You are on page 1of 240

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. ЧЕХОВ
СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 2
САБРАНА ДЕЛА – књига 2

elbookers.com

САДРЖАЈ
Жива хронологија (Превео: Милосав Бабовић)
Незаконито дете (Превео: Мипосав Бабовић)
Код супруге предводника племства (Превела: Марија Стојиљковић)
Драма у лову (Превела: С. Парезановић)
Разговор човека са псом (Превела: Марија Стојиљковић)
У купатилу (Превео: Милосав Бабовић)
Правила за писце почетнике (Превела: Марија Стојиљковић)
Ништарија (Превела: Марија Стојиљковић)
Оба најбољи (Превела: Марија Стојиљковић)
Натезање (Превео: Милосав Бабовић)
Шетња по Сокољницима (Превела: Марија Стојиљковић)
Последња Мохиканка (Превео: Милосав Бабовић)
У хотелу (Превео: Милосав Бабовић)
Дипломата (Превела: Марија Стојиљковић)
Кулачко гнездо (Превела: Марија Стојиљковић)
Укинули (Превео: Милосав Бабовић)
Чизме (Превела: Марија Стојиљковић)
Моја „Она" (Превела: Марија Стојиљковић)
Живци (Превео: Милооав Бабовић)
Људи на летовању (Превела: Марија Стојиљковић)
Уз степенице (Превела: Марија Стојиљковић)
Стража под стражом (Превео: Милосав Бабовић)
Моје жене (Превела: Марија Стојиљковић)
Интелигентна цепаница (Превео: Милосав Бабовић)
Из успомена идеалисте (Превела: Марија Стојиљковић)
Симуланти (Превео: Милосав Бабовић)
Манић (Превео: Милосав Бабовић)
У апотеци (Превела: Марија Стојиљковић)
Коњско презиме (Превео: Миодраг М. Пешић
Није суђено (Превела: Марија Стојиљковић)
Залутали (Превео: Милосав Бабовић)
Јегер (Превела: Марија Стојиљковић)
Злочинац са предумишљајем (Превео: Миодраг М. Пешић)
Отац и младожења (Превео: Милосав Бабовић)
Гост (Превела: Марија Стојиљковић)
Мислилац (Превео: Милосав Бабовић)
Коњ и кошута (Превела: Марија Стојиљковић)
Дављеник (Превела: Марија Стојиљковић)

ЖИВА ХРОНОЛОГИЈА (1)
Салон саветника Шарамикина утонуо је у пријатан полумрак. Велика бронзана лампа са зеленим абажуром баца на зидове, намештај и
2

лица одсјај зелен као „украјинска ноћ". У скоро угаслом камину плане
понекад цепаница која тиња, и за тренутак облије лица руменим одсјајем ватре. Али то не ремети општу хармонију светлости. Општи тон је,
што кажу сликари, доследно очуван.
Пред камином седи у фотељи, у пози човека који је малочас ручао,
главом Шарамикин, старији господин седих чиновничких бакенбарда и
благих плавих очију. Лице му облила нежност, а усне се развукле у сетан осмех. Крај његових ногу, опруживши према камину ноге и лено се
протежући, седи на клупици вицегубернатор Лопњев, наочита људина
од четрдесетак година. Око клавира трчкарају Шарамикинова деца:
Нина, Коља, Нађа и Вања. Кроз мало одшкринута врата која воде у собу г-ђе Шарамикин, бојажљиво пробија светлост. Тамо иза врата, за
својим писаћим столом, седи Шарамикинова жена Ана Павловна,
председница месног женског комитета, живахна и веома привлачна
дамица од тридесетак година, не рачунајући оно што је ишла боса.
Њене црне, живе очице прелећу кроз цвикере по страницама неког
француског романа. Испод романа лежи раскупусан извештај комитета
за прошлу годину.
— Пре је наш град у том погледу био срећнији — вели Шарамикин
жмирећи својим благим очима у жар што тиња. — Ниједна зима не би
прошла да не гостује нека звезда. Долазили су и чувени глумци и
певачи, а сад... враг би га знао шта је ово! Осим мађионичара и
верглаша, нико не долази. Никаквог естетскот уживања... Живимо као
у шуми. Да... А сећате ли се, ваше превасходство, оног италијаноког
трагичара... Како се оно зваше?... Онај црномањасти, високи... Не могу
да се сетим... Ах, да! Луиђи Ернесто де Руђеро... Изванредан таленат!... Снага! Дешавало се, изговори само једну реч, а позоришна дворана грми од аплауза. Моја Ањуточка је много учинила за његов таленат. Она му је помогла да добије позоришну дворану и распродала
му улазнице за десет представа... Он је њу зато учио декламовању и
мимици. Душа од човека! А био је овде, ако се не варам... пре једно
дванаест година... Не, погрешо сам... Касније, пре десетак година...
Ањуточка, колико је година нашој Нини?
— Десет година! — довикује из своје собе Ана Павловна. — А зашто?
— Ништа, мамице, ја тек онако... А долазили су понекад и добри
певачи. Сећате ли се оног tenore di grazia. Прилипчина! Што је то била
душа од човека! Каква спољашњост! Плав... Лице маркаитно, манири
париски... А какав је глас имао, ваше превасходство! Невоља је била
само у томе што је неке ноте певао из трбуха а „re" falsetom, иначе све
је било добро. Говориo је да је учио код Тамберлика... Ја и Ањуточка
смо му ангажовали дворану у друштвеном клубу, а он нам је, у знак захвалности за то, певао читаве дане и ноћи... Ањуточку је учио да
пева... Дошао је, колико се сећам, о великом посту, пре једно дванаест
3

4 . стално су јој руку љубили. Био сам десна рука вашој Ани Павловној. да бог сачува! Ањуточка.. — А које године то бете? — Па није тако давно... све сам остављао и само то радио. — Да.. колико је година вашем Вањи? — Пет! — довикује из себе Ана Павловна. Лопњев и Шарамикин утонуше у мисли. Ту зиму нећу никад заборавити!. хе. — Е то је.. Старост.. тринаест!. на пример.. било пре шест година. тако излази. Ако додамо десет месеци. па да. НЕЗАКОНИТО ДЕТЕ (2) За време своје вечерње шетње чиновник Мигујев се заустави крај телефонског стуба и дубоко уздахну. Узмимо.... Сећате ли се какву смо представу приредили ја и ваша Ана Павловна у корист погорелаца.. на томе истом месту стигла га је његова бивша собарица Агнија и љутито му рекла: — А. Кад сам ја био мало млађи. у дневник записао! То је било..... лудовали су за Ањуточкиним гласом.. више. Не! Чекајте.... Турски официри. седамдесет девете.... Сећам се. Окупили смо хиљаду и сто рубаља...година. сећам се. Да. Седамдесет седме. Чекајте. када су код нас били Турци? Ањуточка. Ањуточка је приредила вече у корист рањеника. једне зиме толико сам се намучио и натрчао да сам се чак и разболео. Пре недељу дана.. кад се увече враћао из шетње... остарили смо и нема више некадашње енергије!. У нас је у вароши било раније некако више живота. драги мој! Нових иницијатора нема. Цепаница што је тињала у камину плану последњи пут и покри је пепео. или дочекати и помоћи неког славног уметника који је гостовао. Ако је требало организовати вече у добротворне сврхе. радило се! Данас више нема тога! Нема оног жара. дакле. драги мој.... Не. и жени твојој све испричати. и игра и читање текстова!.. После рата. осамдесете. Издаје ме памћење.. Хе.. — сложи се Лопњев уздишући... добротворне вечери... кад су овде били турски заробљеници. то је разлог.... чини ми се. и суду ћу тужити.. седамдесет шесте Није!. тата! — рече Коља. а стари остарели. колико је година нашем Кољечки? — Ја имам седам година. Како су Азијати ипак захвалан народ. или лутрију. — Ето. Нема више оног жара. колико је година нашој Нађи? — Дванаест! — Дванаест... Вече је тако успело да сам га.. нисам волео да се друштво досађује. верујете ли.. сећам се. Не. црномањаст дечак гарава лица и косе црне као зифт. колико се сећам. Какве су дивне вечери раније приређивали у нас! Дивота једна! И песма.. чекај само! Тако ћу ти запаприти чорбу да ћеш упамтити како се упропашћују невине девојке! И дете ћу ти пред кућу оставити.

Нешто дугуљасто било је умотано у нешто. и. Куда ћу га? Аха.. настојећи да изгледа равнодушен. ако ме неко види и схвати у чему је ствар. „Брже.". Стара пањина. брже. Кад је дошао до своје виле. Не.. сигурно. пропао сам. Трговци су 5 . Било је тачно десет часова.. мислио је. Средњи прозор његове вили био је отворен и сасвим се лепо чује како Ана Филиповна. Требало је само да се дете пробуди и заплаче. овде су прозори отворени и можда неко гледа. баш сте мангуп. Да га оставим пред ова врата. вратар Јермолај тужно је свирао на балалајци.. Мигујев закачи лактом нешто мекано. уздахну још једnom.. Хе-хе-хе. потапшати по трбуху. „Овог часа. Мигујев осети неодољиву жељу да пожури. крај самих врата. Немајући друга посла. Ужаснут. значи!" процеди пакосно кроз зубе. искрено пребаци себи за тренутни занос који му је донео толико брига и мука... чекај. Мигујев завуче руку и осети нешто топло и влажно. ево шта ћу: однећу га у вилу трговца Мелкина. налик на јорганче.. Однећу га куд било и оставити пред туђим вратима.И затражи да на њено име уложи у банку пет хиљада рубаља. господе. и тајна би била откривена. да не би изгледао сумњив... прснуће у смех и рећи: „Честитам. „Чиновник осме класе носи бебу улицом! О. ооврну се око себе као злочинац који се спрема да побегне од страже.. не. и иза облака је извиривао крајичак месеца.. У трему...." Мигујев узе у једну руку завежљај и полако. па ипак гори. не лези враже.. мрмљао је. „Ево га где лежи лежи копиле! Ох. судећи по пипању. Семјоне Ерастовичу!" Цео заселак — летовалиште дознаће сад његову тајну. поставља сто за вечеру. скочи на ноге. одмереним кораком. О ванбрачној деци пишу у свим новинама. Мигујев седе у кућни трем да се одмори.. Мигујев се сети тога. одмах иза капије. док нико није видео. господе!" Од страха.. и тако ће скромно име Мигујева да се прочује у целој Русији.. а младеж се шетала и забављала у шуми. Мигујевљева жена. „Донела ми га. На улици и поред виле није било nи живе душе: старији становници већ су полегали. У дворишту.. пође улицом. он погледа под свој десни лакат и лице му се изненада тако страшно искриви као да је угледао змију. Тражећи по џеповима шибицу да запали цигарету. стежући песнице.. „Невероватно гадан положај". љутине и стида он сав претрну Шта сад да ради? Шта ли ће му рећи жена ако дозна? Шта ли ће рећи колете? Његово превасходство ће га сад.. честите мајке неће га више пустити у своју кућу.. лежао је некакав завежљај.

Јер све се дешава на свету. као нени мрави. Тако ти је. Он је моје тело и моја крв. има косић. Спава и не зна да га посматра рођени његов отац... пошао бих с овим дететом мојој Ани Филиповној. научиће да пије.. „Само да не почне да плаче и да ми не испадне из повоја". као неку ништавну ствар. узе га под пазухо и пође даље.. „Тако подло да се нешто одвратиије ни замислити не може. „Да сам ја неки частан и поштен човек".. Ово ти је драма.. племеиите крви. брате!. што... до саме Мелкинове виле. војсковођа. мангупчић мали.богат свет и добра срца. Извини. Ако га однекуд Мелкин усвоји.. сине.. с осећањима као и сви. а душу му је гризла савест..." И Мигујев одлучи да обавезно однесе бебу Мелкину.. — Опавај — прошапута он. Он зави дете... нити да га неко мало помилује.. носим испод пазуха. нисам се надао! Носим под пазухом живо биће... иако се трговчева вила налазила у последњој улици насеобине — крај саме реке. цркаваће од глади. Чиновник поче да трепће очима и осети да му нешто низ образе мили. прави очев!. Волимо да се милујемо с девојкама. Ех!" 6 . а после испаштају овако невина деца.... Сад га ја. Ето. — Вида ти. поред дугих плотова утонулих у таму мрачне сенке липа.. клекнуо пред њом и рекао јој:... Ја ћу га подметнути Мелкину. Даће га после у шустере. значи суђено... а тамо је све туђин.. а кроз једно тридест-четрдесет година можда ћу морати пред њим да стојим мирно..." Мигујев изаће из сенке липа на пут обасјан месечином." Док је Мигујев пролазио у завом пустом уличицом.. и било би тада моје дете код мене... можда ће од њега постати неки..Опрости ми! 3грешно сам! Ради са мном шта хоћеш. да га подигнемо и васпитамо! Она је добра жена. У промашене. Ни нежности. малко повијен. и дај да га узмемо под своје... писац.. одједном му се почело чинити да ради нешто сурово и преступно. а он је ипак син чиновника осме класе. мислио је чиновник.. зашто ми сад ову јадну бебу бацамо с једиог кућног прага на други? Зар је она крива што се родила? И какво је она нама зло учинило? Ваш смо ниткови!.. можда ће ми још и захвалити и усвојити дете. ни љубави. Јер треба се само удубити у сву ту музику! Ја сам грешно. да псује... а ово јадно дете чека горка судбина. Опрости.. Али шта можемо. у глави су му се ројила социјална питања. али зашто да упрапашћујемо ово невино дете? Дечице и тако немамо. мислио је. пристала би. као да је торба. ово ти је управо оно: најлепша хвала. „пљунуо бих на ове. а Мелкии ће га послати у сиротиште.. Целог пута. касарнски живот. Живо створење с душом. „Па ово је доиста подло!" мислио је. „Е. може да постане професор универзитета. отвори малко завежљај и погледа детенце.

Оставила. и његово превасходство се тресе од смеха и тапше га по трбуху. И кад погледа у избуљене. помисли.. гнездило и нешто топло. Ти се сећаш Агњушке. а људи нека причају шта хоће!" Мигујев узе бебу и брзо пође назад..Приближио се Мелкиновој вили и застао неодлучан... — Не кажњавај.. одозго до доле. Тренутак касније опет прође поред њега и опет слеже раменима. клекнућу и рећи:.... праља Аксиња. — Извините. шта буде.. Семјоне Ерастичу — рече. Па ћемо га лепо васпитати... она је добра жена.. и док је ту код мене седела. Ето ти чуда! — Шта? Шта кажеш? — викну из свег гласа Мигујев. неко узео и однео јој дете. побеже напоље. будала. „Да је пустим да се прибере и размисли. Ако је мушко... „Немој да ме спомињеш по злу!" Он крочи корак назад.. упути се жени и клекну пред њом на колена.. љутито зачуђене очи господинове. погледа га и слеже раменима.... поседале колеге и један другом подмигују. пун наде и неодређеног усхићења. синко... А у души му се. скочи и... уз њега се привија дечак кукаста носића и игра се кићаккама његове домаће хаљине. напоредо са савешћу која га гризе. „Ту ћу остати у дворишту док ме не позове". даћемо му име Владимир. Бар ћемо имати под старе дане утеху. Брез тога се не може. ако је девојчица.. као да почеше милити мрави.. То јест брез женских.. као да га је неко ипшбао. него ме саслушај... — Али садек је време летовања. Истовремено су му.. дете напољу у трему.. нека буде! На све предрасуде ћу да пљунем! Узећу ја оно дете." И он учини тако како беше одлучио.. — Ана Филиловна! — рече јецајући и стављајући бебу на под. Он замисли како седи код своје куће. он се као кривац накашља и настави: 7 ... у соби чита новине. нежно и тужно. онда Ана. не чекајући одговор. он уђе у своју вилу. обамирући од страха и стида. И опет по његовом лицу.. — Малочас је ту долазила.. „Одох Ја сад одмах." Вратар Јермолај с балалајком прође поред њега. — Види ти чуда. у уобразиљи. Семјоне Ерастичу. нечастиви ме је на грех навео. Сагрешио сам! Ово је моје дете. Па као ван себе од стида и страха.. молим те — промрмља он смешећи се. Плачући. „Опрости. разумеће. па ето. Јермолај је схватио господинову љутњу на свој начин — почеша се по потиљку и уздахну..Ана Филиповна'. „Нека причају шта хоће"... Чиновник пажљиво метну бебу на степениште терасе и одмахну руком. мислио је.. мани ниткову!" промрмља он. али се одмах одлучно накашља и рече: „Ех.

. убрзо. јесте. У салону је већ све готово.. који мирише на јодоформ. на дан Св. када се појци постепено привикну на акустичке услове собе. Мотиви су све 8 . Ана Филиповна је седела на оном истом месту. док је код нас била Агњушка. испрва оштро и заглупшо. ал' шта да радим. Тога дана удовица предводника племства Љубов Петровна даје умрлом имењаку парастос.... среског шефа полиције. обојицу среских мировних судија. На поду су теписи. мученика Трифона. у новом. Зачуђена и љута.. праље Аксиње. Отац Јевмениј. «его. обазвезног члана Потрашкова.. велике и мале. председника земске управе Марфуткина. хармонично. црвен као рак. Однеси га вратару. Салон се постелено пуни сивкастим. олињалој камилавци. На парастос долази читав срез. Из кандила струји плави дим и поиграна на косом сунчевом зраку. де. и сами видите. зато. — Де. Око 12 сати пре подне гости. црмвењак Лука. Лица свих су напета. а после парастоса служи захвални молебан Господу богу. и већ у одори.. прозрачним димом и мирисом тамјана. Укупно се окупи око педесетак људи. и осмех му искриви усне. Ђакон Конкордијев. земског лекара Дворњзгина.— Оно. издуживши лица. врећастом реденготу и с великим бубуљицама на уплашеном лицу.. ал' ди да нађем своју? Пре... смо имали своју.. — Ја сам се само шалио. то је истина. ја сам се шалио. што јесте.. разноси на послужавнику од алпака свеће. пошто. нисам пуштао туђе. Парастос почиње. Наоколо је тишина. То није моје. у високој. а садек. Ви сте забранили да се у кућу пуштају туђе женске. КОД СУПРУГЕ ПРЕДВОДНИКА ПЛЕМСТВА (3) Првог фебруара сваке године. и друге. млад човек.. распаљује кандило. А док је ту била Агњушка. брез туђих се не може.. хуљо једна! — викну на њега Мигујев и љутито залупа ногом и пође назад у собу. — промрмља бледи Мигујев. омален старчић. и није скидала уплакани поглед с детета.. облачи црну мантију.. Домаћица Љубов Петровна стоји напред поред сточића с кољивом и благовремено приноси лицу марамицу. напућивши широко образе и избечивши очи. и кораци су бешумни.. али свечана прилика нагони да се инстинктивно иде на прстима и балансира при ходу рукама... долазе из свих соба у салон.... Крај врата која воде у хол. све спахије. упаљене свеће слабо пуцкетају. на имању удовице бившег среског предводника племства Трифона Љвовича Завзјатова бива необично живо. ту и тамо прекидана уздисима.. два комесара полиције. Ту можете видети садашњег предводника племства Хрумова. нереда није било.. постаје тихо. — Марш одавде. разуме се. није ред. бешумно листа требник и ставља у њега комадић хартије... Певање. Ја. Народни учитељ Геликонски. свечана..

промена мантија и молебан.тужнији. С Петром Петровичем покупили смо све штихове без адута. За њим следи краткотрајна журба. После молебна. гости почињу сетно да се премештају с ноге на ногу. господо! — нуди жена предводника племства... нагиње се к уху шефа полиције и шапуће: — Синоћ сам био «код Ивана Фјодорича. немам вотке. о смртности. апатија.. оче Јевменије. у резању. Гости се доступно управљају према меланхоличном штимунгу и постају замишљени. Председник земске управе Марфуткин. није толико налик на људску храну колико на жртве које се приносе боговима. — Само извините... Гости. господо.. Овде их очекује доручак. људској сујети. сматра својом дужношћу да рашири руке.. као за подсмех и казну онима који доручкују. — Осећам као да сам нешто изгубио. Не држим. — Једите. На столу се налазило ове што је само фауна и флора могла дати. сетнији... Гости прилазе столу и неодлучно се прихватају пите. а домаћица прича о доброти покојног Трифона Љвовича. који је надушак испијао боцу шампањца и челом разбијао огледала. Кроз њихове главе пролазе мисли о краткотрајности човечијег живота. — Молим вас. црвеног лица. Љубов Петровна се зарекла да у кући не држи карте и алко-холна пића — две ствари које су стале главе њеног мужа. — шапуће један мировни судија другом. Осећајнији почињу да се чешкају по врату и око капака.. Присећају се покојног Завзјатова. — Такав сам осећај имао када ми је жена побегла с инжењером. журе у трпезарију. — Ма марамица ми је у бунди! А ја је тражим — присећа се гласно 9 . настајећи да се не гурају и не стају један другом на ноге. Очито да је нешто недостајало.. А када певају „са свјатими упокој" и чују се јецаји домаћице. Богами. у жвакању опажала се леност... да презалогајите! — завршава она своју причу. У набадању виљушкама. неприродно је било у њему искључиво једно: на столу је било свега осим. желећи да пригуши непријатно осећање.. гојазног.... Доручак је одиста необичан. Овај доручак је до те мере богат да ђакон Конкордијев сваке године... гости трљају руке и кашљу. заврти од чуђења главом и каже: — Неприродно! То. Геликонски с поштосвањем прикупља свеће и парастос се завршава.. алкохолних нића.. листом тешке пијанице и испичутуре. Али јело не полази од руке. Али већ се пева „вечнаја памјат". уздишући. Не могу да једем! Марфуткин је игре него што је почео да једе дуга претурао по џеповима и тражио марамицу. И на столу стоје само боце са сирћетом и зејтином. док се отац Јевмениј преодева... Олга Андрејевна се толико разгневила да јој је вештачки зуб испао из уста.. чим га утледа.

.. сви заједно грабе у ход да виде бунду и гледају ове дотле док докторов Микешка не изнесе кришом из хола пет празних боца. а ја сам дао. оче. заклела сам се да пропагирам у нашем срезу трезвеност и да тиме покупим његове грехе. тај лепи мушкарац. ma chere1. који уз пут треба да погледа коња.. — Иди.. прости. када би ти знала како ме воле моји медведи! Председник земске управе Марфуткин после даручка пао је ничице мојој руци. човек гојазан и апоплектичан. немој да звецкаш боцом! Отац Јевмениј се присећа да мора да нареди нешто Луки и ситним корацима одлази у хол. али. Горостас је добио хистрични напад.. Само пази... дуго је држао на својим уснама и.. по угледу иа минуле године — пише она. нећете поверовати... — Какву сам бунду купио. сео је уза ме и.. и одлази у коњушницу. клекао је преда ме. смешно замахнувши главом заплакао: много осећања. прошло без непријатности.. гледајући ме сузних очију. двеста педесет само! У свако друго време гости би примили ову вест равнодушно. Јадни председних мировног збора Алаликин. биће да је огавно јести суву храну? — шапуће он оцу Јевменију. — Оче! Две речи.. блебетао дуго нешто. сасвим случајно! — хвалише се Хрумов. али знам да схватим искрено осећање. тамо у бунди имам боцу. Да му самом не би било досадно да иде. Марфутник се присећа да је заборавио табакеру у саоницама.. тај необични старчић. али недостају речи! Отац Јевмениј. — Вреди хиљаду.. На крају крајева. Ах. Можеш замислити моје узбуђење! Али није. Када служе раскувану јесетру.. води са собом ђакона. господо. између осталог — давала сам парастос покојнику.. повео се и пао. о коме сам ти писала. али каква срца! Угостила сам их изврсно. али сада изражавају дивљење и не верују. Из хола се враћа са сентименталним очима и намах се с великим апетитом прихвата пите. Навече истог дана Љубов Петровна седи у кабинету и пише старој петербуршкој пријатељици писмо: „Данас. али. Морали смо га поливати водом. Проповед трезвености почела сам од своје куће. Отац Јевмениј је одушевљен мојим настојањем и помаже ми и речју и делом. као дете. Шеф полиције. Хвала доктору Дворњагину: донео је 1 Драга моја 10 .. у поверењу! — сустиже га Дворњагин. Ја нисам разумела његове речи. жестоких пића — ни капи. није имао снаге.и одлази у хол.. што опрезније. у хол. где су биле обешене бунде. Од како је он умро од неумерености. — Шта је.. наравне. На парастосу су били сви моји суседи. Људи груби. осетио се лоше и прележао на отоману у бесвесном стању два сата. ипак. као и ранијих година... хтео је да прочита властите стихове (он је овде песник).

Из целог лица. А господин са кокардом није ни помислио да оклева. широких рамена и набијен као добар теглећи коњ. оставио перо и припремио се да дочекам господина са кокардом. он је необично леп. године у мој кабинет уђе чувар Андреј и тајанствено ме обавести да је у редакцију дошао некакав господин и да упорно тражи састанак с уредником. на малом прсту светлуца. који је у једној руци држао замотуљак хартије. Потребно је да опишем његову спољашњост. Нешто молећиво. широка.. Лукави и веома паметни људи немају такве очи. дуго ушмркују.. груди широке. није Слободан.. што је овоме брзо вратило свеет и одвезли су га.. не може. Цело његово тело одише здрављем и шагом. а ја сам у свои кабинету угледао високог мушкарца широких рамена. На том лицу видећете прави грчки орловски нос.. Одевен је с укусом и по последњој моди у ново. игра у мојој приповеци врло важну улогу. још полаганије улазе и за то им треба много времена. мишићаво лице остало је заувек у мом сећању. као сићушне сјајне звездице. детиње. стога. — Он је прекјуче долазио. а у другој качкет са кокардом. полако отварају врата. Али најглавније од свега и нарочито важно за сваког значајног хероја романа или приповетке. каже. руке велике." ДРАМА У ЛОВУ (4) (Истинит догађај) Једног априлског поподнева 1880. једноставна 11 . Писци почетнини и уопште људи који нису посвећени у редакцијске тајне. Каже: важна ствар. Лице румено.. У суботу. Његово велико. Реци да уредник прима само суботом. Нисам жена и нисам уметник. зрачи простодупшост. Моли и само што не плаче. али је господин са кокардом својом спољашњошћу направио на мене утисак.. што трпи без роптања. дуго се двоуме и дуто оклевају. — Замоли га да дође други пут — рекох. тражио вас. Он је. бриљантски прстен. Мало се разумем у мушку лепоту. танке усне и добре плаве очи.. Има близу четрдесет година.из овоје апотеке боцу коњака и наквасио му слепоочнице. дуго искашљавају. висок. како сам већ рекао. — Мора да је неки чиновник — додаде Андреј — има кокарду. На грудима велики златни ланац са медаљоном. које при помену речи „редакција" обузима узвишена дрхтавица. Човек који се на такав начин састао са ином. мишићаве. коса густа као у здравог момка. — Данас сам заузет. из којих избија доброта. недавно сашивено одело. и још нешто што је тешко изразити. после уредниковог „молим". Наређујете ли да га примимо? Уздахнуо сам. То „нешто" може се приметити у очима малих животиња кад су тужне или болесне. Они се. За Андрејем се врата нису ни затворила.

Ни израз лица «и брада — ништа није тако меко ни нежно код господина са кокардом као покрети његовог великог. лакоћа. Смео бих.. а ипак ни један његов покрет не одаје његову физичку снагу кваку или капу он хвата као лептира: нежно обазриво. Да ли бих опкладу добио или не бих. нежне. Али боље икад него никад. Кажу да је мека коса знак меке. Његову нежну. енглеош филозоф. стављајући му тиме до знања да немам времена.. молим вас! — почео је меким. (Ужасно су ми тада дојадили посетиоци!) — Одузећу вам само једну минуту! — настављао је мој херој извињавајућим гласом.. да једном руком може да подите оно што не може да подигне пет редакцијсних Андрија. Ви сте толико заузети! Али видите ли у чему је ствар.. густа и мека као овила. Писцима немам част да припадам. пуним баритоном. не бих вас молио да због мене правите изнимку. читалиц ће даље видети. он се збуни. Ако није лаж да је лице от ледало душе... како много прича!" помислио сам и пружио руку за пером. Кораци су му не чујни. — Драго ми је.. грациозност и чак — опростите на изразу — некаква женственост. осетљиву природу вероватно је шокирао мој намрштен. Гледајући га. Да ли је то истина или није. Кад бих имао могућности да одложим тај пут до суботе. „А. оштру косу. 2 Херберт Спенсер (1820-1903). биолог.. — Извините. читалац ће опет даље видети. лако додирујући прстима. Шта могу да учиним? Човек који је желео да упадне међу почетнике сео је и наставио. — Али пре свега дозволите да се представим. могао бих дати часну реч да он не уме да лаже.. истина. тешког тела. Није потребно много напора мом хероју да савије потковицу или да у шаци згњечи кутију сардина.природа. Судски приправиик Иван Петрович Камишев. Из тих покрета избијају васпитање. незадовољан изглед.. ипак... гледајући у пои својим молећивим очима. да се кладам. првог дана кад сам се састао са господином са кокардом. „свилене" душе. Кестењаста коса и брада. Преступници и зли и тврдоглави карактери имају. Ја поштујем правила због тога што волим ред. — Упадам код вас у незгодан час и приморавам вас да због мене правите изузетак.. заборављаш да је он снажан као Голијат. У највише случајева. Ушавши у мој кабинет. стисак руке слаб. чак. па ипак сам дошао к вама са чисто списатељским намерама Пред вама стоји човек који жели да упадне у почетнике. господине уредниче: ја сутра путујем у Одесу по једној врло важној ствари. Спенсер2 би могао да га назове примером грациозности. Гледајући његове лаке покрете не верујеш да је он јак и тежак. бивши судски иследник.. психолог 12 . без обзира на овојих готово четрдесет година. верујте ми.

.. За те лепе ствари већ сам остарео. 3 Еmile Gaboriau (1833—1874).. убиство. гокац ттуларних криминалиих романа.... Хтео бих да зарадим.. — Хм.— Донео сам вам малу приповетку коју бих желео да штампам у вашим новинама. Ја то знам. Био сам и очевидац и учесник. господине уредниче: написао сам ја своју приповетку не збот списатељоке славе и због слатких прича. Како да вам кажем? Сиже није нов. молим вас..3 Њој су већ дојадила сва та тајанствена убиства лукаве мреже агената и необична сналажљивост иследника. 13 . Све оно што је у њој описано.. Службу сад немам.. „Лажеш!" помислио сам. разуме се." Ситурно сам се намрштио. али.. наћи ћете у њој стварност. Био сам.... — Ствар није у истиности. будите добри. То није важно. — Досадна служба. чак ако имају и несумњиву вредност. Служио сам.... разноврсна. истину. Медаљон и прстен на малом прсту одударали су од писања ради хоре хлеба. франц.. Новине вису милосрдна установа ни прихватилиште. радио сам нешто више од пет година.. од корице до корице одиграло се пред мојим очима. — Сиже. Полазим ауторским путем једноставно из трговинских побуда. Неозбиљно. али нити сам капитал стекао нити сам невиност сачувао. онда бисте ми учинили више него милост. знате........ — Али мој рукопис примите.. коју може да запази само искусно око и која може да се примети само на лицу људи који ретко лажу. знате. А и отворено да вам кажем код мене се нагомилала толика хрпа материјала да уоpште немам могућности да примам нове ствари. али. штампали моју приповетку. Љубав.. али ја говорим о публици која чита наше новине. трже се и рече брзо: — Моја приповетка је написана по шаблону бивших судских иследника.. кад прочитате.. занемарујући вредности.. Ствар је у томе да је јадна наша публика давно окренула леђа Габорију и Шкљаревском. а и преко Камишевљева лица промакла је једва приметна сенка. служио.. Камишев подиже на мене поглед својих добрих очију и тихо !се осмехну. Отворено ћу вам рећи.... Шкљаревски (1837—1883) писац криминалних приповедака. махнуо руком и све напустио... Ја сада коначно немам никаквог посла. видећете. „Из бележнице судоког иследника. Публика је.. Није безусловно потребно видети да би се нешто описало.. И кад бисте ви. Ви ћете ми помоћи... јер Камишев збуњено поче да жмирка. — Какав је сиже ваше приповетке? — упитао сам. Кажете да је неозбиљан... Какав је наслов ваше припаветке? — Драма у лову... судски иследник у срезу. готово немам шта да једем..

. растајући се надуго с њим.али. — Добро.. не пре. Ова приповетка се не разликује од других. за два. тајну која ме се није ни најмање тицала. — Подуго... мада нисам имао слободног времена. а не судски иследник... Било ми га је жао. Навратите тако... Незгодно је под својим презименом. али под другим презименом. Тога дана до вечера. која ме од једном обузела.. предлажем му да прочита Камишевљеву приповетку. опрезно дохвати кваку и нестаде.. — Хвала на аудијенцији — рече. Ходао сам по тераси и уверавао себе да не верујем свои открићу.крај".. тешко је оценити ствар пре него што је видите.. Имам част да вас поздравим! — Дозволите само једну реч — рекох листајући његову дебелу свеску исписану ситним рукописом.. вртећи међу Прстима оловку и гледајући у своје ноге.. молим. још мање психолог поротник. Мораћете да причекате. Са читаоцем ћу се срести још једном.. — Идем сад кући и живећу у нади.. открио страншу тајну једног човека.. — Ви пишете у првом лицу. Три месеца наде! Сигурно сам вам већ досадно. дакле. од почетка до речи. за три месеца? — Да. одлазећи из редакције на село.. Узех свеску и ставих је у фиоку... Ви сте. а у зору сам ходао тамо-амо по тераси и трљао слепоочнице као да сам желео да из главе избијем нову. — Дуго? — Не знам. сетих се и узех је. Чинило ми се да сам ја.. Камишев устаде и узе качнет. У ноћи сам још једном прочитао ту приповетку. А мисао је била стварно мучна.. И зар не можете претпоставити да и судски иследници могу да пишу озбиљно? Све је то Камишев рекао замуцкујући. Приповетка лепотана Камишева киселила се у мом столу два месеца... мучну мисао. неподношљиво оштра. оставите — рекао сам. Седећи у вагону. Моја улога у тој приповеци је помало скандалозна. Камишевљева приповетка није изашла у нашим новинама из разлога које сам изнео на крају свог разговора са читаоцем. Нека буде како ви мислите. судски иследник? — Да... која је била написана развученим рукописом... Средина ме заинтерсовала... за три месеца. Значи. — Само вам не обећавам да ћу вашу приповетку брзо прочитати. Завршио је тиме што се веома збунио и затрептао очима. Али несмем да наваљујем. оставивши на мом столу своје дело. прочитао сам целу приповетку.. много рогобатности.. — Остајте у здрављу! Бивши судски иследник се отмене поклони. Сада пак. отворих свеску и почех да читам из средине.. Једном. У њој има много преопширности. Писац болује од ефеката и звучних 14 .

немоћ. и од тада папагају је заувек остало име и презиме дугоносог дућанџије.. пала је на памет мисао да нос мога папагаја веома личи иа нос нашег сеоског трговца Ивана Демјанича. Протегао сам се и осетио у свим зглобовима тежину. није грех бити будала на оваквој врућини.. То је име добио сасвим случајно.. из чиста мира. голубе. Иване Демјаничу! — рекох. Бунован и обливен знојем. Ти си ми баш наметан. уз зујање мува и комараца. људи. чистећи његов кавез. ударивши лако по носу Ивана Демјанича.. Због срећне Поликарпове руке и цело село је крстило моју ретку птицу Иваном Демјаничем. — Ох. изненада је открио то без чега би моју благородну птицу и до сада ословљавали папигом. Не одмара. Ленштини одједном.. голубе? Шта смо ми. Мога папатаја не зову папигом нити било каквим другим птичијим именом.. од главе до пете. смисао такође и..фраза. Вида се да пише први пут у животу. Нама је доста и таквих грозота као што су крађе са провалом или скривањем под туђим именом. Треба је прочитати. Иване Демјаничу. врло характеристична и таква да се може назвати sui generis4! Има она и некакве литерарне вредности. Ево је. сувом ваздуху. ДРАМА У ЛОВУ Из бележнице судског иследника ГЛАВА I — Муж убио своју жену! Ох. Фабула постоји. већ умара сан после ручка у загушљивом. она је оригиналка. где кипте афричке страсти. — Крађа са провалом. али тада ми се чинило да ми је утрнуло читаво тело. Може човеку да утрне рука или нога. што сте глупи! — Шта ћеш. шећера! Тај узвик ме разбудио. а трговац је изгубио свој прави назив: он ће до краја живота фигурира4 Својеврстан 15 . али и твој је мозак омекшао и оглупавио на овој прилепи. Па ипак. — Мужеви убијају жене само у романима. До заласка и хладовине било је још далеко. Било је шест часова по подне. — процеди кроза свој криви нос Иван Демјанич. Једанпут мој слуга Поликарп. па још у тропским крајевима. Сунце је било још високо и пекло истом снагом као и пре три сата. — Муж убио жену! — Престани да лупеташ.. што је највазшије. По Поликарповој вољи птица је ушла међу људе.. ненавикнутом и невештом руком. већ Иваном Демјаничем.. што сте глупи! Дајте ми. његова се приповетка лако чита. устао сам и пошао прозору. криви што је наш мозак ограничен? Уосталом. најзад.

. Њих је препуна приповетка несрећног Камишева. ваше благородство.. узалудно се трудећи да почне разговор.. Да бих нечим попунио поподневну доколицу. а некад чмава до јутра.. — Јесте ли ви њихов собар? — Слуга. читао неку књигу. изгледао је веома несрећан. — Ја од грофа.. да штампам његову приповетку in toto. — Како кад! — одговарао је Поликарпов глас.. — А кад се они буде? — допро је до мене нечији бес из предсобља.ти у устима сељака као. који је умро непосредно пре мојег постављења. — А. који је стајао испред сандука. Синоћ је допутовао. као и мени. жилав човек са риђим брковима и великом доњом усном. кухињским кршем и уопште целокутшим кућанством које је остало од покојника. Ивану Демјаничу је било такође загушљиво. у интересу карактеристике аутора... Купио сам га заједно са старинским храстовим намештајем. мужик се одмаче од сандука и војнички се испрси. Очигледно га је љутило присуство страног лица. који је брижљиво тражио и није налазио излаз из невоље коју су му причињавали запара и инсекти у његовом перју. ваше благородство. Сувише сам лен да бих се бавио својим комфором и не ометам не само мртвима него ни живима да висе на мојим зидовима ако то зажеле5... малко се придиже. сео сам испред жавеза и почео да посматрам покрете папагаја. Нисам скинуо са зида ниједну слижу.иследников папагај".. не трепћући својим сањивим очима у књигу.. избечивши очи. Кад нема шта да ради. укратко — оставио сам стан такав какав сам и примио. а над мојим креветом увек виси портрет бившег домаћина. Јадник. Тамо.. — Шта хоћеш? — обратих се мужику. Моје зидове још и сада украшавају фотографије његових рођака.. ширио крила и гласно извикивао фразе које су га научили мој претходник Поспелов и Поликарп. Гроф је изволео да вас поздрави и молио вас је да одмах дођете њему. ћути. сувоњав. Кад сам се ја појавио. — Две године 5 Молим да ми читалац опрости за сличне изразе.. не одвајајући очи од књиге. Ево изволите писмо.. судског иследника Поспелова.. ваљао се мој Поликарп и. бацио само због тога што сам сматрао потребним... 16 .. Зар не видиш да читам? Ја провирих у предсобље. — Зар је гроф стигао? — зачудих се. и висам ге. високог брадатог мужика. Кострешио је перје.. по обичају. Загледан. на великом црвеном савдуку. — Некад се буди у пет. мрдао је уснама и мрштио се. седи. Покојник. — Опет га ђаво донео! — проговори мој Поликарп. Ивана Демјанича сам купио од мајке мога претходника.. Ма не сметај ми. Ч. — Тачно тако.. Поликарп направи незадовољно лице и. у отрцаном ораховом оквиру и не одваја од мене очи док лежим у његовом кревету.

па сваки солидни човек оклевао би на мом месту. одбацити његово пријатељство него ићи к њему и претварати се. — Ћути. Нисам одмах одговорио на то питање. Краткоћа писма.. Разум ми је говорио праву правцату истину. 17 .. срце се стезало од страха при помисли да нећу имати довољно храбрости да одбијем грофу. 6 Лекок — детектив.. Допутовао сам тек прошле ноћи. ни минуту не оклевај.. подривао моје снажно здравље и испијао мој мозак. али се нисам дуто колебао. облачи одело и јури к мели. необични живот. пун ефеката и пијаног пировања. његова жеља за неким измотавањем и ведрином потврђивали су да је мој не особито паметни пријатељ поцепао много папира док је саставио ово писмо. овда. због тога би било поштеније директно. Сам ћу да кажем. једном заувек. тебе нико ништа не пита! — Мене не треба ни да пита.. Па како ми живиш? Како живи твој препаметни Иван Демјанич? Још ратујеш са својим чистунцем Поликарпом? Долази брже и причај.. А после чисти. До ручка су ловили рибу у Купалишту." Није било потребно да гледам потпис да бих у крупном ружном рукопису познао пијану руку која ретко пише. К. Борба није трајала више од минуте. — Шта наређујете да одговорим? Отворио сам писмо и у њему прочитао следеће: „Мили мој Лекок!6 Ако си још жив и здрав и ако још ниси заборавио свог испичутуру пријатеља. Нестрпљење с којим те очекујем не зна за границе. али је жега укочила све моје зглобове. отићи грофу значило је још једном утопити се у живот који је мој Поликарп називао „свињцом" и који је до пре две године.. чак га нисам ни волео. није успео да уздрма мој организам. јунак Габориовог романа. Опет ћете од њега мртви пијани долазити и у језеру се купати потпуно обучени. а сад ће опет свињац у срезу да направи. Гроф ме волео и најискреније је желео моје пријатељство. руку свог пријатеља грофа Алексеја Карнејева.. ове до грофовог одласка у Петроград.без њега смо мирно проживели. — Изволели су да седну за ручак кад су мене к вама послали. Хтео сам да дођем по тебе и да те одведем у своју јазбину. Седим на једном месту и хладим се лепезом. Ја сам популаран. Твој А. али зато је за мене чула цела губернија. — Како наређујете да одговорим? — понови мужик. У писму је недостајала заменица „који" и брижљиво су избегнути прилози — и једно и друго ретко успева грофу одједном. а ја према њему нисам осећао ништа налик на пријатељство. Тај развратни. Ни за три дана не можеш да очистиш! — Шта ради сад гроф? — запитао сам мужика.. румен стида због недавне прошлости обливала је моје лице. Опет од срамоте жив да не останеш.. али већ умирем од досаде. Поред тога.

Моје ћутање је најбоље и најоштрије оружје у борби са Поликарпом... дејствује јаче него шамар или бујица псовки.. Одмах. испрсио се преда миом и. него.. са раскошном свежом хладовином оранжерије и полумраком узавих. здраве животиње. И баш у тренутку кад је са мога језика хтело готово да се отме одлучно „не". остало је крстио.. Познају оне и жене које су тражиле моју љубав и полумрак. Прегрејани ваздух био је устајан и сув. Кад би бар за неким послом ишао.. страшни Димин роман.. а сад — на коња! После четврт сата копита моје Зорке већ су дизала прашину путем од села ка грофовском имању.. О његовом читању мораћу још да говорим.. онажне романе о важној „господи". заштићене од сунца сводом зелених.. лево је мој поглед миловао пролећно лишће храстове 7 August Comte (1798—1857). очекивао заслужену ватру. Сунце је било близу смираја. Мој цивилизовани лудак чита све. усамљености. забачених алеја. кажи да. преморено од сна. Десно сам гледао водену масу. испреплетаиих грана старих липа. али из целокупне штампане и писане гомиле он признаје само страшне.. меких као перје. сатанској гордости и презиру према животу.. Сетио сам се раскошне гостинске собе са слатком леношћу њених сомотских дивана. а не ђаволу рогове ломити! То је било речено полушапатом.. Трчим. бачен вољом судбине у сељачку пустињу.... Лакеј. ђавола! — промрљао је Поликарп брзо и бесмислено прелиставајући књигу... ћилима. без обзира на то што се мој пут пружао обалом огромног језера. Кад је Поликарп изишао у двориште да оседла Зорку.. био је обрван осећатем туге. не бих га пустого.— Поздрави грофа — рекох изасланику — и захвали на сећању. али врућина и оморина још су се осећале. Млади човек. — Реци да ћу доћи! Мужик се поклони и изађе. поново је пожелело кретање. тешких завеса. са леношћу коју тако воле младе. снаге и жеља. који је прошаптао дреке речи.. Реци да сам заузет и да.. Те алеје.. Пала ми је на памет моја пијана срећа. — Брзо! — Брзо. — Остави књигу и хајде оседлај Зорку! — рекох строго. погледао сам књигу коју је престао да чита. францусви филозоф и социолог 18 . Сетио сам се грофовског врта. обузе ме мучно осећање.. о отровима и о подземним каналима.. — Да сам знао.. И моје крупно тело.... али тако да ја чујем. То.глупостима".. као казна.. пун живота. почев од фирми кафана до књмге Огиста Конта7. које леже у мом сандуку са другим књигама које сам одбацио и које не читам. али сам се ја направио да нисам чуо његове речи. То је био „Греф Монте Кристо".... која не зна граница у својој ширини.. познају ме... То презриво пропуштање његових отровних речи мимо ушију разоружава га и лишава снаге. презриво се омејуљећи..

Језеро је мирно опавало. хладном пљуску. Људа који познају мене и грофа. гледајући језеро. Засењеним очима се чинило да природа добија свеглост не од сунца већ од језера. Обојица смо горди. знатни богаташ. различито објашњавају наше односе. „Биће олује!" помислио сам. на жалост. Све сам то видео и мени се чинило да ме од мога пријатеља грофа раздваја нека врста. који је у закуп узео цело језеро. који пишем ове редове. Путем сам размишљао о својим чудним односима са грофом. колико сам одлучивао. то објашњење је остало неостварени задатак. на крају крајева морао сам да се задржим на закључку да сам слаб прзнавалац и самог себе и човека. него унаоколо. од мога пута до далеке обале. могуће је само чамцем. мирно су очекивали хладовину зрикавци и цврчци. по њиховом схватању. Обојица смо завршили науку на истом универзитету. иза трешања се уздизала грофовска сушара за снопље. Да се путује правом линијом. изнад које се белела трака расцветаних трешања. пузим и пренемажем се за грофовским столом због мрвица и огризака! По њиховом мишљењу. На глинастој обали било је купалиште. Само понекад ме моја Зорка уносила у густи облак обалских комараца. опет. да бих дошао до грофовског имања. не праћакају се рибе. 19 .. међутим. а путници по сувом праве велики круг прелазећи осам врста. требало је прећи шеснаест врста. а гроф је заборавио и утопио у алкохол све што је некад и знао.. Ускогруди. Ја. обојица смо правници и обојица веома мало знамо: ја понешто. нашег рибара. како су се простирале обале округлог језера. иначе би била несхватљива енисходљивост милостива до пријатељства са сиромашним иследником и тај либерализам који је грофа начигаио неосетљивим према мојем „ти". На ове стране пустош. Сунце се огледало у њему као у великом огледалу и обасипало сву његову ширину. Ја и гроф омо вршњаци. За све време путовања видео сам.. и белео се мали звоник грофовске цркве. супротну обалу. да их средам. Нисам јахао правом линијом. Посакривале се птице. маштајући о добром. Врућина је нагнала у дремеж и богати живот језера и његове зелене обале..шуме. заслепљујућом светлошћу. али. а у даљини на језеру једва су се мицала три црна чамчића старца Михеја. Занимљиво је било да их себи објасним. начичкана разнобојним голубовима. воле да тврде да чувени гроф гледа у „бедном и ситном" судском иследнику доброг испичутуру и пришипетљу. Ни једним јединим звуком није поздрављало јурњаву моје Зорке. који даље не види од свог носа. страшило и завист целог с-кот среза био је врло паметан и слободоуман. паметнији људи објашњавају наше блиске односе подударношћу „духовних интереса". и само цвркут младе шљуке нарушавао је гробно ћутаље непокретног великана. а у то време су моји образи доживљавали Сахару. и због неких тамо. на огради су се сушили чаршави. А. Без обзира на то колико сам мислио.

Моја Зорка ме унела кроз капију грофовског имања. као дивљаци. нисам нашао ни живе душе.. од које се ширио мирис јаког ришког балзама. и ја сам му први рекао „ти". Сад о веселом. Давши узде мужику и тресући корбачем прашину са чизама. боље бих и поштеније урадио кад бих окренуо своју Зорку и вратио се назад Поликарпу и Ивану Демјаничу. Такви су „духовни интереси" који нас везују. Из такозване сале мозаика водила су у башту велика стаклена вра20 . угледао сам чашу са неколико капи течности. Све је то говорило да је дом настањен... али без обзира на то. али не верујем у предсказања.. да се отела моја Зорка и да ме однела што даље од тог страшног великог језера! Колико мучних успомена не би сад притискивало моју савест и не би нагонило моју руку да оставља перо и да се хвата за главу! Али нећу много да истрчавам напред.. а ја. обузет осећањем орезира. тим пре што ћу још много пута морати да се задржавам на невољама. Прозори и врата собе били су широм отворени. Обојица не рачунамо са јавним мнењем (тј. пожурио сам у кућу. Они би много рекли кад би знали како ме волео тај слабуњави човек и како ја њега нисам волео! Он ми је први понудио пријатељство. рекли кад би знали. загрлио ме и понизно ме замолио за пријатељство — а ја. недавно донесених из оранжерије у собу. грофа. — Рђав знак. Верујем у то да човек који падне с коња може да сломи врат. обојица смо неморални и оба ћемо рђаво завршити. Нико ме није дочекао. умало се нисам стровалио на земљу. обузет добрим расположењем.. господине! — довикнуо ми неки мужик који је стајао на вратима дугачке грофовске коњушнице. али ја. али оштрих наркотичних мириса биљака. У сали.. испред дивана. али са каквом разликом у тону! Он. напуштених просторија и пријатних. с-ког среза). на дивану пресвученом светлоплавом свилом лежала су два изгужвана јастука. Они би. Више ништа од тога не могу да кажу о нашим односима људи који нас познају.. Била је то мешавина мириса старих. гађења. на округлом сточићу. и како сам снажан и јак ја. Касније сам мислио не једавпут: колико несрећа не бих морао да поднесем и колико бих добра направио својим ближњима да сам те вечери имао одлучности да се вратим. мека и поводљива природа мога пријатеља. обишавши свих једанаест соба. рекао сам му једном: — Престани да млатиш празну сламу! И то „ти" он је примио као израз пријатељства и почео је да га носи узвраћајући ми својим поштеним братским „ти". клонимо се друштва. На самој капији она се спотакла. дабоме. У кући је царовала иста празнина као и око језера. чудан мирис. пак. у ваздуху је лебдео тежак. Да.само «ама познатих разлога. како је слаба. пошто ми је спала узенгија.

и сад свако јутро мери колико се издужило растиње изнад његових бледих усана. као и пре две године.. чело мало. Угледавши ме. смежурано биће. тако да би човек који та не познаје могао помислити да га у том тренутку мучи озбиљна мисао. врло младог и отрцаног мачка. усне стиснуте. у сенци високих белих багремова стајао је сто на коме је блистао самовар... Дохватих је за раме. задрхтала је и замало што није испустила чашу са кајмаком коју је држала с обе руке. Није пио чај. сређено. јектичава рамена с малом риђом главом. већ киселу воду. са ћелавом главицом и продорним очима. Све је слабо. а нешто мало касније угледах и Људе.. Покрај грофа за истим столом седео је неки мени непознат дебео човек велике ошишане главе и врло црних обрва. јаког. — Не бој се. које је смрт заборавила. Латано сам пришао пољанчету и. Мој пријатељ гроф Карнејев седео ја на столици за склалање и пио чај. Исто мало. 21 . Где је гроф? Старица је показала на своје уши.. почео сам да очима тражим грофа. и сламни шешир. висе као крпе. али не сматра сувишним да клевета своја чула. и нехотице ти пада на памет назив који су јој дала служичанд: „Сичиха"8. брига.. Припретио сам јој прстом и отишао. Дебељко је био без капута и прслука. Његово лице је било угојено. слабо и млитаво као тело прдавца... старица изванредно чује и види. Сичиха! — рекох ја. Црте лица се развукле као осушена кожа. На њему је био шарени огртач. Лице забринуто.... образи. Ту. Учинивши још неколико корака. Тип није руски. некадашњу грофову дадиљу. Кад гледаш њено лице. обешени бркови. лудо. сакривши се иза жбуна јоргована.. апатично.. То је мало. а очи лено гледају у небо. Носић као и раније црвенкаст. мушког. С тим брковима он личи на бркатог. Бркови дужи него у грофа. Мом пријатељу неко је рекао да му приличе други бркови. млитаво.. Иста уска. Он је поверовао. у коме сам га видео пре две године. али због тога нису мање тврде. срео сам деведесетогодишњу старицу Настасју. — Здраво. На лицу ничег смелог. пошто сам прошао неколико корака по алеји. — Ти си глува? Јеси ли давно оглувела? Без обзира на овоје многе године. Отворио сам их са треском и низ мермерну терасу спустио се у врт.. збијено у боре. На месту где се алеја проширивала у платформу окружену гвозденим клупама. Она ме искоса погледа и ћутећи прође мимо мене. Импозантни су само велики. само у кошуљи на којој су се тамниле мрље од зноја.та. Око стола су разговарали.. По спољашњости гроф се ни најмање није променио од нашег растанка пре две године. пресијавало се као зрела дуња. 8 „Сичиха" — совуљата. чуо сам гласове. мршаво тело.

препознао и на његовом радосном лицу заиграо је осмех. стари друг Сергеј Петрович Зиновјев! Овдашњи иследник. низак човечуљак с црвеним. Али то није довољно. Избечио сам се. Каетан Казимирович Пшехоцки.. гроф ми је насуо чашу 22 . — нервирао се гроф. — Како је то лепо од тебе! И притрча мени. препланулог лица. и седох за сто. Кузма. Испрсивши се. — Морам да га видим! — Само то? А ја мислим. Сергеје. узети бич. — А што ти је толико потребан? — улита грофа дебелно. Алексеју. тај твој иследник боље би урадио кад би данас остао код своје куће.. задриглим потиљком и клемпавим ушима. — Да. молим те. да. Због доласка његове светлости он се обукао у ново црно одело и сад муку мучи. стајао је укопан као кип и чекао питања. Сад ми је потребан! Обавезно сад! Ти си га молио. па ти сва леђа ишарати — говорио му је лагано својим убедљивим и меким басом управник. подскочи. Мени сад није до гостију.. — Зар се могу тако мурдарски извршавати господска наређења? Требало је да их молиш да одмах изволе овамо и да сазнаш кад ће тачно да стигну.. — Ево га! Ево га! — уситни он поцрвеневши од радости и скочивши од стола.. поздравих се с управником. — Драго ми је — промрмља загледајући ме. — Ох. Пошто сам се ослободио грофовог загрљаја..На пристојном одстојању од стола стајао је набијен. Зној је потоком лио са његовог црвеног. Веома ми је мило. — А ти се. никакие етикеције! Видећеш какав је то човек! Ти ћеш одмах да га заволиш и да се спријатељиш с њим. Шта је значило то газдинско. али он тебе није разумео. голубе! Изашао сам иза жбуна јоргована и упутио се столу. наређивачко „мени"? — Ма то није гост! — рече молећивим гласом мој пријатељ. — Требало би. веома знојаву руку. Дебељко црних веђа мало се придиже и пружи ми своју пуну.. С њим. мојим добрим познаником.. Гроф ме угледао. После пољубаца следило је дуго руковање и загледање у моје очи. Поред управника стајао је мужик који ми је донео писмо. да. Пошто је излио своја осећања и смирно се. — Требало је да све сазнаш! Он је рекао: доћи ћу. Тек сам ту приметно да тај мужик нема једно око. голубе! — настављао је узбуђени и обрадовани гроф —кад би знао како ми је пријатно што видим твоју озбиљну физиономију! Ти не познајеш? Дозволи да те упознам: мој добар пријатељ. ниси нимало променио! Све исти! Такав лепотан и делија! Хвала што си послушао и дошао. — Он ти неће сметати да се од пута одмориш. То је био грофов управник Урбетин. А ево овај — настављао је показујући дебељку мене — мој добри. загрли ме и својим тврдим брковима неколико пута огреба по образу.

или се гадиш мог имања. ево. Серјожа! — Ма престаии да се пијан мрштиш и климаш главом! Одвратно. 23 ...хладног јаког чаја и примакао кутију с колачима. исцрпљено грофово лице. како ми... учинио рђа и пљачкаш. А. — Дај и мени вотке! — рекох Иљи. друга теби нису потребна........ висок. Штошта се могло овде без мене догодити! Гроф је говорио много и дуго... песма стрнадица поздрављали су већ залазак сунца. Погледао сам болесно... Могао си овде да мало живиш. Далеко крекетање жаба. И о чему бих... чашу. — Рецимо да је тако — сложи се гроф пошто се у свему брзо и радо слагао — па ипак. — Једи. Гроф испи вотку. — А ти још ниси престао да лочеш вотку? — рекох. намрштивши се. погледао Пољака црних веђа. Зауставио га је овог пута лакеј Иља. ти за две године ниси ниједном наишао овуда. и за једнооког испршеног мужика. Једва сам га подносио због такве особине.. реци молим те. Кад би почео да говори о било чему. чавкање врана. танак човек у изношеној шареној ливреји. При проласку кроз Москву купио сам код Ејнема. Спуштало се пролећно вече.. Одједном сам зажелео да напустим ову прљаву атмосферу пошто претходно грофу скренем пажњу на своју тоталну антипатију према њему. који је грофу донео на сребрном послужавнику чашицу вотке и пола чаше воде.. да ловиш. голубе. брбљао је без прекида и без краја. толико љут да сам чак хтео да се посвађам с тобом!. као мој Иван Демјанич.. Серјожа.. Сад пијем само због тога што није здраво одједном прекинути.. ни о чему. не знам зашто. Дугачке сенке почеле су да се пружају по алеји и пољанчету. ма како била жалосна и плитка тема. Признајем само три врете писама: љубавна. лакеја у жутим кондурама. као да живиш хиљаду врста одавде или. Доктори су ми забранили да пијем. све престајем. Не само да ми за ове две године нисн ни ретка написао него чак ниси удостојио одговором ни моје писмо није пријатељски! — Ја не знам да пишем писма — рекох — а уз то немам времена за преписку. који ми се на први поглед. поздравна и пословна. Да то учиним. У изговарању звукова био је неуморан. — Ја. могао си макар један редак.... ја могао да пишем? — О чему хоћеш! — Заиста. Био је тренутак над сам био спреман да устанем и да одем Али нисам отишао. а трећих смо поштеђени пошто између нас никад није било заједничких послова. замаха главом. — Нисам престао. попи мало воде и. и смучило ми се и згадило. онда.. Треба постепено. А на тебе сам љут. сметала ми је (срамота је признати!) обична физичка леност.. Прва нисам писао јер ти ниси жена и ја у тебе нисам заљубљен. прича Петар Јегорич.

. — Да нема нешто тако. али бих ја молио светлост да забрани вашем Лапорелу. Какву сад имаш у изгледу? Сигурно ове сељанчуре? — Највише. — Ја не говорим о себи.... — Не знам. сећам. — Добре? — Свакаквих има. молим! Доста сте стајали! Урбењин седе и погледа ме захвартао.. кћи шумара Окворцова. ваша светлост. Има и боље од тога. безвољно.. — А где си ти нашао те чистије? — улита Иља шкиљећи очима на Кузму.. ал' кисело грожђе. — И још какве. 24 . — Види ти њега!. Крви пуни образи и тако то.. сањиво..... Девојче све у цвату. зна се. секретар у питањима. и свакаквих. извините. Настасја Иванова.. ни у Питинбургу нисте изволели видети.. а очи су нас посматрале лено. Петре Јегоричу? Шта има добро? — улита га Карнејев. и плавих.. ваша светлости. учини ми се овог пута болестан и тужан... лепота! Такву лепоту.... Испод Урбењина је зашкрипала столица.. Мој бивши Лапорело9. Само су вас и чекали. ваша светлости. али има и чистијих... ваша светлости... Млада... али не дирај поштене људе! — Ја вас не дирам... Лице му је било изгужвано. — Шта има ново. У то се не мешам. Израз умора и досаде уступио је место јаком гневу. како ете 9 Лепорело — Дон Жуанов слуга. Петре Јегоричу — мирно одговоди Кузма.. Петре Јегоричу? Моралист Петар Јегорич поцрвене.. управник се лагано подиже и окрене лицем према једнооком мужику. нешто необично? — Све као и пре.. — Има. који је све досад ћутао. Причај што хоћеш. сељанчуре. — Ух. Ослањајући се рукама о 'сто и црвенећи.— Нека седне Урбењин — шапнух грофу. битанго! — промрмња он.. нових девојчица. грмаљу! Уосталом. једра.. — Извините што сам направио сцену. ваша светлости — обрати се управник грофу. чини ми се зову Кузма? — Баш тако. И смеђих. Тебе. ваша светлости — прогунђа једнооки Кузма. — Он стоји пред тобом као дечак.. — А ко је то? — Олешка... за свачији укус. — Ћути. ватрена... чекај. Вечно здрав и весео. — Сећам се.. ваша светлости... сам бих загризао. сам нисам могао да се сетим! Петре Јегоричу — обрати се гроф управнику — седите. — Гаде ћорави. Чекај.. — Да нема.. — На Велику недељу поштару је дошла свастика. Сад те се сећам.

. из доколице. Није ли тај човек предосећао да ће у скорој будућности његова морална осећања морати да издрже хиљаду пута горе увреде? — Не разумем зашто се он увредио! — шапну ми гроф. — А и немам кад. француско Бергамотово дрвеће. — Гле особењака! Ништа увредљиво није речено. И тај ретки луксуз. крупних као гушчије јаје. Урбељин се одмаче од стола и стаде у страну. сложно с тим разлозима. — Ништа ја. Уз то сам почео да осећам вечерњу свежину која је мало-помало почела да потискује дневну врућину.. ставио је примедбу управнику да не би било лоше кад би се стаза посула песком.. посебног описа. У ботаничком. Грофовски врт. Ту су све могуће егзотичне и иностране воћке. Осим описане поетске алеје са зеленим сводовима. а није примећивао голо дрвеће. добоме. маховином зарасла пећина. привредном и у многом другом смислу он је богатији и величанственији од свих које сам икад видео. по коме смо шетали. као да он није ни био газда врта. поетских пећина и бескрајних алеја пуних ружа.. лоповским секирама и чавкама. Ту су: полуразрушена. задовољства. Кад ћеш и у врту! 25 . Дуд. Обратио је пажњу на недостатак ником потребног шљунка. — Он ништа нарочито није рекао. брда. признајем! — махну руком Урбењин. он иза гранчица сакри од нас своје црвено -лице и замисли се. језерца одређена за златне рибице и питоме шаране. и ми пођосмо. а зими хлеб у граду продајеш.га изволели назвати. у њему можете наћи све што зажели поглед пожудне мазе. Гроф се. По мозгу и по целом телу разлило ми се осећање лакоће. угинуло за време хладне зиме. Увређен и узбуђен до крајње границе. На његову примедбу Урбењин одговори да је за одржавање врта потребно око десетак радника. да својом оданошћу не задире у лица достојна сваког поштовања. Предложио сам да прошетамо. било је варварски препуштено на милост корову. чак и маслине.. Само једном. и краве које су шетале по врту. После двогодишњег трезног живота чашица вотке изазвала је у мени лако пијанство.. дрвене кућице. који су сакупиле руке очева и дедова. барбарис. — Преко лета у пољу. које су немилосрдно свијале своја ружна гнезда на ретком дрвећу! Законити власник овога добра ишао је поред мене и ниједан мишић његовог испијеног и ситног лица није задрхтао док је гледао запуштеност и ужасни људски мурдарлук.. фонтана. Прекрстивши руке на грудима и жмиркајући очима. то богатство великих. — промрмља наивни гроф. због изванредне раскоши достојан је нарочитог. скупа стаклена башта. а пошто његова светлост не изволева да живи на овом имању. срећу се на сваком кораку.. За нама је ишао и Урбењин. трошкови за врт су непотребни и непродуктивни.. Из куће су грофу и његовом новом пријатељу Пољаку довели њихове огртаче.. почев од трешања и шљива до кајсија.

у плавом капутићу. Без циља смо се упутили ка тој кућици. опет је узнемиривало дрхтање које је долазило од његовог хркања. и на шиљастом носу шетале су мухе. Око његових безубих уста.. Човечји језик је опаснији од змијског! — Урбењин није пропустио да с уздахом одржи моралну придику. од овакве врете змија је преувеличана. Управник није стигао да прекорачи две—три степенице. Дању спава као заклан. наш вртлар Трихер? — улита гроф.. које је унеколкко узнемирило нерве мојих нехрабрих пратилаца. После једне минуте његова уста су поново била отворена и мухе. подиже се. Највише ајнца. Мршав као скелет. — Па да. Гроф још једном врисну и сакри се иза мојих леђа. и. играо је до шест сати ујутро. ухвативши ме за руку и пребледевши. Кад нас је угледала. кеглама и кинеском игром.. стаде као укопан. ваша светлости — поче да се правда Урбе26 . погледа све нас и поново леже. — То је.. — Франц! — гурну га Урбењин. такозвана „генерална" алеја. које су се шетале око носа. ваша милости! — рече лено Урбењин.. — Спава. Бадава плату примају. — А ако уједе? — Неће. Једном ме ујела стара змија. као што видите — нисам умро.. свиња нечиста! — уздахну Урбењин. — А шта игра? — Коцка се.. Слатко је и мирно спавао.. поцепане чохе лежао је старчић. ступивши ногом да прву степеницу... То је била жута камена кућица у којој је некад био бифе са билијаром. На последњој каменој полуразрушеној степеници лежала је млада змија наше обичне руске врсте. налик на дупљу. личио је на леш донесен из мртвачнице ради обдукације. И заиста. кажу....Главна. узгред буди речено. — Нисам вам то рекао. — Погледај! Пољак устукну. шареним панталонама и џокејској капици. На њеном улазу нас је дочекало живо биће. рашири руке као да преграђује пут привиђењу. опасност. таква господа слабо раде свој посао.. Данас. — Ваш он. а ноћу се карта. Осим тога. — Не бојте се.. Ето тако сваки дан. — Змија! — изненада врисну гроф. изгледа. чија се сва лепота састојала у њеним старим. завршавала се у даљини жутом мрљом. — Франц! После пет-шест удараца Франц затвори уста. олињалом билијару.. широким липама и у безброју лала које су се протезале као шарени појасеви дуж ње. угледасмо друго живо биће На старом. с отвореним устима и непомичан. а змија се отегла целом дужином и јурнула као муња у рупу између два камена Кад смо ушли у кућицу. омален растом. она подиже главу и помакну се.

а иза нас. који је ове обојио пријатном црвенкастожутом светлошћу. на другој страни од Каменог гроба.. Тај пут је водио у грофовску шуму. Ја и гроф смо стајали на брду. угледали смо цело језеро. већ као иследник. по вољи судбине. не прима бадава плату. али не као романописац. Али тешко да је та легенда истинита. поштапајући се. што је горе од свега. Пред нашим ногама пружало се грофовско имање са кућама. . Урбењин и Пољак. Одатле смо се упутали према баштенској капији која води у поље. у коме сам. Сунце се више није огледало у њему. ову капију сам већ описивао. У његовом подножју ишао је пут дуж кога су се уздизале старице-тополе. имао своју резиденцију. Камене громаде. И. По страни мога сеоцета црнила се железничка станица са димом локомотиве. журили су ка обали. — Каква је то буџа? — упитах грофа показујући главом према Пољаку. која се протезала до краја хоризонта. с оне стране језера. била је непокретна. А вредан је човек. Оно стоји само у пољу и подсећа на преврнути шлем.. Збот чега стално ћути? 27 . па карактеристичну чињеницу. па је због тога наредио да на њега натоваре гомилу камења. Још једном омо погледали коцкара Франца и изашли из кућице. назирало се село. пошто су били тешки. а у даљини. Ако то сами нисте приметили.. Површина језера. него само онако. Чамци старца Михеја. У сељака постоји легенда да под том каменом гомилом почива тело некаквог татарског кана који се плашио да ће после његове смрти непријатељи скрнавити његов прах. и ће вам сигурно потврдити ову ништавну.. Ретко у којем роману баштенска капија не игра важну улогу.њин — да бих се жалио или да изазивам незадовољство. пружала се нова слика. врло мио — узбуђено уситни гроф. као и пре. Серјожа. Код мене ће кроз њу проћи више преступника него заљубљених. пентрали смо се уз брдо које ми зовемо Камени гроб. који је у свои веку прогутао много страшних и нестрашних романа. Кад омо се успентрали на њега. — Брзо ћеш се спријатељити с њим! — Чисто сумњам. више су волели да нас сачекају у подножју.. њихов мећусобни положау и величина искључује учешће човечјих руку у поставку овог брда. а од страсти такве пропада. на путу. нема шта да се каже. За четврт сата. Но моја капија се разликује од других само по томе што ће моје перо морати да проведе кроз њу много несрећних и готово ниједног срећника. у свој његовој привлачној величини и лепоти. Жао ми је што тако способан. што је у другим романима увек обрнуто. Мој роман такође није могао да заобиђе капију. црквом и вртом.Где си натрапао на њега? — То је врло мио господин. распи тајте се код мога Поликарпа. коју није могуће описати.. оно је зашло и оставило је за собом широк румени појас. одвојивши се један од другога.

— Моја кћи Саша! — рече. Он се. Приметно је почело да се смркава. -молим вас. готово дечјим ципелама. све време док сам уживао посматрајући је. плануло у грудима лепо осећање. Њена округла рамена. она се звонко насмејала и поскакујући притрчала Урбењину и загрли његово колено. памтим. — Тако младо лице. Урбењинов син. а сад не питај. а тако развијени облици! — шапну ми гроф пошто је још у раној младости изгубио способност да поштује жене и сада их посматра само с гледишта покварене животиње. — Ау! ау! — чуемо звонки дечји гласић кад смо се приближили шуми. — Погледај! Каква лепота! Каква је то девојка? А ја нисам ни знао да у мојим шумама живе такве виле! Погледах Урбењина да улитам каква је то девојка и. Била је у светлоцрвеној. ножице у црвеним чарапама биле су у малим. Он је веома пријатан. добрим плавим очима и дугим увојцима. За Сашом је журио из шуме петнаестогодишњи гимназијалац. Витке. Та мрља је одједном привукла нашу пажњу. 28 . спречите грофа од даљих примедби у вези са овом девојком. могао сам жену да посматрам само као песник. вероватно младог славуја. неодлучио скиде капу. црвен као рак. — Сергеје Петровичу! — прошапта ми на уво обавијајући ме облаком алкохолног мириса.. полудечјој-полудевојачкој хаљини. У мени је тада још остао неки делић сентименталности коју сам наследи од своје мајке Немице. — Препоручујем. Да сиђемо? Спустили смо се са Каменог гроба и пошли путем ка шуми. Био сам још и песник и у друштву шума и мајске вечери. Урбењин је подиже и пољуби у образ. Кад нас је спазио. — Ухватите ме! И из шуме истрча петогодишња девојчица. са дивном плавокосом главицом. Касније ћеш све сазнати. планине. заљуља и ухвати ме за руку. стави је на главу па је опет скиде. — Каква дивна појава! — узвикну гроф. Кад нас је угледала. А код мене. као игле. ухвативши ме за руку. Из шуме је допирало кукање кукавице и гласно цвркутање уморног. са белом као лан главицом и у плавој хаљиници. Он по навици може да каже оно што не треба а ово је у највећој мери поштена особа! „У највећој мери поштена особа" била је деветнаестогодишња девојка.— По природа је ћутљив! Ал' што је паметан! — Па ко је тај човек? — У Москви сам се с њим упознао. плаво небо.. Серјожа. За њим се лагано кретала црвена мрља. Гледао сам девојку у црвеном с таквим дивљењем каквим сам навикао да гледам шуме. чудно. кад почиње да светлуца вечерња звезда. тек у том тренутку приметих да је управник мртав пијан. кокетно су подрхтавала као да им је било хладно или као да их је пецкао мој поглед.

