klasičnih cikličnih kriza. cena i proizvodne krize globalna ili depresije.mehanizma zbog delovanja progresivne skalenestabilnosti oporezivanja dolazi idoprirode nestabilnosti savremene postavlja se i s pozicije stvarnog opadanja realne plate kapitalističke ili najamnine). policy cycle). što oporezivanje napred navedenim strukturnim momentima daje sve značaj. Povećanje imonopolističkih nezaposlenosti scena jedne strane i preterane konjunkture s inflacionim poremećajima u svim fazama cikla u uslovima hiperprodukcije kapitala privrednog sistema s druge Do sada vođena stabilizaciona politika dovodi do inflacionog rasta strane. sve privrede se češće našlo je svoj odraz u pojavi „neoinstitucionalizma“ sve većim naporima za „sintezom“ susreću tvrdnje da se upravo merama državne iintervencije i ekonomske politike kejnzijanske i neokvantitativne teorije. sve veće organizovanosti i međunarodne povezanosti. 10% oba agregata.Upravo uz prekapacitirnost na jednim i nedovoljno drugim regionima. direktnu pomoć privatnim između pojedinih zemalja koliko između pojedinih grana industrije odnosno preduzetnicima. GLAVA ČETVRTA Padanje potrošačke tražnje u savremenim privredama je prvi indikator vladama i organima ekonomske politike da je nužan zaokret u pravcu podsticanja privredne aktivnosti i potrošnje. Pokriće takvih rashoda najčešće se ostvaruje kroz dodatnu emisiju privrede.antagonizma To dovodi rada i kapitalaproizvodnje idr. države gotovo podržava ovakvo kretanje. mnogi autori su spremni na tvrdnju da se disproporcije razvoju. a samu inflaciju čini neznatno je uvažavala strukturne probleme razvoja. Dolazi do pada realnih nadnica delovanja. regionalnih disproporcija. jer 314 315 Danas neki autori izdvajaju mere ekonomske politike kao jedan od faktora cikličnog kretanja privrede („administrativni ciklus“. posleratnom razvoju ne postoji izražena uz sinhronizacija cikličnih oscilacija oslobađanjima od poreza firmi itako korporacija.porast štednje.

.

Uviđajući najnoviji fijasko monetarnih i fiskalnih mera u regulisanju savremenog ciklusa. stopa rasta i tražnje „inicijalnog impulsa“ u nekim zemljama da se ona poveća. ali nije u mogućnosti da trajno oslobodi kapitalizam od njemu imanentnih suprotnosti ugrađenih u sam sistem kapitalizma. Operisanje ovim merama može da ublaži ili privremeno otkloni duboke sukobe. Razvoj državnog programiranja. manevrisanje organizacionom strukturom. 344 . Boston. Razvoj „politike dohotka“. 3. nezaposlenost. a posebno monetarne politike (kojih se država ne može odreći) savremeni kapitalizam nema šanse da se oslobodi od stalnih cikličnih poremećaja. 2. ali nužno šire shvaćane a ne samo u odnosu na plate zaposlenih. uz dalju promenu klasičnih instrumenata anticiklične ekonomske. umesto čistog tržišnog mehanizma i politike kratkoročnog regulisanja globalne tražnje i ponude novca. K. racionalizacijama i programiranjem. zaoštravanja sukoba društvenih klasa. međunarodnih monetarnih problema idr. kao novog oblika državnomonopolističkog regulisanja privrede. regulisanje platno-bilansnih deficita. noviji napori se ulažu u sledećim pravcima.316 1. Međunarodna saradnja država u rešavanju ključnih pitanja razvoja kapitalističkih privreda (energija i sirovine. Galbrait: Money: Whence it Game Where It Went.). rada i kapitala . inflacija. Međutim.bez dubljih izmena samog kapitalističkog odnosa. 1975.njihovoj dezorganizaciji. 316 Videti u tom pogledu: J.

DESETI DEO MONETARNA I FISKALNA POLITIKA I MAKROEKONOMSKI RAST .

.

koji dovodi do deflacione neravnoteže i nezaposlenosti). budžetski deficit idr. slaba koordinacija instrumenata monetarne politike i fiskalne politike pojavljuju kao potpuno kontraindukovani efekti. Stabilna vrednost novca. ali i javnom sektoru. 4. Uravnoteženost platnog bilansa. Ako su očekivanja kod privrednih subjekata idrugih u pogledu stabilnosti novca u budućnosti pozitivna. tada se privatni sektor odlučuje na 347 . 3. Fiskalna politika to nastoji ostvariti regulisanjem i preraspodelom dohodaka (porezi. Osnovni ciljevi makroekonomske politike svake države danas mogu se svesti na sledeće: 1. za koju se brine centralna banka. javni dug. Često se nesinhronizacija ili pogrešno „doziranje“ određenih mera. MONETARNA I FISKALNA DELOVANJA U SAVREMENOJ PRIVREDI Monetarna i fiskalna politika se u savremenim privredama provode potpuno koordinirano i sinhronizovano u pogledu kombinacije mera ovih politika. odnosno manjka novca . povećava sklonost štednji u privatnom.GLAVA PRVA MONETARNA I FISKALNA POLITIKA SAVREMENE DRŽAVE 1. Optimalan ekonomski rast. Stabilnost privrede i cena. Potpuna zaposlenost svih faktora proizvodnje. 2. Monetaristi se uglavnom zalažu za dobro odmerenu i „doziranu“ količinu novca u privredi (bez viška ponude novca. Efekti mera su tada često potpuno suprotni od planiranih i očekivanih. koji pokreće inflaciju. Monetarna politika nastoji ostvariti navedene ciljeve pre svega preko regulisanja količine novca u opticaju i politikom kamatne stope.). državni rashodi. Bez navedene koordinacije i sinhronizacije instramenata i mera teško je očekivati ostvarivanje postavljenih ciljeva makroekonomske politike.

što uz date javne rashode smanjuje budžetski deficit (odnosno stvara budžetski suficit. ako je prethodno budžet bio u ravnoteži). su država time protivnici preteranog države). Ako se dalje delovanjem razvijajuinvesticija navedene na dohodak. To rashodi je politika protiv prihodi zadržava se budžetska ravnoteža (ako je prethodno postojala). a ne da ga svojim bujanjem i stalnim rastom učešća javnog sektora u Y=C+S+T Y=C+I+G 348 349 . jer se MONETARNA AGREGATNAtransferisao TRAŽNJA preko I DOHODAK višak sredstava sektora POLITIKA stanovništvaI (domaćinstva) bankarskog sistema.pri čemu su T investiranje (realna porezi. sektor. po njima. C+I+G=C+S+T dok monetarna politika to nastoji ostvariti posredno preko kamatne stope. odnosno nezaposlenosti. 2. često učestvuje u društvenom proizvodu i do 60%. Zbog država moraosnovnih da se brine o njegovom U funkciji potrošnje imamo već toga poznate odnose agregata: razvoju. Moguće je zaduživanje države u inostranstvu za pokriće budžetskog deficita. ali dolazi recesije i krize. Sigurno je da je taj uticaj izuzetno velikOni kada u savremenoj privredi mešanja države u privredu. te se uz date javne prihode povećava budžetski deficit. mada se radi o međusektorskom prelivanju štednje. tada se budžetski deficit mora „popuniti“ pozajmicama države kod centralne banke (deficitamo budžetsko finansiranje). Tada se radi o ravnoteži u privredi. Veličinu ovog multiplikatora određuje Slika 101 granična sklonost potrošnji. javnih U državnu politiku uglavnom kejnzijanci. a desna strana razliku štednje i investicija privatnog sektora. investicijama između 22% i više interesuje privatni 28%. Monetariste potrošnje stanovništva 18-25% itd. Porast javnih rashoda (izdataka države) dovodi do porasta agregatne tražnje i potrošnje. a ne za pokriće klasičnih državnih rashoda.na tada u privatnom sektoru sledeći način: da postoji višak štednje u odnosu na investicije toga sektora (S > I). politika seu odnosi instrumente iz oblasti poreza. koja je manja od budžetskog deficita. ulaganja) a G državni sa poznatim ili javni multiplikativnim rashodi. koji je. Fiskalna politika deluje na agregatnu tražnju neposredno kroz preraspodelu. tako da u slučaju da je ova sklonost potrošnji iz datog dohotka veća. ili zaduživanjem država na finansijskom tržištu (prikupljanjem. dok na agregatnu rashoda. se ukupna potrošnje povećava. Videli smo da fiskalna politika deluje neposredno na visinu dohotka i nivo zaposlemosti. ali i na ponudu na tržištu (s obzirom na vrlo čestu neposrednu proizvodnju upravljanja novcem u odnosu na fiskalne mere. To se postiže na sledeći način: 1. Ovo se javlja zbog toga što deluje poreski multiplikator. uz odnosno kada se snižavaju više nego proporcionalno smanjuju dohodak i odgovarajući porast zaposlenosti. odnosno(fiskalnu) budžetsku politiku u celini. na javni sektor (pokriće budžetskog deficita). zaposlenost. jer je multiplikativno delovanje javnih rashoda monetarna politika. veći je1i) multiplikator. Ako je Delovanje monetarne tražnju i dohodak može(stanovništvo) se prikazati namora u pitanju budžetski deficit politike (G > T). funkcije dobijamo: zaposlenost i potrošnju. više Ona veruju pokazuje uticaj države monetaristi i predstavnici „ekonomske ponude“ više veruju u novac i operacije tražnju. štednje G-T = S-I. Isto tako i državni Povećanje ponude novca (M0M praćeno je istovremenim obaranjem izdaci povećavajudohotka dohodaksai zaposlenost. Snižavanje kamatne stope i porast ponude novca omogućava rast investicija Ako sečime istovremeno i ufunkcija istom obimu povećavaju javni i javni i potrošnje. Povećanje poreza smanjuje agregatnu tražnju i ravnotežni dohodak. Uvođenje novih poreza ili povećanje starih poreskih stopa više nego proporcionalno smanjuje dohodak i zaposlenost. (M → i → I → Y). stabilniji i efikasniji od državnog sektora. i obmuto. veće Fiskalna i brže (direktnije) odnosuna namere takvoi delovanje javnih prihoda. i investicija. zbog delovanja negativnog multiplikatora javnih rashoda. 3. odnosno apsorbovanjem štednje sa finansijskog tržišta na potrebe državnih rashoda). Leva strana jednačine pokazuje saldo budžeta (koji može biti deficitaran ali i suficitaran). da mu omogući sve potrebne i povoljne uslove za samostalan i slobodan razvoj. ili tržišta kapitala. Ukoliko se radi o manjoj štednji privatnog sektora. ali tada rast inostranog duga bi morao da se koristi za proizvodne investicije u javnom sektora. kamatne stopeviše sa inego 0 na i1proporcionalno uz povećanje nacionalnog OY0 na OY1. Suprotno tome vodi se ekspanzivna do povećanja nacionalnog dohotka.

Prevelika uloga države u privredi i preraspodeli nacionalnog dohotka uglavnom ima za posledicu: 1. a posebno monetarnu sferu. zbog čega ih vlade u svojoj makroekonomskoj politici obično kombinuju (policy mix). koje imaju samo za svrhu da otklone slabosti i nesavršenost tržišnog mehanizma. Stoga se sve više postavlja pitanje dimenzionisanja učešća države u privredi (proces privatizacije je jednim delom odgovor privatnog sektora na potrebe ograničavanja uloge države u privredi). Monetaristi se posebno suprotstavljaju velikoj ulozi države i fiskalne politike u privredi. dok fiskalna politika dodatnim oporezivanjem treba da spreči pojavu i širenje inflacije. Međutim. snažna borba protiv monopola i ologopola idr. Takva ekonomska politika polazi od nekoliko principa: 1. Kada se to ostvari tada se sve i dalje prepušta tržišnom mehanizmu i slobodnom ponašanju svih subjekata na njemu. Opadanje konkurencije i razvojne sposobnosti privrede. uz umanjivanje štednje u privredi (masa i stopa štednje se relativno stalno snižavaju). Učešće kamata u društvenom proizvodu je veće od stope rasta društvenog proizvoda. Dug države i kamatna opterećenja se stalno povećavaju. tržište kapitala. najbolje kontroliše država preko regulisanja agregatne tražnje i politikom dohodaka. njenog stimulativnog delovanja. 350 . 2. koji država pokriva novim zaduživanjem. sa sve većim narastanjem budžetskih deficita svih država (u odnosu na nacionalni dohodak. Istiskivanje privatnih investicija (crowding out) preko povećanja kamatne stope i smanjenja investicija privatnog sektora. najveći broj grana privrede. nacionalnu štednju i budžetske prihode i rashode). 2. Za kejnzijance je najvažnija fiskalna politika koja osigurava uticaj na agregatnu tražnju i punu zaposlenost. dominantan je učesnik u potrošnji društvenog proizvoda u odnosu na druge subjekte. Monetarna i fiskalna politika moraju osigurati dovoljnu tražnju. dok se nestabilnost rešava direktaom državnom intervencijom preko mera makro-ekonomske politike. istiskuje sa tržišta robe i tržišta novca i kapitala (to je poznati „efekat istiskivanja“). Nastanak i širenje inflacije. Kejnzijanska teorija i ekonomska politika zasnovana na njoj. određivanja opštih uslova privređivanja. jer država dizanjem kamatne stope koju privatni sektor (profitabilan i pod profitnim motivom kao dominantnim) nije u stanju da prihvati. ali da se pri tome ne izazivaju inflatorni efekti. kada je država jednom ušla u privredni život i drži pod kontrolom njegove osnovne tokove. uz sve to određuje sve mere ekonomske politike . Na nivou pune zaposlenosti monetarna politika mora osigurati visoke kamatne stope i restrikciju novca (na strani ponude novca).jasno je da će se teško povući iz privrede. polazi od stava da je privatni sektor nestabilan i da deflaciju i krizu koju svojim autonomnim ponašanjem izaziva. 3.društvenom proizvodu i nacionalnom dohotku. što ima za posledicu da se kamatno opterećenje (služba duga) sve više javlja kao osnovni oblik rashoda budžeta. Monetarna i fiskalna politika imaju svoje prednosti i nedostatke. Država odnosi sa tržišta slobodne kapitale.

.

4. U recesiji se javlja povoljnije delovanje. posebno u nastojanju da se osigura privredna ekspanzija i. u odnosu na originalne Kejnzove stavove. 665-748. Savremena makroekonomska teorija pristupa problemu nestabilnosti iz drugih aspekata..dr Ž. dok su tzv. 5. 351 . direktni efekti izostaju. u većini zemalja. dok se efekti ekspanzivne monetarne politike „razlivaju“ sporo po privredi. posebno u obuzdavanju inflacije i smirivanju preterano visoke konjunkture. Beograd. 2. u našoj teoriji šire je obrađeno u radu: dr Branislav Šoškić: Ekonomska misao i ekonomska politika .317 317 Delovanje monetarne i fiskalne politike. većina zemalja služi se kombinovanjem mera monetarne i fiskalne politike. str. „odgođeni efekti“ znatno duži u odnosu na fiskalne. Ali. država prisutna da bi regulisala nepovoljan tok privatne i opšte globalne tražnje. ostaje i dalje činjenica da je. fiskalne politike u odnosu na delovanje monetarne politike. uz druge brojne olakšice za investiranje kapitala (ovo se posebno odnosi na periode krize ili recesije u privredi). smanjiti poresko opterećenje. ali i efikasnije delovanje.. antiinflaciono i antirecesiono usmerene. fiskalna politika podstiče neposredno tražnju i potrošnju (ekspanzivno orijentisana). jer ni jedna ni druga nisu dovoljne da se ostvare osnovni ciljevi makroekonomske politike. U periodu prosperiteta smatra se pogodnijom monetarna politika.. KOMBINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE PRI POSTOJANJU UNUTRAŠNJE I EKSTERNE NERAVNOTEŽE U nastojanju da se ostvare osnovni ciljevi ekonomske politike. da bi se povećala sklonost ka investiranju u ovom sektora i ulaganju kapitala. Porast dohotka i privredni razvoj dovode i do automatskog delovanja „ugrađenih stabilizatora“. Da bi privatni sektor mogao investirati. Kombinacija i koordinacija mera monetarne i fiskalne politike ostaje kao jedino sredstvo uspešne makroekonomske politike. Jovanovski . 167 i dalje. a postigne puna zaposlenost i stabilnost cena i privrede kao celine. Ristić: Monetarna i fiskalna ekonomija. ali i u radu Dr T.3. str. Taj postupak gotovo je opšte prihvaćen u modernoj ekonomskoj teoriji i politici. uklone i konjunkturne fluktuacije. ličnu. Savremena država danas može veoma važno da utiče na ukupnu tražnju. istovremeno. pre svega svojim prihodima i rashodima i određenim monetarnim i kreditnim merama. mora se sniziti kamatna stopa. pre svega. Jer. investicionu i opštu tražnju ili ukupnu (globalnu) potrošnju. pri čemu se sprečava pritisak poreza na rast troškova i cena (naročito u uslovima krize i recesije).

tražnju treba razmatrati više analitički u odnosu na obično isticanu globalnu tražnju. cena i monetarnog „omotača“. Instrumenti i jedne i druge politike moraju da se koordiniraju u opštem delovanju ka postizanju ekspanzije i stabilnosti privrede. MONETARNA I FISKALNA POLITIKA I NJIHOVO DELOVANJE NA DOHODAK I TRAŽNJU Slika 102 352 . koji stvara monetarna politika u procesu formiranja određene visine i strukture novčane mase.Osnovni cilj monetarne i fiskalne politike danas je. pre svega: domaću tražnju (Td). sveden na područje regulisanja tražnje. Danas u takvim istraživanjima treba diferencirati. Međutim. tražnju za uvozom kapitala (Ku). ponašanja dohotka. Formiranje visine. uvoznu tražnju (T). odnosno ka postizanju drugog postavljenog ekonomskog cilja. s jedne strane. Po tome imamo već uobičajene odnose: Tu = Tiz + Ku ali i u drugom obliku Td = Yc + Tiz. dohotka. Bilo bi interesantno prikazati povezanost mera monetarne i fiskalne politike i ostalih „pratećih“ mera u njihovom generalnom pravcu delovanja na formiranje tražnje. te ekonomski rast. strukture i ponašanja tražnje funkcija je. izvoznu tražnju (Tiz). Međusobna povezanost u kretanju domaće tražnje i novčane mase dovoljno je izražena u teoriji i zbog toga ovde ne želimo šire da se upuštamo u taj problem. a zatim istražiti njihove specifičnosti i posebno delovanje. proizvodnju iskazanu u tekućim (Yc) i stalnim cenama (Ym) i izvoz tekućim (Iz). uglavnom.

Teorijski postavljen model delovanja monetarne i fiskalne politike. svakako. dakle. što je mnoge ekonomiste navelo na tvrdnju da upravo ova politika. Upravo ćemo ovom problemu ovde posvetiti posebnu pažnju.). 1973. odnosi se čine znatno složenijim. dođe do formiranja budžetskog suficita. bilo fiskalne politike (zavisno od finansijske strukture. uzeta kao poseban segment finansijske politike. bez platno-bilansne neravnoteže) može da se prikaže na sledeći način. nekada će biti izvodljivo. i monetarna politika mora da bude restriktivna i obrnuto. osetljiva na određene mere. 240. na svoj način. u drugoj situaciji. u praktičnoj ekonomskoj politici. 318 319 320 Dr T.319 Svaka privreda je. Ostaje i dalje. predstavlja jedan od „najznačajnijih faktora u formiranju domaće tražnje“. str. Skoplje. od R2 = 0. izd. da bi se postigli optimalni rezultati. dok će. stepena monetizacije privrede. uz postojanje navedenih kombinacija unutar nacionalne privrede. Komazec: Makroekonomska teorija proizvodnje. pre svega.318 Monetarna politika. Ukoliko se uključi u postojanje eksterne ekonomije. Zbog toga se. br. obično pristupa koordinaciji tih mera da bi se postiglo dovoljno i željeno optimalno doziranje. 1974. visina i koordinacija mera monetarne i fiskalne politike (bez obzira na to što i dalje postoje nastojanja da se između njih povuče oštra granica u pogledu pravaca i efikasnosti delovanja). to su. Badovinac: Uticaj novčane mase na formiranje domaće tražnje. Problem se javlja kada se u kombinaciji tih mera pojavi deflatorna situacija i inflacija. 69 Vidi: Dr S. bez dubljih analiza njihovog strateškog delovanja. skripta. Ukoliko.Promene u ponašanju investicija snažno deluju na promene u ponašanju izdataka stanovništva. obično ne daju željene rezultate. Bilten Narodne banke Jugoslavije. odnosno inflacija i recesija (praćeni visokom nezaposlenošću). str. deflacije i recesije unutar nacionalne privrede. postojanje suficita ili deficita platnog bilansa (i neto priliva i odliva kapitala). 1. Sada se postavlja normalno pitanje: koje su mere efikasnije u regulisanju globalne i strukturne tražnje. osnovno pitanje: potreba. 1964. per capita dohotka. pod pritiskom tekuće politike. uz datu tražnju u privredi.33 s odloženim delovanjem od osam meseci. odnosno stabilizacije privrednog organizma. Bogoev: Fiskalna politika. 353 . VEŠ. str. ex post preduzimane mere ili pak mere na kratak rok koje. Na grafikonu se mogu videti moguće kombinacije monetarne fiskalne politike u uslovima postojanja inflacije. Međutim. da se stabilizacioni efekat postigne samo fiskalnim akcijama. bolju alternativu predstavljati primena monetarne politike. zaposlenosti i politika stabilizacije.320 Međutim. „Zavisno od intenziteta poremećaja i osetljivosti privrede na pojedine mere finansijske politike. nosilaca dohotka. instrumenata finansijskog sistema idr. deluje na formiranje tražnje. to se može reći i za fiskalnu politiku. 25 Dr K. Split. bilo monetarne. u različitim stanjima privrede (za prvi momenat posmatrane kao zatvorene.

KOMBINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE KOD UNUTRAŠNJE NERAVNOTEŽE I PUNE ZAPOSLENOSTI Slika 103 KOMBINACIJA MONETARNE I FISKALNE POLITIKE PRI POSTOJANJU UNUTRAŠNJE NERAVNOTEŽE I NERAVNOTEŽE EKSTERNE EKONOMIJE Slika 104 354 .

promene poreza. već daje podršku ostvarivanju ekonomskog rasta bez inflacionog pritiska bez padova u recesiji. na bilo kojoj tački duž linije V i U. . str. može videti da na unutrašnju ravnotežu i agregatnu tražnju monetarna politika deluje indirektno a na spoljnu direktno. Radi toga se javlja opšti zahtev za jednovremenom primenom aktivne fiskalne politike.promene transfemih rashoda. u formiranju likvidnosti privrede.stanje ravnoteže u privredi kombinacijom mera monetarne i fiskalne politike. a po nekim autorima ni polovinu zadataka.marginalna sklonost potrošnji poreskog subjekta. 11-12. Stanje privrede. na makroplanu. Ove probleme moramo šire i dublje da analiziramo u sledećem delu ovog teksta.deficit platnog bilansa i inflaciju D. posebno budžetske politike kao celine (B). već sada.faktor marginalne sklonosti potrošnji jedinice dohotka. Beograd. „Najsloženiji problem monetarne i fiskalne politike je kako da se.da monetarna i fiskalna politika moraju da se kombinuju u svom osnovnom strateškom delovanju na internu i eksternu ekonomiju. 54 355 . . u periodu recesije. a indirektno na platao-bilansne odnose. vezana za regulisanje nivoa agregatne tražnje na nacionalni dohodak i finalnu tražnju. sigurno će pridoneti porastu likvidnosti.predstavlja unutrašnju ravnotežu. znači neravnotežno stanje uz veći ili manji značaj mera ili instrumenta jedne ili druge politike. To postavlja novi zahtev . Normalno je. fiskalna politika deluje direktno na unutrašnju tražnju i potrošnju. Bogoev: Kombinovana primena monetarne i fiskalne politike i zapadnim zemljama. br.marginalna sklonost potrošnji transfernih rashoda . Suprotno tome. Iz navedenog se. a R0 . Efikasna monetarna politika zavisiće i dalje od toga koliko je potpomažu mere fiskalne politike. kao: pri čemu je: Nf C G T1 T a t 321 Nf = 1(G + a ⋅ T1 − t ⋅ T) 1− C . Fridman i njegove pristalice protive upotrebi diskrecione monetarne politike zalažući se za takvu monetarnu politiku koja će da dovede do povećanja ponude novca po konstantnoj stopi.suficit platnog bilansa i inflaciju V. osigura takvo stanje koje ne ometa.321 Monetarna politika ne može sama da obavi zadatak.neto efekat fiskalne politike. Postoje brojne mogućnosti kombinacija u kojima se može nalaziti određena privreda.deficit piatnog bilansa i recesiju pri čemu U .U navedenoj slici imamo sledeće moguće kombinacije: A.suficit platnog bilansa i recesiju S. Budžetski deficit. izgleda. . Dr K. u kombinaciji s ekspanzivnom politikom. Fiskalna politika je. Finansije.rashodi za dobra i usluge . što se M.spoljnu ravnotežu. V . .

dok se monetarnim ex ante utiče na formiranje dohotka.diskrecione finansije fleksibilna fiskalna politika u procesu stabilizacije realnih tokova reprodukcije. 322 Videti: dr S. Ekonomist br. posebno interne ekonomije. 4. danas država kao da nema nameru da pristupi povećanju poreske presije. Fiskalnim instrumentima obično se.322 Sinhronizacija mera monetarne i fiskalne politike u procesu ekonomskog rasta mogla bi da se prikaže na sledeći način: SINHRONIZACIJA MONETARNEIFISKALNE POLITIKE* Monetarna i fiskalna politika Monetarna politika Monetarna masa (MS) Kamatna stopa (i) Bankarski krediti (K) Rezerve banaka (R) Devalvacija (De) Revalvacija (Re) Fiskalna politika Porezi i drugi javni prihodi (T) Budžet (B) Javni rashodi (G) Dug (D) Javni radovi (E) Interna ekonomija Ekspanzija Depresija i i visoka nezaposlenost konjunktura Eksterna ekonomija Suficit platnog bilansa Deficit platnog bilansa Sužavanje Širenje Oprezno širenje Povećanje Sniženje Sniženje Kombinovano sužavanje Povećanje Smanjenje Povećanje Kombinov. određena linija međuzavisnosti u praktičnoj aplikaciji fiskalne politike. 356 . carinama. javnim dugom i sl. za fiskaliste ima najjača deflaciona delovanja na ukupnu tražnju. snažno delovanje fiskaliteta. kontroliše osnovne destabilizatore i kumulatore. Osnovni je zadatak monetarne i fiskalne strategije da u dve osnovne faze ciklusa.1975. cene. koja bi se mogla prikazati na sledeći način: anticiklična fiskalna politika . Kombinov. deluje na preraspodelu nacionalnog dohotka.kompenzatorno finansiranje . dakle.Danas. na raspodelu nacionalnog dohotka i celokupnog dohotka porezima. imamo stanje kada tražnja novca ne reguliše promene kamatne stope zbog visoke inflacije koja i nekoliko puta prelazi visinu kamatne stope. Povećanje Smanjenje Povećanje Sniženje - - Eventualno Eventualno - Povećanje Smanjenje - - Politika suficita Sužavanje Sužavanje otplata Sužavanje ili prestanak Politika deficita Proširenje Proširenje Sužavanje - Proširenje - Proširenje - - * Povećanje poreza. videli smo. Međutim. akontaciju finansijskih i realnih resursa u privredi idr. Postoji. radi pokrića javnih rashoda. Time deluje na kupovnu snagu. pri čemu se formira negativna realna kamata. ponašanje zaposlenosti i promene cena. Komazec: Strategija monetarne politike. ex post. uglavnom. Danas postoji.

instrumenti ove dve sfere finansijske politike najuže vezani. Suprotno tome. i monetarna i fiskalna politika moraju delovati ekspanzivno. usled preterane agregatne tražnje. odnosno kada u privredi vlada recesija i nazaposlenost. slabe. Takva jednosmernost obično ne postoji u praksi. kada je ukupna tražnja niska. odnosno jake devizne rezerve) potpuno uključen u tu povezanost. u borbi za otklanjanje nezaposlenosti i nestabilnosti. Pri tome je i celokupan podsistem eksterne ekonomije (deficit ili suficit platnog bilansa. kada je u pitanju inflacija. U protivnom. ili liberalnu kreditnu politiku da bi se podstakle investicije i privredni rast. poznato je. Stabilizaciona monetarna politika. tako i u fazi depresije. nedovoljno je i redovno neefikasna. i to kako u fazi ekspanzije.Svaka faza sadrži celovit sistem konzistentnih mera. Znači. samo se postavlja pitanje izbora kombinacija i strategije vremenskog i strukturnog delovanja. oštrija monetarna politika biće dopunjena restriktivno orijentisanom fiskalnom politikom. uz paralelno sprovođenje restriktivne budžetske politike (rashodi) i politike poreza. Time su monetarna i fiskalna politika usko povezane i međusobno visoko zavisne. Navedeni odnosi interne i eksterne ravnoteže mogli bi se prikazati na sledeći način: DELOVANJE MONETARNE I FISKALNE POLITIKE PRI ISTOVREMENOM POSTOJANJU UNUTRAŠNJE I SPOLJNE NERAVNOTEŽE Slika 105 357 . mora biti dopunjena i adekvatnim područjem fiskalnih mera. jer često je potrebno voditi „politiku jeftinog novca“. Iz navedenog se jasno moglo uočiti da su.

