You are on page 1of 2

П. П.

Његош

Мисао
Пламен божествени у ништавом храму,
Каква те је судба у њему зажегла?
Али си ти т'јелу вјечно мученије
али т'јело теби времена тавница?
Таинствени закон какав вас сједини?
Какво ли вам право ово својство даде?
То је смртну скрито, а ко знаде рашта?
Он таину ову никад прозрет неће.
Ако ми нијеси бесмртности свједок,
а ти бич си мени и тирјанин љути,
којега би само судба наопака
морала човјеку рад мучења дати,
да му кратки дани и ништави живот
у проклетству грком и у плачу прођу.
Да, смртни би био најгрђе створење
ако му нијеси ти вјесница права
бесмртију душе вјечнога блаженства.
Електризма пламом ти човјека параш
како муња св'јетла у мрачнојзи ноћи
што полетом својим градоносни облак
са љутошћу хитром беспрестано кроји
желећ своју свјетлост у мир усијати.
Ње је луча слаба када сунца није.
И ти тако исто усиљаваш чојка
да свијетло жвизди у бездане чудесах,
да открије јасно смртнијем очима
сва чудесах божја – таинствену књигу,
у коју би смртни мога видијети
без конца планове по којим је рука
свемогућег творца у бескрајни простор
расула свјетове, кȃ сиједа зима
кад насије воздух брилијантним прахом,
у коју би могȃ право видијети
будућности своје каквост и судбину.
Но од ове тајне виђећемо нешто,
ал'за гробом само! ...
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Будућност је наша велика таина,
која се садржи у оним њедрима
из којих је наше проистекло биће.

5

10

15

20

25

30

35

Твојему полету, иако је кратак,
40
ум границу ставит никако не може;
он с великим трудом са тобом управља
кȃ кормач сустали у буру са лађом;
ти границу моћи пређеш људске смјело.
Колико сам путах, твојим огњем светим
опит, тумарао по плавој пустињи
тражећ престол сјајни оца вјечитости.
У моме полету безбројна сам сунца,
њина созвјездија налазио свуда,
сва пространа поља ђе су засијана
св'јетлим шаровима како капља бистре
из тешка облака кад кроз луче сјајне
пред заходом сунца поспу сферу нашу.
У њихову свјетлост и у редну течност
читȃ сам с внимањем таину чудесах,
свуд сам престол његов у свим свјетовима
уздигнут гледао, али ми се свијет,
од ког су сви други истекли свјетови,
што се више дизах, даље одмицаше.
Ти си ме водила у прелесна поља,
ђê смртнога биће произникло негда
од ништавог праха вољом свемогућом.
Прах сам такви исто ја тежио смјело
мојом руком смртном рад вишега чуда.
Душа ми је јако у груди стењала,
блаженство гледећи ради нас створено
тê погрешком грдном вјечно изгубљено.
О каква ме жалост с ужасом морила
кад сам у повратку прешао границу
из бесмртног стана у предјеле смртне.
Ти си ме сводила у бездане Тартара;
с трепетом сам гледȃ кипеће ријеке,
с трепетом сам гледȃ мрачна чудовишта,
с трепетом сам гледȃ ужасне картине,
са страшилом људским злијем напуњене,
с трепетом сам гледȃ бездне таме густе,
које с јеком страшном бљуваху облаке
дима и пламена, црна и смрадљива,
из жедне утробе, којима се храни
царство вјечне ноћи под сводом Тартара.

45

50

55

60

65

70

75

80

85У нечем је збиља све нама подобно: свјетови се крећу и свјетлости лију. В Бечу. Зна ли сиње море што мáни̑тȃ лудо? 90 Зна л' вјетрина ишта шта безумно хучи? Зна ли ишта смртни куд ће и откуд је? Један знаде за све. оно тебе чини ти си непостојна. 105 дижеш нове ствари на развале палих. не гледајућ пустош што вријеме чини. идеално ствараш. да шта рушит има! Кад ми заждиш душу ватром поезије. Из једнога твога славољубја само сва си мени твоја казивала дјела. на које се негда трон горди виисио времени кумира.. тад у гимне славе к своме створитељу душа ми се топи и заигра лира. 95 Свијетњаку исто кȃ свијетлом сунцу.О како сам тада биће наше клео и са њиме исто душе бесмртије. времена створитеља дивног. Све олтаре твоје. 110 115 120 125 Ах мисли свештена. оно тебе чини те данашњу светост попљувајеш сјутра.. Хиљаде сам гледȃ олтарах твојијех. троне и кумире у прах расијава време руком грозном. који је сотворен рад мучења вјечног. ми их не иштимо! Да му закон твори – пут је дао сваком. не даје отвјета. јер не мож на дјело. који држи петљу непретржну јако од твојега ланца у ком си свезана. тако и ти исто у маломе кругу. Ти си ме водила по земноме шару. Вријеме је тебе враг заклети. . не знаду постања нити свога конца. оно твоја дјела100 немилосно руши. увјераваш јако да частица јеси огња бесмртнога. с којијех се негда дим свештени дизȃ. 135 подражајућ св'јету од ког си истекла. а не знаду начин којим се окрећу. 130 да имадеш својство са оцем свијетах. њин не знаду огањ како се заждио. ти ме увјераваш. Но и твоја сила могућа је доста. твори свету вољу. Он причине знаде. вјелно оно ти сљедује. То једно у мене надежду порађа да с бесмртним дусма хоћу уживати блаженство вјечито у св'јетломе дому 140 вјечности. рад мучења вјечног несретњијех тварих! О жалосни смртни зар је наша судба рад мучења вјечног нас створила да смо? међу њима станем и почнем их питат откуд су ми постале и ђе им је конац. Твом приправљаш врагу. тобом порођени. Али све нијемо мимо мене иде. тад ми се појаве гомиле чудесах. кад сам разгледао ови мрачни ужас. слатка пишто душе. он са знањем влада. Јер како он исто у бесконачностима што свештеном мишљу скроји план битности и рече јој: „Буди!“ и роди се биће.