пијан. Али зато привлачи њихова потиштеност: непокретни.. као да тужне мисли мисле. Зашто да дирам успомене на то младо безгрешно биће? Али ту... — Пусти управника — шапнух грофу. — Ви ми нисте потребни.. наивним. И ми зачусмо иза себе сребрн смех. па вас због тога не задржавам. али ја. Железни човек се једва кретао. Гледам у тамни прозор и нагоним себе да на фону ноћног мрака снагом маште створим своју милу јунакињу. — Изгледа да сте болесни. Зажелим да бацим перо и да поцепам. И ја је видим са њеним невино-детињим. у моје топле прозоре злослутно лупа јесења киша и негде нада мном хучи ветар. Урбењин би рекао. а олуја је сломила цветић до корена. Пошли смо кроз шуму....— Ко је то? — упита гроф. — То је кћи шумара Скворцова. очигледно не обраћајући на нас ни најмање пажње. не познају ни смрт ни пролећну обнову. ваша светлости. Очи уморне. лепе жене.. — Ено онај са дугачким брковима — одговори гимназијалац. Чуо сам дубоки уздах из широких Урбењинових груди. — Он је болестан или. Окренух се. — Не брините. Много је добијено. Био је... Борови су досадни због своје ћудљиве Једноликости.. На њој је њена плавокоса главица у свој сујетној величини пале. Сви су они једнаког раста. Ово је баш она змија од чијег уједа опасност. није преувеличана.. али због разврата горде. Мислила је она да сам ја Гроф власник огромних шума и пространог језера а не овај кепец с испијеним лицем и дугим брковима. — То је Олењка о којој је говорио ћорави мужик? — Да. бешумни. Девојка у црвеном пропусти нас да прођемо. он је поменуо њено име — одговори управник гледајући у мене молећивим. налик Један другог и у сва годишња доба имају исти изглед. крупним очима. Петре Јегоричу! — обрати се гроф Урбењину.. непомичне. добрим лицем и заљубљеним очима. Њене очи гледале су некуд у страну. — Ко је од њих гроф? — чуо се иза нас њен шапат. Јадна плавокоса главица! Да ли сам помишљао тог тихог мајског дана да ће она касније постати херој мога узбудљивог романа? Сада. Нека јој читалац опрости грехове. кад пишем ове редове. смех разочарања. Црвена мрља се није мицала и гледала је за нама. 29 . Хвала вам на вашој пажњи. Она је дала олуји пољубац. да спалим све што сам написао. поред моје мастионице. као човек који познаје жене. али ја нисам болестан. стоји њена фотографија. ваша светлости! — рече Урбењин. али Је више скупо плаћено. осећао сам на свои лицу њене зенице.

Осећали смо да схватамо један другот. сјајна. Урбењин није сматрао свој глас одлучујућмм. убити време до ноћи. весело замахаше реповима и потрчаше к њему. дочекала су нас као песма звонким лавежом два псетанцета. а ја сам се сувише обрадовао шумској свежини и ваздуху четинара да бих се вратио. кад је сигурно препознао грофа. који су му сметали да запали цигарету. хукну и као без главе јурну у кућу. „замези" водом. избечивши очи. Препознавши Урбешина. Ја. Сели смо на њу и почели да посматрамо мајско вече у свој његоvoj тихој лепоти. летеле су преплашене вране. из чега се могло закључити да је управних често посећивао шумареву кућу. Уз то је било потребно чим било. „А шта ће ти жито". само је то и реметило потпуну тишину. помислих.. а онда. гологлав. мени непознате врсте. То је Мићка. песнички борови одједном зашумише својим врховима и кроз шуму се разлеже тихи жамор. Као да се наљутише на ту прозу. — За добро здравље. Гроф не уме да ћути чак ни у тихо пролећно вече. ваша светлости — рече он послужујући и смејући се целим својим глупим и зачуђеним лицем. Ту. Мисао о дивљој ноћи која се приближавала пратило је слатко подрхтавање срца. која се шћућурила између борова на четвртастом пропланку. Над нашим главама. маштао сам о њој и у мислима сам већ уживао њену сласт. А по оном нестрпљењу с којим је гроф сваки час погледао на сат видело се да је и њега растрзало нестрпљење. То питање оста без одговора. Пољаку је било сасвим свеједно где је. стара колико и борови. с крупним пегама на затуђеном лицу. — А мени се чини да ће данас бити кише. Гроф се није преварио. Биће добро за жито. дочекао нас је неки момак без чизама. Свеж ветрић пројури по просеку и поигра се травом. крај куће. — Знам зашто је отрчао — насмеја се гроф. По ваздуху осећам. Крај шумареве кућице. кад је човечји глас најнепријатнији од света.. ватреножуте боје. — Не знам да ли ћеш ти бити задовољан? — обрати се мени. гракћући. — Доста! — викиу Урбењин на псе риђе боје. макар и обичном шетњом. са свих страна допирало је певање славуја. еластична као јегуље. — Наредио сам за вечеру јуху од гргеча и дивљач. Минут нас је посматрао ћутећи. Сто корака од кућице стајала је гвоздена клупа. Уз вотку ће бити хладна јесетра и прасетина са хреном. „кад ће гроф да га пропије? Нема 30 . Данас је била таква страшна запара да није потребно да човек буде учени професор да би предсказао кишу. Ни минута није прошла. али овога пута се не намршти.— Да се вратимо? — предложи гроф. а Мићка изађе из кућице носећи на послужавнику чашицу вотке и пола чаше воде. срамота је да признам. — Ја га памтим. Гроф попи вотку.

.. — Киша ће подати целе ноћи.. него још даље отишли. А да се упознате са шумаром кад је болестан.. Али. Замислите салу.. не бојте. Петре Јегоричу? — Свеједно је шта је човек." Кроз шуму још једном пролете ветрић. — Хајдемо кући! Дигосмо се и тромо кренусмо назад..због чега ни киша да се мучи. — Али како ћете ви тамо кад.. — Ма ништа. али овога пута оштрији... — Ето незгоде! Уз пут ће киша да нас ухвати. ваша светлости.. Било је очитледно да управник никако не жели да ми уђемо у шумареву кућицу. Не разумем какво је то задовољство. Мићка. је ли њена душа мирна? — Једини бог познаје туђу душу. И како се смрачило! Говорим ја да се вратимо! А оно не. Схватио сам по његовом лицу да је имао своје разлоге да нас не пусти. шкољчаним рамићима.. Зидови украшени сликама из „Њиве". —Седети тамо у смраду... а Мићка ће отрчати напред да вам у сусрет пошаље кочије.. али мени се чини да она нема због чега да се узнемирава. — Боље је човеку да буде као ова плава Олењка — обратих се Урбењину — и да живи овде са зверовима него судски иследник па да живи са људима. Тресну негде иза планине гром. али тога пута ме веома заголицала радозналост. — Зашито у кућици? — поче Урбењин. и небо је.. Он је чак раширио руке. који нас је стално пратио. него некако нарочито процеди босоноги Мићка. А ви се. са необојеиим дрвеним зидовима. најмању на свету. фотографијама у шкољкама или.. као да је хтео да нам препречи пут... Мука мало.. па ћете и ви у кућици целу ноћ да преседите. Борови и трава зашумите јаче. Уважавам туђе разлоге и тајне.. — Олуја! — узнемири се гроф. ево. То је врло добра девојка. некако чудно жмиркајући очима. гушећи се од радости. како их код нас називају. задрхта и брзо се прекрсти. кад тамо није уређено? — уситни узбуђено Урбењин... и ми уђосмо у кућицу. Мирније је... Био сам упоран... само да је душа мирна. молим вас. Олујни облаци обично брзо пролазе.. и 31 . кад можете код куће да будете.. а грехова као код малолетника. и хтео бих да мало брбљам с том Олењком. — У салу изволите! — не да рече... — А у ове лепушкасте Олењке. да сазнам каква је то птичица. ка кућици. — Ми ћемо у кућици кишу причекати — предложих. Хајдете назад. Зачу се из даљине нешто као лупа кочија. Зар није истина. најзад. Сергеје Петровичу. почело о киши да говори. — Немам ништа против! — сложи се гроф. ваљда неће киша сву ноћ пљуштати. А баш и не познајем новог шумара.

— Мићка.. јесу ли врата затворена? — чу се слаби тенор из суседне собе. 10 Прва строфа из песме Ф. Овај поцрвене и да би сакрио своју забуну.. као млеко. ја.. — Није се надала! — насмеја се Урбењин. ти ми реци. Збуни се и тихо. Лепота таквих пријатних. шмрчући. Пази да буду затворена.... У дворишту се зачуше брзи кораци. дувајући и гласно крешући шибицом. Куплено је више него што треба. Крај зида су нагомилане столице. топло и чисто.. јако. Ми се опет згледасмо. јако. — Ја.. када тражиш заклон од зиме и од влаге. 32 . упали две свеће и обазриво. као овчица.. али.сведочанствима. постави их на сто. — Затворена су. оде у собу. села на столицу.. Ако наићу лопови. Ми емо сели на фотеље. са диваном у белоснежним навлакама са ресама и чипкама.. — Одмах.. Николаје Јефимичу! — промрмља Мићка и као без душе одјури у другу собу. У свему се вида присуство жене. Николаје Јефимичу! Насмејасмо се и упитно погледасмо Урбењина.. Једна диплома — захвалност неког барона за дугогодишњу службу.. мора да је пошла да отпрати моју децу. Понегде на зидовима вије се бршљан. и округли лакирани сто. На дивану дрема питоми зец.. топлих собица не осећа се тако у пролеће као у јесен. одакле се малопре чуо глас њеног оца... тихо светлуца и слабо гори у сребрној посуди плавичаст пламичак. као да би хтела да каже да на њој нема ништа сем слабих романа и смирених стихова. немају куд с њима. прекидајући врисак смехом. она се одједком заустави и заћута. „Волим олују почетком маја!"10 — певала је високим. али су и њих поставили. Тјутчева „Пролећна олуја". Гледала нас је слободно. Николаја Јефимича. и почела да нас посматра. пред малом иконом. У собу утрча девојка у црвеном... Шта значи тај сан. остале коњичке... — Николај Јефимич болестан лежи — објасни домаћиново одсуство Урбешин — а Олга Николајевна. те покварењаке.. Ту су набијене фотеље.. женски.. право... очигледно скоро купљење. онда шум на степеницама и лупа врата. — Закључај. Чак и полица са књигама изгледа некако невино. После извесног времена она је полако ушла... пискавим сопраном. погледали се и насмејали. најближу до врата. у углу. Мићка бучно. угледавши нас. као да ми за њу нисмо били нови људи. — рече исти глас.. поче да поправља завесу на прозору... Ја ћу њих из пушке. Пријатно.. Али није било времена за размшпљање.

Почео је разговор о времену — почетак свих почетака. — Препоручујем се — рекох уставши и пришавши јој — Зиновјев. понизно се поклони грофу и прекри сто белим чаршавом. Било је потпуно тамно. и мени се учини да се нешто тешко одвали од неба и са хуком поче да се котрља низбрдо. сир и тањир неке печене птице. Девојка у црвеном пришла је мом прозору.... мој пријатељ гроф Карнејев. која поправља оковратнотк. изађе из собе. груди које се подижу учестало дишући. — Можда желите нешто да поједете? — улита ме Олењка и. затвори врата! Муке моје. А ово.... Пришао сам прозору.. Сео сам перед ње и испричао јој како нас је изненадила олуја на путу. руменило. — Већ је почела киша! Погледајте! — рекох ја Олењки.. сјајне очи.. — Јесу ли врата затворена? — зачу се опет слаби тенор. За минуту је на столу стајала вотка. по раменима. и кроз стакло нисам видео ништа сем капљица које су клизиле и одраз сопственог носа.. све то на једном малом телу које гута један поглед. Ми. али није јео. Гледала ме озбиљно.. гроф се после чашице слатко намршти и климну главом. Пољак неповерљиво помириса птицу и поче да је сече.. то сам ја почео да читам обрнуто: поглед одозго надоле и смех. Прозорска стакла и чашице које су стајале пред грофом задрхташе и јавише се својом стакленом звеком. као ваздух.. која је ушла у собу. Молим за опроштај што смо без позива упали у вашу лепу кућицу. Удар је био 33 .. велике. Проломи се одозго тресак. Први сам проговорио ја... забринутим лицем уђе у салу. упитно. За њом се опрезно кретао Мићка носећи закуску.. господе! Жена са двоструко повезаним стомаком и глупим. — Мићка. разуме се. одоздо нагоре. по десној руци.. Једну минуту смо и ми њу посматрали ћутећи. Сину муња и обасја неколико најближих борова.. Гроф испи чашицу вотке.. коврџе растурене по челу. Док смо ми разговарали. и у исто време нас је за тренутак обасјала бела светлост. не сачекавши одговор..... — Ма од тога се неће срушити наша кућица! — рече она насмејавши се и пруживши ми руку. не мичући се. проклета ти душа. Свеже.. Прве кали почеше да лупају по стаклу. хајде. Пристао бих и годинама да седим непомично и да гледам њу — толико је те вечери била лепа.већ животиње из зоолошког врта. кад је очима прелазила од мене на грофа или Пољака. рум. Мићка је два пута успео да послужи грофа вотком и обавезном водом Искористивши то што га не гледам.. не бисмо то учинили да нас није нагнала олуја. Погледаш једном то мајушно створење и угледаш више него да вековима гледаш бескрајне хоризонте.... Показала је своје дивне зубе..

.сраховит. У новинама су чак о томе писали.. али не уме да разговара са женама.. али то је истина. „Да ли је љубоморан. — Бојите ли се грома? — упитах Олењку. — Кад сте ушли у собу — рекох Олењки — певали сте: „Волим олују почетком маја". Зар су ти стихови компоновани? — Не.. какве сам пре неки дан видела на овдашњој богатој племићкињи Шефер... — Та је хаљина јефтина. Страшан гром. — И тако. — одмахну главом Олењка. — Бојим се — прошапта после краћег размишљања... Случајно сам се окренуо. шта ли му је?" помислио сам. један јачи и бучнији од другог. Мој пријатељ зна три европска језика.. Бог се сажалио на њу и убио је својим небеским електрицитетом. У њој личите на црвеки цветић у зеленој шуми. Ево како бих ја желела да умрем... Она вам пристаје. али ефектном смрћу.. почели су да се понављају све 34 . Мени се чини да ће и мене једном убити гром и да ћу и ја бити у рају.. тако да сви људи виде. да сви људи виде. према бокалу са вотком. — А у обичном оделу не желите да умрете? — Не. ја певам на свој начин све што знам... и крај... Нашем прозору приђе гроф с очигледном намером да поразговара са лепушкастом Олењком. нежном лицу.... ухвативши мој поглед. Удари грома... то није истина! — наивно уздахну Олењка.. знате. — Каква дивља машта! — насмејах се загледајући у очи пуне светот страха пред ужасном. Да се обучем у најскупље. Чак се и по његовом ходу видело да је узбуђен. Он некако глупо постоја мало поред нас. Јесте ли ви образован човек? — Да... Она је врло тешко живела на свету. злобу. — Ваша садашња хаљина је боља од свих модерних и скупоцених хаљина. А онда да станем на сам врх Каменог гроба да ме гром убије. што алсолутно не пристаје његовом добром. У његовим очима сам прочитао мржњу. — Значи.. — Гром је убио моју мајку. глупо се насмеја. — Откуда ви знате да је тамо електрицитет? — Учила сам. Она је прислонила образ на округло раме и погледала ме детињасто поверљиво. да ставим наруквице. Моја мајка је сад у рају.... ви се нећете смејати.. промумла „м-да" и оде назад. — Не. Ви знате? Они које убије гром. не може да буде добра. модерне хаљине. Јадник. Моја мајка је ишла пољем и плакала. устаде са столице и због нечег изађе у предсобље. Посматрао нас је Урбењин.. То нигде не нише у књигама.. који у рату погину и који умру на тешком порођају доспевају у рај.

. други том Љермонтова.. прошарано плавим жилицама. Погледао сам Олењку. рећи ћу ко си" — али из богатства које је симетрично лежало на полици тешко је извести било какав закључак о степену интелигенције и „образовном статусу" Олењхином.. — И кочија је стигла. понекад има напад — шапу Урбењин излазећи из предсобља. мислим. — Јесу ли врата затворена? — упитао је молећивим гласом.. — Понекад га ухвати.. Три читанке. — Добар. Његово лице. — Можете 11 Георг Борн. часопис „Дело". доводила у ред своје књиге.. називају „бокалским њушкама". ваша светлости! — рече Урбењин. засењујућом светлошћу неба. зеленим очима и задржао се на грофу.. знате ли.. Цело лице је било издужено према напред. једна Борнова11 књижица. Био је то висок. Одмакао сам се од прозора ка полици са књигама и почео да прегледам Олењкину библиотеку. књига-кувар. не погледавши нас. опипа њихове браве и. Хајде у своју собу! — А је ли шупа затворена? — Он је мало тако.. кријући од нас лице.. било је улепшано подофицирским брковима и залисцима и уопште је подсећало на птичју физиономију. — Боји се лопова. породични. брине се само о вратима. Гроф погледа у мене и слеже раменима. јадника! — поче да објашњава Урбењин над он изађе.12 Могао бих да вам набројим још књига. Њу је очигледно било срамота због лудог оца. и такво зло! Готово свако лето поремети памећу. Била је ту некаква чудна мешанина. „Реци шта читаш. 12 35 . зборник дела руских књижевника у корист пострадалих од глади у саратовској губернији.. Необични човек нас је погледао мутним. — Све је затворено.. — Не брини се. Мала главица ове прилике стајала је на предугаком мршавом вратићу са великом јабучицом и климала се као птичја кућица на ветру. жгољав човек у кућном сатенском огртачу и поцепаним папучама. зборник задатака Јефтушевског. силан човек. прилично оригиналног лица. зашљапка папучама у своју собу. Таква лица се. Муња је непрекидно бојила својом пријатном. Шхљаровски. али у моменту кад сам са полице узео „Доброволуни прилог" и почео да га преврћем. татице! — рече Олењка..чешће.. Николаје Јефимичу — обрати се чудној прилици — иди у своју собу и лези да спаваш! Не брини. све је затворено! — А јесу ли прозори затворени? Николај Јефимич прегледа све прозоре. као да је тежило ка врху носа.. врата друге собе се отворише и у салу уђе прилика која је одједном одвукла мој у пажњу од Олењкиног „образовног статуса". и ево. „Добровољни прилог". До престанка кише било је још далеко... писац шундромана „Добровољни прилог". Она је збуњено. борове и мокру земљу.. као што видите.

Важно је ево шта.. и ја сам то приметно! И није нам дао да уђемо у кућицу само због љубоморе. Паметно ћеш урадити ако будеш мање веровао његовим жалбама на слуге и извештајима о потреби да се овај или онај истера. Што та је стара будала! — Сећаш се како он плану кад Кузма уз чај помену њено име? — рече гроф уз злурад осмех. на време треба ограничити његову власт.. кључарима.. Тако ватрено се не узима у заштиту име жене према којој је човек равнодушан. Ха. а тада се нема чега бојати. Требало би да иде у лудницу.. да. Не бих му је појео. Кад је он данас нама тако командовао. Овде је код тебе прави Бедлам! Овај шумар.. — Узима се.. уображена девојка. Али ствар није у томе.... — А како ти се свиђа њен татица? — насмеја се гроф..да идете ако желите! — А одакле та кочија? — упита.. поштен момак.. економима. — Лудак.. мизантропом... заљубљени старац. Урбењин каже да то на Николаја Јефимича наилази готово свако лето. Уопште. После краћег времена седео сам са грофом у колима. али не сметај другима. бездушним.. слушао тресак Громова и љутио се. ловцима и осталој ситнарији овога света не дозвољава ни да јој се примакну! Љубав и љубомора чине човека неправедним.. твој Петар Јегорич ретко лаже па му се позна кад понешто слаже. шашави коцкар.. а не да шуме чува. Љубав ће проћи..... него је шумар стално болестан. — Није нам дао «и да се нагледамо Олењке!.... ђаво да га носи! — гунђао сам озбиљно расрђен. — Прошле године Урбењин ме је обавестио да стари шумар 36 .. ха!. Замисли...... брате. там пре ако знаш да није суђено теби. Он је добар. Сичиха.... Он је заљубљен у ту девојчицу. — Кад остариш... шта ћеш свише? — А онај шумар прима плату! Како он ради кад је луд? — Очигледно га Урбењин држи само због кћерке.. Франц.. Уосталом брате тешко је не заљубити се у ову девојку у црвеном ако је гледаш оваки дан овакву какву смо је ми данас видели! Ђаволски је згодна! Само није она за његову њушку. Не свако лето. Срећом. пијаница гроф. Сумњам.. а шта он тек ради са малим људима чији је он претпостављен! Зацело... Требало би да он то схвати и да не буде тако себично љубоморан.. и по кочију је због љубоморе слао... — Ипак нас избаци из кућице овај Петар Јегорич.. Уопште нећеш погрешити ако на вратима овог имања ставиш фирму „Лудница. Воли. пошашавиш..... Кладио бих се да је он многе себи подређене због ове Олењке упропастио. — Помислио сам да ће нас све побити. да.. — Ја сам послао по њу.. — Да....... Стара будала! Цело време се кидао од љубоморе....

. сед. Сад ћу морати да описујем нешто 37 . за оне. после изгубљене младости — долазе године жалости и мучних успомена. Слано. у миловању месечеве светлости. али ја више не живим. одраз прошлости. кисело. звездано небо. Јури са новим победама. После куршума долази гробни мир.. правећи пустош и наплаћујући страшан данак... Природа је поново постала мирна. који дају слободу својим жалосним страстима. пристао. Кочија уђе у двориште и заустави се пред кућом. журио је ка североисток све више откривајући плаво. дабоме.. Примаче јесетру.. пуном нежности и славујеве песме. јежећи се као од зиме. Ко је профанисао своје пролеће. Тамо нас је очекивала „поезија" друге врсте. чекале нашу пажњу. а Пољак одречно климну главом. Отишли смо у трпезарију. да је убијек на Ватерлоу а да је то што они сматрају да је он — само његова сенка. — Будимо здрави! Држи чашицу. Крај боца с вином стајала су два јела: прасетина и хладна јесетра.Ахметјев одлази у калуђере на Афон и препоручив ми је „искуоног. — Одлично ћемо вечерати као некад. на постављеном столу. као што увек радим.. Писма нису као лица не види се кад лажу. — поче гроф сипајући три чашице.. Ја још нисам стар. Заостали мали облаци гонили су се и журили као да су се бојали да неће стићи. Психијатри причају да је један војник који је био рањен на Ватерлоу полудео и да је затим убеђивао све. поштеног и заслужног" Скворцова. Изађосмо из ње. Каетане Казимировичу! Ја испих. пак. Нешто налик на ту полусмрт преживљавам сада и ја. и друге закуске стајали су на другом столу. севајући муњама к срдито урлајући. Самоубицом се назива онај ко под утицајем психичке болести или измучен неподношљивим патњама сјури себи куршум у чело. миришљавом ваздуху.. Постављајте! — наредио је Иљи.. Али ми смо ушли у кућу. омириса је и поче да једе. тај разуме садашње стање моје душе.. одбијајући од себе светлост лампи. Ту. Боце свих боја и свемогућих величина стајале су у редовима као на полицама у позоришном бифеу и.... — Па. Олујни облак. По таквом времену дивно је возити се у удобним колима по пољу или веслати по језеру.. и сам је уто веровао. са бокалом вотке и енглеском горком... у ћутању уснулог врта. већ је „кипео живот". Киша је већ престала. Језеро се разбудило после дневног сна и лаким жубором јављало се човечјем слуху. Чинило се да тешко наоружана сила. — Веома ми је драго што ништа ниси јео код шумара па ниси покварио апетит — рече ми гроф кад смо ушли у кућу. Ја сам. Молим читаоца да ми опрости.. који пустоше душу у свете дане пролећа и младости нема назива на човечјем језику... И тај мир се осећао у тихом. који је свлачио са њега капут и облачно му огртач.

У вашем гласу осећам подсмех. Одједном. Кад сам попио седох за сто и дохватих се прасенцета. — Немој да га нагониш.. Мојих пет чашица учиниле су му се као изазов. постао сам веома расположен. давно нисам пио — рекох. — Шта. Хтео сам да будем пијан. Пијанство нисам морао дуго да чекам. експанзивног стања. — Да ли да се подсетимо на старо? — И не мислећи дуго. мрштећ се и климајући главом. — Он ништа не пије — рече гроф..што ни најмање није „романтично". Мали ђаци уче од великих како се пуши: гроф.. — Чујте. зашто ви стално ћутите? — упитах га.. Обе његове обрве. попијмо другу — рече гроф пунећи опет чашице — Навали. Другачије нисам ни умео да пијем. нали себи пет чашица и. Почео сам да се смејем. бар нешто пијете! Пољак стави себи (већи комад јестре у уста и климну одречно главом. без нарочито приметног прелаза. — Па. а ја нисам пио зато да бих показао своју способност да пијем. гледајући у мене. Лекок! Узех своју чашицу.. а ја не волим пецкање. погледах је и спустих. ваљда. — А зашто? — Молим вас! На броду за ручком сасвим туђи и непознати људи почињу међу собом разговор. Осећање празнине.. гледамо један у другог. темељито пијан. — Ђаво га однео. Његово ћутање ме боцну. како давно нисам био живећи у свом сеоцету. како вас по оцу. да се смејем. добро. налих пет чашица и једну за другом искапих. испи. готово срећу. подигоше се и он ме погледа.. а ја и ви се познајемо већ неколико часова. зажелео сам људе. Убрзо сам осетио лаку вртоглавицу. а још нисмо ниједну реч проговорили! На шта то личи? Пољак оћута. У грудима ми је заиграла пријатна језа — почетак срећног. досаде уступило је место осећају пуног весеља и радости.. Жвачући прасенце. — Откуд ти то до38 . налик ластавици у лету. — Он се уошпте не подсмева! — узбуни се гроф... Зажелео сам одмах да брбљам.. почео сам да осећам пуни садржај живота. пресамитивши се. — Још нисам имао задовољство да вам чујем глас. ви ништа не пијете? — обратих се Пољаку. — Веома бих желео. — А ви бисте желели да ја говорим? — упита он с јаким пољским нагласком. Каетане. скоро потпуно задовољство животом. — Зашто ви ћутите? — упитах пошто сам мало причекао! — Одговорите штогод! — Не желим да вам одговарам.. — Но.

. нећете нас удостојити разговором? — наставих наваљујући..шло у главу.. да ли је он заљубљен у Олењку? Ха-ха! Сам ћу радити. ниједну! — Но. брате. са својим милим.. покуца. За опроштај. Послом бар може човек да се бави! Рад је најбољи. а он није за то образован! Ма. али. Овде овако раскошно и богато имање. Присуство тога човека ме дражило. добар. опипа. — Знаш ли због чега сам ја заправо дошао овамо? — прекиде гроф желећи да промени разговор.. али зар је он домаћин? Он је рутинер.. а од њега ћу помоћника направити. — Излечићу се.. пратити све. ни капљицу! Бахус се данас са мном опрашта заувек. хоћемо ли коњак.. Мени је сва јетра пропала од многог пића. Рационалним домазлуком! Урбењин. испивши још једну чашицу и омејући се. У изборима ћу учествовати. Ма глупо је и да седим тамо. све разуме. Серјожа. боце. најрадикалнији лек.. — Са мном грофови и кнежеви нису говорили таквим тоном! — рече Каетан мрштећи се. 13 Шљахтич — пољски нижи племић. — Да ли би могао некако тога шљахтића13 до ђавола? — шапнух грофу.. Дојади. а сутра. Он ме саслуша. добрим пријатељем..... Зар није истина. — Значи... налепљени зечеви и патке.. учествовати на поњоприврдним изложбама. знаш већ све... знаш... читати. Каетане? Он пријатељски. голубе. Није ме једино засмејавала трезна физиономија Каетана Казимировича. а? Ма и овде може срећно да се живи! Како ти мислиш? А ево. друштво ћу увесељавати. Треба се претплатити на часописе. и пожалим му се на своју болеет. Каетане? Прихватићу се посла и престаћу да пијем.. — Још ти о томе нисам причао? Одем ја у Петербургу једном познанику лекару. с тобом се ни о чему не може разговарати! Био сам весео и све ми је било смешно.. Данас последњи пут због састанка с тобом (гроф се испружи према мени и цмокну ме у образ). мада нисам кукавица.. засмејавале су ме свеће. па и не пиј! — Ја и не пијем. Засмејавао ме гроф. Ја сам се и одлучио да дођем овамо... пребледех: „Нисам кукавица" — рекох. Серјожа. код кога се стално лечим. који су украшавали зидове трпезарије.. мио. и рече: „Ви нисте кукавица?" Ја... — Краће. Само клима колико вреди!.. Лекар ми је наредио да ниједну чашицу. да попијемо? Пописмо коњак.... ти се већ и смејеш! Баш се смејеш! Одиста. и прихватићу се посла. — Не волим такав тон. 39 ... — Прорекао ми је скору смрт ако не напустим Петербург.

свиђали су се неспоразуми и незадовољства. блед.. Присуство трезног дејствује раздражујуће на пијани организам!... Ја вас само позивам да схватите да трезном није место међу пијанима. — одбруси Пољак. ваша светлости. — Мене ничим нећете изазвати. — Немој! — трже ме гроф за рукав.. Седите да с нама вечерате и хајдете да поразговарамо о домаћинству. Гуска свињи није друг... али. — уситни гроф хватајући ме за обе руке.. приђе. Петре Јегоричу. Не желите ли да одете тамо? Гроф пљесну рукама и.— Шта ти је! Забога.. — одговори гроф.. млади човече.. — Ја вама нисам друштво. зачуше кораци и у трпезарију уђе Урбењин. — Засад наређења нема. ви се такође нећете љутити? Пољак поцрвене и — ништа више.. У суседној гостинској соби има одличан. пијан трезном није рођак. — Ја се с вама још мало познајем — наставих — можда сте ви диван човек.. А мени. то је требало да се докаже. а молба има. Он је кукавица и боји се „крупних" речи.. и због тога не бих хтео да се унапред свађам.. Гроф. усхода се по трпезарији. Ја се с вама не свађам. — Молим те! — Ја ћу да наваљујем док ви не почнете да ми одговарате — наставих. нек седи! — Ма не могу да га гледам! Чујте! — обратих се Пшехоцком. опростите ми. — Пријатно! — поче он.. — Што се мрштите? Да и сад не осећате у мом гласу подсмех? — Да сам ја попно колико ви. Урбењин седе. трепћући очима.. пак. ја још нисам изгубио наду да се укратко упознам са вашом способношћу разговора.... на срећу грофа и Пољака. — Ја не схватам! Ја не схватам! — простења гроф не знајући шта да каже и шта да предузме Он је знао да ме је тешко зауставити. да нема неких наређења.. — Ви сте одбили да са мном разговарате.. Схватите ви то! — Причајте шта хоћете! — уздахну Пшехоцки. Хтео сам да кажем баш то исто. Гроф испи коњак и поче да му излаже план својих 40 .. кад сам бивао пијан.. — Драго ми је што сте дошли. — Баш ничим? А ако вас назовем тврдоглавом свињом.. као да сам ја хтео да тучем његовог Пољака.. онда бих ја с вама разговарао.. — Нека га... а овако ми нисмо друштво. Тамо се неће чути мој глас.. направи молећиво лице и рашири руке. — Ма молим те! Обуздај свој језик! Ја сам се баш био уживео у овоју пијану улогу и хтео сам да наставим кад се. Пијани смета трезном.. трезан пијаном. мек диван! На њему је добро лежати после јесетре са хреном. — Дошао сам да видим.

лепо и пажљиво. Ликер је сјајан. претварати и потајно пити него пити пред грофом. — Изгледа да пре нисте пили? — упитах. он би почео да кука да је његов управник разбојник. најрадије бих се обесио! — А због чега? — Моје будалаштине. уместо „изванредних" цртежа.. Страшно пијем! — прошапта. — Изванредни цртежи! Хоћете да вам их покажем? Карнејев скочи и отрча у свој кабинет по цртеже. час понављајући једно те исто. 41 .. заморно. брате. — Страшно. ни сам ђаво не би могао да се снађе у мојим коферима. Јео је рибљу чорбу и тужно гледао у свој тањир. и отворено вам кажем.. Има лудака и од педесет година. — Донео сам дивне цртеже! — рече. Код он оде. Ви знате да гроф има чудан карактер. између осталог.. па баталио. — При пролазу кроз Москву узео сам код Депреа. Ви га добро знате... Страшно ми је тешко.... Претурао сам. он ништа не би због своје безбрижности казао. Серјожа? — Ма ти си. Сергеје Петровичу. Говорио је дуго. а над бих заборавио да му положим рачун о потрошеном гривенику14 или испио пред њим вотку. Тако сам се опио како сам управо желео кад сам ишао грофу. — Ја? Какве цртеже? Ах... запечаћену воском. да! Али. Нису само деца глупа. покретан и изванредно весео... Зажелео сам неприродан подвиг ко14 Руски ситни ковац.будућих акција из области рационалног привређивања. Постао сам небично расположен. а сад пијем. чини ми се... — Гадна ова вотка! — рече гледајући са мржњом бокал. Урбењин. За разлоге не питајте. ни минуте не прекидам! Ни гроф никад није толико пио колико ја сад пијем.. Сергеје Петровичу. Кад бих му потајно украо двадесет хиљада. дан и ноћ. То ме вино докусурило... Увек сам вас волео и поштовао. гроф.. — Одличан ликер! — рече стављајући на сто. — Због чега пред грофом не пијете. Петре Јегоричу? — упитах ја. Урбешин нали још пола чаше и испи. — Зар се бојите? — Боље се. Уђе гроф и прекиде његову исповест. искористивши његово одсуство. брзо напуни пола чајне чаше вотке. попи и не замези. Хоћеш ли? Урбењин је седео још мало. претурао. трбушасту боцу бенедиктинца. онда се опрости и оде. час мењајући тему. по цртеж ишао рекох. Урбењин га је слушао као што озбилли људи слушају брбљање деце и жена... прихватисмо се црног вина. Не желиш ли.. Сергеје Петровичу! Само једини бог зна какав је терет на мојој души! Баш због муке пијем. — Да.

Знао сам о чему ће да ми говори. лепота које се не могу описати.. пријатељу.... Испадају му некако дуги и непотпуни. У тим тренуцима мени се чинило да бих могао да препливам језеро. да одгонетнем најзамршенију ствар. Часна реч. да вређам. да победим коју било жену. Вођи хора Карпову. него узимамо целу кућу.... — Ма што ви ћутите? — почех... — Пролумпујмо последњи пут како ваља.. значи. — Добро. претворити у прах... ја сам та волео. обузеле су мој млади мозак..... са Његовим животом. Иљи је било наређено да за је42 .. — Гроф не уме да пише телеграме.. да боцкам отровним досеткама.. Ту жељу да ми каже нешто нарочито почео сам да читам у његовим очима одмах после пет описаних чашица. — Последњи.. Серјожа." — Сад је четврт до једанаест — рече гроф. Само је недостајало да почнем говорити у стиховима и да халуцинирам.. не задржавамо се само у трпезарији.. једна од друге већа и грандиознија.. Имам ја вољу.. не ограганчавамо себи простор. Ресторан Лондон. Кад лумпујемо.. последњи пут.. често и све зграде.. На воз ће. сјајних жена.. легао и препустио се маштањима и ваздушним замцима..ји би све засенио.. дигни се. насамарити јетком досетком.. Смешног Пољака црних веђа и грофа требало је исмејати.. ха! Страшно волим кад људи с озбиљним физиономијама говоре дечје глупости!. напиши. максимум час. да последњи пут пошаљемо телеграм у град? — Пошаљи..... Телеграм ће Карпов добити у један сат... стићи. Гроф ми приђе и седе на крај дивана. Ако не стигне на овај. Хајде.. Дигох се и написах... — Што сам данас много попио! — рече ми. узео своју чашу и почео да лутам по собама. а ви имате лице грчког мудраца! Нисам завршио. — Човек ће да јаше до станице три четврти часа. — Говорите. Лице не одговара мозгу! Да човек не би лагао. таква смејурија са човечјим мозговима!. У гостинској соби „мозаика" изабрао сам турски диван. али у исто време хтео сам да пецкам. То је таква смејурија. Хтео је нешто да ми каже. Устао сам.... молим. Појавио се нови свет препун омамљивих сласти. Оставити све и доћи одмах возом у два часа. Да? Телеграм је однео једнооки Кузма. доћи ће теретним. добро. доводио ме у усхићење. Гроф. ја вас слушам! Ха.... Али данас последњи пут... хиљаду ватри. Пијане маште.. — То је за мене горе од сваког отрова. Мој језик се сплео од помисли да ја говорим са ништавним људима који не вреде ни пола речи! Мени је била потребна сала пуна људи. требало би да има идиотску физиономију. Свет... „С.

са главицом нагнутом на раме. у црној одећи и са бледим... На сочним уснама играо је радостан осмех. овде је много светлости.." „Поо Во-о-о-олге..... по-оо-В-о-о-о... који је хтео нешто да ми прича....... Могу да уђу.. стајао је преда мном и полако ми је припретио малим прстом.. Давно те нисам видела.. да бих некако убио време.. махнух руком и отегнух: „Низ по маатушке. Гроф је објахао столицу и давао рукама такт. лежао на истом дивану ни о чему не мислећи и ћутећи сам гурао руком грофа. — Ма идемо тамо." Ништа тако не раздражује и не голица моје нерве као слични оштри прелази. Две године је прошло откад те нисам видео. Језеро се лагано таласа и као да гунђа гледајући наше сви43 . Москва. њихов смех.. Био сам у некаквом забораву..... — Да... Смејала се моја Циганка Тина. Лик девојке у црвеном. „Ај... Тина.. ноћи веселе.. полудремежу. гордим лицеи. Све се из-мешало... белокамена.." — заурлало је неколико гласова.. збркало.... — Спаваш? Устај. — То си ти? — упита њен глас. мирно расположена.... — Вина! Остала моја сећања личе на хаос. заврнућу му шију.. Возимо се чамцима. Мени је добро. Сећам се сивог неба у рано јутро. Москва. да." Одмахнух и у тренутку. Тина... Видео сам њихов сјај.. Ти си луд.. Сусрет са Тином извукао ме из заборава. сви тамо певају. Црне. Пшехоцки је стајао иза његове столице и зачуђеним очима посматрао птице певачице. нејаоно. Ја истргох из Карпових руку балалајку. брзином муње.... „Ах. ове је мутно.. драги... Нико неће ући... Затим сам. Ја. прошло је поред мене и погледало ме ни са молбом. У сали су засвирали на клавиру.... дубоке очи заклониле су ми светлост. говори. ни са прекором. отпевао сам до краја „Ноћи луде". Сви наши су дошли.. наступи нови прелаз.... — Видиш.. почео сам да полако палим лампе и свеће по свим собама. пали... „Ноћи луде. После десет минута она ме увела у салу. Задрхтао сам од усхићења и обухвативши Тину једном руком и машући балалајком по ваздуху.. — Остани... где је у полукругу стајао хор. онда сам отворио клавир и испробао дирке.. стиснуо сам њену руку и привукао је к себи...дан сат пошаље кочије на станицу. сећам се....". Балалајка с треском лупи о под и разлете се у ситне номаде. Мени је овде добро...... јурњаву.. Касније сам чуо шум.. с очима пуним страве пред ефектном смрћу.. смех........ говори.... прихвати хор. — Али. Лице друге девојке. Ћутећи. осећајући само јаку светлост лампи и весело.. — Ко уђе..

После. Напрежем се целим телом огорчено. већ је све време ишао за нама као сенка Небо је већ побелело. али угледавши нас. Циганка бледа... бесна. Он је. изјављујем гласно жаљење што на језеру нема тако високих таласа као Камени гроб и платим својим узвицима рибе које промичу као беле мрље по плавој површини језера. пак.. Чује се блејање стада и узвици чобана. — Ти мораш да узмеш то! — говорим ја пружајући грофу свежањ новчаница. у праву. увређена. Поетски полумрак. ја и гроф стојимо у врту и свађамо се. шум. коре од поморанџи... не налази речи да наговори Тину да остане. опет капија. блед. сећам се. А ја. али горда и самољубмва. безбрижним певањем.проклетим" и. Стојим ја на једном крају даске. После тога је уследила шетња са Тином у далеку алеју са зеленим сводом. Тина ми говори да могу пасти у воду и моли ме да седнем. Шетам с њом све док нас Тина није ухватила и док ми није направила.. Назива ме.. спрема се да иде у град. Опет дуго „после обеда". На сточићу шандорова свећа са бледим пламичком... са музиком. удари шамар. с дрхтавим рукама.њарије. ишчезава као гуштер.. не сећам се како се то завршило.. шапат.. једва увредљиве речи коју каже мушкарац... који нас је окривао од сунца. Она ми.... Увече смо опет пријатељи са Тином.. Девојка у црвеном стоји на Каменом гробу. стиснула је зубе да ниједним звуком не открије свој страх. опет Франц спава са мувама око уста... песма чворака. Од тога дана ја памтим само неколико момената. дабоме. Сећам се како сам се љуљао са Тином у врту на љуљашци.. који цело време није ни најмање учествовао у нашем весељу. Пикавци. као и обично... Унаоколо џивџање врабаца. разбијене чаше. Ми летимо све више и више и. лупа крила отежалих преко ноћи. и без минуте сна! — То је самоистребљење! — шапну ми Урбењин. После вечере опет следи иста пијана ноћ.. Гроф. дечјим очима и врло танким струком. трчи око нас и. и сам заправо не знам шта хоћу: да се Тина претури са клацкалице и да погине или пак да одлети до самих облака? Тина стоји бледа као смрт. опет змија на степеницама. на крају крајева. који је повирио да чује наше певање. Затим покрај мене иде мала плавуша са шиљатим носићем. сцену. црне косе. — Натераћу те да узмеш! 44 .. из све снаге... хартија од бомбона... После тога наилази врели. а на врху највишег дрвета већ почињу да се злате зраци сунца на изласку. са прелазима који голицај у нерве.. Чудно: ја се разбесним од најмање. десетогодишњим ликером.. Стојим насред чамца и љуљам се.. Крај нас сточић са мраморном плотом.. медна уста. Поред нас шетка Каетан црних веђа. а она на другом. али није (ни он нимало спавао. пунчем и безобразлуцима. а савршно сам индиферентан према женским шамарима. дуги дан са бескрајним доручком...

лице бледо..... не разумем твоје истрчавање. Тамо по свим собама. Не упуштајући се у отширност. Боље да их дам неком сиромаху него да изгоре.. нећеш да узмеш? Не? И не треба Примакох бледом шандоровом пламичку новчанице.... Из Каетанових груди изненада зајеча стењање. Ето. брадат.. припремало се за дневни сан. Михеј својом спољашњошћу подсећа на библијске риболовце. изнемогли и измучени певачи. Језеро је лагано ваљало своје пенушаве таласе и.. ја сам најмио Карпова... Нећеш да узмеш? Не разумем такву милост! Зар ти мислиш.. И правда је на мојој страни! — Значи. спавају испревртани..... Она се опружила и тешко дише. По свим собама шуња се Сичиха и злобно разгледа својим очима људе који су изненада нарушили мртву тишину забаченог замка. Ја волим таква лица. трудећи се да шакама угаси запаљене новчаиице.. остало се није задржало у пијаном мозгу или је незгодно да се напише. Он је бео од седина. Но доста је и оволико.. видео на обали старо. И онда ја апсолутко не разумем шта ти хоћеш. то је све што је остало у мом сећању после две дивљачке ноћи.. Ти имаш мало новца.. свето лице старца Михеја... ти можеш да платиш колико год хоћеш. одржавајући у себи сунце. Он избечи очи. Вероватно сања љуљашку.. па ћу и да му платим! Не треба ми твоја половина! Ја сам писао телеграм! — У ресторану.. трудећи се да ухвати моје дугме. човек би помислио да на небесима види анђеле. То му пође за руком. исцрпено поштеним радом и болешћу. Шуме и обалске иве стајале су непомично као на молитви... на диванима и ћилимима. Серјожа.. због чега сад ти да платиш? Схвати да ти мене чак вређаш тиме! — Ја сам их такође најмио и због тога плаћам половину.... које се уздизало... а ја имам огромно и неограничено богатство..— Ма ја сам их звао. ја сам тебе чашћавао.. побледе и паде својим огромним телом на земљу. Тешко је описати тадашње стање душе.... Она је такође хтела кући.. Њени зуби су стиснути. на повратку са грофовог имања. Не иде она бадава и не мучи своје старе кости... — И то не разумем! — говори он трпајући нагореле новчанице у џеп.. моја кућа није ресторан. имаш право да ми чиниш такву милост? Ђаво га однео. Моја Тина слава на дивану у гостинској соби са мозаицима.. рећи ћу само да сам се неизрециво обрадовао и у исто време умало нисам изгорео од стида кад сам. 45 . Кад он непомично стоји на обали и погледом прати облаке који јуре.. Одлазим у дом. побожно гледа небо. запалих их и бацих на земљу. Никад дотле није ме Зорка носила са таквом љубављу као тога јутра после паљења новчаница. ако си богат као ђаво... а не ти! — уверава ме гроф... — Ја сам овде газда. — Палити новац?! Као да је то лањска плева или љубавна писма.

.. добри господине! — рече невешто пружајући руку.. будало! — рекох. Он ме погледа својим малим очима и насмеја се. уморно лице. Кроз маглу промакоше познати ликови.. ни скандала на језеру. Франц. луди Николај Јефимич.. ево овде. најциничнији човече! Ви не вредите толико да се користите таквим даром као што је сан! Устајте! Отворих очи и слатко се протегнух. час се поново појављивала..Кад га угледах. У глави се заврте. — Честитам! — промрмља. умотах се ћебетом и затворих очи. У њему је седео човек у џокејској капици и плавој блузи. једну цигару! Пружих му табакеру. да. Видиш? Старац показа мотком на грофовско купалиште.... неће са собом понети. Презривим. Погледајде! Немцу време да умре. — Муж убио жену! Ох. по лицу видим... Дижите се.. — Што слатко и мирно слава! Гледајући oво бледо.. уништавајућим погледом он одмери моје господско тело као да је желео да се увери да ли сам се и овога пута купао потпуно обучен или нисам. Гроф... — Шта. Нестрпљива Зорка се узјогуни и јурну.. девојка у црвеном. Светлост је час нестајала пред мојим очима. змија. Од купалишта је брзо пловио чамац. Од прозора до мог кревета простирала се широка трака сунчеве светлости... глупак. Он узе три цигарете и стави их под пазухо.... Љутила ме његова глупа физиономија. кроз коју су. — Да. Ја поздравих старца захвалан што је пружио могућност мојим очима да се одморе на његовом лицу. — Свако јутро носи на острво новац и крије.. а он се о таштини брине.. Беше то вртлар Франц. Свет као свет. него најмирнија савест! Могао би да помисли да гроф Карнејев још није допутовао. ни Циганки. зависно од тога да 46 . да није било пијанчења. слушајући његово равномерно дисање.. што сте глупи! Девојка у црвеном ми је припретила прстом. пас риђе боје. — Задовољио си душу! — Ћути. таштина... гонећи једна другу. и гледам свет. вртећи се. господине. Дај. Он је дуго гледао за ином. и. опет у проводу? Или је онај беспослењак дошао? — Дошао. зауставих своју Зорку и пружих му руку као да сам желео да се очистим додиром његове поштене жуљевите руке. Таштина. Код куће ме дочека Поликарп. Умреће. па овај невини детињи осмех и. заспао сам.. због чега је и сунчева светлост изгледала обојена сјајном белином. летеле честице прашине. Нека пуши. — То је за синовца. Нема.. појма да је за њега што новац што песак иста ствар. А ја стојим.. Брзо се свукох. и свет обави магла. човeк би помислио да на овом кревету не лежи судски иследник. — Здраво. Тина ми је заклонила светлост црним очима..

. спавао бих до мрака. који је тумарао по мојој опаваћој соби. као да је нешто тражио или као да је желео да се увери да ли је ове цело. час испружао загледајући у умиваоник. — Ђаво вас однео.. а.. — Тако! — чух из суседне собе Поликарпов бас. а. завирујући у кутију од сапуна и скидајући ноктом длаку са сапуна. од портрета до портрета и буљио својим кратковидим очима у ове на шта је његов поглед наилазио. Пославши из собе Поликарпа. несвесно и по навици. у лампу. Све то је радио махинално. легао сам тек јутрос у шест сати и да није вас.. брзо прелазећи с једног предмета на други. у кључаоницу. тако га и ја задиркујем. — Тако спавају једино ленштине и људи мирне савести — рече — а пошто ви нисте ни једно ни друго. — Среда — рекох. он се мрштио. Веран својој навици да забија свој нос свуда и да „киби" све што је год могао. правио забринут израз. — Колико зима. Вознесенски ми приђе. колико лета! Цео срез зове доктора Шћуром због његових вечито жмиркавих очију. вама говорим! — будио ме својим пискавим тенором. Специјално су за вас тако и удесили да у седмици буду две среде. — А колико је сада сати? — Скоро дванаест. од столице до столице.ли је у сноп светлости улазио и излазио из њега наш најдражи срески лекар Павле Иванович Вознесевски. у наборе спуштене завесе. а попио сам... који је висио на њему као на вешалици. Видевши да сам се пробудио.. голубе. — Значи ви сте. — Данас је четвртак! — рече доктор.. почех да се облачим и да описујем 15 Шћур — жмирко 47 .. У дугачком раскопчаном капуту. господине Шћуре15! — зевнух угледавши га како се нагиње над умиваоник. њушкао својим дугачким носом брижљиво гребући ноктом. изволели целу среду да преспавате. Загледајући пажљиво кроз наочаре у неку пукотину или мрљу на ћилимима. он се час нагињао.. требало би да се дижете мало раније... Згодно! Врло згодно! Колико сте то попили.. — Устајте. имао је изглед стручњака који врши експертизу... — Још му је мало! Други дан спава.. руку набијених у џепове својих необично дугачких панталона. Шћуре! Нико вас није молио да ме тако рано будите! Знате. дозволите да вас упитам? — Две ноћи нисам спавао. и још му је мало! Да ли ви знате који је данас дан? — упита Поликарп улазећи у спаваћу сабу и гледајући ме тако како паметни посматрају будале. — Баш тако. Не сећам се тачно колико сам попио. доктор је ишао из угла у угао.... — А.. здраво. седе на крај кревета и одмах примаче својим жмиркавим очима кутију шибица.

. Ниједном се није насмејао.. Он ми је дошао са дописом Карнејевске управе и затражио лекарско уверење.. можда! Не памтим. свом снагом напрежући памћење... Водећи рачуна о мудрости Павла Ивановича и познајући његову одвратност према грофу... без обзира на шаљивост мога тона.. а тако ружне у стварности.. — Иван Осипов.. — Кад ми не бисте све то ви причали и да није једног случаја... Сигурно сам био пијан и некако случајно. Присетите се! Ви сте га ударили веслом по глави. да сте рану нанели ви.. До кости сте ударили. И сад се не сећате? Рана направљена ударцем. не сећам се! — проговорих. држећи се чињеница и не упуштајући се у морал. Он тврди да сте се ви због нечега на њега наљутили.. мада ни он не лаже. — Ко је он? Шта ради? — Обичан карнејевски мужик. што-шта сам прећутао.. сем тога. дуго га псовали. — Ништа не разумем! Никаквог Осипова не познајем. речи безвезне". скочили на њега и у присуству сведока га ударили. више чела...доктору како сам недавно доживео „ноћи луде. пегавог лица. узвикнули сте: „Убићу те.. често климајући главом и нестрпљиво слежући раменима. Тако је то сувише ружно. побесневши. Шћуре? — упитах завршавајући своје причање. које-чега сам се само мало дотакао. Очигледно.. — слегох раменима — Први пут чујем! — Висок неки. смеђ. У допису стоји. које су тако лепе и осетљиве у романсама.. У пијаном стању ја бивам неопростиво гадан! — Шта ћеш боље! 48 . на карикирање...... мада је све то супротно природи човека.. пријатељу! — О каквом случа ј у говорите? — Синоћ је био код мене мужик кога сте ви тако нељубазно угостили веслом. онда.. на граници са косматим делом.. И. ја у све то не бих поверовао. — Не сећам се! Ви кажете „побесневши".... Трудно сам се да у свои описивању не излазим из граница „лаког жанра". за све време моје приче гледао у лице озбиљно. не случајно. доктор ме је. буразеру! — Не сећам се! — прошапутах. извештавање и закључке Говорио сам и правио сам се да причам о ситницама које ме ни најмање не узбуђују. мој „лаки жанр" није оставио на њега утисак. који воли. Сањали сте ви све то. Иван Осипов. са вама на језеру био је веслач кад сте лумповали — Хм... па ипак. — Убиј ме. — Не. лопужо једна!" Поцрвенех и прошетах из угла у угао.. чикице! — Дај боже да сам сањао.. — Ма што се ви не смејете... веслом нисам никог почастио.

одласком ad patres16. на глави рана која допире до лобање озбиљна је ствар. на којој капут виси као на вешалици. сигурно. најлакша рана на глави. разуме се. Млад је. Између мене и њега. али нисам пропустио да му посаветујем да се обрати вама.... лице са великим носом. коме дозвољавам да упитно загледа у моје очи и да барата својом истраживачком руком по хаосу моје душе. И Шћур. занет.... Шћур је врло добар момак. не мрштећи се.. Некако ћете се с њим договорите. али то није важно. танку фигуру с уским раменима. жмиркавим очима и ретком. на изглед. риђом брадицом.. повреде. Непозната земља (лат. Ми смо пријатељи у најбољем смислу те речи и поштујемо један другог. Кад се мало боље загледате у његово добро.. озбиљно лице. брбљивко! — зауставих ја његово медициноко лупетање. значи..... Одумирање костију лобање. који су пратили ту магловиту и за мене незанимљиву tarram incognitam. Повреде су лаке. Његове рђаво сашивене панталоне ружно падају и висе око колена и чизме их немилоордно газе.. мада међу нама постоје и рачуни непријатног... голицавог характера. Ви слушајте и научите се памети. па нећете правити непотребне глупости. 18 Узрок рата (лат. усхода се уза зидове и машући рукама поче да предамном излаже своје знање из хируршке патологије. његова бела кравата никад није на месту.).. схватићете да он нема кад да се бави својом спољашњошћу... можете да изгубите место! Свештенику богиње правде да суде за повреде.. ако се с њим не нагодите.17 — Доста.. Зар сам ја у стању да се тучем? И због чега сам ударно несрећног мужика? — Да. Због тог прљавка Осипова. запаљење мозга. далеко од тога да да је лепо... завршава одумирањем костију лобање и. расуђујући неслужбено. хоће да направи скандал... поштен. воли своју медицину.. Уверење. па то би био скандал! Павле Иванович је једини човек чије судове могу да слушам лака срца. као црна мачка. смрт и други ужаси полетели су из његових уста са бескрајним објашњењима макроскопских и микроскопских процеса.— Мужик. али нас није завадио. категорисана као лака повреда.. Нису ретки случајеви када се..). вечно на путовањима — довољно је то да бих обја16 Код праотаца (лат. Волим његову високу. Али немојте мислити да је он аљкав. устаде. прошла је жена. али. а да то и не уме... — Зар ви не знате како је све то досадно? — Ништа зато што је досадно.. Ваљда ћете други пут бити обазривији. Волим његово обично.. 17 49 . Тај вечити casus belli18 оставио је између нас нерашчишћене рачуне.)... нисам могао да му не дам. Важна је сама чињеница.. и ми настављамо да живимо у миру..

. Коме је он дао реч — није било потребно да питам. али је он спавао и тако сам и 50 . Опростивши се са мном. Коверат који ми је први пао у очи садржао је следеће писмо: „Душице моја. да себи не полажем рачун. почех да преврћем добијене хартије. приђох свои писаћем столу и трудећи се да не мислим. Ми смо схватали један другог. не пије. Силан је он момак.. Њега су варали и варају га.. десет бисера из огрлице и извукли из новчаника сто рубаља укупно.... друже! Здраво и пазите! Те грофовоке лумперајке неће се добро завршити! Не говорим то збот вашег здравља.. с једним поклопцем. Серјожа! Извини што ја тебе узнемиравам.. У зајам даје сваком ко тражи не говорећи ни речи и не помињући враћање дуга... јака је и непоколебљива..снио све недостатке његовог непретенциозног одевања.... женама новац не даје. не зна цену новца и мирно жртвује свој комфор и личну орећу некаквим ситним страстима и због тога даје утисак сиромашног човека који једва саставља крај са крајем. који је на отплату купио у Москви „са гараицијом на 5 година". Претплаћује се на књиге.. сад не можеш да измениш и мени није жао.. кад си ти отишао. То није ни на шта налик. доктор обуче свој изношени капут и оде. али његова вера. троши тако брзо као што и ја трошим за време лумповања Две страсти господаре њим: страст да позајмљује и страст да се претплаћује на основу новинских огласа. опет. Ах. хронометре. Он. хумористичке часописе.. Хтела сам да се жалим грофу. После тога.. ако се према лоповима благо поступа. Ничим из њега не можеш да ишчупаш безбрижну веру у људску доброту. и ви дођите! Обавезно дођите! Дао сам реч да ћете неизоставно доћи. као уметник.. пробудила сам се на дивану и нисам нашла на себи много ствари. кухињски прибор „који се састоји од 100 ствари". али сам размисли. као и раније. Он се претплаћује на све потребно и непотребно... па ипак две хиљаде.. златну копчу.. Дабоме. Да бих пригушио непријатне мисли које су почеле да се легу у мојој глави. да! Хоћете ли бити сутра у Тењеву? — А шта је тамо сутра? — Црквена слава! Сви ће тамо да буду. које зарађује службом и праксом. Он не пуши.. али сам тако изненађена да не знам коме да се обратим. Немојте правити од мене лажова. код вас задржао — трже се погледавши на свој јефтини. и та његова вера још се боље испољава у његовим непрекидним претплатама на ствари које се оглашују у новинама. Остадох сам. И ништа није чудно што болееници који долазе Павлу Ивановичу сматрају његову собу арсеналом или музејом.. — Време ми је. — Што сам се ја. онда поштена жена нигде нема мира. а који је ипак био два пута на оправци. Украли наруквицу.. позоришне дурбине.. часовник.. и ми ћемо не једном да се састанемо с њим на страницама овога романа.

— Грофа Монте Кристова..отишла. лагано ми приђе позади и пољуби ме у раме.. Знао сам ко су лопови. ђаволи. доста... али се затим мало-помало моја пажња усредсредила на крађу са провалом и почео сам да радим с уживањем. њен пуни. мораћу да искористим те податке. Увече. Сергеје Петровичу — поче да мрмља. — Но. сваки ће да каже: „Није то никаква памет! Ништаван човек!" и пући ће по свету глас! Смелост трговцу приличи. — Пљуните ви на тога белокосога ђавола.. али сам се надвладао и снагом воље натерао сам себе да радии. али видећи пред вече моју упорност. Цео дан сам седео за писаћим столом. И док сам пио чај. То није добро. Раније или касније. да господин ради. Писмо црнооке Тине. некрсти. То је гроф! Баш је то прави гроф! Није ни 51 . Почео је да хода на прстима. Кажи грофу. — Ето. а краду као у друмској крчми.. дебели рукопис подсетио ме на гостинску собу са мозаицима и изазвао у мени жељу ниалик на жељу да се поново опијем. изађе на улицу и викну: — Шта сте се ви.. да му. да говори шапатом.. доносећи у трепезарију самовар. а Поликарп је често пролазио поред мене и неповерљиво погледао на мој рад.. У моју постојаност он није веровао и чекао је сваког минута да се дигнем од стола и да му наредим да оседла Зорку. Сергеје Петровичу! Ако желите да се дружите.. тихо отвори врата и љубазно ме позва: — Изволите чај пити! — рече нежно уздахнувши и смешкајући се са поштовањем.. и израз потиштености на лицу сменио је израз задовољства. служба. — Какав ти роман сада читаш? — улитах га. поверовао је.... Кад су поред мог прозора прошли момци са хармоником. Љубим те и клањам ти се... У почетку ми је било неизрециво досадно да сричем развучене полицијске рукописе.. доста. Воли те твоја Тина". овде усходали? Идите другом улицом! Као да не знате. а ако будете с тим ђаволом људима главе разбијали и у језеру се у оделу купали. Треба да вас сви уважавају.. Благордном наука треба. ал' зато много паметан! Поликарпова искреност ме дирнула. тако је боље.. Грофовска кућа. — Не везујте се са грофом. да вас се боје. за мене није било ново. и ја сам прикључио Тинино писмо подацима које сам већ имао у сећању у вези с тим... Да ли је пристојно с вашим високим разумевањем и с вашим образованием да се бавите малодушношћу? Ваш посао је благородан. Зажелео сам да му кажем неку љубазну реч. а не благородном. Да је кућа његове светлости пуна лопова.. због чега то не би био доктор Павел Ивакич? Само што иде поцепан.

Весело ми је климнула тлавом и насмешила се тако љубазно како се смешкају једни на друге само добри познаници.. свеже умивено. младост и чинило ми се да младе брезе. „гурају људи у својим тесним кућерцима. ишао сам пешице у Тењево. о тим двема невољама које нагоне песнике у хладни прозрачни Петербург и у прљаву Москву. у својим тесним и уским идејицама кад је овде оволико простора за живот и мисао? Збот чега они не иду овамо? И моја поетска уобразиља није ми сметала мишљу о зими и хлебу. „И због чега се у свету". али не дају надахнућа. а у тешким кочијама на кожном. Поред мене. која ми је пре два дана говорила о електрицитету који је убио њену мајку. које су журиле на јутрење и на вашар. али је убрзо поезија победила кад сам иза себе чуо лупу кочија и кад сам се онренуо и угледао тешка кола која је вукао пар сивих коња. Лепушкасто. између осталих. Иза њега било је привезано буренце. „девојку у црвеном". мало послано Олењкино лице мало се заруменило над је угледала како идем поред међе која је одвајала пут од шуме. које без прекида зује. Другог дана. Ваздух је био засићен испарењем пролећног зеленила и својом нежношћу миловао је моје груди. Дисао сам и. — Добро јутро! — довикнух.. налик на сандук седишту своју нову познаницу. где плаћају хонорар за стихове. Махнула је својом ручицом и у својим тешким кочијама ишчезла 52 . наредио сам Поликарпу да ме пробуди у пет часова. која ме је дочекивала изразима неповерења и страха. чини се за вотку... Непријатна Францова њушка и његово буренце покварили су ми некако песничко расположење. Сваки је предлагао „да превезе". обухватајући узбуђеним очима пространство.. мислио сам. Јутро је било дивно. и сваки пут сам одбијао. пројури на тркачкој двоколици и грофов вртлар Франц. од пет ведара са гвозденим обручима.. где је тога дана била црквена слава и куда ме позвао мој пријатељ Шћур. обавијена јутарњом светлошћу. весело сам звиждукао откидајући штапом крунице Цветова. у шест часова ујутро. После чаја седох поново за сто и радио сам док ми веђе нису отежале и почеле да затварају уморне очи. Сталио сам морао да скидам шешир и да одговарам на љубазне поздраве мужика и познатих спахија. трава поред пута и мајске бубе. Легавши да спавам. у плавом капутићу и џокејокој капици.. Шума. Сама срећа. изгледало је да лебди над земљом и огледа се у сјајним капљицама росе опијајући душу пролазника. осећао сам пролеће. осећају то исто. али је боље било ићи пешице него се возити. Павле Иванович..налик на вашег. била је мирна и непокретна као да је ослушкивала моје кораке и цвркутање птичје братије. Поред мене су пролазила сељачка кола и спахијске чезе. Он ме лено погледа сањивим. мутним очима и још лење ме поздрави.

. после дугих увода о времену. Народ у густим гомилама ваљао се према цркви и од ње. Народ је стајао мирно. имао много. непомично. огриске сена. Галама трговца. кад сам ја ушао.. креће. рзање коња. али било је „незгодно" због народа. Пошто сам прошао кроз двориште пуно народа. Од места где сам ја живео до Тењева било је шест врста — растојање за младог човека. коју је нарушавало и читање и кораци ђакона са кадионицом. којих сам. разгова53 . без обзира на рано јутро и на то што јутрење није било завршено. није готово ни приметно. Колико веселих празничних лица. Није се бадава два пута окренула за мном кад су кочије заобилазиле високе јове. бруји да би за неколико сати завршила свој посао и да би се увече разишла остављајући иза себе на тргу. чула се са свих страна. слушајући стегнуто појање.. мукање крава. сељачко поштење строго жигоше сваки локушај нарушавања побожне тишине у цркви.. кад је јутро дивно. свежег лица. Испод њега је горео истом таквом ватром црквени кров и пресијавала се на сунцу свеже обојена зелена купола. прогурао сам се до црвке. па ипак ми се допала ништа мање него прошли пут. Сељачка пристојност или. Јутрење једва што је почело и. свирка малих труба-играчака. Мени се због нечега чинило да би она радо прихватила такав предлог. дешавало се да ми одмах приђе неки „интелигент" и. а иза сјајног крста широко се простирало далеко плаветнило. само у ретким случајевима нисам сусретао у цркви своје познанике. почињао би разговор о својим ситницама. не дозволивши ми да се нагледам њенот лепог. Одговарао сам са „да" и „не". пак. али сам био толико пажљив да нисам могао свом саговорнику одбити разговор. као што сам их гледао оне вечери кад су муње севале. понегде просути овас и орахове љуске. с поштовањем гледајући у отворена олтарска врата. Црквени крст слао је златне зраке тако сјајне као и само сунце. На несрећу. И моја осетљивост није ме јефтино коштала. Хтео сам да је скинем из ружних кочија и да јој предложим да остали део пута иде са мном. Увек ме гризла савест кад сам због нечега морао да се смејем или да разговарам у цркви. Хтео бих да гледам њене дубоке очи при пуном сјају сунца. обично. Он је блистао и чинило се да је горео златном ватром. чим сам ушао у цркву. све се то мешало с узвицима џамбаса и песмом мужика који су већ успели да се „налочу". На њој је била некаква тамнозелена хаљина са великим дугметима и сламни шешир широког обода. на жалост. тек су читали апостол! У цркви је владала тишина. Тога пута није била обучена у црвено. Са задовољством бих разговарао с њом и слушао њен глас. Око седам сати сам се провлачло између кола и вашарских шатри ка тењевској цркви. тачније.испред мојих очију. Шкрипа кола. колико типова! Колико лепоте и покрета у тој шареној гомили обасјаној светлошћу јутарњег сунца! Цела ова гомила од хиљаде људи меша се. као успомену.

.. Улазећи у цркву.. Њену малу главицу мучи питање положаја! Удовољио сам молби сујетне девојке и.. Надежда Николајевна. Заглавила се у збијеној гомили. Она није приметила да сам се ја с Олењком зауставио поред ње. — Али тамо су сви чисто обучени.рао сам и збуњено сам погледао суседе. очигледно. стајала је у гомили и молећивим очима гледала у безбројна лица тражећи опасиоца.. Понекад је бацао свој заљубљени упитни поглед на њено озбиљно лице. Овде су прости људи. који се моле. Угледавши Олењку.. Молим вас! — Али и напред је тесно! — рекох.. 54 . Павле Иванович.. држећи мирно руке и испруживши врат. која ме је мимоишла на путу за Тењево. Само се једна девојка. Доктор је њу тако волео.. личила је на птицу коју су снажно стегли у шаку. она је црвена не због тога што је у цркви тесно и загушљиво. Она није примећивала да је испод њеног шешира попала коса и у нереду падала по слепоочници. Поставивши Олењку на место које одговара њеним аристократоким тежњама. он је знао за кога се она моли... где се већ био скупио цвет нашег среског вишег друштва. Кад ме угледа. напред! — проговори ухвативши ме за рукав.. Мушкарци и даме. Не за њега. И овога пута није прошло без познаника. тужна жеља да он буде предмет њених молитава. молим вас.. одвео сам је до самог амвона. — Проведите ме. а у његовим очима блистала је огромна. по обичају. Дерјајев је готово гласно псовао доктора и саветовао да се лечи код неког Јевстрата Иванича. Климнух главом Павлу Ивановичу кад ме угледа. стајао поред ње. Мировни судија Калињин. молила.. полугласно је причао племићу Дерјајеву о својим болестима. Сад је он. црвена као рак. а за (нас је одређено место напред. као мотка. И ви треба да идете. сашаптавали су се и кикотали. стао сам иза отменог света и почео да посматрам. опрезно гурајући народ. Јадница... Кад сам раније говорио о жени која је као црна мачка протрчала између мене и доктора. — Овде је страшно загушљиво и. даме су се докопале ње као добре теме и зажамориле.. како само могу да воле такве добре природе као мој драги Шћур. Као да је чувао њену молитву. на самим вратима утледао сам своју јунакињу. и обојица изађосмо из цркве. Значи. презнојавајући се.. — Хајде да пролуњамо по вашару — предложих. Али. онда сам говорио о њој.. горко се насмеши и климну ми својим лепим подбратком.. на његову несрећу. То је била кћи мировног судије Калињина. тесно.. Она је клечала на коленима и уперивши своје очи напред мицала је уснама. бојећи се да их не увредим својим празним брбљањем. не мичући се ни напред ни назад.. пристојни.. гестикулирајући прстима и климајући главом. ону исту „девојку у црвеном".

