You are on page 1of 10

NERETVA

.Moja erka, moja plavooka princeza je u Neretvi nauila da pliva. Imala


je malo vie od etiri godine kada je prvi put sa nama bila na Neretvi kod
Carinskog mosta. Tada je na tom delu bila mala ali prelepa plaa sa prinom
i bilo je jedno od omiljenih mesta za kupanje. Kada sam pre nekoliko godina
bio u Mostaru pokuao sam da prepoznam taj deo reke ali nisam uspeo; da li
je mogue da se i prirodni tok promenio zajedno sa svim drugim promenama
koje je taj grad doiveo? Bila je goljava i sitna sa svetloplavom kosom
vezanom u repi na sredini glave kao palmica. Seam se da sam se ne ba
originalno alio sa njom u stilu: Ovo je palmica, a ko je ispod
palmice?.....zna se majmune.
U Mostaru je tok Neretve jo uvek brz, plahovit i nepredvidiv. Korito je
puno nepravilnih stena i hridi koje jedino lokalno stanovnitvo donekle
poznaje i zove ih peine. Izmeu tih peina su male oaze pokrivene
najsitnijim peskom, zvanim neretvljanska prina. Upravo takva jedna
malena oaza nepravilnog oblika se verovatno i ljudskim uticajem, formirala
u blizini mosta i to je bio prostor gde su Mostarci dovodili i maliane na
kupanje; naravno one koji su smeli a i znali kako se kupa u Neretvi.
Posebna pria je dodir sa vodom zelene Neretve. Zbog relativno kratkog a
brzog toka, posebno pre izgradnje akumulacija, voda u Neretvi jednostavno
nije imala vremena da se zagreje dovoljno ak ni tokom najveih letnjih
ega. I po avgustovskom zvizdanu, kada se olovo topilo na krovovima
Mostarskih damija, temperatura vode nije prelazila sedamnaest-osamnaest
stepeni Celzijusa. Probajte da zamislite kako izgleda kada posle prenja na
preko etrdeset stepeni u hladu, uskoite u brzih sedamnaest stepeni.
U Neretvi se ljudi ne kupaju kao sav normalan svet. Ne ulazite vi u tu
vodu da biste oputeno zaplivali i osveili se. Nema tu leernog gacanja po
pliaku i igranja loptom ili ta ve. Uskaete odjednom i odmah oajniki
grabite otrim i snanim zamasima do najblie peine kako bi ste spasili ivu
glavu. Taj prvi oseaj kada uskoite je jedinstven. Ne oseate hladnou nego
ak obrnuto: to je neto to lii na vrelinu koja vas je odjednom oprljila.
Struje su tako jake da neminovno osetite strah, adrenalin vam udara u glavu i
pomalo panino grabite napolje. Nema tu stilskog plivanja, takmiarskog
kraula, pravilnog disanja, nego glava visoko iznad vode i brzo i snano
upanje ruku iz vrelog tamnozelenog zagrljaja.
Moja erka je tu poela ustvari ne da pliva nego da se puta niz
Neretvu. Nekih pedesetak metara uzvodno mama bi je pustila niz vodu a ja
sam je hvatao nizvodno, sve vreme strepei da je ne promaim i da je brza
voda ne ponese nizvodno. I sada vidim njeno ushieno lice i palmicu kako se
uporno izdie iznad zelene vode i ujem razdraganu ciku. Dok sam je ja

