You are on page 1of 7

Sokrat





Ko su bili glavni predstavnici antropološkog razdoblja grčke filozofije?
Kojim pitanjima se ne bave, odnosno kojim pitanjima se bavi sofist (kao
predstavnici antropološkog razdoblja grčke filozofije)?
Kakav odgovor filozofija sofista daje o nečemu opštem, tj. onome što važi za
sve, odnosno o nečemu objektivnom, tj. onom što postoji samo po sebi,
potpuno nezavisno od svakog subjekta?
Kako se, prema tome zove filozofija sofista?
Kojim tipovima relativizma su se sofisti bavili?

Sokratovo filozofsko delovanje treba pre svega da shvatimo kao filozofsku reakciju
na relativizam sofista.

Pre nego što to konkretnije objasnimo, treba reći da je Sokrat (469-399) živeo i
filozofirao u Atini. Njegova filozofska delatnost uzima se kao jedna od najznačajnijih
prekretnica u istoriji filozofije, pa se stoga ceo prethodni period u toj istoriji naziva
„presokratskim“. Sokrat sam ništa nije napisao jer je smatrao da knjiga ćuti ako je
pitamo. O njegovom učenju, pre svega, saznajemo na osnovu svedočanstava
njegovog najznačajnijeg učenika, Platona. Platon je, naime, pisao dijaloge u kojima
je izložio svoje učenje i kritikovao učenja sa kojima se nije slagao. U tim dijalozima,
Sokrat najčešće igra glavnu ulogu, i predstavlja zastupnika Platonovog filozofskog
stanovišta.

Optužba, osuda i smrt Sokrata
Na pitanje „ko je najmudriji“ upućeno proroštvu u Delfima, proročica Pitija je
odgovorila: „mudar je Sofokle, mudar je Euripid, ali niko nije mudriji od Sokrata“.
Prema Platonovom kazivanju, Sokrat je bio začuđen tom porukom Apolona, te je
preuzeo mnoga ispitivanja kako bi utvrdio izuzetnost svoje ljudske mudrosti. Nakon
ispitivanja Sokrat utvrđuje kako se njegova mudrost sastoji u tome što on jedini zna
da ništa ne zna. Svi ostali (političari, pesnici i zanatlije) misle da znaju nešto dok, u
stvari, ne znaju ništa. Sokrat, za razliku od njih, bar zna to da ništa ne zna.

Gore pomenuto ispitivanje Sokrat je vršio vodeći filozofske razgovore sa svojim
sugrađanima na atinskom trgu (u tome se sastojala njegova celokupna filozofska
delatnost). U tim razgovorima on je dokazivao Atinjanima da ne znaju ono što bi
trebalo da znaju ili ono što misle da znaju.

nego uvodi druga nova božanstva. onda ono za mene jeste takvo. nužan i dovoljan uslov da se ta vrlina i usvoji i praktikuje. Sokrat je. Kritka sofističkog relativizma "Znanje je vrlina" predstavlja bojni poklič Sokrata u borbi koju vodi protiv sofista. a kriv je i zato što kvari omladinu“. Sokrat smatra da postoje četiri osnovne (kardinalne) vrline: mudrost. kaže Sokrat o jednom političaru i njegovim simpatizerima. dobro i vredno (premda se kaže i to). onda drugom tvrdimo da vrlina ima sva svojstva znanja. te je bio izveden pred sud. A tako se njemu omrznuh i mnogima prisutnima". umerenost i pravednost. u stvari. izjednačio znanje sa vrlinom. Ako se meni čini da je nešto pravedno. tragički (Sofokle i Euripid) i komički (Aristofan) pesnici. kao obrazovno-vaspitnu delatnost. a porok sa neznanjem svako zlo se čini iz neznanja.Zbog takve svoje delatnosti Sokrat je stekao brojne neprijatelje među Atinjanima ("pokušao sam mu dokazivati kako misli da je mudar. Ako prvom izjavom tvrdimo da znanje ima sva svojstva vrline (lepo. već je ono pravedno ili nepravedno po tebi. do bro. Zašto? Na pitanje "zašto je ovo pojedinačno delo pravedno". meni ili njemu". Sokrat je poznat po izjavi "znanje je vrlina". "Znanje je vrlina" Sokrat je svoju filozofsku delatnost shvatao. Sokrat je. hrabrost. Isto važi i za tebe. "kakve se meni stvari čine takve one za mene i jestu. Ovakvo stanoviše u etici naziva se etičkim intelektualizmom. pre svega. Atinska demokratija osudila je Sokrata na smrt. Smisao ove izjave razumljiviji je ako je obrnemo i kažemo "vrlina je znanje". sofista bi mogao da odgovori sledeće: "ono nije samo po sebi ni pravedno ni nepravedno. a u stvari nije. Prema tome. a Sokrat je umro ispivši otrov.nemoguće je da bi neko znao šta je dobro za njega i istovremeno činio zlo sebi. na primer). budući da je razumski uvid u suštinu neke vrline. Ovom izjavom ne kaže se.). dovodio u pitanje autoritet državne teologije i onoga na čemu ona počiva (religije koja se mogla iščitati iz Ilijade i Odiseje). Nasuprot tome Sokrat smatra da mora postojati nešto . recimo) da ne znaju ono što misle da znaju. da je znanje nešto lepo. Hteo je da sugrađane i sebe odgoji znanju i vrlini. vredno itd. odbijajući.  Na čemu su počivali celokupno znanje i vrlina Atinjana u Periklovo doba? Znanje i vrlina Atinjana počivali su na državnoj teologiji (religiji). a opužnica je glasila: „kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država. onda nije. iz principijelnih razloga. pre svega. ako se čini da nije. ponudu svojih prijatelja da mu organizuju bekstvo iz zatvora. takve su one za tebe". a ta teologija je bila jednaka ili vrlo srodna onoj koju su negovali Homer i njegovi sledbenici.  U čemu se sastoji sličnost Sokrata i Sofista?  Čega se tiče obrazovanje? Kako možemo da definišemo obrazovanje?  Čega se tiče vaspitanje? Kako možemo da definišemo vaspitanje? U vezi sa tim. dakle. a kave se tebi čine. Šta to tačno znači? Ko zna šta je dobro taj i postupa dobro . Setimo se. pokazujući Atinjanima (pesnicima.