— Ви се не љутите.. пристојни. због нечега нисте сматрали потребним да одговорите на његов поздрав.. Што је истина. кад сте се прошлог четвртка срели са њеним оцем. Долазили сте готово сваки дан и онда одједном. избијају такве жеље и поступци да сви који вас познају као солидног човека зину запањени. — Лав — зевну продавач. Стварно због презаузетости престао сам да посећујем Калињина. способан на сваку гадост.. — Не волим тога грмаља. — Волим вас ја. — Најпонизније захваљујем....Запалили смо по цигарету и пошли да разгледамо тезге. — А можда и неки други створ. нисам препознао. Љути се што ви давно нисте били код њих.... променивши тон и приносећи очима дрвену зверку са човечјим носом. које на крају доносе вапијућу гнусност! Каква је ово зверка? — обрати се одједном Павле Иванич трговцу." Нису ми потребни ваши изговори ни ваша оправдања. уопште. голубе. добар човек али у вашем болесном мозгу стрчи као ексер мали комад који је.. Сигурно га нисам видео у четвртак или га нисам препознао. Ђаво ће их знати! Од шатора с играчкама упутисмо се тезгама с тканинама.. лав. Шћуре... Због чега су они потребни кад је у њима тако мало истине? Ви сте силан. гривом и сивим чворугама по лећима. голубе — уздахну Павле Иванович — али вам не верујем.. „Нисам видео. могу да се саживе са вашим изненадним побудама... — А шта пита о мени? — Тако. насупрот вољи и усмеравању ваше добре природе. Дај боже да се ја варам. Ви данас нисте расположени. — Овим играчкама само децу варају — рече доктор — оне дају најизопаченије појмове о флори и фауни. готово! Као да си пресекао.. улазећи с њим у шатор где су се продавале играчке. које ја имам част да познајем. И не поздрављате се више. истина је. То је. — Ипак. — За вас пита. — Како је Надежда Николајевна? — упитах доктора.. Изгледа здраво — одговори доктор жмиркајући на малог војника са љубичастим лицем и пурпурним мундиром. на пример... Код вас. али ипак још имам снаге да га поздравим и да прихватам пружену руку... Она жели да вас вида и да вас пита за разлоге тако неочекиваног хлађења према њиховој кући..... извините. Чудом се чудиш како ваши високоморални принципи. судију — рекох — и не могу да гледам равнодушно његову њушку.... као и пре. Са 55 .. али се мени чини да сте ви помало психопата... Односи моји с том породицом су. где се већ увелико трговало. па ме изазивате. Шћуре..... — Лажете. — Доста добро. Увек поздрављам ако неког од њих сретнем.

... може бити оштро. ви све одлазите и одлазите... друг почећемо да претресамо вашу психу непристрасним оком. И шта онда.. Шћур — рекох.. — Одлично.. без ове увредљиве. за вас није тајна та Нађина несретна љубав коју сте изазвали према себи.. Поносили су се вама. ја се претварам у једно велико ухо. Ви се од првог пута нисте допали судији због свог необичног изгледа. доброте. џентлеменства.. ви као да све то схватате и на симпатију одговарате симпатијом.... — Пријатно или непријатно. И отац. вама ће се смучити од мојих речи. али ви не љутите... Шћуре! Није ли исто прекинути познанство одјед56 . Памтите? Ви сте се упознали са Надеждом Николајевном и почели сте да одлазите к њима готово сваки дан.. друже... не ради тога да вас пецкам. подсмешљивог тона и дружења са лумпеџијом грофом. и ви не бисте ни видели судију да му сами нисте направили песету. оно ће вама рећи да сте ви отпочели да посећујете Калињинове чим сте дошли у наш богомспасавани срез. Да почнемо од ваших односа са Калињинима.... — Рекао сам вам своју претпоставку у вези тим да сте психопат. а ви већ чујете. ничим мотивисане брзинё.. а ви вечито тамо. а вас.... Говорићу отворено. ви не одговарате. нигде нема. Кад год дођем. друг.. Пишу вам.. као џигерицу или желудац. да будемо објективни — сложих се.. да вам није досадило? У таквом случају ви бисте могли да се изгубите постелено. — Добро.. пошто знате да је она у вас до ушију заљубљена. Ако испитате ваше сећање.. Ви знате моја осећања према вама: волим вас више од свих у срезу и поштујем..... — Престао да идем у госте — насмејах се — и доспех у психопате. Људи су вас мазили колико су боље умели.... Примали су вас веома радо. Ви сте за њих били пример памети.. Зар лавови шиште? — Чујте. чак и у дане претпразничких припрема и гужви. друг? Пре једну годину ви одједном. Што сте ви наивни. чекају до данас.. Ваше познанство нису тражили... Бићемо обојица објективни.... Најзад.. који придајете велики значај васпитању. Најзад. Вас чекају недељу. идете сваки дан.. — Почните. Кажите.. и мале сестре.... ни због овог ни због оног....Вама.. Да ли вам је сад угодно дајете доказе?. Желео бих с вама да разговарам.. Заволели су вас као свог рођеног. Говорим вам не ради прекора или осуде. Мени је пријатно да вас слушам чак и онда кад ми говорите непријатне ствари. — Очигледно хоћете нешто да ми кажете па се као не усуђујете. месец.. изненада прекидате своје посете.тракама.. ви их не поздрављате. и мајка. црвенкаст и шишти. носили вас на рукама и смејали се на вашу најмању духовитост. Па то није тајна? Ви. овакви ваши поступци треба да изгледају крајње непристојни! Због чега сте ви тако нагло и изненадно напустили Калињинове? Да вас нису увредили? Не.

до ушију заљубљена. Рећи ћу вам само три речи. — Меrсi! за доброчинство! Ја вас нисам молио за ту милостињу и. јасно. Сетите се шта сте рекли! „Бојим се да ће да ме ожене!" Ето. Дању сте с њом ловили рибу..19 Ви сте сазнали да вас она воли и ни за јоту нисте применили своје понашање. који се не тичу туђих очију.. готово заплаканим очима: — Због чега таква увреда? Зашто? Због тога што вас та добра девојка воли. Али чиме да се објасне ваши даљи поступци? — На пример? — На пример.. Сви родитељи су једнаки. уколико могу да судим по данашњем изразу вашег лица. ви сте изволели нашалити се! Зашто? Шта вам је она урадила? — Не вичите. Дозволимо да је отац.. сазнавши да ви нисте према њој равнодушии. тако да је могло да вас чује свих стотину људи који су били у сали! Дивно! Као одговор на ваше речи зачуо се смех. Било би немилосрдно са моје стране да сметам таквом добром малом као што сте ви. ви сте рекли. Сергеје Петровичу? Павле Иванович ми је преградио пут. Вашу фразу прихвата неки ништак.).. можда надала да постане ваша жена. Он.... стао је пред мене и наставив. народ гледа — рекох обилазећи Павла Ивановича... 57 . ви сад гово19 Усамљеност (франц.. Па зар зато опалити такав гласан шамар? Чичице.. Она је врло забавна девојка. као отац. чичице! Нисте ли се и ви сами борили за те претензије на вашу личност? Ви сте сваки дан одлазили. То је бабљи разговор... љубоморно чувајући ваш tete a tete. има све у виду: и вас. као и сваки отац. одлази Калињинима и саопштава је Надежди за време ручка. Због чега таква увреда. обични гости тако не иду. увече се шетали по врту. Да ли је после тога било могуће сумњати у ваше добре намере? Био сам уверен да ћете се њоме оженити! И ви. али сазвавши да сте ви пре мене доспели у претенденте на њено срце. — Прекинимо тај разговор. вулгарне десетке о лову на младожењу.. мање лицемерно.. имао претензија на вашу особу. Можда бих се и оженио њоме. свеједно. Ишао сам Калињину због тога што ми је било досадно и што ме интересовала Нађенка.. Какве су то. и биће вам доста. Шћуре. Нема сумње. све ситнице! — Дозволимо да су све то ситнице и да су вас нагнали да се тако нагло преокренете скривени разлози.ном или постепено? Одједном је поштеније. одлучио сам да се измигољим.. и она се. гласно. и мене и Маркусина. гледајући ми у лице молећивим...... шта вам се отело са језика! И то сте ви рекли за време седнице. ви долазите једном у нашу земаљску управу — не знам какав сте посао тамо имали — и на питање председника због чега сте престали да одлазите Калињинима..

којом сам га оне вечери угостио и откуда таква промена у понашању? — Шта имате много пара! — рекох гледајући новчанице од сто рубаља.. — Гроф је здраво? — Хвала богу. У њој сам препознао свог новог познаника.. ваши послови не иду рђаво ако је почела да вам поверава такве тајне!.рите неистину.. Идемо на пошту. које је слао. ипак. То је била баш она новчаница коју сам хтео да спалим на шандоровој ватри кад је гроф одбио да је узме од мене да плати Циганима и коју је Пшехоцки подигао кад се бацио на земљу.. говорите глупости не удубљујући се у своје речи. једну ствар од које се њему не би срећа насмејала кад би се он њоме оженио! — Ох то!.. — Здраво. А још је пристао да буде објективан! Што сте смешни. Вас чека стално. леја. Максима Фјодоровича смо затекли на врло пријатном послу. — Боље да их дам неком сиромаху — рекао је он тада — него да изгоре.. Откуд знате за тај предлог... правећи се да не видим његову испружену руку. познатог у нашем срезу стручњака за подизање цвећњака... На лицу Пшехоцког прочитах жељу да разговара са мном. Упутисмо се поштанском одељењу.. на његово расположење могло је да утиче гледање и туђег новца. Каетане Казимировичу — одговорих. у разговору.. Шћуре! Али оставимо тај галиматијас... у Санкт-Петербург шаљу! — мало се насмеја поштар и показа подбратком на угао где је на једној столици у пошти седела тамна човечја прилика. травњака и осталог. та прилика устаде и приђе ми.. — Здраво. А ипак сте побледели од љутине и само што не намеравате да ме тучете. — Откуд вам толика гомила новца? — А ево. да у једној од ваших пoсета у вењаку предложите Нађенkи. које је весело гледало на трг са своја три прозорчета. седео је за својим зеленим столом и као књигу листао дебео свежањ новчаница од по сто рубаља Очигледно. Кроз сиву ограду шаренило са цвеће нашег поштара Максима Фјодоровича. И као да ме неко ударно по глави! Видео сам једну новчаницу чији су крајеви били нагорели и угао потпуно изгорео.. Кад ме угледа.. мог новопеченог непријатеља кога сам толико увредио кад сам се напио код грофа. — Моје поштовање — рече он.. Црвен од задовољства и насмејан... Каквом „сиромаху" их је сада слао? — Седам хиљада пет стотина рубаља тачно отегнуто одброји Мак58 .. Максиме Фјодоровичу! — поздравих се с њим. та околност да сам ја добри мали није вам сметала. Одакле је могла да се јави таква жеља после „свиње"...... Мало се само досађује. Шћуре! Значи. А онда.

— Хоћете ли већ једном да ми доведете коње? — прошишта он.. висок. Са паперте се лагано спуштала густа гомила.. — Потпуно тачно! Незгода је завиривати у туђе тајне. и ја ћу да пошаљем новац — присети се Павле Иванович. Упутисмо се цркви. молим вас.. Моје посете неће дуго трајати. седе браде и буљавих очију као у рака.. стајао је испред свих и нешто шапутао на уво својој кћери... које се одвојило од гомиле и стајало по страни. ено и наших! — рече доктор показујући на наше среско високо друштво. и не одговори на мој „општи" поздрав упућен на његову страну. — Знате.. Шћуренка је корачао за мном блед и тужан као јесењи дан. Пољубивши кћер још једном и слатко се осмехнувши високом друштву. — Збогом. дајте ми. помислих. Максиме Фјодоровичу. Правећи се да ме не примећује. У сваком случају.. а ја узех новине и писма. господо! Чак је невероватно! За петнаест рубаља пет ствари са доставом! Позоришни дурбин. У цркви су звонила звона. а нису наши — рекох ја.. широких рамена... Хајдемо до њих. таман добро. хронометар.. а икона мајке божје пуштала је блиставе траке. Сунце је весело играло на одежди свештеника. којој као да није било краја. „Опљачкао је пијаног грофа". — „Ако грофа уме да черупа глува и глупа Сичиха. — Чувај се! Гомила која је ишла у красној поворци размаче се и коњи судијини 20 Сеоски помоћник у полицији. — Ваши. Изнад очекивања. анђелчићу мој — рече он плачним гласом љубећи кћер у бледо чело. а гроф није имао коме да их шаље. — Хад'де кући сама. који је ишао испред „крсног хода".сим Фјодорович.. Гомилу су надвишавали стари црквени барјаци и таман крст. и изађосмо из поште. 59 . а ја ћу довече доћи.. хартију и коверат! Шћур посла својих петнаест рубаља. зар је онда тешко овом гусану да гурне у његов џеп своју шапу?" — Ах. али сам страховито желео да сазнам коме и чији новац шаље у Петербург Пољак црних веђа. то ниоу биле његове оаре. он строго намршти обрве и нагло се окрену на потпетици мужику хоји је стајао иза њега са значком сотског20. Сотоки задрхта и махну рукама. — А. календар и још нешто. Приђох познаницима и почех да се поздрављам. Мировни судија Калињин. — То је свеједно. силно га је узбудио разговор у коме се он трудио да буде „објективан".

„ А ко ти је дозволио да мене зовеш вереником? На основу чега?" И као да се нешто отргло од мојих груди. величанствено се поклoкни и узнемиравајући гомилу својим „чувај се". Нешто се покренуло у мојим грудима. која ме је ватрено волела. окретох се и погледах судијину кћер.. и то сам га сакрио због тога што сам се стидео његове ништавности Разлог је био ситан као зрнце прашине... да корак направим. још не сасвим покварене душе утешим и обрадујем девојку. него моја проклета гордост. које дан и ноћ нису излазиле из моје памети. да пружим руку помирења над сам знао и видео да за оваким мојим покретом следе среских торокуша и „старих вештица"? Боље да оне обасипају својим подсмешљивим жаокама њу него да се разувере у „непоколебљивост" мога карактера и самољубља. „Ја вереник?" помгаслих. мелодични глас.... Пробијајући се кроз тусту гомилу. Заборавио сам да сам завео девојку и да сам почео да се одушевљавам њоме толико да нисам био у стању ни једно вече да проведем без ње. Кад сам за време последње песете предавао моју Зорку коњушару. и ја сам заборавио све што сам знао идући Калињинима.отменo и са звеком прапораца приђоше Калињину. нисам био отворен и сасвим тачан. Гордост се узбунила у мени. — Хајдемо одавде! — А зар ви нећете да разговарате са Надеждом Николајевном? — утжта Павле Иванович. ништавни човек. — Морам кући. да дишем. при улазу у кућу Калињиних до мојих ушију је допрла фраза: — Нађенка. Немам над.. „Зашто?!" говориле су њене очи. изгуби се из вида не удостојивши ме ни једним погледом. Доктор ме љутито погледа. Заборавио сам њене добре очи. сигурно не сматрајући да га ја могу чути. а ја је увредио. глупа.. Зажелео сам да се одједном вратим и да свом снагом своје нежне.. и моје самољубље је проговорило. и да јој кажем да нисам крив ја. Састојао се у следећем. уздахну и оде. судија. Сакрио сам прави разлог. који се тако много свиђају глупим женама. Гордост.. Она је гледала у мене и као да је пробала да ли ћу ја издржати или нећу њен чисто пробојни поглед. Он седе. Да ли сам могао ја. кицошка. пун горде увреде и прекора... Заборавио сам 60 . њен пријатни осмех. Али ја сам га чуо.. пуна самољубља.. Говорећи раније са Павлом Ивановичем о разлозима који су ме натерали да одједном прекинем да посећујем Калињине. која ми не даје да живим. заболело ме и било ме срамота због свог глупог понашања. Учиних општи поздрав и упутих се шатрама. — Таква величаиствена свиња — шапнух на уво доктору. где си ти? Твој вереник је стигао! То је говорив њен отац.

. седох на Зорку и откасах заклевши се да ћу „натрљати нос" Калињину. Она ми весело климну главом и заустави кола. Седох поред ње. Али боље и.. пошао сам истим путем којим сам и јутрос ишао.. као и јутрос. „Кад би ми предложили да бирам између њих две — Нађенку или њу — ја би се задржао на њој.. ни мени ни њој.. правдао сам свој изненадни одлазак идући кући. свежија. паметна.. Разљућен. вратих се из куће.. Ако падне у добре руке. Сељачка кола и спахијске чезе годиле су. „Он је пре мене почео да се врти око ње и већ се сматрао вереником кад сам се ја с њом упознао... коју је изазвала глупа реченица глупака оца.. њена је природа шира и слободнија. који се сада светли у дубини ових црних очију. Све се срушило под притлском проклете гордости. боље и тај осећај увреде и прекора него ово што сам код тењевске цркве видео у тим очима неколико месеци после раскида! Бол. Моја гордост није могла да одступи! Ко зна? Да није Калињин рекао ту фразу и да ја нисам био тако глупо горд и осетљив можда не бих имао потребе да се сад окрећем и да ме она гледа таквим очима...тихе. „А уз то.... 61 .. Али цео срез је знао за раскид.. Она је природнија. био је само почетак ове страшне несреће која је као изненадни захуктали воз збрисала са лица земље ову девојку. да ме упише у вереника своје кћери. Опет је прошао вртлар Франц са буренцетом за вотку. мом слуху својом шкрипом и металном звеком прапораца. летње вечери.. мада је било тренутака кад сам патио од туговања за Нађом и кад се отимала моја душа. Две минуте смо ћутећи гледали једно друго.. Сунце је показивало подне. која ме је стигла у овојим тешким кочијама. које се више никада неће поновити.. Опет ме погледао својим мутним очима и војнички ме поздравио. од ње би могло много да се направи! А она је тужна.. још је и Вознесенски воли". воли да машта. Шта су цветићи у поређењу са јагодама које су већ сазревале да би улиле страшан отров у њено слабо тело и тужну душу! Изишавши из Тењева... и кочије с треском заклопараше путем који се протезао као светла трака кроз тењевску просеку дугу три врсте. Мени се омрачило од његове непријатне њушке. отимала да обнови прошлост.. али и овога пута овај тешки утисак који је изазвао сусрет с њим као руком је однела шумарева кћи Олењка. вероватно.. који се осмелио да ме тако назове без мог одобрења." Крај Олењкиних ногу лежала су две трубе платна и неколико замотуљака. Нећу да му сметам!" И од тог доба ниједном нисам био код Калињних. овог пута. знао је да сам „здимио од женидбе". такве очи. — Хоћете да ме повезете! — довикнух јој.. „Што је она стварно лепа!" помислих гледајући у њен вратић и пуначки подбрадак. пуним.

Не можете да замислите колико јурњаве. — Што ће вам толико платно? — Мени није толико потребно! — одговори.. — Ви се удајете? За Урбењина? Ма немојте да се шалите? — Нису то никакие шале. — То сам ја онако купила... Његова је љубав сигурна — Ствар није у сигурној љубави... које је тек почело да живи. Петру Јегоричу није потребно.— Колико сте накуповали! — рекох. готово дечје лице и чудио се како може тако ужасно да се шали. није просјак. — С њим ћу бити срећна. него у срећи. него спахија.. Смеје се као да не зна! — рече Олењка лако поруменевши. не.. Ево данас на вашару цео сат сам ходала... господине. Његово је богатство велико. — Дете моје — упитах са страхом гледајући у њене светле очи — кад сте стигли да напуните своју јадну главицу овом ужасном 62 ..... за Урбењина. Одмах сам замислио покрај ње старог.. Ја у њега... Ја знам.. — Ма зар нисте чули? Па ја се удајем за Петра Јегорича! — Удајете се? — зачудих се ја... — Ако то није шала. црвеног Урбењина са клемпавим ушима и грубим рукама.. боже мој! Па за Урбењина! Погледао сам њено румено и насмејано лице.... А шта ће вам толико робе? Што да шијете? Па ваша породица није богзна колико велика. А онда изволите шити. Не разумем чак шта ту има шаљиво. Гледао сам лепу девојку. кад се ожените.. а сутра у град морам да идем да купујем. — рекох побледевши да и сам не знајући зашто.. али зар су срећне само оне које се удају из љубави! Знам ја те бракове из љубави.. не знам шта је.. па ипак је незгодно да се од прве не покажем као добра домћица..... широко отворивши очи — за каквог Петра Јегорича? — Фуј.. — Какве везе ту има Петар Јегорич? — Хм. већ сам и прекорачио број. говорите у загонеткама. и није он гоља. два. дабоме. нисам заљубљена... — Ви. Не знам чак шта је ту чудно необично. женско тело. између осталог. Чујте. љутићете се ако вам жена после венчања дође као гоља. Један. дебелог. њено младо. чији додир може само да гребе младо. која уме песнички да посматра небо кад преко њега јуре муње и љутито урла гром? — И ја сам се од тога уплапшо! — Истина.. да ви не познајете неку жену коју бих могла унајмити да ми шије? — Чини ми се... хвала богу.. — Каква шала!.. Минут је прошао у ћутању. — Ви се удајете.. Зар помисао на сличну слику не може да уплаши згодну шумску вилу. — Што сте ви мушкарци чудни! И ништа ви не разумете! Ево.. — одговори Олењка напућивши усне.. мало је стар — уздахну Олењка — али ме воли.

. — Узмите од мене! Сто?. Олењка. Клањајући се.. Олењка! Није вама стало до лечења вашег оца! Новост коју ми је саошптила Олењка тако ме узбудила да нисам ни опазио да су кочије прошле поред мога сеоцета.. који је притрчао да помогне Олењки.. Знао сам колико он мрзи грофа и какве је гласове проносио по срезу о ономе код кога је сад са таквим апетитом јео језик са грашком и пио десетогодишње вино. кад бих најволела. не опростивши се.. био је мој добар познаник Бабајев. све је то незрело.. 63 . не сачекавпш мој одговор. као што видите.. са чуђењем погледах Калињина. Како би могао поштен човек да објасни ову песету? Мировни судија ухвати мој поглед и вероватно га схвати. о седам јасика бих се обееио... испих чашицу вотке и почех да доручкујем. — Баш као поручен! Баш као поручен! — дочека ме гроф гребући мој образ својим дутачким. бодљикавим брковима. Кад сам угледао дечицу која су истрчала. Где? Када? Олењка ме погледа са чуђењем и слеже раменима. — Данашњи дан сам посветив посетама — рече ми он. Сигурно ниси имао само једном сукоб у вашим судским пословима.. у ту досаду где никога нема сем кобаца и лудог оца. а други мали... Ја седох. седи старчић. али где сте научили да се тако старачки грубо шалите?.. а видели бисте зими. познајеш.. и насмејано лице Урбењина. који је у нашем срезу заузимао место сталног члана пороте.. — Боље време не би могао да изабереш! Ми смо баш сада сели да доручкујемо... који су седели у меким фотељама и јели хладни језик... Иља доносе четврти тањир. — Колико вам је потребно да лечите оца? — повиках ја. Имао сам незадовољство да у једном препознам мировног судију Калињина. — прошапута она... Ха-ха! Гроф ми с обе руке показа два мушкарца. нервозно уздрхта њен подбрадак и. са великом као месец ћелом.. и чекајте тамо док дође млади вереник! Вама се свиђало онда увече.. глупо! Ако се ви не шалите. Ти. да сама смрт дође.. Овде ме је чекала нова вест. све је то апсурдно. — Цео срез обилазим. а ви платно купујете смејете се! Аа-ах! — Бар ће он својим новцем оца да лечи.. И навратио сам његовој светлости. ја не знам ништа да кажем! Боље ућутите и не вређајте ваздух својим језичићем! Ја да сам на вашем месту.. — Вама се не свиђа што се млада девојка удаје за старца? Да? Олењка плану одједном.. да су ушле у грофовско имање и да су се зауставиле пред вратима управникове куће. брзо поче да говори: — Вама се то не свиђа? Онда изволите сами да одете у шуму... одјурих у грофовски дом. наравно. онда.животном мудрошћу? Дозволимо да се ви шалите са мном. — Ох. Хиљаду? Лажете ви.. — Не схватам шта говорите — рече она. искочих из кочија и... богата опахија.

малим људима. треба само схватити! Кад бих ја имао таква средства као његова светлост! ја бих показао како треба живети! А они говоре: досадно! Чак је. — Досадно. није грех? Ви никуда не одлазите.... а ви сте знаменит човек. ако код њега буду вечери. сами никога не примате.. него сам се само усудио да прекорим његову светлост. журфиксе21. Такве аматерске представе и концерти могу се приређивати какве нико у губернији није ни сањао. јест! Размислите сами!. како да кажем. можете да живите у таквој затворености? Зар то...... ја и нисам набацио никакву мисао.. у врту хладњаци и. кажем.. све те 21 одређени дан у надељи за пријем гостију (франц. образованих госпођица. тако рећи? — Шта ће му ти журфикси? — упитах ја... — О чему је реч? — уоптах. Узајамна.. остало. И уз то. пикници. Домаћинство одлично. нигде се не можете видети. Како то. — Но.. аматерске представе. није грех. и друштво ће имати част да ближе упозна једног од најботатијих наших земљопоседника. да вам не би било досадно... 64 . Сад све то пропада готово забадава.... Оњегин због нечега...... Нема тих.. да проучи тако рећи. Друго.... ако размислимо... — Долази он к мени.. — Тачно је да је грех... криви. А колико ми имамо. — Код мене могу да буду одличне вечери. а онда. замислите само! Огромне сале... бавите се домаћинством. који узбуђује тако рећи....... весеље. да се упозна са друштвом.... чак је срамота.. ваша светлости...... па ипак досадно.. размена мишљења. ваша светлости... И Калињин затрепта очима желећи да покаже да га је заиста срамота. ваша Светлости. — сложи се Бабајев. — Нама.. jourfixe). Богами... богат.... као неки старац или отпадник. Рђаво! — настављао је Калињин разговор који је мој долазак прекинуо... — Како шта ће му? Прво.. игранке.... Ви. јаких осећања. ви. тако млади. — И жале се они мени на досаду. па какву сте мисао набацили? — Заправо. — прекиде грофа Калињин.. у земљу закопано.. тако рећи. Једном речју. Немају они онај елемент који увесељава... велим. славан.Што вам је тешко да правите скупове. Сами сте. ово-оно. Како? Врло просто. Вама је грех изостати..— Рђаво.. сјајни. Какве се могу приредити музичке вечери.... смешно и да се слуша. разочаран. богами. тада ће његова светлост. све то заиста може красно да се приреди.. дивно. образовани.. разговори.... Говоре да имају намеру да се баве домаћинством. кажем. радите.. седа да доручкује и ја му се жалим на досаду. — То је заиста истина — рече гроф уставши и гурнувши руке у џепове. тужно. каваљера!... Концерти. — Добру мисао дао ми је Николај Игнатич рече гроф показујући на судију.

. Одбио је да руча.. лов. Доручковали смо до седам сати увече.. јахање.. како га зову нови пријатељ.. или В.. молим те. а тај твој. " Казимирович. Тако и свима реците.. да научиш да разликујеш људе. Попијмо још чашицу? На ручак се вратио Пшехоцки.. играо је чак на клемпавим ушима и дебелим прстима.. и нападаш га. Серјожа — наљути се гроф — а никад ми не саветујеш пријатељски! Теби је све смешно! Време је. који би нас прошао кад бисмо прекинули с јелом. — Кад погледају наше госпоћице твоју бркату физиономију. Угледавши како седим за столом и пијем... изговарајући се да га боли глава.. ја и гроф смо сели за сто и наставили да доручкујемо.. постараћу се. — Ти се стално.. црвено лиде сијало је од радости. дугим. Драго ми је. Казимир Каетанович. Није ли истина? — Па да — сложих се ја. Млади пијанци знају како да прекраћују дуге међучинове. чиме смо одржавали апетит.. срезу да се нада ваша светлости? — улита судија.. Само један лов може да обједини ове најбоље снаге среза! — Ми ћемо с вама још разговарати о томе! — рече гроф Калињину опраштајући се од њега после доручка... он је сиромах!. брате.вечери не само да ће увесељавати него ће имати и васпитни утицај!. шалиш. Треба. у постељи. Његово широко. Требало је видети то блаженство на лицу судије кад је седао у своје кочије и над је рекао: „Хајде!" Он се толико обрадовао да је чак заборавио на наше сукобе и на растанку ме назвао голубом и чврсто ми стиснуо руку. друже мој. кад су са нашег стола однели посуђе и поставили ручак. учинило му се згодно да се удаљи у своју собу. Развићу ту мисао.. За време другог јела уђе Урбењин. да оставиш те студентске бубе! Гроф поче да шета из једног угла у други. — Никоме. значи. чак врло. које сам јутрос видео у тењевској пошти. Ми смо све време пили и јели ситне комадиће.. — Онда. дозвољавате. он се намршти и. — Дабоме. Музика. Нисам га препознао. којима је стално поправљао своју нову кицошку крава65 . Али каква душа и какво срце! Без основа ти тако презриво говориш о њему. али се није противно кад га је гроф посаветовао да руча у својој соби. досадним претпоставкама поче да ми описује корист коју човечанству могу да допринесу његове вечери. литература. вртећи се мало око нашег стола. чинило се. је ли он богат? — Не Серјожа. одмах ће се напојити духом цивилизације. — Јеси ли данас неком слао новац? — упитах грофа сетивши се оних свежњева новчаница од по сто рубаља. Задовољан осмех... — Реци. дабоме. Кад су посетиоци отишли.

— Ја не пијем — рече он. — Шта? — прошапта он. Кад је погледао он вас и Олењку: „Но. пијете ви више од нас... Чак ми је и смешно. с оваквом својом опољаашношћу да се надам да овој нарочитој девојци неће да се згади да постане моја. као што сте изволели да видите. Петре Јегоричу. Сад могу да се покајем пред његовом светлошћу. — Добро. није било дана да нисам том вотком лечио глупу слабост. верујете ли? Од тога времена није било ниједне ноћи да сам мирно спавао. Због муке сам пио.. — Крава нам се разболела. пази ти њега! И знаш с ким се жени? Ми смо оне вечери погодили! Ми смо. Урбењин лагано и са поштовањем седе. неће послушати. неће доћи. Петре Јегоричу. зацопао се мали!" Ха-ха! Седите да ручате са нама. да.. Пио сам стварно много.. — Гледам. ваша светлости. господо.. анђео од меса! Чудо невиђено! Ви сте ми још налили? Молим само последњу. ево. —Јеси га видео? Ха. 66 . Да ли да пошаљем... рече.. мајка мојих сирочића? Јер она је лепотица.. тако је било. онда је друга ствар. и неприметно га пиће ухвати. намигујући на Урбењина... Немам због чега. ваша светлости — изјави он. да попијем и због радости.. Петре Јегоричу — рекох устајући и пружајући управнику руку. хвала богу. позва очима Иљу и нареди му да донесе супу.. написаћу. — Море маните. Ја му насух чашицу вотке. Сад.. Кад ујутро устанеш. — Чак и не верујем. помислиш но оно. А како сам ја патио. Напуних му другу. — промрмља гроф. — Слао сам по нашег ветеринара. — рече насмејавши се изненада својим срећним дечјим смехом. и дабоме. замисли. Он испи и ту.. а ако ви напишете. — Сад не треба да пијем.ту. кажу да је отпутовао. — То могу. да ли сам могао у својим годинама.. да нисам псовао себе због глупости. на овај прстен и сећам се њених речи којима је она изразила свој пристанак и не верујем.. немам шта вотком да лечим. — Пио сам. чак и боље него што сам могао и да очекујем. све се уредило. испало како треба.. — Па ви се жените! — Да. Можда са кравом није ништа. по градског ветеринара? Ако ја пошаљем. Од јутра до мрака. — Онда макар на радост попијте ово — рекох сипајући му вино. ха! Ћутао и одједном. Ма. Све је. још онда приметили да се у вашем мангупском срцу нешто рђаво дешава. Урбењин попи чашу вина. и то баш тако како је моје срце желело. који поцрвене. а можда је и нешто озбиљно. колико сам мука поднео! Видео сам је пре једну годину и. хвала богу. одмах у ормарић.. ха. жени се! — расприча се гроф. — Честитам. сад не пијем — насмеши се управник.

Мени је то изгледало одвратно. — Што се ви не жените? Зашто узалуд трошите. која је устима приносила кашику супе. стара рђо.. да решава разна питања. ваша светлости.. господо.. Срећан и љубазан изглед старца окоји се женио младом девојком и који нам је саветовао да изменимо свој развратни живот за миран.). хвала богу. — Ја схватам шта желите да кажете. Она каже: „пристајем". Није требало да ме напијете. Дође ми да се обесим.. а брачни живот је велика ствар! — Дабоме. ја сам сад срећан.. Мени се чини да сам ја Олгу усрећио.... готово три пута старији од своје супруге? Урбењин поцрвене. кад сваке минуте осећаш да си срећан..22 Сергеје Петровичу. предложих јој брак.. бацате. Слажем се с вама. обриса салветом лице и опет седе. — Захваљујем вам на отворености... Неожењен или удовац за мене је само половина живота. — Господо — рече он гледајући нас срећним. затвори очи и поцрвене као малишан. — Да — рекох — породични живот.. после кад ме она пољуби.. при помисли на први пољубац са поетском Олењком. постао ми је неподношљив. и баш као да ме маљем ударила! Ха-ха! Слушам и ушима не верујем. Он је обавеза за свакога. али желео бих да и ви будете срећни! Због чега се не жените? Породичан живот је срећа. чупам себи косу са главе. Ја уопште волим породични живот. погледа у мене дугим. породични живот! Ви сте млада људи. све је то налик на роман.. бадава упропашћујете своје животе? Зашто избегавате оно што сачињава највеће благо сваког живог створа на земљи? Јер уживања која даје разврат не дају ни стоти део онога што би вам дао миран.. Сергеје Петровичу — промрмља он. Причајте шта хоћете... Уосталом. све! homo sum.. умилним очима.. породични. и бог види колико вас обојицу волим! Опростите ми због мојих глупих савета. Урбењин устаде.Дешавало се.. наказност. Педесетогодишњи Урбењин. задрхта и супа се проли у тањир. а својој деци мајку. поверовао сам. Али. молећивим опогледом.. и мени. Мало касније он испи чашу надушак. је почело да се врти у глави.Чак и онда ако је муж. усудих се. други пут.. Значи.. Сергеју Петровичу.. гледам њу кроз прозор. ви тај дуг извршавате већ други пут? — Да. а мени се чини: „губи се ти. кад заборављаш своју старост. А. уживам и. А кад ми се понекад у главу увуку мисли о неједнакости година. 22 Човек сам (лат. и ви. Ја и сам себе питам: да то није подло? Мучим се! Али где ту човек да пита самог себе. Ја сам јој дао оца..... Рука. 67 .. то је дуг. ја не одговарам из рукава и умирујем самог себе како знам. до ђавола".

очигледно невиђени јунак. плаво небо. Љут сам. Мелодије све веселије... почиње драма.. И није само једном тенору жао да гледа брачни пар. заносније. зарони неколико пута у мутну светлост и излете кроз прозор. Откуда такве мисли? Зар сам могао ја да спасем ту младу лудицу од њеног неразумног ризика и несумњиве грешке? „А ко зна!" шапће ђаволчић. Тамо. чак би и идиот могао да прочита сажаљење. Од следеће главе моја мирна муза ће израз мира на лицу заменити изразом гнева и туге... У души ми гадно и мучно као у шуми за време кишне јесење ноћи. Кроз отворене прозоре и врата допире песма ласта и чворака. а онда одједном његова рамена задрхташе. Сећам се лепог недељног јутра.. познавао сам. налик на медведа и при крају свога века Урбењин. као светле. стојим ја иза Олењке и држим над њом венац. Али то није ништа.. а целу цркву. неједнак по годинама..као да тражи милост. у дубини. тужна струна.. читао сам много романа писаних о неподударности између мужа и жене. У новом фраку. „Ти то боље знаш!" Видео сам у свом веку много неједнаких бракова. на самом дну моје душе седи ђаво и тврдоглаво. Блед сам и нисам сасвим здрав Глава ми пуца од јучерашње пијанке и шетње по језеру.... Срце ми раздире нека мука. без обзира на веселу свадбену мелодију... нисам једном стајао испред слике Пукирјова23. — Није то ништа. 68 . — Не узнемиравајте се. која без апелације 23 Мисли се на слику Пукирјова „Неједнаки брак". која унеколико подсећа на грижу савести. Певају сложно. натапа мутна светлост у којој весело поигравају облаци дима. подрхтава грудна. ја сам крив за тај грех. и то тако брзо да ја нисам стигао ни да променим перо ни да почнем нову страниоцу... али меком и свежем тенору.. најзад. Предговор је завршен. сунчеве траке које поигравају на зидовима и одорама присутних. од шарене куполе до свода. Грешна воља почиње да жари и пали човека... као да је том тенору жао што поред згодне.. и он неочекивано заплака као дечак. упорно ми шапуће да ако је брак Олењке са незграпним Урбењином грех. и због тога стално гледам не дрхти ли ми рука којом држим венац. с осећањем и таквим заносом који нарочито испољавају наши певачи Малоруси када се осећају херојима тренутка и кад виде да их стално гледају.. На многобројним лицима која сам видео. одвратно ми је и жао. Кроз прозор грофовоке цркве види се прозрачно. лепршаве Олењке стоји тешки. Ништа — поче да мрмља савладавајући плач.. У самој цркви такође појање. физиологију. Урбењиново предосећање се остварило... Један врабац..... улете на врата и цвркућући поче да кружи изнад наших глава. Моје је срце после ваших речи притисло некакво предосећање. У нешколованом. без обзира на то колико су се трудила да изгледају весело и безбрижно.

и ја чујем како тешким комплиментима чашћава сваку даму која од њега купи свеће... а зар ја волим девојку у црвеном? Кад бих волео све девојке на које наиђем живећи под овим сунцем.. целој губернији познати монден и донжуан. Али охола Олењка се не радује. нисам могао да се уздржим да му не кажем: — Данас ти. Он је зализан. У њега се загледају све гошће... Олењкин младожења-управник привилеговани је слуга. поздрављајући се с њим јутрос.. У дубини душе он изражава Урбешину хиљаду захвалности: његова свадба је апсурд. не бих имао довољно срца. Његов отац је био срески вођа племства.. изгледаш као идеалан играч кадрила! Сваког ко уђе или изађе он прати сладуњавим осмехом. Њему је драго што је његава идеја о „журфиксима" пала на плодно тло и већ почиње да даје плод. шапће ђаволчић. који никад није имао металног новца и није знао њим да рукује. Ако моју душу узбуђује само сажаљење. Мој пријатељ. онда због чега нисам осећао то сажаљење раније... Гошће су тако обучене како би се обукле кад би се женио сам гроф: бољих хаљина не би се могло ни пожелети. размажен судбином. стоји позади.кажњава неподударне бракове. може да заголица њену гордост. простакуши. Она је бледа као платно које је недавно донела са тењевског вашара. Од налоја до самих врата отегла су се два реда представника нашег среског цвећњака... и има у суседном срезу заложено имање.. али то не може да нашкоди њеној охолости.. кад је познато да је он аристократкиње одбијао кад су га оне молиле да им буде девер.. Алексеје.. иза ктиторовог ормара.. Па шта више треба сујети кћери личног племића? Чак и њен девер. Он је властелин. кад сам присуствовао другим свадбама?. намазан и одаје загушљив мирис парфема.. Његова физиономија блиста и пресијава се. Охола Олењка могла је да се радује..." Али љубоморан можеш бити само на оне које волиш. „Љубомора. стално је испуштао новчиће од пет и три копејке.. Он је импресиван као четрдесет хиљада девера узетих заједно и није ни најмање безначајно што није одбио да буде њој. налактивши се на ормар. Данас он изгледа тако сладак да. Има чак и таквих којима Олењка није имала право раније ни да се јавља. Ниједне попадије. а ипак је лако за њу се ухватити као за разлог да се приреди први журфикс. ниједне трговачке жене..... Већином су овде аристократкиње.. Њена рука у којој држи овећу 69 . гроф Карнејев.. девер. али ниједном у животу нисам осећао тако одвратно душевно стање од кога никаквом снагом не могу да се отмем сада док стојим иза Олењкиних леђа испуњавајући обавезе девера. Он. и продаје свеће.. Крај њега. стоји величанствени Калињин с орденом Станислава о врату.. „То није Сажаљење". а он је већ девет година мировни судија свог завичајног среза. крај самих црквених врата...

У сусрет поворци. Ни трага од оне радости која је блистала у њеним очима кад је још јуче трчала по врту и са заносом причала какви ће зидни тапети бити у њеној гостинској соби. — Пустили су га! — рече она гласно престрашено потледавши мене. не бих гледао у земљу као што сам радио тога дана и не бих обраћао пажњу на главобољу! Судбина некад приређује горке и неслане шале! Нису успели младенци ни да изађу из цркве. алејом је јурио њен луди отац.. а у сусрет им је већ јурило неочекивано и нежељено изненађење. црвен и озбиљан. ево.. насмејан и блистајући од среће. искористивши прилику да се истакне својом октавом. онда нека припише те недостаке главобољи и поменутом душевном расположењу. Чинодејствују дуго.. Он је. пољупци.. Гости су узбуђени. Обред венчања се изводи са нарочитом свечаношћу.лако подрхтава. узима младу под руку. по нотама. и ми излазимо напоље. правилни редови су нарушени... тако дуго да рука почиње да ме боли док држим венац. он то не чини махинално. Обучен је пристојно. појци певају нешто отегнуто. не изостављајући ниједне. Ако неко ко је био са мном у цркви нађе да овај опис није потпун или да није саовим тачан. шумар 70 . чита апостол са двоструком дужином.. Олењка је одједном устукнула. Али. уздаси. Иза мене стоје Урбењинова деца из првог брака — гимназијалац Гриша и белокоса девојчица Саша. Урбењин. чују се поздрави. Саша је само зачуђена. а даме. За њих је непојмљиво шта ће њиховом оцу тетка Оља и зашто је доводи у кућу. Јадница. зауставила се и тако тргла за руку свог мужа да се он заљуљао.. које ми је сметало да ствари уочавам и посматрам. престају да гледају младенце. Да сам ја онда знао да ћу морати да пишем роман. млада и младожења се љубе. која се шаренила иа сунцу стотинама боја и нијанси... Главки свештеник чита молитве са станкама. Чинодејствују три свештеника и два ћакона. Кад се свадбена поворка. Очи му се моле богу и кад се прекрсти после сваког „господи помилуј". Они гледају у црвени потиљак и клемпаве уши свога оца. као и обично. али је направио фризуру какву су носили православни верници дванаесте године.. главни узима из мојих руку венац. Њено лице је сад сувише озбиљно.. ђакончић. Урбењин је у новом фраку. и њихова лица изражавају знак питања. подбрадак се с времена на време тресе. у које ће дане да позива госте и остало. које уопште воле да посматрају венчања... као да се изненада нечега уплашила и да јој је нешто памет помутило.. много озбиљније него што то захтева овај свечани догађај. а четрнаестогодишњи Гриша намрштен и гледа попреко. кретала од цркве ка грофовском дому.. У очима неки потмуо сјај. Сигурно он не би дозволио да је отац од њега затражио пристанак да се жени...

Ма колико да је био неочекиван и необичан сусрет са лудаком. извајане таванице. напуштених просторија. Јадница. прозаичну гомилу.. Ново изненађење које је судбина младенцима приредила. спотичући се и лудо колутајући очима. Пошто сам га увео у двориште. Све би то још било и некако да није био у свом цицаном огртачу и папучама... За један сат сви омо седели за дугачким столовима и ручали. поведох га према цркви. него. Лице му је било сањиво. буђ и циганско подврискивање у грофовској кући. раскошни персијси ћилими и намештај у стилу рококоа изазивали су узбуђење и недоумицу. причао сам му док. будите љубазни па нас некако извуците из овог незгодног положаја! Некако. Узбуђено дивљење својих гостију он је примао као нешто заслужено. кошуља раскопчана. свадбена поворка већ није била код куће. Ко је навикао на паучину. Машући рукама. па она хоће да нас и сад покраду! — Не знам ко га је пустио! — шапну ми Урбењин. Голубе. — Олењка! — замумла он кад им се приближио — зашто си ти отишла? Олењка се зарумене и косо погледа даме. или — извините ми за ово поређење са племенитом птицом! — на јато рода које се спустило једног сумрака за време сеобе на развалине пустог замка. чија је поцепаност одударала од раскошне венчанице његове кћерке. а онда га оставих и не показавши му где је његов украдени самовар. која је својим брбљањем за време јела нарушавала тишину старих. он је представљао сасвим непривлачну слику.. — Ја сам наредио да га затворе. Та шарена. — Хајдемо.. — Знам ја ко вам је украо самовар — обратих се ја шумару. бучна гомила личила је на јато чворака које се узгред спустило да се одмори на пустом гробљу. њему је било чудно да гледа ову обичну. он је заслужив најозбиљније прекоре и чак презрење због своје варварско-тупе равнодушности према добру које су скупљали његов отац и дедови не данима.. премда он стварно ни најмање није био крив због богатства и раскоши свога запуштеног гнезда. ја ћу вам показати. Седео сам и мрзео ову гомилу.. по мом рачуну. која је са сујетном радозналошћу посматрала труло богатство грофова Карнејевих. које су се смејуљиле.. било је још горе. него током десетина година! Само душевно слеп и сиромах духом није могао да на 71 .. коса разбарушена од ветра. ипак су га сви брзо заборавили. Из кухиње су самовар однели прошле године. — Мићка врата није затворио — настави шумар обраћајући се нама. — Је л' тешко лоповима да се ушуњају?.. напротив.Скворцов. И загрливши Окворцова око паса. Сергеје Петровичу... Брката грофова физиономија непрестано се кесила самозадовољним осмехом. Зидови у мозаицима. пропала је од срамоте.

сузе. у сваком тамном углу грофовског врта види зној. И у великом броју људи који су седели за свадбеним столом. али он је за то имао своје разлоге. пружао своју чашу према грофовој и од узбуђења говорио дрхтавим гласом: — Моја осећања према вама су позната. И тако даље. ваша светлости. Чиме сам заслужио такву пажњу ваше светлости да сте ви узели таквог учешћа у мојој радости? Тако само грофови и банкари прослављају своје сванбе! Овај раскош.... Олењки се... него је постављао питање за питањем: — Ко је могао и да помисли да је ова млада лепотица могла да се заљуби у оваквог старца као што сам ја? И зар она није могла да нађе неког млађег и лепшег? Несхватљива су ова женска срца! — Он је чак имао смелости да се обрати мени и да пробрбља: — Дошло је време. и жуљеве људи чија су деца сада склоњена у бедним кућицама грофовског сеоцета.. Верујте... Његов широки осмех био је сурогат пасје среће. 24 Рислер старији — херој романа француског писца Додеа „Фроман млађи и Рислер старији". усрећили. гледао је стално у своју младу жену и од силних осећања није могао да се уздржи........ Он... на свакој слици. Он се смешкао и љубазно. да вас моје памћење неће никад заборавити као што неће заборавити ни овај најлепши и најсрећнији дан мога живота. Верног и оданог пса су помиловали. која је палила његове широке груди. и са поштовањем и као срећно дете. Не.. скуп виђених гостију. којима иишта не би сметало да најотвореније говоре истину. он се често дизао. онда бих више од таквих снобова волео незналице који једу рукама. Данас сте ви толико учинили за мене да моја љубав према вама представља обично ништавило. шта да кажем!. и сада он у знак захвалности весело и искрено маше репом. Урбењин се омешкао.. није се могао наћи ниједан човек који би грофу рекао да је његов осмех глуп и неумесан.. Њу су приметно мучиле његове речи.. Не знајући куда ће од сувишне захвалности. сијајући од среће и трљајући од задовољства руке. 72 . очигледно.. и чак је изгледало да се од њих стидела... ваша светлости. Свако је оматрао за потребно да се љубазно смешка и удвара јефтиним комплиментима! Кад би то била „обична пристојност" (код нас људи много сваљују на љубазност и пристојност).. данас нема више такве омладине.. није свиђала понизна усрдност мужа. људи богатих. које су изазивале осмех на лицима званица. као Рислер старији24 у роману Алфонса Додеа. Ох. узимају хлеб из туђе посуде и који се ушмркују са два прста. независних.свакој побледелој мермерној плочи. само погледај! Ха-ха! Старац пред носом омладине отима вилу! Шта сте ви гледали? Хе-хе.

беживотне усне. — Главобоља ту нема везе. Пољубац је све то направио. Јадна девојка. трудно сам се да гледам у свој тањир. Одсутност Олењке била је уочљивија што је она отишла изненада... Истина.. толико је несрећно изгледало њено лице. праве сузе. и погледала је у мене. — Она ми се још јутрос жалила.. Исто бледило као и у цркви.. задивљени грофовом досетком. какве ја никад раније кисам видео на њеном лицу. Мени је једноставно било жао да гледам њега и да не бих гледао то лице... Не 73 .. смешкајући се целим овојим црвеним лицем. „Шта ме се ти тичеш?" мислио сам. — Ехе.. Мени се учинило да се она преда мном стиди због овог пољупца.. Олењка. Она није одвајала марамицу од својих уста и бојажљиво. није издржала мој поглед.. Кријући марамицом лице.. збунила се.. она је била невесела и тужна као и пре. силом се смејала на све грофове досетке и једва да је додиривала укусна јела... као да се бојала да је још једном не пољуби. — Што сте ви тако кисели данас? — упита гроф. Јадница.. Али смејати се није требало.. лако се примаче и испружи Урбењину своје непокретне. Ха-ха! Не за себе пољубац. — Мани. десет минута. Петре Јегоричу.. лено одговарала на сва питања.. Урбењин. дабоме. Ћутала је. желећи да сазнам разлог њене забуне... Ха-ха! Гости.. Сигурно мој поглед није био добар. — Олгу Николајевну боли глава — пожурих да објасним њен излазак.. почеше да се смеју.Без обзира на то што је попила чашу шампањца. господо. а млада се није враћала... али у исто време нисам од ње одвајао очи. Олењка је стиснула своје усне. не рекавши ни речи. исти страх у очима.. Колико је Урбењин себе сматрао најсрећнијим међу живима. али су уместо тога из очију потекле сузе.. она устаде и истрча из трпезарије. младожењи строги укор! Није научно своју вереницу да се љуби.. гоњена узвицима и вриском гостију. био сам до бола пренеражен. силом је гутала ваздух: у њено грло је наваљивао плач. као преплашена звер. устаде и затрепта очима. она је одједном поцрвенела.. Ухвативши га. због брака. Он је пољуби... братац! — нашали се гроф. Прошло је пет. машила се марамице и почела да се ушмркује желећи чим било да прикрије своју страшну забуну. Чиме да се објасни та њена туга? Да ли је кајање почело да гризе јадну девојку? Или је њена сујета очекивала можда још више сјаја? Кад сам за време другог јела подигао на њу очи. руменило стида убрзо је нестало са њеног лица. погледала је нас: да ли ми примећујемо да се њој плаче. одговарајући на неко глупо грофово питање.... Настало је ћутање. Изричем. ја захтевам пољубац. него. да се они пољубе! Срећно! — Срећно — прихвати Калињин. Чак је и гроф престао да се шали... то сте ви криви! Изволите развеселити жену! Господо.

којим сам ударио по челу Урбењина... — То ни на шта не личи. 74 . „Не би ли било лоше да изађем и да је потражим?" говориле су његове очи.. Ко их зна. развио сам све овоје иследничке способности у улози обичног агента. „Хоћете ли да ми помогнете.. Није могло да се закључи да је отишла што се постидела.. не предвиђајући рђаве последице наших услуга.. а не лево. Олењка се дигла иза стола одмах после пољупца.. Како сам му помогао. — мрмљао је. и он одлази да покаже своју власт! Устадох и уз громогласна аплаузе свога пријатеља грофа изађох из трпезарије у врт. медам! — рекох ја шаљивим тоном обраћајући се дамама.... он ме погледа таквим несрећним. Али кад је прошло још десет минута. читалац ће даље видети. — Где је Олга Николајевна? — упитах ја лахеја који ме служио салатом.. да се извучем из овог страшног положаја? Ви сте овде најпаметнији. Отприлике сам пошао по једној бочној алеји и. Постидети се могуће је за минут-два. који је учинио услугу пустињаку25. голубе. Звуци су долазили из 25 Мисли се на басну Крилова „Пустињак и медвед.. — Невеста побегла. а она није долазила. помогите ми!" Уважио сам молбу његових несрећних очију и одлучио да му помогнем. хладњаке. те жене! Сад ће да дође.. Рећи ћу само да Криловљев медвед. — Или се можда нешто одрешило од тоалете.. најсналажљивији човек. али не тако дуго како се нама учинило првих десетак минута њене одсутности. пре свега... која је овим. много пута је тежи. Колико је ружних мисли пало на памет пијаним мушкарцима и колико су сплетки припремиле љубазне даме! Невеста се дигла од стола и отишла — какво ефектно и сценско место за „великосветски" срески роман! Урбењин поче нервозно да се обазире на све стране. а разлика између нас је огромна. бледи и претвара се у невину инфузорију кад се сетим своје улоге „лудака који прави услугу. — У врт су изашши — одговори он. молећивим очима да ми га је било жао. Мој камен... пећине и над је већ почело да ме мучи кајање што сам пошао десно.." Сличност између мене и медведа састоји се само у томе што смо обојица хтели да помогнемо искрено. Одмах. Погледао сам све жбуниће.говорећи о етикецији... врели зраци подневног сунца. распаљену вином. У лице је ударала врућина и оморина.. звиждукајући неку мелодију. у мојим очима губи сву своју зверску величину. У моју главу. одједном сам зачуо чудне звуке. Неко се смејао или плакао. била нарушена. као да се наљутила што су је натерали да се пољуби са мужем. најхрабрији. ударише прави.. и моје вино прокисло! Ја морам да одем да је нађем и да је доведем овамо.. па макар је сви зуби болели! Девер је службено лице. — Нерви.

.. Ти си крива. штоно кажу. доста. данас! Зашто то нисам схватила јуче? Сад је све свршено. — Обришимо своје очице и хајдемо. готово крај самог прага угледах Пшехоцког. — рекох ја. Ви сте ми изгледали недостижни! — Но.. сигурно. печурака и креча.. да је хватам за струк.. Тамо нас чекају. — Већ данас нећете бита овде! — рекох окренувши се Пшехоцком. — Доста више — мрмљам ја.. коју сам хтео да прегледам на крају. — Шта урадих? Шта урадих! — мрмљала је. доста.. — Сад ми је. — Доста. непожељно... Да се објасни неискуством. мирисом буђи. који мене воли! — Ма за кога. измучену новим утисцима. шта сте ви учинили? — рекох. сад.. Ви сте паметни. не знам куд ћу од среће! Тамо седи и чека ме муж... Брзо сам ушао у њу и. Стајао је. Измерио сам га погледом и.. доста плакања.. Оља — рекох хватајући је за руку. узевши Олгу под руку... грозничаво ме стежући за руку.. Оља. племенити. угледах ону коју сам тражио.. да ме она пали својим врелим дахом и да виси о мом врату. млади. примећујући на своје велико запрепашћење да је љубим у чело...једне пећине. доста. — Што сам се удала за њега? Где су ми биле очи? Где памет? — Да. — Па ти мене волиш? Да? Ти си тако велик.. — пољубих јој руку. мој добри великане. море до колена! — брбљала је идући са мном према кући. девојчице! Направила си глупост... Но. сувише је неубедљиво. чупала је своју косу. Оља. — Јутрос нисам знала где да се денем од страха.. — Доста. Волиш ли? — Време је да идемо. да се објасни поквареношћу. Ха-ха. Оља? — улитах.... сад испаштај.. а сад. све! Ја сам могла да се удам за адвека кога волим. — За вас! — рече гледајући ми право у очи слободно.. Она је стајала наслонивши се на дрвени стуб покривен црном маховиком и. ставши испред ње и прекрстивши руке.. спустио на земљу. подрутљиво ме гледао и тихо аpлаудирао.. све изгубљено! Све. леп.. ватрени јер је Олгино лице горело као у ватри. Ви сте богати. — Да. — Ја сам тек данас схватила. запљуснут влагом... тешко је објаснити овај ваш корак.. ништа се не бојим! Ја тебе волим и нећу ништа да знам! 75 ..... смири се. гледајући у мене с ужасом и очајањем. — Ваше шпијунирање неће проћи тек тако! Моји пољупци су били. Кад сам је после пет минута изнео на рукама из пећине и. На њему није било ни трага од малочас проливених суза. Баш ме брига! Чак и кад би био крокодил. упутио сам се према кући. — Али ја сам пожурила! Била сам глупа. душо моја.. Из њених очију су текле сузе као из сунђера кад га цеде. страшна змија. Но.

. ништа грациозније и у исто време ништа жалосније. — Па шта онда? — рекох. А време... своју женску логику и слушај мене. то је некако чудно.. и ја. а бог с њима. Нисам имао кад да размишљам. Он ће нас завадити са блиским људима.Погледао сам њено лице. пуне среће.. мећутим. сузних жалби. драга моја. покварити моју каријеру.. изазвати хиљаду прекора.. Боља жена мени не треба. злато моје! — рекох ја.. који изводи најпатетичније место у својој улози. ишло је својим током... — Ти се. А моја Оља је узела моју испружену руку. не схвативши мој помало свечани тон.. . која је фактички сад била моја жена. Требало је одлучити. њене.. направити ми хиљаду непријатности.. задовољене љубави. 76 . васпитаћу те. задржала је у својим малим рукама и нежно пољубила..). обузет осећањима. Хајдемо! — Али.. и у тим тренуцима мени се чинило да је ја стварно волим љубављу мужа. можда. које је горело од среће.. скандал ће бита необичан. грандиозан. срећног бића: њена љубав према мени је само сувишан корак до провалије. мила моја. Привукао сам „девојку у црвеном". Како ће завршити ова жена. — Овај корак је смео.... није ли свеједно? Али што пре. да анализирам. с осећањем jeune premier26. Али то није био знак пристанка. бојиш скандала?.... Говорио сам дивно и није ме узалуд потапшала крилима грлица која је прелетела преко наших глава. да мислим. направићу од тебе жену! Обећавам ти то. рекох: — Одмах хајдемо к мени... Олга? Остави своју малодушност. одлучено је! Ти ћеш бити моја жена.. девојче. очи.Чуј ме. На 26 Као први љубавник у позоришту (франц. али боље ти је хиљаду скандала него да овде останеш! Ја нећу овде да те оставим! Не могу да те овде оставим! Разумеш. која се смеје и која не мисли о будућности?. нераскидиво. да је она моја и да њена судбина лежи на мојој савести. и ево ти моја поштена рука! Говорио сам с искрении заносом.. али. Никад раније нисам видео ништа лепше. Моје срце се згрчило и задрхтало од осећања које није могла да се назове ни жалост ни саучешће јер је било јаче од тих осећања.. Зауставих се и ухватих Олгу за раме.. то боље. није чекало. — Да ли ћеш данас да будеш моја или сутра. слушај ако не желиш своју пропаст! Ољине очи су говориле да ме не разуме. и нисмо више могли да стојимо у алеји док су нас тамо чекали.. Увидео сам да сам везан с овим бићем вечито. Он ће. — Идемо сместа к мени! Олга се насмеја и показа ми руком кућу. с тим женама! Учинићу те срећном... и моје срце је задрхтало од страха пред будућношћу овог лепог. Олга! Одмах! — Како? Шта си рекао? — упита она. Да.... чуваћу те као зеницу ока док сам жив.

Одједном јој је све било смешно и весело... — Враћам вам. ја те толико волим сада да сам. С твојом љубављу могу и у паклу да живим. лудице? — Ја ћу живети овде.. господо. Серјожа..глупом лицу неискусне жене... загушљиво!. Зар не знаш шта ће он рећи? — А шта те се тиче шта ће он рећи! — Како шта ме се тиче? Не. каже. — Ја тебе не разумем потпуно.. — Ти кажеш да идем к теби. то је немогуће.. немајући могућнсети да је изрази речима. а она се шетка алејом.Шта ћете ви овде?" питам. — Журиш као да је пожар..... — Хајдемо — рекох ја отимајући своју руку. Остави то. Грофе.... — Обуци се и идемо! — Како је све то брзо. — Кикоћем се. а она је нежно миловала моју руку онда кад се сваке секунде могло очекивати да неко прође алејом и да нас види. И бог зна шта је измислио! Да побегнем одмах са венчаша! Шта ће људи казати! И Ољечка је слегла раменима. устајући и бришући салве77 ........ чак лудо љубоморан. дању ја.." Оља погледа мене. преко мога очекивања. — Вичу „пољубац" — промрси Урбењин. видела се недоумица. чак сам се и уморио. — проговори она размишљајући. Ја чак нисам ни претпостатвљао да сам способан за таква осећања. смејте се! — Пољубац — узвикну Калињин.... — Једва сам је пронашао. Ти ме волиш и мени више ништа не треба. — промрмља она плачним гласом... На њеном лицу прочитах жељу да читавој гомили која је јела саопшти овоју срећу која ју је изненада обузела и. Ноћу он.. Па није било ни времена да се разговор наставља: ми смо се већ пели стеленицама на терасу и чуо се говор. она ју је излила својим смехом. Она ме још није ни схватила.. Оља.. госте... Не. —. Ушла је она. а ти.. боље и не говори. — Што сам смешна! — рече. — Али ја без муке не могу да замислим такав живот!. Али каква неопрезност! Држао сам је око струка. бегуницу — рекох ја улазећи и седајући на своје место. Урбењин кашљуцну и упитно погледа Олгу. Пред вратима трпезарије Олга је поправила своју косу. Ја ћу излазити да те дочекујем. Излазим у врт.. — Но? — упита она и за тренутак натмури обрве. мужа и закикота се. гледам. „Тако. На њеном лицу није се примећивао стид. молим те. а ни сама не знам због чега. врло храбро. прегледала хаљину и ушла. — А како ћеш. која никад раније није слушала говоре. чуђења и неразумевања да сам се предомислио и одложио одлуку њеног „животног питања" за други пут. ћеш долазити сваки дан.. На њеном лицу је било толико недоумице......

Крај је.. Серјожа? — упита бечећи се. али је он још више подстакао огањ жоји је тињао у мојим грудима.. — Шта ти је. ти ме доводиш у ужасно шкакљив положај. да ли могу да вас задржим минуту? — Дабоме... Тај пољубац је био хладан. где сам хтео да наредим да ми оседлају коња. Гроф ме са чуђењем погледа. Горда сам и само78 ... куда сам га повео.. друкчије не бих могао да издржим. брзо дошао. чекао сам крај ручка.. пријатељу? — упита раскопчавајући прслук и подригујући. И. — Ходи овамо! — рекох грубо прилазећи после ручка грофу. — Сергеје Петровичу! — рече она неприродно дубоким гласом кад сам пролазио мимо ње... нагло се окренувши. — Као да си без главе! — Без сувишних речи. — Ви некуд журите.. Мени усусрет. а који је био спреман да сваке минуте букне као пламен. али некакав неодређени страх ме нагонио да избегавам разговор с њом.. Окренуо сам се и.... ништака.. на срећу. голубе. а баш као за инат ја сам решила да данас с вама разговарам. — Или ја или Пшехоцки! Ако ми не обећаш да ће за један сат тај подлац напустити твоје село. Ти захтеваш од мене немогуће! — Збогом! — рекох. био сам задржан сусретом. Не знам чак зашто питате — Онда да седнемо. нећеш ме овде никад видети!. Дајем ти за одговор пола минуте! Гроф испусти из уста цигару и рашири руке. — рекох ја једва се држећи на ногама од беса који ме је обузео.... — Ја се с тобом више не познајем. — Немам шта да наређујем. и целог дана ниједном јој нисам пришао и нисам с њом ни речи проговорио.. обилазили сте ме као да сте се бојали да се са мном сретнете. — Извините! — Шта наређујете? — упитах прилазећи јој. идући за мном у празну собу.. Она је такође била на Урбењиновој свадби.. подлаца и твог пријатеља Пшехоцког и у име наших добрих односа захтевам да одмах одавде нестане! — Па шта ти је он урадио? — узбуди се гроф. молим! Не подносим шпијуна.. мало придигавши шешир. обукох се и брзо изађох. А ви нисте ни лакеј — рече она гледајући ме право у лице и страшно пребледевши. — Бирај једног од двојице. са чашицом кафе. пођох у предсобље. али ако не журите. стиснувши усне. Стани. — Шта ти треба. Олга устаде и допусти му да је пољуби у непокретне усне... Сергеје Петровичу — настави она кад смо сели — данас сте се све време трудили да ме не приметите. Ви.том усне.. ишла је Нађа Калињина. — Због чега њега тако нападаш? — Ја те питам: ја или он? — Али. Пролазећи кроз врт и кухињу... ево на твои фраку перцета...

али једном у животу може и да се жртвује гордост. А што је најважније.. Надежда Николајевна! — одмахнух руком устајући. не знам како ћу да га поднесем.. Ја сам глуп и бесан... Сергеје Петровичу. Ја сам. Узалуд сте се ви само узнемиравали. Надежда Николајевна. да ме о нечем питате — рекох ја.. одвојио од мене неки неспоразум.. схватио сам како сам био глуп и груб. — О чему ни то говорите? — Решила сам данас да вас питам.... Питање је понижавајуће.љубива. несрећна.. Али то је изнућено питање. потпуна неизвесност: не знам да ли да се надам или не. — Да. Онда како? Могу ли ја да се надам? Она је чекала одговор.. помислио би да се ја натурам као. Мој живот није живот. заиста. Због чега нисам одговорио? Сада кад могу да гледам непристрасно на прошлост.. Онда би мој живот добио неки смисао. припремајући у мислима одговор на питање које сам предосећао. најзад. ја сам се уплашио: Нађа је дрхтала. Кад је Нађа окренула лице мени да би поставила то питање. не умем да се натурам састаиком..... Питање је понижавајуће.. каприц.. ја вас нисам слушао и нисам схватио. није мени до одговора.. Тек касније. — Ма одговарајте! — Ох. моје расположење је било такво да нисам био опособан да разумно одговорим. Ви морате да то видите.. Стварно. Њено лице још је више пребледело.. ја не могу да 79 .. кад сам дошао к себи... Кад би неко прислушкивао. Бољи је какав било одговор од неизвеоности.. а међутим. — Сергеје Петровичу! Мени се чини да вас је. тешко за мене... Ви одговарајте без обзира на то шта ја мислим..... не давши девојци одговор на њено обично. горња усна задрхта и искриви се.. Реците. Још једном одмахнух руком и напустих Нађу. Извините. — Не бојте се да говорите отворено... ја хоћу да упитам... лако питање. онда ја не бих имала смелости да вам поставим то питање које ћете сада чути. све ће бити као и пре... — Нисам сад у стању да дајем било какве одговоре. бесан због пшијунаже Пшехоцког и Олгине неодлучности. и ја ћу знати шта да радам.. Мени се чини.. — Ви желите... Ваше понашање према мени тако је неразумљиво да није могуће направити никакав одређен закључак. то је било изнуђено питање. Кад мени не би тако изгледало. Пијан. — Могу ли ја да се надам? — прошапта она. Њено бледило је било страшно. Сва сам се осушила.. узбуђен догађајем у пећини... грозничаво ломила своје прете и тужно и једва извлачила из себе кобне речи. Сергеје Петровичу! Нађа погледа мене и мало заклима главом...... Зар вам није жао мене. ако се објаснимо. Онда бих се на нешто одлучила.. Пушкинова Татјана. — Да ли могу да се надам? — понови она.... глупог разговора са грофом. једва сам и чуо Нађу.

правио се важан. а препустио би све животу. Нисам ни прилазио гомилама хартије које су лежале на мом столу и стрпљиво чекале моју пажњу. морао бих да прекинем сваку везу с Олгом. Наша даља веза не би могла ништа да јој донесе осим пропасти. није ли она личила на развратну лутку? Не говорећи већ о томе како је мрзак у принципу такав живот. Ако сам се стварно правио важан. Тешко је схватити човечију душу. кокетирао. Не. Кад сам се заклео да ме гроф неће видети. кад се спријатељила са мном. не би се хватао за главу и не би правио свемогуће планове. љутио се. не одговарајући јој. која ме је.. али своју још је теже разумети.. Живећи са мужем старцом.. Ишао сам из угла у утао. нека ми бог опрости! Премда.. Нисам дозвољавао себи да идем грофу. и садашњости и прошлости. знао сам. Али ја сам обазрив до кукавичлука.оправдам своју грубост расположењем.). моја душа је неодољиво тежила к њој... направила је грешку.. међутим.. који претвара у брашно чак и воденично камење. уосталом. Он не би ходао из угла у угао. час сам себе мучио хладном одлуком да седим код куће Мој разум је био против одласка грофу. а то значи ни срећу. не тражећи ничију помоћ ни дозволу. и свом снагом своје необичне воље трудно се да не изађем из куће. Питао сам се као дечак који се први пут заљуби и кога не пуштају на rendez-vous.. Час сам хтео да пренебрегнем све на свету и да одем до Олге по сваку цену... Хиљаду пута сам узимао шешир и хиљаду пута сам га остављао. мучио се због сажаљења према Олги и у исто време бојао се помисли да ће она схватити мој предлог који сам учинио у тренутку заноса и да ће ми доћи у кућу. имајући у исто време тајног љубавника. 27 Састанак (франц. Три дана сам ходао из угла у утао. како сам јој обећао. није требало да идем Олги! А.. Каква сам кукавица! Бојао сам се последица. направила је другу грешку. Обичан човек ће се насмејати мом расуђивању. исмејавање туђих патњи не треба да буде опроштено. као поштен човек. Мени се чини да сам ја. Живот би сварио све. никога нисам примао. Кад се удала за Урбењина. и та тврдоглавост ме стајала огромног нервног напора. свађао сам се с Поликарпом. морало се мислити и на последице. да ли сам могао да жртвујем своје самољубље и гордост? Што би помислио тај бркати глупан кад бих ја после нашег глупог разговора отишао к њему као да ништа није ни било? Да то не би значило признание да нисам у праву? Даље. чезнуо сам за новим састанком и из мојих мисли ни на минут није се губио лик Олге. заувек! Шта би било да ме послушала и пошла са мном? Како би дуто трајало то „заувек" и шта би донео јадној Олги живот са мном? Ја јој не бих дао породицу. као вук у кавезу.27 Изазван авантуром у пећини.. 80 ..