maksimalno koncentrisan hvatao kao oni lovci to plemenite ptice hvataju


mreama, moj osmogodinji sin je iskoristio guvu i prvi put preplivao
Neretvu. Tek kada sam malecku uhvatio i vrsto podigao u naruje,
krajikom oka sam video sina kako se malo nizvodno pentra na otru stenu
prekoputa. U to vreme je druga obala bila strma, nepristupana i puna otrih
peina. Pomalo panino sam poeo da viem na njega i da mu nareujem
da se odmah vrati, ne primeujui podgurkivanja i dobronamerne osmehe
Mostaraca, verovatno zbog moje ekavice sa karakteristinim naglaskom.
Uzgred budi reeno, jedan od niza neobinih razloga zbog kojih sam
voleo Mostar, je bio i taj to mi se tamo niko nikada nije podsmevao zbog
mog akcenta i govora; ak su mnogi i uivali da me sluaju. U Srbiji ljudi
znaju da budu neobino surovi u podsmevanju dijalektima, akcentima i
specifinostima govora kojim se slue stanovnici razliitih delova Srbije.
Posebno su na tapetu junjaci i pomoravci; nekoliko puta sam pokuavao da
vodim visokoumne rasprave na tu temu ali bez uspeha. Jednostavno nije mi
nikada bilo jasno kako je mogue da se iskvareni govor i akcenat recimo
Crnogoraca u Beogradu ceni maltene kao znak plemikog porekla, a
istovremeno se Leskovani i Pomoravci izvrgavaju grubom podsmevanju.
Na toj prini i u toj hladnoj zelenoj vodi se moja erka oslobodila i
zaplivala, da bi nepunih mesec dana kasnije zapanjivala strane turiste u
Bakoj Vodi svojim slobodnim plivanjem u dubokom pred ponosnim
tatom. Ta goljava etverogodinja devojica ispod palmice sada je ponosna
mama njene kopije, doktor nauka i predavajui profesor na katedri za
aerodrome i saobraajnice Graevinskog Fakulteta. I danas govori ijekavski
sa originalnim mostarskim pevanjem i razvlaenjem.
Pre dan-dva sam vie sluajno dobio novog prijatelja na FB; taj mladi
veoma daroviti Mostarac u dalekoj Skandinaviji, nadam se da se nee
naljutiti to mu spominjem ime Haris Deli, mi je u jednom svom tekstu
konano dao moda najverodostojnije objanjenje za govor Mostaraca.
Slobodan sam da ga citiram:
Ta juznjaka toplina koja se uvukla u svijest ljudi je uinila svoje tako da
su ljudi usporili i svoj govor i svoj nain zivota i ivi se onako laganim
tempom. Otuda ljudi iz drugih gradova znaju esto da prebacuju kako mi
razvlaimo kada priamo. Nije da nam se ne da, ve je vie da se smanji
stres brzine govora, a time i samoga ivota. Hvala Harisu Deliu..

SEKTA
......U Mostaru i okolini postoji jedna potpuno originalana i autohtona sekta.
Blaga nervoza kao predznak verskog zanosa poinje da hvata njene lanove
poslednjih dana marta, i to svake godine. Postaju uurbani, ozbiljni,
koncentrisani; prekidaju kontakt sa lanovima porodice a profesionalno
kratko i precizno komuniciraju sa ostalim lanovima sekte, sve ee
koristei ifre i samo njima poznati sektaki esperanto. Po ko zna koji put se
pobono i u potpunoj tiini proveravaju maine, konice, glanca prstenje,
kontroliu teleskopi, briu mlatovi; ali pre toga se obavezno jo jednom
prekontrolie lanska karta koja dokazuje pripadnost sekti; neno se
preklapa, uvlai u novi najlon i odlae u najsigurniji dep prsluka sa
dugmetom ili rajsfelusom za zatvaranje. ene i ostala eljad poslednjeg
dana marta hodaju tiho i na prstima po stanu, trudei se da to manje
zapitkuju ili proizvode bilo kakvu buku i ako ba moraju da prou pored
radnog prostora, odnosno pripremnog svetilita uvaenog lana sekte gde on
vri poslednje provere sprava, vorova, vezova. Bojaljivo mu se provlae
iza lea dok on sa naoarima na vrhu nosa zaljubljeno proverava i dodiruje
Mujinu zelu, austrougarsku zlatnu, kraljevsku rojtu, neninu smeu i ko zna
koje sve fetie to ih samo ta sekta ima. U posebnu kutijicu se odlau
makazice, zlatne i bakarne niti, rezervne pule, priruna lupa ili bar staklo od
naoara velike dioptrije; rukom se paljivo proverava mreica na saku,
podmazuje zglob za izvlaenje, proveravaju pregrade u torbi i tako redom
sve po nekom strogo nauenom ritualu kao priprema za vrhunac religioznog
zanosa.
Jo od jutra se tog poslednjeg dana marta pogleuje u nebo, izlazi na
prozor ili terasu, mirie vazduh, kritiki odmeravaju koprene oblaka iznad
horizonta, proverava ima li izmaglice ili kape na Humu, da li je vedro nebo
iznad Velea; sa nepoverenjem se pretrauju televizijski kanali da bi se
uhvatio poslednji izvetaj vremenske prognoze; ipak se telefonom zivka
nena iako slabo uje, jer ona najbolje zna po havi kakvo e vreme biti ujutru.
lanovi te sekte su iznenaujue verski tolerantni; njima je dozvoljeno da se
mole kome hoe: Bogu, Alahu, Budi, Brami,Vinavatri, Manituu,
Titu...samo neka im podari lepo vreme pred zoru; bez vetra, kie, niskih
oblaka....posle viemesenog posta dolazi proienje u sektinom kreendu
i konano nagrada od Boga, Alaha, Bude, Tita...pa neka i od partije.
lana sekte koji je disciplinovano proao kroz sve te rigorozne rituale;
naotrenog duha, naperenih ula pred versku ekstazu oekuje samo jo jedna
vana odluka: da li da uopte ide na spavanje ili da se i dalje maksimalno
koncentrie do konanog polaska na svetilite gde se nada da e konano

