You are on page 1of 279

5

UNIVERZITET U NOVOM SADU


FILOZOFSKI FAKULTET
ODSEK ZA SOCIOLOGIJU

KONCEPT GLOBALNOG GRADA


KAO PRISTUP RAZUMEVANJU
SAVREMENIH OBRAZACA
URBANIZACIJE I GLOBALIZACIJE
DOKTORSKA DISERTACIJA

Mentor: Prof. dr Ljubinko Pui


Kandidatkinja: Ana Pajvani Cizelj

Novi Sad, 2015.



KLJUNA DOKUMENTACIJSKA INFORMACIJA
Redni broj:
RBR
Identifikacioni broj:
IBR
Tip dokumentacije:

Monografska dokumentacija

TD
Tekstualni tampani materijal

Tip zapisa:
TZ
Vrsta rada (dipl., mag., dokt.):

Doktorska disertacija

VR
Ana Pajvani Cizelj

Ime i prezime autora: AU


Mentor

(titula,

ime,

prezime, dr Ljubinko Pui, redovni profesor

zvanje): MN

Jezik publikacije: JP

Koncept globalnog grada kao pristup


razumevanju savremenih obrazaca urbanizacije
i globalizacije
Srpski

Jezik izvoda: JI

srp. / eng.

Zemlja publikovanja: ZP

Republika Srbija

Ue geografsko podruje: UGP

Autonomna Pokrajina Vojvodina

Godina: GO

2015.

Naslov rada: NR

Izdava: IZ

autorski reprint

Mesto i adresa: MA

Novi Sad, dr Zorana inia 2

Fiziki opis rada: FO

Poglavlja 6 / stranica 279 / slika 29 /tabela 11 /


referenci 325

Nauna oblast: NO

Sociologija

Nauna disciplina: ND

Sociologija grada

Predmetna odrednica, kljune rei: Globalni grad, globalizacija, urbanizacija,


globalni
urbani
procesi,
poluperiferija,
PO
neoliberalizam, odrivi urbani razvoj
UDK
uva se: U

Biblioteka Filozofskog fakulteta

u Novom

Sadu
Vana napomena: VN

Nema

Izvod: IZ

Koncept globalnog grada, koji predstavlja


osnovni predmet ove disertacije, je vodea ideja
u

razumevanju

urbanizacije.

odnosa

Unutar

globalizacije

njega,

gradovi

i
se

posmatraju kao strateka mesta lokalizacije,


artikulacije i realizacije (ili ak proizvodnje)
globalizacije, odnosno mesta na kojima se
kristaliu dijalektiki odnosi izmeu lokalnih i
globalnih pojava i procesa. Osnovni cilj
disertacije je odgovor na pitanje da li je, i u
kojoj formi, koncept globalnog grada adekvatan
okvir za razumevanje urbane budunosti sveta i
da li se moe primeniti kao integriua
paradigma u urbanoj sociologiji. U radu se
izlae geneza i evolucija koncepta globalnog
grada i njegova kritika evaluacija. Istie se da
je on nezaobilazan za savremenu (urbanu)

sociologiju

jer

omoguava

teorijsko

metodoloko objedinjavanje optih (globalnih) i


posebnih (lokalnih) dimenzija globalizacije
ime se produbljuju mogunosti za istraivanja
odnosa aktera i strukture. Da bi se ovakav
potencijal realizovao, koncept globalnog grada
mora da bude redefinisan i to tako da se
prevaziu

njegovi

kljuni

problemi:

zapadnocentrinost, prezentizam i ekonomizam.


Zakljuujemo i da bi dublja integracija koncepta
globalnog grada i urbane sociologije omoguila
objedinjavanje jake metodoloke osnove za
analizu globalnih urbanih procesa sa kritikom
(urbano)

sociolokom

otvaraju

mogunosti

teorijom,
za

ime

obnovu

se

urbane

sociologije i njen povratak u centar savremene


kritike drutvene misli i prakse.
Datum prihvatanja teme od strane 15.07.2014.
NN vea: DP
Datum odbrane: DO
lanovi komisije: (ime i prezime / dr

Dragan

Kokovi,

redovni

profesor,

titula / zvanje / naziv organizacije / Filozofski fakultet u Novom Sadu, lan


status) KO

dr Sreten Vujovi, redovni profesor, Filozofski


fakultet u Beogradu, lan
dr

Duan

Marinkovi,

redovni

profesor,

Filozofski fakultet u Novom Sadu, predsednik


komisije
dr Ljubinko Pui, redovni profesor, Filozofski
fakultet u Novom Sadu, mentor

University of Novi Sad


Faculty of Philosophy
Key word documentation

Accession number: ANO


Identification number: INO
Document type: DT

Monograph documentation

Type of record: TR

Textual printed material

Contents code: CC

PhD thesis

Author: AU

Ana Pajvani Cizelj

Mentor: MN

Ljubinko Pui, PhD, full proffesor

Title: TI

The global city concept as a perspective for


understanding

contemporary

patterns

urbanization and globalization.


Language of text: LT

Serbian

Language of abstract: LA

eng. / srp.

Country of publication: CP

Republic of Serbia

Locality of publication: LP

Autonomous Province of Vojvodina

Publication year: PY

2015.

Publisher: PU

Autors reprint

Publication place: PP

Novi Sad, dr Zorana inia 2

of

Physical description: PD

Chapters 6 / pages 279 / figures 29 / tables 11 /


references 325

Scientific field SF

Sociology

Scientific discipline SD

Urban sociology

Subject, Key words SKW

Global city, globalization, urbanization, global


urban processes, semi-periphery, neoliberalism,
sustainable urban development

UC
Holding data: HD

In the library of the Faculty of

Philosophy,

Novi Sad

Note: N

None

Abstract: AB

The concept of a global city, which is the main


subject of this thesis, is presenting itself as the
leading idea in understanding the relation
between globalization and urbanization. Within
it, the cities are seen as strategic sites of
localization, articulation and realization of
globalization or as the places where the
dialectical relationships between local and
global

phenomena

and

processes

are

crystallized. The main aim of the dissertation is


the answer to the question of whether, and in
what form, the global city concept may
constitute a proper framework for understanding
the urban future of the world and whether it can
be used as an integrating paradigm in urban
sociology. In this paper the genesis and
evolution of the global city concept are

described and subjected to critical evaluation. It


is pointed out that this concept is indispensable
for the modern (urban) sociology because it
provides a theoretical and methodological
unification of general (global) and specific
(local)

dimensions

of

globalization

thus

deepening the possibilities for research on


complex relationships between actors and
structures. To realize this potential, the concept
of global city must be redefined in such a way
as to overcome its key problems: WesternCentrism, presentism and economism. Deeper
integration of the global city concept and urban
sociology would enable integration of strong
methodological basis for the analysis of global
urban

processes

with

critical

(urban)

sociological theory, thus opening opportunities


for the renewal of urban sociology and its return
to the center of contemporary critical social
thought and practice.
Accepted on Scientific Board on: 15.07.2014.
AS
Defended: DE
Thesis Defend Board:

dr Dragan Kokovi, full professor, Faculty of

DB

Philosophy, Novi Sad, member


dr Sreten Vujovi, full professor, Faculty of
Philosophy, Belgrade, member
dr Duan Marinkovi, full professor, Faculty of
Philosophy, Novi Sad, president
dr Ljubinko Pui, full professor, Faculty of
Philosophy, Novi Sad, mentor

Rezime: Istorija je pokazala da su gradovi oduvek bili najbolji reprezenti odreenog


drutva, civilizacije ili epohe u celini. Na tom tragu, drimo da se kljuni problemi
savremenog drutva najjasnije ispoljavaju na preseku dva makro procesa: globalizacije i
urbanizacije. Koncept globalnog grada, koji predstavlja osnovni predmet ove disertacije,
dominira u ovoj oblasti pretendujui da se nametne kao vodea ideja u razumevanju odnosa
globalizacije i urbanizacije. Unutar njega, gradovi se posmatraju kao strateka mesta
lokalizacije, artikulacije i realizacije (ili ak proizvodnje) globalizacije, odnosno mesta na
kojima se kristaliu dijalektiki odnosi izmeu lokalnih i globalnih pojava i procesa. Globalni
gradovi (lokalni kontekst), unutar ovakve perspektive, poinju da se posmatraju, ne samo kao
pasivna pozadina na kojoj se prelamaju opti drutveni procesi, ve kao njihovi aktivni
nosioci (akteri).
Osnovni cilj disertacije je odgovor na pitanje da li je, i u kojoj formi, koncept
globalnog grada adekvatan okvir za razumevanje urbane budunosti sveta i da li se moe
primeniti kao integriua paradigma u urbanoj sociologiji. U radu se izlae geneza i evolucija
koncepta globalnog grada i njegova kritika evaluacija. Istie se da je on nezaobilazan za
savremenu (urbanu) sociologiju jer omoguava teorijsko i metodoloko objedinjavanje optih
(globalnih) i posebnih (lokalnih) dimenzija globalizacije ime se produbljuju mogunosti za
istraivanja odnosa aktera i strukture. Da bi se ovakav potencijal realizovao, koncept
globalnog grada mora da bude redefinisan i to tako da se prevaziu njegovi kljuni problemi:
zapadnocentrinost, prezentizam i ekonomizam. U radu se nude mogunosti za prevazilaenje
ovih problema kroz: razradu pristupa izvan mape, sa posebnim akcentom na specifinosti
globalizacije gradova poluperiferije; isticanje istorijske dimenzije globalnog grada (i
globalizacije) i rastakanje ekonomizma uvoenjem sociokulturne i politike perspektive.
Ovakvim pristupom dolazimo do zakljuka da je globalizacija nedovren, materijalan i
vrednosno neutralan istorijski proces (bez znaenja) prostorne integracije koji se odvija u
talasima. Ona je oduvek proizvoena i artikulisana u (razliitim) gradovima pa ima
neujednaene ishode. Lokalna proizvodnja i artikulacija globalizacije razotkriva njenu
strateku dimenziju to znai da ovaj proces, u razliitim fazama, zaposedaju i
instrumentalizuju odreeni drutveni akteri koji formuliu njegovo znaenje u skladu sa
sopstvenom ideologijom i interesima. Stoga, nije dovoljno razumeti samo strukturne aspekte
globalizacije, ve i strategije globalnih ekonomskih aktera kao i razliite nacionalne i lokalne
sociokulturne i politike odgovore na te strategije.Time se postavljaju temelji za izgradnju
savremenog modela istraivanja drutvene promene, koji bi obuhvatio i strukturu i aktere, i
globalno i lokalno, dovodei ih u smislenu vezu, koju je mogue empirijski istraiti.
Strateku dimenziju globalizacije prepoznajemo u neoliberalnoj urbanoj politici koja
rezultira ekonomskom, drutvenom i prostornom polarizacijom, komodifikacijom urbane
kulture i sve veim lokalnim, regionalnim, nacionalnim i globalnim disparitetima. Ukazujemo
na problem (ne) odrivosti velikih metropolitenskih oblasti koji proizilazi iz neoliberalizma,
globalne ekonomske integracije, socijalne i ekonomske polarizacije i oslabljenih politikih i
institucionalnih kapaciteta za odravanje solidarnosti i kohezije. Panju obraamo i na
mogunosti za realizaciju alternativnih vizija urbanog razvoja i odgovarajuih politikih
projekata ime se koncept otvara i za analizu drutvene promene od dole a grad shvata kao
instrument za njeno iniciranje. To znai da ne postoji jedna, ve mnoge razvojne logike
gradova u globalizaciji, ija znaenja mogu da obogate etniki, rodno, kulturno, rasno i verski
diverzifikovani drutveni akteri objedinjeni kolektivnim pravom na grad. Unutar
revidiranog koncepta globalnog grada vidimo, dakle, mogunost za kritiku postojeih ali i
afrimaciju moguih politika odrivog urbanog razvoja u uslovima globalizacije.
Zakljuujemo i da bi dublja integracija koncepta globalnog grada i urbane sociologije
omoguila objedinjavanje jake metodoloke osnove za analizu globalnih urbanih procesa sa
8

kritikom (urbano) sociolokom teorijom, ime se otvaraju mogunosti za obnovu urbane


sociologije i njen povratak u centar savremene kritike drutvene misli i prakse.
Kljune rei: Globalni grad; globalizacija; urbanizacija; globalni urbani procesi;
poluperiferija; neoliberalizam; odrivi urbani razvoj
The global city concept as a perspective for understanding contemporary
patterns of urbanization and globalization
Summary: History has shown that cities have always been the best representatives of a
particular society, civilization or entire epoch. In this context, it is believed that the key
problems of modern society are most clearly manifested at the intersection of two macro
processes: globalization and urbanization. The concept of a global city, which is the main
subject of this thesis, is dominant in this area and is presenting itself as the leading idea in
understanding the relation between globalization and urbanization. Within it, the cities are
seen as strategic sites of localization, articulation and realization of globalization or as the
places where the dialectical relationships between local and global phenomena and processes
are crystallized. Global cities (local context), within this perspective, are viewed not only as a
passive background against which the general social processes are refracted, but as their
active agents (actors).
The main aim of the dissertation is the answer to the question of whether, and in what
form, the global city concept may constitute a proper framework for understanding the urban
future of the world and whether it can be used as an integrating paradigm in urban sociology.
In this paper the genesis and evolution of the global city concept are described and subjected
to critical evaluation. It is pointed out that this concept is indispensable for the modern
(urban) sociology because it provides a theoretical and methodological unification of general
(global) and specific (local) dimensions of globalization thus deepening the possibilities for
research on complex relationships between actors and structures. To realize this potential, the
concept of global city must be redefined in such a way as to overcome its key problems:
Western-Centrism, presentism and economism. The dissertation offers opportunities to
overcome these problems through: development of a view from-off-the-map" approach with
special emphasis on the globalization of cities in semi-periphery; emphasizing the historical
dimension of the global city (and globalization) and the dissolution of economism with
introduction of socio-cultural and political perspectives.
Using this approach, the dissertation arrives atthe conclusion that globalization is an
incomplete, material and value-neutral historical process (without meaning) of spatial
integration, that takes place in waves. It has always been articulated and produced in
(different) cities and has uneven outcomes. Local production and articulation of globalization
reveals its strategic dimension, which means that this process is, at various stages, occupied
and instrumentalized by certain social actors who formulate its meaning according to their
own ideology and interests. Therefore, it is not enough to understand the structural aspects of
globalization, but also the strategies of global economic actors as well as various national,
regional and local socio-cultural and political responses to these strategies. This lays the
foundation for building a modern research model of social change, which would include the
structure and actors, both globally and locally, putting them into a meaningful relationship,
which can be empirically investigated.
The strategic dimension of globalization is recognized in the neoliberal urban policy
that results in economic, social and spatial polarization, the commodification of urban culture
and growing local, regional, national and global disparities. This dissertation points out the
problem of unsustainability of large metropolitan areas arising from neoliberalism, global
9

economic integration, social and economic polarization and weakened political and
institutional capacity to maintain solidarity and cohesion. Special attention is paid to the
possibilities for realization of an alternative vision of urban development and appropriate
political projects, which opens up the concept for analysis of social change "from below,"
where city is conceived as an instrument for its initiation. This means that there is not one
instance, but many instances of developmental logic of cities in globalization. Meanings of
these different instances of developmental logic can be enriched by the many voices of social
actors diversified by ethnicity, gender, culture, race, age and many other social attributes,
unified under the collective "right to the city".
Within the revised concept of a global city it is possible to observe the ability for a
critiqye of existing urban policies and a potential for affirmation of new policies of
sustainable urban development in globalization. Deeper integration of the global city concept
and urban sociology would enable integration of strong methodological basis for the analysis
of global urban processes with critical (urban) sociological theory, thus opening opportunities
for the renewal of urban sociology and its return to the center of contemporary critical social
thought and practice.
Keywords: Global city; globalization; urbanization; global urban processes; semi-periphery;
neoliberalism; sustainable urban development

10

SADRAJ

I UVOD.................................................................................................................................... 13
1. Predmet, hipoteze i metodi istraivanja ................................................................... 16
II ZNAAJ GRADOVA ZA ANALIZU PROCESA GLOBALIZACIJE ...................... 17
2. Osnovna shvatanja o globalizaciji .............................................................................. 17
2.1. Kljuni pojmovi i definicije.............................................................................. 19
2.2. Lice i nalije globalizacije ................................................................................ 21
2.3. Debate o globalizaciji ....................................................................................... 25
2.4. Izazovi sociolokog pristupa globalizaciji ........................................................ 26
3. Geografski (prostorni) aspekti globalizacije ............................................................. 27
3.1. Prostorni zaokret u drutvenim naukama ...................................................... 32
3.2. Prostorni aspekti globalizacije (osnovna shvatanja) ......................................... 38
3.3. Vremensko prostorna kompresija .................................................................. 43
4. Urbana geografija i studije globalizacije: grad kao fokus analize ............................ 46
4.1. Savremeni urbanizacijski trendovi ................................................................... 46
4.2. Urbanizacija na polu (periferiji) ...................................................................... 58
4.3. Socioloke teorije urbanizacije: teorija svetskog sistema kao zalee koncepta
globalnog grada ....................................................................................................... 68
III GLOBALNI GRAD: TEORIJSKA ODREENJA I EMPIRIJSKI
POKAZATELJI ................................................................................................................ 73
5. Koncept globalnog grada .............................................................................................. 73
5.1. Shvatanje Saskije Sasen.................................................................................... 73
5.2. Koncept globalnog grada Saskije Sasen: kritika evaluacija ........................... 84
5.3. Globalni grad: geneza i evolucija koncepta .................................................... 100
5.3.1. Svetski grad........................................................................................ 101
5.3.2. Mrea globalnih gradova .................................................................. 110
5.3.3. Globalni grad region ...................................................................... 116
6. Formiranje globalnih gradova na (polu) periferiji: Pogled izvan mape ......... 120
6.1. Obini grad, globalizirajui gradovi i gradovi u globalizaciji ........................ 123
6.2. Globalizirajui gradovi periferije: Azija i Afrika ........................................... 128
11

6.3. Globalizirajui gradovi poluperiferije: Latinska Amerika i istona Evropa .. 139


7. Empirijski pokazatelji o globalnim gradovima: kritiki osvrt.............................. 147

IV ISTORIJSKA DIMENZIJA GLOBALNOG GRADA ............................................... 163


8. Znaaj istorijskog pristupa globalnim urbanim procesima .................................. 166
9. Istorijski kontinuitet globalnog grada ....................................................................... 170

V PROCESI GLOBALNIH GRADOVA ........................................................................... 181


10. Ekonomski procesi globalnih gradova..................................................................... 181
10.1. Prostorni aspekti tranzicije sa fordistikog (kejnzijanskog) na postfordistiki
(fleksibilni) reim akumulacije kapitala .......................................................... 183
10.2. Preduzetniki grad ............................................................................................ 189
10.3. Preduzetniki grad kao politika (ideoloka) naracija? .................................... 193
10.4. Preduzetniki grad na poluperiferiji? ............................................................... 196
11. Sociokulturni procesi globalnog grada .................................................................... 199
11.1.Migracije, susret i sudar kultura u globalnom gradu .......................................... 200
11.2. Urbana kultura kao ekonomska strategija gradova u globalizaciji .................... 218
12. Politiki procesi globalnog grada ............................................................................... 223
12.1. Nova urbana politika / neoliberalna urbanizacija i njena kontekstualizacija u
postsocijalistikom gradu ....................................................................................................... 231
12.2. Drutvene posledice neoliberalnih urbanih politika i mogunosti za odriv urbani
razvoj u uslovima globalizacije .............................................................................................. 238
12.3. Dometi evropske vizije odrivog urbanog razvoja u uslovima globalizacije:
urbane i regionalne politike EU ............................................................................................. 244
VI ZAKLJUAK: ZNAAJ I DOMETI KONCEPTA GLOBALNOG GRADA ZA
OBNOVU URBANE SOCIOLOGIJE ............................................................................... 246

Literatura ............................................................................................................................... 256

12

I UVOD

Gradovi, posebno megagradovi, su smetlita na


koja se odlau problemi proizvedeni
globalizacijom. Oni su, takoe, laboratorije
u kojima se umee ivljenja tim problemima
testira, isprobava i (nadajmo se, nadajmo...) razvija.

Zigmund Bauman

Ovaj rad je proizaao iz potrebe da se socioloki sagledaju sloene i nedovoljno jasne


veze izmeu globalizacije i urbanizacije dva univerzalna procesa koji oblikuju svet u kom
danas ivimo. Uprkos tome to su u ii interesovanja nauke, medija, politike i ire javnosti,
globalizacija i urbanizacija, a posebno njihove veze, nisu dovoljno istraene niti na
zadovoljavajui nain objanjene.
ta znamo o ovim procesima? Danas je dostupno obilje empirijskih podataka o
globalizaciji i urbanizaciji, ali su ti podaci nedovoljno strukturirani, prikupljani uz pomo
nekompatibilnih klasifikacija nastalih za razliite potrebe. Problem su takoe i nedovoljno
utemeljene metodologije. Stoga, mnotvo ovakvih, lako dostupnih podataka, neretko
doprinosi jo veem nerazumevanju problema, kao i iluziji da o njima znamo mnogo (ili
barem dovoljno). Lokalna zdravorazumska znanja i predstave o globalizaciji i urbanizaciji,
oblikovana su istorijskim nasleem i posredovana drutvenim kontekstom, to esto vodi
formiranju predrasuda o ovim procesima koje poivaju na neznanju i konfuziji. U tom smislu,
oprezno i kritiko korienje dostupnih podataka prua nam tek deli potreban za izradu novih
i korekciju starih skica za razumevanje savremenih drutvenih problema proizalih iz preseka
globalizacije i urbanizacije.
Rezervoar teorijskih saznanja o globalizaciji i urbanizaciji takoe je ispunjen
mnotvom atraktivnih ali nedovoljno integrisanih koncepata. Tako ve dobro znamo da su se
tokom 70-ih godina 20. veka odvile kompleksne ekonomske promene, potpomognute
13

tehnolokom (informatikom) revolucijom deindustrijalizacija, tercijarizacija, irenje


finansijskih trita, postfordizam, intenziviranje meunarodne podele rada i globalnog protoka
ljudi, dobara i usluga, irenje neolibaralne ideologije i slino. Postavlja se pitanje, da li je, i
kako, mogue razumeti ove promene holistiki, u celini, a da se pri tome ne izgubi veza sa
kulturnim i geografskim varijetetima njihove materijalizacije? Da li postoji integriua
paradigma uz pomo koje je mogue doi do drutvenih uzroka ovih pojava i svih varijeteta
posledica koje oni proizvode u razliitim delovima sveta i za razliite drutvene grupe? Da li
(urbana) sociologija jo uvek ima snage za teorijske i metodoloke poduhvate ovakvih
razmera?
Manifestacije ovih procesa u savremenim gradovima nije teko prepoznati u
metropolizaciji, regionalizaciji, ekonomskom propadanju starih industrijskih centara i
uzdizanju novih sedita informatikog drutva i specijalizovanih usluga, zaotravanju etnikih
i klasnih socioprostornih razlika i tenzija izmeu urbane bede i luksuza na lokalnom,
regionalnom i globalnom nivou, depolitizaciji, preduzetnikim strategijama i globalnim
ekonomskim

aspiracijama

gradskih

vlasti

irom

sveta,

regionalnim

ekonomskim

partnerstvima i politikim koalicijama koje zaobilaze nacionalne granice, prenosu finansiranja


gradova sa drave na privatne subjekte (javno-privatna partnerstva), smanjenju socijalnih
izdataka na lokalnom nivou, prevazi globalnog, privatnog interesa nad lokalnim, javnim i
slino. Manje je, meutim, poznato da su pobrojane ekonomske promene, koje se obino
poistoveuju sa globalizacijom, odnosno njenom aktuelnom fazom, ne samo manifestovane u
gradu ve i duboko posredovane procesima urbanizacije. To znai da su njihovi uzroci i
posledice, kao i mogunost promene, na prvom mestu urbane a time i razliite, mnoge.
Koncept globalnog grada nudi mogunost za integrisan pristup globalizaciji i
urbanizaciji pa smo se opredelili da rad posvetimo njegovoj sistematskoj analizi, kritici, oceni
i redefiniciji unutar (urbane) sociologije. Koncept globalnog grada pokazao se kao put za
postavljanje pravih pitanja, pre nego nain dolaenja do definitivnih odgovora. Danas, kada sa
jedne strane vidimo gradove propale usled deindustrijalizacije a sa druge globalne svetske
centre, kao odraz duboko podeljenog sveta, moramo se zapitati koji procesi do toga dovode?
Kako posmatrati gradove? Kao ravnopravne aktere na svetskom tritu, preduzetnike, od ijih
vetina zavisi njihov poloaj u celini? Da li se tu radi o prirodnim procesima kompeticije,
dominacije i sukcesije, kao to su to mislili ikaki sociolozi i savremeni ekonomisti ali na
globalnom nivou, ili se pak radi o rezultatu svesnog ideoloko-politikog delovanja odreenih
aktera? Da li je uspon u globalnoj urbanoj hijerarhiji mogue postii preduzetnikim
strategijama gradskih vlasti i ta takav uspon donosi lokalnom stanovnitvu? Da li su
14

popularni recepti u vidu kulturnih industrija, brendiranja gradova, smisleni i odrivi ili se radi
o besplodnoj mimikriji osuenoj na propast? Koja je uloga struktura dugog trajanja i svetskog
sistema u medijaciji ovih procesa? Gde tragati za mogunostima za obuzdavanje Gidsensovih
zmajevih koija? Jesu li mogue mikropolitike pobune? Kako preusmeriti globalne
ekonomske prioritete na lokalne aktere, svakodnevni ivot i njegov kvalitet?
Ono to je u obilju otvorenih pitanja sasvim izvesno, jeste to da se gradovi u
drutvenim naukama vie ne mogu posmatrati unutar kontejnera nacionalne drave. Sve
vei broj urbanih procesa, poput migracija, industrijalizacije, metropolizacije i tercijarizacije,
rezidencijalne segregacije, suburbanizacije ili dentrifikacije gubi svoje dravno/ nacionalno
uzglavlje i postaje umreen sa drugim globalnim procesima. To znai da su oni sve vie
oblikovani udaljenim dogaajima i faktorima a sve manje nacionalnom dravom i lokalnim
okolnostima. Sociologija, ali i druge drutvene nauke (geografija, ekonomija, politikologija,
pravo), stoga, moraju da tragaju za odgovarajuim teorijskim konceptima i metodolokim
okvirima za razumevanje, objanjavanje i istraivanje globalnih urbanih procesa.
Nauni (teorijski) znaaj ovog rada proizilazi iz injenice da sociologija i srodne
drutvene nauke, sa jedne strane, jo uvek nisu jasno prepoznale nunost razrade ovakvih
koncepata a, sa druge strane, su i prekomerno globalizovane kroz nekritiko korienje
mnotva esto nepovezanih, neutemeljenih i neproverenih paria globalizacijskog
diskursa. Njegov kljuan nauni doprinos sastoji se u pokuaju obnove urbane sociologije
kroz otvaranje ka globalizirajuoj stvarnosti i proceni teorijskih i metodolokih dometa
pojedinih koncepata putem kojih je to mogue realizovati. Poseban doprinos ogleda se u
iznalaenju pogodnih metodolokih reenja za analizu globalizacije gradova poluperiferije,
ime se tema pribliava kontekstu naeg drutva i postaje potencijalno primenjiva u praksi.
Kako je sociologija donekle iscrpljena velikim temama poput ove, ideje su esto
pronalaene u srodnim drutvenim naukama, najee geografiji, to je jasno prepoznatljivo u
korienoj literaturi. Najvea inspiracija je ipak potekla od grupe neomarksistikih urbanih
sociologa i geografa, na prvom mestu Saskije Sasen a potom i Dejvida Harvija, Manuela
Kastelsa, Nila Brenera, kao i teoretiara globalizacije i svetskog sistema Kristofera ejs Dana
i Denet Abu Lugod.

15

1.

Predmet, hipoteze, ciljevi i metodi istraivanja

Na najoptijem nivou, predmet istraivanja u ovoj doktorskoj disertaciji


predstavljaju pristupi koji urbanizaciju i globalizaciju posmatraju kao meusobno zavisne
procese i tragaju za takama njihovog preseka, uz problematizaciju dometa tih pristupa u
oblasti urbane sociologije. U ovakvim pristupima gradovi su shvaeni kao kljuna, strateka
mesta, na kojima se kristaliu dijalektiki odnosi izmeu lokalnih i globalnih drutvenih
pojava, odnosno medijatori globalizacije, ak i njeni proizvoai. Najvea panja posveena
je kritikoj analizi koncepta globalnog grada, ali su razmatrani i srodni koncepti poput
svetskog grada, globalnog grada-regiona, obinog grada, mree globalnih gradova, gradova u
globalizaciji i globalizirajuih gradova. Predmet istraivanja je najpre, u metodolokom
pogledu, kontekstualizovan po principu podele na centar, periferiju i poluperiferiju.
Kritika analiza koncepta globalnog grada poiva na nekoliko hipoteza:
1. Koncept globalnog grada je pogodan za razumevanje prostornih uzroka, manifestacija
i posledica globalizacije, kao i njenih geografski neujednaenih ishoda (sa posebim
naglaskom na drutva poluperiferije);
2. Koncept globalnog grada je metodoloki adekvatan, zasnovan na odgovarajuoj
empirijskoj evidenciji i nudi dobar okvir za operacionalizaciju i empirijsku proveru;
3. Koncept globalnog grada je adekvatan za razumevanje istorijske dimenzije
globalizacije;
4. Koncept globalnog grada je adekvatan za razumevanje ekonomskih, sociokulturnih,
politikih i ekolokih uslova funkcionisanja urbanih drutava u uslovima
globalizacije;
5. Koncept globalnog grada je mogue primeniti u okviru politika odrivog urbanog
razvoja u uslovima globalizacije;
6. Koncept globalnog grada nudi dobru teorijsko-metodoloku osnovu za obnovu urbane
sociologije.
Osnovni, opti, cilj istraivanja je odgovor na pitanje da li je, i u kojoj formi, koncept
globalnog grada adekvatan okvir za razumevanje i objanjavanje urbane budunosti sveta i da
li se moe primeniti kao integriua paradigma u razumevanju savremenih obrazaca
urbanizacije i globalizacije. Posebni ciljevi obuhvataju ispitivanje teorijskih i metodolokih
aspekata koncepta globalnog grada, posebnih tema koje se unutar njega obrauju poput
istorijske dimenzije globalnog grada i ekonomskih, sociokulturnih, politikih i ekolokih
16

uslova funkcionisanja urbanih drutava u uslovima globalizacije, kao i mogunosti za


primenu ovog koncepta u okviru drutava poluperiferije.
Disertacija sadri teorijski, empirijski i aplikativni deo, a svaki od tih delova
podrazumeva primenu razliitih metoda. U okviru rada na ovoj problematici nije postojala
mogunost za prikupljanje primarnih podataka, ve se analize vre na osnovu sekundarnih
podataka. Disertacija je prevashodno teorijskog karaktera. U ovom domenu vri se kritika
evaluacija kljunih teorijskih shvatanja u ovoj oblasti. Izneta teorijska shvatanja se
proveravaju i potkrepljuju i empirijski, najpre demografskim i ekonomskim sekundarnim
podacima, prikupljenim u velikim meunarodnim bazama podataka poput UN Population
Division, UN World Urbanization Prospects, EUROSTAT (Urban Audit), ili u okviru radova
drugih autora. U posebnom poglavlju disertacije analiziraju se praktine mogunosti za
primenu teorijskih saznanja o globalnim gradovima. Metodoloki, to izmeu ostalog
podrazumeva i analizu formalnih dokumenata kojima se ureuju urbane razvojne politike.
S obzirom na specifinost predmeta istraivanja i problem dostupnosti sekundarnih podataka,
uzorkom su obuhvaeni gradovi koji se, prema unapred utvrenim kriterijumima, mogu
smatrati globalnim i za koje postoje odgovarajui podaci. Uzorak je, u tom smislu, prigodan,
ali se vodi rauna o ravnomernoj zastupljenosti gradova centra, periferije i poluperiferije,
ime se obezbeuje izvesna reprezentativnost uzorka.

II ZNAAJ GRADOVA ZA ANALIZU PROCESA GLOBALIZACIJE

2.

Osnovna shvatanja o globalizaciji

Na empirijskoj, pojavnoj ravni, globalizacija predstavlja proces ili projekat1 koji,


pojednostavljeno reeno, dovodi do saimanja sveta i sve vee umreenosti meusobno
udaljenih ljudi i objekata. U metodolokom i teorijskom smislu, globalizacija predstavlja
koncept, odnosno nauni pojam ili paradigmu uz pomo koje razliite nauke nastoje da
razumeju funkcionisanje oveanstva u 21. veku. Moglo bi se rei da se radi o kljunoj ideji
uz pomo koje razumevamo tranziciju oveanstva u trei milenijum (Waters, 2001).
1

Razliiti termini su posledica naune debate o globalizaciji kao spontanoj i neposredovanoj, odnosno,

organizovanoj i smisleno voenoj pojavi (ire u Held, 2003: 4861). U ovom radu se zastupa stav da se
navedena shvatanja ne iskljuuju i da je za celovitu analizu globalizacije nuno uzeti u obzir oba. Kako termin
proces ne iskljuuje postojanje aktera koji ga oblikuju i usmeravaju, u radu se opredeljujemo za njega.

17

Kako proces globalizacije utie na gotovo sve oblasti ivota, za njega je


zainteresovano mnogo naunih disciplina. To dovodi do neumerenog rasta interesovanja za
ovu temu i velikih konfuzija u razumevanju onoga to globalizacija zapravo predstavlja. Do
preciznih saznanja je jo tee doi s obzirom na to da proces globalizacije u velikoj meri
oblikuje i samu nauku, njenu organizacionu strukturu pa i saznanja do kojih dolazi. Globalna
umreenost naunih saznanja omoguena sredstvima komunikacije, na primer, vodi njihovoj
sve veoj unifikaciji i ukorenjivanju odreenih dominantnih paradigmi, obino onih koje
nastaju na bazi iskustava razvijenih zemalja centra. Moglo bi se rei da evidentna
transformacija oveanstva, objedinjena pod pojmom globalizacija, rui vrste i
tradicionalne disciplinarne podele i primorava naunike da stvaraju nove koncepte koji bi
odgovarali novom vremenu, ali se nauka u tome jo nije snala. Dok se esto moe uti
tvrdnja da je globalizacija viedimenzionalan proces i da obuhvata tehnoloku, drutvenu,
politiku, kulturnu, ekonomsku, ekoloku i mnoge druge dimenzije, retke su studije u kojima
se te dimenzije posmatraju u njihovom jedinstvu i u okviru odreenog, konkretnog, naunog
problema. Globalni ekoloki problemi koji proizilaze iz unitavanja amazonske praume se,
recimo, teko mogu sagledati ako se u obzir ne uzmu sociokulturni i ekonomski uslovi ivota
lokalnog stanovnitva, nain organizacije i tip privreivanja, tehnoloka infrastruktura,
lokalne, nacionalne i nadnacionalne politike kojima se ovaj problem ureuje i slino. Nauna
saznanja o globalizaciji, stoga, neretko izgledaju kao iroko i niim omeeno
interdisciplinarno polje (studije globalizacije) u kojem se susreu raznorodni i meusobno
nepovezani koncepti i gde sve prolazi. Pojam globalizacije, kako primeuje Zigmund
Bauman, deli sudbinu svih termina koji su u modi: to vie podrazumevaju, to vie postaju
mutni i nejasni (Bauman, 1998).
Uprkos svoj kompleksnosti i multidimenzionalnosti, u ovom radu se zastupa stav da je
globalizacija, u svojoj sutini, drutveni proces. To znai da bez razumevanja njenih
drutvenih uzroka i drutvenih posledica, svaka druga analiza ostaje nedoreena. U tom
smislu, ekonomsku i tehnoloku dimenziju globalizacije, koje obino dominiraju, uzimamo u
obzir kao znaajne, ali tek kao posledice odreenih drutvenih procesa.

18

2.1. Kljuni pojmovi i definicije


Globalizacija predstavlja jedan od kljunih koncepata u drutvenim naukama od 80-ih
godina do danas. Pristupi definisanju globalizacije su veoma razliiti ali je mogue pronai
neke zajednike imenioce koje prikazujemo u ovom odeljku.
Sama re globalno je novijeg datuma, iako je svet zasigurno globalan mnogo due.
Ovaj termin i njegove izvedenice u iru upotrebu ulaze tek 60-ih godina zahvaljujui
popularnoj knjizi Marala Mekluana Globalno selo (1960), u kojoj se opisuju drutvene
posledice irenja novih komunikacionih tehnologija. Iako je u toj knjizi zastupljen tehniki
determinizam u shvatanju globalizacije, ona je u svakom sluaju doprinela popularizaciji
celog koncepta. Svako je, pa i laik, globalno povezivanje ljudi najlake razumeo na primeru
umreenosti preko sredstava komunikacije, posebno interneta. Tih godina se definicija
globalnog po prvi put pojavila u Vebsterovom (Webster) reniku (Waters, 2001).
Isti renik globalno danas definie kao ono to ukljuuje ceo svet ili se odnosi na
celinu (Merriam-Webster). Na samom poetku nuno je istai da je osnovno znaenje pojma
u svojoj sutini geografsko jer oznaava prostorni domet datog fenomena. Sociolozi e ovo
osnovno, geografsko, odreenje uglavnom zadrati, ali e ga dopuniti drutvenim uzrocima i,
posebno, drutvenim posledicama datih prostornih transformacija. Na tom tragu, erard
Birkens odreuje pojam globalno kao geografski koncept i suprotnost lokalnom; koncept
autoriteta i moi i suprotnost teritorijalnom suverenitetu; kulturni koncept i suprotnost
izolaciji; i institucionalni koncept i suprotnost nacionalnom (Beerkens, 2004).
Jedan od prvih sociologa koji sistematski pristupa ovom problemu je Roland
Robertson koji globalizaciju definie kao koncept koji se odnosi na saimanje sveta i
intenzifikaciju svesti o svetu kao celini (Robertson, 1992: 8). Robertson na taj nain otvara
polje za socioloku analizu drutvenih promena koje otpoinju formiranjem svesti o
materijalnim aspektima globalizacije. On na taj nain apostrofira poloaj pojedinca u
globalnom svetu koji poinje da interpretira sebe i sopstvenu kulturu u kontekstu svesti o
celini ljudske civilizacije.
Slino tome, Entoni Gidens globalizaciju definie kao intenzifikaciju drutvenih
odnosa irom sveta koja povezuje meusobno udaljena mesta tako da lokalna deavanja
oblikuju dogaaji koji se odvijaju na velikoj udaljenosti i obrnuto (Gidens, 1998: 64). Ovaj
proces je, prema Gidensu, sutinski uslovljen vremenskim i prostornim transformacijama koje
su se odigrale u modernim drutvima. Dok su u predmodernim drutvima vreme i prostor bili
sutinski povezani (na pitanje kad se nije moglo odgovoriti bez pitanja gde) a sve
19

odrednice sadraja drutvenog ivota se nalazile u okviru definisanog prostora, u modernom


drutvu (najpre zahvaljujui izumima poput mehanikog sata i standardizovanog kalendara)
vreme postaje unifikovano, to omoguava komunikaciju na daljinu i organizaciju lokalnog
ivota u odnosu na prostorno udaljene lokacije. Prostor i mesto na taj nain postaju kategorije
ispranjene od svog drutvenog i lokalnog sadraja.
U svojoj definiciji globalizacije Malkolm Voters eksplicitno navodi geografsku
dimenziju globalizacije tvrdei da ona predstavlja drutveni proces u kom slabi uticaj
geografskih barijera na ekonomske, politike, drutvene i kulturne pojave i u kom su ljudi sve
vie svesni nestanka tih barijera pa se i ponaaju u skladu sa tim (Waters, 2001: 5).
Dor Ricer globalizaciju definie kao transplanetarni proces ili set procesa koji
ukljuuje uveanu fluidnost i rastue tokove ljudi, objekata, mesta i informacija u svim
pravcima, kao i strukture koje oni zatiu i stvaraju i koje predstavljaju barijere ili podsticaje
za te tokove (Ritzer, 2010: 2).
Shvatanja koja drutvene aspekte globalizacije podreuju materijalnim (geografskim),
esto zapadaju u jednu vrstu naturalizma (ili determinizma) pa se ona ponekad shvata kao
prirodan i ireverzibilan proces koji se deava gotovo spontano, bez svesne uloge drutvenih
aktera. Koncept globalizacije je ideoloki sumnjiv jer, kao i njegov prethodnik
modernizacija moe da legitimie irenje zapadne kulture i kapitalistikog drutva
sugeriui da postoje sile koje transformiu svet izmiui ljudskoj kontroli (Waters, 2001: 6).
Da bi skrenuo panju na ulogu aktera u procesu globalizacije, kao i na njene ideoloke
aspekte, Ulrih Bek uvodi razliku izmeu pojmova globalizacija i globalizam. Pod
globalizmom podrazumeva shvatanje da svetsko trite izgurava ili zamenjuje politiko
delovanje, to jest, ideologiju svetskog trita, ideologiju neoliberalizma (Beck, 2003: 24).
Ovakvo ideoloko shvatanje se, prema Beku, odvija monokauzalno i ekonomistiki i
redukuje viedimenzionalnost globalizacije na jednu, ekonomsku dimenziju, a o svim drugim
dimenzijama ekolokoj, kulturnoj, politikoj, civilno-drutvenoj globalizaciji, ako uopte,
raspravlja se tek pod navodnom dominacijom sistema svetskog trita (Isto: 25). Time on ne
porie sredinje znaenje ekonomske globalizacije, ali skree panju na ideoloku potku
globalizma u kojoj se najpre negira veza izmeu politike i ekonomije a potom i veza izmeu
ekonomije i svih drugih sfera drutvenog ivota. Tako se, na primer, sugerie da jednu
kompleksnu tvorevinu poput Nemake dakle, dravu, drutvo, kulturu, spoljnu politiku
treba voditi poput preduzea (Isto). Ovakav uvid ostae od trajnog znaaja za sociologiju koja
u globalizacijskim procesima, izmeu ostalog, nastoji da sagleda i manifestne i latentne
motive drutvenih aktera, kao i ideologije kojima se oni slue kako bi dali legitimitet svom
20

delovanju

drutvenom

poloaju.

Druga

znaajna

injenica

odnosi

se

na

multidimenzionalnost globalizacije sa kojom sociologija mora da rauna prilikom analize ma


kog konkretnog drutvenog fenomena.
U analitikom smislu, posebno je vano razlikovanje strukturnih i strategijskih
dimenzija globalizacije, gde bi se pod prvim podrazumevao obim rastue globalne
meuzavisnosti izmeu aktera na razliitim nivoima a pod drugim obim u kom sami akteri
usvajaju globalni horizont delovanja (Jessop, 2000). Ameriki sociolog Kristofer ejs-Dan
navodi da je jedan od razloga velike konfuzije i nerazumevanja unutar studija globalizacije
nedovoljno razlikovanja ovih dimenzija i zamemarivanje injenice da globalizacija
predstavlja kako politiki projekat ideologiju tako i dugotrajan strukturni proces prostorne
integracije ljudi koji su ranije bili nepovezani (Chase-Dunn, 2003). Na tom tragu,
globalizaciju u radu posmatramo kao proces dugog trajanja (u smislu strukturnog
povezivanja, procesa), ali i kao savremenu pojavu vezanu za irenje neoliberalne ideologije
(kao strategiju, projekat). U skladu sa tim, pravi se otklon od onih ideja koje globalizaciju u
potpunosti izjednaavaju sa neoliberalnom ideologijom i otvara prostor za razumevanje
strukturnih socioprostornih i ekonomskih transformacija kao procesa dugog trajanja. Tako
shvaenu globalizaciju, neoliberalna (i svaka druga) ideologija moe povremeno da
naseljava ali ne ini njen osnovni sadraj. Sa druge strane, ovakvo poimanje globalizacije
ne doputa ni olako zanemarivanje (neoliberalne) ideologije kao njene bitne, strateke
dimenzije u ovom trenutku.
2.2. Lice i nalije globalizacije
Iako je globalizacija, bez svake sumnje, drutveni proces, mali broj definicija u sebi
sadri drutvene aktere i naine na koje oni u njoj uestvuju. Ponekad se ini da se u itavom
diskursu globalizacije od ume ne vidi drvo. Kao da se od zanesenosti monumentalnim
teorijskim konstrukcijama i zvunim pojmovima koji govore o neljudskim aspektima
globalizacije (poput vremensko-prostorne kompresije, prostora tokova i slino),
zaboravlja na ljudske ivote i promene koje se u njima deavaju usled globalizacijskih
procesa.
Bauman je autor kojem se ovako ta zasigurno ne moe zameriti. On o globalizaciji
pie jednostavno i time u velikoj meri doprinosi demistifikaciji itavog koncepta. Pri tome,
osnovni naglasak stavlja upravo na drutvene aktere globalizacije, to se da naslutiti iz samog

21

naslova jedne od njegovih knjiga.2 Na samom poetku knjige Bauman primeuje da


globalizacija za nekoga predstavlja ono emu treba da tei da bi bio sretan, dok je za drugog
uzrok sve njegove nesree (Bauman, 1998). Ono to izgleda kao globalizacija za neke, znai
lokalizaciju za druge; oznaava nove slobode za neke, dok se na mnoge druge obruava kao
neeljena i surova sudbina (Isto: 2). Globalizacija, pokazuje Bauman, ima mnoga lica, i stoga
je nuno posmatrati je iz razliitih perspektiva. Tako je mogue uoiti da globalizacija ni u
kom sluaju nije uniforman proces (ne obuhvata sve na jednak nain), niti toliko
sveobuhvatan kako se to esto predstavlja. Globalizacija deli koliko i ujedinjuje, i sama
proizvodi nove forme drutvenih nejednakosti. Dok su neki globalni, pie Bauman, drugi su
lokalni, a ta lokalnost u kontekstu globalizacije, postaje obeleje depriviranog drutvenog
poloaja vie nego ikada ranije. Tako se sasvim opravdano moe tvrditi da je globalizacija,
kao irenje pozitivnih aspekata modernog drutva (na primer, medicine), dovela do
produenja oekivanog trajanja ivota svih, ali je istovremeno uticala na drastino poveanje
razlika u oekivanom trajanju ivota razliitih pojedinaca i drutvenih grupa (Hashemian,
Yach 2007, prema Ritzer, 2010).
Dobar nain za uoavanje i analizu nejednakih efekata globalizacije jeste njena
teritorijalizacija, tanije, posmatranje globalizacije u prostoru. Time se vodi i Bauman,
izvodei zakljuak da je integralni deo procesa globalizacije progresivna prostorna
segregacija i socijalna iskljuenost (Bauman, 1998).
Iako ovakvi podaci mogu da deluju senzacionalistiki i njima je lako manipulisati,
globalne nejednakosti imaju tolike razmere da je 2008. godine dohodak 500 najbogatijih ljudi
na planeti bio vei od ukupnog dohotka 416 miliona najsiromanijih (Millet et all, 2012).
Najei nain teritorijalnog posmatranja ovakvih globalnih nejednakosti je kroz podelu na
razvijene/nerazvijene (centar/periferija; sever/jug). Kada se distribucija svetskog bogatstva
posmatra kroz ovakvu prizmu, dobija se sledea slika (Tabela 1).
Zemlje treeg sveta Razvijene zemlje Svet
Ukupna populacija

80%

20%

6,97 milijardi

BDP

37%

63%

69.971 milijardi USD

41.144 USD

10.033 USD

BDP po glavi stanovnika 1.208 USD

Tabela 1. Raspodela svetskog bogatstva (Millet et all, 2012: 4)


2

Globalization: The Human Consequences.

22

Podaci iz istog izvora pokazuju da se broj siromanih u svetu drastino poveava pa je


tako broj ljudi koji ive sa manje od jednog dolara na dan u podsaharskoj Africi porastao sa
214 miliona 1981. godine na 303 miliona 2008. godine, dok je broj gladnih od 2005. godine
do danas porastao sa 848 na 868 miliona.3 Svake godine vie od 350.000 ena umire usled
komplikacija tokom trudnoe i poroaja a 99% tih ena ivi u nerazvijenim zemljama.
Pored ovakvih, egzistencijalnih problema, evidentne su i nejednakosti u pristupu
novim tehnologijama. I dok pojednostavljena shvatanja globalizacije svet esto vide kao
globalno selo umreeno internetom, opreznijim pristupom se uvia da postoji takozvana
globalna digitalna podela (Ritzer, 2010) jer mnoge nerazvijene zemlje ne poseduju niti
infrastrukturu niti tehniku opremu za omoguavanje pristupa internetu. Osim toga, ak 80%
internet stranica su na engleskom jeziku pa ogroman broj ljudi njima ne moe da se koristi
zbog nepoznavanja ovog jezika. Paradoksalno, e-otpad, koji se sastoji od stare kompjuterske
opreme, esto ilegalno dospeva u nerazvijene zemlje uprkos tome to su poznate negativne
ekoloke posledice njegovog odlaganja. Tako je internet, sasvim u skladu sa Baumanovim
opservacijama, nekima doneo nove mogunosti razvoja i emancipacije a drugima toksini
otpad.
U pogledu pitanja (ne)jednakosti u globalnom dobu, svakako se treba podsetiti i toga
da veliki deo njih proizilazi iz drutvenih obeleja pojedinaca i grupa poput etniciteta, rase,
religijske pripadnosti, pola, starosti i seksualne orijentacije. Sve nejednakosti povezane sa
ovim drutvenim obelejima imaju svoj specifian mikro-prostorni odraz pa nisu jasno
uoljive ako se posmatra samo globalna podela na razvijene i nerazvijene. Ova obeleja ne
moraju nuno da budu u vezi sa ekonomskim poloajem te se obino posmatraju unutar
analize kulturne i politike dimenzije globalizacije. I ovde se, na tragu Baumanovih ideja,
lako mogu uoiti razliita lica globalizacije: od onog emancipatorskog koje je, preko novih
drutvenih pokreta, dovelo do novih prava za marginalizovane grupe, do onog retrogradnog,
koje je proizvod zatvaranja i izolacije kao specifine kulturne reakcije na globalizacijske
pritiske.
Teritorijalno posmatranje globalizacije otvara i ekoloko nalije globalizacije koje je
takoe neujednaeno distribuirano. Jasno je da je prirodno okruenje (okeani, vazduh, zemlja)
globalno (funkcionie kao zatvoren ekosistem) i da ni jedan ekoloki problem ne moe da se
posmatra kao iskljuivo lokalan. Globalna integracija trita i usavravanje transportnih
3

U proseku 7 od 10 siromanih ine ene.

23

sredstava tu sliku znatno uslonjavaju. Gotovo svi ekoloki problemi poput smanjivanja
biodiverziteta, zagaivanja, smanjivanja obradivih povrina, iscrpljivanja prirodnih resursa i
klimatskih promena, rastu uporedo sa intenziviranjem globalizacije. Nejednakosti se u ovom
domenu najpre ispoljavaju u injenici da razvijeni delovi sveta u veoj meri uestvuju u
stvaranju ekolokih problema a u manjoj meri oseaju njihove posledice. Ricer navodi primer
nestaice vode koja danas pogaa gotovo 1,3 miliona ljudi, od kojih najvei broj ivi u
nerazvijenim zemljama (Ritzer, 2010). Voda, sa druge strane, postaje dobro koje sve vie
cirkulie na globalnom nivou pa ljudi esto koriste vodu koja dolazi sa drugog kraja sveta
(virtuelna voda), potpuno nesvesni nestaice. Procenjuje se da je, na primer, potrebno 140
litara vode da bi se uzgajilo dovoljno zrna kafe za jednu oljicu ovog napitka. Voda se, pri
tom, troi na jednom mestu a oljica ispija na drugom. Lepo lice ekoloke globalizacije nije
teko prepoznati meu globalnim ekolokim pokretima putem kojih saznanja poput ovih
dospevaju u iru javnost.
Iako danas raspolaemo obiljem podataka o globalnim nejednakostima, brojni i
meusobno protivreni nalazi, koji dolaze iz mnotva izvora, oteavaju odgovor na pitanje da
li su ove nejednakosti proizvod globalizacije (i da li rastu uporedo sa njom) ili je globalizacija
zapravo dovela do vee jednakosti za sve. Ono to je izvesno jeste to da su ova dva procesa
povezana te da ih je nuno posmatrati zajedno (Isto).
Interesantno je primetiti da se u veini knjiga o globalizaciji (barem onih koje dolaze
iz razvijenih zemalja Evrope i SAD), usvaja perspektiva poimanja sveta kroz dva bloka,
nerazvijene i razvijene. Zahvaljujui takvom teorijsko-metodolokom pristupu, i istraivaka
praksa se usmerava na prikupljanje podataka koji samo iznova potvruju evidentne i otre
nejednakosti izmeu ta dva dela sveta. Svet je, meutim, nemogue posmatrati
ukalupljenog jer je teritorijalna skala nejednakosti znatno sloenija nego to nam to
pokazuje linija razdvajanja na dva bloka. itav ovaj rad posveen je uslonjavanju
socioprostorne skale posmatranja globalizacijskih fenomena, pri emu se poseban akcenat
stavlja na manje teritorijalne jedinice analize poput gradova i regiona. No, izvesna
uproavanja su uvek nuna kako bi se jasnije uoile, makar i grube, pravilnosti. Na ovom
mestu dovoljno je istai treu zonu sveta koja je, zahvaljujui svetsko-sistemskoj teoriji,
ipak prepoznata unutar studija globalizacije poluperiferiju, odnosno, zemlje biveg
socijalistikog bloka. Ova zona predstavlja jedan sasvim specifian drutveni kontekst, unutar
kojeg se i globalizacijski trendovi prelamaju na specifian nain. I pored toga, moglo bi se

24

zakljuiti da je perspektiva poluperiferije nedovoljno zastupljena u dominantnim teorijama


globalizacije.4
2.3. Debate o globalizaciji5
U okviru teorija globalizacije mogue je jasno uoiti glavne linije podela izmeu
autora, odnosno, kljune debate o prirodi globalizacije i to po nekoliko pitanja:
1) Pitanje istorijskog trenutka u kom globalizacija poinje
Malkolm Voters izdvaja tri mogua odgovora na ovo pitanje: a) globalizacija je
proces koji je mogue uoiti jo u najstarijoj istoriji oveanstva, b) globalizacija je
savremenik modernizacije i razvoja kapitalizma i c) globalizacija je savremeni fenomen,
povezan sa postindustrijskim drutvom, odnosno, postmodernim dobom (Waters, 2001: 7).

2) Pitanje dometa globalizacije


Dejvid Held nudi korisnu emu u kojoj razlikuje: a) hiperglobaliste koji globalizaciju
vide kao realan i ireverzibilan proces koji vodi ukidanju nacionalnih drava, homogenizaciji
kulture i stvaranju svetskog trita, b) skeptike koji smatraju da globalizacija nije realan
proces ve mit i ideologija i c) transformacioniste koji priznaju drutvene promene koje
globalizacija donosi, ali ih razmatraju opreznije ne ulazei u ideal-tipske konstrukcije
budunosti sveta (Held, 2003: 48-60).

3) Pitanje posledica globalizacije


Ovo pitanje se pojavljuje kroz dve paradigme u okviru studija globalizacije:
funkcionalistiku i konfliktnu. Pojednostavljeno reeno, globalizaciju neki vide kao proces
nastanka novog, jedinstvenog i harmoninog sveta koji vie ne poznaje podele, a drugi kroz
apokaliptine vizije sveta kao arhipelaga u sukobima. Te dve linije razmiljanja ranije su se
ilustrovale preko suprotstavljenih ideja Semjuela Hantingtona (Sukob Civilizacija) i
Frensisa Fukujame (Kraj istorije), dok se danas ee koristi sintagma Benamina Barbera u
kojoj su objedinjena oba shvatanja (Mc Svet vs Dihad).
4

Dor Ricer u svom obimnom udbeniku posveenom globalizaciji, na primer, poluperiferiju pominje unutar

jedne fusnote, gde navodi da poluperiferija postoji ali nije u direktnom fokusu istraivanja autora (Ritzer, 2010:
432).
5

Najiscrpniji prikaz aktuelnih debata o globalizaciji kod nas daje Vladimir Vuleti (2006).

25

2.4. Izazovi sociolokog pristupa globalizaciji


Nakon definisanja globalizacije, njenog lica i nalija kao i kljunih debata koje se o
njoj vode, postavlja se pitanje o poloaju i ulozi sociologije u ovoj dinaminoj i aktuelnoj
naunoj oblasti. Globalizacija je, bez svake sumnje, viedimenzionalan proces koji je veoma
teko obuhvatiti u celosti a jo tee tematizovati u okviru jedinstvene teorijske paradigme koja
bi bila empirijski utemeljena. Socioloka pretenzija na obuhvatanje procesa globalizacije u
celini je, stoga, neizvesna. Lesli Skler smatra da je socioloki koncept globalizacije oduvek
bio isuvie slab da podnese sve teorijske i praktine izazove koji su mu se nametali (Sklair,
2007).
Kljuni argument od kog polaze sve teorije globalizacije, kritikujui klasinu
socioloku perspektivu, jeste sledei: sociolozi kao osnovni nivo analize, svesno ili nesvesno,
uzimaju dravu, to im uskrauje mogunost da ispituju pojave koje se odvijaju na globalnom
nivou. Najistaknutiji zagovornici takvih kritika u sociologiji su Ulrih Bek (2003), Entoni
Gidens (1998) i Martin Elbrou (Albrow, 1997). Bek klasinu socioloku perspektivu optuuje
za metodoloki nacionalizam a klasine modernistike socioloke koncepte naziva zombi
konceptima jer nastavljaju da ive iako su faktiki mrtvi. On pokuava da ponudi novu,
kosmopolitsku viziju u sociologiji koja bi mogla da se uhvati u kotac sa izazovima globalnog
doba (Bek, 2003). Pojedini autori su, pak, oprezni pred zahtevima za radikalnom izmenom
sociologije usled globalizacije, navodei nekoliko kontraargumenata: a) teko je tvrditi da
klasini sociolozi, Dirkem, Veber i Marks, nisu poznavali nivoe analize ispod ili iznad
nacionalne drave, b) ne postoji dovoljno dokaza da je globalizacija ponitila politiki znaaj
drave pa sociolozi koji se bave njome mogu biti vie u pravu u odnosu na one koji smatraju
da je pitanje nacionalne drave zastarelo i c) nije sasvim jasno kakvu bi metodologiju trebalo
upotrebiti da bi se analizirali globalni drutveni procesi (Turner, 2006: 94). Otvoreniji
kritiari, poput Defrija Aleksandera, otro odbijaju zahteve za radikalnom promenom
socioloke perspektive. Aleksander sasvim ispravno primeuje da globalizacija nije
alternativna realnost koja svo prethodno znanje i drutvenu realnost ini irelevantnim. To je
realnost koja je, iako tek skoro opisana, ve dugo u nastajanju, drutveni fenomen koji je niti
svet niti profan. Ona mora da bude vraena u istoriju i drutvene nauke (Alexander, 2007:
372).
Rad na reavanju dobro poznatog problema odnosa mikro i makro pristupa u
sociologiji, odnosno prevazilaenju jaza izmeu aktera i strukture, pokazuje se kao kljuan
26

prioritet u sociolokim studijama globalizacije. Socioloki pristup globalizaciji bi, prema


Riceru, morao da primenjuje intergativnu socioloku paradigmu koja ukljuuje istraivanje
odnosa izmeu razliitih nivoa drutvene stvarnosti: globalizacije kao makroskopskog procesa
koji utie na sve druge nivoe drutvenog ivota, ali je i pod njihovim simultanim uticajem;
drutvenih struktura, kao to su nacionalne drave i kulture, i svakodnevne pojave na
mikronivou koje su pod uticajem globalizacije i na nju povratno utiu (Ritzer, 2010: 507).
Kljunu ulogu u tome, po prirodi stvari, morala bi da igra urbana sociologija, dobro
opremljena za kritiku analizu dijalektikih veza izmeu razliitih socioprostornih nivoa.

3. Geografski (prostorni) aspekti globalizacije


Iako je poznato da je globalizaciji posveeno mnogo naunih radova, retki su izvori u
kojima pronalazimo analizu i klasifikaciju ovakve literature te tane podatke o strukturi
istraivanja globalizacije iz razliitih naunih i disciplinarnih perspektiva. U uvodnom delu
poglavlja panja se usmerava na bibliografsku analizu studija globalizacije i ukazuje na neke
od osnovnih trendova u ovoj oblasti sa posebnim interesom za geografske odrednice koje su
znaajne za temu ovog rada odnos gradova i globalizacije.
Unutar jednog takvog pokuaja, mogu se pronai podaci o studijama globalizacije do
kojih su autori doli putem bibliometrijske analize objavljenih knjiga i radova u indeksiranim
asopisima od 1990. do 2009. godine (Liu et all, 2011). Ovo istraivanje pokazuje da su
studije globalizacije, iako prisutne i ranije,6 doivele svoj pun zamah 90-ih godina i od tada do
danas nastavljaju kontinuirano da se umnoavaju. Ovakav trend u svakom sluaju predstavlja
akademski refleks konkretnih drutvenih promena, najpre u oblasti globalne ekonomije
(nastanak meunarodnih ekonomskih institucija poput Meunarodnog monetarnog fonda i
Svetske banke), politike (konsolidacija nadnacionalnih politikih institucija kao to je
Evropska unija) i tehnologije (razvoj novih komunikacionih tehnologija i interneta).
Zapadnocentrinost teorija globalizacije (formulisanje teorije iz perspektive centra)
jasno je uoljiva ako se analiziraju podaci o geografskoj distribuciji radova iz ove oblasti. Ti
podaci pokazuju da od ukupnog broja publikovanih radova ak 28% potie iz SAD a 15% iz
Velike Britanije. Autori po tom pitanju izvode zakljuak da geografska distribucija radova o
6

Najstariji rad na temu globalizacije, pronaen meu asopisima sa SSCI liste, objavljen je 1966. godine. Iako

se mnoga starija dela, meu njima i neki socioloki klasici, mogu posmatrati kao tematizovanje onoga to e se
kasnije nazvati globalizacijom, prilikom ove analize u obzir su se uzimali samo oni radovi koji se ovom temom
eksplicitno bave.

27

globalizaciji nije globalizovana i da ukazuje na jasan anglo-ameriki uticaj: od 25


najzastupljenijih zemalja 13 je iz Evrope, 2 iz severne Amerike, 1 iz june Amerike, 6 iz
Azije, 2 iz Okeanije i samo 1 iz Afrike (Isto: 9).
Iako je u podacima koje navedeni autori izlau mogue identifikovati naune
discipline koje prednjae u studijama globalizacije (na prvom mestu ekonomiju), oni istiu
da je interes za ovu temu zapravo ujednaen u okviru razliitih drutvenih nauka. Ovakvo
zapaanje, praeno podacima o broju meusobnih citata izmeu naunika iz razliitih
disciplina, autore navodi na zakljuak o sutinskoj interdisciplinarnoj prirodi studija
globalizacije. Razmatrajui drutvene nauke koje se pojavljuju unutar studija globalizacije
kao i njihove specifine perspektive, Dor Ricer (Ritzer, 2010: 505514) izdvaja:

Antropologiju sa svojim tradicionalnim uporitem u istraivanjima kulture. U okviru


studija globalizacije, antropoloka perspektiva nastoji da sagleda simultane procese
deteritorijalizacije i reteritorijalizacije kulture kojima obino pristupa putem etnografskih
terenskih istraivanja. Na taj nain antropoloka perspektiva nudi ono to studijama
globalizacije obino nedostaje saznanja o nainima ispoljavanja globalizacijskih procesa
u okviru svakodnevnog ivota pojedinaca i drutvenih grupa na konkretnim mestima.
Tipian primer ovakvih studija su istraivanja restorana brze hrane (fast food) u razliitim
kulturama.

Politikologija se u okviru studija globalizacije usmerava na istraivanja odnosa izmeu


klasinih i novih politikih institucija, najpre nacionalne drave i meunarodnih institucija
poput Evropske unije ili meunarodnih sudova. I pored opteg trenda prevazilaenja
nacionalne drave kao relevantnog aktera u studijama globalizacije, politikologija i dalje
najvie koristi pristup meunarodnih odnosa u kojem nacionalna drava i dalje ima bitnu
ulogu.

Ekonomija se kao posebna nauka, ali i kao perspektiva u oblasti drugih drutvenih nauka,
donekle nametnula kao vodea u okviru studija globalizacije. To ponekad dovodi do
neopravdanog izjednaavanja globalizacije sa njenom ekonomskom dimenzijom. Fokus
ekonomije u ovoj oblasti je najpre na makroekonomskim analizama struktura i
meuodnosa izmeu razliitih trita. Zbog nedostatka podataka o globalnim ekonomskim
tokovima, ekonomija, slino politikologiji, i dalje mahom operie podacima o nacionalnim
ekonomijama i njihovim meusobnim odnosima, odnosno bavi se meunarodnim, a ne
globalnim, finansijskim tritima. Oblasti u kojima ekonomija uspeva da donekle obuhvati
istinske globalne procese jesu meunarodne migracije, direktna strana ulaganja i protok
28

novih tehnologija. Putem ovakvih podataka ekonomija izrauje relativno pouzdane


pokazatelje ekonomske integracije na svetskom nivou. Ekonomska perspektiva u
studijama globalizacije, meutim, mahom nekritiki preuzima vladajuu neoliberalnu
ekonomsku doktrinu uzimajui je kao iskljuivo naunu a ne (i) ideoloku konstrukciju.

Psihologija se, slino antropologiji, mahom fokusira na mikro nivo te se nije nametnula
kao vodea drutvena nauka u okviru studija globalizacije. Psiholoka istraivanja
globalizacijskih procesa su najrazvijenija u okviru istraivanja lokalnih i globalnih
identiteta kao i njihove meusobne povezanosti. Unutar takvih studija razvijaju se
koncepti poput hibridnih identiteta, najvie izraenih kod imigranata ili meunarodnih
ekonomskih elita.

Geografija je, zahvaljujui svojoj tradicionalno globalnoj perspektivi, u studije


globalizacije ula bez veih metodolokih problema. Prostorna reorganizacija i
uslonjavanje prostorne skale (lokalno, regionalno, nacionalno, globalno), kao vane
dimenzije procesa globalizacije najpre su tematizovane od strane drutvene geografije
koja za predmet ima odnose izmeu prostorne i drutvene organizacije. Znaaj prostornog
pristupa dovodi do toga da drutvena geografija zadobija sve vanije mesto u studijama
globalizacije dok se granice izmeu nje i sociologije sve tee razaznaju. Drutvena
geografija tako, vie nego sve druge nauke, postaje interdisciplinarna i poinje da
pretenduje na poloaj osnovne nauke u okviru koje se vre teorijske sinteze u studijama
globalizacije.

Sociologija bi, po samoj definiciji, trebalo da bude nauka o globalnom drutvu, odnosno,
nauka koja je, kako teorijski tako i empirijski, najbolje opremljena za razumevanje
sloenog i viedimenzionalnog procesa globalizacije. Uz pomo svog globalnog pristupa,
sociologija bi mogla da obuhvati sve prethodne aspekte globalizacije, od antropolokih
sve do geografskih. Problem ovakvog irokog pogleda na globalizaciju jesu tekoe u
produbljivanju znanja u pojedinim oblastima ili na konkretnim mestima. Stoga se najvei
izazovi u sociologiji sastoje u operacionalizaciji teorija globalizacije kao i njihovoj
empirijskog proverljivosti. Drugi problem koji sociologija deli sa mnogim drugim
drutvenim naukama jeste metodoloki nacionalizam7 (Smith, 1983).

Ulrih Bek metodoloki nacionalizam shvata kao pretpostavku o dravno-politikoj vladavini prostorom, gde

drava postaje kontejner drutva. Ova arhitektura razmiljanja, delovanja i ivljenja u dravno-drutvenim
prostorima i identitetima raspada se tokom ekonomske, politike, ekoloke, kulturne i biografske globalizacije
(Beck, 2003: 156).

29

Bibliometrijsko istraivanje koje je sproveo Liu potkrepljuje izneta zapaanja o


razliitim pristupima globalizaciji. Iako je interesovanje za ovu temu ravnomerno zastupljeno,
kao najcitiraniji autori u svim oblastima, odnosno, najrelevantnije opte teorijske paradigme u
studijama globalizacije, pojavljuju se najpre sociolozi a onda i geografi, dakle, sociologija i
geografija. Najcitiraniji autori8 su (iznetim redosledom): Manuel Kastels, Dejvid Harvi,
Entoni Gidens, Saskija Sasen, Ardun Apaduraj, Dejvid Held, Piter Dikens, Ulrih Bek i
Ronald Robertson, a u vrhu liste se nalaze i Dorin Mesi, Bob Desop, Imanuel Volerstajn,
Miel Fuko i Pjer Burdije (Liu et all, 2011).
Prilikom istraivanja studija globalizacije, autori posebnu panju posveuju njihovoj
sadrini koja je analizirana preko kljunih rei koje se najee pojavljuju u radovima. Podaci
do kojih su doli su prikazani na narednoj tabeli (Tabela 2).

Rang
Kljuna re

20002004

19951999

20052009

globalizacija

politika

globalizacija9

drava

trgovina

politika

rast

17

10

SAD

14

Vlada

97

Kina

32

24

dostignue

32

13

migracije

23

15

10

mree

41

14

11

Interesantno je da je na vrhu liste najcitiranijih autora (pre svih navedenih) Svetska banka, to govori o tome da

je ova institucija osnovni snabdeva nauke podacima o globalizaciji. To ujedno znai da veina primarnih
podataka na kojima se baziraju teorije globalizacije nije prikupljena u okviru naunih istraivanja, ve za potrebe
jedne institucije koja je i sama veoma znaajan akter u globalizacijskim procesima, to u startu unosi sumnju u
postignut stepen naune objektivnosti.
9

Re globalizacija se pojavljuje dva puta zato to se u prvom sluaju radi o amerikom nainu pisanja te rei

(globalization) a u drugom sluaju o britanskom (globalisation). Ovakvi podaci potvruju primat Amerike
literature u ovoj oblasti.

30

menadment

10

24

11

inovacije

10

12

15

kultura

13

13

16

model

13

15

16

svet

20

11

21

industrija

20

20

19

tehnologija

18

27

ekonomija

17

20

22

rod

37

20

20

zemlje

62

40

18

znanje

52

23

22

identitet

13

34

25

Evropa

52

28

24

mo

75

26

28

preduzea

16

31

29

gradovi

17

18

44

grad

52

15

40

perspektiva

62

63

30

obrazovanje

41

34

30

integracija

178

66

26

demokratija

41

59

35

geografija

28

30

42

institucije

97

50

33

prostor

37

34

38

radna snaga

62

26

41

trite

52

31

36

Indija

270

34

36

Tabela 2: Kljune rei koje se pojavljuju u literaturi o globalizaciji od 1995. do 2009.


godine (rangovi)10(Liu et all., 2011)
Paljiva analiza podataka iznetih u Tabeli 2. otkriva injenice koje su, u teorijskom
diskursu o globalizaciji, obino nedovoljno uoljive. Prva stvar koju je mogue zapaziti jeste
da se na treem mestu po uestalosti meu kljunim reima (zapravo na drugom, odmah
nakon rei politika), nalazi re drava dok je visoko rangirana i re zemlja. Pored toga,
10

Strelice na gore oznaavaju statistiki znaajan porast korienja odreene kljune rei u datom periodu.

Strelice na dole oznaavaju suprotno.

31

na listi najee korienih rei pojavljuju se i konkretne drave, najpre SAD a, u poslednje
vreme, sve ee i Kina i Indija. Ovakav podatak bi, na prvi pogled, mogao da bude u gruboj
suprotnosti sa uvreenim shvatanjem da nacionalna drava, kao koncept, gubi svoj znaaj u
okviru procesa globalizacije. Dubljom analizom autori dolaze do izvesnijeg zakljuka
istraivaima, kako je ve napomenuto, nedostaju lokalni, regionalni i transnacionalni podaci
pa svoja istraivanja obino prikazuju u kontekstu nacionalne drave, posebno zato to su
najrasprostranjenije baze podataka (najpre Svetska banka i UN) obino organizovane po
nacionalnom principu. Putem analize kombinacija kljunih rei koje se u radovima pojavljuju,
autori primeuju da se akademsko otvaranje prema nezapadnim iskustvima, kao refleks
realne izmene globalne konfiguracije moi (radovi o nezapadnim zemljama poput Kine i
Indije), najpre deava kroz one radove koji su fokusirani na lokalne i regionalne nivoe analize,
najpre gradove.
Na osnovu podataka iz Tabele 2. mogue je uoiti da veina kljunih rei sa liste
spada u pojmove koji imaju svoje geografsko (prostorno) odreenje. Pored ve navedenih
(drava i zemlja), pojavljuju se i naredni pojmovi: migracije, mree, svet,
Evropa, gradovi, grad, geografija i prostor. Ovakve trendove i njihove mogue
uzroke razmotriemo u daljem radu.
3.1. Prostorni zaokret u drutvenim naukama
Prostor i vreme predstavljaju dve osnovne koordinate unutar kojih se odvija drutveni
ivot. I dok se moe uiniti samorazumljivim da se o odreenoj drutvenoj pojavi ne moe
govoriti bez naznaavanja njenog poloaja unutar ovih koordinata i bez odgovaranja na
pitanja gde i kad,11 prostorna i vremenska dimenzija drutvenih fenomena nije uvek na
umu sociologa. Poseban problem prilikom sociolokog problematizovanja prostora i vremena
kao dve konstitutivne dimenzije drutvenih pojava jeste njihovo disciplinarno odvajanje na
geografiju i istoriju, pri emu svaka od disciplina zadrava svoju oblast prouavanja.
Sociologija tako biva prinuena da pozajmljuje, esto teorijski i metodoloki nekompatibilna,
znanja iz ove dve nauke i primenjuje ih na svoj predmet.
Istorijska dimenzija drutvenih pojava u sociologiju obino ulazi onda kada je
potrebno problematizovati drutvenu promenu (marksizam, evolucionizam) a prostorna onda

11

Moglo bi se rei da prostorna i vremenska dimenzija (pitanja gde i kad), dopunjena perspektivom

iskustva /znanja subjekta ili drutvene grupe (u odnosu na koga), ine sadraj sociolokog odreenja konteksta.

32

kada treba naglasiti stabilnost odreenih struktura i drutveni poredak (funkcionalizam i


strukturalizam). Tako istorijska i geografska dimenzija drutvenih pojava bivaju uvuene u
stari metodoloki spor izmeu socioloke statike i socioloke dinamike i ostaju donekle
odvojena polja socioloke analize.12
Sociologija je na svojim poecima bivala vie orijentisana ka istoriji (najpre
hegelijanskoj filozofiji istorije) nego geografiji pa njeno takvo poetno usmerenje (period od
1820. do 1880. godine) pojedini autori oznaavaju kao teorijsku istoriju (Antoni, 1995).
Naredni, znatno dui, period razvoja sociologije (18801960. godine prema Antoniu)
karakterie razdvajanje sociologije i istorije, pri emu sociologija gubi svoj istorijski
senzibilitet.13 To je posebno primetno u okviru kritike i odbacivanja velikih istorijskih vizija,
poput penglerovih nejasnih poetskih metafora (Kolins, 2001: 42). Istorijska perspektiva u
sociologiji u ovom periodu opstaje mahom u okviru marksistike tradicije.
Razdvajanje sociologije od istorije nije simultano propraeno saradnjom sa
geografijom ali se moe primetiti da je u izvesnoj meri doprinelo saradnji ove dve nauke.
Razmatrajui odnos izmeu geografije i ostalih drutvenih nauka, Edvard Soda navodi da
sociologija, sve do poetka 20. veka (20-ih godina) nije imala previe sluha za prostorne
aspekte drutvenosti te da su oni posmatrani kao pasivna scenografija unutar koje akteri od
krvi i mesa grade svoju istoriju (Soja, 1989).14 Pri tome autor jasno aludira na dominaciju
istorijskog materijalizma u sociologiji tog vremena.
Zbog ega bi povlaenje vremenske dimenzije drutvenih pojava (Istorije) olakalo
usmeravanje na njene prostorne (geografske) dimenzije? I zbog ega bi se ove dve dimenzije
meusobno iskljuivale? Dorin Mesi, autorka koja je najvei deo svog akademskog rada
posvetila sociolokom tematizovanju prostora i prostornoj zasnovanosti drutvenih fenomena,
navodi da je prostorno tematizovanje drutva, izmeu ostalog, doprinelo obuzdavanju istorije.
Na momenat svet morate drati u stanju mirovanja. U tom trenutku moete da analizirate
njegovu strukturu (Massey, 2005: 37). Jasno je da u ovakvoj metafori autorka aludira na
pojavu strukturalizma koji je nastojao da ukae na postojanost odreenih struktura, ija
12

Insistirajui na tome da su prostor i vreme dve neodvojive i konstitutivne dimenzije drutvenih pojava, Entoni

Gidens nastoji da razrei ovaj metodoloki spor putem svoje teorije strukturacije (Gidens, 1986).
13

Nakon ovog perioda, prema Slobodanu Antoniu, nastupa doba obnove u kojem sociologija i istorija ponovo

pronalaze zajedniki jezik (Antoni, 1995).


14

Slinu ali jo izraeniju tendenciju zanemarivanja prostora Soda uoava kod (neo)klasinih ekonomista koji

su verovali da njihove teorije vae ak i ako se primene na vrh iode, u zamiljenom svetu bez jasne
prostorne dimenzije (Soja, 1989: 32).

33

trajnost gotovo da ukida protok vremena (na primer, strukture jezika i mita u delima Kloda
Levi Strosa). Moe se, dakle, konstatovati da su osnovni uzroci uoavanja i naglaavanja
geografske dimenzije drutvenih fenomena na raun njihove istorijske zasnovanosti
metodoloke tegobe pomirenja istorije i strukture i sam karakter savremenog drutva. Napori
u pravcu prevazilaenja prvog problema seu (barem) do Fernana Brodela i njegovog
insistiranja na kompatibilnosti geografije i istorije koje se metodoloki reavaju uvoenjem tri
vrste istorijskog trajanja, kratkog, srednjeg i dugog, i rezultiraju u svojevrsnoj geoistoriji
(Brodel, 1992).15 itava nova istorijska sociologija usmerena je na reavanje ovih
problema, to dovodi do teorijski i metodoloki inovativnih sociolokih studija.16 Primetno je,
meutim, da ovakvi napori istorijskih sociologa, kao i njihovi metodoloki doprinosi, nisu
dovoljno prepoznati u savremenoj sociologiji. Iako su osnovne ideje njihovih radova
uglavnom poznate, napori za povratak istorije u sociologiju za sada ne daju oekivane
rezultate pa je dananja socioloka misao esto aistorijska.
A koja su to obeleja dananjeg vremena koja dovode do dominacije geografije nad
istorijom i pojaane svesti o znaaju prostornosti za sociologiju? Jedan od prvih vesnika
takozvanog prostornog zaokreta u drutvenim naukama, (post)strukturalista Miel Fuko,
napetosti izmeu prostora i vremena vidi na sledei nain: Velika napast koja je opsedala 19.
vek bila je, moe se rei, istorija tema razvoja i stagnacije, tema krize i ciklusa, taloenja
prolosti, vika mrtvih, hlaenja koja prete svetu. U drugom zakonu termodinamike 19. vek
pronaao je sutastvo svojih mitskih izvora. Sadanja epoha verovatno je moda vie epoha
prostora. Mi smo u veku istovremenog, mi smo u epohi naporednog, epohi bliskog i dalekog,
susednog, ratrkanog. Nalazimo se u asu u kome je svet na kunji, verujem, ne toliko kao
jedan veliki ivot koji se razvija tokom vremena, ve kao mrea koja vezuje take i koja
stvara sopstveni nered (Fuko, 2005: 29). Razoaranje u velike naracije koje su dominirale
20. vekom, esto obeleene istorijskim nainom miljenja, dovode do insistiranja na
kontekstualnosti koja se postie prostornim definisanjem istraivanog problema. Insistiranje
na univerzalnim teorijama u drutvenim naukama, navodi geograf Denis Krosgrouv,
postepeno je zamenjeno onim pristupima koji su senzitivniji za kulturne i geografske
varijacije, a taj trend se, u zavisnosti od predmeta interesovanja i pristupa, oznaava kao
15

Geografsku dimenziju drutvenih pojava Brodel obuhvata kroz istoriju dugog trajanja (na primeru geografskih

karakteristika Mediterana), drutvenu istoriju kroz vreme srednjeg trajanja (politike i ekonomske strukture) a
dogaajnu istoriju (vladavinu Filipa II) kroz vreme kratkog trajanja (Braudel, 1995).
16

Neki od predstavnika nove istorijske sociologije su: Barington Mur, Teda Skokpol, arls Tili, Emaniel Le Roa

Ladiri i drugi.