прекорима. — Чак ми је и жао и криво што си тако лепа! — А зашто жао? — Припала си ко зна коме. Гроф је слао писма једно за другим. а како. четвртину годишњег прихода. Од задовољства сам почео да се смејем. 81 .. незгодно је. — Врло си лепа. У једном од последних писама обећавао је да ће сам доћи. који ће ме замолити за опроштај. а ако ја желим. обичном. — Што си данас лепа — рекох подижући Олгу на руке и љубећи је у врат. молио да опростим том „добром. Припијајући своју главицу уз мој образ. Олга је била у плавој. опет. пусти... Олга? — улитах окрећући се. извињавао се због Пшехоцког. — Богат човек. Минут смо гледали једно у друго и ћутали. моја врата су се полако отворила. Хаљина је била модерна и веома скупа. Какав те добри геније донео у моју јазбину? — Стани. да живе тако раскошно као гроф — рекох ја.. чудио се што се ја због ситница одлучујем да прекидам старе пријатељске односе. Привукао сам је на груди и — одједном је нестало туге и патње. изгужваћеш ми хаљину.. Познао сам је по врелом даху. представама љубавних слика.. три куће даље.. довешће Пшехоцког. — Но шта? Како си? Здрава? — А како је.. Урбењина је стајала. које су ме цела три дана мучиле.. Теби сам дошла само на тренутак. — Него остави на миру моје богатство. сигурно. Умео сам да се правим важан.. голубе. и мучио се размишљањем. голубе! У кући сам свима рекла да идем Акатихи. која је веома пристајала њеном бледом лицу и богатој. испитујући погледом мој кабинет. кад сам. по начину на који се обесила о мој врат. грофовој праљи. али мало ограниченом човеку". лепе руке. која живи недалеко од тебе...такође чекала и патила због тога.. Оља! — уздахнух ја. које су ме очекивале код Олге. наместих је испред себе и почех да се наслађујем њеном лепотом.. душо моја. тужнија и понизнија једно од другог. одлучивао да већ идем било куда сем грофу. стојећи поред прозора. овде код вас ружно! — проговори она. она ми се учинила необично срећном. иза мене су се зачули лаки кораци и ускоро су мој врат обавиле две мале. И за време мог најјачег нервног напора. свиленој хаљини. Ти мене. светлој коси. „мада се не осећа ни најмање кривим". Молио ме да „заборавим све" и да дођем.... да скачем као ђачић.. велику плату примаш.. зашто ниси тако дуго долазио? Одговорих нешто. Спусти ме... Читао сам писма и као одговор на њих молио сам сваког доносиоца да ме остави на миру. чак и по мирису. обично живиш! — Не могу сви. Од ореће није могла ни реч да проговори. — Је си ли то ти.... Серјожа.

.. а ја на тебе мислим.... хтео сам да кажем...... Боље је да живим и код лудог оца него с овим. Хтела сам чак ноћу да побегнем. да мислиш онда кад си са мном из Тењева ишла и кад си се радовала што се удајеш за богатог човека. то се не може поправити! Јер од њега не могу да се разведем..... дете моје Чекам. Серјожа. како га.... девојке. хоћу. доста... Чуј. — Касно... — Не.. срео сам Поли82 . ћутећи стави шешир и пружи ми руку... али због чега је било потребно да чепркам по живој раници... Оља устаде. — Добар бих ја био кад бих дозволио да те он убије! Сумњам да је он способан за такву необичну ствар као што је убиство. Оља задрхта. ништа не може да се промени и нема шта ту да се мисли.. не разумем! Ми смо. не могу да помогну. — Не. — То је папагај.. Оља. Сутра ћу бита у шуми крај кућице. Збогом! Време је да идем. — Па он ће ме убита! — Но.. На њеном лицу се читао страх. — А шта ако Урбењин сазна? — улита она гледајући ме уплашеним очима. грејала је моје лице својим ватреним дахом.. — Само да горе не буде... — И због чега сам журила.. Она се приљубила уз мене као озебло јагњешце.— А шта још хоћеш! Па ја сам твоја! Ево сам дошла.. поред мене лежи. — Муж убио своју жену! — завика мој папагај.. Требало је. Пошто сам испратио Ољу. Сад је касно да се вежбаш у лепом говору.. душо моја — рекох.. Оља. оцу.. Ја сам... али тако мора и да буде! — рече Олга одлучно махнувши руком..... — Умири се.. макар и у шуму. што сам се преварила! И што је најгоре.. — насмејах се ја.. Привукао сам Ољу себи и почео да обисипам њено лице пољупцима као да сам се трудно да надокнадим три изгубљена дана. Ти одлазиш? Онда. не могу да славам.. која је мучила срце јадне Оље? — Сигурно — рекох тоном човека који говори истину. Серјожа. — Да ли би се ти оженио са мном да се ја нисам удала за Петра Јегорича? „Вероватно не бих".. — Што сам се преварила. Ни размишљања ни сузе ту не помажу. Хоћеш да ми право кажеш ако те улитам? — Дабоме. тако глупе и ветропирасте...... — Размишљања. Оља уздахну и растужи се. Видећемо се... збогом. Настала је тишина.. враћајући се у кабинет.. ноћас цело време плакала! Он ту. ослободи се мог загрљаја и упитно ме погледа.... не збогом. где си ти живела. Нема ко да нас бије! Уосталом. а овако се још може да живи. — Муж убио своју жену! — понови Иван Демјанич.

— Довео сам га.. — Добро! Јак је био мој утицај на тог слабог... и Поликарп.. — Значи. пола чашице вотке? Страшно ми се грло осушило! Наредио сам да се донесе вотка. Серјожа? Одлично! Давно би требало тако. обавести ме о доласку „онога. — Да други пут тога више не буде.. голубе. — Ја сам те тако волео... Због ситница! Због чега ти мене вређаш? Зашто? Гроф седе. Он као пас: нити глође нити другом даје.. тако јак као презир према њему.. плачно ме погледа и климну главом. Насмејах се и послах га у кухињу. Лепота жена! Морам да ти кажем да почињем да мрзим Урбењина.. братац.. Седи у кочији. — Шта то? — Баш то. разбашкари се на дивану и поче да брбља. — Па. Стајао је у средини собе мрко ме гледајући и презриво машући главом... а ти. Гроф попи две чашице. Таква душица.... — Не треба дирати удате жене! — уздахнух ја.. А то значи да Олењка почиње да ми се свиђа. Мој презриви тон га није увредио.. он скочи и поче да ме грли...... — Ја не окрећем главу — рекох.. Био сам у најбољем расположењу и због тога ме шпијунирање и покровитељски Поликарпов тон нису наљутили... Нећеш да разговараш. него ћу предузети мере. а овако. Да она више овамо не долази! Не може овде ништа да се мућка! За то има других места.. напротив. пљујући у страну и мумлајући псовке. Сергеје Петровичу! — рече он тоном строгог родитеља.... Од Петра Јегорича није грехота супругу здипити.. — И одлично. Серјожа. уздахну. Она му није пар... ". просто 83 ... Гроф уђе. онакога... Ђаволски је лепа! Ја мислим да јој се мало приближим.. Нека се не извињава. — Ти окрећеш главу.карпа.. да... Нисам стигао ни к себи да дођем после Олгине посете а к мени стиже нови гост. ја се нећу љутити. Данас ћу почети подилажење.. Пред кућом се са буком зауставише кочије. ђаво да зна због чега сте се посвађали! Као гимназијалке! Ах.. он ће ти се извинити? — А ти знаш шта је он скривио? — Не. климну главом. то јест грофа... измирење. али га само упозори ако се убудуће деси било шта слично. Чувши моје „добро". — Сад сам. од старца. ништавног човечуљка. Хоћеш.. хм. кога је он мрзео свом снагом своје душе.. — Престани да изиграваш будалу! — рекох.. да му...... Ви мислите да ја нисам видео? Све сам видео. и то систематски.. — Ја то не желим. да немаш... срео Олгу.

буразеру. музичковокално-литерарно. али сам се губио у нагађањима.. А има тренутака за које се могу дати месеци и године! Једног јунског вечера.посластица. дојахао сам на Зорки до куће у којој је живео Урбењин.. весело је! И друштво. Прецветали су јоргован и лале.. ђаво га однео! Ни ја га... Оставио сам га на миру и пришао Саши. знаш с оваквим очима. Чуло се из њега оно исто што је узбуђивало и моју душу.. и Урбењинова љубомора је била неоснована. кћи оне будале Калињина. минут један? — Можеш. Могу ли код тебе мало да одспавам.. и жене. Нађењка. Јадник.. За минут се зачу хркање. неизбрисиве из сећања. братац. загледао се у даљину. код мене је био трећи гост: доктор Павле Иванович. ђаво нека га носи! Грофова рука се сави.. Она сваки дан с њим јаше.... Гроф се придиже на лакат и рече тајанствено: — Држим га само ради потребе... специјално да њу позовем... како изгледа.. али гроф није био код куће: отишао на јахање и обећао да ће се убрзо вратити. ради нужде. братац! Прсте да оближеш! Гроф испи трећу чашицу. Гости су почели већ да долазе.. Сваки дан је Олга ишла на јахање са грофом.. Мало касније.. А овде. пошто је гроф отишао. Ватрена бринета. бледа. Урбењин је седео на степеницама и. глава паде на јастук. Биће потребно такође бацити удицу.. што сам се трудно да себи објасним.. кад је сунце већ зашло и његов широки траг — црвенозлатна трака — још бојио запад... Он је дошао да ме извести о болеете Надежде Николајевне и о томе да је она. без обзира на своју грешност и мучење. а с њима је било суђено да прецветају и љубавна усхићења.. Био је тужан. био је тужан и личио је на покислу кокошку.. подупревши главу шакама. ведри дан. Олга није могла да заволи грофа.. стајао сам крај куће и разговарао са Урбењиновом кћерком Сашом. дефинитивно одбила његову руку. А шта ћемо са Пшехоцким у кочији! — Нека чека. која су нам. — Где ти је твоја нова мама? — улитах је. Ма. Много се чуло из тог уздаха. није лоше. — Отишла са грофом на јахање. Требало је бити љубоморан не на грофа него на нешто дру84 . нерадо је одговарао на моја питања. макар и ретко доносила слатке тренутке. која се видела кроз врата. не волим. предсказујући сутрашњи тихи. па настави: — Знаш ко ми се још свиђа од овдашњих?. Увече. држећи своју кобилу за улар.. Али то су ситнице. На Духове приређујем вече. — Сваки дан — промрмља Урбењин уздахнувши. Прошао је песнички мај. и. Те вечери код грофа је требало да буде „музичко" вече.

нећу да ти сметам. 85 ." Још сам хтео да разговарам са Сашом. Изљубих! Него причекаћемо до сутра. — Честитај! — рече он хватајући ме под руку и смешкајући се. Чекају ме. а сад идемо. ослањајући се на грофову руку. Сашу па. Ако је она плакала.го што нисам могао дуго да схватим. Она је плакала. али нисам успео јер се зачу коњски топот и ускоро угледасмо коњаника. — Немам. пољубих је у главу. али после посете описане у претходној глави она је била код мене само још два пута. — Ти си видела? То си ти. Она ме је још волела. голубе. — Зар већ ниси покидао до сада? — До сада?.. амили. тако да је од наших кратких састанака у мом сећању остала само мучна недоумица. Реци ми.. милујући прстима њену плаву косу. Чак му је и лице изгледало свежије.. Али само ноћас су је зуби болели. посматрао хајку на те зечеве. Још једно такво јахање. који се ружно клатио у седлу. и грациозну амазонку. Саша — рекох. не спада у моја правила. То „нешто друго" стајало је као зид између мене и Олге.. али због чега — баш није могло да се прочита на Олгином грешном лицу. мила.. Урбењин се подагже и пође за њом. него због нечег другог.. Ох да! Треба да разговарам с тобом. и кунем се прахом својих благородних предака да ћу томе цветићу покидати латице. као добра карикатура. После пет минута из куће изађе гроф. — Здлава.. — Надам се да је твоја нова мама здрава? — упитах Сашу. разуме се. — Плакала? — окрену своје лице према Саши Урбењин. И ја сам те вечери. — Због чега? — Због победе. Да другом подмећем ногу.. а састајући се са мном вам мога стана.. „Зуби Олгу нису болели. уђе у кућу.. Ако ти немаш никаквих планова.. онда. да ли истину говоре да ти овај. Мало-мало! У току десет минута „твоја рука у мојој руци" — запева гроф — и ниједном није тргла ручицу. није због болова. — Како си лепа. душо моја! Гроф је сањао да убије два зеца одједном.. имаш зле намере према Нађењки Калињиној? — А зашто? — Ако је то истина. Да бих сакрио од Олге своју радост. На моја миловања одговарала је ватрено. али одговори су били импулзивни и плашљиви. коју описујем. — Merci. ћутке одговори на мој наклон и. некако би чудно планула и упорно је избегавала одговоре на моја питања. Њена савест није била чиста — то је било јасно. о једној ствари. Гоњење је било глупо и смешно. Био је весео као никад. сањала. потпуно убеђен да ће му то поћи за руком. — Како су дивне твоје коврне! Оља ме брзо погледа. подигох на руке.

па је сама морала да прекине разговор. — Какав тикван! — шапну ми она на ухо. желећи да покаже да између мене и њега нема тајни. Не сме се. Други грофов зец. — Ја те волим.. И не показуј ничим да ме волиш. Нађењка Калињина била је обасута посебном грофовом пажњом. Видео сам како је Кришом стискао руку Олги која га је увек дочекивала с пријатељским осмехом. он предамном пољуби њену руку. хтела бих нешто да ти кажем — прошапта она стискајући ми руку. да живим без тебе. па отишао. гимназијалцем. бришући своју руку. Удварање грофово му је годило. Дечак ме одвео у врт и излио преда мном сву своју душу.. Овога пута нисам разговарао са Сашом. и важно је кашљуцао. раскопчавајући нервозно свој мундир — ви ћете јој казати али ја се не бојим. не могу. а испраћала с презривом гримасом.. Ти изливи су били одговори на моје питање о животу са његовом „новом мамицом". Олга! — рекох кад гроф оде. Она плану и бојажљиво затрепта очима. — Чуј. Иди. она ми са лицемерним осмехом климну главом и оде. бива.. а она. смрћу других и злочином трећих! Гроф је убио не два зеца. кокетирао. Разлог то не мораш да знаш. — Али због чега то? — Ја тако хоћу. гладећи браду. како је иронично кашљуцао кад је са мном разговарао! „Ти си се.. Узевши под руку мужа.. направио важан.. а ми — баш нас брига! Сад имамо грофа!" Друго вече опет сам био код грофа. а ја нећу ни да кажем. Он се вртео око ње цело вече.ви"! Ја више не могу да водим љубав. Причајте ко86 . али кожа и месо нису припали њему.Гледајући њу. не долази к мени. Хоћеш? Радознало се загледах у њено лице.. него са њеним братом. Одмакни се од мене. мили мој! Немој више да ме волиш и говори ми. али нико не би могао помислити да ће се ова дечја потера завршити моралним падом једних. причао јој вицеве.. кривила је уста у извештачен осмех. он је порастао у својим очима за цео аршин. као мачка кад је ухвате у крађи. — Она је ваша добра познаница — поче он. али.. Каквим ме је само величанственим погледом мерио.. Његов зет ће бита гроф! Шта може да буде слађе од такве помисли за среског бонвивана? Кад је гроф почео да удвара његовој кћери.. бледа. који је пролазио поред нас.. човек се могао само смејати или узрујавати због грофовог ништавила.... Једном чак. шалио се. — Чини ми се да би ти хтела нешто да ми кажеш. измучена. него више! Он их је убио. Нисам се одмакао од ње. Судија Калињин све време је гледао у њих. — Олга — рекох строго — ти ми мораш рећи! Ја то захтевам! — Да..

Сви су били ојађени. и шишање Сашине косе у поређењу с тим је ништавна ситница. овај Олгин продор у њој туђу фризерску област. А зар је тата крив што он нема много новца? — Дечак ми је испричао много тужног.. Преживљавамо сад период разговора очима. ако поштено кажемо. оставља посао. готово истовремено залупало је неколико врата и у нашу собу је утрчала Олга.. Он је видео оно што није могао или није хтео да види његов заслепљени отац. Била је бледа као восак и дрхтала је 87 . — Сутра ћу.. — Татици? То ти о оном глупану? Ха-ха! Будала мисли да ја имам поштене намере! Гроф се закашља и испи. уцвељене су сестра и старица дадиља. Све је тамнело пред овом увредом.. који непрекидно кашље уххх! Моја жена би добила јектику или би побегла други дан. свима се наругала глупа и самовласна маћеха! Јадни дечак није могао ни да замосли тако страшну увреду коју је његовој породици нанела млада маћеха... — Јуче сте похвалили косу моје сестре Саше. Касно увече седео сам код грофа. ти се њој свиђаш кад има стрпљења да сатима с тобом разговара. Тата страшно троши на њу. у тако малој кући. — Она као да завиди што ви нисте похвалили њену косу него Сашину! — потврдк дечак моју мисао. Је л' да јој је дивна коса? Прави лан! А она ју је јутрос ошишала! „То је љубомора!" објасних себи. У њима је написано нешто такво што речима не може да се изрази. Цео дан плаче што мора да живи у сиромаштву. Да попијемо? — Дакле.. Ма каква је то бука? Гроф и ја скочисмо. Ја. — А Нађа? Како је са Нађом? — Шетамо! С њом је засад само почетак. после разговора с њим.. Јаднику је уцвељен отац.лико хоћете! Она је зла. онда је за мене поштеније обљубити девојку него да се њоме женим.. пили. Отели су му његово мало огњиште. а можеш да схватиш само душом. протерала старицу дадиљу. да пођем даље. које је хватао.. Гроф је био потпуно пијан. — Он мисли да ћу се женити! А да и не говоримо о томе како ја не треба да се женим. по обичају. И татици њеном се допадаш. Ми емо.. подла! И он ми је испричао како му је Олга отела собу. како стално виче и љути се. — Данас су ми дозволили да случајно додирнем стас — мрмљао је он. а ја мало. која је код Урбењина радила десет година. — Она је оца намучила. братац. и чији сам сведок био те вечери. и опет је почео да пије! Поново! Она је луда. значи. Вечити живот са пијаним полустрацем. волим да читам у њеним црним. тужним очима. где је навикао да уређује своје књиге и да храни штиглице..

Њена коса је била распуштена. — Олга.. побледевши. Тешко је дисала и гужвала међу прстима наборе на грудима своје спаваћице. воде са собом и своје жене!.. шта је требало мислити. Ухвати ме за руку. уместо да се објашњавам. отворивши уста.. трудно сам се да умирим Ољу и понудих јој вино... Он поскочи.. свали се у фотељу. заплакавши. зашто не к мени. Побегла сам! — То је одвратно! — лупи гроф песницом о сто. — Он туче! — Ко он? — Муж! Ја не могу да живим с њим. поче да бије.. отежалим језиком неке глупости које преведене на трезан језик треба да значе „О положају жена у Русији". — Што сам се преварила! Што сам се преварила! — уздахну Олга кроз сузе.. к домаћици. — То је варваризам! То је Нови Зеланд! Не мисли ли тај мужик да ће на његовој сахрани бити заклана и његова жена? Јер дивљаци.. тиранин. избечивши очи. ако су повредили њено достојанство.. које вам је испало из џепа? — улитах ја. то је..као жица по којој су јако удара ли. одлазећи на онај свет.. Нисам могао да дођем к себи. Бар се ви заузмите! Он нема право да тако грубо поступа према жени! Нисам ја куварица! Ја сам племићка! Гроф се усхода из угла у угао собе и поче да меље пијаним.. — Како било да било.. али је његов поступак подао! Према женама се тако не поступа! 88 . гледао је Олгу као привиђење. осећајући истину. и затражи објашњење. — Шта се десило? — улитах ја.. и сада је на руци црвена мрља.. побегох овамо. најзад. оно. а из њега испаде оно писмо које сте ми јуче послали. Цео се претворио у велики упитник. Како је требало разумети ову изненадну Олгину посету у спаваћици. шта ти је? — улитах хватајући је за руку. ђаво зна шта је то! Тући жену! Због чега то он вас? — Ни због чега — поче да лрича Олга бришући сузе.. шта радити? Ако су је тукли.. Ја. стеже. приносећи чашу устима. — Извучем из цела марамицу... — А како се правио миран кад ми се удварао! Мислила сад да је анђео а не човек! — А ви бисте хтели да му се допадне то писмо. али га он није чуо. Грофа би морало зачудити оно случајно изговорено „ти". прочита и. — Какво он има право? То је. који сам јој ипак био близак? Да ли су је запрасто и увредили? Срце ми је говорило о невиности простака Урбењина. то је.. — Хтели сте да се насмеје? — Нећемо о томе разговарати! — прекиде ме гроф. што онда није побегла к свом оцу. погледајте. стезало се од истих болова које је морао да осећа запрепашћени муж. — Он ме туче! — проговори Олга и.. а зенице тиром отворене. Не постављајући питања и не знајући одакле да почнем.

заплакана. — Ја одлазим. а да ће двобој до сутра бити заборављен. видећи да је преварен. и ускоро од суза није остало ни трата. Олга Николајевна. а онда је одмах махинално узела виљушку и нож и почела да једе. Откупало је дванаест. — Најзад. Она је одречно климнула главом. Али зашто је Олга ћутала?. а она ни обрвом да мрдне! Док је гроф изливао свој гнев. а сад је пред њеним очима пијани и неморални богаљ прљао поштено име и просипао помије на човека који је у исто време морао да умире од туге и неизвесности. такође се смејао. — Време је да се слава — рекох ја погледавши на сат. који је пијан вређао човека кривог само зато што је обманут и што су га обманули! Урбењин јој је силно стегао руку.. лупићу му шамар! Још сутра! И она није затворила уста овој вуцибатини.Ја ћу њега на двобој позвати! Ја ћу му показати! Верујте. лепа мачкица има толико мало достојанства да ће радо пристати да пијани гроф буде судија између мужа и жене. За јаребицом је уследила велика чаша вина. то неће проћи тако лако! Гроф се кочоперио као млади ћуран. — Хоћу да створим аматерско позориштпе... а Олга брисала сузе. Олги је већ било време да иде. пролазило.. Олга се омејала као утешено дете које је заборавило увреду.. не! 89 . — Да.. Али откуцало је дванаест и по. Дозволите да вас отпратим Олга Николајевна? Олга је погледала у мене. — Ко гарантује да вас неће истући још једном? Не.. — Са земљом ћу га сравните! — прошишта новопечени витез. Гроф је ставио пред гошћу пола јаребице. А? Шта ви мислите? Почели су да причају о аматерском позоришту. Даћемо комад са добрим сценским улогама. — Знате шта сам смислио? — поче он примичући се њој. разуме се. мада га нико и није овластио да се поставља између мужа и жене. — Њему не могу да идем. утрчала бледа. па у грофа. ове сузе! А време је. откуцао је један. гледајући у њу. и то је изазвало скандалозно бекство у грофовоку кућу... осим црвенкастих мрља око очију и ретких дубоких уздаха. расплетене косе! Како је јефтин овај ужас. момак је донео печену јаребицу. њему ви више не можете — рече гроф. да.. међутим. Гроф.. — Куда да идем? — прошапта она. Нисам хтео да мислим да би радо примила услугу коју је гроф предлагао! Нисам хтео да верујем како ова глупа. Поштене жене у то време иду да спавају. Како се овај глупи разговор није уклапао у недавни ужас који је био написан на Олгином лицу кад је пре једног часа. а она је стално седела и разговарала с грофом. јер сам знао да ће се освета за туђу жену завршити пијаним псовкама између четири зида. Ђутао сам и нисам му противречио. Убрзо зачусмо смех.

Није желела да говори. — Да одем одавде? Да? — упитах. — Говори брже! Немој да млатиш празну сламу! — Видиш у чему је ствар. У једном тренутку умало се није отела из његовог загрљаја и побегла на језеро. непријатно. немој да се љутиш. схватити мој положај и теби се неће учинити чудна и дрска моја молба. У њима је било неког ишчекивања. Серјожа — одлучи се он најзад. Ти ћеш. једва је стајала на ногама од осећања одвратности. схватићеш моје нестрпљење. Ишао сам из угла у угао.. голубе. упутио сам се према коњушници.. — Да? Једва приметним покретом својих дугачких црних трепавица она је одговорила: „Да". а морао сам проћи перед управникове куће.скроз натопљен алкохолом и болестан! Не. — Чуј. седајући поред мене и шапћући ми на уво. Поетску „девојку у црвеном". зажареном лицу. А она. Откуцало је један и по. Није лако продавати се. голубе! Ти нам сметаш! Она ће остати са мном. пијан гроф привукао у свој загрљај.. изађох. хтео је да узме он.. затворивши очи. као што се окрећу од ветра који је досадан. Такве су ствари. а за дуге приче није било ни места ни времена.. овај. По погледима које ми је упућивао видело се да је желео да ми каже нешто потребно. Узех шешер и. Ти ми опрости што те терам. ја бих га можда удавио као бубу кад ме је молио. Она климну главом. не опростивши се. где се налазила моја Зорка. а мој пријатељ и моја љубавница следили су моје кораке. изнурени пустињак. да га оставим са Урбењиновом. — Добро.. дрхтећи као у грозници. Наста тишина. — Тако. трудећи се да прочитам истину на њеном лепушкастом. намршти се и закорача по соби. разуме се.. Гроф брзо погледа на сат.. не би требало да му се она приближи чак ни на врсту! Пришао сам јој. — Јеси ли размислила? Она се окрену од мене.. Касније ми је Олга причала да ју је одмах после мога одласка. Оставих шешир и седох на диван. која је маштала о ефектној смрти. чим су се звуци мојих корака помешали са шумом ветра у врту. неког нестрпљења. — Ти..Ја се прошетах по соби.. зачепивши уста и ноздрве.. Кад сам изашао из куће.. Пријатељ ми је био одвратан. — Ја одлазим — рекох. Иди. Било је тренутака кад је чупала косу и плакала. Да нисам гадљив. — Тако — мрмљао је гроф с нестрпљењем трљајући руке. А и због чега је требало да говори? Не може се на дугачко питање одговорити кратко. коју је васпитала шума и бесно језеро. али. Зави90 . Чинило ми се да разумем и ту тишину и те кораке. нешто шкакљиво..

љубомора — све је морало да се излије онако или овако. Лице му нисам видео. Једна празна. који је летео. Поликарп. Кад сам стигао кући. куповао сам их. изучавао. испљувано. Јадник. Шешир. који ми је предложио да се свучем. Немоћна срџба. проповедао трпељивост према свему исквареном. у злато! Снажан удар ветра збаци ми с главе шепшр и однесе га у мрак који ме окружавао. Можда да се раствори.. понижавао се до слабости. Али раније нисам знао да се новац може растворити у блату и с њим се измешати у исту масу. него у алкохолу. да је урлала сама помрчина која ме је обмотавала. искварен до коштане сржи. — Ааа.. што сам сачувао. испсован и отеран до ђавола. Било је заклоњено рукама. ти још смеш да ми дрско одговараш! — задрхтах ја просипајући сву своју жуч на јадног лакеја. Напрегнути живци нису издржали. Изгледало је да урла невидљиво чудовиште. туге и очајања да није било потребно видети лице да би се схватило његово душевно стање. праштао сам. тражио је смирење не у себи. плаве очи. Она се препаде. био је.. за столом је седео Петар Јегорич.. друга тек начета. Пред њим су стајале две боце. пада у блато. затворих очи и замислих се уз хуку чудовшнта. не у људима. — А шта ако се одмах вратим па их побијем? Чудан гнев је беснео у мојој души. такав грешник. Но из целе његове дебеле. која је чадила. пропе се и јурну познатим путем. Обе су биле од вотке. ни крив ни дужан. увређено осећање. У мраку нисам видео језеро. Помрчина је била страшна. — У воденици се само два пута говори.. Језеро је љутито хујало и као да се срдило што се ја.. Зауставих Зорку.рио сам кроз прозор. — Шта си рекао? Шта си то рекао? — скочих ја. — Муж убио жену! — мумлао је мој папагај кострешећи своје ретко 91 . попрскано блатом! Раније сам познавао жене које се продају. После пет минута јахао сам кући... — Напоље! Да ти траг овде више не видим! Напоље! Не чекајући да човек изађе из собе. Моје је убеђење било да не треба од прљавштине тражити да не буде прљавштина и да не треба кривити онај новац који. силом околности. При слабој светлости јако одврнуте лампе. И сам. — Сам си ђаво — промрмља Поликарп одлазећи од кревета. лупи по њушци Зорку. усуђујем да нарушаеам његов сурови покој. дакле. али оне нису имале руменила невиности и искрене. који сам сад био сведок грешног дела. Све оно мало доброг и поштеног што се сачувало од труљења. ја се завалих у постељу и заплаках као малишан. чиме сам се поносио било је повређено.. незграпне појаве избијало је толико бола. извалих се у постељу. које сам ја угледао оног мајоког јутра кад сам кроз шуму ишао на тењевски вашар.. неговао.

Светле успомене брзо су се гасиле под притиском тешких успомена. На друго је био исти одговор као и на прво. па сам написао доктору Павлу Ивановичу писмо с молбом да дође да поразговарамо. ја ни приближно нисам гледао на ту „поезију" као пре.... и моје срце почело је јаче да удара. на лаж. Мора је била страшна. и та одлука ме није стајала ни најмање борбе.. Нисам о њој мислио и нисам хтео да мислим. Засео сам у кући дозвољавајући себи да излазим и одлазим само службено. Послушати позив из његових писама значило би налравити себи непријатност. како сам мислио.. Од јутра до мрака седео сам за столом и марљиво писао или испитивао људе који су допали у моје иследничке канџе. а она је била баш то што је пало са мојих кола и.. лицемерје-----и она је у мојим очима изгубила половину лепоте. Гроф ми се коначно огадио. Док сам седео код куће.. било ми је досадно. Било ми је драго што га не видим.... После описане ноћи наступило је затишје. „Готово!" мислио сам. као пре три недеље после свађе због Пшехоцког... Чинило ми се да моје руке милују нешто хладно и да је требало само да отворим очи па да угледам лет.. кад сам хтео да заспим или кад сам се ујутро будио. шумареве кућице. Осећао сам бол који гризе. због одбијања Нађенке Калињине. Сад сам гледао на њу као на оптичку варку. Каква би поезија прошлости могла да надјача прљаву садашњост? И сада.. Од Олге сам дигао руке. мене је сматрао раз92 . Што је с кола пало. падали су ми на памет разни моменти из мот познанства и кратког живота с Олгом. једва седео код куће. па послах друго.. кад сам прекинуо с Олгом." Одлучио сам да са грофом прекинем све везе. Само понекад.. Јадник. Под утицајем тога узвика синула ми је мисао да Урбењин може да убије овоју жену.. — Глупа. Очигледно. „И хвала богу. пропало без трага. ништа ме више није вукло. састанка у пећини. на грофовско имање. Дозлогрдило.. развратна стрвина! — мислио сам о њој сваки пут кад се појављивала у мојој машти за време напорног рада. Сећао сам се: Каменог гроба. У сну сам видео убиство. пута у Тењево. Посла се нагомилало много... тешка. Мамца више није било. Причињавало ми се да више моје главе стоји Урбењин и да ме гледа молећивим очима. Одговор на писмо због нечега не добих. мили Шћур се правио да се љути. у којој је живела „девојка у црвеном". то је пропало. Сад више нисам био тај који је. и није могло да ми буде досадно. Али све је то било кратко. и увек сам се љутио кад се његова брката њушка појављивала у мојој машти. У Карнејевку.перје. Он ми је сваки дан слао писма у којима ме молио да не лудујем и да посетим „више него усамљеног пустињака".....

. лице искривљено од злобе. он се извали на мој диван и пре него што поче да хрче. трезан.. да те воле.. расприча се о својој најомиљенијој теми — о женама. ти заборављаш да си ти пријатељ.. А што је хармонија. Час је весела.... не добивши одговоре на своја писма. брате мој! Таква хармоиија да не умем (ни да је опишем! Греф извуче испод главе руку и одмахну. Страшно је сујетна! Више од свега њој се свиђам зато што сам гроф.... без изласка.. Не прође ручак ни вечера а да ме са сузама не прекори што не окупљам аристократско друштво. сав чар пропада. да нам не сметаш. да царује у том друштву. да она не може да ме подноси. а подала ми се само због крпа које јој сад купујем. Ни ђаво не би могао то да зна! Има тренутака над бих пола живота дао за „бис" али зато има дана када ходаш из угла у угао као бесан и готов да заплачеш. То ме је 93 ... — С одвратношћу? — Па да!.. На моје велико чуђење приметих да је овог пута. час студен. пет промена на дан. Имао је право да се љути. Кад утледаш тако нешто.. а то што се пре није љутио.. Пробудиш се случајно.. а не гост. Ти својим присуством само допуњаваш хармонију. И често ме она тако гледа. Гост у невреме је гори од Татарина. Пошто ме испсовао што му не долазим и што не одговарам на његова писма. Да нисам гроф... — Ја разумем — рече он уморно жмиркајући очима и ставивши руке под главу — ти си деликатан и нежан. одвратности. Али зато бива и онако. а не жена. Грозница нека. у шта ја.. а међутим не прође ноћ а да ја не видим такво лице. час јој је толико досадно да гута сузе и моли се. само из љубави. пријатељу мој... Она би хтела. Треће недеље мог упорног седења.. да те цене.. Ти ми не долазиш да не би нарушио наш дует. Има тренутака кад ме милује како ме од рођења ниједна жена није миловала.. тако и код ње. Страшно воли крпе! У новој хаљини у стању је да стоји пред огледалом од јутра до мрака. Али. не желим да верујем. дабоме. видиш... — А због чега? — Не разумем ја. посети ме гроф. Час ме воли. не би ме заволела. час не воли.. дивље. Везала се са мном.. гост за време меденог месеца гори је од ђавола рогатог. — Сам не знам да ли добро или ружно живим с њом. ту Олгу. отвориш очи и видиш њено лице окренуто према теби.. Не могу да схватим никако. „Па кад он то стиже да се научи?" размишљао сам. Чиме то објаснити? Мени се понекад учини.. због поквареног карнера у стању је да плаче дан и ноћ. Ја те схватам.. како тврди... брате. час врућина. било је због тога што није умео. Као код грознице. некако страшно. мимо обичаја.логом своје несреће.. Чудна! Гроф упери свој мутни поглед у таваницу и замисли се..

морам да ти ккажем. Ја.. — Не. неопособног да превари. пљачкао! Користећи се положајем управника... Она је нешто из другог света. Није она једном видела како су моје кокошке и гуске ишле као дар неким добротворима код којих је становао његов син гимназијалац. таква лопужа да га ја нимало не жалим. чак и ти. он је располагав мојим добром како је хтео.. А међутим. Довео сам је у кућу као жену. а ли ја знам о његовим лоповлуцима из поузданих извора. — Због чега ти њега тако називаш? — Зато што је лопов. љубавни пољубац — молба да јој се купи нова хаљина. дозволите да упитам? — Не узбуђуј се... свежине!. Претпо94 .пренеразило и чак дирнуло. озбиљно заљубио. — Филозофирај! — насмејах се ја. Анђеликама и Грушама. Ти знаш да сам га поштовао. Док још (није била његова жена. видела је рођеним очима како у град шаље кола кљуканих кокошака и гусака. све време мислим. — А ти си данас нормалан — рекох — ниси ни пијан и вотке не тражиш. Ја. Ретка је она жена. видела је она како је он слао тамо брашно. чувши грофове речи.. Серјожа. да сам му веровао као пријатељу. нећу бадава да окривљујем човека.. Ма то је и разумљиво. Памет јој није нарочита. сланину. света који нисам познавао.. сматрали смо га за поштена човека. А што ти мислиш шта је с њим? — Ја мислим да је несрећнијег човека од њега тешко замислити. грациозности. да већ не говоримо о спољашњости. Немогуће је упоредити њу с мојим обичним Амалијама... Али сад је пропало све! Смирујем у души узбуну и почињем да гледам у Олги љубавницу.он ме поткрадао. али колико осећања. — Јеси ли га ухватио у крађи? — упитах... Не само то. Мени је Олга све о њему испричала. — Из каквих извора. Није узимао само оно што се није могло са места да макне.. часног. Лопужа никад не може да буде несрећна. Она ми се веома свиђа.. — Хи мислиш? Вараш се.. нема ту шале. Пропала ствар! — А. То је била маска која је у мени изазвала лажну узбуну. сви уопште... — Загрејао се као да сам се заљубио! Али сад видим да се узалуд трудим да нулу дигнем на квадрат. просо... То је такав нитков. скочих као опарен и приђох грофу. она себи излаз увек нађе. шта? Како муж? — Муж? Хм. Шта то треба да значи? — Ма тако! Нисам имао кад да пијем. чију сам љубав досад уживао. необична. који сам познавао Урбењина као човека у највећем степену поштена и некористољубива. Јарко руменило невиности је мамац. Ја сам се. а она се понаша као љубавница коју новцем плаћају.

Је ли он њен муж или није.).ставимо да су то све ситнице. верујеш речима те мале покваренице? — повиках ја увређен до дна душе. Мили мој. Гимназијалац и Саша целим путем су плакали. Објасни ми. али да ли си ти бар икада проверавао оне огромне извештаје које ти је слао Урбењин? Да ли си рачунао хиљаде и десетине хиљаде? Не. твоја пољопривредна глупост повређени су тиме што је он за празник као дар слао кљукану птицу коју би појеле лисице и твор кад је не би кљукали и поклањали. ти знаш да је он го као пиштољ! Његова плата једва стиже за храну. На једној коњушници лопови су обили браву и украли неколико скупоцених седала. па не знаш како ћеш! — Моја веза с Олгом с тим нема ништа. Него оставило лоповлук на страну. Шетао је по свим собама. али зар њему припадају те ситнице? Ствар није у вредности. што га је пред целим срезом обрукала. шта да разговарам с тобом! Ти си глуп као животкња. глуп. глупаче. то јест мени. већ у принципу. непрактичан. домаћин! Твоје политичко-економско осећање. просо. Још јој је требало да га изда! Такво мало ситно тело. Али ја сам решио да будем свиреп. Кокошке. морам отворено да га назовем лоповом. Извесно време после Урбењинова одласка догодило се да против своје воље одем на грофовско имање. — Њој је мало што је побегла од њега. откуд њему тај новац? — И ти. Грофа сам затекао пијаног и љутог. она је видела у његовом ормару свежањ новца. Издало ме стрпљење. На њено питање чији су то новци и одакле их је узео. Причали су ми да је у град ишао пијан. Ма.. — Ти уживаш да браниш сличну господу. Не треба пред грофом бранити Урбењина. Данас сам му послао рачун и замолио га да ослободи место за другог.. Да убеђујем грофа у то да је неправедан. он ју је замолио да се не избрбља да он има новаца. тражио је уточиште од своје туге и није га налазио. 95 . али кад је украо. Принцип је повређен! Затим. Реци ми: да ли је поштено или непоштено примати плату и данима се непрестано ваљати пијан? Он је пијан оваки дан! Нема дана да ја нисам видео како прави осмице! Гадно и подло! Тако посао не обављају поштени људи! — Због тога он и пије. — Намучио сам се с овом Олгом! — рече одмахнувши руком. што је поштен — рекох ја. — На28 Хтео-не хтео (лат. гуске.. а колико се у њему крије гнусности. и ја сам volens nolens28 морао сам да идем. Хтео би да се ослободиш мужа своје љубавнице. Саопштили су судском иследнику. После пет дана чуо сам да је Урбењин са сином гимназијалцем и са кћерком прешао да живи у граду. сматрао сам сувишним. полумртав и да је два пута пао са кола..

. зашто онда не би узела и од мене? Ја не желим милостињу! Макар колико да сам био циничан наносећи јој ову увреду. отишла од куће. И уз то. Па узми! Ако узимаш од других. не говорећи ни речи. Оне се продају. облаци. Хтео бих нешто тихо. као Нађенка Калињина. постојано. времена и вели96 .. Кад ме угледа. — Тако сам те се зажелела. Испред и иза нас кретале су се кочије свих врста. морам да признам. Олга ме није разумела. кћи судијина. Ђаво ће знати каква је то природа! Тешио сам грофа како сам умео и сео да с њим ручам. до сада је нама. тешке јесени увлачило се и у нас. Јуче је цео дан била кисела и разбивала посуђе. Она се видела у свему: у нашим покретима. Погледавши ме искоса.љутила се на мене јутрос. она почиње већ да ми досађује својим наглим променама. час је да се оставим те детињарије — мрмљао је он за све време ручка. као што видиш. плаво небо је ласкаво мамило у даљине. она страшно поцрвене и — чудна жена — насмеја се од среће. Стид на њеном лицу помешао се са радошћу. подваљак и усне су јој дрхтали као да ће заплакати. али свеједно је непријатно. — Час је. осмесима. За десет минута. Поред мене је седела Нађењка. шетајући у врту. бива загушљиво. Њима треба да се плати. дубоке очи биле су пуне туге. Сунце је грејало као лети. она јурну и. Она је била бледа као смрт. сретох се с „утопљеницом". трећег дана се прејела чоколаде. Био је леп августовски дан. обеси ми се о врат. а ипак се целим путем омејала и правила весела. Она није познавала живот и још није схватала шта су то жене које се „продају". растајући се с њом. и ево. запретила да ће се утопити. скромно. Олга није разумела и наставила је да ме гледа са чуђењем. Није било тешко схватити да је већ близу расплет. У зеленом лишћу мирних шума већ су се златили преживели листићи. Предосећање неизбежне. Дивна девојка! После ручка. — Постоје. извадих из џепа крупну новчаницу и пружих јој. иначе је глупо и смешно. Она се избечи. речима. — Ја те волим — прошапта грлећи ме. — Не. а морална загушљивост је већ била у нама. ја бих умрла. Возио сам се у лаким кочијама. али је у ваздуху већ висило предосећање јесени. да ниси дошао. Знам ја да се она неће утопити. оловни. жене — објасних ја — које воле за новац. видиш. Загрлих је и ћутке поведох у кућицу. а потамнела поља гледала су тужно и суморно. знаш ли. Морао је кад-тад да удари гром и да пљусне киша да освежи загушљиву атмосферу! Пре буре на небу се гомилају тамни. — Зашто то? — То ти ја плаћам за данашњу љубав.

једну јахачицу су заболели зуби.. Лов је био неуспешан. да гордо миче ноздрвама и да се размеће заповедним покретима? — Развратна жена је исто што и свиња — рече ми доктор Павле Иванович. нагнувши се напред и у страну. Али то објашњење било је сувише упрошћено. на коме су се снопови недавно пожњевене ражи жутели као тужне шуме. На његовим леђима климатала се нова двоцевка. налик више на комедијашко него на ловачко. — Кад седа за сто. Десно од њих пшроко се разастрла блистава површина језера. запаљиво. коју смо пре неколико месеци срели у шуми. али неодређени глас истине ми је шапутао да то није била радост. значи да јој је био јасан положај и да га је схватала. Гроф Карнејев.чине. Сад је у њеној појави било нечег величанственог. Гледајући његово сагнуто тело и израз бола који се оваки час појављивао на његовом испијеном лицу. На крају крајева. задовољне жене. а са стране висила торба. Она је надмено кицошки подизала главу и са висине свога коња сипала презир на цело друшпво. У њевим покретима и осмесима било је нешто изазовно.. у зеленом ловачком оделу. Сваки замах бичем. Седећи на вранцу.. Са страна су скакали коњаници и амазонке. Украс поворке била је Олењка Урбењина. онда ставља и ноге на сто.. предосећање скорог и неизбежног расплета. као да није знала да је већ досадила грофу и да он сваког минута чека згоду да је се отараси. Враћали смо се дивним путем кроз поље. Поред мочваре. Нико није могао да буде тако пристрасан према Олги као ја.. — Каква страшна жена! — шапутала ми је Нађа сваки пут кад се 97 .. и био бих први спреман да се бацим на њу каменом. а лево се тамнио Камени гроб.. у ко јој је била убијена шљука.. него очајање. — Гроф хоће да ме протера! — рекла ми је јако се смејући кад је поворка излазила из дворишта. на величанственост. На хоризонту се белела грофовска црква и кућа. и морали смо да пожуримо натраг. наишли смо на групу ловаца. у коју смо полагали велике наде. својим положајем „код грофа". Она се извијала и кокетирала својом дрскошћу. Нама је пошло за руком да на онај свет пошаљемо три шљуке и једно паче — то је све чиме је могло да се похвали десетак ловаца. којег јој је поклонио гроф. као да је се нису тицале примедбе које су на њену адресу слале наше честите даме. сваки осмех — све је било срачунато на аристократизам. Али зашто такав смех? Гледао сам у њу и нисам могао да разумем: одакле шумској малограђанки толико сналажљивости? Кад је успела да научи да се тако грациозно љуља у седлу. она више није личила на девојку у црвеном. у који смо пошли у рано јутро. није била разметљивост сите. „грандамског". са белим пером на шеширу. Враћали смо се из лова. жалосно је поскакивао на свом враецу. у црном јахачком оделу. који су нам саопштили да је дивљач поплашена. могло би се помислити да он јаше први пут.

Олга нашла поред наших кола. Познавао сам само два човека у нашем срезу која сам имао снаге да волим и ценим. накривљена. Ако већ има такве инстинкте. немају да једу.. Шта ће бити с њим и са његовом децом? Како ће на крају 'крајева она завршити? У каквој моралној бари ће докрајчити свој век овај глупи. драга моја.... кажу.. кунем вам се.. Зар је то било давно кад сте били девер на њеној свадби? Није стигла од тада ни ципеле да поцепа.. каже он.. Ако вам сада поставим питање. Тата је оре три дана био у граду и видео је како се однекуд довезао у кочији. Заћутасмо и замислисмо се. — Он је могао да пошаље тај новац преко мене и у моје име.. Ја мислим да већу увреду није могао нанети Урбењину него да му пошаље новац. гроф је глуп — рекох ја.... две. — Што је страшна! Она је толико зла колико и лепа. жалосни гроф? Поред мене је седело једино поштено биће достојно поштовања. Он ће се увредити том грофовском милостињом и почеће још више да пије.. Глава.. нико вас неће тако схватити као што ја могу да вас схватим. кажу... — Жури да живи! Нема кад да чека! — уздахнух ја.. Не може човек чак да верује у ту чудну и брзу метаморфозу!. лице прљаво. а већ иде у туђој свили и размеће се туђим брилијантима. добар. бар да је тактична па да причека годину. много сам вам зла нанео и мање него било ко имам право да рачунам на вашу искреност. Мисао о Урбењиновој судбини била је за мене увек тешка... али не воли да мисли и да расуђује." И послао. — А знате шта ради њен муж? — Пијанчи. та мисао је изазвала у мени безброј тешких осећања. Ваш бол је мој бол. који су једини имали право да ми окрену леђа због тога што су били изнад мене. Реците ми. Јадна девојчица Саша по цео дан седи код куће хладна. — Да. Али ви знате грофа! Он је поштен.. — Ни сам то не желећи.. што ви дозвољавате овом грофу кепецу да вам се приближава? Шта вам смета да га отерате од себе и да не слушате његове љубазне гадости? Јер његово удварање не чини част поштеној жени! Зашто дајете повода овим сплеткарушама да ваше име стављају поред његовог? 98 .. Али.. стан не може да плати. страшно. кад је пред мојим очима каскала жена која га је упропастила... пак. сада. — Да. Шта је њих очекивало? — Надежда Николајевна! — рекох јој. Пропао човек! Сиромаштво. да му пошаљем сто рубаља. ваша срећа — моја срећа.. шешира иема.. немојте мислити да је то само обична радозналост. Тата је све то испричао грофу.. знате.. То су били Надежда Калињина и доктор Павле Иванович. — Он није имао право да му шаље новац! Имам ли ја право да вас храним ако вас уништавам и ви мене мрзите? — Заиста је тако.. „Ја ћу.

. — А шта оне говоре? — улита. Смисао цедуљице коју је Нађењка добила за мене је био јасан.. ви ћете чинити добра дела. ја сам нашла! Ви први бисте морали да знате да ја не бих дозволила да ми се приближи кад не бих била уверена у његове поштене намере! — Значи.. Ужасно је живете не знајући циљ живота. — Оне причају да ви и ваш татица ловите грофа и да ће гроф.. онда ћу ја имати задатак у животу.... и тако даље — рекох. нека је она смешна и наивна.. а расућујете као гимназијалка! — Нека моја идеја ништа не ваља.... Оставимо овај разговор! — Још једно нескромно титање: ви чекате да вам запроси руку? — Да. Добро није доступно њиховом разумевању! — А јесте ли ви нашли у њему нешто добро? — Да.. да вас изигра. — Да ли желите. Ја ћу га поправити. али.... Бићете мајка и васпитачица његове деце.. ваша ствар је дошла до „поштених намера"? — зачудих се ја. Од мог одговора. Погледајте га! Сад он није ни налик на човека. у далекој будућности... А кад ме тај човек... учини својом женом..... — Хвала за искреност — рекох ја. Немојте ме разочарати! Нека се ја сама разочарам. А што ће вам његове поштене намере? — Хоћете да знате? — упита она и њене очи засјаше. Он ми пише да има да ми саопшти нешто врло важно. научићу га да ради... ја ћу од њега направити човека. ја хоћу да се удам за њега! Не правите зачуђено лице и немојте се омејати! Ви ћете казати да удати се без љубави није поштено и остало што је већ хиљаду пута речено.... као да је на мом лицу прочитала искреност...Нађењка ме погледала својим јасним очима и. — Те торокуше не лажу. врло је тешко.. Цео срез ће вас благосиљати и у вама гледати анђела који је послан на земљу ради утехе несрећнима. него некад.... али ја с њом живим.... одучићу га од пића. касније. Одлучих се да је спасем од њега. — Не познају оне грофа.. весело се осмехнула.. данас. — И тако даље. Судећи по његовом писму које сам данас од њега добила. пише он.. али не сад. — Већ смо стигли у нашу шуму — рече гроф кад се изравнао с нашим колима. кога ви толико не волите. на крају крајева. Да. Под њеним утицајем сам оздравила и постала веселија. Једну девојку је очекивао подао предлог. — Брзо. зависиће срећа целог његовог живота.. због тога и говоре! — плану Нађењка. моја судбина ће се решити вечерас. — Безобразне торокуше! Оне су навикле да у људима виде само ружно. велики задатак! Паметна сте девојка. да предложим 99 . Надежда Николајевна. шта да радим? Осећати се на овом свету сувишном. — Ви ћете сачувати његово огромно богатство.

али над се у ваздуху осећа приближавање хладне јесени. После ње моруне. Из густиша удари вечерња свежина. али као и обично. вином. Тај концерт има своју лепоту у пролеће и лето.. шиштавим тенором: — Одм — оо — ор! Сместили смо се на ивици шуме. ситости и тупе важности. Према раскошним јелима која су лежала пред нама на ћилимима понели су се равнодушно само двоје: Олга и Нађењка Калињина. — Паметан као никад. Изнад наших глава кружили су узнемирени копци и жутовољке. Лице судије се овога тута пресијавало као никада. Тешко је било наћи боље место. Неко од мушкараца опали из лушке и још више узбуни птичје царство. Поче заглушни птичји концерт. Једнооки Кузма. Није ли мислио да ће ове вечери његовој Нађенки бити учињена понуда? Није ли се због тога он снабдео и шампањцем да поздрави младу и младожењу? Пажљиво се загледах у њега. печене јаребице и остала јела милују поглед као руже у рано пролећно јутро. шиштећи и спотичући се у високој трави. Понудих јој сендвич са кавијаром. Прва је стајала по страни и.. 100 . који су извлачили из кола пакете са закуском. Она захвали и стави га у страну.. Очигледно њој није било до јела. налактивши се на задњи део кола. прохладном ваздуху делује на апетит боље од било каквих капљица... Олга је пратила покрете несрећне птице и као да је очекивала њену смрт. Носеви жена помодреше. — То смо ми са грофом бирали! — закикота се Калињин намигујући на кочијаше. Сунце се сакрило иза дрвећа. бојећи златастим пурпуром само врхове највиших јова и поигравајући се на златном крсту грофове цркве. кавијар. посудом. која се разливала по његовој чврстој појави. непомично и ћутећи је гледала ловачку торбу коју је гроф бацио на земљу. — Биће сјајан пикник. и зимогрожљкви гроф поче да трља руке. Почесмо да се загревамо. — Ти си данас паметан — рекох грофу секући себи комад моруне. У ловачкој торби се грчила уловљена шљука. он дражи нерве и подсећа на скору сеобу. која се видела у даљини. Ми се весело бацисмо на закуску.. Дуга шетња на свежем. Нађа је седела поред мене и равнодушно посматрала уста која су весело жвакала. „Кад ће се све оно свршити?" — питале су њене уморне очи. он запљеска у дланове и командова гласно. На крају ће бити шампањац. довуче сандук са коњаком.одмор? И не сачекавши одговор. Никад не би боље пријао мирис самовара и звецкање чајних посуда. не прочитах ништа сем безбрижног задовољства.

— Што су неосетљиви људи — рекох прилазећи Олги.. — Да.. ни са твојим лудим грофом! Губи се од мене! Она је бацила на мене поглед пун гнева и суза. милостиве госпође и господо! — зачух ја Калињинов говоф. — Каква промена! — рекох ја подижући ловачку торбу и убијајући шљуку. ни лепота. отишла. Њено лице је било бледо. какав би камен могао да остане равнодушен? Гледао сам пред собом лепоту коју је немилосрдна судбина бацила у блато. Мени се учинило да је заплакла. ни грација. сећам се како си ми нудио проклети новац.. — Какав тон! Изненађен сам. Но.. сад разумем. — Други се муче... — Таквим тоном разговарају са развратним женама које се продају — расприча се она.. мрштећи обрве... говорим ти! Мени није до шале! — Шта ти је. Онда нисам разумела његов значај. — Ти си развратна и родајеш се. Она се лагано упутила ка дрвећу и ускоро је нестала иза њега. ти си овде гора и покваренија од свих — рекох ја. — Да.. нека се и она мучи — рече Олга не гледајући у мене. па иди к њима! Шта стојиш? Иди. испунила је моју дупгу.. Сасвим сам изненађен! — Пусти ме на миру. на низ ствари. бојао си се да ме погледаш.. када ми је ова жена изгледала лепша него било када. — Ти мене таквом сматраш. гледајући у птицу. Ти. И тај гнев је био тако јак као што је била и љубав која је почела да се рађа некад у мени према девојци у црвеном.. Гнев је овладао целим мојим бићем. сви се веселимо и за ово давно жељено наше уједињавање дугујемо ником другом него 101 . — Зар сте ви жене у стању да равнодушно гледате мучење ове шљуке? Уместо да гледате како се мучи.. У тренуцима гнева ја не умем да се уздржим. боље бисте учинили да наредите да је дотуку. ради тога да бисмо се ујединили.. одлази онима другим. док си ишао са честитом Нађењком. покваренија од свих. што не седнете? — никну гроф Олги. — Ко се још мучи? — Остави ме на миру — прошишта она. — Ви. кад смо се сви скупили да....... лепото моја? Олга ме одмери погледом од главе до пете и окрену се. и мучна злоба на неправедну судбину. светицама! Ја сам овде гора.. Ми се сви овде на окупу међусобно познајемо. А и ко би. но.. окренувши ми леђа. — Данас. Сада. усне су дрхтале. Олга не одговори и продужи да стоји непомично као кип.. осећајући како ме постелено обузима бес.— Олга Николајевна. осећао сам какав је губитак у њој претрпела природа.. Нису поштеђени ни младост. — Ја нисам расположена данас ни с тобом да говорим. Не знам шта би још Олга морала да чује од мене да није..

.. Из кочија.. Очи су му заиграле као у ухваћеног миша и. Алексис! Она се приближи Алексису и подметну му свој образ.. грофе. од грофовског имања јуриле су кочије. и глупа тајна нашег грофа постаде позната целом срезу.. — А ово је брат моје жене. не! Ја видим њушку Каетана Казимировича. Хе. — А ја само што сам допутовала! Каетан ми каже: одмори се! А ја велим. онда предлажем ову здравицу за. звезди наше губерније. Његово лице је покрило смртно бледило. немојте да се стидите. Сећам се да је мирис вечерње влаге и проливеног коњака уступио место оштром воњу неког парфема... — Моја жена. као најбољег човека.. Најзад оне се зауставише. напудерисаног носа.. хе.. као да је молио за помоћ.. Овај.. — Серјожа... Без питања. дођи часком овамо! — шапну он ухвативши ме под руку и одводећи ме у страну.. — Мора бити да је весело! Здраво.. изађе Пшехоцки.. да наставимо.. дозволите! — промрмља он. хе!. што да се одмарам кад сам целим путем спавала! Боље да и ја пођем у лов! Обукла се и пошла.. Ох.... — настави гроф да мрмља показујући на Пшехоцког. без упитних погледа. кад је хтела да му по102 . Нису они приметили његову збуњеност јер су пажњу већине привукле кочије које су се приближавале...нашем сунцу. — Спасавај ако бога знаш! Прича се да је позлило Калињину и да Нађа. где су моје цигарете? Пшехоцки притрча плавуши и понуди јој златну табакеру. Спо-пао ме кашаљ. у новом оделу. али несимпатичним цртама лица и с плавим очима. Пошто смо за све ово обавезни нашем просвећеном и младом. дувајући и осмехујући се... где смо седели. ниједно слово неће за тебе остати тајна. — Што вас је много овде! — проговори незнанка рђавим руским језиком.. С ким је то он? И гроф је одједном скочио као убоден. грофу Карнејеву... — Хм. младом.. Неко иде! Ко је то? Ка месту. уперивши свој дурбин у правду кочија. које ништа не изражавају. час на Нађи. Каетане. молим те као пријатеља. тешке али раскошне хаљине и неколико масивних наруквица на обе руке. кочије су биле све ближе и ближе. Ја се сећам само тих плавих очију.. из руку му је испао дурбин. — Голубе... — А ово.. За њим вешто искочи млада жена од својих двадесет три године. витка плавуша с правилним. То је била висока.. зауставиле се час на мени... — Ко би то могао да буде? — чудио се гроф... Даме разумеју о коме ја говорим.... То мора да су пролазници. Ви. Хм.. Созја моји добри позенаници.. чудно. То је таква несрећа у мом животу. а сад без питања! Помози ми! Међутим. таква несрећа да не умем ни да ти кажем! Све ћеш сазнати. Гроф брзо цмокну и збуњено погледа све своје госте... — Ма помози ми! — муну ме лактом. без чуђења! Све ћу касније испричати! Кунем ти се.

...... — А сутра обрачун! Ни-ни. морао сам да дозволим Поликарпу да скине са мене све........ топло рубље није ме загрејало и није ме умирило............ сав тај шум и бука били само због мене.. — Опет.. Не подносећи ни људско лице ни глас..... Водено чудовиште је почело да урла своју вечерњу песму.... Дрхтао сам и од гнева и од страха тако јако да су ми цвокотали зуби... чак и доње покисло рубље...... Стигавши кући......... Језик је био такође изнемогао и ослабео као и цело тело.. Али ја то нисам учинио............. влажан ветар продирао ми је до костију С леве сране љутито језеро... није могла да се макне с места.. за какве паре! Доста је мени да изигравам будалу! Нека се скаменим ако останем! Свеже....... .. Високи таласи са белом пенам прекривали су му огромну површину............. бестидниче.......... Прича се да су многи пожурили да седну у своје кочије и да оду.... свалио сам се у постељу.. Шта је гнев природе у поређењу са оном буром која је тутњала у мени!31 . — А..................... Премда ми је то било мучио..... али сада сам једва примећивао великане који ме окружују....... Не знам шта си тамо на универзитету учио...... 30 103 .............. али реч ми је застала у грлу................. тражећи стазу. Као да су ме добро избатинали... Горња половина следеће странице такође прецртана. 31 Овде такође прецртано.... али те околности не памтим............ ........ Осећао сам се у природа усамљен као на суочењу....... упутио сам се куд ме ноге носе29.. а с десне се чуо монотони шум суморне шуме...... Страх је 29 Овде је у рукопису Камишева прецртано сто четрдесет редова.. као лутку.. Ч... Требало је да идем грофовој кући јашући на Зорки.... На мојим ногама су висили комади лепљиве глине..... муко моја! Благородан.могне..... Ја све то нисам видео. хтео сам да викнем на Поликарпа да ме остави на миру........ Изгледало је да су сав њен гнев..... не гледајући испред себе...... и сав сам био блатњав кад сам изишао из шуме....................... преврћући ме с једне стране на другу............ — Да се бар покрене! — гунђао је мој слуга.... На овом месту рукописа нацртана је мастилом лепа женска главица са унакаженим од страха цртама. Мој пут је ишао обалом језера... У другим околностима можда бих осетио страх...... у језеру у оделу купао! — забрунда Поликарп....... Сећам се да сам отишао у шуму и... а гори од сваког димњачара.......... него сам се пешке упутио овојој кући.... Све што је даље написано брижљиво је прецртаио........ У ваздуху хука и грмљавина Хладан.... Нисам могао да видим ни грофа ни његово проклето имање30.. образован... не свукавши се..... и кроз мрљу од мастила може се разабрати само једна реч „слепоочница"..... тако сам се осећао измучен и уморан........ — Опет си се....... скидајући с мене мокро и прљаво одело............... Вероватно сам морао да прескочим поток.......

. да у близини нема црних облака. Будућност моја није била светла. од чега су ми цвокотали зуби? Није био разумљив ни мој гнев.. по челу ми изби хладан зној. Сазнање да сам далеко од свога села. Грофова тајна није могла тако јако да ме наљути. сва три су се слила у једво.. Смрт неће скоро. Немирно се вртео папагај у свом кавезу. покрио сам се по глави намеравајући да заспим... Неко отпозади ме стеже за гушу... ни вампира.. које сам видео на западу кад сам ишао обалом језера.. Зауставио сам се крај највећег излога и почео да разгледам женске шешире. чак ни портрета мога претходника Поспелова. — Муж убио своју жену! — понови папагај — Дај ми шећера! Што сте ви глупи! Будало! — То је папагај. болести ме не плаше. А чега сам се бојао... осмехмвала су се позната лица. Облаци... весело. — умирих себе лежући у постељу.. личној несрећи нисам придавао значај.. Остаје да се објасни тадашње моје душевно стање нервним растројством и умором. иначе свуда су даровали мир и тишина. помислих. велико црвено лице. Било је тамно и тихо... али се ипак могло са великом вероватноћом рећи да ме ништа не угрожава. У једном сам угледао Олгу. трећи сам видео на дан лова на плавој глави Созје.био необјашњив.... То су по крову ударале капи кише. како омражене ликове замењује у свести магла. Слабо је синула муња и осветлила портрет покојиог Поспелова.. коју је сакрио од мене. Сањао сам да сам у светло.. „Последња олуја овога лета". Шешири су ми били познати.. Уздрхтах. зимско јутро ишао по Невском у Петербургу и из доколице загледао у излоге радњи. Кад је Поликарп отишао. Другачије нисам у стању да то објасним. нисам имао шта да радим — апсолутна слобода. У мојој души је било лако. колутао је њима. Оно је љутито заколутало очима и исплазило језик. који виси над мојом главом. Испод шешира. у другом Нађу... Он није окидао с мене своје мртве очи. викнух као убоден и скочих из постеље. од грофовског имања и љутитог... и чуло се равномерно откуцавање зидног сата у Поликарповој соби.. — Хвала богу.. хладног језера још више је изазивало у мени мирно. Чуло се монотоно добовање.. Нисам се бојао ни привиђења. Изнад саме моје главе загрме.. почео сам да сањам.. Моjе срце је страшно лупало... Кад сам хтео нешто да им кажем.. и ја сам почео да заспивам.. Тачно тако је загрмело 104 . прекрили су сад цело небо.. Физички и душевни умор су надвладали. Пала ми је на памет једна од првих олуја. Сећам се. Осећао сам како са мене постелено спада неки терет. — Муж убио своју жену! — узвикну црвено лице.. која је изненада дошла.. Није ме се тицао ни гроф ни његова жевидба.. весело расположење. Нисам имао куд да журим. али ме то није нимало узнемиравало кад сам га гледао.

подигао сам се и сео на кревет. — Муж убио своју жену! — крикну папагај. хтела би да се попне на Камени гроб и да тамо ефектно умре.. кад сам први пут био у шумаревој кућици.... Остављено је само неколико речи..премда не на Камен. Осећала је да њеној лепоти одговара раскош. племенита птица! Лет у угао није прошао тек тако. готово на крају.. Али ни копејку није узела за скупог папагаја.. Замишљам шта би рекла старица кад би сазнала за судбину свога папагаја! Неко опрезно закуца на мој прозор.. Због чега сам га убио? Ако његова омиљена реченица о мужу који је убио своју жену. 32 Овде је. Отворих прозор. Памтим шмркање и набрајање којим је било пропраћено то опраштање. 33 Овде је намерно прецртана цела страница. Сад ми је ова хука изгледала злосутна.... Јадна. узела је од мене новац за цео намештај. поносећи се њоме. Она ми је рекла да је њена мајка погинула од грома и да и сама жели ефектну смрт. Затворивши у малодушном страху очи. Стајао је пред прозором и као да се јежио од хладноће.. Пришавши прозору. 105 .... — А. То је била његова последња реченица. на жалоот. опет прецртано.. Дао сам јој часну реч да њен папагај неће зажалити што се са мном упознао..... И нисам одржао реч. Ч. Види се да је Камишев ово прецртао не за време писања. Уочи овог одласка у Финску. напом.... Памтим сузе којима је мене молила да јој сачувам пријатеља до њаног повратка.33 Мајка мога претходника Поспелова. Овога пута нису лупали пролазници. које не дају кључ да се разуме оно што је прецртано. целу ноћ се опраштала од своје племените птице. коју сам тако волео над ми је душа била слободна од страха и злобе. На крају приповетке ја ћу на ова прецртана места обратити нарочиту пажњу — А. Кућица у којој сам живео била је поред пута. Ударао је гром за громом. Ја и девојка у црвеном стајали смо крај прозора и гледали борове које је осветљавала муња.онда у шуми... и лупу у прозор имао сам прилику да често слушам. напипах у мраку кавез и звизнух га у угао.. сачеках док блесне муња и угледах тамну силуету високог и мршавог човека. У очима дивног бића блистао је страх.32 Изгубивши сваку наду да ћу заспати. Убио сам птицу. нарочито кад је ружно време и кад су пролазници тражили преноћиште.. уступајући ми стан. Ч. Њена машта се об. него касније.. И свесна своје сујетне величине. Желела је да се обуче тако како се одевају најбогатије аристократкиње у срезу.. — Ђаво нека те носи! — узвикнух чувши лупу кавеза и писак папагаја. Другог дана у његовом кавезу налазио се хладан леш. Тихо лупкање кише постепено се претворило у љутиту хуку... чак и за фотографије које представљај у мени непознате људе.

љутите се. Кад бисте знали све шта се десило. — Сергеје Петровичу.. После два минута севнула је муња и ја. Нећемо схватити један другога. Посета Шћура који је живео уредним животом и легао пре дванаест. — Ви.34 Али мирни и добри Шћур појма није имао о двобоју. доктора Павла Ивановича.. Његова поза..— Ко је то? Шта треба? — упитах. Није ми до људи! — Сергеје Петровичу! —проговори Шћур плачним гласом. али ваш Поликарп сигурно сад спава као заклан. — Слушам вас! — рекох губећи стрпљење. погледавши кроз прозор... глас свога пријатеља.. — То сам ја! К вама ћу. онда бисте престали да се љутите због таквих ситница као што је прекинути сан и посета у невреме. пружајући према моме лицу руку мокру од кише.. била је 34 Последња реченица написана је изнад прецртаног реда. и још по таквом ужасном времену? — Шта требате? — упитах ја пославши у дубину душе незваног госта до ђавола. на своје велико чуђење. Нисам га позвао у собу и пред носом сам му залупио прозор.. идите кући — рекох после краћег ћутања. — Сад не могу да разговарам с вама. Ч. — А. то сам ја — чух тужни глас каквим говоре веома промрзли и заплашени људи. — Извините. па шта се догодило? И шта ме се тиче? И сам једва стојим на ногама. Није до сна сад! Господе боже мој! Живео сам на свету три деценије и тек сам данас тако страшно несрећан! Ја сам несрећан. Шта је могло да га натера да измени своје правило и да дође к мени у два сата ноћу.. Сергеје Петровичу! — Ох. Два груба. Бојим се и вашег и свога расположења.. видим. — Ма шта вам треба? Павле Иванович примаче се ближе мом прозору и замрмља нешто неразумљиво. — Драги мој! — проговори доктор молећивим гласом. овога пута. ви. 106 . непристојна испада због којих бих ја позвао на двобој чак и жену. угледах погурену прилику свога госта... — Ожените се њоме! — Ви сте полудели! — рекох и залупих прозор... После папагаја доктор је био други који је настрадао због мог нерасположења. али. Он није знао шта значи наљутити се. голубе. мој драги! У тужном гласу тамне силуете препознах. — Поштени човече! Пријатељу мој! И затим зачух мушки плач.. Одлучио сам да закуцам на гарозор. била је несхватљива. Плакао је доктор. Хтео сам да закуцам на врата. — Павле Иваничу. Дрхтао је и личио на пијавца. у коме можемо да разумемо следеће: „откинуо бих главу са рамена и разбио бих све прозоре"..

. Сазнало се да је тај развратник ожењен.. зашто јој не бисте жртвовали своју слободу? Човечји живот је скуп и за њега се може све дати.... Он је. да умеју боље да трпе од мушкараца!. Оно изненађује својом грубошћу. и ја сам га испустио.. ни његов углед.. Почео сам да жалим себе. Већу несрећу тешко је и замислити!... Гледање људских неорећа.. Одједном неуспех!. Ви знате да је дошла његова жена.. Куцали су с улице.молећива. несрећан покушај да вам се освети. Драги мој. 107 . Ја се стресох. крви. А још причају да су жене издржљивије. чекао да ћу му опростити и да ћу му дозволити да ми се изјада. у њој се ипак налази клинац који смета и њој и људима да живе.. Таквим тоном се не говори о несрећнима. Ч... жене не могу да буду савршене! Ма колико да је жена паметна.. да затварате прозор? — Ипак је жива? — Жива. На срећу. бледило....... Њој је само требало да задовољи своје чудовишно самољубље.. пријатељу мој! Ко би могао да помисли да таква паметна.. смислила је да се уда за грофа... Једва сам успео да спасем несрећницу. — То што сам сад видео. лекарских експертиза и осталог као бајаги не производи на њега скикакав утисак.35 Приђох прозору и отворих га. ако ви имате макар и кап самилости. Несрећна љубав.... вероватно.... поштена природа може зажелети да се растане са животом због такве личности као што је гроф? Не. бисте је видели.. — Немам кад!. — Уђите у собу! — рекох. али овога пута моја слутња није била без основа. Оне очи...... и лекар не сме да се макне од ње. Срце се стезало од бола!.. пријатељу мој. Цело ово место оставља утисак наивног хвалисања и неискрености. па зашто не бисте пошли к њој? Ви сте је волели! Ако је више не волите.. Па због чега је то урадила? Самољубље и самољубље! Болесно самољубље! Да би напакостила вама.. — А. Узмимо баш Нађу. ма каквим савршенствима била обдарена. на несрећу људи. ако.. сад још и неуспело самоубиство.. Све! Спасите живот! Неко снажно закуца на моја врата... За карактеристику Камишева то није важно. као код просјака који чека милостињу... што ми је природа доделила толико грубости и подлости! Моја ниска душа је била исти кремен као и моје здраво тело.... у мени се покренула савест... 35 Даље следи пластично-сувопаран говор о душевној издржљивости ауторовој. Не верујем у предосећања. Није јој био потребан ни његов новац. Зар то није несрећа? И ви можете да не слушате.. горе је од оваке прехладе. Где је ту издржљивост ако тако жалостан разлог нагони да се маши фосфорних шибица? Није то издржљивост него сујета! — Прехладићете се... очекивајућа. Сваки је минут скуп! Јадна Нађа се отровала.