Rashodi privrede moraju da odgovaraju datom nivou izvoza i domaće tražnje. malo vodilo računa.323 Postoje još veće mogućnosti primene kombinacija različitih mera fiskalne monetarne politike kada se uključi i problem platnog bilansa deviznog kursa (eksterna ekonomija). A. imamo RU=LS+Pb. pri čemu unutrašnji rashodi. istovremeno. Postoji i obrnuta mogućnost: ukoliko investicije pokazuju ekscesivno kretanje u odnosu prema štednju (I > S). To zahteva smanjenje budžetskog suficita da bi se platni bilans doveo u ravnotežu. o čemu se u teoriji i praksi. vođene prema punoj zaposlenosti (z). Unutrašnju monetarnu ravnotežu (Ru). Po navedenom. što je prikazano u prethodnom pregledu. dovelo bi do daljeg slabljenja deviznih rezervi. iz navedenog. Duže insistiranje na tim merama. slučaj u savremenim nacionalnim privredama. Mundella. kao prve odbrambene linije protiv deficita. Dakle. potrebno je voditi politiku simultanog uravnotežavanja interne i eksterne ravnoteže. uglavnom. može biti poželjna restriktivna kreditno-monetarna politika da bi se sprečilo kumulisanje inflacionog jaza i stvaranje otvorene inflacije. imamo Ls = f(Kp. 358 . dok kriva interne ravnoteže (Ur) ima pozitivan nagib. povezano i snižavanje kamate za porast budžetskog deficita . možemo posmatrati kao neto-likvidnost privrede. Linija Rv predstavlja liniju spoljne ravnoteže (platnog bilansa u ravnoteži). kao i ostali oblici potrošnje (Tu > Yc). ne postoji mogućnost jedne ravnoteže u privredi. Kako se radi o otvorenoj privredi. gotovo redovno. U regulisanju efektivne tražnje obe imaju istovetno delovanje. zavise od monetarne i budžetske politike. dok fiskalna politika treba da se orijentiše na postizanje unutrašnje ravnoteže (Tu=Tiz+Ru).Fp) Ovaj momenat je često u pitanju kada treba podsticati oživljavanje privrede i povećanje zaposlenosti. i zatim pada intervalutarnih vrednosti domaćeg novca (devalvacija). povećanjem kamate sa C na B) dolazi do suficita u platnom bilansu u tački T. Linija Ru predstavlja unutrašnju ravnotežu. isključivo preko monetarne i fiskalne politike. aktivnost bankarskog sistema (Ls) i sada platnog bilansa (Pb). Iz navedenog se jasno može uočiti da monetarna politika treba da se orijentiše na postizanje eksterne ravnoteže. Prema tome. imamo Td=Yc-T. Time je.da bi se domaći rashodi održali na optimalnom nivou. To je zato što ekspanzivna monetarna i fiskalna politika (OMD) i (OFD). što u savremenim privredama ne mora biti slučaj. do sada. Po principu R. a kada istovremeno postoji deficit u platnom bilansu. Ukoliko dođe do deflaceione politike (npr. što je danas. na određenom različitom nivou privredne ravnoteže. 323 Pod pretpostavkom da je kretanje kapitala motivisano razlikama u kamatnim stopama.Kriva eksterne ravnoteže (Vr) ima negativan nagib. suficit se pojavljuje u tački I pošto je „povećana kamata privukla uvoz kapitala“ (pošlo se od pretpostavke da kapital reaguje na promene kamata). s tim što se efekti brže osećaju u monetarnoj politici. Zbog postojećih rashoda. dovode do kompenzatornog ponašanja krive eksterne ravnoteže. i u tom pravcu.

nije politika uravnoteženog budžeta. moralo da bude praćeno smanjenjem budžetskog suficita ili porastom deficita da bi se uspostavila opšta ravnoteža. usmerio na potrošnju. izvodeći je na novi nivo ravnoteže. Novčana sredstva (akumulacija) poslovnih banaka i 3. kao što ima restriktivna kreditna politika. Preterana efektivna tražnja (koja vodi pogoršanju eksterne ravnoteže) generisana fiskalnim olakšicama. Fiskalnoj politici. Visoka kamata dovodi do poboljšanja platnog bilansa prilivom kapitala i 5. 2. Porast kamate. samo sada redistribuisane budžetom.324 a zatim u politici javnog duga. formiranje sredstava u budžetu i njihovo trošenje na tržištu. 4. i deficit koji se finansira unutar toga sistema. Tako se razlikuje deficit koji se finansira izvan bankarskog sistema. Obe vrste deficita se smatraju homogenim u odnosu na povećanje poreza koje smanjuje raspoloživi dohodak. Strateška povezanost monetarne i fiskalne politike naročito dolazi do izražaja u sistemu finansiranja budžetskog deficita. generisana ekspanzivnom monetarnom politikom. Novčana (emisija) centralne banke. Ali. dakle. mada od sistema trošenja tako formiranih sredstava u budžetu zavisi da li će delovati konačno na smanjenje tražnje (sterilizacija budžetskog suficita) ili na zadržavanje kupovne snage. 2. to će sada činiti budžet. Priliv kapitala uspostavlja narušene odnose S i I u domaćoj privredi. Prvi metod predstavlja kreiranje novca i proširenje monetarne baze. izaziva suficit u spoljnim fiansijama što bi. vodi snižavanju kamate . U finansiranju deficita mogu se upotrebiti metode: 1.U odnosu na eksternu ravnotežu (platni bilans) efekti su različiti. Monetarna politika ima višestruko delovanje na platni bilans. gotovo nigde. Sredstva (akumulacija) preduzeća i publike. Dolazi do pada tražnje i „izvoznih viškova“.325 Stvaranje budžetskog viška i otplata kredita banci imaju deflatorno delovanje.što dovodi do različitih delovanja na kretanje kapitala u platnom bilansu. Savremena teorija odvaja deficit koji se formira izvan bankarskog sistema. koji je homogen s rastom poreza u odnosu na deficit koji se finansira preko bankarskog sistema i koji dovodi do porasta monetarne baze. kao jedan od postulata klasične politike budžeta. inače. Drugi metod ima karakter kreiranja novca. 3. politika suficita ili deficita budžeta. 359 . radi kupovine robe iii investiranja iz budžeta. praćena je visokom kamatom. Izmenio se zahtev o strakturnoj budžetskoj ravnoteži. dakle. I suficit budžeta i deficit budžeta imaju svoje neposredno monetarno delovanje. pre svega. Tu ne postoji dopunska emisija. Ukoliko pođemo od ekspanzivne monetarne politike. prestala je da postoji. Danas budžetska politika. razvoj događaja je obrnut. Pođimo od restriktivne politike: 1. Restrikcija novca i kredita ograničava domaće rashode ili tražnju. unutar privrede. To je. 324 325 Budžetska ravnoteža. dok. po Mundellu ostaje interna ravnoteža. Umesto da preduzeća i stanovništvo neposredno troše. Povećana kamata smanjuje izvoz kapitala. Trebalo bi dublje istraživati delovanje budžetskih rashoda na kupovnu snagu u privredi. posebno politikom otvorenog tržišta i delovanja države celokupnim finansijskim mehanizmom. dok treći metod (sredstva preduzeća i stanovništva) ima za osnovu povlačenje novčanog dohotka koji bi se.

pre svega. Savremena ekonomska teorija potpuno je prihvatila kao neophodnost kombinovanu primenu monetarne i fiskalne politike. usko povezano i s otporima koji se često javljaju u društvu pri vođenju određenih mera fiskalne politike (progresivno oporezivanje. širenjem ili sužavanjem kredita. formiranje budžetskog suficita. Međutim. Tu je stvarno teško razgragačiti monetarni od fiskalnog dela. Istina. jer ne postoji samo novac u privredi već i razni oblici vrednosnih papira bliski novcu. dakle. Drugo područje. uostalom. Suprotna shvatanja koja bi se mogla svrstati u „monetaristička“. Tu je. uglavnom na politiku otvorenog tržišta u razvijenim tržišnim privredama s razvijenim finansijskim tržištem.. znači da se ne može kontrolisati likvidnost privrede samom kontrolom novčane mase. štednja. on ističe i to da se „koncepcija da stopa potrošnje može biti rigorozno kontrolisana povećanjem ili smanjenjem novčane mase. u osnovi. Mnogi autori smatraju da je fiskalna politika efikasnija. zaduživanje države u centralnoj banci idr. malo kasno. posebno one koje se mogu okarakterisati kao inflacija troškova i strukturna inflacija. što sve. to može imati i otvoren inflatorni uticaj. bazira na veoma primitivnom shvatanju uloga novca i likvidnih sredstava u savremenom društvu. po njegovom mišljenju. država (odnosno centralna banka) deluju na sredstva banaka i njihov kreditni potencijal.nemaju deflatorni karakter. Naprotiv. Ta shvatanja ističu fiskalnu politiku kao „velikog brata monetarne politike koji može ući u borbu.326 koji. treba da rasterete monetarnu politiku. Stabilizaciona politika. uvođenje carina. javni dug. Kupovinom i prodajom vrednosnih papira. videli smo. stavovi se razilaze kad se pređe na teren. Hansen: Monetarna teorija i fiskalna politika. ističe netrpeljivost „monetarista“ u odnosu na autore koji daju prednost fiskalnim merama. jer je monetarna politika isuviše lineama. 244 360 . 326 A. kad se već jednom nađe tamo“. To je. str. Fiskalnoj politici se prigovara neelastičnost i nepodesnost da se njome manevriše. ali uređuje stvari dosta dobro. razni oblici „zamenika novca“. u dinamičnoj privredi. fiskalna politika daleko bolji regulator. gde se monetarna i fiskalna politika neposredno spajaju. najveće značenje u stabilizaciji i ostvarivanju pune zaposlenosti daju monetarnoj politici. nastalih na bazi javnog duga. jeste javni dug. videli smo. treba da se zasniva na odgovarajućoj monetarnoj politici koja je dopunjena drugim instrumentima koji. shvatanje neokejnzijanaca koji smatraju da je monetarna politika nesposobna da spreči inflatorne promene. To je. Posebno se ističe Alvin Hansen. dajući prednost fiskalnoj politici.). Politika javnog duga danas se svodi na politiku otvorenog tržišta u razvijenim tržišnim privredama. kojim merama dati primat u procesu stabilizacije.

Rashodi javnog sektora povećavaju dohotke privatnog sektora. deluju na konjunkturu. po tim stavovima. kao i povećanje ukupne količine novca nisu efikasni.promena efektivne tražnje . ne treba da se koristimo monetarnom politikom“. znamo „gde se vodi dobra i elastična fiskalna politika. postepeno uspostavlja i stalno nastoji uspostaviti željeni nivo potrošnje i likvidnosti328 koji odgovara novoj monetarnoj bazi. kamatom. Ako se raspoloživa količina novca menja monetarnim merama. U istraživanju rezervnog sistema od 1947-1968. čime se istovremeno podstiče ukupna tražnja. Monetarne mere imale su suprotno delovanje. monetaristi nastoje da mere celokupne aktivnosti smeste u centralnu Y banku. slabo delovanje. konjunktura samo posredno deluje na stvaranje dohotka. već se količina novca prilagođava ekonomskom rastu. Slične efekte pokazuju i poreske mere. po toj analizi suprotno delovanje. posebno je analizirano reagovanje cena i dohotka na monetarne i fiskalne uticaje. u pogledu brzine delovanja. mnogo efikasnije od monetarnih mera jer. Konačno se.327 Danas su ova shvatanja nešto redukovana. moglo bi se rezimirati sledeće: 1. pošto polaze od toga da se ekonomski proces ne prilagođava količini novca. pak. u određenom periodu vremena (obično od 5-8 meseci) dovodi do promena cena i dohodaka. Po tim shvatanjima. Promena ukupne količine novca. a to se ostvaruje državnim budžetom. Na bazi stalnog odnosa ukupne količine novca i nacionalnog dohotka (M/Y). što znači da između dohotka i ukupne količine novca postoji određeni stalan odnos. Dominantan faktor u privredi su monetarni impulsi koji trajno utiču na ponašanje dohotka. pre ili kasnije. dakle tipično fiskalnim merama. 361 .3. po savremenoj kejnzijanskoj teoriji. Monetarističko shvatanje se. Ovo je tipično „fiskalističko“ tumačenje koje gotovo potpuno negira efikasnost monetarne politike. Mere fiskalne politike (promene poreza i javnih rashoda. pri svemu tome. koje je istovremeno i brzo nestalo.promena cena. 2. preduzeća i potrošači brzo prilagođavaju svoj nivo potrošnje i likvidnosti novoj količini raspoloživog novca. vraća stavovima kvantitativne teorije u kojoj postoji uzročna veza: količina novca . Fiskalne mere su. 3. Ta teorija polazi od stava da ukupna količina novca prikazuje samo jednu od brojnih varijabla koje samo indirektno. 327 328 Monetaristi su bili u pravu kada su tvrdili da politika visokih kamatnih stopa u izraženoj inflaciji. monetizacija i demonetizacija javnog duga) imaju slabije i prolazno delovanje. MONETARNA I FISKALNA POLITIKA U REGULISANJU TRAŽNJE I DOHOTKA Prema kejnzijanskim stavovima. Promene ukupne količine novca ili monetarne baze najsigurniji su kriterijum u određivanju pravca i jačine monetarnih delovanja na dohodak. Fiskalne mere (porezi ili rashodi) imali su.

pri navedenom. ili se upustiti u deficitni šstem finansiranja. 362 .M) i 4. Danas se generalni pravac mogućeg delovanja fiskalne politike obično koncipira u sledeće četiri funkcije: 1. Instrument redistribucije i usmeravanja dohotka. raste uloga fiskalne politike. smatramo. Mada je teza monetarista o autonomnom delovanju monetarnih faktora teško shvatljiva. odnosno deflacije.kojom se deluje na interregionalnu. za momenat. odnosno smanjenje zahvaćenih sredstava obaveznim rezervama (R0 i R1). G. Pod ukupnom količinom novca monetaristi. u većini privreda. s jedne strane. Fridmanu.kada se fiskalnim merama deluje na proporcije u raspodeli nacionalnog dohotka na pojedine oblike potrošnje (C. nešto realnijem konceptu fiskalne politike. Vratimo se sada.kada se stimulišu investicije i modernizacija (preko akumulacije i amortizacije). Fiskalna politika je: 1. Stabilizaciona funkcija. sve veću ulogu u pokretanju i usmeravanju privrednog razvoja jedne zemlje. za investicije javnog sektora. Razvojna . 2. Redistributivna . za porast. a time i sama stopa rasta. jasno je da i oni shvataju povratnu spregu realnih i monetarnih komponenata u određivanju likvidnosti privrede. X. a. Tako se osigurava da ukupna količina novca postaje osnovni faktor koji determiniše tražnju i dohodak. pri čemu mere fiskalne korekture imaju značajnu ulogu. da i dalje podiže stopu akumulacije. Instrument koji je neophodan u razradi određenih pravaca i podsticaja određenih aktivnosti u privredi.329 Istina porastom nacionalnog dohotka. podrazumevaju različite kategorije. interpersonalnu i intersektorsku raspodelu nacionalnog dohotka. 329 Država se mora orijentisati na povećanje prihoda (od viših dohodnih grupa). očito. istaknuti samo još neke od značajnijih. I. 4. s druge strane. videli smo. Iako je osnovna uloga fiskalne politike. nesumnjivo.Ukoliko je ukupna količina novca najvažnija determinanta stabilnosti i kretanja cena . To je dugogodišnji proces u razvoju. to je monetarna baza (high powered money). to je. proces usko vezan za rast nacionalnog dohotka. Alokativna . ukupno i reg capita. ali time ne slabi delovanje i mesto monetarne politike. 3. 2. u kojoj se određenom primenom instrumenata fiskalne politike nastoji da ostvari stabilizacija. Instrument za regulisanje inflacije. Fiskalna politika ima danas.centralna banka bi trebalo samo da se stara da u privredu ubacuje novu količinu novca po gotovo konstantnim godišnjim stopama povećanja. samo jedna od njenih značajnih funkcija u savremenoj ekonomici. 3. Osim ostalih funkcija moguće je. Po M. uvek kada se očekuje da će doći do opadanja investicija i globalne potrošnje. Nizak nivo privatne štednje stanovništva i stvaranja „dopunske“ akumulacije ne može se prevazići u kraćem periodu. s obzirom na sve veću monetizaciju privrede. Osnovna je baza ukupni iznos kredita centralne banke korigovan. Instrament za regulisanje alokacije izvoza.

str. Svako povećanje poreza (bilo da se radi o postojećim ili novim porezima) koje sektor stanovništva mora da plaća. Multiplikativno delovanje poreza na nacionalni dohodak i zaposlenost je evidentno.Savremena makroteorija determinisanosti nacionalnog dohotka polazi od neophodnosti intervencije države u privredni mehanizam. Sprovođenje politike upravljanja unutrašnjim dugom. Mere fiskalne politike dobijaju sve više na značaju u regulaciji potrošnje i raspodele nacionalnog dohotka. Definitivno napuštanje koncepcije Laissez-fairea i tradicionalne teorije i politike potpuno je. obično vode preteranoj novčanoj tražnji i inflaciji. Povećanje dugoročnog duga radi otplate inostranog duga. uz aktiviranje politike budžetskog suficita ili deficita. Dugoročna strategija fiskalne politike. Otplata kratkoročnog duga iz dohotka. što obično vodi smanjenju izdataka za potrošnju. što je izuzetno značajno za vođenje poreske politike. uz platnobilansni deficit. U uslovima niske stope rasta. U našem finansijskom sistemu kao da su nam nepoznate sledeće moguće mere: 1. jer pothranjujući i stimulišući stopu rasta i zaposlenosti. Multiplikativno delovanje povećanih državnih izdataka i smanjenje poreza na nacionalni dohodak i zaposlenost. pada tražnje i rasta nezaposlenosti. „Svako veće doziranje tražnje kreditnom ekspanzijom. nedovoljne zaposlenosti.331 330 331 Fiskalne mere više se ne ograničavaju samo na visinu nacionalnog dohotka. a po svemu sudeći i ubuduće. 337 363 . kao neefikasno. Stranjak: Koordinacija monetarne i fiskalne politike u regulisanju tražnje. Oslanjanje isključivo na mere monetarne politike pokazalo se najčešće. dovodi do smanjenja raspoloživog nacionalnog dohotka u rukama stanovništva. A.330 Sve te operacije treba da izvuku novac i novčanu akumulaciju. inflacije i nedovoljne zaposlenosti. Finansije 5-6 1971. samo dokazuje da se domen i efikasnost mera politike ogromno proširuje. odnosno tržišno-monetarna nestabilnost i b) masovna nezaposlenost i niži nivo nacionalnog dohotka od optimalnog uz c) osiguranje dovoljno visoke stope rasta i strukture razvoja privrede. 2. dobija sve veći značaj. brzo bi se nepovoljno odrazilo na stanje platnog bilansa i na dalje opadanje intervalutarne vrednosti novca. ili relativno niske stope rasta. radi oživljavanja privrede i povećanja zaposlenosti. čime se sprečava stvaranje neadekvatne novčane tražnje na tržištu.. mere monetarne politike su izuzetno neefikasne. s recesionim tendencijama. a zatim javni dug u inostranstvu i sve razvijeniji sistem deficitnog finansiranja. poznata je stvar. kao efikasnih sredstava antiinflatome ili deflatome politike danas. tako i u vođenju te politike u periodu deflacije. i to kako u periodu inflacije i pune zaposlenosti. posebno danas. Povećanje dugoročnog duga radi otplate kratkoročnog. razvoj javnog duga. sprečavanjem izlivanja tog dela dohotka u jedan oblik izdataka. pre svega da bi se uklonile: a) inflacija ili opšti rast cena. koji u nekim zemljama dostiže i visinu godišnjeg dohotka. smanjenjem elemenata lične potrošnje u sklopu globalne potrošnje u obrascu Y = C + I + G + (X-M). 3. oslonac nalazi u upravljanju nacionalnim dugom.

politike. politici istovremeno.1% (SAD). 1969.P. sa svoje strane. a upravo Ona mora to da daje osnovusve primenjuje za složenije njihovu integraciju. danas. 332 B. dok učešće javnih takvu poziciju“. razilaze kada se pređe na teren . 1955-1965. politika dakle. strukturno saturisani. Engleska). C shvatanjima.332politika je samo jedan segment određene. Y . Postavljanje zbog same opšte procedure.teorijama ranijim osiguravai se. KOORDINACIJA MONETARNE I FISKALNE ima za osnovu porast državnih zadataka i smanjenje poreza) ima za cilj deflaciju i POLITIKEU U SAVREMENOJ EKONOMIJI izrazitu nezaposlenost.stopastabilizacije. Danas je situacija takva da učešće zahvaćenih sredstava nacionalnog „Kako je privreda složen dinamički sistem. za redistribuciju inflatornadohotka. Budžetski suficit i deficit su okosnica ponašanja fiskalnog koncepta . Gt. i stalni dolazi budžetski do izražaja deficit. ida novčani opticaj. Javni rashodi (naročito vrlofiskalna razvijenipolitika transferni rashodi) i javni prihodi.rashodi.štednja. s bezbroj povratnih sprega.1% (Belgija) do Monetarna 35. Nagregate -novac. učešće nije moguće naći rešenje za privrednu stabilizaciju jednim kontrolnim mehanizmom zaposlenih u ukupno zaposlenim od 17 do 25% (Švedska. monetaristička doktrina i fiskalizam ili fiskalistička doktrina.127-189. P željeni cene. Hansen: Fiscal Policy in Seven Countries. Taj momenat. posmatraju se u sklopu celokupnog finansijskog mehanizma kombinovanja mera monetarne i fiskalne politike.Kada Savremena je neophodno diskreciona da bankarski politika. uz stalno prilagođavanje. Javnim rashodima i porezima.I. aktivnaoštra politika. . OECD. Jasno vrlo razvijenog je da su mere fiskalne državnog intervencionizma.stopu u uslovima rasta.investicije. akcijuOna kontrole mora da dovodi i ograničavanja do permanentne kredita ibudžetske novca fiskalna neravnoteže. Tom s politikom poslednjem budžetskog aspektu u deficita.potrošnja publike. se pozitivne uz istovremeno strane njihovog odbacivanje delovanja klasičnih više ispoljile „čistih“ metoda i iskoristile. modernoj teoriji se shvatanje samih ciljeva oporezivanja promenilo i smisao oporezivanja nije ostvarivanje sredstava za pokriće javnih rashoda. I . Model se izvodi iz odnosa dohodak . veoma U regulisanju razvijenu i ukupne s brojnim i strukturne tražnje.C.zaposlenost. mora vrlo bitisnažnu. navijenost cenaposebno i nadnica danas. prihvatila nužnost savremenoj teoriji.kojim merama da mogu se da prednost. Paris. ali ne i suviše visok da dozvoli pojavu inflacije. kao osnovnim konstitutivnim elementima. pri čemu se sada postavljaju novi mnogobrojni odnosi U strategiji stabilizacije pojavljuju se danas dva suprotna stava: interakcije: Gt = f(S. pridonese održavanju takvog nivoa efektivne tražnje koji bi bio dovoljno visok da spreči recesiju. liberalističke borbaepohe protivsvakako nezaposlenosti nije morala (kontrolisani da se poklanja i ograničeni posebna pažnja. fiskalne i monetarne stavlja u izuzetno politike težak različita položaj. tražnja diskrecionu javlja kao fiskalnu izuzetno politiku. radi smanjenja Savremenu tražnjenestabilnost ekonomskihkarakteriše subjekata ipojava stvaranja preterane uslova tražnje.R. te posebno politikeporeskom (svesno vođenje politikom deficita). strategijeui izvesnom uvođenje određenih zaostatku u svom moderne mera delovanjui fiskalne (vreme donošenja. nedovoijna To sve. Međutim. rashoda u nacionalnom bruto proizvodu dostiglo visinu od 29. makroekonomske teorije i politike. pokazalo sistem sprovodi se. svakako usvajanja je od pripremljenih izuzetnog značaja. Videti William Shultz: The American Public Finance. učešće javnih koji bi privredu stalno bruto držaoinvesticijama u dinamičkoj do stabilnosti ili koji bi je je nazad vraćao u investicija u ukupnim 44% (Austrija).K. dakle. elementima i mogućnostima efikasnost delovanja. 1954.B D. K monetarne . koje Ti međuodnosi makroekonomskih kategorija se videti izodnosno uobičajenog mere su efikasnije i adekvatnije na opštem planu stabilizacije. je. na planu regulisanja tražnje. rasta. jerali se uz u savremenim sve izraženiju privredama nezaposlenost. posebno što se gotovo organski privrede i proučavaju u furikcionalnoj vezi s kretanjem i ponašanjem gotovo svih prožimaju kroz dohodak i gotovo ih je nemoguće odvojiti. Refekat .Z Po monetarističkim U tom odnosu S . BDje . bi mogla i aktivne da bude budžetske izuzetno atraktivnaa time politike. U strategiji delovanja. Fiskalna koncepcija polazi od toga da je potrebno voditi i odgovarajuću politiku budžeta (prihoda i rashoda). nastoji se da se kriva štednje i investicija dovede do nivoa pune zaposlenosti. mera i primene kao i većsamih isticani efekata jeizvesnog problem daleko duže). str.krediti. .bilans plaćanja. ekspanzivna fiskalna politika (koja 4. odnosno U vođenju koordinaciju politike makro stabilnog i mikroefekata novca. kombinacije datih bi mera. stavovi se osnovnih makroekonomskih kategorija. u kombinaciji ovih mera. New York. zakašnjavanja ali su zato u delovanju efekti dublji tihi mera.N. politike vremenski. već ostavljanje manjeg dohotka u rukama vlasnika (nosilaca) dohotka. platno-bilansni kao danas udeficit) modernim uz odgovarajuću ekonomijama. dohotka javnog sektora vrlo u nacionalnom dohotku dostiže do jedne trećine. odnosa Y = C + I + G. u ograničavanju se unapred računa preterane u vođenju tražnje.javni sektor (prihodi i rashodi). dovoljno samo kontrolisati bi se postigao . šire postavljene stabilizacione politike u kojoj dobija izuzetno mesto.Y).najčešće u uslovima pune zaposlenosti. u Savremena ekonomska teorija potpuno je. akumulacija. 364 365 . pre svega kroz dohodak i njegove sastavne elemente. redak mada fenomen. Od fiskalne politike se očekuje da. depresiju i masovnu nezaposlenost.Z.nacionalni dohodak.