34

prostorni ili kulturni zaokret (Crosgrove, 2004). Dorin Mesi navodi nekoliko kljunih
uzroka prostornog zaokreta u drutvenim naukama. Oni variraju od duboko politikih tenji
da se preispitaju stare formulacije u drutvenim naukama, preko karakterizacije postmodernih
vremena u prvom redu prostornih a onda i vremenski utemeljenih, do skoranjeg i naglog
prepoznavanja geografske utemeljenosti drutava (Massey, 2005: 63).
Iako se prilikom povrnog susreta sa savremenim odjecima prostornog zaokreta tako
moe uiniti, prostorna senzibilizacija drutvenih nauka nije se odigrala iskljuivo preko
strukturalizma i (kasnije) postmodernizma. Uzevi u obzir navedeni problem mirenja
geografije i istorije, moglo bi se tvrditi da se najplodonosniji susret ovih nauka odigrao upravo
u okviru sociologije i to u okrilju obnovljene, (neo)marksistike perspektive. Sam Marks nije
imao dovoljno sluha za prostornu dimenziju kapitalizma, to e mnogi autori kasnije
pokazivati kroz (navodni) citat o geografiji kao nepotrebnoj komplikaciji.17 U svakom
sluaju, Marks je u svom istorijskom materijalizmu i studijama istorijskih transformacija
kapitalizma zanemarivao nain na koji je kapitalizam, kroz istoriju, proizvodio sopstvenu
geografiju.
Kljuan pomak u teorijskoj i metodolokoj obnovi marksizma, putem insistiranja na
prostornoj senzibilizaciji ove perspektive i uz zadravanje jasnog istorijskog pristupa,
napravio je Anri Lefevr, tvrdei da je prostor uzrok, posrednik (instrument) i posledica
kapitalistikog sistema (Lefevr, 1980). Njegovo kljuno delo o prostoru Proizvodnja
prostora, u vreme kada je napisano 1974. godine (Lefebvre, 1990), nije pobuivalo veu
panju naune zajednice, za razliku od njegovih ostalih radova poput Kritike svakodnevnog
ivota ili Urbane revolucije. U to vreme, prostorna problematika naprosto nije bila
zacrtana u teorijskoj agendi drutvenih nauka te je reafirmacija tog Lefevrovog dela morala da
prieka pomenuti prostorni zaokret, najpre u kontekstu povezivanja procesa urbanizacije sa
novom paradigmom globalizacije. Danas je, pak, kako ispravno primeuje Kristijan mit,
Lefevrovo odreenje prostora kao drutveno-proizvedenog toliko citirano da je gotovo
izgubilo svaki smisao (Schmid, 2008: 28).
Treba istai da se najvei deo savremene recepcije Lefevrovih ideja nije odigrao u
okviru sociologije ili filozofije (kao osnovnih naunih disciplina unutar kojih se kretala
njegova misao) ve u okviru geografije.18 Jedan od razloga za kanjenje sociologije u
17

Ovaj citat se uvek navodi bez potpune reference pa nije mogue utvrditi da li se zaista radi o Marksovom

odreenju niti gde je to odreenje dato (Elden, 2001).


18

Jedan od moguih razloga za slab odjek Lefevrovih ideja u sociologiji u odnosu na geografiju lei u kritici

koju je Lefevru (i njegovoj tezi o urbanoj revoluciji) uputio Manuel Kastels (Castells, 1972).

35

tematizovanju prostora jeste dugogodinje tretiranje prostora kao statinog i pasivnog


kontejnera drutvenih aktivnosti, te izjednaavanje prostornosti kao takve sa nacionalnom
dravom. Globalizacijski procesi dovode do naruavanja ovakve predstave o prostoru a
sociologija je, kasnei za ostalim naukama u metodolokoj obnovi nunoj za razumevanje
procesa globalizacije, prinuena da se na iste oslanja kako bi ovaj predmet adekvatno
inkorporirala u svoju naunu disciplinu. Stoga je u savremenoj sociologiji, a posebno u
teorijama koje panju usmeravaju na procese urbanizacije i globalizacije, sve primetniji trend
(esto nekritikog) preuzimanja gotovih teorijskih koncepata koji nastaju u novoj kritikoj
geografiji inspirisanoj (neo)marksizmom. Zbog toga nije naodmet ukratko prikazati dve
osnovne linije susreta Lefevrovih ideja sa novom kritikom geografijom.
Te dve teorijske struje u novoj geografiji oblikovali su njihovi zaetnici, i dalje gotovo
neprikosnoveni autoriteti po pitanju prostornosti u drutvenim naukama Dejvid Harvi i
Edvard Soda. Oba autora dele nastojanja da marksistiku teoriju dopune prostornou te nije
neobino to osnovnu inspiraciju pronalaze u Lefevru. Hronoloki se prvi pojavljuje Harvi,
gradei sopstvenu politiko-ekonomsku reafirmaciju Lefevra, a neto kasnije Soda sa svojim
postmodernim (kulturalnim) iitavanjem ideja ovog autora. Harvi je dosledno veran
klasinom marksistikom nasleu,19 usmeravajui panju na reviziju izvornih Marksovih
ideja (Harvey, 1982; 2010), pitanja prostornih aspekata nejednakosti i socijalne pravde
(1973), kritike savremene neoliberalne urbane politike u uslovima globalizacije (2005) te
razmatranju savremenih formi urbane revolucije i prava na grad (2013, 2012). On je, sa
druge strane, kritiki nastrojen prema postmodernoj teoriji, istiui da su postmoderne
kulturne forme nita drugo do odraz strukturnih (prostornih) promena u kapitalistikoj
ekonomiji te je marksistika teorija sa svojim politikim konotacijama i dalje aktuelna
(Harvey, 1990). U tom smislu, Harvi znatno autentinije ita Lefevra u odnosu na Sodu,
ije su ideje dosta udaljene od marksizma i koji ovog plodnog mislioca redukuje po potrebi
postmodernizma, ime se tupi njegova politika otrica i porie filozofska kompleksnost
(Elden, 2001: 810). Iako je Harvijeva interpretacija Lefevra doslednija, pojedini autori
ispravno primeuju da njegova politiko-ekonomska koncepcija prostora zanemaruje
dijalektiku i pitanja kulture, identiteta i razliitosti pa subjektivni aspekti svakodnevnog ivota
u njegovim radovima ostaju neprepoznati i zapostavljeni (Kipfer et all, 2008). Soda, za
razliku od Harvija, prilikom uvoenja prostornosti u drutvene nauke, uspeva da obuhvati i

19

Autori koji su se posebno bavili sistematizacijom Harvijevih dela primeuju da osnovni predmet njegovih

interesovanja nije bio marksizam ve sam Marks (Gregory, 2006).

36

ove aspekte i to kroz, za Lefevra veoma znaajnu, kategoriju svakodnevnog ivota te koncept
proivljenog prostora (Soja, 1989). Ipak, Stjuart Elden sa pravom upozorava da u okviru
takvih (postmodernih) interpretacija, postoji opasnost od svoenja kategorije svakodnevnog
ivota na apolitino sredstvo kulturalnih studija (Elden, 2001:819).
Razdvajanje ove dve linije teoretisanja o prostornim aspektima drutvenog ivota u
savremenim okolnostima rezultira u odvajanju postmodernih problema kulture, identiteta,
razliitosti i drugosti od (po nekima zastarelih) politiko-ekonomskih i marksistikih
materijalistikih problema, to se izraava i kao udaljavanje kulturalnih studija i politike
ekonomije. Prema miljenju Stefana Kifera, Lefevrova interesovanja su bila dovoljno iroka
da u sebe obuhvate obe tradicije te se ne mogu smestiti niti u urbanu politiku ekonomiju
(koja ukljuuje geografsku teoriju diferencijacije ali svakodnevni ivot tretira kao pasivnu
scenografiju) niti u ontologiju prostora (gde svakodnevni ivot tumai kroz lingvistiku
teoriju dekonstrukcije) (Kipfer et all, 2008: 10). U svakom sluaju, ovaj plodni mislilac ostaje
jedan od najznaajnijih izvora inspiracije za probuene interese za pitanja prostornosti u
drutvenim naukama, iako su njegovi originalni koncepti ve toliko korieni od strane
savremenih autora da im se istinsko poreklo i kontekst u kojem su nastali esto zaboravljaju.20
Jedan od razloga za to je svakako i injenica da savremeno itanje Lefevra mahom potie iz
geografije koja je tek skoro ula u socioloku i filozofsku problematiku.
Metodoloki problem mirenja geografije i istorije opstaje i u okviru studija
globalizacije pa rasprave o njenim geografskim dimenzijama esto nisu praene adekvatnom
istorijskom konceptualizacijom. Nil Brener smatra da, moda najvei, problem u razumevanju
globalizacije lei upravo u teorijskoj sintezi njenih geografskih i istorijskih dimenzija, jer se
prostor i dalje percipira kao dat i statian, kao nepromenjiva teritorijalna platforma na kojoj
se odvija drutveni ivot (Brenner, 1999: 41). Zadravanje starih predstava o prostoru kao
mrtvom, fiksnom, nedijalektikom i nepokretnom i vremenu kao bogatom, plodnom,
ivotnom i dijalektikom (Focault, 1980) ovakvu sintezu ini gotovo nemoguom. Jedan od
najplodonosnijih naina za oivljavanje prostora u drutvenim naukama, odnosno za
razumevanje prostora kao drutveno-proizvedenog, jeste istorijska kontekstualizacija koja
omoguava da se dati prostor sagleda kao rezultat konkretnih drutvenih okolnosti u kojima
nastaje i drutvenih aktera koji u datim okolnostima fukcioniu. Mnogi autori koji uspevaju da
izgrade takav pristup, panju usmeravaju na kapitalistiki poredak kao sistem koji je uslovljen
prostornim i vremenskim faktorima ali ih simultano i transformie (Lefebvre, 1990; Harvey,
20

Na primer, koncept prava na grad (Lefevr, 1980a).

37

1990; Chase-Dunn, 1998; Brenner, 1999). Tek ovakvo shvatanje prostora, kao konstitutivne
dimenzije drutvenog ivota, omoguava smisleno problematizovanje geografskih dimenzija
globalizacije u okviru sociologije.

3.2. Prostorni aspekti globalizacije: osnovna shvatanja


Prostorni zaokret je najjasnije izraen u studijama globalizacije. Unutar njih su se
odigrali najvei napori u pravcu prostorne senzibilizacije drutvenih nauka, a meu njima i
sociologije i sociolokog naina miljenja.
Meutim, o kakvoj prostornosti govori diskurs globalizacije? Prema Dorin Mesi, re
globalizacija, podrazumeva prostornost a dominantna vizija globalizacije glorifikuje tu
prostornost govorei o njenom ukidanju (Massey, 2005: 8182). Time autorka ukazuje na dve
karakteristike

globalizacijskog

diskursa:

a)

dominantnoj

viziji

globalizacije

(hiperglobalistikoj) svet, odnosno svet budunosti, jeste predstavljen kao neogranien,


slobodan prostor i b) takva, imaginarna prostornost je mogua upravo zahvaljujui ignorisanju
realnog prostora. Razliitost ivotnih iskustava na razliitim geografskim takama
(prostornost) pravda se vremenom. Mali i ad se razlikuju od nas? Da, ali uskoro e biti kao
i mi (Isto: 82). Ovakva shvatanja globalizacije autorka naziva aprostornim jer globalizaciju
vide kao priu sa jednim moguim zavretkom dok ignoriu mogunosti za drugaije prie
koje proizilaze iz razliitosti lokaliteta. Tako se diskurs globalizacije sasvim pribliava
ideologiji, olienoj u sloganu nema alternative, i pretvara u ekonomsku dogmu koja izmie
politikom preispitivanju. I to putem ignorisanja realne geografije, odnosno, realnih prostora
na raun apstraktnog, globalnog. Prostorni pristup globalizaciji, prema Mesi, ipak ne treba
izjednaavati sa prostim insistiranjem na lokalnim razliitostima jer bi to rezultiralo
empiricizmom, odnosno ateorijskim prepriavanjem ivotnih iskustava koja proistiu iz
razliitih lokacija. Reenje je, smatra autorka, u prepoznavanju multidimenzionalnosti
prostora: Globalizacija nije jedan jedini sveobuhvatan proces, niti je treba zamiljati kao
neko irenje za zapada i ostalih centara moi na pasivnu povrinu drugih prostora (Isto).
Globalizacija predstavlja set geografskih transformacija koje su rezultat transformacija u
odnosima moi a jedini nain za istraivanje tih novih odnosa moi jeste pogled u realne
prostore.
Globalizacija se, shodno navedenom, moe odrediti kao skup materijalnih procesa
transformacije i ideologija i diskursa koji funkcioniu na razliitim prostornim nivoima. Te
globalne transfomacije podrazumevaju intenzifikaciju prekogranine trgovine i investicija od
38

strane globalnih korporacija i finansijskih institucija, prodiranje globalne kulture oliene u


Mekdonaldsu i holivudskim filmovima i transfer politike moi sa drava na globalne nivoe
(Yeung, Wai-Chung, 2002). Ove transformacije nisu geografski ujednaene niti uvek prolaze
bez otpora u razliitim dravama, lokalnim zajednicama i regionima. Sve one imaju jasnu
(neoliberalnu) ideoloku potku. Iako globalizaciju ne treba izjednaavati sa neoliberalizmom
(jer se radi o znatno irem pojmu), neoliberalne ideje i politike esto slue kao posrednici
globalizacijskih procesa.
Shvatanja o globalizaciji kao procesu koji najpre podrazumeva smanjivanje ili
nestanak vanosti geografskog prostora i udaljenosti nisu nuno proizvod ideologije, ve
delom nastaju i kao (ishitrena) reakcija na irenje novih komunikacionih tehnologija (internet)
i unapreenje saobraaja, dakle, tehnoloke inovacije koje su proizvele burne drutvene
promene poput globalnog protoka informacija, ljudi i kapitala. Ovde se proces globalizacije
donekle izjednaava sa deteritorijalizacijom jer se protoci i veze odvijaju u okviru
elektronskih mrea komunikacije. Takva shvatanja koja globalizaciju vide kao negaciju
prostornosti posebno su dominirala u okviru ekonomije (OBrien, 1992; Ohmae, 1990). U
skladu sa ishitrenim reakcijama na tehnoloku revoluciju, nastaju i razmatranja rada od kue,
e-zdravstva i online kupovine kao drutveno-ekonomskih posledica ponitavanja znaaja
prostornih barijera u svakodnevnom ivotu. Meu ovakvim shvatanjima nisu retka ni ona koja
su predviala da e irenje elektronske komunikacije dovesti do nestanaka gradova (Pacall,
1987; Tofler, 1983). Oprezniji autori zakljuuju da je, i pored svih slinih nadanja, i dalje vie
onih koji piu o radu od kue nego onih koji od kue zapravo rade, to znai da geografiju i
prostor kao bitne faktore drutvenog ivota ne treba olako otpisivati, pa ni u kontekstu
globalizacije (Castells, 2000).
Ukoliko se prihvati ideja da je hiperglobalistika, aprostorna vizija globalizacije, kao
vrsta ideologije, parcijalna i iskrivljena, postavlja se pitanje kako izgledaju druge/ ostale
vizije prostora? O kakvoj se prostornoj transformaciji radi i koji su novi socioprostorni nivoi
koje treba uvaiti?
Jedna od kljunih dimenzija transformacija koje proizilaze iz globalizacije
podrazumeva uslonjavanje socioprostorne skale, pri emu dotadanju dominaciju nacionalne
drave postepeno naruavaju lokalni, regionalni i globalni nivoi drutvenog, ekonomskog,
kulturnog i politikog ivota. Lokalni i regionalni drutveni odnosi postaju sve vie povezani
globalnim procesima pa je fenomen globalizacije istovremeno postao kako vano drutvenopolitiko pitanje, tako i stvar koja se proivljava u okviru svakodnevnog iskustva (Brenner,
1999).
39

Iako

pojednostavljenom

smislu

globalizacija

podrazumeva

proirivanje,

produbljivanje i ubrzavanje globalne povezanosti, takva odreenja zahtevaju dalju


elaboraciju... Globalizacija moe da bude smetena u okviru kontinuuma lokalno-nacionalnoregionalno. Na jednom kraju kontinuuma smeteni su drutveni i ekonomski odnosi i mree,
organizovani na nacionalnom i/ ili lokalnom nivou; na drugom kraju su ekonomski i socijalni
odnosi i mree koji se oblikuju na iroj, regionalnoj i globalnoj skali povezanosti, navodi
Dejvid Held (Held i ost, 1999). To znai da svi prostori nisu nuno globalizovani a da oni koji
jesu u globalizaciji uestvuju na razliite naine. Jedan jedini grad, poput Londona na primer,
moe istovremeno biti izvorite globalizacije (londonski City), ali i mesto u kome se
formiraju razliiti kulturni otpori globalizaciji (boemske etvrti skvotera i drugih supkultura).
ak ni ekonomska globalizacija, koja se obino posmatra kao sveprisutan proces, nije uspela
da svet pretvori u jedinstveno trite, iako pratea neoliberalna ideologija neprekidno nastoji
da to prikae drugaije. Singapur se obino navodi kao primer potpuno globalizovane
ekonomije dok je njegov razvoj, zapravo, u velikoj meri vezan za dravnu intervenciju
(Yeung, Wai-Chung, 2002).
Nil Brener primeuje da se gotovo sve vodee teorije globalizacije oslanjaju na
geografske koncepte poput: prostorno-vremenske kompresije, prostora tokova i prostora
mesta, dijaspora, translokalnosti, glokalnosti uz obimno korienje geografskih
prefiksa koji opisuju brojne procese koji se odvijaju ispod, iznad, iza ili izmeu tradicionalnih
geopolitikih granica (sub, supra, trans mezo) (Brenner, 1999). Sve ove odrednice u
sociologiju ulaze kao vie ili manje spretni pokuaji opisivanja (ili objanjavanja) novih
drutvenih odnosa koji proizilaze iz uslonjavanja prostorne skale na kojoj se odvija drutveni
ivot te sve vee meupovezanosti na globalnom nivou.
U cilju opisivanja protivurenih efekata geografskih transformacija savremenog
drutva, sociolozi pribegavaju konstrukciji metafora kao to su opozicije likvidnost
(fluidnost)/ postojanost (struktura) (Bauman, 2000) i tokovi/ mesta (Castells, 2000),21
koje postaju kljune za opisivanje procesa globalizacije. Postojanost se tako odreuje kao
jedna od kljunih karakteristika ljudi, drutvenih odnosa, procesa i materijalnih objekata
predglobalizacijskog doba, to jest kao njihova imobilnost i tendencija ostajanja na jednom
ogranienom prostoru. Ona se posmatra kao set barijera koje spreavaju ili oteavaju
21

Defri Aleksander ovakve i sline binarne opozicije kritikuje kao pojednostavljenja kompleksne prirode

modernosti. Mnogi autori i intelektualci, navodi on, u elji da daju smisao naglim promenama svakodnevnog
ivota, poseu za neutemeljenim naracijama i preuveliavanjima te trijumfalistikim vizijama pobede dobra u
budunosti (Alexander, 1994; Baak, 2007).

40

slobodan protok i komunikaciju a kao glavni eksponent ovakvog ustrojstva shvata se


nacionalna drava ili, metaforino, Berlinski zid (Ritzer, 2010). Likvidnost, sa druge strane,
oznaava novu eru u kojoj statine strukture poinju da se rastau pa cirkulisanje ljudi i
objekata postaje sve manje ogranieno. Termin tokovi, slino tome, nastaje u cilju opisivanja
sve veeg protoka na globalnom nivou koji rui solidne granice i barijere koje zatie pred
sobom (oigledan primer su intenzivni tokovi ljudi, kapitala i informacija preko prirodnih
granica poput okeana i velikih razdaljina, ili politikih granica poput nacionalne drave). I
sama mesta, kao prostori iji su oblik, funkcija i znaenje sadrani unutar njegovih fizikih
granica (Castells, 2000), postaju mobilna i pokretljiva kao to se moe videti na primerima
imigrantskih zajednica u svetskim gradovima (na primer, Kineske etvrti).
Nil Brener smatra da se zajedniki imenilac studija globalizacije sastoji u ovakvim i
slinim naporima da se prevazie metodoloki nacionalizam drutvenih nauka ili, ono to
on naziva teritorijalnom zamkom. Pojedini autori, pri tom, odlaze u suprotnu krajnost te
svoje pristupe zasnivaju na negaciji prostornosti, geografije i, posebno, nacionalne drave,
stavljajui akcenat na procese deteritorijalizacije (Brenner, 1999). Kako globalizacija nije
otpoela naglo (moe se ak govoriti o svojevrsnom istorijskom kontinuitetu ovog procesa),
niti su njeni efekti jednaki na razliitim mestima i za razliite drutvene grupe, tradicionalni
socioprostorni koncepti (poput struktura, mesta, nacionalne drave, barijera i granica) ne gube
u potpunosti svoj znaaj. Brener globalizaciju, stoga, razume kao dvostruki, dijalektiki
proces kroz koji se: 1) cirkulacija dobara, kapitala, ljudi, simbola i informacija kroz
geografski prostor kontinuirano proiruje i ubrzava i 2) proizvode i reprodukuju relativno
fiksne i nepokretne socioprostorne infrastrukture koje takvu cirkulaciju omoguavaju.
Globalizacija zato podrazumeva dijalektiko uzajamno dejstvo procesa deteritorijalizacije i
reteritorijalizacije (Isto: 43).
Slino tome, Dor Ricer globalizaciju definie kao transplanetarni proces ili set
procesa koji ukljuuje uveanu fluidnost i rastue tokove ljudi, objekata, mesta i informacija u
svim pravcima, kao i strukture koje oni zatiu i stvaraju i koje predstavljaju barijere ili
podsticaje za te tokove (Ritzer, 2010: 2).
Takvim definicijama autori, izmeu ostalog, ele da naglase i da globalizacija ne znai
nuno i veu integraciju. U sluajevima gde je evidentan protok i fluidnost, integracija zaista
moe biti vea (recimo, integracija ekonomskih trita i radne snage udaljenih regiona
povezanih novim komunikacionim tehnologijama) ali tamo gde je, suprotno tome, re o
preprekama i barijerama, stepen integracije se nuno smanjuje (na primer, zabrana prelaska
granica odreenim kategorijama ljudi).
41

Iz ovih definicija proizilazi nekoliko kljunih odrednica kojima se obuhvataju


prostorni aspekti globalizacije:

Globalizacija podrazumeva uslonjavanje prostorne skale na kojoj se odvija


drutveni ivot (lokalno, nacionalno, regionalno, globalno).

Te nivoe prostora nije dovoljno posmatrati odvojeno,22 jer je sutina procesa


globalizacije u novoj logici njihovog meusobnog povezivanja.

Efekti ovakvih transformacija su neujednaeni; nastaju nove forme drutvenih


nejednakosti (ili se uslonjavaju stare) koje imaju svoj jasan prostorni izraz olien
u novoj globalnoj geografiji moi.

Dobar primer je meunarodna (ili globalna) podela rada koja jasno oslikava sve tri
navedene odrednice globalizacije. Transnacionalne kompanije, koje se esto opisuju kao
kljuni akteri globalizacije, zahvaljujui unapreenju transportnih sredstava i komunikacionih
tehnologija, svoje poslovanje mogu da organizuju izmeu veoma udaljenih lokacija. Svojim
aktivnostima one daju na znaaju pojedinim prostornim nivoima (globalnom kroz finansijske
transakcije i distribuciju proizvoda, lokalnom kroz proizvodnju i upravljanje, regionalnom
kroz umreavanje sa drugim kompanijama) dok potiskuju znaaj drugih (ponajpre nacionalni,
preskaui dravne granice prilikom poslovanja). One povezuju razliita geografska podruja
i razliite prostorne nivoe u skladu sa svojim ekonomskim interesima: proizvodnja se obino
vri tamo gde je jeftina nekvalifikovana radna snaga a upravljanje tamo gde postoje
visokoobrazovani strunjaci i odgovarajue drutveno okruenje. Tako transnacionalne
kompanije, kao akteri globalizacije, proizvode novu geografsku distribuciju moi.
Sumirajui poglavlje o geografskim aspektima globalizacije, Jeung postavlja tri
kljuna zahteva pred budue istraivae u ovoj oblasti:
a) Potrebna su temeljna empirijska istraivanja kojima bi se prevazila apologijska,
crno-bela shvatanja o globalizaciji. Imperativ za istraivae treba da budu
geografski nejednaki ishodi globalizacijskih procesa, kao i njihova kritika
evaluacija.
b) U studijama globalizacije nije dovoljno zadrati se na razumevanju strategija
globalnih korporacija i internacionalnih institucija ve se u obzir moraju uzeti i

22

Oni su, konano, postojali oduvek, nezavisno od procesa globalizacije.

42

razliiti lokalni odgovori na te strategije. U tom cilju potrebno je raditi na izgradnji


pristupa od dole, u koje bi bili ukljueni konkretni akteri.
c) Istraivanja globalizacije treba da obuhvate to vei broj geografskih lokaliteta
kako bi se dobijeni podaci mogli posmatrati komparativno (Yeung, Wai-Chung,
2002).
3.3. Vremensko-prostorna kompresija
Jedno od prvih i celovitijih pokuaja objanjenja socioprostornih obeleja globalizacije
i dvostrukih posledica teritorijalizacije i deteritorijalizacije, o kojima piu Ricer i Brener,
ponudio je Dejvid Harvi i objedinio u sintagmi vremensko-prostorna kompresija (Harvey,
1990).23 On svakako nije jedini autor koji se bavio ovim fenomenom te e se pre izlaganja
njegove koncepcije uiniti kratak pregled ideja o vremensko-prostornoj kompresiji i njenom
znaaju za drutvene nauke.
Termin vremensko-prostorna kompresija odnosi se na nain organizovanja vremena
i prostora u modernim drutvima, ije je osnovno obeleje nastojanje da se osvoji prostor,
bre prelaze razdaljine i efektnije razmenjuju dobra i informacije (Isto: 5). Ubrzanjem
protoka ljudi, dobara i informacija svet se komprimuje, postaje manji a opseg interakcija
postaje iri. Tako udaljenost gubi a vreme dobija na znaaju.24 Taj proces obino se vezuje za
tehnoloke inovacije uz pomo kojih se pojedinci, drutvene grupe i institucije povezuju na
novi nain. Ovakvo, u osnovi tehnicistiko, tumaenje vremensko-prostorne kompresije moe
se prikazati kroz naredne slike (Slika 1, 2, 3 i 4),25 na kojima je prikazan razvoj transportnih
sredstava od 1500. do 1960. godine.

23

Prilikom konceptualizacije vremensko-prostorne kompresije, Harvi se ponajvie oslanja na Marksa. Jasno je

da su Marksove ideje, posebno one jezgrovito iznete u Manifestu komunistike partije, svojevrstan rani opis
proseca vremensko-prostorne kompresije.
24

Prema jednom istraivanju Adtecha iz 2006. godine, utvreno je da se ak 75% anketiranih ne bi vratilo na

veb stranicu kojoj je potrebno due od 4 sekunde da se uita. Pet godina ranije istraivanje (iz 2001. godine)
pokazalo je da je kritina taka 8 sekundi, to govori o tome da je za samo 5 godina duplo povean deficit
ljudske panje (Stojanovi, 2013).
25

Slike preuzete od Warf, 2008: 7.

43

Slika 1: 15001850: Najvea prosena brzina kola sa konjskom zapregom i brodova


bila je 10 milja na sat (16 km/s).

Slika 2: 18501930: Najvea prosena brzina parne lokomotive bila je 65 milja na sat
(105 km/s)

Slika 3: 1950. godine: Prosena brzina aviona sa propelerima bila je 300400 milja na
sat (480640 km/s)

Slika 4: 1960. godine: Prosena brzina mlaznog putnikog aviona bila je 600700
milja na sat (9651125 km/s).

44

Ovakva shvatanja su posebno aktuelna u sklopu studija globalizacije jer taj proces
vremensko-prostornu kompresiju podie na nivo koji je nezabeleen u ljudskoj istoriji.
Shvatanja o globalizaciji koja, pod uticajem tehnicistikog poimanja vremensko-prostorne
kompresije, njene drutvene aspekte podreuju materijalnim (geografskim) i tehnolokim,
esto zapadaju u jednu vrstu naturalizma pa se globalizacija ponekad shvata kao prirodan i
irevirzibilan proces. Iako vremenske i prostorne dimenzije drutvenog ivota esto ostaju
nedovoljno istraene u sociologiji, geografi jasno uoavaju da one nisu prirodne kategorije,
nezavisne od drutvenog konteksta u kom nastaju, niti prosta refleksija tehnolokih promena
bez drutvenih implikacija. Razliite drutvene formacije su davale prostoru i vremenu
razliita znaenja i stoga je svako njihovo razumevanje privremeno i nestabilno. Istraivanja
vremena i prostora su zato mnogo vie od apstraktne akademske vebe, ona su istovremeno i
analiza naina na koji su drutva strukturirana i menjana, kao i naina na koji ljudi u njima
ive (Warf, 2008: 3).
U sociolokoj perspektivi mogue je uoiti nekoliko kljunih karakteristika
vremensko-prostorne kompresije: a) svako vremensko-prostorno ustrojstvo je izraz odreenog
drutvenog poretka i trenutnog odnosa moi, b) svaki in vremensko-prostorne kompresije
utie na transformaciju odnosa moi i samog drutvenog poretka c) proces vremenskoprostorne kompresije je nejednako distribuiran, pa vremensko-prostorna kompresija jedne
grupe moe da bude povezana sa nemogunou druge grupe da dopre do udaljenih mesta i
d) vremensko-prostorna kompresija je istorijski proces, to znai da njen dananji oblik nije
unikatna pojava ve samo jedna posebna faza drutvenog i kulturnog oblikovanja prostora i
vremena (Isto: 17).
U slinom, sociolokom, kljuu Dejvid Harvi vremensko-prostornu kompresiju vezuje
direktno za drutvene aktere odnosno za kapitalistiki sistem i njegove nosioce (Harvey,
1990). On globalizaciju posmatra kao najnoviju fazu razvoja kapitalizma, podstaknutu najpre
prelaskom na fleksibilnu akumulaciju kapitala. Polazi od ideje da su prostor i vreme oduvek
bili konstitutivni elementi ekonomskih procesa. U kapitalizmu, kao posebnom ekonomskom
sistemu, ostvarivanje profita uvek je povezano sa smanjivanjem potrebnog vremena za
proizvodnju robe i njeno isporuivanje na trite. Vreme potrebno za proizvodnju, zajedno sa
vremenom potrebnim za izlazak na trite i cirkulaciju, jeste vreme obrta kapitala. to pre se
kapital iznese na trite, obrne i vrati, vei je profit. Skraivanje vremena za proizvodnju i
isporuivanje na trite u tesnoj je vezi sa kontrolom nad prostorom. Od prostorne
organizacije zato uvek zavisi i dobit preduzea. Efikasnost prostorne organizacije je izuzetno
vana stvar za kapitalistu, navodi Harvi (Isto: 229). Da bi unapredio proizvodni proces, on
45

mora da prevazie ili skrati prostorne barijere (transport, isporuka i slino). Globalizacijski
procesi, poput kreiranja svetskog trita ili ruenje barijera nacionalne drave za protok
kapitala, mogu se zato posmatrati kao nastojanja da se ostvari racionalizacija prostorne
organizacije u cilju efikasne proizvodnje i potronje. Nastojanja da se skrati vreme i prevaziu
prostorne barijere, praena su brojnim tehnolokim inovacijama, od eleznica nekada do eposlovanja danas. U tom kontekstu proizvodni proces postaje izuzetno dinamian i promenjiv
pa fleksibilnost radne snage dobija centralni znaaj: radna snaga mora da bude mobilna i
obuena za razliite zadatke u promenjivim okolnostima.26 Ove transformacije, prema
Harviju, uvek treba posmatrati u kontekstu klasnih interesa jer svako restrukturiranje prostora
istovremeno znai i izmenu odnosa moi. Na osnovu tog uvida, on postavlja sledee pravilo:
onaj ko upravlja prostorom, uvek moe da ima i kontrolu nad politikom prostora iako, da bi
se kontrolisao prostor uopte, mora se imati poetna kontrola nad nekim mestom (Isto: 234).

4. Urbana geografija i studije globalizacije: grad kao fokus analize


U ovom poglavlju opte teorijske pretpostavke o prostornim aspektima globalizacije
nastojimo da sagledamo u jednom specifinom socioprostornom okviru urbanom. Mnogo je
razloga zbog kojih je upravo ovaj okvir izuzetno pogodan za analizu date problematike. Pre
uputanja u obrazlaganje prednosti ovakvog pristupa, uiniemo kratak osvrt na proces
urbanizacije i njegove veze sa globalizacijom.

4.1. Savremeni urbanizacijski trendovi


Urbanizacija se u najjednostavnijem, demografskom smislu, moe definisati kao
poveanje proporcije populacije koja ivi u gradovima u ukupnoj populaciji (Pacione, 2009)
ili proces u kom veliki broj ljudi migrira u pravcu gusto naseljenih podruja (gradova) uz
istovremeno smanjivanje broja ruralne populacije. Sama injenica koncentrisanja ljudi u
gradovima ne bi bila od veeg znaaja za drutvene nauke da nisu uoeni njeni jasni drutveni
uzroci i posledice. Pitanja o uzrocima urbanizacije (motiva ljudi da se koncentriu u prostoru)
i njenim posledicama (izmenama u socioprostornoj organizaciji i nainu ivota ljudi u
gradovima) okupiraju sociologe jo od samog nastanka ove discipline te je grad oduvek
predstavljao svojevrsnu drutvenu laboratoriju za ispitivanje razliitih sociolokih problema
26

To je jedno od kljunih obleja fleksibilne akumulacije i postfordistike faze razvoja kapitalizma.

46

(Orum, 2007). Gotovo itavo naslee (urbane) sociologije oblikovano je u okviru nastojanja
da se urbano odredi u odnosu na drutveno uopte (bilo shvaeno kao globalno, regionalno,
zapadno, kapitalistiko...), da se uoe naini rasprostiranja urbanih uticaja u irem drutvenom
okviru, kao i da se naznai opta drutveno-istorijska promena u odnosu na promene u
urbanim nukleusima.
Urbanizacija se, u irem smislu, moe objasniti polazei od sledeih injenica: 1) da
se gradski razvoj sastoji iz tri grupe meuzavisnih elemenata demografskih, funkcionalnih i
prostorno-fizikih, 2) da su urbane aglomeracije nuno povezane sa svojom ruralnom
okolinom, tako da ih treba pratiti ne samo za sebe ve i zajedno, 3) da se razvojne faze ovog
procesa mogu podeliti na nie i vie ili, jo detaljnije, na primarnu, sekundarnu, tercijarnu
i kvartarnu (Stefanovi, 1973, prema Pui, 1997). Erik Lampard zastupa ideju o tri mogue
koncepcije urbanizacije u drutvenim naukama od kojih svaka zadrava izvesne prednosti i
mane, posebno u metodolokom pogledu (Lampard, 1977). Bihejvioralna koncepcija
urbanizaciju odreuje kao stvaranje urbanih obrazaca miljenja i ponaanja, odnosno, kao
proces koji tokom vremena doivljavaju pojedinci. Ovaj pristup, prema autoru, ima posebnu
vrednost jer ne ograniava urbanizam na fiziku sredinu. Strukturalna koncepcija
prenebregava ponaanje pojedinaca i dri se delatnosti itave populacije. Tako se tipino tvrdi
da proces urbanizacije podrazumeva kretanje ljudi iz zemljoradnikih zajednica u druge,
obino ire, nezemljoradnike zajednice. Ona predstavlja okvir za skoro sve ekonomske
razvojne modele. Demografska koncepcija se usredsreuje na prostor a prenebregava
individualno ponaanje i strukturu zanimanja. Unutar ove koncepcije polazi se od toga da je
urbanizacija proces koncentracije stanovnitva, a obino je usvajaju demografi i humani
ekolozi.
Urbanizacija je proces dugog trajanja koji je sasvim jasno izraen jo u formiranju
gradova poput starog Rima ili Kaira (Orum, 2007). Ona ni u kom sluaju ne moe da se tretira
kao nov, savremen proces jer see znatno dalje i od industrijalizacije za koju se obino vezuje.
Pod primarnom fazom urbanizacije ili ruralizacije smatra se prva, najstarija i najdugotrajnija
istorijska faza razvoja urbanih naselja u kojoj dominiraju poljoprivreda i iz nje proizilazei
ekonomski i ostali drutveni odnosi. Pod sekundarnom, ili industrijskom, fazom urbanizacije
podrazumeva se onaj period koji nastaje posle dominacije industrijskog naina proizvodnje,
to proizvodi niz kvalitativno novih drutvenih odnosa, eksplozivni rast gradova i niz
socijalnih pojava utemeljenih u gradu (Pui, 1997: 178). Ovaj proces, pak, u svojoj
savremenoj formi dobija sasvim nova obeleja koja su u uskoj vezi sa procesom globalizacije.
Globalizacija dovodi do sve vee povezanosti geografski udaljenih lokaliteta pa su pristupi,
47

koji su urbanizaciju objanjavali iskljuivo uz pomo lokalnih ili nacionalnih faktora, mahom
prevazieni.
Nova obeleja urbanizacije su najpre (i najlake) uoljiva u kvantitativnom pogledu
(obimu i intenzitetu urbanizacije). Urbanizacija postaje jedan od glavnih drutvenih procesa u
savremenom drutvu jer udeo urbane populacije u ukupnoj raste gotovo nekontrolisano
(trenutno oko polovina planete ivi u gradovima, a na poetku 19. veka samo 3%) (Isto).
Stoga je ovaj proces danas gotovo nezaobilazan prilikom nastojanja da se razumeju i objasne
savremene forme drutvenog ivota. Podaci iz 2014. godine pokazuju da je procenat urbane
populacije u svetskim okvirima dostigao 54% (UN, 2014), to je za 2% vie nego 2011.
godine (UN, 2011). Urbanizacija ovakvog intenziteta na globalnom nivou je relativno novi
fenomen. Krajem 19. veka obim urbanizacije na svetskom nivou je bio ogranien, pri emu
su samo Britanija, severozapadna Evropa i SAD imale vie od 25% urbane populacije 1890.
godine, dok su nivoi urbanizacije na drugim mestima bili beznaajni (manje od 3% urbane
populacije) (Pacione, 2009: 68). Danas je situacija drastino promenjena jer se urbanizacija
sve vie intenzivira u manje razvijenim delovima sveta koji su pedesetak godina ranije bili
gotovo potpuno ruralni. Prelomna godina za preraspodelu svetske urbane populacije bila je
1970. godina, kada je taj broj bio ujednaen izmeu razvijenih i nerazvijenih delova sveta. Od
tada do danas urbanizacijski trendovi najjae su ispoljeni u manje razvijenim delovima sveta.
To se jasno vidi u podacima prikazanim u narednoj tabeli (Tabela 3).

48

Region

Urbana populacija (u milionima) Procenat urbane populacije (%)


1970 1994 2025

1970 1994 2025

Vie razvijeni regioni

677 868 1,040

67,5 74,7 84,0

AustralijaNovi Zeland

13 18 26

84.4 84.9 89.1

Evropa

423 532 598

64.4 73.3 83.2

Japan

74 97 103

71.2 77.5 84.9

Severna Amerika

167 221 313

73.8 76.1 84.8

Manje razvijeni regioni

676 1,653 4,025

25.1 37.0 57.0

Afrika

84 240 804

23.0 33.4 53.8

Azija

428 1,062 2,615

21.0 32.4 54.0

Latinska Amerika

163 349 601

57.4 73.7 84.7

Okeanija

125

18.0 24.0 40.0

Tabela 3. Urbana populacija i procenat urbane populacije u vie i manje razvijenim


regionima sveta 1970, 1994. i 2025. (Pacione, 2009: 71, prilagoeno iz United Nations (1995)
World Urbanization Prospects: The 1994 Revision New York: United Nations).
Kao to se vidi iz tabele, manje razvijeni regioni jo uvek nisu prevashodno urbani a
procenjuje se da e i u okviru njih urbana populacija dostii polovinu ukupne 2020. (Azija),
odnosno 2035. godine (Afrika). Predvia se da e, u skladu sa ovakvim trendovima, gradovi
(posebno ovi u manje razvijenim regionima) apsorbovati sav oekivani populacioni rast u
svetskim okvirima uz nastavak priliva stanovnitva iz ruralnih sredina (UN, 2011). Ovakva
slika rapidne urbanizacije u svetskim okvirima je, ipak, donekle pojednostavljena.
Detaljnijom analizom se uoava da je ukupna urbana populacija sveta koncentrisana u
manjem broju drava pa je tako 2007. godine tri etvrtine od 3,3 milijarde svetske urbane
populacije ivelo u svega 25 drava. Veina drava, dakle, nema toliki procenat urbane
populacije kakav se opaa na globalnom nivou (UN, 2007).
Kvalitativne promene u obrascima urbanizacije uoavaju se u formiranju: a) novih
socioprostornih formi, b) drutvenih odnosa unutar njih i c) transformaciji prirodnog
okruenja. Glavno, ili makar najvie isticano, obeleje urbanizacije danas ogleda se u
formiranju novih socioprostornih formi u vidu velikih i gusto naseljenih urbanih podruja.
Ova faza naziva se tercijarna faza urbanizacije i obeleava je najpre pojava
metropolitenskih aglomeracija, odnosno veliko populaciono i funkcionalno zgunjavanje na
odreenim takama koje se u prostoru ire velikom brzinom i koje prepoznajemo kao najvee
svetske gradove (Pui, 1997: 178). Do 1950. godine samo je jedan grad (Njujork) imao
49

populaciju od 10 miliona stanovnika, to je inilo 1,7% ukupne urbane populacije na svetu.


Do 1990. godine dvanaest gradova je dostiglo ovu veliinu a njihov udeo u ukupnoj urbanoj
populaciji popeo se na 7,1%. Anticipira se da e do 2015. godine 27 gradova narasti do ove
veliine te da e udeo populacije koja ivi u ovakvim gradovima porasti na 10,9%. U
apsolutnim brojevima, to znai porast sa 12 miliona ljudi koji su iveli u jednom gradu 1950.
godine na 450 miliona u nekoliko velikih gradova 2015. godine (Isto: 72). Podaci o promeni
broja gradova odreenih veliina od 1950. do 2025. godine, sa promenama u udelu urbane
populacije po regionima sveta, prikazani su na narednoj tabeli (Tabela 4).

Broj stanovnika
10 MIL. I VIE
Br. aglomeracija
Populacija
% urbane pop.
5 10 MIL.
Br. aglomeracija
Populacija
% urbane pop.
1 5 MIL.
Br. aglomeracija
Populacija
% urbane pop.
500.000 999.999
Br. aglomeracija
Populacija
% urbane pop.
Manje od 500.000
Populacija
% urbane pop.

Svet

Razvijeni regioni

Nerazvijeni regioni

1950 1970 1990 2015

1950 1970 1990

2015

1950 1970 1990 2015

1
12
1.7

1
12
2.8

2
33
4.8

4
63
7.5

4
71
7.2

0
0
0.0

1
11
1.7

8
98
6.9

23
378
12.0

5
32
7.2

8
61
9.0

6
44
5.2

8
56
5.7

2
10
3.5

10
15
69 110
10.2 7.7

36
226
7.2

3
44
3.2

7
18
42 130
5.7 9.6

12 27
161 450
7.1 10.9

21
154
6.8

44
282
6.8

75 144 249 472


140 265 474 941
19.0 19.6 20.8 22.7

43 73
98 120
84 136
191 240
19.1 20.1 22.7 24.2

32
71 151
56 129 283
19.0 19.0 20.4

352
701
22.2

105 175 295 422


73 122 203 293
9.9 9.0 8.9 7.1

59 85
42 61
9.5 9.0

46 90
31 61
10.5 9.0

299
209
6.6

470 792 1,284 2,178


63.7 58.5 56.4 52.6

272 386 472 540


61.5 57.1 56.1 54.5

104
72
8.5

123
84
8.5

191
132
9.2

198 406 812 1,638


67.0 60.0 56.6 52.0

Tabela 4. Urbana populacija, broj gradova i procenat urbane populacije po veliini


grada: svet, vie i manje razvijeni regioni sveta 1950, 1970, 1990 i 2015. (Pacione, 2009: 74,
prilagoeno iz United Nations (1995) World Urbanization Prospects: The 1994 Revision New
York: United Nations).
Usled ovakvih promena i sam termin grad donekle gubi na znaaju jer je njime sve
tee opisati i obuhvatiti ove nove urbane forme. Znaenje ovog termina se oblikovalo kroz
istoriju i pod njime su se mahom podrazumevale kompaktne prostorne forme sa
prepoznatljivim centrom koji je dominirao okolnim podrujem, kako u emotivnom tako i u
ekonomskom smislu (Gottdiener, Hutchison, 2011: 2). Reima Luisa Mamforda, posuda

50

ovakvog istorijskog grada se rasprsla a njegov se sadraj razlio po okolnim oblastima, pa tako
sadraje urbanog pronalazimo i van istorijskog jezgra grada. Regionalno irenje
socioekonomskih aktivnosti dovodi do formiranja manjih centara koji u znaajnoj meri
preuzimaju funkcije klasinog, istorijskog, centra grada (Isto). Ovakve urbane oblasti esto
nemaju jedinstvene centre ve su multicentrine i difuzne pa se u pokuajima njihovog
opisivanja uvode novi termini poput metropolitenskih podruja, aglomeracija, megalopolisa,
konurbacija i slino.
Metropolitensko podruje se moe definisati kao koncentrisano, gusto naseljeno
podruje koje se sastoji od centralnog grada i suburbane populacije, pri emu su te oblasti
ekonomski i socijalno meuzavisne27 (Pacione, 2009: 72). Ova podruja se obino sastoje od
manjih gradova i naselja, suburbija, industrijskih parkova, obradivih povrina, oping molova
i prostora za rekreaciju koji su povezani saobraajnicama, auto-putevima, vozovima kao i
telekomunikacijama (Gottdiener, Hutchison, 2011: 3). Urbana aglomeracija nalazi se unutar
metropolitenskog podruja i obuhvata onaj deo koji je gusto naseljen, za razliku od drugih
metropolitenskih zona. Obino obuhvata stanovnitvo gradova i manjih naselja kao i
suburbanu populaciju (UN, 2011). Pojedini sadraji unutar metropolitenskog podruja e,
naravno, varirati u zavisnosti od konkretnog sociokullturnog konteksta. Na narednoj slici dat
je ematski prikaz metropolitenskog podruja na primeru Pariza (Slika 5).

27

Ovakva definicija se moe uvaiti samo kao okvirna, odnosno polazna definicija za odreivanje datog pojma.

Nije teko uoiti da ona nema vei praktini znaaj jer je isuvie uoptena. Na ovom mestu neemo se uputati u
izlaganje mnotva preciznijih definicija jer su sve one veoma zavisne od konteksta u kom nastaju. Svaka drava
ili region na taj nain u administrativne svrhe izrauje sopstvene tipologije urbanih sredina koje su praktino
upotrebljive za prikupljanje demografskih podataka, popis stanovnitva, odreivanje izbornih jedinica i slino,
ali ih je dosta teko ili nemogue porediti na globalnom nivou. Meunarodne organizacije, poput Ujedinjenih
nacija, takoe nude uoptene definicije kako bi omoguile makar izvesnu komparaciju u svetskim okvirima. O
tipologijama gradova i problemima njihove klasifikacije, videti Pui, 1997: 189199; Pui, Pajvani Cizelj,
2014).

51

Centralni
grad (Ville
de Paris)
Urbana
oblast ili
aglomeracija
Ruralne
oblasti

Metropolitenska
oblast (Ile De
France oko
1300 gradova i
sela)
Eksurbije (Mantes
La Jolie)

Slika 5: ematski prikaz metropolitenskog podruja Pariza (preuzeto sa:


http://demographia.com/db-define.pdf)
Jasno je da u zemljama irom sveta ne postoji jedinstvena forma urbanizacije pa
koncept metropolitenskog podruja koji je ovde prikazan treba shvatiti uslovno. Ipak, u svim
zemljama je na delu proces urbanog razvoja koji proizvodi gigantske gradove i regionalnu
urbanizaciju (Gottdiener, Hutchison, 2011: 10). Regionalna urbanizacija podrazumeva trend
sporijeg rasta (ili osipanja) centralnih gradskih zona uz intenzivniji rast u okviru ireg
metropolitenskog podruja (regiona).
Slian pojam kojim se ovakav univerzalan obrazac urbanizacije nastoji opisati jeste
megagrad (ili megalopolis),28 pod kojim se obino podrazumeva grad (skup umreenih
gradova, region) koji ima vie od 10 miliona stanovnika.29 Megagrad moe da se sastoji od

28

Ovaj pojam 1961. godine prvi put upotrebljava francuski geograf an Gotman, opisujui urbani sistem u

severoistonoj oblasti Amerike koji obuhvata Boston, Vaington, Njujork, Filadelfiju i Baltimor.
29

Ujedinjene nacije pod megagradom podrazumevaju gradove sa vie od 8 miliona stanovnika.

52

jednog ili vie metropolitenskih podruja i aglomeracija. U manje razvijenim delovima sveta
primetno je veliko zgunjavanje ljudi u malom broju megagradova (najee jednom), dok je
u onim vie razvijenim broj ovakvih gradova znatno vei. Dok su 1950. godine samo
London i Njujork imali vie od 8 miliona stanovnika, do 1970. godine 11 gradova narastaju u
megagradove. Tri su locirana u Latinskoj Americi (Sao Paolo, Buenos Aires i Rio de
aneiro), dva u Severnoj Americi (Njujork i Los Aneles), dva u Evropi (London i Pariz) i
etiri u Aziji (Tokio, angaj, Osaka i Peking). Suprotno tome, 1994. godine 16 od 22
megagrada bili su u manje razvijenim regionima a procenjuje se da e do 2015. godine 27 od
33 megagrada biti u njima. Slian trend oekuje se i sa takozvanim metagradovima (onim koji
broje vie od 20 miliona stanovnika). Danas je Tokio, sa oko 30 miliona stanovnika u okviru
metropolitenske oblasti, jedini metagrad ali e mu se do 2020. godine verovatno pridruiti i
Delhi, Mumbaj, Meksiko Siti, Sao Paolo, Njujork, Daka, Dakarta i Lagos (Pacione, 2009:
74).

Slika 6: Zapadni Tokio, Japan (izvor: Wikipedia)

53

Slika 7: Satelitska fotografija Zemlje na kojoj se, po osvetljenosti, jasno vide


najurbanizovaniji delovi sveta (fotografija NASA-e, izvor: Wikipedija, Megalopolis)
U cilju opisivanja specifinih urbanih formi, nastalih srastanjem vie gradova koji
su nekada bili odvojeni, kotski biolog i sociolog Patrik Gidis jo 1915. godine uvodi termin
konurbacija. Ovakvo srastanje gradova danas podrazumeva irenje megalopolisa na okolna
naselja i sela koja se tokom ovog procesa transformiu a u okviru naseljenog podruja se gubi
jasna razlika izmeu urbanog i ruralnog. Istraujui urbani i ruralni razvoj u Kini, antropolog
Gregori Guldin zakljuuje da stanovnici sela vie ne moraju da migriraju u gradove jer
gradovi migriraju ka njima (Guldin, 2001). Grki arhitekta Konstantios Doksijadis predvia
nastanak ekumenopolisa, grada koji bi obuhvatio itav svet (Doksijadis, 1970) a taj bi grad,
prema dananjim trendovima, zapravo mogao da se sastoji mahom od semiurbanog podruja
nastalog irenjem megalopolisa.
Bujanje megagradova i metropolitenskih podruja irom sveta vrlo lako privlai
panju istraivaa i ire javnosti, to nuno dovodi do pojednostavljivanja savremene urbane
slike sveta. Zbog toga je vano napomenuti da je, i pored navedenih trendova, urbana
stvarnost znatno sloenija a ljudi irom sveta ive u veoma raznolikim gradovima koji teko
podleu striktnim klasifikacijama. Veina urbane populacije u svetskim okvirima, zapravo,
ivi u relativno malim gradovima, onima koji broje manje od 500.000 stanovnika (UN, 2011).
Ovakvi proseci, meutim, ne znae mnogo ako se u obzir uzmu, ve navoene, regionalne
razlike u intenzitetu i formi urbanizacije. Prostorno zgunjavanje u metropolitenska podruja
ili megagradove kao univerzalni fenomen bitno se razlikuje u razvijenim i nerazvijenim
54

delovima sveta. Unutar metropolitenskih podruja u SAD, na primer, ve je dugo primetan


trend osipanja broja stanovnika u centralnim gradovima, uz poveanje broja suburbane
populacije30 (suburbanizacija), odreene razvijene zemlje prolaze kroz proces rasta manjih
gradova na raun osipanja stanovnitva onih veih (kontraurbanizacija), dok je u manje
razvijenim zemljama primetan eksplozivni rast najveih gradova koji nije praen njihovim
ekonomskim razvojem niti razvojem odgovarajue infrastrukture, to dovodi do brojnih
negativnih drutvenih i ekolokih posledica (hiperurbanizacija).
U pokuaju da ovakve podatke o urbanizaciji smeste u odreeni teorijski okvir, Gejer i
Kontuli (1993, prema Pacione, 2009) iznose pretpostavku da je urbanizacija ciklus koji se
sastoji iz nekoliko faza:
1. Faza primarnog grada, gde se veliki deo populacije i ekonomskih aktivnosti
koncentrie u jednom, rapidno rastuem, primarnom gradu. Unutar ove faze
primarni grad u poetku apsolutno dominira, ali se vremenom javljaju obrasci
suburbanizacije, odnosno osipanja broja stanovnika centralnih delova primarnog
grada. Primarni grad je, konano, toliko velik da monocentrina prostorna
organizacija vie ne odgovara rastuim ekonomskim i drugim aktivnostima pa se
javlja decentralizacija primarnog grada, on dobija multicentrinu formu i prerasta
u megalopolis.
2. Faza srednjeg grada, gde primarni grad prestaje da raste a prostorna
dekoncentracija urbane populacije vodi formiranju urbanih centara srednje veliine
u blizini primarnog grada. Suburbani centri sada rastu bre od primarnog grada.31
3. Faza malog grada predstavlja nastavak prethodne faze u kojoj i suburbana
populacija srednjih gradova prestaje da raste, ba kao i primarni grad, a
30

elja ljudi da ive suburbano (blizu grada ali ne u njemu) stara je koliko i sama urbanizacija.

Istoriar Kenet Dekson prenosi zapis star preko dve i po hiljade godina koji veoma ilustrativno potkrepljuje ovu
tvrdnju: Nae imanje deluje mi kao najlepe na svetu. Toliko je blizu Vavilonu da uivamo sve prednosti
gradskog ivota a opet smo, kad doemo kui, daleko od sve te buke i prljavtine (Jackson, 1985, prema
Gottdiener, Hutchison, 2011).
31

Prostorna dekoncentracija i suburbanizacija najpre su uoene 70-ih godina 20. veka u Americi, gde su ovi

procesi imali najvee razmere. Tako je 1970. godine Feniks bio 18. grad po veliini u SAD sa 500.000
stanovnika da bi 1994. godine zauzeo 9. mesto u nacionalnom urbanom sistemu, pri emu je porastao za ak
60%. U istom vremenskom periodu svi veliki gradovi, sem Njujorka, gubili su populaciju a najekstremniji je
primer Detroita koji je za to vreme izgubio 31,5% svoje populacije (Gottdiener, Hutchison, 2011). Trend
osipanja broja stanovnika centralnih metropolitenskih zona, uz istovremeni rast ireg metropolitenskog podruja,
danas se jasno uoava u mnogim delovima sveta pa se vie ne moe smatrati specifinou urbanizacije u SAD.

55

dekoncentracija populacije se nastavlja, to vodi nastanku malih gradova. U ovoj


fazi urbani sistem dostie zasienje jer su ruralne oblasti ve toliko iscrpljene da
migracije gotovo prestaju a prirodni prirataj je nizak.32 Faza malog grada nije
poslednja jer se, prema ovom modelu, ciklus urbanizacije nastavlja, odnosno
poinje iz poetka. Pri tome, primarni grad moe biti isti (ukoliko je uspeo da
zadri dominantnu poziciju u urbanom sistemu) ili na njegovo mesto dolazi drugi
grad.
Empirijska potvrda za ovaj teorijski model moe se pronai meu podacima
prikupljenim u metropolitenskim podrujima EU. Podaci pokazuju da se u veini zemalja
lanica populacija i udeo BDP-a u metropolitenskim regionima od 2000. godine na ovamo
nije znaajno poveao. U nekim zemljama metropolitenska podruja gube populaciju (na
primer, u Engleskoj), dok u onim najmanje razvijenim i novim lanicama, poput Bugarske i
Maarske, ukupna populacija i BDP unutar metropolitenskih podruja i dalje rastu, posebno u
primarnim, glavnim gradovima, Budimpeti i Sofiji (EUROSTAT, 2009).
Urbanizacija se, pored svega navedenog, u sociolokom smislu najpre ogleda u
promenama u drutvenoj organizaciji i nainu ivota ljudi u okviru novih socioprostornih
formi o kojima je bilo rei. Za oznaavanje ovog aspekta urbanizacije obino se koristi pojam
urbanizam, pod kojim se podrazumeva nain ivota u gradovima, kultura, znaenja, obrasci
svakodnevnog ivota, proces prilagoavanja gradskom okruenju i drutvena organizacija na
nivou grada (Gottdiener, Hutchison, 2011). Pojedinci i razliite drutvene grupe nastanjuju
velika metropolitenska podruja irom sveta, zatiui ih kao sopstvene uslove ivota i
transformiui ih putem svojih svakodnevnih praksi. Kvantitativne podatke o urbanizaciji zato
uvek treba tumaiti (i) kao trendove u socioprostornoj organizaciji drutvenog ivota.
Uslovi ivota i ivotne prilike variraju u odnosu na drutveni poloaj, rasu, pol, etnicitet,
starost i mnoge druge faktore, a sve te varijable u stvarnosti funkcioniu zajedno sa prostornim
faktorima, poput formiranja gradskih etvrti u odnosu na dohodak, svakodnevnog puta do posla
ili kole, razliitih prostora koji izraavaju odreene stilove ivota, regionalnog traganja za
razliitim kulturnim iskustvima i slino. Obrasci svakodnevnog ivota su, dakle, usaeni u
urban (i suburban) prostorni okvir koji je formiran unutar metropolitenskog regiona (Isto: 2).

Godiner i Hainson primeuju da glavni urbani problemi, poput siromatva, socijalnog


iskljuivanja, zagaenja, rasizma, kriminala i stanovanja, vie nisu samo problemi grada, ve
32

Sve navedene faze urbanizacije odgovaraju fazama demografske tranzicije.

56

su se, ba kao i populacija i ekonomske aktivnosti, razlili u okolne urbane, metropolitenske


oblasti (Isto). Urbani drutveni problemi, danas vie nego ikad, postaju opti drutveni
problemi pa je utoliko njihovo istraivanje znaajnije. Iako je prostorni determinizam, prema
kojem su drutvene prakse odreene urbanizmom, uveliko prevazien, ivot u
metropolitenskim regionima sve klasine drutvene probleme predstavlja u novom svetlu.
Ovaj aspekt mogue je posmatrati (barem) na tri nivoa: a) drutvenom (kulturni
diverzitet, obrazovanje, uslovi ivota, sigurnost, zdravstvena zatita, inovacije i slino), b)
ekonomskom (zaposlenost; infrastruktura, distribucija prihoda i slino) i c) ekolokom
(potronja energije, odrivi razvoj, prirodne nepogode, zagaenja, buka, saobraajne guve,
skladitenje otpada i slino) (EURAMET, 2013).
Od tri navedena kvalitativna aspekta urbanizacije, ekoloki je u sociologiji do skora
bio gotovo nevidljiv, iako u velikoj meri utie na kvalitet ivota ljudi. Velike komparativne
studije urbanizacije, poput onih koje sprovode Ujedinjene nacije, posveuju veliku panju
ekolokim posledicama urbanizacije, odreujui pri tom relativne rizike za svako urbano
podruje ponaosob. U novijim studijama se zakljuuje da od 450 identifikovanih urbanih
oblasti sa milion ili vie stanovnika u svetu (koje ukupno obuhvataju 1,4 milijarde ljudi), 60%
(ili 890 miliona ljudi) ima visok rizik od najmanje jedne prirodne nepogode (poput poplava,
zemljotresa i ciklona), pri emu su najugroeniji stanovnici gradova u Aziji, Latinskoj
Americi i Severnoj Americi (UN, 2011). Prirodne nepogode mogu da budu, posredno ili
neposredno, vezane za ostale ekoloke probleme, poput zagaenja vazduha, vode i tla, koji
proistiu iz samog naina ivota u gradovima (gust saobraaj, industrijski otpad,
neodgovarajua infrastruktura i slino). Uobiajeno povezivanje ekolokih problema sa
naglim populacionim rastom, u svetlu podataka o urbanizaciji, dobija sasvim nove konture jer
postaje jasno da sam broj ljudi na planeti nije bitan toliko koliko njihova socioprostorna
organizacija i nain ivota unutar nje. O tome najbolje govori podatak da na globalnom
nivou, gradovi predstavljaju 2% zemljine povrine ali troe 75% njenih resursa (EURAMET,
2013). Sa druge strane, u dobro planiranim i regulisanim gradovima lei i reenje, ne samo
za minimalizovanje ekolokih problema, ve i za generisanje kreativnih reenja za
unapreenje okruenja (UN HABITAT, 2008). Kako gradovi postaju preovlaujui
socioprostorni okvir za ivot ljudi irom sveta, tako e od njihove (najpre politike)
organizacije zavisiti i mogunosti za odrivi razvoj u budunosti.
Sve navedene injenice o savremenim formama urbanizacije visoko koreliraju sa
globalizacijskim procesima i predstavljaju materijalni izraz njenih prostornih dimenzija. Tri
kljuna prostorna aspekta globalizacije, o kojima je bilo ovde rei, nemogue je razumeti bez
57

uvida u tokove urbanizacije u globalnim okvirima. Globalizacija intenzivira uslonjavanje


prostorne skale drutvenih delatnosti, to je najbolje uoljivo upravo u formiranju velikih
urbanih oblasti poput metropolitenskih podruja i megalopolisa. Te oblasti daju na znaaju
najpre regionalnim, ali i lokalnim i globalnim nivoima drutvenog ivota, koji unutar njih
deluju u specifinoj interakciji. Globalizacija i urbanizacija, konano, proizvode vrlo
neujednaene efekte izraene u novoj (globalnoj) geografiji moi. Presek urbanizacije i
globalizacije predstavlja osnovnu temu ovog rada te e biti detaljno obraen u daljem tekstu.
Pre toga, a radi isticanja njihovih nejednakih efekata, panju skreemo na zemlje
(polu)periferije i specifine naine na koje se urbanizacija u njima odvija.

4.2. Urbanizacija na (polu)periferiji


Pre nego to pokuamo da damo odgovor na pitanje o specifinostima urbanizacije na
(polu)periferiji, nuno je dati nekoliko metodolokih napomena koje se odnose na grad kao
mesto itanja drutva i drutvenih procesa. Shvatanje da su u gradu drutveni odnosi i
procesi najjasnije ocrtani, skoro da nema potrebe detaljnije obrazlagati. Ali, pri izvoenju
konsekvenci iz ove ideje, nuan je metodoloki oprez.
Prvo, ne moemo tvrditi da izmeu drutva i grada stoji znak jednakosti. To se
prvenstveno odnosi na ranije istorijske epohe, gde su znaajni pokazatelji drutvenog
evidentno postojali i van onoga to vidimo kao istorijski grad. U savremenom drutvu je,
meutim, postalo gotovo izlino govoriti o drutvenom sadraju grada u smislu ogranienog,
ograenog, prostora, ili kako bi to Luis Mamford (Mamford, 2005) nazvao posude. Danas
radije govorimo o urbanom kao supstanciji koja je neuhvatljiva u strogo definisanom
prostoru. Posuda istorijskog grada se, rei e Mamford, rasprsnula, i urbano se rasprostrlo u
itavo drutveno tkivo. Neki e na tom tragu govoriti o novim formama urbanizacije kao o
jednoj od najveih prekretnica u modernom drutvu (urbana revolucija Anri Lefevra) ili u
tome

ak

pronai

jednu

radikalnu

distopijsku

viziju

grada-planete

budunosti

(ekumenopolis Konstantinosa Doksijadisa). U skladu sa navedenim zapaanjima, grad (ili


urbano) prestaju da budu samo materijalni odraz kontekstualizovanih drutvenih odnosa, ve
poinju da budu i odrazi irih drutvenih procesa. Meutim, ak ni uz ovakve trendove, nije
mogue govoriti o urbanom kao jedinom sinonimu za drutvo i globalne drutvene procese.
Dakle, kao drugu napomenu, naveemo da se ne moe staviti znak jednakosti izmeu
urbanog i globalnih drutvenih procesa (globalizacije). Zato? Iako je grad mesto gde se ovi
procesi najbolje kristaliu, oni se tu ne iscrpljuju u potpunosti. Grad je svojevrsna metafora
58

drutvenog, mesto gde su pojedini aspekti drutvenih procesa prenaglaeni, a drugi gotovo
nevidljivi.
Potpuno izjednaavanje grada i drutvenih procesa moe da odvede na stranputicu. I to
zato to, govorei o gradu (ili razmiljajui o njemu), uvek govorimo o odreenom gradu, a
konsekventno zakljuujui o drutvenim procesima, mislimo na opte drutvene procese. Tu
lei opasnost od izjednaavanja urbanog, kao nosioca znaenja odreenog kulturnogenetikog konteksta, sa optim procesima kao nosiocima globalnih drutvenih promena.
Jasno je da je ovakav nain razmiljanja doveo do toga da je veliki deo urbane sociologije
formiran pod bremenom zapadnocentrizma. Zagledanost u zapadne gradove (i nepoznavanje
drugih) gotovo svih ranih urbanih sociologa (ili njihovih pretea), dovela je, izmeu ostalog, i
do znatnog suavanja pesrpektive ove discipline.33
U cilju pojanjenja navedenih zapaanja, kao primer, uzeemo ideju amerikog
geografa Edvarda Sode o postmetropolisu (Soja, 2000). Ovde se ne radi o odnosu grada i
globalizacije, ve grada i postmodernog drutva. Princip je, svejedno, istovetan. Soda
analizira najpre Los Aneles od 90-ih na ovamo. U svojoj studiji on iznosi brojne, zanimljive
i utemeljene zakljuke o novim postmodernim formama urbanizma (u smislu materijalne
gradnje, obrazaca urbanizacije i naina ivota). U savremenom Los Anelesu, autor zaista
vidi obrise postmodernog drutva (odsustvo orijentacije kao posledica relativizacije autoriteta,
diverzifikaciju kulturnih identiteta, prostore simulakruma i sl). Ovaj deo analize ini nam se
u potpunosti osnovan. Problematina je, meutim, ideja o globalnom prostiranju ovih
novouoenih obrazaca. Soda, dodue, istie da e svaki grad na razliite naine
procesuirati ovaj trend, ali samu injenicu o njegovom globalnom rasprostiranju uzima kao
fakat. On Los Aneles posmatra kao reprezentativni prozor kroz koji se moe posmatrati, u
svim njegovim razliito izraenim formama, novi proces urbanizacije koji oblikuje gradove i
urbani nain ivota svuda na svetu u poslednjih trideset godina... Drugim reima, ono to se
deava u Los Anelesu, takoe se moe uoiti u Peoriji, Skantorpu, Belo Horizontu i
Kaoiungu34 (Soja 2000: 17). Jasno je da ovakve analogije zahtevaju mnogo detaljnije
obrazlaganje samog procesa rasprostiranja ovih obrazaca da bi uopte bilo rei o tome da

33

Ovim, svakako, ne tvrdimo da autori nisu bili svesni svoje zapadnocentrine perspektive. Veina je toga bila

svesna ali je, uprkos tome, ograniena na izuavanje zapadnog grada zbog faktikog nepoznavanja drugih
gradova (Mamford 2005; Benevolo 2004). Drugi su se, pak, usmeravali na analizu zapadnih gradova jer ih je
primarno interesovalo zapadno drutvo (Veber 1976; pengler 1990).
34

Radi se o gradovima u Ilinoisu, Engleskoj, Brazilu i Tajvanu.

59

postmetropolis oznaava novo globalno postmoderno drutvo. Teko je, a moda i nemogue,
govoriti o globalnom drutvu posmatrajui jedan grad.35
Veliki problem koji je pratio rani period razvoja sociologije grada je koncentrisanje na
zapadno urbano iskustvo (klasino teorijsko naslee sociologije grada formiralo se u uslovima
razvoja kapitalistikog ambijenta zapadnog drutva), iako grad kao pojava nije ekskluzivno
zapadnog porekla. Ovakvi pristupi dovode do ozbiljnog suavanja onoga to bi predmet
sociologije grada mogao da bude.
Dorin Mesi sa pravom uvia da su studije globalizacije, zahvaljujui svom prostornom
utemeljenju, donekle naruile zapadnocentrinost teorija modernizacije i to tako to su
proirile geografski domet vaenja svojih teorija, ili makar nainile izvesne pokuaje u tom
pravcu. Prianje prie o globalizaciji posluilo je kao prostorna problematizacije prie o
modernosti, navodi Mesi (Massey, 2005). U takvoj novoj prii periferija dobija mo da
govori za sebe umesto da bude posmatrana kao pasivan prostor bez autonomne istorije.
Optimizam Dorin Mesi, po pitanju naruavanja zapadnocentrinosti sociologije kroz teorije
globalizacije, ipak treba uzeti sa odreenom rezervom. Ove teorije, kako je autorka pokazala,
zaista imaju kapacitet za takav poduhvat, ali otvoreno ostaje pitanje do koje mere je dati
kapacitet u konkretnim pristupima globalizaciji uistinu iskorien.
Perspektiva periferije je u okviru studija urbanizacije poslednjih godina dosta
zastupljena pa se moe rei da je modernizacijska paradigma (iz centra) donekle prevaziena.
Gotovo svaki udbenik iz urbane sociologije, urbane geografije ili urbanih studija sadri i deo
koji se odnosi na urbanizaciju u zemljama u razvoju a velike statistike baze podataka, kao to
su one pri Ujedinjenim nacijama, Evropskoj uniji ili Svetskoj banci, u sebi sadre (makar
samo komparativne) podatke o urbanizaciji u zemljama periferije. Denet Abu-Lugod i
Riard Hej primeuju da perspektiva periferije u urbane studije esto ulazi u sklop diskursa o
potencijalnim opasnostima koje njihov nagli rast i razvoj donose (Abu-Lughod, Hay, 1979),36
to podsea na poetke urbane sociologije i ikaku kolu podstaknutu strahom od naglog
rasta gradova usled priliva imigranata. Autori zakljuuju da ovakav tok dogaaja ne treba da
udi jer je u vreme nastanka urbane sociologije veina svetske urbane populacije ivela u
gradovima razvijenog dela sveta dok danas prosean (u statistikom smislu) urbanit ivi u
35

Soda se ak u okviru Los Anelesa koncentrie samo na neke njegove delove. Tako e o postmodernizmu

govoriti analizirajui jedan hotel u ovom gradu. Interesantan video prikaz vidi na:
http://www.youtube.com/watch?v=hhyQ0HES8mM
36

Ona prenosi rei jednog zvaninika Ujedinjenih nacija koji navodi da su gradovi Treeg sveta, sa svojim

eksplozivnim rastom, mesta u kojima e se u najveoj meri odvijati sve velike svetske katastrofe u budunosti.

60

nekom od velikih gradova Treeg sveta. Specifinosti urbanizacijskih trendova u


nerazvijenim zemljama oni sumiraju na sledei nain:
1. Regionalni disbalans. U mnogim gradovima Treeg sveta primetna je velika
razlika izmeu glavnog (primarnog) grada i ostalih gradova u urbanom sistemu.
Ovo stanje se nekada oznaava terminom urbana makrocefalija, kako bi se
naglasila njegova patoloka dimenzija koja se ispoljava u tome da snaan rast
primarnog grada paralie rast i razvoj okolnih podruja.
2. Migracije i rapidni rast primarnih gradova. Visok prirodni prirataj i
koncentracija ekonomskih aktivnosti u jednom urbanom centru podstiu sve vee
migracije iz ruralnih sredina i manjih gradova u pravcu primarnog grada. Pritisak
na urbane resurse postaje toliki da je sve manje mogue ulagati ih u razvoj
industrije ili poljoprivrede.
3. Nezaposlenost. Populacioni rast i nivoi urbanizacije nisu praeni odgovarajuim
stepenom industrijalizacije i ekonomskim rastom pa je nezaposlenost obino
visoka ili raste zapoljavanje u neproduktivnim sektorima urbane ekonomije.
4. Stanovanje. Raspoloiva mesta za stanovanje i javna dobra su nedovoljna za
potrebe rastue populacije. Gusta gradnja unutar postojeih stambenih etvrti
dovodi do njihovog propadanja. Ovakva nova gradnja (obino nastala prema
zapadnim standardima) nedostupna je siromanim stanovnicima koji stambeni
prostor pronalaze okupirajui slobodno zemljite ili naputene zgrade (bespravna
izgradnja, slamovi i skvotiranje) (Isto: 89).
Moglo bi da se tvrdi da svi navedeni problemi proistiu iz prvog, regionalnog
disbalansa, odnosno dominantnog obrasca urbanizacije, koji stvara gigantske gradove koji u
sebi koncentriu populaciju i ekonomska dobra bez odgovarajue infrastrukture i organizacije.
Abu-Lugod i Hej podseaju da je nejednakost u samoj prirodi urbanizacije, ukoliko je
shvatimo kao proces diferencijacije i specijalizacije u korienju prostora, pri emu neke
lokacije dobijaju manje a neke vie stanovnika i ekonomskih aktivnosti (Isto: 153). Ovaj
proces ne treba shvatiti kao prirodan jer je, svesno ili nesvesno, kontrolisan i podstaknut od
strane odreenih drutvenih grupa sa svojim specifinim interesima. Elite esto podstiu
proces koncentracije u primarnim gradovima kako bi uvrstile svoj drutveni poloaj i
profitirale od marginalnog poloaja niih klasa u gradu.

61

I novi podaci potvruju trendove koje su Abu-Lugod i Hej primetili jo 80-ih godina.
Do 1970. godine etiri grada sa vie od 8 miliona stanovnika bila su u razvijenim zemljama
(Tokio, Njujork, London i Los Aneles) a pet u manje razvijenim zemljama (angaj, Buenos
Aires, Meksiko Siti i Sao Paolo). Do 2000. godine razvijene zemlje su dobile jo dva ovakva
grada a nerazvijene jo osamnaest (Gottdiener, Hutchison, 2011). Predvia se da bi do 2025.
godine Azija mogla da ima deset ovakvih metropolitenskih regiona, meu kojima bi najvei
bili Dakarta (24 miliona), Daka (25 miliona), Karai (26,5 miliona), angaj (27 miliona) i
Mumbaj (33 miliona). Slina situacija predvia se i u gradovima Latinske Amerike (RioSao
Paolo, ira metropolitenska oblast, mogla bi da obuhvati ak 50 miliona ljudi) i Afrike (Davis,
2006).
Entoni Gidens razmatra tri oblasti u kojima se implikacije urbanizacije ovakvog
intenziteta i forme ispoljavaju: ekonomsku, socijalnu i ekoloku (Giddens, 2006). Formalna
ekonomija velikih gradova Treeg sveta esto nije dovoljno razvijena da apsorbuje
kontinuirani priliv stanovnitva u gradove, to vodi razvoju neformalne ekonomije u kojoj
zaradu obino pronalaze nekvalifikovani radnici. Neformalna ekonomija je funkcionalna za
brojne stanovnike koji na taj nain pronalaze sredstva za ivot, ali izmie oporezivanju i nije
visoko produktivna pa se loe odraava na ukupnu ekonomsku situaciju zemlje. Socijalni
problemi koji proistiu iz prekomerne urbanizacije ogledaju se u siromatvu i loem kvalitetu
ivota koji proistie iz dispropocije izmeu broja ljudi na odreenoj teritoriji i raspoloivih
poslova, infrastrukture i institucija socijalne zatite koji na toj teritoriji postoje. Okruenje u
velikim gradovima Treeg sveta je, navodi Gidens, posebno narueno jer su problemi poput
zagaenja i substandardnog naina stanovanja postali hronini (Isto). Socijalno-ekoloki
problemi su posebno koncentrisani u delovima gradova koje Gidens naziva septiki rubovi
(septic fringe), odnosno periurbanim zonama koje obino nastanjuju brojni doseljenici.37
Divlja naselja (slamovi) koja nastaju u ovakvim okolnostima postoje u mnogim
zemljama, gde imaju razliite nazive poput favellas (Brazil), bustees (Indija), barriadas
(Meksiko), poblaciones (ile), villas miserias (Argentina), bidonvilles (afrike zemlje) i
kampongs (jugoistona Azija) (Gottdiener, Hutchinson, 2011). Broj stanovnika u slamovima
raste tolikom brzinom da se urbanizacija i slamizacija u nerazvijenim zemljama danas
gotovo mogu smatrati sinonimima (Davis, 2006). U izvetajima Ujedinjenih nacija se
zakljuuje da hiperurbanizacija, u uslovima siromatva i otrih socijalnih nejednakosti, vodi
intenzivnom rastu slamova pri emu danas u njima ivi gotovo milijarda ljudi (svaki 6.
37

Kao tipine primere Gidens navodi Kalkutu i Sao Paolo.

62

stanovnik planete) a oekuje se da e se taj broj do 2030. godine udvostruiti (UN Habitat,
2003).