ugledati vrhunsko boanstvo; jer nad svim onim ranije pobrojanim


bogovima, ipak postoji bog nad bogovima....mekousna pastrmka.
Sutra je PRVI APRIL....otvaranje sezone ribolova na Neretvi (verovatno i
Buni i tako dalje). BISTRO sektaima.

BAEVII
Nezvanini voa nae male druine, Neo Golub je odluio da tog jutra
idemo u Baevie. Ustvari prethodnog dana nam je takoe nezvanini guru
Zdravko Mri nekako stidljivo predloio da bi moda najbolje bilo zbog
mene da idemo tamo jer je najlaki teren. Bledoliki, mravi i pre svega
smerni mladi Mri je u to vreme ve vaio za jednog od boljih ribara bez
obzira na svoju mladost. To su mu ak, mada nevoljno priznavali i mnogo
stariji veterani to je bilo i najvrednije priznanje, jer malo je hobista koji su
toliko sujetni kao ribari na Neretvi. ujem da se kasnije gotovo u potpunosti
posvetio katolicizmu na plemenit nain i duhovnosti i da je preselio u
Zagreb; samo mi nije jasno kako je tek njemu bez Neretve. Ujutru e nam
nedostajati Dino H. Verovatno je prevejani lisac odluio da ide na drugi
teren; ko zna ta e nam sve petljati u ponedeljak ujutru; samo nemoj da nas
lae da mu eljka nije dala ovog vikenda da ide u ribu; saznaemo mi
svakako da je izdajniki otiao na Arapovac.
Neo i Dafa su moji sjajni i iskreni drugari za koje u ovde rei neto
to naravno uopte nije vano za normalne ljude ali je bitno za razumevanje
poente ove prie. Obojica su roeni Mostarci, Dafa je musliman a Neo je
to kau pola-pola, od majke Hrvatice i oca Srbina, obojica oenjeni
muslimankama, roenim Mostarkama, a ja pomoravski Srbijanac. Njih
dvojica su mene zarazili tim neizleivim virusom ribarenja na Neretvi i o
tome sam posebno pisao u jednoj drugoj prii. Imali su beskrajno strpljenje i
ivce za mene; poev od elementarnih stvari kao to su mlat, mainica,
konica, sprave, odabira olova pa do perenja muica i naina vezivanja;
naravno da su mi oni bezbroj muica naperili i sprava napravili koje sam ja
sistematski mrsio, kidao, unitavao, gubio, kaio za peine i okolne grane.
ak sam i sebe bolno ubadao da bi mi neko od njih dvojice paljivo vadio
udice iz butine ili lista.
Ja sam im se osvetio tako to sam ih zarazio preferansom; pomalo
nepoznatom ali sjajnom kartakom igrom za veinu Hercegovaca. Zimske
noi smo provodili u beskrajnim partijama preferansa uz utipke, stelju ili
plahu (kako hoete) i onaj mirisni sir iz mijeha, ali nas je sve vreme tamo
negde u malom mozgu strpljivo ekala pomisao na otvaranje ribolova i
gotovo religiozne rituale o kojima sam pisao. Obino bi negde oko ponoi
Dafa niim izazvan, prebirui po kartama, othuknuo: majku mu, ko e
izdurati jo tri mjeseca.... Nismo morali da pogaamo na ta je mislio;
odmah bi se pravila pauza i zapoinjala nesicrpna i vrlo matovita rasprava o
muicama, specijalnim zelama; reminiscencijama na padavac i ko zna ta
jo.