.

dok se u monetarnim modelima tretirao kao posledica monetarnog rasta. pre svega.promene u fiskalnim agregatima (porezi. dok je. alokaciju resursa iz privatnog u javni sektor. Zadatak fiskalne politike ostvaruje se delovanjem na raspodelu dohotka i osnovnu dekompoziciju dohotka u smislu formiranja ukupne tražnje.Polazeći od relativnog značaja delovanja monetarne i fiskalne politike. čak i na pozicijama isključivosti. u modelima odnosa dohodak . u obliku regresione jednačine uključuju monetarna i fiskalna politika. odnosno ukupnih zadataka. monetaristima.333 Fiskalna politika pored monetarne (koja i dalje ima osnovni zadatak da stvara povoljne opšte uslove likvidnosti reprodukcije). odnosno budžet). po kejnzijanskoj teoriji. Radi ugrađivanja monetarnog i fiskalnog koncepta. Dakle. Tako se nacionalni dohodak. stabilizacije u kraćem periodu i u dugoročnoj perspektivi: monetaristi smatraju da budžet determiniše.promene u ukupnoj količini novca F . 366 . ima zadatak da deluje na strukturu tražnje.M)] Politika unutrašnjeg duga i aktivnog budžeta (sistematska budžetska neravnoteža) u savremenim kapitalističkim privredama pokazali su se kao moćni 333 Osim u uslovima pune zaposlenosti kada monetarni agregati i suficit pokazuju suprotna kretanja. negde na sredini. ubrzanim monetarnim rastom. stavovi su i dalje gotovo na potpuno suprotnim pozicijama. javni dug. Fiskalnl deficit i monetarni rast imaju teidenciju da se kreću u istom pravcu.promene u ekonomskoj aktivnosti M. Obično se mogu susresti jednačine sledećeg tipa: Y= M + F Y. kao i obično. koji je u nekim zemljama nastao smanjenjem poreza. Budžetski deficit se danas obično finansira bankarskim sistemom. [C +I + G (X . na konjunkturni razvoj deluje segment mera fiskalne politike. kao klasični instrument države (koja pored politike budžeta vodi i politiku javnog duga). Fiskalisti stoje uglavnom na pozicijama postkejnzijanizma i u budžetu gledaju ključnu varijablu makroekonomske politike u regulisanju tražnje. ali i kratkoročne politike stabilizacije. jer takvo ponašanje dohotka posledica je delovanja i fiskalnih i monetarnih faktora. dugoročno gledano. Time se pokušava utvrditi kakvim mehanizmom monetarni i fiskalni faktori deluju na privredni organizam (Y).rashodi (fiskalni koncept) objašnjavao povećanjem raspoloživog dohotka nosilaca dohotka. rashodi. To kao da ne uočavaju ovako dijametralno postavljana tumačenja monetarista p fiskalista. i da ima samo sekundarni značaj u stabilizaciji privrede. to pre svega segment monetarne baze. Istina je. Monetaristi i fiskalisti se razilaze u pogledu ocene mera i doprinosa diskrecione fiskalne politike. često se nastoje izgraditi modeli celokupne privrede u koji se.

G. vrlo uspešno koristi kao snažno oruđe ekonomske politike posebno u pravcu: 1. ali pod pretpostavkom da su kamatne stope osetljive na promene i strukturu javnog duga.335 Činjenica je da se u savremenim privredama. Culbertson) da bi emitovanje dugoročnih obveznica u konjunkturi. danas povećanje poreza. više strukturno separisano. Monetaristi veruju da je kontrola ukupne količine novca pogodniji instrument za rešavanje problema stabilizacije. istovremeno. što znači. U pogledu kontracikličnog delovanja javnog duga javljaju se predlozi (Friedman. Danas se paralelno s tim obično postavlja i pitanje: da li određenu ekspanzivnu akciju treba objašnjavati samo fiskalnim ili monetarnim merama. Mora se priznati da je procedura i vreme donošenja fiskalnih mera usporena. strukture i obima tražnje. Kompleksnog intervencionog mehanizma. u odnosu na monetarne mere. ali je njihovo delovanje oštrije. u raspolaganju dohotkom. ta osetljivost je do sada isuviše mala da bi imala stabilizacione efekte. produžena. radi pokrića javnih rashoda. Regulisanja tempa. Fiskalna politika se može upotrebiti kao snažno kompenzatorno sredstvo „za kresanje prevelike tražnje“ u odnosu na. i upravljanje celokupnom konjunkturom. tako i sa stanovišta liberalističkih koncepcija privrednog razvoja jer država uzurpira prava koja inače pripadaju ekonomskim subjektima. izdataka i globalnih pravaca ulaganja. 3. 367 . 2. Johnson: Monetary Theory and Policy. koje se kreću iznad realno potrebnih da bi se „stopa likvidnosti“ povezala i dao „podsticaj stopi rasta“. Ta politika se napada s obe strane. To je snažno upravljanje formiranjem i usmeravanjem tražnje. obično deficitnim finansiranjem ubacuju inflatorni novac u reprodukciju koja ovaj brzo 334 335 336 H. No 3 1962. s tržišnim tipom fiskalne politike. oni pri tome i sami smatraju da monetarne mere imaju svoja stalna delovanja ali uslovno i naknadno na dugi rok. da se i ovde javljaju odgođena delovanja. Međutim. Redistribucije dohotka. Istina. gde „automatizam“ tržišta popušta ili je nedovoljno razvijen i osetljiv i gde „čisti ekonomski principi poslovanja“ ne mogu doći do izražaja.regulatori tražnje i potrošnje multiplikacijom i regulisanjem potrošnje dohotka. a kratkoročnih obveznica u depresijama.334 Porast poreskog opterećenja. sredstva monetarne politike (upravo zbog njenog linearnog delovanja). što ukazuje da se i dalje „beži“ od fiskalnih ka monetarnim (linearnim) merama. danas često upotrebljavana. Time je ovo područje instrumenata efikasnije u regulisanju strukturne tražnje i potrošnje i strukturnog razvoja uopšte. snažno deluje na regulisanje tražnje.336 Visoke stope monetarne ekspanzije. ali savremena država kao da nema nameru da pristupa povećanju poreske presije radi otplate duga centralnoj banci. u fazi poleta. kako od određenih faktora u zemljama u kojima je pokazala pozitivna delovanja. odnosno multiplikatorom. manje linearno. odnosno konceptom stabilizacije ekonomskog sistema kao celine. dok u fazi depresije njihovo smanjenje ima i snažnije stimulativno delovanje. kao jednom od stvarno najsnažnijih deflacionih sredstava. imalo značajno kontraciklično delovanje. The American Economic Review. za fiskaliste ima i dalje najjača deflaciona delovanja na ulcupnu tražnju.

od zemlje uz do zemlje. opšta potrošnja). cit. potrošnje da ijestabilnosti.delovanja tj. primarnom kao neophodnost. Takve stavove. u pogledu kodsvojih monetarnih efekata. delovanju monetarne njihova idaleko fiskalne šira politike. mada se. Naime. Ćirović: op. 8/ 1971. zapaženo je. zatvaranjem na kratki kanala rok. bar u osnovnom poznata takva „odgođena 337 Dr M. često pokazalo da su i ove mere ostale neefikasne. cene.(lična i privlači. negativnih stopa rasta 337 agregatne tražnje. 5. i tendencija dolazi do jačanja formiranja inflatornih snaga“. efikasnija Međutim.).) deceleriše tražnje ustopu realnom privrednog izrazu.339 3)Monetarna politika je pokazala veću efikasnost u podsticanju investicija. a fiskalnu Treba na eksterne pažljivoefekte. „koktel“ visok variraće nivo zaposlenosti. kojem treba politike da deluju.eventualna dva podsistema devalvacija. devizni kurs. Po Istina Meadu. dok se fiskalnom politikom efikasnije reguliše opšti nivo potrošnje U središtu savremene ekonomske teorije i politike nalazi se istraživanje načina. Ovo 339 Većeje delovanje monetarne politike na stanjena platnog bilansabanku pogrešno je primeniti na savremene uslove. Pošto rasta. inflacije rasta cena „koji Različitost efekata je rezultat i načinai delovanja posledica monetarne preorijentacije i fiskalne tražnjepolitike ili smanjenja je najpodesniji globalne ponude. izvoz. kurs i trgovinska U praktičnoj politika ekonomskoj koriste zapolitici uspostavljanje do sada su eksterne bile dosta ravnoteže. Prevodi. Ubuduće shvatanjaseo nameće.MONETARNE devizne rezerve i sl. sniženje u drugom stope unutrašnjeg periodu (urasta slučaju (relativno) težnje zakoje. monetarnaposebno politika uvelikih slučajevima oscilacija. jedinstvene odnosno finansijske fluktuirajući politike. proizvodnja. trebalo preusmeriti na postizanje ravnoteže. Međutim. ravnoteže ali ne zaboravimo i karakteristike na interakcionaprivrednog delovanja sistema politikeudohotka. saglasno tome. priviknuvši Onasejebrzo daleko na njega. eventualno izvedena ostvarene iz kejnzijanske monetarne teorije. nesinhronizovane. sinhronizacija Istina. da je recesiju najefikasnije otklanjati merama fiskalne politike.338 2)Monetarna politika je efikasnija na planu opšte likvidnosti ponude. finansijske recesijekojima (poukase iz reguliše tridesetihglobalna godina). Monetarna Monetarna politika i fiskalna je.). NBJ. teorija. teško je prihvatiti. „vari“. delovanja fiskalne politike“. birati. koji više naginju ka novoj revotaciji monetarne teorije. kapitala. pokreće deficitnog mehanizme finansiranja. bez obzira na to koliko se pokušavaju potkrepiti empirijskim istraživanjima. u jednom trebaperiodu imati uakceleriše vidu snažnije inflaciju.efektivna ali isto tako tražnja. u regulisanju zaboravlja unutrašnje se. Takva je već monetarna formirani nivo politika cenavelikih dosta svingova podržava rezistentan na deceleraciju stvaranje nominalnih paralelnih stopa tendencija monetaraog recesijerasta. je. uili poslednje gotovo integracija vreme se susreću u procesu i stabilizacije tvrdnje da biprivrede monetarnu i procesa politikurasta. dva dela. samo u uslovima globalne konvertibilnosti i kretanja kapitala (razlika u kamatnim stopama) delovanje monetarne politike na ovom planu je veće. kadau ne pogledu treba voditi stopa monetarne računa o stanju ekspanzije. ubrzani ekonomski od vremena rast. jer samo pod politike. može biti efikasan instrument konjunkturne politike jedino pod pretpostavkom da su. Time je mada im je značajno učinjen delovanje zaokret u teoriji u odnosu dostanadetaljno već tradicionalna istraženo. stabilnost Navedeni cena. u platnom simetrična bilansu. uvoz idr. takvim1)uslovima Monetarno-kreditna možemo očekivati politikaželjene je efikasnija rezultate“. cena i nivoa FISKALNE POLITIKE zaposlenosti. da postoji Tokombinovana znači da su teprimena mere neefikasne monetarne u zaustavljanju i fiskalne politike. str. po politika mnogim danas ekonomistima. zavisno monetarnu od tipa i fiskalnu poremećaja politiku. mere koje će dati najbolji „koktel“ „Ukoliko za postizanje želimo određenog da osiguramo cilja. iz arsenala brojnih mera. kočenja dodaoagregatne rasta C.kako ihi danas naziva savremena ekonomska 338 Videti: Manfred Willms: Teoretičari monetarna politika.do integrišemo vremena. u periodu inflacije dok je fiskalna Koordinacija politika znatno monetarne efikasnija i fiskalne u periodu politike depresije je jedini i nezaposlenosti. NEFLEKSIBILNOST poslovneVREMENSKA klime i eksterne ekonomije (platni bilans. Ovde spoljnotrgovinske treba imati u vidu sledeće: politike potrošnje i drugih činilaca ekonomske politike. koji naginju „čisto“ monetarističkoj koncepciji ukupne količine novca deluju mnogo jače brže i jednostavnije na ekonomsku aktivnost u odnosu na promene u prihodima i rashodima. Po drugim stavovima. racionalan metod u regulisanju Danastražnje je dosta i postizanja. zaposlenost. i inflacije a to znači troškova da i strukturne jedino možeinflacije. 2. monetarna politika i tu pokazala efikasnija od fiskalne politike. za element štonjihovu je više područje sinhronizaciju. široko prihvaćena odnosnohipoteza očuvanjafiskalista. pitanje usko vezano s prenošenjem centralnu najvećeg dela odgovomosti I odnosno preneti ih iz klasične teorije. obično.K. se javljaju kao neefikasan jedinstveni instrument delovi u sprečavanjupolitike. a fiskalna politika na planu regulisanja unutrašnje globalne tražnje. te se. u modernim ekonomijama. 368 369 . jačine i brzine kojom monetarna i fiskalna politika deluju na određene makroagregate u privredi (dohodak. bez monetarna obzira nai stavove fiskalna monetarista politika su odgovorne i fiskalista:zadaodržavanje su ove dveinterne ekonomskedok ravnoteže discipline se politika samo dohodaka. Monetarna politika. kojai ekonomske stabilnosti polazi od toga ravnoteže. delovanja“ ove politike .

.

monetarno-kreditna politika treba dovoljno snažno. Videti i E.R. str.340 Obično se. Tubingen. kao prva dva.budu što kraći. Thomas Maueg: The Inflexibility of Monetary Policy. 4. Teil III. Mnogi to smatraju kao veliku prednost monetarno-kreditne politike nad fiskalnom politikom. Administrativno zaostajanje je relativno kratko. Volkseinkommen und Bashaftigung (Uvod u ekonomsku teoriju. to vremensko zaostajanje delovanja monetarne politike može se podeliti na dva odvojena vremena: a) vremensko zakasnelo reagovanje kreditnog tržišta. „Tu je monetarno-kreditna politika u najvećem stepenu elastična“: 2. M. 1958. Englewood Cliffs. J.341 To zaostajanje obuhvata srazmerno duži period. monetarna teorija danas posvećuje punu pažnju. Vreme zaostajanja od momenta konstatovanja potrebne. potrebno je da budu ispunjena dva bitna preduslova u sprovođenju takve monetarne kreditne politike: 1. potrebno je da period od momenta kada je intervencija monetarne politike potrebna i momenta u kome donete mere počinju da deluju . izmene u monetarnoj politici do momenta primene mera (administrativno zaostajanje) i 3. Vreme zakasnelog delovanja koje traje od momenta preduzetih mera centralne banke i sistema poslovnih banaka do momenta kada se javlja delovanje preduzetih mera. 2. Credit and Fiscal Polices of the Joint Committee on the Economic Report Douglas Report“ Washington. pri tome. „Report of the Subcommittee on Monetary. 1963.Schnaider: Einfuhrung in die Wirtschaftsteorie. 1972. Karaken: .342 340 341 342 M. Kredit. izd. Danas se u teoriji sve više ukazuje na vremensko zaostajanje u delovanju monetarne politike od momenta donošenja mera do momenta kada počinju da deluju. Vremensko zaostajanje od momenta kada intervencija monetarne politike postane stvamo neophodna do momenta konstatovanja neophodnosti te intervencije. 1967. Ovom trećem obliku. kbje obuhvata vreme koje prođe od preduzimanja mera u kreditnoj politici do promena u visini kredita i b) vremensko zakasnelo reagovanje proizvodnje koje obuhvata zakašnjavanje u reagovanju proizvodnje (nacionalnog produkta) na promene kredita. Obično se objašnjava činjenicom da se preokret ekonomske aktivnosti uočava tek posle nekoliko meseci u određenim indikatorima konjunkturne politike kojim se služe određene zemlje u vođenju svoje ekonomske politike.za celokupnu ekonomsku politiku. što predstavlja zaostajanje u dijagnozi. 251-275. odnosno da daju pune efekte. a ne samo monetarnu politiku gotovo svake zemlje. Beograd. Da bi centralna banka mogla da vodi efikasnu monetarnu politiku. 1960. 294. i u dovoljnoj meri. Fridman: Teorija novca i monetarna politika. (Predov) str. Solow: Lags Monetary Policy. Rad. Po nekim autorima. str. 370 . koje se ne može površinski jasno manifestovati. imaju u vidu tri oblika zaostajanja: 1. New York. Review and Statistics. da deluje na određene varijable privrednog sistema na koje se želi da deluje. deo III: Novac i nacionalni dohodak i zaposlenost). Geld. s obzirom na to da se mere brzo donose nakon konstatacije o potrebi promena zvanične monetarno-kreditne politike.

str. koji traju orijentaciono oko 23 meseca. na tom planu. 617 621 371 . Englewood Cliffs. Poslovne banke nastoje da izvesno vreme zadrže svoju kreditnu politiku na nepromenjenom nivou da se ne bi izazvali negativni efekti u poslovanju. u periodu ekspanzivne kreditne politike. str. Zbog toga je. 2-14 M. Maueg je zaključio da samo nekih 5% ili 10% promena amplitude u ciklusu može biti suzbijeno merama anticiklične monetarne politike. donja granica u sprovođenju mera monetarnokreditne politike. Po M. al i J. M.. ali je lakše utvrditi preokret u periodu restriktivne kreditne politike centralne banke. New York. 1960. Friedman: The Lage in Effect on Monetarv Policy (zaostajanje delovanja monetarne politike). The Journal of Political Economy Band. str.Na primeru SAD konstatovano je da zaostajanje u vremenu uvođenja mera centralne banke iznosi tri meseca. a zaostajanje delovanja iznosi oko šest meseci. otprilike za 16 meseci. 462. Izgleda da se mora zaključiti da su promene ukupne količine novca i nivoa ekonomske aktivnosti približno istovremene. postoji velika stopa usaglašenosti u kretanju i ponašanju. postoji izvesno vremensko zaostajanje od momenta uvođenja mera restriktivie ili ekspanzivne monetarne politike i stvarnog početka njenog delovanja na potražnju. iznosi tri meseca.M. Journal of Political Economy. to nije moguće odmah očekivati od njenih efekata u privredi. Culbertson-Friedman the Lag in Effect of Monetary Policy. Preokret u monetarnoj politici iajuže je povezan s promenama novčane mase u privredi u prethodnom periodu. Upoređujući ovo s periodima kontraktnije ekspanzije u privredi.. Karaken i Solonj došli su do zaključka da je to vremensko zaostajanje u SAD iznosilo od tri do osam meseci. Po istom istraživanju. 1963. Fridman347 konstatovao da oko može da Iznosi 12-16 meseci. Solow: Lags Monetary Policy. Karaker: R. a ne s tim promenama u nekom ranijem ili kasnijem periodu ili u istom vremenu kada se donose mere monetarne politike.344 Mada kod same monetarne politike može da dsfe do preokreta (u donošenju mera). Dr Dž.345 To znači da. što se ne bi moglo zapaziti u vođenju monetarne politike. kamata i likvidnosti. str. Muller: Uticaj vremenskog zaostajanje ma efikasnost monetarne i kreditne politike. Mećešić: Ekonomska stabilnost.343 Po Maueg potrebno je jedanaest meseci da bi se osetila prekretnica u kreditnoj politici. da se ekspanzivnom politikom uklone negativna delovanja prethodno vođene restriktivne politike. 69 1961. 24 H. 150 Isto str. str. zaostajanje delovanja indirektno odobravanje kredita banaka duže nego kod delovanja na promene novčane mase. 4.346 Istina. od jednog do tri tromesečja. Karaken i Solonj konstatovali su da vremensko zaostajanje monetarne politike u SAD iznosi 6-9 meseci dok je M. Fridmanu postoji tendencija „da najviše stope promene ukupne količine novca prethode najvišim tačkama privrednog ciklusa. Pri tom se obično ne smatra da postoji taj vremenski pomak delovanja u odnosima između ukupne količine novca i ekonomske ahtivnosti u privredi. Dakle. po savremenim istraživanjima. što je donja prihvatljiva granica vremenskog zaostajanja od samog konstatovanja potrebne intervencije monetarne politike i preduzimanja konkretnih mera (uzetih zajedno). I obrnuto. teško je odrediti tačno vreme reagovanja vrednosnih papira. na pr. a najniže stope ukupne količine novca prethode najnižim tačkama privrednog ciklusa. NBJ prevodi 1972. 343 344 345 346 347 J. dec.

donja granica vremenskog zaostajanja u delovanju monetarne politike je oko tri meseca. umesto da vode stabilizaciji. po Miltonu Fridmanu. Da bi se istakla varijabilnost perioda zakašnjenja. cit. Po takvim stavovima „zbog vremenskog zaostajanja“. Culbertson. iznosi oko šest meseci. „Pošto se pri sprovođenju mera monetarno-kreditne politike. ističe se da „period zakašnjenja varira između šest i 29 meseci. Kada bi zaostajanje bilo konstantno. i to prilično promenljivo delovanje. dužeg ili kraćeg varijabilnog perioda od 12-18 meseci. već da bi centralnoj banci trebalo dati zadatak da osigura stalni rast ujednačene stope porasta novčane mase u privredi. 43 Isto str. do sada. H. Friedman: Empolvment. a delovanje na platni bilans nešto duže. a ne ublažavanja oscilacija konjunkture. Muller. duga i fiskalne politike najjače posle 3 do 6 meseci što je dovoljno kratak period za blagovremeno delovanje. ne treba previše verovati u efikasnost mera monetarne i kreditne politike. Celokupno zaostajanje delovanja mera monetarne politike iznosi od petnaest do osamnaest meseci. koji naročito ističe da mere kreditne politike ne treba preduzimati ad hoc. Pošto su dugoročne prognoze.otprilike za 10 meseci“.349 Monetarna politika. 372 . 1961. trebalo bi očekivati anticiklično delovanje monetarno-kreditne politike samo u nekim periodima konjunkturnog razvoja. Milton Fridman i ostali monetaristi polaze od toga da promene stope rasta mase novca u opticaju deluju na ponašanje bruto nacionalnog proizvoda posle izvesnog. growth and Price Levers. ipak davale srazmemo male rezultate. posebno u njenom usmeravanju u pravcu stabilizacije konjunkture. na efektivnu tražnju. Ovo ukazuje na to da korišćenje monetarne politike za kratkoročnu stabilizaciju predstavlja težak i neizvestan zadatak. Tu mogućnost u građanskoj teoriji (posebno u krilu monetarista) uočio je M. 5 M. str. centralnoj banci je skoro nemoguće da odredi najpogodniji trenutak za korišćenje svojih instrumenata. Homewood. vodile oštroj destabilizaciji konjunkture.348 Po sprovedenim istraživanjima. 348 349 350 351 W. Fridman. radi stabilizovanja konjunkture. na najnižim tačkama“. mora da računa sa operativnim zaostajanjem koje je srazmerno dugo i po svim predviđenim zaostajanjima varijabilno. u najvišim tačkama. to bi se moglo uočiti prognozom. tako da bi pokušaji da se vodi kontraciklična monetarna politika pre mogli da dovedu do pogoršanja. op. 8 H.350 To znači da bi mere ekspanzivne monetarne politike mogle početi da deluju na privredu upravo u fazi kada bi tražnju trebalo ograničiti (voditi restriktivnu politiku). kao i monetaristi uopšte. Time bi politika.351 To sve govori da zbog vremenskog zaostajanja ne treba imati toliko poverenja u efikasnost mera monetarne politike koliko se stvarno ima. 1965. str. Review of Economics. ima dug period zakašnjenja u delovanju. White: The Flexibility of Anticyclical Policy. tvrdi da je direktno kontraciklično usklađivanje u oblasti monetarne politike. i između četiri i 22 meseca. Dakle. od devet do šesnaest meseci.. izd. mere bi. Donja granica delovanja originalnih mera centralne banke.

373 . Pri izračunavanju efekata koje bi optimalno tempirana monetarna politika mogla da ima na stabilnost industrijske proizvodnje došlo se do zaključka da je monetarna politika isuviše neelastična da smanji fluktuacije industrijske proizvodnje za oko 5-10%. posebno oni koji naginju fiskalizmu. a što. Obrnuti proces događa se kod perioda oporavljanja privrede. posledica je promena jedinice novčane mase nastale pre petnaest meseci. Na početku recesije proizvodnja ne pada na svoj najniži nivo. širim istraživanjima. Promena cena na malo (∆P) prouzrokovana je u istom mesecu. na primera mnogih zemalja. Kako na ovu povezanost deluju mnogi instrukcioni psihološki. i ovde postoji problem konstatovanja potreba intervencije kao i kod monetarns politike. a upravo je funkcija potrošnje ona osnova na kojoj se zasniva delovanje promena državnih rashoda i poreza odnosno područje delovanja mera fiskalne politike. Iz toga modela se izvlači i zaključak da je monetarna politika. to monetarna vlast ne može. prvo u jednom pravcu. spoznaja o postojanju tog perioda zakasnelog delovanja ne mora da. a priori. već konstantno opada tokom dužeg vremenskog perioda. s obzirom na sporost u delovanju i zakasnele efekte. Ako već postoji takva tendencija u kontinuiranom kretanju. toliko smanjuje delotvornost monetarno-kreditne politike. Empirijskim istraživanjem teško je unapred izvesti raspon vremenskog zaostajanja. projekcijama monetarne politike. jer je od vremena do vremena on dosta različit. jer je i proizvodnja opala samo malo. u početku samo u manjoj meri. Promena cena u visini od 58%. administrativno zakašnjenje ovde je mnogo duže s obzirom na proceduru koja je neminovna. veoma efikasna. znači da je monetarna politika kao segment stabilizacione politike daleko efikasnija od fiskalne politike. upućuju sve više na to da bi ubuduće. „U stvari. Kao poseban argument tom prilogu navodi se da je funkcija tražnje novca mnogo stabilnija od funkcije potrošnje. Ta politika će delovati u smislu povećanja 352 Istina. promene stope rasta količine novca prethode fluktuacijama privrednog ciklusa (posebno fluktuacijama industrijske proizvodnje) između šest meseci i godine dana. Po istom istraživanju postoji značajna vremenska odgovornost u delovanju novčane mase na cene koja se povećava iz meseca u mesec. organizacijski i eksterni faktori. u regulisanju tražnje sve više trebalo da se koristi fiskalna politika. određena reakcija monetarne politike delovaće u pravcu povećanja proizvodnje. a zatim u dragom. Vremensko zaostajanje u delovanju monetarne politike. u kojem je došlo do promena novčane mase (∆M) u visini od 2% do 27% (R2 = 0. Mnogi autori. tako da se najviši stepen uticaja postiže posle petnaest meseci. Po drugim. Istina.27). pokazalo se vrlo neujednačeno.352 zato što je kod nje lakše utvrditi najpovoljniji momenat za uvođenje određenih mera konjunktume politike. kontrolom obima novca. Teško ga je uzeti kao jedan od čvrstih instrumenata monetarne politike. Znači da svakoj recesiji mora da prethodidrastično smanjenje količine novca. Međutim. zaostajanje delovanja promena u monetarnoj politici može predstavljati i pozitivan doprinos stabilizaciji. mogla da ima destabilizacione efekte.koja se vodi u određenom periodu radi stabilizacije. sigurno da računa s određenim koeficijentom determinacije. opet.