Slika 8: Dharavi, Mumbai, Indija. Jedan od najveih slamova na svetu (National


Geographic, 2007, fotografija Jonas Bendiksen)
U knjizi Planeta slamova Majk Dejvis zakljuuje da e gradovi budunosti, suprotno
optimistinim predvianjima urbanih planera, biti sainjeni od reciklirane plastike, slame,
otpada i starog drveta, zaputeni, propali i okrueni prljavtinom i zagaenjem (Davis, 2006).
Podaci o ovakvim urbanizacijskim tokovima i njihovim socijalnim, ekonomskim i ekolokim
posledicama, govore o tome da lokalne i nacionalne vlasti, kao i nadnacionalne organizacije i
institucije, nisu pronale adekvatne odgovore na ove probleme niti odgovarajue mogunosti
za njihovo reavanje. Urbanizacija ovakve forme i intenziteta nije praena odgovarajuim
politikim (razvojnim) merama koje bi uskladile ekonomski, demografski i socijalni razvoj uz
ouvanje kvalitetnih ekolokih uslova ivota. Takve mere morale bi da proizilaze iz potpunog
razumevanja procesa urbanizacije, njenih drutvenih uzroka i posledica, kao i veze sa
procesima globalizacije.

63

Hiperurbanizacija i slamovi nisu, naravno, obeleja svih nezapadnih gradova.


Tehnoloki napredni istonoazijski gradovi, poput Osake, Tokija i Seula, imaju niske stope
demografskog rasta i razvijene politike i druge institucije koje zadovoljavaju potrebe
stanovnitva. Megagradovi Kine (Peking, angaj, Tjencin i Guangdou) takoe imaju niske
stope demografskog rasta38 uz visoke stope ekonomskog rasta (Pacione, 2009). Sluaj
kineskih gradova je interesantan i sa stanovita problema tipologija gradova o kojem je bilo
rei. U Kini ne postoji adekvatan prevod za pojam metropolitensko podruje ve mnogi
drugi pojmovi koji su teko uporedivi sa onima koji nastaju i koriste se na zapadu.39 U Aziji
su, pored Japana koji se u svakom sluaju smatra zemljom centra, visoko razvijeni i veliki
gradovi takozvanih azijskih tigrova poput Tajpeja i Singapura.
Ono to u mnogim istraivakim i teorijskim studijama savremene urbanizacije
nedostaje, jesu podaci i teorijski uvidi o specifinostima urbanizacije u zemljama biveg
sovjetskog bloka (poluperiferija), iako postoji dovoljno dokaza da je ove zemlje nuno
posmatrati u skladu sa njihovim istorijski generisanim osobenostima. Jedno od kljunih
obeleja urbanizacije u zemljama centralne i istone Evrope u vreme socijalizma jeste
koncentracija stanovnitva u glavnim gradovima i veim industrijskim centrima a znaajnu
ulogu u tome imale su dravne mere podsticanja industrijalizacije i modernizacije (Pacione,
2009). Usled planske kontrole suburbanizacije, u ovim gradovima nije zaivela
dekoncentracija stanovnitva i formiranje metropolitenskih podruja i regiona, ve su,
nasuprot tome, centralne aglomeracije i drugi industrijski centri sve vie rasli (Musil, 2005).40
Obrisi ovakvog obrasca urbanizacije prisutni su i danas u vidu koncentracije populacije u
velikim glavnim (primarnim) gradovima ali se, takoe, jasno uoavaju i obrasci regionalne
urbanizacije i rasta irih metropolitenskih zona. Postsocijalistika transformacija dovodi do
radikalne promene ovih gradova pa oni od gusto naseljenih, monocentrinih naselja prerastaju
u bujajue, multicentrine metropolitenske oblasti sa visokim stepenom privatizacije

38

Uprkos tome to je jedna od zemalja sa najveim prirodnim priratajem, Kina, zahvaljujui razvijenim merama

regionalnog planiranja, ima kontrolisane i umerene stope urbanizacije i gradove u kojima je priliv stanovnitva i
populacioni rast uglavnom usklaen sa njihovim razvojnim potencijalom.
39

U pojedinim studijama o urbanizaciji u Kini se, na primer, trvdi da ona ima 102 viemilionska grada a

Amerika 9. Problem proizilazi iz same definicije grada koja je u Kini znatno drugaija i sloenija
(http://demographia.com/db-define.pdf)
40

Stepen urbanizacija nije bio visok uprkos idustrijalizaciji jer su u mnogim sluajevima, posebno u naoj

zemlji, seljaci radili u gradskim fabrikama bez preseljanja u grad, kao dnevni migranti.

64

stanovanja, komunalnih slubi i javnih prostora (Stanilov, 2007: 7). Kiril Stanilov nudi etiri
mogua scenarija za njihov budui urbani razvoj:
1) Model gradova zapadne Evrope sa kontrolisanim stopama suburbanizacije, ivim
centralnim zonama, zadovoljavajuim javnim i komunalnim slubama i uoljivim,
ali ne prekomernim obrascima socijalne stratifikacije;
2) Severnoameriki model sa visokim stepenom privatizacije urbanih resursa,
dekoncentracijom stanovnitva i aktivnosti, i rigidnom podelom urbanog prostora
po dohotku i etnicitetu;
3) Model hiperurbanizacije, karakteristian za zemlje Treeg sveta, gde stope
urbanizacije uveliko prevazilaze raspoloive poslove i infrastrukturu a gradovi se
sastoje od siromanih delova, slamova i izolovanih enklava za bogate;
4) Model istonoazijskih gradova, gde kombinacija visokih stopa ekonomskog rasta i
urbanizacije, udruena sa snanom kulturnom tradicijom, proizvodi specifine,
gusto naseljene i drutveno integrisane urbane zajednice (Isto: 12).
Nakon pregleda podataka o tokovima urbanizacije u razliitim savremenim drutvima
irom sveta, nuno ih je sve zajedno iznova pogledati od gore i postaviti pitanje njihovog
znaaja za sociologiju. Statistiki podaci o urbanizaciji i njenim formama su neto u ta
svakako ne treba sumnjati i oni, u tom smislu, predstavljaju nezaobilazan deo
(urbano)socioloke iskustvene grae. Podaci, meutim, sami po sebi ne govore mnogo ve tek
naznauju trendove koji se naknadno tumae u sklopu odreenih teorijskih paradigmi kojih
istraivai ponekad nisu ni svesni.
Na primer, statistiki podaci prikupljeni u velikim bazama, poput onih koje izrauju
Ujedinjene nacije, nedvosmisleno govore o trendu formiranja velikih metropolitenskih
podruja, to jest, o obrascu regionalne urbanizacije koja proizvodi sasvim razliite drutvene
posledice u razvijenom i nerazvijenom delu sveta. Stara modernizacijska, ili nova
neoliberalna paragidma, ovakve podatke tumai u evolutivnom smislu, oekujui da e
gradovi zemalja nerazvijenog dela sveta poi putem onih razvijenih sledei njihove istorijske
putanje. Svetsko-sistemska, ili neomarksistika paradigma, ovakve podatke ita kao dokaz
strukturnih nejednakosti na svetskom nivou pa siromane gradove periferije posmatra kao
taoce ekonomskog i svakog drugog razvoja gradova centra. Svaku od ovih paradigmi nuno
je podrobnije ispitati kako bi se utvrdila njihova valjanost, ali na ovom mestu cilj nam je da
ukaemo na njihovu ulogu u pojednostavljivanju slike o urbanizacijskim trendovima u svetu.
Svaki grad je pod uticajem odreenih univerzalnih urbanizacijskih trendova ali je,
istovremeno, i nosilac sasvim posebnog kulturno-genetikog koda.
65

Svako drutveno pitanje urbanog razvoja ima svoj manje ili vie jasan idejni okvir sa dovoljno
elemenata optosti i svako od njih je derivat odreenih okolnosti konkretnog drutvenoistorijskog razvoja. Urbanizam, nain ivota i mnoge druge kvalitativne odrednice koje izvoru
iz pojma urbano ali nisu njegovi derivati ve urbano samo, mogu biti korisni za razumevanje
grada tek ako poivaju na odreenoj kontekstualnoj ravni (Pui, 1997: 106).

Kvalitativni pristup razumevanju datih problema je zato nezaobilazan ali, istovremeno,


mnogo zahtevniji za realizaciju i empirijsku proveru. Njegova funkcija bila bi u osvetljavanju
perspektive odozdo drutvenih aktera i njihovog naina razumevanja urbane stvarnosti u
kojoj ive. Ovakva perspektiva omoguila bi i sagledavanje kulturno-istorijskog konteksta
svakog pojedinanog grada i specifinih naina na koje se opti urbanizacijski trendovi unutar
njih realizuju. Tada gradovi ne bi bili posmatrani kao takmiari u globalnoj utakmici ili
dobitnici i gubitnici, ve kao specifine prostorne manifestacije raznolikog drutvenog
ivota. Konano, ovakvom perspektivom, prevazili bi se determinizmi koji proizilaze iz
izjednaavanja apstraktnih teorijskih konstrukcija sa drutvenom stvarnou. Unutar toga bi se
otvorio prostor za razumevanje ovekove aktivne uloge u stvaranju sveta u kojem ivi.
Dobar primer grubog ukalupljivanja drutvene stvarnosti u teorijske eme (koji nekada
prerasta i u ideologizaciju problema), bez razumevanja perspektive aktera, jesu slamovi u
nerazvijenim zemljama koji se posmatraju kao crne rupe kriminala, siromatva i zagaenja
bez boljeg sutra. Posledica ovakvih shvatanja jesu brojne politike irom sveta koje za cilj
imaju raseljavanje i brisanje ovakvih mesta ili brutalno tretiranje njihovih stanovnika.

66

Slika 9: Policija na ulicama slama u Rio de aneiru u sklopu akcija priprema grada za
Svetski kup 2014. i Olimpijadu 2016. (Izvor: The Telegraph, 15. 10. 2012.)
Pojedini autori nastoje da koriguju ovakvu sliku posmatrajui slamove iz perspektive
ljudi koji ih nastanjuju. Istraujui drutveni ivot u slamovima Nigerije i Perua, Pitar Lojd ih
preimenuje u slamovi nade uvidevi da se pogled stanovnika slamova u velikoj meri
razlikuje od opisa zapadnih posmatraa, kakve obino pronalazimo u novinama i knjigama
(Lloyd, 1979). Autor postavlja pitanje zato se itelji slamova, jednostavno ne vrate u svoje
idiline ruralne zajednice ukoliko su uslovi ivota u slamu toliko loi. Odgovor je
jednostavan. Koliko god ti uslovi bili loi, bolji su nego u selima iz kojih su otili. Pristigli
migranti obino dolaze u formirane drutvene mree, u okviru kojih ih roaci i prijatelji uvode
u neki posao i pronalaze im smetaj. Pored ekonomskih, nisu zanemarljive ni drutvene
pogodnosti ivota van sela koji podrazumevaju lake i slobodnije stupanje u brak, veu
slobodu kretanja, bogatiji drutveni ivot i slino. Hauard Haskok, slino tome, smatra da su
za izmetenog seljaka, ogromni svetski urbani getoi, kapije za bolju budunost (Huscok,
2009). U skladu sa ovakvim izmenjenim teorijskim shvatanjima, Ujedinjene nacije su
promenile svoje politike prema slamovima, usvajajui termin slamovi nade i posmatrajui
ih ne kao problem ve kao deo reenja. U metodolokom pogledu, ovakve studije nude vanu
lekciju za budue istraivae: nunost ukljuivanja perspektive aktera, mikrosociolokih

67

istraivanja domainstava i njihovih ivotnih strategija, analize neformalne ekonomije koja je


nevidljiva u zvaninim statistikama, kao i fenomenologije svakodnevnog ivota ljudi u
savremenim gradovima.
4.3. Socioloke teorije urbanizacije: Teorija svetskog sistema kao zalee koncepta globalnog
grada
U prethodnim poglavljima naznaili smo osnovne trendove u savremenim obrascima
urbanizacije i istakli njene kvantitativne i kvalitativne karakteristike. U poglavlju koje sledi
nastojaemo da ove trendove postavimo u najiri, socioloki kontekst i tako ponudimo
objanjenje za njihovo funkcionisanje. Socioloki pristup razumevanju urbanizacije zahteva
da se ovaj proces sagleda holistiki, kao neodvojivi aspekt ukupnih drutvenih pojava i
procesa. Posebnu panju posveujemo neomarksistikim teorijama urbanizacije i teoriji
svetskog sistema, kao osnovnim idejnim preteama koncepta globalnog grada.
Pokuaji da se urbanizacija dovede u vezu sa nekim drugim, optim, procesima i tako
dublje objasni, nisu novi i postojali su znatno pre prepoznavanja i konceptualizacije
globalizacije. Moe se ak tvrditi da su oni trajno obeleje sociologije grada. Za potrebe ovog
rada mogu se grupisati na sledei nain: a) klasini (urbano)socioloki pristupi Georga Zimela
i ikakih sociologa koji se posveuju drutvenim posledicama urbanizacije, olienim u
urbanizmu kao specifinom nainu ivota u gradovima, b) pristupi politike ekonomije
(neomarksistiki pristupi) Anrija Lefevra, Manuela Kastelsa i Dejvida Harvija i c) pristup
svetskih i globalnih gradova Pitera Hola, Dona Fridmana i Saskije Sasen.
U radu smo, na prvom mestu, zainteresovani za pristup globalnog i svetskog grada ali,
pre toga, u okviru ovog poglavlja, panju usmeravamo na neomarksistike pristupe i teoriju
svetskog sistema koji su im, vie ili manje eksplicitno, sluili kao polazna osnova. Klasini
urbanosocioloki pristupi (Zimel i ikaki sociolozi), koji nas u ovom trenutku manje
interesuju, panju usmeravaju na unutranju dinamiku, grada to obuhvata teme od socijalnopsiholokih interakcija pojedinaca u gradu do principa njihovog teritorijalnog organizovanja.
Humana (ili ljudska) ekologija, koju razvijaju ikaki sociolozi, unutranju organizaciju grada
nastoji da objasni putem koncepata i principa preuzetih iz biologije,41 to znai da se obrasci

41

Kako primeuje ameriki sociolog Lakmi Baradva, dinaminost drutvenog ivota i haotinost osvajanja

prostora u naglo naraslom ikagu dovoljno je podseala na prirodne sisteme koje su prouavali bioloki ekolozi
(Bharadwaj, 2000).

68

urbanog razvoja objanjavaju uz pomo lokalnih faktora (gde se grad shvata kao relativno
zatvoren ekosistem koji nastanjuju pojedinci i drutvene grupe). Iako je ova perspektiva
osavremenjena i obogaena novim saznanjima i metodama, humana ekologija i njeni
potomci, socijalna i urbana ekologija, nailaze na brojne prepreke prilikom susreta sa svim
kompleksnostima multicentrinih metropolitenskih regiona kao osnovnog obeleja urbanih
drutava dananjice (Gottdiener, Hutchinson, 2011: 72).
Jednu od najznaajnijih prekretnica u razvoju urbane sociologije i kljuan korak ka
irenju perspektive posmatranja urbanizacije, pronalazimo u okviru neomarksistikih pristupa
koje razvijaju Anri Lefevr, Manuel Kastels i Dejvid Harvi, nastojei da proces urbanizacije
poveu sa irim procesom istorijskog razvoja kapitalizma. Grad se vie nije posmatrao
izolovano, kao samonikla pojava determinisana unutranjim prirodnim faktorima, ve kao
neodvojivi deo irih drutveno-ekonomskih (kapitalistikih) struktura. Gradovi, u ovakvim
shvatanjima, nisu vie interpretirani kroz socijalnu ekologiju, kao proizvodi prirodnih sila
ukorenjenih u dinamiku prostora i populacije, ve kao proizvodi drutvenih sila koje pokreu
kapitalistiki odnosi proizvodnje (Friedmann, 1986: 69). Ovakva shvatanja, koja urbanizaciju
sagledavaju kroz prizmu politike ekonomije, razvijaju se 70-ih godina 20. veka, to
koincidira sa promenama u savremenoj industrijskoj civilizaciji, studentskim gibanjima u
svetu i pojavom nove levice (Vujovi, 1988).
Dijana Dejvis izlae istorijski pregled nastanka i razvoja istraivanja gradova u
globalnom kontekstu i podsea na razlike izmeu amerike i evropske tradicije urbane
sociologije koje su u ovom pogledu posebno znaajne (Davis, 2005). Poznato je da je teorijski
usmerena evropska sociologija grad od samih poetaka posmatrala kao odraz irih drutvenih
procesa (Veber, 1976), dok su ameriki urbani sociolozi (ire u Marinkovi, 2013), sve do 60ih godina uglavnom bili zaokupljeni empirijskim istraivanjima lokalnih manifestacija
urbanog ivota. Impuls za irenje geografskog okvira posmatranja gradova, prema ovoj
autorki, proizilazi iz interesa amerike sociologije za gradove Latinske Amerike i interesa
evropske sociologije za gradove Afrike i Azije.42 Procesi hiperurbanizacije i izostanak razvoja
u ovim zemljama navode autore da preispitaju pretpostavku o korelaciji izmeu urbanizacije i
ukupnog drutvenog razvoja u dravi, kao i dominantne pretpostavke o razvoju kao
evolutivnom, linearnom i difuznom procesu modernizacije po zapadnom modelu. Drugim

42

Dejvis smatra da je evropska sociologija poela da se interesuje za gradove Afrike i Azije u sklopu svoje

kolonijalne istorije, dok je zainteresovanost amerike sociologije za gradove Latinske Amerike proizala iz
potrebe za empirijskim testiranjem ideja (Davis, 2005).

69

reima, za razliku od evropskih i amerikih gradova, iji je rast doprinosio napretku ovih
nacija, rast gradova Treeg sveta proizvodio je drugaije efekte. Postaje jasno da je
pretpostavka prema kojoj e ovi gradovi slediti put zapadnih gradova neutemeljena te da je
potrebno graditi nove modele za njihovo razumevanje. Tako se 60-ih i 70-ih godina 20. veka
javljaju istraivanja gradova Treeg sveta u kojima se urbanizacijski procesi povezuju sa
irim (uglavnom nacionalnim) politiko-ekonomskim strukturama (Gugler, 1988; AbuLughod, Hay, 1977). Prelomni trenutak za situiranje gradova u nadnacionalni, globalni
kontekst, prema Dejvis, bio je nastanak i popularizacija teorije zavisnosti i teorije svetskog
sistema (Davis, 2005). Teorija zavisnosti i teorija svetskog sistema nastaju 70-ih godina u
sklopu zajednikih nastojanja Samira Amina, Andrea Gundera Franka i Imanuela Volerstajna
da formuliu koncept savremenog svetskog sistema. Teorija zavisnosti probleme u razvoju
zemalja Treeg sveta povezuje sa kolonijalnom istorijom i savremenim meunarodnim
odnosima moi. Ovaj pristup sugerie da su nejednakosti izmeu nacija drutveno
strukturirane te da je hijerarhija glavna odlika globalnog sistema drutava. Slino tome, teorija
svetskog sistema predstavlja strategiju za objanjavanje drutvene promene koja se fokusira
na meunarodne sisteme a ne na pojedinana drutva (Chase-Dunn, 2007: 1060).

Potroaka dobra visoke vrednosti

Centar

Poluperiferija

Jeftina radna snaga i sirovine

Slika 10: Model Volerstajnove teorije svetskog sistema


70

Periferija

Ove teorije su prihvaene sa oduevljenjem jer su nudile relativno jednostavnu,


shematsku makronaraciju za objanjavanje lokalnih varijeteta drutvenog i urbanog ivota.
Kako primeuje Rendal Kolins, istraivanja svetskog sistema posluila su kao centralni
kliring za nauni rad irom sveta, budui da su dala teorijsku notu radu lokalnih specijalista,
koji se kree od trgovine u Malajskom prolazu do lanaca robe u Junoj Americi (Kolins,
2001: 34).
Nagli zaokret ka strukturalnim makrosociolokim pristupima u objanjavanju urbane
stvarnosti, doveo je i do potpunog prelaenja preko nacionalne drave a pogotovo
svakodnevnog ivota u gradovima direktnim ispitivanjem naina na koji globalni kontekst
utie na formu i funkcije gradova Treeg sveta (Davis, 2005: 96). Tako su nacionalna drava
i lokalna zajednica, kao do tada glavni okvir posmatranja i razumevanja gradova, u veoma
kratkom periodu zamenjene globalnim kontekstom svetskim sistemom.43 U takvim
uslovima (pre)naglaavanja svetskog sistema, postalo je lako (i uobiajeno) izgubiti iz vida
naine na koje je urbani razvoj Treeg sveta oblikovan lokalnim, regionalnim i nacionalnim
faktorima, navodi Dejvis (Isto).
Sa druge strane, perspektiva svetskog sistema obogatila je studije urbanizacije novim
konceptom zavisne urbanizacije koji e postati bitan elemenat teorijske osnove koncepta
globalnog grada. Koncept zavisne urbanizacije jasno je izraen u ranim delima urbanih
sociologa neomarksistike orijentacije, poput Manuela Kastelsa (Castells, 1972).
Zauzimajui stav da se urbanizacija u nerazvijenim regionima globalnog Juga mora razumeti u
vezi sa optom problematikom nerazvijenosti i kapitalistikih drutvenih odnosa, Kastels
preusmerava studije urbanzacije sa pojedinanih gradova i zemalja na ekonomske odnose
izmeu imperijalistikih metropola i gradova nerazvijenih zemalja. Ovakva zavisna

43

Treba napomenuti da je razlika izmeu amerike i evropske urbane sociologije ostala znaajna i u ovom

periodu. Teorija svetskog sistema je znatno loije prihvaena u SAD, gde je, postepenim naputanjem socijalne
ekologije ikakih sociologa, urbana sociologija postala nepovezan skup raznorodnih empirijskih istraivanja
nezaposlenosti, rasnih konflikata, rezidencijalne segregacije, narkotika i slino, povezana malo ime do upitnom
pretpostavkom da su takvi problemi najzastupljeniji u gradovima. U takvoj klimi interesovanje za ire politike i
ekonomske funkcije gradova i njihovu artikulaciju u okviru irokih struktura i procesa globalne ekonomije nije
bilo dobrodolo u iroj disciplini. Oni koji su se bavili gradovima Treeg sveta, u amerikoj sociologiji bili su
marginalizovani zbog opteg etnocentrizma amerike nauke i otpora prema teorijskoj marksistikoj pozadini
(Davis, 2005: 98).

71

urbanizacija, koja proistie iz proizvodnog sistema i klasnih odnosa, izraena je u


socioprostornoj organizaciji gradova (Hudson, 2010).

Uprkos tome to je teorija svetskog sistema izgubila na popularnosti nakon raspada


komunistikog bloka, ona u svojim razliitim varijantama ostaje bitan aspekt teorijskog
zalea koncepta globalnog grada. Razlika izmeu prvobitne teorije zavisnosti Andre Gundera
Franka koji je naglaavao da nerazvijenost nastaje i raste u korak sa prodorom svetskog
kapitalizma i kasnijih povlaenja na poziciju zavisnog razvoja prema kojoj se razvoj moe
dogoditi pod kapitalistikom zavisnou iako se relativni jaz izmeu metropole i periferije
neprekidno iri (uz odreenu mogunost pokretljivosti navie u svetskom sistemu ak i do
hegemonije u jezgru) (Kolins, 2001) opstaje i u okviru razliitih pristupa globalnom gradu.
Kljuno pitanje na ovom tragu postaje ono o mogunosti upisivanja novih gradova na listu
globalnih, odnosno vertikalne pokretljivosti gradova u hijerarhijskoj lestvici globalnih
gradova. Kolins podsea da hipoteza o zavisnom razvoju nikada nije empirijski potvrena pa
je utoliko rad na operacionalizaciji i testiranju koncepta globalnog grada jo znaajniji.

72

III GLOBALNI GRAD: TEORIJSKA ODREENJA I EMPIRIJSKI POKAZATELJI

5. Teorije globalnog grada

5.1.

Koncept globalnog grada: shvatanje Saskije Sasen

Koncept globalnog grada uvodi i razrauje holandska sociolokinja Saskija Sasen,


najpre u knjizi Globalni grad: Njujork, London, Tokio (Sassen, 1991), potom u drugom
izdanju iste knjige (2001) i nekoliko obimnijih studija kojima se obuhvataju razliiti aspekti
ovog problema (2000; 2007; 2002) kao i u okviru mnogih drugih naunih radova (1996; 1997;
2004). S obzirom na znaaj radova Saskije Sasen za formulisanje koncepta globalnog grada, u
ovom poglavlju izlae se kritiki prikaz njenih ideja.
Sasen je na prvom mestu sociolog globalizacije. Njeno razumevanje globalizacije
javlja

se

kao

antiteza

dominantnim

predstavama

hipermobilnosti,

globalnim

komunikacijama, neutralizaciji prostora i razdaljina (Sassen, 2007) i svetskom tritu kao


spoljnoj datosti koja funkcionie van pojedinanih mesta. ak i njeni kritiari priznaju da
izuzetni empirijski dokazi i teorijska obrada globalne ekonomske transformacije, posebno
socioprostorne dimenzije, predstavljaju znaajan doprinos studijama globalizacije i ine je
jednom od najcitiranijih autora u ovoj oblasti (Robinson, 2009: 6).
Osnovni cilj radova Saskije Sasen je da se teorijski zasnuje i empirijski potkrepi
prostorno senzitivna sociologija globalizacije u kojoj se globalizacija shvata kao proces
destabilizacije prostorne hijerarhije centrirane u nacionalnim dravama (Isto: 14). U neto
pojednostavljenom smislu, prostorna dinamika globalizacije sastoji se u novim odnosima
izmeu subnacionalnog (ili lokalnog), nacionalnog i globalnog prostora. Sasen svoju teorijsku
poziciju gradi fokusiranjem na subnacionalne, posebno lokalne, urbane, prostorne nivoe,
tvrdei da su globalne pojave i procesi uvek u njih ukorenjeni. Globalno trite, na primer,
funkcionie kako kroz virtuelni, globalni elektronski prostor, tako i kroz lokalno ukorenjene
uslove poput infrastrukture ili odnosa poverenja (Isto). Ekonomska globalizacija se mora
takoe razumeti u svojoj viestrukoj lokalizaciji, pre nego kao irok, sveobuhvatan makro
proces... Globalni grad se moe posmatrati kao strateko mesto takvih viestrukih
lokalizacija (Sassen, 2005: 86). Ovakav pristup ima nekoliko prednosti.
Prvo, njime se prevazilaze visokospekulativni pristupi globalizaciji koji, akcentujui
globalne tokove i zanemarujui konkretna mesta, gube mogunost uspostavljanja veze sa
empirijskom stvarnou. Koncept globalnog grada tako moe da slui sputanju velikih
73

teorija globalizacije na nivo teorija srednjeg obima, u okviru kog bi se globalizacijski procesi
sagledali u njihovom materijalnom otisku. Globalni gradovi su, na taj nain posmatrano,
prostori u okviru kojih razliiti globalizacijski procesi zadobijaju svoju konkretnu,
lokalizovanu formu. Te lokalizovane forme su u velikoj meri i sutina samog procesa
globalizacije (Sassen, 2005: 91). Sasen navodi da uvoenje gradova u analizu globalnog
kapitalizma dozvoljava da osmislimo procese ekonomske globalizacije kao konkretne
ekonomske komplekse koji su situirani na specifinim mestima. Suoeni smo sa pojavom
institucionalnog poretka koji je u glavnom privatan i iji strateki inioci nisu nacionalne
vlade ili vodee zemlje ve raznoliki nedravni inioci (Isto). Taj novi poredak je delom
smeten u nadnacionalne institucije (MMF, UN, Svetska banka i sl.), delom u neke
komponente nacionalnih drava (npr. centralne banke, ministarstvo finansija), a delom i u
korporacijskom sektoru koji deluje u mrei globalnih gradova.
Drugo, ovakvim pristupom se prevazilaze shvatanja koja, fokusirajui se na analizu
globalnih organizacija poput multunacionalnih kompanija i meunarodnih banaka,
zapostavljaju naine na koje se njihova mo realizuje u okviru svakodnevnih praksi. Mo
multinacionalnih kompanija i banaka, navodi Sasen, nije dovoljna da se objasni sposobnost
globalne kontrole jer ona mora da bude realizovana, proizvedena (Sassen, 1991). Fokus njene
analize zato nije na apstraktnoj, ve na konkretizovanoj moi koja se realizuje kroz prakse
proizvodnje i potronje unutar konkretnih mesta. Fokus na prakse povlai za sobom
ukljuivanje rada i mesta u analizu ekonomske globalizacije. Te dve kategorije se lako
previaju kada je fokus na hipermobilnosti kapitala i moi transnacionalnih kompanija
(Sassen, 2005).
Tree, ovakav pristup globalizaciji je posebno znaajan u metodolokom smislu jer
otvara iroko polje za analizu njenih empirijskih manifestacija i omoguava korienje
razliitih kvantitativnih i kvalitativnih istraivakih tehnika.
etvrto, on omoguava prevazilaenje dihotomije globalno/ nacionalno, kao i problem
meusobnog iskljuivanja ova dva pojma jer su subnacionalni prostorni nivoi koje ispituje
ukorenjeni, kako u globalne tako i u nacionalne sisteme, i najbolje odraavaju njihovu
meusobnu dinamiku.
Peto, fokus na konkretna mesta omoguava da se efekti globalizacije sagledaju u irem
kontekstu, na primer, kroz promene u drutvenoj strukturi.
esto, ovakav pristup omoguava analizu globalizacije kao nove geografije moi, kroz
traganje za stratekim lokacijama na kojima se ona generie i sprovodi. Gradovi u uslovima

74

globalizacije prema Sasen, tako ponovo postaju lupa sociolokih teorija preko koje je
mogue posmatrati materijalni odraz kljunih makrosociolokih pojava i procesa (2007: 100).
Iako priznaje da su gradovi ve vekovima povezani sa globalnom ekonomijom, Sasen
istovremeno tvrdi da je karakter tih veza danas sutinski izmenjen kroz transformaciju
prostorne logike akumulacije kapitala i regulatornih institucija. A o kakvim je promenama
re? Sasen tvrdi da se geografija i kompozicija globalne ekonomije menja tako da proizvodi
kompleksnu dualnost: prostorno disperzovanu ali globalno integrisanu organizaciju
ekonomskih aktivnosti (Sassen, 1991: 3). Na osnovu toga postavlja osnovu tezu da prostorna
disperzija proizvodnog procesa i globalna integracija ekonomskih aktivnosti dovode do nove,
strateke pozicije velikih urbanih centara.
Prostornu disperziju, kao irenje dometa ekonomskih aktivnosti u prostoru, ne treba
shvatiti u prostom geografskom smislu jer ona predstavlja i kompleksnu politiku i
tehnoloku reorganizaciju proizvodnje (Isto: 25). Geografska disperzija se ne svodi na prosto
irenje dometa proizvodnog procesa, niti na podelu proizvodnog procesa izmeu razvijenih i
nerazvijenih delova sveta, ve podrazumeva znatno sloeniju geografiju moi u kojoj postoje
mnogi centri i mnoge periferije koji stupaju u nove meusobne odnose. Usled prostorne
disperzije, trita radne snage zemalja periferije poinju da uestvuju u globalnim
ekonomskim procesima ali bez (mogunosti) promene svoje periferne pozicije. Drugim
reima, centri industrijske proizvodnje se sele iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju zbog
manjih nadnica i veih mogunosti za ostvarivanje profita.44 Geografska disperzija
ekonomskih aktivnosti tako moe da se shvati i kao princip koji omoguava reprodukciju
strukturno diferenciranog trita rada ili mehanizam koji blokira mogunosti za osnaivanje
radnika u proizvodnom procesu (Isto: 31).
Opte teorijske uvide o prostornoj disperziji Sasen dublje ispituje analizirajui
direktne strane investicije (DSI) koje su iz SAD, Britanije i Japana usmeravane ka manje
razvijenim zemljama poput Meksika, Tajlanda ili June Koreje. Direktne strane investicije u
proizvodnju za izvoz su indikatori za prepoznavanje globalne proizvodne mree kreirane u
firmama iz razvijenih zemalja (Isto: 24), odnosno indikatori procesa relokacije kapitala
(Isto: 34).45 Drugi indikator prostorne prekompozicije globalne ekonomije su kretanje i
44

Ovakvi uvidi svakako nisu novi niti se mogu iskljuivo pripisati Saskiji Sasen. Njen doprinos analizama

prostorne disperzije proizvodnog procesa u uslovima globalizacije, najpre treba sagledati u metodolokom
pogledu, kroz izradu indikatora i empirijske analize koju sprovodi.
45

Ove investicije su usmerene na stvaranje proizvoda koji se vraaju tamo odakle investicije i dolaze, a ne na

one zemlje u kojima su proizvodi nastali. Analizirajui DSI od 50-ih do 80-ih godiina 20. veka, Sasen uoava tri

75

struktura finansijske industrije.46 Sasen zakljuuje da raste obim internacionalnih finansijskih


aktivnosti i usluga te da se ove aktivnosti koncentriu u gradovima visoko razvijenih zemlja,
SAD, Engleske i Japana, to implicira promenu kompozicije i geografije globalne ekonomije.
Autorka pokazuje da prostorna disperzija ekonomskih aktivnosti, omoguena novim
komunikacionim tehnologijama, ne vodi decentralizaciji vlasnitva, difuziji polova
ekonomskog rasta i balansiranju teritorijalnih dispariteta (kako bi moglo da bude), ve upravo
suprotnom sve veoj prostornoj koncentraciji i centralizaciji drutvene i ekonomske moi i
porastu teritorijalnih nejednakosti. Velike meunarodne kompanije uspeno uveavaju profit
poslujui kroz manje firme situirane na razliitim geografskim lokalitetima irom sveta
(posebno u zemljama Treeg sveta) ali takva organizacija ekonomskih aktivnosti zahteva
bolju koordinaciju i kontrolu. Zbog toga se najvii nivoi kontrole i upravljanja koncentriu u
nekoliko kljunih finansijskih centara. Dakle, pored dobro poznatog trenda geografske
disperzije, globalizaciju karakterie i znatno manje poznat proces koncentracije i
centralizacije, pri emu prostorni nivoi dolaze u nove meusobne odnose. Na osnovu ovakvih
uvida, Sasen formulie sledee pravilo: to je ekonomija vie globalizovana, vea je
koncentracija njenih centralnih funkcija u relativno malom broju gradova (Isto: 5). Time se
ona direktno suprotstavlja rasprostranjenim predvianjima da e irenje telekomunikacija i

glavna trenda: ukupni iznos DSI se znaajno poveao; trend dominacije nekoliko zemalja meu investitorima
neprekidno raste i od 80-ih struktura DSI poinje da se menja tako da je sve manje ulaganja u proizvodne a sve
vie u uslune delatnosti (Isto: 34). Svi trendovi su prisutni i u narednoj dekadi u jo intenzivnijoj formi (Sassen,
2001). Sasen navodi podatak da 70 % DSI potie iz pet zemalja (SAD, Japan, Velika Britanija, Nemaka i
Francuska), pri emu udeo usmeren na usluge kontinuirano raste (Sasen, 1991: 54). Podaci pokazuju da su
osamdesete godine dekada u kojoj je globalni znaaj usluga i finansija znaajno uvean te da je struktura njihove
proizvodnje i distribucije drugaija u odnosu na ostale sektore. Dok su proizvodne delatnosti mahom locirane u
nerazvijenim zemljama, profesionalne usluge i finansije koncentriu se u glavnim gradovima zemalja centra
Londonu, Njujorku i Tokiju.
46

Na osnovu analize podataka, Sasen zakljuuje da su meunarodne finansijske aktivnosti 80-ih godina doivele

znaajne strukturne promene koje su se odrazile i na prostornu organizaciju globalne ekonomije. Dok su 70-ih
godina ove aktivnosti mahom bile vezane za velike transnacionalne banke i njihove klasine poslove (pozajmice
zemljama Treeg sveta, izvoznicama nafte), u narednoj dekadi primat u finansijskoj industriji preuzimaju druge
finansijske institucije (osiguravajue kue i investicione banke) a visoko razvijene zemlje postaju kljuni akteri,
kao izvoznici i kupci kapitala. Dok banke predstavljaju relativno jednostavne mehanizme posredovanja, nova
finansijska trita su kompleksna, konkurentna, inovativna i rizina, i zahtevaju iroku infrastrukturu visoko
specijalizovanih usluga (Isto: 84).

76

mogunosti rada na daljinu dovesti do opadanja koncentracije ekonomskih aktivnosti i


populacije u velikim gradskim centrima.47
U takvim uslovima pojedini gradovi, pored svojih tradicionalnih funkcija (trgovinski,
kulturni, finansijski centri i slino), poinju da funkcioniu i kao:
a) Visoko koncentrisane komandne jedinice u organizaciji svetske ekonomije.
b) Kljune lokacije za finansije i specijalizovane usluge koje zamenjuju proizvodnju
kao vodei ekonomski sektor.
c) Mesta proizvodnje, ukljuujui i proizvodnju inovacija u novim vodeim
ekonomskim sektorima.
d) Trita za proizvedena dobra, usluge i inovacije (Sassen, 1991).
Tako nastaje novi tip grada globalni grad. Vodei primeri globalnih gradova su
Njujork, Tokio i London koji predstavljaju osnovni uzorak za empirijsku potvrdu teza koje
Sasen izvodi u studiji.48
Kljuna karakteristika ekonomskog poretka globalnih gradova su poslovne usluge49i
finansijske inovacije. Razvoj ovih novih ekonomskih sektora Sasen vidi kao direktnu
posledicu prostorne disperzije i globalne integracije. Specijalizacija poslovanja i poveavanje
diverziteta firmi dovode do odvajanja razliitih funkcija, to esto vodi geografskoj disperziji.
47

Upravo teritorijalna disperzija, posredovana telekomunikacijama, tvrdi Sasen, proizvodi potrebu za veom

koncentracijom. Zgunjavanje i koncentracija ljudi, resursa i ekonomskih aktivnosti se ne odvija po starim


obrascima rasta gradova ve se radi o stvaranju nove logike urbanizacije. ak i nove telekomunikacije, koje po
definiciji pospeuju geografsku disperziju jer omoguavaju upravljanje i organizaciju poslovanja na daljnu kao i
trenutne monetarne transfere, poivaju na odreenim fiksnim objektima i strukturama, to vodi prostornoj
koncentraciji ljudskih i tehnolokih resursa. Podaci koje analizira u drugom izdanju knjige govore o tome da
trend koncentracije dobija na intenzitetu (Sassen, 2001). Sve vie zemalja otvara svoja trita (deregulacija), ali
to ne rezultira veom disperzijom ve veom koncentracijom. Disperzija proizvodnog procesa ubrzava
ekonomsko propadanje starih industrijskih centara a pratea potreba za koncentracijom dodatno osnauje ulogu
novih finansijskih i uslunih urbanih centara.
48

Autorka tvrdi da ova tri grada simultano doivljavaju gotovo identine transformacije u svojoj ekonomskoj

bazi, drutvenoj strukturi i prostornoj organizaciji. Da bi se razumelo zato gradovi sa razliitim istorijskim i
kulturnim nasleem istovremeno prolaze kroz sline ekonomske i drutvene promene, nije ih dovoljno
jednostavno porediti, ve ih je nuno smestiti u iri kontekst kontekst globalne ekonomije.
49

Osnovna karekteristika poslovnih usluga je da su to usluge namenjene organizacijama, bilo firmama u

privatnom sektoru ili javnim institucijama i organima, a ne pojedincima, krajnjim korisnicima. One obuhvataju
finansijske, pravne i menaderske aktivnosti, inovacije, razvoj, dizajn, administraciju, ljudske resurse,
odravanje sistema, transport, komunikacije, distribuciju, marketing, ienje i odravanje higijene, skladitenje i
slino.

77

Firma sa mnotvom geografski rasprenih proizvodnih jedinica dovodi do potrebe za


razvojem novih vrsta planiranja u proizvodnji i distribuciji u svom okruenju (Isto: 11).
Konani rezultat je sve vea kompleksnost aktivnosti unutar centralnih sedita, koja nisu samo
sedita administracije i kontrole ve i centri donoenja odluka o razvoju poslovanja
prilagoavanju firme dinaminom poslovnom okruenju. Te aktivnosti esto prevazilaze
unutranje kapacitete firmi pa one za njihovo sprovoenje angauju visoko specijalizovane
uslune firme i spoljne konsultante te se tako stvaraju i razvijaju poslovne usluge i centri za
finansijske inovacije.
Logika prostorne organizacije firmi koje se specijalizuju za poslovne usluge bitno se
razlikuje od prostorne logike klasinih uslunih delatnosti. Dok potonje moraju da budu
locirane u blizini potroaa, graana, nove uslune delatnosti zahtevaju blizinu upravljakih
centara velikih proizvodnih kompanija, ali i drugih uslunih firmi na ije se usluge
oslanjaju.50 Knjigovodstvena firma moe da opsluuje svoje klijente na daljinu ali sama
priroda njenih usluga poiva na blizini drugih specijalista, poput advokata, programera,
strunjaka za odnose sa javnou i slino (Isto: 11). Tako se drutvena mo i finansije
koncentriu na sve manjem broju lokacija. Poslovne usluge su, dakle, prema Sasen, jedan od
kljunih pokazatelja statusa globalnog grada kao i osnovna karakteristika njihovog
ekonomskog poretka.
Na osnovu ovakvih postavki, Sasen pokuava da uspostavi vezu izmeu promena u
globalnoj ekonomiji i uzdizanja i padova odreenih urbanih centara. Ona, drugim reima,
postavlja pitanje o novim odnosima moi izmeu globalnih gradova, nacionalnih drava
kojima pripadaju i ostalih gradova u nacionalnom urbanom sistemu. Postavlja se, naime,
pitanje da li (globalni) gradovi i dalje mogu da budu polovi ekonomskog rasta, ije se
beneficije rasporeuju na itavu teritoriju drave kako bi se obezbedila prostorna integracija
nacionalne ekonomije? ta se deava sa difuzijom ekonomskog rasta kada su polovi
orijentisani na globalno trite a ne na lokalno i nacionalno? Na ova pitanja ona pokuava da
odgovori preko analize podataka o prostornoj distribuciji kljunih sektora ekonomskog rasta u
SAD, Engleskoj i Japanu poslovnih usluga. Podaci koji su predstavljeni u prvom izdanju
50

Autorka se poziva na istraivanje Pitera Danijelsa koji je na primeru evropskih zemalja empirijski potvrdio

hipotezu da se klasine usluge namenjene potroau ravnomernije prostorno distribuisane u odnosu na poslovne
usluge (Daniels, 1985, pema Sassen, 1991). Udeo poslovnih usluga je proporcionalan stepenu razvijenosti
pojedinog lokaliteta pa ih je tako najvie u centralnim lokacijama a njihov broj postepeno opada u manje
centralnim i perifernim lokalitetima (Sassen, 1991: 102). Centralna mesta tako postaju specijalizovana za
poslovne usluge a periferna za usluge namenjene potroaima.

78

knjige nedvosmisleno ukazuju na rast poslovnih usluga i njihovu koncentraciju u centralnim


biznis distriktima tri ispitivana grada (Njujorki Menhetn, Londonski Siti i ijoda, uo i
Minato u Tokiju ). Podaci takoe pokazuju da u sve tri ispitivane zemlje poslovne usluge
predstavljaju znaajne polove ekonomskog rasta (Isto: 132135).51 Na osnovu ovakvih
podataka Sasen zakljuuje da prostorna ekonomija u SAD, Engleskoj i Japanu sadri take
visoke koncentracije globalne gradove. Kako su poslovne usluge orijentisane ka globalnom
tritu, vie se ne moe govoriti o nacionalnim urbanim sistemima sa jasnom hijerarhijom
unutar koje se ekonomski rast iz centralnog grada sliva na druge gradove u mrei, ve pre o
razilaenju putanja rasta. Globalni gradovi rastu po drugaijoj, globalnoj, ekonomskoj logici
u odnosu na druge urbane centre u dravama. Empirijski dokazi pokazuju da rast zasnovan
na orijentaciji ka globalnom tritu proizvodi diskontinuitet u nacionalnoj urbanoj hijerarhiji
(Isto: 165). Gradovi bazirani na ovakvom modelu rasta postaju sve manje vezani za drave
kojima pripadaju i ostale gradove u urbanom nacionalnom sistemu. Faktori koji doprinose
ekonomskom rastu globalnog grada, dakle, ne moraju da doprinose ekonomskom rastu nacije.
Moe se ak tvrditi da postoji sistemska veza izmeu rasta u globalnim gradovima, deficita
nacionalnih vlasti i opadanja velikih industrijskih centara (Isto). Tako prestaju da vae
principi prostorne integracije drava koji su se odvijali u uslovima dominacije masovne
proizvodnje i potronje locirane u glavnim gradovima.
Zakljuke o promenama u urbanoj hijerarhiji autorka sumira na sledei nain:

1. Geografska disperzija proizvodnje dovodi do opadanja uticaja starih industrijskih


centara i potrebe za jaanjem centralnog menadmenta, planiranja i prateih
specijalizovanih usluga, to jest, kljunih komponenti rasta u globalnim gradovima.
2. Rast finansijskih industrija, posebno njihovih kljunih sektora, potpomognut je
politikama i uslovima koji su tetni za druge industrijske sektore, posebno proizvodne.
Tako se istovremeno jaa pozicija globalnih gradova a slabi ekonomska baza drugih
lokaliteta.
51

Sluaj Engleske je najjasniji dokaz njenih teza jer je tamo stepen koncentracije poslovnih usluga najizraeniji.

Od ukupnog broja zaposlenih u ovom sektoru na nivou drave, 33% je u Londonu. Podaci iz Japana i SAD
pokazuju znatno nii stepen koncentracije (10% u Tokiju, 7,6% u Njujorku). Ovakve razlike autorka objanjava
razlikama u urbanoj hijerarhiji Engleske, Japana i SAD. Dok London u Engleskoj dri apsolutni primat a raniji
industrijski centri poput Manestera ve dugo doivljavaju ekonomski pad, SAD i Japan imaju druge snane
urbane centre poput Los Anelesa, ikaga, Osake i Nagoje.

79

3. Postoji nova priroda ekonomskih odnosa izmeu globalnih gradova, nacionalnih


drava kojima pripadaju i svetske ekonomije. Pre ove faze postojala je visoka
korelacija izmeu velikih centara ekonomskog rasta i ukupnog nacionalnog
ekonomskog rasta. Danas se uoava sve vea asimetrija: uslovi koji pospeuju rast
globalnih gradova proizvode opadanje drugih oblasti (Isto: 14).

U ovakvim trendovima Sasen nazire obrise transnacionalnog urbanog sistema, kao


novog okvira umreavanja gradova u uslovima globalizacije, i pokuava da pronae elemente
nove globalne hijerarhije gradova.52 Postavlja se, meutim, pitanje da li je i kako mogue
empirijski utvrditi postojanje transnacionalnog urbanog sistema, globalnu hijerarhiju gradova
kao i elemente za njihovo rangiranje, ime se otvara stari problem tipologija gradova (ire u
Pui, Pajvani, 2014).
Za socioloke studije globalizacije, posebno su vani uvidi Saskije Sasen o
drutvenom poretku i drutvenoj strukturi globalnih gradova. Sasen postavlja pitanja: Da li
ekonomski rast koji iz njih proizilazi utie na smanjenje nivoa siromatva i poboljanje
kvaliteta ivota u ovim gradovima? Da li on predstavlja socioekonomski razvoj, u smislu
ukljuivanja velikog broja ljudi u relativno dobre radne uslove? ta se dogaa sa lokalnom i
nacionalnom zajednicom kada su vodee firme usmerene internacionalno (globalno) a ne
lokalno i nacionalno i na druge firme a ne na pojedince? (Isto: 196). Do odgovora na ova
pitanja autorka dolazi analizirajui promene u organizaciji rada, tritu rada i strukturi
poslova. Primeuje da se u onim ekonomskim sektorima koji belee najvie stope rasta odvija
polarizacija po dohotku i okupacionoj strukturi radnika, to jest, da raste broj najbolje plaenih
poslova za najobrazovanije radnike i najmanje plaenih za one sa najniim stepenom
kvalifikacija.53 Struktura trita rada se na taj nain znaajno menja u odnosu na raniji

52

Autorka navodi da se u analizama urbanih ekonomija obino polazilo od pretpostavke da su one funkcionalni

elementi nacionalnih ekonomija (njihovi podsistemi), ali da postoji dovoljno dokaza da su ovakva shvatanja u
uslovima globalizacije prevaziena (Hall, 1966; Friedmann, Wolff, 1982; Chase-Dunn, 1985, prema Sassen,
1991). Sve vea mobilnost kapitala dovodi do artikulacije veza izmeu razliitih geografskih podruja i
transformacije uloge koju ta podruja imaju u globalnom sistemu.
53

Skoro polovina poslova unutar poslovnih usluga spada u slabo plaene a druga polovima u dve najbolje

plaene kategorije zanimanja (Isto: 9).

80

ekonomski reim u kojem su dominirale velike nacionalne industrijske kompanije a


najzastupljenije bile srednje pozicije na skali dohotka i kvalifikacija.54
Podaci o promenama u zaradama pokazuju da je rast postindustrijskih sektora
proizveo veu polarizaciju dohodaka, pa se broj zarada koje su se kretale u prosenim,
srednjim, vrednostima, smanjio na raun onih najmanjih i najveih (Isto: 219).55 Pojedini
autori su ovakve podatke objanjavali sve veim ulaskom ena i mladih na trite rada u tom
periodu, uzimajui u obzir da se ove dve kategorije zaposlenih obino plaaju manje od
sredovenih mukaraca (Lawrence; 1984; Levy 1987, prema Sassen, 1991). Sasen, meutim,
smatra da su promene u zaradama, odnosno sve vea ekonomska nejednakost, posledica
optih ekonomskih promena i prelaska na uslune delatnosti (posebno poslovne usluge) a ne
samo sociodemografskih faktora poput pola i starosti. Autorka ne porie da su ekonomske
nejednakosti rodno i demografski uslovljene ve samo istie da pored ovog faktora postoji jo
jedan optiji ukljuenost u globalnu ekonomiju.56 Ona sa pravom primeuje da je
zadravanje na analizi podataka o formalnoj ekonomiji nedovoljno jer pored nje postoji itava
grupa zanimanja koja se odvija ili u neformalnom sektoru ili nije obuhvaena zvaninim
statistikama.
Kljuno je pitanje da li su uoeni trendovi smanjivanje broja zaposlenih u
proizvodnim i rast broja zaposlenih u uslunim delatnostima; sve vee nejednakosti u
dohocima, najizraenije u sektorima koji belee najvei rast; reprodukcija ekonomskog jaza
izmeu mukaraca i ena i poveanje obima part-tajm poslova (neformalne ekonomije)

54

Time se skree panja na neutemeljenost pojedinostavljenih shvatanja trita rada, prema kojima se u

privrednim sektorima u opadanju koncentriu najloije plaeni, a u rastuim sektorima najbolje plaeni poslovi.
Svaki od ovih sektora u sebi zapravo sadri obe krajnosti, to se sve jasnije izraava ulaskom odreene
ekonomske delatnosti u globalne finansijske tokove.
55

Primer Njujorka je u ovom pogledu najekstremniji. Odnos najviih (onih koje spadaju u 90% i vie od toga) i

najniih (ispod 10%) zarada, za stalno zaposlene radnike je od 1979. do 1996. godine porastao je sa 3,7 na 6,8,
to znai da su najplaeniji radnici zaradili gotovo etvorostruko vie od najmanje plaenih 1979. godine i
sedmostruko vie 1996. godine (Sassen, 2001: 230).
56

Iz podataka se jasno vidi da u sva tri grada apsolutno najvee zarade belee mukarci zaposleni u finansijskim

sektorima. Finansijski sektor, kao sektor sa najveim zaradama, ujedno je i onaj u kojem su razlike u dohocima
izmeu mukaraca i ena najizraenije. Sociodemografskim varijablama, poput pola, starosti ili etnike i rasne
pripadnosti, prema Sasen, moe da se objasni potranja ali ne i ponuda poslova. Pojedine drutvene grupe su
podlonije da prihvataju i trae slabije plaene poslove, ali to ne objanjava veliku ponudu ovakvih poslova. Sve
vea ponuda najslabije plaenih poslova se, prema Sasen, moe objasniti samo novom ekonomskom strukturom.

81

strukturna posledica novog ekonomskog poretka i nove forme ekonomskog rasta ili se radi o
svojevrsnoj devijaciji, izuzetku? Sasen zakljuuje da sva tri grada simultano prolaze kroz
sline promene, to znai da su faktori koji ih prouzrokuju opti, globalni. Novi (globalni) tip
ekonomskog rasta, proizveo je i drugaiju drutvenu strukturu. Stari, fordistiki, industrijski
nain proizvodnje, poivao je na standardizaciji i suburbanizaciji a velike, vertikalno
integrisane firme obezbeivale su znaajnu sigurnost radnih mesta. Drutveni poredak koji je
pratio ovakav proces poivao je na kulturi srednje klase koja je oblikovala obrasce masovne
potronje a time i zahtevala standardizaciju u proizvodnji. Plate radnika su predstavljale deo
proizvodne raunice jer su bile kljuan faktor realizacije profita. Standardizacija u proizvodnji
je dalje podsticala rast velikih kompanija koje su obezbeivale sigurna radna mesta za srednju
klasu. Mnogi dananji trendovi su suprotni ovima, promoviu male firme, manje
standardizacije i manje formalne radne odnose. Navedeni podaci pokazuju da je nastupilo
uruavanje institucionalnog okvira, organizovanog oko sporazuma izmeu radne snage i
poslodavaca u vodeim industrijama. U sluaju novih privrednih grana, poput poslovnih
usluga, ovakav sporazum je oigledno malo verovatan (Sasen, 2001: 221). Drugim reima,
fordistiki sistem, koji je poivao na obimnoj srednjoj klasi, zaposlenoj u velikim firmama sa
relativno sigurnim radnim mestom i obrascima masovne potronje, ustupa mesto
postfordistikom sistemu, u kojem potronja srednje klase ne igra veu ulogu u ostvarivanju
profita i gde male, specijalizovane firme potrauju najvie i najmanje kvalifikovane radnike
za obavljanje privremenih i povremenih poslova.
Socijalna geografija industrijskog ekonomskog poretka bila je oliena u trendu
suburbanizacije (ekonomski status srednje klase bio je takav da joj je omoguavao kvalitetan
ivot u suburbiji) i decentralizacije privrednih aktivnosti (seljenje fabrika i preduzea u
suburbane delove gradova). Svi ovi procesi praeni su demografskom prekompozicijom
stanovnitva, gde su se belci masovni selili u suburbije a etnike i rasne manjine nastanjivale
osiromaene centralne delove grada, to je doprinelo jaanju rezidencijalne segregacije.
Centar grada je postepeno gubio populaciju a uglavnom su ga nastanjivale deprivirane
drutvene grupe. Proces deindustrijalizacije je dodatno podstakao depopulaciju centralnih
gradskih zona zbog nedostatka zaposlenja.
Od 80-ih godina Njujork, Tokio i London prelaze na sasvim drugaije projekte,
poinju da ulau u centralne gradske zone promoviui ih kao skupe poslovne prostore ili
elitne stambene zone. Prepoznatljivi elementi novih socioprostornih formi u globalnim

82

gradovima postaju elitne stambene zone i prostorna koncentracija siromatva i zaputenih


prostora, kao i pratei procesi dentrifikacije57 i veliki graevinski radovi (Isto: 251).58
Pored izmenjene socijalne geografije, Sasen u globalnim gradovima uoava i nove
prostorne obrasce potronje i drutvene reprodukcije. Porast obima visoko kvalifikovane
radne snage sa najviim primanjima (kao rezultat koncentracije poslovnih usluga) u globalnim
gradovima, kao i trend njihovog koncentrisanja u elitnim gradskim zonama, dovodi do
razvoja novih kulturnih obrazaca svakodnevnog ivota. Ti obrasci se svode na potronju stila i
zahteve za sadrajima koji ga podravaju. Stil, visoke cene i ultraurban kontekst karakteriu
novu ideologiju i praksu potronje, za razliku od funkcionalnosti, niskih cena i suburbanog
naina ivota (Isto: 323). ivotni stil najviih klasa u globalnim gradovima proizvodi potrebu
za dentrifikacijom koja se sastoji u renoviranju kua u centru grada i dizajniranju enterijera,
izgradnji luksuznih hotela, butika i restorana, salona lepote, specijalizovanih prodavnica
hrane, antikviteta i umetnina. Pored toga, ivotni stil ovih klasa poiva i na dostupnosti
odgovarajuih usluga koje se troe u okviru domainstva, poput dadilja, guvernanata,
spremaica, batovana i slino (Isto: 279). Ovakav ivotni stil, primeuje Sasen, poiva na
dostupnosti najmanje plaene i nekvalifikovane radne snage. Elitna dentrifikacija troi
radnu snagu, za razliku od tipine srednje klase, iji je ivotni stil u suburbiji najpre troio
kapital (izgradnja saobraajnica, javnog prevoza, kola u suburbiji, velikih oping molova,
kupovina privatnih automobila i slino). Nove klase troe proizvode koji su visoko
specijalizovani, nisu masovno proizvedeni i ne mogu se masovno prodavati. Krajnji rezultat je
poveanje najmanje plaenih poslova i deformalizacija rada.
Sasen, dakle, tvrdi da je novi ekonomski poredak proizveo uslove koji pogoduju rastu
neformalnog rada u mnogim delatnostima. Povezivanjem trenda deformalizacije rada sa
optim promenama u tipu ekonomskog rasta, Sasen prevazilazi uobiajene pretpostavke da je
porast neformalne ekonomije u razvijenim zemljama posledica doseljavanja imigranata koji
sa sobom donose strategije preivljavanja, formirane u zemljama Treeg sveta iz kojih dolaze.
Sasen sugerie da osnovni postulati poznog kapitalizma proizvode uslove za deformalizaciju
57
58

Dentrifikacija, prema Sasen, postaje najjasniji materijalni otisak klasne transformacije.


Sasen istie da su navedeni procesi u Tokiju znatno manje izraeni, najpre zbog vee uloge drave u

oblikovanju gradskih prostora kao i zbog kulturnih specifinosti Japana. Socijalna geografija Tokija je, stoga,
znatno manje obeleena diferencijacijom u odnosu na Njujork i London. Dravno voena alokacija resursa u
Tokiju davala je snaan prioritet razvoju industrije pre nego izgradnji luksuznih gradskih zona i poboljanju
kvaliteta ivota. I pored elitnog dela Tokija, ovaj grad se mahom sastoji od skromnih graevina obimne srednje
klase.

83

dok velike imigrantske zajednice slue kao posrednici, a ne uzronici tog procesa (Isto: 282).
Globalni gradovi su kljuna mesta za ukljuivanje velikog broja imigranata u aktivnosti koje
opsluuju glavne strategijske sektore. Pored toga, imigranti su povezani sa odravanjem
naina ivota najviih klasa u globalnim gradovima kao klasa posluge (Isto: 322).
Neformalni rad ili rad od kue (bilo plaeni ili neplaeni) proizvodi specifinu
socijalnu geografiju. Ona e u velikoj meri zavisiti od ekonomskog, etnikog i rasnog
konteksta u kojem se odvija rad, pri emu e domainstva sa visokim prihodima obino biti
mesta plaenog kunog rada a imigrantska domainstva sa najmanjim zaradama mesta
plaenog industrijskog rada i neplaenog kunog rada. Domainstva srednjih klasa u
suburbijama sve vie postaju mesta plaenog kunog rada (dadilje, spremaice) i plaenog
rada od kue (fri-lens profesionalni poslovi i slino) (Isto). Analiza prostorne organizacije
neformalne ekonomije u Njujorku, Londonu i Tokiju, koju autorka sprovodi, ukazuje na visok
stepen koncentracije neformalnih ekonomskih aktivnosti u imigrantskim etvrtima i u elitnim
etvrtima koje prolaze proces dentrifikacije. Unutar elitnih stambenih zona, neformalni rad
proizilazi iz poslova poput renoviranja ili odravanja domainstva. Drutvena obeleja poput
etniciteta, rase i nacionalnosti su, bez sumnje, znaajna drutvena obeleja koja se moraju
tretirati kao posebna varijabla prilikom analiza drutvenog poretka u globalnim gradovima.

5.2.

Koncept globalnog grada Saskije Sasen: kritika evaluacija

Koncept globalnog grada je, nakon objavljivanja studije Saskije Sasen, zadobio veliku
panju naune javnosti. Mnogi autori su na razliite naine pokuali da ga provere, kako u
teorijsko-metodolokom tako i u empirijskom pogledu. Pojedini autori su nastojali da obogate
koncept globalnog grada novim elementima bez bitne revizije (Eade, 1997; Taylor, 2004;
Hamnett, 1994), drugi su ga, pak, proirivali uz bitne kritike intervencije (Abu-Lughod,
1999; Robinson, 2005, Amin, Graham, 1997; Geni, 2007), dok postoje i oni koji su ceo
koncept doveli u pitanje (Short et all, 1996) ili pozivali na njegovo naputanje (Smith, 2014;
Jones, 2002; Smith, Doel, 2011).
Koncept globalnog grada je zaiveo, ne samo u akademskoj zajednici ve i u okviru
nevladinog sektora, drutvenih pokreta, zvaninih politikih institucija i ekonomskih aktera.
Kako primeuje Kris Hamnet, nauni koncepti lako uspevaju da pobegnu iz zatvorenih
naunih debata i zaponu sopstveni ivot, aludirajui na bezuspena i konstantna nastojanja
brojnih gradova (posebno u Kini) da postanu globalni i steknu taj vaan statusni simbol
ekonomskog uspeha (Hamnett, 2013). Na ovom mestu treba ukazati na esto nedovoljno
84

vidljivu razliku izmeu akademsko-istraivakog i dnevno politikog poimanja koncepta


globalnog grada. Istraivai u ovoj oblasti se, naime, primeuje Nil Brener, esto optuuju za
glorifikovanje pojedinih gradova u globalnom urbanom sistemu i nekritiko podsticanje i
afirmaciju neoliberalizma (Brenner, Keil, 2013). Ovde se, smatra autor, radi o neosnovanoj
kritici koja ne uspeva da razlikuje urbani busterizam od kritike urbane teorije. Pod
urbanim busterizmom podrazumevaju se diskursi, politike i strategije usmereni na
postizanje globalne konkurentnosti grada putem razliitih razvojnih projekata, dok kritika
urbana teorija nastoji da ih identifikuje i ukae na njihove drutvene posledice. Problem
delimino proizilazi i iz toga to Sasen nije artikulisala dovoljno jasnu razliku izmeu ova dva
nivoa.
Suoena sa novim dokazima, podacima iz 90-ih godina, kao i kritikama koje su se
pojavile u sklopu velikog interesovanja za originalnu knjigu iz 1991. godine, Saskija Sasen
pie drugo izdanje knjige (2001). U prvom izdanju tragala sam za okvirom, u drugom taj
okvir testiram na nove naine, navodi Sassen (Isto: 5). Zakljuci koje Sassen izvodi u
drugom izdanju knjige (2001), na osnovu novih podataka iz 90-ih godina, gotovo su identini
onima u prvom izdanju pa autorka tvrdi da je dinamika opisana u prvoj knjizi nastavila da se
odvija i to esto u znatno izraenijim formama. Struktura knjige, kao i osnovni teorijskometodoloki okvir i opti pristup konceptu globalnog grada ostaju nepromenjeni. U epilogu
drugog izdanja knjige (2001) autorka sumira svoje odgovore na kljune kritike koncepta
globalnog grada koje su se u meuvremenu pojavile. Treba napomenuti da autorka meu
kritikama razmatra samo one u kojima se u principu prihvata njen model i dopunjuje
komplementarnim empirijskim saznanjima ili teorijskim elementima. Mnotvo drugih kritika
koje dovode u pitanje opte pretpostavke na kojima koncept globalnog grada poiva, autorka
uglavnom ne razmatra. Drei se grupisanja kritika koje je sama autorka ponudila, a
delimino ih i proirujui, u narednom poglavljima panju usmeravamo na vodee debate o
konceptu globalnog grada putem kojih nastojimo da izvrimo kritiku evaluaciju ovog
koncepta.
Sasen navodi da je uoila est vrsta debata koje su proizale iz prvog izdanja knjige i
tvrdnji koje su u njoj iznete (Isto). Komentariui neke od njih, autorka namerno ne navodi
imena autora koji su kritike upuivali, jer su joj kritike stizale iz celog sveta, kako u formi
naunih radova tako i neformalno. Ovih est grupa debata e se, za svrhu ovog rada,
pregrupisati u dve kljune i jednu sporednu grupu: Prva i druga vrsta kritika obuhvata one
koje itav koncept propituju: sa 1) teorijskog i sa 2) empirijskog aspekta, dok se unutar tree

85

grupe razmatraju one debate koje se odnose na kritiku i razradu pojedinih elemenata koncepta
globalnog grada.
Prva grupa debata se tie samog modela (ili konstrukta), njegovog teorijskog statusa i
eksplanatorne moi u tumaenju empirijskih podataka. Unutar ovih debata otvaraju se pitanja
o: razumevanju globalizacije uz pomo kog se koncept globalnog grada oblikuje; statusu
drugih, slinih koncepata poput svetskih gradova ili gradova-regiona; istorijskom i
prostornom dometu vaenja koncepta. Druga grupa debata odnosi se na empirijsku evidenciju
na kojoj koncept poiva. Prilikom razmatranja ove grupe problema, panja se usmerava na
adekvatnost i dostupnost empirijskih podataka; indikatore za status globalnog grada i
tipologije gradova (rangiranje). Pojedini aspekti ove dve kljune grupe problema bie
obraeni unutar posebnih poglavlja jer njihovo razmatranje zahteva znatno iru perspektivu u
odnosu na onu ponuenu u okviru pristupa Saskije Sasen. U ovom poglavlju se zato
zadravamo na kritikoj evaluaciji njenih ideja, dok se u narednim poglavljima panja
proiruje na opte pretpostavke na kojima koncept poiva, kako kod Sasen tako i kod drugih
autora.
Globalizacija kao homogenizacija?
Unutar razliitih pristupa globalizaciji mogue je uoiti one prema kojima drutvene
forme, poput kultura, gradova ili nacija, u uslovima globalizacije postaju sve slinije (teza o
homogenizaciji ili konvergenciji u kojoj se naglaava globalno Fukujama), sve razliitije
(teza o heterogenizaciji ili diferencijaciji u kojoj se naglaava lokalno Hantington) ili, pak,
dolaze u takve meusobne odnose koji vode stvaranju novih formi nastalih kombinacijom
ranijih elemenata (teza o hibridizaciji u kojoj se naglaava glokalno Apadurai, 2003).
Saskiji Sasen je mogue prigovoriti da je, gradei koncept globalnog grada,
globalizaciju shvatala kao univerzalan, prvenstveno ekonomski, homogenizujui proces koji
dolazi od spolja i menja gradove na iste ili sline naine. Paradigma globalnog grada
pretpostavlja konvergenciju u ekonomskoj bazi, prostornoj organizaciji i drutvenoj strukturi
glavnih svetskih gradova (Hill, Kim, 2000). Moe se rei da je ovakvo shvatanje
globalizacije isuvie strukturalistiko i da (pre)naglaava pristup od gore (Genis, 2007).
Na ovakvu kritiku Sasen odgovara da je njen pristup upravo suprotan: model
globalnog grada treba da slui kao analitiki konstrukt koji omoguava da se ovakva
shvatanja prevaziu ili koriguju. Globalni gradovi predstavljaju strateke pozicije na kojima
se materijalizuju globalni procesi u okviru nacionalnih teritorija a globalna dinamika protie
kroz nacionalne institucionalne reime. U tom smislu, model prevazilazi shvatanja o globalnoj
86

i nacionalnoj ekonomiji kao meusobno iskljuivim pojavama. Osnovna svrha modela je da


pokae da se ekonomska globalizacija ne sastoji samo u protoku kapitala ve i u proizvodnji
koordinacije, upravljanja i odravanja tih tokova (Sassen, 2001: 346). To znai da
globalizacija nije egzogena pojava, ona se uobliava kroz aktivnosti nacionalnih i lokalnih
aktera. Postoje mesta na kojima globalizacija zaista funkcionie kao spoljna nekontrolisana
sila59 ali globalni gradovi su, prema autorki, upravo mesta na kojima se ona aktivno formulie.
Globalni gradovi predstavljaju endogenizaciju kljune dinamike globalne ekonomije.
(Sassen, 2001: 347). Metodoloki, to omoguava da se globalizaciji pristupi putem
sociolokih i antropolokih istraivanja ovih procesa kroz procese rada, proizvodnje,
potronje, radne kulture i slino. Globalna ekonomija je u ovom modelu, tvrdi, otpakovana i
shvaena kroz konkretne aktere sa svojim konkretnim prostornim obrascima koji se mogu
istraivati. To dalje omoguava da se globalna ekonomija sagledava parcijalno, po svojim
sastavnim elementima. Jedna privredna grana u gradu, recimo, moe da bude globalno
umreena iako sam grad nije globalni. Teritorija grada se tako, kao i globalna ekonomija,
posmatraju kao sloeni sistemi. Globalni gradovi unutar sebe sadre mnoge ali ne sve sadraje
globalne ekonomije. Zbog toga, prema autorki, ne postoji jedan, fiksan globalni grad kao to
je bio sluaj sa ranijim svetskim centrima. Pozicija globalnog grada je promenjiva i ne postoji
precizan broj globalnih gradova, njihov broj zavisi od toga koje zemlje i u kojoj meri otvaraju
svoje ekonomije, privatizuju javne slube i u kojoj meri ih svetske firme biraju za svoja
sedita.
Drugi aspekt ovakvih kritika odnosi se na homogenizacijsku tezu prema kojoj e svi
gradovi, ulazei u globalne ekonomske tokove, jednom postati slini Njujorku, Tokiju i
Londonu. Sasen se od ovakvih kritika brani navodei da sama nikada tako neto nije tvrdila.
Kako kae, kulturne specifinosti i inercija izgraenih predela e uvek biti prisutne ali to ne
spreava gradova da usvajaju odreene funkcije globalnih gradova. Dakle, autorka
homogenizaciju sagledava u pojedinanim funkcijama, ne u gradu kao celini.
Iako autorka ne porie postojanje kulturnih i drugih specifinosti unutar
homogenizacijskih trendova, problem lei u tome to ih naprosto ne uzima u razmatranje, sem
onda kada ih je mogue dovesti u vezu sa globalnom ekonomijom (na primer, specifinosti
kultura imigrantske populacije koje dovodi u vezu sa rastom sektora neformalne ekonomije).
Jedno poglavlje u knjizi pod nazivom Tri grada, jedna pria? sasvim se nedvosmisleno
odnosi na pokuaj podvoenja tri ispitivana grada pod opte zakonitosti (ekonomskog)
59

Njih autorka, meutim, uopte ne uzima u razmatranje.

87

razvoja. Kako e biti pokazano u daljem radu, unutar ovog poglavlja primetni su brojni
metodoloki problemi, to ukazuje na to da je homogenizacijska teza, iako teorijski
prijemiva, empirijski teko dokaziva.
Riard Hil i Jun Vu Kim jasno pokazuju da Tokio i Seul odstupaju od modela
globalnog grada i to u njegovim kljunim aspektima (Hill, Kim, 2000). Prema njima,
odstupanje Tokija i Seula od hipoteze svetskog grada proizilazi iz kasne industrijalizacije i,
posebno, iz odnosa izmeu industrijske politike i finansija institucionalizovanih u razvojnoj
dravi. Razumevanje Tokija i Seula zahteva drugaiju koncepciju svetskog sistema u odnosu
na globalistiko polazite koncepta globalnog grada (Isto: 2167). Osnovni princip
razlikovanja globalnih gradova (i modela globalnih gradova) je, prema autorima, uveliko
zapostavljana nacionalna drava. Njujork i Tokio su, na primer, sasvim suprotni primeri
globalnog grada: prvi je ukorenjen u trino orijentisanu i buroasku, a drugi u dravno
orijentisanu i politiko-birokratsku dravnu organizaciju (Isto). Bez drave globalnih gradova,
kao takvih, ne bi ni bilo a brilijantni finansijski inenjeri Njujorka nikada ne bi postigli
globalni uspeh bez moi Sjedinjenih Amerikih Drava u pozadini (Hill, Kim, 2001). Na
tom tragu Dijana Dejvis postavlja sledee pitanje: Ako globalni gradovi mogu da postoje
samo u ekonomski naprednim dravama, ta je tu pas a ta rep da li globalni gradovi
stvaraju nacionalni prosperitet ili nacionalni prosperitet stvara globalne gradove? (Davis,
2005: 100).
Iako se u okviru studije (1991; 2001) ne bavi sistematski definisanjem procesa
globalizacije,60 Sasen u svakom sluaju polazi od pretpostavke da ekonomska globalizacija
prodire u gradove menjajui njihovu ekonomsku i drutvenu strukturu na sline (ili
istovetne) naine.61 Iznetom kontraargumentacijom, Sasen samo donekle odgovara na kritiku
koja se odnosi na tezu o homogenizaciji. Iako gradove shvata kao aktivne agense u realizaciji
procesa globalizacije, ona tim gradovima ne priznaje egzistenciju van (ekonomske)
globalizacije. I one segmente globalnih gradova (ili njegove prostorne delove), koji na prvi
pogled nisu u direktnoj funkciji globalne ekonomije, autorka nastoji da podvede pod nju.
Moda bi bilo najpreciznije rei da Sasen empirijsku stvarnost gradova posmatra kroz dosta
rigidnu i teorijski fiksiranu prizmu (paradigmu), od koje esto ne odstupa ak i onda kada

60

U korpusu svojih radova Sasen se fokusira na mnotvo specifinih, obino lokalizovanih procesa, bez

istinskog izlaganja opte teorijske perspektive o globalizaciji (Robinson, 2009).


61

Jedan anonimni recenzent knjige Globalni grad: Njujork, London, Tokio na sajtu Amazon.com ostavlja

komentar da je Sasen u svojim analizama i zakljucima iritantna gotovo kao Fukujama.

88

podaci govore suprotno.62 Ta prizma, sasvim evidentno, stvarnost sagledava kao direktan
proizvod sveprisutnih globalnih ekonomskih procesa, to esto vodi ekonomskom
determinizmu (ili makar ekonomskom redukcionizmu).
Ako bi, sa druge strane, koncept globalnog grada posmatrali ne kao fiksnu teorijsku
konstrukciju koja govori o ukupnoj prirodi urbanih drutava u uslovima globalizacije, ve
kao metodoloki alat ili lupu za mapiranje pojedinih prostornih manifestacija globalizacije
bez pretenzije za objanjavanjem sveukupnosti urbanog naina ivota, tada bi primedbe koje
se odnose na tezu o homogenizaciji imale manje ozbiljne reperkusije. Debata izmeu
zagovornika homogenizacijske vs heterogenizacijske teze u sklopu studija globalizacije jo
uvek je aktuelna. Ukoliko bi ovu debatu sagledavali u kontekstu nae teme, ne bi lako pronali
argumente niti za jednu stranu jer na pitanje o buduem izgledu i nainu funkcionisanja
gradova i velikih metropolitenskih podruja nije lako odgovoriti. U tom kontekstu, redefinisan
i manje rigidan koncept globalnog grada bi bio izvanredan metodoloki alat za empirijska
istraivanja glokalizacije kao meusobne interakcije globalnog i lokalnog koja rezultira u
specifinim ishodima unutar razliitih geografskih podruja (Ritzer, 2010: 255).

Ekonomski determinizam?
Ekonomski determinizam u sociologiji predstavlja stanovite prema kojem je
drutvene promene i drutvenu strukturu mogue objasniti iskljuivo ekonomskim faktorima
(Bruce, Yearley, 2006: 80). Klasine marksistike verzije ekonomskog determinizma63 u
novije vreme transformiu se u ekonomske teorije globalizacije, gde se ona posmatra kao
nezavisna varijabla za sve druge segmente drutvenog ivota. Studije o poreklu
kapitalistikog svetskog sistema klasian marksistiki fokus na proizvodne odnose unutar
nacionalnih drava prenele su na globalnu arenu koja ukljuuje interakcije izmeu drutava
(Bakker, 2007: 1293). Izvesno je da bi svi itaoci studije Saskije Sasen, posebno oni van
ekonomske struke, kao prvi utisak naveli obilje ekonomskih podataka, analiza i zakljuaka.
To se posebno odnosi na drugi deo knjige u kojem ona detaljno analizira Ekonomski
poredak globalnih gradova (Sassen, 1991: 85168). Korienje ekonomskih podataka, samo

62

O ovom problemu e biti rei u daljem tekstu, u okviru razmatranja empirijske evidencije koncepta globalnog

grada.
63

Treba podsetiti da je kruti ekonomski determinizam pre odlika naknadnih interpretacija Marksovih ideja nego

njegove izvorno dijalektike misli.

89

po sebi, ne predstavlja ekonomski determinizam, ve eventualno ekonomski redukcionizam.64


Kada, na primer, govori o socijalnoj geografiji globalnog grada, Sasen zapravo obrauje
probleme drutveno-ekonomske geografije i drutveno-ekonomskog poretka. Drutveni
poredak (Isto: 193321) autorka posmatra kao funkciju ekonomskog poretka kroz poslove,
zarade i strukturu zaposlenosti. Ekonomski poredak, odnosno ekonomske transformacije,
postaju direktni uzronici promena u drutvenoj strukturi u vidu klasne i prostorne
polarizacije. U studiji je, meutim, pored redukcionistikih, lako uoiti i ekonomskodeterministike elemente, jer su kljune varijable kojima autorka operie dokazujui svoje
hipoteze ekonomske prirode (direktne strane investicije i finansijske industrije kao pokazatelji
tendencija ka disperziji i usluge namenjene proizvoau kao pokazatelji suprotnih tendencija
ka centralizaciji i koncentraciji). Na optube za ekonomski determinizam, Sasen ne
odgovara ve se zadrava na argumentaciji koja se odnosi na pojedine aspekte studije poput
finansijskih industrija, njihove prostorne organizacije i udela u ekonomiji globalnih gradova.
Ako koncept globalnog grada Saskije Sasen posmatramo u sociolokoj perspektivi,
problem ekonomskog determinizma je evidentan, a time i potreba za inkorporacijom
komplementarnih pristupa u kojima bi se oblasti poput kulture, identiteta, politike i
svakodnevnog ivota razmatrale kao aktivni agensi u medijaciji i transformaciji globalnih
ekonomskih procesa (vidi Appadurai, 2003). Opredeljivanje za marksistiki, odnosno
veberijanski pristup, ili za davanje primata ekonomskim, odnosno kulturnim i politikim
faktorima u objanjavanju drutvenih pojava, ovom prilikom nam nije toliko znaajno koliko
insistiranje na komplementarnosti oba segmenta, posebno u domenu metodoloke otvorenosti.
Smatramo da bi ovaj koncept, utemeljen u ideji o lokalnoj proizvodnji i reprodukciji
globalizacije, u revidiranoj formi mogao da doprinese analizi navedenih pitanja, jednako
dobro kao i onih ekonomskih. Ukoliko bi koncept bio prilagoen i proiren van ekonomskih
vidika, mogao bi posluiti za mapiranje procesa hibridizacije, to jest, specifinih kulturnih
hibrida u kojima se na nove naine kombinuju lokalni kulturni elementi.
Ako se delo Saskije Sasen posmatra iz perspektive ekonomskih nauka, onda primedba
o redukcionizmu biva znatno ublaena. Njene ideje razraene u okviru koncepta globalnog
grada predstavljaju znaajan doprinos ekonomskim teorijama i to najpre putem insistiranja na
prostornosti, odnosno teritorijalizaciji ekonomskih procesa.65 Kada se ekonomski fenomeni,

64

Svoenje sloene drutvene stvarnosti na ekonomske strukture i procese.