Naravno da sam ja znao da bi oni rae ili na neki bolji teren ali da su se
samo zbog mene koji sam jo uvek novajlija, ili koarkakim argonom
reeno jo uvek u ruki sezoni, odluili za Baevie; na tom njihovom
razumevanju sam im bio beskrajno zahvalan. I eto nas etvorice pre subotnje
zore u Baeviima.
Junsko praskozorje u Mostaru; jedno od onih prozranih ranoletnjih kada
praktino po mirisu moete osetiti da e biti lep i ne previe topao dan.
utke i rutinski smetamo mlatove, torbice, sakove, izme (po tradiciji Neo
ih ve ima na nogama); sve to deluje pomalo kao kad grupa komandosa
polazi na neku ozbiljnu i izazovnu misiju; svako je i u kolima sa svojim
mislima a ustvari se razmilja samo o jednom: kako to pre zabaciti.
Na desnoj obali Neretve, nie od aluminijumskog kombinata, tanije ispod
stare eleznike stanice a par stotina metara ispred ua Jasenice (koliko se
seam) se nalazi to mesto o kome priam. Pamtim da je u to vreme bilo na
tom mestu dosta drvea blizu vode, ak i nekoliko visokih brestova to je
malo neuobiajeno za tu vrstu drvea da raste tako blizu reke; ali ba zbog
visokog drvea bilo je olakano zabacivanje jer tu nema one drae i niskog
bunja koje su uvek mora za novajlije; a jo imate i dovoljno hlada. Tu
Neretva pravi jedan blagi meander i pomalo je razuena, odnosno podvodne
peine tu prave dva kanala u kojima je voda poprilino jaka i duboka a u
preostalom delu prema levoj obali je ve mirnija, plia i gotovo ravniarska.
Sa druge, recimo Blagajske strane je tada bila uglavnom neobraena utrina
gde su kasnije ujem poeli sa vinogradima i vonjacima. Kada je mala voda
podvodne stene izrone iz vode i na onim bliim obali moete stajati na
suvom i zabacivati. Inae kada je vea voda zabacujete sa obale i to
poetnici kao ja po mogustvu u blii kanal a iskusni ribari kao Neo i Dafa
zabacuju daleko, blie levoj obali jer oni ve rutinski znaju kako da prevuku
spravu preko podvodnih peina prilikom skupljanja.
im smo stigli zna se red; Neo je ve u izmama i spreman da prvi
zabaci, Mri Mra po obiaju odlazi dalje nizvodno, jer njega mesto ne
dri i on je jedan od onih koji hodaju uz i niz reku u potrazi za ribom, za
razliku od nas crnogorski nastrojenih ribara. Mene postavljaju prvog
uzvodno jer mi je kao poetniku lake da zabacujem ulevo nego preko ruke,
posebno to bi mi bio problem da zakaim svojom spravom neiju dlaku
uzvodno, a onda na desetak metara nizvodno Dafa pa ispod njega na
sledeih desetak metara Neo.
Jo se nije razdanilo i skoro da je apsolutna tiina; ak se ni Neretva
skoro ne uje iako je tu ba mona u kanalima; odnosno uje se onaj
karakteristini potmuli ubor vode, kao prigueno mrmljanje ali se ubrzo na
njega naviknete toliko da vam se i to uini kao da se izgubilo. Tiinu para