374 . obično se pristupa koordinaciji mera monetarne i fiskalne politike. No. u SR Nemačkoj. Zbog toga. cit. U istraživanju vremena zaostajanja monetarne i fiskalne politike. a time i različitog zaostajanja. a i zbog mnogo navedenih razloga. New York. osim u izuzetnim slučajevima (vanredni slučajevi). ovo je tačno samo onda ako su odgovarajući periodi zaostajanja dovoljno kratki. problem je isti kao i kod monetarne politike. Centralnoj banci je gotovo nemoguće. koji deluju u tome.proizvodnje u kasnijem periodu jer bi ona kasnije inače opala mnogo više. Videti i Martin J.353 Moglo bi se sada postaviti pitanje njihovog delovanja. str. što se primetilo i u drugim privredama. zbog zakasnelog delovanja brojnih faktora. samo s mnogo kraćim intervalom tog odgođenog delovanja. Mc Grow Hill Book Comp. gotovo kao i kod monetarne politike. Osim toga postoji problem dijagnostičkog zaostajanja i problem stvamog početka osećanja efekata preduzetih mera. U pogledu vremena koje je potrebno da se uvidi kada treba sprovoditi mere fiskalne politike. Administrativno zaostajanje u sprovođenju fiskalne politike (procedura) dosta je dugo. polazeći od čisto vremenske komponente: da li mere fiskalne politike predstavljaju efikasniji sistem konjunkturne politike u odnosu na monetarnu politiku. Bailev: Natlonal Income and the Price Level. 353 Dr Maćešić: op. zapaženo je daje operativno zaostajanje fiskalne politike kraće od zaostajanja monetarne politike. da odredi najpogodniji trenutak kada treba staviti u pogon mere monetarne korekture u regulisanju konjunkturne situacije. str. Inc. 161. 174-175. 1960.

JEDANAESTI DEO MEĐUNARODNI MONETARNI SISTEM I EKONOMIJA .

.

pored ostalog. Te razlike se. Uzmimo za primer devize i zlato. S druge strane. Treće. korišćenje sekundarne ili uslovne rezerve kreditor često uslovljava preduzimanjem odgovarajućih korektivnih mera u okviru platnog bilansa. Valute sklone aspecijaciji (revalvaciji) su najprihvatljiviji izvor likvidnosti za vlasnika. Na drugom mestu su zlato i specijalina prava vučenja koji vlasnicima garantuju određenu vrednost. Sredstva međunarodne likvidnosti imaju različita obeležja i međusobno se bitno razlikuju. dakle. konvertibilne valute. sa stanovišta buduće vrednosti medija međunarodne likvidnosti. Postoje dve vrste monetarnih rezervi: primarne i sekundarne. Različiti mediji međunarodne likvidnosti ne donose vlasnicima isti prihod. kao što su: monetarno zlato. 3) Rezervne pozicije kod Međunarodnog monetarnog fonda i 4) Specijalna prava vučenja. o sredstvima koja usvakom trenutku mogu biti upotrebljena za međunarodna plaćanja. Radi se.GLAVA PRVA MEĐUNARODNA LIKVIDNOST 1. u pogledu obaveze vraćanja i prihvaćanja određenih pravila ponašanja. 377 . a na poslednjem mestu su valute sklone deprecijaciji (devalvaciji). i za debitora predstavlja obavezu vraćanja. sa stanovišta ostvarivanja prihoda. rezervne pozicije kod Međunarodnog monetarnog fonda i specijalna prava vučenja zemlja može disponicenjerati prema vlastitim potrebama i nisu predmet nikakvih uslova. Vlastitim monetarnim rezervama. 2) Konvertibilne valute. MEĐUNARODNE MONETARNE REZERVE Međunarodne monetarne rezerve predstavljaju sredstva međunarodnih plaćanja kojima monetarne vlasti raspolažu u cilju likvidacije salda međunarodnih transakcija ili finansiranja deficit platnog bilansa. Drugo. Sekundarne ili uslovne rezerve likvidnosti čine: 1) Bilateralni valutni aranžmani i 2) Prava vučenja u okviru kreditne tranše Međunarodnog monetarnog sistema. ogledaju: Prvo. Primarne rezerve međunarodne likvidnosti komponuju: 1) Rezerve monetarnog zlata.

220-221. te od prodaje zaliha kojima raspolažu njihovi vlasnici. jeste problem strukture medija koji služe kao sredstvo međunarodnih plaćanja. Kod nekoliko razvijenih industrijskih zemalja kapitalističkog sveta koncentrisan je osnovni deo međunarodnih monetarnih rezervi. Ponuda zlata zavisi od njegove proizvodnje. vlasnicima donose prihod u vidu kamata. o kojem se ne vodi dovoljno računa.354 Pored toga. 1988. 378 . 4. 354 Dr D.Tako. 2. Strukture monetarnih rezervi. industrijske potrošnje. Naime. heterogeni izvori međunarodne likvidnosti otežavaju nadzor nad njihovim razvojem i usklađivanje sa svetskim potrebama za monetarnim rezervama. 3. 2. Svetlost. cene. na primer: 1. tezauracije. str. Specijalna prava vučenja su jedini rezervni medij fleksibilnog karaktera sa stanovista mogućnosti njihovog prilagođavanja svetskim potrebama za monetarnim rezervama. dakle devize. 3. dok monetarno zlato izaziva troškove čuvanja i ne donosi vlasniku nikakav prihod. kreiranje i distribucije medija međunarodne likvidnosti vrlo su različiti. Ponuda konvertibilnih valuta određena je stanjem u bilansu plaćanja uglavnom visokorazvijenih zemalja.Potraživanja u inostranstvu. uglavnom vodećih industrijskih zemalja. Poseban problem međunarodne likvidnosti. Stepena uravnoteženosti platnih bilansa. često usko vezanih faktora. 4. dok najveći broj zemalja u razvoju ne raspolaže odgovarajućim monetarnim rezervama. Adekvatnost visine monetarnih rezervi i međunarodne likvidnosti ne zavisi toliko od volumena međunarodne trgovinske razmene i ostalih međunarodnih plaćanja koliko od: 1. Rezervne pozicije kod Međunarodnog monetarnog fonda određene su visinom kvota zemalja članice. Efikasnosti međunarodnog kreditnog mehanizma. Raspodela monetarnih rezervi po zemljama. budući da su one postale jedan od centralnih problema savremenog sveta. Porast monetarnih rezervi u svetu više je rezultat platno-bilansnog deficita zemalja rezervnih valuta (uglavnom dolara). 5. nego što je to odraz stvarnih potreba volumena ukupnih međunarodnih monetarnih i trgovinskih transakcija. Jedan od osnovnih faktora svakako je raspodela i raspolaganje monetarnim rezervama. Sarajevo. Stojanov: Međunarodne finansije. Političke i ekonomiske stabilnosti i niza drugih.

793 194. stalno se pogoršavala na štetu zlata. Raskorak je.333 160. ekonomskog rasta i stabilnosti cena.609 35. u 1952. 1976.357 Odnos između monetarnih rezervi i svetskog uvoza kretao se vrlo različito.9. Stojanov: op. Komazc i dr. str.090 35.824 302. Neposredno pred Drugi svetski rat zlato je predstavljalo 91% svetskih monetarnih rezervi.. Međutim. međunarodna likvidnost je krajem šezdesetih godina počela ponovo da raste. godini sa 48.246 221. zahvaljujući deficitu platnog bilansa SAD.442 35. Novi Sad.u ml. u 1973. 1978. adekvatan nivo međunarodne likvidnosti doprinosi efikasnom funkcionisanju međunarodnog monetarnog sistema i pruža mogućnost zemalja da realizuju ciljeve ekonomske politike u smislu pune zaposlenosti.110 246. 1979.110 12.446 137. 357 358 379 .: Međunarodne finamsije. godini sa 63.807 8.655 8. a svetski uvoz raste po stopi od 18. Stojanov: op. godini 23.901 Struktura međunarodnih monetarnih rezervi.760 SPV Ukupno 8. međunarodne monetarne rezerve u 1972.356 U kontekstu ovih razmatranja vrlo je značajno pitanje adekvatnog nivoa međunarodnih monetarnih rezervi. 215).479 152. dakle.133 8.. cit. 1992. dok je u 1969.766 32. Ponuda sredstava međunarodne likvidnosti u periodu 1976-1980.833 11. u 1962.7.STRUKTURA MEĐUNARODNE LIKVIDNOSTI355 . str. 356 Dr S. godini svega 10. Tako su.858 8.330 222. 215-216. dakle. S druge strane. str. (prima: Dr D.178 8. 1977. 1981. godine raste po prosečnoj stopi od 10.620 120. u istom periodu.521 35.089 14.764 8. godini samo 30. a u 1969. uz izrazit rast rezervnih valuta.115 261.989 279.549 101. godini monetarne rezerve pokrivale svetski uvoz sa 85. SPV Godina Zlato Devize 1973. Dr D. 1974. Zahvaljujući tome. na primer: u 1948.624 17.285 179. i ovde očit. 35. a u 1979. 1975.413 Rezervne pozicije kod MMF 7. 230.644 35. Ibidem:str.845 12. cit. godini su pokrivale vrednost svetskog uvoza sa 41. sa 9 na preko 85%. godini iznosilo 51.358 355 Izvor: IPS. 209-214.7. Naime. udeo konvertibilnih valuta povećavao se.282 200.736 18.

a na zemlje u razvoju 271.8 milijardi na razvijene otpada 491. V. Problem distribucije sredstava međunarodne likvidnosti zapažen je još sredinom pedesetih godina. 48 milijardi ili 60 i 1975:58 milijardi ili 66 (prema Dr S.3 35.2 340. 1970.0 129.7 17. „Klub desetorice“ ili „Pariski klub“ je osnovan 1962. Holandija. posebno zemalja sa suficitom u bilansu plaćanja. MEHANIZAM FORMIRANJA I RASPODELA MEĐUNARODNIH MONETARNIH REZERVI Distribucija sredstava međunarodnih monetarnih rezervi ima značajno mesto u sistemu medunarodne likvidnosti. Komazec: Izazovi budućnosti. Italija. Libija. Alžir i Ujedinjeni Emirati) otpada 1973:15 milijardi ili 34. 44. 1974.6 61. Britanija i SAD.6 74.9 519.: op.3 139. godini. Egipat.2 88.5 Ovakva raspodela međunarodnih monetarnih rezervi je jedan od osnovnih uzroka slabosti u funkcionisanju međunarodnog monetarnog mehanizma. 1975. Sirija. naročito početkom sedamdesetih godina ovaj problem postaje sve aktuelniji na relaciji razvijene zemlje .9 9. SR Nemačka. krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina došlo je do izrazite koncentracije sredstava međunarodnih monetarnih rezervi kod razvijenih zemalja. dolara. 359 360 361 Dr S. U 1960. od ukupno 53. str. Saudi Arabija. 1987.7 491.5 10.6 milijardi dolara monetarnih rezervi u svetu. 1986. godini od 763. DISTRIBUCIJA MEĐUNARODNE LIKVIDNOSTI359 . fenomen transfera monetarnih rezervi iz SAD prema ostalom delu sveta. Švedska.2. Kanada. 1989. Iran. Kod zemalja u razvoju samo na devet zemalja izvoznica nafte (Irak.5 92.0 398.5 Ukupno svetske rezerve 53. Japan. S druge strane. mada pokazuje stalnu tendenciju rasta još uvek daleko zaostaje za razvijenim zemljama.1 50.0 269.6 38. 100. tj.zemlje u razvoju. Francuska.9 milijardi ili 35. Logos. Naime. On se ispoljavao kao fenomen redistribucije.2 763.5. 380 . Učešće zemalja u razvoju360 u međunarodnim monetarnim rezervama. krajem godine Godina Razvijene zemlje Zemlje u razvoju 1960.5 227. str. a članice su: Belgija. 1980. na zemalje u razvoju otpada svega 9.8 Učešće zemalja u razvoju 17. Raspodela sredstava međunarodne likvidnosti najbolje se može sagledati iz sledećeg pregleda. dok u 1987. 1965.7 178. Komazec i dr.7 32. 228).5 milijardi ili 17. „Klub desetorice“361 izvršena je koncentracija međunarodnih sredstava plaćanja.u mlrd.. godine.9 18. cit.7 19. kod nekoliko razvijenih zemalja tzv. Kuvajt. Split.5 271. Kasnije.9 milijardi.7.5 34.

Odnos između razvijenih i najmanje razvijenih zemalja bio je 1946. Japan) imaju gotovo iste tolike monetarne rezerve. Nemačka. a uvozna oprema u domaćim investicijama preko 40 % investicija. od navedenog iznosa 53 milijarde otpada na devet zemalja izvoznica nafte (80). nedovoljnost monetarnih rezervi u svetu idr. kao sve zemlje u razvoju (izuzev nekoliko zemalja izvozioca nafte). a to su upravo zemlje s hroničnim deficitom platnog bilansa i snažnim pritiskom uvoznih potreba. Postotak pokrića izvoza zlatnim rezervama pada s 67% (1948. karakteristična je za velik broj zemalja u razvoju.363 Raspored monetarnih rezervi postala je kritična tačka međunarodnog monetarnog sistema.Prema tome. i dalje zadržavanje postojećeg mehanizma njihovog stvaranja (dolarski standard). U periodu od 1953. U navedenom periodu svetski izvoz se povećao za 20 puta.iznosila je između 50 i 55 milijardi dolara.). Koncentracija monetarnih rezervi izvršena je kod nekoliko razvijenih zemalja.godine 10. SAD i Japan imaju gotovo isto toliko monetarne rezerve.2 milijarde dolara. Likvidna 362 363 Na primer: SR Nemačka. razlika između deviznih prihoda i potreba za plaćanje potrebnog uvoza 1990.4 milijarde dolara. došlo je do značajnog rasta deviznih rezervi zemalja u razvoju. 3. u 1977. godine) na svega 3. a kod svih zemalja u razvoju svega 13.2:1. g. Deficit tekućeg bilansa zemalja u razvoju danas se kreće između 40 i 50 milijardi dolara. godine ova razlika se povećava na 60. Dok su monetarne rezerve pokrivale u 1948. i to za 66. Prema raspoloživim podacima.9 puta. . SAD.1 milijardu.362 a koncentracija deficita i potreba za uvozom koje bi omogućile razvoj. ukazuju na to da osnovni problemi svetskog monetarnog sistema u celini i dalje ostaju btvoreni. godine devizne rezerve razvijenih porasle su za 70. Isto tako. do 1971. STRUKTURA I RAZMEŠTAJ MONETARNIH REZERVI Problemi međunarodnih sredstava plaćanja danas se sve više ispoljavaju kroz produbljavanje jaza u razvoju grupe razvijenih industrijskih zemalja i ogromnog dela nedovoljno razvijenih zemalja. 381 . a 1990. To uz ostalo ima za neposrednu posledicu i nepovoljan razmeštaj svetskih monetarnih rezervi. a svetske devizne rezerve za svega 5.5:1. Istina u periodu 1973-1977. godini 99% svetskog izvoza. Samo nekoliko pojedinačno uzetih razvijenih zemalja (npr.9% (u 1977. Međutim. što iznosi oko 66 postojećih deviznih rezervi svih zemalja u razvoju. one iznose svega 28%. Z. kao sve zemlje u razvoju (izuzev nekoliko zemalja izvoznica nafte). pitanja raspodele sredstava međunarodne likvidnosti predstavlja danas jedan od najvećih monetarnih i finansijskih problema savremenog sveta. nedovoljno međunarodno finansiranje zemalja u razvoju.

No 4.E/AC 54/L29 (Rev. kapital br.novac. dovelo je do toga da se problemu reforme postojećeg sistema priđe ovog puta daleko šire i znatno dublje. bile prinuđene formalno suspendovati konvertibilnost dolara u zlato. a zatim i kriza celokupnog međunarodnog monetarnog sistema). koliko s ekspanzijom nacionalnog dohotka. 1973. uz enorman rast rezervnih valuta.364 Poseban problem međunarodne likvidnosti. a u 1977. te gubitak poverenja u dolar i beg u zlato. ll. monetarne rezerve ne traba toliko da rastu paralelno s porastom izvoza ili uvoza. SAD su 15. To je bio početak sloma bretonvudskog sistema baziranog na zlatu i dolarima (zlato-dolarski standard). Beograd. Istovremeno. a volumen međunarodne razmene po stopi 8. Treba imati u vidu da . Vol. Udeo dolara i funti povećao se.5%. kratkoročne obaveze prema inostranstvu iznosile su svega 8 milijardi dolara. Posle drugog svetskog rata SAD su raspolagale sa 24 mlrd dolara zlata. Izvor: IPS. kao do sada. dakle. Pred drugi svetski rat zlato je predstavljalo 91 % svetskih monetarnih rezervi. godini 15. prihvatljivije su tvrdnje da porastu učešća dolara.1977. a pre svega nagli rast deficita platnog bilansa SAD i akumulacija monetarnih rezervi u nekim zapadno-evropskim zemljama (Z. a u stabilnim znatno niže. o kojem se ne vodi dovoljno računa. dr S KomazecMeđunarodna monetarna i međunarodna likvidnosti.3%. u međunarodnim monetarnim rezervama ne bi izazvao „krizu dolara“. 8. U toku ovih proučavanja ojačalo je stanovište među razvijenim industrijskim zemljama da osnove dosadašnjeg 364 365 366 Izvor United Nations. nastaje kriza međunarodne likvidnosti (Upor. Doc . JPS. no. jeste problem struktare sredstava koja služe kao sredstvo međunarodnih plaćanja i razmene uopšte.sredstva su u dekadi 1958-1968. No 9. kao specijalnog oblika međunarodnih dopunskih likvidnih sredstava . Već krajem šezdesetih godina366 zlatne rezerve padaju na 11 milijardi dolara dok se kratkoročne obaveze prema centralnim bankama u svetu povećavaju na preko 60 milijardi Mogućnost dolarskih potraživanja inostranih banaka u zlato SAD praktično ne postoji. 1).u nestabilnim uslovima monetarne rezerve treba da budu više. dok je u 1969. sa 9% na preko 85 %. godine rasla po prosečnoj stopi od 3%. naročito poslednjih godina (kada je često izbijao najpre kao “kriza dolara“. XXV 1972. Institut za spoljnu trgovinu. Aktuelnost ovog problema. već da ono treba da bude sistematski i svesno regulisano. 1971.1979. slučajnosti deficita u bilansima plaćanja „rezervnih valuta“. da nije bio praćen smanjenjem američkih zlatnih rezervi i ogromnim porastom kratkoročnih obaveza.). Preparation of Guidelines and Proposals for the Second United Nations Development Decade. Polazeći od činjenice da problem međunarodne monetarne likvidnosti postoji i da osiguranje adekvatnog volumena međunarodne likvidnosti treba da bude prepušteno. 382 . Kad god „uporište tačke sistema“ oslabe. u 1976. u skladu sa zahtevima potrebama razvoja međunarodne robne razmene. u istom periodu.. Raskorak je. godini svega 13.4%. Nemačka. Struktura međunarodnih monetarnih rezervi stalno se pogoršavala na štetu zlata. Italija i Japan). No 4. Praktično je postojala mogućnost konverzije dolara u zlato.365 Veliki deo porasta dolara dugo je odgovarao potrebi povećanja međunarodne likvidnosti. Francuska. godini iznosio 51%. Istina.stvorenih radi otklanjanja deficita platnog bilansa zemalja članica. i ovde očit. To je i navelo MMF da pristupi kreiranju „specijalnih prava vučenja“.Tržište. Postojeća raspodela međunarodnih rezervi ne obećava neke vidnije promene u tom pravcu.

4. kao osnovnog garanta stabilnosti tih valuta i svetskog monetarnog sistema. a to su uglavnom zemlje „ Kluba desetorice“. jedino mogući pravac. te stalno pogoršavanje pozicije zvaničnih „rezervnih valuta“. za koliko se povećava učešće deviza. prema pristalicama povratka na zlato. Ponovo. da li vode ponovnoj. Usvojen je konačan stav kojem problem međunarodne monetarne likvidnosti i njegovo rešavanje nije stvar samo zemlja članica MMF.danas gotovo u potpunosti deviznog ili dolarskog standarda . kao svetskog prometnog i platežnog sredstva. godine. prevaziđen je. koje su u poslednje vreme dovele do jačanja uloge „nezvanične“ cene zlata. devize postaju paralelan „svetski novac“ koji u početku funkcionišu sa zlatom. kao da ukazuje na taj. 383 . postaje aktuelno pitanje zvanične cene zlata. Već velikom krizom 1929. Postojalo je mišljenje da će cene zlata o kursu iz 1972. faza koja se čak ni u sličnom obliku ne može regenerisati. mada nezvaničan. Navedena cena može se povećavati s tadašnjih 43 na 85 367 Pogoršavanje se zapaža i uvođenjem i funkcionisanjem „specijalnih prava vučenja kao dopune zvaničnoj svetskoj monetarnoj rezervi. što je normalno vodilo jačanju kreditnog mehanizma-nasuprot zlatu Da li kvalitetno pogoršavanje strukture postojećih monetarnih rezervi367 i pogoršan raspored zlatnih rezervi. stalno raste. Poseban porast udela deviza (uz određene razlike . s jedne strane. Paralelno s tim dolazi do opadanja udela zlata u međunarodnoj likvidnosti. Postojale su razne ocene mogućeg rasta nivoa cena zlata. koji bi olakšao prilagođavanje postojećeg sistema sadašnjim i perspektivnim potrebama. godini nivo od 60 dolara za uncu. Godišnje učešće zlata opada prosečno za 14%.vodi restauraciji uloge zlata i u njegovoj funkciji jedinstvenog i univerzalnog sredstva međunarodnog plaćanja? U poslednjih nekoliko godina cena zlata. paralelno s tim. Zlatni standard pa i posleratni tip VgeNop \Uoos1ba.međunarodnog monetarnog sistema ne treba bitno menjati te da rešenje treba tražiti u njegovom značajnijem proširenju i dopuni podesnim mehanizmom.u koje ovde ne želimo ulaziti) zapažen je od 1958. daleko većoj monetarnoj ulozi zlata? Da li pad vrednosti rezervnih valuta i sve češća kriza . kada je proglašena konvertibilnost trinaest zapadno-evropskih valuta. Od tada uloga deviza. a uzimajući u obzir tadašnju stopu inflacije u zapadnim industrijskim zemljama od 10% prosečno godišnje. godine dostići u 1980. NOVI MONETARNI SISTEM I DEMONETIZACIJA ZLATA Period zlatnog standarda je istorijska faza razvitka međunarodnog monetarnog sistema. dakle. Ovo je moralo predodrediti i univerzalni karakater budućeg platnog mehanizma te će se o njemu kao osnovnom problemu raspravljati na svim skupštinama Međunarodnog monetarnog fonda. jer su najveći korisnici upravo zemlje s najvišim kvotama.

1970. „Nikada još zlato nije imalo tako privlačnu moć kao sada“. 384 .krajem 1978. očito.952 Švajcarska 2. Francuska 2. a početkom 1980. Singapur 87. Tabela je konstraisana na bazi publikacije: „Situacija u proizvodnji i potrošnji zlata“. Institut za vanjsku trgovinu Beograd. Porast cena zlata bi najvećim delom pogodovao špekulaciji i privatnoj tezauraciji.u milionima dolara (35 dolara za finu uncu) Proizvodnja zlata 1955.). Rueff. Danas se gotovo polovina svetskih zaliha zlata nalazi u privatnim rukama dok su se monetarne (zlatne) rezerve relativno smanjivale.koje pate od hroničnog deficita platnog bilansa. tako da su.685 Industrijska potrošnja 200 305 450 560 700 870 Privatna tezauracija 175 760 1. od čega se manje od polovine nalazi u trezorima centralnih banaka.6 milijardi.368 Takva kretanja. SRNemačka 2. VIII 1979. godine cena zlata na slobodnom tržištu izražene kao prosečne cene USA dolara za jednu finu uncu zlata. Kod svih zemalja u razvoju ne nalazi se više od 20% svih zlatnih zaliha u svetu. godini privatna kupovina zlata iznosila oko 3 milijarde dolara.370 Monetarno zlato 565 110 -150 -95 -300 -560 Poznato je da je samo u 1977. Na taj način.200 1. One se nisu povećale 368 369 370 International Reports. 82 .III i 5. str 8-9. 1965. godine. idr.25 dolara. Japan 746. SSSR 3. s druge strane. povećala bi se cena zlata. Već sredinom 1873. POTROŠNJA I MONETARIZACIJA ZLATA 370 . New York 86. godine. stimulisalo proizvodnju zlata. sve pod očitim dojmo mogućnosti podržavanja ekspanzije međunarodne razmene i očuvanja nekog oblika ravnoteže i stabilnosti koje je inače osiguravao period zlatnog standarda.150 1.000. 1970.30. Kanada 687 i V.270 tona. 840 1.175 1. čak na 125 dolara za jednu uncu. postiže fantastičnu cenu od 835 dolara za uncu zlata na glavnim tržištima zlata.369 što bi. bile su sledeće: London 86.4 milijarde dovela do „topljenja“ zvaničnih rezervi od 1.600 1.20. Već početkom 1973.450 1. Paris 86. Nakon toga dolazi do naglog pada vrednosti dolara prema zlatu.60. 1975. 280 dolara . pored novoproizvedenog zlata od 1.dolara za uncu. a ne zemlje u razvoju . Ukupne zlatne rezerve u svetu procenjuju se na 80. Za godine 1970-1980.068. Harrod. idu u prilog predstavnicima shvatanja o „potrebi povećanja ili gotovo udvostručenja postojeće cene zlata“ (R. Italija 2. godine cena zlata na slobodnom tržištu veća je za 20 dolara od zvanične cene. 1960. 505 dolara krajem 1979.590. čime bi automatski iznos likvidnih međunarodnih sredstava bio udvostručen.539. Ovaj raspored je bio sledeći: SAD 8.krajem 1972. 2. procena po ceni od 35 dolara za finu uncu uključujući i sovjetske prodaje na zapadnom tržištu zlata. To se najbolje može videti iz rasporeda zlatnih rezervi na kraju 1979. J. To se jasno vidi na sledećem pregledu: PROIZVODNJA.525 1. Britanija 569 tona. protom odlukom. 1980. Istina ovakvi predlozi ne polaze od činjenice da su neadekvatno razmeštene monetarne rezerve (koncentrisane su u razvijenim zemljama).000 tona. Nezvanična cena zlata je nenormalno povećana sa 35 dolara na 49 dolara -sredinom 1972.060 1. pa bi najveću korist od povećanja cena zlata imale upravo razvijene zemlje. dogovorom. jer ona godišnje tezauriše najveći deo proizvedenog zlata.