onda posedovanje definicije o pojedinoj vrlini povlači za sobom i posedovanje te vrline. pa onda veštim pitanjima sagovorniku pokazuje da je njegova definicija na ovaj ili onaj način neodrživa. ima sedište. prema tome. Misao o suštini jednog predmeta jeste pojam. sedište se nalazi na nekom postolju itd. mora postojati nešto zajedničko za svaku stolicu (komad nameštaja. A pošto je vrlina znanje. Pravednost kao suština pravednog dela jeste ono po čemu pravedno delo jeste pravedno – ono nije pravedno po meni ili potebi. Drugi deo Sokratovog filozofskog metoda. zabluda ili iluzija itd. "ja znam šta je pravednost. Po analogiji. Sokrat pretpostavlja da svako u sebi već nosi istinu. on kaže. mišljenja smrtnika u kojima nema istine. Sokrat je do definicije dolazio primenom svoje filozofske metode koja se sastojala u ironiji i majeutici. Sokrat je želeo da dođe do definicija vrline uopšte i pojedinih vrlina. naziva se „majeutika“ (babička veština). negativnim rezultatom. Da bih znao da li je nešto stolica. videli smo. nesigurnih i neizvesnih uverenja. . pozitivni deo. Ovaj negativni korak Sokratove metode u filozofskoj tradiciji naziva se ironijom. na primer. Dijaloškom metodom. u čemu se sastoji suština stolice. tj.opšte ili zajedničko za svako pravedno delo. porodi. ja moram znati šta su suštinska svojstva stolice. reci ti onda meni šta je pravednost". (setite se Parmenida!). Nasuprot tome. Sokrat kaže: „znam da ništa ne znam“.). ja moram imati pojam stolice. To je ono na osnovu čega svako pravedno delo nazivamo pravednim delom. Upravo to zajedničko ili opšte za svaku stolicu jeste ono po čemu pojedinačna stolica jeste stolica. iznese na videlo. Ironija i majeutika Sokratovo ispitivanje povodom navedenog odgovora proročištva („niko nije mudriji od Sokrata“) završava. te da samo treba da je iskaže. pojmovno znanje. po čemu pojedinačna stolica jeste to što jeste. ako je tako. dokazujući i opovrgavajući putem pitanja i odgovora (služeći se dijalektikom). tj. Univerzalno. i na osnovu toga vidim da ti ne znaš". Drugim rečima. U tome „znam da ništa ne znam“ sadržano je načelo Sokratove filozofske metode: osvešćivanje neznanja (činjenice da posedujem samo mnjenja) nužan je uslov i prvi korak ka znanju. već po tome ima li ili nema suštinu pravednog dela – pravednost. a ti kažeš da znaš. znanje koje se sastoji u definicijama. Sokrat svome sagovorniku pomaže da dođe do istine. objektivno znanje jeste. Ironija je služila razaranju mnenja. Zašto ironija? Zato što Sokrat ne kaže sagovorniku. A ono po čemu nešto jeste baš to što jeste predstavlja njegovu suštinu. "ja ne znam šta je.