65

Treba napomenuti da je ekonomija, posebno ekonomska geografija, na dobrom putu da uvai i konceptualizuje

znaaj prostora za fukcionisanje ekonomskih aktivnosti. Ekonomski geografi su poslednjih godina aktivni u

90

poput strukture zaposlenosti ili direktnih stranih investicija teritorijalizuju, otvara se pogled na
drutveni kontekst u koji su ukorenjeni. I pored toga to drutvenu stvarnost sagledava kroz
ekonomsku prizmu, Sasen razrauje koncept koji je najdirektnije vezan uz drutveni kontekst.
Ovakvim pristupom prevazilaze se aprostorne i ekonomistike analize globalizacije, koje ovaj
proces sagledavaju iskljuivo preko virtuelnih ekonomskih tokova i globalnih ekonomskih
aktera. Tome posebno doprinosi autorkino insistiranje na procesima proizvodnje i potronje
putem kojih se globalna ekonomska mo proizvodi i realizuje u okviru konkretnih mesta i
specifinih drutvenih uslova.

Mit o komandovanju i kontroli?


Sasen globalne gradove najpre vidi kao komandne i kontrolne take globalne
ekonomije. Ovakvo shvatanje, na kojem poiva itav njen koncept globalnog grada, mogue
je dovesti u pitanje. Riard Smit smatra da je shvatanje o gradovima kao komandnim i
kontrolnim takama globalne ekonomije pogreno, te da iza njega ne stoji zadovoljavajua
iskustvena evidencija (Smith, 2014). Autor ovakvu konceptualnu greku povezuje sa optom
neomarksistikom paradigmom koja je u veoj ili manjoj meri prisutna kod velikog broja
autora koji se bave temom globalnog grada, pa tako i kod Saskije Sasen. Komandovanje i
kontrola globalnom ekonomijom kroz gradove je, prema autoru, neomarksistiki mit koji
poiva na ideji o kapitalizmu kao totalizirajuoj strukturi. U ovakvom razumevanju
kapitalizma, postoji pretpostavka da se njime mora odnekud upravljati pa se komandovanje i
kontrola smetaju u gradove ak i onda kada za to nema empirijskih dokaza.
Vano je naglasiti da se ovakva, neomarksistika, ideja o stratekoj funkciji gradova
za globalnu ekonomiju pojavljuje tek 80-ih godina. Raniji, slini koncepti, poput svetskog
grada (o emu e biti rei u daljem radu), takoe dre da je svetska ekonomija artikulisana
kroz pojedine gradove ali tim gradovima ne pripisuju nuno ulogu komandnih i kontrolnih
centara koja je, prema Smitu, najproblematinija. Smit navodi da itav koncept globalnog
grada poiva na postveberovskoj premisi da je globalna mo proizvedena a ne data. Na tu
osnovnu premisu se nadovezuje argumentacija o proizvodnji globalne moi kroz umreeno
nuenje odreenih usluga globalnom tritu od strane pojedinih firmi. U odnosu na to autor
postavlja sledee pitanje: da li firme ovakvim aktivnostima zaista proizvode globalnu mo i

oblasti istraivanja geografskih i regionalnih osobenosti ekonomskih procesa, kao i njihove povezanosti sa
mogunostima za osvarivanje ekonomskog rasta (Lawson, 1997; Tonkiss, 2006; Scott, 2006; Polenske, 2007).

91

komanduju globalnom ekonomijom ili je to samo jedna od interesantnih geografskih


manifestacija savremenog proizvodnog procesa? Da li firme zaista sarauju kako bi
omoguile zajedniku proizvodnju odreenih usluga? Ili one samo prodaju usluge jedna
drugoj? I da li to uopte znai komandovati globalnom ekonomijom? To sve izgleda malo
verovatno ak i amateru, posebno nakon finansijskih kriza (od 2008. godine do danas) koje su
dovele do predstave o Londonu i Njujorku kao kockarskim rupama bez ikakve kontrole (Isto:
104).
Poseban problem je, navodi Smit, u nepostojanju solidnih empirijskih dokaza kojima
bi se ovakve pretpostavke dokazale ili odbacile. Autor smatra da je od posebne vanosti za
urbane studije razumeti zato je koncept globalnog grada naiao na tako iroko prihvatanje i
postao gotovo jedini nain za razumevanje odnosa gradova i globalizacije. Ovakve kritike
nuno dovode do zahteva za prevazilaenjem koncepta globalnog grada jer, prema njima, on
poiva na pogrenoj premisi. Kritika koncepta globalnog grada u ovom sluaju ima znatno
ozbiljnije posledice jer se moe uputiti velikom broju autora, to jest, velikom delu urbane
sociologije. Na ova i slina pitanja koja se odnose na opte teorijsko-metodoloke probleme
koje koncept globalnog grada deli sa urbanom sociologijom u celosti, bie rei u zakljunim
razmatranjima ovog rada. Ne ulazei u pitanje opravdanosti optih pretpostavki
neomarksistikog pristupa u urbanoj sociologiji, na ovom mestu istiemo, vie puta uoavani
problem slabe ili nedovoljne iskustvene evidencije na kojoj poiva koncept globalnog grada.

Globalni grad kao socijalni konstrukt?


Na ovu liniju kritikog promiljanja koncepta globalnog grada nadovezuju se i autori
koji, nastupajui sa konstrukcionistike pozicije, dovode u pitanje objektivno postojanje
globalnog grada u celini. Neki od njih e, upravo zbog prevelikog fokusa na empirijsku
evidenciju, koncept66 okarakterisati kao ispraznu debatu oko pozitivistikih taksonomija i
empirijski pokuaj mapiranja stvarnih uzroka i posledica globalnog grada, u kojem se
previa injenica da se itava debata vodi unutar globalizacijskog diskursa koji je politiki
projekat a ne neto to se moe izmeriti naunom aparaturom objektivnog sociologa (Smith,
1998).

66

U ovom sluaju, autor ne misli iskljuivo na koncept Saskije Sasen nego na sve pristupe koji se bave svetskim

i globalnim gradom, globalnim gradom-regionom i slinim konceptima.

92

Majkl Piter Smit globalni grad razume kao socijalni konstrukt a ne mesto ili objekat
koji se sastoji od esencijalnih atributa koji mogu da budu tano izmereni van procesa
stvaranja znaenja (Isto: 485). Prema ovom autoru, ne postoji jedan fiksan objekat, poput
globalnog grada, ve bezgranian splet razliitih transnacionalnih mrea i praksi pa je
urbana budunost u takvom scenariju mnogo manje predvidiva (i mnogo zanimljivija) nego
to je to sluaj sa velikom globalizacijskom naracijom koja stoji iza koncepta globalnog grada
(Isto). Prvi i osnovni problem kritike koju upuuje Smit sastoji se u tome to koncept
globalnog grada nije teorija, a jo manje velika naracija, ve, prema reima njegovih
utemeljitelja, samo hipoteza (Friedmann, 1982), perspektiva ili metod. Shodno tome, nema
nikakve sumnje da globalni grad jeste konstrukt, ali prvenstveno nauni i analitiki konstrukt
uz pomo koga se (kao to je to sluaj i sa svim drugim naunim konstruktima), nastoji
razumeti drutvena stvarnost koja je, sasvim izvesno, znatno sloenija i kompleksna barem
onoliko kako to opisuje Smit. Globalni grad ipak nije samo nauni ve i politiki konstrukt jer
je iz naunih laboratorija veoma brzo izaao u javni i politiki ivot, i tamo se pridruio
globalizacijskom diskursu. Ovakve kritike su zato od velikog znaaja za razradu koncepta
globalnog grada ali najpre kao putevi za ukljuivanje komplementarnih, ne i alternativnih
naina za njihovo razumevanje. ista konstrukcionistika perspektiva bi u ovom sluaju
(kao i u mnogim drugim oblastima), verujemo, vodila u orsokak i apstraktnu
intelektualnu gimnastiku u vidu analize globalizacijskog diskursa, gde bi se gradovi i
lokalna sredina lako izgubili iz vida. Analiza proizvodnje znaenja globalnog grada, kao i
njegovih latentnih ideolokih funkcija koja bi pratila uvide u njegove (objektivne) empirijske
manifestacije, bila bi, sa druge strane, od izuzetnog znaaja za obogaivanje ove perspektive.

Globalni grad kao savremena zapadna pojava?


Unutar ovog odeljka panju usmeravamo na dve dimenzije koncepta globalnog grada
koje mogu da budu dovedene u pitanje: vremensku i prostornu. Shodno tome, postavljamo
sledea pitanja: a) da li je globalni grad iskljuivo savremena pojava i da li to znai da
savremena faza globalizacije predstavlja diskontinuitet, pukotinu u istoriji? Da li promene
koje Sasen uoava predstavljaju pojave sa istorijskim kontinuitetom koje samo dobijaju na
intenzitetu, ili predstavljaju neku vrstu diskontinuiteta u socijalnoj proizvodnji gradova? b) da
li je koncept globalnog grada nuno rezervisan za mali broj gradova situiranih u
najrazvijenijim zemljama zapada, i koji je u tom sluaju njegov prostorni domet?

93

Prvo pitanje koje se namee u ovom pogledu je ta je u svemu ovome novo? Da li je


koncept globalnog grada uopte potreban ako opisuje pojavu koja postoji oduvek? Da li su,
ak, neki gradovi kroz istoriju bili vie globalni nego danas (na primer, London u vreme
Britanske imperije) i da li je faza dominacije nacionalne drave zapravo istorijski presedan u
dugoj istoriji domninacije gradova? Kada se koncept globalnog grada razloi na velike teme
koje nastoji da objasni, ovo pitanje se namee kao sutinsko. Urbanizacija, kao opti proces
unutar kojeg se problematika globalnog grada oblikuje, u svakom sluaju nije savremen
proces. Ljudi su kroz istoriju iveli u velikim gradovima (ili gradovima koje su smatrali za
velike) koji su predstavljali ekonomska, kulturna, politika i religijska sedita irih
socioprostornih entiteta poput civilizacija.
Svesna mogunosti za ovakvu vrstu primedbi, Sasen na vie mesta insistira na
istorijskoj specifinosti fenomena koji opisuje, ali je argumentacija za ovakve tvrdnje esto
veoma slaba. Kada sam prvi put upotrebila pojam globalni grad, uinila sam to namerno u
pokuaju da imenujem razliku: specifinost globalnog grada je u tome da se on formira u
savremenom periodu. Nisam odabrala oiglednu alternativu, svetski grad, zato to on ima
upravo suprotne atribute: to je tip grada koji postoji vekovima (Sassen, 2005: 28).
Argumentacija se dalje prenosi na empirijsko razlikovanje pojmova globalni i svetski grad67 a
udaljava od kljunog pitanja o istorijskom novumu. Kada istie klasnu polarizaciju u
globalnim gradovima kao i visoku koncentraciju ekstremnog bogatstva i siromatva u njima,
Sasen i sama priznaje da je u gradovima oduvek postojala najvea koncentracija najbogatijih i
najsiromanijih ali je sada obim segmentacije i prostornih nejednakosti dosegao dimenzije
koje nisu bile tipine za ranije dekade (Isto: 255). U ovom sluaju kao argument se, dakle, ne
navodi kvalitativna ve kvantitativna razlika (razlika u intenzitetu) kojom se ne moe sasvim
dobro odbraniti teza o istorijskoj specifinosti. Slino tome, kada razmatra dentrifikaciju,
koja u svakom sluaju nije ekskluzivno obeleje savremenog drutva, Sasen tvrdi da ona sada
dobija znatno vee razmere usled pojave nove ideologije potronje najviih klasa u globalnim
gradovima. Novi obrasci potronje svode se na potronju stila koja proizvodi ultraurbane
delove grada sa sadrajima koji ovakav ivotni stil podravaju. Stil, visoke cene i ultraurban
kontekst karakteriu novu ideologiju i praksu potronje, za razliku od funkcionalnosti, niskih
cena i suburbanog naina ivota (Isto: 323), karakteristinih za raniji period. Slabo plaeni
poslovi su, takoe, postojali oduvek ali oni su sada, prema Sasen, deo brzorastueg

67

Razmatranjem slinosti i razlika izmeu pojma globalni grad i slinih pojmova poput svetskog grada ili grada-

regiona, bavimo se u posebnom poglavlju.

94

neformalnog trita rada u kojima je usled izostanka dravne regulacije poloaj radnika
znatno loiji. Iako priznaje da su elite oduvek nastanjivale velike gradove, jedini argument za
istorijsku specifinost je ponovo taj da ih je sad znatno vie, te da su ekonomske razlike vee
nego ranije. Kvalitativnu razliku delimino pominje uvodei razlikovanje izmeu nove
profesionalne ekonomske elite od starih visokih klasa u gradovima. Ona najpre nema toliko
bogatstvo da bi bila investitor ali ima toliko da bi potrebe njenog ivotnog stila privukle
radnike razliitih zanimanja. Moe se zakljuiti da uprkos insistiranju na istorijskoj
specifinosti globalnog grada, Sasen ne daje dovoljno utemeljenu argumentaciju za to.
Argumentacija se, kako je pokazano, obino svodi na dokazivanje kvantitativne (promena
intenziteta) a ne kvalitativne drutvene promene unutar koje se formira globalni grad. Sve to
zahteva znatno proirivanje koncepta globalnog grada kroz propitivanje njegove istorijske
dimenzije (King, 1991; Abu-Lughod, 1989).

Empirijska evidencija?
Prvu i najobuhvatniju kritiku empirijske evidencije na kojoj poiva koncept globalnog
grada dali su ort, Kim, Kus i Vels (Short et all, 1996). Autori navode da se u obimnoj
teorijskoj literaturi, posveenoj temi globalnih i svetskih gradova, postoji mala prljava tajna
nepostojanje odgovarajuih komparativnih podataka. Tek poneka studija se oslanja na
izvorne podatke dok se u veini mahom ponavljaju ve postavljene hipoteze i pretpostavke
bez njihovog testiranja. Opta saglasnost o dominaciji Londona, Njujorka i Tokija se, na
primer, ee pretpostavlja nego dokazuje (Isto: 698). Sline probleme uoavaju i drugi
autori naglaavajui da je koncept globalnog grada empirijski upitan (Gottdiener and Budd,
2005: 41) i da su empirijski dokazi kojima bi se dokumentovala teza o komandnim i
kontrolnim funkcijama retki te se malo zna o istinskim praksama sprovoenja upravnih i
komandnih funkcija (Parnreiter, 2010: 35). Dok e se metodoloki problemi koncepta
globalnog grada u celini razmatrati u posebnom poglavlju, na ovom mestu se zadravamo na
propitivanju empirijske utemeljenosti studije Saskije Sasen (1991; 2001).
Pre toga potrebno je napomenuti da je ovaj koncept, u odnosu na veinu drugih unutar
studija urbanizacije i globalizacije, u potpunosti usmeren na drutvenu stvarnost i
operacionalizovan za sprovoenje empirijskih istraivanja. Sistemska kritika empirijske
evidencije, koja stoji iza koncepta globalnog grada, mogua je samo zato to takva evidencija
postoji. Ako uzmemo u obzir irok dijapazon autora koji su se bavili globalizacijom i/ ili
urbanizacijom (Beck, 2003; Bauman, 1998; Castells, 2000; Harvey, 2005; Lefevbre, 1974;
95

Soja, 2000), u ijim studijama se retko kada (ili nikada) polazi od jasnih hipoteza, jo ree
grade precizni indikatori ili vri empirijska provera, a empirijski podaci koriste prigodno,
tek kao ilustracija, tada koncept globalnog grada Saskije Sasen nedvosmisleno moemo
odrediti kao jedan od retkih celovitih teorijsko-metodolokih koncepata pripremljenih za
empirijsku proveru. Stoga se njen doprinos studijama urbanizacije i globalizacije najpre
ogleda u metodolokom pogledu. Tragajui za empirijskom proverom svojih ideja, Sasen
nastoji da locira konkretne aktivnosti vezane uz koordinaciju i upravljanje visoko
disperzovanim ekonomskim procesima. I pored toga to e ova precizna metodologija kako
e biti pokazano esto rezultirati neutemeljenim zakljucima (najee usled nedostatka ili
neadekvatnosti empirijskih podataka ali i zbog pogrenih teorijskih pretpostavki), to ne
umanjuje njen opti znaaj ve, naprotiv, poziva na usavravanje i nastavak primene. Polazna
taka za graenje metodoloke osnove koncepta globalnog grada je pretpostavka o moi kao
proizvedenoj a ne datoj. Takvo shvatanje omoguava da se globalna, apstraktna, mo kao i
globalni procesi, sagledavaju kroz lokalne procese i aktivnosti, preko jasno izgraenih
indikatora.
Globalni proces

Okvir lokalne
manifestacije

Indikatori

Prostorna disperzija

Prostorna
koncentracija
Globalno
umreavanje gradova
Ekonomska
polarizacija

DSI

Ekonomski
poredak globalnog grada

Finansijske industrije
UNP
Finansijske inovacije
Prostorna distribucija kljunih
sektora rasta u okviru drave

Diskontinuitet u
nacionalnoj urbanoj
hijerarhiji
Drutveni poredak
globalnog grada

Struktura trita rada

Struktura zarada
Tabela 5. Koncept globalnog grada Saskije Sasen: operacionalizacija teorijskih polazita
Kljuni metodoloki problem koncepta globalnog grada Saskije Sasen, ali i drugih
autora, koji su ga dograivali jeste nepostojanje adekvatnih komparativnih podataka sa
lokalnog (gradskog) nivoa. Ovaj problem je posebno znaajan utoliko to jedna od kljunih
hipoteza ona o istovetnim i simultanim promenama kroz koje prolaze Njujork, London i
Tokio (Tri grada, jedna pria) poiva na postojanju podataka koje je mogue uporediti.
Komparativni podaci najee nedostaju za Tokio pa autorka ponekad zakljuke za ovaj grad

96

izvlai bez adekvatne empirijske evidencije. Podaci koji se odnose na London, sa jedne
strane, i Tokio i Njujork, sa druge, ponekad se ine toliko razliiti da osnovna teza po kojoj
ova tri grada funkcioniu na isti nain postaje duboko problematina. Svi pokazatelji
globalnog grada najjae su izraeni u Londonu, a znatno slabije (ili drugaije) u ostala dva
grada. Postavlja se pitanje da li je precizniji naziv za knjigu mogao da bude: London
globalni grad? S obzirom na nepostojanje adekvatnih komparativnih podataka, pitanje
poreenja gradova postaje donekle proizvoljno. Pored toga, i sama metodologija je manjkava
jer se vre meusobna poreenja ova tri grada. Podaci se onda mogu itati na razliite naine:
na primer, da li je razlika od 2% u odreenom segmentu znaajna ili beznaajna? Da li ona
govori o razlici ili slinosti tih gradova? Na takva pitanja bi se moglo odgovoriti samo onda
kada bi se u poreenje ukljuilo mnogo vie gradova.
Sledei problem u ovom domenu je nedosledno tumaenje (dostupnih) podataka. Kao
to je ve navedeno, polazni teorijski okvir Saskije Sasen je isuvie rigidan da bi dopustio
izmene u sluajevima kada mu podaci ne idu u prilog.68 Ilustracije radi, naveemo nekoliko
primera. Kada pokuava da pokae (dokae) trend rasta DSI u uslunom sektoru, Sasen izlae
podatke iz kojih se jasno vide i drugaiji trendovi. Na primer, da DSI u poljoprivredi rastu
bre nego usluge, da je SAD zapravo smanjio udeo DSI, da Japan ne ulae toliko u usluge, da
DSI variraju iz godine u godinu, i slino (Sassen, 1991: 57). Slino tome, kada iznosi nove
podatke iz 90-ih godina, Sasen tvrdi da su svi trendovi tu jo vie izraeni, ali iz pojedinih
podataka vidimo i sasvim suprotne trendove (na primer, izmeu 1997. i 1998. godine stopa
rasta DSI bila je negativna, -4%) (Sassen, 2001: 39). U drugom izdanju knjige autorka iznosi
podatke na osnovu kojih se vidi da je stepen rasta poslovnih usluga i njihova koncentracija u
globalnim gradovima jo manja u periodu 19911996. godine. Tu se delimino javlja i
problem klasifikacije i tipologije poslovnih usluga. Ispostavlja se da je teko govoriti o njima
kao jedinstvenoj kategoriji jer neki sektori zaista rastu i koncentriu se, a drugi stagniraju,
opadaju ili se difuzno ire u prostoru.

68

Ovo je est (unutranji) problem istraivaa. Pretpostavka dobrog empirijskog istraivanja je fleksibilno

teorijsko polazite i spremnost za njegovu reviziju (ili odbacivanje) prilikom suoavanja sa empirijskim
podacima. Podaci se moraju posmatrati otvorenim oima jer esto vrlo jasno ukazuju na odreene pravilnosti
koje teko uoavamo samo zato to se kose sa naim predubeenjima.

97

Udeo poslovnih usluga u


ukupnoj zaposlenosti na
nivou grada

Udeo poslovnih
usluga u ukupnoj
zaposlenosti u
dravi

Udeo gradskih poslovnih usluga u


ukupnoj zaposlenosti u poslovnim
uslugama na nivou drave

1971

28.0

16.0

40.3

1981

31.0

15.7

34.1

1984

32.8

16.6

32.6

1999

30.8

4.7

25.1

1977

29.8

4.2

8.3

1981

32.9

3.9

7.8

1987

37.7

3.7

7.6

1997

27.5

2.9

15.5

London

Njujork

Tabela 6. Njujork i London: Udeo poslovnih usluga u ukupnoj zaposlenosti 19711999.


(Izvor: Sassen, 2001: 135).
Kao to se vidi iz prethodne tabele, i u ovom sluaju nedostaju komparativni podaci za
Tokio. ak i onda kada takvi podaci postoje, ovaj grad oigledno pokazuje odreene
specifinosti koje autorka nedovoljno istie (ili odbija da prizna). Prilikom analize drutvenog
poretka globalnog grada i proveravanja hipoteze o rastu zaposlenosti u uslunom sektoru,
iznose se podaci u kojima se vidi da je u Tokiju ukupna zaposlenost konstantna a pad
zaposlenosti u industrijskom sektoru nije toliko uoljiv. Sasen pribegava objanjenju da trend
deindustrijalizacije u Tokiju jo uvek nije uzeo maha, odnosno da tek treba da nastupi i odrazi
se na tritu rada. Tokio je, takoe navodi, znatno vei, odnosno ire metropolitensko
podruje Tokija je toliko da se one pravilnosti koje proizilaze iz centralnih delova gube u
optim podacima. Trei tip objanjenja specifinosti Tokija, bez revizije polazne pretpostavke
o konvergenciji, sastoji se u pozivanju na kulturne specifinosti Japana, bez sistemskog
izlaganja njihovih karakteristika. Moda bi jednostavnije i tanije objanjenje ovakvih
podatka bilo da Tokio naprosto ima drugaiju razvojnu logiku. Kako su pokazali Hil i Kim, u
Tokiju je zaista delimino ukorenjena globalna ekonomija ali ovaj grad nije primarno
globalna baza za delovanje multinacionalnih kompanija ve nacionalna baza za globalne
aktivnosti Japanskih firmi. Povezanost Tokija sa globalnom ekonomijom ne proistie iz
potrebe za trinom efikasnou ve stratekog opredeljenja za ouvanje nacionalne
ekonomije na globalnom tritu (Hill, Kim, 2000).

98

Znaajni metodoloki problemi proistiu i iz toga to autorka pokuava da dokae da


su promene o kojima pie nove i savremene, odnosno, da imaju svoj poetak koji je mogue
sasvim precizno locirati u vremenu i prostoru. Ovakva pretpostavka je nuna jer se njome
ukazuje na istorijsku specifinost globalnih gradova i njihovu razliku u odnosu na svetske
gradove. Zbog toga autorka trendove nastoji da uoi u kratkim vremenskim intervalima
(izmeu 70-ih i kraja 80-ih u prvom izdanju ili 1990. godine u drugom izdanju knjige).
Obino su takvi vremenski periodi nedovoljni za puno ispoljavanje i uoavanje odreene
pojave pa Sasen esto pribegava objanjavanju podataka usputnim dogaajima lokalnog
znaaja pre nego nego optim i univerzalnim globalnim trendovima. Autorka u objanjenja
esto ukljuuje razliite faktore iz svakodnevnog politikog i ekonomskog ivota poput
fiskalnih kriza, smena vlasti, promena nekih politika i slino, a time njena teorija gubi na
moi objanjavanja.
Suoena sa podacima koji joj esto ne idu u prilog, Sasen prelazi preko njih sa
eventualnim usputnim objanjenjem, ali bez istinske upitanosti nad validnou polaznih
pretpostavki. Empirijska evidencija koja stoji iza koncepta globalnog grada retko kada
direktno i nedvosmisleno potvruje polazne teorijske hipoteze na kojima koncept poiva.
Moglo bi se rei da je sama urbana stvarnost porazila socioloki pokuaj da je svede na
nekoliko univerzalnih ekonomskih faktora poput rasta poslovnih usluga ili irenja
finansijskih trita.
Drutvena i prostorna polarizacija?
Problem koji delimino proizilazi iz neadekvatnog teorijsko-metodolokog okvira
koncepta globalnog grada jeste i nedovoljna empirijska utemeljenost teze o drutvenoj i
prostornoj polarizaciji u globalnim gradovima ili teze o dualnom gradu. Sasen se tako
optuuje za stvaranje predstave o dualnom gradu, gradu u kojem, usled procesa globalizacije,
nestaje srednja klasa a drutvene suprotnosti se zaotravaju. Ova teza je posebno znaajna za
sociologiju jer je se direktno odnosi na pitanje promena u drutvenoj strukturi kao posledica
globalnih ekonomskih transformacija. Sasen ipak ne smatra da je dualni grad iskljuiva
posledica globalizacije niti da srednja klasa potpuno nestaje, ve ukazuje na to da nakon
fordizma, sistema koji je osnaivao srednju klasu, nova faza globalizacije ima drugaije
tendencije. Aktuelna faza ekonomskog rasta, prema Sasen, proizvodi ekonomsku polarizaciju
ali budunost srednje klase zavisi ponajvie od lokalnih i nacionalnih politikih mera (koje ne
problematizuje).
99

U drugom izdanju knjige, Sasen panju posveuje tezi o polarizaciji koju je iznela u
prvoj knjizi, pozivajui se na istraivanja i debate koje su se na ovu temu pojavile tokom 90ih godina. Iz analize (ponovo) iskljuuje Tokio zbog nedostatka komparativnih podataka.
Mnogi autori su, naime, ispravno primetili da nejednakost u zaradama i polarizacija nisu isto,
odnosno, da ih treba teorijski i empirijski razdvojiti. Prema Klostermanu (Klosterman, 1996,
prema Sassen, 2001), nejednakost je stepen disperzije izmeu nivoa zarada (koliko su zarade
prema sumi udaljene jedna od druge), dok polarizacija podrazumeva promene u apsolutnoj i
relativnoj veliini pojedinanih kategorija zarada kroz vreme. Isti autor predlae model prema
kome se kategorije zarada dele na najvie (25%), srednje (50%) i najnie (25%), gde bi
polarizacija, pored rasta nejednakosti u zaradama, podrazumevala i rast najvie i najnie
kategorije na raun opadanja srednje. Ovakvom opreznijom i preciznijom analizom, pokazuje
se da je u mnogim gradovima dolo do poveane nejednakosti u zaradama ali bez polarizacije
jer je odnos tri osnovne grupe uglavnom nepromenjen, to donekle opovrgava osnovnu tezu
Sasen. Podaci, takoe, pokazuju da do polarizacije, u smislu relativnog poveanja najmanje
plaenih poslova, zapravo dolazi u urbanim ekonomijama koje stagniraju (starim
industrijskim centrima) a ne u globalnim gradovima koji belee visoke stope rasta u sektoru
usluga. To, ponovo, opovrgava tezu o polarizaciji kojom se tvrdi da polarizacija direktno
proistie iz novih najbre rastuih ekonomskih sektora (poslovnih usluga). Iako nudi neka
objanjenja kojima pokuava da spase svoju osnovnu tezu, Sasen ipak priznaje da su ovakve
studije (Elliot, 1999; Drennan et all, 1996) pokazale da status globalnog grada ne znai
nuno i nepovoljniji poloaj za najnie klase, kako je tvrdila u prvom izdanju knjige (Sassen,
2001: 249). To znai da dinamika globalnih gradova moe da stvara vie prilika za najnie
klase i pored toga to stvara sve vee bogatstvo za najvie (Sassen, 2001: 250).

5.3. Globalni grad: geneza i evolucija koncepta


Uprkos tome to je koncept globalnog grada najpre vezan za studiju Saskije Sasen,
detaljno analiziranu u prethodnom poglavlju, on poiva i na mnotvu prethodnih, starijih
ideja. Koncept je, takoe, do danas evoluirao i doiveo znatne transformacije u skladu sa
novim trendovima, razliitim primenama i kritikama koje su prikazane u prethodnom
poglavlju. U ovom poglavlju, stoga, panju usmeravamo na genezu (idejne pretee koncepta
Saskije Sasen) i evoluciju (kasnije revizije) koncepta globalnog grada.

100

5.3.1. Svetski grad


Dok je termin globalni grad sam po sebi nov, sutina koncepta situiranje grada u
iri, nacionalni, regionalni ili svetski/ globalni kontekst u svakom sluaju nije. Britanski
sociolog, biolog i urbani planer Patrik Gidis jo krajem 19. veka poinje da upotrebljava
termine poput grada-regiona, konurbacije i svetskog grada u okviru svojih praktinih
nastojanja da izradi urbanistike planove za Edinburg i teorijskih stremljenja ka pomirenju
nauke, morala i estetike (Welter, 2002: 2). Za Gidisa, svetski grad je super-metropolis,
kulminacija evropske i svetske civilizacije (Isto). Pod ovim pojmom, podrazumevao je
projekat norvekog arhitekte i vajara Hendrika Kristijana Andersena, koji je izmeu 1912. i
1913. godine, zajedno sa francuskim arhitektom Ernestom Hebrardom dizajnirao svetski grad.
Tim projektom, oni su eleli da predstave grad kao vizuelni centar meunarodnog znanja i
korak ka optem dobru i svetskom miru. Gidis se od ove koncepcije razlikuje utoliko to
predvia ne samo jedan svetski grad ve ligu svetskih gradova, sainjenu od gradova-regiona
i konurbacija. Uprkos neodreenosti njegovog koncepta lige svetskih gradova, Gidisov rad
nedvosmisleno postavlja vana pitanja o odnosu regiona i sveta, regionalnog i univerzalnog
(Isto: 76).
Nakon pola veka britanski geograf Piter Hol vraa se pojedinim Gidisovim
konceptima i razrauje ih u okviru knjige Svetski grad (1966). Svetske gradove Hol
definie kao one velike gradove u kojima se odvija znatan udeo svetskog biznisa i koji,
preuzimajui mnotvo funkcija, postaju:

Centri politike moi, kako nacionalne tako i internacionalne;

Centri nacionalne i meunarodne trgovine kao baza delovanja za svoje ili susedne
zemlje;

Centri bankarstva, osiguravajuih kua i odgovarajuih finansijskih usluga;

Centri raznovrsnih vrhunskih profesionalnih delatnosti, medicine, prava, visokog


obrazovanja i njegove primene na tehnologiju; centri prikupljanja i irenja
informacija putem masovnih medija;

Potroaki centri, kako luksuznih proizvoda za manjinu i masovno proizvedenih za


veinu; umetniki centri, centri kulture i zabave i slino (Hall, 1996).

101

Hol je predviao da e znaaj svih ovih aktivnosti rasti te da e se ekonomski ivot u


budunosti koncentrisati u malom broju centara poput Londona, Pariza, Moskve, Njujorka,
Tokija i Rantada (Smith, 2014). Iako Holov svetski grad nedvosmisleno predstavlja prvi
sistematski pokuaj situiranja gradova u svetski kontekst i najee navoenu idejnu preteu
koncepta globalnog grada, on se sutinski razlikuje od koncepata koji su sledili. Brener i Kil
na tom tragu navode da je Hol svetske gradove shvatao najpre kao nacionalne centre koji
kanaliu meunarodne uticaje i interese ka nacionalnim interesima. Moe se, stoga, tvrditi da
je Holova koncepcija svetskog grada proizvod vremena u kom su gradovi funkcionisali
primarno kao take u okviru nacionalnih urbanih sistema (Brenner, Keil, 2006: 20).
Razmatrajui doprinose Pitera Hola analizi odnosa gradova i globalizacije, Piter Tejlor
primeuje da je njegov rad predstavljao vanu prekretnicu u parohijalnom nacionalnom
razmiljanju geografije u tom periodu, uprkos tome to su okviri unutar kojih je gradio
koncept svetskog grada internacionalni a ne globalni ili transnacionalni (Taylor, 2013). Kris
Hamnet primeuje da je Holova definicija isuvie opta i nedostaje joj fokus na jedinstveni
kriterijum, pa bi prema njoj veliki broj urbanih centara (glavnih gradova) mogao da se odredi
kao svetski grad (Hamnett, 2013).
Da bi ideje o svetskom gradu u potpunosti prevazile utemeljenost u nacionalni okvir,
bio je potreban (ekonomski) globalizacijski diskurs koji autori mahom prepoznaju u radovima
kanadskog ekonomiste Stivena Hajmera u kojima on 70-ih godina istrauju funkcije
transnacionalnih kompanija, novu meunarodnu podelu rada i relokaciju industrijske
proizvodnje u zemlje Treeg sveta (Smith, 2014; Taylor, 2013). Hajmer je meu prvima uoio
visoku koncentraciju multinacionalnih kompanija i predstavnitava velikih firmi u malom
broju gradova, i izneo pretpostavku da bi to moglo da bude znaajno za strukturno
funkcionisanje globalne ekonomije u celini (prema Smith, 2014). Smatrao je da nastanak
multinacionalnih kompanija dovodi do centralizacije procesa donoenja odluka u nekoliko
kljunih gradova, pri emu ti gradovi zauzimaju dominantan poloaj u svetskim okvirima dok
drugi ostaju podreeni i u zavisnom odnosu (na tragu teorije svetskog sistema) (Isto). Hajmer
je, dakle, inicirao ekonomski zaokret u studijama globalnih gradova pa su oni sve manje
shvatani kao kosmopolitski a sve vie kao korporativni centri (Beawerstock, Smith, Taylor,
2000). Drugi autori proiruju Hajmerovo shvatanje, istraujui potranju multinacionalnih
kompanija za poslovnim uslugama i povezuju tu potranju sa nastankom novih globalnih
gradova (Cohen, 1981, prema Smith 2014). Tek ovakva globalna disperzija proizvee
potrebu za urbanom koncentracijom kakvu opisuju teoretiari globalnih gradova. Ovakva
shvatanja su, meutim, prevashodno ekonomska i unutar njih se na socioloki nain ne
102

problematizuje opta drutvena promena, unutar koje se deavaju transformacije u globalnim


urbanim funkcijama. Da bi se gradovi pojavili kao etaloni za razumevanje optih drutvenih
transformacija u uslovima globalizacije, bilo je potrebno odgovarajue teorijsko zalee,
najpre ono neomarksistiko.
Kako primeuje Riard Smit, za razliku od do sada navedenih shvatanja o svetskom
gradu, ideja o tome da pojedini gradovi imaju strateku ulogu u kontrolisanju svetske
ekonomije ipak je relativno nova i mogue joj je ui u trag u okviru dela nekolicine autora 70ih i 80-ih godina (Smith, 2014). Ovakva ideja je, prema Smitu, direktan proizvod
dominantnog neomarksistikog pristupa u urbanoj sociologiji. Iako se retko pominje u
kontekstu geneze koncepta globalnog grada, Anri Lefevr svega nekoliko godina nakon Hola u
knjizi Urbana revolucija koristi pojam svetski grad i time predosea da evidentan
kvanitativan rast urbanih podruja oznaava znatno sloeniju prekretnicu (Smith, 2003).
Suprotno tome, analizirajui svoje ideje sa znatne vremenske distance, Piter Hol navodi da je
do ovakvih promena u shvatanju svetskog grada dolo usled globalizacije i informalizacije a
ne zbog drugaijeg teorijskog usmerenja (Hall, 1996).
U vreme najvee popularnosti teorije svetskog sistema, Don Fridman (John
Friedmann) razrauje savremeni koncept svetskog grada koji se obino navodi kao polazna
osnova za nastanak koncepta globalnog grada (Friedmann, Wolff, 1982; Friedmann, 1986).
U ovom radu interesujemo se za prostornu artikulaciju novog svetskog sistema proizvodnje i svetskog
trita, kroz globalnu mreu gradova. Interesujemo se za kljune urbane regione u ovoj mrei,
dominantne unutar hijerarhije, u kojima se koncentrie veina svetskog aktivnog kapitala. Ti gradovi
su veliki, obino imaju izmeu pet i petnaest miliona stanovnika i rapidno se ire. Prostorno, mogu da
se ire i do 60 milja od prvobitnog centra. Ovi prostrani, visoko urbanizovani, regioni, igraju kljunu
ulogu u kapitalistikom poduhvatu da organizuje izvlaenje vika vrednosti. Na osnovni argument je
da karakter urbanizacije ekonomski, drutveni i prostorni koji definie ivot u ovim gradovima, u
velikoj meri reflektuje tip njihove integracije u svetsku ekonomiju (Friedmann, Wolff, 1982: 309, nagl.
A. P. C).

Autori po prvi put razrauju celovitu perspektivu (ili pristup) svetskog grada
prebacujui fokus analize na kapitalistiki svetski sistem i svetske gradove kao njegove
kljune take. Oni u potpunosti preuzimaju kljune elemente teorije svetskog sistema stajui
na poziciju zavisnog razvoja, prema kojoj postoji mogunost vertikalne pokretljivosti unutar
sistema. Smatraju da bi razradom ovakve perspektive bilo mogue objasniti gotovo sve
empirijske manifestacije urbanizacije ali i doprineti uspostavljanju kontrole nad globalno

103

posredovanim urbanizacijskim procesima od strane lokalnih aktera. Unutar pristupa svetskog


grada ne treba tragati za sveobuhvatnom teorijom ili metanaracijom, ve ga treba shvatiti kao
metodologiju, polaznu taku ili inicijalnu hipotezu (Isto: 320).
Pod svetskim gradovima podrazumevaju one gradove na vrhu svetske urbane
hijerarhije koji su usko povezani kroz finansije i donoenje odluka a zajedno konstituiu
svetski sistem kontrole nad proizvodnjom i irenjem trita (Isto: 310) poput Tokija, Los
Anelesa, Majamija, Njujorka, Londona, Pariza, Rantada, Frankfurta, Ciriha, Kaira,
Bangkoka, Singapura, Hongkonga, Meksiko Sitija i Sao Paola. Svetski gradovi su, dakle,
instrumenti za globalnu kontrolu svetske ekonomije (Isto: 319), a sveobuhvatni sistem
ekonomskih odnosa bez njih bi bio nezamisliv (Isto: 312). Svesni injenice da je ovakva
definicija isuvie opta za operacionalizaciju, autori navode da je nemogue odrediti jedan
univerzalan tip svetskog grada ve da je njegove posebne manifestacije nuno empirijski
proveriti u svakom pojedinanom sluaju. Ako bi se i tragalo za elementima za tipologiju
svetskih gradova, veliina u svakom sluaju ne bi trebalo da igra bitnu ulogu a kljuno pitanje
bi bilo vezano za stepen i oblik njihove povezanosti sa svetskom ekonomijom i prostorni
domet njihovog uticaja.

Slika 11 : Hijerarhija svetskih gradova (Friedmann, Wolff, 1982)


Autori kriterijume za status svetskog grada sagledavaju u dinaminom, istorijskom
kontekstu i navode da uloga, odnosno funkcija svetskog grada, nije fiksna ve promenjiva
kategorija. Iako priznaju istorijsko trajanje svetskom sistemu kao i gradovima unutar njega
104

(poput Rima i Rimske imperije ili Londona u doba kolonijalizma), autori tvrde da se u sluaju
savremenog svetskog grada radi o sasvim specifinoj i unikatnoj pojavi bez istorijskog
kontinuiteta. Ovakvu specifinost najpre dokazuju kvantitetom tvrdei da savremena
globalizacija obuhvata ceo svet, za razliku od ranijih svetskih sistema koji su obuhvatali samo
pojedine delove a ne kvalitetom. Kao kljune opte kvalitativne promene u sklopu procesa
globalizacije, autori vide:

Korporativni karakter svetske ekonomije i transnacionalne kompanije;

Izmenu tehnoloke osnove akumulacije kapitala;

Postindustrijsku ekonomiju;

Internacionalnu podelu rada i rast zapoljavanja u neformalnom sektoru;

Mobilnost radne snage i kapitala;

Formiranje transnacionalne elite i njihove ideologije (Isto: 314319).

Ove promene se u urbanom kontekstu reflektuju kao:

Ekonomsko rekonstruisanje koje podrazumeva rast uslunog sektora i opadanje


proizvodnog sektora i dovodi do formiranja est kljunih sektora na tritu rada: a)
visokospecijalizovane usluge poput advokature, menadmenta i knjigovodstva; b)
usluge poput hotela, restorana i graevine koje slue odravanju naina ivota
zaposlenih u prvoj grupi; c) usluge vezane za turizam; d) proizvodni sektor; e)
javni sektor i d) neformalni sektor ili ulina ekonomija.

Socijalno rekonstruisanje koje se prvenstveno ogleda u polarizaciji drutvenih


klasa (sa transnacionalnim elitama i imigrantima iz Treeg sveta kao dve
najudaljenije kategorije). Klasna polarizacija odraava se i u postojanju dva
grada unutar svetskog grada vii grad (citadela) koji uva privatno
obezbeenje i donji grad (geto), u dvostrukoj opasnosti od unutranjeg nasilja i
spoljne policijske represije.

Prostorno rekonstruisanje u vidu kvantitativnih (rast) i kvalitativnih promena


tolikog obima da se menja i sama koncepcija grada kao i odgovarajui pojmovi
kojima se on definie (na primer, grad kao urbanizovan region). Prostorno
rekonstruisanje je, podseaju autori, politiki i ekonomski oblikovano (na primer,
preko manipulisanja cenom zemljita), to dovodi do sve manje povezanosti

105

izmeu razliitih delova svetskog grada, odnosno, do sve vee prostorne


diferencijacije.

Politiki konflikti koji nuno proizilaze iz navedenih ekonomskih, socijalnih i


prostornih transformacija (Isto 319327).

Fridman i Vulf uoavaju dvostruku ulogu svetskih gradova jednu u odnosu na


zahteve svetske ekonomije i onu koja dolazi od strane lokalnih i nacionalnih potreba i
predviaju da bi usled toga oni mogli postati kljuna mesta pregovora, sukoba i borbi izmeu
globalnih i nacionalnih interesa.69 Prema autorima, konflikte unutar svetskih gradova ne treba
posmatrati u marksistikom kljuu, kao naznake revolucije, jer se oni mahom odvijaju unutar
radnike klase, kao rezultat njenih unutranjih podela. Svetski grad, bez jasnog politikog
centra, imun je na revolucionarne akcije (Isto: 323). Od 80-ih godina, kada piu Fridman i
Vulf, do danas postojali su jasni pokuaji ire klasne integracije u velikim svetskim centrima70
pa je stoga ovakva tvrdnja upitna.
Autori po prvi put eksplicitno problematizuju pitanje odrivog razvoja svetskih
gradova piui kako o njegovoj drutvenoj (ne)odrivosti koja proizilazi iz socijalne
polarizacije, prostorne diferencijacije i konflikata, tako i o ekolokoj (ne)odrivosti koja se
ogleda u neumerenom troenju resursa (najpre vode) i zagaenjima koja nastaju usled
intenzivnog populacionog rasta (otpad i smee). Tako se perspektiva svetskog grada dovodi u
direktnu vezu sa konceptom granica rasta.
Nakon nekoliko godina, Don Fridman pokuava da objedini razliite poglede na
svetski grad nudei hipotezu svetskog grada koja obuhvata sedam teza (Friedmann, 1986:
7079).
1) Oblik i obim integracije grada u svetsku ekonomiju, i funkcije pripisane gradu u
okviru nove prostorne podele rada, bie presudne za svaku strukturnu promenu koja se unutar
njega dogodi.
2) Kljuni gradovi irom sveta su upotrebljeni od strane globalnog kapitala kao baze
za prostornu organizaciju i artikulaciju proizvodnje i trita. Tako nastaju veze koje
omoguavaju da se svetski gradovi organizuju u kompleksnu prostornu hijerarhiju.

69

Ideju iznose tano 30 godina pre nego to ju je Dejvid Harvi propagirao u knjizi Pobunjeni gradovi (Harvi,

2013).
70

Najupeatljiviji je svakako primer Occupy Wall Street (OWS) pokreta koji se 2011. godine proirio iz

Njujorka na mnoge druge gradove.

106

3) Globalne kontrolne funkcije svetskih gradova se direktno odraavaju u strukturi i


dinamici njihovih proizvodnih sektora i strukture zaposlenosti.
4) Svetski gradovi su osnovna mesta koncentracije i akumulacije meunarodnog
kapitala.
5) Svetski gradovi su odredita velikog broja kako domaih tako i meunarodnih
migranata.
6) U procesu formiranja svetskih gradova uoavaju se glavne suprotnosti
industrijskog kapitalizma meu njima i prostorna i klasna polarizacija.
7) Rast globalnih gradova stvara drutvene trokove koji prevazilaze fiskalne
kapacitete drava u kojima se nalaze.
Fridman i Vulf smatraju da njihov koncept svetskog grada doprinosi, inae
razjedinjenim, studijama urbanizacije nudei opti pristup uz pomo koje je mogue razumeti
razliite urbanizacijske obrasce irom sveta. Njime se pribliavaju dve neomarksistike
struje u urbanoj sociologiji (predstavnici teorije svetskog sistema sa jedne, i Lefevr, Kastels
i Harvi, sa druge strane), koje su do tada bile bile nedovoljno integrisane iako su, evidentno,
govorile o istovetnim pojavama i procesima. Konano, autori nastoje da relativno apstraktne
formulacije teorije svetskog sistema, prizemlje u okviru kljunih taaka artikulisanja svetskog
ekonomskog sistema i njegovog prostornog izraza, svetskog grada (Friedmann, Wolff, 1982:
328).
Sasvim je oigledno da je perspektiva svetskog grada koji su razradili Fridman i Vulf,
veoma slina kasnijem globalnom gradu Saskije Sasen. U emu se sastoje slinosti i razlike
izmeu svetskog i globalnog grada? Na prvi pogled moglo bi se rei da razlika nema,
odnosno, da se radi o istovetnom pojmu koji je, na bazi prethodnih saznanja, teorijski uobliio
Don Fridman a kasnije empirijski proverila i utemeljila Saskija Sasen. Osnovne pretpostavke
o ulozi gradova u okviru svetske ekonomije i njihovoj unutranjoj transformaciji su veoma
sline. Svetski (globalni) gradovi se u oba sluaja shvataju kao mesta unutar kojih se
artikulie svetska ekonomija, to rezultira socijalnom, ekonomskom i prostornom
transformacijom i polarizacijom. Oba pristupa se mogu okarakterisati kao strukturalistiki jer
lokalnim fenomenima pristupaju od gore, tumaei ih kao proizvod univerzalnih, svetskih,
ekonomskih struktura. Strukturalistiki pristup evidentno proizilazi iz naslea teorije svetskog
sistema i utoliko je vie zastupljen u okviru koncepta svetskog grada. Fridman nedvosmisleno
navodi da je savremena urbana transformacija u najveem delu deo procesa adaptacije na
promene koje su indukovane spolja (Friedmann, 1982: 71). On urbanizaciju vezuje direktno
107

za svetski sistem (veoma aktuelan u teorijskim krugovima tog vremena), dok se Sasen
opredeljuje za moderniju varijantu globalizaciju, zadavajui delimino i geopolitiku
podelu na centar, periferiju i poluperiferiju. Njen koncept je, stoga, savremeniji i vie se
oslanja na globalizacijske tekovine poput novih komunikacionih tehnologija. Koncept
svetskog grada ima odreeni smisao vanvremenosti dok model globalnog grada oznaava
specifinu socioprostornu istorijsku fazu, navodi Sasen, obrazlaui razliku izmeu svog i
Fridmanovog shvatanja (Sassen, 2001: 349).
Manje strukturalistiki pristup Saskije Sasen, najpre se ogleda u njenom insistiranju na
dijalektikim odnosima izmeu gradova i globalne ekonomije, gde se globalni grad ne shvata
samo kao mesto sa kog se komanduje (upravlja) svetskom ekonomijom i vri kontrola nad
njom (kao to je to u sluaju Fridmanovog svetskog grada), ve i mesta na kojima se ona
proizvodi. Ne radi se samo o koordinaciji ve i o proizvodnji kapaciteta globalne kontrole,
navodi Sasen (Isto). Ova kljuna teorijska razlika ogleda se i u operacionalizaciji i empirijskoj
proveri hipoteza. U sluaju globalnog grada traga se za empirijskim manifestacijama
proizvodnje moi unutar realnih drutvenih procesa a u koncepciji svetskog grada za
pokazateljima moi koja se shvata apstraktno i udaljeno od svakodnevnih praksi (mo koja
funkcionie sa nekog drugog mesta). Bitna razlika izmeu ovih koncepcija je i u kljunim
indikatorima, pokazateljima za status svetskog i globalnog grada. Dok Fridman svetski grad
vidi najpre kao centar i sedite multinacionalnih kompanija, Sasen akcenat stavlja na
finansije, specijalizovane usluge i inovacije.
Pojedine kritike upuivane globalnom gradu Saskije Sasen, mogle bi se odnositi i na
Fridmanov svetski grad. To su najpre kritike koje propituju tezu o globalizaciji kao
homogenizaciji i zapostavljanje lokalnih i nacionalnih varijeteta (Hill, Kim, 2000), kao i
najozbiljnija kritika itavog koncepta koja propituje (neomarksistiki) mit o komandovanju i
kontroli (Smith, 2014). Obe kritike bi, s obzirom na izraeniji strukturalistiki pristup, bile jo
znaajnije u odnosu na svetski grad. itava Fridmanova koncepcija poiva na pretpostavci da
su za funkcionisanje svetskog kapitalistikog sistema nune komandne i kontrolne funkcije na
odgovarajuim lokacijama, to je prema Smitu, u potpunosti nedokazana pretpostavka, mit.
Sa druge strane, kritike koje koncept globalnog grada optuuju za ekonomski
determinizam i zapadnocentrinost, neto se manje odnose na Fridmanov pristup. Moglo bi se
rei da je njegova koncepcija svetskog grada, i pored oiglednog ekonomskog determinizma,
vie socioloka i humanistika u odnosu na koncepciju Saskije Sasen. Dok Sasen ispituje
ekonomske aspekte globalnog grada u toj meri da i obrasce svakodnevnog ivota posmatra
kroz ekonomsku prizmu (na primer, zaposlenost), Fridman je na prvom mestu zainteresovan
108

za politiki kontekst (odrivi)71 razvoj svetskog grada. On eksplicitno naglaava da itavu


koncepciju gradi kako bi omoguio lokalnim i regionalnim razvojnim politikama da uspostave
uravnoteen razvoj, koji ne bi bio u iskljuivom interesu globalnog kapitala ve i u interesu
lokalnog stanovnitva uz potovanje ekolokih granica rasta i brigu za budue generacije.72
Utoliko je koncept globalnog grada u veoj meri oblikovan dominantnom neoliberalnom
ideologijom i latentnim ubeenjem u njenu neminovnost i sveobuhvatnost, nego to je to
sluaj sa svetskim gradom.
Iako nedovoljno razraeno, Fridman govori i o svetskim gradovima kao
proizvoaima znaenja i ideologija putem kreiranja i disemenacije informacija, zabave i
drugih kulturnih artefakata (Friedmann, 1986), ime otvara polje za manje ekonomski a vie
kulturni pristup globalnom i svetskom gradu. Kada je re o prepoznavanju nezapadnih
gradova, Fridman im posveuje neto veu panju neko Saskija Sasen. Tu se posebno misli na
gradove poluperiferije na koje se esto poziva u analizi dok ih Sasen pominje samo u jednoj
fusnoti. Konano, moglo bi se zakljuiti da je, uprkos iznetim razlikama, Fridmanov koncept
svetskog grada direktna pretea i osnova koncepta globalnog grada koji se pojavljuju kao
njegova osavremenjena, globalizovana i vie empirijski utemeljena verzija u kojoj se
svetsko-sistemski teorijski pristup postepeno prilagoava aktuelnoj neoliberalnoj perspektivi.
Ako se posmatra geneza koncepta, od Holovog svetskog grada do globalnog grada
Saskije Sasen, jasno se uoava da se viestruki kriterijumi za njihovo definisanje (politiki,
ekonomski, kulturni, demografski) postepeno spajaju u jedinstvene ekonomske. Takoe,
kako primeuje Dejvis, mnogo je manje verovatno da bi dananji globalni grad istovremeno
bio i izvor nacionalnog prosperiteta, kako je to bilo u sluaju Holovog svetskog grada (Davis,
2005). Iako se moe uiniti da je vremenska distanca izmeu objavljivanja kljunih dela
Dona Fridmana (1982; 1986) i Saskije Sasen (1991; 2001) zanemariva, istorijski znaaj pada
Berlinskog zida 1989. godine je toliki da je u odnosu na taj dogaaj mogue razumeti i
navedenu smenu teorijskih usmerenja. Ovaj dogaaj je, podsea Dejvis, otvorio nova pitanja o

71

Iako Fridman ne koristi pojam odrivi razvoj, ve pojam granice rasta, on ga bez sumnje ima na umu dok

pie o politikim i ekolokim izazovima svetskog grada. Paradigma odrivog razvoja se javlja upravo u vreme
kada Fridman pie svoje prve tekstove o svetskom gradu, poetkom 80-ih godina i postepeno zamenjuje tada ve
dobro poznatu ideju o granicama rasta. Dok se pod granicama rasta podrazumeva nunost zaustavljanja
razvoja na odreenoj taki, odrivi razvoj podrazumeva mogunost njegovog nastavka ali bez ugroavanja
elemenata vitalnih za opstanak itavog sistema.
72

Fridman je profesor urbanog planiranja pa se time moe objasniti i njegovo insistiranje na praktinoj

primenjivosti teorijskih ideja o svetskom gradu unutar lokalnih urbanistikih planova i razvojnih politika.

109

posthladnoratovskom okruenju, gde su se kapitalistike zemlje takmiile za pozicije u


meunarodnoj ekonomiji a sredinom dekade postaje jasno i da kraj hladnog rata i
popularnost neoliberalizma, dramatino menjaju globalni kontekst (Davis, 2005: 98).
Paradoksalno je, navodi autorka, da je pad gvozdene zavese i ukljuivanje sve veeg broja
zemalja u globalne ekonomske tokove doveo do jo veeg zanemarivanja gradova periferije i
poluperiferije i jo veu zagledanost u kljune gradove centra globalne gradove poput
Njujorka, Londona i Tokija. Time Dejvis objanjava veliku popularnost globalnog grada
Saskije Sasen. Povezivanje gradova sa globalnom ekonomijom, ve prisutno u literaturi o
gradovima Treeg sveta ali marginalizovano u sociologiji, navodi Dejvis, naglo postaje
centralna tema amerike sociologije i jedna od njenih kljunih perspektiva.
5.3.2. Mrea globalnih gradova
Pristup drutvenih mrea u sociologiji, poznat jo od Zimela a utemeljen 30-ih u
sociometrijskim studijama Jakoba Morena i, neto kasnije, u radovima Marka Granovetera
(Granovetter, 1983), jeste vrsta strukturalne sociologije koja istrauje veze izmeu razliitih
socijalnih jedinica, od malih grupa i porodice do organizacija ili gradova (Chriss, 2007). U
(urbanu) sociologiju mreni pristup na velika vrata ulazi sa novijim delima Manuela
Kastelsa, od Informatikog grada (1992) do Umreenog drutva (2000). Dok su se u
ranijim pristupima mree shvatale kao interpersonalni odnosi pojedinaca, tek sa Kastelsom
mrea konano postaje ultima ratio drutvenog organizovanja, dakle, ne samo na mikro ve i
na makro nivou (Petrovi, 2006: 163).
I ne treba nam mnogo socioloke imaginacije da domislimo zato su se savremeni hroniari drutvene
zbilje dosetili i poeli svesrdno da rabe mreni pristup svojih neto starijih kolega sa podruja
mikrosociologije, primenjujui ga na globalne, dakle, makro procese. Kako su odnosi globalne,
meudrutvene povezanosti intenzivniji nego ikad, i to upravo kroz mnogobrojne veze i odnose koji
globalno povezuju razliite drutvene podsisteme, ini se loginim da se upravo kroz jedan
dinamiko-mreni pristup ovi procesi mogu adekvatno analizirati (Isto: 166).

Centralna tema u ovim knjigama jeste novo, globalno doba zasnovano na


informacijskim tehnologijama i razapeto izmeu mrea i identiteta, funkcije i smisla, prostora
i mesta. Specifikum novog doba, i glavnu karakteristiku globalnog u odnosu na svetsko,
Kastels obrazlae na sledei nain:

110

Informaciona ekonomija je globalna. Globalna ekonomija je istorijski nova stvarnost, razliita


od svetske ekonomije. Svetska ekonomija, to jest, ekonomija u kojoj akumulacija kapitala
napreduje po celom svetu, postojala je na Zapadu najmanje od esnaestog veka, kao sto su nas
nauili Fernan Brodel i Imanuel Volerstajn. Globalna ekonomija je neto razliito: to je
ekonomija koja ima sposobnost da radi kao jedinica stvarnog vremena na planetarnom nivou
(Castells, 2000: 125).

Sve kljune aktivnosti globalne ekonomije, ali i drugih drutvenih segmenata poput
kulture ili politike, tvrdi Kastels, organizovane su unutar informacijskih (virtuelnih) mrea
unutar kojih se odvijaju trenutne komunikacije (prostor tokova).
Kastels mree definie kao skup meusobno povezanih vorova. vor je taka u
kojoj se krivulja see. to je vor, zavisi zapravo o vrsti konkretne mree o kojoj govorimo
(Isto: 494). To znai da vorovi i mree mogu da budu raznovrsni, pa autor navodi primere
koji seu od svetskih finansijskih tokova (mrea) i berzama (vor), do mree prometa droge sa
poljima koke kao voritima. Analizirajui novi drutveni poredak (na preko 1000 stranica),
autor iznosi sumorne zakljuke o novom dobu, gde ga njegova ranija marksistika vera u mo
aktera i mogunost revolucionarnog prevrata postepeno naputa.
Nae istraivanje nastajuih drutvenih struktura u razliitim podrujima ljudske aktivnosti i
iskustva vodi prema nadsvoujuem zakljuku: kao istorijski trend, dominantne funkcije i
procesi u informatikom dobu sve se vie organiziraju oko mrea. Mree stvaraju novu
drutvenu morfologiju u naim drutvima, a irenje logike umreavanja znaajno menja
postupak i rezultate u procesima proizvodnje, iskustva, moi i kulture. Umreeni oblik
drutvene organizacije postojao je u drugim vremenima i prostorima, ali nova paradigma
informatike tehnologije daje materijalnu osnovu za njeno prodorno irenje kroz celu
drutvenu strukturu (Isto: 493).

Mrea na taj nain postaje akter za sebe, pri emu su svi ostali akteri, kako oni iz
viih tako i oni iz niih klasa, pod njenim direktnim uticajem. Mo tokova nadvladava
tokove moi, navodi Kastels (Isto: 493) a ukljuenje/ iskljuenje u mree i arhitektura
odnosa izmeu mrea koje se radom informatike tehnologije odvija brzinom svetlosti,
oblikuju dominantne procese i funkcije u naim drutvima (Isto). Prisutnost ili odsutnost iz
mree, tako, postaju osnovna osa drutvene stratifikacije u svakoj oblasti umreenog drutva.
Uz brojne primedbe koje je mogue uputiti Kastelsovoj tezi o umreenom drutvu
poput onih o preotrim dihotomijama ili izvesnoj intelektualnoj iscrpljenosti autora, odnosno,
izostanku dubljeg filozofskog promiljanja problema a koje u predgovoru knjige sumira
111

Vjeran Katunari, za na se rad posebno znaajna ini ona o Kastelsovom skretanju u (neo)
strukturalizam (Katunari, 2000). To znai, navodi Katunari, da su mree tvorevine
kojima ljudi prilagoavaju svoje delovanje, a ne obrnuto (...) i da taj sastav lako menja svoje
oblike i svoju okolinu, ali ne i sopstvenu (profitersku) narav (Isto: 29). Ovakva Kastelsova
frankentajnovska slika kapitalizma (samorazvijajui sastav koji vlada i nad kapitalistima)
nije uverljiva, uz to to je i logiki problematina (Isto). Petrovi, sa druge strane, ispravno
primeuje problem primenjivosti Kastelsove teorije i njenog dometa, podseajui da je na
planeti (jo uvek) znatno vie onih iskljuenih iz mree, kojima se ova teorija naprosto ne
obraa:
U onoj meri u kojoj se mreno globalna logika povezivanja bude irila planetom, u toj meri
e i rasti znaaj mrenog pristupa u razumevanju drutvene promene. Ipak, kako je za sada
najvei deo svetskog stanovnitva iskljuen iz globalnih mrea, tako i mreni pristup ne moe
adekvatno sagledati i objasniti poloaje onih koji globalnim mreama nisu obuhvaeni, osim
kvalifikujui ih jednom jedinom odrednicom neumreeni (Petrovi, 2006: 180).

Kako Kastelsova zamisao o umreenom drutvu ini dobar deo teorijskog naslea na
kome se oblikovao koncept globalnog grada,73 nije teko primetiti da ovakve kritike vae u
oba sluaja. Poredei Kastelsov informatiki grad sa svojim globalnim, Sasen istie da se u
prvom sluaju radi o neprostornom konceptu, dok globalni grad obuhvata kako mree tako i
prostore u koje su one ukorenjene (Sassen, 2001). Moe biti da je ova razlika rezultirala u
drugaijim metodolokim osobinama koncepata: dok je Sasen, kao to smo videli, pokuala
da dokumentuje svoj koncept sistematskim prikupljanjem podataka, Kastels nije uino taj
napor. Stoga je ideja o umreenom drutvu, sem sporadinih i prigodnih ilustracija,
nedokazana.
Korake u tom pravcu napravie zagovornici koncepta mree globalnih gradova
(Alderson, Beckfield, 2004; Taylor, 2004; Smith, Timberlake, 1993). Na tragu ideje
teoretiara drutvenih mrea da mo nije karakteristika pojedinca, ve da izvire iz pozicije
unutar mree drutvenih odnosa, mo globalnih gradova moe se posmatrati kao relaciona:
gradovi nemaju mo sami po sebi, ve ona proistie iz funkcija koje obavljaju unutar mree
gradova, odnosno njihove sposobnosti da kontroliu i koordiniu samu tu mreu (Taylor,

73

Iako je sasvim oigledno da je Sasen preuzela dosta ideja od Kastelsa (iz tada objavljene knjige Informatiki

grad (poput onih o simultanim trendovima disperzije i centralizacije ili regionalnom koncentrisanju ekonomskih
aktivnosti), autorka se vrlo retko direktno poziva na njegove ideje.

112

2004). Prvi zagovornici ideje o mrenom pristupu globalnom gradu bili su ameriki sociolozi
Majkl Timberlejk i Dejvid Smit (Smith, Timberlake, 1993), dok ga na globalne gradove prvi
put sistematski primenjuje grupa autora okupljena oko mree za istraivanje globalnih i
svetskih gradova (Global and World Cities research Network GaWC), vodee svetske thinktank organizacije74 na podruju istraivanja globalnih gradova i globalizacije. Organizacija
deluje pri Departmanu za geografiju Univerziteta u Lafborou (Loughborough, Engleska) a
osnovao ju je 1998. godine britanski geograf Piter Tejlor koji njome i danas rukovodi.
U knjizi posveenoj mrenom pristupu globalnom gradu, Piter Tejlor ispravno
primeuje da uprkos tome to literatura o globalnim gradovima poiva na premisi o
prevashodnom znaaju spoljnih veza gradova, studije se u praksi mahom fokusiraju na jedan
vodei grad i unutargradsku dinamiku ili komparaciju nekoliko urbanih centara (Taylor,
2004). Komparativna analiza, meutim, podvlai Tejlor, nije isto to i relaciona analiza a za
potonju su neophodni, veoma oskudni, podaci o spojevima, vezama, tokovima ukratko,
odnosima izmeu gradova. Kako primeuje autor, nerelaciona istraivanja gradova zato
dominiraju urbanim studijama ak i unutar literature o svetskim gradovima. Grupa autora iz
GaWC instituta, model mree globalnih gradova razrauje u tekstu Mrea svetskih gradova:
Nova metageografija? (Beawerstock, Smith, Taylor, 2000). Autori podseaju na
metodoloke probleme literature o globalnim gradovima koje su ort, Kim, Kus i Vels
odredili kao nemogunost da se izmeri i uporedi protok informacija izmeu globalnih
komandnih centara (Short et all, 1996). Stoga literatura o globalnim gradovima proizvodi
saznanja o pojedinim takama unutar mree ali ne i ona najvanija, o samoj mrei i
karakteristikama gradova koje proizilaze iz pozicije unutar nje (Slike 12 i 13). Ovakva
saznanja bi, prema autorima, trebalo da budu kompatibilna jer je za potpuno razumevanje
globalnog grada neophodno istraiti kako unutargradske manifestacije globalnog, tako i mree
gradova unutar kojih se globalno realizuje.

74

Ekspertska organizacija ili institut za intelektualne usluge

113

Slika 12. Koncept globalnog grada Saskije Sasen: unutargradske interakcije izmeu
firmi u Njujorku, Londonu i Tokiju i njihovo poreenje (Smith, 2014)

Slika 13: Tejlorov koncept mree svetskih gradova: meugradske interakcije unutar
pojedinih firmi prema kojima se razlikuju etiri tipa komandnih centara (Smith, 2014).

Iako kritikuju empirijsku osnovu studija globalnih gradova, baziranu na atributivnim,


statinim podacima, Biverstok, Smit i Tejlor i sami priznaju da je do relacionih podataka o
mreama globalnih gradova gotovo nemogue doi. Jedini dostupni podaci ove vrste su
vezani za avionski saobraaj koje su koristili Smit i Timberlejk (1993) broj letova i njihovi
pravci to je, u svakom sluaju, nedovoljno za dokumentovanje ideja teoretiara globalnih
gradova. Oni stoga predlau model po kojem bi se koncept mree globalnih gradova

114

operacionalizovao kroz lokacije kljunih uslunih delatnosti (poslovnih usluga) kao i njihove
relacije sa drugim firmama izvan datog grada (Isto). Interakcije i relacije izmeu firmi
(dostupne u poslovnim dokumentima) bile bi tumaene kao interakcije izmeu gradova,
odnosno elementi mree gradova. Primenjujui ovakvu metodologiju na podatke dobijene od
74 kompanije (marketinkih, knjigovodstvenih, advokatskih i bankarskih) iz 263 grada, autori
dolaze do liste od 55 svetskih centara koje klasifikuju kao alfa, beta i gama gradove75
(Beawerstock, Smith, Taylor, 1999). Koncept mree globalnih gradova, prema zamislima
autora, trebao je da dopuni76 koncept globalnog grada Saskije Sasen teorijskim i empirijskim
uvidima u relacije izmeu gradova, ime bi se pokazao mehanizam putem kojeg ovi gradovi
vre globalnu kontrolu. Akcenat se pri tome prebacuje sa pojedinanih gradova kao aktera na
povezanost, odnosno na mree kao aktere. Na primer, Njujork i London se mogu
okarakterisati kao najznaajniji globalni gradovi, ne zato to poseduju najvie uslunih firmi,
ve zato to su firme u Njujorku i Londonu dominantni partneri unutar interakcija sa
subordinisanim firmama iz drugih gradova (Smith, Doel, 2011:26).
Koncept mree globalnih gradova jedan je od najsavremenijih pristupa izuavanju
odnosa izmeu globalizacije i urbanizacije. Bez veih revizija originalne koncepcije
globalnog grada, Saskija Sasen svoj pristup dopunjuje mrenim u zbirci tekstova Globalne
mree: Povezani gradovi, gde razliiti autori posebno ispituju ulogu gradova lociranih na
srednjim pozicijama unutar hijerarhijske mree gradova, poput Sao Paola ili Meksiko Sitija
(Sassen, 2002). Kao dobar primer primene ovog pristupa, moe se navesti i rad amerikih
sociologa Artura Aldersona i Dejsona Blekvila u kojem autori pokazuju kako status
globalnog grada i njegova mo, najpre zavise od pozicije tog grada unutar globalnog urbanog
sistema, a ne od njegovih unutranjih karakteristika (Alderson, Beckfield, 2004).
Noviji pristupi mree globalnih gradova akcenat sve vie premetaju sa poimanja
globalnih gradova kao statinih objekata, sa setom karakteristika koje ih ine takvima, ka
relacionom shvatanju koje naglaava da su veze i odnosi aktera i gradova ti koji ine da grad u
odreenom trenutku zadobije globalni status (Masey, prema Brenner, Keil, 2013). Unutar njih
se, takoe, razrauju ideje o specifinim pozicijama ugroenosti koje proizilaze upravo iz
75

O ovoj klasifikaciji bie vie rei u poglavlju o empirijskoj evidenciji koncepta globalnog grada.

76

U jednom od novijih radova Riard Smit i Markus Doel tvrde da su ova dva pristupa (TejlorSasen) zapravo

kontradiktorna, a uz to i poivaju na pogrenoj premisi da se moe staviti znak jednakosti izmeu globalne
kontrole i specifinih uslunih delatnosti (poslovnih usluga). Autori predlau rekonceptualizaciju pojma
globalni grad uz pomo Laturove (Bruno Latur, 2010) teorije mree aktera (actor network theory), gde bi se
gradovi shvatali kao mree a ne kao objekti u mreama (Smith, Doel, 2011).

115

ukljuenosti u mreu (Brenner, Keil, 2013). Dok se unutar koncepta globalnog grada (Sasen)
socijalna polarizacija odreuje kao posledica globalizacije grada, ovde se drutvene posledice
sagledavaju kao funkcije same mree.

5.3.3. Globalni grad-region


Ideja o globalnom gradu-regionu razraena je jo od strane Luisa Mamforda (2005,
2010) i Dejn Dejkobs (2010).77 U Kulturi gradova, napisanoj 1938. godine, Mamford
sasvim jasno ukazuje na probleme koji dolaze sa metropolizacijom, kao i na mogunosti za
njihovo prevazilaenje u regionalnom okviru. Kljuni problem koji uoava proizilazi iz toga
to civilizacija metropole nije uspela da distribuira dobrobiti kojima potencijalno moe da
upravlja (Mamford, 2010: 342). Prema njemu odbacivanje mrtvih oblika poretka metropole
i koncentrisanje njenih preostalih snaga na to da drutvu omogui da koristi njena prava
dobra, u okviru veeg regionalnog okvira, jeste moda jedan od najbitnijih zadataka nae
civilizacije (Isto: 338). U stvaranju regije, navodi Mamford, neophodno je uzeti podruje
koje je dovoljno veliko da obuhvati veoma irok raspon interesa i koje je dovoljno malo da
ima te interese u fokusu i da ih uini predmetom kolektivne brige (Isto: 357). Time Mamford,
iako neto zastarelim renikom i arhainim prizvukom, sasvim precizno opisuje kljune
probleme koji danas proizilaze iz preseka globalizacije i urbanizacije.
U kontekst globalizacije ideju o regionu uvodi ameriki geograf Alan Skot (Scott,
2001; 2012). Skot globalni grad-region vidi kao evoluciju koncepata svetskog i globalnog
grada, odnosno njihovo proirivanje u ekonomskom, politikom i teritorijalnom smislu (Scott,
2001). On polazi od trenda regionalne konsolidacije ekonomskih, politikih i drutvenih
procesa unutar procesa globalizacije. Slino Sasen, Skot uoava obrise regionalne teritorijalne
koncentracije koji prati suprotne, manifestne globalizacijske procese dekoncentracije,
deteritorijalizacije i disperzije. Smatra da su ovakve socioprostorne transformacije najjasnije
izraene u gradovima-regionima. U ekonomskom pogledu Skot istie sve vei znaaj
prostorne koncentracije ekonomskih aktivnosti, gde teritorijalnim povezivanjem razliitih
poslovnih sektora (klasteri) postie vea nacionalna i globalna konkurentnost.
Regionalizacija u ovom pogledu predstavlja strategijski odgovor na irenje svetskog trita,
gde pojedinane teritorijalne jedinice nisu u potpunosti izolovane ali ni u potpunosti
preputene globalnim ekonomskim tokovima. Veliki gradovi-regioni tako poinju da
77

O idejama Dejn Dejkobs kao preteama za savremeni koncept grada-regiona ire u Pui, 2011.

116

funkcioniu kao teritorijalne platforme sa kojih koncentrisane grupe ili mree firmi izlaze na
globalno trite (Isto: 6), odnosno kao motori ekonomske globalizacije (Isto).
Za razliku od koncepta globalnog grada, u ovom sluaju ekonomska odreenja nisu na
prvom mestu. Skot posebno istie politiku ulogu globalnog grada-regiona, koja je unutar
koncepta globalnog grada, u odnosu na ekonomsku, bila od sporednog znaaja. Jaanje
politike funkcije gradova-regiona unutar procesa globalizacije, autor prepoznaje u obrisima
regionalne politike konsolidacije u provincije, metropolitenske zone, optine, kantone i
slino (Isto). Specifinosti socijalne geografije gradova-regiona Skot, slino Sasen,
prepoznaje kroz obrasce socijalne stratifikacije, raspodelu dohotka na metropolitenskom
nivou i obrasce svakodnevnog ivota. Po njemu su ovi procesi direktan odraz kulturne
heterogenosti koja proistie iz intenzivnih globalnih migracija usmerenih u gradove-regione.
Drugo vano obeleje u ovom pogledu jeste multicentrinost. Za razliku od ranijih perioda,
kada su aglomeracije mahom imale jedan ili nekoliko centara, dananji gradovi-regioni su
multicentrini poput difuzne Duang delte (Zhujiang Delta, Pearl River Delta ili Delta
Biserne reke) regiona u Kini koji nastanjuje vie od 50 miliona stanovnika i obuhvata 9 veih
i nekoliko manjih gradova. Ovaj grad-region je postepeno prerastao u najvei megalopolis na
svetu a takva teritorijalna koncentracija na putu je da nadmai aktuelnu ekonomsku poziciju
Pekinga i angaja.

Slika 14: Zhu Jiang Delta, Kina (www.skyscrapercity.com)


117

Pitanja koja postavljaju autori koji zagovaraju ovaj koncept, uistinu su ira u odnosu
na pitanja koja se postavljaju u vezi globalnog grada. Tako Skot i kolege nastoje da istrae:
a) Zato gradovi-regioni dobijaju na znaaju upravo u ovom istorijskom trenutku kada
pojedini autori govore o kraju geografije?
b) Kako ekonomski i drutveni elementi organizacije gradova-regiona reaguju na
globalizacijske tokove?
c) Koji su glavni izazovi pred vlastima gradova-regiona i koji su naini da oni opstanu
i napreduju?
d) Da li model grada-regiona moe da donese boljitak u manje razvijenim delovima
sveta?
e) Kako definisati javni interes u takvim, kulturno heterogenim sredinama? Koji su
izazovi tradicionalnih formi demokratskog organizovanja i politike pripadnosti unutar njih?
(Isto).
Na prvom mestu koncept grada-regiona je iri u teritorijalnom smislu. Dok koncept
globalnog grada zapravo obuhvata samo pojedine aspekte unutar jednog grada, i to one koji su
u direktnoj funkciji globalne ekonomije na primer, odreeni finansijski sektori ili
imigrantske zajednice na najmanje plaenim poslovima ime se poentira dualna struktura
grada, koncept grada-regiona obuhvata vie gradova kao i delove nacionalnih ekonomskih
aktivnosti (recimo, infrastrukturu, industriju i slino). On je, stoga, znatno ira polazna osnova
za razumevanje regionalnih varijeteta urbanog ivota u uslovima globalizacije. Poredei svoj i
Skotov koncept, Saskija Sasen priznaje da je ideja o gradu-regionu unela sasvim novu
dimenziju u razumevanje teritorijalnosti globalizacije. Autorka primeuje da je upravo zbog
teritorijalne irine grada-regiona, pitanje njegovih granica problematino (Sassen, 2001). Iako
teritorijalne granice globalnog grada takoe nisu precizirane, postoje jasni indikatori koji se
mogu lokalizovati.
Regionalnom perspektivom se donekle naruava predstava o dualnom gradu jer se,
pored najniih i najviih klasa kao direktnih aktera globalizacije, u obzir uzima i srednja
klasa. Tako se, prema Sasen, gubi analitika otrica koncepta globalnog grada koji je
podeen tako da identifikuje izvore globalizacije i drutvene moi, u okviru nje apstrahujui
ono to je iz te perspektive od sporednog znaaja (Isto). Koncept globalnog grada je, iz istih
razloga, primereniji za analizu nejednakosti i polarizacije jer su one vie izraene u centralnim
118

delovima grada nego u irem regionu. Koncept globalnog grada regiona nam, sa druge strane,
priznaje Sasen, omoguava da uoimo mogunosti za pravednije i bolje distribuirane modele
rasta i irenje beneficija koje proistiu iz ekonomske globalizacije (Isto: 352). Unutar
koncept grada-regiona se nadalje akcenat stavlja na probleme konkurencije i kompeticije
(izmeu regiona) dok se koncept globalnog grada bazira na elementima prekogranine
umreenosti gradova.
Koliko god slini, koncepti globalnog grada i grada-regiona zapravo su sutinski
razliite polazne osnove za razumevanje odnosa izmeu urbanizacije i globalizacije. Iako se u
oba sluaja procesi urbane koncentracije objanjavaju uz pomo istih ili slinih faktora,
Skotova koncepcija je: a) ideoloki i vrednosno neutralnija, u smislu da urbanu stvarnost ne
vidi kao proizvod neoliberalne ideologije, b) vie geografska nego socioloka, jer se ne bavi
direktno odnosima moi ve geografskom distribucijom beneficija, c) otvorenija, u smislu da
ne daje konane odgovore ve otvara nova pitanja. Na tragu ovakvih poreenja, moemo rei
da je osnovni predmet interesovanja Saskije Sasen globalizacija, primarni cilj njenog
koncepta prostorno lociranje globalizacije a osnovni analitiki alat za dolaenja do tog cilja
koncept globalnog grada. Osnovni predmet interesovanja Alana Skota je, sa druge strane, sam
grad-region sa primarnim ciljem objanjavanja mehanizma regionalne koncentracije
aktivnosti i iznalaenja reenja za njihov odrivi ekonomski, politiki i drutveni razvoj. U
tom smislu, koncept grada-regiona nije toliko precizan za identifikaciju kljunih prostornih
aspekata globalizacije ali moe imati znatno iru primenu: bez komplikovanih metodolokih
manevara, on se moe upotrebiti za razumevanje regionalnih obrazaca urbanizacije van
visoko razvijenih kapitalistikih drutava.
Treba, meutim, napomenuti i da je koncept grada regiona usko vezan za takozvani
novi regionalizam koji u najirem smislu oznaava zagovaranje ili aktivno praktikovano
uverenje da su regioni korisni alati za postizanje razliitih ciljeva. Ti ciljevi mogu da
obuhvataju postizanje dubljeg teorijskog uvida i objanjenja, bri i ravnomerniji ekonomski
razvoj, efikasniju administraciju, osnaivanje i ouvanje kulturnog identiteta, obogaivanje
demokratije i politike participacije, ouvanje ivotne sredine i stimulisanje inovacija i
kreativnosti (Soja, 2004).