S druge strane. uz sve veće nepoverenje prema toj valuti. Takva kolebanja deviznih kurseva i prenošenje pritiska s jedne na drugu valutu posledica je i delovanja politike visoke kamatne stope. u monetarnoj teoriji se ide danas toliko daleko da se smatra da ni samu vrednost zlata ne određuju više proizvodni troškovi već vodeće zemlje. godine. S druge strane zapaža se stagnacija u proizvodnji zlata (traje većgotovo deset godina). ali ne istovremeno i na istom nivou. Italija i Japan) u Rambujeu (Ramboullettu) koja nalaže centralnim bankama da preduzmu sve mere radi obuzdavanja „neželjenih kolebanja valutnih kurseva i nereda koji vlada na deviznim tržištima“. troškovi proizvodnje zlata gotovo izjednačili s otkupnom cenom zlata. a sve u cilju efikasnije borbe sa ekonomskom krizom i inflacijom. 385 . Britanija. do koje dolazi u većini zemalja. koje su više ili manje spremne da se „saglase o novoj višoj ceni zlata“. Međutim. Francuska. Sredinom 1975’ godine donesena je deklaracija glavnih kapitalisličkih zemalja (SAD. Centralne banke zapadnih evropskih zemalja ponovo uskaču sa pomoći“ 5.čak ni po tempu koji osigurava sama proizvodnja zlata. što ujedno predstavlja najveću valutnu operaciju podržavanja funte od njenog početka plivanja“ od juna 1972.cena zlata mora da bude odraz međunarodnih odluka i sporazuma najvišeg kruga zemalja. jer su se prema nekim shvatanjima. dovodeći i do stalnog pritiska na te dve valute.371 I same pristalice zlatnog standarda ne smatraju da zlato treba da ostane roba čiju bi cenu određivala ponuda i tražnja na tržistu . To je dovelo do spekulativnog kretanja kapitala iz jedne zemlje u drugu. preko određivanja pariteta nacionalnih valuta u zlatu. ni tim potezom nije prekinuto slabljenje pozicije engleske funte. 371 Ujedno s tim u postojećom valutnom sistemu vrednost zlata ne određuje vrednost valuta čak ni rezervnih mada se to do sada činilo prividno. Proces slabljenja funte i bežanja od nje postigao je kumulaciju u maju 1975 kada je radi podržavanja ove valute bilo utrošeno 700 miliona dolara. Pritisak na funtu se sve više povećavao. V. SR Nemačka.3 milijardi dolara.

praćene ekspanzijom novčane mase. Povećanje kamatnih stopa na katkoročne kredite. podržavajući pojedine devizne kurseve koji su imali tendenciju stalnog padanja. (Najveće oscilacije doživeli su dolar i funta. Međutim. značilo je i obustavljanje ranijeg fiksnog deviznog kursa prema drugim valutama. Granice oscilacija određene su na +2. te su i centralne banke primorane da vrši značajnije intervencije na ovom tržistu. da bi u 1980.članice „valutarne zmije“ prelaze na slobodno plivanje prema dolaru.5%. po visokoj tražnji kredita. idustrijske zemlje Zapada su potpisale sporazum o međusobnom usklađivanju pariteta svojih oscilacija između navedenih valuta.kao instrument za obuzdavanje inflacije. Time je i praktično 1972. godine. Time je došlo do narušavanja statuta MMF. ali je u međusobnim odnosima zadržano dozvoljeno oscilovanje kurseva na +2.GLAVA DRUGA SAVREMENI VALUTNI PROBLEMI I REFORMA MEĐUNARODNOG MONETARNOG SISTEMA 1. 1972-1978. na taj način. od 1974. i sistem službenih ili fiksnih pariteta drugih valuta prema dolaru praktično više ne funkcioniše. koja predstavlja osilacije kurseva prema srednjem (centralnom) kursu u visini od ukupno 4.25%. godine.372 Zbog velikih monetarnih potresa 1973. 386 . doživeo nagli porast). Na taj način stvorena je poznata „valutarna zmija“ (ili „zmija u tunelu“). te. OSCILACIJE DEVIZNIH KURSEVA Ukidanje konvertibilnosti i veze dolara sa zlatom 1971. Zbog izmenjenih uslova na kraju 1971. ali i njegovo zajedničko oscilovanje prema dolaru. dobila sledeći oblik. slikovito prikazana. Ona je. jer Fond ne predviđa plivajuće kurseve. Stalni pad kursa dolara nastavio se sve do 1980. 372 Izvor: Main Economi Idicators OECD. oktobar 1980. dolazi do velikih kolebanja deviznih kurseva. zvanično stvorena „valutarna zmija“.25%. banke su koristile kao sredstvo za ostvarenje većeg profita a kapitalističke države . godine. godine.

engleske funte i italijanske lire. Velika „monetarna zmija“ pretvorila se u „mini zmiju“. što je dovelo do masovnog bekstva od lire. ponovo. međutim i dalje padao za 10% prema dolaru.373 MONETARNA ZMIJA I OSCILACIJE DEVIZNIH KURSEVA Slika 106 U prvoj polovini 1976. januara do početka marta 1976.4 milijarde. zbog sve većeg deficita trgovinskog i platnog bilansa. To znači da ona nije u stanju da osigura stabilnost unutar zmije“. Japanski jen pada za 10%. radi podržavanja kursa svojih valuta i „zaštite“ dolara od podcenjenosti. pa ti odnosi i dalje zavise od stanja platnih bilansa zemalja članica i različitih stopa inflacije u tim zemljama.Takvi odnosi sve otvorenije postavljali su zahteve za promenama pariteta zemalja članica EEZ unutar „valutarne zmije“.11 1976. a pre svega potrebe devalvacije francuskog franka. u kojoj su ostale samo četiri zemlje: SR Nemačka. francuski franak 1975. Italija napušta valutarnu zmiju 1973. a u toku marta daljih 1. Belgija. što sve zajedno dovodi do sve većih zahteva članica EEZ. Francuska je time bila primorana da izađe iz „valutarne zmije“. Izvor: International Finantial Statistics. 387 .25% i zajedničko plivanje prema dolara. godine.) koštalo je centralnu banku Francuske 1. dat je zajam od 516 miliona dolara. ali uz neznatno učešće 373 374 375 U dosadašnjem periodu funkcionisanja „evropske valutne zmije“ odnosi valuta zemalja članica menjali su se osam puta.8 milijardi dolara. franak pada za novih 5 % prema dolaru. te je Italija bila prinuđena da. a i francuski franak. zatvori valutne berze s operacijama drugih valuta od 21. odgovarajuće godine i Main Economic Indicators OECD. Kurs lire je. po nalogu „Grupe desetorice“. donosi odluku da se pmži pomoć Italiji od novih jednu milijardu dolara. Napuštanjem daljeg podržavanja kursa franka. u centru spekulativnog pritiska na valutnim berzama našla se italijanska lira.febraar 1976. Podržavanje kursa franka za mesec dana (januar . a druge skandinavske zemlje nešto kasnije. japanski jen i. tako da Savet ministara EEZ. odgovarajuće godine. 16.375 Intervencije i ostalih centralnih banaka. i to preko zajma na tržistu evrodolara i uz garanciju svih zemalja članica EEZ. funta sterlinga?374Težak položaj lire je bio još više otežan krizom vlade. a jedanaest puta se menjao stav te organizacije. Holandija i Danska. izlaskom iz zajedničkog plivanja. da se uvede uska granica plivanja jedne prema drugoj valuti ±2. bili su sve veće. Radi jačanja kursa lire.

376 Takva kretanja i velike promene deviznih kurseva. To se vidi iz sledećeg pregleda: PROMENE DEVIZNIH KURSEVA U ODNOSU NA SMITSONIJANSKI SPORAZUM EfektivniJedinica prema devizni kurseviSPV SAD V. Međutim.6185 38. 3.6 -3. 27.76 5. a pre svega na: 1.u visjni od 30 milijardi dolara (od toga SR Nemačka 6 milijardi. osim odluke o formiranju „Pripremnog komiteta“ umesto „Kluba desetorice“.00 3.5655 2. V. kao svetskog rezervnog sredstva.4 +93. „račun supstitucije“.723 218. kao i povezivanje dugoročnih izvora finansiranja ovih zemalja s kreiranjem novih likvidnih sredstava u svetsku privredu (Link). već krajem 1973.915 314. III 1978.1 -47.4 -27. 4. još se ne donose nikakve konkretne odluke. Uklapanje nagomilanih viškova dolara u drugim zemljama. bilo da se radi o devalviranju ili revalviranju kurseva. godini utrošeno je 50 milijardi dolara.4925 5. preko kojeg bi se sva dolarska potraživanja postepeno kod MMF zamenjivala za SPV. Time bi se smanjivala uloga dolara. centralne banke 14 industrijskih zemalja kapitalizma i Banka za međunarodne obračune odobrili su .9 +70.377 376 Izvor: IMF Survey. Povećanje pomoći zemljama u razvoju od strane razvijenih..9 -13. Međutim.0828 Jedinica prema dolaru SAD 1971.7 +55. zapažaju se kod svih valuta razvijenih kapitalističkih zemalja.0 +14. Određivanje nove uloge i mogućnosti jačanja SPV.2 +14.6048 2. Japan 5 milijardi. Pored toga.1928 278.4205 1078. % promene 0. zbog neadekvatnog 388 .373 1.0 Zbog takvih monetarnih potresa.902 847. Osnovni iznos osigurale su centralne banke SR Nemačke.swap“ kredit Federalnom rezervnom sistemu SAD. 1979.500 1.8 +11. 2.50 -24. Švajcarska 4 milijarde. Pitanja koja je trebalo rešiti odnosila su se na ključne probleme svetskog monetarnog sistema. (na godišnjoj skupštini MMF u Najrobiju) „Klub desetorice“ podnosi nacrt reforme međunarodnog monetarnog sistema. što pojačava inflacione procese i dovodi do veće nestabilnosti na deviznom tržištu.9 +127. a za odgovarajući iznos puštala redovna SPV.SAD.str. krajem 1978. Britanija Belgija Francuska SR Nemačka Italija Švajcarska Japan -10. Japana i Švajcarske. zemlje čija je valuta u samom središtu spekulativnog kretanja na svetskom deviznom tržištu.3918 44. 377 Najnoviji pokušaji i predlozi svode se na tzv.80 0. Britanija 3 milijarde i Italija 3 milijarde). Za podržavanje kursa dolara u 1978.22 3.7 -40.2727 0.4 +36.9 1.245 4. Buduću ulogu zlata u svetskom monetarnom sistemu. Time se ograničavaju i mogućnosti centralnih banaka u regulisanju novčane mase i u vodenju monetarne politike u svojoj privredi.82-86.268 595.486 30.

a uzimajući u obzir ulogu koju igra dolar u međunarodnim finansijama arbitrarno su korigovani postoci ovih učešća. 389 . 1979). bez konačnog stava. Metod i sredstva vršenja pritiska na zemlje članice u pogledu pridržavanja i provođenja u život prihvaćenih načela novog međunarodnog monetarnog sistema. Od tada do danas je kreirano 16. Pitanje režima valutnih kurseva. VII 1974 i Skupštine MMF u Najrobiju. Od 1. Na kojoj osnovi stvarati međunarodine monetarne rezerve. Tako se došlo do 16 nacionalnih valuta. „korpe valuta“ (Standard Basket). formirana je nova jedinica SPV „standardna korpa valuta“.2 milijarde jedinica SPV. NOVA JEDINICA „SPECIJALNIH PRAVA VUČENJA“ ILI „KOKTEL“ JEDINICA Specijalna prava vučenja“ su kreirana u julu 1969. prema tom kriterijumu. Na izričiti zahtev predsednika SAD. vrednost jedinice se formira od 16 različitih nacionalnih valuta koji ulaze u tzv. ovaj projekt ne daje velike šanse zemljama u razvoju. nezavisno od zlatne podloge. Nova uloga zlata i 4. 6. Učešće u nacionalnom dohotku sveta i deviznim rezervama. Kriterijum za učešće u formiranju ove korpe valuta su: 1. Novi odnosi i preraspodela kvota kod MMF. za sada. Značaj nacionalne valute do sada i 3.Pripremnog komiteta“ (koji je zamenio „Komitet desetorice“) u januaru 1976. Tako dolar umesto 20% rasporeda međunarodnih monetarnih rezeri. 3. pa su one. odlučeno je da treba razraditi statut MMF. javljaju se četiri neodložna problema kako treba rešiti u prvim koracima reforme. To su: 1. Za SAD ponder bi. 2. i 1972. Umesto toga. da bi se zamenilo stalno opadanje učešća i uloge zlata u monetarnim rezervama (zbog toga ih mnogi i nazivaju „papirno zlato“). No. kao posledica takvih odnosa. Učešće zemlje u svetskom izvozu (između 1968.Stvaranje i održavanje međunarodne likvidnosti i njeno održavanje na potebnom niovu. bio 20 (koliko učestvuju u svetskom izvozu). Na prvom zasedanju . godine). smanji ulogu zlata u međunarodnom monetarnom sistemu). da se poveća uloga SPV na račun zlata (dakle. da bi se poboljšala svetska likvidnost.5. 2. 2. Beograd. Nova jedinica SPV predstavlja definitivan raskid za zlatom. (Skupština MMF i Međunarodne banke za obnovu i razvoj.

zatim pojedine kurseve valuta prema dolaru. kao i količinsko učešće svake valute u „korpi“. Pošlo se od toga da se sačuva vrednost SPV. MMF to obračunava na taj način što najpre izračuna kurs SPV prema dolaru.5 3.a posebno i onih koje nisu u „korpi“.5 7.6 13.5 1.5 4. Kao dnevni kurs valute ugovara se tzv.5 2.4 1. Nova tehnika vrednovanja SPV.iznosi 33% te zbog toga dolazi do smanjenja pondera i svih drugih valuta u „korpi valuta“.20635 dolara.0 7.9 5.7 4. 378 Sredinom 1978. na taj način se dolazi do dnevnih kurseva u „korpi“.0 4.5 1.7 1. godine (7.5 4. uzimajući u obzir dnevni kurs svake valute koji fluktuira. kurs SPV je određen prema svakoj valuti.0 1.0 Ponder II 1980.0 12.5 1.7 7.VII 1974.5 6.8 1.89). Cgodine iz „korpe valuta“ isključena je danska kruna i južnoafrički rand. V.0 1. kadaje SPV iznosila: SPV = 1. STRUKTURA NOVE JEDINICE SPV I NJENE PROMENE378 -u % Valute u „korpi“ SAD dolar DEM Funta FPR Jen Kanadski dolar Lira Gulden (Holandija) Belgijski franak Saudijski rial Švedska kruna Iranski rial Australijski dolar Španska pezeta Norveška kruna Danska kruna Austrijski šiling Južnoafrički raud Početni ponder 33. „reprezentativni“ dnevni kurs svake valute koji zemlja dogovori s MMF (npr.VII 1974.3 3. MMF dnevno izračunava odnos SPV prema svakoj valuti. ne daje više čvrst kurs prema dolaru. 30.5 1.0 6. 390 .5 1. Britanija je dogovorila dnevni kurs funte u Londonu u podne).9 8.5 5.7 - Sada je trebalo pondere prevesti u jedinice svake valute koja učestvuje u „korpi“. a uključeni su dinar Saudi-Arabije i iranski rial (zemlje izvoznice nafte). Od l. VI 1974. koja se primenjuje od l.8 6. već vrednost SPV dnevno fluktuira u odnosu prema dolaru. kao i prema ostalim valutama. kroz odnos 16 valuta u korpi. Ovoje bila vrednost SPV u dolarima od poslednje devalvacije dolara u februaru 1973. izražena u dolarima na dan 28. Te promene u strukturi jedinice SPV jasno se vide iz prethodnog pregleda.5 1.0 2.

Budući da su gotovo sve zemlje napustile fiksne paritete, čak i zemlje
EEZ, koje se uzajamno pri državaju fiksnog pariteta (u okviru „monetarne zmije
u tunelu“, u kojoj se tolerišu margine oscilacija deviznih kurseva ±2,25 u odnosu
prema zvaničnom kursu), to MMF dnevno objavljuje „kompozitni partet“ jedinice
SPV.
MMF dnevno objavljuje kurseve 27 zemalja članica, kao i kurseva zemalja
izvoznica nafte, dok za druge zemlje samo kada se za to ukaže potreba.
Najveći broj međunarodnih ugovora sadrži klauzulu kojom se vrednost
pojedinih valuta u „korpi“. Ako neka valuta devalvira, smanjuje se njeno učešće u „
korpi“ valuta, a drugih se srazmemo povećao. Obrnuto je kada se izvrši revalvacija
neke valute?379 Npr., ako dolar SAD devalvira za 10 vrednost njegovih SPV smanjila
bi se za 3 % , jer dolar učestvuje s oko 33 % u „ korpi“. Druge valute bi se povećale
za 10 prema dolaru i u odnosu prema SPV za 3 %.
Vrednost SPV se menja prema promenama valuta koje ulaze u jedinicu SPV.
Sastav „ korpe“ se stalno menja, jer je podložan stalnim revizijama, zavisno od
svetske trgovine i stabilnosti pojedinih nacionalnih jedinica.
Ako je, npr., paritet francuskog franka i dolara 4,39:1, onda će vrednost
jedinice SPV iznositi 5,22 franaka. To se dobija na taj način da se pomnoži 4,39
franaka s kursom dolara u SPV (npr. 1,19), što iznosi 5,22 franka na 1 SPV. Zbog
toga sve zemlje moraju dostavljati Fondu i dnevne kurseve svojih valuta prema
dolaru.
Time standard SPV deli sudbinu svih 16 valuta osnovnih zemalja u svetskoj
privredi, a ne zavisi samo o jednoj valuti (dolaru) i jednoj nacionalnoj privredi.
Ipak, vrednost jedne SPV velikim delom zavisi od američkog dolara i nemačke
marke koje imaju odlučujuću ulogu u formiranju „korpe“ (46%). Druga novina
je plaćanje kamata na korištena sredstva SPV prema formiranoj kamati na tržištu
kapitalom a ne samo 1,5, % kao do sada (s obzirom na niza postotak - to i nije bila
kamata, već provizija). Kamata je od l.VII 1974. povećana na 5%.
Svrha svega navedenog je stvaranje standarda SPV.
Nova jedinica SPV nije efektivan novac, jer se i dalje efektivna plaćanja
vrše u nacionalnim jedinicima - na temelju njihovog pariteta prema jedinici SPV.
Specijalna prava vučenja predstavljaju obračunsku jedinicu, stvorenu od
strane jedne međunarodne finansijske institucije, te zbog toga imaju više prednosti
u zaštiti od tečajnih rizika u odnosu na sve ostale novčane jedinice, kao i u odnosu
na zlato. Jer, napuštanjem zlata kao monetarne podloge - njihova uloga treba da sve
više raste u međunarodnom monetarnom sistemu.

379

Za intervenciju na deviznom tržištu, 1978. godine, u cilju podržavanja i akcije „spasavanja“ dolara. SAD
su formirale rezervu za zaštitu dolara od 30 milijardi dolara. Ovo je pribavljeno iz sledećih izvora:
l) Od MMF 3 milijarde u DM i jenima.
2) Oko 2 milijarde dolara ustupanjem SPV kod MMF.
Najveći deo - putem „swap“ kredita (uzajamni devizni krediti između centralnih banaka raznih zemalja,
i to: 6 milijardi kod centralne banke SR Nemačke, 5 milijardi kod centralne banke Japana, 4 milijarde
kod centralne banke Švajcarske). Najznačajniju transakciju predstavlja izdavanje obveznica na DM,
jene i švajcarske franke u iznosu od 10 milijardi dolara, što je i znak dubokih izmena položaja dolara u
SAD u svetu, te njeno pretvaranje iz poverilačke u izrazito dužničku zemlju.

391

zemalja u razvoju (Trust Fund - u koji bi se unelo oko 3 milijarde dolara),
a 30% direktno zemljama u razvoju proporcionalno njihovim kvotama
MMF. Fond za MEĐUNARODNOG
razvoj bi odobravao dugoročne MONETARNOG
kredite uz kamatu od
3. kod
REFORMA
1% , to prvenstveno zemljama s per capita dohotkom između 100 i 250
SISTEMA
dolara.
Ovim je konačno priznato da rešavanje monetarnog sistema u svetu
nije moguće ni zamisliti bez povećaaja sredstava za finansiranje razvoja
ogromnog dela čovečanstva koji živi u zemljama u razvoju.
3. Druga šestina zlata, u visini od 25 mil. unci, prodaće se zemljama koje
Stvarna
mogućnost
vraćanja
zlato,kod
i konačno
spoznaja
istinedolara
od strane
su ga uplatile
kao deo
zlatnenakvote
MMF, po
ceni odte42,22
za
razvijenih
zemalja,
nametnuli
su
potrebe
za
novim
pokušajima
u
reformiranju
uncu.
postojećeg
svetskog
monetarnog
sistema.
Razvijene
kapitalističke
se
4. Ostatak
zlata kod
MMF, u visini
od 100
mil. unci,
rasporedićezemlje
se kasnije
ponovonavraćaju
palijativnim
merama
radi
popravljanja
postojećeg
sistema.
380 Posle,
bazi posebne odluke za koju je potrebno 85 glasova zemalja članica
donekle,
usklađenih stavova Francuske i USA u Ramboullettu, u septembra 1975.
MMF.
godine,
a
zatim
na konferenciji
šest
najrazvijenijih
zemalja
5. Zlatne
rezerve
zemalja tzv.šefova
„Kluba
desetorice“,
koje kapitalističkih
se nalaze kod MMF,
ne
(USA, smeju
SR Nemačke,
V. Britanije,
Francuske,
Japanagodine,
i Italije)adošlo
je do
se povećavati
najmanje
za dve sledeće
to znači
da izvesnih
moraju
„zajedničkih“
koji su našlikrajem
i praktične
konsekvence
na poznatom
ostati nastavova
nivou zatečenom
avgusta
1975. Posebnim
merama,sastanku
kao što
u Kingstonu
(Jamajka),
održanom
7-8.
januara
1976.
godine.
Na
tom
su dostavljanje šestomesečnih izveštaja o kupljenim i prodatimsastanku
količinama
su doneseni
osnovni
principi
reorganizacije
monetarnog
sistema,
zlata ovih
zemalja,
treba
da se osigurameđunarodnog
kontrola provođenja
te odluke.
posebno
u
pogledu
jačanja
uloge
SPV,
prihvatanja
plivajućih
kurseva
koji
su već
Sve zemlje članice mogu vršiti kupovine i prodaje zlata međusobno po
utržišnoj
praksi ceni.
od 1973.
g. (i protiv
odluka MMF,
StatutauMMF).
Na tom
sastanku
je došlo do
Na godišnjoj
skupštini
septembru
1975.
g. u Washingtonu,
izvesnih
kompromisa
između
vodećih
kapitalističkih
zemalja
u
pogledu
nužnosti
donesena je odluka o demoietizaciji zlata i njegovog postepenog istiskivanja
iz
hitnog
donošenja
nekih
mera
na
ovom
području.
Osnovna
pitanja
su:
dalja
uloga
svetskog monetarnog sistema. U tom pogledu donesene su sledeće mere:
zlata i a)
režim
valutnih
kurseva.
Ukida
se službena
cena zlata i dvojno tržište zlata, što isključuje i
zlatne paritete nacionalnih valuta.
b) Centralne banke zadržavaju pravo da između sebe kupuju ili prodaju
zlato po tržišnoj ceni i
1) c) DEMONETIZACIJA
ZLATA I NESTANAK
Zemlje članice „Kluba desetorice“
neće u sledećeZLATNOG
dve godine
PARITETA
povećavati svoje postojeće zlatne zalihe (u visini od 15,5 milijardi
dolara, odnosno u visini od 859 miliona unci po 160 dolara za jednu
uncu zlata).
Sporazum
je, dakle, rezultat kompromisa između politike SAD, koje su
Zlato ubuduće
treba da
bude lišeno svih
monetarnih funkcija
u sferi
orijentisane
na postepenu
demonetizaciju
zlatasvojih
i zapadnoevropskih
zemalja,
na
međunarodnog
plaćanja.
Pored
toga,
ukida
se
zvanična
cena
zlata,
a
postavljaju
čelu s Francuskom koje su se zalagale za uvođenje slobodne tržišne cene zlata, se
osnove
za jedinstvenu
tržišnu (ne
više
dvojnu)
i za monetarne
i za druge
uz ukidanje
veštački utvrđene
niske
cene
zlata. cenu
Normalno
je, stoga, vlasti
da se prava
i
rezidente
zlata. Dalje,
ukida
se obaveza
zemalja
osnovna odluka
odnosila
na dalju
sudbinu
zlata. članica MMF da drže 25 svojih
kvotaPripremni
kod MMFmonitet,
u zlatu (što
vučeod
svoj
koren
još od
1944jegodine,
je osnovan
osnovan
strane
MMF
trebao
pružiti kada
modalitete
MMP).
Osim toga
brišu se svezlata
„zlatne
klauzule“
iz Statata MMF,
štoNa
je sastanku
u stvari
„neutralizacije“
i izbacivanja
iz svetskog
monetarnog
sistema.
iPripremnog
najjači udarac
zlatu
i
početak
nove
ere
u
pristupu
stvarnoj
reformi
postojećeg
komiteta, 31. VIII 1975. godine dati su sledeći predlozi:
svetskog
monetarnog
sistema.
1. Ukidanje
službene
cene zlata od 42,22 dolara za uncu, kao i ukidanje bilo
Skupština
MMF,
održana
u Manili,
1976. u potpunosti
prihvatila
kakvog budućeg određivanja
cene4-9.
zlataX(najmanje
u toku dvejegodine).
sve2.navedene
predloge.
u toku
1976.
godine,
u skladu
odlukomunci,
Pripremnog
Od ukupnih
zlatnihVeć
rezervi
kod
MMF,
u visini
od 150s miliona
pristupi
komiteta,
pristupilo
se
prodaji
zlata
na
aukcijama
u
tranšama
od
24,3
tone.
će se prodaji jedne šestine na slobodnom tržištu, dok će se ostvarenaDo sada
je izvršena
prodaja
petdobiju
tranši,na
i to:
2. VIizmeđu
1976. po
ceni cene
od 126
dolara
za cene
uncu,od
sredstva,
kojau se
razlici
tržišne
zlata
i stare
14. VIII1976
po cenizaoduncu,
122,05
dolara,
1976. godine
ceni od 110razvoja
dolara
42,22 dolara
uneti
70% 15.IX
u Starateljski
fond zapofinansiranje
i 27. XI 1976. kada je prodato 542.000 unci zlata, po ceni od 118 dolara po unci.
380

Velika kolebanja deviznih kurseva i problem finansiranja pasivnih salda platnih bilansa, pogoršavanje
strukture i rasporeda međunarodnih likovnih sredstava, produbljivanje valutno finansijskih protivrečnosti
- doveli su i do krize evropske valute „zmije“ (u kojoj su se nalazile zemlje članice EEZ kao i Norveška
i Švedska). „Zmija“ obuhvata danas belgijsko-luksemburški franak, nemačku marku i dansku krunu, jer
su Francuska, V. Britanija i Italija, kao i Švedska (28.VI 1977.), napustile valutnu „zmiju“.

392

393

Međutim samo nekoliko dana posle poslednje prodaje zlata, cena zlata raste na
Londonskoj berzi na 146 dolara za uncu, što je do tada rekordan iznos.
Peta aukcija izvršenaje sredinom 1977. s novih 525.000 unci zlata po
tržišnim cenama. Na poslednjoj, šestoj aukciji, održanoj 5.1 1978. prodana je ista
količina zlata po ceni 171 dolara za uncu, mada je tražnja bila dva puta veća.
Početkom 1979. članicama MMF vraćeno je 18 mil. unci zlata, od ukupno
planiranih 25 miliona. Isto su povećane rezerve Fonda za 630 mil. SPV. Ova prodaja
zlata je osigurala do početka 1979. godine sredstva u visini od 2,2 milijarde dolara,
a ona ulaze u Specijalni fond za pomoć zemljama u razvoju (sredstva se daju u
obliku dugoročnih kredita, uz niske kamatne stope, slično uslovima koje daje FDA,
posebno zemljama s visokim deficitom platnog bilansa).