.. и даде ми писмо.. Кочије се после дуге.. пак. и ако је стварно Олга убијена.. Упитно сам погледао Павла Ивановича и. из Олгине спаваће собе. захваљујући помрчини. Два прозора изнад самог улаза била су јако осветљена. шта нас чека? — улитах уз пут Павла Ивановича. — Хамлет је некада жалио што је господар земље и неба забранио грех самоубиства. сла108 . лекар је... — Ако гроф није помешао убиство и самоубиство. можда.. Почињао је последњих чин драме.. К.. Све то није ни најмање непоштено. Одакле је он знао да ја могу да се одрекнем тог посла? Ја сам био Олгин љубавник.. Ја сам изгубио главу и хоћу да полудим. Брзо се удаљих од прозора... из последњег десног.. — К вашој милости! — Шта треба? — Од грофа писмо. Седох на кревет и.. Твој А. Олга је убијена. Дубоко жалим! — Бојим се да бих и ја морао да зажалим што сам судски иследник — рекох ја. ако бога знаш. и двојица протагониста путовала су да би видела слику која раздире душу. Чула се хука језера. Павле Ивановичу? — чух глас посланог мужика.. можете да поднесете оставку. ништа не угледах. упалих свећу и прочитах следеће: „Заборави. пред нама је често севала заслепљујућа муња. — Па шта ви мислите. ваше благородство! Убили су човека! Некаква тамна прилака умотана у кожух приђе прозору псујући време. — А ја сам сад и вама хтео да идем. опустих руке. јер има ко да вас замени. разуме се... — Јесте ли то ви.. још Пшехоцког. — Ја такође не знам.. стављен у сасвим друга положај. али ко је то знао сем саме Олге и.. убитачне вожње по глиновитом терену зауставише најзад пред улазом. а ја сада жалим што ме судбина одредила за лекара. све на свету и долази одмах.— Ко је тамо? — викнух кроз ирозор. Ви можете да се разболите... — Ништа ја не мислим. немајући снаге да размашљам. који ме је частно некад аплаузом? — Зашто ви мислите да ја могу да се одрекнем? — улитах Шћура... После пет минута ја и Шћур смо седели у покривеним кочијама и ишли на грофовско имање. Не знам. И за вас имам писмо... По крову кочија добовала је киша.." Убијена Олга! Од те кратке реченице мени се завртело у глави и смркло пред очима. „Само то?" помислих ја. онда ће страдати моји јадни живци! — Ви можете да се одрекнете тог посла... — Тако.

. они су сели у воз и у осам сати су већ били у овој сали. у једној од соба лежала Олга. из ресторана „Лондон". црном лицу разли се осмех кад јој пружих руку. Извршавајући ову „наруџбу".. „Биће већ изненађења!" говориле су њене очи. не дају нам коње! Господин гроф лежи болестан и никога не пушта к себи. Погледала ме својим продорним очима. душо моја.. можда... Кад смо 109 . мртва или на умору.. поред прозора такође су стајале гомиле људи. ја бих се насмејао.. Ви бисте нашли старачку атрофију мозга. Све столице и дивани били су заузети од људи. Мужику нису веровали. Сузе јој нису дале да говори и ја нисам могао да разумем ниједну реч.. Слика коју сам угледао била је саовим неочекивана.. Јутрос им је гроф послао у град телеграм да цео хор. Оне не могу да буду у истој кући са покојником.. буде на имању у девет сати увече... У угловима. Овде не можемо да останемо. — Обратите пажњу — рекох Павлу Ивановичу. Обратно сам се другим Циганима и они ми објаснише своје присуство. То је био циганских хор оберциганина Карпова. онај исти хор који је познат читаоцу из једне од првих глава. Знамо много нових романса! И одједном. у пуном саставу. Одједном је на коњу дојурио мужик са вешћу да се у лову десило зверско убиство и са наређењем да се припреми постеља Олге Николајевне. Кад је овде свештених. препознавши ме. — Овој вештици је деведесет година. — И сад ми не знамо шта да радимо. На степеницама нас је дочекала Сичиха. и њено наборано лице намрштило се у зао. скидајући са старице Капицу и откривајући потпуно ћелаву главу. По њеном бледом.... Толико је било невероватно и неумесно њихово присуство у грофовом дому у време кад је. Кад бисмо ја и ти некад морали да вршимо обдукацију ове прилике.. Вероватно је мислила да смо дошли да лумпујемо и да не знамо да је у кући несрећа. Одакле су они дошли? Да ми је неко пре рекао да ћу овде наћи ове људе.бо се пробијала светлост. јер је био пијан „као свиња". радосно вриснула. много бисмо се разилазили у мишљешима.. подругљив осмех. али кад се на степеницама зачула бука и кад су кроз салу пронели црно тело... Треба да идемо. био сам забезекнут. весели људи треба да се губе. међутим.. а послуга на молбу за коње одговора подсмехом. — Ми смо желели да учинимо његовој светлости и господи задовољство.. а ја бих вас уверавао да је то најпаметније и најлукавије биће у целом нашем срезу... Не можемо да идемо пешке по таквом времену и таквој помрчини! Послуга је уопште ужасно груба!. Ђаво у сукњи! Кад сам ушао у салу. А уз то су певачице узбуђене и плачу. из једне трупе се одвојила моја стара пријатељица Тина и.. више није могло да се сумња. Кад сам ушао. а из очију потекоше сузе кад је хтела нешто да ми каже. док су остали прозори изгледали као тамне мрље.

Грофа. сачекавши док седнем.. с исто тако скамењеним лицем као и пре. али срески лекар каже да ће ноћас умрети. обучении у комедијашка одела и навиклим да кокетирају својим одважним понашањем. имам грозницу. он ју је умиривао у убеђивао да не плаче. она је дошла и можеш да је видиш... остарео још више него пре. — Ако коњи нису отишли и ако су кочијаши ту. Знам шта ће се још десити. затекао сам у најгорим осећањима. повуче ме за рукав према дивану и. Мушки шапат се претворио у гласан разговор.. — Наредићу.. Млитав и слаб човек. ђаво нека је носи. шмрчући... од које је сва соба воњала на сирће.. а жене су престале да плачу. завирио сам кроз једна од многобројних врата и угледао слику која потреса душу. Својим обећањем да ћу их отпратити на станицу мало сам их оживео. први поклон. мирисала је нешто из бочице и. Био је блед.. са гађењем отпијала из чаше. било ме је срамота. Чекам трећи.. Гледај и „уживај". То је моја најнесрећнија грешка. Знам! Полудећу! Отплакавши мало. Јадницима.. — А? а? — поче он муцајући и грцајући. испустивши неколико неодређених звукова. онда ћете отпутовати — рекох ја. неосветљених соба. пребацивши скутове огртача.. проклета слабост! Под утицајем тренутка и вотке ја сам у стању да направим шта хоћеш! Долазак жене. омршао је.. Пшехоцки... Глава је била повезана белом марамицом. Созја. Кад сам ушао. О. Затим.... седели су Созја и њен брат Пшехоцки. — Но? И. Убијена. Судећи по покровитељском изразу лица. За столом. гутао је крупним гутљајима из тањирића и нешто говорио сестри. — Ко би могао да то претпостави.. а усне су му дрхтале као у грозници..... Серјожа. приљуби се уз мене као преплашено псетанце и поче да излаже своју жалост.. али ево. у лакој блузи. Очи су јој биле уплакане. скандал с Олгом. Страшан дан! Дошла је „баш кад не треба"... али увек у истим наруквицама и прстењем... други. жена. послали су нас до ђавола.. Крио сам то од тебе. он скочи са дивана на коме је лежао и. Вероватно догађај у лову је веома потресао њене нерве и задуго покварио њено расположење.. попивши три чашице вотке и назвавши себе 110 . крај самовара који је кључао. у Петербургу пијаног оженили. само се по себи разуме.. Мене су.. похита к мени.... покрићу се шалом. Све те жалбе завршиле су се плачном молбом мојој великодушности да за њих издејствујем кочије да би могли отићи из ове „проклете" куће.затражили самовар за наше жене.. пролазећи у грофовски кабинет кроз низ тамних.. јадна! И како је варварски убијена! Још је жива. а? Причекај голубе. нису пристајала озбиљна лица и неодлучне позе..

. и што је највише привукло пажњу запрепашћених гледалаца. Кад га је гроф угледао и сетио се да Олга шета у шуми. он рече: — Убили су госпођу! — Какву госпођу? Ко је убио? — Али Иља није одговарао на та питања. Најпре је друштво чуло тешке кораке и крцкање сувог грања. Улога другог весника припала је човеку кога нисмо очекмвали и чија нас је појава веома пренеразила. заплићући језиком од узбуђења. Тако мора да вришти жена кад угледа привиђење или изненадну смрт детета. стари Иља.. Обе руке и манжете биле су јако упрљане крвљу. Али најпоразније од свега. победивши себе и прекрстивши се.магарцем. Био је толико необичан да су људи. Усне и руке су дрхтале. као да се тргао иза сна... гроф поче... Погледавши друштво мутним очима. Очи су гледале безумно. Први весник жалости био је лакеј. бивши грофов управник и Олгин муж. неприродно широко. кад се чуђење због доласка Созје мало стишало и кад је Созја.. А онда се показало масивно тело несрећног Петра Јегорича. Испричао ми је приближно следеће. а коњи наћулили уши. То је био Петар Јегорич Урбењин.. а гроф у њих. али је гроф успео да у њему препозна женски глас..... а од страшног предосећања одсекле су му се ноге. друштво је изненада зачуло продоран врисак који је раздирао душу. Урбењин. Изашавши на ивицу шуме и угледавши људе.. али задуваност и узбуђење нису му дали да говори. упознавши се са друштвом. Он је дотрчао из шуме и.. Изгледало је да се из шуме пробија медвед. Тај врисак долазио је из шуме и четврти пута га понови ехо. Урбешин с обе руке покри лице и поново се 111 ... осетивши нешто необично... раширених зеница.. блед. да описује драму која се десила у лову. овога пута је било бледо. срце му је замрло.. Два минута је ћутао и није се покренуо и на тај начин омогућио је да га разгледају. После троминутног запрепашћења. поскакали на ноге. Врисак је био неприродаи. пси залајали.. биле су окрвављене руке. сео је на траву подавивши ноге испод себе и застењао. и замршена коса прилепила се уз знојаво чело и слепоочнице. као да их је прао у крвавом кориту. а често црвенкастосиво. чувши га.. он устукну за корак и стаде као укопан... Појава и изглед тога човека били су изненадни и неочекиванк. Његово лице. На глави није имао капу. На њему су били обични капут и панталоне прилично изношене. Пси. Двадесет-тридесет минута пошто сам ја отишао. хтео је да нешто каже. Три минуте владала је мртва тишина.. Најзад.... почела да изиграва домаћицу. И док су се господа загледала и ћутала. кочијаши и лакеји потрчали су тамо одакле се чуо врисак. У њему се осећало очајање. битангом и пијаницом. опколише га и залајаше. ужас. Узбуђени гости погледали су у грофа. обично црвенкасто.

. Олга.. другару.. а сам се ја не бих сетио да га позовем.скамени. гроф одмахну руком.. крвавој хаљини. — Олга. он је нањушио моје бекство. не може се ни пребројати. да вичу!. Кад сам кидао из Петербурга потајно. Није требало звати Цигане. убиј ме. да би њом пробо! Велим ја. па настави: — Даље је моје помћење нејасно. Кад са лица скиде руке.. чује се разуздана песма!. обрадовао и повикао: „Само ви вуците. друштво угледа на његовим образима и на челу крв која је са руку прешла на лице. Устадох и пођох вратима.. Постројили се у ред и почели.. дошао је да је исповеди.. Пшехоцки је лопужа. коју је она увек носила.. Кога звати... — Чуј — заустави ме гроф. убиство. уххх! Где је сад моја жена? Ниси је видео? — Видео сам. Можда је ту полиција потребна. преузми све те послове! Богами. Потмули плач изби из његових груди и затресе његова дивовска рамена. у поцепаној. обичаје. тупља је од ивице ове чаше. Сутра ћу наредити да се избаци напоље!. а испало баш наопако.. наручио сам Цигане. Сећаш ли се? Ту ствар сам јој ја поклонно.. Налик на Иванушку-будалу. Колико је новца дигао за то време. макар се и превукли!" Да. И сад не знам шта да радим! Шта треба да радим? Ја не знам те формалности. тужилац.. кавкаско оружје. Молим те. Ови. него лекаре и свештенике. Какву снагу треба имати. Причају да су је у слабину ударили камом.. Хтели су... Не знам само одакле се он ту створио! Какви су 112 . ђаво нека га носи. у очајању. зар је он удесио? — Разуме се.... да неће да ме удеси овај Урбењин? — А Олгу..... подлаци.. Гроф испи још ча птицу вотке и настави: — Каква срамота! Каква гнусност! Довозимо ми њу кући. значи. Кад је дошао до овог места.. ја ћу да полудим! Долазак жене. кад је сазнао за скандал. И одједном. испи грозничаво чашицу вотке. он. буразеру. ужасу. Нисам чуо ни стењање ни плач. све што се десило толико ме је згрануло да сам изгубио спасобност да мислим. Хвала оцу Јеремији. шта си урадила! — простења он.. видиш.. али сад.. а испала глупост. знаш. Нисам имао кад да дуго разговарам са грофом. Нисам могао на њега да гледам! Положили су га на колица и повезли. ђаво их однео. кад је утледао погреб... Тупа кама. — Овај. Са Пшехоцким пије чај.... свечано да нас дочекају. по кога послати. који се.. Као што можеш да претпоставиш. братац. Ништа ја не разумем.... хтео сам да угодим гостима. па се прилепио. Не сећам се ничег шта је после било! Сећам се само да су мушкарци из шуме донели некакво тело. ове Цигане. — С брацом... значи.

. Отац Јеремија. умотавао је у епитрахиљ крст и спремао се да иде.. богу се и обратите. чак и у опису овојих сукоба са Поликарпом. Ч. Њена глава је била у завојима. 36 Ту су прецртана два реда. извикивала реченицу о мужу који је убио своју жену. која је слабо осветљавала лица.. онда не говори ми о овојим претпоставкама. Нерад и пијанство у последње време веома су се одразили и на његовом лицу и на спољашности: одело је било дотрајало. Зашто?.. није одвајао очи од кревета. који воли да нашироко прича о свом душевном стању.... — А. упутих се у собу где је лежала Олга36.. вишта не говори о утиску који је на њега произвео изглед Олге на самрти. жмиркајући овојим очима. али како је знао да ћу се ја зауставити баш тамо. Ти ћеш се постарати да одговараш само на моја питања и ништа више. — А ви. Камишев. нисам себи дао потврдан одговор.. Ч. О. знао сам у исто време да Урбењини не убијају људе. И. отворено говорећи. оштар нос и спуштени очни капци. без обзира на грофово причање. Оставивши грофа. У углу на ниској столици седео је Урбењин. биле су откривене и на њих су стављали мешину са ледом. једном заувек молим те. подупревши шакама главу. Знао сам да љубоморни мужеви често убијају своје неверне жене. Павле Иванич. Несрећник је седео непокретан и. лице такође.. ослушкивао је њено срце.. не тугујте! — говорио је он.37 Значи. Обраћам пажњу читаоцима на једну околност. уздишући и гледајући у угао.. замисливши се. Олга је лежала на свом кревету. седео је крај кревета у фотељи и.га ђаволи донели у шуму! И зашто баш у ту шуму! Претпоставимо да се он тамо притајио и да нас је чекао. Крај ње су пословала два лекара. А. коју сам убио. видео се необично блед. Олга још није умрла. никада.. у мојој уобразиљи се увек појављивао Урбењин. на крв коју сам видео на рукама и на лицу. Он се толико променио да сам га једва препознао.. 37 113 . пророчанство моје душе и моје јадне птице! Кад је моја племенита птица. Груди. У соби је горела мала плава лампа. а не на неком другом месту? — Ти ништа не разумеш — рекох ја. бескрајно шмркљајући и дувајући. необично уморан и на изглед болестан човек. — Узгред. Читати и писати при њеној светлости није било могуће. „Он или не он?" питао сам се погледавши његово несрећно лице. Срески лекар.. Заборавио је да се умије.. ако ја на себе узмем тај посао. И мисао о могућности да је Олгу убио муж терао сам од себе као апсурд. — Све је божја воља. у време кад сам улазио.. правио се да мери пулс. Кад сам ушао. тек што је завршаво свој посао. Петре Јегоричу. Руке и лице још су му били крвави. Мислим да је овај пропуст нанеран.

Одох да набавим вино. могао је да буде направљен само због добитка у времену. а они као да се спрдају! Гроф допушта себи да у свом кабинету испија ликер. — Моје поштовање! — обрати ми се срески лекар... Она је прогутала и застењала.. неотесани!. Павле Иванович је успео да у уста Олге Николајевне улије кашику шампањца.. Хоћу да пошаљем у своју болницу по лекове и завоје. и шта? Кажу да је тек сада отишао! Није ли то безобразлук? Сви су пијани... јер су ови пијани.. Затим. „њему је убица познат". а овде не могу да дају чашицу! Шаљем у град.. згража се са лекаром због послуге. Ч. у апотеку. Реците. кажу да су коњи уморни и да нема ко да иде. Камишев се бави само тиме што иде из собе у собу. — Олга Николајевна! — викну срески лекар. Да би излио своје огорчење на сав неред и безобразлук који су постојали на грофовском имању. Све некакви идиоти! Кунем се богом да сам први пут у животу видео такгве неосетљиве људе. Овде царује хаос. што је неизрециво обрадовало лекара. Затим су јој под кожу ушприцали нешто као хофманове капљице. Послао сам га пре два сата. претрес код Сичихе.. више налик на спрдачину него на саслушање. напротив. „Убице не подносе крв овојих жртава. Он није ни најмање преувеличавао. — Веома ми је драго што сте дошли.„Да ју је он убио. 114 .. као тетреби! Лед су тек сада донели премда сам наредио да се донесе пре три сата. очигледно. ничим мотивисан. За један сат38 ститао је из болнице болничар и донео је све што је било потребно. Очигледно.. — Три сата молим да донесу боцу портвејна или шампањца. — Олга Николајевна! 38 Морам да обратим пажњу читаоцима на још једну врло важну околност. нагнувши се над њено ухо.. шта је то: Човек умире. молим вас. Лекарова љутња је била на месту. и испитивање Цигана. — А. ко је овде газда? — Овде нема газде. Није било лакеја који не би могао представљати тип утовљеног и улежаног човека.. не би му била довољна цела ноћ. али није требало залетати се и пунити главу превременим закључцима. Лупивши два-три шамара. — Одговор је веома згодан." Да сам хтео мало да мућнем главом. Препозиајете ли ви у њему судског иследника? Он. У трајању од 2—3 часа г. сетио бих се многих сличних ставова.. и бар да се неко померио! Сви су глуви." присетих се гледишта једног иследника пријатеља.. послуга је била одвратна. излазе ми у сусрет: дају некаквог пијанца који се једва на ногама држи.. груби. али од тога ми није нимало лакше — жучно се закашљуца срески лекар. добио сам и шампањац и валеријанове капљице. издашно дели шамаре и слично. — рекох ја. Распуштена нерадом и безвлашћем. не жури и труди се да некако убије време. давно би опрао крв са руку и лица.

.. — Не гарантујем да ће свесно стање дуго трајати. осим мене. У шуми за време шетње били сте нападнути од непознатог нам лица. 115 . Ви сте отишли у шуму.. — наставих ја... Лов је трајао око четири часа. — Познајете ли мене? Олга ме је неколико секунди гледала. иследник. Ч. удар по глави неким тупим предметом сигурно је проузроковао потрес мозга. — Ја сам Зиновјев. Олга одречно климну главом. — Бунца! — уздахну Шћур... — Много је крви изгубила. Олга Николајевна — продужих обраћајући се Олги — потрудите се да се сетите догађаја прошлог дана. ако се сећате. као иследник.. Ја ћу вам помоћи... Карактервстичан начин и чудно како га лекари нису оценили према његовој вредности. извините.. Сећате се? — И ти.. — Седи.— Тешко је очекивати да ће доћи к свести! — уздахну Павле Иванович. Приђох кревету.39 сада прикупите сву своју снагу и присетите се.. — Питајте.. Закон ће бити немилосрдан због његовог зверства! Отићи ће 39 То избетавање питања од првостепеног значаја имало је за циљ само једно: развући време и сачекати губљене свести да Олга не би могла да каже име убице. ви сте се намрштили и напустили друштво.. — Да! — Ја сам Зиновјев. Како се осећате? — Постављајте питања о битним стварима — шапну ми срески лекар. У један сат узјахали сте коња и пошли са друштвом у лов. — Сада можете да питате шта вам треба. судски иследник.. — Морате да кажете ко је то — наставих ја. Имао сам част да будем познаник и чак... — А. и ти си... немојте ме учити! — увредих се ја.. — Ако се сећате. Олгине очи биле су уперене у мене.. — гурну ме Павле Иванович. убио? — Шљуку? После тога кад сам дотукао уловљену шљуку..... — Он ће бити строго кажњен. није моје да одређујем. и затвори очи.. Да ли је био или није био потрес мозга.. био сам девер на вашој свадби. ко је то био? Олга отвори очи и погледа у мене. — Где сам ја? — улита она. — Молим. троје.. Узбуђујућа средства деловала су на њу.. био сам у лову. — То си ти? — прошапута Олга пружајући леву руку. Онда је био одмор на ивици шуме. али је Олга отворила очи и затражила воде.... — Олга Николајевна! — почех. — Реците нам име тог човека! Овде је. — Да! — простења она. Питам вас.. а сем тога. — Знам шта треба да говорим.

Даље испитивање није довело ни до чега. као: крваве мрље. чемерно време — све је то бацило несретне Цигане у такву тугу да су за једну ноћ омршали и побледели. друго. просипало је безброј крупних капљи при сваком налету ветра. људске стопе и остало. Четврт до пет она је умрла. неизвесност у односу на одлазак и влажно.. тужно спустивши гране. Ч. Очигледно. од којег се срце парало. да се надају да ће их бог и убудуће сачувати од ближег познанства са судским особљем. Било је немогуће ићи. очекујући да им дају коње да отпутују на станицу. дрхтала је и обамирала од страха као тучена девојчица. Цигани. 41 Ако је све то било потребно г. Сиво небо гледало је строго и није обећавало сунце. Али је формалност захтевала да се место злочина прегледа. Отићи на место злочина било је немогуће: киша. и ја сам одложио тај одлазак док не стигне полиција. видевши у мени службено лице. Тина. која је ноћу почела да пада. Питао сам их којим путем су дошли са станице. вероватно су у ноћи били спрани кишом. Прво. у исто време упозоравајући их да је његова светлост наредила да се нико. Такав више него необичан. Ч.Ја чекам. да ништа не знају. 116 . помоћнике правосуђа. сасвим је заборавила наше раније односе. На моју молбу да се не узбуђује и на уверавања да ја у њима гледам само сведоке. — А. зар му није било лакше да саслуша кочијаше који су довезли Цигане? — А. Камишеву. 40 Све је то наивно само «а први поглед. Али коње им нису дали. који су ујутро тражили. ergo — она треба да ћути.41 Ово саслушање није довело ни од чега.на робију . које је позвала власт на моје тражење. ниједан покрет. да се није неко од њих одвајао од њиховог друштва. преплашило их је. макар и на кратко и да нису чули Олгин врисак. да нису ишли кроз шуму у којој се десило убиство. покисло дрвеће. Мале барице претвориле су се у језера. још је лила као из кабла. а послуга их је слала грофу. Више од Олге нисам ишчупао ниједну реч. Обични људи мислили су да их сумњиче за убиство. моје дуго саслушање је неодређено одложило њихов одлазак из „проклете куће" и. Ако јој је драг убица. они су ми у један глас рекли да никад нису били сведоци. Око седам сати ујутро стигоше из села кмет и сведоци. Они су се вукли из узла у угао као преплашени или као да су очекивали тешку пресуду. неодређен положај у туђој кући. а заправо није имало ни због чега: трагови злочина.40 Олга се осмехну и одречно махну главом. Пре свега сам саслушао Цигане. и. Својим саслушањем још сам више повећао њихове душевне патње. Нису им дали ни чај. а за то време почео сам да састављам записник и саслушање. говорећи са мном. плачући су ме уверавали да они нису криви и да не знају ништа. Несрећни певачи су целу ноћ преседели у салама. Камишеву је било потребно да упозори Олгу какве ће тешке последице донети злочинцу њено признање. њему не пушта". где је лежала покојница.

мада сам испревртао све изношене Капице и закрпљене чарапе. уз папрену цену.. која није волела да крпи и не знајући коме да да сукњу на крпљење. Нисам нашао ни ствари које су некад биле украдене Тини. али нико није могао да им плати душевне муке које су претрпели у грофовом дворцу. капутић од јахаћег одела. била је натопљена крвљу и на неким местима су били комади згрушане крви... Пошто сам их саслушао... Око појаса била је подерана. и то неминовно наводи на закључак да је злочинац био њој драг и близак. 43 Шеснаестина аршина. Из тог саслушања се види да ми је Олга свесно давала одговоре и да је свесно сакрила име убице. сумњиво су гледали на црне изасланике и.. бацили под кревет. Црна сукња од кашмира била је веома изгужвана њу су изгужвали кад су Олгу носили из шуме према кочијама и из кочија у кревет. одредили су два младића из хора и послали их у село да најме коње. Ч. Леви рукав био је поцепан на рамену и изнад шаке. она је такође могла бити направљена и за њеног живота: Олга. пет сеоских кола и отишавши из грофове куће. дао је веома много. Десна страна. Тек увече намучени хор ослободио се море и слободно одахнуо најмивши.. Касније им је за њихов долазак плаћено.. Зар није боље да сакрије од читаоца те грубе грешке. сомотни са свиленом поставом. Лева страна била је такође у крви.. на коју се касније позивао у свом говору државни тужилац. био је још влажан. Очигледно. Несрећници су ватрено желели да отпутују.. Горња два дугмета била су откинута и приликом увиђаја нисмо их нашли. а и заборавио сам га. извршио сам претрес код Сичихе. Излив крви био је јак. Мислим да с тим нема везе дивља разјареност злочинца. укратко. Преглед одела. за које је само она знала. али. довели их к мени. Онда су је свукли с Олге и. На њихову несрећу. и невероватно како Олга није умрла на месту... А. Марамица 42 Зашто? Претпоставимо да је све то урадио иследник јер је био пијан или сањив. вештица је имала друго тајно место.. Она није хтела да убица буде кажњен.. у селу.. који сам извео са приспелим полицијоким чиновником. Десна страна појаса и десни џеп били су натопљени крвљу. које сам навео. Пре свега сам описао стање у коме сам затекао Олгу и са свим појединостима сам изложио њено саслушање.. онда зашто о томе пише... Ја не наводим овде свој записник претходних података и прегледа. нисам нашао ни новац. дутачка подеротина од седам вершкова43 нагарављена је вероватно при преносу и кад су је свлачили.уплашени. где је био отвор направлен камом. немилосрдно згужвавши.42 У њеним сандуцима сам нашао гомилу разне старудије. задржавши их. могла је да крије ту подеротину под капутићем.. Износим га овде у општим цртама. где се већ причале о убиству у шуми. 117 . ни вредних ствари које је старица крала од гроф'а и његових гостију. Дугачак је он.

налазила се велика отворена рана.. дугачки златни ланац... а друге три на предњој. дали су приближно овакав закључак: а) смрт је уследила због малокрвности.. кочијашима и лакејима који су носили Олгу. као што памти читалац.. која је наступила услед знатног губитка крви.. крајеви ране нису равни и нису праволинијски. налазила се црвена трака. На целој дужини овог појаса откривене су повреде коже и незнатне отеклине. Јасно да се злочинац није руководио користољубљем. био је поцепан леви рукав капутића и напола подерана лева манжетна кошуље. где се налазила рула направљена оштрим предметом. који овде наводим у општим цртама. као да су срезали.. нађени су са одећом. Већином су то били отисци крвавих прстију и шака који су припадали.. Судско-медицинска обдукација. на један вршак изнад шаке.и рукавице. Изазване су стиском и. колико се сећам. Кошуља је била крвава. Нанесена је тупим оруђем. како смо касније закључили.. прстима. дршком каме. највише на десној страни. чија ширина у потпуности одговара величини ране! Унутрашњи преглед је показав рањавање десног плућног крила и плућне марамице. прстење и новчаник са сребрним новцем. највероватније. које су се налазиле у том џепу. између леве слепоочнице и темене кости — рана која је била један и по палац дугачка и простирала се до кости. дала је као коначни резултат — веома дут записник. у висини вратног пршљена. б) рану на глави треба сматрати тешком повредом. Сходно месту где су се налазиле те мрље. као што се види из претходно прикупљених података... Између четвртог и петог ребра. губљење крви се објашњава присуством отворене ране на десној страни прса. Исто тако као на капутићу. на замишљеној линији. Направљена је оштрим оруђем и. Последње се потврђује још и тиме што је на једној мрљи опажена огреботина направљена ноктом. личиле су на два безоблична замотуљка боје рђе. коју су у мом присуству други дан извели Шћур и срески лекар. запаљење плућа и излив крви у део плућне марамице. вертикално од средине пазуха наниже.. која има облик полукрута и кружно обухвата задњу половину врата. Њени крајеви су равни. нађене су четири модре мрље: једна на задњој страни. Рана је дубока.. како се то показало на саслушању. дужиие једног палца. на левом рамену и око шаке биле су подеротине. камом. При спољашњем прегледу лекари су нашли следеће повреде: на глави.. натопљени житком и згрушаном крвљу. Манжетна је била напола откинута.. Лекари. Ствари које су се налазиле код Олге као: златни сат. На читавој сукњи од појаса до доње ивице биле су крваве мрље различитог облика и величине. брош са бриљантом... На врату. а рану на прсима смртоносном: последњу треба сматрати као не118 . На левој руци.. минђуше.

Падајући у ватру или сматрајући да ова једна рана није довољна. мотком или. можда. а рана на грудима оштрим оруђем и уз то.. није било тешко и решавало се само по себи. обрнуто.. него неким другим. Питање: ко је убица. бајаги. сигурно осећала кривом. према коме се она. њен муж. у души осећала обавезна. Тада је она. в) рана на глави нанета је тупим предметом. гроф. прочитавши на лицу и покретима убице његову намеру. пришао јој је човек и почео с њом да разговара. крвожедног осећања. Од трења и стиска ланчића остала је трака. што би учинила да је убица био разбојник. Његова изне119 . са два сечива. можда. вриснула оним криком који је друштво чуло — вриснула од бола и. није било. Док је стајала под дрветом и размишљала. Олга намерно није навела име убице. Поразговаравши с њом. убица ју је ухватио за леву руку. вероватно. гаероватно. који. и то тако снажно да је поцепао рукав капутића и кошуље и оставио траг у облику четири мрље. Онда јој убица наноси ударце по глави неким тупим предметом. молећи га да обузда измишљене лопове. Олга је шетала у шуми. Настојећи да она не врисне још једном или под утицајем... убица јој је био драг и није хтела да га због ње тешко казне. о чему оведоче два откинута горња дутмета и црвена трака коју су лекари нашли на врату. г) све наведене повреде нису могле да буду нанете покојничином руком и д) покушаја обешчашћења жене. на пример. Бацити сумњу на неку скитницу или гољу који се на језеру бави риболовом. можда дршком каме. како је касније доказала послуга. одмах ћу читаоцу дати слику убиства коју сам набацао под првим утисцима увиђаја.посредни узрок смрти.. изгледа. Да не бих много одлагао и да не бих понављао. није било потребно... Кад се одвојила од дружине. он ју је ухватио за груди близу оковратника. седео је у шумској кућици и читаво вече писао писмо пандуру.. Сањарећи или предајући се тужним мислима (читалац се сећа њеног расположења те кобне вечери). Тај човек није био сумњив. Ту је срео убица.. али тај врисак не би био исти као онај који раздире душу. Друто. и дан и ноћ опкољавају лудаков стан. Луди отац у часу убиства. која је висила о Олгином појасу. Хватајући је за груди и дрмајући је. кога она није волела. Врисак жртве није могао да омете пљачкаша: да скине брош или сат — то је посао једне секуиде. Остало је да се ова тежина сумње свали само на несрећног Урбењина.. јер је кама била тупа. Тако изгледа та страшна слика коју сам имао право да оцртам на основу наведених података. Прво убица се није руководио користо-љубивим циљевима. који јој је био о врату. дватри саслушања и читања записника о обдукцији. он вади каму и снажно је забада у десну слабину — ја кажем снажно. она је отишла далеко у шикару. убица је затегао златан ланчић. сигурно. То су могли да буду: њен луди отац.. али пред ким се. Очигледно. она би вриснула за помоћ. Гроф до момента убиства није се одвајао од друштва.

где је стално седео у углу на столици. он је одлучио да се задовољи само њеном верношћу и пријатељством. — Добро.. да ја имам намеру да разговарам с њим службено као иследник. онда не тражите лопове и разбојнике. — Не. али сматрајући је високо моралном. мени је потребно да вас саслушам баш сад — рекох ја. Први кога сам саслушао био је Урбењин. Урбењин је замолио за дозволу да не говори. али ни здрави смисао ни логика практичног ума — ништа није помогло: савладало га је осећање и морао је да се ожени.. он је знао. Плату од грофа је редовно примао и није имао ни на шта да се жали.. заложио је имање и нашао за потребно да ступи у службу. Сергеје Петровичу. Стари. сигурно. Био је уморан и болестан.. где је служио као изабрано лице и шест година је био почасни мировни судија.. а онда досетивши се. Са својим осећањем он се дуго и тешко борио. Тај роман је био такве врсте која се неминовно завршава кривичним делом. а мене касније. Ако је дивна јунакиња таквог романа убијена. и све остало могли су да служе као добар доказ. Поседује имање у суседном к-м срезу. итд. Претходна испитивања вршио сам у гостинској соби са мозаицима.. православне вере. коју ће бог да јој опрости". друге сведоке. Довели су га к мени из Олгине собе. а испитајте хероје романа.. Па и сами сте видели.. Треће. обрваног болом и тугом човека: — Саслушајте.. Олгом се оженио из страсне љубави. — Изволите сести. Он је изјавио да је он — Петар Јегорич Урбењин. племић. Сад ми само реците: да ли је 120 . надао се.. Из првог брака има сина и кћер итд. Минут је стајао преда мном ћутке. нерадо је одговарао и ја сам с муком од њега ишчуоао признање. туча. Као грофов управник почео је да ради пре шест година. По тој трећој тачки најприкладнији херој убица био је опет Урбењин. Не могу.. — Не могу.. 50 година стар.. гледајући ме равнодушно. Тешко ми је. љубомора. бекство љубавнику месец-два после свадбе. неверство..надна појава.. Урбењин је сматрао себе сведоком или је мислио да њега за таквог сматрају. не окидајући очи са празног кревета. Да се Олга не удаје за њега из љубави... заљубљени муж. Дошавши до овога места где почињу разочарања и вређања седе косе.. он проговори гласом уморног. Волео је агрономију и није се стидео да ради код приватног лица и сматрао је да се само глупаци стиде рада. или да бар разговор одложи за касније..о прошлости. заслужити. Олгин живот у последње време био је непрекидни роман. у којој сам некад волео да се ваљам по меким диванима и да удварам Циганкама... Урбењин седе насупрот мени и обори главу. које ће. Банкротиравши. оставићемо за други пут.

. Лежим ја у постељи. ударили.. погледах у њих и почех да их газим ногама.... А и зашто ће он? — Одговорите ми само на једно питање. ујутро сам се рано пробудио. били у граду... — Тако ћу и да запишем.. Колико год сам гладан и поцепан. Његових сто рубаља нисам могао на себе да утрошим...... који ме је за гривеник44 возио осамнаест врста.. без њега бих још сад пешке ишао.. и туга. да је видим бар једном.. пропао сам.. Пропао сам потпуно! — Ви сте хтели да испричате како сте се нашли у шуми јуче. И тако ме је обузело то осећање да замало нисам полудео. замолићу вас да ми објасните како сте јуче стигли у шуму где је Олга Николајевна била убијена. Одатле сам пошао пешке овамо и стигао сам око четири сата.. други пут.. Морао сам. свега.. Извукох из џепа сто рубаља које ми је гроф послао. а то је. Бавио сам се тражењем посла и пијанчио од туге. заводнику. Да ли су вам били познати односи ваше жене са грофом? — Дабоме... Само сам је ухватио за руку.. 121 ..... пожелео сам да видим Ољу. Нарочито много сам пио овог месеца. — Н-да.. што се тиче неверства ваше жене. Јер сте ви... али жеља да видим жену била је јача од болова.. она је заплакала и те вечери побегла да се жали.. Мужик ме оставио у Тењеву.. — Јесу ли вама били познати њени односи са грсфом? — Молио сам за одлагање тог разговора. И злоба ме обузела. јер сам увек био пијан.. Ето... газио. 44 Сребрни иовац од 10 копејки. од оног дана кад сам изгубио место.. без одмора. Хвала богу.. Сада да пређемо на друго. Зажелео сам одједном да је видим. — То није истина. већ сам се упутио кроз шумарке. нисам имао пара. гледам кроз прозор како сунце излази и присетим се. Да дођем овамо.. Прекјуче сам се такође напио.. а ондасе одлучих да одем и ту му милостињу бацим у лице. Газио сам. а њему. једном речју. Прошлу недељу уопште не памтим.. — Да ли вас је неко видео у то време? — Да. да идем на место где је био лов. можда последњи пут.. код сестре од стрица. Како сте се нашли у шуми? — Да. Чувар Николај је седео крај врата и рекао ми да господа нису код куће и да су у лову... кад сте нашли код ње грофово писмо.. Пошао сам пешице... како кажете. Малаксао сам од умора. своју част не могу да продајем и сваки покушај да је неко кули оматрам вређањем своје личности. а о осталом. ја живим у граду... Глава ме болела од јучерашњег пијанства.. уз пут сам наишао на познатог мужика. Тешко ми је.. тело ме болело као у врућици..истина да сте тукли своју жену? Причају да сте је. које има велику важност. у четири сата. да бацим у лице паре. Путем нисам пошао.

— Сумњати се.... тако близу да сам могао да чујем не само пуцање него и разговор.Свако дрво познајем и да залутам у грофовским шумама... познајете одавно.. Сигурно је он то бежао. Узмимо само овај страшни случај. за мене је тешко као и у свом властитом стану.. а човека. и могу.. лице страшно.. Доказа много.. чуо сам нечије убрзане кораке.. — Али. али објашњава врло мало. — Не. његов подбрадак задрхта. Сергеје Петровичу.. зовем је по имену.. — Трчим ја у правцу вриска и одједном видим. никакво зло не очекујем и одједном чујем чудновати врисак. Није рђаво измишљено. јер ви мене познајете. ви нисте претпостављали да ћете се срести са женам у шуми? Урбењин ме погледа зачуђено и. Почињем да вичем. — Али идући кроз шуму. Не можеш да предвидиш ни да ћеш се са вуком срести... Јер.. — Све је то дивно измишљено. ви сумњате! Урбењин махну руком и седе. то је тачно. чудно.. Петре Јегоричу.. Врисак је био тако продоран да ми се учинило да ме неко по уху ударио.. који ми је дражи од живота. — Као да сумњате у мене. дабоме. може на свакога. човека..... могли сте да се мимоиђете са ловцима. Коса и чело крваво. — Ја све знам. Па зар бих ја могао. мени је ионако дошло да умрем. Минут после он настави: — Зликовца нисам видео. Она се не миче. — Ма какви били докази — проговори он — ви морате да разумете.. мало размисливши.. лежи Оља. помисао на кога обасјава моје мрачно стање као сунце. Идем ја по јововој шуми. Он затрепта очима и заплака. а иследнику су дати само докази. а ви још вређате! Да ме 122 . — Ето... — промрмља он. иследници слабо верују у такве ретке случајеве као подударање убиства с вашом шетњом по шуми и слично. али ви ме.. Кад сам трчао к њој.. Урбењинова уста се искривите. бечећи очи.. И одједном.. Ја? И кога? Да убијем препелицу или шљуку. Грехота је да ме ви жигошете таквом сумњом.. како измишљено? — упита Урбењин. Урбењин се загрцну и покри лице рукавом. Урбењин одједном поцрвене и устаде..... Љубим је. а не путем.... — Значи. али моје лично мишљење овде нема везе.. одговори: — Питање је..... Лично мишљење закон препушга само поротницима.. а да предвидиш страшну несрећу поготово је немогуће: бог их шаље изненада.. подижем.. мога спаса.. знате.. — Ја нисам измислио. ја сам се цело време држао пута. Урбешин ме уплашено погледа и слеже раменима.. — То јест. још молим. Петре Јегоричу — рекох. Хрчим у правду вриска. извините.

.бар вређа непознати чиновник.. онда је то слаб доказ.. — Сумњам да сте викали. — Можете... Није ми тада било до људи.. После тога Урбењин је био стављен под стражу и затворен у једно од крила грофове куће. — Ви сте ми малочас рекли да сте. Убивши жену. устаде и некако чудно рашири руке. Да сте ви убили Олгу Николајевну. све почев од мермерног умиваоника до шибице.. Хм. звали у помоћ. а то и није мој начин. озбиљно? — рече он. него ви. Другог или трећег дана стиже из града јавни тужилац Полуградов. ја морам да вас ставим у затвор. — А од чега су ваше руке крваве. ништа не знам... — Шалите ли се ви то или.. на којима је још било крви и мрдну прстима: — Од чега крв?.. али врло удобну собу.. мене је тако запрепастио Олгин изглед да нисам могао гласно да вичем. Урбењин је још увек стајао. глатко обријаног. Надам се да ћете до сутрашњег саслушања схватити сав значај доказа који постоје против вас и да нећете узалуд да одуговлачите и да ћете признати. Петре Јегоричу? — упитах...... црте његовог лица су фине. где су за њега ставили... Замислите високог и мршавог човека тридесетих година. По мом наређењу дали су му малу. Дозволите да одем. — Нисам ни приметно ваше људе.. човек кога не могу да се сетам а да не покварим своје расположение.. Допутовао је он. подижући крваву Олгу. — рекох ја. нисам мотао а да не окрвавим руке.. Погледао сам га.. наколмованог као јагњешце и кицошки обученог. разместивши се у соби и гадљиво њушећи ваздух. још једном ћу вас сутра саслушати... гласић тих. драги! Припремите ми топле воде! — отпоче он.. Он погледа своје руке. Можете да идете. Сертеје Петровичу.. Рекох то и нагнух се над папире. Па нисам ја био у рукавицама. распитивао да ли у грофовској кући има за њега просторија. — Можете да идете. Више данас нећу ништа да вам кажем. Ако је то један од доказа.. веома забринутог лица и извештачено се жалећи на умор.. Урбењин ме погледа са недоумицом. Пре свега се он... а дотле. — Чујте.. вама ка123 .. сладуњав и отужно љубазан. Немам због чега да се правдам. кад сте угледали своју жену.. ви сте потрчали и били сте страшно пренеражени кад сте на ивици шуме угледали људе. али тако суве и бесадржајне да по њима није тешко погодити празну и зврндовску индивидуу. Уосталом.. — Човече. са два кофера рано ујутро у изнајмљеним кочијама. Овим се саслушање Урбењина овога пута завршило. Био је блед и збуњено је буљио у моје хартије.. ја сам убеђен.. Зашто нико није чуо вашу вику? — Не знам.. Петре Јегоричу. — Није нам до шале сад.

— Да ли сте били на месту злочина? — Не. све је киша опрала. о положају у коме је Олга нађена. Али тужиочева радост била је узалудна: ускоро смо пронашли много жбунова са поломљеним гранама и обршћеним лишћем. Јесте ли бар поставили тамо стражара? Не? Н-не разумем! И кицош ауторитативно слеже раменима. Набацивши план терена и испитавши кочијаше које смо довели. Државnи тужилац се намршти. још нисам био. молим. најзад. У подне смо били на месту злочина. открило се да је преко места злочина пролазила стока. која се касније показала као црвена дуванска кутија. Камишеву. охладиће се — рекох ја тоном равнодушног човека. У очишћеном и умивеном чиновнику показивао се педант.. дуго се облачно. 124 .жем! Топле воде. Поштеније би било признати недостатак искуства или намерне грешке. прође својом белом. ми смо пошли натраг. нисмо нашли ни мрља ни трагова. њих је могао да поломи злочинац. осећајући се као да нисмо почашћени. а данас идем. И.. — Тамо сада ништа није остало: сваког дана пада киша и ви сте дали злочинцу могућност да сакрије трагове. Кад смо испитивали место. — Мени нису схватљиви разлози због којих ви још нисте били тамо — промрмља он — то је било потребно урадити пре свега. Јесте ли заборавили или нисте сматрали потребним? — Ни једно ни друго: јуче сам чекао полицију. умивао и чешљао. Државни тужилац се наже над папире и. пун уображености и осећања властите вредности.. сматрам. — А. преврћући наше записнике — у чему је ствар? Ја му испричах у чему је ствар. Разуме се. пре него што је приступио послу. поче полугласно да чита. чак је опрао и зубе црвеним прашком и три минуте је резао своје оштре црвене нокте.. — Ја водим хладан. У почетку смо били натрапали на жбун на чијем су врху биле изломљене две гранчице. не пропуштајући ниједан детаљ. — Пијте чај. а државни тужилац је покупио некакву црвену масу. Крив је овај тужилац само утолико шта се његова физиономија није допала г. Некако сам успео да пронађем дугме које је недостајало на јахаћем оделу убијене Олге. понекад стављајући своје примедбе и исправке. Пљуштало је. женском руком преко свеже умивеног чела и закорача по соби. и због тога су могле да покажу правац којим је он отишао убивши Олгу. — Но — приступи он послу. Ч. Два пута се његова уста искривише у подругљив осмех: 'надувеном ћурану45 није се због нечега свиђао ни мој ни лекарев записник. шимркћући. посматрач са стране 45 Безразложно Камишев псује тужиоца. државни тужилац се обрадовао тим гранчицама.

. он је изразио жељу да још једном саслуша Урбењина. Полутрадов се опет дуго облачно и умивао. значи има за то разлога.. Чиме можете да објаските такву наглу промену? — А чиме ви објашњавате? — упита Урбењин подругљиво жмиркајући на мене очима. — Ма какви били разлози. шта вреде ваши докази? — Но — одмахну руком тужилац — мука је с овим интелигентним злочинцима. — Како хоћете — промрмља Урбењин — ви можете сада са мном да радите шта хоћете. а ако сумњају. опет је тражио топлу воду. Кад омо се вратили из шуме. Завршивши одевање. а изволите с овим да разговарате! Не могу човечански. да-не. он је. — Смешно! — Не правите се наивни... На том саслушању јадни Петар Јегорич није рекао ништа ново... као и раније.. Значи.. Можда су наши покрети били делимично паралисани том околношћу што је злочотнац већ био у нашим рукама.. одрицао своју кривицу и потпуно је негирао све наше доказе. немојте ни признавати. најдражи! — рече му Полуградов... најљубазнији! Немамо времена да вам се извињавамо и да слушамо ваше примедбе. — Без основа нико неће сумњати. да је кријем.. Да. — Чујте. напротив. разумете? Не могу..могао би да уочи леност. Обично људима који пате није до разговора.. и весео изглед и чак се упуштате у дуго причање. власт је ваша. Тешко је дуго глумити: или заборавиш улогу или досади. уосталом. — Ја ово објашњавам тиме што сте ви заборавили своју у логу. — Ја се чак чудим како је могуће сумњати у мене — рече он слежући раменима. ви имате некакав подмлађен. треба човечански расуђивати. — Ћутите.. а ви не само што дуго причате него још изражавате ситна незадовољства. само дозволите да вас сматрам лажовом. Урбењин одмахну руком и настави гледајући у прозор. ударају на психологију! — Нисам ја злочинац — увреди се Урбењин — молим вас будите обазривији у својим изразима. — Можете ли да је објасните? — Молим. свеједно: живот је пропао. Не могу ја да убијем.. — Мени је. — То су иследничке измишљотине — насмеја се Урбењин — и оне чине част вашој сналажљивости.... не налазим за потребно: јуче сам био тако 125 . колико били тешки докази. Нећете да признате.. дабоме релативно. мужику образложиш. Петре Јегоричу — рекох ја — јуче и прекјуче ви сте били тако потресени несрећом да сте једва стајали на ногама и једва сте лаконски одговарали. тромост.. имате право: у мени се десила велика промена.. па није било ни потребно да се упуштамо у лекоковске анализе.

Полуградов није лагао Урбењина: да.. тужилац се добро наједе.. почну да ми суде. прочита ми целу инструкцију и оде. упознавши се са Полуградовим. моја спољашност није зверска. доста — рече Полуградов надносећи се над папире — идите.. приступили смо саслушавању грофа. добро... та ме мисао обрадовала и ојачала: сада већ нема у мојој души таквог терета. пала ми је на памет мисао да је смрт спасла Олгу развратног живота. а не грофу.... описујући лепоте живота са дивном женом. али није нас дуго држало то уверење! Једног јутра. Кад је Урбењин отишао. поверовашпи у ваше доказе.. непрестано бомбардовао грофа писмима: у једним га је проклињао. ми смо били убеђени да познајемо убицу и да је он већ у нашим рукама. под његовим утицајем није тешко преварити се. али предубеђење ће победити. — Добро. да полудим. Из његове изјаве сазнао сам врло важну појединост. Урбењин одмахну руком и замоли да му се дозволи да присуствује сахрани жене... хватао се за та писма као за сламку. извукла је из прљавих руку тог мангупа. то му је било дозвољено. обећавајући да ће заборавити све увреде и бешчашћа. наша сумња постала је уверење.. и чудим се да ви.. образовани људи. замишљам: узеће у обзир моју зверску физиономију. али ноћас сам се предомислио. он је у свим појединостима испричао о свом животу с Олгом и. Шта ради сад ваш шредседник Лионски? Још се није развео од жене? Случајно сам се с њим у Петербургу упознао. јадник. Пре одласка он сврати у крило где је био затворен Урбењин и објави му да је сумња у његову кривицу постала уверење. живећи у граду. замишљам шта ће да буде кад.. мог душманина.. Његова светлост је изволела да дође на саслушање у кућком огртачу и са сирћетним завојем на глави. на смрт нисам љубоморан: нека она припада смрти. која није позната читаоцу. Сазнао сам да је Урбењин. предубеђење је сувише јако осећање. он се завали у фотељу и поче да даје изјаву: — Испричаћу вам ове од самог почетка. Господо. не можете да разликујете искреиост од претварања! Уосталом.. моје пијаиство. ја не сумњам. а у овом убиству крив је Урбењин.... тако се занео да је неколико пута цмокнуо устима и лукаво намигнуо. И гроф нам је испричао све што је читаоцу већ познато. а у другим га молио да му врати жену. Саслушавши два-три кочијаша. кад сам печатио пакет да бих с њим упутио Урбењина 126 .убијен и притиснут својом тугом да сам помишљао да дигнем на себе руку или. ја схватам ваш положај. што не наредите да вам се нешто донесе? Уз коњак се некако веселије и разговара. — Вешто измишљено — процеди кроза зубе Полуградов клатећи ногом — не извлачите одговор из рукава! — Осећам да говорим искрено.... На молбу тужиоца.

пролазећи крај реке. — Ваше благородје... У преношењу Олге није учествовао и. али загледавши се видео је капут и прслук... крива је душа ако се крије. зачух страшиу буку. И. поче да се куне. отишао у шуму.. Ми га вучемо. десетак снажиих младића вукли су из кухиње једнооког Кузму. ваше благордје. Кузма у почетку није могао од узбуђења да прговори ни реч. — Неће да иде! — Ко неће да иде? — Убојица. Зашто да узмиче ако није крив? Из даљег саслушања се видело да је Кузма пред само убиство. а он узмиче и у очи пљује.. Мислили смо. угледах занимљив призор. Трифон је у почетку мислио да овај пере рубље. значи. мислили и довукли га вашој милости.. Трифон је на капуту приметио тамне мрље. он је убио. И мени су испричали нешто чудновато и неочекивано. испричај ми и ја ћу те пустити — рекох му.. Кузма се збуиио. колутајући беоњачом свог једног ока.. Ваше благородје! Нека бог убије моју Душу. Кузма је убио! — Лажу! — завали Кузма — нека ме бог убије.. Кузма. — Шта ти радиш? — викнуо је Трифон. — У чему је ствар? — упитах прилазећи гомили. лажу! — А зашто си.. делио шамаре лево-десно. отевши се из снажних руку. у затвор.. — Одмах сам се дасетио да је то крв.. одупирао се ногама о земљу и немајући могућности да се брани рукама.. приметио је да Кузма нешто брижљиво пере. богами. Изађох у двориште и упутих се кухињи где је Кузма.. они су вребали и видели како је он ноћу у врту сушио капут.. Зашто он пере ако није крив? Значи.у град. кад је гроф са гостима седео на ивици шуме и пио чај. Кад су га привели мели.. блед и рашчупан.. — Какав убојица? — Кузма. крв прао ако ти је савеет чиста? Чекај. крстио се и мрмљао клетву. није могао. — Нека цркнем ако сам то ја. Кузма се опружи пред моје ноге и грцајући.. Петар Јегорич забадава страда... Загледавши се пажљиво. изволите тамо! — рече ми узбуђен Иља.. 127 . Да ни оца ни мајку. — Ваше блатородје.. отишао сам у кухињу па сам испричао нашима... њихово благородје све ће да разабере! Пољар Трифон. ђавољи сине. у собу. Погледавши кроз прозор. Њему се то учинило чудно: сукно се не пере. тукао је своје непријатеље великом главом... наравно.. уплашили се. да се испрљати крвљу. — Умири се.

... отварам око и видим. не моту да разаберем. легао и заспао. — Па откуд на твом капуту крв? — Ја... служио сам господу коњаком и.. Истину вам кажем! — А што си прао крв? — Бојао сам се да нешто не би помислили да ме не би узели за сведока. Само одакле крв? — Господин кога си ти видео личи ли на Петра Јегорича? — Као да није. ваше високоблагородје... као у несвести или у сну: прилази мени неки господин. братац. као у сну памтим. — Чега се то присећаш? Кузма подиже око. сагиње се и брише руке о мој скут.... баш као у сну или у магли. не знам. смислио. ти си у сну испрљао крвљу свој капут? — Тачно је тако.. Причаш глупости.. размисли. Иди.. Само они неће да називају стрвином. у господском оделу.. и хтео сам мало да прилегнем. сутра ћеш ми рећи.. извините.. 128 . — Тако. Ох.. они су обрисали своје ручице и рекли: „Пијана стрвина!" — То си та сањао? — Не знам. а онда махну руком по прслуку.. а какав је то господин... ето тако..— Ти си ишао у шуму? — То је тачно. Други дан кад сам се пробудио. а можда црно памтим само да је био господин. — Какве је боје било његово одело? — А ко то зна! Можда је бело. ударило ме у главу.. — Ко је тај господин? — Не могу да знам: знам само да није био мужик. да сетих се! Нагнувши се. — Тачно тако.. а можда су то били и они. па рече: — Чудновато.. размисли. присећам се нешто. уопште се не сећам.. не знам и не водим рачуна. отишао сам.... као у магли. Наредио сам да га доведу. обриса руке о скут. — Хајде.. Лежим ја на трави пијан и дремам.. — Како не можеш да знаш? Па капут је твој? — То је тачно да је мој. можда сам и сањао.. и ништа се више не сећам. мене су известили да Кузма жели са мном да разговара. Само чујем.. мало сам сркнуо.. а да ли је истина или није.. размисли. ишао сам. А ко је убио и како. — Јеси ли смислио? — упитах га. дакле. какво му је лице. а ли не могу да знам: видео сам крв кад сам се пробудио. неко иде поред мене и ногама јако лупа. ваше благородје... него господин. нити дремам нити спашам.. — А откуд на твом капуту крв? — Не могу да знам.

— Да сте одмах прегледали место злочина. очигледно га је интересовала висина предстојеће казне. „сигурно није било". поседео и пао у религиозно неположење.. али овај није саопштио ништа ново. а ко не.. — Да то. чуо.. сад би било све јасно као на длану! Да сте саслушали сву послугу одмах. два пута је слао мени молбу да му пошаљем кривични закон... ми бисмо још онда знали ко је носио Олгу Николајевну. 129 .. — Па колико си ти попио коњана? — Попио сам пола боце. прави фин-шампањ. порицао... али се не сећа чак ни какве је боје било његово одело? Дојурио је још једном Полуградов. време је да научим. па и претходна истрага била је против његове кривице: Олга је била убијена не из користољубивих побуда. Можда ћеш некако да се сетиш. ти чак знаш и називе вина! — насмеја се тужилац. Истрага се отегла. какво је било његаво лице и одело. Ко зна! Полуградов одмахну руком и отпутова. — Слушам. он није рекао. А... Ја сам се дефинитивно изгубио и нисам могао да схватим Кузму: своју кривицу он је. наравно. Кузма је дуго гледао Урбењина. по мишљењу лекара!. а сад чак не можемо да одредимо на ком је растојању од места убиства лежао тај пијанац! Два сата се он гњавио са Кузмом. а можда и нису они. није био коњак? — Н-не.. верујте. зар се могло допустити да је Кузма убио и да није искористио ниједан од тих циљева због тога што је био веома пијан па је изгубио моћ размишљања или се уплашио — што се није слагало с околностима убиства. рекао је да је у полусну видео господина... — Како да не знам! Хвала богу. да га је назвао „пијаном стрвином". — Ах. да је господин обрисао руке о његове скутове. одлази. — Ето видите! — рече он.. поседи и присети се.. која је била у селу у коме се налазио мој стан.. не сећам се. насртаја на њену част. али ко је био тај господин. То неочекивано упадање једнооког Кузме у готово завршни роман изазвало је неразмрсиву збрку. онда због чега није објаснио присуство крви на свом капуту и због чега је измишљао сне и халуцинације? Зашто је прикалемио господина кога је видео. препуштајући мени да од двојице убица изаберем правог.. Урбењин и Кузма су били притворени у казниони. ако Кузма није крив. махнуо главом и рекао: — Не.— Ти се присети. Јадни Петар Јегорич је веома клонуо духом: омршавио је. можда. код господе тридесет година служим. Државном тужиоцу због нечег је било потребно суочење Кузме с Урбењином. може бити Петар Јегорич..

— Шта ће да буде са мојом децом? — упита ме он једном на саслушању. — Доста је више увијања и доста нас вучеш за нос као децу. — Ма ко ти се привидео? — Не.. ћутке.. кад је видео да га не пуштају и кад су му саолштили Кузмину изјаву. ваше благородје. он је пао у очајање и почео да се нервира.се опет растужи. Чега си се сетио? Кузма није одговарао. — Страшно је и рећи. он . послао ми је стражара да ми каже да се он „присетио".. — Пфуј! — расрдих се ја. и нашао се! Али у скоро. Дозволите ми да размислим и сутра да вам кажем. да моје руке нису биле обрисане! Пре или касније наше сумње морале су бити разјашњене.. казаће да сам ја брисао руке о његове скуте. немилосрдни дечаци којима није стало ни до људи ни до правде! Знам ја због чега ја овде седим. не трепћући оком. пре или касније. — Но. па и сам је имао изглед човека веома уплашеног: био је блед и дрхтао је. Кузма је зажелео да ме види. они желе да сакрију правог кривда! Гроф је убио. он се испрва веома обрадовао. — Нечега таквог да чудније није могуће ни замислити. кад су се пред мојим прозорима вртеле пахуљице. — Па ко је то био? Кузма се болећиво насмеја и обриса зној са чела. ако кажем. тај криви ђаво Кузма. а ноћас сам се замислио и сетио се и лица.. онда је његов најамник. У његовим очима видео се страх. али ја морам да живим. врло невероватно и чудно. нисам у стању да се с њима растанем! Шта ви са мном радите?! Кад је стража почела да му говори „ти" и кад је два пута морао да прође пешке из мог села до града и натраг у пратњи стражара. допустите ми да не кажем.. он ће мене именовати. говори. — Да сам сам. мислим да сам то сањао или да ми се привидело. Кад је сазнао за хапшење Кузме. — Сад сам пропао — рекао је он — потпуно пропао: да бих изашао из затвора. тако да га види познати народ. а ако није гроф. — Што си ме узнемиравао ако нећеш да 130 . ваљда. са лица му је текао хладан зној. гледао је у мене. па и ја.. стајао је насред собе...рече ми он — ево. Наредио сам да га доведу к мени. дозволите ми да не кажем. Крајем новембра исте године. — Јуче сам се сетио каква је кравата била на том господину. а језеро изгледало као бесконачна бела пустиња. знам! Бацивши на мене кривицу. нашао се најамник! —. — То нису правници! — викао је да га чује цели затвор — то су груби. Али видели су.. Страх ме. живим ради деце! Они ће пропасти без мене. — Драго ми је што си се најзад сетио — дочеках га ја.. ви ћете ме осудити. — ЕБО. ваша грешка не би ми нанела бол.. — проговори он. чега си сетио? — понових ја.

... За мене је Кузма био драгоцен као окривљени или као оведок.. Урбењин ми се захвали и после мога одласка већ је шетао по ходнику: његова врата нису се више закључавала. пустите ме.. Камишеву није стало до његових обавеза. зликовче.. Здрав. Нећу да описујем свој ужас и ужас страже.. Ако кажем. Отишао сам у затвор и уверио се у то. јеси ли се сетио? — Не. Чувар Јегор је дотрчао к мени и саопштио да је једнооки Кузма нађен у својој постељи мртав.. Не. заборављајући да сам иследник. Наш ужас је био утолико већи што је извршена обдукција потврдила насилну смрт.. Обећао сам му да ћу наредити чуварима да га пуштају да се шета по ходнику дању и ноћу. њему ћу да саопштим. шта је. — рече Урбењин махнувши руком — свеједно ми је. Наљутих се и наредих да одведу Кузму. Уверивши се у то да је удављен..46 Истог дана увече.. Ако г. ви ћете се тако наљутити да ће ми бити горе него у Сибиру. а вама нећу. закуцах на врата иза којих је био Кузма. — чу се слаб глас — нека господин тужилац дође. Уместо да продужи саслушање и да изнуди корисно признање. 131 . отишао сам у затвор и преварио Урбењина. — Мало вам је било. Отишао сам у Урбешинову собу и. он се наљутио — посао који не улази у круг обавеза чиновника.. — А.говорит? Зашто си долазио овамо? — Мислио сам да ћу казати. био је непокретан и хладан као камеи. а сад ме страх. — Како хоћеш... Ч.. он је разумљив читаоцу. крупан мушкарац. почео сам да тражим кривца и нисам га дуго тражио.. Уосталом. — Но. Кузма је умро од дављења.. господине.. — Чекао сам то. хоји је још јуче одисао здрављем и који је ради свог ослобођења измишљао разне бајке. да не бих више губио време и да једном заувек завршим са досадним ми „делом о убиству''. за чуваре је он био затвореник за чији ће живот или бекство скупо платити. ваше благородство.. смрти ваше несрећне жене — рекох ја — потребна вам је још смрт човека који вас је открио! И ви ћете после наставити своју прљаву и лоповску комедију! 46 Добар иследник. Усамљеност у затвору веома је утицала на медвеђе здравље Урбењиново: он је пожутео и изгубио готово половину тежине. — Нема потребе да се бојимо да ћете побећи — рекох ја. Боље да кажем сутра. ја мало верујем У све то. немајући снаге да се уздржим.... онда га је морала натерати да настави саслушање обична људска радозналост. осудићете ме. Одлазећи од њега.. назвао сам га у најоштријој и најгрубљој форми убицом. Он је био близу. рекавши му да га је Кузма одао као убицу. Ујутро друтог дана све се размрсило..

Сергеје Петровичу! Чувајте се да вређате мученика! Доћи ће време кад ћете се извињавати преда мном.. била су отворена.. И ево.. ударивши се песницом у груди. ви сте се већ одрекли наших пријатељских односа. ругали сте се нама. ваша врата... ја бих правосуђу донео нише користи него у улози окривљеног. Ја сам мученик. на пример. Као сведок и ваш помоћмик. боље би било да ме човечански. Петре Јегоричу! — Сергеје Петровичу.... то време је близу. — Не лажем ја! Ви сте лили крокодилске сузе због наших доказа кривице... — Што сам то ја урадио.. све собе се закључавају истим катанцима.. — Ви лажете! — узвикну он. Било је тренутака кад сам веровао више вама него доказима против вас...... али ја вам сада нећу поверовати чак ако из ваших очију уместо ових глумачких. младићу! — поче да говори одједном нежним.. Да узмемо. — Збот чега сам га удавио? Зашто? — Зато што је он вас проказао. Уместо да наваљујете на мене и да ме тако страшно вређате... о. кад сте га удавили. ја бих могао много да вам кажем: ноћас ја нисам спавао и све сам чуо.. Па неће ваљда мене стварно окривити! Али то извињење неће вас зановољити. севајући очима. ви сте убили Кузму? — Ви сте или пијани или се измотавате са мном! Сергеје Петровичу. он би остао жив.. само ову нову оптужбу.... луда послуга отворила је врата и заборавила да сакрије катанац.Урбењин је веома побледео и заљуљао се.. око два сата... лажних суза потече крв! Реците.. њиме сте отворили врата свог суседа. боже мој? — проговори Урбењин хватајући се за главу. као из захвалности. меким гласом убица хватајући ме за руку — ви сте исправан и поштен човек. ви ноћу одлазите несрећном Кузми и давите човека на спавању. свако стрпљење и смиреност имају своје границе! Ја то не могу да поднесем! И Урбењин..... поче да лупа песницом по столу. Знајте да ви нисте убили само Кузму: због вас ће стражари платити. не упропаштавајте и не прљајте себе неправедним сумњама и лакомисленим оптужбама! Ви не можете ни замислити како сте ме страшно и сурово увредили товарећи на моју недужну душу нову кривицу. — Јуче сам био неопрезан па сам вам дао слободу — наставих ја — дозволио сам вам то што се не дозвољава другим затвореницима: да шетате по ходнику. — Хоћете да чујете доказе? Изволите.. не кажем другарски.. закључали сте врата и кључ ставили у свој катанац.. био је мрак. Грехота и срамота.. — Шта сте чули? — Ноћу. ви сте ноћу узели свој кључ и. чујем како неко тихо — тихо 132 ... Да вам ја јуче нисам саопштио ту новост. по мом наређењу. боље испитате. изашавши у ходник. ви сте добар глумац!.

. Овде зла воља и лукавство воде са знањем рат. која целу ноћ није спавала. изјавила је да су сва три стражара у току ноћи спавали као заклани и нису напуштали своје кревете ни минуту. којима тако блистају романи Габорија и нашег Шкљаровоког. преврнут тумбе. ако се читалац сећа. У року од два дана морао сам да предам предмет о убиству иследнику за нарочито важне послове. То активно лице је ваш најпокорнији слуга. дигло се на ноге цело 133 . Проналажење злочинца и мотива злочина представља широко поље за испољавање оштроумности и гипкости мозга. извадио из мојих врата кључ и откључао суседну собу.. хода. јадници. мало разумљивим и умногоме тајанственим. али. ударац који сам нанео мужику веслом за време једне ноћне лумперајке. једно од главних лица напушта бојно поље не дочекавши крај борбе — он није учесник победе. хода. да поднесем оставку.. а да не говоримо о таквој подлости као убиство. иначе бих ја узбуну направио. нисам видео. Дежурни стражари су спавали. Мој роман у наслову се звао „Криминални". сигурно очекује иследничке финесе. изјава коју је тајно узео државни тужилац од послуге и. — Бајке! — рекох ја. Моме отпуштању је такође допринело убиство у затвору. Ја сам водио рат. пропада узалуд — и он одлази у гомилу гледалаца. Сплетке и приче наших среских алапача учиниле су своје. Служе они овде више од двадесет година и за то време није им се десио ниједан случај бекства. читалац је у праву да очекује улазак романа у најтинересантнију и најживљу фазу... Мужик је поднео тужбу. Настала је страшна гужва. а стењање сам оматрао за хркање. и сад кад је „дело о убиству Олге Урбењине" компликовано још новим убиством. Стајао је у мојој соби минут и изишао. — Ко? — Не знам: био је мрак. све што је раније учинио. Више никад нотсам разговарао с њим ако не рачунам она два-три питања која ми је поставио као сведоку док је седео на оптуженичкој клупи. После два минута чуо сам лупу. — Нема овде нико осим вас ко би убио Кузму. и читалац је у праву да од мене очекује опис средстава која су ми донела победу и он.. Жена једног од њих.. а онда отвори моја врата и уђе.. Други дан после описаног разговора с Урбењином добио сам позив. наређење.. рат занимљив у свим својим аспектима. а онда рвање. Мислио сам да стражар хода и лупа. Хвала вам! То је био мој последњи разговор с Урбењином. и баш тако као што ви говорите. па и ја ћу добити своје због тога што вас нисам послао у тамницу и што сам вам дао слободу да шетате ходницима. нису знали да у овом бедном затвору живе такве звери. захваљујући вама. Сад је њихов живот.иде ходником и све се хвата за моја врата. спреман сам да схватим очекивања читалаца. или тачније.. Захваљујући причама и писању новина...

док сам живео у Москви. бранио је неки Смирњајев. Ушавши у судску дворану. пак. добио сам позив да учествујем у претресу Урбењиновог дела. али њему верујем! Кад сам давао изјаву.47 Нови иследници тако су се унели у посао да је у сведоке доспео чак и мој Поликарп. Годину дана након моје оставке. није дошао. Ч. у оделењу окружног суда.тужилаштво. Оптуживао је Полуградов. С друге стране. Обрадовао сам се случају да још једном видим места којима ме је вукла жеља. Записници наших лекара били су упућени у лекарску управу. Сведок Пшехоцки је изјавио на суду да сам ја живео са покојном Олгом. већ је послао лекарско уверење. али су моја очекивања била погрешна — Урбењин је пао у ватру на суду: он је одбацио тројицу поротника.. висок. бранилац ме питао у каквим сам се односима налазио с Олгом и упознао ме са сведочењем Пшехоцког. Дело је претресано у нашем среском граду. мршав. — Он је лажљивац! Жени својој ја не верујем. знојили су се и збуњено згледали. Говорило се чак и о ексхумацији лешева и новом прегледу. давао је дугачка објашњења и испитивао сведоке. нисам препознао Урбењина: он је потпуно оседео и остарео за двадесет година. 47 Улога која више одговара г. — То је лаж! — узвикну Урбењин. онај исти по коме је добио име мој покојни папагај. Тужилац је навраћао на грофовско имање оваки други дан и учествовао у саслушањима.. моја истина би увредила Урбењина. — Не! — рекох ја. који. плав човек. кад су им пружена Урбењинова писма жени. Поротници.. сви редом.. и отишао сам. Да кажем истину — значило би да дам изјаву у корист окривљеног: уколико је развратнија жена.. само четворица су била писмена. он. утолико су сажаљивији поротници према мужу-Отелу — схватио сам то. остали. Очекивао сам да ћу на његовом лицу прочитати равнодушност према судбини и апатију. 134 . Ја сам почео да фигурирам као сведок. не би ни до чега довео. били су грађани и сељаци. Главни је био дућанџија Иван Демјанич. Гроф. Урбењина су два пута вукли у губернијски град ради испитивања његових умних опособности и оба пута нашли су да је нормалан. Камишеву него улога иследника: у делу Урбењина он није могао да буде иследник — А. исти онај који је четири пута на дан прао зубе црвеним прашком.. који ми је некад аплаудирао. своју кривицу порицао је категорички и сваког сведока који није говорио у његов прилог веома је дуго испитивао. узгред речено. Сматрао сам да је боље да с лажем. сентименталног лица и са дутачком равном косом. Тужилац је у свом говору описивао јарким бојама убиство Олге. који је живео у Петербургу. чувши јё осетио би неизлечив бол.