povremeno samo ono zviz od sprave sa olovom koja leti kroz vazduh, zatim
tihi trap kada upadne u vodu a posle monotono zujanje maine prilikom
skupljanja. Ali sve je to jako tiho i gotovo u skladu sa prirodom. Svako od
nas gotovo pobono oekuje da oseti onaj karakteristini udar dlake o
jagodicu kaiprsta i nita ne govori ili ako ba mora, onda apue; pobogu da
ne uplai ribu. Nikada mi niko nije dokazao da riba moe da uje glasove na
obali, ali ko zna; pravilo je bilo da se bude to tii.
U jednom trenutku vidim da nam se sa desne strane iz umarka neko
pribliava. Pogureni mravi crnopurasti mladi, moda jo uvek deak,
oigledno metanin namrteno nam prilazi i nita ne govori. Bez ikakvog
javljanja ispitivaki obilazi prvo oko Nee i zagleda, zatim isto to radi oko
Dafera i dalje ne progovarajui ni re. Metani, a bogami i poneki ribari iz
Mostara su imali obiaj da preko noi ostavljaju palangare sa ivim
mamcima na koje su hvatali ribu i ugore to inae nije bilo dozvoljeno. Taj
palangar bi se vezao za neki koren ili velikui kamen i tako zakamuflirao da
ga samo postavlja moe pronai. Deavalo se da neko drugi ko ranije
pristigne na to mesto pronae neki od tih palangara i skine ulov ako ga je
bilo. Taj momak je ustvari doao da proveri svoje palangare.
I dalje utei i namrten je doao do mene, zagledao u mene i okolo i
onda odjednom poeo da pocupkuje, mrda ramenima i zvidi neku melodiju.
Posle par sekundi sam uo prvo Dafu kako je prasnuo u smeh a potom mu
se pridruio i Neo, praktino se hvatajui za stomak od gromoglasnog
smeha. Gledao sam ih zaueno a onda mi je Dafa jo uvek smejui se
rekao: Daba je tebi; ne mora ni rije da progovori ali po elu ti se
vidi....kako te je svojta odmah prepoznala!
Taj momak je zvidukao ariju koju sam jedva prepoznao. Bilo je to Ko
to kae, ko to lae Srbija je mala.... U to vreme u Baeviima je ivelo
dosta Srba. itav dan su se drugari zavitlavali sa mnom; ak su inae
poslovino smernog Zdravka nasmejali kada nam se pridruio, a taj
namrteni mladi mi je izbaksuzirao toliko da sam uzalud bacao itavo
jutro......
P.S. Evo ve je vie od etvrt veka prolo od trenutka kada sam poslednji put
zabacio na Neretvi; druge reke me kasnije nikada nisu zanimale iako sam
imao prilike ak i tajmene u Mongoliji da pecam, samo da sam poeleo. Jo
uvek uvam malu okruglu, vrlo dekorativnu metalnu kutiju sa stotinama ve
naperenih udica raznih veliina iz tog perioda. Kutijica ima isti tretman kao i
enine kutije za nakit. BISTRO!