2)

MEHANIZAM STVARANJA I ODRŽAVANJA OPTIMALNE
MEĐUNARODNE LIKVIDNOSTI

Drugo područje koje je razmatrano na sastanku u Kingstonu je područje
stvaranja i održavanja optimalne likvidnosti svetske privrede. Pitanje mehanizma
optimalnog formiranja međunarodne likvidnosti nije gotovo ni dotaknuto. Naime,
zauzeti su samo deklarativni stavovi: da monetarne rezerve zemalja članica budu u
skladu s ciljevima održavanja međunarodne likvidnosti zemlje, te proces ojačanja
uloge SPV i njihovo pretvaranje u osnovno sredstvo kreiranja i poništavanja
međunarodne likvidnosti.
Time je, uz stvarnu demonetizaciju zlata (kao sredstva međunarodne
likvidnosti i plaćanja), ali uz nedovoljno afirmisanje SPV, sigumo prećutno
omogućeno dalje jačanje uloge dolara kao sredstva u formiranju međunarodne
likvidnosti. Taj proces se sve više počeo osećati u nekoliko poslednjih godina.
Na Skupštini MMP, održanoj u Beogradu septembra 1979. godine, donešeni
su predlozi o uvođenju računa supstitucije kod MMF, da bi se uloga dolara smanjila,
a adekvatno povećala uloga SPV. Mehanizam supstitucije svodi se na to da sve
članice Fonda mogu svoje dolarske rezerve zameniti (supstituirati) kod Fonda za
specijalna prava „vučenja“. Time bi se uloga dolara u međunarodnim plaćanjima
postepeno smanjivala, za koliko bi se povećavala uloga SPV. Na ovom sastanku
zemlje u razvoju nisu zauzele definitivan stav, prvo, jer nisu znale svoju poziciju u
tom sistemu, drugo, jer najveći broj neće biti u stanju da koristi račun supstitucije,
zbog niskih rezervi u dolarima, treće, jer smatraju da formiranje ovih „specijalnih
prava vučenja“ ne sme ići na teret redovnog puštanja SPV Ovaj mehanizam još nije
počeo funkcionisati.
U poslednjim godinama je zapaženo da kada dolar jača, interes za supstituciju
i za SPV slabi, ali i obrnuto. Tako je jačanje pozicije dolara, npr. u 1980. godini,
zapaženo da su sve manji zahtevi za uvođenje računa supstitucije.

394

3)
4)

DEVIZNI KURS
VALUTNI
KURSEVI
NERAZVIJENIH
I USPOSTAVLJANJE
PRIVREDA
VALUTNIH
I
PARITETA
USPOSTAVLJANJE
VALUTNIH PARITETA

U pokušajima
monetarnog
sistema posebno
mesto
Treće
područje,reforme
koje je umeđunarodnog
pokušajima reforme
međunarodnog
monetarnog
dobilo
pitanjeposebno
valutnihmesto,
kurseva
i mehanizam
uspostavljanja
pariteta.
sistemajedobilo
jeste
pitanje valutnih
kurseva i valutnih
mehanizama
Prema
odluci uvalutnih
Kingstonu,
zemljama
Fonda se omogućava
da se same
uspostavljanja
pariteta.
Premačlanicama
odluci u Kingstonu,
zemljama članicama
opredele,
bilo za „plivajući“,
biloopredele,
za fiksne bilo
devizne
kurseve. Ako
zemlja
Fonda se omogućava
da se same
za „plivajući“,
bilosezaneka
fiksne
devizne
odluči
naAko
fiksni
kurs, odluči
što je unapostojećim
odnosima
malo
taj kurs
kurseve.
se devizni
neka zemlja
fiksni devizni
kurs, što
je uverovatno,
postojećim
se
može izraziti
pre svega utaj
SPV,
zatim
u nekoj
valuti,
ali nikako
ne ui unekoj
odnosima
malo verovatno,
kursa se
može
izrazitidrugoj
pre svega
u SPV,
a zatim
zlatu.
je ali
zlato
izgubilo,
značajnu
prestaje
postoji
drugojTime
valuti,
nikako
ne i ujednu
zlatu.vrlo
Time
je zlatofunkciju,
izgubilo,jer
jednu
vrlo da
značajnu
kao
osnova
utvrđivanje
valutnih
svih
zemalja članica
Fonda.
Svesvih
zemlje
funkciju,
jerza
prestaje
da postoji
kao pariteta
osnova za
utvrđivanje
valutnih
pariteta
su
već daie
izjavu
za kakvu
su se varijantu
pariteta
odlučile.
Posebno
je interesantno
zemalja
članica
Fonda.
Sve zemlje
su već dale
izjavu
za kakvu
su se varijantu
da
se margina
oscilacija
na više
ili na
niže,u
kursu, je
pariteta
odiučile
(što su bile
dužne
učiniti
šestodnosu
meseciprema
posleizabranom
sastanka). Posebno
proširuje
na plus
minus 4,5%,
daklenaukupno
umesto
±2,25%
iz decembra
interesantno
da seilimargina
oscilacija
više ili 9%,
na niže,
u odnosu
prema
izabranom
1971.
revalvacija
mogući
u slučajevima
kada
otkloniti
kursu, Devalvacija
proširuje na ili
plus
ili minus su
4,5%
daklesamo
ukupno
9%. Umesto
plustreba
ili minus
nastalu
a tasu
je mogući
formulacija
iu
2,25% iz„fundamentalnu
decembra 1971.neravnotežu“
Devalvacija uiliprivredi,
revalvacija
samosadržana
u slučajevima
starom
Statutu
MMF.
U tom„fundamentalnu
slučaju zemlja koja
se opredelila
za fiksni
može preći
kada treba
otkloniti
nastalu
neravnotežu“
u privredi
i platnom
na
„plivajući
.U politici
deviznih
savremeni
svetUima
sledeće
oblike
bilansu,
a ta jekurs“
formulacija
sadržana
i u kurseva
starom Statutu
MMF.
takvom
slučaju
kurseva:
od se
ukupno
128 zemalja,
18 može
zemalja
kursevi
slobodnokurs“.
osciluju u 8
zemlja koja
opredelila
za fiksniuz
kurs
preći
na „ plivajući
zemalja
fluktuiraju
ili plivaju
zajedno,
u 55 svet
zemalja
usko vezano
U politici
deviznih
kurseva
savremeni
ima kursevi
sledećeplivaju
oblike kurseva:
od za
plivanje
kursa
SAD dolara,
u oko 27
zemalja
kursevaosciluju
plivaju (flotiraju),
usko vezani
ostale
ukupno 128
zemalja,
u 18 zemalja
kursevi
slobodno
u 8zazemalja
valute
kojeili
takođe
plivaju,
kodu555
zemalja
L.kursevi
Amerike
sprovode
česte promene
fluktuiraju
plivaju
zajedno,
zemalja
plivaju
uskosevezano
za plivanje
kurseva,
a svega
15uzemalja,
za sada kursevi
je vezaloplivaju
svoju usko
valutuvezani
za „korpu“
valuta
ili
kursa SAD
dolara,
oko 27 zemalja
za ostale
valute
SPV.
Danas plivaju,
stoga postoje
deviznihprovode
kurseva:
koje takođe
kod 5 sledeće
zemaljazone
L. Amerike
se česte ili permanentne
1. Zona
valuta koje izolovano
(Italija,zaV.sada
Britanija),
promene
(devalvacije)
kurseva, a funkcionisu
svega 15 zemalja,
je vezalo svoju valutu
2. Zona relativno
za „korpu“
valuta ili čvrstih
SPV.“381uzajamnih pariteta, kao kod „valutarne zmije“, u kojoj
kursevi
flotiraju
premakurseva:
nekoj trećoj valuti (dolaru),
Danas
stogavaluta
postoje
sledećezajednički
zone deviznih
3.
kurseva,
ali koji
zbog permanentnih
1. Zona čvrstih
valuta koje
izolovano
funkcionišu
(Italija, V.devalvacija
Britanija), praktično
zapadaju
u fluktuirajuće
kurseve,pariteta, kao kod „valutarne zmije“, u kojoj
2. Zona
relativno
čvrstih uzajamnih
4. Devizni
koji fluktuiraju
prema
„korpi
kursevi kursevi
valuta flotiraju
zajednički
prema
nekojvaluta“
trećoj (SPV).
valuti (dolaru),
3. Zona čvrstih kurseva, ali koji zbog permanentnih devalvacija praktično
spadaju u fluktuirajuće kurseve,
4. Devizni kursevi koji fluktuiraju prema „korpi valuta“ (SPV).
Mehanizam i politika deviznog kursa nerazvijenih privreda
Reforma međunarodnog monetarnog sistema na području deviznih kurseva
i prelazak industrijski razvijenih zemalja na sistem fleksibilnih (plivajućih) kurseva
red nedovoljno razvijene zemlje postavilo je nekoliko pitanja:
1. Kakav sistem deviznog kursa najbolje odgovara interesima njihovog
razvoja, posebno u uslovima visoke stope inflacije, visoke međunarodne
zadu-ženosti, potreba ubrzanograzvoja idr.;
2. U slučaju opredeljenja za fiksni devizni kurs za šta vezati taj kurs;
381
Protivrečnosti
interesa različitih
zemaljarazvijenih
dovele su i do
različitihodržavaju
metoda određivanja
valutnih
kurseva.
3.
Kako se fluktuirajući
kursevi
zemalja
na platne
bilanse
Danas
je
slika
„Vezivanja“
valutnih
kurseva
sledeća:
i međunarodni položaj nerazvijenih zemalja;
l) Valute 12 zemalja uvele su režim slobodnog plivanja.
4.
U
slučaju
fluktuirajućeg
kursa
kolike granice oscilacija odrediti i
2) Prema
dolaruizbora
je odredilo
kurs svoje valute
44 zemlje.
kakoSPV
ih održavati;
3)Prema
svoj kurs je odredilo 29 zemalja.
4)Prema
14 zemalja.
5.
Kakofrancuskom
otkloniti franku
nepovoljna
delovanja većih fluktuacija deviznih kurseva
Šest zemalja članica „valutarne zmije“ odredilo je uzajamne čvrste kurseve. Jugoslavija nije vezala
razvijenih zemalja?
svoju nacionalnu valutu ni zajedan od navedenih indikatora, ili pak „valutnih blokova“, već dinar
slobodno osciluje u granicama interventnih tačaka na deviznom tržištu. (Videti šire o tom problemu u
delu: Devizno tržište i devizni kurs u Jugoslaviji).

396

395

Od ukupno 137
Nedovoljno
razvijene
zemalja
zemlje
svojusuvalutu
se u procesu
je vezaloreforme
96 zemalja
MMF(od
zalagale
toga za
9sistem
razvijenijih
fiksnihideviznih
87 zemalja
kurseva,
u razvoju).
uz nešto
Od šire
ukupno
granice
110 oscilacija
zemalja uzbog
razvoju
prednosti
za
koji kurs daje.
fluktuirajući
(slobodni)
Međutim,kurs
održavanje
opredelile
stabilnog
su se 23deviznog
zemlje, akursa,
od 27ili
razvijenih
fiksnog deviznog
zemalja
kursa19vezanog
njih
slobodno
za fluktuira,
neku drugu
a 6valutu,
je vezalo
u uslovima
svoju valutu
kadazasuneku
sve razvijene
„korpu valuta“.
zemlje
presleNedovoljno
na fluktuirajući
razvijene
kurs, zemlje
nije predstavljao
uglavnomalternativu
su se opredelile
za ovezazemlje.
vezivanje
S druge
za jednu
strane, (uglavnom
valutu
sistem fluktuirajućeg
trgovinskog
deviznog
partnerakursa
ili finansijera),
doveo je do
dok
stvaranja
slobodno
izvesnih
fluktuiranje,
valutnih
blokova
videli
smo,
unutar
predstavlja
kojih dolazi
izuzetak.
do ekonomske
Postoje vezivanja
i monetarne
valuta
integracije,
i za “korpu
veće
valuta“,
stabilnosti
dok
kurseva
za
drugeukorpe
relativno
formirane
uskim unutar
granicama
razvijenih
oscilacija.
zemalja
U okviru
ne postoji
tih integracionih
vezivanje. Razvijene
grupacija
omogućeno zemlje,
industrijske
je vođenje
nasuprot
optimalne
tome,unutrašnje
opredelilemonetarne
su se za nezavisno
politike i (slobodno)
politike platnog
ili
bilansa.fluktuiranje. Ove zemlje, videli smo, formiraju svoje valute prema nekoj
grupno
„korpiVećina
valuta“,
zemalja
što je uodraz
razvoju
regionalizma,
prilikom svog
valutarnog
izbora, zatvaranja,
odnosno opredeljenja,
stvaranja zatvorenih
za
sistem deviznog
integracionih
celini,“zaštite“
kursa, sve dogrupe
1973.valuta
godine,
od svoju
nepovoljnih
valutu je
svetskih
vezala uticaja
za dolar,
idr.uz
održavanje
Postoje
kodrelativno
zemalja ustabilnog
razvoju određeni
kursa prema
faktori
dolaru.
koji Bivše
su opredelili
kolonijetakvu
su određivale
orijentaciju
usvoj
određivanju
kurs prema
valutnih
bivšoj kurseva.
„metropoli“,
Tu se,
francuskom
pre svega,franku,
mogu navesti
odnosno
sledeći:
funti sterlinga.
1. Dosadašnja
Uvođenje fluktuirajućih
upotreba valute
kurseva
u međunarodnim
1973., samo četiri
plaćanjima;
zemlje su se opredelile
za sistem
2. Geografska
slobodnog
disperzija,
i nezavisnog
odnosno
fluktuiranja
koncentrisanost
(Jugoslavija,
spoljne
Kipar,
trgovine
Liban
i platnih
i Filipini),
a to znači
odnosa;
nevezivanje nacionalne valute za bilo koju drugu koja bi predstavljala
njen3.standard.
Tokovi kapitala,
Druge su
odnosno
odredilestruktura
kurseve spoljnog
prema valutama
zaduženja;
onih zemalja koje su im
predstavljale
4. radicija osnovne
i drugi institucionaini
trgovinske partnere
faktora;
iliifinansijere, a zatim su zajedno s tom
valutom
5. Regionalna
fluktuirale
ekonomska,
prema ostalima.
politička i slična povezanost.
Vezivanje
Posle slobodnog
valuta izbora
za određene
i oblika
vodeće
fluktuiranja
valute ukurseva
svetu, posebno
danas su dolar,
se formirali
kao
sledeći rezervnu
glavnu
režimi deviznog
valutu, dovodi
kursa u do
svetu.
određenih
382
problema. Ovde ćemo navesti neke
od osnovnih. Prvo, takva valuta mora da paralelno aprecira ili deprecira s valutom
za koju je vezana; drugo. devizni kurs se više menja pod delovanjem spoljašnjeg
faktora, posebno faktora vezanih za tu drugu valutu, a manje je to odraz unutrašnjih
razvojnih SISTEM
potreba takve
zemlje; treće,
promene deviznog
kursa manje
održavaju
VEZIVANJA
I ODREĐIVANJA
DEVIZNIH
KURSEVA
potrebe takve zemlje-posebno
njenu
platno-bilansnu
politiku i uopšte razvojnu
- stanje krajem
1989
godine politiku. Četvrto, smanjuje se mogućnost za diversifikaciju spoljne trgovine po
zemljama, regionalno, a posebno se ograničavaju mogućnosti
Zemljeza
u razvoj trgovine
Režim deviznog kursa
Ukupno
Zemlje ORES
između samih
zemalja u razvoju. Zbog delovanja
navedenih
negativnih faktora,
razvoju
preporučljivo
da se(fiksni
devizni
kurs određuje prema
jedinici81SPV, odnosno 6„korpi
1. Vezivanjejevalute
kurs)
96
9
57
za pojedinačnu
64 u međunarodnim
4
2
valuta“.a)To
će smanjitivalutu
nesigurnost i nestabilnost
ekonomskim
Od
toga
i platnim odnosima ovih zemalja, uz značajno olakšavanje i ubrzavanje procesa
- za dolar
integracije unutar
kruga ovih zemalja.
42
36
4
2
- za funtu
Za zemlje
u
razvoju
najveći problem predstavlja
rast spoljne
zaduženosti,
4
3
- za franak
14
nestabilnost,
a sadavalutu
i neizvesnost njihovih deviznih
prihoda,14koji zbog velikih
- za drugu
4
b) za
kombinaciju
valutacena sirovina na svetskom
deviznih
rizika
i kolebanja
tržištu,4 značajno ograničavaju
Od
toga:
njihov uvozni kapacitet. Samim tim ograničava se mogućnost uvoza opreme i sl.,
- za SPV
kao i mogućnost
otplate inostranih dugova. Stalna deprecijacija dolara, za koji je
- za druge „korpe“ valuta
vezan kurs
najvećeg broja
2. Fluktuirajući
kurs zemalja u razvoju, dovodi do smanjenja realne vrednosti
12 je od najvećeg
dolarskih
deviznih
rezervi
zemalja u razvoju.12
Ovim zemljama
- nezavisno
(slobodno
fluktuiranje)
20
12
2
6
- grupno
značaja ne
samofluktuiranje
visina, već i održavanje realne
41 kupovine snage
17 deviznih 6rezervi
18
30
u uslovima- „crawling“
velikih kursnih
promena. Zemljama
31 u razvoju više
13 odgovara sistem
6
13
Ukupno devizni kursevi i zemlje
fiksnih (stabilnih) deviznih kurseva. Ovo iz razloga
što im stvara
određeni.- povoljniji 5
5
4
položaj na svetskom tržištu.
137

382

98

12

27

U ovom slučaju devizni kurs se u kratkim intervalima brzo prilagođavao na bazi određenih indikatora, kao
npr. brzina inflacije, gde se često „mini devalvacijama“ želi održati određena izvozna konkurentnost.

398

397

1.Veća stabilnost u vođenju vlastite razvojne politike;
2.Veća stabilnost kurseva na svetskom tržištu, uz manja negativna delovanja
promene deviznih kurseva razvijenih zemalja;
3. Veća mogućnost za uvoz kapitala, uz smanjenje valutnih rizika i gubitka
realne visine uvezenog kapitala;
4. Smanjenje protekcionističkih mera razvijenih zemalja i dr.
Međutim, uz očite prednosti koje bi imao, fiksni devizni kurs je anahronizam
u postojećim monetarnim odnosima u svetu. Zemlje u razvoju s vrlo visokom stopom
inflacije ne bi mogle da kurs održavaju stabilnim. Javljale bi se stalne devalvacije
valuta (sistem permanentnih devalvacija). Devizni kurs zemalja u razvoju nije
sam sebi cilj, već sredstvo za vođenje odgovarajuće politike platnog bilansa,
veće efikasnosti privrednog razvoja (vezanog za svetsko tržište), preraspodele
nacionalnog dohotka idr. (Kod ovih zemalja postoji stalan deficit platnog bilansa,
aprecijacija (precenjenost) deviznog kursa domaćeg novca, dakle nerealan devizni
kurs, kao i prisustvo devizne i spoljno-trgovinske kontrole. Ovim zemljama bi realno
odgovarao sistem upravljivog fluktuiranja („managed floating“). Međutim, većina
se, videli smo, odlučila za vezivanje svojih valuta za dolar ili neku čvrstu valutu,
odnosno „ korpu valuta“. Ovo iz razloga što većina ima primarnu strukturu izvoza i
proizvodnje regionalno vezan uvoz i izvoz (čak i za pojedinačne zemlje), nedovoljnu
mobilnost faktora proizvodnje, nerazvijen monetarni i finansijski sistem, nerazvijen
sistem planiranja, tako da bi slobodno fluktuiranje dovodilo do velikih oscilacija
deviznog kursa, uz istovremeno velike potrebe za snažnijim deviznim rezervama,
kojim bi se promene deviznog kursa održavale u predviđenim granicama. Isto
tako, promena i „upravljanje deviznim kursom“ nije efikasan instrument u politici
uravnoteženja platnog bilansa ovih zemalja.383 Ovo posebno iz razloga što je deficit
uglavnom rezultat realnih faktora razvoja, strukturnih poremećaja, a često izvan i
spoljašnjim faktorima (spoljni dugovi i tereti zaduženosti) na koje nikakva promena
deviznog kursa ne može trajno delovati i dugoročno osigurati ravnotežu platnog
bilansa. Paralelno s tim, uglavnom sve zemlje u razvoju pod pritiskom potreba
ubrzanog ekonomskog razvoja redovno pribegavaju deficitnom finansiranju razvoja
(emisija novca), što obično vodi fundamentalnoj neravnoteži platnog bilansa384
tako da uspostavljanje i duže vođenje „realnog“ deviznog kursa predstavlja vrlo
složen zadatak. Zbog toga je devizni kurs obično „žrtvovan“ politici ubrzanog
ekonomskog razvoja i otklanjanja jaza u razvoju koji postoji između razvijenih i
zemalja u razvoju kao i drugim ciljevima ekonomske politike.

383

384

Razvojem koncepcije „oslanjanja uz vlastite snage“ u razvoju, posebno se ističe smanjenje značaja
deviznih rezervi i delovanja deviznog kursa razvijenih zemalja na položaj zemalja u razvoju, kao i
međunarodnog sistema u celini - uz istovremeno isticanje potreba razvoja sistema „specijalnih prava
vučenja“ kao isključivog međunarodnog sredstva plaćanja.
Tomas C. Lovingei: Domaća inflacija i promene deviznog kursa - slučaj nedovoljno razvijenih zemalja,
Finansije, Beograd, br. 3-4,1980, str. 223-232.

399

godine. Takvi
predlozi
su u principu
odobreni na zasedanju
MMF 1-5. IX 1975. u
5)
JAČANJE
MMF
KAO MEĐUNARODNE
FINANSIJSKE
Washingtonu.
INSTITUCIJE
Navedene mere su, pre svega, rezultat kompromisa razvijenih kapitalističkih
zemalja i pokušaj prevladavanja krupnih protivrečnosti naraslih u okviru tog
Četvrto područje pokušaja reforme međunarodnog monetarnog sistema
sistema. To se ne može smatrati i stvarnom reformom svetskog monetarnog sistema
jeste pokušaj snaženja MMF kao međunarodne finansijske institucije, time što će se
jer to on stvarno nikada nije ni bio, niti je to danas postao. Kriza ovog sistema, kao i
povećati sredstva Fonda za 32,5 ili za 10 milijardi SPV, i to uglavnom kao povećanje
kriza kapitalizma, ostaje i dalje. Hronična ekonomska i politička nestabilnost ovog
uloga zemalja izvoznica nafte. Sredstva Fonda su se povećala na 39 milijardi SPV
sistema, i sve veće suprotnosti između razvijenih i nerazvijenih zemalja potrebe
ili 46 milijardi doiara. Članice Fonda koriste ova sredstva u obliku kredita.385
razvoja svetske trgovine i novih odnosa cena i kupovne snage na svetskom tržištu
Do formiranja novih kvota kod MMF, odlučeno je da zemlje članice mogu
ostaju i dalje kao otvoreni problem.
„koristiti kredite u visini od 145% svoje sadašnje kvota, što predstavlja tzv.“
To sve zahteva takve mere koje će iz osnova menjati postojeće odnose a ne
„uslovne kredite“, a to je za 20% više od onih koje je davala „zlatna kvota“.
samo povremeno, kada kriza izbije svom snagom, taj mehanizam odnositi na manje
„popravke“ i doterivanja. To znači da se sve više traži uspostavljanje novog, ne
samo monetarnog već celokupnog
svetskog
ekonomskog
Taj projekt jasno
IZMENA
KVOTE
U MMFporetka
386
su iznele nesvrstane zemlje na svojim
konferencijama
u
Alžiru
i
Colombu.
(odlukama iz 1976. godine)
Odluke, donesene u Kingstonu i na skupštini MMF u Manili, stvarno nisu
donele ništa novo, odnosno MMF nije prerastao
u nadnacionalnu
instituciju
Dosadašnja
kvota
Nova slično
kvota
predlozima, J. M Keynesa iz 1944. godine. Sve %razvijene
žele
ukupne zemlje članice Fonda
% ukupne
da čvrsto zadrže poziciju svojih valuta, čak
da ih pojačaju, ljubomorno
SPVi(mil.)
SPV čuvajući
(mil.)
kvote
kvote
svoj nacionalm
SAD valutni suverenitet i nisu spremne da se odreknu svojih nacionalnih
6.70022.93
8.40521.53
prerogativaKanada
na monetarnom planu, politici platnog bilansa i određivanju deviznih
1.1003.77
1.3573.48
Zemlje
Z. Evrope
kurseva.
1.2004.11
1.6594.25
u tome:
S druge
strane, postoje stavovi da dolazi
do drastičnog opadanja11.46330.22
uloge SPV
9.34531.97
V. Britanija
i to u tazi kada se još nisu uspela dovoljno2.8009.58
ni afirmisati. Početkom 1970
godine
2.9257.49
Belgija
6502.22
8902.29 svega
kada je izvršena
prva
emisija
u
visini
od
oko
3
milijarde,
ona
je
predstavljala
Francuska
1.5005.13
4,3% monetarnih
rezervi u svetu. Posle druge
emisije od tri milijarde 1.9194.53
učešće im
SR Nemačka
1.6003.48
2.1565.52
Italija
raste na 7,5%,
doku 1976. godini padaju na
svega 4,6% i krajem 1977.1.2403.18
na 3,2%, i
1.0003.42
Holandija
to zbog vrlo
brzog rasta konvertibilnih deviznih
sredstava,
pre
svega
dolara.
7002,40
9842,43Dolar
Sve industrijski razvijene zemlje
učestvuje u formiranju monetarnih rezervi
s preko80%.
18.34562.9
22.88458.63
Ostale zemlje Evrope
1.5525.31
2.1135.41
Pripremni
komitet
MMF
na
zasedanju
28.
IX
1978.
u
Washingtonu
doneo je
Ostale razvijene zemlje
1.1874.07
1.4463.70
odluku da
se pristupi
Izvoznice
nafte emisiji novih 12 milijardi SPV u toku naredne tri godine a u
1.5275.19
3.93810.09
Zemlje
(ostale)
tranšama
odu4razvoju
milijarde,
počev od januara6.61222.67
1979. godine. Prvom tranšom
povećana
8.65222.19
Ukupno:
su sredstva MMF (3.11979.) za 4 milijarde,
a drugom u januara 1980.39.033100
za novih
29.213100
4 milijarde. (U ovom sistemu učestvovalo je 136 članica MMF od ukupno 138
osim Tajvana i Kuvajta). Time treba da se smanji učešće i značaj rezervnih valuta.
Paralelno s tim treba da se poveća kamata na SPV; ona sada mogu da se koriste i za
pokriće zajma kod centralnih banaka ili vlada.
Kapital
Fonda
se povećava
za 32,5%,
zemalja
članica
OPEC,
Međutim,
raspored
i korišćenje
SPV apokvota
zemljama
jasno
pokazuje
da zbog
su
izvanrednog
priliva,
povećava kod
se s grape
5,19%razvijenih
na 10%, kod
drugih
ova
sredstva porasta
gotovo udeviznog
potpunosti
koncentrisana
industrijskih
zemalja udok
razvoju
nemau problema,
a industrijski
razvijene zemlje
smanjuju
su zemlje
razvoju ostale
s gotovo simboličnim
sredstvima.
Toučešće
se
s 62,79%vidi
na 58,63%.
najbolje
iz sledećeg pregleda.
Za rešavanje glavnih pitanja neophodno je 85% glasova, umesto dosadašnjih
80% glasova svih zemalja članica. S obzirom na učešće SAD (od 21,53%), one
raspolažu s takozvanim minotitetnim vetom. Ni jedna važnija se ne može doneti
bez saglasnosti SAD. Predloženo je skraćenje roka za reviziju MMF s pet na tri

385

386

Videti: Tomas C. Lovingei: Domaća inflacija i primene deviznog kursa - slučaj nedovoljno razvijenih
zemalja (prevod), Finansije, Beograd, br. 3-4,1980; str. 223-232. 34)
Izvor: Survey of MMF, Jan. 1976.