а младост. „Стари. он је мами комадом хлеба. зашао је у такав густиш да је председавајући морао да га прекине примедбом да познавање стране литературе за поротнике није обавезно". иживели сладокусац угледао је девојку. у то ви. био заборавио на предстојећу пресуду и сав се предао мислима о деци.. Погледавши на тај „општечовечански тип" свестрано.. Она пристаје: богати старац-муж ипак је подногаљивији од лудог оца и сиротиње. али ме забрињава судбина моје деце.обраћао је нарочито пажњу на зверство убице.. Девојка васпитавана романима и у природи пре или касније мора да се заљуби. он ме погледа молећивим очима и рече: — Заштитите моју децу од грофовог доброчинства. Али она је млада. господо поротници. или на робији. Искористивши последњу реч. пада у беснило животиње којој су под нос примакли усијано гвожђе. Завршава се тиме да он. видевши плен који измиче. Оптужујући Урбењина за убиство Кузме. наравно..." Бранилац Смирњајев није порицао Урбењинову кривицу. Урбењин заплака и замоли да се побрину о његовој деци. 135 . Осуђен је био на губитак ових права и на прогонство са принудним радом у трајању од 15 година. има своја неотуђива права. али ја сам већ упозорио децу: они од њега неће узети ни мрвице. не давши јој ништа осим своје старости и шарених крпа. А да је Кузма хтео да исприча сведоку баш о њему.. Говорио је о њима све док га председавајући није прекинуо. не сумњате. Описујући како је тешко осећање љубоморе. лепу и младу. он је молио само да се призна да је Урбењин деловао под утидајем афекта и да му се то узме као олакшавајућа околност. он је навео као пример Шекспировог Отела. Полуградов је указивао на оне лоповске начине. сматрам. окренувши се публици. станом и шареним крпама. — Узмите их. добро смишљене и одмерене. наводећи цитате из разних критика. Урбењин је позвао бога за сведока да он није крив ни делом ни помишљу. неће пропустити прилику да се похвали својом великодушношћу. очигледно. Приметивши мене у публици. који су пратили убиство „човека на спавању. Он је. Урбењин је био категорички проглашен за кривца и није добио олакшицу ни по једној тачки. — Лично мени је свеједно где ћу бити: да ли у овом срезу. И.. и мрзети је морао као животиња и остало. где ме све подсећа на моју незаслужену срамоту и жену. Волео је он животињски. на његову свирепост.." итд. Поротници се нису дуго саветовали. у том смислу. који није био довољно опрезан да то раније открије.. Познајући сву страхоту положаја у кући лудог оца. Гроф.

лакоуман и немиран као језеро августовске ноћи. једна за другом.. Да се према њима односим равнодушно... волим их и мрзим ранијом снагом. Много жртава нестало је заувек у његовим тамним валовима. немаш снаге. не хватам за главу. Гроф ми је као и раније гадан.. Уморан од градске досаде. На дну лежи тежак талог.. спреман сам да опростиом све а да се понови још једном макар делић прошлости.. хтео бих још једном да чујем хуку језера џина и да пројурим по његовој обали на овојој Зорки. нема издржљивости којом сам се некад разметао јуначећи се неколико ноћи узастопце и пијући количину коју бих једва сада могао да подигнем. Зло сматрам злом. Али чести су тренуци када. Олга одвратна. са његовом Нађенком. На лицу. прешло је од њега у руке жене и Пшехоцког. дефинитивно је ове пропио.. Живот је прошао.. Од времена описаних догађаја прошло је више од осам година. који није престао да гаји према мени најискреније пријатељство... по коњак! Ја сам се такоће променио. летини. Његово имање.. појављују се боре. не пролази дан да се. Понекад увече. Калињин смешан са својом блесавом охолошћу. Као у магли видим места и ликове људи.. Хтео бих да се видим са Шћуром.. глас постаје груб и слаб.Тако је скупо платно сусрет једног мајског јутра са „девојком у црвеном". За осам година много се променило. загледавши се у портрет који стоји на омом столу. Прошлост памтим као јучерашњи дан. Живот је бесан.. Неки учесници драме су умрли и већ су иструлили.. — Добро би било да сада слушамо Цигане! — Мрмља он. обојену крвљу. трећи животаре борећи се са свакодневном досадом и чекајући из дана у дан смрт. и да попричам са добродушним Петром Јегоричем о религији. други издржавају казну за свој грех.. Серјожа.. осећам неодољиву жељу да се прошетам са „девојком у црвеном" по шуми уз шушкање високих борова и да је привучем на груди.. Али зашто га ја понекад волим? Зашто му праштам све и јурим му 136 .. нема брзине. Нема више оне физичке снаге. грех грехом. У таквим тренуцима опраштам и лаж. и пад у прљаву провалију. Опростио бих и заборавио бих све да још једном прођем тењевским путем и да сретнем вртлара Франца са његовим буренцетом вотке и џокејским качкетом. лежећи у мојој хотелској соби на дивану.. обузет осећањем љутње или мржње. коса се проређује... — Пошаљи. Снага ме постелено напушта и ја осећам како из мога тела излази младост и здравље. Сада је сиромах и живи на мој рачун. које је било место драме. народном образовању. Има тренутака кад сам спреман чак да стиснем руку. воли да спомене прошлост. без обзира на све. Гроф Карнејев.

настављам прекинути разговор с њим. него са знатним скраћивањем. видим дугу какву даје сунчев спектар. За време истраге Камишев 48 У целини (лат. Та изостављања и скраћивања су захтевали обазривост и време — разлог због чега су многе главе закашњавале. молим да га сачувате и вратите. Садашња редакција. Највтпе сам браниио. измене се могу правити у сагласности с аутором. Ствар је у томе што „Драма у лову" није могла да буде штампана у новинама о којима се говорило у првој глави ове приповетке: новине су престале да излазе када је рукопис отишао на слагање. а редакција је највише нападала главу у којој се описује очајничко коцкање које је дивљало међу грофовском послугом. Али. по могућности. А ја нисам хтео да узмем грех на своју душу да мењам туђе и сматрао сам да је боље и корисније да незгодна места сасвим изостављам него да их мењам. Тверскаја. тамо је немирно. играли су они обично ајнца и три листића. подсећа ме на сиви круг: сива боја и никаквих нијанси. не in toto. Место боравка (привремено) Москва.. П. никаквих јасних пресијавања. Ми смо изостављали. Живот.. Најстраственији играчи били су вртлар Франц и старица Сичиха. Једна оргија одиграла се у грофовском дому. Пре свега морам да упозорим да није одржано обећање које сам дао читаоцима у почетку приповетке: Камишевљев роман је одштампан не без изостављања. који сад гледам жроз прозор овоје хотелске собе. Хонорар — по нахођењу редакције. а друга на језеру.48 како сам обећао. Иван Петрович Камишев. У сагласности са мном. за време штампања.. С..).. Година и датум Сада. два описа ноћних оргија. кад затворим очи и сетим се прошлости. дужином и нехатом у литерарној обради. али светлије. Сваки пут. нашла је да је немогуће штампати га без изостављања. као птица пуштена из кавеза?. која је примила Камишевљев роман. Зиновјев КРАЈ Испод рукописа је написано: Поштовани господине уредниче! Роман који предлажем (или приповетка. пошто сам упознао читаоца са романом Камишева.. Уосталом. исечака и додавања.. Изостављен је опис Поликарпове библиотеке и његов оритинални начин читања: то место је сматрано сувише развученим и претераним.душом као нежни син.. Да. без скраћивања. слала ми је коректуру појединих делова с молбом „изменили". С. 137 . хотел „Енглеска". како хоћете) молим да се штампа. редакција је изоставила многа места која изненађују својим цинизмом. У случају да вам рукопис не одговара. између осталог.

уз узајамну сагласност. — Значи. и сад сам спреман да то исто потврдим.. Моје срце је снажно лупало и ударало у слепоочницама.... Ушао је Камишев. бескрајно благо. молим! А шта? Каква је пресуда изречена моме рукопису? — Крив је. Франц.. Ако сте читали мој роман.. пропуштено је једно његово објашњење са Нађењком Калињином итд.је. угледао луду игру: играли су Сичиха.... Пшехоцки.). не оставивши му 'Ни !пребијене паре. — Дакле. Играли су ајнца с улогом од 90 копејки. као и пре.. Зар нисам симпатичан у рукопису? — насмеја се Камишев гладећи колено и црвенећи.. — Прошли пут сте ми рекли да сте за фабулу приповетке узели истинит догађај. — На основу узајамне сагласаости — понових ја.. имам част да се представим Зиновјев... желећи да настави игру. покрао је вртлара. где је крио своје паре.. онда. Франц и. ал' нема ко. изгнанство у ватру камина? — упита он. пролазећи једном поред кућице и провиривши. Његови кораци су. Камишев је сео с њима и „очистио их" као мишеве..49 Тачно после три месеца редакцијски чувар Андреј известио ме да је дошао „господин са кокардом". али заслужује снисходљиваст — рекох ја. 49 Паметном довољно (он разуме са пола речи) (лат.. видевши где крије паре. упутио се језеру. али је описано тако слабо и дијалози партнера шарене се таквим бисером псовки да редакција није пристала чак ни на измене. — Опет вас узнемиравам — поче он осмехујући се и седајући полако. румених образа. улог је допирао и до 30 рубаља. У његовим плавим очима било је нешто дечје. — И девер и кућни опријатељ. понешто. ви сте били девер Олги Николајевној?. Изостављено је неколико састанака Олге са Камишевим. — Да. Ово чудно доброчинство дивно карактерише ветропирастог иследника. Камишев се насмеја и шмркну у своју намирисану марамицу. — Извините. употребићемо само поправке. Ћутали смо неколико секунди. Украдени новац дао је рибару Михеју. 138 . није било у мом интересу. здрав и леп као и пре три месеца. зашто тако оштро? Казнене мере он не заслужује. Али сматрам да је и оно што је штампано довољно за карактеристику нашег хероја. али да покажем да сам узбуђен. — Не. — Замоли га да уђе! — рекох.. — Добар? Треба ме тући. Камишев га је пратио и. били нечујни. Sapienti sat. — Поправити треба? — Да. који је био изгубио. Он стави на прозор свој шешир тако обазриво да је човек могао помислити да спушта неки терет.

. ко је убио? — Ви!!! Камишев ме погледа са чуђењем.). ја не знам кога треба сматрати.. него реферате.). — Можемо. Гледао сам у његову руку којом је цртао и чинило ми се да у њој препознајем ону исту железну. Само ћемо нагаравити. још увек не гледајући у мене — уосталом. да растргне слабо Олгино тело. — А шта то? — У њему нема правог кривца. ако се упуштамо у виша разматрања. онда. тешко је претпоставити да се шалите. — Ви сте убили! — понових ја. Шта ви мислите. чак. Мисао да гледам убицу ислуњавала је моју душу необичним осећањем ужаса и страха. као у криминалном има све: злочин. Камишев се избечи и придиже... али нема најважнијег. уопште ради човека.. али ја вас опет не разумем — насмеја се Камишев — ако сматрате да је истрага направила грешку и. уз узајамну сагласност.. Humanum est errare51 ни иследници нису савршени: судске грешке су честе под овим сунцем. оде до прозора и насмеја се. — Ах.— Таако. неке веома битне измене. не разумем вас — рече после краћег ћутања — ако ви не сматрате правим кривцем човека који је заклао и ударио. У њему. каква то виша разматрања! Па није Урбењин убио! — Како? — упита Камишев примичући се. ви се нисте преварили... али. већ сте желели да се превагрите. — Иекрено речено. чак уз то и петнаестогодишња робија. докази.. ради овог лепог и отменог великана.. онда би било интересантно чути ваше мишљење. 139 . — Ето ти сад! — промрмља он дувајући у прозорско окно и цртајући шаре.. — Извините. Наравно. Човеку је својствeно да греши (лат. онда не треба писати романе. На пример. намерну грешку. злочинац је производ друштва и друштво је криво.. Ви сматрате да омо се ми преварили? — Не. Зашто сте тако нервозни! 50 51 Спољни изглед. не! а ради њега. облик (лат.. готово с ужасом. мишићаву руку која је једина могла одједном да удави Кузму на спавању. истраге... — Ако се не шалите. шта ви сматрате да треба променити? — Сам habitus50 романа. поцрвене и устукну корак. — Није Урбењин! — Можда. како ја покушавам да вас схватим. судећи по дрхтању вашег гласа и по вашем бледилу. Ваша приповетка ми се свиђа: она је боља и занимљивија од многих криминалних романа. не ради себе. Онда се окрете. његову физиономију.. онда честитам на открићу — насмеја се Камишев.

. — У приповеци је опис вашег пута брижљиво прецртан. и то баш себе. куд сте се изгубили кад сте напустили ивицу шуме где сте лумповали после лова? — У приповеци је речено: отишао сам кући. а ви.. Урбењину било теже да се нађе с њом него вама. — И могли сте. часна реч. реците ми. са висине и готово је уживао у мојој неспретности да се извучем из масе питања која су ме узбуђивала. — У истражном поступку ви сте заборавили да саслушате једног врло важног сведока. Али. трудећи се да се осмехне. а и сад рђаво глумите. да се тамо нађете с Олгом? — Да.. молим вас! Вреди једном у животу проживети такво осећање кад на тебе гледају као на убицу. интересантно би било чути. Скочих и узбуђено почех да корачам по соби. — Па то је ипак занимљиво. — И ви сте се састали с њом? — Не. него онако. — Ви и јесте убица — рекох ја — и то чак. Пре свега. нисам се састао. ви нисте могли да је не тражите. сигурно. то је интересантно. причајте. Чиме 140 . Ускоро сам приметно да ме Камишев гледа снисходљиво.. — Ако вам је интересантно.Камишев окрете к мени своје успламтело лице и. у саслушању ви нисте мајстор.. Та га је обазривост издала. — Ничег се ја не бојим. — Чега се плашите? — упитах ја.. татице. пошто сте били пијани и љути. уосталом. ово интимно „татице" наљутило ме: оно се рђаво уклапало у она извињавања и забуну којима је почео наш разговор... тражили. реда и система не очекујте и зато немојте да се збуните и да бркате. зашто бисте ишли кроз шуму кући. онда слушајте. Камишев се стидљиво закашља и одмахну руком. не можете ни да сакријете. значи. Јесте ли чули врисак жртве? — Не. иначе. није је ни тражио. значи. А вама је и то добродошло? Но.. Камишев провири иза врата и јаче их притвори.. пошто Урбењин није знао да је она у шуми и.. Али претпоставимо да је нисте видели.. богами. случајно сам погледао иза врата. Ви сте је. продужи: — Интересантно. — Дозволите да вас саслушам! — Колико год хоћете. могао сам — насмеши се Камишев.. Реците. — Претпоставимо да се нисте у шуми нашли с Олгом — наставих ја — премда је. откуд је могла да вам дође на памет таква мисао! Да нисам нешто такво написао у овом роману.. у роману сте се одали. Јесте ли ишли кроз ону шуму? — Да. — Упозоравам да нисам иследник и да нисам мајстор за саслушање. а не путем.

.... она би казала. уместо да одмах приступите послу.. вас је она чувала. Зашто нисте извршили увиђај на месту злочина? Не зато што сте то заборавили или што то нисте сматрали важним. Али ви то нисте урадили због тога што је бар један од њих могао да се сети на саслушаљу да сте ви непосредно пре убиства отишли у шуму и нестали..... ви сте обрисали руке о његов ка141 .. зашто нисте журили да јој поставите директно питање кад се освестила? Зашто сте јој постављали питања без везе са предметом? Допустите ми да мислим да сте све то чинили да бисте добили на времену.да се објасни ваше мрачно. преувеличавање вас издаје. готово бесно расположение те злокобне вечери? Шта вас је побудило да убијете папагаја. они су били. Вама.. треба још да вам напоменем да сте били њен љубавник. вероватно. љубавник кога је она заменила човеком кога сте презирали!. уочи његове смрти. Да је убица био муж. онда је ништа не би коштало да га окриви за убиство: она га није волела и он јој није био драг. љубавник. него због тога што сте чекали да киша опере ваше трагове. У свом роману ни пола речи не говорите о утисцима које је на вас учинила њена смрт. чини се. Даље. вероватно. Зашто? — Наставите.. наметан и врло лукав човек. наставите. Дозволите да вас запитам. саслушани. Судећи по последњем саслушању. — Истрагу водите ви криминално.. наставите. Кузму нисте заслушали све док га нису ухватили како пере капут. Тешко је претпоставити да ви. Ноћу су вас позвали у грофову кућу и ви.... Зашто нисте саслушали госте који су с вама лумповали у шуми? Они су видели крвавог Урбењина и чули Олгин врисак — морали сте да их саслушате. такође. А онда..... пређимо на Кузму.... — Наставите. оклевали сте до доласка полиције..... Касније. а тако важан догађај као што је смрт „девојке у црвеном" пролази у роману без трага. ни сами то нисте примећивали. Муж може да убије из љубоморе. не радите то намерно. Волела је она вас и баш сте јој ви били драги. који је викао да је муж убио жену? Мени се чини да вас је он подсећао на ваш злочин..... Ако је она била у стању да га издаје љубавнику грофу. није било потребно да га мешате у ову ствар. да јој не дозволите да вас открије. Ваша истрага личи на писмо нарочито написано са граматичким грешкама. Мало пишете о саслушању послуге. Значи. Тако оклевају само они иследници којима је познат злочинац. готово двадесет четири сата и. Ту ја видим опрезност: не заборављате да пишете о чашицама које испијате.. Олга није рекла име убице због тога што јој је он био драг. Вама је он био познат.. сматрам... — Зар вам није довољно што је већ речено? Да бих вам потпуно доказао да сте ви убили Олгу. Олга затим умире.. али су ове околности могли и да забораве — Вешто! — проговори Камишев трљајући руке. он је имао у виду вас.

... Прошетао сам по соби. Кузаму сте ви убили плашећи се да вас не открије. Али тајна и жива крв у организму не могу се налазити истовремено.пут и ви сте га назвали стрвином.. Није ме савест мучила. не! Савест — дабоме. Немојте настављати. и то је ваша срећа.. ниједна жива душа за осам година није испитивачки погледала у мене. Свака страница је кључ који открива загонетку. онда зашто сте прекинули саслушање на најинтересантнијем месту? Зашто нисте упитали за боју убичине кравате кад вам је Кузма рекао да се присетио какве је боје била та кравата? Зашто сте Урбењину дали слободу баш тада кад се Кузма сетио имена убице? Зашто не пре или после? Очигледно. Психоза. доста! — проговори Камишев смејући се — доста! Ви сте пали у такву ватру и тако сте побледели да можете и да у несвест паднете. Кад он оде. био је потребан човек који би се ноћу шетао по ходнику. Настало је ћутање. — Ја сам убио — настави Камишев.. Ретко коме то полази за руком: више од половине наших читалаца грдиће старца Урбењина и дивиће се мојој иследничкој памети.. татице! На крају крајева. 142 .. одлазим на ручкове. Камишев је учинио то исто. Ако нисте ви. то је а propos. али ја на њу и не обраћам пажњу.52 Мучило ме нешто друго: све време ми је изгледало чудновато што људи гледају на мене као на обичног човека. узимао сам у обзир ниво просеч52 Како треба (франц.. Свих осам година осећао сам се као мученик.. И ја сам написао ову приповетку. И тако. Зар није истина? Ви сте свакако одмах схватили.. Ја се не бих мучио да сам морао да се кријем и тајим. — Од тога времена је прошло осам година — поче он после краћег ћутања — и осам година сам носио у себи тајну. носим страшну тајну и идем улицама. вама је било потребно да на некога натоварите кривицу. — Ви сте ухватили тајну за реп. не може се некажњено знати то што не зна остало човечанство. ви сте у праву: ја сам убио... удварам се женама! За човека злочинца такав положај је неприродан и неиздржљив... Одједном сам зажелео да се излијем: да кихнем свима на главу. на мене је наишао неки пркос. Камишев се примаче прозору и поче да дува у стакло. У мој кабинет уђе сарадник и прекиде наш разговор.. да гађам све својом тајном. Кад сам писао. нарочито. Код жена имам успеха као и пре. — Но.. радознало погледа Камишева и изађе. да направим нешто тако. сарадник се промува око могла стола. Кад разум не ради.).. дело у коме ће само недовољно паметан да се помучи да би у мени препознао човека са тајном. ја је успављујем вином и женама. она се дивно заглушује закључцима о њеној растегљивости. мени је изгледало необично што не морам да се кријем. Приметивши да сам заузет и узбуђен.

и то је било тачно: она ме је волела. Сада.. Пожурих да га удаљим.. Ушао је Андреј и донео на послужавнику два чаја.... Немам ништа против тога да заменим Урбењина... Али... и дотукао сам је. „Дохватио и дотукао" — било је речено тако лако као „узео и запалио". пак. — Да.. — Но. ишао сам само са једним циљем: да пронађем Олгу и да је пецкам. Кад сам пијан. Испричали сте ми како сте постали писац. — Гадите ми се — рекох ја.... — Чекајте. увек осећам потребу да пецкам. Стајала је испод дрвета и замишљено посматрала небо... Нисам ја крив што су они глупи.. Нека ме ухвате ако могу. „Немој да ме псујеш. могла бих сада да се удам за грофа!" Та реченица ме погодила као гром.. она се осмехну и пружи ми руке... а мене чека кочијаш.. ја сам несрећна!" рече. далеко сам био од помисли на убиство.. А што? — А што?. Сад је и мене обузело осећање љутње и гађења. оставите капу...... мржње... али сам к њима не идем.. На његовом лицу нисам прачитао ни кајања ни сажаљења. али без борбе нећу да се предам. Она је почела да ми се куне да никад никога није волела осим мене.. сад ми реците: како сте убили? — Ви то желите да знате као допуну онога што сте прочитали? Молим.... и ја се осећам у природном стању. И усред тог заклињања пало јој је на памет да каже одвратну реченицу: „Што сам несрећна! Да се нисам удала за Урбењина.. Живот је непрекидан афект. претворило се у буру. Мој гнев је достигав врхунац.... заборавио све на свету и стиснуо је у свој загрљај... Ухватио сам мало. Историја са Кузмом вам је јасна.... онако пијан. Кажу да је уз пут умро.... Угледавши ме. Зашто ме нису ухватили кад сам био у њиховим рукама? На Олгиној сахрани сам толико плакао и такве сцене правио да су чак и слепи могли да виде истину. Погледах Камишева. Дохватио и дотукао..... гадно створење за рамена и треснуо га о земљу снажо како се баца лопта.. Зовнух је... Те вечери била је тако лепа да сам. већ је три сата. Кад сам ишао у шуму... у реду!. на робији? — упитах тихо.... 143 .. Нашао сам је двеста метара од ивице шуме. — А Урбењин.. Окренуо сам се... — И сада као да ми је лакше — осмехну се Камишев — ви ме сада гледате као необичног. као човека са тајном. и пуше и чај пију под утицајем афекта. Ето..... али то још није сигурно.. Но. Обузело ме осећање одвратности. Све што се у грудима нагомилало.. Опет су нас узнемирили. а ви питате „А што?" — А шта је треба да радим? Да идем да признам? — Претпостављам. тако ми изгледа. Убио сам у афекту... где је... Невин човек се мучи. ви сте у узбуђењу узели моју чашу уместо своју и пушите више него обично.ног читаоца..

видим. Та теби изгледа није познато да је човек круна свемира? Погледај.... РАЗГОВОР ЧОВЕКА СА ПСОМ (5) Била је месечина. добро. међутим. Тако ћу и записати. Гледај. То ћемо запамтити. Значи. adieu.).... Романсов је погледао у страну и на два корака од себе опазио је огромног црног пса из пасмине степских овчара. уједаш? Па лепо. — Човек је — филозофирао је он обилазећм јаму за помије и балансирајући — прах.. год. мрзла ноћ. пе-пео.53 Камишев климну главом и брзо изађе.. Ја седох за сто и предадох се тешким мислима. — Шапу! Не дате.... седи у кочијама! Приђох прозору и погледах. Романсов га је погледао. У кочијама.. — И ти. А сада дозволите да вас ударим преко њушке. Ја који волим. у Москви. цар живих бића? Значи. трештен пијан.. — Вама је... — Ав! Ав! Ррр... Зар ја нисам човек? Шта ти мислиш? Јесам ли ја човек или нисам? Објасни! — Рррр.— То је природно.. ти можеш да режиш на човека? А? Први пут у животу чујем. са мном загушљиво — рече он — узгред: не желите ли да видите грофа Карнејева? Ено га. опсена. Алексеј Иванович Романсов.. Не желите? Није ни потребно. — Хоћу да удесим да гроф од њега прими милостињу. Било ми је загушљиво. Павле Николајич је губернатор. — Рррр.. Његова стварна величина је машта. Прићи ћу ти. ти пљујеш на то што је човек круна свемира.. Ав! — Шапу! — Романсов је пружио псу руку. Затим је слегао раменима.. Тешко је у њој било препознати учесника драме! — Сазнао сам да овде. Убио ме бог. Нека макар један буде кажњен! Али. — поновио је пас.. али и он је пепео..... поразмислио и изразио изненађење на лицу. Отворих књигу рачуна и махинално почех да читам цифре. Треба само дунути и њега нема! — Рррр — допрло је до ушију филозофа. — Не разумем! — раширио је руке Романсов. Чучао је око домареве кућице и звецкао ланцем.. седела је мала погрбљена прилика у отрцаном шеширу и с олињалим оковратником. ав! Авав! — Аааа. Настаде ћутање... окренута потиљком нама. отворио је опрезно капиџик и ушао у двориште... Камишев дохвати капу. из 53 Збогом (франц.. у свратишту Андрејева живи Урбењинов син — рече Камишев.... дим. И сам себи се гадим. завртео главом и тужно се осмехнуо. 1884. раста ваљаног вука.. 144 ..

утајио комитетских двеста рубаља и свалио на Сургучова? Као да нисам ја? Гад. о чему оно... Кидај и бунду. затетура се према својим вратима. учимо. Романсов угледа нешто необично..... једемо. — Пуштај пару! — Ја.. било шта све ти је једно? Треба ли тако да те схватим? Ааа.. пас и ништа не разумеш.. о пепелу. У КУПАТИЛУ (6) — Еј..... Глава. Јеси ли социјалист? — Ррр. лицемер... Чекај. продрети у интимна осећања! Када би ти могао докучити психологију! Романсов је завртео главом и пљунуо. не штеди. слико! — викну дебео господин беле пути.. Јуда! Подлац. Ево. руке и ноге биле су у завојима... И то је мито. да.. Сви ме у души сматрају само подлацем. — Потказивач. Ја сам гад! Алексеј Иванич удари песницом себе у груди и заплака. О чему. оно.... — Нискост. олош! Романсов обрита рукавом сузе и заплака. — Уједај! Гризи! Нико ми никада честиту реч није рекао. ти си социјалист. подмитљивац. поводећи се. а у лице осим похвала и осмеха. Дунути и. псето! Уједај! Кккидај! Ждери издајника! Романсов се поведе и паде преко пса.. А ради чега. пијемо. Ипак. ето.. питају? Мајке се муче док нас роде. умиремо.. Теби изгледа да сам ја Романсов.. кад угледа у пари високог и мршавог човека ретке брадице и с великим бакарним крстом на грудима.. ја сам фризер.. Ах. и руке гризи! Аха. не радим у купатилу. цар природе. крв тече! Тако ти и треба. лицемер!. И качкет с кокардам такође.. или како ти је име? Хвала.. не уједај. одговори ми. а када би ти могао. Поред кревета стајали су уплакана жена и брижан лекар. господине. а?... доушник. уви се у бунду и. Мислиш ли да Јегорку Корњушкина нису због мене отерали? А? А ко је. фарисеј. ти. дозволите да вас упитам.... Збогом. Значи.. секретар колегије. ав! ав! — Чекај..... допустивши му да га још једанпут уједе за лист. ни словца! Кад би ме макар једанпут неко одаламио по лицу и исмејао! Гризи... баш тако! Кидај наказу! Не жали! Мада и боли. Продао сам ближњега и купио за добијене новце бунду. Швабове! Тако! Хвала. а ради чега све то? Пепео! Човек ништа не вреди! Ти си. лопужо. Грешиш! Ја сам људождер.. ја?.. — Тако.. Време је да се иде.. Гарове... Није моја дуж145 ..тога произилази да и Павла Николајевича можеш да уједеш? Тачно? Пред Павлом Николајичем сви падају ничице. а шта он за тебе представља.. Романсов помилова пса и. живимо. нема га! Пффф!. Када се пробудио сутрадан у подне. псето..

а! Ето. Тамо је седео и шибао се брезовом метлицом по трбуху мршав човек.... немаш га чиме сахранити. мене по кућама Мишелом зову. Желите ли.. на њену срећу.. Мишел младожењу.. — И он је од тих. Зар је мало таквих данас? Ето. Ја сам фризер Михаило. Гле. који може о свему да расправља и који је побожан. „Нађи ми. али поштен! — зачу се с горње полице један промукао бас. ваше благородство! А зар то није одвратно? Зове ме јесенас једна свештеничка кћи. Видела су се само два ока. али да буде писац. Сећате ли се? Тада сте још изволели да се распитујете за удаваче. промисли и рече: — Купице! Па добро... али не могу.. Не жури ми се. ваше благородство. Ја сад постим и огрешићу се ако оговарам. купице да вам метнем. „нађи ми... а ова данашња се лакоми само на образовање. али свака вам је удавача данас раскалашна и неразумна.. код нас долази један од тих образованих. каже. Цепаницо! Михаило погледа попреко према горњој полици. и када умре. удружено са сиромаштвом. Нека ми бог опрости моје замерке.. Некада је удавача желела да се уда за солидна. — Ви сте се код нас прошле суботе изволели купати.. Образовање. и ја сам вам тада жуљеве секао. И шта онда? — Па ништа. а изгледало је као да је сав од коже и ребара. и осуђујем. с капиталом. наравно. озбиљна човека.ност да пуштам пару. депеше може сам да саставља. Лице му се није могло видети. а он њему шамар. једног таквог имао. Приђе му келнер. Мишел". — Таквим се људима треба поносити.. Брица отрча у предсобље купатила по своје инструменте. пуна пакости и презира. Она хоће образованог. Телеграфист. уперена на Михаила.. испалих костију по целом телу.. а други целог века остане писар... наругаће ти се! А образовања има свакојаког. а господина чиновника или трговца не смеш јој ни поменути... Дебели господин помилова своја црвена бедра. — Аха. — Ја се сећам ваше благородство — поче берберин стављајући једанаесту кугшцу. да вам поштено не кажем. какву је косурину пустио. такве ти воли данашња удавача. јер је цело било покривено опуштеном дугом косом. Баш такве. до високог чина дотера. стока једна! Од хришћанског разговора бежи као ђаво од крста! Устаје у одбрану образован. — Са идејама.. и после једно шест минута по грудима и леђима дебелог господина већ се црнело десет купица. ове је превазишао. дугокосих! — намигну Михаило. каже. а купа се без сапуна. 146 . тражи да плати вотку што је попио.. можда. јер ја и дамама увијам косу.. метни их." А ја сам. Жалост га потледати! — Скромах.. сведочи о високим друштвеним квалитетима. Долазио је у крчму код Порфирија Јемељанича и вечито га плашио да ће о њему у новинама писати.. Страшно се данас намножило свега тога! Не можеш их све похватати. Неки образовали.

„Шта? Ја да платим? А знаш ли ти ко сам ја? Знаш ли ти да могу у новинама објавити да немаш ни срца ни душе?" А тако неугледан и сав
одрпан. Примамио сам га поповским парама, показав му девојчину
слику, и одвео га. Одело сам му набавио на послугу... Није се свидео
госпођици! „Лице му је, каже, недовољно меланхолично." Ни сам не
знам који јој ђаво треба.
— То је клевета против штампе! — зачу се промукао глас са исте
полице. — Гаде!
— Је л' ја гад? Хм!... Срећа ваша, господине, што ја ове недеље постим, а ја бих вама за то „гаде" већ очитао буквицу... И ви сте, изгледа,
такође неки писац?
— Ја ако и нисам писац, али ти да се ниси усудио да говориш о ономе што не разумеш. Писаца је у Русији било много, и били су корисни.
Они су просветили земљу и зато смо дужни да их поштујемо, а не да
их вређамо. Мислим на писце како световне, тако и духовне.
— Духовне особе се неће бавити таквим пословима.
— Шта се ти, цепаницо, у то разумеш! Димитрије Ростовски, Инокентије Херсонски, Филарет Московски и остали светитељи православие цркве много су својим списима допринели просвећивању.
Михаиле опет погледа попреко свог противника, Одмахну главом и
накашља се.
— То ви сад, господине, нешто онако... — прогунђа он чешући затиљак — нешто преко мере паметно... Није вам залуд толика коса. Није!
Ми све врло добро разумемо, и одмах ћемо вам показати какав сте ви
човек... Нека, ваше благородство, купице још мало на вама постоје, а
ја ћу одмах... идем на тренутак...
Подижући у ходу своје мокре чакшире и бучно шљапкадући босим
ногама, Михаило изађе у предсобље купатила.
— Сад ће изаћи из купатила онај дугокоси — рече он момку који је
стајао за тезгом и продавао сапун — а ти... овај... припази на њега.
Буни народ... Са идејама... Требало би да неко тркне по Назара
Захарича...
— Па реци дечацима.
— Сад ће изаћи онај дугокоси — поче да шапуће Михаило
дечацима који су чували одела. — Народ буни. Припазите на њега и
тркните до газдарице да пошаље неког по Назара Захарича... да сачини записник. Разне речи говори... Са идејама
— Који то дугокоои? — узнемирише се дечаци. — Овде се нико од
њих није свлачио. Свега су се шесторица скинула. Ту су, ево, два Татарина, па се један господин скинуо, па два трговца па, ђакон... и више
нико... То се теби, значи, за оца ђакона учинило да је један од
дугокосих?
— Не трабуњајте, ђаволи! Знам шта говорим! Михаиле погледа ђаконову одеђу, опипа руком
147

мантију, и слеже раменима... Лице му обли крајња недоумица.
— А како изгледа?
— Па један мршав, плав... Браде једва неколико длака... Стално
кашље.
— Хм!... — промрмља Михаиле. — Хм!... то сам ја, значи, духовну
особу олајао... Нађе ме напаст. Огреших се! Огреших! Та ја постим да
се причестим, браћо моја! Како ћу сад на исповест, кад сам духовно
лице увредио, Господе, опрости мени грешном! Идем да га молим за
опроштај...
Михаиле се почеша по потиљку, и кад му лице доби тужан израз,
уђе у купатило. Оца ђакона на горњој полици више није било. Стајао је
доле код славина и јако раскорачених ногу точио себи у ведрицу воду.
— Оче ђаконе! — обрати му се Михаиле плачним гласом. — Опростите мени, несрећнику, тако вам бога!
— А што?
Михаиле дубоко уздахну па се поклони ђакону до земље:
— Што сам помислио да имате идеје у глави!

II
— Чудим се како то да се ваша кћи, и поред све своје лепоте и
честитог владања, све досад није удала! — рече Никодим Јегорич
Потичкин пењући се на горњу полицу.
Никодим Јегорич је изгледао го као и сваки го човек, само је на
ћелавој глави имао капу. Бојећи се прилива крви у главу и срчане капи,
он се увек парно у капи. Његов сабеседник, Макар Тарасич Пјешкин,
мален старчић, танких модрих ножица, на питање слеже раменима и
рече:
— А зато се није удала што је мене бог карактером казнио. Кротак
сам и благ много, Никодиме Јегоричу, а данас се благом нарави ништа
не постиже. Младожења вам је данас зао и безобзиран, па се према
њему исто тако и треба понашати.
— А како то зао? Са каквог ви то гледишта?
— Младожења је размажен... И како са њим треба? Строгост је потребна, Никодиме Јегоричу. Не треба се са њим устручавати, Никодиме Јегоричу. На суд, по њушци, позвати полицију... ето како треба! Гадан је то свет. Ништарија.
Пријатељи легоше на горњу полицу један поред другог и почеше да
се лупкају брезовим метлицама.
— Ништарија... — настави Макар Тарасич. — Напатио сам се од тих
хуља. А да сам мало чвршћег карактера, моја би Даша већ давно била
удата и децу рађала. Да, да... Данас има уседелица у женском полу, господине мој, ако ћемо право да говоримо, равно половина, чистих педесет процената. А имајте на уму, Никодиме Јегоричу, да је свака од
тих девојака у младим годинама имала просиоца. Па зашто се, питате,
148

није удала? Који је разлог? Па, ето, зато што тога младожењу родитељи нису умели да задрже... пустили га да се извуче.
— То је тачно.
— Мушкарац је данас размажен, глуп, слободоуман. Воли само да
лети на превару и да ушићари. Неће бесплатно ни корака да крочи. Ти
њему пружаш звдовољство, а он ти паре тражи. А и жени се, исто тако,
из рачуна. Ожениће се, вели, и паре згрнуги. И то још није оно најгоре,
нека ђаво носи, једи, ждери, носи моје паре, само се ожени мојом
кћерком, молим те. Али дешава се и пошто даш паре, сит се наплачеш
и напијеш јада и чемера. Понеки проси девојку, проси, али над дође до
венца, он налевокруг, и иде да проси другу...
А лепо ти је бити младожења... право уживање. И нахране га, и напоје, и паре му на зајам дају, куд ћеш бољи живот? И тако ти изиграва
младожењу све до старости, док се смрт непримакне и више му не
треба женидба. И већ му сва глава ћелава, сасвим поседео, и колена
му клецају, а он још увек младожења... А има и таквих који се из глупости не жене. Глупак, ни сам не знам шта хоће, па пробира: те ово му
не ваља, те оно није у реду... Долази ти, долази, проси девојку, проси,
одједном с неба па у ребра: „Не могу, каже, и не желим." Да узмемо, на
пример, господина Катавасова, првог Дашиног младожењу. Професор
гимназије, титуларни саветник. Све науке изучио, француски,
немачки... математичар, а кад погледаш, тикван, глупак... и ништа
више. Спавате ли, Никодиме Јегоричу?
— Не, какво спавање! Само сам оклопио очи од уживања...
— Е, па ево... почео он да се врти око моје Даше... А да вам узгред
кажем, моја Даша тада још ни двадесет година иије имала. Било вам је
то девојче да су јој се просто сви дивили. Смоквица! Пуноћа, формалистика у телу, и све остало. Саветник Цицеронов — Гравијански, у духовној је служби, клечећи је молио да му дође за гувернанту, а она није хтела...
Поче Катавасов к нама да долази. Долази сваки дан и до поноћи седи, и вечито с њом о разним наукама, о физикама... Књижице јој доноси, слуша њену музику... Али све више књигама наваљује. А Даша вам
је моја и сама учевна, књиге јој уопште нису потребне, то ти је обично
измотавање, а он заинтачио... те ово прочитај, те оно прочитај,
страшно јој дојадио... Заволео је, видим. А и она, знате, није од раскида. „Не свиђа ми се, каже, татице, што није војно лице." Није војно
лице, али ипак није лоште. Чин има, племенит човек, обезбеђен, трезвен.., шта ћеш више? И запроси је. Ми их благословимо... За мираз
чак није ни питао. Ни реч... као да није човек, него дух бестелесни, па
може и без мираза. Одредисмо и дан када ће се венчати... И шта
мислите? А? На три дана пред венчање долази ми у дућан исти тај Катавасов. Очи црвене, лице бледо и као да се боји, сав дршће. „Шта
желите?" — „Извините, каже, Макаре Тарасичу, али ја се Дарјом Мака149

ровном не могу оженити. Ја сам се, каже, преварио. Ја сам, каже, с обзиром на њену младост у пуном јеку и безазленост, мислио да ћу наћи
у њој ослонац, тако рећи, душевну свежину, а она је, каже, већ стигла
да стенне навике. Она је, каже, склона кинђурењу, не зна за рад, и с
мајчиним млеком је посисала..." А не сећам се шта је рекао да је посисала... Говори, а и сам плаче. А ја? Ја сам га, господине мој, само мало изгрдио и пустио га. Ни у суд нисам отишао, нисам се жалио његовим старешинама, нити сам га по вароши брукао. А да сам пошао у
суд, он би се, свакако, уплашио срамоте и оженио. Његове старешине
не би питале шта је она ташо посисала. Кад си саблазнио девојку,
онда се жени...
Ето, трговац Кљакин, јесте ли чули за њега? Да видите како је он
вешто извео ствар, иако је сељак! И код њега младожења почео да се
нећка да је, тобоже, опазио како с миразом нешто није у реду, али ти
га мој Кљакин уведе у собу за оставу, закључа врата, извуче, знате, из
џепа огроман револвер, напуњен куршумима као што треба, и каже:
„Закуни се, каже, пред иконом да ћеш се оженити њоме, иначе ћу те
овог тренутка убити, хуљо једна. Овог тренутка!"... и он ти се, соко, закле и... узе девојку. Ето, видите. А ја тако нисам могао. И да се тучем
нисам баш...
Видео после моју Дашу један чиновник из конзисторије, Украјинац
Брјузденко. Такође из духовне струке. Видео и заљубио се. Облеће
око црвен као рак, мрмља разне речи, а из уста му ватра бије Дању
код нас седи, а ноћу испод прозора шета. И Даша њега заволе. Свиђале јој се његове украјинске очи. У њима је, каже, ватра и тамна ноћ.
Долазио Украјинац, долазио, и запросио је. Даша, може се рећи, с
одушевљењем и заносом, даде свој пристанак. „Ја, вели, татице, разумем, он није официр, али је ипак из духовне струке, а то вам је исто
што и интендантска, и зато га много волим." Девојка, али, види ти, и
она се данас разуме: интендантска струка! Видео Украјинац мираз,
ценкао се мало са мном и тек носом мрднуо... на све пристаје, само да
свадба буде што пре. Али на сам дан веридбе, погледа госте, па се
ухвати за главу. „Господе боже! рече, колико само имају родбине! Не
пристајем, не могу! Не желим!" И ово и оно... Ја почех овако, онако...
Ама јеси ли ти, кажем, господине, полудео, шта ти је? Па утолико више
части за тебе што је више родбине! Али он се не сложи! Узе капут, и
маглу!
А догодио се и овај случај. Запросио моју Дашу шумар Аљаљајев.
Заволео је што је паметна и што се лепо влада... Па и Даша њега заволела. Свидео јој се његов озбиљни карактер. А човек је одиста добар и
племенит. Запросио девојку, и све озбињно. Мираз сав до ситница прегледао, све сандуке испретурао, Матрјону изгрдио што женски огртач
није сачувала од моњаца. А мени је списак свог имања доставио. Племенит човек, грехота би било нешто рђаво о њему рећи. Свиђао ми се
150

Много је Дашу волео! Сад грдим себе. седнемо да пијемо чај. примање хонорара на купоне из 1899. други пак повлачи за собом одлажење по хонорар. попијемо и по петнаест чаша и непрестано се ценкамо. Први кажњава само разочарањем и увређеним незатварањем поштанског сандучета. Списатељски занос је неизлечив. „последице" и нове покушаје. Кондуктер који пише стихове живи боље од песника који не ради као кондуктер. упркос свима предострожним мерама гурне кога на пут стваралаштва.. чавлима и копривом. по целој вароши обрукати. Никодим Јегорич се последњи пут шибну брезовом метлицом и сиђе с полице. немилице избрусити: „Не пиши! Не пиши! Не буди писац!" Ако. погрешио сам. Пут оног који пише од почетна до краја посут је трњем. Мора исто тако утувити да је неуспех на књижевном попришту хиљаду пута бољи од успеха. Писање... То је тачно. Ценкали омо се и ценкали. допустивши му да предахне од првих утисака. Глава ми је нешто отежала. тада. године. такав несрећник треба да се придржава следећих правила: 1. Ценкао се са мном цела два месеца. или га увести у неку мрачну собу па. и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе да се бави писањем. и поред такве наредбе. ПРАВИЛА ЗА ПИСЦЕ ПОЧЕТНИКЕ (7) (Јубилејни дар — уместо поштанског сапдучета) Свако новорођенче чим утледа свет треба брижљиво умити и... захвалније је од ствара54 151 . дотично новорођенче почне да иопољава списатељске склоности. Ја му дајем осам хиљада. Дешавало се. а он тражи осам и по. 2. онда одмахните на новорођенче руком и пишите „пропало".. Ако ласкање не помогне. да би ублажио своју судбину.. Никодиме Јегоричу: мирне сам нарави! — Мирни сте много. неће човек! Те се тако због триста рубаља и разиђемо. по њушци. Погрешио сам. Него ја идем. Мора имати на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво а propos54 боље од сталног бављења писањем. Али шта сад могу. као „уметност ради уметности". време је. и још свесрдније замаха метлицом. А Макар Тарасич уздахну. Отишао је сиромах плачући. тада треба прибећи ласкању.невероватно. пак. Ако неумољива судбина... морам признати.. Ја му још двеста додадох. Требало му је дати још тих триста рубаља или га заплашити. 3. истину вам кажем. сад видим да сам погрешио и учинио глупост.

лаштва за презрени метал.
Између осталог.
Они који пишу не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју
рулет и не једу чорбу од кечиге. Њихова храна су мршава јела која
препоручује Саврасенкова, дом — меблиране собе, начин кретања —
пешачење.
4. Слава је упадљива закрпа на олињалим дроњцима певача,
књижевки углед је остварљив само у оним земљама где ради разумевања речи „публицист" не завирује у „Речник од 30.000 страних речи".
5. Покушати да пишу могу сви, без обзира на звања, вероисповести,
узраст, пол, школске квалификације и породичне прилике. Не забрањује се да пишу чак ни малоумним, љубитељима позоришне уметности и
онима који су лишени свих права. Пожељно је, уосталом, да они који
се веру на Парнас буду по могућности зрели људи, који знају да се
речи ехать и хл'ћб пишу са „јат".
6. Пожељно је да они, по могућтсву, не буду јункери и гимназијалци.
7. Сматра се да онај који пише, осим уобичајених умних способности, мора да располаже искуством. Највиши хонорар добијају људи који су прошли кроз ватру, воду и бакарне цеви, најнижи — чедне и невине природе. Првима припадају: они који су се женили три пута, они
којима није било суђено да се уврсте у самоубице, они који су
прокоцкали све до голе коже, они који су се тукли на двобојима, који су
побегли од дугова и сл. Другима: они који немају дугова, младожење,
они који не пију, ученице виших школа и сл.
8. Постати писац је веома лако. Нема тога наказе који не би себи
нашао пара, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег
читаоца. И зато не кукумачи... Стави преда се хартију, узми перо у руке
и, подстакашни мисао која те је опсела, развежи. Развежи о чем ти
драго: о сувим шљивама, времену, говоровском квасу, Тихом океану,
сатној казаљки, прошлогодишњем снегу... Пошто нашкрабаш, узимај у
руке рукопис и, док у жилама осећаш свети трепет, хитај у редакцију.
Скинувши у чекаоници каљаче и упитавши: „да ли је ту г. уредник?"
улази у храм и, пун наде, предај СВОЈУ творевину... После тога лежи
недељу дана код куће на отоману, пљуј на таваницу и наслађуј се сновима, а кроз недељу дана иди у редакцију и прими назад свој рукопис.
После овога следи обијање прагова по другим редакцијама... Када
обиђеш све редакције и нигде не приме рукопис, штампај своје дело у
посебном издању. Читаоци ће се наћи.
9. Постати писац кога штампају и читају веома је тешко. Ради тога:
буди безусловно писмен и поседуј таленат, величине макар зрна
сочива. У одсуству великих талената, драгоцени су и мали.
10. Буди поштен. Не представљај украђено као своје, не штампај
једну исту ствар у два издања одједном, не представљај се као
Курочкин и не представљај Курочкина као себе, оно што је инострано
152

не називај оригиналним итд. Уопште, придржавај се десет заповести.
11. У издавачком свету постоји ред. Овде је исто као и у животу, не
препоручује се да се дирају болна места, да се усекњује у туђу
марамицу, да се граби из туђег тањира итд.
12. Ако желиш да пишеш, онда се придржавај следећег. Изабери прво тему. Ту ти је дозвољена пуна слобода. Можеш прибећи самовољи
или тврдоглавости. Али да не би по други пут открио Америку и по други пут пронашао барут, избегавај теме које су одавно исцрпене.
13. Пошто изабереш тему, узимај у руке незарђало перо и читким,
не сврачијим рукописом пиши оно што желиш на једној страни листа,
остављајући другу празну. Последње је пожељно не толико да би се
повећали приходи фабриканата хартије колико ради других, виших
циљева.
14. Препуштајући се машти, задржи руку. Не дозволи јој да се поводи за бројем редака. Уколико краће и ређе пишеш, утолико те више и
чешће штампају. Краткоћа уопште не квари дело. Растегнута гума не
брише оловку нимало боље од нерастегнуте.
15. Пошто напишеш, потпиши се. Ако ти није стало да будеш познат
и бојиш се да те не истуку, употреби псеудоним. Али води рачуна да те
какав бедем не скрива од читалаца, твоје име и твоја адреса морају
бити познати редакцији. То је неопходно у случају да уредник зажели
да ти честита Нову годину.
16. Хонорар примај одмах после штампања. Избегавај да примаш
аконтацију. Аконтација је закидање од будућег.
17. Кад добијеш хонорар, ради с њим шта хоћеш: купи себи пароброд, осуши рит, сликај се, наручи звоно код Финљандског, продужи
троструко женин турнир55... једном речју, што год ти драго. Редакција,
дајући хонорар, даје и пуну слободу деловања. Уосталом, ако сарадник жели да достави редакцији рачун, из кога ће се видети како и где је
утрошио овој хонорар, редакција неће имати ништа против.
18. На крају прочитај још једанпут прве редове ових „Правила".

НИШТАРИЈА (8)
„Милостиви господару, оцу и доброчинитељу!" — писао је чиновник
Невиразимов концепт честитке. „Желим Вам да овај благдан, као и
многе будуће, проведете у добром здрављу и благостању. А то исто
желим и Вашој породици..."
Лампа у којој је петролеј већ био на измаку чађавила је и смрдела
на гар. По столу је, поред руке Невиразимова којом је писао, трчкарала узнемирена, изгубљена бубашваба. Две собе даље од дежурног, портир Парамон чистио је већ трећи пут своје парадне чизме с таквом
упорношћу да су његово пљување и шум четке за ималин могли да се
55

Женска сукња са подметачем од вате позади испод струка. — (Прим, прев.)

153

чују по свим собама.
„Шта да му још, подлацу, напишем?" — замисли се Невиразимов
подижући главу ка почађавелој таваници.
На таваници је угледао тамни круг — сенку абажура. Ниже су стајале прашњаве гарнишне, још ниже зидови, обојени во времја оно сивомрком бојом. И соба дежурног изгледала му је тако пуста да му је
било жао не само себе већ и бубашвабе...
„Одежураћу и изаћи ћу одавде, а он ће читав свој бубашвапски век
овде продежурати", помисли он протежући се, „Туга! Да очистим своје
ципеле, не?"
И још једанпут се протегнувпта, Невиразимов лено крену у
портирницу. Парамон више није чистио чизме... Држећи у једној руки
четку, а другом се крстећи, стајао је крај отвореног прозорчића и
слушао.
— Звоне, господине! — прошапута Невиразимову, гледајући га непомичним, широко отвореним очима. — Већ, господине!
Невиразимов принесе ухо прозорчићу и поче да слуша. Кроз
прозорчић, заједно оа свежим пролећним ваздухом, продирало је у собу ускршње звоњење. Одзвањање звона мешало се с тандркањем
кочија, и из звучног хаоса издвајало се само полетно, тенорско звоњење оближње цркве и нечији гласан, цичави смех.
— Колико је света! — уздахну Невиразимов погледавши доле на
улицу, где су, поред чанака са запаљеним свећама, промицале једна
за другом људске силуете. — Сви хитају на јутрење... Наши су се сад,
вероватно, напили и тумарају по граду. Колико је смеха, разговора!
Само ја, несрећник, морам да седим овде на овакав дан. И сваке године ми то западне!
— А ко вам наређује да се најмите? Та ви данас нисте дежурни, а
Заступов вас је најмио место себе. Како се људима проводи, тако се
ви најмите... Похлепност!
— Каква, до врага, похлепност? Немам на шта да будем похлепан:
само две рубље у новцу, и машна приде... Беда, а не похлепа! А било
би лепо сада, схваташ, поћи с друштвом на јутрење, а затим се омрсити... Попити мало, презалогајити, и лећи у кревет... Седиш за столом,
освећен кулич, самовар кипи, а поред тебе некакав објектић56... Попио
си чашицу ракије и ухватио је за подбрадак, а оно милина... осећаш се
човек... Ехх... пропао је живот! Напољу се некаква лопужа провезла у
каруцама, а ти ту седи и разбијај главу.
— Овакоме што му припада, Иване Даниличу. Даће бог, и ви ћете
одслужити своје, возићете се каруцама.
— Ја? Ма не, драги мој, ни у ком случају. Ја даље од IX класе нећу
доспети, па макар црко... Ја сам нешколован.
56

Objet

154

— Наш генерал је такође био без икакве школе, па ипак...
— Ма, генерал је, пре него што је то постао, украо сто хиљада. И
његово држање, драги мој, није као моје... С мојим држањем не можеш
далеко доспети! И презиме ми је више него подлачко: Невиразимов!
Једном речју, драги мој, безизлазан положај. Хоћеш ли — живи, нећеш
ли — обеси се...
Невиразимов се удаљио од прозорчића и од туге поче да шета по
соби. Одзвањање звона постајало је све јаче и јаче... Да би се чуло,
није се морало стајати крај прозора. И уколико се јасније чуло звоњење, уколико су јаче тандркале кочије, уколико су мрачније изгледали мрки зидови и почађавеле гарнишне, утолико јаче је чађавила лампа. „Да ми је да збришем с дежурства?" помисли Невиразимов.
Али ово бекство није обећавало ништа добро... Пошто би изашао из
надлештва и лутао неко време по граду, Невиразимов би отишао у свој
стан, а у његовом стану било је још сивље и горе него у соби дежурног... Претпоставимо да он овај дан проведе лепо, угодно, али шта даље? Опет ти сиви зидови, опет та дежурства у најам и честитке... Невиразимов стаде усред собе дежурног и замисли се.
Потреба за новим, бољим животом неподношљиво мучно притискала му је срце. Страсно је желео да се нађе наједном на улици, да се
слије са живом гомилом, да буде учесник човечаности, због које су одзвањала сва ова звона и тандркале кочије. Желео је оно што је
преживљавао некада у детињству: породични круг, свечана лица укућана, бео чаршав, светлост, топлоту... Присетио се каруца, у којима
само што се провезла госпођа, капута у коме се шепури егзекутор,
златног ланчића који украшава прса секретара... Сетио се топлог кревета, Станислава, нових чизама, цивилне униформе без пробијених
лактова... сетио се затим да свега тога није имао...
„Украсти нетшо?" помисли он. „Украсти, претпоставимо, није тешко,
али је тешко сакрити. У Америку, веле, беже са украђеним, а ђаво ће
га знати где је та иста Америка! И за то да би човек украо треба бити
школован."
Звоњење је престало. Чула се само далека бука кочија и Парамонов кашаљ, а сета и јед Невиразимова постајали су све јачи,
неподношљивији. У надлештву је сат откуцао пола један.
„Доставу да напише, а? Прошкин је доставио, и напредовао..."
Невиразимов седе за свој сто и замисли се. Лампа, у којој је петролеј већ сасвим изгорео, јако је чађавила и претила да се угаси.
Бубашваба која је залутала непрестано је трчкарала по столу и није
налазила уточиште...
„Доставити се може, али како да то напишем! Треба са свим двосмислицама, вично, као Прошкин... А откуда ћу ја! Тако ћу написати да
ћу после и одлетети. Бена сам, ђаво ме однео!"
И Невгаразимов, разбијајући главу како да изађе из безизлазног
155

Ми смо сели у каруце и кренули у посете после венчања.. чиновници-колеге — све тешке пијанице и бекрије. И Невиразимову би лакше.. Било ме је стид. али ниједна од њих није ми причињавала толико душевних патњи као разлика у нашим познанствима и везама. баронеса Шепплмнг (са два „п").... гроф Дерзај-Чертовшчинов и сијасет пријатељица-аристократкиња из више школе.... Сестру од ујака сам још.. племићког порекла. бежиш. рђо!". Страшни букван.. можда. и ми смо ушли у предсобље. Невиразимов је узе за једну ногу и тресну о стакло. ОБА НАЈБОЉИ (9) — Неизоставно. Да бих избегао срамоту. цичање.... — Сада ћемо. већ он лично. управник затвора у пензији. — А. сестра од ујака која је држала кројачку радионицу... — Гадости! Бубашваба паде на леђа и очајно закопрца ногама. Лице моје жене. и могао занемарити. mes enfants57.. Дочекала нас је моја сестра од ујака Маша. Од ујака сам узео новац за свадбене трошкове. Водим те тамо да ти пружим прилику да се насмејеш. ма57 Децо 156 . То је човек старовремски... Посетите узгред и генералицу Жерепчикову. генералице. — Баронеса је моја стара пријатељица. требало би да уошпте не одлазим код мојих познаника. не живи свињски викар.. наиме. међу мојима био је сам го простак ујак. Стакло запламса и зазвони... значило би навући на себе много оговарања и непријатности. — поновила је десети пут ташта смештајући мене и моју младу жену у каруце... Каруце су се зауставиле пред омањом кућом са три ирозора и сивим зарђалим капцима. душице — улагивао сам се својој супрузи — отићи до мог ујака Пупкина. трговац Плевков и други. од кога је већ десет година тражио да га премести с места од шеснаест рубаља на место од осамнаест рубаља. Изашли смо из каруца и зазвонили. а ја сам обесио нос и пао у меланхолију. посете ујаку и Плевкову биле су неминовие.... добило је свечан изглед. После дуге граје врата су се отворила.... Зачуо се гласан лавеж пса. после лавежа пригушено „пст. његов ујак је викар у некој епархији. од којих ниједан није имао веће звање од IX групе.. чинило ми се. али је особењак и живи свињски.. ђаволе! — лупи он јетко шаком бубашвабу.положаја. У описку жениних познаника превагнуле су пукковнице.. граја с друге стране врата. свратите код баронесе Шепплинг (са два „п").. Она ће се увредити ако је не посетите.. Ово писмо писао је човеку кога је мрзео из дна душе и бојао га се. али не отићи... која је на несрећу доспела пред његове очи. упре поглед у концепт писма које је написао. Пупкин. Много разлика постојало је између мене и жене. Плевкову сам дуговао за намештај..

завијаћеш гласније од вука! Једном чизме. — Тамо је нешто нацртано? — упита жена разгледајући слике које су висиле наизменично са фототрафијама.. другом панталонице. начуљеним ушима и загребао ногам. као да је проналазио телефон. Али ме ничег није било тако срамота као мириса. има „Ану".. Направио сам се да је не познајем. послали су га да „поспреми". Нада да га нећу затећи код куће показала се као заблуда.. кафени талог. прокисле поморанџе. парализован клавир. Седи. — Лоше. терпентин. пак. молим вас! Само немојте седати на отоман: задња нога је сломљена. — То стари монах Серафим у Саровској пустињи храни медведе. најзад... Завладала је тишина.. — Одмах ћу! — новика он. романсе. с друге. — насмејах се ја црвенећи од стида и бојећи се да погледам жену.лена девојка у мајчиној блузи... Кида ме у 157 ... а ја сам се трудио да не гледам у жену и био сам сав сметен. ујак улазећи и закопчавајући прслук. што је заједио давало отужну киселину.. већ мамути. драги мој! Ономад сам се читав дан превијао... смешно? Страшни особењак. обрисао рукавом прашину с клавира и изишао.. висиле нечије панталоне и уштиркана сукња.... вадио је жицом из боце с ракијом коре од поморанџе.. — Ево и мене! Необично ми је драго... А погледај какав је намештај! Сто на три ноге. Очитледно. У чкиљивши очима и брекћући да се чуло по читавој кући.. Ја.. Сења! Сели смо. на којем су... Пупкин се постиде. за време које је Пупкин гладио колено. жена рађала половину мртворођенчади. узео је с отомана јастук... — Дао се у бекство.. убрљана носа. и упутио се према чивилуку. — Зар није. Соња.. Изглед му је био забринут и усредсређен... — М-да... док је још био инспектор богословије.. сат с кукавицом. бојажљиво сам погледао у салон. Дражесно биће је поред тебе. испусти из руку жицу и. — отпоче ујак палећи цигару (у присуству гостију он је увек пушио цигаре). Може се помислити да овде не живе људи. то је добро. љубав. А оно је викарев портрет. стране.. малени гимнааијалац с великим. Уважена личност. Ушли смо... поред ујакове лисичје бунде. (ја сё ушмркнух)... Мирисало је на ракију. Скидајући каљаче. подигавши скутове домаће хаљине. Покупивши коре од поморанџе. Видиш. брже-боље побеже из салона. хвала богу... када деца почну да се рађају. С једне стране.. Опазивши нас. веома! Седите... Ушао је мој брат од ујака Митја. Тако значи. трећем треба платити гимназију... — Како сте са здрављем? — упитах ја желећи да Променим разговор.. Тамо је за столом седео мој ујак у домаћој хаљини и у папучама обученим на босу ногу. дакле.. — А ево и мене! — проговори. који је ујак унотребљавао против мољаца. — Оженио си се.. сачувај ме боже! Мени је.

. — настави ујак. То.... Понекад сам се по читав дан парно.прсима.. — Куда ћете тако? — изненади се ујак хватајући ме за рукав. Ја сам се смео и почео гласно да се исекњујем. Не сећам се како сам се опростио од ујака. глупо у односу на твоје рођаке! Свиње су они.. Мислио сам да ти пружим прилику да се насмејеш. али.. како сам се домогао каруца.. Имамо говедину из саламуре. Сења! То није лепо! Венчаницу ниси наручио код Глаше! Моја кћи.. није тачно.. попићемо ликер!. А ви се.. у четартак на купању. образи су јој горели или од стида. Жена вели: узми кинин и не нервирај се. Осећао сам да сам згромљзен.. — Или.. Нисам ја крив што је испало тако банално. То вреди злата.. устручавате! Уобразио си се. окаљан. Ја сам од малена навикао. можда ми је то од купања. Митја је отрчао по кобасице. „А какав нас простаклук очекује код Плевкова!" помислио сам ледећи се од ужаса. јер је мој отац у Кијеву на Крешчатику држао купатило... Обузела ме је грозница и цептао сам. два-три сата сам се парио.. руке су грчевито чупкале кадифу на прозору каруца. Соња! — отрже се вапај из мене. госпођо. А како да се не нервирам? Још јутрос сам наредио да се почисти снег испред степеништа.. муцајући. Вама је шила. Извињавам се. почео да се опраштам. Не могу ја да чистим! Ја сам болешљив. држи радионицу рубља. огавно. знам. знаш. Женине очи биле су пуне суза. температура. Ја сам бојажљиво погледао жену и видео више него што сам могао очекивати уз сву своју подозривост. — Можда! Био сам. простаци. 158 . забота.. А од паре хемороиди још више нарастају. ђаво их однео! И на моју несрећу? Ни једног познаника генерала! Имам једног познаника пуковника у пензији.. Лекари говоре да купање није добро за здравље.. дрхтавица. „Па.... и очекивао сваког часа да чујем презриви смех жене која је завршила вишу школу.. да упознаш типове. а и тај точи пиво! Баш сам ти ја злосрећник!" — Ти. госпођо...... Било ме је неиздржљиво срамота. замишљено гледајући кроз прозор.. „Кад бих их се што пре отарасио.. — Сада ће ујна доћи! Презалогајићемо што је бог дао.. Устао сам и.. одиста. почиње моја срамота!" помислио сам осећајући како ми руке и ноге постају тешке као олово.. или од срџбе. одиста.... та зар се Степанитка може упоредити с нама! Ми би то и јефтиније урадили. нисам их ја уврстио у своју родбину! — Ако се теби не допадају твоји простаци — зајеца Соња гледајући ме преклињућим очима — онда ти се моји тим пре неће допасти. слаб....... Мени унутрашњи хемороиди не дају мира. мадам Степанитка. Соња — обратих се жени плачним гласом — извини што сам те малочас водио у ову шталу... — Али ја нисам крив... — Како је то.. и мислиш да ме је ко послушао! Ниједна битанга да се помакне с места.

— Баронеси главу шећера и фунту чаја!. — Терај код Плевкова! — новиках кочијашу колико ме грло носи.. Његово мало чело је наборано.. пиши. баћушка. На једној пише „за здравље".. мили мој! Она је тако несрећна! Ако једнако плаче и прича.. Драги мој. 159 . Јеси л' записао почившег Пантелеја? — Чекај... — Плачљивко мој! Та то је изненађење! Реци ми да твоја баронеса Шепплинт (са два „п") иде гола улицом. што нисам пио ликер... Соња! — изненадих се ја осећајући како ми олово напушта зглобове и како ми се по читавом телу разлива животворна лакоћа... Је ли Пантелеј умро? — Умро је. налазе се две цедуље. па Пантелеја. Ах! — А када видиш генералицу Жерпчикову. овај.. мили. не подсмевај јој се. Пред њим.. на црвенкастом повезу „Цветног триода". Сад морам часове да читам. полако! — Јеси ли написао Марију? Садек пиши Кирила. то је ради тога што ју је покрао гроф Дерзај-Чертовшчинов... — Одмах. не дај. и испод оба наслова нижу се имена. не узвраћамо јој негдашња доброчинства сада када је она осиромашила. па опет Андреја. Крај певнице стоји ситна старица брижна лица и с торбом на леђима. па Гордија... Не тераш зеца. за здравље рабова божјих: Андреја и Дарија с пародом.. јер немам времена.. а на другој „за упокој". али ти. Митрија. не жури. Замислила се... — Чекај.. Антипа. али ће она ипак дати грофу! — Мамице.. и ја се нипошто не усуђујем да ти се поверим. — уздише старица..Мене је срамота.... Али се тада сетих да код Плевкова нуде добар коњак и прасетину с реном. па недавно упокојено детенце Герасима.. — Мисли брже. НАТЕЗАЊЕ (10) За певницом стоји појац Отлукавин и држи у испруженим дебелим прстима очерупано гушчје перо. Било би добро када би она сама то потрошила.. Она ће се жалити на своју судбину и молиће да јој позајмиш новац..... што нисам тандркао на његовом парализованом клавиру.. почев од ружичасте па до тамномодрикасте. Марије. а по носу му се преливају пеге свих могућих боја.. још би ме више запањила! Ручицу! И мени наједном би жао што сам одбио код ујака говедину из саламуре. анђелу! — почех ја од одушевљења да грлим жену.. молим те! Та безочница воли да лаже. Али ти јој не веруј... — Кога ћеш још? — пита појац чешући се лено иза увета.. Кунем ти се да јој за сваки празник шаљемо главу шећера и фунту чаја! — Ма ти се шалиш. Сада ће ти баронеса Шепплинг почети причати како је мама служила код ње као домаћица и да мама и ја нисмо захвалне. Де...

ако будеш у срцу злобу носио. купусаро. хајде пиши. то је ђаволу на радост. немој да бркаш. па и Кузму и Ану. Кирила.. збунила! Кад још ниси умрла.. Перо на слову „п" запара и начини велику мрљу.... — Хм. Па болесну Федосју. Целу сам хартију ижврљао! Слушај сад. а сад. Никако не могу да нађем.. Појац се збуњује и чеше затиљак. прецртава Герасима и преноси га у одељак „за упокој". јадна жено! Сасвим си ме збунила.. и пошто је размислио. — Слушај сад! „За здравље": Марију. ђаво да је носи. од тог доба ни гласа ни јава од њега. са дечицом... Сасвим си ме збу160 .— Јесте.. а ти јој смрт дозиваш! Ти.. Адвотју.. драги. запиши. — Сећам се да сам је записао.. ти га запиши... Хм!. Јевдокију. — мрмља он збуњено — да је запишемо тамо... Кота ћеш још „за упокој"? — „За упокој"?. сотоно! То си ме ти.. Појац се мршти. на обе хартије запиши па ћемо касније видети. опет Андреја. — Је ли болесну Федосју „за упокој"? Ух! — Зар мене „за упокој"? Јеси л' ти пошашавио.. а овамо је „за упокој". и на друго место да је записујем. ма где га записао: он је ионако пропалица. војника Захара.. војника Захара.. — Још нема ни годину дана како се удала. а на мене се љутиш! Ти побожно пиши..За здравље:" Андреја. — прегледа црквењак обе хартије... одавде да избришемо.. Јеси л' записао? Садек за упокој Марка. сад морам да бришем Федосју. — Чекај... недавно преминулог анђелка. онда тако и кажи да ниси умрла... Враг ће вас разумети!.. Левонтија. Кога још? — Јеси л' записао Адвотју? — Адвотју.... људски говори. не сметај ми.. Чекај. А. одмах ћу.. Антипија... ево је! „За упокој" је записана! — Авдотју „за упокој"? — чуди се старица.. — Авдотју ћемо.. Јегора.. — Значи.. онда „за здравље". рецимо. па што онда тражиш да га „за здравље" запишем? — љути се црквењак прецртавајући Пантелеја и преносећи га на другу цедуљу — „за упокој".... полако прецртава Авдотју на „за упокојеном" листићу. па Дарју.. Арину. можда је жив. Дарју. онда „за упокој". Чекај.. а не наваљуј у „за упокој"! Замрсила ту! Ето... како је доспео овамо тај Герасим? Недавно преминули... сам правиш збрку. шта ти је? — Ух.... значи. Ивана. То тебе ђаво мрси и збуњује. а одједном „за здравље"! Збунила си ме. умро је? — А ко га зна? Можда је умро. Је ли тако? Чекај. Гера. умро.да ти прочитам. — Гле ти ње......... то ће бита „за здравље". Њему ти је свеједно. а ако је жив.... бог с тобом! — Појац маше главом. Како је отишао у војску пре четири године... — А где да га запишем? Ако је.. драги мој. Кирила.. Ако је метнемо тамо. Марију. ти га. раскалашан човек.. Авдотју.