119

6.

Formiranje globalnih gradova na (polu)periferiji: Pogled izvan mape


Globalizacijska literatura je sklona je elitizmu, pisana iz pozicije prvog sveta. Globalizacija je opisana
iz metropolitenskog centra. Puno ovakvih radova krivo je za nastanak loe geografije jer ispituje samo
jednu ili dve reprezentacije globalizacije (Short et all, 2000: 317).

U ovom odeljku nastojimo da doemo do odgovora na pitanje da li je vladajua


paradigma globalnog grada, kao i njoj srodne ideje o mrei gradova i gradu-regionu,
adekvatna za razumevanje svih varijeteta urbanizacije i urbanog naina ivota, a posebno onih
situiranih u zemljama periferije, odnosno poluperiferije.78 Da li su globalizacijske tendencije
toliko jake da su prodrle u svaki urbani kutak sveta? Ako jesu, da li se globalizacija unutar
njih realizuje na jednake naine? Koji je znaaj kulturno-genetike osnove urbanih drutava u
tim procesima, ili, drugim reima, kako se globalizacija kao opti proces prelama unutar
specifinih lokalnih uslova? Ako nisu, radi li se ovde o jednoj sebinoj, zatvorenoj i
posebnoj paradigmi koja iz razmatranja iskljuuje one koji se ne uklapaju u njene eme?
Ukoliko koncept globalnog grada i sline ideje koje gradove dovode u vezu sa procesom
globalizacije hoemo da vidimo kao jedan novi horizont pred urbanom sociologijom, neku
vrstu nove paradigme za razumevanje savremenih obrazaca urbanizacije, tada taj koncept
mora da ima dovoljno iroku i optu osnovu kojom bi se, makar delimino, mogli objasniti i
oni urbanizacijski trendovi koji se odvijaju van zemalja centra.
Urbane i opte socioloke teorije su esto nastajale kao proizvod neopravdanog
uoptavanja posebnosti (zapadnog iskustva), koja se kasnije uzima kao reper za procenu
ostalih. Danas, kada je, za razliku od vremena u kom je pisao Maks Veber ili Luis Virt, znatno
lake doi do podataka o nezapadnim urbanim drutvima a ona vie nisu statina pozadina na
kojoj se odvija svetska istorija, problem provlaenja tuih iskustava kroz sopstvenu

78

Termini centar/ periferija/ poluperiferija, koje u radu koristimo, proizilaze iz teorije svetskog sistema

koji se moe razumeti kao sistem stratifikacije sastavljen od ekonomski dominantnih zemalja centra (koje se
meusobno kulturno i vojno nadmeu) i zavisnih regiona periferije i poluperiferije (Chase-Dunn, 2007: 1060).
Iako se u radu ova teorijska pozicija ne prihvata u potpunosti, posebno ne u njenom rigidnom, strukturalnofunkcionalistikom obliku, smatramo da je pojmovno razlikovanje centra, periferije i poluperiferije i dalje
aktuelno jer se njime ukazuje na nepobitnu ekonomsku nejednakost ovih delova sveta kao na istorijsku injenicu.
Odnosi centra, periferije i poluperiferije se, meutim, ne shvataju kao dati i nepromenjivi ve kao set drutvenoistorijskih uslova koji u izvesnoj meri oblikuje aktuelne pozicije pojedinih drava, gradova i regiona. Ovi
pojmovi se, takoe, ne shvataju iskljuivo kao pokazatelji ekonomskih pozicija ve i drugih aspekata zavisnosti
koji iz njih proizilaze (ekonomskih, tehnolokih, politikih, ekolokih, kulturnih).

120

teorijsku prizmu i svojevrsna intelektualna hegemonija u urbanoj sociologiji nastavlja da


postoji. Koncept globalnog grada koji u urbanu sociologiju, na velika vrata, uvodi priu o
globalizaciji, po prirodi stvari bi trebalo da razbije i dekonstruie ovakva shvatanja, nudei
svetsku perspektivu i irei obim predmeta do maksimalnih geografskih razmera. A da li je to
tako?
U pokuaju pronalaenja odgovora na ova pitanja, polazimo od kritike koncepta
globalnog grada koju iznosi Denifer Robinson (Robinson, 2005).79 Autorka ispituje u kojoj
meri savremeni koncepti globalnog i svetskog grada reprodukuju princip da urbanitet poiva
na (obino neiskazanom) iskustvu relativno male grupe (uglavnom zapadnih) gradova, dok se
gradovi izvan Zapada procenjuju u odnosu na unapred odreen standard (svetskog) urbaniteta,
ili gradskog ekonomskog dinamizma (Isto: 303). Koncept globalnog grada poiva na teoriji
svetskog sistema, odakle preuzima viziju o geoekonomskoj strukturi sveta koju dopunjava
setom,

prvenstveno

ekonomskih

kriterijuma

za

identifikaciju

lociranje

njenih

najdinaminijih taaka globalnih gradova. Ti kriterijumi za globalni znaaj bi, istie


Robinson, vrlo lako mogli biti sasvim drugaiji da su se tvorci mape izmestili i razmotrili
znaajne transnacionalne mree u mestima poput Dakarte ili Kuala Lumpura, gde veze sa
islamskim oblicima globalne ekonomske i politike aktivnosti mogu dovesti do umnogome
drugaijeg spiska monih gradova (Isto: 309). I najsavremeniji oblici koncepta globalnog
grada, poput mree globalnih gradova, prema autorki, zadravaju taj osnovni problem
razvrstavanja gradova u odeljke na osnovu a priori analitike hijerarhije, koja je u osnovi
relativna. To, prema Robinson, znai da se namee takvo gledite prema kojem se milioni
ljudi i stotine gradova izbacuju sa mapa, da bi se odralo jedno odreeno i veoma ogranieno
stanovite o znaaju i (relevantnosti) gradova za izvesne segmente globalne ekonomije (Isto:
304).
To, ipak, ne znai da se meu brojnim teoretiarima globalnog i svetskog grada ne
mogu nai analize nezapadnih gradova, ve samo to da je koncept unapred dat i u tom smislu
rigidan jer u mnotvu varijeteta urbanizma uoava samo unapred definisane karakteristike. I
sama Sasen, kako primeuje autorka, govori o nekoj vrsti kraja Treeg sveta, uvodei u listu
globalnih gradova (dodue, na najnie pozicije), gradove poput Sao Paola i Meksiko Sitija.
Iskustva onih delova sveta u kojima nisu prepoznati globalni gradovi prazninama u
teorijama svetskog i globalnog grada, poput Lusake u Zambiji (Afrika) nastavlja Robinson,

79

Deo naslova ovog poglavlja preuzet je iz naziva teksta Denifer Robinson Globalni i svetski gradovi: Pogled

izvan mape (Robinson, 2005).

121

mnogo su neujednaenija nego to sugeriu navedene analize (Isto). Iako prema postojeim
kriterijumima Lusaka svakako ne spada u globalni grad, Robinson ispravno primeuje da ovaj
grad odrava brojne i tesne veze sa svetskom ekonomijom preko izvoza bakra i olova,
odnosa sa Svetskom bankom, MMF-om i meunarodnim politikim organizacijama i preko
trgovine polovnom odeom i drugim dobrima i uslugama. Lusaka se ne uklapa u viziju
globalnog grada jer ovakve veze unutar tog pristupa nisu definisane kao znaajne, ali i zato
to se, pored globalnih veza, u velikoj meri definie i kroz funkcije koje vri u odnosu na
nacionalnu ekonomiju i ostale delove nacionalne teritorije.
Robinson ne odbacuje koncept globalnog grada u potpunosti, ve kritikuje njegovu
zapadnocentrinost i iskljuivost. Veze sa globalnom ekonomijom gradova poput Lusake,
kakva god priroda tih veza bila, od presudnog su znaaja za njihov budui razvoj ali je
potrebno iznai inkluzivnije koncepte u kojima ovake specifinosti ne bi bile izuzete iz
razmatranja. Proirivanjem koncepta globalnog grada bi, prema autorki, u razmatranje mogli
da se uzmu i oni gradovi ija je skala prostornog uticaja manja ili naprosto drugaija
nacionalni ili pokrajinski centri, politika ili simbolika sedita, stoeri transporta i
proizvodnje i slino (Isto). Pored toga to specifina zapadna iskustva uoptava i izdie na
nivo opteg kriterijuma, koncept globalnog grada, prema Robinson, osiromauje razumevanje
gradova jer se usmerava na pojedine, najdinaminije sektore (one u funkciji globalne
ekonomije) a zapostavlja itav niz drugih aspekata multifunkcionalne gradske ekonomije. On,
zato, gubi praktino-aplikativnu vrednost. Na njemu je teko, ak nemogue, zasnovati
odgovarajue razvojne urbane politike koje bi se odnosile na grad kao celinu. Slino tome,
razvojne studije (mega)gradova Treeg sveta usmeravaju se na drugu stranu medalje
siromatvo smatrajui ih ne-gradovima, objektima intervenisanja Zapada (Isto: 314).
Ovakav pogled na gradove Treeg sveta zastupljen je u knjizi Majka Dejvisa Planeta
slamova (2006). Dok teorija globalnog grada generalizuje uspena mesta gradskog ivota s
krupnim finansijskim obrtom i korporacijama, razvojni pristup blii je tezi da svi siromani
gradovi imaju siromanu infrastrukturu i ekonomski stagniraju a ipak se (neobino)
poveavaju (Isto: 311). Prema Robinson, za siromane gradove Treeg sveta
najplodonosniji bi bili oni pristupi koji gradove sagledavaju kao celinu te unutar njih
obuhvataju, kako obrise transnacionalnog tako i obrise lokalnog i nacionalnog. Obuhvatajui
irok dijapazon ekonomskih aktivnosti, a ne samo onih sa globalnim efektom, revidirani
pristupi ovim gradovima mogli bi da doprinesu izgradnji odgovarajuih urbanih razvojnih
politika. Slino je moda i sa samim globalnim gradovima poput Tokija, Njujorka ili
Londona. Moda bi, primeuje Robinson, ovi gradovi u celini imali vie benefita od irih
122

pristupa kojima bi se, pored najviih i najniih klasa (dualni grad) i uskog ekonomskog
jezgra globalizacije, obuhvatilo i mnotvo drugih aktera i njihovih ekonomskih i drugih
aktivnosti.
Ako se globalni grad, u uobiajenom znaenju te rei, postavi kao cilj, to je postala
opta tenja urbanih vlasti, to moe sasvim lako predstavljati propast za veinu gradova,
zakljuuje Robinson (Isto: 314). Globalni grad je, prema njoj, regulativna fikcija jedan
nain zamiljanja gradova koji je izvrio veliki uticaj na razumevanje gradova irom sveta i
tako osiromaio mogunosti za njihovo osmiljavanje i planiranje. Revizija ovog koncepta,
jo uvek nezaobilaznog za razumevanje gradova u globalizaciji, morala bi da podrazumeva
jaanje njegove heuristike moi razvijanjem kritikog pristupa, ime bi on prestao da slui
kao sredstvo klasifikacije (kako se danas uobiajeno koristi) (Isto). Iako o tome ne govori
eksplicitno, Robinson se zapravo zalae za neku vrstu koncepta grada-regiona, gde bi
primarna jedinica prouavanja bio sam region a ne globalizacija koja ga proizvodi. Ideja o
regionu je, kao to je ve reeno, znatno pogodnija za analizu raznolikih manifestacija
urbanog naina ivota ali i za osmiljavanje politika odrivog urbanog razvoja u uslovima
globalizacije. Odluujui su pristupi koji ispituju veze izmeu raznolikih ekonomskih
aktivnosti u ma kom (obinom) gradu i naglasak stavljaju na uopteno kreativni potencijal
grada, a ne oni koji podstiu kreatore urbane politike da potpomognu jedan (globalni) sektor
na utrb drugih (Isto: 316). Polazna osnova bila bi rekonceptualizacija pojmova (autorka
predlae pojam obini grad) i prebacivanje akcenta sa kategorije globalnog grada na proces
njegovog nastanka (globalizirajui gradovi).

6.1.

Obini grad, globalizirajui gradovi i gradovi u globalizaciji

Ideju o obinom gradu, kao kritiku koncepta globalnog grada, razrauju geografi A
Amin i Stiven Graham (Amin, Graham, 1997). Njihova namera je da izgrade alternativan
pristup gradovima u globalizaciji polazei od heterogenosti urbanog naina ivota. Autori
primeuju da u sklopu probuenog interesa za grad poslednjih decenija, preovlauju
stanovita koja iz heterogenog urbanog naina ivota apstrahuju pojedine elemente
(ekonomiju, kulturu, socijalnu polarizaciju, stanovanje i slino), ime se gubi sama esencija
grada koncentracija raznovrsnih aktivnosti. Oni se pitaju kako ovu utopiju o globalnom,
kreativnom, postmodernom, dualnom, informatikom gradu, u kojoj su pojedini aspekti
urbanizma protegnuti na ceo grad i vie gradova (ili sve gradove), pomiriti sa fragmentisanom
i inkoherentnom prirodom grada? U ovakvim, redukcionistikim pristupima urbanizmu, autori
123

prepoznaju metodoloku opasnost prekomernog i neosnovanog uoptavanja na osnovu jednog


ili nekoliko primera i opasnost od pridavanja prevelikog znaaja pojedinim mestima,
vremenima i predstavama o gradu. Tako se esto deava da se jedna mala grupa gradova (ili
njihovi delovi) uzima kao paradigma za razumevanje globalnih karakteristika urbanizma na
primer, Los Aneles od strane Edvarda Sode koji tvrdi da se sve sree u Los Anelesu80
(Soja, 2000) ili London, Njujork i Tokio od strane Saskije Sasen (Sassen, 2001). Autori
ispravno primeuju da iz ovoga proizilaze problemi koji su znatno ozbiljniji od onih isto
teorijsko-metodoloke prirode. Nauni konstrukti, a posebno oni vezani uz pojam grada,
veoma lako pronalaze svoj put iz naunih laboratorija u javni i politiki ivot a njihovi
kreatori vie nemaju uticaja na nain kako e se upotrebljavati u praksi. Ovakvi koncepti su, u
tom smislu, esto normativni, jer na osnovu njih gradovi izrauju strategije razvoja koje
ostavljaju vrlo konkretne posledice na ivot njihovih stanovnika. Izuzetak, procesom
redukcije ili totalizovanja, postaje norma, primenjiva na ogromnu veinu gradova koje bi
mogli da nazovemo neizuzetnim: gradova koji nisu postali novi centri, nisu arene
fleksibilne specijalizacije ili rasta industrijskih distrikata, niti se mogu odrediti kao kreativni
(Isto: 417).
Iako iznose jasnu i utemeljenu kritiku redukcionistikih tendencija u savremenim
urbanim studijama, autori nailaze na problem prilikom pokuaja izgradnje alternativnih
pristupa. Ovaj problem, u sociologiji dobro poznat u okviru debata realista i nominalista,
pozitivista i relativista, modernih i postmodernih sociologa, realista i konstrukcionista, svodi
se na mogunost dolaenja do univerzalnih zakona u sociologiji (drutvu). Velike naracije
poput strukturalnog funkcionalizma ili marksizma, ba kao i koncept svetskog grada, lako
padaju pred postkolonijalnom kritikom koja insistira na kontekstualizaciji i relativizmu ali
potonji retko uspevaju da ponude odgovarajue alternative. arls Tili ovaj problem u
kontekstu sociologije grada definie kao dilemu urbanog istoriara pred sledeim izborom:
grad bez lica ili grad bez zalea? (Tilly, 1981). U prvom sluaju bavimo se gradom kao
takom u sistemu, pokuavajui da ga dovedemo u vezu sa drugim gradovima. Jedini mogui
nain za ovakvu komparaciju jeste apstrahovanje pojedinih elemenata koje je mogue porediti
80

Ako se sve sree u Los Anelesu, to znai da svi gradovi prolaze kroz procese identifikovane u Los Anelesu

te da mi zapravo te trendove ne moramo ni da razumemo i objasnimo (Amin, Graham, 1997: 417). U takvom
odustajanju od razumevanja i objanjavanja optih trendova se ogleda prava, tragina, priroda samodovoljnog
postmodernog urbanizma, koji se vrti u krug oko sopstvene ose bez mogunosti davanja ikakvih delatnih
odgovora.

124

uz zanemarivanje drugih, posebnih i neponovljivih aspekata. Tako dobijamo gradove bez lica.
U drugom sluaju akcenat stavljamo na neponovljivo, partikularno i jedinstveno, odustajui
unapred od bilo kakve mogunosti poreenja, to rezultira gradovima bez zalea.
Postavlja se, dakle, pitanje da li koncepti poput obinog grada mogu da postanu
odgovarajua alternativa razumevanju savremenih obrazaca urbanizacije i globalizacije? Da li
ovaj i slini koncepti mogu da zamene pristup globalnog i svetskog grada ili grada regiona?
Da li se, uopte, radi o konceptima koji obrauju isti problem? Riard Smit ideju o obinom
gradu smeta u takozvani juni zaokret u urbanim studijama, unutar kojeg se razrauju i
ideje o junim gradovima, drugim globalnim gradovima, afrikim gradovima, crnom
urbanizmu i postkolonijalnom urbanizmu (Smith, 2013). Svi ovi koncepti insistiraju na
nunosti apsolutne kontekstualizacije gde se, pored predmeta (odreenog grada),
kontekstualizuje i sam pristup gradu. Time oni prerastaju u odraz u ogledalu postmodernog
urbanizma centra koji kritikuju (Soja). Smit podvlai da se ovde tei inkluzivnosti pristupa,
ukljuivanju svih gradova u analizu, prepoznavanju diverziteta i specifinosti svakog grada i
crpljenju saznanja iz iskustava proizvedenih unutar pojedinih gradova. To bi doprinelo decentrisanju urbanih studija koje bi, ne samo prikazale te razlike ve se, u odnosu na njih, i
sutinski izmenile (Isto). Smit postkolonijalnu kritiku globalnog grada razlae na njene
sastavne elemente, izlaui uz to sopstvenu kritiku kritike svakog pojedinog elementa.
1)

Ekonomizam. Koncepti globalnog i svetskog grada se kritikuju jer, insistirajui

na mapiranju najdinaminijih ekonomskih sektora, zanemaruju brojne gradove kao i


ekonomski nedinamine delove globalnih gradova. Ovakva kritika je, prema Smitu,
bespredmetna jer ne zadire u sutinu. Namera teoretiara globalnog i svetskog grada (koje
autor sa pravom svrstava u neomarksiste), jeste da ukau na to da je globalni ekonomski
sistem kontrolisan i koordinisan iz pojedinih centara a ne da objasne gradove u celini.
Apstrahovanje ekonomski najdinaminijih lokaliteta je u tom smislu metodoloki
nezaobilazno, kao i zanemarivanje onih koji nisu akteri kontrole i koordinacije. Ne moe se,
dakle, rei da su teoretiari globalnog grada slepi za sve to nije ekonomija jer je
ekonomija, naprosto, primarni predmet njihovog prouavanja. Razmatranje strategija
preivljavanja beskunika na ulicama nekog grada u Africi, na primer, moe da bude izuzetno
plodonosno u razliitim aspektima, ali nije relevantno za analizu komandovanja i kontrole nad
globalnom ekonomijom. Neomarksistiki teoretiari globalnog grada nisu prevideli obine
gradove zbog predrasuda, neznanja ili kolonijalnih intencija ve zbog fokusiranja na
ekonomsku specijalizaciju za komandovanje i kontrolu (Isto).

125

2)

Etnocentrizam. Postkolonijalna kritika iznosi tvrdnju da (neosveeni)

etnocentrizam teorije globalnog grada proistie iz angloamerikog konteksta unutar kog te


teorije nastaju. Smit primeuje da ovakva kritika poiva na logikoj greci ignoratio
elenchi81 jer se umesto kritikovanja sutine (ideje o komandovanju i kontroli) usmerava na
neto drugo poreklo teorije i autora. Teoretiari globalnog grada uzimaju u obzir i one
sluajeve koji nisu paradigmatini (obino se radi o nezapadnim gradovima) ali ih kasnije
izuzimaju zbog nedostatka dokaza o postojanju komandnih i kontrolnih funkcija unutar njih.
3)

Developmentalizam. Prilikom odreivanja koncepta globalnog grada kao

developmentalizma ideje da svi gradovi nuno slede put onih razvijenih postkolonijalni
kritiari, prema Smitu, brkaju marksistiku osnovu koncepta globalnog grada (i njenu
ukorenjenost u teoriji svetskog sistema) sa neoliberalnim praksama urbanog razvoja koje
upravo marksistika tradicija nastoji da razotkrije i prevazie. Smit je potpuno u pravu jer se
koncept globalnog grada, i van postkolonijalne kritike, esto posmatra kao neoliberalan, samo
zato to ukazuje na postojanje neoliberalizma i nunost njegovog prevazilaenja.
Postkolonijalni kritiari kao alternativu nude zatvaranje oiju pred neoliberalizmom i
fokusiranje na lino, doivljeno i partikularno, ime se gubi dragoceni kritiki kapacitet
urbanih studija.
Smit zakljuuje da bismo prihvatanjem idiografskog, nominalistikog i provincijalnog
pristupa u urbanim studijama, kao alternative neomarksistikim konceptima globalnog grada,
upali u zamku brkanja dokaza o nepostojanju sa nepostojanjem dokaza (Isto).82 Stoga se on,
na drugim mestima, usmerava na kritiku same osnove na kojoj poiva koncept globalnog
grada mita o komandovanju i kontroli, o emu je bilo rei u prethodnim poglavljima (Smith,
2014).
ta se u ovakvim okolnostima deava sa konceptima, idejama i teorijama koje u
diskurs globalnih gradova nastoje da umetnu pogled izvan mape? Da li je mogue
pomiriti ovako razliite pristupe i, jo vanije, da li je mogue otvorenim oima sagledati
nezapadnu urbanu stvarnost, bez obzira na teorijske nesuglasice? Literatura o gradovima
81

Ingoratio elenchi (irelevantni zakljuak) logika je greka u prezentaciji argumenta koji moe i ne mora biti

logiki validan ali ne odgovara na postavljeno pitanje. Umesto dokazivanja tvrdnje, ovim se argumentom
dokazuje slina ali drugaija tvrdnja od originalne (Wikipedia).
82

Autori poput Denifer Robinson (Robinson, 2005) i A Amina i Stivena Grahama (Amin, Graham, 1997),

dokazuju da u pristupu globalnog grada ne postoje obini gradovi (dokaz o nepostojanju) a radi se o tome da
ne postoje dokazi da unutar obinih gradova postoje relevantne komandne i kontrolne funkcije (nepostojanje
dokaza).

126

izvan mape, nevezano za teorijsko polazite koje se zauzima, obimna je i nastavlja da se


uslonjava. Da li kritika Riarda Smita, koja se pokazuje kao vrlo osnovana u teorijskometodolokom pogledu, znai da saznanja do kojih se dolo unutar ovog kruga ideja treba
zanemariti zbog unutranjih kontradiktornosti na (meta)teorijskom nivou? Iako drimo da je
postkolonijalna perspektiva u urbanim studijama, posebno ona koja rezultira u postmodernom
relativizmu teorijski inferiorna u odnosu na neomarksistike koncepcije globalnog i svetskog
grada, smatramo da saznanja do kojih se u okviru nje dolo (posebno onih empirijskih)
moraju nai svoje mesto u analizi globalnih urbanih procesa.
Brojne kritike koncepta globalnog grada, iznete u ovom radu, govore o tome da se on
ne sme prihvatiti kao zatvoren i zaokruen sistem ideja (zato ne govorimo o teoriji ve o
konceptu) ve pre kao jedna perspektiva unutar koje je mogue razumeti pojedine aspekte
urbane stvarnosti koji su ranije bili nedovoljno poznati. Konano, sloiemo se sa Najdelom
Triftom koji, na tragu ideja Anrija Lefevra, zapaa da ne postoji velika slika modernog grada
ve samo set konstantno promenjivih skica (Thrift, 1996, prema Amin, Graham, 1997).
Piter Markuze83 i Ronald van Kempen ovakva zapaanja teorijski obuhvataju
konceptom globalizirajuih gradova pokuavajui da odgovore na pitanje da li je mogue
doi do opte, generalne urbane forme koja proizilazi iz procesa globalizacije (prema
Bjelland, 2001). Iako pristup koji autori zauzimaju nije mnogo drugaiji od pristupa
teoretriara globalnog grada (politiko-ekonomski pristup sa fokusom na postfordistiku
ekonomiju), oni ostavljaju prostor i za drugaije interpretacije i ishode. U zbirci tekstova koje
objedinjavaju u knjizi Globalizirajui gradovi (2000) ima mesta i za one zakljuke obimnih
empirijskih studija koji ne potvruju njihove polazne teorijske pretpostavke i govore u prilog
znaaja lokalnih i nacionalnih specifinosti. Iako se moe uiniti da je koncept
globalizirajuih gradova neka vrsta drvenog gvoa, unutar njega je mogue pronai
mnotvo interesantnih i korisnih studija o vezi izmeu globalizacije i gradova irom sveta.
Slinu postavku, koncept, gradova u globalizaciji nudi Piter Tejlor, stojei na stanovitu da
je uticaj globalizacije na gradove znatno sloeniji nego to ga opisuje pristup globalnog grada:
svi gradovi su na neki nain globalni uprkos tome to ne zadovoljavaju set unapred izraenih
kriterijuma (Taylor et all, 2007, prema McCarthy 2008).

83

Profesor urbanog planiranja i sin jednog od osnivaa Frankfurtske kole Herberta Markuzea.

127

6.2.

Globalizirajui gradovi periferije: Azija i Afrika

Pre analize globalnih urbanih procesa van mape (ili na periferiji) nuan je kratak
osvrt na problem pozicioniranja gradova, regiona, drava i kontinenata u svetskom sistemu
kao i na teorijske i praktine nesuglasice oko izbora odgovarajuih kriterijuma za njihovu
klasifikaciju. Iako smo se u ovom radu opredelili za korienje pojmova koji proizilaze iz
teorije svetskog sistema i njene podele na centar, periferiju i poluperiferiju, naznaeno je da se
ova teorijska perspektiva u radu samo uslovno prihvata.
Najvei problemi u njenoj primeni proizilaze iz strukturalno-funkcionalistike,
statine slike svetskog sistema. Razvojna dinamika, posebno ona urbanog porekla, kao i obilje
podataka, institucija koje ih proizvode i teorijskih pristupa kojima se obuhvataju, gotovo da
obesmiljavaju svaki pokuaj izrade jedinstvene klasifikacije teritorijalnih jedinica u svetskom
sistemu. Neke od najznaajnijih promena u globalnoj geografiji moi, koje su se odigrale
intenziviranjem procesa globalizacije krajem 70-ih godina, nisu adekvatno obuhvaene
klasinom podelom na centar, periferiju i poluperiferiju.
Tu najpre mislimo na razilaenje razvojnih putanja zemalja biveg socijalistikog
bloka, uspon azijskih tigrova i snaan ekonomski razvoj Kine. Geografija moi (ekonomske
i svake druge) menja se bez obzira na neuspehe teorije da je sustigne, obuhvati i
konceptualizuje. Kina je 2013. godine po prvi put pretekla SAD po vrednosti ostvarene
spoljne trgovine a strunjaci MMF-a predviaju da e je do 2018. godine sustii i u pogledu
bruto nacionalnog dohotka kao i u udelu kineskog BDP u globalnim razmerama (Veernje
novosti, 18. Januar 2014).
Poetak 21. veka i finansijski krah (velika recesija 2008.) doveli su do obrtanja sree Njujorka,
Londona i Tokija. Dok se ti gradovi bore da odre svoje pozicije finansijskih centara moi,
Singapur i Dubai se izdiu kao centri globalnog trita. U meuvremenu, uloga Kine kao
glavnog bankara sveta ini da angaj i Hongkong postanu trgovaki svetski centri. Iako
glavni gradovi najveih ekonomija ostaju kljuni igrai, azijska ekonomija doivljava bum
a azijski svet svedoi zapanjujuem formiranju gradova od globalnog znaaja. Dananji azijski
gradovi su plodna podruja, ne zato to su sledili utabane staze ili neki globalni plan ve zbog
obilja situiranih eksperimenata u kojima su redefinisali koje se urbane norme mogu oznaiti
kao globalne (Ong, 2011: 1).

To, na primer, znai da je odreivanje zemalja Azije kao periferije a istone Evrope
kao poluperiferije viestruko problematino. Ako bi pristup svetskog sistema ostavili po strani

128

i pokuali da upotrebimo neku drugu klasifikaciju, nuno bi uli u polje vrednosnoideolokog84 ili formalistikog pristupa, kakvom pribegavaju institucije poput Ujedinjenih
nacija. UN pribegava klasifikaciji regiona u najmanje razvijene, one u razvoju i razvijene,
iako i same priznaju da ne postoji jedinstvena konvencija za klasifikaciju takve vrste.85
U poreenju sa perspektivom svetskog sistema, formalistiki pristup UN ini se manje
upotrebljiv. Iako je dovoljno otvoren za intenzivne promene (klasifikacije se izrauju na
osnovu kontinuiranog prikupljanja podataka o Indeksu Humanog razvoja, HDI, i bruto
nacionalnom dohotku, BDP), unutar njega se ne prepoznaje osnovna osa nejednakosti unutar
svetskog sistema kao ni njen istorijski kontinuitet.

Razvijene ekonomije
Ekonomije u razvoju (ne najmanje razvijene)
Ekonomije u razvoju (najmanje razvijene)

Slika 15: Klasifikacija zemalja prema kriterijumima UN i MMF (Izvor: Wikipedia


http://en.wikipedia.org/wiki/Semi-periphery_countries#mediaviewer/File:Imf-advanced-unleast-developed-2008.svg)86
84

Vie o ideoloko-politikom, diskurzivnom konstruisanju regionalnih politikih identiteta, na primeru

zapadnog Balkana vidi u Svilar, 2012.


85

UN Statistic Division http://unstats.un.org/unsd/methods/m49/m49regin.htm#developed

86

Potpunu listu zemalja prema navedenim kriterijumima videti na

http://www.imf.org/external/pubs/ft/weo/2009/01/weodata/groups.htm

129

Stoga se u radu opredeljujemo za pojmove centar, periferija i poluperiferija jer se kroz


njih naziru drutveni i politiki odnosi moi koji proizilaze iz ekonomskog sistema. Podelu na
ova tri osnovna bloka, takoe, treba shvatiti vrlo uslovno, pre kao sredstvo klasifikacije i
sistematizacije unutar ovog rada nego kao odraz drutvene stvarnosti. Treba napomenuti i da
centar, periferija i poluperiferija nisu monolitne celine: unutar regiona centra, pa i gradova
centra, postoje periferne oblasti kao to i unutar periferije postoje ostrva koja funkcioniu
kao centar. Kanada je, na primer, zemlja centra ali unutar nje postoji oblast Nunavut koja ima
ogranien pristup novim tehnologijama, nizak nivo ekonomske produktivnosti i
neizdiferenciranu ekonomiju (Marston et all, 2005: 48).
Grupa autora predvoena teoretiarem svetskog sistema Kristoferom ejs-Danom, na
osnovu prikupljenih podataka o meunarodnim ekonomskim odnosima i trgovini, izrauje
listu zemalja koje spadaju u centar/ periferiju/ poluperiferiju, na osnovu koje izrauju mapu
koja se ne razlikuje puno u odnosu na mapu izraenu od strane MMF i UN.

Slika 16: Klasifikacija zemalja prema teoriji svetskog sistema: centar, periferija i
poluperiferija (prema podacima Dunn, Kawana, Brewer, 2000).
Izvor za grafiki prikaz: http://en.wikipedia.org/wiki/Semi-periphery_countries)
Novija podela sveta na tri bloka, od kojih svaki predstavlja specifinu zonu centra
Severna Amerika/ Evropska unija/ Japan, zajedno sa novoindustrijalizovanim zemljama
istone Azije (poput Tajvana i June Koreje) (Gwynne, Kay, 2004) mogla bi da predstavlja
korisnu dopunu perspektivi svetskog sistema u svetlu njenog osavremenjavanja. Tako bi se

130

mogli sagledati i novi odnosi zavisnosti, gde Latinska Amerika funkcionie kao trite
sirovina i jeftine radne snage za SAD, istona Evropa obavlja istu funkciju za Evropsku uniju
a Kina i Malezija ili Tajland za Japan i ostale visokoindustrijalizovane zemlje istone Azije
(Isto).
Dejvid Klark visoke stope urbanizacije na periferiji dovodi u direktnu vezu sa
globalnom ekonomijom gradovi, posebno glavni gradovi, i oni koji imaju velike luke ili
meunarodne aerodrome, nude znaajne pogodnosti za strani kapital, omoguavajui mu
pristup jeftinoj radnoj snazi i domaem tritu (Clark, 2003: 100). To, prema njemu, znai da
je, za razliku od istorijskog trenda urbanizacije zemalja centra, urbanizacija na periferiji
mahom podstaknuta spolja a ne generisana iznutra. Ovaj zakljuak se, ipak, teko moe
generalizovati. I sam autor primeuje da je najvei izuzetak od toga Kina, ije visoke stope
urbanizacije najpre proizilaze iz nacionalnih i lokalnih ekonomskih i drutvenih uslova,87 kao
i politike transformacije Kine. Tipini primeri bi, sa druge strane, bili Tajvan, Singapur i
Juna Koreja koji evidentno prestaju da funkcioniu kao zemlje periferije. To iznova
potvruje da je za sagledavanje odnosa globalizacije i urbanizacije nuno izgraivati pristupe
senzitivne za nacionalni, istorijski kontekst. Prema Klarku, radi se o tome da isti, savremeni
globalni procesi rezultiraju razliitim ishodima, a najveu ulogu u tim razlikama igraju
istorijski obrasci urbanizacije koja u nekim sluajevima ima dugu i specifinu tradiciju a u
drugim (recimo u Africi) je tek zapoela (Isto).
Prilikom analize azijskih gradova u globalizaciji, Ananja Roj88 i Aiva Ong89
zauzimaju pristup globalizirajuih gradova i ne polaze od seta unapred utvrenih
kriterijuma za ocenu postignua gradova, ve se fokusiraju na umee bivanja globalnim kao
na neprekidan, kreativan i jedinstven proces ulaska gradova u globalne tokove. Time se
autorke smetaju u poziciju izmeu strukturalno-funkcionalistikih/ neomarksistikih i
postkolonijalnih shvatanja globalnih urbanih procesa. To se, prema njima, moe postii jedino
oslobaanjem od kapitalistikog kontejnera, tanije shvatanja o kapitalizmu kao
totalizirajuoj strukturi van koje nije mogue razumeti grad (Roy, Ong, 2011). Autorke, na
prvom mestu primeuju da je pria o globalizaciji i urbanizaciji na takozvanom globalnom
jugu nemogua bez razumevanja uloge drave jer je ona jedan od glavnih igraa u
oblikovanju i medijaciji ovih procesa. To znai da je, nasuprot neoliberalnom shvatanju,
87

Kina ima dugu istorijsku tradiciju dravne kontrole nad urbanizacijskim procesima koja je 50-ih godina 20.

veka formalizovana kroz Hukou sistem sistem registracije mesta boravka.


88

Profesorka urbanih studija na Berkliju.

89

Profesorka kulturne antropologije na Berkliju.

131

ekonomski bum pojedinih zemalja Azije rezultat dravne intervencije, bar onoliko koliko i
globalnih ekonomskih tokova, to se najjasnije uoava unutar velikih gradova. Preduzetnike
vlasti od istone i jugoistone Azije do Ujedinjenih Arapskih Emirata esto iniciraju
megaurbane projekte, povlaei dravna sredstva za doterivanje starih gradova, poput angaja
ili Pekinga, ili izgradnju potpuno novih utvrenja usred pustinja, poput Dubaija (Isto: 10).
Konkretne prakse upliva drave u urbanizacijske tokove, meutim, variraju pa je svaki sluaj
nuno sagledati pojedinano. Azijski globalni urbani eksperimenti tako proistiu iz
jedinstvene meavine globalnih aspiracija sa normiranim modelima kao orijentirom i
drutveno-istorijskih i sociokulturnih uslova uz snano posredovanje drave. Na osnovu
zakljuaka vie razliitih studija, autorke nude model za razumevanje globalizacije azijskih
gradova kroz dve osnovne strategije koje oni preduzimaju: modeliranje i meusobno
poreenje (Isto: 1420).
1)

Modeliranje predstavlja strategiju globalizacije grada po odreenom,

poeljnom, modelu. Pri tome, modeli vie nisu globalni gradovi poput Njujorka, Londona ili
Tokija, ve gradovi koji nemaju zapadne reference Singapur, angaj i Hongkong postaju
urbani normativi Azije. U uslovima naglog ekonomskog buma azijskih tigrova ovi su
gradovi iznali povoljne i specifine modele globalizovanja u kojima su kombinovani
preduzetnika orijentacija drave i insistiranje na odrivim lokalnim reenjima za stanovanje,
infrastrukturu, zatitu ivotne sredine i slino. Singapurski model90 je, navode autorke, set
praktinih smernica, normi i planova koji je inspirisao razvoj brojnih drugih gradova u Aziji,
ali i ire (Isto: 14). Ovaj model, sasvim suprotno zapadno utemeljenim shvatanjima
globalizacije i neoliberalizma, poiva na potpunoj dravnoj kontroli nad urbanim razvojem.
Brak drave i korporativnog sektora omoguava vlastima u Singapuru da manipulie
proizvodnjom urbanog prostora u cilju socijalne kontrole i ekonomskog razvoja... Kao
verovatno najekstremniji i najznaajniji primer urbanog planiranja pod dravnim
kapitalizmom, singapurski model moe se koristiti i za razumevanje drugih zemalja sa slinim
karakteristikama, najpre Kine (Shatkin, 2014: 117).

90

Za kratko vreme oko 50 godina Singapur se transformisao u ekonomiju prvog sveta (centra), postao globalni

grad i poeljan model za druge gradove Azije. To je rezultat odmerenih javnih politika koje su u vidu imale i
lokalni i globalni horizont. To je, takoe, rezultat aktivne intervencionistike drave koja je usvojila dugorone
planove urbanog razvoja i nacionalni program dravnog stanovanja kao osnove socijalne politike. Osim toga,
tome je doprinela i preduzetniki usmerena, hegemonijska jednopartijska drava koja je bila dovoljno jaka da
sprovodi dugorone planove ali i da ostane dovoljno fleksibilna za dinamiku trita (Beng Huat, 2011).

132

2)

Mnogi gradovi u Aziji u globalne razvojne procese ulaze kroz neprestano

meusobno poreenje, usled koga se sami menjaju i prave nove mree i odnose. Ne radi se o
preuzimanju celovitih razvojnih reenja (kao u prethodnom sluaju) ve o predstavama,
idejama i tenjama poput situacije u kojoj lideri Mumbaija planiraju da postanu sledei
angaj (Prakash, prema Ong, 2011), ili one u kojoj planeri Singapura ele da unutar ovog
grada stvore mali Las Vegas kako bi uneli kontrateu ideji o odrivom i zelenom gradu.
Kroz procese meusobnog poreenja, urbani akteri neprekidno ongliraju sa mnotvom
heterogenih kulturnih normi koje nude model uspenog grada, u svetu cirkuliuih urbanih
simbola (Ong, 2011:18).
Na tragu ideja o specifinim nainima zadobijanja statusa globalnog ili svetskog
grada, ameriki sociolog Majkl Goldman izlae primer globalizovanja gradova Indije. Nakon
ekonomske krize 2008. godine, najvei akteri finansijskog trita (osiguravajue kue,
investicioni fondovi i banke), i sami za nju odgovorni, preusmerili su svoj fokus na veliko
indijsko trite. Za kratko vreme, strane investitorske firme stvorile su multimilionski
infrastrukturni fond kao podrku planovima Svetske banke i indijskih vlasti da transformiu
problematine gradove Indije u svetske gradove, kako bi uz pomo njih lansirali Indiju u
vrh globalne ekonomije (Goldman, 2011: 230). Prvi projekat svetskog grada u Indiji
pokrenut je u Bangaloru koji je, procesom meusobnog poreenja, vien kao silicijumska
dolina Indije.

133

Slika 17: Tehnoloki softverski park, lokacija brojnih IT kompanija, Bangalor, Indija
(http://en.wikipedia.org/wiki/Silicon_Valley_of_India)
Veliki investitori, primeuje autor, imaju i velike zahteve, to znai da od lokalnih
vlasti oekuju brojne institucionalne i infrastrukturne pogodnosti jer preuzimaju vei rizik
nego kada ulau na zapadu. To se najpre odnosi na vlasnitvo nad zemljitem koje su vlasti
prinuene da rasprodaju, to za sobom povlai raseljavanje, promenu drutvene strukture i
produbljivanje socijalnih i ekonomskih nejednakosti. Prodaja zemlje i raseljavanje tako
postaje jedan od primarnih zadataka vlasti globalizirajuih gradova na periferiji dok je lokalno
stanovnitvo prinueno da se prilagoava promenjivim novim okolnostima kako bi odralo
status stanovnika svetskog grada (Isto). U navedenom primeru autor vidi nekoliko kljunih
karakteristika globalizovanja indijskih gradova: stvaranje nove arhitekture investicija, novog
tipa urbane politike (spekulativno upravljanje koje se prilagoava dinamizmu i brzoj smeni
investitora), jaanje kompeticije i meusobnog poreenja gradova i stvaranje nove globalne
ekspertize o gradu (Isto: 231232). Poslednja karakteristika, prema autoru, govori o tome da
globalizacijske strategije gradova ne dolaze niotkuda ve su rezultat rada brojnih aktera od
134

konsultanata, agencija Ujedinjenih nacija, finansijskih institucija, globalnih foruma i njihovih


sponzora. Svi ovi akteri, primeuje autor, nude viziju globalizacije gradova u cilju njihove
odrivosti, iskorenjavanja siromatva postizanja konkurentnosti, suprotstavljajui je slici
hiperurbanizovanih, zagaenih i problematinih megagradova Treeg sveta. Na primeru
Bangalora, autor pokazuje da ove globalizacijske strategije pre doprinose rastu spekulativnog
urbanizma nego urbanim snovima o ansama i pravdi (Isto: 333). Ovaj sluaj, takoe,
ukazuje na to odakle dolaze i zato nastaju naracije i strategije o globalnom gradu i kako one
potiskuju druge, provincijalne vizije urbanog razvoja. Konano, na ovom primeru se vidi da
predstava o transformaciji propalih megagradova Treeg sveta uz pomo projekata svetskog
grada najee ne odgovara stvarnosti jer se ovi projekti obino usmeravaju na sasvim
drugaije gradove poput Bangalora. Sve do IT eksplozije 80-ih godina, Bangalor je bio
komforni grad srednje klase sa sigurnim, sindikalno organizovanim poslovima unutar velikog
broja javnih instraivakih i proizvodnih preduzea (radarski i satelitski sistemi,
telekomunikacije, proizvodnja opreme i slino). Nekoliko godina pre IT buma, Bangalor nije
goreo ili bio planeta slamova. Nasuprot tome, proces izgradnje svetskog grada poeo je
onda kad su pojedine firme zahtevale intenzivno ulaganje91 u njegovu zadovoljavajuu ali
skromnu infrastrukturu kako bi opstale unutar visoko konkurentnog IT sektora (Isto: 235).
Proces izgradnje svetskog grada je, sasvim suprotno polaznim idejama, rezultirao problemima
koje je, navodno, trebalo da iskoreni socijalnom polarizacijom, masovnim raseljavanjem i
promenom strukture vlasnitva, rastom slamova, pojaanim etnikim sukobima i
naruavanjem javnog zdravlja (Isto). I sve to usled insistiranja na tipu urbanog razvoja kroz
ulaganje u jedan (IT) sektor.92 ija je zemlja otkupljena ili oduzeta za transformaciju u
svetski grad i koji je efekat ovih projekata na lokalnu ekonomiju (posebno poljoprivredni

91

Autor navodi primere velikih infrastrukturnih projekata koji su bili sastavni deo strategije globalizacije ovog

grada: izgradnja infrastrukturnog koridora BangalorMajsur, IT koridora i meunarodnog aerodroma. Ova tri
velika projekta dovela su do promene namene, gotovo polovine ukupnog zemljita grada, to je ukljuivalo
isuivanje jezera i otkup poljoprivrednog zemljita od seljaka (procenjuje se da e usled ovih projekata biti
raseljeno vie od 200.000 seljaka iz okoline Bangalora a time uklonjeno i mnotvo raznovrsnih neformalnih
ekonomskih grana kojima su se oni bavili). Kljuan problem ovde jeste nesrazmera u iznosu izdvojenom za ove
projekte i njegovim korisnicima multimilionski iznosi usmereni su za izgradnju razliitih pogodnosti za IT
sektor i zaposlene u njemu a ne za grad i njegovo stanovnotvo u celini (Isto).
92

Pokazuje se, takoe, da rast ovog sektora ne rezultira lokalnim razvojem jer se vikovi stvoreni u okviru njega

ulau u Evropu i SAD.

135

sektor) su osnovna pitanja koja razvojna industrija i promoteri svetskog grada izbegavaju
(Isto: 246).

Slika 18: Stanovnici slama Eipura u Bangaloru protestvuju protiv izgradnje oping
mola
(http://www.newindianexpress.com/cities/bangalore/Give-Back-Our-Houses-EjipuraSlum-Residents/2014/09/03/article2411981.ece)
Istraivanja i analize azijskih gradova izneta u ovom poglavlju pokazuju da je pred
gradovima otvoren svetski horizont, odnosno, da oni sami sebe posmatraju kao aktere
globalnog trita i u skladu sa tim usmeravaju svoje lokalne i nacionalne politike. To znai da
se urbani razvoj Azije zaista ne moe adekvatno razumeti bez neke vrste perspektive svetskog
ili globalnog grada. Sa druge strane, pokazano je da koncept globalnog grada nije dovoljno
irok da obuhvati varijetete formiranja globalnih gradova u Aziji koji proistiu iz specifine
meavine globalnih, nacionalnih i lokalnih faktora. Ipak, navedeni primeri nisu toliko
drugaiji od koncepata proizalih iz zapadnog iskustva, da bi svaka mogunost generalizacije
bila osuena na propast, to znai da postkolonijalna kritika i preterano insistiranje na
parikularnostima nisu u potpunosti osnovani. Moglo bi se rei da sam koncept globalnog
grada nije nekompatibilan sa idejom o globalizirajuim gradovima. Nasuprot, on je u ovom
sluaju, pogodan kao idealni tip u odnosu na kojeg se meri odstupanje unutar pojedinih
globalnih gradova. Dok bi koncept globalnog grada bio plodonosan za mapiranje izvora
globalizacije, kao u prikazanom tekstu o Bangloreu, koncept grada-regiona mogao bi da
poslui iznalaenju alternativnih pristupa urbanom razvoju kojima bi se korigovali problemi

136

proistekli iz insistiranja na rastu pojedinih ekonomskih sektora uz zanemarivanje lokalnog


razvoja u celini. Pri tome, ne treba praviti greku u izjednaavanju koncepta globalnog grada
(recimo, onog Saskije Sasen) sa konkretnim urbanim politikama i praksama napravljenim u
odnosu na njega. Ovaj koncept, kako je reeno, zadrava svoju kritiku notu, jasno uoljivu u
neomarksistikom pristupu neoliberalnoj urbanoj stvarnosti.
Za razliku od obimne literature na temu dinaminih globalizirajuih gradova Azije, o
globalnim urbanim trendovima u Africi znamo znatno manje. Izvesno je da su stope
urbanizacije u Africi neto vee od onih u Aziji i znatno vee nego u ostalim delovima sveta
dok je intenzitet globalizacije mnogo manji. Drugim reima, postoji drugaija i nedovoljno
objanjena priroda veza izmeu globalizacije i urbanizacije u Africi. U knjizi pripremljenoj od
strane eksperata Svetske banke, navodi se mrana slika o obrascima urbanizacije Afrike a
reenje za velike stope urbanizacije koje nisu praene ekonomskim rastom vidi se u
menaderskim vetinama lokalnih vlasti i specifinim urbanim politikama (Lautier, Mehta,
2006). Ovakva linija razmiljanja o globalnim urbanim procesima u Africi ide tragom
modernizacijske paradigme prema kojoj e gradovi Afrike slediti utabane puteve globalnog
urbanog razvoja u ostalim delovima sveta. Autori tako zakljuuju:
Prvo, Afrika treba da nastavi napore u pravcu decentralizacije, tragajui za balansiranim
reenjima sa mudrom kombinacijom ekonomskih i politikih faktora. Drugo, benefiti
urbanizacije Afrike mogu se ostvariti jedino ako veliki gradovi, posebno oni u priobalnim
podrujima, uspostave globalnu/ regionalnu a ne samo lokalnu ulogu. Tree, postoji potreba za
podizanjem kvaliteta upravljanja gradovima u Africi i pravljenjem balansa izmeu aktivnosti
vezanih za privlaenje stranih investicija i onih vezanih za zadovoljavanje potreba graana i
regionalne ekonomije (Isto: 84).

Ovakvi zakljuci proizilaze iz strogo formalnih, kvantitativnih analiza podataka u


kojima lokalni, nacionalni i regionalni kontekst ne igra nikakvu ulogu a Afrika se posmatra
kao prazan list papira koji eka da bude ispunjen odgovarajuim sadrajima i doivi
globalnu transformaciju uz pomo vetih urbanih menadera.
Oprezniji autori, prilikom analize globalizacije gradova u Africi, podseaju da se ona
mora interpretirati u odnosu na specifian istorijski, ekonomski i kulturni kontekst. To znai
da se u obzir mora uzeti marginalizovana pozicija Afrike u globalnoj ekonomiji kao i lokalne,
samonikle urbane tradicije i otisci snanog kolonijalnog naslea utisnuti u istoriju ovih
gradova (Van den Merwe, 2004). Autor podsea da se uloga Afrike u svetskoj ekonomiji
tokom 20. veka uglavnom svodila na izvoz sirovina i uvoz gotovih dobara pa su afrike
137

drave ostale zavisne od velikih kolonijalnih sila a ovakva, periferna pozicija kontinenta
ostaje do danas. Koji god kriterijum meu postojeim primenili, Afrika je u svakom sluaju
kontinent sa najmanjim brojem globalnih gradova, meu kojima su, uslovno reeno, Kairo i
Kazablanka na severu, Lagos na zapadu, Najrobi na istoku i Johanesburg i Kejp Taun na jugu
Afrike (Isto). To, meutim, ne iskljuuje mogunost da ovi i drugi gradovi Afrike pronau
specifine naine integracije u globalnu ekonomiju ali, u ovom kontekstu, operacionalizacija
koncepta globalnog grada mora da bude dovoljno savitljiva i senzitivna za navedene
istorijske uslove. Autor nudi nekoliko kljunih smernica za primenu koncepta globalnog
grada u Africi:

Svaka konceptualizacija, analiza i interpretacija razvoja globalnih gradova u Africi


uvek se mora odvijati unutar specifinog konteksta i istorijskih, geografskih,
kulturnih i razvojnih okolnosti u okviru njega.

Afrika je najmanje urbanizovan kontinent, ali ispoljava najvei varijetet urbanih


formi, na primer, evropske, kolonijalne, autentine lokalne, dualne i aparthejd
urbane strukture. Zbog toga je istraivanje globalizacije afrikih gradova izuzetno
kompleksno.

Konkurentnost afrikih gradova ne treba da se posmatra u odnosu na gradove


razvijenog industrijskog sveta, ve u odnosu na njihov regionalni i lokalni
kontekst. Iako se tek mali broj njih moe odrediti kao globalan, prema
meunarodnim normama, mnogi gradovi predstavljaju ekonomske centre megaregiona u kojima se nalaze.

Veze izmeu urbanizacije, globalizacije i regionalnih struktura, treba da se


izuavaju u perspektivi svetskog sistema (centar periferija okvir).

Istraivanja u ovoj oblasti moraju da budu interdisciplinarna da koriste integrisane


objektivne/ kvantitativne i subjektivne/ kvalitativne metodologije.

Analiza afrikih gradova treba da ostane otvorena za mogunost razvoja


kolektivnih globalnih gradova. Za razliku od zapadnog poimanja globalnog grada
gde ovaj status proizilazi iz delova pojedinih gradova, u afrikom sluaju postoji
mogunost da vie gradova zajedno vre funkciju globalnog grada.

Kao opti teorijski pristup, najadekvatniji se ini Tejlorov koncept gradova u


globalizaciji koji istie da se globalizacija gradova deava i van onoga to vidimo
kao globalni grad, odnosno onoga to vidimo na drugaije naine (Isto).

138

6.3.

Globalizirajui gradovi poluperiferije: Latinska Amerika i istona Evropa

Nakon kratkog prikaza globalnih urbanih procesa unutar zemalja periferije, kao i
teorijsko-metodolokih izazova koncepta globalnog grada koji se pred njima otvaraju, panju
usmeravamo na one gradove i drave koje su u razvojnom pogledu negde na pola puta
izmeu centra i periferije na poluperiferiji. Treba jo jednom podsetiti da je odreivanje
zemalja Latinske Amerike i istone Evrope kao poluperiferije donekle problematino, i pored
toga to postoje studije koje ukazuju na paralele u njihovim razvojnim putanjama i
opravdavaju ovakvu klasifikaciju (Boschi, Santana, 2012). Ameriki sociolog Kristofer ejsDan, koji je umnogome doprineo promociji i razvoju koncepcije svetskog sistema Imanuela
Volerstajna, pod poluperiferijom podrazumeva one regione:

unutar kojih su objedinjeni elementi drutvene organizacije centra i periferije;

koji su prostorno locirani izmeu regiona centra i periferije;

koji su prostorno locirani izmeu dva ili vie konkurentnih regiona centra;

unutar kojih se odvijaju aktivnosti koje posreduju izmeu centra i periferije;

unutar kojih postoje takve institucionalne strukture koje su negde izmeu onih

koje pronalazimo u regionima centra i periferije (Chase-Dunn, Hall, 1997: 78).


U odnosu na ovakvo odreenje, postsocijalistike zemlje centralne i istone Evrope,
kao i Latinska Amerika, spadaju u poluperiferiju jer su locirane izmeu centra i periferije ali i
zato to je unutar njih mogue pronai institucionalne i kulturne strukture koje imaju svoje
paralele, kako unutar zemalja centra tako i unutar zemalja periferije. Postepeno izmetanje
centra iz SAD i Evrope u dinamine regione Azije, meutim, ovu poziciju dovode u pitanje.
Autori veruju da poluperiferija ima veliki potencijal za drutvenu promenu, odnosno
za stvaranje novih i drugaijih institucionalnih struktura i oblika akumulacije. Poluperiferija
je, prema njima, plodno tlo za drutvene, organizacione i tehnike inovacije i ima prestinu
poziciju za uspostavljanje novih centara moi (Isto). Meu razliitim teorijama, na koje se
oslanjaju iznosei ovakvu tvrdnju, posebno je znaajna teorija prednosti nerazvijenih (ili
teorija relativne zaostalosti) ekonomiste Aleksandra Gerenkrona prema kojoj zemlje u
razvoju (poluperiferija) u odnosu na one ve razvijene (centar), imaju komparativnu prednost
jer mogu da preuzimaju znanja i tehnologije nastale na drugom mestu, bez preuzimanja

139

materijalnih i drutvenih trokova vezanih za njihov razvoj. S obzirom na ovakvu mogunost,


interesantna je injenica da su gradovi poluperiferije unutar literature o globalnim gradovima,
najmanje ispitivani. Gradove centralne i istone Evrope Sasen u knjizi pominje samo unutar
jedne fusnote (2001) ali u okviru jednog novijeg intervjua izjavljuje da bi joj u ovoj fazi oni
bili jedan od osnovnih predmeta interesovanja (Sassen, 2012).93 Za razliku od Sasen, Don
Fridman se, u sklopu hipoteze svetskog grada, opseno bavi gradovima poluperiferije
(Friedmann, 1986). Autor istie da su svetski gradovi poluperiferije obino i glavni gradovi pa
se moe rei da njihova relativna vanosti u svetskim okvirima uvek zavisi i od snage i
vitalnosti nacionalne ekonomije unutar koje se artikuliu. Druga vana karakteristika jesu
intenzivne ruralno-urbane migracije. Kako ekonomija svetskog grada, preusmerena na
visokospecijalizovane uslune delatnosti, vie ne moe da apsorbuje toliki broj migranata, oni
obino zavravaju u brzo rastuem sektoru neformalne ekonomije. Trea osobenost svetskih
gradova poluperiferije ogleda se u visokim stopama ekonomske polarizacije na regionalnom
nivou (razlike u dohocima izmeu ovih gradova i ostalog dela nacionalne teritorije).
Ukljuivanje latinoamerike periferije u svetski sistem otpoinje kolonizacijom pre
vie od 500 godina. Novija (post)kolonijalna istorija Latinske Amerike, obeleena tranzicijom
iz autoritarnih u demokratske reime, u mnogim zemljama kao i jakim neoliberalnim
tendencijama i programima strukturalnog prilagoavanja 90-ih godina dovodi do visokog
stepena i specifinih oblika integracije ovog regiona u svetsku ekonomiju. Specifinosti
integracije Latinske Amerike u svetski sistem, pored politikih faktora, povezane su i sa
demografskim karakteristikama stanovnitva (visoke stope rasta stanovnitva sa velikim
udelom mladih u optoj populaciji) i intenzitetom i oblikom urbanizacije (visoke stope
urbanizacije, formiranje megagradova i izrazita urbana primarnost, gde megagradovi poput
Meksiko Sitija oko 21 milion stanovnika i Sao Paola oko 19 miliona rastu
disproporcionalno u odnosu na druge urbane centre u nacionalnim urbanim sistemima)
(Marston et all, 2005). Ekonomski istoriar i geograf Kristof Parnrajter istrauje Meksiko Siti
i Santjago de ile dokumentujui ekonomske, prostorne i drutvene promene koje su
proizale iz globalizacije ovih gradova, tvrdei da one govore u prilog formiranju globalnih
gradova u Latinskoj Americi (Parnreiter, 2003). Sledei klasine kriterijume za status
globalnog grada,94 razraene od strane Saskije Sasen, autor utvruje da su ovi gradovi krajem

93

Treba istai da je Sasen ovaj intervju dala u Bugarskoj (Sofiji), pa nije iskljueno da je ovakva izjava bila data

iz pristojnosti a ne iz istinskih istraivakih motiva.


94

Vie o tome u posebnom poglavlju.

140

80-ih godina proli kroz promene veoma sline onima o kojima pie Sasen na primeru
Njujorka, Tokija i Londona.95 Proces formiranja globalnih gradova u Meksiku i ileu koji
autor izmeu ostalog dokumentuje i podacima o koncentraciji komandnih i kontrolnih
funkcija u Meksiko Sitiju i Santjago de ileu, doveo je do stvaranja novih oblika urbane
centralnosti u urbanom sistemu ovih zemalja, znatno drugaijih u odnosu na dobro poznati
fenomen urbane primarnosti (Isto). Nova vrsta urbane centralnosti proizilazi iz globalne
pozicije ovih gradova (a ne nacionalne) i, za razliku od ranijih faza, praena je
decentralizacijom proizvodnje, dekoncentracijom i prekompozicijom populacije, kao i
promenom socijalne strukture.
Region centralne i istone Evrope na koji se u daljem radu fokusiramo, kao i druge
geografske odrednice, nije politiki neutralan pa je stoga i njegov sadraj promenjiv. Podela
na istonu i zapadnu Evropu, nastala u periodu socijalizma i hladnog rata, ruenjem
Berlinskog zida 1989. godine postaje znatno sloenija jer svaka drava prolazi drugaiji
razvojni, tranzicioni, put. U terminologiji EU, danas se obino koristi izraz centralna i istona
Evropa, dok je u kolokvijalnom jeziku veliki deo ovog regiona objedinjen pod pojmom
Balkan. Brza izmena terminologije koja se odnosu na definisanje spoljnih i unutranjih
granica ovog regiona uslovljena je njegovom neujednaenom integracijom u EU, kao i
politikim i ratnim sukobima koji su obeleili skoranju istoriju pojedinih zemalja unutar
njega. U ovom poglavlju objedinjeno ispitujemo postsocijalistike zemlje, odnosno gradove,
ovog dela Evrope, bez zadiranja u ovakve politiko indukovane promene geografske
terminologije.
Istona Evropa je jedan od najmanje ispitivanih regiona unutar literature o globalnim
gradovima. Koncept globalnog grada, kako je ve reeno, nastaje i razvija se u centru,
odnosno, unutar najrazvijenijih zemalja SAD i Zapadne Evrope. U novom izdanju knjige
(2001) Sasen pominje gradove Evrope na pola stranice. Navodi da u okviru evropske mree
gradova postoje dve vrste urbane primarnosti (centralnosti) globalna (Pariz, London,
Amsterdam, Cirih, Frankfurt), ija mrea gradova artikulie evropski region i spaja ga sa
globalnom ekonomijom i regionalna (regionalni centri). Pored toga, Sasen spominje urbanu
marginalnost (geografija marginalnosti) istonu Evropa, gde izdvaja Budimpetu kao
atraktivnu za ulaganja, i ostale gradove koji veoma zaostaju gradove u Rumuniji,
Jugoslaviji i Albaniji (Sassen, 2001: 125).

95

Neke od tih promena ogledaju se u sve veem udelu usluga (posebno poslovnih usluga) u gradskoj ekonomiji

kao i porastu zaposlenosti u ovom sektoru.

141

Novije struje unutar diskursa globalnog grada, nastale na tragu postkolonijalne


kritike razvoja u drutvenim naukama, fokus pomeraju na periferiju, Trei svet, ili, prema
novijoj terminologiji, na globalni jug. Gradovi centralne i istone Evrope, kako oni unutar
EU, tako i oni van nje, koji se u politikom, istorijskom, ekonomskom, demografskom i
kulturnom smislu ne mogu razumeti ni iz perspektive centra a jo manje iz perspektive
globalnog juga, ostaju veliko slepo polje u ovoj oblasti. Da bi se oni uveli u debatu o
globalnim gradovima, neophodno je postaviti nekoliko polaznih pitanja: Koje su regionalne
osobenosti gradova istone Evrope i kakva je njihova pozicija u savremenom svetskom
sistemu? Koliki je znaaj socijalistikog naslea na dananje funkcionisanje i transformaciju
ovih gradova? Koliko se njihove putanje razilaze usled globalizacije i regionalne integracije?
Da li su pojedine zemlje istone Evrope i njihovi gradovi ule u globalizaciju, u kojoj formi
i u kojoj meri? Da li se ovaj proces odvija kroz gradove i na koji nain? Koje su njegove
drutvene i prostorne posledice?
Istraujui uticaj socijalistikog naslea i prethodnih istorijskih uslova na aktuelni
razvoj gradova, eki sociolog Jiri Musil istie duboke, istorijski utemeljene, razlike u
urbanom nasleu zemalja Evrope (Musil, 2005). Tokom perioda izmeu 16. i 18. veka,
Evropa je, navodi autor, postala podeljena na dinamian zapadni centar i poluperifernu zonu
na istoku, unutar koje se formirao periferni, jugoistoni deo a veliku ulogu u tome imao je
sistem gradova (Isto). Jugoistona Evropa je, prema autoru, region sa najmanje razvijenom
mreom urbanih naselja. Za razliku od drugih delova Evrope, gradovi u ovoj oblasti nisu
doiveli znaajnije promene izmeu 14. i 19 veka a njihova slabost ostala je glavna
karakteristika regiona kroz itav 20. vek (Isto: 24). Urbana istorija centralne Evrope,
suprotno tome, ukazuje na formiranje protourbanih centara i mree gradova, relativno
nezavisne od urbanog sistema nastalog na tragu Rimske imperije. Za razliku od zemalja
zapadne Evrope, njima su, pak, nedostajali veliki gradovi, poput Pariza ili Venecije,
primeuje Musil. Jedini izuzetak od toga bio je Prag. Autor podvlai da su se navedeni
istorijski trendovi uobliavali vekovima pa 40 godina socijalizma, ma kako on bio
revolucionaran, nije moglo u potpunosti da izbrie znaaj prethodnog urbanog naslea.
U tom smislu, uticaj socijalizma na gradove bio je vei u dominantno agrarnim
drutvima, poput Bugarske, Rumunije i Jugoslavije, u odnosu na zemlje koje su u momentu
uvoenja socijalizma posedovale izvesnu urbanu zrelost (eka i Poljska).96 Sa druge

96

Podaci iz 1954. godine pokazuju da su zemlje centralne Evrope ve tada imale oko 40% urbane populacije a

zemlje jugoistone Evrope duplo manje (prema Musil, 2005).

142

strane, period socijalizma doveo je u svim ovim zemljama do najviih stopa urbanizacije u
njihovoj dotadanjoj istoriji. Autor, meutim, zakljuuje da su posledice socijalizma najmanje
vidljive na makro nivou jer su se urbanizacijski procesi mahom odvijali u sklopu
industrijalizacije, kao i u kapitalistikim zemljama, a spontanost i tekou normiranja tog
procesa ubrzo su uvideli i sami socijalistiki urbani planeri. On ipak istie da vana
karakteristika socijalistikog upravljanja urbanim procesima, koja ostavlja trajan trag,
proizilazi iz politike centralizacije i guenja lokalne i regionalne autonomije. Najvei otisak
socijalizam ostavlja na mikro nivou, nivou pojedinanih gradova, to autor prepoznaje u
relativno niskim nivoima socijalne i prostorne segregacije, propadanju gradskih centara usled
izostanka investicija i izgradnji socijalnih stambenih naselja namenjenih radnikoj klasi (Isto).

Slika 19: Blok 62, Novi Beograd tipian primer socijalistike arhitekture (preuzeto
sa http://serbia.vavok.net/page/communist-architecture-of-new-belgrade-serbia/)
Ovakav pristup, koji uvaava uticaj istorijskog naslea na oblikovanje urbanizacijskih
procesa, suprotstavlja se neomarksistikim interpretacijama, prema kojima je urbanizacija u
potpunosti oblikovana dominantnim sistemom proizvodnje (Kastels). Pitanje odnosa
urbanizacije i socijalizma/ kapitalizma nije u potpunosti reeno, ali je izvesno da sistemi

143

proizvodnje utiu na urbanizaciju, kao i to da se ona u njima ne iscrpljuje u potpunosti.97


Neomarksistiki autori, koji su insistirali (insistiraju) na presudnoj vezi izmeu grada i naina
proizvodnje, uglavnom se se bavili (se bave) kapitalistikim gradom pa su pitanja o vezama
socijalizma i urbanizacije ostala bez definitivnih odgovora a danas su uglavnom deplasirana i
istisnuta iz glavnih tema urbane sociologije. Ranije studije, poput one koje su sproveli Pirs
Murej i Ivan Zelenji, uviaju kontradiktoran karakter socijalizma unutar kog obitava prourbana socijalistika teorija i anti-urbane socijalistike prakse (Murray, Szeleny, 1984).
Pokuavajui da razumeju karakteristike socijalistike urbanizacije, autori uvode pojam
podurbanizovanosti (Konrad, Szeleny, 1977, prema Murray, Szeleny, 1984) pod kojim
podrazumevaju nie stope urbanizacije u socijalistikim u odnosu na kapitalistike zemlje.
Podurbanizovanost je, prema njima, direktan odraz socijalistike politike unutar koje su se
seljaci zapoljavali u industriji bez promene mesta boravka (seljaci industrijski radnici ili
polutani, Kosti, 1955). injenica da je socijalistika drava uspevala da sprei
prekomernu imigraciju u gradove, preteranu urbanu koncentraciju u pojedinim gradovima i
izrazite urbane nejednakosti, uzimana je kao odrednica sutinske razlike izmeu
socijalistikog modela urbanizacije u poreenju sa prekomernom urbanizacijom Treeg sveta
(Bodnar, 2001, prema Petrovi, 2009: 56).
Savremene studije postsocijalistikih gradova tragove socijalizma uglavnom
prepoznaju kroz lokalne, socioprostorne karakteristike gradova, ali i kroz pojedine trendove
koje bi se mogli smatrati optim poput naslea prekomerne, dravno voene
industrijalizacije i kasnijeg kraha usled deindustrijalizacije, privatizacije i zatvaranja dravnih
industrijskih giganata.
Ranih 90-ih godina pretpostavljalo se, kako na istoku tako i na zapadu, da e tranzicija sa
komandno-planske dravne socijalistike ekonomije u okviru jednopartijskog (komunistikog)
sistema, u trinu ekonomiju i graansko, demokratsko drutvo, projektovati gradove centralne
i istone Evrope uniformno, prema linearnoj putanji, to bi rezultiralo njihovom
konvergencijom sa prostorno-strukturnim i funkcionalnim karakteristikama gradova razvijenih
trinih ekonomija, poput onih u zapadnoj Evropi. Takvo razmiljanje je, pak, bilo ne samo
naivno u svetlu nastupajue stvarnosti ve i bazirano na nedovoljnom razumevanju uticaja
snage prolosti na diferencijaciju urbanih razvojnih trendova (Hamilton i ost, 2005: 11).

97

Zaista, da li ima puno smisla tvrditi da sve razlike izmeu Moskve i Njujorka potiu od razlika izmeu

socijalizma i kapitalizma? (Murray, Szeleny, 1984: 91).

144

Istraujui procese transformacije postsocijalistikih gradova centralne i istone


Evrope, grupa autora predvoena Ijanom Hamiltonom, ove gradove svrstava u nekoliko
grupa, najpre prema kriterijumu odmicanja na putu evropskih integracija (Hamilton i ost.,
2005). Gradovi bive istone Nemake su, tako, posle raspada socijalizma, preko noi
integrisani u nemako i evropsko trite. Gradovi eke, Slovenije, Maarske, Poljske i
Estonije koji su u trenutku pisanja njihove knjige (2005) bili na putu integracije u EU, danas
su njeni lanovi. Gradovi zemalja jugoistone Evrope (Bugarska, Rumunija, Litvanija),
uprkos usporenoj tranziciji i ogranienim procesima evropskih integracija i globalizacije, o
kojima autori piu, od 2007. godine integrisani su u EU. Prema autorima, gradovi novih
zemalja lanica su na putu konvergencije sa gradovima zapadne Evrope, kroz procese
deindustrijalizacije, rasta poslovnih i drugih usluga, implementacije diverzifikovanih
direktnih stranih investicija (DSI) i razvoja preduzetnitva. Oni su imali odluujuu ulogu u
tranzicijskim promenama kroz koje su prole ove zemlje, kao i u njihovom kasnijem
ekonomskom razvoju. Kao poseban sluaj autori izdvajaju gradove ruske federacije i gradove
zemalja koje su prole ratne sukobe, ije razvojne putanje jo uvek nisu jasni definisane, kao i
gradove Albanije sa rapidnom transformacijom u pravcu neregulisanog modela gradova
Treeg sveta (Isto: 13).
U tranzicijskom periodu postaje oigledno na spoljni faktori poinju da igraju sve
veu ulogu u razvoju i transformaciji postsocijalistikih gradova.98 Hamilton spoljne faktore
deli na one koji potiu van granica postsocijalistikog bloka i mogu se smatrati globalnim
(zapadna Evropa, SAD, Azija i slino) i regionalnih, koji proistiu iz drugih
postsocijalistikih zemalja (Hamilton, 2005). Autor uticaj spoljnih, globalnih, faktora prati
preko procesa komodifikacije, privatizacije, deindustrijalizacije, prelaska na poslovne i druge
usluge, priliva DSI i njihove geografske distribucije i zakljuuje da su oni u postsocijalistike
zemlje uli kroz njihove najvee, glavne gradove (i delimino kroz one druge po veliini), gde
su ostavili i najvee posledice. Ispitujui veze postsocijalistikih gradova sa drugim
gradovima u regionu i svetu (najpre preko strukture avionskog saobraaja i trgovine),
Hamilton zakljuuje da se specifinosti njihove globalizacije najpre ogledaju u vezama sa EU
(EUizacija) (Isto).
98

Izvesno je da su spoljni faktori i ranije uticali na gradove centralne i istone Evrope ali se njihova struktura,

poreklo,intenzitet i posledice u tranzicijskom periodu menjaju. Prva globalna ekonomska kriza 1929. godine i
svetski ratovi su, na primer, kao spoljni faktori bitno uticali na ovaj region u celini pa tako i na njegove gradove.
Osnovna promena koja je usledila nakon raspada socijalistikog bloka u ovom pogledu jeste zamena istonih
sovjetskih, zapadnim spoljnim faktorima (Hamilton, 2005).

145

Diferencijacija putanja postsocijalistikih gradova moe se najjasnije empirijski


sagledati kroz analizu DSI koja je u direktnoj vezi sa njihovom fizikom i politikom
blizinom Evropskoj uniji. Ijan Hamilton i Frensis Karter smatraju da su, meu spoljnim
faktorima, DSI kljune za nastanak razliitih modela urbanog razvoja postsocijalistikih
gradova u globalizaciji koji seu od najgoreg scenarija industrijske stagnacije,
deindustrijalizacije i ruralne marginalizacije do najboljeg scenarija reindustrijalizacije i
uspene tercijalizacije (Hamilton, Carter, 2005). Novija istraivanja takoe ukazuju na visoku
koncentraciju DSI u glavnim gradovima zemalja centralne i istone Evrope (Dogaru i ost.,
2014). Pored toga to privlae vie investicija, u glavnim gradovima se koncentrie i vei
varijetet investicija, posebno onih vezanih za visoko vrednovane, napredne privredne sektore.
Autori time objanjavaju sve vee disparitete unutar regiona centralne i istone Evrope i nude
smernice za ukljuivanje ovakvih saznanja u regionalnu politiku EU (EU Cohesion Policy).
Kiril Stnilov zato nvodi d je vn spekt uticj globlizcije n
postsocijlistike drve krkteristik globlnog kpitl d se koncentrie ne smo u
odreene drve, ve d svoje komndne i kontrolne funkcije usmeri u mli broj
metropolitenskih podruj, ime utie n povevnje rzlik izmeu region unutr grnic
iste ncionlne drve (Stanilov, 2007: 29). Oni lokliteti (grdovi i regioni) koji se poku
ko fleksibilni z orgnizciju proizvodnje, koji imju kvlifikovnu i jeftinu rdnu sngu i
gde su globlne komunikcije dostupne, verovtno e biti ti n koje e se globlizcijski
procesi njpre usmeriti. U kontekstu postsocijlistikih zemlj, to zni i d se tkv mest u
globlnoj utkmici postti konkurentnij i doiveti znjnije promene u odnosu n stre
industrijske centre u koje je rnije ncionlni rzvoj bio usmervn koji sd trpe usled
povlenj drvnih podsticj, neprivlnosti z privtn ulgnj i nruenog okruenj.
Glvni grdovi postsocijlistikih zemlj bili su zto primrne tke kroz koje su inicirne
ukupne trnzicione i globlizcijske promene. Grdovi koji su doiveli njbru ekspnziju i
promenu su Vrv, Prg i Budimpet. Oni su postli znjni regionlni centri, dobro
umreeni i koordinisni s s drugim grdovim Evrope. Ovi grdovi su i pored tog jo uvek
n (polu)periferiji jedini postsocijlistiki grd koji je uvrten n listu globlnih grdov je
Berlin. Kko je ve pomenuto, ukljuivnje postsocijlistikih zemlj u globlizcijske
tokove posredovno je njihovom integrcijom u EU. To se posebno pokzuje kroz podtke o
intenzivnijem rzvoju onih region koje su blie grnicm EU te stog zdobijju strteki
znj (Pajvani Cizelj, 2011).
Iz navedenih studija globalizacije evropskih postsocijalistikih gradova, moe se
zakljuiti da oni evidentno ulaze u globalizacijske procese ali u razliitoj meri i na razliite
146

naine. Pojedini gradovi, poput Praga, Budimpete i Varave, u izvesnom smislu poinju da
slede logiku globalnog grada kroz koncentraciju DSI, umreavanje sa drugim globalnim
gradovima, tercijalizaciju i rast poslovnih usluga ali se, i pored toga, ne mogu smatrati
globalnim gradovima jer ne sadre glavne (komandne i kontrolne) funkcije globalne
ekonomije. Drugim reima, ovi gradovi jesu u globalizaciji ali nisu globalni. Oni nisu meu
kljunim akterima globalizacije i periferniji su u odnosu na pojedine urbane centre u Aziji i
Latinskoj Americi (Singapur, Hongkong, Sao Paolo i sl). Mina Petrovi u prilog tome navodi
da se postsocijalistiki gradovi razvijaju, pre svega, kao mesta dislociranja vodeih
evropskih/ globalnih industrijskih, trgovakih i uslunih lanaca, a retko mogu konkurisati za
pozicije globalnih komandnih centara. Drugim reima, na putu integracije u globalne mree,
postsocijalistiki gradovi suoavaju se sa preprekama koje ih stavljaju u poluperiferijski
poloaj (Petrovi, 2009: 57). Specifinosti njihove integracije u globalnu ekonomiju mogu se
sagledati i kroz politiki i kulturni kontekst. Politiki faktori ponajvie proizilaze iz EU i
razliitog stepena integracije gradova unutar nje. Proces formiranja globalnih gradova i
problemi do kojih on dovodi, dobro su prepoznati u EU koja, unutar svojih politika, insistira
na uspostavljanju balansa izmeu konkurentnosti i kohezije na urbanom i regionalnom nivou.
Stoga, u ovom kontekstu, koncept globalnog grada moe doprineti evidentiranju trendova i
problema a koncept globalnog grada-regiona, njihovom reavanju.
Istraujui kulturnu dimenziju globalizacije gradova CEE, uveliko zanemarenu unutar
koncepta globalnog grada, Agata Lisak primeuje urbanu mimikriju putem koje kulturni
obrasci ovih gradova postaju vesternizovani i gotovo neodvojivi od onih u gradovima zapadne
Evrope (Lisiak, 2010). Autorka ih stoga definie kao postkolonijalne jer je njihova
ekonomija, kultura i politika oblikovana iz dva izvora moi: uticaj biveg kolonizatora
(SSSR) vidljiv je u arhitekturi, infrastrukturi, drutvenim odnosima i mentalitetu a uticaj
sadanjeg (zapada) u gotovo svim sferama urbanog naina ivota (posebno u obrascima
potronje).
7. Empirijski pokazatelji o globalnim gradovima: kritiki osvrt
Vana karakteristika itavog diskursa o globalnim gradovima jeste njegova empirijska
utemeljenost. Kako ispravno navode Fridman i Vulf, perspektiva svetskog grada je na prvom
mestu okvir za istraivanje urbanizacije a ne teorija (Friedmann, Wolff, 1982). Za razliku od
mnotva sociolokih studija globalizacije, unutar kojih ne postoji nastojanje za izgradnjom
odgovarajue metodologije i sistematsko prikupljanje empirijske grae, zagovornici ideje o
147

globalnom gradu svoje koncepcije gotovo uvek utemeljuju u podacima. Piter Tejlor izlae
interesantan prikaz iskustvene evidencije koja stoji iza tri velike teorijske paradigme o
globalizaciji od kojih je, za nau temu, najznaajniji prikaz Kastelsove teze o umreenom
drutvu (Taylor, 2004). On primeuje da Kastels nema nameru da se uputa u prikupljanje
novih podataka a da je sekundarna iskustvena evidencija, na koju se oslanja branei tezu o
prostoru tokova, izrazito slaba. Kastelsovi dokazi o tokovima i voritima se sastoje u seriji
informacija pribavljenih od amerike pote (Federal Express) koje ukljuuju jedan izvor
(SAD) i samo devet destinacija od kojih su svega tri gradovi. I dok se moemo sloiti sa
Kastelsovom konceptualizacijom globalnog prostora tokova, moramo podvui da su dokazi
koje izlae veoma neupeatljivi (Isto: 35).
Snana utemeljenost koncepata globalnog grada u empirijskim podacima nuno,
dovodi i do problema najpre zbog nedostatka podataka, razilaenja u metodolokom pogledu,
prekomernog korienja ekonomskih pokazatelja, problema prilikom komparativnih
istraivanja i slino. Insistiranje na iskustvenoj evidenciji je, u sklopu aktuelnih debata o
globalizaciji u svakom sluaju dobrodolo, ali ponekad rezultira suvoparnim prikazima niza
podataka koji su u nedovoljnoj ili slaboj vezi sa osnovnim teorijskim polazitima.
U ovom poglavlju prikazujemo razvoj metodologije koja stoji iza koncepta
globalnog grada kao i odgovarajuih empirijskih podataka koji su prikupljeni u razliitim
studijama. Da bi se empirijski potvrdio status globalnog grada, nuno je utvrditi:
a) da je odreeni grad, odnosno drava kojoj pripada, uao u globalizacijske
procese;
b) da se globalizacijski procesi artikuliu (kontroliu i koordiniraju) kroz taj grad;
c) da grad odrava odreene veze sa drugim globalnim gradovima;
To znai da se u svim varijantama koncepta globalnog grada (svetski, grad-region,
mrea globalnih gradova, gradovi u globalizaciji i slino) koriste kako a) opti indeksi
globalizacije tako i b) specifini podaci na nivou gradova i c) i podaci o relacijama izmeu
gradova. U pogledu merenja same globalizacije grada i drave kojoj pripada, autori u
glavnom koriste iste ili sline indikatore, poput onih izraenih od strane OECD (The
Organisation for Economic Co-operation and Development) direktne strane investicije,
ekonomske aktivnosti meunarodnih firmi, meunarodnu difuziju tehnologije i meunarodnu
trgovinu (OECD, 2005). Znatno ree se koriste neekonomski indikatori globalizacije poput
politikih indikatora (lanstvo u meunarodnim institucijama, broj ambasada) i kontakata
148

meu ljudima (korisnici interneta, meunarodni saobraaj). Najvea razmimoilaenja meu


autorima proizilaze iz razliitih shvatanja naina na koji globalni gradovi artikuliu
globalizacijske procese i kasnije operacionalizacije tih shvatanja u okviru indikatora
globalnog grada. Osnovni problem i slaba taka ili mala prljava tajna (Short et all, 1996)
teoretiara globalnih gradova lei u poslednjem nedostatku odgovarajuih komparativnih
podataka i podataka o vezama izmeu gradova. Sve liste i hijerarhije globalnih gradova koje
se izrauju, kako i naune tako i u popularne svrhe, poivaju na ideji o postojanju odreenog
poretka meu gradovima koji je jedino mogue dokazati putem relacionih podataka a oni
nedostaju.
Jedan od prvih sistematskih pokuaja izrade liste svetskih gradova dolazi od strane
Dona Fridmana, u sklopu njegove hipoteze svetskog grada (1982; 1986).