400

401

Takve valute bez obzira da li su stavljene u „košaru“ ili izvan nje.0 6.na koje otpada 63% svih deviznih rezervi zemalja u razvoju. godine na devet razvijenih zemalja otpada 10.1 2. Koliko god izgledalo apsurdno.00 Od ukupno formiranih 16. Taj sistem je i dalje podešen razvijenim kapitalističkim zemljama. dok se ostatak sredstava od 37% odnosi na preko stotinu ostalih zemalja. Najveći deo likvidnih rezervi kod zemalja u razvoju odnosi se samo na devet zemalja izvoznica nafte .460 1.100 860 590 580 570 500 500 370 340 300 270 240 3. Nemačka Japan V.810 1. utrošeni rad.1 9.5 100. postaje kredit razvijenim zemljama S druge strane.1 3.8 5.6 3. ukupna devizna sredstva razvijenih privreda.2 1. patenata i licenci.RASPORED I KORIŠĆENJE SPV PO ZEMLJAMA . pre ili kasnije. jer im to predstavlja osnovu i uslov bržeg ekonomskog razvoja. drže „obećanja“ u svojim rezervama. idr. po logici monetarnih rezervi. Oslanjanje svetskog monetarnog sistema na nekoliko ključnih valuta razvijenih kapitalističkih sistema. ove zemlje su upućene na razvijenije zemlje i vezane za njih. te otklanjanje ogromnog jaza u ekonomskom razvoju.6 1. držeći dolarska i druga sredstva likvidnosti kao svoje monetarne rezerve za svoja realna dobra.9 1.2%. sirovine. postaju i ostaju „ bumerang-valute“.6 3.4 milijarde ili 64.250 Učešće u % 18. Britanija Francuska Kanada Italija Belgija Indija Holandija Brazil Venecuela Argentina Španija Iran Ostale zemlje Ukupno 2. da je to i dalje ostao sistem prilagođen razvijenim kapitalističkim ekonomijama. kao pravo koje. zemlje u razvoju dugoročno kreditiraju industrijski razvijene zemlje s oko 151 milijardu dolara na kraju 1985.2 milijarde SPV početkom 1980. 402 . da bi u onom „prapočetku“ došle do likvidnih sredstava i nove kupovne snage tako neophodne za uvoz opreme.940 1. godine Mlrd SPV SAD Z..1 11.5 3. vraćaju zemljama iz kojih su potekle. zbog stalnog kumulisanja. Ova sredstva su najvećim delom bila plasirana na zapadno-evropskom tržištu kapitala ili u bankama tih zemalja (od 60-80 %). Naime.820 16.2 2.3 3. formiraju oko 80% svih monetarnih rezervi u svetu.stanje I -1980. Uz navedeno. jer se pre ili posle.5 23.

oko 1. univerzalnog i ravnopravnog monetarnog poretka. a ne samo o popravkama postojećeg. Fakultet za vanjsku trgovinu. stvaranje platne unije ovih zemalja. 1996. o nužnosti menjanja svih ekonomskih odnosa između ova dva osnovna kruga zemalja u svetu. 387 Šire o ovom problemu videti: dr Slobodan Komazec: Teorija i politika ekonomskog razvoja.Petrodolari su se sve više ulagali u akcije i obligacije drugih zemalja. da se omogući stvaranje veza između finansijskih ustanova. 1973. oko 384 milijarde dolara i 1981.5 milijardi. Imajući u vidu takve odnose. str. 2. Komazec: Lavirinti dužničke ekonomije. To je. Zagreb. Time se u osnovi počinje otvarati jedna „kontra valuta“. posledica strukturne krize. već 33. Najveći deo (70%) se odnosi samo na tri zemlje (Saudijska Arabija. koji isključuju upotrebu monetarnih rezervi. 5. i Politika. 440 milijardi dolara i 1995. oko 70 milijardi. 1977. Kapitalističke razvijene zemlje su ih delom koristile kao dopunski izvor finansiranja domaćih investicija. da bi se podstakla međusobna trgovina i razvoj idr. 12. 1980. da se stvore novi. Učešće svih tih oblika datih sredstava u ukupnom aktivnom saldu izvoznica nafte povećano je s 27. u 1974. Me i Mo. 403 . 1995. 60 milijardi. ali i knjiga dr S. 1980.1979. preko 300 milijardi dolara. 1978. to iznosi 120 milijardi. u 1975. koji treba da razmotre formiranje zajedničke finansijske ustanove za unapređenje monetarne finansijske saradnje među zemljama u razvoju. Korolev: Na putjah k valutnomu bloku. da ojačaju postojeći klirinški aranžmani. Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati). stvarno prevaziđenog monetarnog sistema.(bez zemalja OPEC) to iznosi već 114 milijardi dolara. a u 1980. 1976. 340 milijardi. Konferencija nesvrstanih zemalja je u Colombu inicirala sazivanje predstavnika ministarstva finansija i centralnih banaka. a donose i veće dohotke od depozita u bankama.980 milijardi dolara. na 89. 288-350.1. Beograd. str. radi finansiranja obimnih regionalnih i podregionalnih projekata.9% iz 1974. oktobar 1996. te stalnu razmenu finansijskih informacija i iskustava idr. Ovim bi trebalo da se olakšaju informacije o novčanom opticaju i finansijskoj politici. ali usko vezanog za potrebe finansiranja razvoja ovih zemalja od strane razvijenih zemalja i međunarodnih finansijskih institucija. iznosi 188 milijardi dolara.300 milijardi dolara. Ukupan iznos deviznih sredstava zemalja članica OPEC procenjuje se na kraju 1988. koji više ne može da se naziva „svetski“. a manje opisan za razvijene zemlje. s obzirom da je to već davno prestao da bude. udruživanje komercijalnih banaka i užu saradnju centralnih banaka. oslonjena na ekonomske potencijale ovih zemalja. Deficit tih zemalja iznosio je 1973. Projekat ide toliko daleko da predviđa formiranje jedne likvidne jedinice koja bi se koristila isključivo između zemalja u razvoju. Te investicije su u stanju da očuvaju realnu vrednost novčane akumulacije u uslovima svetske inflacije. No. Proces reciklisanja prihoda od nafte postao je stalan. 1981. 76) i IFS. str.387 Radi se dakle. Zaduženost ovih zemalja iznosila je 1972. 340-380.3% u 1994. preko 40 milijardi. blizu 250 milijardi. da se usklade devizni kursevi zemalja u razvoju. 5. Najuže pitanje vezano za ove probleme je upravo problem stalnog i to gotovog geometrijskog rasta deficita platnog bilansa zemalja u razvoju. preko 100 milijardi. a 1995. 1976. (Podaci prema UNCTAD-u preuzeti iz: I. Nerazvijene zemlje se zalažu za stvaranje novog.2 milijarde dolara..

.

TRGOVINA I FINANSIJE .D VA N A E S T I DEO MEĐUNARODNA EKONOMIJA.

.

Postoje nešto rigoroznija shvaćanja prema kojima se kao uslov interne ravnoteže uzima dugoročno usklađivanje u kretanju nacionalnog dohotka i efektivne tražnje. MEĐUNARODNI EKONOMSKI ODNOSI I NACIONALNA PRIVREDA Unutrašnja i spoljna ravnoteža su međusobno povezane i zajedno čine dva dela opšte ekonomske ravnoteže. žrtvovana unutrašnjoj. Unutrašnja ravnoteža danas se postiže izbacivanjem eksterne ekonomije iz ravnoteže. već se uspostavlja jedna na štetu druge. (prema W. uz puno korišćenja kapaciteta i punu zaposlenost.GLAVA PRVA TRŽIŠNA PRIVREDA I MEĐUNARODNI EKONOMSKI ODNOSI 1. L. New York. danas ravnoteža nacionalne ekonomije? Unutrašnja ravnoteža može se smatrati kao ono stanje privrede u kojem nema visoke nezaposlenosti i inflacionih pomeranja cena. i obrnuto. što se gotovo redovno ne događa. dakle. Prema MMF unutrašnja bi se ravnoteža smatrala kao ono stanje privrede koje karakteršne visok nivo rasta nacionalnog dohotka i zaposlenost uz isključivanje nezaposlenosti i inflacije cena. U tom pravcu treba preduzimati i mere ekonomske politike da bi se to ostvarilo. ili gotovo sve. Savremena makroekonomska teorija i politika prednost uspostavljanja ravnotežnog stanja ekonomskog sistema danas daje unutrašnjoj ravnoteži. robnih i kupovnih 388 R. Allen: Foreign Trade and Finance. Postoje i druge definicije unutrašnje ravnoteže koje polaze od ravnoteže agregatne ponude i tražnje. Nurkse: Domestic and International Equilibrium. Allen and C. proizvodnje i potrošnje. 1959. makroagregate unutar privrede trebalo podrediti tom cilju spoljnog uravnotežavanja. 407 . Spoljna je. The Macmillan Comp. Prava unutrašnja ravnoteža bila bi ona koja se stvarno postiže ne po cenu narušavanja spoljne ravnoteže. Šta je. dakle. str. 247-250). R. za razliku od klasične koja je prednost davala spoljnoj i kada je sve.388 To znači da je potrebno u dužem periodu održavati visok nivo zaposlenosti i efektivne tražnje bez inflacije ili deflacije.

ali da u stvari postoji stvarna neravnoteža uz precenjen ili potcenjen devizni kurs. Unutrašnja realna stabilnost nije moguća. pod kojom se podrazumeva održavanje stabilne kupovne snage novca.uz postojanje velike realne neravnoteže. To znači da se može održavati formalna ravnoteža.fondova idr. Postoji razlikovanje i monetarne od realne ravnoteže. uz žrtvovanje interne ravnoteže (rast. dakle. zaposlenost. do disproporcija u razvoju i strukturi privrede. neophodna je svesna koordinirana i multilateralno vođena međunarodna ekonomska politika. koja treba da osigura punu zaposlenost i visoku stopu rasta. Mundeil: International Economics. 408 .389 Ravnoteža u platnom bilansu i stabilizacija deviznog kursa može biti postignuta na deviznom tržištu i intervencijama centralnih banaka. spada u primarni cilj ekonomske politike. U definiciju bi trebalo uključiti i izbegavanje intervencija kroz deflatornu politiku. što se obično nastoji otkloniti na teret eksterne ravnoteže. dok eksterna dobiva obično oblik monetarne neravnoteže. 152. Tu bi se moglo. uz održavanje velike monetarne nestabilnosti. 2. već koliko se deficit. Zbog toga je ostvarivanje tog cilja (povezanog s visokom stopom rasta i zaposlenosti) obično povezano sa žrtvovanjem eksterne ravnoteže. Kako su puna zaposlenost i unutrašnja ravnoteža primarni ciljevi ekonomske politike. Danas se ne postavlja tako kruto zahtev za uravnoteženjem platnog bilansa. Sve veći zahtev za brzim ekonomskim razvojom i visokom stopom rasta i zaposlenosti dovode do nebalansiranog razvoja. čime se platni bilans javlja kao ograničavajući faktor takvog ponašanja domaće agregatne potrošnje. uspostavljena i održava se kada su na duži rok stopa rasta nacionalnog dohotka i efektivne tražnje jednake (Yc = Etc). odnosno dodatnim merama ekonomske politike. pre svega. 1968. Eksterna ravnoteža se obično identifikuje s ravnotežom u platnom bilansu u uslovima stabilnosti deviznog kursa. Danas se nacionalne ekonomske politike autonomno vode. New York. Veza izmeću unutrašnje i spoljne najočitija je upravo u monetarnoj sferi. 389 R. bez automatizma i uravnotežavanja platnog bilansa koji je prestao da funkcioniše. izdvojiti sledeće: 1. ili suficit može maksimalno (po visini i vremenskoj dužini) tolerisati. Postavlja se sada i novo pitanje: da li je konflikt između unutrašnje i spoljne ravnoteže neminovnost u procesu rasta. Macmillan Comp. to je već Keynes primetio da u uslovima nemogućnosti funkcionisanja automatskog mehanizma uspostavljanja eksterne ravnoteže. str. 3. Opšta je ravnoteža. stabilnost) na šta nije više spremna nijedna nacionalna politika. U podešavanju unutrašnje agregatne tražnje. Prema mnogim shvatanjima postoje faktori koji do toga redovno dovode. Unutrašnja se obično identifikuje odrećenim odnosima realnih makroagregata. Uravnoteženje platnog bilansa u Savremenom svetskom monetarnom sistemu uspešno je jedino po cenu oštre deflatorne politike. Unutrašnja monetarna stabilnost. Time se i nacionalni dohodak povećava bez propratnih negativnih pojava: inflacije cena i eksterne neravnoteže. kao što ni unutrašnja monetarna stabilnost nije moguća . odnosno uz voćenje politike realnog kursa. obično se javlja refleks tog (unutrašnjeg) kretanja u porastu kursa i smanjenju izvoza.

čije promene apsorbuju eventualne promene domaćih cena. bez zaoštravanja eksterne neravnoteže. moglo bi se postići sledećim delovanjem: 1. Johnson: International Trade and Economic Growth. organa ekonomske politike i zemalja u celini. proizvodnje i potrošnje ostvaruje se. Simultano održavanje eksterne i interne ravnoteže. cit. kako da ce vodi adekvatna ekonomska politika. 409 . a zaostajanje ponude i porast cena ograničit će izvoz. nacionalne monetarne politike. Kada se trgovinska razmena 390 Naggu G. čime se istovremeno polazi i od savremenih shvatanja interne ravnoteže. Povećana nominalna tražnja dovest će do porasta uvoza. nominalni nacionalni dohodak raste brže od realnog. uz izbegavanje inflatornih ili deflatornih pritisaka u privredi. str. da bi se osigurala interna ravnoteža. Moderna teorija rasta i stabilnosti više i ne postavlja pitanje izbora između unjutrašnje i spoljne ravnoteže. što će redovno dovesti do inflacije deficita u platnom bilansu. već polazi pre svega od sledećeg: 1. narušavanjem eksterne ravnoteže. po cenu tekućih promena deviznog kursa. što mora dovesti do uvoza akumulacije iz inostranstva. uz približavanje što je moguće više ravnotežnom stanju u platnom bilansu. 2. jer se finansiranje uvoznog viška ne može neograničeno tolerisati. To smo pitanje pre šire razmatrali kada smo razmatrali koncept inflacije tražnje. može ostvariti samo porastom uvoznog viška i pogoršavanjem eksterne neravnoteže. Kako se finansiranje investicija konačno mora svesti na domaću akumulaciju. prema visini nacionalnog dohotka. ukoliko se ne želi žrtvovati unutrašnja stabilnost i rast nacionalnog dohotka koji su postali gotovo opsesija svih vlada. To je praćeno visokim uvozom. Jedino njihovim fluktuacijama moguće je održavanje eksterne stabilnosti. Svaka privreda mora biti vođenja u pravcu osiguravanja uspešne interne ravnoteže. op. Ukoliko tražnja raste brže od ponude (Tn > Pn). podređene vlastitim ciljevima razvoja. Postojanje fleksibilnih deviznih kurseva. 122-125. Regulisanje domaće agregatne tražnje. koje omogućuju domaću akumulaciju i efikasnost investicija. koji bi se direktno reflektovali na platni bilans. dok izvoz zaostaje i ne osigurava dovoljno sredstva za tako visok nivo investicija i potrošnje.Zbog nepostojanja koordinacije međunarodnih ekonomskih politika. Eksterna se ravnoteža pogoršava upravo za iznos viška investicija iznad domaće štednje. dakle.390 To znači da se viša stopa rasta nacionalnog dohotka i zaposlenosti preko granica. kako da se spoljna neravnoteža ograniči i svede u „normalne“ granice. Drugo područje iz kojega izbijaju konflikti unutrašnje i spoljne ravnoteže jeste područje rasta i faktora rasta. odnosno agregatne tražnje u odnosu na nacionalni dohodak. 2. prema Meadu. Domaća akumulacija nije dovoljna da se održi tako visoka stopa investicija i rasta. privreda mora ravnotežu uspostaviti (rast dohodaka i efektivne tražnje) adekvatnim merama stabilizacione ekonomske politike. postavlja osnovu za primenu regulativnih mera ekonomske politike. Brz privredni rast zahteva vosoku stopu investicija i domaće akumulacije. korigovanog za deficit ili suficit platnog bilansa. Uravnotežavanje na sektoru investicija i akumulacije. dovode do platno-bilansnih teškoća.

1969. Stanje opšte ravnoteže određeno je stanjem ključnih podsistema privrede i ne podrazumeva ravnotežu u svim njegovim delovima“. 1950. izd. zaposlenost. kao što su: realne i nominalne najamnine. dugoročna globalna uravnoteženost u jednom dinamičkom smislu i stabilan ekonomski razvoj zahtevaju istovremeno postizanje sve većeg stepena interne i eksterne ravnoteže na dugi rok. neravnoteža dobiva sve karakteristike monetarnog poremećaja. mora se žrtvovati neki drugi podsistem (interna ravnoteža). je sastavni deo kretanja nacionalne ekonomije od jednog do drugog monetarnog stanja opšte ravnoteže. Oxford University Press. mada se po svojoj osnovi ta neravnoteža javlja kao posledica delovanja realnih faktora unutar privrede. 391 392 393 394 J. „Proces postizanja spoljne ravnoteže jest.391 Eksterna neravnoteža po spoljnoj se manifestaciji ogleda pre svega kao monetarni fenomen. kamatne stope. pa i strategija monetarne. izd. domaće i inostrane cene. IEI. Prema tome. da bi bili osigurani navedeni uslovi za mehanička usklađivanja rasta i eksterne ravnoteže kao što je to bilo u klasičnoj privredi i tadašnjem dominirajućem zlatnom standardu. vol. po pravilu. Mead: The Theory of International Policy. u stabilnim sistemima i uvek na određenom višem novou. investicije idr. The Balance of Payments. U tom pogledu redovno se razdvajaju realna i monetarna teorija eksterne neravnoteže. jer koncept opšte ravnoteže privrede traži integraciju delovanja realnih i monetarnih faktora u procesu narušavanja i uspostavljanja opšte ravnoteže. I. str. 410 . o čemu treba voditi računa kada se novim „Savremenim“ oblicima počinje finansirati razvoj (deficitni mehanizam). ne mora biti samo realne prirode. fiskalne i spoljnotrgovinske politike. Beograd. koji treba u prvom planu regulisati. Dr R. Horvat: Privredni ciklusi u Jugoslaviji. dinamika i struktura razvoja potrošnje i dohodak. str. Ovde bi se mogao istaknuti izvoz i uvoz.392 To znači da postizanje eksterne ravnoteže. Prema Meadu potrebno je povezivanje klasIčnog (monetarnog) i kejnzijanskog (realnog) mehanizma uravnotežavanja kojim bi se proces uravnotežavanja ostvario promenama u nacionalnom dohotku i odnosima cena. javlja povremeno. odnosno svođenje nastale neravnoteže u dozvoljene i toleratne okvire. uz primenu i analizu niza promenljivih agregata. samo jedan oblik prilagođavanja promenama u domaćoj privredi i u njenim odnosima s drugim zemljama i.394 što je u konceptu opšte strategije rasta moguće ostvariti. Odvajanje monetarne i realne neravnoteže danas stvarno nema osnove. prema tome. dohodak i njegova raspodela. B. 90. 1970. devizni kurs i prilagođavanje niza instrumenata. New York. Neravnoteža platnog bilansa. IEI. Moderne privrede nemaju takav stupanj fleksibilnosti cena. Stojanović: Veliki ekonomski sistemi. Opšta ravnoteža se. periodično.prilagođava promenama cena koje nastaju pod delovanjem fluktuacija deviznih kurseva.393 Ekonomskoj se politici pri tome nameće određen dopunski zadatak: održavanje eksterne ravnoteže. nastala većim investicijama u odnosu prema domaćoj akumulaciji. ako bi se uzela kao podsistem. E. Kada je raskorak I i S praćen deficitnim finansiranjem privrednog razvoja. dakle. troškova i nadnica. Beograd. može se održavati platno-bilansna ravnoteža. 87 Isto.

OTVORENA PRIVREDA I EKONOMSKA RAVNOTEŽA Problem interne ravnoteže u ekonomiji je pre svega problem odno-sa između agregatne tražnje i ponude unutar privrede u uslovima pune zaposlenosti u savremenom. proističu iz određenog koncepta strategije i strukture ekonomskog rasta. 411 .396 Stopa rasta izražava se rastom nacionalnog dohotka na nivou „pune zaposlenosti“ na sledeći način: ΔYs ΔYs ⎛ S C E ⎞ + −= YsI ⎜ Ys Ys Ys ⎟⎝⎠ Stopa ukupne tražnje na domaćem tržištu dobija se iz poznate formule multiplikatora investicija i spoljne trgovine: Yd = K (ΔI + ΔE ) 1 ΔYd = ⋅ (ΔI + ΔE ) ΔS ΔM ΔI ′ +− ΔY ΔY ΔY Pri navedenim odnosima ΔYd je nacionalni dohodak izražen globalnom efektivnom tražnjom u otvorenoj privredi. Kurihara: The Keynsian Theory of Economic Development. Kurihare. Stopa domaće efektivne tražnje izražena je sledećim odnosom: ΔI ΔE + ΔYdΔYd Yd =⋅ (ΔI + ΔE ) ΔS ΔM ΔI ′Yd +− ΔYd ΔYd ΔYd odnosi: Uslovi za nastanak interne ravnoteže nastaju kada su zadovoljeni sledeći 395 396 E. str. 1959. Tu ćemo povezanost najbolje uočiti iz modela E.inducirane investicije. 175.2. Formiranje agregatne tražnje ne zavisi samo od raspodele nacionalnog dohotka (prosečne i marginalne sklonosti potrošnji i štednji) već i od primenjenih mera monetarne i fiskalne politike. Ostali odnosi već su poznati iz prethodnih delova ovog rada. Domar: Esseys in the Theory of Economic Development. K. London. a ne klasičnom smislu te reči.autonomne investicije i I’ . dakle. 175. Domara395 i K. I . Oni. str. London.

str. granični faktor stope rasta. određen je stopom rasta izvoza i uvoza. U većini razvijenih zemalja porast ukupne potražnje praćen je automatski porastom uvoza. PFV Oeconomica. ukoliko ukupna tražnja raste po stopi iznad stope rasta globalne ponude. Dr O. Pogledajmo sada eksternu ravnotežu i stopu rasta. U privredi. nosilaca ekonomske politike o eventualnim alternativama u primeni pojedinih mera koje bi se mogle primeniti u pravcu ekspanzije ili restrikcije radi apsorbovanja preterane efektivne tražnje do koje dolazi preteranim investicijama ili izvozom. Platni bilans. „Može se desiti da zemlja vrši izvozne napore u vreme kada pada tražnja za izvozom na svetskom tržištu. Izvoz se javlja kao konstantna ili opadajuća funkcija nacionalnog dohotka. Uvoz postaje rastuća funkcija dohotka i zaposlenosti. Promene u odnosima razmene nedovoljno razvijenih zemalja obično su determinirane spoljnim faktorima svetskog tržišta. odnosno drugim oblicima finalne potrošnje. 397 398 „Ostvarivanje stope investicija koje je potrebno za planiranu stopu rasta proizvodnje i dohotka. s malom sklonošću uvozu. posebno u zemljama s ubrzanom industrijalizacijom i bržom izmenom strukturne privrede. Brz rast i visoka uvozna tražnja uzrokuju pritisak na platni bilais. što može uzrokovatidrastično pogoršanje odnosa razmene. Soldačuk: Foreign Trade and Economic Growth in Socialist Economy). 412 . Stopa rasta uvoza zavisi ne samo od opšte stope rasta već i od privredne strukture i od modela rasta. zahteva uvoz investicione opreme. a i porast zaposlenosti i dohotka tendira da poveća tražnju za potrošnim dobrima koja se delom podmiruju uvozom“ (J. viša stopa rasta ne mora izazvati veći porast uvoza. Suprotno tome. videli smo. nastaju inflacione tendencije u privredi. poluproizvoda i goriva. Paralelno s tim povećava se uvozna tražnja čija se struktura menja pod uticajem politike supstitucije uvoza ili promena u strukturi potrošačke tražnje“. te su obično praćeni restrikcijama manje esencijalnog uvoza. Ukoliko je stopa rasta proizvodnje veća od stope rasta globalne tražnje ΔYs/Ys>ΔYd/Yd javlja se tendencija k depresiji i nezaposlenosti.397 pak.ΔYs ΔYd ΔYs ⎛ S M E ⎞ + −== ⎝⎠YsYdI ⎜ Ys Ys Yd ⎟ To znači da su pretpostavke interne ravnoteže ispunjene u rastućoj privredi kada se u dinamičnom smislu izravnavaju globalna ponuda i tražnja. Platni je bilans. 1973. I obrnuto.“ Eksterna neravnoteža nastaje redovno stvaranjem preterane domaće tražnje u odnosu prema raspoloživom dohotku (domaći proizvod). pri čemu pritisak na platni bilans može biti malen. Beograd. Kovač: Spoljnoekonomska ravnoteža i privredni rast. tako da se izvoz ostvaruje po ceni snižavanja cena ispod prosečnih. sirovina.398 Visoka stopa rasta obično je praćena pritiskom na platni bilans i pogoršanje razmene. „Porast nacionalnog dohotka dovodi do porasta domaće tražnje i preorijentacije izvozne tražnje na domaćem tržištu. Navedeni odnosi mogu poslužiti kao osnova za odluke. 30.