празна боца од ракије... Пред њима на столу узаврели самовар. колико си се натрескао.. чашице. безочниче.... Пре него што почнеш да блебећеш. птице које цвркућу разним гласовима. размисли ваљано. рецимо. било мермелада. Нека он разбере ко је овде жив. било кобасица. збуњено се осврћући... Шетња је била у пуном јеку.. Ја сам сликар.... слушају музику.. — А зашто иде стражар? — Стражар? Да би чувао ред. а ти си мортус пијан — Природа.. кад је већ тако. маја.. Наоколо су зелено дрвеће... — Избаци Захарију. а ја се у ове ствари. Ђаво га однео. биљке. И кад си пре то успео? Како то 161 . кроко-дили гамижу. ја ништа. чаше... пре него што почнеш да пијеш.. а ти си одсутан. Старица узе хартију. зврндовчино! — гунђа дама љутито. Он је учио богословију. — М-маша. — Умукни! Нашљокао си се и кушуј. изрезана кобасица...... ништа не разумем.. коре од поморанџе и остало. Шуштање сокољничких јела и цвркутање птица које је пригушивала бука кочија. За једним столом за чај Старог шеталишта седео је пар: мушкарац у изношеном цилиндру и дама у плавом шеширу. Појац отвара фиоку и узима отуда лист чисте хартије. а какав укус имаш сад? За тебе је сада. а можда и шета. лавови.. а ко је мртав. Не само да је људима огавно да те гледају већ самом себи поквариш свако задовољство.. све једно.. само ти тераш своје. — Нашљокао си се. Гледаш као кроз маглу.. да ме убијеш. — Мељи.. Бесмислени осмех на лицу мушкарца замењује израз крајње туге.. Он усредсређено гледа у кору од поморанџе и бесмислено се осмехује... Птице цвркућу.... као да ниси ту. да размислиш. специјалиста за жанр-слике. ШЕТЊА ПО СОКОЉНИЦИМА (11) Спуштало се вече 1. — Ћути сад! Појац полако умаче перо у мастило и преписује имена на нови лист.. Сви људи су као људи шетају испод руке. — Пр-рирода.. А ја сам се трудила.. Мушкарац је мртав пијан.. избаци га. — Ја ћу их све заједно записати — рече он — а ти носи ово оцу ђакону. Сликари се сада труде да уоче природу. чај.. већ они сами шетају.. Ништа не разумем! Треба све изнова. ништа не можеш да схватиш! — Ја.....нила! Па и овај војник Захарије сад запао овде. — рече старица — нек иде с милим богом..... — говори мушкарац и клима главом. тигрови. куда то одводе људе? — Никуда их не одводе. даје појцу стари новчић од једне и по копејке и одмиле олтару.. Пијеш.. — Требало би. Ето. куповала све најбоље. разговор и музика.. мељи..

Да рубљу и месец дана пребацује: „Храним те! Издржавам те!" Баш ми је стало! Брига мене за твој новац! Ма отићи ћу код Павла Иванича. — Ммаша. — Убио ме бог ако макар још једанпут пођем с тобом — мрмља она... — Па ко сам ја? Дама узима мушкарца под руку и води га према излазу. Сутра ћу отићи код Павла Иванича! Дама бојажљиво подиже очи према посетиоцима очекујући да види подругљиве осмехе на лицима....... — Куда си навро? — зауставља га дама хватајући га за рукав. Пожури. жури... Убио ме бог.. а ја ћу поћи са стране.... — Само ме је срамота. — Желите ли штап. а сада је срамота ићи: поводићеш се. затим се окреће натраг и полази на супротну страну. Дама се збуњује.... иди. Дама иде позади и прати његово кретање.... одлази од стола. код кога сам био 162 . Иди право! Дама постави овога „незаконитога" окренутог према излазу и лако га муну у слабину.. На лицу му израз страве... — Убио ме бог ако још једанпут пођем с тобом — мрмља она придржавајући мушкарца. налећући на пролазнике и клупе... где смо ми? — Ћути! Како те није стид... кући. Тебе баш брига... Изнајми фијакер. — Пожури...... Мушкарац тупо гледа у продавца штапова.. М-маша је отишла. а не овако. — Шта ти је? — Хоћу кући. Пашће мрак. — Причекај. сва црвена од стида... Иди право алејом.. поводећи се.. Мушкарац крену напред и. Људи ће се смејати.. онако.. Мушкарац хитро устаје и.. коњички капетан у пензији.. бамбусови. Сви се поводе и дремају. — Па. господине.нисам предвидела? — М-маша — мрмља цилиндар. — М-маша. — Н-не могу! Ја. Збуњена је и узнемирена... — Последњи пут подносим овакву срамоту... а како је мени? Кад би ми бар био законит. Кад би ми бар био законит... И њој бива лакше. — Најбољи. куда? — Где је Маша?. а оно. Срамота ме је да идем са тобом. онда ћемо поћи. нанео га ветар.. тршчани. Али види само пијана лица.. — Дела. сви људи упиру прсте..... Посетиоци који седе за другим столовима почињу да се подсмевају.. Седи и чекај. поводећи се.. ја ћу кући. господине? — обраћа се мушкарцу који пролази човек с нарамком дрвених и тршчаних штапова. ПОСЛЕДЊА МОХИКАНКА (12) Jа и спахија Докукин. Срамота је.. бледећи....

Али било је већ доцкан да се лаже и скрива. обријан. седели смо једног дивног пролетњег јутра у старинским фотељама и лењо гледали кроз прозор. црвеног носића. У њему су седеле две људске прилике: једна жеиска.. мања — мушка. — Неко иде. — Пфуј? — гунђао је Докукин. И дуго смо размишљали о досади. На њеном руменом и пегавом лицу било је исписано толико глупе важности да сам ја одмах некако осетио зашто је Докукин не воли. друга. широким панталонама и сомотском прслуку — уских рамена. Фијакер уђе у двориште... веома дуго. — осмехну се Докукин.. верујте. — Поправи ми доле карнер! — говорио је женски бас. жгољав човечуљак у шареном капутићу. изненада залепрша крилима и. — прогунђа. окрену неспретно налево и са шкрипом и труцкањем откотрља се према коњушници. радије бих се срео с разбојничким арамбашом у шуми него са њом. висока. или заповедате да га овде оставим? Врата се најзад отворише и у собу уђе дама од својих четрдесет година. Докукин поче из свег гласа да дозива Тимошку. која су се преливала дугиним бојама. и најзад гломазан фијакер с великим.. — Грех је не имати према рођеној сестри родбинског осећања.пролетос у гостима.. — А што? Ко је то дошао? — Сестра с мужем. час другу ногу (желео је да подигне обе ноге одједном).. Докукин устаде и нервозно прошета по соби. затим цео коњ. На капији се појави најпре коњска глава са зеленим луком. неукусним крилима. — Опет ниси обукао оне панталоне! — Плаве панталоне сте дали ујка-Василију Античу. одскочи од капије. Како би било да се сакријемо? Нека Тимошка слаже да смо отишли на скупштину. — Звали зло без потребе. налик на крила гундеља који се спрема да полети. Петао нас није преварио. — Ђаво да их носи.. у плавој свиленој хаљини. — Тако је досадно да би се човек чак и судском извршитељу обрадовао! „Да ли да легнем и спавам?" мислио сам ја. — прогунђа Докукин гледајући ме преплашеним очима и чешући слепоочницу. — Да ли да понесем шал. Тренутак касније у предсобљу се већ зачу неко шапутање: женски бас је шапутао с мушким тенорчићем.. Било је страшно досадно. малу промену у току васионског кретања: петао који је стајао код капије на гомили прошлогодишњег сувог лишћа и подизао час једну. дабогда их.. као да га је нешто ујело. али. — Чак ми је на срцу хладно. Иза пуне даме ситно је корачао мали. све док не приметисмо кроз давно неопрана прозорска стакла. и дознали! Нисам залуд сањао ноћас пећ. 163 . пуна. или долази колима. а кариране сте наредили да оставим до зиме — правдао се тенорчић. — Кад би макар госте ђаво донео! Било би ипак веселије.

брате. Он. — Мило ми је.. — Шта ћу? Жалила сам се и теби... код вас да ручамо. подиже увис браду.. идем вођи племства. хтела-не хтела. — Мило ми је — рече отегнуто Олимпијада Јегоровна не пружајући ми руку. — Дозволите да вас упознам.. седи као да нешто моли или као да је плебејац! Зар тако седи племић? Седи како треба! Чујеш! Доситеј Андрејич испружи врат. ипак смо искуснији... и уздахну. и ништа не помаже! Морам. али шта све то вреди кад не води рачуна о свом положају. Погледај само! Згрчио се. водила сам га и оцу Григорију да му очита предику... и испод ока пажљиво погледа жену. — Изгледа ниси очекивао госте? — поче Олимпијада Јегоровна обраћајући се Докукину. брате. Госпођа уђе. као што смо ми проживели А ми ћемо. да узнемирим господина вођу племства. — А зашто да се жалиш на њега? Олимпијада Јегоровна уздахну. брате. па онако узгред.На његовом прслуку клатио се златан ланац. Његово одело. скупи ноге под столицу и збуњено се накашља у шаку. утучено. не пије. — Добро дошла. али. Дај боже да сви тако проживите. миран је. налик на ланац с кандила. пун поштовања. — окреће се Хликина своме брату. цела нескладно развијена појава ставали су нешто ропски понизно. Доситеј Андрејич. носић. Моја сестра.. ето.. и као да нас није приметила. Ово је мој добар пријатељ. и досад сам све мере предузела. покрети. Дама се отмене осмехну и пружи своје усне према Докукиновим уснама. Доситеј Андрејич обори очи. — Крсти се! — окрете се она мужу. — А зашто. — Заборавља свој положај! — рече она. рецимо. Човечуљак приђе такође да се пољуби. Тако гледају мала деца када су за нешто крива. Сели смо и поћутали. — За младе људе је корисно ово да чују. — А шта је то урадио? — Ништа није урадио. Иако нисмо учени. већ не води рачуна о свои положају. ја устадох да изаћем Хликина то опази. вероватно да би седео како треба. — Само ви седите! — заустави ме. ето. упути се иконама и поче да се крсти. Олимпијада Јегоровна Хликина. — Ни сама нисам мислила да ти дођем. — Зашто? Да се жалим. — Али.. да ли се код вас данас кува мрсно? Вероватно се ниси сетио да је 164 . идеш вођи? — упита Докукин. Човечуљак црвеног носића се трже и поче да се крсти. Њен муж. дуже смо живели од вас. на овога! — и госпођа показа главом на овога мужа. и његовим родитељима. Видећи да разговор узима интиман и породични характер. сестро! — рече Докукин обраћајући се дами кад је престала да се крсти.

. брате. Докукин се ухвати за косу и поче да хода по соби. Ти ни сам баш много не пазиш на свој утлед. милостиви господине! — Слабог сам карактера. баш си ти несрећан човек! — рече он Доситеју. — Е. да се ја за тебе мучим? Врага! Ја чувам углед наше породице. удала за њега. ћутао и само се грчио — не знам само од чега: од страха или од стида. Јео је са женом посно и сваког часа са чежњом погледао у наше котлете. да упитамо младог господина. а не да разговара. — А истину да говоримо. А да није тога. — продужи Хликина. ти би код мене одавно у кухињи скапавао.. Ја тог Гусева ни на праг не пуштам. А..— Ја нећу дозволити да срамотиш наше име. је ли то лепо када се племић дружи са сваким олошем? — Зависи с ким. кад она оде. а ти. теби је то свеједно. — прошапута Доситеј Андрејич. господине. А за кога се мучим? Ти мислиш. како хоћеш. — Моли се богу! — рече му жена после ручка. — Захвали брату! По ручку Хликина оде у славаћу собу да се одмори. Његова је ствар да пази да племићи не губе углед. он мора да то осећа и цени! Он мене скупо кошта. — Ти као да први пут чујеш — намршти се Хлккина.. — и она уздахну. Млади господине — обрати се она мени — шта ви мислите. Докукин позва Тимошку и нареди да се кува постан ручак... ја ћу те обрукати! То мораш имати на уму! Ја сам од тебе учинила човека! Њихова породици Хликина. а он с шим игра „даме" и одлази његовој кући на закуску. осиромашила је. Колико ме је само коштало да га приме у службу! Питајте га! Ако желите да знате. само његов испит за прво звање коштао ме је триста рубаља. Строга супруга није га остављала на миру ни за време ручка. — Ја сам. ево. и када сам се ја.. а 165 .. и намучио сам се.. Ми не мрсимо. Иако си ми муж. — Ручаћемо. ево. само сат поседео са њом. из куће Докукина. — Посоли супу! Не држи тако кашику! Одмакни од себе ту салату. Гледала га је нетремице и пратила сваки његов покрет. ако хоћеш да знаш! Јадни Доситеј Андрејич је слушао.. тешко дишући. — Молићу да обрати пажњу. господине. љутито лупајући прстом по наслону столице. — збуних се ја. — А зар га је Доситеј изгубио? — улита Докукин. ако хоћете да знате.данас среда. тетребе један. Зар њему приличи да иде с писарем у лов? О чему он може да разговара с писарем? Писар не би смео ни да писне пред њим. ако хоћете да знате. јер ћеш закачити рукавом! Не трепћи очима! Од је брзо јео и јежио се под њеним погледом као кунић кад га гледа змијски цар. — Па ето.. — Даћу ја теби карактер! — припрете му жена.. и идемо вођи племства. с трговцем Гусевим. брате... — Нареди да за нас кувају посна јела.

. а њему ти пукао шав на сједињеним државама. који ми је шио панталоне. кад оно. а Друшков духовито поручује... по вашем мишљењу.. мој брајко. — А некада је овај исти држао говор на племићким окуповима и проналазио нову сејачицу. једном ти тај исти Друшков. које су седеле крај прозора наслањајући своје меке образе на песнице.. није ништа? Ја сам. — Пфуј! — пљуну за њим Докукин. измакну ногом увис. — Јесте ли чули сад? — настави г-ђа Нишатирина обраћајући се домаћину.. један још лепши случај — зачу се промукли бас из суседне собе. животиња. оборише поднадуле очи и поцрвенеше. Како сме. и нећу дозволити да. брајко. Шаље ти мој Окурин Друшкову секунданте.. иначе. У ХОТЕЛУ (13) — Слушајте. молим вас! — нападе домаћииа црвена и ватрена пуковниковица Нишатирина. то је тачно. Тако је.. мученик несрећан! Витлејемско дете које је Ирод убио... вели. тако рећи. Упропастила вештица човека! Хеј! — Доситеју — зачу се женски бас. Одједном нешто: дррц! У почетку смо помислили да је исцепао чоху на билијару. Ах. Доситеј затрепта очима и рече: — Они су строги. знаш већ наше!. а код вас се даноноћно чују само ружне речи и одвратне приче! На шта то личи? Даноноћно! Понекад тако нешто извали да се просто не може слушати! Прави кочијаш! Срећа је што моје сироте девојке ништа не разумеју. у мом присуству. — Пропао човек! — одмахну руком Докукин. већ кројачу. да се понаша тако непристојно пред његовом женом? Реч по реч. просто да човек са њима на улицу побегне... Окурин се помами. и сад нешто говори! Слушајте само! — Знам ја. билијарским таком по жутој лопти. некакав кочијаш говори такве 166 . високо издигао ногу да су сви шавови попуцали.. већ по свои обичају. ја имам одрасле кћери. — Сећаш ли се поручника Друшкова? Е. из собе број четрдесет седам.. Ха-ха-ха! Ту је било и дама. поштовани господине.. потпоручника Окурина. између осталих и жена оног смоље. Ха-ха-ха! Поручује: „Нека не шаље мени. мученик си ти. Јер он је крив!" Ха-ха-ха! Љиља и Лила. пуковниковица! Мој муж командује пуком. пљас. али ја треба за њх и дању и ноћу да се молим богу зато што ме само доброчинствима и љубављу обасипају.. погледај..како је теби са њом и дан и ноћ. — И то.. — Где си? Ходи овамо да тераш од мене муве! Доситеј Андрејич се трже и на врховима прстију потрча у спаваћу собу. пуковниковичине кћери. — Или ми дајте другу собу или ћу се сасвим одселити из вашег проклетог хотела! Ово је страшна јазбина! Побогу. па. Ето.

— Јадни родитељи! — уздахну пуковниковица.. сви се жале. Кад није пијан..... наметан. и тако распуштен! Због чега све то? Нема доброг утицаја! Нема мајке. Треба и за то богу да захвали. кад је пијан.. није кочијаш. госпођо.. доњем рубљу. господе! Млад.. Пуковниковица прошета тамо-амо по соби. па се мало замисли. Дању шљема ракијчину.. Нежењен. да извинете. — Хм!.. и почне да гађа у зид... већ капетан друге класе. не треба ти бољег човека. братац.. Прекјуче није био пијан и цео дан је родитељима писао писмо.. После картања свађа и туча.. немојте ми ту мудровати већ изволите предузети потребне мере! — Али шта ја могу да учиним. — Није он... — Тако му кажите: Пуковниковица са кћеркама. госпођо? Не жалите се само ви. — Разумем. госпођо. Каква штета. пошто размисли — пођите до њега и замолите га у моје име да се. Племић... али шта да радим с њим? Дођем — њему у собу и почнем да га корим: „Ханибале Иваничу! Имате ли образа? Срамота!" А он одмах мени песнице под нос. несрећна његова жена! — уздахну пуковниковица. — Да. него шта! Зар је неком пријатно имати такву битангу сина? И грде га. кажете? — запита она. нежењен.. реците. — Јадни. наравно......бљувотине! — Он.. Допутовала са свога имања... Невоља једна! — Јадна. ноћу игра карте....... промаја је!. жењен... Реците: Пуковниковица Нишатирина вас молила. Шта ће њему то? Доста му је што носи главу на раменима!. само у.. и тако отеже ствар! Несрећа.. Љиљана и Лила. уздржава од израза. — Хм!... Срамота ме од гостију! — Зашто онда не откажете тој битанги? — Тога нико не може избацити. само да ми иде с очију. станује у броју четрдесет седам. па то вам је! А што је момак. али ја му и новац не тражим.. Још млад човек.. госпођо! Пуковниковица опет прошета тамо-амо по соби. молим вас будите тако добри — настави Пуковниковица благо. Безобразлук један! Пробуди се ујутру и почне да се шета по ходнику.. а он се тужио и апелацији и касацији. која би. — Нежењен. и нема дана да се не суди због неког скандала. онда заслужује још више презрења! Једном речју.. Кикин. Дужан ми је за три месеца. Са кћеркама.. леп.. Судија му наредио да ослободи собу. узме револвер.. Или.. — проговори она у размишљању... Нека дође макар да 167 . Нежењен? Па да. шипак!" и све тако. немојте седети код прозора. и разне речи: „Ево теби. — Ако је он до те мере заборавио своје племићко порекло да се изражава као какав кочијаш. и из стана терају.

... ДИПЛОМАТА (14) (Цртица) Жена чиновник IX групе Ана Љвовна Кувалдина је издахнула.. Сунашце. — Шта сада да се ради? — почели рођаци и познаници да се саветују. Поседећу и отићи.. ипак га не треба потцењивати. Ви га најпре припремите.. Треба га обавестити... Хоћу ли у пивницу. — Баш сте нашли кога ћете звати! Пијаница. — Поседите. знаш.. ma chere!. Мада није живео са њом. немојте с неба па у ребра... Само ви. сад та.. а затим већ. Ко зна? — узнахну пуковниковица и брижно се загледа у своје кћери.. Пуковник Пискарев стави шапку и оде у управу путева.. Пролазио сам. Пролеће! Идем булеваром. — Аристархе Иваничу! — обрати се уплакана тетка пуковнику Пискареву. — Ви сте пријатељ Михаилу Петровичу..... овај. не говори тако. — Пиши.. кавгаџија. пиши. — Требало би обавестити мужа.. ветрић такав. мама.. ипак је волео покојницу.. Затекао га је како своди биланс. Аристархе Иваничу. Болешљив је. — Здраво. птичице.. који је узео учешће у саветовању рођака. седајући уз Кувалдинов сто и бришући зној. — Можда вам је суђеник. овуда и помислим: та овде ради Миша! Дела да свратим! А осим тога.. Свој сам човек.. Ономад је долазио к њој. знате. За сваки случај. Ви увек тако говорите.. Не.. пиши. одрпанац! — Ах. Причекајте. онда ћемо и поразговарати. пријатно!. знаш ли. На овом свету треба сваког зеља. седите! Шта мари? Какав је да је.... Будите тако добри... Куда хоћу. Пуковник се почеша иза оковратника и настави: — Загушљиво је код вас овде.. имам и нешто да свршим.. нико ме не сме спречити. Ах. пузио на коленима и једнако: „Аничка! Када ћеш ми опростити тренутке заборава?" И све.. а напољу је прави рај. свратићу.. затвори прозор! — А шта ће вам. тамо и идем. пијаница? — отегну Љиљана пошто домаћин оде. Ја ћу кроз четврт сата завршити... Према 168 .. нико за мном код куће не плаче.. Нећу ти ометати. Ми смо после ручка увек у соби.се извини.. драги мој! Па и попио сам напољу. хоћу ли да се провозам запрежним трамвајем тамо-амо. разумеш. нека ми бог опрости! Пиши.. и тако ми је. Лила.. — Михаиле Петровичу — поче он. где је радио новопечени удовац. драги мој.. драги мој. у том духу.. Обуците се лепо.. боље се живи него као момак.. па зато ето и.. удовац... отидите код њега у надлештво и обавестите га о овој несрећи.. да се и њему штогод не би десило. Та ја сам само шетајући пар речи ћу ти рећи и пут под ноге! Кувалдин остави перо и припреми се да чује..

. не може се напречац ишчупати. несрећника.. Те ово јој нису принели како треба. пакосна.. — Завршићу и онда... остави на миру.. Лежи.... Сам сам себи газда. Де.... Неподношљива жена! Не схватам због чега је волиш.. из куће те је истерала.... да је по васцели дан не држи место и зановета?.. Нико се не сме усудити да ме упита куда сам ишао. ко сви стари људи. својеглава.. Не живи са тобом. испекао си се. другом би се оженио.. нећу! Не мршти се! Та ја само онако.. али... — Пиши. болешљива.. Многи. Шта ти је... сплетке. покојницу. — Ви сте се по други пут изрекли..... Нема се зашта ни жалити. нисам је волео. — Ви лако изводите закључке. воли је. Фуј! — Ја ћу одмах — рече Кувалдин лаћајући се пера... подмукла! Прозбори ли.. деца једно за другим просто гамижу на божји свет.. нисам је волео. Аристархе Иваничу! — уздахну Кувалдин. Чега ту има доброг? И нема се зашто жалити таква жена.... вечни покој. пакости било. Хоћеш.. личио си на човека.. сечиво ножа. — Како то покојнице? — разрогачи очи Кувалдин. не жели да чује за тебе. провео би се.. али ако је сатана у сукњи? Али ако је таква.. нек иде с милим богом. — Зар сам тако казао: покојнице? — трже се Пискарев црвенећи... — За наш раскид крив сам ја.. — Нисам уошпте то рекао. Да није она умрла? — Како умрла? Нико није умро. бог с тобом. Нек иде с милим богом! Нека јој је царство небеско.. — Прођи се. хвале породични живот. по моме. а не она — уздахну Кувалдин.. Опрости ми... желећи добро. хоћеш. отровна жаока.... — побледе Кувалдин. — Љубав није длака.. Нисам је могао очима видети! Пролазим поред њаног стана и затварам очи да је не бих видео.. нисам волео. трошкови.. он је гори од робије. драги мој. Пропиштаћеш! Узмимо ето тебе.. не воли је. пиши. Што се мене тиче. Твоју Анушку. Малтретира послугу. Већ си побледео! Хехе. де. непрестано гости....... Немој да седиш на ушима! — Да ли сте били данас код Ањуте? — Навраћао сам јутрос.. покојнице. пика.. како знаш. те оно. Аристархе Иваничу.... Нек да бог да те она.. на пример.. постао си меланхоличан.. а чим си се оженио својом.. само ја њу.... старцу. погледа ли. Та мода. Кад би. не може се речима исказати.... каква је то жена? Није лепа.. — Имаш је ради чега волети! Осим пакости ништа ти није пружила. Фуј! Ма не покојницу.. А што је код ње. Поживео би на слободи. а ја само онако..... Док си био момак. 169 ... турнири. Добро је ако се не задеси жена ђаво.нахођењу! Слободно! Дишеш и осећаш како дишеш! Дођем сада кући и никаквих... Осрамотила те је у целом граду. нека ми бог опрости! — Чујте. молим те! Знам је ја! Зла... већ њу.

а она се драла да се сва кућа орила. Ето ти већ и плачеш! Та сви ћемо умрети! Није само она смртна. ја. устаде и. почео хистерично да плаче. окренувши се прозору.. ја вас молим. грешите.. Биће место молебна.. Кувалдин исто тако устаде и нервозно поче да шета крај стола.... И ти ћеш умрети. Кувалдинове очи поцрвенеше и напунише се сузама. све одмах. драги мој. ништа није било. И не знам. доктори кажу да још има наде! Мишо! Хеј Мишо! Кажем ти да није умрла! Ако хоћеш да заједно одемо до ње? Стићи ћемо још и на заупокојену молитву.. поче да кашље. и ја.— Да ли је она умрла? Аристархе Иваничу.. све ми је јасно. драги мој. науживај се трком! Када сам навраћао код ње. Затим је отац Матвеј служио заупокојену молитву.. да га пита човек? Мишо. Пискарев почеша затиљак и намршти се. момачки живот хвалите.. ни говорити не може..... не мучите ме! Ви сте некако чудно узбуђени. чему сва та дипломатија! Зашто одмах не кажете? Да ли је умрла? — Хм. дакле. већ на ручак.. па и она. мора да умре... Од столова поскакаше његове колеге и притрчаше му у помоћ.. — Када? — упита он тихо... — Кашљем.. — Правите ме будалом — рече он чупкајући дршћућим рукама брадицу. сваливши се у наслоњачу. ма. Наиме. затим је страшно побледео и.. — Ма није умрла.. Не штедите ме! — С тобом се... Та зар ти нисам рекао да је издахнула? Зар ти нисам рекао? Зашто слиниш? Пођи. јеси ли при чистој свести? Мишо — стаде он да гура Кувалдина. већ нешто слично. никакве заупокојене молитве није било. већ онако. — Та још није умрла! Ко ти је рекао да је умрла? Напротив. Па и да је умрла! Сви ћемо умрети. Да ли је умрла? Јесте? — Па умрла је! — промрои Пискарев кашљући. — Невоља с таквом господом.. — Сада ми је јасно... Аристарх Иванич се збуни... боље да јој пожелиш рајско насеље! Да се прекстиш! Пола минута Кувалдин је тупо гледао Пискарева. Како да ти кажем? — слеже раменима Пискарев. Мишењка! Уверавам те да је још жива! Бог ме убио! Црко дабогда! Не верујеш? У том 170 .. шта је мени? Не на заупокојену молитву. — Како ти.. као да си мали.. Не знам где сам се прехладио. зашто плаче.. — Какву заупокојену молитву? Зашто је служио? — Заупокојену молитву? Па онако... сви ћемо на онај свет! Зашто плаката у присуству људи. — Никада. па. свађала се с тетком. драги мој. Ти већ цмиздриш! Та није умрла! Ко ти је рекао да је умрла? — Аристархе Иваиичу. богами! — промрси он раширивши руке. — Плаче.

случају хајдемо код ње... Рећи ћеш што год хоћеш, ако... И одакле је он
то измислио, не разумем? Лично сам данас био код покојнице ма не
код покојнице, већ... фуј!
Пуковник одмахну руком, пљуну и изађе из надлештва. Кад дође у
стан покојнице, опружи се на отоман и ухвати за косу.
— Идите сами код њега! — рече од очајно. — Сами га припремите
за вест, а мене поштедите! Не желим, господо! Пар речи сам му рекао... Тек што сам му натукнуо, замислите шта се с њим десило! Умире! Пресамитио се! Други пут ни за живу главу!.. Идите сами!..

КУЛАЧКО ГНЕЗДО (15)
Око напуштене, не богзна какве спахијске куће налазило се двадесетак дрвених, надвоје натроје саграђених летњиковаца. На највишем
и најупадљивијем беласа се натпис „Гостионица" и злати се на сунцу
нацртани самовар. Наизменично с црвеним крововима летњиковца овде-онде суморно се помаљају оронули и обрасли риђом маховином
кровови спахијских коњушница, стаклених башти и амбара.
Мајско подне. У ваздуху се осећа мирис посних чорби и чађи самовара. Управник Кузма Фјодор, високи, у одмаклим годинама сељак, у
кошуљи преко панталоиа и у набораним чизмама, хода око летњиковаца и показује их закупцима за летовање. На лицу му се огледа
тупа леност и равнодушност: хоће ли бита закупаца или неће, њему је
свеједно. Иза њега корачају троје: риђи господин у униформи саобраћајног инжењера, мршава дама у другом стању и гимназијалка.
— Како су ипак код вас скупи летњиковци — мршти се инжењер. —
Сви по четири стотине и три стотине рубаља... претерано! Покажите
нам нешто јефтиније.
— Имамо и јефтиније... Од јефтинијих остала су само два... Изволите!
Фјодор води закупце кроз спахијски врт. Ту штрче пањеви и ретки јелик бива све ређи; остало је само једно високо стабло — то је витка
стара топола, коју је поштедела секира, рекло би се само ради тога да
би оплакивала несрећну судбину својих вршњака. Од камене ограде,
сеница и пећина остали су само трагови, разбацани црепови, креч и
труле греде.
— Како је све запуштено! — каже инжењер гледајући с тугом трагове минуле раскоши. — А где сада живи ваш спахија?
— Он није спахија већ трговац. Издаје у граду меблиране собе... Изволите, господо!
Закупци се сагињу и улазе у зградицу од камена са три решеткаста,
рекло би се затворена прозорчића. Њих запахњују влага и задах
трулежи. У кућици је једна четвртаста собица, подељена новом преградом од летава на две. Инжењер шкиљи очима у мрачне зидове и чита
на једном од њих натпис оловком:,,У овом боравишту мртвих,
171

поручника Фиљдекосова обузела је меланхолија и покушао је да се
убије."
— Овде се, ваше благородство, не сме држати капа на глави —
обраћа се Фјодор инжењеру.
— Зашто?
— Не сме се, господине. Овде је била гробница, сахрањивали су господу. Ако се подигне која даска и погледа испод пода, видеће се гробови.
— Каква обавештења! — ужасава се мршава дама. — Да и не говоримо о влази, ту ће те и подозривост отерати у гроб! Не желим да
живим с мртвацима!
— Мртваци се, госпођо, неће покренути у гробу! Нису пробисвети
никакви сахрањени, већ такви као што сте ви, господа. Прошлога лета
овде, у овој гробници, живео је господин официр Фиљдекосов и био је
сасвим задовољан. Обећао је да дође и ове године, али ево из неког
разлога не долази.
— Да ли је он покушао да се убије? — упита инжењер поводом натписа на зиду.
— Откуда знате? Одиста, десило се то, господине. И због чега се
догодила та заврзлама! Он није знао да овде испод пода, нека им је
царство небеско, леже мртваци, и пало му је на ум, дакле, једанпут
ноћу да испод патоса сакрије фртаљ вотке. Подигао је ову даску, и кад
је угледао гробове, сишао је с ума. Истрчао је напоље и стао да
запомаже. Избезумио је све који су били на летовању. Затим је почео
да сахне. Није имао чиме да отпутује, а живети било је страшно. На
крају, господине, није издржао, покушао је да се убије. Моја срећа што
сам му унапред узео сто рубаља за летовање, иначе би, по свој
прилици, отпутовао из страха. Док је лежао и лечио се, привикао се...
прилично се... Обећао је да опет дође: „Ја, вели, такве авантуре
страшно волим!" Особењак!
— Не, покажите нам друти летњиковац.
— Изволите, гооподо. Имамо још један, само је лошији, господо.
Кузма поведе закупце на другу страну опахијског мајура, према месту где се нахерило оронуло покривено гумно... Иза гумна пресијавао
се травом обрасли рибњак и назирале су се спахијске шупе.
— Може ли се овде ловити риба? — улита инжењер.
— До, миле воље, господине... Платите пет рубаља за сезону и ловите колико вам душа хоће. Наиме, удицом у реци се може, а ако
зажелите да у рибњаку ловите караше, онда се мора посебно платити.
— Риба је споредна ствар — примећује дама — и без ње се може
проћи. Како је с храном. Доносе ли овамо сељаци млеко?
— Сељацима овамо није дозвољено да долазе, госпођо. Закупци
морају да набављају намирнице код нас на фарми. Такав услов постављамо. Ми не наплаћујемо скупо, господо. Четврт литра млека пара,
172

јаја, као и обично, десет комада три гроша, маслац пола рубље...
Зелениш и поврће се такође мора код нас набављати.
— Хм... А могу ли се брати печурке негде код вас?
— Ако је лето кишно, има и печурака. Могу се брати. Платите за сезону шест рубаља по особи и берите не само печурке већ и јагоде. То
се може господо. До наше шуме пут води преко реке. Ако желите,
можете прећи газом, ако не желите, идите преко брвна. Свега пет пара
кошта прелаз преко брвна. Тамо пет пара и овамо пет пара. А ако нека
господа желе да лове, да уживају у гађању из пушке, наш газда нема
ништа против. Пуцај колико год желиш, само треба да имаш
признаницу да си платно десет рубаља. И купање је код нас дивно.
Обала је чиста, на дну је песак, дубина је различита: и до колена и до
врата. Ми се не устручавамо. За свако купање пет пара, а ако се хоће
за сезону, онда четири и по рубље. Седи ако хоћеш и читав дан у води!
— А певају ли славуји код вас? — пита девојка.
— Ономад је с друге стране реке један певао, али га је мој син
ухватио, продао га је гостионичару. Изволите, господо.
Кузма уводи закупце у оронулу шупицу с новим прозорима. Унутра
је шупица подељена преградама на три одајице. У двема одајицама
налазе се празна окна за жито.
— Не, како се ту може живети! — изјављује мршава дама с гађењем загледајући мрачне зидове и окна за жито. — То је шупа, а не
летњиковац. Не вреди ни гледати, Жорж... Ту сигурно и прокишњава и
ветар дува. Не може се живети!
— Људи живе! — уздише Кузма. — Боље врабац у руци, како веле,
него птица на грани, а када нема летњиковца, онда ће и ово доћи као
поручено. Ако ви не закупите, онда ће други закупити, та неко ће у њему живети. По мом мишљењу, овај летњиковац је за вас душу дао, узалуд ви, ето, само... слушате своју супругу. Бољи нећете нигде наћи. А
ја бих вам дао и јефтиније. За њега се плаћа сто педесет, а ја бих га
дао за сто двадесет.
— Не, драги мој, не одговара. Збогом, извините што смо вас узнемирили.
— Не мари, господо. Остајте здраво, господо.
И пратећи погледом закупце који су одлазили, Кузма се искашљује
и примећује:
— Могли бисте ми дати напојницу, господо. Два-три сата сам вас сигурно водао. Зар не можете частити пола рубље!

УКИНУЛИ (16)
Недавно, за време поплава, спахија Вивертов, заставник у пензији,
гостио је геометра Катавасова који је свратио код њега. Пили су, јели и
разговарали о новостима. Катавасов, као човек из града, знао је о свему: о колери, о рату, чак и о повећању трошарине на пиће на једну ко173

пејку по граду. Он је говорио, а Вивертов је слушао, чудио се, и сваку
новост пресретао узвицима: „Ма шта кажеш! Вида, молим те! А-а-а."
— А зашто ви сад не носите еполете, Семјоне Антипичу? — упита
он радознало, између осталог.
Геометар не одговори одмах. Оћута, испи чашицу ракије, одмахну
руком и тек тада рече:
— У кинули!
— Гле, молим те! А-а-а! Ја не читам новине и ништа не знам о томе. Значи, цивилна лица не носе више еполете? Ма шта кажете! А то
је, знате, донекле добро, војници (вас неће више бркати с господом
официрима и неће вас поздрављати. А донекле, мора се признати, и
није добро. Нема више код вас оног изгледа, достојанства, нема оне
господствености.
— Е, врло важно! — рече геометар и одмахну руком. — Спољни изглед није важан. Да ли си с еполетама или без еполета... то је свеједно, само ако си сачувао свој положај. То нас нимало не вређа. А,
ето, вас су заиста увредили, Павле Игњатичу. Могу да изјавим
саучешће...
— То јест, како? — упита Вивертов. — Ко мене може да увреди.
— Ја поводом факта што су вас укинули... Иако је заставник мали
чин, мада није ни то ни ово, али он је ипак слуга отаџбине, официр...
Крв је проливао... Зашто да га укину?...
— То јест, извините. Ја вас не разумем баш сасвим... — замуца Вивертов бледећи, и разрогачи очи. — Ко је мене укинуо?
— Па зар нисте чули? Објављен је указ да заставника уопште више
не буде. Да не буде више ни једног заставника! Да им ни трага не
остане! Па зар ви нисте чули? Наређено је да се они активни
заставници произведу у потпоручнике, а ви резервни, како знате. Ако
хоћете, будите заставник, ако нећете, и не морате.
— Хм... А шта сам ја сада?
— А бог би вас знао. Ви сте сад... ништа, нешто неодређено, етар!
Сад и ви сами не знате шта сте.
Вивертов је хтео да запита нешто, и није могао. Нешто хладно осети на лажичици, ноге му се пресекоше, језик се одузео. Како је јео саламу, тако му она и остаде у устима несажвакана.
— Ружно су с вама поступили, нема говора! — рече геометар и уздахну. — Све је лепо, али ту меру ја не могу да одобрим. Сад сигурно
о томе пишу у страним новинама! А?
— Па ипак ја не разумем... — рече Вивертов. — Ако ја сад нисам заставник, онда шта сам? Нико и ништа? Нула? Према томе, ако сам вас
добро разумео, сада свако може да ме изгрди, да ми каже ти?
— То већ ја не знам. Нас већ сматрају кондуктерима! Ту недавно,
путује овом релацијом шеф саобраћаја, знате, у инжењерском
шињелу, по садашњем без еполета, а некакав генерал викне му: „Кон174

дуктеру, хоће ли скоро да пође воз?" Посвађали се! Скандал! О томе
се не сме писати у новинама, али то сви знају. Шило у џаку не можеш
сакрити.
Запрепашћен новошћу, Вивертов више није ни јео ни пио. Једном
покуша да пије хладног кваса да би дошао к себи, али му квас застаде
у грлу и — натраг.
Када је испратио геометра, укинути заставник је ишао по свим собама и размишљао. Мислио је, мислио, и ништа није смислио.
Преконоћ је лежао у постељи, уздисао и стално мислио.
— Немој да ми предеш ту ко мачак! — рече му жена, Арина Матвејевна, и муну га лактом. — Јаучеш као да ћеш се породит! Можда то и
није истина. Отиди сутра некоме и питај, Дроњо!
— Чекај, кад останеш без звања и титуле, и бићеш дроња.
Раширила си се ту ко крава... и она неком да каже дроња! Ти си ми крв
проливала!
Сутрадан изјутра, пошто целе ноћи није спавао, Вивертов упрегну
свог мркова у кочије и пође да тражи обавештења. Одлучио је да оде
неком суседу, а ако буде потребно, онда и самом вођи племства.
Пролазећи кроз Ипатјево, срео се с протом Пафнутијем Амаликитјанским. Отац прота је ишао из цркве кући и, љутито размахујући штаком,
сваки час се окретао црквењаку који је ишао за њим и мрмљао: „Е, ала
си ти будала, брате! Права будала!"
Вивиртов сиђе из кола и приђе да тражи благослов.
— Срећан празник, оче прото! — честита он љубећи му руку. — Ви
то литургију служили?
— Да, литургију.
— Тако... Свако има свој посао! Ви пасете духовно стадо, а ми обрађујемо земљу колико смо кадри... А зашто сте данас без ордења?
Прота се намршти уместо одговора, одмахну руком и пође даље.
— Забранили им! — објасни црквењак шапатом.
Вивертов је погледом пратио проту који је љутито корачао, и срце
му се стеже од горког предосећања: оно што му је рекао геометар, изгледало је сада близу истине.
Пре свега сврати код свог суседа мајора Ижице, и кад су његове
кочије улазиле у мајорово двориште, он угледа овај призор: Ижица у
собном огртачу и турском фесу стајао је насред дворишта, љутито лупао ногама и размахивао рукама. Поред њега, кочијаш Филка је проводио тамо-амо коња који је храмао.
— Ниткове — беснео је мајор. — Хуљо! Гаде! Мало би те било обесити, проклетињо! Татарине! О, моје поштовање! — рече он над угледа
Вивертова. — Врло ми је драго што вас видим. Како вам се ово свиђа?
Већ недељу дана како коњ храмље, а он хуља ћути! Ни речи! Да нисам
видео, отишло би копито до ђавола. Какав је то свет? А? И зар да га
човек не туче по њушци? Зар да га не млати? Зар да не бије, питам ја
175

вас?
— Диван коњ — рече Вивертов прилазећи Ижици. — Штета. Ви, мајоре, пошаљите по ветеринара. Ја имам у селу, мајоре, одличног ветеринара.
— Мајор — прогунђа Ижица и осмехну се презриво. — Мајор... Није
мени до шале! Мени се коњ разболео, а ви: мајор! мајор! Као чавка: га!
га!
— Ја вас, мајоре, не разумем. Зар се може угледан чавек упорећивати са чавком?
— Ама какав сам ја мајор? Зар сам ја мајор?
— А шта сте ви?
— А ђаво би ме знао шта сам! — рече Ижица. — Већ више од годину дана како нема мајора. А што се ви чудите? Као да сте се јуче родили.
Вивертов с ужасом погледа у Ижицу и поче брисати зној с лица
предосећајући неко зло.
— Ипак, дозволите... — рече он. — Ја вас ипак не разумем... Па мајор је важан чин...
— Да, господине!
— Па како то? И ви... ништа?
Мајор само одмахну руком и поче да му прича како је нитков Филка
повредио коњу копито. Причао је дуго, и на крају крајева, поднесе му у
лице оболело копито с гнојавом раном намазано балегом, али Вивертов није схватао ништа, није осећао и гледао је на све као кроз неку
решетку. Он се некако несвесно опрости, попе у кочије и викну очајно:
— Вођи племства! Брзо! Шибај!
Вођа племства, државни саветник Јагодишев, живео је близу. Већ
после једног сата Вивертов је улазио у његов кабинет и клањао се.
Вођа је седео на дивану и читао „Ново време". Кад угледа посетиоца,
он климну главом и показа фотељу.
— Требало је, ваше превасходство — рече Вивертов — да се представим, али налазећи се у неизвесности што се тиче мог звања, усуђујем се да се обратим вашем правосходству за објашњење...
— Допустите, поштовани господине — прекиде га вођа. — Пре свега, не називајте ме превасходством. Молим вас!
— Шта кажете... Ми смо ситни људи...
— Није ствар у томе! Овде пишу... (вођа куцну прстом „Ново време"
и прободе га) да ми, државни саветници, нећемо бити убудуће
превасходства. Јављају као поуздано! Па шта? И не треба, поштовани
господине! Не треба! Не називајте ме! И не треба!
Јагодишев устаде и гордо прошета по кабинету... Вивертов уздахну
и капа му испаде из руке на под.
„Када су и до њих дошли", помисли он, „онда не треба ни питати за
заставнике и мајоре. Боље да идем..."
176

Вивертов промуца нешто и изађе, заборавивши у Јагодишевом кабинету капу. После два сата стигао је својој кући, блед, без капе, с тупим изразом ужаса на лицу. Силазећи из кочија, погледа бојажљиво у
небо: да нису већ и сунце укинули? Жена, запрепашћена његовкм изгледом, засу га питањима, али иа сва питања он је само одмахивао руком...
Недељу дана није јео, ни пио, ни спавао, већ је као махнит корачао
по соби, мислио. Омршавио је у лицу, очи су му потамнеле. Ни са ким
'није разговарао, ником ништа није тражио, а кад би Арина Матвејевна
наваљивала с питањима, он би само одмахнуо руком и — ни речи...
Шта све нису радили да га поврате! Давали му да пије сок од куване
зове, зејтина из кандила, седали га на врелу циглу — али ништа.није
помогло, он је венуо и ни са ким није говорио.
Позвали су најзад оца Пафнутија да га уразуми. Протојереј се пола
дана бактао с њим, објашњавао му да све иде данас не ка укидању,
већ ка унапређењу. али његово добро семе пало је на незахвалну њиву. Узео је пет рубаља за труд и отишао без икаква резултата.
Пошто је прећутао недељу дана, Вивертов поче да разговара.
— Шта ћутиш, њушко? — кидиса изненада на слугу Иљушу. — Грди!
Ругај се! Говори „ти" укинутоме! Ликуј!
Казао је па заплакао, и опет ућутао недељу дана. Арина Матвејевна
је одлучила да му пусти крв. Дошао је лекарски помоћник, наточио од
њега два тањира крви, и као да му је од тога лакнуло. Сутрадан после
„крвопролића" Вивертов приђе кревету на коме је лежала жена и рече:
— Ја ово, Арина, нећу овако оставити. Сад сам спреман на све. Ја
сам свој чин заслужио, и нико нема права да ми га одузима. Ево шта
сам наумио: написаћу молбу неком великодостојнику и потписаћу се:
заставник тај и тај. Разумеш ли? За инат? Заставник. Нека види! За
инат!
Она мисао се толико свидела Вивертову да је сав озарен чак
затражио да једе. Сада, очаран новом одлуком, иде по собама, злобно
се смешка и сањари:
— Заставник... За инат!

ЧИЗМЕ (17)
Клавирштимер Муркин, обријан, са жутим лицем, носем боје дувана
и с ватом у ушима, изашао је из своје собе у ходник и дршћућим гласом повикао:
— Семјон! Портир!
И гледајући на његово преплашено лице, могло се помислити да му
је пао малтер, или да је овога часа у својој соби видео авет.
— Забога, Семјоне! — повика он кад опази портира који је трчао
према њему. — Шта то треба да значи? Ја сам реуматичар,
болешљив, а ти ме нагониш да излазим бос! Зашто ми досад ниси до177

госпођо. а како ћеш их разликовали кад си пијан.. — промрмља он облачећи чизме. а ово су некакве поцепане. морам признати.. — Зар ћу ја сада због тебе ићи код госпође да је узнемиравам! Зар ћу ради ситнице да будим честиту жену! Уздишући и кашљући. — Синоћ сам их. погледа на оно место где је имао обичај да оставља очишћене чизме и почеша затиљак: чизама није било. — То су чизме Павла Александрича. Афанасије Јегоричу. скок с кревета и шљапкање папуча. обрну их неколико пута пред очима и намршти се. Муркин приђе вратима суседне собе и опрезно закуца. Будите. био пијан.. — Чудно. али сам ја болешљив. Значи да је он место својих обукао ваше. — Као да ово није десна чизма.... Сигурно сам их код госпође оставио... тако љубазни. Бена Семјон чистио је моје чизме и грешком их је оставио у вашој соби.. значи... без врпци за навлачење! Семјон подиже чизме... Сигурнр је тако. Он је био разрок на лево око. Па ово су две леве чизме! Обе леве! Чуј. А где да га нађем сада? Отишао је пре једног сата. Штимер захвали и упути се у своју собу. — прогунђа он гледајући постранце. — Ма шта вам је потребно? Какав клавир? — Не клавир..нео чизме? Где су? Семјон уђе у Муркинову собу. а затим су се врата одшкринула. Тешко мени! — Иди онда и промени! — Наздравље! — осмехну се Семјон. — Извините што вас узнемиравам. — Иди и промени... у питању су чизме.. госпођо! — поче тужним гласом Муркин. По свој прилици сам их оставио у друтој соби. реуматичар.. Хм!.... доктори наредили да утопљавам ноге... та то нису моје чизме! Моје чизме су са црвеним врпцама и без закрпа. Семјоне. Ја сам. Мени су. чистио и ту оставио. — Ко је тамо? — зачу се кроз часак женски глас. госпођо. код ње у соби оставио оба пара: његове и ваше. — Код Павла Александрича? — Глумац. госпођо. сваког уторника долази овамо. чини ми се. и пуначка женока рука избацила пред Муркинове ноге пар чизама. Не могу к њој ићи бос!. код глумице... госпођо. Наћи ћеш га на куково лето! 178 ... Јучер сам. што до вас стану је. дајте ми моје чизме! Зачуло се шуштање. тим пре што сада морам ићи да штимујем клавир код генералице Шевалицине. заузимајући позу каваљера који разговара с отменом дамом.. — То сам ја... у другој соби! Много је чизама. — Где могу да буду проклете? — рече Семјон. кад не знаш за себе.

— Купи! — говорио је Плавобради. пустили су га иза кулиса. Само уторником долази овамо. идите у њима до навече.. не знам. — Шта желите? — Извините. Непрестано стењући и мрштећи се. — Па. Како да их глумац купи?. господине. „А и чизме су вам. господине. синоћ сте боравили у меблираним собама трговца Бухтејева. Тек пред последњи чин. морао је да поднесе и физичке: добио је жуљ. Обуците ове чизме. — Лично сам купио у Курску сасвим случајно за осам. глумац.. верујте... Дође. Кад је ушао у мушку гардеробу.. Из немаштине.... Напуњен је! — Могу ли да видим господина Блистанова? — упита штимер улазећи. — Дакле. али ћу теби дати за шест. мораћете да чекате до уторника. Навече је био у позоришту. преноћи и чекај до следећег уторника.. покупио бих све ове глумце... вели. шта си направив! Па шта сада да радим! Време ми је да идем код генералице Шевелицмне. шта желите? — Знате.. а где станује. и то захваљујући протекцији познаника флаутмсте.. реуматичар. господине.. Давали су „Плавобрадог".. велим. Изванредно гађа! — Пажљивије. гегајући се.. и покриј се ушима! У овим истим чизмама. у соби 64. — Какве је бог дао такве и носи. Потражите тамо глумца Блистанова.. што вас узнемиравам — поче штимер преклињућим гласом — али.. Павле Александричу! Права срамота!" А он вели: „Умукни. Плавобради је стајао с краљем Бобешом и показивао му револвер. затекао је у њој цео мушки ансамбл... Да сам губернатор или некакав главешина. упути се генералици Шевелицганој. други су се шминкали. играо сам грофове и кнежеве!" Чудни људи! Једном речју.. — Вас лично питам. Муркин обу две леве чизме и. штимовао клавире и цео дан му се чинило да сви гледају у његове ноге и виде на њима чизме са закрпама и искривљеним потпетицама! Осим моралних мука. каже. рђо божја! Ноге су ми озебле! — Заменити чизме није проблем. ја сам болешљив. а навече у позориште.— Где станује? — А ко га зна! Долази овамо сваког уторника. Ако не желите у позориште.. — настави штимер обраћајући се Плавобрадом. Цео дан ходао је по граду. — У соби 64 живи 179 ... — Али зашто су овде две леве чизме? — улита штимер с гађењем хватајући чизме. — Ето видиш. трећи су пушили.. и у затвор. да не лаже! — осмехну се краљ Бобеш. Једни су се пресвлачили. — Ја сам! — окрену се према њему Плавобради.. свињо.. Доктори су ми наредили да утопљавам ноге..

И то место мојих.. одлазећи од супруге уваженог. — Муркин се осмехну. повичем. нико није видео. 180 . али ви вређате жену. Познато је само да је Муркмн затим. — Јесте ли ме видели тамо? — Не. убићу га. господине. господине. Она ме даноноћно не напушта. — И ти верујеш? — довикивао му је Плавобради. господине. господине! Не дај боже. господине... опазивши да ми нема чизама. ја сам. нисам вас видео. као пса? Хоћеш ли? Направићу бифтек од њега! Згромићу га! И ови шетачи те вечери у градском парку поред летњет позоришта причају сада да су видели како је пред четврти чин из позоришта главном алејом пројурио босоноги човек бледог лица и с очима препуним страве. ја исто тако не показујем намеру да побегнем од ње... господине — обрати се Муркин Блистанову — и ви сте. — Ма шта је вама? — прослови Блистанов и намршти се. наједном поцрвене и свом снагом тресну песницом о сто. реуматичар". — Онда ми је то ваша супруга лично дала његове чизме. веза је. разумете. оставио у соби 64 моје чизме и ваше. господине! Нисте ме схватили. тврдити такве ствари? Не говорим о себи. а портир вели: „Да. и то у присуству њеног мужа! Иза кулиса се зачу страшна бука.. Краљ Бобеш. Јесу ли они у праву или нису. а? — Нипошто. тек ја знам да се не сећам ни једног дана свог живота када нисам припадао њој и осећао да она влада мноме. будући пијан. с револвером у руци. чврста. Јурио га је човек у костиму Плавобрадог. господине? Веома ми је драго. лежао болестан две недеље и речима „ја сам болешљив.. ја. увређени муж. господине. господине.. Када је он — штимер показује на Блистанова — отишао од ње. — Нисам вас видео.. поштовани господине.моја жена! — Жена.. господине. обукли моје.. али ми је ваше чизме супруга уваженог избацила. — Дошли сте овамо да сплеткарите. Шта се догодило даље. — С каквим правом можете. портира. МОЈА „ОНА" (18) Она се. значи. господине. О чему ја говорим? О чизмама! Ви сте ноћили у соби 64? — Када? — Синоћ. — Ти верујеш овоме ниткову? О-о! Ако хоћеш. господине. после познанства с Блистановим. господине — одговори Муркин страшно збуњен седајући и брзо скидајући чизме. како ауторитативно тврде моји родитељи и претпостављени. тако да у суседној гардероби двема глумицама позли. родила пре мене. оставио ваше чизме у суседној соби!" Он је грешком.... почео да придодаје и „рањеник".

то је немогуће!" Привиђења су предрасуда.. уживам у природи. да шетам. И сам Ваксин је затражио тацну и показао госпођицаода како треба говорити с духовима. славу... он дозва и свог покојног ујака Клавдија Мирновича и у мислима га запита: „Је ли време да препишем кућу на женино име?" а ујак му на то одговори: „Све је добро што се на време учини. почеше да наилазе гласови: покојне 181 . Ја пишем ове редове. све прождире она... а од привиђења на живе сахрањене људе. „Не.." размишљао је Ваксин покривајући се јорганом. а она ме тура лактом и свакога часа. Захваљујући њој. Све. једва осветљавао иконе и велики портрет ујака Клавдија Мирововича који је висио наспрам постеље. од духова на привиђења... али се све до дан-данас нисам развео.. зато што московски адвоката узимају за развод четири хиљаде. Али не завидите. као француска кокота. Друго.трајна.. Одавно је време да се разведем од ње. Прво. Сеансе управо није ни било. Деце за сада немамо. У машти му промаче леш који се у гробу преврнуо. Лелију и Нели. Са мисли су неприметно прешли на духове. презирем. она ме упропашћује. пишем. Некаква госпођица је изнебуха почела да говори о погађању туђих мисли. моја „она" ме даноноћно не напушта. наводи на лаж.. ја идем го. Свлачећи се и лежући у своју самачку постељу (мадам Ваксина беше отпутовала у манастир Свете Тројице)." „Много тајанственога и.. Желите ли да сазнате њено име? Молим. Оно је поетско и подсећа на Лиљу.. Пламен је тињао. ЖИВЦИ (19) Архитекта Димитрије Осипович Ваксин вратио се из града у своју вилу под свежим утиском тек доживљене спиритистичке сеансе. већ је цело вече прошло у страшним разговорима. Ради њене љубави жртвовао сам јој све: каријеру. Смета ми да читам. „А шта да радим ако се у оком полумраку сада појави ујкина сен?" 'Сину Ваксину у намети. храним се свим и свачим. живим у јефтиној соби.. млада читатељице!. ала! Мрзим је.. страшнога има у природи. Име јој је — Леност. Ваксин се преврну на другу страну и погледа испод јоргана на пламичак кандила....." Откуда један сат после поноћи. Између осталих. „И нису толико страшни мртваци колико та неизвесност. комфор. Ова дирљива веза ми не доноси ништа осим несреће. пишем избледелим мастилом. он поче и нехотице да се сећа свега што је чуо и видео.... као древна Клеопатра не мање древног Антонија... плод незрелих умова. али Ваксии ипак навуче јорган преко главе и још јаче зажмури.. Некакав господин је прочитао страшну причу о мртвацу који се преврнуо у гробу.. не дозвољава ми да радим.

was wollen sie noch? — Ево...таште... Димитрије Осипичу. Бојим се као дете. и сав очајан поче да трза гајтан од собног звонцета. Ама уђите....... а мисли све страшније. — Позвонићу опет.. још ћу се нечег сетити.... несташко. то сте ви. Учини му се да изнад његове главе неко тешко дише. Најзад. и да ујак на зиду трепће. Поче језа да га подилази. црвена Розалија Карловна и застаде у ставу ишчекивања.. навуче преко главе јорган и зажмуре. напипа шибице.. друга који се обесио. — одлучи он. Од страха стисну зубе. — Ах.. овај. — Рећу ћу јој да сам болестан.. молим вас. страшно. — Седите! Видите у чему је ствар. Ваксин. Ваксин поче да гони од себе те мрачне мисли. шта сам хтео да кажем... тик".. али му после опет навалите у главу оне исте глупости. малко умирен разговором са њом и стидећи се своје малодушнoсти. али што их је енергичније гонио. Розалија Карловна се окрену и изађе. девојке утопљенице. Он отпљуну. а Глафира некуд синоћ отишла. немојте се женирати! Код мене је мрак.. брате....„Шта бих је питао?" помисли Ваксин гледајући попреко ујаков портрет и осећајући како се постеpено умирује. али. Ваксину постаде неиздржљиво.. Ама седите. ликови су бивали све јаснији.. Ви сте. Звонило је полако. Могао је и Гаврило.. — Ево шта сам управо хтео да вас питам.... — Није пристојно да девојка седи у мушкој соби.. Због чаур човека не буде... — Димитрије Осипичу. упали свећу. Ја разуме. was wollen sie noch? — Ich will... „Ђаво би знао шта је ово!. куцао је сат у другој соби. Ја разуме. Глупо!" „Тик. није издржао. као што видам.. was wollen sie? — зачу се тренутак касније иза врата гувернантин глас. Ваксин зазвони... немојте заборавити да му кажете да.. узнемиравати. тужно. Кад сутра слуга пође у варош. чисто је човеку срце кидало. — Немојте се. притаји дисање... баш као да је ујак изишао из оквира на зиду и нагнуо се над њим. — Хаврилу ви сами у варош отпустил. У сеоској цркви на гробљу поче да звони ноћни чувар.... и не отварајући очи. Замолићу је да ми донесе капљице.. Одгавора није било. ђаво да је носи. купи чауре.. У спаваћу собу уђе дебела. Никога нема код куће.. Ваксиновој уплашеној уобразиљи се чинило да из једног угла неко гледа. и као у 182 . Десетак минута осећао се доста добро. Ништа ја нећу.. Розалија Карловна? — обрадова се Ваксин. Али му ни светлост није помогла.. Ваксина по потиљку и леђима подиђе хладна језа.. Он зазвони још једном. так. а зашто не седнете? — Чаур? Добро. Овај. кад је кроз отворени прозор улетео бумбар и почео да зуји изнад његове постеље..

и кад сване. зазвони и на гробљу! Обузет страхом.... Ваксин прилеже малко на кофер. равномерно дисање Розалије Карловне.. добар жена. Ја не жели бити њен непријатељ! — Ви сте будала. болестан. — Их. Има ли капљица? Одговора није било. болестан? Каква сте ви то цирлих-манир-их. овај. ког ће ми врага ваше поштење? Ја сам болестан. — Ја вас молим. Морална Швабица је спокојно спавала. отићи.. Па шта да ради? Откуда два сата. он истрча као без главе из спаваће собе. ка гувернатиној соби.одговор на његово звоњење.. Да! Она је племенит. — Ваша жена је поштен. и то је све! Разумете ли? Будала! Ваксин се наслони на довратак. а да стоји овако крај гувернантиних врата само у пиџами — било је незгодно у сваком погледу..... — Розалија Карловна! Спавате ли? Ја сам.. било му је некако лакше. и молим вас да ми дате неке капљице. не разумем... Ваксин неодлучно отвори врата и завири у собу. Ја сам поштен девојка. У ходнику помрчина. подметну руку под главу и замисли се: живци 281 „Шта ти значе растројени живци! Човек образован. — Ја вашој жени буду казат.. Разумете ли? Болестан сам. Не да мира поштена девојка. Розалија Карловна! Одговора није било. Да се врати у своју собу где је тињало кандило и ујак са зида гледао у њега — за то није имао снаге. ђаво би га знао! Просто ме је срамота!" У скоро. а страх нити је пролазио нити попуштао. слушајући мирно. „Нека спава Швабурина. и из сваког угла је гледало нешто мрачно и нејасно.. куцајући на врата.. Ваксин уђе у собу и седе на плетени кофер до врата.. прекрсти руке преко груди и поче чекати да га прође страх. Наоколо је владала тишина. — Ах.. Сад рано свиће.. хладан као лед.. У присуству заспалог. Кад сам живела код барон Анциг. разумете ли? Молим! И чему та ваша бојажљивост.. 183 . и казала баронес.. па крстећи се и грдећи себе због малодупшости.. и он се сасвим умири.. једрог тела. али му се одмах учини као да га неко отпозади повуче за кошуљу и додирну за раме. а илак. „Поседећу овде код ње... ја одмах разуме какав шибиц. паметан. нарочито кад је човек.. Мала лампа је осветљавала рељеф њеног позамашног. и ви треба да је волите. до ђавола!. — Розалија Карловна! — поче дрхтавим гласом. ја разуме." Очекујући свануће... У вашим годинама..." помислио је... али ипак живог бића.. Ваксин се окрену лицем према довратку. па је барон хтео доћи код мене за шибиц. полете онако бос и само у пиџами.

. Кроз крајичке облака гледао их је месец и мрштио се: вероватно им је завидео и био киван на своје самотно... Кад је ушла у Немичину собу. Теби су из града послали сардине и сушену моруну. видела је ову с лику: Сва разузурена од врућине. — Прво. Месец као да је осетио мирис дувана. — Ах! Ах! — зачу се из једног вагона... на плетеном коферу. згрчио се њен муж и спавао сном праведника. ћутљиви телеграфски стубови! Они. ЉУДИ НА ЛЕТОВАЊУ (20) На перону летовалишта тамо-амо шетао је брачни пар недавно ожењених супруга. мршави господин са седим бакенбардима. у године поодмакла дама и високи. оживљавају пејзаж и говоре да тамо негде постоје људи. У полуосветљеним прозорима вагона указаше се сањива лица. скрио се иза облака.. Пиле је довољно за нас двоје.. Људска срећа подсетила га је на његову усамљеност. Шта је рекла жена и како је изгледао муж кад се пробудио. Како су ти. За њима се појавише... на усамљену постељу иза шума и долина. пуна... — Како је лепо.Кад се у шест часова изјутра Ваксинова жена вратила из манастира и није нашла мужа у спаваћој соби. Он ју је држао око струка.. могло би се помислити да човек све ово сања. Варја. На прузи овде-онде засјаше сигнални знаци. никоме потребно бећарство. — Ти и ја лепо живимо. — Испратићемо воз и поћи ћемо кући — рече Саша и зевну. Варја. руке вреле! То је зато што се узбуђујеш. Варечка! Ах! Из вагона искочише две девојчице и обиснуше се Варји о врат. а она се приљубљивала уза њ и обоје су били срећни. цивилизација. Погледај како пријатно и умилно изгледа овај шумарак! Како су дражесни ови чврсти. тако лепо да човек не поверује! Мрачни баук бешумно допуза до перона и стаде. А зар се теби не допада када до твога уха ветар слабо доноси шум воза који долази? — Да.. Шта данас код нас спремају за вечеру? — Окрошку и пиле. ипак. упутила се гувернанти да затражи од ње ситан новац да плати фијакер.. рамена.. то препуштам да опише неко други... Саша. а два корака од ње.. шешири. — Иде воз! — рече Варја. затим два гимназијалца. Био је бос и само у пиџами. — Ваш добро! У даљини се појавише три пламена ока. Саша. — Варја је изашла с мужем да нас дочека! Ено их! Варењка!. Ја признајем своју немоћ и полажем оружје. На перон изађе шеф постаје. Негде с друге стране пруге кричао је ћира. Непомични ваздух био је густо засићен мирисом јорговава и дивље трешње. натоварена 184 . спавала је на кревету Розалиј а Карловна. како је лепо! — говорила је жена.

Фифа. Али. Нина... боравећи једном приликом службеним послом у Питеру. Кад су опазили ујака са породицом..стварима. не овако као ја. већ твоји рођаци! И окренуши се гостима.. На поселу није било његових познаника и... — Наиме. Надам се да нећемо сметати? Ти.. читава тевабија. бледа. у Сашиној свести синула је слика: он и жена уступају гостима своје три собе. да би скратио време.. — Тако? То за прво време није лоше. како сте доспели овде? — Упита он зевајући у песницу.. на велико своје изненађење.. опростите за нескромно питање. без церемонија. граје.. Завршио сам студије на универзитету и радим као чиновник за изванредне послове код Подоконикова. пришао је Шчепоткину. — намршти се Долбоносов одмеравајући Шчепоткина.. Док је ујак говорио и љубио се. нека их ђаво носи! — Не код тебе! — Одговара она. доспео је случајно на посело код кнеза Фингалова.. и рече дајући гласу радосни благи тон. молим те.. ујна читавог дана прича о својој болести (пантљичара и бол испод лопатице) и како је она по рођењу баро-неса фон-Финтих. претпостављам.. сушена моруна.. како сте? — Како се узме. децо! Пољубите брата од ујака Сашу.. драги гости! УЗ СТЕПЕНИЦЕ (21) Провинцијски саветник Долбоносов. јоргане.. па. сардина и окрошка нестају у трен ока. — А ево и нас.. јастуке... срео студента права Шчепоткина. колико вам доноси ваш посао? — Осам етотина рубаља. Сви смо ти дошли. између осталих. на три-четири дана. ее. супрузи су се ужаснули. — Исто као и ви.. иза гимназијалаца гувернанта. просипају мастило. иза гувернанте бака. На том поселу је. а ево и нас. драги мој! — поче господин с бакенбардима стежући Сашину руку. — То нису моји. исто тако с мржњом и са срџбом.. који је пре пет година био инструктор његовој деци. чинило се да му је било драго што нема рођака. очајно лице.. Чинило се да се осмехује. — Изволите! Изволите. А Саша се окренуо како би скрио од гостију своје љутито. овај. она рече с предусретљивим осмехом: — Изволите! Из облака поново изрони месец. Костја... браћа од ујака кидају преће. — То сте ви. И Саша је већ с мржњом гледао своју младу жену и шапутао јој: — То су они код тебе допутовали.... — Сигурно си се начекао! По свој прилици си грдио ујака за то што не долази! Коља. — Хм.. 185 .

Ја сам.. наравно.. душо.. прорицао блиставу будућност. намештај. флаше с нечим. кад је после трећег звона јурио да заузме место у вагону. У трен ока сам се сетио. вама увек желео.. у очима се огледала патња... кофери. Хе-хе.. Кад је после дугог лутања по вагонима сео и збацио на клупе багаж. Дај... колица с малом децом. кревете.. — прекиде Долбоносов....... — Упознао сам се с њим код државног секретара Лодкина. малена.. — промрмља Долбоносов. сигурно неће одбити! Хотел „Европа". Ожењен сам његовом рођаком.. у том случају.. са шареним сунцобраном у руци.. како сте се упознали са домаћином ове куће? — Веома просто — равнодушно одговори Шчепоткин. ја обављам дужност секретара у управи УгароДебоширске железнице. гледам малочас и видим.. — Ро-ђа-ком? Хм.. Балбински уздахну и покорно седе...... женска пелерина и... некакво познато лице. да попијем чашицу вотке. Алексеј Трофимович Балбински. на станицу. — Наравно.. мислим. пегава плавуша истурене браде и буљавих очију — права млада штука када је на удици вуку из воде.. его. опет узимајући понизно-покровитељски тон. драги мој. — Узгред буди речено. — Ви.. — Веома често. овај.. — Наиме. Петре Иваничу. ноге су клецале. осим тога.. тужилац обриса зној с чела и упути се вратима. -— Дааа.......— Хм!. СТРАЖА ПОД СТРАЖОМ (22) Јесте ли видели некад како товаре магарце? Обично на јадног мулца трпају ове што човеку падне на памет и не устручавају се ни што је много нити што је кабасто.. знате. посећујете Лодкина? — разрогачи очи Долбоносов. У њој је посуђе. многопоштовани Иване Петровичу. — Петре Иваничу. Старики.. безобличну гомилу из које једва вире врхови магарећих коpита.... Некако слично је изгледао и тужилац Хламовског окружног суда... при том се његово лице готово озари. Молим вас. — Не измишљај ту... враг би знао чега све на њему није било! С његовог црвеног лица лио је зној потоцима. Завежљај с храном. Трпају кухињске ствари... али. кутије... него седи.. знате. да се безбрижно живи у Петербургу... соба 33. А ја.. — Узми у руке ову корпу.. то није довољно.. Није довољно ни за дуван.. од један до шест. његова жена Настасја Лвовна. Био је натоварен од главе до пете... да га позовем на ручак. и тако натоварени азинус представља огромну. бурад. То ми доноси хиљаду и по.. конзерве. — Куда ћеш? — упита га жена. — Идем. мислим. За њим је ишла.. Балбински узе велику 186 .

.. Срамота ме! Верујете ли.. Али. А да ли приличи државном тужиоцу да иде с бакарним чајником у рукама? Јер овим возом путују сведоци и моји оптужени! Престиж је отишао до ђавола! А то ми је. кутије.. Ни да чује! Обузела ју је манија штедње. 187 .. у истом вагону. драги мој?! — насрну на њега Флашкин... Зашто ми толику масу ствари вучемо са собом? Шта ће нам сви ти завежљаји. умирем од стида! А да се макнеш од ње. ширина. Ни говора! Како се. Седи крај ње и држи у крилу огромну котарицу... Кодуктери нас сваки час моле да ослободимо место. И шта је испало? Залепила се као чичак да путује са мном! Ја сам покушавао и овако и онако да је одвратим.... коферчићи и остало ђубре? Не само што смо у вагон за пртљаг дали десет пудова него смо у нашем вагону заузели четири клупе. занесе и ни за шта човека ухапсиш... на пример. Ево. да изазива у нама усхићење.. овај ваздух.. хоћеш. вели. — прогунћа он — ако хоћеш и на тендеру. изгледа. врага! Зла судбина ми је натоварила на врат ово злато од жене! И како ми се судбива подсмехнула! Да бих се избавио од жене. не можете ни замислити колико ме је намучила моја законита! То јест. ваљда? Балбински одмахну руком и затрепта очима.... Е сад разумем. сачувај боже! Ни корака од себе не пушта. мислим..... На четвртој станици жена га посла по врелу воду и он се тамо код бифеа срете са својим пријатељем.. и новаца имам и углед наш опада ако будемо путовали трећом класом. Договорили смо се да путујемо заједно.. — Шта је ово. Узмимо.. толико ме је намучила да је просто чудо како сам и жив досад. Разумем шта значи бита под стражом! Ох и те како разумам! — Радо би се. знаш. свињарија. кажем.. драги мој. помоћником председника Плинског окружног суда. Боже мој! Време је дивно. — Мени је сад свеједно. и чини ми се да ћу завршити тако што ћу себи одузети живот. — Па ово је... и ништа није помогло! „Идем и идем.. и одједном вас ђаво однео у трећу класу! Зашто путујете трећом класом! Немате новаца. природа.корпу и с тугом погледа кроз прозор. који се договорио с њим да заједно путују у иностранство. Хтео сам да умакнем у иностранство.. бацићу се под воз. сад ме послала по врелу воду. сви услови за миран и безбрижан живот. па макар ти цркао!" И ето. поука за убудуће? Да знам шта значи лична слобода! Понекад се човек.. Предлажем јој да путујемо другом класом. најблаже речено.. Ви. намерно сам измислио болест јетре. откупио? — рече Флашкин и осмехну се.. Флашкином. Све нешто мислим. Целу зиму сам сањао о слобода и видео себе самог и у сну и на јави. путници се љуте и она се свађа с њима.... овај пртљаг. брајко мој... могу тако разбацивати паре? Ја њој све разлоге наводим.. мислим. Сама мисао да путујемо у иностранство требало би.... да је загушљиво и смрдљиво.. осетио сам. крену ли смо.