Centar

Poluperiferija

Primarni

Sekundarni

Primarni

Sekundarni

London* I

Brisel*

Sao Paolo I

Johanesburg III

Pariz* II

Milano III

Singapur*III

Buenos Aires* I

Roterdam III

Be III

Rio de aneiro I

Frankfurt III

Madrid*III

Karakas*III

Cirih III

Toronto II

Meksiko Siti* I

Njujork I

Majami III

Hongkong II

ikago II

Hjuston III

Tajpej*III

Los Aneles I

Sidnej III

Manila*II

San Francisko III

Bangkok*II

Tokio*I

Seul* II

*Glavni grad: I 1020 miliona stanovnika; II 510 miliona; III 15 miliona


Tabela 7: Hijerarhija svetskih gradova (Friedmann, 1986).

149

Kriterijumi za izradu Fridmanove liste svetskih gradova ukljuivali su: vei finansijski
centar; predstavnitva transnacionalnih kompanija, meunarodne institucije; rapidan rast
sektora poslovnih usluga; proizvodni centar; vei transportni vor i broj stanovnika. Ni jedan
grad ruralne periferije nije ukljuen u listu, iako bi se u obzir mogao uzeti Bombaj
(Mumbaj). Indija je, meutim, kao i Kina, u to vreme slabo integrisana u svetsku ekonomiju.
Iz razmatranja su, takoe, iskljuene sve komandno-planske ekonomije koje su integrisane u
Sovjetski blok i nisu deo kapitalistikog svetskog sistema (Friedmann, 1986). Jasno je da je
Fridmanova lista gradova odraz vremena u kojem je izraena (1980. godine), kao i da su
podaci na kojima se bazira u velikoj meri zastareli. Ona je, meutim, znaajna jer predstavlja
prvi artikulisani pokuaj izgradnje metodologije i empirijske evidencije za koncept svetskog
grada. Iako jasno naznaava da njegovu listu treba shvatiti tek kao inicijalni pokuaj
vizuelizacije globalne urbane dinamike, naknadni problemi izjednaavanja rangova sa
hijerarhijom, o emu e biti rei u daljem tekstu, donekle proizilaze i iz ove Fridmanove liste.
Kako je iskustvena evidencija koncepta globalnog grada Saskije Sasen ranije
prikazana na ovom mestu, ukratko podseamo na njene osnovne karakteristike. Sasen
primeuje da broj predstavnitva multinacionalnih kompanija, na emu je poivala
Fridmanova hipoteza svetskog grada kao i koncept svetskog grada Pitera Hola koji joj je
prethodio, vremenom prestaje da bude relevantan pokazatelj za poziciju gradova u globalnoj
ekonomiji (Sassen, 1991). Predstavnitva se sve ee izmetaju iz velikih urbanih centara ali
ostaju zavisna od specijalizovanih uslunih firmi lociranih u globalnim gradovima. Kljuni
pokazatelj za status globalnog grada, prema Sasen, tako postaju poslovne usluge usmerene na
globalno trite. Kako bi dokazala svoje osnovno teorijsko polazite, Sasen posebno ispituje
direktne strane investicije i finansijske industrije kao odraze prostorne disperzije
(globalizacije); poslovne usluge i finansijske inovacije kao odraze prostorne koncentracije
(kontrola i koordinacija globalizacije kroz gradove). Pred toga, ona u empirijskom pogledu
ispituje jo i drutveno-ekonomski poredak globalnih gradova kroz strukturu trita rada i
strukturu zarada nastojei da pokae trendove tercijarizacije i ekonomske polarizacije u
globalnim gradovima. Na osnovu ovakvih pokazatelja Sasen status globalnog grada pripisuje
Njujorku, Londonu i Tokiju. Autorka, konano, ispituje i veze izmeu globalnih gradova
tvrdei da su oni sve manje povezani sa drugim gradovima unutar nacionalne urbane
hijerarhije a sve vie povezani u okviru transnacionalnog urbanog sistema.
Prvu sistematsku metodologiju za klasifikaciju i rangiranje globalnih gradova izradila
su tri britanska geografa, saradnika GaWC profesor meunarodnog menadmenta i
ekonomski geograf Don Biverstok, urbani geograf Riard Smit i profesor politike
150

geografije Piter Tejlor (Beaverstock, Smith, Taylor, 1999). Kako je dotadanja metodologija
mahom bila usmerena na identifikaciju kljunih globalnih gradova, kao kod Saskije Sasen,
autori pokuavaju da izrade listu globalnih gradova niih po rangu u odnosu na primarne. Na
osnovu podataka o lokacijama kljunih poslovnih usluga99 (raunovodstvo, marketing,
bankarstvo, finansije i pravo), autori izrauju inventar od 55 gradova klasifikovanih u Alfa,
Beta i Gama svetske gradove. Tome dodaju i listu gradova unutar kojih pronalaze dokaze za
procese formiranja svetskog grada. Oni jasno navode da se ovde ne radi o hijerarhiji ve o listi
gradova rangiranih po odreenim unutranjim atributima koje nazivaju globalni kapacitet u
pogledu usluga koje nude (Isto). Gradovi su rangirani prema svetskosti vrednostima od 1
12.

A. ALFA SVETSKI GRADOVI


12: London, Njujork, Tokio
11: Pariz
10: ikago, Frankfurt, Hongkong, Los Aneles, Milano, Singapur

B. BETA SVETSKI GRADOVI


9: San Francisko, Sidnej, Toronto, Cirih
8: Brisel, Madrid, Meksiko Siti, Sao Paolo
7: Moskva, Seul

C. GAMA SVETSKI GRADOVI


6: Amsterdam, Boston, Karakas, Dalas, Dizeldorf, eneva, Hjuston, Dakarta,
Johanesburg, Melburn, Osaka, Prag, Santjago, Tajpei, Vaington
5: Bangkok, Peking, Montreal, Rim, Stokholm, Varava
4: Atlanta, Barselona, Berlin, Buenos Aires, Budimpeta, Kopenhagen, Hamburg,
Istanbul, Kuala Lumpur, Manila, Majami, Mineapolis, Minhen, angaj

99

Postoji izvesna nejasnoa oko toga koji su tani pokazatelji za kljunu uslunu delatnost u kontekstu

globalne ekonomije. Autori navode da u obzir nisu uzimali sve poslovne usluge ve samo one znaajne, bez
preciznog definisanja ta ta znaajnost podrazumeva.

151

D. DOKAZI O FORMIRANJU SVETSKIH GRADOVA


Di Jaki dokazi
3: Atina, Oukland, Dablin, Helsinki, Luksemburg, Lion, Mumbaj, Nju Delhi,
Filadelfijia, Rio de aneiro, Tel Aviv, Be
Dii Neto dokaza
2: Abu Dabi, Almati (biva Alma-Ata), Birmingem, Bogota, Bratislava, Brizben,
Bukuret, Kairo, Klivlend, Bolonja, Detroit, Dubai, Ho i Min, Kijev, Lima, Lisabon,
Manester, Montevideo, Oslo, Roterdam, Rijad, Sietl, tutgart, Hag, Vankuver

Diii Minimalni dokazi


1: Adelejd, Antverpen, Arhus, Baltimor, Bangalor, Brazilija, Kalgari, Kejp Taun,
Kolombo, Drezden, Edinburg, enova, Glazgov, Geteborg, Guangdou, Hanoj, Kanzas Siti,
Lids, Lil, Marsej, Rimond, Sankt Peterburg, Takent, Teheran, Tijuana, Turin, Utreht,
Velington

Tabela 8 . GaWC inventar svetskih gradova (Beaverstock, Smith, Taylor, 1999).


Dok je inicijalni cilj itavog koncepta globalnog grada, pa tako i empirijske evidencije
na kojoj poiva, bio utvrivanje veze izmeu urbanizacije i globalizacije, odnosno, mapiranje
i analiza nove geografije moi, izraivanje lista i hijerarhija globalnih gradova postepeno se
udaljuje od osnovnog teorijskog polazita i postaje cilj za sebe. Liste globalnih i svetskih
gradova izrauju se svakodnevno i u najrazliitije svrhe, od naunih preko popularnih do
komercijalnih.100 Popularnost ovakvih lista verovatno proizilazi iz njihove jednostavnosti i
prestia koji status globalnog grada znai za njegove stanovnike i vlasti. Stoga se sa pravom
moemo upitati koja je teorijska i praktina vrednost ovakvih i slinih lista gradova? One
postaju sve beznaajnije i prigodnije u onoj meri u kojoj se empirijska evidencija na kojoj
poivaju udaljuje od osnovnih teorijskih polazita i zadataka. Ukoliko se, na primer, podatak
o dugogodinjem vostvu Londona na listama globalnih gradova ili naglom usponu
Singapura, vrati u teoriju i na osnovu njega razrade i dopune razumevanja veza izmeu
svetske ekonomije i odreenog grada, takav podatak moe da ima izvesnu naunu vanost.

100

Na primer, Forbsova lista najuticajnijih gradova 2014. godine:

http://www.forbes.com/pictures/edgl45ghmd/introduction-14/

152

Ukoliko lista, pak, postane cilj sama sebi, ona nuno prelazi iz naunog u popularni domen, ili
ak domen ideologije.
Kljuan teorijski pomak, koji je promenio i fokus empirijskih istraivanja globalnih
gradova, odvio se u sklopu mrenog pristupa u drutvenim naukama, preusmeravanjem panje
sa globalnih atributa pojedinih gradova na transnacionalne mree gradova kao kljune aktere
globalizacije. Kako je ranije navedeno, ovu teorijsku perspektivu u studije globalizacije i
urbanizacije uvodi Kastels (Castells, 2000) ali bez odgovarajue iskustvene podloge bez
jasnog ocrtavanja kartografije globalnog umreenog drutva (Derruder, Witlox, 2007). Iako
mnogi upotrebljavaju mrenu terminologiju i imaginaciju (vorovi, protoci, tokovi i sl), retki
su oni koji mree zaista i ispituju (Kentor, Smith, Timberlake, 2004). Razvoj metodologije
merenja mrea globalnih gradova u velikoj meri se odvija unutar mree za istraivanje
globalnih i svetskih gradova (GaWC). GaWC takoe predstavlja vodei svetski centar za
prikupljanje i obradu raznovrsnih podataka o globalnim gradovima irom sveta. O znaaju
ove organizacije govori injenica da se meu poasnim osnivaima (i saradnicima) nalaze
vodei svetski autoriteti u ovoj oblasti poput Saskije Sasen, Manuela Kastelsa, Dona
Fridmana i Pitera Hola. Pored redovnog izdavanja asopisa (GaWC Research Bulletin) i
publikacija,101 GaWC periodino izrauje liste globalnih gradova koristei specifinu
metodologiju i prikupljajui odgovarajue podatke o gradovima irom sveta. Iako su ova
istraivanja sprovoena iz razliitih uglova i sa razliitim metodologijama, znaaj ove
istraivake mree lei u ideji da se globalni gradovi mogu identifikovati preko njihovih
spoljnih mrea i tokova. To podrazumeva specifinu kvantitativnu metodologiju istraivanja
mree globalnih gradova, prema kojoj su izraene baze podataka za 2000, 2004. i 2010.
godinu (Hermelin, 2012).
U Kratkom vodiu za prikupljanje kvantitativnih podataka u GaWC, Piter Tejlor
istie tri kljuna problema u ovoj oblasti koji se mogu smatrati univerzalnim problemom
koncepta globalnog grada:

Prvo, u drutvenim naukama atributivni podaci dominiraju nad relacionim. To znai


da se drutvene pojave ispituju pojedinano, u odnosu na njihove unutranje atribute, a

101

Neke od vanijih publikacija su: Derudder, B., Hoyler, M., Taylor, P. J. and Witlox, F. (Eds) (2012).

International handbook of globalization and world cities. Cheltenham, UK and Northampton, MA, USA:
Edward Elgar; Taylor, P. J., Beaverstock, J. V., Derudder, B., Faulconbridge, J., Harrison, J., Hoyler, M., Pain,
K. and Witlox, F. (Eds) (2013). Global cities. Critical Concepts in Urban Studies. London: Routledge; Taylor, P.
J., Ni, P., Derudder, B., Hoyler, M., Huang, J. and Witlox, F. (Eds) (2011). Global urban analysis: a survey of
cities in globalization. London: Earthscan.

153

ne u odnosu na meusobne veze koje ostvaruju. Sam pogled na bilo koju statistiku
bazu (recimo, popis stanovnitva), navodi autor, dovoljan je da se uvidi da se tu radi o
seriji statinih podataka o atributima razvrstanim po mestu. Koncept globalnog grada
(a i drutvene nauke u celosti), zahteva oskudne relacione podatke o vezama,
odnosima i mreama.

Drugo, jo uvek ne postoji transnacionalna statistika. Uglavnom se oslanjamo na


meunarodne baze podataka UN koje nastaju kao kompilacije podataka sa nacionalnih
popisa. Relacioni podaci koje je tu mogue pronai (o migracijama i trgovini)
klasifikuju se prema dravama a ne gradovima i stoga su, za ove potrebe gotovo
neupotrebljivi.

Tree, meu autorima koji se bave globalnim gradom postoji veliko iskuenje da
rangove interpretiraju kao hijerarhije. Tako se esto razliiti dostupni atributivni
podaci o gradovima (broj stanovnika, struktura zanimanja, broj predstavnitava)
koriste da bi se oni rangirali na osnovu ega se izrauju hijerarhije gradova. Takav
postupak je, upozorava Tejlor, sa metodoloke strane potpuno neopravdan jer se
hijerarhija moe dokazati samo preko meusobnih odnosa a prosto rangiranje gradova
ne govori nita o njihovim odnosima. Obimno korienje ovakvih hijerarhija gradova
je, prema autoru, klasian primer kako pogrene ideje mogu da popune veliki manjak
pravih dokaza. (A Brief Guide to Quantitative Data Collection at GaWC, 19972001,
http://www.lboro.ac.uk/gawc/guide.html).
Ameriki sociolozi Alderson i Blekfild, slino tome, primeuju da istraivai

globalnih gradova esto moraju da pretpostave ono to su hteli da dokau gradovi su


smeteni u sistem pa su pojedini gradovi usled svog poloaja u sistemu bolje pozicionirani od
drugih (Alderson, Beckfield, 2004). Pri tome se ne dokazuje postojanje sistema ili mree
gradova ve globalnih funkcija unutar pojedinanih gradova. Drugim reima, ne postoji
dovoljno jasan kriterijum za odreivanje pozicije odreenog grada unutar mree globalnih
gradova kao ni jasni indikatori za prepoznavanje kljunih veza meu njima. Da bi empirijski
utvrdili smislenu teorijsku pretpostavku o globalnoj, hijerarhijskoj, umreenosti gradova,
moramo imati sasvim jasne i univerzalne pokazatelje umreavanja. Zadaci koji se postavljaju
pred istraivae su stoga: opisivanje strukture svetske mree gradova, identifikacija i
objanjavanje hijerarhijskih odnosa izmeu svetskih gradova, razumevanje gnjeenja
mree svetskih gradova u iri svetski sistem, kao i analiza veza izmeu pojedinih gradova u
globalnoj hijerarhiji i njihovih drutvenih odnosa (Kentor, Smith, Timberlake, 2004).
154

Ameriki sociolozi Majkl Timberlejk i Dejvid Smit ve su 90-ih godina upozorili da


indikatori povezanosti gradova sa globalnom ekonomijom moraju biti dovoljno iroki da
obuhvate razliite aspekte drutvenog ivota ponudivi sledeu emu prikazanu na Tabeli 9.
FUNKCIJA

FORMA
Ljudska

Ekonomska

migracije radne snage

Politika

ambasadori

Drutvena porodine migracije


reprodukcija

Kulturna

plesne trupe

Simbolika

Materijalna

protok dobara komunikacija oko protoka dobara


trgovina orujem

politike pretnje

doznake iz inostranstva

odea

lina prepiska, e-mail

holivudski filmovi

Tabela 9. Tipologija globalnih veza izmeu gradova (Smith, Timberlake, 1995, prema
Kentor, Smith, Timberlake, 2004)
Autori su predloili da se ispituju ekonomske, politike, drutvene i kulturne veze
izmeu gradova i to u svoje tri forme ljudskoj, materijalnoj i simbolikoj. Osnovni problem
ovakve zamisli bio je u dolaenju do odgovarajuih podataka kao i njihovoj standardizaciji i
uporeivanju. Veina autora se zato, ali i zbog dominacije ekonomskog diskursa u studijama
globalizacije, usmerila na isto ekonomske pokazatelje umreenosti gradova. Znaaj
tipologije je na prvom mestu metodoloki, jer autori nastoje da dopune standardne ekonomske
funkcije politikim, drutvenim i kulturnim. Sam sadraj svake pojedine forme unutar ovih
funkcija (ljudska, materijalna i simbolika), u svakom sluaju, proizvoljno je naveden i
podloan razliitim tumaenjima.
Ben Deruder i Frenk Vitloks, izrauju taksonomiju empirijskih pristupa mrei
globalnih gradova koje dele na dve osnovne grupe: korporacijsku i infrastrukturnu. (Derudder,
Witlox, 2007). Korporacijski pristup, karakteristian za istraivae GaWC, baziran je na
pretpostavci da globalne uslune firme povezuju gradove preko meusobne razmene
informacija, znanja, planova, saveta, uputstava i slino (Taylor, 2001, prema Derruder,
Witlox, 2004). Unutar ovog pristupa, matrice veza izmeu gradova konstruiu se na osnovu
matrica koje sadre informacije o lokacionim strategijama ovih firmi.102 Na osnovu tih
podataka izraunava se standardizovana vrednost koja govori o poziciji datog grada u
102

Informacije o lokacijskim strategijama firmi uglavnom su lako dostupne na njihovim zvaninim internet

stranicama, gde su navedene tane adrese svake manje jedinice unutar firme (Isto).

155

transnacionalnoj mrei usluga (Derruder, Witlox, 2007). Slian pristup koriste i Alderson i
Bekfild, sa tom razlikom to se oslanjaju na podatke o organizacionoj geografiji najveih
multinacionalnih kompanija (Alderson, Beckfield, 2004). Deruder i Vitloks istiu da su
korporacijski pristupi mrei globalnih gradova mnogo vie od prostog inventara uslunog
sektora u gradovima, karakteristinog za ranije istraivake studije. To su pokuaji empirijske
procene svetskih gradova kao vorova u globalnom prostoru tokova (Isto). Osnovni problem
ovakvih pristupa je u tome to se podaci o mreama gradova konstruiu na osnovu nekih
drugih pokazatelja. Drugim reima, mrea se ne istrauje direktno ve posredno s tim to su
pokazatelji za njeno postojanje veoma diskutabilni. Na narednim slikama prikazujemo neke
od osnovnih nalaza istraivaa GaWC za 2010. godinu, dobijenih uz pomo ovakve
metodologije. Podaci su preuzeti iz GaWC atlasa.

Slika 20: Lista globalnih gradova 2010. godine sa njihovim meusobnim vezama
(Carta, Gonzalez, 2010) 103

103

Detaljniji prikaz mape videti na: http://www.lboro.ac.uk/gawc/visual/globalcities2010.pdf

156

Slika 21 : Veze globalnih gradova (Carta, Gonzalez, 2010)

157

Slika 22: Veze globalnih gradova (Carta, Gonzalez, 2010)

Slika 23: Veze globalnih gradova (Carta, Gonzalez, 2010).


158

Drugi, infrastrukturni pristup mrei globalnih gradova, oslanja se na analizu


geografije telekomunikacione i saobraajne infrastrukture, gde se veze izmeu gradova
obino ispituju putem analize internet komunikacija ili meunarodnog avionskog saobraaja.
Ove telekomunikacione i saobraajne mree su osnova na kojoj je izgraena povezanost
gradova pa nije neobino to se koriste u prostornoj imaginaciji transnacionalnih urbanih
mrea. Analogijom sa osnovnom podelom korporacijskih pristupa (uslune firme/
multinacionalne korporacije), unutar infrastrukturnih pristupa moemo razlikovati analize
telekomunikacija (na primer, kime interneta)104 i fizikih, saobraajnih infrastruktura (na
primer, avionskog saobraaja) (Derruder, Witlox, 2007).
Deruder i Vitloks navode da je analiza avionskog saobraaja znatno napredovala u
odnosu na ranije pokuaje direktnog merenja mree gradova kroz broj meunarodnih letova.
Novije studije (Smith, Timberlake, 2001; 2002) se oslanjaju na posmatranje tokova, pre nego
samih taaka (gradova) pa relacije i odnosi postaju vaniji nego prosta koncentracija putnika u
odreenom gradu. Opisom uestalosti meunarodnih letova u pojedinim gradovima mogue
je izraunati rang datog grada u odnosu na ostale i napraviti listu gradova prema kriterijumu
zastupljenosti meunarodnih letova, ali takvi podaci ne bi govorili nita o samoj mrei
gradova kao ni o njihovim meusobnim odnosima. Posebni metodoloki problemi u ovom
domenu, kako primeuju Deruder i Vitloks, jesu nedostatak transnacionalnih podataka
(dostupni podaci su uglavnom meunarodni pa je teko meriti vane konekcije izmeu
gradova unutar jedne drave) i nemogunost merenja individualnog putovanja u celini
(relacije se mere iscepkano od A do B, od B do C, a ne itav lanac putovanja ABCD,
to znai da e u analizi jednak znaaj imati take presedanja kao i same destinacije)
(Derruder, Witlox, 2007). Ove probleme autori nastoje da prevaziu oslanjanjem na
individualne podatke o on-line rezervacijama avionskih karata a ne na podatke o samim
letovima.
U okviru novijeg projekta, nastalog u cilju bolje vizuelizacije podataka, istraivai
GaWC izradili su atlas (Atlas 1) na kom su prikazani komunikacioni tokovi iz pojedinih
gradova, na trodimenzionalnom globusu. Korieni su podaci o internet i telefonskim

104

Kima interneta (Internet backbone) predstavlja osnovne putanje podataka izmeu velikih, strateki

povezanih, kompjuterskih mrea i centralnih rutera na internetu koje funkcioniu pri komercijalnim, vladinim,
akademskim i drugim centrima visokog kapaciteta (Wikipedia, Internet backbone).

159

konekcijama 123 grada. Ovakvim pristupom se prevazilazi preteran fokus na nekolicinu


gradova na vrhu hijerarhije i omoguava sagledavanje globalne umreenosti svakog
pojedinanog grada. Podaci, u svakom sluaju, pokazuju da najvie tokova ide ka Londonu,
Njujorku i Tokiju, odnosno, da su oni vorita itave mree. Na slikama su prikazani primeri
atlasa izraenih za Atinu (slika 23) i Amsterdam (slika 24).

Slika 24: Komunikacioni tokovi iz Atine (internet i telefonske komunikacije). Preuzeto sa:
http://www.lboro.ac.uk/gawc/visual/lang_atlas1.html

Slika 25 : Komunikacioni tokovi iz Amsterdama (internet i telefonske komunikacije).


Preuzeto sa: http://www.lboro.ac.uk/gawc/visual/lang_atlas1.html
160

U nastojanjima da to vernije vizuelno prikau osnovne ideje teoretiara globalnih


gradova, posebno onih koji zagovaraju mreni pristup (Tejlor), istraivai GaWC dolaze na
ideju da slede osnovnu teorijsku zamisao o primarnosti mree i relacija unutar nje nad
pojedinanim objektom. Na prethodnim slikama (Atlas 1) dominira realna geografija, fiziki
odnosi u prostoru izmeu gradova, dok su tokovi i veze izmeu njih dodatak na mapi. Oni
zato pokuavaju da, uz pomo istih podataka, okrenu sliku i prikau primarnost relacija i
mrea nad realnim geografskim prostorom. Pozicija na ovoj novoj mapi (Atlas 2) zato se
rauna prema samim vezama i relacijama, to stvara alternativnu geografiju.
Kada bi svet bio posmatran iz perspektive umreenosti globalnih gradova, nastala bi nova
slika, unutar koje je svaki grad orijentisan na drugi grad na istom nivou povezanosti.
Nacionalne i kontinentalne mape ustupaju mesto novoj svetskoj konfiguraciji nalik arhipelagu,
gde je svaki grad izdvojen iz svog neposrednog okruenja i blizak drugim gradovima koji su
mu slini. Glavni parametri za tu novu konfiguraciju zasnovani su na meusobnim vezama,
primarno u okviru globalnog ekonomskog sistema (Carta, Gonzalez, 2010).

Atlas 2 zapravo predstavlja empirijski i statistiki utemeljenu vizuelizaciju


Kastelsovog drutva umreenog kroz prostore tokova. On predstavlja i prikaz novog naina
na koji vidimo svet, koji proizilazi iz globalnih urbanih transformacija, odnosno, prikaz nove
(alternativne) geografije moi. Na njoj se, takoe, jasno vidi bliskost pojedinih grupa
gradova koja ne poiva nuno na njihovoj blizini u prostoru ve na meusobnim vezama.

Slika 26: Reljef globalizacije, preuzeto sa:


http://www.lboro.ac.uk/gawc/visual/lang_atlas3/views3.html
161

Iz datog pregleda razvoja istraivake metodologije globalnih i svetskih gradova,


jasno se vidi da je ona doivela znaajan napredak u poslednjih desetak godina. Od poetnih
lista gradova, koje su poivale na prostom merenju odreenih, konvencionalnih atributa
(poput predstavnitava firmi) i rangiranju gradova u odnosu na njih, dananja istraivanja
mree globalnih gradova poivaju na adekvatnim podacima o relacijama i tokovima izmeu
gradova i preciznim statistikim tehnikama kojima se one izraunavaju. Ovakvi empirijski
pomaci predstavljaju rezultat teorijskog preusmerenja od neomarksizma i teorije svetskog
sistema koji su tragali za komandnim i kontrolnim funkcijama svetske kapitalistike
ekonomije i analizirali pozicioniranje gradova unutar nje, ka neutralnijem i naunijem
mrenom pristupu koji tei analizi mree bez ulaenja u njene ideoloko-politike izvore i
karakteristike. Ovakav pristup ne mora nuno da bude tehnicistiki i nesocioloki, kako se to
moe uiniti. Uz pomo informacija o teorijski relevantnim atributima svakog grada u
pretpostavljenoj mrei, moemo da razvijemo i testiramo ideje o tome kako su varijacije u
lokalnoj ekonomiji i drutvenim odnosima povezane sa globalnim umreenim odnosima
(Kentor, Smith, Timberlake, 2004). Time bi se mogao postaviti i jedan novi, drugaiji model
istraivanja drutvene promene koji bi obuhvatao i opte i pojedinano, i globalno i lokalno.
Sistematskih studija koje povezuju mreni istraivaki pristup globalnim urbanim
procesima sa irim teorijskim uvidima o globalizaciji i drutvenoj promeni je, meutim,
veoma malo. To govori u prilog raspoluenosti diskursa o gradovima u globalizaciji izmeu
isto teorijskih i spekulativnih koncepcija globalizacije i empirijskih studija urbanizacije pri
emu veze izmeu njih obino nisu dovoljno jake.
Nedostaci aktuelnih istraivakih pristupa, poput prikazanih GaWC studija su
viestruki. Metodologija merenja je isuvie statina. U njima se meri sadanji trenutak i
neprekidno auriraju podaci. Jue ovde ne igra nikakvu ulogu pa tako ni istorija. Studije su
u potpunosti usmerene na budunost, to moda proizilazi iz njihove ideoloke optereenosti
sticanje statusa globalnog grada ili vora u mrei smatra se projektom, ciljem kojem svi tee
u budunosti bez obzira na to kakvu istoriju imali i odakle dolazili. Odmerenije studije morale
bi zato da budu komparativno-istorijske. U suprotnom, istraivaka praksa mogla bi da se
pretvori u sakupljaki empirizam sve udaljeniji od teorije.
Drugi veliki nedostatak istraivakih pristupa, kako mrenih (korporacijskih) tako i
onih starijih (koncepta Saskije Sasen) jeste, sasvim evidentno, ekonomizam. Ve je bilo rei o

162

pokuajima proirivanja indikatora globalnosti sa ekonomskih na ire sociokulturne faktore


koji nisu uspeno okonani najpre zbog tekoa u dolaenju do podataka.
Konano, ovakvi istraivaki pristupi se mogu okarakterisati kao strukturalistiki jer
stavljaju akcenat na globalnu mreu (Tejlor) (ili kapitalistiku ekonomiju Sasen) kao optu i
univerzalnu strukturu koja odreuje sudbine gradova unutar nje, kao i sudbine njihovih
stanovnika. Tako je, sa sociolokog stanovita, vaan aspekt urbanizacije urbani nain
ivota u potpunosti zanemaren. Kao vrhunac strukturalizma mogli bi da navedemo
prikazane atlase (posebno Atlas 2) koji je izmeten iz ovog sveta, iz sveta ljudi i njihove
svakodnevice. Moglo bi se rei da mrenoj istraivakoj tradiciji u oblasti globalnih gradova,
proistekloj iz ideje o umreenom drutvu, nedostaje prostor mesta, na koji Kastels nije
zaboravio.
Prostor tokova ne proima ceo raspon ljudskog iskustva u umreenom drutvu. Prevladavajua
veina ljudi, kako u razvijenim, tako i u tradicionalnim drutvima, ivi na mestima i svoj
prostor doivljava kao zasnovan na mestu. Mesto je prostor ciji su oblik, funkcija i znaenje u
njemu sadrani unutar granica fizikog kontigviteta (Castells, 2000: 449).

IV ISTORIJSKA DIMENZIJA GLOBALNOG GRADA


Evidentne ekonomske, drutvene, kulturne, politike, tehnoloke i ekoloke promene,
do kojih globalizacija dovodi, zadobile su svoja manje ili vie zadovoljavajua objanjenja u
okviru razliitih nauka. Interes sociologa za probleme globalizacije, kao to to obino biva sa
velikim temama, narastao je u toj meri da je sve tee misaono obuhvatiti mnotvo razliitih
perspektiva i pristupa u razumevanju ovog fenomena. U okviru ovog rada smo, na prvom
mestu, zainteresovani za one pristupe koji akcenat stavljaju na prostornu dimenziju
globalizacije, tanije, na meusobne odnose globalizacije i urbanizacije i njihovu refleksiju u
savremenim gradovima. Obraanje ovoj temi nezaobilazno znai i njeno provlaenje kroz
prizmu opteg teorijskog diskursa globalizacije, uz nuan susret sa svim metodolokim,
epistemolokim i teorijskim problemima koji se u njemu pojavljuju. Znaajan deo tih
problema direktno se odraava i na temu za koju smo ovde zainteresovani.
Odnosu globalizacije i gradova smo odluili da pristupimo i sa jedne od tih
problematinih taaka teorije globalizacije sa koje se shvatanja ravaju u sasvim razliitim
pravcima. U veini ovih teorija, naime, preovlauje shvatanje po kojem je globalizacija
sasvim nov i istorijski specifian drutveni proces koji najavljuje kvalitativno novu fazu u

163

razvoju ljudskog drutva. Drugim reima, proces globalizacije posmatra se kao pojava bez
istorijskog kontinuiteta. Unutar ovakvih shvatanja proces globalizacije se posmatra kao kraj
istorije (Frensis Fukujama), kao nuan i ireverzibilan drutveni proces koji se svodi na
konsolidaciju svetskog trita. Druga grupa autora stoji na stanovitu da globalizaciju treba
posmatrati u sklopu irih drutvenih procesa, kao proces dugog trajanja koji je obeleen
ciklinim uzletima i padovima (Kristofer ejs-Dan). Globalizacija je, u ovakvom vienju,
proces sa istorijskim kontinuitetom, koji menja formu i domete, ali ne i osnovne principe svog
funkcionisanja.
ini se da se znaajan deo ove debate svodi na razmenu argumenata ideoloke prirode.
Shvatanja se kreu od onih koja istiu istorijski kontinuitet procesa globalizacije u funkciji
opovrgavanja teze o kraju istorije i konanom trijumfu Zapada (skeptici) do onih koji
poriu istorijski kontinuitet globalizacije iz suprotnih motiva (hiperglobalisti). Ovome
dodajemo i trei mogui pristup koji globalizaciju ita u ideolokom kljuu, u potpunosti
negirajui njenu materijalnu osnovu i odreujui je kao misaoni konstrukt u ideolokoj
funkciji irenja neoliberalizma (Pjer Burdije).
Pristupi globalizaciji se, svakako, ne iscrpljuju u okviru navedenih stanovita. Neka
od najveih sociolokih imena spadaju upravo u neku vrstu umerenog pristupa
globalizaciji (Ulrih Bek, Entoni Gidens). Ovde se globalizaciji prilazi otvorenih oiju u elji
da se analiziraju stvarni oblici njenog ispoljavanja. Postavlja se, meutim, pitanje gde itati
globalizaciju, gde tragati za njenim materijalnim izrazom? Na tragu bezbroj puta potvrene
definicije Anrija Lefevra, rei emo da je to mesto grad, kao najreprezentativniji otisak
drutva u prostoru. Danas je to globalni grad unutar kog se prelamaju kako ideoloki tako i
materijalni aspekti globalizacije. Moe se rei da je (globalni) grad oblikovan materijalnim
globalizacijskim procesima ali i dominantnom neoliberalnom ideologijom. Sada nae
polazite moemo postaviti i sasvim obrnuto. Zadatak koji je isprva bio postavljen kao
itanje grada kroz globalizaciju sada moemo odrediti i kao itanje globalizacije kroz grad.
Koliko je, dakle, star globalni grad (globalizacija)?
Jedna od najznaajnijih prekretnica u razvoju urbane sociologije, oblikovana radovima
Manuela Kastelsa (Castells, 1972) i Dejvida Harvija (Harvey, 1973; 1985), dovela je do
povezivanja procesa urbanizacije sa irim procesom istorijskog razvoja kapitalizma. Grad se
vie nije posmatrao izolovano, kao samonikla pojava determinisana unutranjim prirodnim
faktorima (ekoloki pristup ikake kole), ve kao neodvojivi deo irih drutvenoekonomskih (kapitalistikih) struktura (neomarksistiki pristupi). Nadogradnja ovog pristupa
nastaje direktnim povezivanjem procesa urbanizacije sa svetskom ekonomijom u okviru
164

uvoenja diskursa svetskih i globalnih gradova. Ovde se posebno izdvajaju oni pristupi koji
nastoje da teoriju urbanizacije poveu sa teorijom svetskog sistema, odnosno da kroz
meusobne odnose globalnih gradova itaju materijalni odraz strukturno podeljenog sveta.
Veliki deo naslea urbane sociologije oblikovan je u okviru nastojanja da se urbano
odredi u odnosu na drutveno uopte (bilo shvaeno kao globalno, regionalno, zapadno ili
kapitalistiko), da se uoe naini rasprostiranja urbanih uticaja u irem drutvenom okviru i
da se naznai opta drutveno-istorijska promena u odnosu na promene u urbanim
nukleusima. Iz ove perspektive, mogli bi da kaemo da je tema globalnog grada stara koliko i
sama (urbana) sociologija. Meutim, kako ideja o globalnom gradu nastaje kao reakcija na
proces globalizacije i u tom okviru zadobija specifina obeleja, u radu se zadravamo na
idejama utemeljivaa koncepta globalnog grada.
Teko da bi se moglo rei da mnotvo ideja i pristupa globalnom gradu zauzimaju
jedinstveno teorijsko-metodoloko stanovite unutar studija globalizacije. Koncept globalnog
grada predstavlja nedovoljno integrisan skup ideja, razliitih, kako u odnosu na fokus analize,
tako i u odnosu na sam pristup globalizaciji. Jeroen van der Val zastupa tezu po kojoj je
teorija globalnog grada isuvie apstraktna i koja u sebi nosi opasnost da se ozbiljno udalji od
materijalnih uslova ivota i realnih ivotnih iskustava. On zato zagovara rad na
operacionalizaciji ove perspektive i njenom pribliavanju istinskoj teoriji srednjeg obima koja
bi bila u stanju da u okvire analize obuhvati i neekonomske faktore (Van der Waal, 2010). To
je blisko povezano i sa potrebom kombinovanja razliitih nivoa posmatranja urbanog
fenomena u okviru obnove urbane sociologije (Basan, 2001) i sa nunou uvoenja
interdisciplinarnih pristupa u urbane studije. Tek nekoliko veih studija globalne gradove
izuava putem sociokulturnog pristupa, uz akcenat na lokalne procese i svakodnevni ivot
(Eade, 1997). Majkl Piter Smit kritikuje koncept globalnog grada na slinim osnovama i
predlae uvoenje pristupa usmerenog na drutvene aktere (Smith, 2001). Iako novi pristup ne
razrauje u potpunosti, autor smatra da bi se njime mogli prevazii nedostaci ranijih,
politiko-ekonomskih pristupa koji su bili usmereni na izgradnju objektivnih i irokih
strukturalnih tipologija, znaajno udaljenih od svakodnevnih ivotnih iskustava i praksi.
Entoni King (King, 1991) dodaje da je ekonomski redukcionizam i usko shvatanje pojma
globalni grad dovelo do izostavljanja onih gradova koji nisu bili u prostornom i vremenskom
fokusu analize (gradovi Treeg sveta i gradovi ranijih istorijskih epoha), ime nas uvodi u
osnovnu temu ovog poglavlja istorijsku dimenziju globalnih gradova.

165

8. Znaaj istorijskog pristupa globalnim urbanim procesima


Ve i letimian pregled literature iz ove oblasti ukazuje na to da istorijska perspektiva
globalnim urbanim procesima nije u dovoljnoj meri zastupljena. To se odnosi kako na glavne
predstavnike teorije globalnog grada (Saskija Sasen) tako i na empirijsku, istraivaku
tradiciju (GaWC). Moe se rei da u znaajnom delu literature posveenom ovoj temi vlada
izvestan prezentizam i formalizam, izraen u prikupljanju trenutno vaeih kvantitativnih
podataka o odreenim pokazateljima koji se smatraju krucijalnim za sticanje statusa
globalnog grada (broj finansijskih sedita, broj meunarodnih avionskih letova i slino).
Ukoliko pojam globalni grad shvatimo neto fleksibilnije, moemo primetiti da
postoje brojni radovi i autori koji ovoj temi pristupaju u istorijskoj perspektivi. Smatramo da
je sasvim legitimno (i nuno) uzeti u obzir i te ideje prilikom razmatranja teorije globalnog
grada, najpre zato da bi se potvrdila ili opovrgnula hipoteza o njihovoj istorijskoj
specifinosti. to god se, meutim, od ta dva pokazalo tano, u obzir se mora uzeti da ni jedna
drutvena pojava nije i ne moe biti vanistorijska i samonikla.
Institucije, strukture i forme drutvene interakcije, koje postoje u drutvenom ivotu svakog
vremena, imaju istoriju u smislu da su rezultat prethodnog razvoja u drutvenom svetu.
Istorijska analiza moe da pokae kako se ove forme razvijaju, prui ideje o tome kako se one
mogu menjati u budunosti i obezbedi smernice za kreiranje novih i uspenijih alternativa
(Mitrovi, Todorovi 2003: 2).

U tu svrhu, kao najplodonosniji ine se pristupi istorijske sociologije. Denis Smit


znaaj istorijsko socioloke perspektive odreuje u odnosu na usko socioloke i usko
istorijske pristupe:
Usko socioloki pristupi mogu se okarakterisati kao neistorini, empirijski. Oni zanemaruju
prolost; pojmovno, oni ne razmatraju ni istorijsku dimenziju drutvenog ivota ni istorinost
drutvene strukture. Slino tome, neki istoriari su nesociologini, empirijski, oni
zanemaruju nain na koji procesi i strukture variraju od drutva do drutva; pojmovno, oni ne
razmatraju ni opta svojstva procesa i struktura ni njihove odnose prema delima i dogaajima.
Nasuprot tome, istorijsku sociologiju stvaraju istoriari i sociolozi koji ispituju uzajamno
proimanje prolosti i sadanjosti, dogaaja i procesa, delovanja i strukturacije. Oni ele da
poveu pojmovno razjanjenje, komparativnu generalizaciju i empirijsko istraivanje (Smit
2001: 9).

166

Razmatrajui istorijsku dimenziju globalnih gradova, Vilijam Sajts navodi da postoje


bar dva razloga zbog ega je se oni moraju posmatrati u svom istorijskom kontinuitetu (Sites
2003). Prvi razlog je u tome to istorijski rezidui deluju kao faktor koji utie na svaku
drutvenu pojavu, tako to ograniavaju dijapazon moguih pravaca njenog budueg razvoja.
Takvi istorijski rezidui posebno su znaajni za gradove i olieni su najpre u njegovim
prostornim obrascima, fizikim strukturama i lokalnim praksama, obino visoko otpornim na
promene. Autor dalje navodi da istorijsko urbano naslee ne predstavlja uvek prepreku ili
ogranienje za razvoj, ve moe da bude i snaan pokreta i inspiracija za razliite projekte
urbane obnove i planske promene u urbanim sredinama.
Iskustva razvoja istorijske sociologije mogu doprineti teoriji globalnih gradova i
metodoloki, odmerenim pristupom u izuavanju sloenog drutvenog fenomena kao to je
grad. Metodoloka iskustva istorijske sociologije posebno su znaajna u domenu traganja za
optostima uz istovremeni oprez prilikom zakljuivanja o njihovom univerzalnom i
globalnom vaenju to je, kako smo naznaili u uvodnim razmatranjima, jedan od osnovnih
metodolokih problema u ovoj oblasti. Teorijski okvir za izuavanje globalnih gradova mora
da bude dovoljno irok da obuhvati istorijske i kulturne specifinosti razliitih gradova i
razliitih drutveno-ekonomskih sistema u kojima su postojali/ postoje, a opet dovoljno
specifian da uoi istorijski novum koji se u ovom kontekstu eventualno pojavljuje.
Piui o teorijama koje izdvajaju odreene istorijske procese kao presudne za
drutveni razvoj,105 Ljubia Mitrovi i Dragan Todorovi zakljuuje da nema dvoumljenja da
su ove sile jake, ali se nesumnjivo moraju uzeti u obzir i drugi aspekti: tradicionalne kulture,
otpor prema promenama, lokalna pozadina i sl. (Mitrovi, Todorovi 2003: 3). Slino tome,
Rendal Kolins govori o odnosu optosti i posebnosti u kontekstu novijih metoda
makroistorijske analize:
Mnogo znaajniji za tendenciju savremene misli predstavlja stalni getaltski pomak u nainu na
koji se bavimo makroistorijom. Predmet analize ne moe se vie uzeti kao izolovana jedinica,
bez obzira na to da li se radi o izolovanom plemenu strukturalistiko-funkcionalistike
antropologije, izolovanim civilizacijama penglerove ere ili nacionalnim dravama, toliko
omiljenim kod nacionalnih istoriara. Ove jedinice postoje u jednom svetu slinih i neslinih
jedinica; njihov obrazac uzajamnih odnosa ini svaku od njih onim to jeste. To, pak, ne znai

105

Autori navode Marksovu teoriju i liberalne teorije modernizacije a moemo slobodno dodati i teoriju

globalizacije.

167

da se iz analitikih ciljeva mi ne moemo usmeriti na jedno jedino pleme, ili kulturni region, ili
nacionalnu dravu. Ali objanjenja onoga to se deava unutar tih jedinica, izdvojena iz
njihovog konteksta svetskog sistema, nisu samo nepotpuna; mogu ak biti i relativno malog
znaaja poto objanjenja uvek odstranjuju masu detalja kako bi se usredsredila na ono to je
najvanije (Kolins, 2001: 37).

arls Tili ovaj metodoloki problem posmatra iz perspektive urbanog istoriara i


formulie ga u okviru sledee dileme: da li gradove posmatrati kao take u globalnim
istorijskim sistemima ili kao specifina mesta sa svojim kulturnim i istorijskim posebnostima.
U prvom sluaju, gradovi postaju gradovi bez lica, odnosno taka na grafikonu a u
drugom gradovi bez zalea, drutveni fenomeni za sebe (Tilly, 1981). Drugim reima, kako
oslikati teksturu individualnog grada a opet ga povezati sa optim istorijskim procesima (Isto).
Odgovor na ovu dilemu svakako treba traiti u prevazilaenju navedenih krajnosti a to je,
navodi Tili, veoma redak pristup u urbanoj istoriji. U najboljem sluaju, smatra autor, veze
izmeu ova dva nivoa analiziraju se uzgredno, obino na kraju studija, i to vie putem
sporadinih aluzija, nego sistematskim i dubinskim istraivanjem.
Tili, ipak, u studijama vodeih urbanih sociologa i istoriara pronalazi tri mogua
naina za prevazilaenje ovih krajnosti. Prvi nain naziva globalni domet (global reach) a pod
njim podrazumeva one analize koje uzdiu jedan princip koji proima celo drutvo ili
civilizaciju i onda unutranju stranu grada analiziraju kao direktan izraz tog principa. Kao
predstavnike ovog pristupa lako je prepoznati penglera (1990), Vebera (1976) i Kulana
(1998), ali Tili kao najreprezentativnijeg vidi Mamforda (2005). Autori koji koriste drugi
mogui nain prostorna ekonomija prave neto drugaiji most izmeu unutranje
organizacije grada i irih istorijskih procesa. Ovde je re o ekonomskim pristupima koji iz
istorijskih procesa apstrahuju ekonomske pravilnosti (na primer, logika trokova i profita) a
prostorne obrasce tumae kao njihove izraze. Ovde se gradovi obino posmatraju kao
socijalni fenomeni u kapitalizmu, odnosno kao guste aglomeracije kapitala i radne snage
koje slue kao kljuni agensi uspostavljanja, odranja i reprodukcije kapitalistikog sistema
(Scott, 2011). Nije teko uoiti da koncept globalnog grada gotovo u potpunosti odgovara
ovakvom pristupu. Trei mogui pristup autor naziva grad kao teatar ljudske drame. Ovde
je svakako re o neemu sutinski razliitom u odnosu na prethodna dva modela. Tu se
unutargradski fenomeni posmatraju kao specifini naini proivljavanja opte drutvenoistorijske klime koja se, kao takva, ne preispituje.

168

Svaki od navedenih pristupa ima izvesna ogranienja. Osnovni problem prvog je, osim
nunog redukcionizma neke vrste, nedovoljno pojanjenje mehanizama prenoenja optih
principa u gradove, kao i izmeu gradova. Drugi pristup dovodi do ekonomskog
redukcionizma i zapostavljanja itavog niza neekonomskih faktora, koji esto oblikuju
osnovnu drutvenu supstancu pojedinanog grada. Trei pristup tei konzervativizmu,
odnosno preutnoj legitimizaciji drutveno-istorijskog poretka uz zanemarivanje naina
njegove promene. Uprkos oitim nedostacima, navedeni pristupi se moraju uzeti u obzir, kako
zbog pokuaja reavanja navedene metodoloke dileme, tako i zbog uenja na njihovim
grekama.
Pomenuemo jo jedno veoma vano metodoloko pitanje koje se odnosi na uvoenje
perspektive drutvenog aktera u diskurs globalnog grada. Urbani fenomen uvek sadri sloeni
skup aktera (Basan, 2001) a njihova svest je ono to, u krajnoj liniji, ini predmet istorije
(Mark Bloh, prema Mitrovi, Todorovi 2003). To, u kontekstu urbanih studija, znai da
uenje iz lekcija prolosti podrazumeva pre svega uspostavljanje vrste mentalne veze sa
idejnim potkama, a ne sa prostornim interpretacijama kao njihovim ishoditem (Pui, 1991:
12). To je, meutim, tema koja je u potpunosti zanemarena u diskursu o globalnom gradu. Da
bi se ovakva oblast otvorila, nuno je prethodno izgraditi odgovarajue modele povezivanja
gradova sa njihovim zaleima, to, kako smo videli, nije jednostavan zadatak.
Na ovom mestu je potrebno istai i znaaj uporednog pristupa u istorijskoj analizi
globalnog grada. arls Tili pokazuje da se obimne drutvene promene i njihove konsekvence
uvek moraju analizirati putem sistematskih studija velikih struktura i irokih procesa (Tilly,
1984). Njih moramo posmatrati uporedno, kroz temeljne prostorne i vremenske blokove,
kako bi videli dokle smo doli, gde idemo i koje realne alternative trenutnom stanju postoje.
Sistematska poreenja struktura i procesa pomoi e, ne samo u postavljanju nae situacije u
odreenu perspektivu, ve i u identifikaciji uzroka i posledica (Tilly, 1984: 11). Stavljanjem
akcenta na sistem i mreu i veze jedinica (gradova) unutar njih, koncept globalnog grada nudi
dobru polaznu osnovu za izgradnju uporedno-istorijskih pristupa u savremenoj urbanoj
sociologiji. Ovakav potencijal, meutim, nije u potpunosti realizovan, kako zbog pomenute
fokusiranosti na sadanjost (i budunost), tako i zbog teorijsko-metodolokih problema
izgradnje adekvatnih indikatora za poreenje gradova i nedostatka komparativnih,
transnacionalnih podataka.
Osim razlika u shvatanju istorijskog kontinuiteta/ diskontinuiteta globalnog grada,
teoretiari globalnog grada razlikuju se i u odnosu na tip uporednog pristupa gradovima koji

169

koriste. Kako bi sistematizovao razliite komparativno-istorijske pristupe globalnom gradu,


Nil Brener se poziva na klasifikaciju koju nudi arls Tili (Tilly 1984, Branner, 2001):

Individualna poreenja, gde je sutina u razlikovanju pojedinih sluajeva unutar


datog fenomena u cilju razumevanja njihovih specifinosti;

Univerzalistika poreenja, gde je cilj utvrivanje da svaki pojedinani sluaj


datog fenomena prati isto pravilo;

Sveobuhvatna poreenja, iji je cilj posmatranje razliitih sluajeva na razliitim


lokacijama u okviru jednog sistema, u cilju ispitivanja njihovih karakteristika kao
funkcija njihovog razliitog odnosa sa sistemom kao celinom.

Poreenja traganja za varijacijama za cilj imaju da uspostave principe varijacija


u karakteru i intenzitetu fenomena, putem ispitivanja sistemskih razlika meu
sluajevima.

Ni jedan od tipova poreenja nema apsolutnu prednost. Uspeh komparacije najpre


zavisi od vetine odabira adekvatnog tipa za dati sluaj. Brener smatra da se veina pristupa
globalnom gradu moe adekvatno svrstati u Tilijevu klasifikaciju. Tako on kao individualna
poreenja odreuje metod koji su u istraivanjima globalnih gradova koristili Edvard Soda
(1989) i Entoni King (1991); kao univerzalistika poreenja metode Suzan Fajnstajn (2001);
kao sveobuhvatna poreenja metode Dona Fridmana (1986) i Saskije Sasen (1991), a kao
poreenja-traganja za varijacijama, metode koriene od strane Denet Abu-Lugod (1999).

9. Istorijski kontinuitet globalnog grada


U knjizi posveenoj teorijama globalnih gradova Nil Brener i Roder Kil razlikuju dva
pristupa u odreivanju njihove istorijske dimenzije. Prema prvom, obrasci formiranja
savremenih globalnih gradova predstavljaju istorijsku specifinost oni su kljuni prostorni
izraz novih formi akumulacije kapitala koji se uspostavljaju od 70-ih (Branner, Keil 2006:
21). U takvoj perspektivi, globalni gradovi se vide kao kljuni nosioci nove internacionalne
ekonomske dinamike. Karakteristike ovog pristupa jezgrovito obrazlae Saskija Sasen.
Svaka faza u dugoj istoriji svetske ekonomije postavlja specifina pitanja o uslovima koji je
omoguavaju. Jedan od kljunih uslova sadanje faze su informacione tehnologije i, povezano
sa tim, poveanje mobilnosti kapitala. Dugo su postojali prekogranini ekonomski procesi:
protok kapitala, radne snage, dobara, sirovina i turista. Ali, te razmene su se u velikoj meri

170

odvijale unutar dravnog sistema, gde je kljuni artikulator bila nacionalna drava... To je
dramatino promenjeno u poslednjoj dekadi usled privatizacije, deregulacije, otvaranja
nacionalnih ekonomija za strane firme i rastuom participacijom nacionalnih ekonomskih
aktera u globalnom tritu (Sassen 2005a: 28).

Globalni gradovi su, u tom kontekstu, strateke take uspostavljanja novog sistema.
Autorka navodi da je odluka da prvi put upotrebi pojam globalni grad upravo proizala iz
potrebe da se nova istorijska formacija specifikuje u odnosu na svetski grad koji je postojao i
ranije. Kao ilustrativan primer navodi Majami, koji je funkcije globalnog grada zadobio 80-ih
godina, to ne znai da je on ikada bio svetski grad, u smislu politikog i ekonomskog
svetskog centra.
Ideji da je nacionalni okvir postao prevazien tek sa skoranjim promenama u
globalnoj ekonomiji suprotstavljaju se mnogi autori. Ulrih Bek (Beck, 2000) navodi da
transnacionalizam postoji mnogo due nego to to neki teoretiari globalizacije smatraju.
Upitnost metodolokog nacionalizma primetili su jo Marks i Engels u Komunistikom
manifestu.
Potreba za sve rairenijim tritima gde e prodati svoje proizvode, goni buroaziju preko cele
Zemljine kugle. Buroazija je eksploatacijom svetskog trita dala kosmopolitski karakter
proizvodnji i potronji svih zemalja. Na veliku alost reakcionara, ona je izvukla nacionalno tlo
ispod nogu industrije. Unitene su prastare nacionalne industrije i unitavaju se svakodnevno
jo uvek. Potiskuju ih nove industrije, ije uvoenje postaje ivotno pitanje za sve civilizovane
nacije, industrije koje vie ne prerauju domae sirovine, ve sirovine koje dolaze iz
najudaljenijih oblasti, i ije se fabrike ne troe samo u zemlji, ve u isto vreme u svim
delovima sveta... Na mesto stare lokalne i nacionalne samodovoljnosti i ograenosti stupa
svestrani saobraaj, svestrana uzajamna zavisnost nacija. A kako je u materijalnoj, tako je i u
duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojedinih nacija postaju optim dobrom. Nacionalna
jednostranost i ogranienost postaju sve vie nemogue a iz mnogih nacionalnih i lokalnih
knjievnosti stvara se svetska knjievnost. Brzim poboljanjem svih orua za proizvodnju,
beskrajno olakanim saobraajem buroazija uvlai u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije
(Marks, Engels, 1974).

Drugi pristup (za koji smo na ovom mestu vie zainteresovani) globalni grad posmatra
kao pojavu sa istorijskim kontinuitetom. Autori koji zagovaraju ovakav pristup smatraju da
globalni grad, u razliitim formama, ali sa slinim funkcijama, postoji veoma dugo. U svakom
istorijskom periodu, globalni gradovi predstavljali su neku vrstu vornih taaka (tada)
dominantnih ekonomskih sistema. Autori koji stoje na ovakvom stanovitu ujedno su oni koji
171

u analizu globalnih gradova uvode komparativno-istorijsku perspektivu: Kristofer ejs-Dan


Majkl Timberlejk, Fernan Brodel, Denet Abu-Lugod, Do Feagin i Nestor Rodrigez.
Prilikom prikaza komparativno-istorijskih studija globalnih gradova naveemo samo neke od
tipinih predstavnika teorija globalnog grada koji su u dosadanjem tekstu pominjani.
Kristofer ejs-Dan globalne gradove posmatra u sklopu svog ireg interesovanja
savremenih i istorijskih svetskih sistema i uloge koje su urbani centri imali u njihovom
razvoju (i opadanju). Autor osuuje prezentizam koji dominira u studijama globalizacije i
stoji na stanovitu da su svetski sistemi tokom itave istorije proivljavali talase prostorne
ekspanzije i intenzifikacije velikih mrea interakcije koje je pratila i prostorna koncentracija
talase globalizacije i deglobalizacije. U ovakvoj perspektivi on pristupa analizi rasta gradova
u razliitim regionima u toku prethodnih etiri hiljade godina (Chase-Dunn et al. 2006). Tako
dolazi do putanja rasta i opadanja gradova u odnosu na relativnu vanost odreenih regiona u
odreenim istorijskim periodima. U ovoj studiji autor pokazuje da se veliki gradovi 106 mogu
smatrati pouzdanim pokazateljem dominacije pojedinih regiona u odreenim istorijskim
periodima, najpre zato to ona drutva koja mogu da ih priute imaju sposobnost mobilisanja
znaajnih resursa (Isto). Osim toga, u studiji se istrauje i takozvani sinhronicitet, odnosno
sinhroni rast i opadanje geografski veoma udaljenih gradova. Ova pojava objanjava se time
to su gradovi pripadali odreenim regionalnim sistemima, odraavali njihove osobenosti i u
okviru njih stupali u meusobne kontakte i razmene. Razmene izmeu vorinih gradova
regionalnih sistema istovremeno su odraavale i podsticale iru integraciju regionalnih
sistema u svetske sisteme. Mree interakcija postojale su, u razliitim oblicima i intenzitetima,
od samih poetaka drutvene evolucije oveanstva. Navedene procese ejs-Dan, dakle,
posmatra kao procese dugog trajanja i kao trajno obeleje ljudske istorije.
Iako mu (globalni) gradovi nisu bili osnovni predmet interesovanja, u sklopu svoje
istorijske analize procesa dugog trajanja koji su uobliavali moderni svet, Fernan Brodel se
opseno bavi i prostornim transformacijama, posebno onim sa urbanim predznakom.
Celokupno njegovo delo bazirano je na integraciji prostorne i vremenske dimenzije drutvenih
fenomena, te kao takvo predstavlja svojevrsnu geoistoriju. Vaan doprinos Fernana Brodela
drutvenim naukama uopte, posebno istoriografiji i sociologiji, pa i teoriji kojom se u ovom
radu bavimo, svakako je i njegova koncepcija tri modaliteta istorijskog trajanja dugog
(longue dure), srednjeg (ciklusi) i kratkog (dogaajna istorija). Brodel time pokazuje da

106

Ovo je, svakako, relativan pojam. Broj stanovnika koji definie veliki grad (ili megalopolis) varira u

razliitim geografskim i istorijskim presecima.

172

vremenska dimenzija drutvenih pojava, kao i prostorna, nije jedinstvena. Kao to je urbani
fenomen mogue posmatrati na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou,
mogue ga je posmatrati u odnosu na ova tri tipa istorijskog trajanja.107 Vremensko i
prostorno, kako je ve navedeno, Brodel ne posmatra razdvojeno. Kada govori o dugom
trajanju, Brodel ne misli samo na razliite vremenske dimenzije, ve i na jedinstveni prostor
koji u trajanju saima te dimenzije u jedinstveni ritam istorije (Milenkovi 2004: 83).
U tekstu Podele prostora i vremena u Evropi Brodel pie o procesima dugog trajanja
koji oblikuju moderni kapitalistiki urbani sistem (Braudel, 1984). Iako su osnovni predmet
Brodelove analize u ovom radu geografske dimenzije globalnih ekonomskih sistema, u okviru
nje on se zanima i za meusobne odnose gradova, ekonomske moi i sistema vlasti. Kroz
argument da glavni gradovi stoje kao centri svake svetske ekonomije (world-economy ili
conomie-monde), Brodel nudi ranu emu za razumevanje globalnog grada. Njegova
koncepcija prostorne hijerarhije nudi i okvir za razumevanje razliitih tipova svetskih
gradova.
Brodel uvodi razlikovanje termina svetska ekonomija (the world economy) i
svetska-ekonomija (a world-economy). Prvi termin podrazumeva ceo svet, odnosno ono to
se percipira kao jedinstveno svetsko trite. Drugi oznaava samo deo sveta, ekonomski
autonoman deo planete koji je sposoban da obezbedi veinu sopstvenih potreba, deo kom
njegove unutranje veze i razmene daju odreeno organsko jedinstvo (Isto: 26). Ovakve
svetske ekonomije postoje dugo koliko postoji i samo drutvo, a kao istorijske primere autor
navodi Kartaginu, Rim ili staru Grku. Brodel smatra da su se ove ekonomije gotovo
spontano smenjivale na svetskoj pozornici nestanak jedne je sledio postanak druge. Evropa
svoju svetsku-ekonomiju razvija, prema Brodelu, od 11. veka do danas.
Brodel smatra da postoji dovoljno istorijskih primera svetskih-ekonomija i njihovog
smenjivanja da bi se opravdalo izvlaenje odreenih optih zakljuaka, tipologija i pravila,
posebno s obzirom na njihov odnos prema geografskom prostoru za koji je bio primarno
zainteresovan. Svetske ekonomije se uvek artikuliu u odreenom geografskom prostoru, koji
Brodelu slui kao opti analitiki okvir, a ije se granice veoma sporo menjaju. Geografski
prostor koji zauzimaju svetske ekonomije, po Brodelu, ima sledee karakteristike:

107

Mogue je, zapravo, govoriti i o mnogim drugim vrstama i dimenzijama drutvenog vremena, o emu pie i

sam Brodel.

173

Poseduje granice koje su u funkciji uspostavljanja identiteta, ba kao obala u


odnosu na more.

Bez izuzetka poseduje centar, sa gradom i ve dominantnim tipom kapitalizma,


kakav god taj tip bio. Rasko takvih centara predstavlja ili nezrelost ili, potpuno
suprotno, neku vrstu opadanja ili mutacije. U susretu sa unutranjim i spoljnim
pritiscima moe doi do pomeranja centra gravitacije.

Svetski-gradovi su u veitom meusobnom rivalstvu i mogu menjati uloge.

Karakterie ga hijerarhija: ta oblast je uvek zbir individualnih ekonomija, nekih


siromanih, nekih skromnih, sa relativno bogatom u centru. Kao posledica toga
nastaju nejednakosti, razlike u naponu, koje omoguavaju funkcionisanje celine.
(Isto: 26). Brodel navodi da ove nejednakosti, dovode do podele sveta na razvijene
i nerazvijene. Ta podela u velikoj meri nadilazi Marksove interpretacije koje se
odnose na nejednakosti izmeu proletera i buroazije, posebno zato to nije nova,
ve drevna i bez sumnje neizleiva, a postojala je dugo pre Marksovog vremena
(Isto).

Brodel u okviru analize svetskih-ekonomija iznosi i neka opta pravila njihovog


funkcionisanja. Prvo pravilo odnosi se na proces veoma sporog menjanja njenih granica.
Granica jednog sistema, zavrava se tamo gde granica drugog poinje. Jedno od pravila glasi
da svetska-ekonomija uvek u svom centru ima centralni dominantni grad koji je, u kontekstu
svog prostora i vremena, svetski grad. To su gradovi sa meunarodnim sudbinama ili
logistika srca svetske ekonomije (Isto: 27). Ovi gradovi nisu meusobno izolovani, ve
nuno meuzavisni, bez obzira na to (ili ba zahvaljujui tome) to se nalaze u hijerarhijskom
odnosu. Oni se, dalje, menjaju u odnosu na razvoj svetske-ekonomije, pa ne ostaju zauvek
svetski gradovi. Ove promene su, navodi Brodel, uvek istorijski znaajne. One remete miran
tok istorije i otvaraju perspektive ija dragocenost proizilazi iz njihove retkosti (Isto). U
okviru tih istorijskih trenutaka, slabosti odlazeeg sistema olienog u njegovom svetskom
gradu, kao i snaga njegovog sukcesora, postaju oigledne.
Iako je Brodelova analiza prvenstveno ekonomska, on napominje da se posedice ovih
istorijskih promena nikada ne zadravaju u usko ekonomskoj sferi. Klasina sekvenca
svetskih gradova zapadne Evrope od 14. veka na ovamo je Venecija, Antverpen, enova,
Amsterdam i London. Kroz istorijski pregled sukcesije ovih svetskih gradova, Brodel ukazuje
na to da se oni u velikoj meri razlikuju, posebno ako se u obzir uzme njihov ekonomski

174

arsenal i mainerija politike moi. Pri tome, kontinuitet u sukcesiji gradova ne znai i
linearno uveavanje njihove ekonomske i politike moi. Prekompozicija moi je znatno
sloeniji proces unutar kog se odvija preuzimanje i transformacija odreenih ekonomskih i
politikih funkcija, u sklopu razvoja svetskog-ekonomskog sistema u datim vremenskoprostornim koordinatama. Brodelova ideja o svetskom gradu moe se itati i u okvirima
teorije svetskog sistema Imanuela Volerstajna. Svetski gradovi zapadne Evrope uvek su
predstavljali gravitacione take ili polove rasta zemalja centra. Vano je napomenuti da
Brodel odnose centar-periferija vidi i u okviru pojedinih svetskih ekonomija jer navodi da u
njima postoje crne rupe ili depovi koji su van svetskog vremena.
Znaaj Brodelovog modela svetskih gradova je najpre u tome to omoguava sticanje
uvida njihovu istorijsku i razvojnu dimenziju. To dalje omoguava sticanje uvida u kontinuitet
izmeu kasnosrednjovekovne i moderne svetske ekonomije 20. veka, kao i urbanu dinamiku
koja se odvijala u okviru transformacije evropske svetske-ekonomije. Brodelove ideje su, kao
i ideje veine autora tog vremena, evropocentrine. I po Brodelu i po Volerstajnu, svetski
sistem je roen u zapadnoj Evropi i odatle nastavlja svoj razvoj. Ovakvo shvatanje dovodi
do toga da se neevropske ekonomije (i gradovi) posmatraju kao vanistorijske i nedinamike,
dok su na zapadu, zapravo, kapitalizam i gradovi bili jedno te isto (Brodel, 2005).
Denet Abu-Lugod je jedna od glavnih zagovornica uvoenja istorijske i
neevropocentrine perspektive u prouavanje globalnih gradova i obrazaca urbanizacije
uopte (Abu-Lughod, 1999). Globalnim gradovima ona pristupa iz perspektive sopstvene
revizije Volerstajnove teorije svetskog sistema, ije vaenje proiruje na period pre 16. veka i
uspona Zapada (Abu-Lughod, 2006). Abu-Lugod Volerstajnu zamera to to je preuveliao
diskontinuitet izmeu nove evropske kapitalistike ekonomije i sistema svetskih imperija i
svetskih ekonomija koje su mu prethodile. Autorka navodi da postoje tri osnovne dileme
vezane za teoriju svetskog sistema: Da li je postojao samo jedan svetski sistem, formiran u 16.
veku? Da li je postojalo vie sukcesivnih svetskih sistema? Da li postoji jedan svetski sistem
koji se razvija pet hiljada godina unazad? Abu-Lugod smatra da je razvijeni svetski sistem
postojao ve u 13. veku i bio organizovan na znatno drugaijim osnovama u odnosu na sistem
evropske hegemonije koji ga je nasledio (Abu-Lughod, 1999a). U okviru takvog shvatanja,
ona analizira i transnacionalni dinamizam urbanih sistema baziran na intenzivnim
ekonomskim odnosima koji su postojali znatno pre konsolidacije trgovakog kapitalizma na
zapadu.
U ovakvoj perspektivi autorka prilazi i problemu globalnih gradova. U obimnoj
komparativno-istorijskoj studiji Njujork, ikago, Los Aneles: Globalni gradovi Amerike
175

Abu-Lugod iznosi stav da je savremena debata o globalnim gradovima, post-fordizmu i


globalizaciji, preuveliala istorijsku jedinstvenost savremene urbane transformacije. Ta se
transformacija, prema njenom miljenju, pre treba razumeti u kontekstu vievekovne
interakcije izmeu ekonomskih procesa na svetskom nivou i dinaminih lokalnih, drutvenih i
politikih uslova (Abu-Lughod, prema Brenner, 2001). Abu-Lugod posebno naglaava
nunost prepoznavanja i analize struktura dugog trajanja, kao vanih faktora transformacije
urbanih fenomena i irih metropolitenskih regiona. Takva analiza, po njoj, pokazuje kako
sadanja faza globalizacije i globalni gradovi unutar nje nisu jedinstvene pojave, ve samo
pukotina u dugoj istoriji urbanizacije. U pomenutoj knjizi autorka prati obrasce urbanizacije
i transformacije Njujorka, ikaga i Los Anelesa od njihovog nastanka i pokazuje da se oni
mogu razumeti samo posmatrajui gradove u odnosu na ire politike i ekonomske trendove.
Na ovom mestu skreemo panju i na veliki metodoloki problem urbanih studija koji
proizilazi iz tekoa poreenja gradova (tekoe se javljaju ak i kod poreenja gradova u
okviru iste nacionalne drave, kao to su gradovi koje analizira Abu-Lugod). Prilikom
poreenja gradova, prema njoj, u obzir se moraju uzeti: promenjiv oblik svetskog sistema koji
predstavlja osnovni i najvei kontekst za fenomene unutar njega; istorijski razvoj nacionalne
drave unutar koje se urbani sistemi formiraju i detaljnija istorija pojedinanih urbanih
regiona koji vremenom postaju drutvena i fizika baza na koju se upisuju novi globalni
procesi (Abu-Lughod, 2006: 44). Takvim poreenjem gradova, autorka dolazi do zakljuka o
postojanju pet ciklusa urbanog razvoja u SAD koji, u istorijskom preseku, izgledaju ovako:

1.

Period trgovakog kapitalizma od 1607. do (otprilike) 1820. godine

2.

Period rane industrijalizacije do 70-ih 19. veka

3.

Period intenzivne industrijalizacije, velikih korporacija i drugog talasa

masovnih internacionalnih migracija do 20-ih 20. veka


4.

Period fordistikog rasta i rasta trokova za vojnu industriju, do 70-ih

5.

Sadanji period koji zapoinje globalnom recesijom 70-ih i traje do danas

Autorka zakljuuje da je svaki od istraivanih gradova sticao uslove za upisivanje na


listu svetskih gradova u razliitim ciklusima: Njujork u drugom, ikago u treem i Los
Aneles u etvrtom. Svaki od ciklusa analizira se i u prostornoj dimenziji, kroz lokalni,
nacionalni i globalni nivo. Iako je prepoznavala stepen u kom su ovi gradovi dugotrajno bili
ukorenjeni u opti globalni i nacionalni ekonomsko-politiki kontekst, Brener primeuje da su

176

primarni fokus njene analize bili specifini lokalni uslovi i procesi koji su odreivali razliite
razvojne puteve gradova tokom vremena (Brenner, 2001).
Kroz odnos prema globalnim procesima kao determinanti razvoja gradova, ita se i
autorkin stav prema teoriji globalizacije (i posebno shvatanjima hiperglobalista). Iako, kako je
ve reeno, ne zanemaruje uticaj globalizacije na razvoj gradova, Abu-Lugod kritikuje ona
shvatanja koja u ovim procesima vide osnovu nastanka i formiranja globalnih gradova i
posebno ona koja potcrtavaju uniformno delovanje ovih faktora van uticaja lokalnih
drutveno-istorijskih prilika. Dominantne koncepcija globalnog grada koje su razmatrane u
prethodnim poglavljima, fokusirane su na poslednju (petu) fazu periodizacije koju nudi AbuLugod i potpadaju pod njenu kritiku. Analizirajui metodoloke doprinose Denet Abu-Lugod
teoriji globalnog grada, Nil Brener istie znaaj njenog poreenja kroz traenje varijacija
(Isto). Dok se veina autora zadrala na poreenjima u okviru globalnog, svetskog sistema
(sveobuhvatna poreenja), njena studija pokazuje da su ovakva poreenja, iako nuna,
nedovoljna da objasne sve vane razlike koje se pojavljuju izmeu globalnih gradova. Te
razlike autorka odreuje kao stepene slobode koje pojedini gradovi ostvaruju u odnosu na
trenutnu fazu geoekonomskog restrukturiranja.
Do Feagin i Nestor Rodrigez 1986. godine objavljuju studiju Urbana specijalizacija
u svetskom sistemu: ispitivanje istorijskih sluajeva (Feagin, Roderigez, 1986, prema
Brenner, Keil, 2006) u kojoj se kritiki osvru na (ameriku) urbanu sociologiju, analitiki
ogranienu na lokalni i nacionalni nivo. Autori, suprotno tome, smatraju da je vaan faktor
urbane transformacije svetski ekonomski sistem, tanije pozicija i funkcija koju gradovi u
njemu zauzimaju. Prostorna dimenzija specijalizacije gradova u okviru svetskog sistema
vana je jednako kao i istorijski period unutar kojeg se odvija. Drugim reima, urbana
specijalizacija zadobija razliite forme, ne samo u okviru dominantnih globalnih ekonomija,
ve i u okviru sukcesivnih faza razvoja kapitalizma (Isto: 32). Da bi to pokazali, Feagin i
Rodrigez koriste se komparativno-istorijskim pristupom u punom smislu te rei. Kao predmet
analize uzimaju parove gradova. Jedan grad unutar para je finansijski, drugi proizvodni
centar odreene dominantne svetske ekonomije a parovi se meusobno razlikuju po vremenu
kom pripadaju. Tako su u analizu ukljueni AmsterdamLajden (od kojih je prvi finansijski a
drugi industrijski centar za vreme holandske hegemonije unutar trgovakog kapitalizma),
LondonManester (finansijski i industrijski centar za vreme britanske hegemonije i
industrijskog kapitalizma) i NjujorkHjuston (finansijski i industrijski centar za vreme
hegemonije SAD-a u okviru razvijenog trinog kapitalizma). Ovakav metodoloki pristup

177

omoguuje analizu funkcija gradova unutar jednog sistema i poreenje gradova u okviru
razliitih sistema u razliitim vremenskim presecima.
U ovom poglavlju naznaena je skica za razumevanje istorijske dimenzije globalnog
grada. Ovakav korak je svakako nuan za razvoj urbane sociologije koja mora pronai
adekvatnu kopu izmeu svog primarnog predmeta i irih drutvenih procesa kojima
pripada. Ideja o globalnom gradu nastaje u sklopu teorija globalizacije, ali se, kao ni sama ta
teorija, ne moe oznaiti kao potpuno nova i originalna. Makro socioloke i istorijske analize
irih drutvenih struktura (ekonomskih sistema, civilizacija) iznova potvruju da su gradovi
oduvek stojali u njihovim sreditima i bili njihov najreprezantivniji materijalni izraz. Oni su,
ujedno, bili kljune take opteg drutvene dinamike i osnovni artikulatori drutvenoistorijske promene na lokalnom, regionalnom i svetskom nivou. To je ono to bi se moglo
smatrati sociolokom injenicom.
Ne postoji, meutim, jedinstven odgovor na pitanje da li je proces globalizacije doveo
do sutinski nove forme globalnih gradova vornih taaka globalne ekonomije i materijalnih
izraza novog globalnog drutveno-ekonomskog poretka. Odgovor na to pitanje zavisi, kako od
usvojenog teorijskog polazita o globalizaciji, tako i od specifinog naina razumevanja i ugla
posmatranja urbanih fenomena i njegovih funkcija. Jasno je i da je svaka ambicija za
pronalaenjem univerzalno vaee i jednoobrazno istinite urbane teorije koja bi ponudila
emu nastanka i funkcija svetskih/ globalnih gradova, unapred osuena na propast. U
otkrivanju urbanih znaenja susreemo se sa ogranienjima sopstvenih teorijskih paradigmi i
mentalnih konstrukcija. Poseban oprez u tom smislu nuan je upravo prilikom istorijskih
analiza, gde preti opasnost od postavljanja nasleenih (i ve interpretiranih) istorijskih
podataka u sopstveni teorijski kalup.
Pregled nalaza pojedinih autora koji su svetske i globalne gradove posmatrali u iroj
istorijskoj perspektivi govori u prilog tome da aistorini pristupi mogu da odvedu na
stranputicu, tanije, da dovedu do preuveliavanja znaaja aktuelnih drutvenih procesa u
kojima stasava savremeni grad. Korienje nauno utemeljenih uporedno-istorijskih pristupa,
omoguava da se fenomen globalnih gradova dananjice razume u kontekstu vievekovne
interakcije izmeu irokih drutveno-ekonomskih sistema i promenjivih lokalnih uslova. U
takvoj perspektivi postaje jasno da globalni gradovi i globalizacija nisu u potpunosti
savremena, niti ekskluzivno zapadna pojava, kako se obino podrazumeva. injenica da su
klasini koncepti u urbanoj sociologiji grad posmatrali kao samodovoljnu i zatvorenu jedinicu
izolovanu od ireg drutva i drugih gradova, ne znai da gradovi u ranijim istorijskim

178

epohama takve veze nisu ostvarivali, kako na zapadu, tako i u okviru nezapadnih drutava.
Tumaei znaenja mree gradova u kontekstu globalizacije, Ljubinko Pui navodi:
Premda je prilino rasprostranjeno miljenje da globalizacija kao proces dobija svoje pravo
znaenje tek sa ekspanzijom kapitalistikog naina proizvodnje i irenjem ideologija o
zapadnim drutvima, istorija kazuje da je globalizacija stara koliko i gradska drutva. elja za
irenjem uticaja sopstvenih ideja, za proirivanjem prostora vladavine, ili za osvajanjem
resursa i poveanjem populacije (besplatne radne snage), stara je bar koliko i najstarija urbana
drutva u Aziji ili Africi, znai bar 4 do 4,5 hiljada godina (Pui 2001: 48).