ARAPOVAC
Sigurno je da na Neretvi ima i lepih mesta, zatona, meandera i peina ali
ipak je meni najlepe mesto bilo i ostalo na Arapovcu. Kada krenete juno
desnom obalom Neretve, nastavite posle ua Jesenice, divite se uu hladne
i bistre Bune i uporno jezdite ka jugu; tamo negde sve do atara
itomislikog; tamo je mesto koje su metani iz ko zna kog razloga nazvali
Arapovac. Ustvari tanije bi bilo rei predeo, jer to i nije mesto poto tamo
nije bilo naselja osim jedne usamljene kue gotovo uz samu reku; im se
spustite sa lokalnog puta prema vodi. Kua je povelika ali oigledno da se u
njoj vrlo retko boravi; za tih dvadesetak izlazaka na Arapovac nikada nisam
video da je iko bio u toj kui mada ona spolja ne lii na vikendicu ili kakvu
drugu kuu za povremeni odmor. Obala je tu prilino strma i treba paljivo
da se provuete kroz gusto bunje i podivljalu drau, kako biste doprli do
malene, jedva desetak metara duge, plae sa sitnom prinom izmeu malih
peina koje vire iz peska pri maloj vodi, a kada je vea voda onda su
poplavljene i voda dosee sve do guste drae.
U ono vreme malo ribara je odlazilo na to mesto; mnogi nisu ni znali za
njega, nekima je bilo preskupo da se voze tako daleko zbog, obino
neuhvatljive mekousne, a pravi majstori i znalci su znali i za bolja mesta
koja su ljubomorno uvali kao da im je harem u pitanju. Ja sam veoma
zahvalan mojim drugarima Mriu, Nenadu, Dini i Daferu to su mi
omoguili da tamo uivam u nestvarnoj lepoti reke koju i danas veoma esto
sanjam.
Sada, posle vie od trideset godina, poinjem ponovo da sanjam prizore i
dogaaje iz davnih vremena. Kau da je to normalna i naalost (ili na sreu)
neizbena sudbina starijih ljudi. Sve ee mi se deava da sanjam viziju
nekadanjeg Arapovca, ili moda moja mata nesvesno u mozgu stvara sliku
kakvu bih eleo da vidim. Da mi je samo jo jednom da doivim svanue uz
Neretvu, ali upravo tamo; na Arapovcu. Moda to mesto vie i ne postoji;
moda ne izgleda vie tako; a moda sam ga u ovoj svojoj enji i izmislio.
Nije vano ta je zbilja; da mi je samo to jedno jutro tamo....
Jo nije zarudela zora ali tamo na istoku se ve zabelelo. Naokolo sve
postaje vidljivo ali jo uvek nekako nejasno. Bledo sivo nebo postaje sve
svetlije, hladnije, plavlje; jo uvek vidljive zvezde mirkajui sve slabijim
sjajem neumitno nestaju. Zemlja se nekako ovlaila, lie orosilo a ponegde
kao da ujete neke zvuke; nisu to nikakva iva bia ve mrmljanje Neretve,
koja je u tom delu ve dovoljno umirena da se njeni zvuci praktino
sjedinjuju sa jedva ujnim amorom drvea i bunja uz reku na laganom
povetarcu. Hodam pored reke koja se mestimino pui jedva vidljivim belim

magliastim pramenovima. Neretva je i u junu dovoljno hladna da magle


praktino i nema, ali tih jedva vidlijivih prozranih pramenova ima ponekad
neposredno pre svitanja. Jo nisam ni stigao na odredite a ve vidim prvo
po oroenoj krljavoj travi, zatim na obroncima brda preko puta, po
blistavom porumenelom bunju, i po reci koja se nekako stidljivo prvo
modri a onda nezaustavljivo zeleni, kako se prosue u poetku rumeni, zatim
crveni pa zlatni potoci mlade, tople svetlosti...one svetlosti o kojoj je tako
divno Andri pisao. Sve se pokree, kao da se budi, zapeva, zaumori; kao
da poinje neku svoju nikada isprianu priu. Samo desetak sekundi
zablistae krupne kapi rose, iste i jasne; ba kao da su i one umivene
jutarnjom sveinom; da bi onda nestale pod toplinom sunca, u moru
nezaboravne nadirue svetlosti.
A Neretva? Nije uludo Lorka pevao zeleno, volim te zeleno mada je on
mislio na drugu zelenu boju, a ne na onu neopisivu boju Neretve. Jeim se
od turistikog stereotipa smaragdno zelena za ono to nae oko hvata, ne
sa bljeskave povrine kao obian vizuelni doivljaj, nego prosto osea da
nadolazi iz dubine. Kau da boje stena, ljunka, peska i podvodnog bilja daju
vodi njen kolorit, ali ja se neto ne seam da sam u Neretvi viao neko
zelenkasto kamenje, zelenu prinu ili kakvu bogzna kako bujnu zelenu
vegetaciju. Zelena boja Neretve na junskom suncu je mistina tajna koju ni
najbolji slikari, ni najnadahnutiji pesnici i pisci ne mogu oslikati, opevati ili
opisati, a kamoli odgonetnuti.
Taj moj san u poslednje vreme sve ee ima i nastavak. Moda zbog
toga to sam u sutini neostvareni i nabeeni slikar, mazalo kako je esto
govorila moja pokojna Milka, sada mi je ivotni san da naslikam jednu sliku
koju jasno vidim u glavi, a vezana je upravo za Neretvu, Arapovac i letnje
sunce u Hercegovini. Retko sam pokuavao da radim pejzae i znam da mi
ni ovaj nikada nee uspeti, ali voleo bih da pokuam da naslikam, bar za
moju duu, ovo to vidim u snovima:
Divan junski dan, jedan od onih dana koji nastanu u Mostaru samo onda
kada se vreme na due ustali. Od ranog jutra nebo je vedro; zora ne gori kao
poar ve se razliva kao blago rumenilo. Sunce nije ognjeno, usijano, kao za
vreme duge sue, ni mutnocrveno kao pred oluju, ve je svetlo i sjajno. Kao
da nas pozdravlja a ne da nas tera nepodnoljivom jarom mirno izroni
ispod uskog i dugakog oblaka, svee zablista i ponovo za kratko utone u
ljubiastu maglinu oblaka.
Oko podne se obino pojavljuje jato okruglih visokih oblaka, zlatno-sivih
sa nenim, belim ivicama. Skoro da se i ne pomeraju, stoje kao ostrva
posejana po reci, to se u nedogled razlila i tee oko njih u prozranim
rukavcima mirnog plavetnila; dalje, ka ivici horizonta, oni se sabiraju,