. — Украли су нам још две кутије! — похвали се Флашкину.. У Ејткенену. можда. Ипак ми је лакше. Иване Никитичу! Дај да те загрлим! Извини што те са „ти" ословљавам. већ чисто мучење. али ја сам тако радостан.. 188 ... Ово није путовање... несрећник. не умем ти описати! Хајде да прошетамо по перону... Ах. Чини ми се... пала под воз или. — Само на тренутак — позва га главом тужилац. А какав је ваздух у нашем вагону! Дисати се не може. Ксантипо? Верујете ли.. да подишемо мало на слободи! Пријатељи изађоше из вагона и почеше да шетају.... Јуче смо појели гуску и све колаче.. Тужилац је корачао и сваки корак пропраћао ускликом: — Како је лепо! Како лако дишем! Је ли могуће да има таквих људи који увек тако жжве? — Знаш шта. Вероватно већ бесни и биће рибања! У Вержбалову. — Моја још спава. шетајући рано ујутру по перону. Наместићемо се и почети момачки живот. Тужилац се окрену назад и са мржњом погледа своју жену која је спавала. идући за воду. анђеле мој. ја сам релативно слободан. и нема је све досад. боже! Како сад осећам слободу.. Намерно сам јео што више да би остало што мање пртљага.. Иродијадо једна! Да ли ћу се икад ја. брате? — одлучи он... али зато могу да ставим котарицу на под. није се ни будила. Али да идем.. отерао бих је на робију! Али. да! Нисам вам рекао своју радост! — Какву? — Украли су нам две кутије и један мали пак.. — Одмах ћу прећи у твој вагон. Изаћи из вагона не могу.. Пих. — Сачувај ме... Кад она слава. А у Кенингсбергу се сасвим преобразив.— С највећим задовољством! Верујете ли? И поред свег сиромаштва.. — Мучитељко. тако срећан! Слободан сам! Разумеш ли? Сло-бо-дан! Жена ми побегла! — Како то побегла? — Изишла ноћу из вагона. понекад зажмурим и сањарим: кад би дошла у моје шаке као оптужена... негде на станици остала. лакше ми је. Иване Никитичу.. — Ама слушај ти — узнемири се Флашкин — у том случају треба телеграфисати. Да ли је побегла. Пст! Тужилац за трен ока врати невин израз лица и узе корпу у руке. Флашкин угледа на прозору једног вагона треће класе сањиву физиономију Балбинског. Кад је утрчао изјутра у вагон Флашкину.. —Варварко! — поче он шапатом. — Драги мој.. — И већ смо све колаче појели. ослободити тебе. нема је... И на томе хвала. он паде на диван и сав срећан се насмеја. Ипак... ево се буди. Једном речју.. уплатио бих десет хиљада залога. изгледао је још веселије.

Тренутак прође у ћутању. — Знаш шта — рече му Флашкин хватајући га нежно за дугме од капута. коју сматрамо за потребно. — замисли се тужилац. ја бих сам побегао.И тужилац наврат-нанос потрча у свој вагон по ствари. Чернову и другима да убиру ловорике. већ блед. 189 . не. Приметићу узгред. запрепашћен и с бакарним чајникои у рукама.г. м. — Вратила се! — Одмахнуо је руком кад је срео Флашкинов упитан поглед. — Ноћу је погрешила вагон и ушла у туђ.. Е па. После два-три минута изашао је из свог вагона. Ја сам морао изабрати једно од двога: или ступити у ред небојши које толико воле лекари. Ја не волим жене. Раулу Плавобрадом.. МОЈЕ ЖЕНЕ (23) (Писмо редакцији Раула Плавобрадог) Милостиви Господине! Оперета „Плавобради". урадити: сешћу на први воз и до виђења! Рећи ћу јој касније да сам погрешио.. — Како то? — Бежи.. осврнућу се само на појединости на којима гледаоци заснивају своје судове о мени. већ сажаљење. — Па то је добра идеја! Ево шта ћу. Пре свега.. да бежим. ја уопште нисам љубитељ жена. Волео бих да их уопште не познајем. лажи.г. не дотичући чак ту околност да аутор није имао никаквог права да се меша у мој приватни живот и да износи на видело дана моје породичне тајне. брате! Тужилац се заустави пред Флашкином и упи се у њега погледом пуним туге и очајања. Срешћемо се у Паризу... пословица).. писца). који објављују 58 Ја сам човек и ништа људско није ми туђе (лат. човека притиска и „закон нужде".. која изазива смех код ваших читалаца и омогућује господи Лодију. али не радостан и насмејан. да сам у гимназији из латинског увек имао петице... Не улазећи у суштину оперете... а господина Лентовског за повлађивање овом срамном пороку и за саучесништво. м.. Ово осећање није увреда. Немам среће. Све ове појединости су гнусна лаж. али јесам ли ја крив што homo sum esthumani nihil a me alienum puto58? Осим изборног права.. и то ти је! Иначе ћеш овако увенути! — Да бежим... На очи су му навирале сузе. побуђује у мени само горко осећање. — (Прим. да оповргнем уз помоћ вашег цењеног часописа пре него што ми гоњење путем суда које сам покренуо не пружи могућност да разобличим аутора у дрској лажи. Посртао је и држао се за срце. Искрено ми је жао што штампу и позориште у току последњих десетину година привлачи плесањ Адамовог греха. како је аутору одговарало да ме прикаже у својој оперети. збогом. брате.. — Да сам на твом месту.

Витка. и вештина да непрестано ћути. али зато за све време свога битисања није рекла свесно ни једне речи лажи. аутор приповеда да сам ја тровао своје жене другога дана после свадбе — post primam noctem59. раздирућа опера збивала се у мојој души када сам се после мукотрпног заједничког живота и после дугах тегобних размишљања слао у радњу по шибице.г. ретко је читала. и не без припреме. или оженити се. као што би аутор хтео. коврџавом косом и великим. жену. Снага мачје љубави 59 60 После прве брачне ноћи. гипка као опруга и лепа. задржао сам се на другој. Као човек практичар. 190 . Средине између ове две крајности нема. Ја сам тровао своје жене не другог дана меденог месеца. Мала плавуша с дугом. цигарете. Да. Била је природна као глупо. када је било потребно смејати се — смејала се. № 1.. оженио сам се и за све време свог брачног живота даноноћно завидео том мекушцу. ограничено биће. И који нема потребе да тражи женско друштво. тешких сумњи. биће очигледно колико нимало оперетски нису били узроци који су ме нагонили да прибегавам последњем средству породичне среће. не устручавајући се ни места. свему се увек чудила. Оженио сам се. који у самом себи оваплоћава мужа.. читаоче и вама. Даље. редак таленат који ја ценим код жена више од свих уметничких талената! То је било кратковидо. мучних дана и недеља сам морао да проживим пре него што сам се одлучио да почастим једно од тих малених. Европу с Америком. Уобичајено је да се жене и пацови трују фосфором. таста. Бркала је Пушкина с Пугачовим. ни времена.. а према томе и ташту. није начинила ни један извештачен покрет: када је било потребно плакатi — плакала је. али он то није у радио и нашао се у положају човека који говори лаж. свадбу и фризерку". Описујем своје жене оним редом по коме су оне заведене у бележницу под рубриком: „издаци за купање. Не оперета. ни окрутност. (Нека ми жене опросте! Ја сматрам да револвер њима нимало не доликује. већ читава драматична. као у ждребета очима. м. Мене су дирнуле смиреност и лепота којом су биле пуне њене очи. требало је да аутор погледа у матичне књиге или у мој службени лист. слабашних бића морфијем или фосфорним шибицама! Нису ме ни изопаченост. Бог зна колико моралних патњи. младо јагње.) Из наведене карактеристике свих породица жена које сам отровао. већ читав комплекс вапијућих узрока и последица нагнали да се обратим предусретљивости мога лекара. Да ми не би приписивао тако невероватну неистину. Не из задовољства.своје огласе на првим страницама новина. не pour plaisir60. ни похотљивост оленелог и презасићеног витеза. никада ништа није знала. али у коме је било много истине и искрености. Сложићете се да све ово не личи на обожавање жена. свекрву.

.. Вечито ћутање и кротка бојажљивост њених очију говорили су о њеној немоћи. а у препеченом бифтеку видела је деморализацију својих ситник навика.. затим одлети у Слободан простор. Претпоставка да сам гладан. с хладним знојем на челу. упорно је ишла за мном и. онда ћете се ви. топлог јоргана и шоље липовог чаја! Златна мува само онда годи погледу и пријатна је кад лети пред вашим очима тренутак. То вечито завиривање у моје очи. или се правио да ми желудац није у реду.. Али ништа је није бацало у такву тугу као моја болеет. додијали су ми. лаке главобоље.. гледала ме у лице. стајала је у углу и молила се. ни у Ново-Московском никада нисам јео то што су знали да спреме њени прсти. да сам пао с моста у реку. не хајући за ваше терање. она ме је. сањала. утолико је ова била одсутна. Романсијер би је на191 . ишла из угла у угао и ломила прете.. избрисаним из књиге живота. или незадовољан јелом. Дане и часове за време којих ме њене крупне очи нису виделе сматрала је неповратно изгубљеним. као да су на моме челу биле исписане ноте по којима је дисала. али ако она почне да шета по вашем челу. Отровао сам је. Шта оне желе и за шта моле? Могу да замислим колико је логике у тим молитвама! Ни код Тестова. јамицама на образима и жмиркавим очима. Жена с вечито насмејаним лицем. да голица ножицама ваше образе. говорила. одевена необично скупо и с великим укусом. два и. одушевљавајући се. На крају крајева.постала је пословична. Уколико је моја прва жена била тиха и привржена кући.... када сам хркао. неизоставно бих се постарао да дознам од каквих речи и израза су састављене молитве које заљубљене жене у часовима када их обрвавају суморне мисли упућују небу за овоје мужеве.. кретала се. нисам издржао. она је бледећи. и колико ју је мучних часака тиштало! Када сам се после пијанке са пријатељима враћао кући „накресан" и. у безбрижној доконости. нису ме избављали од глупе облоге за главу. потрудити да је ухватите и да јој ускратите могућност да досађује. Моја жена била је управо таква мува. од јутра до вечери. ни ритања чак. заносећи се. стално праћење мојих кијавица. као овејана ленштина. Гледала ме је без речи. Пресољену супу сматрала је смртним грехом.. никакве грдње.. то непрестано старање о мом апетиту.. ако је сп-вала. Најкраће моје одсуствовање нагонило ју је да мисли да ме је згазио запрежни трамвај. била је за њу најстрашнија патња. Ноћу. на крају крајева. бучна и покретна. легао на отоман с романом Габорија. кашља. ако јој је полазило за руком да се отргне иза сна. А уз то је и њена љубав према мени била за њу патња.. Кад бих био романсијер. Када сам кашљао. № 2. Читавог дана. Симпатична појава. да ме је ударила кап. да се увлачи у нос и — све то упорно. не скидајући поглед. али кладим се у што год хоћете да ни једна мачка није тако волела својега мачора као што је мене волела ова мајушна жена.

Хитала је да дише.. како се касније испоставило. и њен пулс је био 120 чак и када је спавала. трудила се да буде немилосрдна. имала свога „властитог бога" и вечито је говорила о принципима. мушкарце горостасе. али вечито уплашеним и зачуђеним лицем. Она није дисала... у папучама и с лулом у зубима. Увек је замишљено гледала у небо и сваког часа испуштала патнички уздах.звао женом састављеном само од нерава. Девојка с правилним. Пол!" Пол је. Прецима 192 .. Објаснити јој да сам ја одавно проживео то што сада представља суштину њеног живота. — Срамно је — говорила ми је — носити браду када се од ње може направити јастук за сиромаха! „Боже. На све моје аргументе одговарала је одмахивањем руку и хистеричним штуцањем. Volens-nolens61. Од мене је захтевала непрестану топовоку паљбу... № 4. помамни валцер. Физиологија не познаје организме који журе да живе. говори. морао сам да играм валцер... бибер. као експресни воз који тера америчка посада.000 мираза донела је у моју кућу 61 62 Хтео-не хтео.. воли. Заједно са својим принципима она је послата ad patres62. его зашто сам заволео плавушу. акције против јадног Бобеша.. № 3. витка плавуша с плавим очима. служио у пограничној канцеларији и писао веома лоше песме. да ми сада више пристаје трико него валцер. ватромете. што се тицало њених принципа. Некако случајно опазио сам дневник плавуше и набасао у њему на следећи безобразлук: „Жеља да спасем јадно. јединствено биће које се увалило у интендантски судски процес нагнала ме је да принесем жртву и да послушам глас разума: удала сам се за богатог Раула. Висока. већ се гушила. Трговачка кћи.. обузимао ју је бес и проклињала је дан и час када се удала за „медведа" Раула. шта је мучи? Какав је узрок?" питао сам се ослушкујући њене уздахе. да се тучем. хладне тушеве. да бих избегаo цику и прекоре. Убрзо ме је такав живот уморио.. Живот јој се у потпуности састојао из жустре потере за осећањима. Опрости ми. У свему. није пила. двобоје. Своју Дулчинеу није ваше видео. а ја нимало нисам грешно када сам је називао телом које се састоји од подједнаких делова базе и киселине. а међутим крвоток моје жене је журио. Водила је уредан живот. То је била боца ваљане киселе чорбе у тренутку када се отпуши. те моје грађанске патње! Човек воли загонетке. О. Заједно са 200. да пуцам из топа. Али је ускоро загонетка била решена. Волела је љут сенф. и послао сам по доктора.. није било никакве могућности. већ се загрцавала. На лицу је имала израз покорности и у исто време личног достојанства.. Када би ме угледала у домаћој хаљини.

Услед недостатка укуса и сујетне жеље да се допадне. луда за модом. Говорила је само о „интелигентном". саосећање према самом себи морало је да превагне: дошао је доктор и скале су престале. Она је говорила. а речи обожаване романсе „стојим очаран" певала је с тако заглушујућим писком да ми се у ушима одвалио сав малтер и размонтирало ми се чуло слуха. прогутала је све Боклеје и Милеје. — Не сметај ми. негде код Немаца. широки појас. признаћете.. наивно је почела да ме учи како да престанем да будем тикван. Школовала се у иностранству. прикрао сам се једанпут к њој и ставио јој у кафу комадић цијанкалија.... слушао... глаткоћа. Била је кратковида и носила је наочаре. као наука. она је заммшљено гледала кроз прозор каруца и причала ми о свадбеним обичајима у Кини. нема никаквог значаја. сплеткама вишег друштва.своју убиствену навику да свира скале и да пева романсу „Поново сам пред тобом. Девојка која ме је очарала својом наивношћу и чедношћу природе. и маштала о научној каријери. По мом лицу досећала се да сам глуп. Недељу дана после свадбе. ужасно тешке! Вечито се осећати као на испиту. Ја сам слушао.. безазлено чедо. ни једног немарног набора! Допала ми се она својом оригиналношћу: није била глупа. онда је певала.. видети пред собом озбиљно лице. — говорила је када сам почињао да је обасипам нежностима.. Жена с великим носом. № 5... а ја сам трептао очима плашећи се да испољим да ништа не разумем. који је безобзирно расипао мој новац и у исто време строго мотрио на моје пословне књиге. али пре или касније. позитивиста. бојати се рећи глупу реч.. видео сам два ока усредсређена на таваници или на мојој лубањи. Наш даљи живот састојао се из слушања. када није свирала... Дуго сам трпео. Док сам разговарао с њом први пут. месец дана после свадбе испоставило се да је чигра.. Трошила 193 . Прве ноћи открила је да моја лубања подсећа на монголску: ту ме је узгред научила да мерим лубању и доказала да френологија. напротив." Када није спавала и није јела. ни једног рељефа.. трептао сам и осећао се као тикван.. када су предусретљиви према неукима. са заглађеном косом и строгим лицем које се никада не осмехује.. Ако ми се дешавало да се пробудим ноћу. Шибице нису достојне такве жене! № 6. али ме није гледала с висине... већ. у мојој тинтари уврежило се убеђење: интелигентне жене су тешке за овакве као што сам ја. Интелигентни људи.. материјалиста била су јој пуна уста.. Спиритуалиста. Скале су истегле у мени све моје јадне жиле (ја сам сада без жила). свирала је. ужасно је тешко! Као лопов. То је било дражесно. на свим хаљинама некаква равнина. одевала се просто и необично: црна хаљина са уским рукавима. Малени гад.... необично су симпатични! Када смо се враћали из цркве у свадбеним каруцама. Размишљам.. манирима и посетама.

... Поздрави Наталију Јегоровну и дечицу! Помојев потписа да је примио позив и упути се у собу где се налазио његов шурак.. м.. Судиће ти. да је све горе исложено довољно за то да би се пред читаоцима разоткрила сва несавесност аутора оперете и господина Лентовског. који се нашао у шкрипцу. 194 . можда. Онако.. живела и дан-данас. — Уошпте се не шали! Зар ти не разумеш? Овде се јасно каже: због увреде. (Таште ја трујем течним амонијаком.. Помојев прочита још једном позив....... Хоћеш ли поћи са миом? — Ама он те не зове у госте — рече Никитин над прочита позив. кварта позива вас и тако даље. Ти се Гришку изударао и ево те сад зову у суд.. Постарајте се и за остало... округа. — Види ти какву ми је цедуљу послао Пећка Шестикрилов — рече пружајући Никитину позив... тешке мигрене и шамарање собарица сматрала је за грандшик. намршти се и прочита: „Мировни судија. Раул.) Да се тако шта није десило. Честе хистеричне нападе.. Чехонте. — Позива ме у четвртак.. Мислим.... Кажи му само да спреми побољи доручак. стави наочаре.. № 7.. Мали је он да мени суди. она би.је код модискиња стотине и хиљаде и читала вакелу куварици због копејки којима је преплатила кисељак.. Он се то само шали. — У својству оптуженог. Удала се за мене само због тога што сам ја углађен.. Плавобради. поручник Никитин. Реци му да ћу доћи. трујући пацове у својој остави. ИНТЕЛИГЕНТНА ЦЕПАНИЦА (24) Архип Јелисејич Помојев. Ова је грешком умрла и случајно је попила отров који сам припремио за ташту.." — Од кога је ово? — упита Помојев подижући поглед на разносача позива.. Тамо је написано. погледа зачуђено разносача позива и слеже раменима. Шестикрилова... у својству оптуженог због увреде сељака Григорија Власова. Потврдио: А... Е баш је шаљивџија онај Петар Сергејич! Па. Завршио сам.. вероватно из необавештености. — Мени? Хи-хи-хи. који је дошао код њега на одсуство.. реци му: у реду.. Мировни судија П. и преварила ме два дана после свадбе. пензионисани наставник. узгред сам отровао и њу.. г. добро.. Слабо је то.. Од Петра Сергејича? Зашто ме позива? — Вероватно у суд.. — Он те позива у суд у својству оптуженог... Шестикрилов.. У сваком случају очекујем од господина Лентовског објашњење преко штампе. — Хм. — Од господина мировног судије Петра Сергејича.

пријатељи? Какав ти је он судија мени.. знате...... — Не може га човек познати! Неће ни да се осмехне! Златан ланац преко груди! Пих! Као да није у нашој кухињи сањиву Агашу цртао тушем. Смешно! Зар овакви људи могу да суде? Питам ја тебе.. Из публике изађе лакеј у изношеном капуту на струк.. онда ти неће бита до смеха! — Ти си пошашавио.. — Сасвим просто. суди. — Не осећате? — прекиде га судија врпољећи се од збуњености на столици.. — Господин Помојев! Помојев се осмехну и приђе столу. Пећка! — рече Помојев прилазећи судском столу и пружајући руку.. ја ћу причекати и погледати. Затекли су га у сали за претресе парница. Занима ме да видим какав је судија испао Пећка. да улива страх. судија поцрвене. кад смо ја и он. Гриторија Власова. незгодно ми је. У четвртак су Помојев и Никитин отишли Шестикрилову.. — Здраво. Поседите тамо.. стока једна! — поче да шапуће на уво Никитину. — Судиш помало? Пискараш? Суди.... суди! Хехе. иначе ћеш довести у незгодан положај и себе и њега.. а у ства195 . не као пријатељ. озбиљан. већ на основу закона стрпа у затвор. а кад морају да суде својим познаницима.. Помојев се одмаче од стола и седе «а прву клупу поред Никитина. богами! Како он мени може судити.. уопште. — Ви сте окривљени да сте-е-е увредили речју и делом вашег слугу. Како је твоја жена са здрављем? — Па здрава је. какви закони и прича. може се рећи. Ја сам код њих. — Власове.. Осећате ли се кривим? — Таман посла! Откад си ти постао тако озбиљан? Хе-хе. кад смо заједно играли карте. Уопште узев.— Ти си прави чудак.. судија! Ха-ха-ха! — Смеј се ти само... са публиком. Ово је мој шурак. Кад то промрмља. пругастим панталонама увученим у кратке и риђе саре. зар могу такви људи да суде? За то треба човек високог чина.. кад је он мога Вању крстио? Идемо заједно к њему у четвртак и видећеш. онда остављају утисак људи који од срама у земљу пропадају. — А не. одавно код њега нисам био. испричајте како се десила ствар. и ето ти... — А ја бих ти саветовао да уопште не идеш. а кад те он. а овако поставе тамо неког. брајко! Какви сад закони.. Нека решава ствар у твом одсуству.. — Господине Помојеве! — поче судија обарајући поглед... служио као лакеј. А. смеј. како се прави важан... зашто у одсуству? Отићи ћу да погледам како он то суди. судије почетници се увек збуњују кад угледају у својој соби познанике. и стаде поред Помојева..... — Гле. пили.. — Георгије Власов! — прозва судија.. уосталом.. он судија? Ха-ха-ха! Пећка. и ђаво сам зна шта све нисмо радили? И какав ми је..

де. чакшире. али ја овако мислим: кад би овај Гришка дошао да се жали мени на тебе. „А шта је ово? Зар није чешаљ?" кажу и мене пљас по носу.. а ја морам бити на ногама од ране зоре.. Ено га у бочном џепу од капута.. Сви су видели.. — Прекидам заседање на пет минута — довикну уз пут. — Немојте се тући! — Ћути! — и Помојев лупну штапом о под. Али добро. мене! — Зар су данас стара времена? Он Гришку изударао. Помојев погледа упитно судију.. устаде од стола и одјури у своју канцеларију. већ из предњег. и Гришку у затвор! Чудновата логика! Имаш ли ти било каквог појма о данашњем суду? — Откад знам за себе. Почео сам да им облачим прслук. сад сам ја испао крив! — рашири руке Помојев... као собар.. чизмице..ри.. Зову ме они ујутру да се обуку. Читав дан ми после крв текла из носа.. приђоше капуту и извукоше чешаљ. као да су га ђаволи однели! Претурао сам. Реци једноставно да 196 . Претурам ја по џепу." Добро. зна се. али не из бочног џепа.. магарца једног? Зашто си долазио? Зар нисам могао без тебе свршити ствар? — Ето.. нисам се судио нити био судија. као што су рекли. — Сам је приредио ову комедију и сад се љути на мене! Ухапси Гришку... — Шта можете рећи у своје оправдање? — подиже судија поглед на Помојева. ваше ве. Имам сведоке.. или ће можда цео дан вући папуче.. и свршена ствар! — Гришку да ухапсим! Фуј! Каква си био будала. а не да му дозвољавам да своје простачке исказе даје. затим Гришку. — Као исмевање? — Нема овде никаквог подсмевања — примети Гриша. таква си и остао! Како могу Гришку ухапсити?! — Ухапси. Ја сам.. Зна се.. наша служба је робијашки посао. Гришка. и готово! Нећеш. ваљда.. — Како треба ово да схватим? — прогтунђа. али ја морам да чистим све.. Бог ће знати да ли ће обући чизме или ципеле. чешаљ. Обукао им кошуљу.. ја бих га тако удесио да би он и унуцима својим забранио да се жале. је ли? Или ти је пријатно да слушаш како ће те у својим исказима удешавати твоје куварице и лакеји.. Они устају у девет сати.. — Будало! Олошу један! Судија брзо скиде ланац. Архипе Јелисејичу!" Они се намрштише.. а чешља нема. Помојев пође за њим.. пошао. и чизме и ципеле.... — Чујеш — поче судија и пљесну рукама — хоћеш да ми приредиш скандал. И сами видите како ми је сав нос натекао. И тада ми они веле: „Додај. претурао и кажем: „Па овде нема чешља. све како треба. Свим зупцима преко носа. па опет судију и поцрвене..

увек дођи и истуци мене! То ми је хиљаду пута лакше. Као да ми је терет од хиљаду пудова спао с рамена. ипак ћемо га морати удаљити за идуће три године! Мораћемо!. — Јеси ли ти при себи? — Добро.хоћеш да се подсмехнеш. боже... Шестикрилов се врати у дворану и настави претрес. Платићеш Гриши десет рубаља. платићу ја за тебе — одмахну руком Шестикрилов и намршти се.. услужан. није за судију! Не уме да суди како треба. али он их није схватао и остајао је при своме. — Он је добар човек. Зашто да га хапсим? — Како зашто? — узбуки се Помојев. и бићеш миран. десет. рубаља?! — зину од чуда Помојев. брате. — Зато да се више не жали! Откуд он сме да се жали на мене? Судија и Никитин почеше да објашњавају Помојеву. али најзад пристаде тражећи за увреду десет рубаља.. морати записник састављати. Хајдемо код Наташе да презалогајимо! После десет минута пријатељи су седели у стану мировног судије и доручковали печене рибе.. — Хвала богу што се овако ствар свршила. ником да суди познаницима. Уместо што тучеш Гришу. зачудила се. али Пећка није за судију! — уздахну он разговарајући у повратку с Никитином. — Е. Кумим те богом не долази! Јер ти ћеш са својим препотопским схватањима тако нешто извалити да ћу... — Причај шта хоћеш. хвала богу! — рече Шестикрилов улазећи у канцеларију после прочитане пресуде. и готово! Кад је жена прочитала позив и видела да си упутио позиве свим куварицама и чобаницама. Не дај. Иако ми је жао. али. Гриша се дуга нећкао. не лези враже. Пећа! Тако пријатељи не раде. образован.. — Ти поседи овде — заврши он — а ја ћу у твом одсуству решити ствар. — Ја бих и сто рубаља дао само да се не љутиш.. — Али схвати мој положај! И Шестикрилов поче да објашњава Помојеву свој положај. Није очекивала од тебе тако нешто. — Ја Гришки.. измолио од нашег благајника сто рубаља аконтације и одлучио да по сваку цену „про197 . — Па добро — поче Помојев испијајући трећу чашу — ти си Гришки досудио десет рубаља.. Помојев је чуо како је судија наговарао Гришу да се измири... а на колико дана си га отерао у хапс? — Ја њега нисам ни терао.. ИЗ УСПОМЕНА ИДЕАЛИСТЕ (25) Десетога маја узео сам 28 дана годишњег одмора. да изводиш бургије.. боље је.. Седећи за једним столом у канцеларији и прелиставајући докон тек завршена судска решења.

где. збунио се. Баш таква је била и Софија Павловна. Тражим летњиковац Книгине. Ако хоћете да проживите. замуцкујући. бајна особа. — Шта желите? — Извините. о небески херувими!" како је рекао Хамлет. Ја.. — отпочео сам ја. сазнао сам разлоге који су нагнали Софију Павловну да издаје једну собу.. сећам се. повечерати и ујутру се вратити кући накресан.. објасних шта желим. нисам доспео на право место. Да ли знате шта значи то „проживети" у најбољем смислу те речи? То не значи отићи у летње позориште на оперету.. како бих потом читавих десет година могао да живим само од успомена. друго. Рећи ћу отворено. Када сам допутовао у Перерву и пронашао летњиковац Книгине. која је седела за столом на тераси и пила чај. од којих се осећа соц кафе... путовао на одмор у природу. која је у свом летњиковцу издавала сувишну собу са храном.. заносна. али овде је. схватићете шта је то живот! Додајте томе два-три сусрета са шеширом са широким ободом. Одмор сам. — Ја сам Книгина. дражесна и заносна. намештајем и другим удобностима. било јој је тешко да сама плати сто двадесет рубаља за летњиковац. милујући ваш поглед својом нежном белином и блеском днјамантске росе. као да се одавно познајете. у друштву птица и зелених бубица... а отуда на коњске трке и шепурити се тамо с новчаником око кладионице... Шта желите? Ја се сметох.. Она је зачкиљила у мене очицама. хитрим очицама и белом кецељицом.живим". да живи од процента од иметка и чека да јој тетка дође у госте. о свему томе сам маштао док сам с решењем о годишњем одмору у џепу.. утркујући се цвату ђурђевак и дан и ноћ. ја. Ја. — Ах. по свој прилици. пуначка дамица. тада седните у воз и крените тамо где је ваздух прожет мирисом јоргована и дивље трешње. под плавим сводом. обасут дарежљивошћу благајника. прекрасна. Тамо.. реуматичне особе.. пошао сам. Пошто сам попио прву чашу. како је то страшно: изненада се лопов прикраде ноћу или дању бане грозни се198 .. Погодбу за летовање постигли смо брже но што сам могао и помишљати.. Прво. проживим боговски. решио да проведем код Софије Павловне Книгине. седела чудесна. на терасу и. надомак зелене шуме и жуборавих поточића. већ сам знао да није удата. То не значи отићи на изложбу.. Хоћете ли чаја? Желите ли са павлаком или са лимуном? Постоји такав род жена (махом плавуша) с којима је довољно да поседите два-три минута па да се осетите као код своје куће.спасите нас. необично ми је драго! Изволите сести! Мени је ваш пријатељ већ писао. Терасица је била пријатна. али је још дражеснија и (дозволите да се тако изразим) пријатнија била млада. молим. по савету једног пријатеља. у слободном простору. Газдарице и власнице соба у летњиковцима навикао сам да замишљам као старије.

шетате по шумарку или по насилу железничке пруге с пуначком плавушом која се кокетно стреса од вечерње свежине и стално управља к вама своје на месечини бледо лишце. Можете ли дати 25 рубаља? Ја сам. Једном речју.. баш сте нашли о чему да говорите! Колико узмогнете.. — Ах. тешио обећавајући јој да ћу навраћати код ње у летњиковац празником и долазити код ње преко зиме у Москву. да! — сетих се опраштајући се од ње. не мислећи уопште на службу. скоро хладно. колико је лепоте у тој једноличности. а о главном ни речи. и без чега нема ниједне ваљане приче. чај и остало. Газдарица је док сам паковао кофер седела на отоману и брисала очи. — Али боље мушкарац! — уздахну газдарица лижући слатко са кашичице. Тај живот је интересантан по томе што је дан налик на дан. ја сам се. као да је желела да каже: — Не разумом о чему ту има дуго да се прича! Двадесет осам дана су пролетела у трен ока. кроз непун сат ја и Софија Павловна били смо већ пријатељи. тугујући. ти и ја раскусурати? — сетих се. итд. Навече до касно у ноћ шетња са Софијом Павловном. када слабашан дашак једва чујно доноси до вас шум удаљеног воза. опраштао од летовања и Соње. какве ноћи! Читаоче. толико и дајте... и. читање романа и скакање сваког часа. дозволите да вас загрлим! Јутром сам се будио и.. једва пригушујући сузе. — 199 .. наравне. У два је био ручак.љак! И нема ничег неприлично? у томе ако у побочној соби буде живела нека усамљена дама или мупгкарац.. и тако је отпочео мој живот на летовању. После ручка спокојно лешкарење.. већ онако да не бих била сама. читаоче. Затим купање. Затим замислите окрошку или шчи од зелени са милерамом итд. незасићен.. Нисам одолео. „лезите!". — С мушкарцем је мање бриге и није тако страшно. Ручак. какви дани. прихватио.. када ћемо се.. као да ју је већ давно очекивала.. Ја сам је. када све спава...... сем славуја и чапље која с времена на време крикне. пио чај са павлаком. — О свему смо поразговарали. наравне.. Моју изјаву љубави Софија Павловна је саслушала равнодушно. Па ја не издајем собу да бих извлачила добит.. — Ах. седате за сто. Од кафе до ручка смо ћаскали. Дивота! Није прошло ни недељу дана. У једанаест сам одлазио до газдарице да јој пожелим добро јутро и пио код ње кафу с дебелим слојем павлаке... Замислите да у вечерњи час. мила моја. ноћ на ноћ. а догодило се оно што ви већ давно очекујет од мене.. само је дражесно напућила усне. узимате велику чашу ликера и мезите врућу говедину из саламуре са реном. Када је истекао рок мог годишњег одмора. ја сам усхићен.. али какав ручак! Замислите да сте гладни као пас. — Ех. Колико ћете ми тражити? Бићу код вас само 28 дана. јер газдарица непрестано промиче крај врата и „лезите!"..

затим јагоде.. а сирење за паре. Соња! Овде је „укупно 212 р. 44 к"..... За послугу Зр. и уз то ја нипошто не желим да живим на твој рачун. могу снизити за 12 рубаља.. већином сељаци.. Нека буде само 200. — проговори моје „врело љубави". Шта сам дужан? — Ах.. примала је болеснике у свом кабинету. Не пренемажи се. Дао сам Соњи сто рубаља и меницу на исто толику своту. маја месеца. слажем се и са тим. Да нема неко од вас... да преко мог језика није могла да пређе ниједна реч. ништа нарочито. има времена... — Не разумем. чак и великог.. — Твој. коме генералица има да захвали за евоје спасење: одрицање од штетне алопатије и упознавања истине.. гооподо. — Зашто касније? Пријатељство за пријатељство. (прелетех погледом рачун). У шредсобљу седе и чекају пацијенти. у златним оквирима и под стаклом висе писма неког петроградоког хомеопата. Пред њом су на столу хомеопатска апотечица... узела отуда цедуљу и пружила ми је.. Изузев двојице-тројице сви су боси. која се већ десет година бори на попришту хомеопатије. — Зар ми не верујеш? Провери онда! Ликер си пио.. упртио кофер и кренуо на станицу. Укупно. генералица Марта Петровна Печонкина или.. — Али. јер је генералица наредила да смрдљиве чизме остављају напољу. (ја ставих наочаре) раскусураћемо се и ствар је у реду. шта је то? Укупно. уплаканим очима.. баш добро.. краставци. ето. Печончиха. портрет оца Аристарха. вишње... — па.. Марта Петровна је већ примила десет пацијената и прозива једа200 .Шта сам дужан? — Касније. 'како је сељаци зову. каже пословица. На зиду. — слажем се. Нисмо се били договорили да је пијеш. То исто важи и за кафу. ту пише 75 рубља а није назначено за шта. зачуђено. чисто. по мишљењу Марте Петровне веома знаменитог. Оно је изгледало тако искрено. Соња је потражила по фиоци.. За шта је то? — Како за шта? Па то је за драгање! Ја јој се загледах у лишце.. — Да ли је то рачун? — упитах ја. Соња. Чекај.. То није мој рачун. откуда толико? За стан и храну 25 р.. Буцо — рекла је стегнуто газдарица. приручник за лечење и рачуни хомеопатеке апотеке. Буцо! Погледај боље! — Али. да ми позајми сто рубаља? СИМУЛАНТИ (26) Једног уторка. та нисам ти могла давати за ручком вотку за ту цену! Павлаку у чају и кафи. погледавши ме зачуђено.... — Е баш добро. — рече газдарица јецајући и извлачећи фиоку из стола.. све су то такве ситнице да ја. Ма то није то. — Могао би и касније платити.. а пио си сваког дана! Уосталом. јецајући..

господе. устаје са столице и намерава да клекне на једно колено. чаробнице! — Веома. Враћам се од вас прошлог уторка. нећу устати! — рече Замухришин љубећи јој руку... Само паре маме.. за то се уопште не секирају. исцелитељко наша чудотворна. — мрмља генералица руменећи од задовољства. — Немојте захваљивати мени! — рече она руменећи од узбуђења и усхићеио гледајући у портрет оца Аристраха. а да ли ће користити људима. али кад сам прогутао једно зрнце. анђеле наш... И обоје клекосмо пред иконом и почесмо се молити за анђела нашег: „Дај јој. а ти после пиј! Једном речју. — То ми је тако пријатно да чујем. прилази генералици и ћутке пада пред њом на једно колено. Да није било вас.. Да утерају.наестог: — Таврило Грузд! — Врата се отварају и уместо Гаврила Грузда у кабинет улази Замухришин. — Шта вам је! Шта то радите. пред њом ја пристајем не само да клечим него бих и у отањ скочио. Од доктора ништа нисам имао осим штете. добротворко рода људског! Нека види! Пред овом милостивом вилом која ми је даровала живот. — Ако бога знате! — Док сам жив. али да истерају.. Осам година сам се мучио. — Не мани. као руком однесено. добротворко мој а! Лечио сам се код доктора.. анђеле чувару наш. ситан чичица кисела погледа. указала ми пут истинити и просветила мој скептични ум. Оздравио сам! Васкрсао сам. то њихова наука још није постигла. молим вас! Па ви сте прошлог уторника били тако тешко болесни! — И те како болестан! Страх ме хвата кад се сетим! — каже Замухришин и седа. све оно што јој ми желимо!" Замухришин брише рукавом очи. и не верује: „Ама јеси ли ти то. лечио се разним блатом. Веома ми је драго.. одлазио сам професорима универзитета у Казан.. разбојници.. — Нек сав свет види како падам на колена. гледа ме. пропали спахија. ја бих данас лежао под земљом!. убице. Ни дању. мајко сиротињска. то су знали. вечити неверник. застарелу бољку?" Мислим тако. гледам у она зрнца што сте ми их дали и мислим: „Каква вајда од њих? Зар те мрвице. могу да излече моју страшну. Коља!" „Ја главом". лепотице драга. јер ја сам ту 201 . Седите. генераличин сусед. али га генералица зауставља и посади на столицу. Препише ти тамо неку хиромантију. и смешим се. одговарам. воде разне пио. Кузмо Кузмичу! — ужасава се генералица. Жена избуљила очи. ни ноћу. које се једва виде. Он оставља штап у утао. Они су ми само болест унутра утерали. и шта само нисам испробао! Имање сам за лекове упропастио. — Имао сам реуматизам у свим удовима и органима. с племићком капом под пазухом. сва обливена руменилом.. мира нисам имао.

. — Па ја ћу вам дати даске.. гледајући своја добра дела! А ми. оскудица наша! Здрав сам... одакле нама паре.. — Ово су она иста. она ме је спасла од смрти.. која је. Једно од њих сам узео о ручку... а сад бих могао зеца стићи.само слепо оруђе. кад сам био код вас. — рече у недоумици — чак је и хартијица иста. — Ја ћу вам дати овса... обузме 202 ... Кузмо Кузмичу... и као да сам у рају. Једно је само невоља. а како да га посејем кад семена немам? Треба га купити... мајчице. рачуне. Ето... да узмемо ову ствар. ни помена од болести! Чак ни да ме жигне негде! А већ сам се био спремио да мрем и сину у Маскву написао да дође! Господ вас мудрошћу обдарио. Он је није ни размотавао! Шта ј е онда у зимао? Чудновато. од једног зрнцета лека! — Изволели сте ми дати три зрнца.. Само по титули смо племићи. Ето. малодушии. Немам за шта даске да купим. идем.. — мрмља он. — И деци ћу у аманет оставити да се вас сећају. Немаштина ме сломила горе од болести. осмогодишњи реуматизам. А то је стварно чудо! Застарео. фотељу у којој је домалопре седео човек кога је спасла од смрти. она иста зрна која је прошлог уторника дала Замухрипжну.. ето. Замухришин измоли још краву. Седите.... Живимо у дворцима од камена. децо. некорисни. немамо код куће чему да се радујемо.. Генералица диже хартијицу. чак и горе. размота је и утледа у њој три зрна лека... Ситнеж. обмањивати! И генераличину душу.. први пут за пуних десет година рада. Време је да се сеје овас. храмао сам.. ганут генераличином дарежљивошћу.... Ситки смо људи. а пара немам. завуче руку у пел да узме марашицу. пуним пијетета посмараше апотечицу. а испада гола обмана зато што кров прокишњава. — Вовјеки вјекова нећу заборавити.. тренутно! Друго увече. уста му се криве.. Наравно.. генералица за тренутак гледала очима пуним суза у оца Аристарха... грешници. и од тада. Оног уторка... исцелитељко наша! Сад.. и поглед јој паде на хартијицу коју је пацијент испустио. Пошто је испратила свог пацијента. приручнике за лечење... Кузмо Кузмичу. ваљда. тако сте ми задовољство пружили да ја вама треба да захвалим.. Неће ме. ал' шта ће ми здравље кад немам од чега да живим. на пример. писмо с препоруком за кћер коју је намеравао да упише у институт за племићке девојке и.... радости наша! Како господ створи такву доброту! Радујте се. поче да јеца и од наврелих осећања. а треће сутрадан... а у материјалном погледу исто што и сељаци... а не ви мени! — О. затим нежним погледом.. Још сто година могу живети. седите! Ви сте ме тако обрадовали. и унуцима с колена на колено.. Генералица виде како му се заједно с марамицом из џепа помољава некаква црвена хартијица и нечујно паде на под...

Обојица помодрели од хладноће. — Букова главе! Држи га.. кад она порумени од узбуђења. већ из дубине трбуха. и тако даље. Чекај. држи. усхићују се њеном медицинском мудрошћу. а затим. као да су се договорили. потонуо је преко главе и почео да пушта клобуке. Крај купатила у изградњи.... Ружна и тешка истина. Шта си стао? — Ухватио бих га ја. Он стење... Лукав је човек! МАНИЋ (27) Летње јутро. трећи за дозволу да може ловити по њеним шумама. Лице му обливено знојем. почињу да излажу своје невоље.. Она прозове редом болеснике и... Уједа ђаво! — Не вуци га за вилице. стоји дрводеља Љубим. и нова истина почиње да јој нагриза душу. — Љигав је.. само на обали зриче зрикавац и негде бојажљиво кликће орлица.. Ти допливај.сумња. грде докторе — алопате.. хватај га сам. боже и Царице небесна! Хватај га! — „Хватај". не вуци. и нема се за шта ухватити.. запази оно што је раније неприметно пролазило мимо њених ушлју. млад... кад би се могло. рекао сам ти да је дубоко! — каже он и љутито колута 203 .. јер већ више од сата стоје у води. — Ама шта стално гураш руком? — виче грбави Љубим дрхтећи као у грозници.. до грла у води. На небу стоје непомично паперјасти облаци.. говорећи с њима о болестима.. испустићеш! За шкрге га хватај. трудећи се да дохвати нешто испод врбових жила. За вилице сам га ухватио... Изволи.. — Ти га хватај за шкрге. јер ће побећи. Један моли да мало земље пооре.. бућка по води дрводеља Герасим. грбав сељак троугласта лица и уских кинеских очица. — Ама. — рече Герасим промуклим. потмулим басом који не долази из грла.. И Герасим и Љубим су у кошуљи и гаћама. ђаво. Грбавко размахује рукама. испод зеленог врбовог грања.. риђе коврџаве косе и лица обраслог длакама.. доплива до Герасима и хвата се за гране. висок и мршав сељак. налик на растресит снег. за шкрге! Опет си почео да гураш руком! А глупа ли гејака. Чим је покушао да стане на ноге.. сачувај ме. Како ја овако малог раста могу да стојим под обалом? Тамо је дубоко! — Ништа не мари што је дубоко. Она се загледа у широко доброћудно лице оца Аристарха који јој је открио истину. Куда да побегне? Забио се под корен... проклетиња једна! Држи.. кад ти кажем! — Неће побећи... У ваздуху тишина. дува и често трепће. На хват од Герасима. ђаволе грбави. — Вида ти команданта. најпре дижу у небеса због чудотворног исцељења. други мало дрва. — обрецну се Герасим. за шкрге! — Не могу доћи до шкрга. Болесници је ови до једног. ухватио сам за нешто.

. Већ је скоро подне. и тамо где је пао. Не могу да му дођем до главе. Благом обалом према појилу лено се вуче стадо. ђаво! Помакни прете... Заплићући се у воденој трави. Жила има много. — рече промукло Герасим. њега за шкрге. Грбавко напипа петом жилу и. ловите? — виче Јефим... Сенке постају краће и увлаче се у себе као рогови у пужа. ђаволе! — рече Љубим и љутито избацује рака на обалу. браћо.. — Само си нам ти недостајао. ломе.. не гурај се лактом. — Крупан је.. нема се за шта ухватити. дође до нечега љигавог.. поче десном руком да пила међу жилама. — Вуци га за шкрге. изгубивши равнотежу — бућну у воду! Као поплашени. слева. ђаволе један? Уф! — Шта ви то.. ухвативши се чврсто за неколико грана одједном.. боди га. за које се држао левом руком. — смеши се Љубим. ђаво..... али се у том тренутку гране.. а Герасим и Љубим се још увек муче под врбом.. стаде на њу. па ћу морати да одговарам за тебе!. Грбавко избечи очи и изгледа да већ зарива прсте „под шкрге". ђаво да те носи! Сам ћу га извући! Поче псовање.. вуци! Чекај да га гурнем.. Пастир. и он. Само му трбух осећам. Најзад његова рука напила Герасимову. За шкрге. Ама. — Ево га!... Грбавко изрони и фркћући поче да се хвата за гране. Промукли бас и прозебли. избијају клобуци. — Манића! Никако да га извучемо! Завукао се под жиле! Приђи са 204 .. — Још ћеш се удавити.. чекај само да га докопам. хладног.. Убиј ми на врату тог комарца. пискави тенор непрестано ремете тишину летњег дана. Далеко се. — Провуци прст! Ама. — Хоћеш да ти узјашим за врат? — А ти стани на жилу... пазећи да му вода не уђе у уста. саже се и.. Стани. његова рука натрапа па оштре клеште рака. — А ти стани на жилу. љушко! Приђи са стране.. Висока трава... а не песницом. — Излази... сад ћу ја њега.... А сунце пече ли пече.. почиње да испушта тешки отужно-медени мирис. иде оборене главе и гледа преда се.. завукао. Прве стижу на воду овце.. за коњима краве. Кад је ухватио равнотежу и учврстио се на новом положају. кружни таласи беже од обале.. боди! Гурај га прстом! Надутих образа и притајена даха. уједа ме! Сад ћу ја. Слева зађи... — Погурај га одоздо! — чује он Љубимов глас.. сад ћу ја њега.. за њима коњи. јер здесна је рупчага! Отићи ћеш ђаволу на вечеру! Вуци га за вилице! Чује се пуцање бича. загрејана сунцем. куда трпаш ту песницу? Прстом ти њега. које тера пастир Јефим. ђаволе. оронуо старчић с једним оком и искривљеним устима.. као степенице су. прићи са стране. сад. јеси ли ти глув. и милећи по њој.очима... чак под жиле. клизећи по маховини која је покривала жиле.

Да скине гаће. А кад ће купатило бити готово. ако те обрадујемо... Он упитно гледа у правцу вике која допире с реке. ђаволе! Не млатарајте ногама! Пролази пет минута. — Шта је то овде? Ко се то дере? — пита он строго кад угледа кроз врбово грање три мокре главе риболоваца.. — Чекајте. рибицу ловимо. никако са овим манићем да изађемо накрај.. Једно педесет корака гази по муљевитом дну. Зачас ћемо ми њега! А ти. загази у гаћама у воду.. Шта се ти. па затим женски глас. — стење Герасим. пријатељу. Јефим се придружује дрводељама и ова тројица. по рубљу.. — Дуго је лето......стране! Приђи.. де приђи! — Јефим за тренутак жмирка својим једним оком на рибаре и лов.. — Васка! Зовните ми Василија! — Дотрча кочијаш Василије. ваше благородство.. — Па вуците га што брже! — Даћеш по рубље. — Сад ћу ја. ваше благородство... — Где је манић? Сад ћу ја. а он рибицу!. крстећи се и балансирајући мршавим... Манића не могу да извуку! Василије се брзо свлачи и улази у воду. — Манић? — улита спахија и очи му синуше. нема времена.. мешаш у оно што 205 . затим изува опанке. склизнуће вам. а затим почиње да плива... изађи. и. стар човек... скида торбу с рамена и свлачи кошуљу. — Даћу ја теби рибицу! Стока му ушла у башту. Треба то вешто!. Иза ограде спихијске баште појављује се спахија Андрејич у огртачу од персијске тканине и с новинама у руци.. — Чекајте! Не вуците га насумице. биће готово... како ти оно беше име? Горе.. Јефиме. Вреди дата.. — Где је чобанин? — чује се вика са обале.. ђаволи? Два дана како радите. терај из баште! Терај! Ама где је тај матори разбојник? Чују се мушки гласови. поцрнелим рукама.. ситним корацима упути купатилу. — муца Јефим не дижући главе. Грбави Љубим се загрцнуо водом и у ваздуху одјекује његов оштри.. — Василије! — виче он окренувши се жући. да се накупаш.. Он нешто жваће и тешко дише... стићи ћеш. — Улази у воду — заповеди му спахија — помози им да извуку манића. Љубиме. не стежи. — мрмља он. стењући и псујући. Пфрр.. децо! — довикну он. а шта сте урадили? — Би. мувајући један другог лактовима и коленима.. Завукао се под жилу. а затим се брзим. Крупан је манић као она твоја трговкиња.. па као у рупи: ни тамо ни амо. — Шта ту гмижете? — Ри.. грчевити кашаљ.. удавићеш га! Гурај одоздо! Вуци ту жилу горе.. гурају се ка истом месту.. Не стежи га. За труд.... десет. — Јефиме! пастире! Где си? Стока ти ушла у башту! Терај.. господин већ губи стрпљење. а не доле....

Домаћи учитељ Јегор Алексејич Својкин. Све се нешто напиње изнутра. будало! — Де. — каже спахија и почиње ужурбано да се свлачи... — Јефиме. и нисте у стању да извучете манића! Пошто је скинуо одело. Својкина запахну мирис својствен свим апотекама иа свету. стојте. браћо! Не скупљајте се. — Крупан манић! — муца Јефим чешући се испод кључних костију. упутио се право од лекара у апотеку. ти њега извуци! — Пази да га тако не извучеш! Њега треба за главу! — А глава му је испод жила! Као да ми не знамо. ја ћу извући манића. Али ни његова помоћ није водила ничему. излази напоље одавде! Чекајте... као материја. али је било каоно: од манића ни трага ни гласа! У АПОТЕЦИ (28) Било је касно вече. цео аршин дуг труп.. Андреј Андрејич причека да се расхлади и уђе у воду. — Да-а. Њега су удисали наши дедови. — Џигерица му се све надима. браћо.. иначе ћеш добити! Хуљо! — Зар пред господином спахијом такве речи..... иди по секиру! Додајте секиру! — Пазите да не одсечете себи прете! — рече спахија кад се зачуше подводни ударци секире о жилу.. сад ћу ја. „Човек се боји да стане!" Кад уђе у апотеку. Захваљујући томе што је било касно. мислим. Нисте ви баш.. вадим га! На површини се указа крупна манићева глава и за њим црн. Тај се вешто тамо угнездио! — Причекајте.. Жила је пресечена.није твој посао! Где је тај манић? Сад ћу ја њега. А.. Ево га! Одмакните руке! — Зашто да одмакнемо? Знамо и ми: одмакните руке! Него. брајко! Долијао си! Аха! По свим лицима разлива се меден осмех. — слаже се спахија. мислио је он пењући се уз зацакљене и скупоценим ћилимима застрте апотекарске степенице.. Пролази тренутак у немом посматрању. али је апотекарски мириси вечит. Наука и лекови мењају се из године у годину. да не би узалуд губио време. удисаће га и унуци.. Полако је ломе и Андреј Андрејич. — Вадим га.. ах! Манић се одједном неочекивано праћакну репом увис и рибари чуше снажан пљесак. Манић снажно замахује репом и упиње се да се отме. не лај. — Мани ти то.. — Герасиме. на своје велико задовољство.. у апотеци ни206 . — Треба подсећи жилу! — одлучи напослетку Љубим. Мућак.. — Четири будале. „Као да идем богатој наложници или железничком службенику".. Сви раширише руке.. — муца Јефим. — Имаће. осећа како завлачи прете манићу у шкрге. — Не извукосте ви њега... једно десет фунти...

све је на том човеку било брижљиво углађено. Иза тезге која је делила лабораторију од света. Апотекар не одговори. Друга прилика је нешто мешала у сивој теглици.. опусти очи на новине. У дубини једна тамна прилика поче да послује око мермерне ступице. лако окренувши главу удесно. — По свој прилици. метални глас. десет прашкова! 207 . Почев од малене ћеле на глави па све до дугих. обузима ме грозница — рече он. забацивши главу. уцакљене тезге. Апотекар издиктира истим потмулим. — Доктор је рекао да је још тешко закључити од чега болујем.је било људи. стајао је високи господин с јако забаченом главом. а једнолична лупа мермерне ступице и споро куцање сата. не гледајући га. узе рецепт. у полумраку врзмале су се две мрачне прилике. у отежалој глави низале су се магловите слике. — Биће готово за један сат — процеди кроз зубе тражећи очима тачку до које је стао. промрмља: — Calomeli grana duo. на новине које су се налазиле на тезги. намршпи се и. На Својки63 Каломела два грама. налик на облаке и умотане људске прилике.. Својкин је био болестан. — Зар не може пре? — промрмља Својкин. Његове смркнуте очи гледале су одозго надоле. Својкин приђе тезги и предаде углађеном господину рецепт. зализано. — Нипошто не могу да чекам. Апотекара. а не дао бог зло у селу где нема лекара и апотека! Апотекар је нетактично стајао и. шећера пет грама.63 — Ја! — зачу се из дубине апотеке оштар. нису одзвањали ван. да би охрабрио себе. Негде је равномерно и опрезно куцао сат. видео је кроз измаглицу. Иза жуте.. Са стране. равномерним гласом микстуру. Срећа моја што сам се у престоници разболео. на којој су биле поређане бочице са сигнатурама. већ у његовој глави. numero decem. по свој прилици апотекар. дубоко уздахну и шкљоцну кључем. забацивши главу уназад.. Грло му је било запаљено. Овај. sacchari albi grana quin-que. Апотекар написа нешпо на рецепту... чинило му се. иза жичане решетке. Својкин седе на отоман и стаде да чека.. раздирући болови обузели су му ноге и руке. причекавши мало и осећајући да му је мука од лупе мермерне ступице. са строгим лицем и негованим бакенбардима. читао. дочита новине до тачке и. ружичастих ноктију. полице с теглицама. рекло би се.. али сам јако малаксао. — Ја! — зачу се из другог утла. инструменте. очишћено и. као да се стрема за венчање. одлучи да заподене разговор са апотекаром. Касир престаде да броји ситнину. Малаксалост и помрачење свести све више и више су обрвавали његово тело и зато. Читао је. седео је касир и лено бројао ситнину.

лоптице. козметичке сапуне. даље од света. Пошто није добио одговор на овоје питање.. У апотеку уђе дечак у прљавој кецељи и замоли за 10 копејки бичје жучи. Лупа мермерне ступице постала је све јача и звонкија.. Својкин стаде да посматра строгу. замоли: — Будите тако добри... Својкин подиже очи на полице с теглицама и стаде да чита натписе. Опонашају нешто средњовековно. помисли он. надмено-учену физиономију апотекара. Својкин наједном осети жељу да легне." Посматрајући непомичну физиономију апотекара.. може да помисли да су они одиста жреци науке. као ја сада. Касир гласно зевну и кресну шибицу о панталоне.. по сваку цену. торментила. Пишу на латинском. ни покретом.. За радиксима промакоше тинктуре... „Још толико је остало. „Прошло је тек пола сата". не налакћујте се! Учитељ седе на отоман и. учене физиономије и лупе мермерне ступице. Ту он опази гумице. зедоарија и др. Видећи да га не слушају. апотекару приђе малени. равнодушие физиономије..ново обраћање није одговорио ниједном речју. олеум'и. шприцеве. промућка је испред очију.. семен'и. ботами!" помисли он.. „Колико је овде. продају маст за растење косе.. Апотекар дочита до тачке. поче да гледа како пуши касир. најзад. не примећујеш ове одбојне... ја сам болестан.. пимпинела. капљице Аделгејма.... за шта се употребљава бичја жуч? — обрати се учитељ апотекару обрадовавши се што има о чему да поведе разговор. капљице Пероа. „Због чега навлаче на своја лица учени изглед? Глобе ближњег три пута окупље. „Чудни људи. по свој прилици.. као да није чуо. дозволите ми да идем! Ја.. а разболиш ли се само. узевши бочицу у руке. с називима један од другог мудријим и древнијим.. терајући из главе мутне слике. Затим написа сигна208 . Неподношљиво!" Али ево. „Колико је рутине у овим теглицама које стоје овде само на основу традиције.Пред њим промакоше најпре најразноврснији „радикси": генцијана.. непотребног баласта!" помисли Својкин. говоре немачки. Молим вас. Када си здрав.. — Одмах.. — Реците. и истовремено како је ове ово солидно и задивљујуће!" С полице Својкин пређе погледом на стаклену стелажу која је стајала крај њега. онда се згранеш што је света дужност доспела у руке ове неосетљиве углађене особе. полако се одмаче од тезге и. маст за растење косе.. Он приђе тезги и. тубе с пастом за зубе. црномањасти фармацеут и стави поред њега кутијицу с прашковима и бочицу с ружичастом течношћу. Болесничка исцрпеност овлада свим његовим бићем. а када им човек погледа лица. молим вас. направивши преклињућу гримасу.

Мислио сам да ће рубља бити довољно.. а немам кога да пошаљем. — замисли се учитељ. Донећу вам сутра шест копејки.. чак и паракувар Пећка. тешко ми је да идем. или је изазивало на гађање. али је болест надвладала. — То се не може... — У том случају опростите. генерал је одговорио негативно... Између осталог. — Изволите! — рече он. — А ја имам само рубљу. — Не знам. Некаква снага привуче му главу јастуку. донесите шест копејки. само на часак. "Па. Он леже. а и излишно узимају новац за ово. напила рубљу и онда се сети да код себе.. Бакрењаци су се расули из песнице." Завивши.. петролеј. — Молим вас..туру. „Губе време... свезавши и запечативши микстуру. чему ове церемоније?" помисли Својкин... опијум. дуго је нагонио себе да устане. Шта сада да радим? — Не знам! — одбруси апотекар и настави да чита новине... Долазио је лекар. најзад. Својкин изађе из апотеке и упути се кући. На предлог да се извади болестан зуб. послуга. — Платите на каси рубљу и шест копејки! Својкин се маши за џеп по новац.. коњаком.. четири-пет пута је сео да се одмори. деца. дође к њему и препоручи да се лечи бајањем. нема више ни копејке. не гледајући Својкина. Дуго се сећао да треба да иде у апотеку... ставио на болестан зуб зифт од дувана. привеза је за грлић бочице и лати се да узме печат.... у уши ставио вату наквашену алкохолом. 209 .. и пословођа на имању Булдјејева. мазао образ јодом... Ми не дајемо на вересију. отићи ћу до куће.. Он је чепркао по зубу. Пошто је дошао кући и нашао у столу неколико бакрењака. — Шта онда да радим? — Отидите до куће.. преписао кинин. онда ћете добити и лекове. апотекар узе да чини то исто и с прашковима. Мутне слике у виду облака и умотаних прилика почеше да му прекривају свеет.. — Рубљу и шест копејки? — тихо мрмља он не знајући шта да ради. Иван Јевсеич. али све то или није ништа помогло. — Хм..... али.. или ћу послати. — Добро.. Он је промућкао уста вотком. али и од тога никакве вајде. терпентин.. и болесник је почео да сања како је већ кренуо у агаотеку и тамо поново разаговара с аапотекаром. предлагали су сваки шта је ко знао. Сви укућани — жена. седе на кревет да предахне. То није моја ствар. КОЊСКО ПРЕЗИМЕ (29) Пензионисаног генерал-мајора Булдјејева заболели су зуби. осим ове рубље. Док је дошао до своје собе....

Коленовић. дакле.. молим да му се помогне. ваше благородство. Ждрепчиков? — Не није ни Ждрепчиков.. Јакову Васиљичу. — Па? — Васиљичу.. Јакову Васиљичу... Његовом благородству господину Јакову Васиљичу. раба божијег Алексеја боле зуби... није ни Ждрепцов... Булдјејев и генералица очекиваху нестрпљиво. — ваше благородство. Иван Јевсеич управи очи у таваницу па поче мрдати уснама... — Изволите писати. живи не са женом... Аљоша! — поче га мољакати генералица. безобразник један.. Кобилетинов. ваше благородство — рече он — пре десет година служио је трошаринац Јков Васиљич. знао сам... А паре за лечење пошаљите поштом. Понекад се само окрене прозору. Ждрепкин. прошапуће. ваше благородство.. Ако неког заболи зуб. Сад само од зуба и живи.. помогне код своје куће.... добро — Пристаде Булдјејев... презиме му је коњско... зашто да не пошаљеш? Неће ти руке отпасти због тога.. Кобилицин. телеграм. Заборавио сам! Па још тако просто презиме..— Овде. онда иде к њему.. пошто га са трошарине отпустише.. како му оно беше презиме? Малочас.. као да је коњско.. Васиљичу.. а ако су неки из друге вароши.. На ракију је веома лаком. кад сам ишао овамо. већ са Немицом. Мештанима. Коњкин... Бајао је зубима.. шта је? Брже мисли! — Одмах. лечи.. Коњски. — Па. у нашем срезу. море! — Одмах. Сећам се. Пошаљите му. — Глупости! Шарлатанство! — А ви покушајте.. није Кобилин.. Чекајте.. Дозволите. — То је већ псеће а не коњско. — Ти. ето.. Кулов.... — Па.. где станује тај твој трошаринац? Како да му се пише? Генерал седе за сто и узе перо у руке.. попљује и као руком однесено! Имао је такву моћ. али може се рећи да је чудотворан човек! — Пошаљи... живи у Саратову код таште. а ја сам на себи искусила. из Саратова. не верујеш у бајање. првокласно. Причекајте... па реците тако и тако. а како — изишло ми из памети. Васиљичу. Васиљичу...... Можда Ждрепцов? Не. у варош Саратов.. — Сад бих не само трошаринцу него и ђаволу послао телеграм.. — А где је он сад? — Ма после тога. а презиме сам ето и заборавио!.. Кобилкин. Коњевић.. онда телеграфски.. До ђавола. — Њега у Саратову свако куче зна — рече пословођа.. — Ждребетњиков? — Није ни то. Кобилин? Не... Уопште није! — Па како онда да му пишем? Размисли. 210 . Па иако не верујеш.. Ох! Једва се држим на ногама! Па.

— Тата! — повикаше из дечје собе — Тројкин! Уздочкин! Узнемири се цео посед. Ждребенко.. Кобиљејев. Мало после. није тако! Коњски... Упреговић. Кобиљански. — Сети л' се? — упита генерал. брајко. Коњавски? Коњаников? Не? И у кући сви одреда почеше нагађати презимена. — Ох. — Напоље одавде! Иван Јевсеич изађе. За мене је то презиме сад важније. Претурише све узрасте. али телеграм не послаше. Па и легоше да спавају. и за Иваном Јевсеичем почеше ићи читаве гомиле.. и долазио да препоручиш над си заборавио? — наљути се генерал. и амове. поменуше и гриву. — Да није Париповић? — улита он плачним гласом.. — Е како си.. Коњчењко.. и копите. ваше благородство.. — Ергелин? — упиташе га. ваше благородство.. а генерал се ухвати за образ и поче ходати по соби. Генерал није спавао сву ноћ. Пословођу су стално зивкали у кућу.. — Алатов! — говораху му.... 211 .. ходао је с краја на крај собе и хуктао. Не. чини ми се. настави да мисли гласно: — Ко-њенко. чешкајући се по челу.. — Копитин? Ждребовски? — Није ни то — одговори Иван Јевсеич и управивши очи увис. а презиме још не нађохше. у башти. управивши очи у небо. од свега на свету. тражили презиме. — Трчаков! Ко-њички! Али паде вече. ђаво те однео. коњско је.. боже мој! — зајаука он. То чак врло добро памтим.. напаћени генерал обећао је дати пет рубаља ономе ко се сети правог презимена. Ждребејев. Коњевић.. — Не. ни то! Заборавио сам! — Па зашто си онда.. Нестрпљиви. у соби за млађе и кухињи ходали су људи тамо-амо и.— Колеников? — упита генералица. Намучих се! Ујутру генерал поново посла по лекара. — Ох... Ждрепковски. — Никако не могу. он изађе из куће и куцну пословођи на прозор.. ништа под милим богом не видим! Пословођа изађе у башту и.. није Пагриповић.. родове и расе коња.. паче се сећати трошаринчева презимена: — Ждрепчикав. У кући... — Можда је.... мајко моја! Ох... Не. Ждреп-ковић.. Кад прође два сата ујутру. господине генерале — одговори Иван Јевсеич и као кривац уздахну.. — Па мора бити да презиме није коњско већ неко друго! — Часна реч.. позваше га код господе.. — Није ни то. забораван.

. да купим од вас пет товара зоби? Продају ми наши сељаци зоб. соколе. пљесну рукама... — Сетио сам се. Истину је рекао на прошлом земском збору гроф Дублеве. поскакујући и звецкајући свим својим спојницама. Пословођа је стајао крај пута и гледајући задубљено у своје ноге о нечему је размишљао.. господине генерале! Зобићу пошаљите телеграм! — Ево ти га на! — рече генерал с презрењем и стави му под нос два шипка. седи опахија са запрљаним сламним шеширом и с развезаном шареном краватом.. тегобне.. Дође доктор и извади брлестан зуб.. ако је потерао преко моста и. утрчавши у генералов кабинет. — Зауларчевић. Старе брезе. Да нам је председник неко друти. тихо су шумориле младим лишћем. Бол одмах умину. мисли му беху напрегнуте. А за све је председник крив. и. возили су се иа изборе за среског мировног судију. нек да бог здравља доктору! Зобић! Зобић је трошаринчево презиме! Зобић. неким туђим гласом. Овде је потребан човек са здравим разумом. — Иване Јевсевичу! — обрати му се лекар.. како то обично бива. Да ли могу. који уме да подвикие. које су биле засађене по његовим ивицама. не одговоривши ни речи. али је прилично рђав. — мрмљао је он. Иван Јевсеич тупо погледа у доктора. — Риђоков. млакоња. лекар седе у овоје кочије и пође кући. сломио врат.. и по изразу очију. — промрмља Гадјукин. Гадјукин и Шилохвостов... када су кола. 212 . у којима су се разлегали крици препелица. Време је било изврсно. На хоризонту су овде-онде трепериле у плавичастој даљини цркве и спахијске куће са зеленим крововима. вивака и шљука. као ти. — Сетио сам се.. — Наши земски мостови се граде само зато да бисмо их обилазили. енергичан. потрча на имање тако брзо као да га је јурио бесан пас. на пример. Пут којим су се возили пријатељи зеленио се читавом својом дужином. — Не треба ми сад твоје коњско гарезиме! Ево ти га на! НИЈЕ СУЂЕНО (30) У десет сати пре подне двојица спахија. дебели. да су земски мостови саграђени ради проверавања умних способности: ако је човек обишао мост... Свршивши свој посао и добивши што му следује за рад. — Не могу више да издржим. Пошажерковић. џабојед. Десно и лево пружали су се богати лугови. Судећи по борама које су му избраздале чело.. не би било таквих мостова. значи да је паметан. Иза вратница у пољу он срете Ивана Јевсеича.. обилазила мостић. а не пијаница. господине генерале! — викну он радосно. — Овде би требало довести нашег предводника племства и забити му нос. и генерал се умири. Ђаво тебе тера у мировне судије! Требало је Да се кандидујеш непосредно за председн«ка. онда је будала.— Нек вади! — одлучи он. некако се дивље осмехну.

— Не верујем у предрасуде. знаш. биће невоље. намерно сам пошао раније да не бих срео тога језуиту. Он се наједном узнемирено поче да врпољи.. Прошли пут ме нису изабрали. хтео-не хтео.. — Нећеш пропасти. Сретнеш ли путем таквог човека. будалаштина. седи код куће. а он сваки пут када ја идем на изборе.. сео сам за клавир и онако. душа му у носу. После ручка. глупост. а он чује и вели: „Не приличи судији да тако мисли о свештенству.. образован човек.. и упери поглед напред на пут. а верујеш у женске предрасуде. и уз то. нањушио да идем! Има он дара за то! — Доста.. није по213 . наравно.. а таква пакост.... не треба у ово веровати... увек настоји да ми изађе у сусрет.. И свађао сам се с њим. али. прекини са тим! Измишљаш. окрећи назад! Боже. доста. без икакве задње намере. можеш се вратити назад... — Свеједно..— Причекај да видиш како ћу данас пропасти на изборима — скромно примети Шилохвостов. увек лоше прођем. а председдагк се непрестано труцка колима до управе.. а зашто? Због њега! — Ма. То ја знам! Мићка.. и мењао пут.. високи. Све је ово. или сретнем овог човека. само што не умре. боже ме саклони! Џабе већ двадесет година обавља дужност! И због нечега се свети? За начин мога мишљења! Не допадају му се моје мисли! Били смо ми. морати да се кандидујем за председника.. Само се беспотребно примаш за мировног. Мировни. — Ма знао сам! Предосећало је моје срце! — промрмља он скидајући качкет и бришући зној са чела. запевао „Траварицу" и „Поведимо коло с поштеним народом наоколо". једанпут код Уљева.. — Опет ме неће изабрати! — Шта је? Зашто? — Зар не видиш да нам отац Онисим иде у сусрет? То је јајсно као дан. богами! — Не измишљам! Ако сретнеш овештеника на путу. м председник 2400. објасни.. завршио факултет. наравне.Шилохвостов не доврши. И мировни добија 2400. Нећу дозволити да га изаберу!" И од тог доба сваки пут ми долази у суорет. јер ништа неће бити. риђи човек у новом племићком качкету — па ћу. Био би неопходнији као председник. али имам предосећање: ако само нешто почне 13. Па шта? Сада се треба вратити! Ипак ме неће изабрати! То је јасно као дан. пљу