Postojanje mree gradova u odreenom geografskom prostoru koji stoje u


meusobnom hijerarhijskom odnosu, navodi Pui, moe se smatrati svojevrsnom istorijskom
konstantom. To je naprosto prirodna potreba pojedinih gradova, koji su sticajem okolnosti
nosioci najznaajnijih funkcija na odreenoj teritoriji, da dominiraju... Pa, opet, nakon pojave
industrijskog grada ta dominacija dobila je mnoge, ranije nepoznate oblike i veliku brzinu u
rasprostiranju (Isto: 80).
Sve navedeno ne znai da proces globalizacije smatramo praznom ideolokom frazom
iza koje ne stoji nikakva materijalna podloga. Dosadanja iskustva sociologa i istoriara
pokazala su da se u istorijskoj analizi treba uvati od pojednostavljenih ciklinih predstava o
istoriji kao prostom ponavljanju ranijih drutvenih formi. U tom smislu, postoji dovoljno
nalaza u prilog tezi da je globalizacija dovela do znaajnih promena u obrascima urbanizacije
i u savremenim globalnim (ili svetskim) gradovima. Urbana sociologija zato mora da traga za
takvim pristupima koji e biti dovoljno otvoreni da uoe ove promene, koje u drutvo najpre
ulaze kroz vrata globalnih gradova (ili se, pak, u njima itaju u svojoj najjasnijoj formi).
Ali, to ne znai da su te promene nastale nezavisno od istorijskih temelja na kojima su se
odigravale. Gradovi su, kako je to davno primetio Luis Mamford, najreprezentativniji
muzeji istorijskog trajanja, te se mogu smatrati plodnim etalonom za analizu prelamanja
novih globalnih procesa preko materijalnih i duhovnih istorijskih naslaga i lokalnih
specifinosti.
Metodoloki problemi koje otvara istorijska analiza gradova ogledaju se i u tome to
istraiva ne moe imati iskustveni uvid u njihovo funkcionisanje i u svakodnevicu njegovih
stanovnika. To je dobro poznat problem pouzdanosti istorijskih izvora. Ali, isti taj problem,
problem tekoa u obuhvatanju urbane stvarnosti u vremenskoj dimenziji, prelama se i u
posmatranju gradova sadanjosti (sagledavanje gradova u njihovoj geografskoj ratrkanosti).
Razvoj urbanosocioloke teorije oduvek je pratio problem redukcije urbane stvarnosti na
179

ogranieno iskustvo (zapadno). Razlike su samo u tome da li su autori bili svesni svog
izjedanaavanja univerzalnog i opteg sa zapadnim. Oni koji su toga bili svesni, poteno su to
isporuivali javnosti pravdajui ogranienost svoje analize na zapadne gradove nepostojanjem
uvida u stvarnosti ostalih nezapadnih gradova (Benevolo, 2004; Mamford, 2005).
Da li to znai da su analize koje izostavljaju toliki broj gradova beskorisne i da li to
nalae odustajanje od pretenzija za optim teorijama o obrascima urbanizacije? Znai li to
povratak na same poetke klasine urbanosocioloke kole, odnosno na posmatranje grada
kao zatvorenog sistema u datim prostorno-vremenskim koordinatama? Smatramo da ne, ali da
navedeni problemi nalau metodoloki oprez i stalno nastojanje da se to ire zahvati u
vremensku i prostornu irinu vaenja predmeta analize. Ovu tezu najbolje emo potkrepiti
navodom Rendala Kolinsa:
Podupiranje lokalnom kontekstualnou esto predstavlja nain iziskivanja pitanja, nain koji
nas ne ini mudrijima, nego implicitno zavisnijima od neispitanih teorija kodifikovanih u
samom jeziku koji koristimo. Sva istorija je nabijena teorijom. Napor da se ta injenica prikrije
dovodi do loe istorije i loe teorije. Ne postoji takva stvar kao to je isto narativna istorija.
Nemogue je pripovedati o pojedinostima bez osvrta na opte koncepte (Kolins 2001: 45).

Iako smo se u ovom poglavlju ogradili od vrednosnih procena ispitivanih procesa (i


akcenat stavili na metodoloke probleme), one ponajvie pobuuju socioloku matu. Prostora
ostaje samo za postavljanje (za)kljunih pitanja: oznaavaju li globalni gradovi ostvarenje
penglerovskih vizija o neumitnom istorijskom propadanju jedne civilizacije i da li su oni
pandan starom Rimu, tik pred smrt Rimskog carstva? Ili, pak, ukazuju na obrise novog
kosmopolitskog i vanistorijskog globalnog drutva? U oba sluaja, (globalni) gradovi ostaju
kljuan metodoloki prozor za posmatranje, kako prolosti, tako i budunosti drutava i
oveanstva u celini.

180

V PROCESI GLOBALNIH GRADOVA


Nakon izlaganja osnovnih pojmova vezanih za koncept globalnog grada, kljunih
teorijskih shvatanja, njihovih ogranienja i metodolokih problema, u narednom poglavlju
panju usmeravamo na osnovne procese globalnih gradova.108 Kao to je pokazano,
dominantni pristupi globalnom gradu mahom pate od ekonomizma, zapostavljajui itav
spektar kulturnih, politikih i drutvenih tema nezaobilaznih za socioloku interpretaciju
globalnih urbanih procesa. Unutar ovog poglavlja prikazujemo tri grupe procesa znaajnih za
funkcionisanje globalnih gradova ekonomske, sociokulturne i politike, ime elimo da
ukaemo na nunost njihovog simultanog istraivanja u cilju izgraivanja celovitog i
neredukcionistikog pristupa.
Ekonomski procesi su dobro poznati u naunom i popularnom diskursu o globalnim
gradovima a u velikoj meri su obraeni kroz prikaz ideja kljunih autora (poglavlje II). Na
ovom mestu, stoga, panju usmeravamo na savremena obeleja globalnog ekonomskog
sistema unutar kojeg se formiraju globalni gradovi (postfordizam) i na njihove ideoloke
aspekte o kojima do sada nije bilo rei. Sociokulturne procese unutar globalnih gradova
najpre sagledavamo kroz globalne migracije i njihovu vezu sa globalnim urbanim procesima.
Efekte ovih globalnih procesa istraujemo u (g)lokalnom okviru, gde se odvija izgradnja i
transformacija identiteta kao i susreti i sudari kultura. Politiki procesi globalnih gradova su,
moda ponajvie, zapostavljeni u ovoj oblasti. Njih ispitujemo tragajui za mogunostima
odrivog urbanog razvoja u budunosti.
Kroz analizu kljunih procesa globalnih gradova pokazujemo znaaj ove perspektive
za sociologiju grada, ali i drutvene nauke u celini.

10. Ekonomski procesi globalnih gradova


Znaaj ekonomskih funkcija gradova davno je prepoznat u sociologiji. Od klasinih
teorija Maksa Vebera i Georga Zimela (Veber, 1976; Zimel, 2004) do neto novijih shvatanja
Luisa Mamforda i Fernana Brodela (Mamford, 2005; Brodel, 1984), gradska ekonomija se
uvek shvatala kao jedan od kljunih faktora urbane dinamike.

108

U skladu sa zapaanjem Basana o redukcionistikim konotacijama pojma funkcije, u radu se opredeljujemo za

pojam procesi. Oslanjamo se, takoe, na ideju ovog autora o ekonomskim, kulturnim i politikim procesima kao
kljunim za razumevanje funkcionisanja urbanog fenomena (Basan, 2002).

181

Odreivanje gradova kao kljunih agenasa, ne samo lokalnog ve i nacionalnog


ekonomskog prosperiteta, najeksplicitnije je zastupljeno kod Dejn Dejkobs (Dejkobs,
2010). Kritikujui klasine ekonomiste poput Adama Smita, Miltona Fridmana i Dona
Mejnarda Kejnza, Dejkobs zakljuuje da nam nekoliko vekova tekog, inventivnog
razmiljanja o ponudi i potranji, koje jure jedna drugu ukrug, sa repovima u ustima, nisu
rekli gotovo nita o usponu i padu bogatstva (Isto: 37). Ako su sve teorije ekonomista
pogrene, navodi Dejkobs, mora biti da one poivaju na istoj pogrenoj pretpostavci. To je,
po njenom sudu, verovatno neka pretpostavka koja se uzima zdravo za gotovo pa izmie
identifikaciji i sumnji. To je pretpostavka da su nacionalne privrede korisne i kljune da bi se
razumelo kako funkcionie ekonomski ivot i kakva bi mogla da bude njegova struktura: da
nacionalne privrede, a ne neke druge strukture, pruaju osnovne podatke za makroekonomsku
analizu (Isto: 40). Ta pretpostavka stara je oko etiri veka i potie od merkantilistikih
ekonomista koji su teorije bazirali na sopstvenom iskustvu u okviru nastajuih nacionalnih
drava i trgovinskih ratova meu njima (Portugal, panija, Francuska, Engleska). Drave su,
istie Dejkobs, politiki i vojni entiteti, ali iz toga ne proistie automatski to da su one i
osnovni entiteti ekonomskog ivota.
Kada skinemo naoare merkantilistike tautologije i pokuamo da sagledamo stvarni
ekonomski ivot onakvim kakav jeste, a ne da ga posmatramo kao nesamostalnu rukotvorinu
politike, ne moemo a da ne uoimo kako je drava sainjena od skupova ili arenolikih
skupina veoma razliitih privreda, bogatih ili siromanih regiona unutar iste zemlje. Isto tako,
ne moemo a da ne uoimo kako su, meu svim tim razliitim tipovima privrede, gradovi
jedinstveni po svojoj sopsobnosti da oblikuju i preoblikuju privrede drugih naselja, ukljuujui
i one geografski veoma udaljene od njih (Isto: 42).

Ovakvim uvidima Dejkobs pokazuje da ekonomske funkcije i ekonomski znaaj


gradova nadilaze lokalni kontekst, te da bez njih nije mogue razumeti proces ekonomskog
razvoja drava.
Vei deo svog akademskog rada Dejvid Harvi je posvetio dokazivanju teze da su
nastanak, razvoj, kriza i odravanje kapitalistikog sistema duboko utemeljeni u urbanim
procesima (1985; 1990; 2005; 2013). I ovaj autor tvrdi da konvencionalna ekonomija
investicije u izgraeno okruenje i urbanizaciju obino tretira kao nusprodukt mnogo vanijih
ekonomskih zbivanja koja se odvijaju u zamiljenom entitetu zvanom nacionalna
ekonomija. Subdisciplina urbane ekonomije je zato oblast kojom se bave inferiorni
ekonomisti dok se pravi bave makroekonomskim analizama. I kada potonji uoe urbane
182

procese, oni prostorne reorganizacije, regionalni razvoj i gradove predstavljaju kao produkt
irih procesa na koje ne utiu (Harvi, 2013).
Alen Skot takoe zastupa tezu o sutinskoj vezi izmeu gradova i kapitalistike
ekonomije. Pored snanog teorijskog utemeljenja, autor ovu teza temeljno proverava i
empirijski. Sumirajui podatke razliitih istraivanja, on navodi da sva empirijska evidencija
nedvosmisleno pokazuje da su ekonomski rast i proces urbanizacije snano i direktno
povezani u mnogim delovima sveta, ukljuujui i one manje ekonomski razvijene zemlje
(Scott: 2006: 97). Skot smatra da su gradovi najreprezentativniji izraz kapitalistike
ekonomije, ali ne samo njen pasivan odraz ve i aktivni agensi u njenom nastanku i stvaranju.
Bez urbanizacije, kapitalizam kakvog znamo bio bi sitan dogaaj, ukoliko bi uopte mogao
da postoji. Moderni gradovi stvaraju svoj istorijski oblik i razvijaju se kao posledica
kapitalistike ekonomske dinamike, ali su oni istovremeno i kljune take u konstituisanju i
razvoju kapitalizma (Scott, 2008: 5). Svaka istorijska faza u razvoju kapitalizma proizvodi (i
proizvedena je) odreenim dominantnim tipom grada od trgovakog (o kojem su pisali
Maks Veber i Fernan Brodel), industrijskog (o kojem je pisao Fridrih Engels) i fordistikog
do postfordistikog i informatikog grada koji su tema gotovo svih savremenih urbanih
sociologa, geografa i ekonomista.
Da bi se sloeni i istorijsko promenjivi odnosi izmeu gradova, regiona i kapitalistike
ekonomije razumeli u svetlu procesa globalizacije, nuan je istinski interdisciplinarni pristup.
Polje za ovakvu analizu nalazi se na preseku ekonomije, geografije i sociologije. U pitanju su
najpre saznanja iz oblasti ekonomske sociologije, sociologije preduzetnitva, ekonomske
geografije, urbane sociologije i urbane ekonomije. Zato ne treba da udi to autori na koje se
u radu pozivamo dolaze iz sasvim razliitih naunih oblasti. Iako bi se moglo pretpostaviti da
su sociolozi najpozvaniji da vre teorijske sinteze, trenutno stanje u ovoj oblasti pokazuje
da su u tome najdalje otili socioloki senzibilisani geografi.
10.1. Prostorni aspekti tranzicije sa fordistikog (kejnzijanskog) na postfordistiki
(fleksibilni) reim akumulacije kapitala

Kroz ceo 20. vek dominantni model akumulacije kapitala i ekonomskog rasta u
Severnoj Americi i Evropi bio je fordistiki sistem masovne proizvodnje i potronje koji je
stvarao jake polove rasta u industrijama kao to su automobilska, vojna, elektrina oprema i
slino. Industrijska proizvodnja je pokazivala tendencije teritorijalnog grupisanja, to je
dovelo do nastanka takozvanih industrijskih klastera unutar metropolitenskih centara (Scott,
183

2008). To je ujedno i period znaajne uloge drave u upravljanju ekonomskim procesima


(kejnzijanizam) i period urbane obnove. Britanski sociolog Bob Desop, jedan od vodeih
zastupnika regulacione teorije109 u urbanoj sociologiji i ekonomiji, istie da je tokom
fordistikog perioda koji nastaje nakon 1945. godine, nivo nacionalne drave bio primaran,
kako u ekonomskom, tako i u politikom pogledu. To je bilo reflektovano u postojanju
kejnzijanske drave blagostanja kao kljunog institucionalnog kompleksa, kroz koji su se
odvijali i regulisali procesi akumulacije kapitala i drutvene reprodukcije u drutvima
razvijenog kapitalizma. Ti procesi odvijali su se najpre u velikim urbanim centrima, ali su
njihove aktivnosti bile dirigovane i oblikovane od strane nacionalne drave (Jessop, 2000).
Iako su nacionalne ekonomije i u periodu fordizma funkcionisale u okviru velikih urbanih
centara i bile ukljuene u ire transnacionalne sisteme, one su, za razliku od dananjeg
vremena, bile organizovane najpre u okviru i na nivou nacionalne drave i njenog
suvereniteta. Urbana i regionalna ekonomija bile su redistributivnog karaktera, sprovoene
odozgo na dole sa osnovnim ciljem da ujednae ekonomske i socijalne uslove unutar
nacionalne ekonomije (Jessop, 1997).
Kejnzijanska drava blagostanja i fordistiki model proizvodnje zapadaju u krizu 70ih godina 20. veka, to sa sobom nosi brojne i raznovrsne promene koje se esto, smatra
Desop, iz analitikih razloga ali nekritiki, podvode pod jedinstveni i nedovoljno odreen
pojam globalizacije (Isto). Neke od kljunih promena koje se u ovom periodu odvijaju jesu
otvaranje nacionalnih drava ka spolja, slabljenje njihovog suvereniteta, uslonjavanje
teritorijalne distribucije moi, prostorna diverzifikacija centara moi, prelazak sa proizvodnje
pokretane ponudom ka proizvodnji pokretanoj potranjom, feminizacija rada i slino.
Prelomni trenutak u koji mnogi autori smetaju nastanak nove faze kapitalistike ekonomije
jeste sredina 70-ih godina, kada su mnogi gradovi koji su do tada profitirali od fordistike
ekonomije, zapali u duboku ekonomsku, socijalnu i ekoloku krizu. Razvoj novih
informacionih tehnologija ali i opte sistemske promene u globalnoj ekonomiji, dovode do
nagle deindustrijalizacije i stagnacije u bivim industrijskim metropolama (Scot, 2008).
109

Regulaciona teorija stoji na stanovitu da kapitalistika ekonomija uspeva da prevazie sopstvene unutranje

protivurenosti, izraene u krizama putem promena takozvanih reima akumulacije. Prelazak sa fordizma na
postfordizam posmatra se kao promena reima akumulacije kroz koju kapitalizam prevazilazi jednu od svojih
unutranjih kriza. Institucionalna, politika i zakonska podrka reimima akumulacije, kao i ideologije koje ih
podupiru, u ovakvim pristupima nazivaju se reim regulacije (prema Tonkiss, 2006). Regulaciona teorija,
predstavlja pokuaj ublaavanja nedostataka ekonomskog determinizma, pribliavajui neomarksistiki pristup
neoveberijanskom (Vujovi, Petrovi, 2005).

184

Dejvid Harvi ove procese vezuje za recesiju iz 1973. godine koja je dovela do nezaposlenosti,
restriktivnih nacionalnih i lokalnih budeta, jaanja neokonzervativizma i snanog zalaganja
za racionalnost trita i privatizaciju (Harvi, 2005a).
U to vreme su se sa mnogih strana mogla uti pesimistika vienja budunosti gradova
i regiona. Paralelno sa bumom komunikacionih i informacionih tehnologija proglaava se i
kraj znaaja geografskog prostora i udaljenosti, kao i nastanak novog globalnog drutva u
kojem daljina ne igra nikakvu ulogu. Smatralo se da to vodi kraju velikih gradova jer e
nestati potreba za prostornom blizinom za obavljanje ekonomskih aktivnosti. Predviala se i
masovna disperzija populacije i opadanje broja stanovnika u velikim metropolitenskim
centrima. Podaci su, meutim, pokazivali neto sasvim drugaije. Ispostavlja se da
globalizacija i intenzifikacija virtuelnih prostora tokova, suprotno predvianjima, zapravo
podstiu rast urbanih centara i njihov znaaj u celom svetu. Uprkos sve veem protoku
informacija, ljudi i kapitala u globalnom dobu, pokazuje se da grupisanje ekonomskih i
preduzetnikih aktivnosti na odreenim prostorima nastavlja da postoji jednako, ako ne i vie
nego ikada.
Gradovi 21. veka pokazuju jasne simptome preporoda, posebno u odnosu na mrano
doba umiranja fordistikog reima. Uzroke ovakvog magnetizma aglomeracije nije dovoljno
traiti u psiholokim mehanizmima potrebe za zajednitvom ve najpre u potrebi za uenjem,
razvojem i inovacijama (Scott, 2008: 3). U pojedinim gradovima Severne Amerike i Evrope
se postepeno prelazilo na ekonomiju baziranu na znanju i informacijama. Konkretno, radi se o
rastu specifinih sektora koje karakterie nerutinski proizvodni proces i fleksibilan sistem
upravljanja (na primer, proizvodnja novih tehnologija, razne usluge, kulturne industrije poput
mode, filma i slino). Teritorijalno grupisanje je, iznenaujue, posebno prisutno u oblastima
visokih novih informacionih tehnologija, dakle, ba u onim oblastima za koje se pretpostavlja
da su najmanje zavisne od prostorne bliskosti.
Manuel Kastels, slino tome, navodi da je najvei paradoks dananjeg vremena to u
novoj globalnoj ekonomiji, ija je produktivna infrastruktura bazirana na protoku informacija,
gradovi i regioni postaju kljuni agenti ekonomskog razvoja. Kastels to, izmeu ostalog,
objanjava injenicom da snaga drave u kontrolisanju ekonomskih procesa slabi pa se
gradovi i regioni, zahvaljujui svojoj fleksibilnosti, promaljaju kao glavni akteri ekonomskog
razvoja. Iako imaju manju mo od drave, oni su sposobniji da sprovedu odgovarajue
razvojne projekte, pregovaraju sa meunarodnim kompanijama, podstiu razvoj malih i
srednjih preduzea i stvaraju povoljne uslove za privlaenje novih investicija, moi i
prestia. U procesu stvaranja novih izvora rasta, gradovi i regioni se meusobno takmie,
185

to dodatno podstie proces stvaranja inovacija (Castells, Hall, 1994). Osnovna karakteristika
nove ekonomije je fleksibilnost, odnosno mogunost adaptacije na uslove razliitih drutava,
kultura i organizacija, navodi Kastels. Ona ponajvie zavisi od procesa inovacija s obzirom na
to da oba, i nastanak (proizvodnja) i konzumiranje (difuzija) novih proizvoda, zavise od
stepena irenja znanja i inovacija na odreenom lokalitetu. U istraivanjima ovog fenomena
akcenat se sve vie pomera sa analize pojedinanih firmi ka analizama socioprostornog
konteksta u kom nastaju. U skladu sa ovakvim istraivakim naporima nastaje i mnotvo
novih teorijskih koncepata kao to su kreativna polja, regionalni sistemi inovacija,
regioni uenja, tehnoloki kompleksi, inovacioni miljei i slino (Scott, 2006).
Odnos novih tehnologija i promena u prostornoj distribuciji proizvodnih procesa,
meutim, ne treba pojednostavljivati. Nove tehnologije zaista omoguuju geografsko
razdvajanje proizvodnog procesa jer se povezivanje i koordinacija ostvaruju uz pomo
telekomunikacija. Geografska razdeljenost razliitih segmenata proizvodnje pokazuje se kao
posebno poeljna jer svaki segment zahteva drugaiju radnu snagu pa se time intenzivira i
meunarodna podela rada. Nijedna drava niti region ne mogu da napreduju bez neke forme
povezivanja sa izvorima inovacija u proizvodnji. Na primeru nekoliko firmi u SAD, Manuel
Kastels pokazuje nain na koji podela proizvodnog procesa korespondira sa odgovarajuim
lokalitetima za njihovo sprovoenje. Svaka industrija (posebno informatika), navodi Kastels,
traga za etiri lokacije za svaku od etiri operacije u proizvodnom procesu:

Istraivanja i razvoj (inovacije i proizvodnje prototipa) visokoinovativni


industrijski centri, sa dobrim kvalitetom stanovanja u SAD;

Kvalifikovana proizvodnja u ispostavama (filijalama) razvijeni gradovi srednje


veliine u SAD;

Polukvalifikovana masovna proizvodnja i testiranje proizvoda jugoistona Azija


sa niom cenom radne snage i bez zakonskih ogranienja vezanih za zatitu
ivotne sredine;

Prilagoavanje proizvoda korisnicima, odravanje nakon prodaje i tehnika


podrka regionalni centri irom sveta (Castells, 2000).

U proizvodnom procesu najvaniji je prvi segment, istraivanja i razvoj. Ovaj segment


zahteva ono to Kastels naziva inovacioni milje. Pod inovacionim miljeom podrazumeva
drutvene, institucionalne, organizacione, ekonomske i teritorijalne strukture koje stvaraju

186

uslove za stalno stvaranje sinergije i njeno ulaganje u proces proizvodnje koji proizilazi iz
same te sinergije (Isto: 9). To su specifina mesta koja zahtevaju visoku koncentraciju znanja
koja obino proizilazi iz neposredne interakcije strunjaka. Zato je prostorna blizina nuan
uslov njihovog postojanja. Inovacije proizilaze iz interakcija a ne iz kumulativnog uinka
svakog naunika. U sklopu svega toga nastaju novi industrijski prostori definisani kako
lokacijom proizvodnje novih tehnologija, tako i primenom novih tehnologija u razliitim
sektorima (difuzija). Te sredine Kastels naziva i tehnopole. One se obino razvijaju unutar
vodeih metropolitenskih podruja, ali ne uvek. Nekada nastaju kao potpuno nova mesta (neki
od primera su Silicijumska dolina u SAD i Cukuba u Japanu).
Prema Kastelsu i Holu, tehnopole predstavljaju odraz irih drutvenih procesa koji
utiu na gradove i koji se sastoje u tehnolokoj revoluciji (baziranoj na informacionim
tehnologijama); formiranju globalne ekonomije i nastanku nove forme ekonomske
proizvodnje koja se bazira na znanju i informacijama. Stvaranje inovacija je usko povezano sa
stvaranjem tehnopola koje Kastels i Hol definiu i kao razliite pokuaje da se na odreenoj
lokaciji planira i promovie tehnoloki inovativna proizvodnja (tehnoloki parkovi, gradovi
znanja, tehnopolisi i slino) (Castells, Hall: 8). Kastels i Hol podvlae da socioloka analiza
tehnopola ne sme da bude zavedena propagandnim idejama koje iznose zagovornici ovakvih
projekata. Ona mora da krene od analize korena njihovog uspeha i prosperiteta, ali i da otkrije
negativne drutvene i politike posledice koje proizilaze iz ovakve ekonomske organizacije
drutvenog prostora. Autori smatraju da nas ovakav, iri pogled, vodi do svetskih (globalnih)
gradova poput Londona ili Tokija koji su svoj rejting zadrali i na prelazu u postfordistiku
eru. Ovi gradovi (ili njihovi pojedini distrikti) predstavljaju prave roditelje tehnopola jer se
u njima stvara i odrava ono to autori vide kao klju ekonomskog razvoja odreenog
lokaliteta u uslovima globalizacije inovacioni milje.
Kastels i Hol analiziraju sledee tehnopole: Silicijumsku dolinu, Bostonski autoput
128, Univerzitetski kampus u Kembridu, Tajvanske i japanske tehnopole. Faktori koji ine
inovacioni milje (na primeru Silicijumske doline) su sledei:

1.

Blizina naunog znanja i tehnolokih informacija (Univerzitet u Stenfordu);

2.

Uloeni kapital, kako od privatnih investitora tako i od drave. Kljuni faktor

koji je privukao uloeni kapital jeste postojanje primenjivog naunog znanja;


3.

Dostupnost visokoobrazovane i visokokvalifikovane naune ili tehnoloke

radne snage. Na poetku je ova radna snaga regrutovana iz redova studenata oblinjih

187

Univerziteta (Stenford i Berkli) da bi kasnije ovaj inovacioni milje oformio sopstveno trite
rada (privlaenjem i regrutacijom naunika i eksperata iz celog sveta).
Sinergija naunog znanja i privatnog preduzetnitva u Silicijumskoj dolini, smatraju
autori, transformisala je impuls za poslovnim takmienjem u elju za kooperacijom u cilju
stvaranja tehnolokih inovacija. Vaan aspekt ovog inovacionog miljea sastoji se u prostornoj
blizini razliitih institucija i organizacija, kao i u tome to je u njemu ostvarena specifina
teritorijalna koncentracija rada, stanovanja i slobodnog vremena, to je osnaivalo postojee
drutvene mree izmeu institucija, organizacija i pojedinaca. Iako je veina naunika i
inenjera iz Silicijumske doline bila zaposlena u velikim industrijskim kompanijama,
svojevrsni role modeli, ili uzori, svima su bili mladi lideri koji su na licu mesta stvarali nove
kompanije i za kratko vreme postajali milijarderi zahvaljujui svojim vetinama da
prepoznaju inovaciju i plasiraju je na trite. U tom smislu, preduzetnika kultura je bila
osnovna kulturna matrica ovog inovacionog miljea. Sa druge strane, veliki broj doseljenih
imigranata iz razliitih kultura proizveo je i dominaciju ekstremne individualnosti (veina
doseljenih bili su mladi mukarci bez porodica), to je rezultiralo nedostatkom drutvene
kohezije. Ovakva koncentracija naune i tehnoloke izuzetnosti podrazumevala je i prostorno
iskljuivanje i segregaciju onih individualnih i kolektivnih aktera koji nisu bili u funkciji
odravanja i razvoja inovacionog miljea. Problemi koji su iz svega proizilazili govore o
problemima snanog ekonomskog rasta bez adekvatnih mehanizama drutvene kontrole i
regulacije.
Putem ovakve analize Kastels i Hol dolaze do zakljuka da se bez obzira na svaki
herojski pokuaj koji dokazuje suprotno od Silicijumske doline na dalje izvori tehnolokih
inovacija se pokazuju iznenaujue otporni na pokuaje izmetanja (pomeranja). Silicijumska
dolina je, zapravo, veliki istorijski presedan: po prvi put inovacioni milje je stvoren planskom
ljudskom aktivnou na mestu koje izgleda da nije imalo nikakve predispozicije za to (Isto:
144). Suprotno tome, istorijski izvori pokazuju da su do tada tehnoloke inovacije nastajale u
dve razliite vrste gradova. Prvi su gradovi u usponu, smeteni u pograninim delovima
svetskih ekonomskih jezgara. Oni su imali koristi od blizine centralnih metropola ali su
istovremeno bili osloboeni nasleenih tradicija i ogranienja koja su u tim metropolama
vladala. Manester 1770, Detroit 1900. i Glazgov 1950. neki su od primera. Sve su to bili,
navode autori, laissez-faire gradovi. Njihov uspon bio je povezan sa odreenim
individualnim akterima koji su iskoriavali odreene strukturalne uslove u odreenom
istorijskom trenutku i nije imao nikakve veze ni sa kakvim planskim procesom (Isto: 144).
Druga vrsta gradova, koji su bili izvori tehnolokih inovacija, jesu metropolitenski centri u
188

kojima su se tradicionalne radne vetine i umea sjedinile sa novim zahtevima koji su dolazili
iz javnog sektora (drave), to je podstaklo razvoj tehnolokih inovacija (London, Pariz,
Tokio). Svi ovi gradovi su pokazali sposobnost da stvore, odre i reprodukuju tradiciju
inovativnog ponaanja.
Sa sociolokog aspekta treba postaviti i pitanje u kojoj su meri navedene prostornoekonomske transformacije u uslovima globalizacije, relevantne za nain funkcionisanja
drutvenog ivota u celini. Ukoliko bi takvo pitanje bilo izostavljeno, itava rasprava bi se
svela na tehnike i geografske aspekte proizvodnog procesa i njihovu povezanost sa
ekonomskim rastom. Kako e ovakva analiza uslediti u narednim odeljcima, na ovom mestu
je dovoljno ukazati na to da dominantan nain proizvodnje u odreenom drutvu, kao i
njegova prostorna organizacija, uvek nastaju kao proizvod odreenih drutvenih inilaca ali i
povratno utiu i na drutveni ivot u celini. Autor udbenika iz oblasti ekonomske sociologije
Fren Tonkis navodi:
Fordizam i postfordizam, u sociolokom smislu, nisu samo naini organizacije proizvodnje i
industrijskog rada, ve i ekonomska baza za organizovanje drutvenog ivota. Ekonomska
sociologija zato uvek ide dalje od izuavanja tehnikih aspekata proizvodnje kako bi
obuhvatila njihovo mesto u okviru ire drutvene strukture. Stoga se moe rei da su forme u
kojima ekonomije proizvode dobra i usluge tesno povezane sa nainima na koje one
reprodukuju drutvene odnose, institucije i norme (Tonkiss, 2006: 87).

10.2.

Preduzetniki grad

Porast ekonomskog znaaja gradova u uslovima globalizacije predstavlja okosnicu


razvoja nove ekonomske geografije koja nastoji da sagleda ekonomsku globalizaciju i
ekonomski razvoj u prostornoj perspektivi (Scott, 2006). Analiza ekonomskog razvoja
praena uvidom u njegove prostorne determinante neodvojiva je od analize drutvenog
konteksta i konkretnih aktera koji se unutar njega pojavljuju. Takav pristup omoguava da se
na preduzetnika vie ne gleda kao na slobodnog strelca koji ide za svojom linom vizijom,
ve kao na drutvenog aktera situiranog u iru strukturu ekonomskih odnosa koji se mogu
predstaviti kao mrea interakcija i ansi u datom geografskom prostoru (Isto: 56). Sve je to u
skladu sa sociolokom analizom preduzetnitva koja se zasniva na meusobnim odnosima
preduzetnitva i njegovog drutvenog okruenja sa posebnim osvrtom na dve velike oblasti:
istraivanja modela organizacija i socijalnih sistema proizvodnje i istraivanja drutvenog
konteksta u kom se oblikuje preduzetnitvo (Martinelli, 2007: 1410).
189

Sve navedene promene u globalnoj ekonomiji i gradovima Severne Amerike i Evrope,


ne treba, dakle, razumeti kao stihijske procese, jer nastaju i kao rezultat svesnog i
nameravanog delovanja razliitih drutvenih aktera. Kako je ve navedeno, lokalne i
regionalne ekonomske strategije u razvijenim zapadnim drutvima, prole su kroz velike
promene tokom prethodne dve dekade. Novi reim koji nastaje Desop naziva
umpeterijanski postnacionalni reim sa radom za socijalnu pomo i definie ga u odnosu
na nain akumulacije kapitala i nain socijalne reprodukcije (Jessop, 2000). Ovaj reim je
umpeterijanski utoliko to se akumulacija kapitala vri kroz promovisanje neprekidnih
inovacija i preduzetnitva sa osnovnim ciljem osnaivanja konkurentnosti relevantnih prostora
ekonomskih aktivnosti. U pogledu socijalne reprodukcije, novi sistem naputa tradicionalnu
socijalnu politiku i mere socijalne pomoi zamenjuje radom za socijalnu pomo,110 pri
emu se socijalna politika prilagoava i potinjava zahtevima fleksibilnog trita rada (Isto:
10). Promene u organizaciji i praktikovanju ekonomije u uslovima globalizacije, prema
Desopu, mogu se sumirati na sledei nain: a) prelaz sa nacionalno definisanih, lokalno
potpomognutih i ka blagostanju usmerenih mera ekonomske i socijalne distribucije, na
lokalno definisane i nadnacionalno potpomognute intervencije u lokalnoj i regionalnoj
ekonomiji; b) prelaz sa fordistike, kenzijanske paradigme drave blagostanja na paradigmu
koja istie fleksibilnost, inovacije i preduzetnitvo (Jessop, 2007: 35). U sklopu toga, nastaje i
zaokret u ulozi gradova kao subjekata i mesta osiguravanja ekonomske konkurentnosti
(Isto).
Pojedini autori primeuju da se u ovakvim okolnostima menja i nain upravljanja
gradovima, pa razvijaju koncept preduzetnikog grada, opisujui kroz njega proces u kojem
gradovi, kao kljuni akteri globalne ekonomske utakmice, bivaju prinueni da usvoje
preduzetnike modele upravljanja kako bi bili konkurentni na svetskom tritu. (Harvi,
2005a). U analizi preduzetnikih strategija gradova, Dejvid Harvi ukazuje na znaaj planskih
mera konkretnih aktera za njihov nastanak i funkcionisanje. Razliiti interesi aktera i odnosi
moi meu njima uvek do odreene mere oblikuju i usmeravaju globalne ekonomske tokove.
Pristup koji u vezama izmeu prostornosti i kapitalistikog razvoja prepoznaje svesnu i
plansku ulogu aktera je nezaobilazan u sociolokoj analizi navedenih problema. Takav pristup
omoguava da se na socioloki nain sagledaju drutveni uzroci i drutvene posledice

110

Rad za socijalnu pomo (engl. workfare) jeste termin kojim se objanjava novi sistem socijalne pomoi u

kojem se od korisnika zahteva da obavljaju neke vrste poslova kao nadoknadu za pomo koju dobijaju, ili da
aktivno i konstantno rade na prevazilaenju prepreka zbog kojih ne mogu da se ukljue na trite rada.

190

globalnih ekonomskih procesa i promena koji se uvek realizuju i kroz specifine prostorne
(re)organizacije. Kao drutveni akteri, tu se pojavljuju pojedinci, drutvene grupe ali i gradovi
i druge prostorne jedinice (na primer, drave ili regioni). Na tom tragu Harvi iznosi tezu da
preduzetniki model upravljanja gradom nije prost odraz pasivnog prilagoavanja aktera na
nove okolnosti u globalnoj ekonomiji ve je i sam odigrao znaajnu ulogu u optoj tranziciji
dinamike kapitalizma sa fordistiko-kejnzijanskog reima akumulacije kapitala na reim
fleksibilne akumulacije (Isto: 209).
Harvi navodi da se neposredno nakon prepoznavanja krize industrijskih gradova u
razvijenom kapitalistikom svetu (70-ih godina), u Orleansu odrala konferencija na kojoj su
sumirani aktuelni urbani problemi i predloene strategije za njihovo reavanje. Na toj
konferenciji je uspostavljen konsenzus: Gradske vlade moraju biti mnogo inovativnije i
preduzimljivije, spremne da istrae sve mogue naine da se olaka njihovo nepovoljno stanje
kako bi se obezbedila bolja budunost lokalnog stanovnitva (Isto: 208). Harvi smatra da je
ovaj sluaj bio simptomatian za promene u upravljanju gradovima razvijenog kapitalistikog
sveta koje su nakon toga nastupile menaderski pristup, tipian za ezdesete godine 20.
veka, polako ali sigurno ustupio je mesto inicijatorskim i preduzetnikim oblicima delovanja
u 70-im i 80-im (Isto: 209).
Specifinost preduzetnikih gradova je, dakle, u tome to se javljaju kao aktivni
subjekti u promovisanju konkurentnosti u okviru meunarodnog trita. Jaanje ekonomske
funkcije lokalnog nivoa svakako je povezano sa slabljenjem ekonomske funkcije drave pa u
dananje vreme investiranje sve vie poprima oblik pregovora izmeu meunarodnog
finansijskog kapitala i lokalnih vlasti koje daju sve od sebe kako bi njihova podruja postala
to atraktivniji mamac za kapitalistiki razvoj (Isto: 209). Ovakav trend poznat je i pod
nazivom investitorski urbanizam, ime se naglaava savez globalnih ekonomskih aktera
(investitora) i lokalnih politikih elita. Postoje razliita shvatanja o tome kako ovu
konkurentnost treba postii pa politike strategije preduzetnikih gradova variraju izmeu
nacija, regija i gradova (Jessop, 1997: 28). Interesantno je, meutim, primeuje Harvi, da
opta saglasnost o tome da e preduzetniki usmereni gradovi profitirati (bez obzira na
razliite strategije kojima se to postie) postoji bez obzira na nacionalne granice, pa ak i
pripadnost razliitim ideologijama (Harvi, 2005a). U sreditu koncepta preduzetnikog grada
je i zamisao o partnerstvu javnog i privatnog sektora koja tradicionalno promovisanje
lokalnog upotpunjuje uticajem lokalne vlasti kako bi se privukli strani izvori finansiranja,
nova direktna ulaganja ili novi razvoj zaposlenja (Isto: 210). Harvi ovakva partnerstva
oznaava kao preduzetnika u svom karakteru jer su proraunata u osmiljavanju i izvrenju
191

pa ih stoga prate sve potekoe koje prijanjaju uz pekulativno, nasuprot racionalno


isplaniranom i koordinisanom razvoju (Isto: 21011). Ja mislim da je upravo spremnost
lokalnog dravnog sektora (a ne nacionalnog ili saveznog) na takvu neizvesnost obeleje koje
razlikuje sadanju etapu gradskog preduzetnitva od prethodnih etapa promovisanja
graanskog faktora, kada se inilo kako je privatni kapital uglavnom odvaniji (Isto: 211).
Autor navodi da e sve to u praksi, uprkos postojanju suprotnih primera, obino znaiti da
dravni sektor nosi rizik a privatni ubira profit.
Iako se pod preduzetnikim gradovima obino podrazumevaju oni modeli upravljanja
koji za osnovni cilj imaju razvoj lokalne proizvodnje, u njih spadaju i oni koji odreenu
lokaciju nastoje da uine konkurentnom kroz razvoj potronje. Preduzetniki karakter gradske
uprave se tu prepoznaje u nastojanjima da se odreeni grad ili neki njegov deo projektuje ili
preuredi tako da postane pogodan za intenziviranje potronje i potroakih stilova ivota.
Najbolji primer za to svakako je potronja samog prostora koja se postie kroz razvoj turizma
ali i dentrifikacija, inovacije u kulturi i fiziko poboljanje gradske sredine (prelaz na
posmodernistike stilove u arhitekturi i projektovanju), atrakcije za potroae (sportski
stadioni, kongresni i trni centri, marine, egzotini restorani) i zabavni sadraji (spektakli u
gradu) (Isto: 213). Pojedini autori sugeriu da se konkurentnost gradova moe postii i
privlaenjem odgovarajuih doseljenika (kreativna klasa), iji bi stil ivota sam po sebi bio
motiv za privlaenje investicija i intenziviranje potronje (Florida, 2003).111
Jak koncept preduzetnikog grada podrazumeva usmerenost na stvaranje lokalnog
ekonomskog rasta i razvoja kroz inovacije, dok slab koncept ukljuuje kompeticiju za
redistribuciju postojeih resursa (Jessop, 2000) i svodi se na princip nulte dobiti. Za
socioloku analizu, meutim, nije toliko znaajno tragati za razliitim varijantama i
strategijama preduzetnikih gradova i rangirati ih po uspenosti ve je korisnije postavljati
pitanja o drutvenim uzrocima i drutvenim posledicama ovakvih trendova u gradskoj politici
i ekonomiji. U narednim poglavljima obrauju se dva takva pitanja: a) U kojoj je vezi
neoliberalna ideologija sa konceptom preduzetnikog grada? i b) Koje su drutvene posledice
nastanka i razvoja takvog koncepta?

111

Jedan autor, kritiki nastrojen prema konceptu kreativne klase, pie o tome kako se ovakve ideje u praksi

urbane politike svode na brendiranje gradova i nastojanja da oni budu to vie kul (Zimmerman, 2008).

192

10.3.

Preduzetniki grad kao politika (ideoloka) naracija?

Sve drutvene, politike i ekonomske procese i promene koje uoavamo kao sastavne
elemente globalizacije, neophodno je sagledati i u vezi sa vrednosnim sistemima u okviru
kojih su oblikovane. Analizirajui procese transformacije rada u uslovima globalizacije, Boo
Miloevi navodi da svaka rasprava o organizaciji mora da ima u vidu injenicu da one
nastaju u okviru odreenih vrednosnih stanovita i da funkcioniu na osnovu specifinih
ciljeva koji su u manjem ili veem skladu sa tim stanovitima. To dalje znai da odreeni
oblici organizovanja rada traju dok traju njima saobraene vrednosti i ciljevi (Miloevi,
2005: 145). Dominantni vrednosni sistem u okviru kog se promalja aktuelni globalni
ekonomski poredak ispoljava se kroz neoliberalnu ideologiju. Prema Dejvidu Harviju,
neoliberalna ideologija funkcionie na dve ravni: kao utopijski projekat koji nastoji da
reorganizuje kapitalizam (neoliberalizam) i kao politiki projekat koji nastoji da uvrsti
uslove za akumulaciju kapitala i povrati pozicije ekonomskih elita (neoliberalizacija) (Harvey,
2007). Utopijski aspekti neoliberalizma slue kao opravdanje za ostvarivanje realnog
politikog projekta neoliberalizacije, gde primarni cilj, prema Harviju, nije poboljanje uslova
za akumulaciju kapitala (o emu se najvie raspravlja) ve uvrivanje poloaja ekonomskih
elita. Ne treba, dakle, zaboraviti da neoliberalna ideologija, kao i svaka druga, ima latentne
funkcije tj. zatitniku funkciju za odgovarajue aktere u drutvenoj strukturi (Miloevi,
2005: 145).
Prvo socioloki relevantno pitanje koje postavljamo u vezi sa konceptom
preduzetnikog grada jeste do koje je mere to objektivan opis jednog neutralnog i apolitinog
materijalnog procesa, a do koje mere naracija nastala kao deo stratekog projekta, tj. produkt
konkretnih politika proisteklih iz neoliberalne ideologije i ideologije globalizma. Ovim
pitanjem najpodrobnije se bavio Bob Desop (Jessop, 2000). On nudi jednu, u osnovi
diskurzivnu, analizu uz pomo koje pokuava da ispita veze izmeu neoliberalne ideologije,
paradigmatskih promena u ekonomiji i nastanka i funkcionisanja preduzetnikih gradova.
Shvatanje o preduzetnikom gradu kao realnosti proizaloj iz naracije, moe se povezati sa
Desopovim razlikovanjem strukturnih i strategijskih dimenzija globalizacije (Isto).
Strukturni aspekti podrazumevaju obim u kojem postoji rastua meuzavisnost izmeu aktera
na razliitim prostornim skalama, dok su strategijski oni koji podrazumevaju obim u kojem
sami akteri usvajaju globalne horizonte za svoje akcije.
Autor se fokusira na: 1) promene u imidu lokalnih ekonomija kroz diskurs
preduzetnikog grada; 2) veze izmeu ovih promena u imidu i redizajniranja mehanizama
193

urbane politike; 3) veze ovih simultanih promena i navodnih trendova ka globalizaciji i


primatu geoekonomije u odnosu na geopolitiku i 4) opti strukturni kontekst unutar kojeg se
ove meusobno povezane promene u ekonomskoj ulozi gradova odvijaju (Jessop, 1997: 28).
Desop skree panju na to da su promene u imidu vezane za promene u diskursu o
gradovima kao i da njihovo postojanje, pa i realnost posledica koje proizvode, ne znae da su
one tane niti da su njihove posledice nuno onakve kako se to u tim diskursima navodi. Da bi
se sprovela ovakva analiza, ekonomija se ne sme shvatiti previe usko, ve pre kao drutvena
delatnost ukorenjena u sociokulturni i politiki kontekst.
Autor se zato oslanja na teoriju regulacije u skladu sa kojom ekonomiju shvata kao
skup drutveno utemeljenih i drutveno regulisanih institucija, organizacija i aktivnosti. U
okviru takvog pristupa otvara se prostor za analizu neekonomskih faktora relevantnih za
ekonomsku konkurentnost. Diskurzivna analiza omoguava da se, umesto traganja za
materijalnim granicama i nivoima ekonomske aktivnosti, analiziraju razliiti diskursi koji
definiu koji su prostori relevantni za ekonomsku aktivnosti (na primer, nacija, region ili
grad). Ovakvim pristupom Desop dolazi do sledeeg zakljuka diskurzivna nastojanja da
se odreeni lokalitet prepozna kao sedite ekonomskog rasta uvek ide paralelno sa politikim
nastojanjima da se granice tog lokaliteta uine politiki relevantnim u odnosu na okruenje
(Isto: 29). Takav zakljuak sledi poznatu Tomasovu teoremu prema kojoj je situacija, ukoliko
se definie kao realna, realna u svojim posledicama.
Iz takve perspektive, smatra autor, trenutni konsenzus o potrebi za preduzetnikim
gradom moe da se posmatra kao proizvod dominantnih politikih naracija o prirodi
ekonomskih i politikih promena koje se deavaju u Evropi i Severnoj Americi. Takve
naracije o faktikom stanju stvari (dijagnoza) idu uporedo sa setom smernica i strategija o
poeljnom politikom i ekonomskom ureenju gradova, regiona i drava u budunosti.
Naracija o preduzetnikom gradu ili regionu predstavlja kombinaciju ekonomskih, politikih i
sociokulturnih naracija koje nastoje da daju smisao sadanjim problemima konstituiui ih u
odnosu na greke u prolosti i anse u budunosti. One u tom smislu imaju praktian karakter
jer predstavljaju okvir za mobilizaciju i drutvenu akciju u pravcu poeljnih promena (Isto: 30).

Autor tvrdi da uzdizanje gradova i regiona kao subjekata, mesta i kljunih faktora u
postizanju ekonomske konkurentnosti nije inherentno dinamici razvoja kapitalistike
ekonomije, niti je u pitanju prirodan, otkriven i nekontrolisani proces, ve se, suprotno tome,
radi o konstrukciji nastaloj u okviru politikih naracija. Preciznije reeno, ideja o gradovima

194

kao nosiocima ekonomskog rasta nije rezultat neke sutinske, istorijske promene (oni su to
bili oduvek) ve rezultat ideologije.
Naracije (ili diskursi) koji potpomau naracije o preduzetnikom gradu jesu one o
preduzetnikoj kulturi, miljeima inovacija, stratekim partnerstvima javnog i privatnog
sektora, kao i opte geoekonomske metanaracije o krizi fordizma, postfordizmu i
globalizaciji. Preduzetniki grad se tako pojavljuje kao reenje za aktuelne urbane probleme.
Konkretne strategije i inicijative koje u gradovima nastaju kao produkti ovih naracija veoma
su razliite ali sve dele preduzetniko nastojanje da stvore novu kombinaciju ekonomskih i
neekonomskih faktora u cilju postizanja urbane konkurentnosti (Isto: 31). Takve nove
kombinacije obino se podvode pod termin inovacije. Desop primeuje da se kao najiri
okvir (metanaracija) u ovoj oblasti pojavljuju geoekonomske i geopolitike naracije.
Geoekonomske naracije jesu one o globalizaciji, internacionalizaciji, razvoju novih
informacionih tehnologija, krizi posleratnih modela rasta i drave blagostanja, kompetitivnoj
pretnji koju predstavljaju ekonomije Istone Azije i one koje istiu znaaj globalnosti
savremenih ekolokih problema. One, dakle, obuhvataju ekonomske, politike, kulturne,
tehnoloke i ekoloke diskurse kojima se objanjava slabljenje uticaja nacionalnih drava i
istovremeno pomeranje fokusa na globalne i lokalne nivoe (glokalizacija). Modeli posleratnih
ekonomija koji su obuhvatali punu zaposlenost i stabilnost cena, vie nisu mogui a gradovi i
regioni mogu da se spasu ako preuzmu drugaije modele.
Ideje o tome da su gradovi i regioni najpogodniji za ekonomski rast u uslovima
globalizacije uvek idu paralelno sa idejama o njihovoj novoj politikoj funkciji. Evropska
unija tako ve due vreme funkcionie i na regionalnom i na lokalnom nivou, to je posebno
izraeno u prekograninim partnerstvima koja se ostvaruju izmeu gradova i regiona. Jesop
navodi da EU na taj nain uvruje svoj politiki uticaj i to tako to osniva brojne agencije
ukljuene u proces ekonomske decentralizacije na razliitim administrativnim nivoima:
gradova, mrea gradova, regiona i slino. Sve to je izraeno u novom konceptu Evrope
regiona i tendenciji da princip supsidijarnosti zameni princip suverenosti (Isto: 36).
Uz pomo kratkog prikaza osnovnih ideja Boba Desopa, moglo bi se zakljuiti da se
neoliberalna ideologija javlja kao idejna potka koja stoji u pozadini koncepta
preduzetnikog grada i njegovih realnih manifestacija. Ona je, istovremeno, uzrok i izvor
njihove legitimizacije u irem drutvu. Moemo rei da je neoliberalizam dominantna
strateka, politika dimenzija procesa globalizacije koja svoj trag ostavlja i na nivou gradova
(urbane politike). Nismo, meutim, skloni da u ovakvom zakljuku idemo predaleko i da
tvrdimo da je itav diskurs o preduzetnikim gradovima samo jedna od razliitih
195

manifestacija neoliberalizma. Saznanja o gradovima kao agensima ekonomskog rasta i


inovacija datiraju znatno ranije od nastanka neoliberalne ideologije te bi ovakvo
izjednaavanje bilo neopravdano. Pored toga, neoliberalizam je veoma neodreen koncept pa
bi svoenje itave urbane dinamike u uslovima globalizacije na njegove vrednosne
(diskurzivne) aspekte proizvelo veliku konfuziju i gubljenje tla pod nogama u urbanim
studijama. To znai da veze izmeu koncepta preduzetnikog grada i neoliberalizma moraju
da budu podrobnije ispitane, posebno u razliitim sociokulturnim i politikim uslovima ne
isputajui iz vida ni njihove materijalne, strukturne (ekonomske), ni idejne, strategijske
(politike) elemente.

10.4.

Preduzetniki grad na poluperiferiji?

Restrukturiranje urbane politike u uslovima globalizacije, pod uticajem neoliberalne


ideologije, evidentno nije jednoznaan proces koji funkcionie na istovetan nain na razliitim
mestima. Shvatanja o ovakvim varijacijama se, meutim, veoma razlikuju. Ekstremni
globalizacijski skeptici tvrdie da globalizacija zapravo nije donela nita novo, pa stara
geopolitika mapa centar periferija poluperiferija i dalje funkcionie i to kao proces dugog
trajanja. Neoliberalni globalisti e, sa druge strane, tvrditi da su globalizacijski procesi novi i
univerzalni i da svaki grad ili region ima jednake startne pozicije za postizanje
konkurentnosti unutar svetskog trita putem preuzimanja gotovih modela preduzetnikog
upravljanja. ini se, meutim, da su najutemeljenije ocene onih autora ija se shvatanja kreu
izmeu ovih ekstrema.
Dejvid Harvi smatra da nejednaka budunost prestonikih podruja zavisi od prirode
oformljenih koalicija, kombinacije i vremena pristupanja preduzetnikim strategijama,
odreenih resursa (prirodnih, ljudskih, lokacijskih) pomou kojih funkcionie podruje
prestonice i snage konkurencije (Harvi, 2005a: 215). Po njemu, sila koja namee oigledna
ogranienja mogunostima odreenih projekata da transformiu sve gradove jeste spoljanja
prinudna sila koja proistie iz konkurencije izmeu gradova, dovodei ih u sklad sa
disciplinom i logikom kapitalistikog razvoja (Isto: 216). Slino tome, Alan Skot tvrdi da,
iako ranija geografija moi centar periferija poluperiferija i dalje opstaje, ona postepeno
ustupa mesto novoj geografskoj strukturi koja se sastoji u globalnom mozaiku gradova koji
funkcioniu kao ekonomski motori i politiki akteri na svetskoj sceni (Scott, 2008: 17).
Suprotno shvatanjima prema kojima mehanizmi svetskog trita funkcioniu jednako
na svakom mestu, Nil Brener i Nik Teodor zastupaju tezu o kontekstualnoj ukorenjenosti
196

neoliberalnih projekata. Oni se realizuju u okviru lokalnih, regionalnih i nacionalnih prostora


pa su odreeni nasleenim institucionalnim okvirom, politikim reimom, regulacionim
praksama i politikim tenzijama (Brenner, Theodore, 2002). Obrasci neoliberalne
lokalizacije, stoga, mogu da se razumeju samo kroz analizu njihovih kompleksnih veza sa
nacionalnim i lokalnim regulatornim ambijentom u kom se sprovode (Isto: 368). Globalizacija
se mora posmatrati kao teritorijalan i multicentrian proces koji utie na uslonjavanje odnosa
moi. Kako ona u ekonomskom smislu zadobija formu kompeticije razliitih teritorijalnih
aktera, prirodno je da proizvodi nove dobitnike i gubitnike, pa odnosi moi postaju znatno
sloeniji nego u uslovima dominacije nacionalnih drava. Ideja o kontekstualnoj
ukorenjenosti neoliberalnih projekata posebno je vana prilikom analize globalizacije gradova
poluperiferije zbog specifinog naina upliva drave u ovom kontekstu.
U skladu sa ovakvim teorijskim polazitem, postavljamo pitanje kako se globalni
trendovi unutar urbane politike ispoljavaju u uslovima postsocijalistike transformacije?
Obimna literatura u kojoj se obrauju problemi tranzicije i globalizacije, meutim, sadri
malo napomena o njihovim urbanim i regionalnim karakteristikama (Pajvani, 2011). Urbani
prostor se esto posmatra kao pasivna refleksija nacionalnih procesa iako postsocijalistika
transformacija daje dovoljno dokaza da je on aktivni element strukturiranja drutvenih odnosa
(Stanilov, 2007). Mina Petrovi smatra da, budui da su nastali na iskustvenom materijalu
razvijenih zemalja, koncepti urbane teorije, meu kojima je i koncept preduzetnikog grada,
nemaju direktnu primenu u gradovima Drugog i Treeg sveta. ansa koju ovi gradovi imaju u
vidu uenja na grekama ograniena je nasleenim drutvenim uslovima, kao to su slaba i/
ili korumpirana lokalna vlast koja predstavlja branu za ulazak veih stranih investicija,
nerazvijeni mehanizmi javne kontrole, izostanak sutinske decentralizacije, a ograniena je i
novostvorenim uslovima poput dominantnih neoliberalnih praksi deregulacije u oblasti urbane
politike (Petrovi, 2004: 3839).
Pozivajui se na istraivanje Instituta za socioloka istraivanja Filozofskog Fakulteta
u Beogradu, sprovedenog 2010. godine, Sreten Vujovi pokuava da odgovori na pitanje da li
u naoj sredini danas postoje preduzetniki gradovi koji upranjavaju razvojne strategije
zasnovane na partnerstvu javnog i privatnog sektora, transformiui tradicionalna naselja
gradskog tipa u moderne gradove-delatnike ili gradove-drutvene kondenzatore koji saimaju
sve relevantne drutvene aktere koji u njima deluju i predstavljaju nosioce socioprostornog
razvoja na nacionalnom, a neki i na internacionalnom nivou (Vujovi, 2012: 112). Rezultati
ovog istraivanja pokazuju da su anketirani lokalni upravljai najee (67%) saglasni sa
stavom da bi privatizacija nekih javnih komunalnih preduzea omoguila da graani dobiju
197

kvalitetnije usluge, neto manje esto (61%) prihvataju stav po kojem privatizacija nekih
javnih preduzea ne bi bila dobra jer bi privatni vlasnici vie vodili rauna o svom profitu
nego o dobrobiti graana, a najree (43%) prihvataju stav da privatizacija nekih javnih
komunalnih preduzea nije poeljna jer bi se tada jo manje nego sada potovali ekoloki
standardi. Iako ispitivani akteri pokazuju ambivalentan odnos prema promenama u
upravljanju gradom, Vujovi primeuje da su na pomolu odreene inovacije koje idu u smeru
makar deliminog partnerstva javnog i privatnog sektora u vidu meovitog vlasnitva, ali sa
dominacijom javnog. Autor zakljuuje da se razvoj partnerstva javnog i privatnog sektora u
naim gradovima suoava sa sledeim preprekama: vii nivo korumpiranosti i delegitimizacije
javnih institucija nego u liberalnim demokratijama, nizak nivo efikasnosti lokalne vlasti,
slabost, odnosno nerazvijenost civilnog drutva i participativnih projekata, to smanjuje
sposobnost ne samo lokalnog stanovnitva, ve i lokalne vlasti da se bori sa sve agresivnijim
interesima privatnog kapitala (Isto: 118). Iako se kod pojedinih gradova primeuju neke
naznake preduzetnikog modela upravljanja (Beograd, Novi Sad, Inija), evidentno je da u
Srbiji postoji vie gradova tranzicionih gubitnika nego dobitnika (Isto: 120).
Ako bi se preduzetniki model upravljanja posmatrao kroz jedan od njegovih kljunih
elemenata partnerstvo javnog i privatnog sektora, moglo bi se zakljuiti da je on u naim
gradovima zastupljen u znaajnoj meri, dodue ponajvie u sferi komunalnih usluga112. Ova
oblast je, kako se navodi, u Srbiji ureena:
Mreom relevantnih zakona o lokalnoj samoupravi, komunalnim delatnostima, koncesijama,
javnim nabavkama i komunalnim preduzeima. Iako jo uvek nije formirana dravna agencija
za koordinaciju i pruanje saveta u pogledu formiranja partnerstva javnog i privatnog sektora,
lokalne vlasti su motivisane da sklapaju ovakva partnerstva zbog uoenih koristi od dopune
skromnih optinskih budeta privatnim finansijskim sredstvima, elje da se dobije know-how
od privatnog sektora i pomeranja uloge javne uprave koja od neposrednog pruaoca usluga sve
vie postaje organizator, regulator i kontrolor. Ono to u ovom trenutku koi snaniji zamah
investicija privatnog sektora u delatnost komunalnih usluga jesu zamreno i nejasno pravno
okruenje i rizino trite za investicije, to je posledica slabih ili nepotpunih institucionalnih
struktura, nedostatka celovite strategije reforme komunalnih preduzea i administrativne
kontrole cena komunalnih usluga i slino (Pavlovi Kriani, Brdarevi, 2010: 115).

Iako ovim istraivanjima nisu identifikovani, izvesno je da u naim gradovima postoje


oni akteri kojima su odreeni segmenti prelaska na preduzetniki model upravljanja u
112

Na primer javni prevoz, odlaganje otpada , vodovod , parking-usluge i deponije.

198

direktnom interesu. Takvi bi se interesi, u sociolokom smislu, mogli oznaiti kao latentni,
nasuprot manifestnim koji se obino istiu u prvi plan. Istraujui transformacije u
organizaciji rada u srpskom drutvu, Boo Miloevi primeuje postojanje ekonomskih elita
koje nastoje da redizajniraju organizacije rada oslanjajui se pre svega na podsticaje
neoliberalne ideologije (Miloevi, 2005: 145). On podsea da su ekonomske elite u
drutvima postsocijalistike tranzicije, gotovo bez izuzetka, usvajale one vrednosti ideologije
slobodnog trita koje nisu dovodile u pitanje njihove steene pozicije u uslovima izrazito
haotinih tranzicijskih procesa (Isto: 161). Ovakva pitanja je svakako nuno otvoriti i u
kontekstu transformacija urbane politike, o emu e biti rei u zasebnom poglavlju.

11.

Sociokulturni procesi globalnog grada

Sociokulturni procesi globalnih gradova su, u odnosu na ekonomske, zapostavljeni u


ovoj oblasti. Razlog tome delimino proizilazi iz empirijske utemeljenosti koncepta i tekoa
u prikupljanju podataka ove vrste. Istraivanje sociokulturne dimenzije globalnih gradova
podrazumevalo bi opsena, kvalitativna istraivanja svakodnevnog ivota, to je znatno
zahtevnije u odnosu na prikupljanje lako dostupnih ekonomskih podataka.
Pomaci u identifikaciji i analizi neekonomskih procesa globalnih gradova primetni su
unutar koncepta mree globalnih gradova. O doprinosima ove istraivake tradicije pie Nil
Brener:

Dok je pitanje transnacionalnih korporativnih komandnih i kontrolnih centara i dalje centralno,


sada postoji jednak interes za globalne kulturne tokove, politike mree, medijske veze i druge
modalitete meugradske povezanosti... Na primer, sluaj Vaingtona, eneve, Brisela,
Najrobija i ostalih birokratskih sedita globalne diplomatije i NVO zajednica, ukazuje na
mreu politikih centara. Religiozni centri poput Meke, Rima i Jerusalima, izmeu ostalih,
konstituiu jo jednu takvu mreu. U nekim sluajevima, tavie, prostori kojima nedostaje
ekonomska mo zadobijaju globalni znaaj kroz svoju ulogu u svetskim mreama drutvenog
aktivizma. Porto Alegre u Brazilu, gde se odrava Svetski socijalni forum, i Davos u
vajcarskoj, gde se odrava Svetski ekonomski forum, primeri su za to. Ovakav pristup
ukazuje na to da ispod struktura globalnog kapitala, koje lee u osnovi svetskog urbanog
sistema, postoji kompleksan svet meugradskih veza konstituisanih oko razliitih oblasti
(Brenner, 2013).

U analitikom smislu, mogue je razlikovati dve osnovne dimenzije kulture globalnih


gradova, odnosno, dva mogua naina njenog posmatranja. Po principu razlikovanja
199

strukturnih i strategijskih dimenzija globalizacije (globalizacija kao proces/ projekat), kulturu


globalnih gradova moemo posmatrati dvojako: kao nain ivota unutar njih (strukturna
dimenzija, proizilazi iz procesa globalizacije) i kao ekonomsku strategiju ili brend
(strategijska dimenzija, proizilazi iz projekta globalizacije, odnosno neoliberalne ideologije).
Njihovo razdvajanje nije samo analitiko jer se one (sve vie) razilaze i u stvarnosti. Dok je
prva na samim marginama istraivake prakse u ovoj oblasti, nauni, popularni i (posebno)
politiki diskurs, oblikovan u okviru urbanog busterizma, obiluje slikama kulture druge
vrste.
U ovom poglavlju obuhvataju se obe vrste kulture globalnih gradova. Kada je re o
lokalnoj kulturi nainu ivota, ona se ispituje u vezi sa kljunim demografskim procesom
koji stoji u samoj osnovi formiranja globalnih gradova, naime sa migracijama. Panja se
usmerava na drutvene interakcije, susrete i sudare kultura u globalnim gradovima. Kultura
kao brend ili ekonomska strategija prikazuje se preko karakteristinih razvojnih projekata, sa
posebnim osvrtom na nae drutvo.

11.1.

Migracije, susret i sudar kultura u globalnom gradu

Ukoliko bi globalizaciju odredili kao proces sve intenzivnijeg povezivanja ljudi i


njihovih delatnosti na svetskom nivou, kao kljuno bi se nametnulo pitanje kako se takvo
povezivanje odraava na kvalitet drutvenih odnosa Da li svakodnevni, realni i virtuelni,
susreti sa drugim kulturama i stilovima ivota, trenutno rasprostiranje informacija, jaanje
nadnacionalnih politikih institucija, integracija svetskog trita i globalni protok kapitala,
radne snage i dobara znae i ansu za veu drutvenu solidarnost, razvoj kosmopolitske svesti
i prevazilaenje lokalnih razliitosti, ili pak otvaraju mogunost za zaotravanje postojeih
drutvenih suprotnosti i formiranje novih? Da li globalizacija stvara preduslove za izgradnju
globalnog drutva koje bi poivalo na svetskom konsenzusu, ili potpomae da drutveni
sukobi u globalnom dobu zadobiju do sada neviene forme?
Najjasniji primer suprotstavljenih shvatanja pronalazimo u radovima Frensisa
Fukujame i Semjuela Hantingtona, unutar debate o kraju istorije ili sukobu civilizacija.
Drutvena stvarnost je uvek sloenija od teorijskih paradigmi, posebno onih apologetskih, pa
nije teko pretpostaviti da je istina negde izmeu. U stvarnom drutvenom ivotu,
globalizacija pokazuje oba svoja lica. Uzmimo dva aktuelna primera. Skoranja prirodna
katastrofa (zemljotres) koja je zadesila Japan ujedinila je oveanstvo u kolektivnoj
solidarnosti sa ovom zemljom i u poveanoj senzibilisanosti za opasnosti korienja nuklearne
200

energije, to bi moglo da rezultira homogenizacijom globalne ekoloke svesti. Obe stvari su


direktna posledica globalizacije, odnosno umreenosti svetskog drutva putem trenutnih
komunikacija i povezanosti svetske trgovine, ime se ekoloki problemi globalno ire. Primer
suprotnih efekata globalizacije oigledan je u slomu politika multikulturalnosti u zapadnoj
Evropi. Slobodan protok radne snage i sve vea zastupljenost imigranske populacije u velikim
evropskim gradovima dovode do novih oblika sukoba izmeu imigranata i domicilnog
stanovnitva. Povlaenje politika multikulturalnosti oznaava neuspeh drava da na
odgovarajui nain instutucionalno reguliu i preduprede te sukobe. Iz navedenih primera
jasno se vidi da globalizacija potpomae, kako izgradnju konsenzusa i solidarnosti tako i
razvoj sukoba.
Proveren nain za prevazilaenje redukcionizama i apologija u sociologiji, pa i teoriji
globalizacije, jeste posmatranje konkretnih drutvenih praksi i empirijska provera teorijskih
hipoteza. Kako su (globalni) gradovi najreprezentativniji materijalni odraz globalizacije ali i
strateka mesta njene proizvodnje i artikulacije, u okviru njih je najbolje ispitati poetna
pitanja o karakteru ovog procesa.
Iako migracije nisu proizvod savremenog drutva, postoji dosta pokazatelja koji
ukazuju na to da one, u uslovima globalizacije, zadobijaju nove forme, pravce, intenzitet,
strukturu i znaaj. Za razliku od ranijih perioda u kojima su osnovni pravci kretanja ljudi,
njihovo poreklo i odredite uglavnom bili jasni, dananje migracije su znatno masovnije i u
njima uestvuju ljudi svih nacionalnosti koji se kreu razliitim pravcima (globalizacija
migracija). Od poetka 20. veka i klasinih studija Tomasa i Znanjeckog (Thomas,
Znaniecki, 1984) jedna od osnovnih strukturalnih promena u meunarodnim migracijama
sastoji se u intenziviranju kretanja iz Afrike i Azije ka Evropi i SAD. Ta promena nalae
ponovno ispitivanje starih koncepata integracije imigranata, s obzirom na to da se radi o sve
veim kulturnim, etnikim i religijskim razlikama izmeu domicilnog i doseljenog
stanovnitva.
Ujedinjene nacije su procenile da je 2000. godine 175 miliona ljudi ivelo van svoje
zemlje roenja, to je 14% vie nego 1990. godini (Kritz, 2007). Oekuje se da e se ovakav
trend u budunosti nastaviti. To ne treba tumaiti kao zbir individualnih odluka koje se
donose u datim okolnostima, ve kao posledicu strukturnih faktora, najpre globalizacije,
neujednaenog ekonomskog i demografskog razvoja, razliitih potreba trita i sve veih
globalnih i regionalnih nejednakosti. Godine 1998. vie od 80% svetske populacije ivelo je
u manje razvijenim dravama. Te drave imaju godinji prirataj od oko 1.7% a bruto
drutveni proizvod (BDP) po glavi stanovnika iznosi proseno 1.230 $. Razvijene drave, sa
201

druge strane, imaju prirodni prirataj oko 0.1% sa BDP-om po glavi stanovnika od 20.240 $
(Heer, 2000). Ovi podaci ukazuju na to da su migracije u ekonomskom i demografskom
smislu potrebne, kako nerazvijenima, tako i razvijenima, te da e navedeni trendovi u
budunosti dovesti do jo vee meunarodne pokretljivosti.
Demografske projekcije pokazuju da se stanovnitvo Evrope smanjuje i postaje starije.
Dok je za prostu reprodukciju stanovnitva potrebno oko 2,1 dece po eni u fertilnom
periodu, evropski prosek je 1,53. Uz to, oekivana duina ivota se poveava pa se predvia
da e udeo populacije starije od 65 godina porasti sa 16%, koliki je bio 1998. godine, na 22%
do 2025. godine (Niessen, Schibel, 2003: 51). To znai da evropska populacija na dugi rok
nije odriva i da je za njeno poveanje, poveanje udela radno sposobnog stanovnitva i
smanjenje pritiska na penzioni sistem neophodno poveanje fertiliteta i/ ili imigracija. Od
1989. godine na ovamo imigracija je bila glavna komponenta promene populacije u EU
(Isto). U 2010. godini prirodni rast populacije na nivou EU dodao je njenoj populaciji 0.5
miliona stanovnika dok je imigracijom populacija poveana za 0.9. miliona. Ovakav trend sve
je vie izraen od 1990. godine, i rezultat je intenziviranja migracija i opadanja fertiliteta u
Evropi (EUROSTAT, 2010). Podaci iz iste godine pokazuju da u EU ivi 47,3 miliona
stranaca,113 to je 9,4% ukupne populacije. Veina njih (31,4 miliona) roeni su u dravama
van EU. Meu njima najvie je onih roenih u Turskoj, Maroku, Albaniji i Kini. Tome treba
dodati i podatak da su imigranti koji dolaze u Evropu mahom mladi. Izmeu 36% i 57%
imigranata spada u grupu onih od 18 do 29 godina (UN Population Division, 2011).
Ako trendove migracionih kretanja ukrstimo sa podacima o globalnim trendovima
urbanizacije koji pokazuju da e se u ovom veku procenat urbane populacije u svetskim
razmerama popeti na 50%, postaje jasno da se migracije i urbanizacija ne mogu posmatrati
kao nezavisni procesi. Dok je u ranijim periodima odnos ta dva procesa bio jasan i dok je
podrazumevao masovna preseljavanja ruralne populacije u gradove usled industrijskog
razvoja, globalizacija migracija proizvodi drugaiju prostornu dinamiku. Meunarodne
migracije poinju da prate proces globalizacije i usmeravaju se najpre u globalne gradove.
Drastian porast znaaja migracija u Evropi Entoni Gidens pokazuje na primeru
pominjanja ove teme kao vane u ispitivanjima javnog mnjenja u Velikoj Britaniji. U odnosu
na 1990. godinu, kada je imigracija bila vana drutvena tema za oko 8% ispitanika, 2002.
godine taj procenat se penje na gotovo 50% (Giddens, 2006: 505). Porast obima i znaaja

113

Strancem se u ovom sluaju smatra osoba roena u drugoj zemlji. Ovo je pogodniji kriterijum u odnosu na

dravljanstvo koje se esto menja.

202

prostorne pokretljivosti ljudi na globalnom nivou naveo je neke istraivae da ovaj vek
nazovu vreme migracija (Castles, Miller, 2003). Migracije se ovde posmatraju kao
specifina vrsta mobilnosti i kao jedna od dimenzija globalizacije. Neki autori smatraju da
mobilnost dovodi do transformacije drutva u celini i nastanka drutva u pokretu (Lash,
Urry, 1994), ili ak zastupaju tezu o potrebi za sociologijom bez drutva do koje dovode
nove forme mobilnosti (Urry, 2000). U ovakvoj perspektivi mobilnost, shvaena kao fizika
ili virtuelna pokretljivost omoguena savremenim transportnim sredstvima i novim
komunikacionim tehnologijama, ponitava znaaj prostora jer omoguava brzu promenu
mesta boravka i simultane komunikacije. Iskustvo bivanja u pokretu proizvodi nove forme
pripadanja i transformie kulturne forme oslobaajui ih od prostora. Sve to u centar
savremenih sociolokih i politikih debata postavlja problem identiteta, kao individualnog i
kolektivnog traganja za smislom u dinaminom globalnom dobu.
Posmatranje migracija, u sklopu strukturnih uslova u kojima se odvijaju, ukazuje na
nedostatke jakih hiperglobalistikih teza koje svet vide kao mesto slobodne cirkulacije
ljudi, dobara i kapitala. Uprkos ekonomskim i demografskim trendovima i potrebama,
nacionalne politike su i dalje osnovni (restriktivni) inilac koji utie na usmeravanje
intenziteta i pravaca meunarodnih migracija. U sluaju Evropske unije, realne potrebe i
naela na kojima poiva, sa jedne, i drutveni strahovi, jaanje desnih politikih ideologija,
nacionalizma i ksenofobije, sa druge strane, dovode do paralelnog opstanka dva koncepta:
koncepta otvorene Evrope i koncepta tvrave Evrope koja svoje granice strogo kontrolie.
Globalizacija migracija je na taj nain primarno oblikovana politikim i etnikim razlozima,
ne toliko ekonomskim i demografskim. Manje stope migracija u EU od oekivanih
uzrokovane su politikim restrikcijama (Hova, 2003). Ograniavanje kretanja ljudi u dobu
slobodnog protoka informacija, ideja i dobara, govori o asimetrinom karakteru globalizacije:
ona ukljuuje neke ljude, grupe, regije i drave a iskljuuje druge.
Socioloka analiza globalnih migracija omoguava da se opisani ekonomski,
demografski i politiki trendovi razumeju kroz prizmu nejednakih odnosa moi i proces
formiranja nove vrste globalne stratifikacije. Tumaei globalizaciju u njenoj ekonomskoj i
kulturnoj dimenziji, Zigmund Bauman dolazi do zakljuka da je osnovni faktor koji deli one
dole od onih gore u globalnom (potroakom) drutvu stepen njihove mobilnosti,
odnosno, sloboda biranja gde e biti (Bauman, 2003). Oni gore su zadovoljni to putuju
kroz ivot kako im dua poeli, odabirajui svoje destinacije prema uicima koje nude. Onima
koji su dole stalno se deava da budu izbaeni sa mesta na kojima bi da ostanu (Isto: 260).
Prve Bauman simbolino naziva turistima a druge vagabundima. Savremene migracije su,
203

dakle, odraz novih drutvenih nejednakosti i sve veeg jaza izmeu onih za koje globalizacija
znai kosmopolitizam i svet globalnog biznisa, nauke i kulture, i za koje granice ne postoje, i
onih ispred kojih rastu zidovi imigracionih kontrola i koji putuju kriom, esto ilegalno
(Isto: 262).
Ulazne vize se progresivno ukidaju irom planete. Ali ne i pasoka kontrola. To je jo uvek
potrebno moda vie nego ikada ranije da bi sredilo zbrku koju je stvorilo ukidanje viza da
razdvoji one zbog ije su udobnosti i lakoe vize ukinute od onih koji bi trebalo da ostanu na
mestu. Dananja kombinacija ponitavanja ulaznih viza i pojaavanja imigracione kontrole ima
duboko simboliko znaenje. Moe se uzeti za metaforu novog raslojavanja koje nastupa i
razotkriva injenicu da je pristup globalnoj mobilnosti sada podignut na najvii stupanj meu
stratifikacijskim faktorima (Isto: 260).

Iz ove kratke analize savremenih migracija moglo se uoiti da one odraavaju


globalizaciju u svim njenim dimenzijama: ekonomskoj, politikoj i kulturnoj. Ekonomski
inioci (protok kapitala, njegova koncentracija u globalnim gradovima i ekonomski jaz
izmeu razvijenih i nerazvijenih) udrueni sa neujednaenim demografskim trendovima
predstavljaju snane pul faktore koji privlae imigrante u razvijene zemlje, dok kulturni i
politiki inioci situirani u okvire nacionalne drave, kao unutranji pu faktori,
ograniavaju ova kretanja (zabranom ulaska, selektivnim imigracionim politikama i
kriminalizacijom imigracije). Ekonomska globalizacija se tako sudara sa sopstvenim
kulturnim posledicama dok politike, kao odraz suverenosti nacionalnih drava, pokuavaju da
balansiraju izmeu ta dva procesa. Kljuno pitanje je zato da li e potreba za imigracijom
nadjaati elje politike zajednice da odri svoj politiki i kulturni ivot netaknutim
(Habermas, 1994: 137). Sutina ovog problema prelama se na pitanjima identiteta imigranata i
domicilnog stanovnitva.
Identiteti su uvek delimino ukorenjeni u prostor pa se i menjaju zajedno sa
transformacijama prostora koje proizvodi globalizacija. Nekada se taj prostor podudarao sa
lokalnom zajednicom i tada su se svi elementi kojima se identitet gradi mogli pronai u tom
jednom prostornom okviru. Modernost, tvrdi Entoni Gidens, dovodi do razdvajanja vremena i
prostora, gde vreme postaje unifikovano, to omoguava komunikaciju na daljinu i
organizaciju lokalnog ivota u odnosu na prostorno udaljene lokacije (Gidens, 1998).
Iskorenjavanje, prema Gidensu, dovodi do izdizanja drutvenih odnosa iz lokalnih konteksta
interakcije i njihovog ukljuivanja u nadvremenske i nadprostorne procese. Prostor i mesto
tako postaju kategorije ispranjene od svog drutvenog i lokalnog sadraja, a lokalni identiteti
poinju da se izgrauju uz pomo elemenata prostorno udaljenih drutava i kultura. Prema
204

ovakvom tumaenju, proces iskorenjavanja omoguio je stvaranje nacionalnih identiteta, pri


emu je mnotvo lokalnih identifikacija podvoeno pod viu kategoriju koja je sluila kao
homogenizujui simboliki okvir.
Opta je teza razliitih teorijskih pristupa globalizaciji da je fenomen i pojam
nacionalne drave u savremenim okolnostima transformisan. Globalizacija erodira dravunaciju a time i metodoloki okvir za analizu drutvenih procesa. Proces globalizacije, ili
radikalizacije modernosti, dovodi do promene prostornih determinanti identiteta i uslonjava
njihovu teorijsku konceptualizaciju i analizu. Mobilnost (robe, kapitala, informacija i ljudi)
razgrauje ustaljene oblike ivota ljudi koji su nastali i reprodukovali se unutar drutva
organizovanog u okviru drave-nacije iz ega proizilazi slabljenje identiteta utemeljenog na
tradicionalnom povezivanju ljudi s teritorijom (Hodi, 2010: 308). To dovodi do situacije u
kojoj se tradicionalni prostorni okvir identiteta, posebno nacionalna drava, rastae i postaje
sve manje siguran dok se, sa druge strane, izvor moguih drugaijih identiteta uslonjava.
Roland Robertson smatra da kulturna globalizacija osujeuje izjednaavanje nacionalne
drave sa nacionalnim drutvom, tako to stvara, odnosno suoava transkulturne
komunikacijske i ivotne oblike, pripisivanja odgovornosti, slike grupa i pojedinaca o sebi i
drugima (Robertson, 1992).
To, meutim, ne mora da znai da globalizacija ponitava lokalne specifinosti i
proizvodi globalnu kulturnu homogenost. Ona samo dovodi do oslobaanja kulturnih
iskustava od prostornih granica i njihovog izdizanja u prostor tokova (Castells, 2000).
Slabljenje nacionalnih identiteta, praeno je i onim to Ulrih Bek naziva idividualizacijom
biografija (Bek, 2001). Refleksivnost modernosti potkopava razum, jer stalno otkrivanje
novih znanja i iskustava razara stara, utemeljena u prostoru koji se nastanjuje. Refleksivnost
modernosti, navodi Bek, institucionalizuje i princip radikalne sumnje gde celokupno znanje
preuzima formu hipoteza. U takvom kontekstu i identitet postaje refleksivno organizovano
nastojanje, projekat svake individue u kontekstu viestrukih ansi, ali i rizika. Racionalan
pojedinac, pie Bauman, zna da vie ne moe da se u potpunosti osloni na podrku drave u
sluajevima nezaposlenosti, bolesti ili starosti, jer je njegova biografija oblikovana sluajnim
sklopovima nadnacionalnih procesa (Bauman, 2004: 44). an-Klod Kofman govori o
modernoj individui koja svoje jedinstvo ne gradi vie posredstvom totalizacije i fiksiranja, ve
iznutra i evolutivno, priajui sopstvenu priu svetu (Kofman, 2010). Slabljenje dravenacije, sa druge strane, moe da vodi i u rehabilitaciju etnikih, religijskih, seksualnih, rasnih i
drugih (pod)identiteta koji su bili podvoeni pod jedinstveni i homogeni nacionalni okvir.