zbijaju, plavetnilo izmeu njih vie se ne vidi; ali su i oni isto tako plavetni
kao nebo; svi proeti svetlou i toplotom. Boja horizonta, laka, bledo
ljubiasta, ne menja se u toku itavog dana i svuda je jednaka; nigde ne
tamni,samo se ponegde pruaju plavkaste pruge odozgo nanie.....sve tamo
do one tajanstveno zelene boje umirene Neretve.
U ovakve dane boje su nekako meke; svetle ali ne jake; u svemu vidite
neku dirljivu lepotu. ega moe ponekad biti vrlo velika, ponekad sve
treperi iznad tla, ali ja ne elim da slikam treperavu jaru.....elim lagani
povetarac da razgoni, razveje sparinu koja se nakupila....U suvom i istom
vazduhu prosto moete osetiti kako mirie bilje....
Naravno da nikada neu uspeti, ali mogu bar da matam o takvom
Arapovcu na slici.
P.S. Za Arapovac je vezana i jedna prava ribolovaka uspomena. Jednom,
kada su se moji drugari ve pakovali i spremali za povratak kui, ja sam kao
i svaki poetnik probao jo nekoliko puta da zabacim. Kao to notorni
Marfijev zakon nalae, u to nedoba, odnosno skoro u podne, kada joj vreme
nije, udarila je povelika riba. O tom uzbuenju i kompletnom dogaaju
moda u napisati priu. Kada sam, tresui se kao prut, uspeo da je privuem
na metar-dva od obale; kada sam joj ve video glavu iznad vode, koja mi se
uinila ogromnom, panino sam pozvao drugare u pomo. Dotrao je moj
dobri drug Dino H. (eno ga pati za neretvljanskom pastrmkom u dalekom
Lilehameru) sa sakom u rukama. Teatralno je zagazio u vodu i pokuao
sakom da zahvati tu zaista poveliku ribu. Dino H. osvedoeni majstor sa
Neretve; sa oseajem moda i boljim od prirodno nadarenog Mria i
Nenada, je tako nespretno nekoliko puta mlatarao sakom da je dlaka pukla
i moja ajkula nepovratno otila. Evo vie od trideset godina me Dino
ubeuje da to nije namerno uradio, a ja mu nekako ne verujem i ne
opratam, bez obzira koliki smo prijatelji. Ne moe pravi ribar sebi da
dozvoli da se iz ribolova vrati praznih aka sa drugarom poetnikom, koji
ponosno nosi pastrmku od najmanje tri-etiri kilograma (ak je i Dino rekao
da je po njegovoj strunoj proceni ta srena pastrmka bila izmeu dva i tri
kilograma teka, a kada vam on to kae onda slobodno dodajte bar jo
kilo...)