Definiendum ili ono definisano u tim definicijama bile su etičke vrline. To opšte našao je u suštini (pravednost je suština pravednog dela.Aristotel je prvi Sokratov postupak (tj. lako je shvatiti kako se i zašto Sokrat borio protiv relativizma sofista. Drugi deo postupka (tj. Prema svojem sadržaju. a ujedno ono što je opšte. pojedinačno pravedno delo od same pravde. Naime. vredeti za sve pojedinačno (npr. majeutiku). Sokrat (5 vek BC). pravičnost itd. definicija je sud kojim se određuje sadržaj pojma. Rodio se. Sokrat se na početku svog rada bavio filozofijom prirode i teorijom bitka. . Sokrat je razlikovao pojedinačno od opšteg (npr. nego je svoje učenje usmeno izlagao u otvorenim govorima i dijalozima na Atinskim ulicama i trgovima. Sve što znamo o Sokratu je iz dela Platona. suštinskim svojstvima predmeta/stvari/bića). Iako mu je pružena mogucnost bekstva. Aristotel je nazvao dolaženjem do univerzalne definicije. zajedničko. ono što će važiti. odnosno u pojmovima (pojam je misao o suštini. Mnoge pojedince Sokrat pita šta je hrabrost. pitao se šta je ono opšte ili zajedničko svim pravednim delima). ironiju) nazvao induktivnim. te je tražio ono opšte. Definicija je ono što važi za sve i za svakoga.  U kakvoj su vezi univerzalne definicije sa relavtivizmom? Na osnovu ovoga poslednjeg. delovao i nastradao u Atini. Sokrat nije ništa pisao. Porođeno znanje putem majeutike imalo bi oblik definicije. zajedničko svakom pravednom delu). i da upravljanje zajednicom treba prepustiti nekolicini najboljih. Ksenofana i Aristotela. pravednosti). te je stoga Sokrat tragao za definicijama etičkih pojmova. Kao što znamo. Sokrat ili obrt mišljenja ka samospoznaji i čovekovom svetu. Atinski demokratski sud ga je osudio na smrt zbog asebeje (nepoštovanje božanstava) i kvarenja omladine. Smatrao je da većina zbog svoje neobrazovanosti ne donosi prave odluke. to je bilo etičko znanje. Sokrat je bio protivnik demokratskog Atinskog uređenja. Nakon toga centar njegovog filozofskog promišljanja se sa prirode premešta na čoveka. znanje koje je Sokrat porađao u trudnim dušama svojih sagovornika prema svome obliku bilo je univerzalno. Sokrat je prihvatio kaznu i ispio kukutu (otrov). je jedan od najpoznatijih filozofa antičkog doba. umerenost.

Samo kad neko nema pravi uvid ne postupa pravo. Svaki čovek. to je zato što nije imao pravi uvid. jer inače bi on sam sebe oštetio. Uvid određuje htenje. loše. odlučio da preduzme mnoga ispitivanja da bi utvrdio po čemu je njegova “ljudska mudrost” izuzetna. zato što veruje da zna ono što suštinski ne zna. isto. u ljubav . Razgovarao je sa njim i uočio da mnogi ljudi misle da je on mudar. a činilo mu se da ima. već Muzama. Zatim se obraća pesnicima i utvrđuje da oni govore mnogo lepih reči. Tu se videla razlika između Sokrata i sofista.On se zalagao za reformisanje grčkog društva. učio je ljude da shvate kako oni ni o onome o čemu misle da znaju ne znaju ništa i da samo razmišljanjem o svemu mogu doći do prave istine. Prvo je otišao kod jednog državnika koga je smatrao mudrijim od ostalih. postupa onako kako misli da je najkorisnije. Sokrat je znanje smatrao nužnim i stoga mogućim. niko ne čini ono što je nekorisno. začuđen takvom porukom. što je apsurdno. Posle svih ovih ispitivanja on zaključuje da odgovor na pitanje zašto je Pitija rekla da od njega nema mudrijeg glasi: “Ja znam da ništa ne znam”. a za Sokrata je nešto hteti i smatrati dobrim. čovek čini što smatra da je najbolje za njega. već samo da se razume u ljubav. najbolje. kaže on. odgovorila da niko nije mudriji od Sokrata. a on je i sam o sebi to mislio. Poznat je sledeći Sokratov metod: smatra se da je jedan od njegovih poznanika razglasio po Atini da je Delfska proročica Pitija na njegovo pitanje ko je najmudriji. a da to čine u nadahnuću Muza. odnosno. Sofisti su tvrdili izvornost htenja. a da to ustvari nije bio. Ako neko nekad ne postupa pravo. A nije. On za sebe nikad nije govorio da je mudar. Zatim se obraća zanatlijama i utvrđuje da oni poseduju zavidna znanja o svom poslu. Sokrat je. Sokratovo glavno zanimanje je bilo da odgoji sebe samog i svoje sugrađane za ozbiljno samoispitivanje. Ono što u njihovim pesmama istinski vredi ne pripada njima. Sokrat je smatrao da je sama ta spoznaja po sebi dovoljna da se dobro čini i time dolazi do sreće. ali da zbog uspeha u tom poslu neosnovano veruju da su i u svemu ostalom mudriji od drugih.