sa sve neuravnoteženijim ekonomskim razvojem u domaćoj privredi koji je povezan sa značajnim disproporcijama u razvoju i inflatornim kretanjem cena i troškova proizvodnje. koje gotovo u svim Savremenim nacionalnim ekonomijama postaju funkcija platnog bilansa („platni bilans predstavlja granicu proširene reprodukcije“). odnosno u pojavi inflacione spirale troškova i cenu. POTROŠNJA I PLATNI BILANS Platni bilans kao sintetički izraz ekonomskih odnosa zemlje s inostranstvom posebno je značajan sektor privrede i ekonomske politike koji danas dobiva izuzetno mesto u svim nacionalnim ekonomijama. politika platnog bilansa danas postaje područje posebnog državnog intervencionizma i monetarne politike većine zemalja. sa sve neravnomernijim ekonomskim razvojem u svetu koji je opterećen problemima svetske trgovine. već onemogućava i sam proces uravnotežavanja. 413 . Postoje u literaturi brojni faktori koji dovode do deficita odnosno suficita platnog bilansa (mada se deficit uglavnom smatra problemom koji treba rešavati). DOHODAK. a koja dovodi do teškoća u platnom bilansu. ali i niza drugih razloga. međunarodnog monetarnog sistema i do sada neuobičajen tokovima kapitala. 2. koje ovde nećemo razmatrati.399 2. inflacija unutar privrede koja se manifestira preteranom potrošnjom u odnosu na nacionalni dohodak (Wp > Y). 3. neusklađenost između troškova i“ cena koja se obično odražava u tendenciji stalnog rasta cena i troškova. Zbog toga. Te grupe jesu: 1. a zatim sa sve složenijim i teško predvidivim performansama stope ekonomskog rasta. Tu se sve manje oseća prisutnost automatizma tržišta. posebno kada se dugoročno ispoljava u visokim godišnjim stopama. gotovo identično problemu inflacije. što je praćeno pogoršanjem odnosa u platnom bilansu. različiti su.3. unilateralnim potezima radi odbrane od deficita i uopšte nepovoljnih kretanja u deviznom i platnom bilansu. Inflacija ne samo da dovodi do eksterne neravnoteže. Ekonomski faktori obično se mogu klasifikovati u nekoliko grupa. Faktori koji potiču pojedine zemlje da vode takvu ekonomsku politiku. Ovo područje spada istovremeno u oblast regulisanja spoljne trgovine i oblast monetarno-kreditne politike. Problem platno-bilansne neravnoteže povezan je s nekoliko značajnih međusobno zavisnih varijabla eksternog i internog karaktera: 1. strukturalne promene u domaćoj privredi u toku ekonomskog rasta koje dovode do pogoršavanja realnih ekonomskih odnosa s inostranstvom i 399 Inflacija se u zemljama u razvoju obično javlja kao posledica deficitnog finansiranja razvoja u nedostatku domaće akumulacije. Deficit platnog bilansa danas se javlja kao poseban problem razvijenih i nerazvijenih ekonomija. a sve više svesnih mera državnog intervencionizma.

dotle realna neravnoteža zahteva dublje izmene strukture proizvodnje. 4. pa i njihovu značajnu realokaciju. TRGOVINSKI I PLATNI ODNOSI I BILANSI Ako pođemo od uobičajenih makroagregata: nacionalnog dohotka (Y).400 4. Beograd.401 Stoga da vidimo.veće zavisnosti reprodukcije o uvozu. Obradović: Odnosi razmene i privredni razvoj. 414 . i na njima izgrađenog kretanja u odnosima uvoza i izvoza (trgovinski bilans). odnosno devizni priliv i devizne rezerve. opšte potrošnje (G). Washington. Takva situacija nameće pojačanje izvoznih napora ili pribegavanja deficitnom finansiranju uvoza da bi se održao tempo reprodukcije“. dobijamo poznate odnose: Y = C + I + G + (X-M) 400 401 Dr S. samu prirodu deficita. febr. str. dakle. Staff Papers. IMF. akumulacije (S). postoji visoka sklonost investiranju koja dovodi do sve većeg uvoza i ograničenog izvoza (sklonost uvoza se povećava. lične potrošnje (S). 1958. može nastati kao realna neravnoteža u domaćoj privredi (koja se odražava i na eksternu) i monetarna neravnoteža. Strukturna transformacija privrede u procesu rasta može da dovede do eksterne neravnoteže. „jedinična vrednost uvoza se povećava. Bernstein: Strategic Factors in Balance of Payments Adjustment. E. deficit platnog bilansa (Bd) javlja se kao višak ukupnih plaćanja (Pb) nad ukupnim primanjima (Pr) deviznih rezidenata jedne zemlje u odnosu prema deviznim sredstvima druge zemlje: Bd = Pb-Pr Neravnoteža. investicija (I). M. Usled visokog učešća opreme u ukupnom uvozu. 1966. to ćemo ovde poći od standardnih osnova teorije spoljne trgovine i baznih odnosa između osnovnih agregata u privredi. spoljni faktori koji dovode do pogoršanja odnosa razmene ili imaju negativno delovanje na izvoz. Pod pritiskom potreba industrijalizacije. uvoza (M) i izvoza (X). što pri nepromenjenoj strukturi izvoza znači pogoršanje čistnh odnosa razmene. Monetarno gledano. Kako je deficit platnog bilansa prvenstveno rezultat kretanja unutar domaće privrede. IEI. a izvozu pada). pa i uklanjati merama monetarne korekture. Dok se na monetarnu može vrlo lako delovati. raspodele i potrošnje. pre svega. Obično je problem platnog bilansa rezultat istovremenog delovanja gotovo svih faktora (kojima treba dodati i česte političke faktore).

Warsawa. kod nas uglavnom rezultat odnosa u kretanju X i M. onda se može prethodni obrazac napisati i u sledećem obliku: Y = C + S + G (X .402 U socijalističkoj privredi. 415 . izvoza i uvoza idr. već tek naknadno.M). str.X.M ili S . moguće je uspostaviti i ex ante. 375. Kako je deficit platnog bilansa.S = X . (O. Potrebno je naglasiti da u kapitalističkoj privredi. Day: Outline of Monetary Economics. Lange: Pelitical Economy..Ako se celokupan iznos domaće štednje (S) utroši u investicije (I). ako je S = I. pri čemu je stopa rasta podržavana visokom investicionom potrošnjom (I).M. Ako unesemo domaće elemente (d) i inostrane elemente (i) u te odose. dakle. Oxford. 1963. Nova investicija može se realizovati od dobara proizvedenih u zemlji ili inostranstvu. npr. te odnose možemo napisati i kao: C + I + G + X = C + S + G + M. Pri navedenom veličina I predstavlja neto-investicije koje ne sadrže u sebi veličinu zamene (R).Y = M . str.). To znači da se ovaj makroa-gregat sastoji iz I = Id + L. Iz navedenih odnosa obično se izdvajaju poznati odnosi: Y . koja se bazira na društvenoj svojini sredstava za proizvodnju i planskoj komponenti jednakost između mase realizovanih investicija i akumulacije. kada je ΔI > ΔS. 402 403 A. dobićemo: S = (Cd + Ci )+ (Id + Ii )+ (Gd + Gi ) Kako je pri navedenim odnosima403 Ci + I i + G i = M to je obično i S = C d + Id + G d + M Investicije se ostvaruju delom iz domaćih proizvoda (Id) i investicionih dobara uvezenih iz inostranstva (Ii). zbog privatnog vlasništva i odluka bezbroj pojedinačnih preduzeća. odnosno S . ex ante investicije i štednja redovno se ne poklapaju.I = X . a iz toga sledi S = C + I + G + M. 67.. mora se kompenzirati narušavanjem eksterne ravnoteže (ΔM ≠ ΔH).C. 1964. Razlika između rasta štednje i investicija. Svi navedeni odnosi važe kako za kapitalističke tako i za socijalističke privrede.. odnosno viška agregatne potrošnje nad nacionalnim dohotkom (Cg > Y).

F. a I/Y stopa rasta netoinvesticija u odnosu na dohodak (i) i I/ΔY neto-efikasnost investicija (b). 105. Harry G. 1958.iz čega sledi poznata jednakost ekonomskih odnosa jedne zemlje s inostranstvom: I . 122. uzimajući u obzir. a u otvorenoj privredi . To će biti uvek kada je ukupan uvoz išao u inves-ticije i kada lična i opšta potrošnja nemaju uvoznog dela (Cu = Cd) i (Gu = Gd). Economics. odnos je: ΔY ΔY = ⋅I I Kako u otvorenoj privredi postoji jednakost I = S + (M .X. Harrod: Towards a Dinamic . dok se u analizi ponašanja globalne efektivne tražnje polazi od kejnzijanskog multiplikatora investicija. Povećanje dohotka pri punoj zaposlenosti određeno je umnožavanjem proizvodnog koeficijenta ΔY/I i neto-investicija (I). London. 416 . Stopa rasta neto-investicija u zatvorenoj privredi određena je stopom netodomaće štednje. 404 405 Poznati Harrod-Domarov model ekonomskog rasta (R. Stopa rasta nacionalnog dohotka u otvorenoj privredi može se izraziti već poznatim odnosom:404 ΔY I ΔY =⋅ YY I pri čemu je ΔY/Y stopa rasta nacionalnog dohotka (r). London. povećane za razliku stopa uvoza i izvoza: ISMX =+− YYYY Stopa rasta nacionalnog dohotka u otvorenoj privredi može se prikazati i na sledeći način. Kada se radi o monetarnoj neravnoteži. što je teško očekivati. utoliko je stopa domaće akumulacije i uvoznog viška veća.S = M .). 1956. Svakako da se ovde radi o jednom pojednostavljenju kada se polazi od toga da je deficit rezultat jačih investicija u odnosu na domaću štednju (akumulaciju).stopom neto-domaće štednje. U određivanju rasta nacionalnog dohotka obično se polazi od HarrodDomarovog modela rasta. obično se lakše uspostavlja odnos Y i S s akcijama nacionalnog monetarnog sistema jer mere monetarne korekture deluju prvenstveno na stanje platnog bilansa i devizne rezerve.X) ili I + X = S + M. akceleratora i (u uslovima otvorene privrede) spoljnotrgovinskog multiplikatora. To znači da u zemljama s nedovoljnom domaćom akumulacijom za finansiranje potrebnih investicija mora doći do uvoznog viška kojim se domaća štednja dopunjava uvozom. str. Johnson: International Trade and Economics Growth. str. makroagregate:405 ΔY ΔY ⎛ S M X ⎞ =⎜ + − ⎟ YI ⎝Y Y Y⎠ Ukoliko je stopa rasta viša. Dakle.

to postižu žrtvovanjem eksterne ravnoteže korišćenjem dodatne inostrane štednje. pa se stopa efektivne tražnje dobiva iz sledećeg odnosa: DI ΔX + ΔY ΔY ΔY pri čemu je = s’. Izvoz-ni višak stvara dodatnu tražnju na domaćem tržištu koja apsorbuje veliki deo domaće štednje. uvozu i izvozu. uvozu i investicijama.marginalna sklonost štednji. Osnovni uzrok deficita platnog bilansa u svakoj zemlji u razvoju je inflaciono finansiranje proširene reprodukcije (tj. Sada se prethodni odnosi mogu prikazati i na sledeći način: ΔY⎡ S ⎛ X M ⎞⎤ = ∂ ⎢ − ⎜ − ⎟⎥ Y ⎣ Y ⎝ Y Y ⎠⎦ ili. i. ali i faktor ponašanja uvoza koji određuje ponašanje stope investicija i potrošnje u privredi.). 417 . Te zemlje. sada će promena nacionalnog dohotka biti rezultat delovanja sledećih faktora: ΔY = odnosno prošireno: ΔY ⎛ S M X ⎞ ⎜+−⎟ I ⎝Y Y Y⎠ ΔY ΔY ′ ⎛ S M X ⎞ =⎜ + − ⎟ YI ⎝Y Y Y⎠ ako ce želi operisati podacima o prosečnoj sklonosti štednji. U otvorenoj privredi efektivna tražnja je određena delovanjem spoljnotrgovinskog multiplikatora na neto-investicije i izvoz: ΔY = Vm (ΔI + ΔX). višak investicija iznad akumulacije. Y S′ + M ′ − I ′ m’. U razvijenim ekonomijama proizvodni koeficijent (ΔY/I) viši je kao i sklonost štednji (S/Y) u poređenju s koeficijentom zemalja u razvoju.marginalna sklonost uvozu. uzimajući u obzir napred r = ∂ [date s − (xsimbole − m )] Stopa rasta izvoza postaje strateški faktor u procesu rasta i uspostavljanja ravnoteže S i I. uvećanoj za višak uvoza. Visoko razvijene privrede karakteriše visoka sklonost akumulaciji (štednji) i nedovoljnost domaćih investicija koje ne mogu apsorbovati svu domaću štednju. Promene efektivne tražnje zaviee direktno od promena uvoza i autonomnih investicija. Izvozni višak se javlja kao nužnost razvoja. a obrnuto je razmerno prema promenama marginalne sklonosti štednji. ako žele ostvariti visoku stopu rasta nacionalnog dohotka.marginalna sklonost investiranju.domaće neto-investicije jednake su domaćoj štednji.

406 407 408 409 Dr M. odnosno politika dohodaka. f.) ne daju određene efekte. kao i deflacije u zemlji i visoke nezaposlenosti. prouzrokujući porast cena na njemu. Dr Ž. a delom dolazi na strano tržište. Devizne rezerve moraju biti bar tolike da izdrže onaj početni pritisak na bilans plaćanja. globalno i strukturno dovodi i do porasta uvozne tražnje. ali stvarno postoji neravnrteža koja se površinski ne manifestuje. u očitim disproporcijama koje nastaju u međugranskom razvoju. Regulisanje domaće likvidnosti i potrošnje u zemlji prema stanju deficita platnog bilansa je složenije i teže. Novčani opticaj (novčana masa) i preko toga formirana agregatna potrošnja obično se regulišu aktivnošću nacionalnog kreditnog sistema. Te mere. S modernog aspekta znači . Vidljivi je obično uočljiv iz odgovarajućih odnosa u platnom bilansu. ako su devizne rezerve slabije. osnovni faktor deficita.406 Poras:ta domaća tražnja iznad robnih fondova. trgovinskih n dr. kao što je fiskalna. bilans održava u ravnoteži.407 Makroekonomski deficit platnog bilansa (Bd) može se promatrati sa dva aspekta: 1. i drugih oblika ekonomske politike. najčešće. da bi apsorbovala uvoznu robu“. Kako rast domaće tražnje iznad rasta ponude dovodi i do porasta cena kojim se raskorak „popunjava“. neočekivanom pritisku. budžetska i politika lične potrošnje. 1969. Takav odliv novca ne može biti permanentan i neograničen proces. da služe kao amortizer takvom. Devizne rezerve moraju uvek biti dovoljno snažne da izdrže takav pritisak na privredu. pošto su to mere s izvesnim odgođenim delovanjem. usmerene uglavnom na regulisanje agregatne potrošnje (Wp). deficit kao rezultat ukupne aktivnosti zemlje (ekonomije u celini). deficit kao čisto monetarni problem jedne ekonomije i 2. Zagreb. Drugi aspekt faktora deficita nalazi se u strukturi ekonomskog razvoja. bržim rastom i orijentacijom proizvodnje na domaće tržište. a s druge strane. dok se kod nevidljivog ili potencijalnog radi o tome da se zbog promene raznih mera deviznih. odlio se u inozemstvo ili domicil druge monetarne vlasti (zemlje). poznato je. Beograd.„Inflacionirana domaća novčana tražnja koja nema pokriće dolazi na domaće tržište. uz zaostajanje proizvodnje za izvoz. dok druge mere korekcije u samoj agregatnoj potrošnji u privredi (fiskalna politika.409 Monetarne rezerve treba da čine „prvu odbrambenu liniju protiv deficita“ dok ne stupe u akciju mere ekonomske politike. stanjem deviznih rezervi u zemlji.408 s jedne strane. to cene postaju svojim delovanjem i raskorakom. 1958. 418 . deluju samo na dužu stazu. masom novca u opticaju koji je kreirao nacionalni monetarni sistem i 2. br. politika dohodaka i sl. Pri navedenom agregatna potrošnja Wp predstavlja poznati obrazac Y = C + I+G u određenoj nacionalnoj privredi. Mrkušić: Valutarni paritet i privredni razvoj. s druge strane. Treba razlikovati stvarno vidljivi deficit i potencijali (nevidljivi) deficit. Ekonomist. On je redovno ograničen sa dva faktora: 1. To znači da moramo videti u tom kontekstu i značaj monetarnih rezervi zemlje. ograničenja. Ćirović: Teorija uravnoteženja platnog bilansa. posebno u nižim fazama razvoja gotovo svake ekonomije. u odnosu prema cenama u inostranstvu. s jedne strane. Nolit.novac je transformisan u inostranu valutu.

S monetarnog aspekta privreda opterećena relativnom višom stopom inflacije u odnosu prema drugim privredama redovno zapada u platno-bilansnu neravnotežu. zbog redovnog finansiranja deficita iz emisije i sve „manjeg značaja“ deviznih rezervi. izmenu strukture proizvodnje i potrošnje. poći ćemo najpre od društvenog proizvoda. str. cit.Kako je problem deficita platnog bilansa prvenstveno monetarni problem. onemogućavaju organe ekonomske politike da „stave u pogon“ mehanizam automatskog uravnotežavanja. U formiranju sredstava društvenog proizvoda i elementima njegovog trošenja javljaju se značajni elementi narastanja disproporcije. 1969.412 Deficit platnog bilansa nije problem kojim se susrećemo samo u uslovima ubrzanog posleratnog razvoja. 93 i Spoljnoekonomska ravnoteža i privredni rast. Vidi: O. Zbog navedenog. ovde ćemo se pre ostalog zadržati na realnoj neravnoteži. nisku produktivnost rada. 5. U tom pogledu uputili bismo na rad: Paul Host-Madson: Deficit u platnom bilansu. NBJ. Beograd. čime dovodi do uvek nedovoljnih monetarnih rezervi koje ne mogu da priskoče u pomoć. Ekonomska misao. 165. Međutim. 1967. On se redovno javljao i u predratnom periodu. danas se to gotovo redovno dešava. Kovač: Koreni deficita platnog bilansa Jugoslavije. Johnson: op. To neminovno povlači za sobom potrebu prilagođavanja domaće ekonomske politike nastalom deficitu i hronično slabim deviznim rezervama.410 Kako deficit platnog bilansa ipak najveći deo faktora svog nastanka i razvoja nalazi u kretanju nacionalne privrede. br. 1973. njegove raspodele i drugih makroveličina u našoj privredi. odnosno inflacijom na domaćem planu. monetarne destabilizacije i pritiska na trgovinski i platni bilans. 1. Karakter posleratnog deficita vezan je za ubrzani ekonomski razvoj. dug period autarhičnog razvoja. 18. svakako da je uvek neophodno imati u vidu i krrene deficita platnog bilansa.411 njegove reperkusije na nacionalnu privredu i eventualno optimalnost deficita jer je nluzorno očekivati i njegovo potpuno uravnotežavanje. čak i na daleko višem stepenu ekonomskog razvoja. nisku stopu efikasnosti idr.. samo su mu koreni i karakter bili drugi. Naime. RASPODELA DRUŠTVENOG PROIZVODA I PROCES STVARANJA DEFICITA Kako se neravnoteža nacionalne privrede može pojaviti kao realna i monetarna neravnoteža. to znači da se on ipak na kraju svodi na odliv novca u inostranstvo. str. posebno kada se kao faktori inflacije javljaju 419 . br. a i zbog napred datih obrazaca o makroodnosima u nacionalnoj privredi. G. Tom problemu u daljem tekstu posvećujemo više prostora.413 410 411 412 413 Vidi: N. Beograd. upravo se pribegava ovom načinu finansiranja. Monetarni karakter deficita platnog bilansa redovno se ispoljava kada neadekvatne monetarne rezerve. (Prevodi). Strukturne disproporcije u raspodeli i upotrebi nacionalnog dohotka obično se koriguju ekonomskim odnosima s inostranstvom.

Kovač. na platni bilans i formiranje deficita (posebno Deficit platnog bilansa značajne korene vuče ne samo iz visokih stopa kroz inflaciju i pritisak na uvoz). Osim toga. deviznih i drugih sposobnosti Paralelno s navedenim disproporcijama u razvoju osnovnih oblasti. New Haven. potenciranjem > S). 1959. op. odnosno destabilizacijom privrede. u pozitivnom smislu. pretstavljalo najvažniji domaći deficita i njegovog odnosno značajan faktor na faktori kojem pojave je generisan deficit.tada mere monetarne korekture nisu dovoljne da se ukloni platno-bilansna neravnoteža“ (O. inflacija uz postojanje snažnih strukturnih neusklađenosti.. 41). Naime. te se obično deficit veže za višak investicija nad domaćom akumulacijom (I Primetilijesmo već da su učešće sve snažnija inflacija s posebnimproizvodu. pravi refleks ponašanja proizvodnje u domaćim bruto-investicijama kreće se. na inostrano tržište. slabe snabdevenosti sirovinama. Inflacija tražnje i inflacija troškova Hrischraanu414 deficit platnog bilansa pre je posledica raznih input-output debalansa pojačava pritisak na uvoz. takve odnose. madaplatnog bi trebalo biti obrnuto. a posebno sve snažniji iinflacioni većeg rasta realizirane tražnje pokriva se porastom cena i pogoršanjem poremećaji koji su generisali anticipiranu potrošnju. do-vodili su sve do 1970. (I). Nedorečenost ili čak Nisu samo globalne disproporcije u privredi uzrok eksternoj neravnoteži. dobiva 414 strukturni debalansi. je i doUklanjanje snažnih divergensija stopama godišnjeg rasta. raskorak u kretanju produbljavanja. svih oblika potrošnje i određeni strukturni debalansi u razvoju postali gotovo Jugoslavije u periodu 1960-1976. čime se naša privreda sferama uvrštava reprodukcije. uskih grla. naime.u odnosu prema metodi kakva bi se želela je pothranjena i visokom neusklađenošću domaće postićiStrukturna na osnovineravnoteža domaćeg nacionalnog dohotka. to su i dva osnovna generatora deficita trgovinskog i platnog bilansa: 1) Strukturne disproporcije i 2) Visoka nestabilnost domaće privrede. BILANSI POTROŠNJE. ona je tada posledica bržeg rasta osobne potrošnje u odnosu na produktivnost rada. u odnosu na domaće fondove d. INFLACIJA I EKSTERNA Očito je da se radi o značajnoj realnoj neravnoteži koja je. uz uograničenje izvoznih viškova i otežavanje plasmana nego globalnih disproporcija odnosima štednje i investicija. Dominantan faktor u formiranju takvog raskoraka svakako je ponašanje u razvoju proizvodnje investicionih dobara u odnosu na repromaterijal domaće tražnje. teorijska premisa. nepostojanje dugoročne strategije ekonomskog razvoja dovela je privredu u dosta Proces ubrzanog privrednog rasta redovno je neuravnotežen razvoj (uz postojanje složen položaj. Hirschman: The Strategv of Economic Development. cit. Sigurno da je visoko investicija u društvenom npr. 420 421 . je i lakše uz postizanje viših stopa rasta . str. Taj se problem odnosi pre svega na slučaj kada je Sd < Id. U nastajanju eksterne neravnoteže teško je odvojiti delovanje realnih od monetarnih faktora.generirajući već poznata odstupanja u kretanju realnih i monetarnih agregata. u Jugoslaviji u svim godinama prelazi formiranu vrednost društvenog proizvoda ..stalnog veliki proširivanja. Kovač. str. kako je poznato. do ipogoršanja upotrebe sredstava u nacionalnoj odnosa razmene pritiskaprivredi. 196 (prema O. Ovi su. T a dkroz to pritisak na uvoz opremeYkoji se ostvarivao najčešće na korigovao.Agregatna nacionalna potrošnja npr.odnos X i M samo i potrošnju robu. što je samo produbljivalo tih faktora uneravnoteže. od 35-39%). realne i novčane akumulacije (Nr > Nn) koje je obično nadomešteno preteranom Ponašanje globalne nacionalne potrošnje i njenih elemenata nezavisno o kreacijom monetarnog sistema. kretalo se u visini od 28% do 31%. To se događa u svim godinama kada dolazi do velikog raskoraka formiranih U nekoliko poslednjih godina dolazi i do značajnih drutih strukturalnih fondova (domaći proizvod plus uvoz) i realizirane (domaća finalna tražnja pomeranja u privredi. kredit. rast ličnih dohodaka bio je iznad materijalnih rezultata (odnosno Raskorak između stope rasta drštvenog proizvoda. u red vodećih zemalja u svetu. Svaki deficit.. naš makrosistem naće u specifičnom položaju uticaja spirale: U našoj je privredi uz-navedenu upotrebu sredstava prisutna i strukturna visoka potrošnja .). uskim grlima . nedostataka organizacionih. da uvek obavezno Deficit bilansa svih zemalja u razvoju je sekularan problem usko M > X. dolazilo prilagođavanja). rasta koje ležale naznačajno raskorakuu investicija i domaće akumulacije (I u> domaćoj S) već i na Ovo su je posebno uslovima kada na bruto-investicije značajnom raskoraku lične i opšte potrošnje i raspoloživih fondova u tim privredi odlazi 27% do 33% društvenog proizvoda.inflacija dificit platnog bilansa. prema kojoj je Yd = Cd + Id + G kompenzirana saldom robnog i nerobnog poslovanja s inostranstvom ovde i dalje vredi. Pre svega ovde imamo u vidutražnje zaostajanje razvoja poljoprivrede. Dakle. pošto je . Sve su to faktori spoljnotrgovinskog koji su delovali da sebilansa. deficitnim finansiranjem i uvozomnije opreme (oprema stanju platne i trgovinske bilanse. Prema nominalne tražnje i formiranih robnih fondova. akumulacije i investicija. formiranih sredstava po-rasta produktivnosti rada korigiranog stopom inflacije). „Kako se radi o inflaciji troškova koja nije praćena adekvatnim viškom agregatne tražnje iznad ponude robnih fondova. Yale University Press. uz žrtvovanje eksterne ravnoteže. napred navedena. 6. praćena iRAVNOTEŽA monetarnom neravnotežom. brže navedene disproporcije. Osnovna. tehnoloških. bez obzira na primarni uzrok nastanka. vezanUzasvim dinamiku i strukturu dugoročnog ekonomskog razvoja konkretno svake zemljama u razvoju ekspanzija se pokreće visokom stopom inflacije zemlje. A. izaostajanje izvoz).

.

Time se uspostavlja odnos zavisnosti X. uvoza (M) i ukupne robne razmene.417 Uz visinu i dinamiku spoljne trgovine. op. Trgovinskog bilansa u svim zemljama danas je ključni faktor formiranja ili narušavanja spoljnotrgovinske ravnoteže. zaposlenosti idr. DOHODNA ELASTIČNOST IZVOZA I UVOZA Danas je teško poći od premise uravnotežavanja trgovinskog i platnog bilansa nekim oblikom „zatvorenog razvoja“. G. Kovač. Porast troškova proizvodnje i cena u tim fazama reprodukcije dovodi do snižavanja konjunkturne sposobnosti privrede i pada izvoza. „Ovaj mehanizam destabilizacije eksterne ekonomije deluje suprotno od mehanizma zasnovanog na cikličnom kretanju dohotka i dohodnim elastičnostima tražnje za izvozom i uvozom“. str. cit.monetarni oblik. Za tipične monetariste spoljna neuravnoteženost rezultat je viška agregatne tražnje u odnosu prema ponudi. posebno privredu koja je u visokom stepenu uključena u međunarodne ekonomske odnose. dolazi do pogoršanja platnog bilansa. realokacija kapaciteta. Scitovskv: Money and Balanse of Payments.416 7. odnosno ograničavanja uvoza zbog slabog izvoza („sečenje duže noge . Allen and Unwin. Zbog toga je teško razgraničiti realne od monetarnih faktora neravnoteže. Transakcije s inostranstvom moraju biti dovoljno fleksibilne da bi mere monetarne korekture pokazale dovoljnu efikasnost.umesto produženje kraće“) jer bi to višestruko pogodilo takvu nacionalnu ekonomiju.). uporedno prikazivanje kretanja stope rasta nacionalnog dohotka (Y). dohodnu elastičnost. 415 416 417 Politika uravnotežavanja se oslanja isključivo na monetarne mere. London. 74. Vidi: T.415 U većini zemalja nominalni dohoci rastu brže od produktivnosti rada. izvoza. odnosno produktivnost rada zaostaje za već dostignutim nivoom plata i nadnica. tj. naročito u recesivnoj fazi konjunkturnog ciklusa. Običio se u lečenju kratkotrajne ili srednje n