Definicija pojma treba da bude biti nešto što važi za sve. Govorio je da pojam ne treba stvarati. jer pojedinačni slučajevi mogu da variraju ali je definicija opšteg pojma postojana i svevažeća. nego da sagovornika nečemu nauči u skladu sa maksimom da je shvatanje neznanja prva tačka na putu ka saznanju. da bi nakon toga ukazao na nove nedostatke i tako u krug sve dok sagovornik ne prizna da ne zna šta je pojam hrabrosti. Majeutiku je označavao kao metodološki postupak ‘porađanja znanja’ iz ‘trudnih duša’ njegovih sagovornika. jer prava definicija univerzalno važi za sve. iako je mislio da zna (ironija) i dok oni zajednički ne dođu do definicije pojma za kojim tragaju (majeutika). Aristotel je ovaj metodološki postupak nazvao “induktivnim argumentima”. njega treba pronaći jer on je već tu. Sokratov cilj nije bio da ponizi sagovornika. kojim je naročito razarao sofistička razmišljanja. Pošto bi sagovornik dao svoju definiciju pojma hrabrosti.prema mudrosti. uvek i svuda. On je tražio logičnu physis i našao je u pojmu. Sofisti su u dijaloškom dvoboju sa Sokratom morali da priznaju da ne znaju ono što su prethodno zastupali kao istinito znanje. Ironija je bila njegovo najveće oružje. Zatim bi mu dozvolio da pokuša da te prigovore opovrgne. Sokrat kritikuje relativizam sofista koji smatraju da jedan pojam ne mora biti isti za sve ljude. onda tu njegovu definiciju možemo primeniti u svim vremenima i prostorima i na svim ljudima. od grada do grada. jer što je pravda u demokratiji ne mora biti isto što i u despotiji i obrnuto. Sokrat je tragao za nečim trajnim i jedinstvenim. što svi treba da priznaju. i treba da se nalazi u zajedničkom mišljenju. . Primer Sokratovog metoda je pitanje: šta je hrabrost? Sagovorniku postavlja pitanje šta je hrabrost. Sofisti tvrde da se pravda razlikuje od čoveka do čoveka. Ali Sokrat je smatrao da ako do definicije pojma pravde dođemo njegovim putem. u kome je sakriven. Sokrat bi mu sistematično ukazao na nedostatke njegove definicije. Sokrat primenjuje induktivni metod i nastoji da dođe do definicije opšteg pojma. a pritom ga upozorava da on ne zna odgovor i da želi da mu on razjasni. Zato je cilj svega određenje pojma. on se samo mora osloboditi ljudskog individualnog iskustva.

Zato se prvo mora spoznati vrlina. smeo čovek samo reaguje nepromišljeno. a porok sa neznanjem. Sokratova racionalistička etika je utemeljena na čovekovoj prirodi. Po Sokratovom mišljenju čovek se odlikuje razumom. niti ima znanja kako da ih savlada. već od razuma. Kako je za Sokrata čovekova priroda nepromenljiva. Samo moralan (dobar) čovek može biti istinski srećan. Zbog toga što se vrlina može naučiti veliku pažnju treba obratiti na čovekovo vaspitanje. Smatrao je da onaj koji ne zna šta je pravedno. šta je dobro. ni od mita ili tradicije. Sokrat je smatrao da filozofija ima veliki zadatak – ona mora da nauči ljude kako da postanu bolji i plemenitiji. A da bi postao moralan. pravednost i poštovanje zakona. On razlikuje smelost i hrabrost. šta je lepo? Sokrat je izjednačio vrlinu sa znanjem. Ona ne polazi od religije. umerenost. tako su i etičke vrednosti nepromenljive. Platonova . univerzalne i važeće za sva vremena. pa se poput znanja može i naučiti. što doprinosi harmoniji njegove duše. za čoveka je dobro i lepo sve što doprinosi istinskoj sreći. kako da se usavršavaju i teže vrlini. Po Sokratovom mišljenju.šta je vrlina. Najvažnije vrline za Sokrata su mudrost. ne može biti pravedan i ne može raditi pravedno.U svojoj etici Sokrat je tragao za pitanjima . 12. Zbog toga je njegova etika racionalistička. kako bi se u skladu sa njom moglo delati. Smeo čovek ne poznaje opasnosti. Razum spoznaje istinu koja je mera svih stvari. on mora da spozna vrlinu i da se rukovodi u skladu sa njom. Hrabar je onaj koji poznaje opasnosti i koji zna kako sa njima da se suoči i kako da ih savlada. Vrlina je jedinstvena i jednaka znanju. hrabrost. Postoji jedna i samo jedna istina.