205

Opadanje

ili

transformaciju

uticaja

nacionalne

drave

prati

intenzifikacija

transnacionalnih veza, fenomena i proseca. Obrisi transnacionalne stvarnosti ponajpre se


formiraju kod turista i vagabunda, odnosno globalno-mobilne elite i novih niih klasa
imigranata. Kroz mnotvo ekonomskih, drutvenih, politikih i kulturnih veza, oni konstruiu
svoje identitete simultano ukorenjeni u vie od jednog drutva. Tu se ne radi o tradicionalno
shvaenoj vezanosti za domovinu, ve o novim formama pripadnosti, lojalnosti i politike i
kulturne participacije. Dinamizmu transnacionalnih veza posebno doprinose nove (trenutne)
komunikacije i brzina transporta zahvaljujui kojima veze sa domovinom nisu samo
nostalgina seanja ve svakodnevna konkretna iskustva kreirana u virtuelnom ili realnom
prostoru. U ovakvim uslovima migrantski (transnacionalni) identiteti postaju izrazito
elastini i fluidni jer su neprekidno oblikovani i preoblikovani mnotvom uticaja razliitih
drutava kojima pripadaju (Remmenick, 2007: 5074).
U svetu predstave i politike nacionalno dravno ureenih pojedinanih drutava, migracija se
cepa u stadijume kretanja, lutanja, stizanja i integracije, iji se uzronici moraju zasebno
istraivati. Za razliku od toga, polazna taka razmiljanja o istraivanju transnacionalnih
socijalnih prostora, tvrdi da nastaje neto novo, neto tree: socijalni konteksti ivota i
delovanja za koje vredi i ovde i tamo, i i i (Beck, 2003: 69).

Nastanak i teorijska konceptualizacija transnacionalnog prostora za sobom povlai


shvatanja o kulturnoj hibridizaciji ili hibridizaciji identiteta. Tipini predstavnik ovakvih ideja
je Ardun Apaduraj koji smatra da globalni kulturni tokovi ponitavaju tradicionalnu
koncepciju prostora i otvaraju nove koje naziva etno-prizori, medija-prizori, tehnoprizori, finans-prizori i ideo-prizori (Appadurai, 2003). Etno-prizori obuhvataju ljude
kao to su turisti, migranti i izbeglice koji, bivajui u pokretu i koristei trenutne
komunikacije, svoje identitete izdiu iz lokalnog i nacionalnog konteksta u globalne tokove.
Apaduraj smatra da gubljenje veza izmeu kulture, ljudi i teritorija otvara prostor za
komercijalne kompanije koje, putem proizvodnje imaginarija domovine, stvaraju kod ljudi
u pokretu oseaj da pripadaju neem autentinom, to je pak nita drugo do drutvena
konstrukcija. Etno-prizori su deteritorijalizovani kulturni identiteti u kojima se prepliu
tradicija i njeno izmiljanje i autentinost kultura sa univerzalnim i homogenim kulturnim
sadrajima, to vodi stvaranju bezmesnih i iskorenjenih kulturnih hibrida. Globalizacija
kulture u ovakvoj perspektivi znai poveavanje heterogenosti koje nije shvaeno

206

esencijalistiki ve konstrukcionistiki. Ona se odvija u deteritorijalizovanim imaginarnim


svetovima.
Transnacionalni, deteritorijalizovani, kulturni prostor, meutim, treba shvatiti kao
mentalnu i teorijsku konstrukciju, kao koncept ili zamiljenu zajednicu jer se sam proces
identifikacije sa njegovim elementima uvek realizuje u okviru drutvene interakcije, na
specifinim mestima. Migracije imaju svoju jasnu prostornu konfiguraciju. One se realizuju u
konkretnom prostoru ije ih strukturne karakteristike (ekonomske, kulturne i politike)
oblikuju. To znai da se ne moe tvrditi da prostor kao takav gubi na znaaju. Radi se o tome
da se menja znaaj i meusobni odnosi pojedinih prostornih nivoa (individualni, urbani,
nacionalni, transnacionalni) i odgovarajuih prostornih struktura (unutra/ spolja, blizu/
daleko), to proizvodi i promene u prostornim determinantama identiteta. Nacionalni
identiteti, na primer, gube svoj primarni znaaj (ali ne nestaju) a transnacionalni postepeno
dobijaju na vanosti. Unutra nismo vie samo mi, jer su neki iz naeg kulturnog kruga
daleko a potpuni stranci su u neposrednoj blizini. Prostornim transformacijama u uslovima
globalizacije i migracija treba prii oprezno, ne drei se striktno donekle prevazienih
statinih koncepata ali ni ne zapadajui u romantiarske predstave o prevazienosti
prostornosti kao takve. U metodolokom smislu, to znai da se manevriranje izmeu Scile
metodolokog nacionalizma i postmoderne Haribde globalnih tokova i kosmopolitskog bez
prostora usmeri tako to e se odreenje geografsko-prostornih jedinica analize zasnivati na
odgovarajuem tipu socijalnih veza (Ludger, prema Hodi, 2010).
Ulrih Bek pomae da se to razume kroz razlikovanje dva pojma kulture (koji se obino
meaju): prvi pojam (kultura 1) kulturu vezuje za odreenu teritoriju i polazi od premise da je
ona rezultat lokalnih procesa uenja i da je, kao takva, jedinstvena; drugi pojam (kultura 2)
kulturu shvata kao opteljudski softver koji se iri translokalnim procesom uenja i koji
uvek podrazumeva kulture u pluralu (Beck, 2003: 159160). Oba pojma, smatra Bek, mogu (i
treba) da se pomire jedan sa drugim, jer se kultura 1 transformie, a kultura 2 ne postoji sama
po sebi ve se artikulie u kulturi 1. Potpuno bezmesne kulture su nemogue, to znai da se
translokalne (ili transnacionalne) kulture realizuju u mestima koja su otvorena prema spolja.
Sa druge strane, mesta su za kulturu 1 zatvorena u sebi. Re je, dakle, o globalizaciji
iznutra ili glokalizaciji, procesu koji transformie lokalno u odnosu na globalno i obrnuto.
Ti procesi realizuju se i u okviru globalizovanih biografija imigranata (i ljudi u pokretu
uopte) jer se kontrasti sveta dogaaju, ne samo tamo izvan ve u sreditu sopstvenog
ivota (Isto).

207

Mobilnost, deteritorijalizacija i tokovi globalizacijskih procesa ne mogu se, dakle,


razumeti bez suprotnih tendencija statinosti, granica, prostornosti i mesta. Simultanost
ovih procesa znai da ljudi, kreui se, neprekidno iznova razgrauju i izgrauju sopstvene
identitete. Stabilnost, statinost i granice dobijaju jo veu vanost usled sveopteg kretanja
jer nude orijentire nune za smisleno organizovanje drutvenog ivota.
U konanom, moemo rei da deteritorijalizacija drutvenog ivota proizvodi dve
protivurene pojave. Prvo, to je sve vee oslobaanje pojedinaca od unapred zadatih, grupnih
i teritorijalno definisanih identifikacija, to otvara prostor za individualnu izgradnju identiteta
u najirem drutvenom okviru transnacionalnom, globalnom ili kosmopolitskom prostoru
(simultana indivudualizacija i univerzalizacija). Time je dodatno osnaena sposobnost
metropole da omogui postojanje velegraanina, stranca ili kosmopolite koji ivi u
drutvu stvarno mu ne pripadajui (Georg Zimel). Ono to, meutim, danas vidimo kao
kosmopolitsko i univerzalno, za sada proizilazi iz jedne partikularnosti a ne iz nekakvog
zajednikog formiranja novog identiteta. Neki su turisti a neki vagabundi (Bauman,
2003). Druga posledica deteritorijalizacije (ali i globalizacije i modernizacije uopte) jeste
kriza identifikacije koja proistie iz gubitka tradicionalnog i sigurnog izvora identiteta
ukorenjenog u datoj grupi ili zajednici.114 O deteritorijalizaciji se, upozorava Zdravko Mlinar,
najee pie u kontekstu prevazilaenja prostora kao barijere u povezivanju, a zapostavlja se
opadanje zatitne uloge prostora za lokalnu zajednicu (Mlinar, 1990). Kombinovanje krize
identifikacije sa opadanjem uticaja prostora kao zatitne barijere, proizvodi potrebu za
ponovnim ukorenjavanjem identiteta u teritoriji , za reteritorijalizacijom.
Reteritorijalizacija identiteta migranata znai njihovo ponovno ukorenjavanje na
specifinim mestima. Fokus na konkretne prostore u kojima se koncentriu imigranti
omoguuje da se proces razgradnje i izgradnje njihovih identiteta posmatra situacionistiki i
relaciono, tj. u okviru specifinih drutvenih uslova i drutvene interakcije. Susreti razliitih
identitetskih standarda nisu toliko uoljivi na nacionalnom i globalnom koliko na lokalnom
nivou, jer proizvode posledice u neposrednoj interakciji, onda kada razliite strane mogu
neposredno meusobno da se opaze. Idealnu pozadinu za to ine javni prostori svetskih
metropola gde se ovi sudari najpre ispoljavaju. Moda najbolji primer za sukob identitetskih
standarda jesu razliiti rodni reimi koji su vizuelno raspoznatljivi, kao to je to sluaj sa
kontroverznim pitanjem noenja fereda u Francuskoj.

114

Ovakve protivurene posledice globalizacije (deteritorijalizacije) kod nas se ogledaju u paralelnom postojanju

potrebe za ukljuivanjem u Evropu bez granica i potrebe za ouvanjem nacionalne suverenosti (Mlinar, 1990).

208

Zigmund Bauman identitete posmatra kao jednu od dimenzija drutvene stratifikacije.


Na jednom polu globalne hijerarhije su, navodi Bauman, oni koji sastavljaju i rastavljaju
svoje identitete manje vie po slobodnoj volji birajui elemente iz neobino velikog,
planetarno irokog izvora ponuda. Na drugom su polu oni kojima je pristup izboru identiteta
ogranien, ljudi koji nemaju mogunost da iskau svoje preferencije i koji su optereeni
identitetima koje im pripisuju drugi (...) stereotipni, poniavajui, dehumanizujui,
stigmatizirajui identiteti (Bauman, 2004: 38). Nesigurnost radnih mesta, fluktuacije na tritu
i slabljenje drave blagostanja, veinu ljudi dovodi u situaciju krize identiteta jer ne uspevaju
da pronau trajniji osnov izgradnje tog istog identiteta. Ali ak su i oni koji ne uspevaju da
dobiju identitet koji ele, smatra Bauman, u boljoj poziciji od onih kojima se uskrauje samo
pravo na identitet. Ti ljudi su saterani u prostor nii od nieg, prostor ispod dna i isterani iz
drutvenog prostora u kom se identiteti konstruiu, biraju, evaluiraju, potvruju ili
opovrgavaju (Isto: 39). Na taj nain treba razumeti brojne migrante irom sveta, iji pravni
poloaj nije regulisan i koji obitavaju u ilegalnoj sferi iz koje anse za drutvenu promociju ne
postoje. Centralne stavke njihovih biografija koje predstavljaju osnov izgradnje identiteta
(npr. zapoljavanje i osnivanje porodice) u potpunosti zavise od politikih reima drava u
koje dolaze i prostornih granica koje povlae.115
Pored opteg drutvenog ambijenta, identiteti se reteritorijalizuju i u okviru drutvenih
interakcija u kojima se pojavljuje drugi. U razmatranjima identiteta, kao posledice
interakcije i komunikacije sa drugim, podjednako je vano obuhvatiti integrativne i
dezintegrativne aspekte ovih odnosa. Identitet moe da bude izvor kako solidarnosti tako i
sukoba. Identiteti mogu funkcionisati kao taka identifikacije i privrenosti samo po svojoj
sposobnosti iskljuivanja, izbacivanja i preziranja (Vrcan, 1999, prema Kokovi, 2005: 291).
Identiteti mogu da slue kao izvor kohezije unutar grupe, ali i izmeu razliitih grupa, onda
kada one, pored meusobnih razlika, dele neto na optijem nivou. Georg Zimel to objanjava
preko pojma stranac. On uvia da su lanovima grupe i strancu zajednika samo izvesna
optija svojstva, dok se odnos prema onima sa kojima su oni u organskoj vezi gradi na
jednakim specifinim razlikama u odnosu na ono opte (Zimel, 2008: 157). Izmeu grupa se
stvara svojevrsna napetost jer ba zbog svesti da se sa strancem deli samo ono opte, u prvi
plan izbija ono to je razliito. Tako stranac ili drugi postaje osnovom definisanja i

115

Evropa se sa ovim problemom susree na italijanskom ostvu Lampeduza, gde veliki broj izbeglica oekuje

usaglaavanje politika EU po pitanju njihovih daljih kretanja i pravnog statusa. Pored toga, u potonulim
brodovima na Sredozemnom moru je poslednjih godina poginulo vie hiljada izbeglica, najpre onih iz Sirije.

209

potvrivanja sopstvenog identiteta. Zbog toga se on ne doivljava kao individua, ve kao


grupa sa odreenim svojstvima u odnosu na koje se definiu svojstva sopstvene grupe.
Prepoznavanje i priznavanje razliitih identiteta obino nije problematino sve dotle dok
razliite grupe imaju neka zajednika svojstva koja obe potuju kao univerzalna. Postoje,
meutim, i takvi odnosi meu grupama, gde je upravo ono zajedniko iskljueno na temelju
neeg optijeg, to obuhvata sluajeve u kojima se drugima poriu upravo opte osobine
koje se oseaju kao autentine i jednostavno ljudske (Isto: 159). Zimel kao primer za to
navodi odnos starih Grka prema varvarima. Ovakve situacije u uslovima novih migracija nisu
vie izuzetak te nalau ponovnu interpretaciju i promiljanje klasinih koncepata drutvene
integracije.116
Osim to kao postojana razliitost utie na identitet, drugi na njega i reaguje na
odreeni nain i tako ga osnauje, menja ili sputava. Dor Herbert Mid to najjasnije
pokazuje tvrdei da je self u izolaciji nemogu. Shvatanje o sebi uvek se gradi kroz
pretpostavljanje shvatanja koje o nama imaju znaajni drugi ili uopteni drugi (Mead,
1934). To znai da drugi moraju da prepoznaju i priznaju identitet kako bi on bi potvren
od strane linosti, nosioca drutvene uloge ili pripadnika odreene drutvene grupe. Drugi,
meutim, ne moraju da priznaju dati identitet a mogu i da ga formuliu drugaije od nosioca
identiteta. Proces u kom reakcije drugih unitavaju normalni identitet, Irving Gofman
naziva stigma (Goffman, 1990). arls Tejlor takoe smatra da je identitet uvek oblikovan
prepoznavanjem i priznajem drugih ili njegovim odsustvom (Taylor, 1994). Priznavanje se
ovde ne shvata kao obina pristojnost ve kao fundamentalna ljudska potreba. Pojedinci i
drutvene grupe mogu da trpe usled toga to okolina na njih reflektuje neodgovarajuu ili
nepoeljnu sliku njih samih. Kod nekih grupa, navodi Tejlor, radi se o tome da nametnute
slike identiteta zapravo slue kao osnov za diskriminaciju (na primer, rodni identiteti kojima

116

Idui tragom Zimela, Luis Kozer pokazuje sutinsku povezanost izmeu identiteta i sukoba. On uoava da

sukob slui za uspostavljanje i odranje identiteta i granica drutava i grupa (Kozer, 2007: 49) i omoguava
stalna procenjivanja odnosa moi, a zbog toga slui kao balansirajui mehanizam koji doprinosi odranju i
uvrivanju drutva (Isto: 179). Kozer razlikuje pozitivne i negativne drutvene sukobe, od kojih prvi ne
naruavaju bazinu normativnu strukturu koju grupa/ grupe dele, a drugi dovode do njenog sloma. Prvi tip
sukoba, zapravo, deluje kao integrativni faktor za odnos i zajednicu u celini jer omoguava prevazilaenje
napetosti izmeu razliitih grupa unutar jednog sistema. Drugi tip koji preti da narui bazinu normativnu
strukturu drutva i Kozer posmatra kao izuzetak jer ti sluajevi naprosto nadilaze mogunosti funkcionalizma da
teorijski osmisli koncept drutvene integracije.

210

se ene vezuju uz privatnu sferu i udaljuju od izvora moi). Slino je i sa imigrantima u


razvijenim zemljama, pripadnicima bivih kolonija, koji se posmatraju kroz imid pokorenih.
Identiteti imigranta se formiraju kroz specifinu reakciju sredine koja u njima ne
prepoznaje individue ve kolektivitete iz kojih dolaze i to upravo, kako pie Zimel, zbog
potrebe za pravljenjem razlike u odnosu na sopstvenu grupu. Dok pojedinac boravi u
sopstvenom drutvu, verovatnije je da e neki drugi, neetniki i nenacionilni podidentiteti
(npr. profesionalni) igrati za njega veu ulogu u svakodnevnom ivotu. Okolina, dakle, ini to
da se pojavi i sam pojam imigranta i to tako to ga posmatra kao predstavnika kulture iz koje
dolazi, to suava indivudualne varijacije i osnauje crno-belu viziju sveta. Kategorija
imigrant ili stranac, bazirana na konstruisanoj predstavi o kolektivu (a bez znanja o
individuama, lanovima tog kolektiva), lako postaje rtveni jarac, sredstvo kojim se
objanjava sopstvena ivotna pozicija. Reima ana Pola Sartra, da ne postoje Jevreji,
antisemita bi ih izmislio (Sartr, 1945). Amartya Sen smatra da ovakvi iskljuivi pogledi na
svet, koji oveka posmatraju samo kao pripadnika jedne skupine (npr. religijske danas, ili
klasne ili nacionalne ranije), proizvode ono to u nae vreme vidimo kao sukobe identiteta.
Jedna te ista osoba moe biti ameriki dravljanin karipskog porekla, sa afrikim korenima,
hrianin, liberal, ena, vegetarijanac, trka na duge staze, istoriar, nastavnik, romanopisac,
feminist, heteroseksualne orijentacije, zagovaratelj prava homoseksualaca i lezbejki, ljubitelj
pozorita, aktivist za zatitu prirode, ljubitelj tenisa, dez muziar, i neko ko je duboko uveren
da postoje inteligentna bia u svemiru... (Sen, 2007: 12). Glavna nada za skladom u naem
problematinom svetu lei u mnogostrukosti naih identiteta koji se presecaju meusobno i
bore protiv otrih podela oko jedne jedine ustaljene linije estokih podela kojoj se navodno ne
moe odupreti (Isto: 32).

U skladu sa tim idejama, Sen posebno kritikuje teorijske koncepte i odgovarajue


politike koje, trudei se da izbegnu sukobe, proizvode jo vee tenzije vetaki kategoriui
ljude po etnicitetu ili religiji. Tejlorovi komunistiki zahtevi za politikim priznavanjem
razliitih kulturnih grupa ovde se vide kao instrumenti zarobljavanja ljudi u spoljno
oblikovane kulturne konstrukte i podstrekai identitetskih sukoba. U okviru kritika Sen
akcenat stavlja i na razlikovanje izmeu kulturne slobode i kulturnog konzervativizma (Isto).
Kulturni konzervativizam podrazumeva ouvanje kulturne raznolikosti kao osnovnu vrednost,
dok kulturna sloboda moe da podrazumeva i kritiko preispitivanje i reviziju, ili odbacivanje
sopstvene tradicije.

211

Konstrukcija identiteta deava se, dakle, kao specifina reakcija na stranca u


neposrednom okruenju. Stranac se doivljava kao pretnja jer, kako primeuje Bauman, on
nam kao fiziki prisutna razliitost govori o tome ta bi mogli da postanemo i time podstie
preispitivanje i potrebu za uvrivanjem vlastitog identiteta putem insistiranja na razlici i
postavljanja prostorne i socijalne distance (Bauman, 2004). Ovakva se pretnja posebno osea
od demografski vitalnih naroda, kakav je sluaj sa velikim delom imigrantske populacije, jer
strah od kvaliteta tu prelazi u strah od kvantiteta. Ova se zapaanja mogu smatrati
univerzalnim, ali strukturni uslovi (najpre globalizacija) ine ih posebno znaajnim.
U uslovima opadanja uticaja nacionalnog identiteta, sa jedne, i intenzifikacije
migracija, sa druge strane, formiraju se i savremeni fundamentalizmi kao obeanja o
ponovnom roenju u okviru tople i sigurne kue nalik porodici (Hodi, 2010). Ardun
Apaduraj to tumai kao stvaranje pretpostavki za izgradnju predatorskih identiteta.
Predatorskim nazivam one identitete ija drutvena konstrukcija i mobilizacija iziskuju
istrebljenje drugih, bliskih drutvenih kategorija, koje su definisane kao pretnja samoj
egzistenciji neke grupe definisane kao mi. Jedan od tih parova ili skupova identiteta esto
postaje predatorski tako to mobilie razumevanje sebe kao ugroene veine. Ta vrsta
mobilizacije kljuni je korak u pretvaranju dobroudnog drutvenog identiteta u predatorski
identitet. Tenja (koja nastaje u kulturnoj veini verskoj, jezikoj, rasnoj, etnikoj itd., a
usled strepnje o nepotpunosti vlastitog suvereniteta) da se potpuno ukine razlika izmeu veine
na jednoj strani i istote nacionalne celine na drugoj, kljuni je uslov za nastanak predatorskog
identiteta. Pri tome je istota identiteta vanija od praktine strane samog suvereniteta. Otuda
se svi oblici majoritarizma, pa bili oni i liberalnog porijekla, sutinski ne razlikuju, jer svi oni
nose u sebi seme genocida, poto su svi povezani sa idejom o singularnosti i potpunosti
nacionalnog etnosa (Appadurai, prema Hodi, 2010: 31718).

Globalne migracije, tako, proizvode dvostruke i protivurene posledice. One, s jedne


strane neprestano razmekavaju lepak koji vee osobe za ideologije tla i teritorije i stvaraju
arhiv hibrida koji zamagljuju jasne granice izmeu masovnih identiteta, a s druge, tamne
strane, proizvode strahove na kojima se mogu formirati (veinski) predatorski identiteti. S
jedne strane, supstancijalizam i teritorijalnost, a s druge, hibridizacija i deteritorijalizacija:
kombinacija i susretanje modernistikih i postmodernistikih obeleja (Hodi, 2010: 318).
Reteritorijalizaciju identiteta imigranata ne moe se u potpunosti razumeti bez sticanja
uvida u ekonomske uslove u okviru kojih se odvija. Klase, u izvornom marksistikom
poimanju, prestaju da budu primarni izvor identifikacije jer transformacije rada (fleksibilnost,
privremenost, nesigurnost) rastau zajedniku platformu na kojoj su se gradile. To dovodi
212

do uslonjavanja drutvenih solidarnosti i drutvenih sukoba koji iz njih proistiu. Meutim,


uslovi ivota kao materijalna kategorija i dalje su neporecivo vezani uz klasni poloaj. U
sluaju imigranske populacije, klasna pripadnost se, zapravo, udruuje sa ostalim elementima
drutvene stratifikacije, kao to su pol, rasa, etnika i religijska pripadnost, mobilnost, i tako
proizvodi specifine oblike socioprostorne marginalizacije. Saskija Sasen primeuje da je
ekonomska polarizacija u uslovima globalizacije posredovana i osnaena postojeom
etnikom/ rasnom segmentacijom u kombinaciji sa diskriminatornim lokalnim i dravnim
politikama (Sassen, 1991: 97). Na znaaj ekonomskih uslova ukazuje i obimna studija
Rafaele Dansinger u kojoj se ispituje odnos imigracije i sukoba u Evropi i pokazuje da je
ekonomska baza njihova presudna determinanta. Domicilno stanovnitvo e se pre okrenuti
sukobu sa svojim susedima-imigrantima a imigranti sukobu sa vlastima onda kada te grupe
osete ekonomsku oskudicu. Oskudnost u resursima neetnike razlike kljuni je pokreta
sukoba u ovom kontekstu (Dancygier, 2010: 292). Vano ekonomsko pitanje koje se, u
ovom kontekstu esto zanemaruje je i pitanje (ne)zaposlenosti. Autor knjige Kad nestanu
poslovi: svet nove urbane sirotinje primeuje da siromatvo i socijalna iskljuenost nisu
sinonimi za nezaposlenost (Wilson, 1997). Siromana osoba koja radi (za bilo kakvu nadnicu)
ima strukturiran svakodnevni ivot za razliku od one nezaposlene, kakvih je u gradovima sve
vie usled procesa deindustrijalizacije. Kada je nezaposlenost siromanih sistematska i
masovna pojava (kao u amerikim, crnakim getoima, na primer), siromatvo postaje znatno
ozbiljniji drutveni problem.
Iako klasna pripadnost i ekonomski poloaj svakako nisu dovoljni da objasne problem
identiteta, mnoge savremene teorije (posebno postmoderne) olako zapadaju u kulturni
determinizam. Tako je rat za drutvenu pravdu, navodi Bauman, pretvoren u borbu za
priznanje. Priznanje moe da bude jedna od stvari koja ponajvie nedostaje uspenima
jedna od stvari koja nedostaje u nadiruem inventaru faktora sree. Ali za veliki i rapidno
rastui deo populacije, priznanje je nebulozna ideja koja e ostati nebulozna sve dok novac
nije tema konverzacije (Bauman 2004: 37). U tom smislu, potrebno je vie prie o novcu a
manje o stigmi (Isto).
Drutvena struktura u globalnim gradovima odraava sve veu ekonomsku
polarizaciju, drutvenu segregaciju i prostornu diferencijaciju. Rastu ekonomski dispariteti
izmeu nacionalnih proseka i glavnih gradova ali i izmeu razliitih delova ovih dinaminih
urbanih centara. Najoitija promena u drutvenoj strukturi globalnih gradova je smanjivanje
srednje klase na raun najviih i najniih klasa, to je, prema Saskiji Sasen i drugim
teoretiarima globalnog grada, direktna posledica koncentracije komandnih i kontrolnih
213

funkcija (Sassen, 1991). U samom vrhu stratifikacione piramide nalaze se oni pojedinci koji
su direktno ukljueni u sprovoenje ovih funkcija. Njih Entoni Gidens naziva kosmopolitska
elita (Giddens, 2009) a Manuel Kastels opisuje kao specifinu vanistorijsku i nadkulturnu
grupu sa posebnim stilom ivota koji se odvija u okviru prostora tokova. (Castells, 2000).
Ova grupa, prema Gidensu, obuhvata tek neznatan deo drutvene strukture (manje od 2%). Da
bi komandni finansijski sistem u globalnim gradovima funkcionisao potreban mu je itav niz
uslunih delatnosti koje dalje privlae visokospecijalizovanu radnu snagu na dobro plaene
poslove u oblasti finansijskih usluga (banke), marketinga, osiguranja, konsaltinga, istraivanja
i razvoja, arhitekture i inenjerstva, pravnih usluga, odnosa sa javnou i sl. (Sassen, 1991).
Ovim poslovima moemo dodati i one vezane za informatike tehnologije koji su u nagloj
ekspanziji. Njih Gidens naziva Apple-Mac poslovi (Gidens, 2009). Kastels objanjava da su
najvaniji segmenti informacione industrije koncentrisani u globalnim gradovima jer oni
obezbeuju inovacioni milje bez kojeg ova industrija ne moe da napreduje (Castells,
2000). Ova grupa sa visokim primanjima najvie utie na arhitektonski i urbanistiki izgled
globalnih gradova (dentrifikacija) i prostorno se izoluje u njegovim luksuznim delovima.
Globalni grad je, dakle, ne samo mesto globalnih finansijskih transakcija, ve i atraktivno
mesto stanovanja za nove postindustrijske vie klase. To za sobom povlai veliku potrebu za
nekvalifikovanom radnom snagom koja okupira najmanje plaene i nesigurne poslove u
restoranima, taksi-slubama, prodavnicama, hotelima, koje Gidens naziva Big Mac poslovi
(Gidens, 2009). Znaajan deo te radne snage ine imigranati iz nerazvijenih zemalja. Tu
spadaju i part-tajm poslovi i poslovi u oblasti neformalne ekonomije u kojima prednjae ene
(uvanje dece, pomo u domainstvu i slino). Svi navedeni poslovi su u funkciji odravanja
globalne ekonomije i ivotnog stila visokih postindustrijskih klasa. Imigrantske zajednice,
navodi Sasen, imaju funkciju obavljanja prljavog posla ekonomske globalizacije (Sassen,
1997). Ako uzmemo u obzir da u velikim gradovima postoji ogromna koncentracija
marginalizovane populacije imigranata, tada moemo da uoimo da su gradovi postali
strateki teren za itavu seriju sukoba i protivurenosti (Isto: 2).
Pregled nove klasne strukture postindustrijskog drutva u globalnim gradovima, koji
opisuju Gidens i Sasen, ini dobru polaznu osnovu za razumevanje novih drutvenih sukoba u
globalnom dobu. Drutvena struktura u globalnim gradovima upuuje na to da su oni mesta
dijametralno suprotnih interesa i potencijalni izvor estokih sukoba u budunosti. Iskorak ka
ozbiljnijoj problematizaciji sukoba u okviru paradigme globalnih gradova ini Manuel
Kastels. Konfliktna perspektiva se kod ovog autora sastoji u tome to on znatno otvorenije
problematizuje otpore globalizaciji u urbanom kontekstu (Castells, 2000). Lokalno
214

stanovnitvo je razdvojeno po tome jeste li, ili nije u funkciji mree, i iz toga proistiu najvee
drutvene suprotnosti i najvei potencijalni sukobi. Kastels te sukobe ne smatra nepoeljnim,
devijantnim i disfunkcionalnim ve, potpuno u skladu sa marksistikom paradigmom, u njima
vidi ansu za ponovno preuzimanje moi nad globalnim tokovima od strane lokalnih aktera.
Ovaj tip sukoba mogao bi se oznaiti kao sukob (depriviranih) graana sa globalizacijskim
uticajima, olienim u ekonomskim elitama ili dravnim/ lokalnim strukturama moi koje ih
podupiru. Prostori mesta su, prema Kastelsu, protivtea globalizaciji. Logika identiteta
lociranih u mestima, odupire se instrumentalnoj logici prostora tokova i globalizaciji. to je
vie drutvena organizacija utemeljena u bespovesnim tokovima, nadmaujui logiku bilo kod
posebnog mesta, to logika globalne moi vie izbegava drutveno-politiku kontrolu istorijsko
specifinih nacionalnih i lokalnih drutava (Castells, 2000). Ovim Kastelsovim zapaanjem
sasvim se adekvatno mogu objasniti sve ei urbani sukobi u kojima se graani protive
pretvaranju javnih gradskih prostora u profitabilne privatne prostore, obino u vlasnitvu
multinacionalnih kompanija. U uslovima globalizacije, malo je verovatno da e se ovakvi
sukobi kanalisati i ublaiti kroz institucije i to iz prostog razloga to trenutno ne postoje
institucije koje mogu da kontroliu globalni kapital.
Ekonomske i drutvene nejednakosti se u gradovima mogu prepoznati kroz
rezidencijalnu segregaciju, getoizaciju i enklavizaciju. Izolovane etvrti (obino predgraa),
naseljene imigrantima, osim to odraavaju nejednakosti, i same po sebi predstavljaju snane
instrumente drutvenog iskljuivanja i kontrole. One su istovremeno i posledica i uzrok
drutvenog poloaja i drutvenih ansi ljudi koji ih nastanjuju. Zatvorene etnike (imigranske)
etvrti mogu da se posmatraju kao drutveno-organizacioni alat uz pomo kojeg se vre dve
osnovne funkcije: snana unutranja integracija koja slui maksimizaciji profita koji se
ostvaruje na bazi rada unutar njega i minimalizacija kontakata sa okolinom u svrhu prevencije
kulturne kontaminacije (Wacquant, 2004).
Pojava getoa i sirotinjskih etvrti svakako nije posledica globalizacije. Jo je Engels,
posmatrajui engleske industrijske centre zapazio licemerni nain gradnje kojim se gradska
sirotinja sklanja sa oiju buroazije, a opet je tu prisutna radi ostvarivanja profita (Engels,
1977). Globalizacija migracija dovodi do preplitanja klasnih poloaja i kulturnih (etnikih,
rasnih) osobenosti populacije koja nastanjuje ove izolovane delove gradova. Izuavajui
promene u strukturi migracija u Francuskoj, Pjer Milza pokazuje da je sve do poetka 70-ih
godina blizu tri etvrtine imigrantskog stanovnitva poticalo iz evropskih zemalja a da nakon
toga dolazi do velikog preokreta sa danas najzastupljenijim imigrantima iz Alira, Maroka i
Tunisa (Milza, 2009). Autor, meutim, tvrdi da problem nije u broju imigranata niti u
215

njihovim sve veim kulturnim razlikama u odnosu na domicilno stanovnitvo, ve upravo u


njihovoj teritorijalizaciji i prostornoj izolaciji.
Ove brojke daleko su od toga da potvruju oseanje naih sugraana o invaziji Francuske
talasima imigranata koji su sve brojniji i sve vie strani naoj kulturi i naem nainu ivota i
razmiljanja. Imigrantski problem, prema tome, manje je rezultat rasta broja stranaca,
ukljuujui i one iz Magreba, nego koncentracije stanovnitva o kome je re u gradskim
periferijama i u gradskim etvrtima gde se pridruuju, zbog efekta broja i deindustrijalizacije,
onima iji vizibilitet ni sam nije lien iluzija (Isto: 315).

Getoizacija i enklavizacija, kao specifine forme teritorijalizacije imigranskih kultura,


i same proizvode stigmatizirajue reakcije drugih i podstiu jaanje predstava o kolektivnim
identitetima imigranata-stranaca. Imigrantske etvrti, sa druge strane, mogu da se posmatraju i
kao prostorni okviri identifikacije imigranske populacije. To se posebno odnosi na mlade koji
svoje identitete grade u okviru svakodnevnih interakcija u susedstvu. Sa ovakvih pozicija
mogue je kritikovati i tradicionalno poimanje integracije imigranata, to, ponovo na primeru
Francuske, ini erar Noariel.
Ne moe se nita shvatiti u vezi sa procesom integracije imigranata, ako se zaboravlja da je
Francuska uvek bila vrlo heterogena drutvena celina, neujednaena, proeta mnogim
tenzijama i brojnim kontradiktornostima. Dakle, pitanje koje se postavlja jeste: integrisati, da,
ali sa ime? Oni koji govore u ime Francuske su uglavnom oni privilegovani koji su navikli da
govore u ime drugih. Oni su ti koji tvrde da mladi imigranti nisu integrisani. Naravno, ti mladi
imigranti nisu integrisani u graansko drutvo, ali je ogromna veina njih savreno integrisana
u svoju sopstvenu drutvenu sredinu a to su predgraa. Konfuziju prave oni koji ne priznaju
duboko nejednak karakter sveta u kojem ivimo (Noariel, 2009: 351).

Na ovom tragu moe se braniti i teza po kojoj savremeni identitetski sukobi u velikim
svetskim gradovima nisu ostvarenje Hantingtonovih predvianja i ne predstavljaju sudare
fiksnih, esencijalnih i nepromenjivih kultura. Oni se mogu posmatrati i kao formiranje novih
politikih zahteva vezanih za prostor koji se nastanjuje i kao odraz novih glokalnih identiteta.
Saskija Sasen ovu tezu formulie kao formiranje novih prava na (globalni) grad (Sassen,
1996). Novi korisnici grada su globalne finansijske elite i imigranti i svako sa svoje strane, i
na svoje naine, pokuava da osvoji prostor u kom obitava. Slino tumaenje nudi i Entoni
Gidens kroz primer sukoba izmeu pakistanskih imigranata i starosedelaca u u engleskim
gradovima (Gidens, 2009). On tvrdi da ovi sukobi, uprkos uvreenom miljenju, nisu deo
216

sukoba civilizacija niti su za njih odgovorne meke politike multukulturalnosti, ve su


nastali kao zahtev imigranata za potvrdom sopstvenih prava kao britanskih graana. Ovakvi
zahtevi, navodi Gidens, posebno su primetni kod druge generacije imigranata kojima je za
sopstveno samopotovanje nuan i britanski identitet. Oni shvataju opasnost od
neprijateljskih desniarskih grupa, ali je shvataju kao napad na svoja prava britanskih graana
vie nego na svoj identitet Pakistanaca (Isto: 154). Kritikujui Tejlorov koncept politike
priznanja, Jirgen Habermas tvrdi da imigracija za sobom ne povlai potrebu za politikama
koje garantuju preivljavanje svih kulturnih specifinosti nego takvo politiko ureenje u
kome e se svi graani (pa i imigranti) oseati ne samo jednaki pred zakonom, ve i kao
autori zakona koji ih povezuju (Habermas, 1994).
Na osnovu ovakvih ideja razrauju se i zahtevi za proirivanjem koncepta
dravljanstva (ili graanstva) na subnacionalne, regionalne i lokalne nivoe. Te nove forme
politikog ureenja ne bi se bazirale na kulturnim razlikama (kao u sluaju politika
multikulturalnosti) ve na identitetima proisteklim iz zajednikog nastanjivanja urbanog
prostora. Gradski ivot se moe videti kao kontekst u kom se identiteti susreu, stvaranju i
menjaju kroz svakodnevne prakse, to gradi pretpostavke za stvaranje zajednike politike
platforme koja je dovoljno inkluzivna da obuhvati spektar razliitih zahteva i potreba.
Predstava o imigrantu kao strancu koji se ne odrie svojih fiksiranih kulturnih
ubeenja jeste proizvod same kulture koja se osea ugroenom, sopstvena slika u ogledalu,
koja se formira u uslovima izostanka istinskog kulturnog dijaloga. Da bi se razumeli
specifini zahtevi imigranata koji proistiu iz njihovih subjektivno shvaenih identiteta,
moraju se razumeti i materijalni uslovi njihovih ivota, to je nemogue bez istinske
interkulturalne komunikacije i adekvatnih formi politike participacije. Shodno tome,
multikulturalizmu kao politici ouvanja statinih kulturnih razliitosti moe se suprotstaviti
interkulturalizam kao kulturna politika koja je usmerena prema interkulturnom drutvu, u
kojem se vie kultura nalazi u fazi dijaloga i traganja za novom kulturnom sintezom
(Kokovi, 2005: 215). Krize koje se u ovom kontekstu deavaju mogu se okarakterisati kao
krize modela zajednikog suivota razliitosti a veliki svetski (globalni) gradovi kao
pozornice za njihovo reavanje. Upravo u tome, tvrdi Luis Mamford, lei kulturna funkcija
metropola, koje su na srazmerno maloj povrini okupil sve bogatstvo i raznolikost posebnih
kultura i doveli predstavnike oveanstva do susreta licem u lice. Metropole nesvesno
pripremaju oveanstvo za ire udruivanje i ujedinjavanje koje je moderno osvajanje
prostora i vremena uinilo verovatnim, ako ne i neizbenim (Mamford, 2005: 596).

217

11.2.

Urbana kultura kao ekonomska strategija gradova u globalizaciji

Uporedo sa demografskim i sociokulturnim procesima koji se odvijaju unutar


svakodnevnog ivota u globalnim gradovima, o kojima je bilo rei u prethodnom poglavlju,
globalizacija gradova sve ee podrazumeva i projektovanje ili konstrukciju urbane kulture
u cilju postizanja globalne ekonomske konkurentnosti. Primetno je da gradske vlasti u
privlaenju investicija akcenat sve vie prebacuju sa infrastrukture i povoljne ekonomske
klime na ljudski kapital i kulturu (Griffiths, 2008; Garzia, 2004). Ovako nastala urbana
kultura zapravo i nije kultura (stoga je pod navodnicima) ve politika jer nastaje kao
rezultat svesne i organizovane drutvene akcije (strategije) koju sainjava odreena drutvena
grupa, obino u interesu ekonomskih elita. Uspeni modeli ovakvih kulturnih urbanih politika
(dobre prakse), ire se globalno i preuzimaju u razliitim sociokulturnim miljeima u
oekivanju potencijalnih ekonomskih beneficija. Tako nastaje i iri se specifina globalna
urbana kultura, sasvim drugaija od urbane kulture u tradicionalnom smislu te rei,117
odnosno kulture oliene u nainu gradskog ivota.
Beatris Garsija uoava da je u poslednjih tridesetak godina transformacija sa
industrijskog na postindustrijski grad, esto praena pojaanim interesom za korienje
urbane kulture za urbanu obnovu (Garzia, 2004). Kako se urbana obnova najee razumeva u
ekonomskim kategorijama (ekonomska konkurentnost), tako se i konstrukcija kulturnih
sadraja prilagoava tom osnovnom cilju i objedinjuje pod nazivom kreativna industrija.
Autorka primeuje da pojedine kulturne inicijative ove vrste koje sprovode i podstiu gradske
vlasti u cilju privlaenja investicija, postepeno potiskuju urbanu kulturnu politiku kao
dugotrajnu strategiju razvoja urbane kulture. To nadalje, znai da urbana kulturna politika
prerasta u kratkoronu ekonomsku strategiju i sve se vie udaljava od neposrednog lokalnog
konteksta svakodnevnog ivota. Kratak rok u kom se sagledavaju efekti ovakvih kulturnih
politika proistie iz dinaminog karaktera stranih investicija koje zahtevaju fleksibilnost i
promenjivost lokalnih uslova. Veliki kulturni dogaaji se na taj nain prave sa kratkoronim i
neposrednim ciljevima u funkciji globalnog kapitala, dok se dugoroni drutveni,
ekonomski, politiki, kulturni i ekoloki interesi zajednice stavljaju u drugi plan. Stavljanje
kulture u funkciju irih ekonomskih i drutvenih ciljeva, njena instrumentalizacija, dovodi do
marginalizacije ili izoptavanja lokalnih kulturnih specifinosti, slabljenja veza izmeu
proizvodnje i potronje kulture i naruavanja dugorone vitalnosti lokalnih kulturnih
117

ire u Pui, 2002.

218

organizacija, navodi Ron Grifits (Griffiths, 2008). Takoe, u ovakvim trendovima nema
mnogo naznaka posmatranja kulture kao medijuma kolektivne emancipacije, kulture kao
borbe i otpora, ili kulture kao izvora opozicionih indentiteta (Griffiths, 2008: 430).
Ovakvu urbanu obnovu Garsija naziva obnovom putem velikih dogaaja a kao
primere navodi velike sportske dogaaje (Olimpijske igre, svetska prvenstva), ali i politiki
inicirane koncepte poput Evropske prestonice kulture (European Capital of Culture).118

Slika 27 : Evropska prestonica kulture, gradovi-kandidati


Ovaj program je, na inicijativu tadanje grke ministarke kulture, pokrenut od strane
Evropske komisije jo 1985. godine, sa ciljem uspostavljanja vee kulturne kohezije izmeu
drava lanica. Titule su prvih godina osvajali tradicionalni kulturni centri poput Atine
(1985), Firence (1986), Amsterdama (1987), Berlina (1988) i Pariza (1989). Grifits primeuje
da se ovaj princip menja 1990. godine kada pobeuje Glazgov, do tada poznat kao mali,
prljavi industrijski grad sa mnotvom ekonomskih i socijalnih problema (Griffiths, 2008).
118

ire http://ec.europa.eu/programmes/creative-europe/actions/capitals-culture_en.htm

219

Sluaj Glazgova postaje presedan jer je sadraj projekta sa kojim je ovaj grad osvojio titulu
Evropske prestonice kulture bio motivisan globalno (a ne lokalno) a osnovni cilj bio je
ekonomske prirode.
Projekat Glazgova obuhvatao je impresivan obim kulturnih aktivnosti, ukljuujui velika
imena poput Pavarotija i jednako impresivan budet. Argument za ovakav pristup bio je da e
se investicija povratiti direktno iz potronje turista i indirektno kroz popravljanje gradskog
imida i poveanje ekonomskih investicija. Koncentracija na meunarodnu a ne lokalnu
kulturu izazvala je kritike pojedinih lokalnih grupa koje su smatrale da je novac mogao da bude
bolje potroen (na socijalne izdatke poput stanovanja), ili da je dogaaj mogao da se bazira na
kulturnom predstavljanju samog Glazgova (Richards, 2000: 4).

Iskustvo Glazgova doivljeno je kao svetski uspeh i podstaklo je druge,


deindustrijalizovane, gradove da oprobaju recept prestonica kulture za osiguravanje
sigurnije postindustrijske budunosti (Griffiths, 2008). Tako su mnogi gradovi, posebno oni
sa margina evropske politike i globalne ekonomije, videli svoju ansu za relativno
jednostavnom i brzom promocijom i usponom u globalnoj i regionalnoj hijerarhiji.119 Autor
navodi da se precizni zakljuci o ciljevima i efektima ovakvih projekata ne mogu pouzdano
izvoditi jer ih ne prate sistematske evaluacije ali da su postojea istraivanja (Palmer, 2004,
prema Griffiths, 2008) ukazala da je cilj veine gradova-kandidata bio ekonomske prirode
(privlaenje posetilaca, urbana obnova i ekspanzija kreativnih industrija). Ekonomski ciljevi,
meutim, obino nisu eksplicitno postavljeni, ve su zaodenuti drutvenim benefitima
poput novih radnih mesta,120 zapoljavanja, smanjivanja siromatva, politike i kulturne

119

Novi Sad je jedan od gradova koji je ovakav projekat prepoznao kao mogunost za kulturnu revitalizaciju i

osnaivanje. Iako projekat jo uvek nije zavren, primetno je da je otpoet unutar uske grupe aktera u okviru
politiki voene dravne institucije i sa ogranienom participacijom graana i strune javnosti. ini se da
projekat nastaje od gore, u odnosu na vizije organizovane globalno, a bez istinskog poznavanja, razumevanja i
brige za lokalno stanovnitvo i njegovu kulturu. Globalna usmerenost projekta je razumljiva jer ga je potrebno
pripremiti tako da bude u skladu sa vrednostima donatora i njihovim ciljevima, to urbanu kulturu pretvara u
brend. Iako sadraj projekta nije u potpunosti poznat, sa izvesnou je mogue predvideti da ekonomski ciljevi
postavljeni njime nee biti praeni cost-benefit analizom ili procenom dugoronog drutvenog uticaja (social
impact assesment). Projekat odraava preduzetniku orijentaciju gradskih vlasti na elu ovog programa, u njemu
se prvenstveno vidi ansa za privlaenje stranih investicija.
120

Otvaranje novih radnih mesta postaje kljuan prioritet preduzetnikih lokalnih vlasti u kontekstu

deindustrijalizacije. Nain njihovog obezbeivanja je, meutim, veoma nejasan pa se preko tvrdnje o otvaranju
novih radnih mesta (bez obzira da li je ona utemeljena ili ne) esto legitimiu najrazliitiji potezi politikih i

220

participacije marginalizovanih grupa (inkluzije) i slino. Pokuavajui da odgovori na pitanje


zbog ega je program Evropske prestonice kulture doiveo toliku popularnost,121 Greg
Riards zakljuuje da razlog tome lei u promeni njegovih ciljeva od kulturnih ka
ekonomskim (Richards, 2000). To je nadalje dovelo i do promene kriterijuma za procenu
uspenosti projekata pripremljenih za ovu namenu.
Za razliku od gradova koji navedene kulturne trendove koriste u cilju poboljanja
svoje marginalne pozicije u globalnoj urbanoj hijerarhiji, globalni gradovi mogu da se
posmatraju kao mesta disemenacije samog novog diskursa kulture i odgovarajuih kulturnih
politika. Globalni gradovi tako postaju ne samo mesta komandnih i kontrolnih funkcija
globalne ekonomije, ve i geopolitiki prostori za globalno upravljanje kulturom (Sarikakis,
2012). Katarina Sarikakis smatra da su globalni kulturni trendovi, poput kreativnih
industrija, liberalizacije kulturnih sadraja, deregulacije medija i privatizacije digitalnih
tehnologija, globalno proireni ali je njihove ideoloke uzroke i izvore mogue pronai u
specifinim

geografskim

lokalitetima

globalnim

gradovima.122

Desuverenizacija

nacionalnih drava je oita i u ovom domenu jer globalni gradovi postaju pokretai i filteri
sadraja globalne kulturne politike. Kreiranje globalne kulturne politike u globalnim
gradovima, prema autorki, tesno je povezano sa njihovim kapacitetom globalnog upravljanja
finansijama i trgovinom (Isto).
Odnos kulture i globalnih gradova autorka posmatra na tri nivoa. Kultura, na prvom
mestu, postaje znaajan elemenat u potronji i slobodnom vremenu visokokvalifikovane radne
snage u globalnim gradovima. Potrebe ovih ekonomskih elita, kao i internacionalne publike
(locirane na specifinim mestima), u najveoj meri oblikuju kulturnu ponudu globalnih
gradova. Kultura postaje atrakcija za globalnog posmatraa i poinje da funkcionie kao
integralni element globalne ekonomije. Pod ovakvim uslovima, kulturna politika se izdvaja
iz monopola nacionalne drave a sve vie kulturnih aktivnosti preputa se privatnoj
inicijativi (Isto: 20). To je, prema autorki, drugi nivo kulture. Na treem nivou autorka opaa

ekonomskih aktera. Tako, na primer, postaje mogue da se odluka o ustupanju komercijalnom trgovinskom
lancu zatienog prostora u gradskom jezgru opravda otvaranjem novih radnih mesta, uprkos tome to se, sa
jedne strane, radi o veoma malom broju, veoma nestabilnih (privremenih) i slabo plaenih poslova, a sa druge, o
trajnom naruavanju vizuelnog identiteta grada.
121

Broj gradova koji se prijavljuju na konkurs je toliki da titulu obino deli vie kandidata.

122

Autorka primeuje da su ovakvi prostorni obrasci globalne kulturne politike gotovo u potpunosti neistraeni.

221

da kultura, uz tehnologizaciju123 i privatizaciju, poinje da se oblikuje na globalnoj,


multidimenzionalnoj skali: na prvom nivou, globalnom, kreiraju se principi kulturne politike
dok se na drugom nivou ovi principi implementiraju u nacionalne, regionalne, urbane i druge
geografske prostore (Isto). Sledei logiku slinu onoj kojom se u svojim istraivanjima vodila
Sasen, Sarikakis utvruje da se kljune odluke u vezi oblikovanja kulturnih politika i njihovih
principa donose u Briselu i Vaingtonu globalnim seditima politike i kulturne moi.
Njihove administracije i mree zainteresovanih strana (stakeholdera), oblikuju globalnu
agendu upravljanja kulturom i komunikacijama, zakljuuje autorka (Isto: 27). Jasno je da se
korporativni akteri nalaze u neposrednoj blizini ovakvih administrativnih centara te da su
njihove aktivnosti uvek povezane.
To znai da globalni gradovi igraju vanu ulogu u kreiranju i disemenaciji nove
urbane kulture, tanije, principa nove kulturne politike koja prerasta u jednu od grana
urbane ekonomije. Nova urbana kultura time postaje jedan od indikatora globalnosti
gradova i ekonomska strategija urbane obnove u uslovima globalizacije. Strukturne
nejednakosti, koje stoje u osnovi globalizacijskih procesa, kao i njihova prostorna
konfiguracija, ni u ovom sluaju nisu jasno prepoznatljive jer su prekrivene neoliberalnom
naracijom o slobodnom globalnom tritu (kulture) i jednakim ansama. Upliv neoliberalne
ideologije u ove procese je sasvim oigledan ako se u obzir uzme transformacija urbane
kulture u robu (brend) i njen izlazak na trite, to lokalne kulturne institucije i organizacije
prihvataju gotovo bez otpora.

123

Pod ovim se podrazumeva korienje tehnologije u stvaranju, transformaciji i ouvanju kulture, na primer,

kroz digitalizaciju kulturnog naslea, arhiva i slino. Time je, primeuje autorka, omogueno da pojedini
kulturni sadraji koji nisu igrali nikakvu ulogu u svakodnevnom ivotu, dobiju novu centralnost u digitalnom
okruenju (Isto: 20).

222

Politiki procesi globalnog grada

Put ka globalnoj demokratiji ne ide kroz drave.


Ide kroz gradove. Demokratija se rodila u antikom polisu.
Verujem da moe ponovo da se rodi u globalnom
kosmopolisu. Na tom putovanju od polisa do kosmopolisa,
moemo iznova otkriti mo demokratije na globalnom
nivou. Moemo stvoriti ne Ligu naroda, koja je propala,
nego Ligu gradova, ne Ujedinjene nacije ili Razjedinjene
narode, nego Ujedinjene gradove sveta.
Benamin Barber, Kada bi gradonaelnici vladali
svetom

U savremenoj politikoj sociologiji dolazi do promena definicija politike i moi gde se


politika vie ne poima (samo) kao posao drave ve kao potencijal u svim drutvenim
dogaanjima (Ne, 2006). Ovakav pomak, od tradicionalnog ka savremenom poimanju
politike u sociologiji, sasvim evidentno proizilazi iz procesa globalizacije i naputanja
metodolokog nacionalizma u drutvenim naukama. Postepeni gubitak suvereniteta
nacionalnih drava i njegovo seljenje na druge socioprostorne nivoe (globalni regionalni
lokalni), dovodi do izlaska politike iz uskih nacionalnih okvira i njenog izlivanja u sve
domene u kojima se ispoljava mo (svakodnevica). Tako dolazi do jaanje moi drugih
politikih subjekata i njihovog umreavanja (lokalne grupe, na primer, mogu svoje interese da
sprovode uz pomo meunarodnih organizacija preskaui dravu UN, Meunarodni sud za
ljudska prava, Skup regiona u Evropskom parlamentu i slino), ime se stvara nova geografija
politike moi.
U marksistikoj tradiciji politike sociologije, drava (politika) je odraz ekonomske
baze. Ona nema autonomnu funkciju ve slui kao mehanizam reprodukcije kapitalizma i
moi vladajue klase. U interpretaciji Antonija Gramija, koja postaje dominantna u ovoj
oblasti, posebno u okviru teorije regulacije, drava je formirana ravnoteom snaga koja je

223

ostvarena u borbi za hegemoniju, te nastupa delimino autonomno od ekonomske baze. Ipak,


klasne suprotnosti ostaju osnovni izvor politike borbe. Veberovska tradicija politike
sociologije, pak, naglaava autonoman uticaj drave kroz koncentraciju moi u dravnoj
administraciji (birokratiji) (prema Ne, 2006).
Kako navedene trendove u politikim procesima razumeti u vezi sa temom ovog rada?
Ovakva veza se na prvom mestu uspostavlja u pogledu prostorne organizacije politike moi,
odnosno promena u politikoj geografiji. To znai da nam koncept globalnog grada razotkriva
da je prostorna organizacija moi u uslovima globalizacije znatno sloenija nego to se
pretpostavlja. Drugim reima, proces globalizacije ne dovodi do proste disemenacije politike
moi iz nacionalne drave u druge segmente drutva a ponajmanje do njene demokratizacije.
Paralelno sa manifestnom decentralizacijom politike moi, ba kao i ekonomske, odvija se
proces njene latentne koncentracije u velikim urbanim centrima.
Kao i kod razmatranja ekonomskih i sociokulturnih procesa globalnog grada, i na
ovom mestu ukazujemo na znaaj analitikog razdvajanja strukturnih i strategijskih dimenzija
globalizacije. U strukturnom smislu, veza izmeu globalizacije, urbanizacije i politike
najjasnije se ogleda u procesu decentralizacije ili glokalizacije politike vlasti. Opadanje
uticaja nacionalnih drava, ali i njihova neadekvatnost za upravljanje novim urbanim
formama (posebno sloenim problemima megagradova ili gradova-regiona) nuno vodi dobro
prepoznatim procesima politike decentralizacije i regionalizacije (Pajvani, 2009). Kljuni
politiki principi (meu kojima i sam princip decentralizacije) oblikuju se, pak, na
nadnacionalnom (globalnom) nivou (na primer, princip supsidijarnosti u EU),124 pa je stoga
preciznije govoriti o glokalizaciji politike moi. U strukturnom smislu se, dakle, gradovi
promaljaju kao centri politike (administrativne) moi (Brisel, Vaington i slino). Ovakva
vrsta moi globalnih gradova je esto zanemarena, to ukazuje na znaaj osnaivanja
veberovske tradicije politike sociologije u ovoj oblasti.
Nove urbane forme prepoznatljive u megagradovima i gradovima-regionima
proizvode potrebu za lokalnim politikama drugaijim od onih koje su dominirale u klasinim
nacionalno organizovanim urbanim drutvima. Jedna od oiglednih politikih potreba koja
proizilazi

iz

ovakvih,

strukturalnih

globalizacijskih

procesa,

jeste

potreba

za

decentralizacijom zbog nemogunosti drave da reava dinamine i sve sloenije urbane


124

Opte znaenje i svrha naela supsidijarnosti poivaju na prenosu odreenog stepena nezavisnosti

podreenom telu u odnosu na telo na viem nivou, odnosno lokalnom telu u odnosu na centralnu vlast. Re je,
dakle, o podeli nadlenosti izmeu raznih nivoa vlasti, a to naelo je institucionalni temelj federativnih drava
(Kratak vodi o Evropskoj uniji).

224

probleme (posebno u domenu infrastrukture). U vezi sa tim je i sve vea potreba za


participacijom graana u donoenju odluka:
Participacija graana podrazumeva uee graana u podeli drutvene moi, njihovo
ukljuivanje u ekonomske i politike procese, i sredstvo preko kojeg mogu da utiu na
drutvene reforme i tako dele benefite (ali i rizike) reformi sa drutvom u celini. Osim toga,
participacija je i kljuni element izgradnje, razvoja i odravanja civilnog drutva. Od lokalnih
institucija, ije kompetencije poivaju na naelu subsidijariteta, oekuje se da stvore ambijent
pogodan za neposredno ukljuivanje graana u aktivnosti lokalne zajednice. U takvom
okruenju participacija graana legitimie lokalne odluke i vaan je instrument funkcionisanja
lokalnih institucija i uspenog upravljanja gradom i lokalnom zajednicom (Pajvani, 2010:
473).

Uspenost urbane politike u uslovima globalizacije moe da se sagleda i kroz


sposobnost adaptacije na globalnu dinaminost i kompleksnost i njihovu transformaciju u
sopstvenu (lokalnu) prednost. Gradske vlasti, uz pomo odreenih strategija, mogu da
transformiu globalne okolnosti u lokalnu vrednost, tj. da iskoriste globalne procese kao anse
za lokalni razvoj koji se sagledava kroz kvalitet ivota graana (pristup uslugama, kvalitet
usluga i slino), uz pomo sposobnosti za privlaenje stranih i domaih investicija (FDI,
javno-privatna partnerstva) i sposobnosti za odravanjem i poveavanjem prosenog dohotka
graana (Kaufmann et all, 2006). Dine Mehta uspenost lokalnih vlasti u medijaciji globalnih
uticaja sagledava kroz etiri kljuna atributa: odgovornost (transparentnost u voenju
finansija i potronji budetskih sredstava, pravedna alokacija budetskih sredstava;
transparentno finansiranje politikih partija, rad po zakonu, izostanak korupcije); osetljivost
(sposobnost vlasti da prepozna potrebe graana i odgovori na njih); participaciju graana
(koja ukljuuje i mehanizme za nadgledanje, evaluaciju i stalno izvetavanje, kao i posebne
mere za informisanje graana, na primer, tampanje prirunika za razumevanje i analizu
lokalnog budeta) i inovacije u upravljanju (uspenost u osmiljavanju i primeni inovativnih
reenja u sistemu administracije) (Mehta, 1998, prema Kaufmann et all, 2006).
Ovakva zapaanja su dragocena jer omoguavaju da se sagledaju take preseka i
razilaenja globalizacije i urbane politike. Globalizacije, dakle, proizvodi specifine politike
potrebe u gradovima, ali se mogue politike strategije (lokalni odgovori) razlikuju u
zavisnosti od mnotva faktora. Kaufman i kolege nude pojednostavljenu, ali korisnu, emu za
razumevanje uticaja politike na uspenost gradova u globalizaciji i posebno za
operacionalizaciju i empirijsko testiranje (slika 27).

225

Uspena
Kvalitet lokalne vlasti

Lokalni grad kojim

Globalni grad kojim

se dobro upravlja

se dobro upravlja

Lokalni grad kojim

Globalni grad kojim

se loe upravlja

se loe upravlja

Nespena

Obim globalizacije grada

Slika 28: Gradska vlast i obim globalizacije kao potencijalne determinante uspenosti
grada (Kaufmann et all, 2006).
Autori formuliu nekoliko hipoteza o odnosu urbane politike i globalizacije koje
podvrgavaju empirijskoj proveri
a. Vana je urbana politika, to bi znailo da ona, a ne intenzitet globalizacije, ima
presudan uticaj na uspenost gradova. Drugim reima, i lokalni gradovi mogu da budu uspeni
u uslovima globalizacije;
b. Vana je globalizacija, presudan znaaj (ekonomske) globalizacije i skroman,
beznaajan uticaj lokalne politike na uspenost grada;
c. Globalizacija i lokalna politika su u pozitivnoj interakciji, to znai da ekonomska
globalizacija vri pritisak na lokalne vlasti da se usavravaju kako bi grad ostao konkurentan.
226

Vano je naglasiti da se uspenost urbane politike u ovom kontekstu na prvom mestu


sagledava kroz kvalitet ivota graana a tek nakon toga i kroz ekonomske pokazatelje.
Kvalitet ivota graana operacionalizovan je kroz dostupnost zdravstvenih ustanova,
socijalnih usluga, infrastrukturu, dostupnost i kvalitet pijae vode, javni saobraaj, kontrolu
korupcije i slino.
Autori pronalaze najvie dokaza za potvrivanje prve hipoteze jer se urbana politika, a
ne globalizacija, pokazala kao faktor kojim je mogue najbolje predvideti uspenost grada.
Globalizacija, sama po sebi, takoe ima uticaj na uspenost grada, ali taj uticaj varira od grada
do grada. To jo jednom potvruje da globalizacija ima razliite ishode u zavisnosti od
lokalnog konteksta. Generalni zakljuak ove studije mogao bi da bude taj da je urbana
politika uvek delimino autonomna u odnosu na ire, nacionalne i globalne procese pa je,
stoga, uvek treba razmatrati zasebno, to bi odgovaralo pluralistikom, odnosno,
veberovskom shvatanju politike moi.125 To pokazuje i da globalizacija nije toliko
omnipotentan, jedinstven i sveproimajui proces kako se to esto predstavlja, jer gradovi i
drutveni akteri u okviru njih (najpre lokalne vlasti) imaju aktivnu ulogu u njenoj medijaciji.
Iako nije predstavljao primaran predmet analize, autori su u razmatranje ukljuili i nivo
urbanizacije u odreenoj zemlji kojoj grad pripada i otkrili da je ovaj faktor snano povezan
sa uspenou grada (to je vei stepen urbanizacije, to je vea uspenost pojedinanih
gradova). To znai da je nacionalni okvir, kao takav, jo uvek znaajan za analizu gradova u
globalizaciji, kao i nacionalni istorijski kontekst koji je proizveo pretpostavke za realizaciju
datog stepena urbanizacije u dravi.
Sledea potreba koja proizilazi iz globalizacije gradova je potreba za novim formama
politike participacije i novim definicijama pojma graanin. To znai da dosadanja
koncepcija graanstva koja proizilazi iz nacionalne pripadnosti (tanije, iz dravljanstva na
osnovu kojeg graanin stie zakonska prava i obaveze) ne odgovara potrebama koje
proizilaze iz preseka urbanizacije i globalizacije. Pojedini autori te nove forme prepoznaju u
redefinisanoj ideji Anrija Lefevra o pravu na (globalni) grad, prema kojoj bi pojam
graanina proizilazio iz teritorije, prostora koji akteri zauzimaju (nastanjuju), naina ivota i
prava koja iz toga proizilaze (Purcell, 2003; Brenner, Keil, 2013). Na to se nadovezuju i
politiko-pravne potrebe za formalnim regulisanjem politikog ivota na urbano-

125

Suprotno tome, marksistika tradicija u sociologiji politike i strukturalistiko shvatanje politike moi

insistiraju na njenoj sutinskoj zavisnosti od dubljih, ekonomskih, struktura.

227

regionalnom nivou, koje bi podrazumevalo formiranje novih regionalnih politikih institucija


i predstavnikih tela (skuptina).
Utvrivanje navedenih politikih trendova koji proizilaze iz preseka globalizacije i
urbanizacije, moglo bi da bude dovoljno za potrebe politike geografije (koja nastoji da
prostorno locira mo), ali ne i za potrebe sociologije koja nastoji da utvrdi koji urbani akteri
zadobijaju najvei udeo u politikoj moi, odnosno imaju najvei uticaj na donoenje
politikih odluka u ovakvim uslovima. Kako je pokazano, lokalni politiki akteri imaju
delimino autonomnu funkciju u odnosu na globalizacijske i druge okolne uticaje pa ih je
stoga nuno posmatrati zasebno. Time se razotkriva i strategijska dimenzija globalizacije
ideologija uz pomo koje odreeni akteri uspostavljaju i zadravaju politiku mo i legitimiu
sopstveno politiko delovanje. Akteri su ti koji od realnih procesa (strukturnih aspekata
globalizacije, u ovom sluaju, glokalizacije politike) artikuliu problem i propisuju
reenja za njega. U datom trenutku, set dominantnih reenja prepoznajemo prvenstveno u
neoliberalnoj ideologiji, odnosno neoliberalnoj urbanoj politici.
Idui tragom Miela Basana, koji sasvim opravdano uvia da urbanim procesima
upravljaju akteri, od kojih neki upravljaju a drugi se opiru i osporavaju ovaj proces, pod
urbanim akterima podrazumevamo individuu ili grupu koja:

zauzima poloaj u drutvu i drutvenim pokretima pa otuda nejednako


raspolae resursima drutva:

brani interese i vrednosti;

odrava odnose sa drugima;

uvek, vodei rauna o tom poloaju, oblikuje identitet u interakciji sa drugim;

se nalazi neprekidno na putu od ivota do smrti, na putu socijabilnosti (Basan,


2002: 347).

U skladu sa ovakvim odreenjem, Basan navodi etiri vrste urbanih aktera:


1. Strunjake za prostor: arhitekte, urbaniste, inenjere;
2. Ekonomske aktere: veoma razliita industrijska preduzea i servise, vlasnike
gradskog zemljita, privredne organizacije;
3. Politike aktere: raznovrsne izabrane i one koji od njih direktno zavise,
posebno visoke funkcionere, njihove politike partije i pokrete;

228

4. Stanovnike, korisnike i graane: oni se diferenciraju prema svojoj drutvenoj


poziciji, stilu, starosti, kulturi itd. (Isto)
Meusobne interakcije, sukobi i koalicije ovih aktera proizvode dinamian karakter
grada i sloenu urbanu politiku arenu. U perspektivi globalnog grada, u ovu tipologiju je
nuno uvesti i razlikovanje lokalnih i globalnih aktera, unutar svakog pojedinanog tipa. U
tom smislu, opseg globalnosti pojedinih aktera mogao bi da predstavlja jo jedan indikator
globalizacije grada. U globalnim gradovima na vrhu hijerarhije (London, Tokio, Njujork)
globalni akteri sva etiri tipa potiskuju lokalne 1) meunarodni eksperti i sistemi znanja u
domenu arhitekture i urbanizma, 2) multinacionalne kompanije, 3) globalni drutveni pokreti,
meunarodne NVO i 4) imigranti i turisti. U ostalim gradovima u globalizaciji, odnos lokalnih
i globalnih aktera je drugaiji, ali je vano naglasiti da je proces transformacije odnosa moi
urbanih aktera (posebno globalnih i lokalnih), koji proizilazi iz globalizacije, uvek dinamian
i visoko konfliktan.
Basan upozorava da su meusobni odnosi moi ovih aktera povezani sa dominantnim
drutveno-politikim i ekonomskim sistemom, odnosno da svaki tip drutva, kao i svaki tip
urbanog, sadri sistem hijerarhizovanih aktera u smislu moi (Isto). Iz toga proizilaze
pitanja: kakva je struktura moi aktera karakteristina za tip grada koji nastaje u okviru
procesa globalizacije (globalni grad, grad u globalizaciji, grad-region i slino), koji su kljuni
politiki problemi ovog tipa grada i koje su dominantne i mogue126 politike za upravljanje
njima? Na ova pitanja nastojaemo da odgovorimo unutar poglavlja, imajui u vidu da bez
razumevanja urbanih aktera nije mogue razumeti urbanu politiku, pa ni grad kao takav. Kao i
u ostatku rada, zastupamo kontekstualan pristup temi, posmatrajui realizaciju urbane politike
globalnih gradova kroz paradigmu centar/ periferija.
Analiza novih politikih procesa koji proizilaze iz globalizacije i urbanih aktera, kao
njihovih kljunih nosilaca, iznenaujue je malo zastupljena u literaturi o globalnim
gradovima. Strukturalizam i ekonomizam ove teorije dovode do olakog isputanja iz vida (ne
ekonomskih) aktera i dinamike koja proizilazi iz njihovog delovanja. Ipak, treba istai da se i
unutar ove literature mogu pronai studije koje se odnose na aktere, na primer, studija Saskije
Sasen o mogunostima za globalno delovanje lokalnih politikih aktera (posebno nevladinih
organizacija i aktivista) u kontekstu desuverenizacije (Sassen, 2004a). Koncept globalnog

126

Misli se na trenutno aktuelne politike modele upravljanja gradovima i mogue modele koji bi proizali iz

kritike prethodnih.

229

grada je po ovom pitanju unazaen jer su klasini tekstovi u ovoj oblasti sasvim jasno isticali
urbane aktere a time i politiki kontekst funkcionisanja globalnih (svetskih) gradova. Brener i
Kil sa pravom napominju da se prilikom analize politikog konteksta gradova u globalizaciji
moramo vratiti klasicima i podsetiti se da su Fridman i Vulf (1982) nacrt za prvo sistematsko
istraivanje u ovoj oblasti naslovili agenda za istraivanje i akciju (Brenner, Keil, 2013).
Za Fridmana i mnoge njegove kolege, analiza i opis globalnog grada trebalo je da bude prvi
korak u aktivnom uticanju na pozitivnu, progresivnu, ak i radikalnu drutvenu promenu. Stoga
su podaci o formiranju globalne urbane hijerarhije i intenzifikacije socio-prostorne polarizacije
unutar globalnih gradova jasno pozivali planere na akciju. Njihova uloga, u Fridmanovoj
vizuri, bila je da mobiliu nove javne politike usmerene na smanjenje patnje sve nemonije
internacionalne radnike klase i migranata u globalnim gradovima i jo ambicioznije, da
potini deteritorijalizovane operacije transnacionalnog kapitala lokalizovanoj, demokratskoj
politikoj kontroli (Isto: 16).

Fridman tako podsea na injenicu koja se olako previa da je situacija u gradovima


u velikoj meri rezultat javnih politika, dakle onoga to mi od njih elimo (Isto). Dok je unutar
Fridmanovog koncepta svetskog grada politika dimenzija bila sasvim jasna, u dananjim
istraivanjima mree gradova geografija je u potpunosti razdvojena od politike. Iako su noviji
pristupi unutar paradigme globalnog grada (poput mree globalnih gradova) neke od poetnih
problema uspeli da prevaziu oslobaajui se neomarksistikog naslea, time su se odrekli i
kritikog i aktivistikog odnosa prema politikom kontekstu, unutar kojeg funkcioniu i kojeg
stvaraju globalni gradovi. Njima, stoga, nedostaje perspektiva kritike teorije.
Umesto da afirmie aktuelne uslove u gradovima, kao izraze transistorijskih zakona drutvene
organizacije, birokratske racionalnosti ili ekonomske efikasnosti, kritika urbana teorija
naglaava politiki i ideoloki posredovan, drutveno oblikovan i stoga promenjiv, karakter
urbanog prostora njegovu kontinuiranu rekonstrukciju kao mesta, izraza, posrednika i
posledice istorijski specifinih odnosa moi (Brenner, 2009: 199).

Prepoznavanje urbanih aktera i (relativne) autonomije lokalnih politikih elita


omoguava ispravno i precizno adresiranje drutvene kritike suprotno optoj i ponekad,
apokaliptinoj viziji neoliberalizma (ili globalizacije) kao sistema koji je nemogue podvri
bilo kakvoj drutvenoj, posebno lokalnoj, kontroli. Tod Graham u prilog tome navodi da je
globalizacija esto predmet mistifikacije jer se lokalni i nacionalni trendovi, bilo pozitivni bilo
negativni, prikazuju kao neto to neumitno proizilazi iz globalnih ekonomskih sila koje nije
mogue izbei (Graham, 2000).

230

11.3.

Nova urbana politika/ neoliberalna urbanizacija i njena kontekstualizacija u


postsocijalistikom gradu

Nova urbana politika nastaje u sklopu intenziviranja procesa globalizacije krajem 70ih godina, jaanja neoliberalne ideologije, deindustrijalizacije gradova i prelaska na
postfordistiki nain proizvodnje. Ona se javlja kao set dominantnih, globalnih, politikih
reenja na probleme proizale iz preseka globalizacije i urbanizacije. Ta reenja
proizvode i propagiraju odreeni akteri dok ih drugi akteri (ne) prihvataju i (ne) primenjuju u
svom lokalnom okruenju. Sve ovo nije mogue razumeti bez analize politikih procesa na
globalnom i lokalnom nivou, kao i specifinih naina njihove interakcije.
Mina Petrovi novu urbanu politiku prepoznaje u trendu preusmeravanja od direktne
provizije servisa graanima, ka preduzetnikim strategijama, primarno usmerenim ka
promociji ekonomskog rasta (Petrovi, 2009: 8), to naziva depolitizacijom urbanog pitanja.
Ona se realizuje kroz proaktivne razvojne strategije poput brendiranja grada i ekonomije
simbola (o emu je pisano u poglavlju o sociokulturnim procesima globalnog grada), urbane
revitalizacije i industrije kulture a karakteriu je i ekspanzija privatnih, kontrolisanih prostora
i dentrifikacija (Isto). Grupa autora iz oblasti geografije, ekonomije i sociologije sprovela je
studiju 13 velikih urbanih razvojnih projekata iz 12 drava Evropske unije odreujui ih kao
osnovne forme neoliberalne urbanizacije, odnosno, na njoj zasnovane nove urbane politike
(Swyngedouw, Moulaert, Rodriguez, 2002). Zakljuci do kojih su doli su sledei:
1) Obimni urbani razvojni projekti se sve vie koriste kao sredstvo za uspostavljanje
vanrednih mera u planiranju i politikim procedurama. To je deo neoliberalne
nove urbane politike i njene selektivne demokratije za srednju i viu klasu. To je
povezano i sa novim formama upravljanja urbanim intervencijama, koje
karakteriu manje demokratski a vie elitno usmereni prioriteti.
2) Mehanizmi lokalne demokratske participacije se ne potuju ili se primenjuju u vrlo
formalnom smislu, to dovodi do nove strukture moi elita. Lokalni drutveni
pokreti ipak povremeno uspevaju da promene tok dogaaja i ostvare skromne
socijalne beneficije za deprivirane drutvene grupe.
3) Urbani razvojni projekti su slabo integrisani u celinu grada.
4) Veina ovakvih projekata intenzivira drutvene nejednakosti utiui na trite
nekretnina (podizanje cena i izmetanje jeftinog ili socijalnog stanovanja),
231

menjajui prioritete javnih budeta (preusmeravanje sa ostvarivanja drutvenih


ciljeva na investicije u izgraeno okruenje).
5) Urbani razvojni projekti reflektuju i otelotvoruju niz procesa povezanih sa
promenama prostorne skale upravljanja; ove promene, sa druge strane, reflektuju
izmenjenu geografiju moi u upravljanju urbanizacijom (Isto: 547).
Ovakva urbana politika se moe nazvati neoliberalnom, preduzetnikom ili urbanim
busterizmom. Ona nastaje u sklopu dominantne politike agende u kojoj su uspostavljanje
ekonomske konkurentnosti i deregulisanog trita dosegli status ortodoksije (Graham, 2000).
Sasvim je jasno da je generalni trend, u uslovima latentnog iezavanja socijalne politike sa
liste politikih prioriteta grada, da globalni ekonomski akteri potiskuju interese lokalnih
stanovnika uz vee ili manje otpore. Pitanje koje ostaje otvoreno za analizu u svakom
pojedinanom lokalnom i nacionalnom kontekstu jeste kakvi su meusobni odnosu globalnih
ekonomskih i lokalnih politikih aktera i strunjaka za prostor i kakvi su demokratski
kapaciteti lokalne vlasti (procedura donoenja odluka, najpre).
Jedan od prvih autora koji nudi konceptualni okvir za razumevanje nove urbane
politike i njene tesne veze sa ekonomijom je ameriki sociolog Harvi Molo koji zastupa
ideju o gradu kao maini rasta (Molotch, 1976). Suprotno tradicionalnim shvatanjima o
gradskom prostoru kao pasivnoj scenografiji koji oblikuju akteri i njihovi meusobni odnosi
(konkurencija, kompeticija trite), autor gradski prostor posmatra kao unapred oblikovan
specifinim, najpre ekonomskim, interesima odreenih drutvenih aktera. On tvrdi da je
ekonomska, ali i politika esencija svakog lokaliteta (u savremenom amerikom kontekstu),
rast. Tenja ka rastu obezbeuje uspostavljanje konsenzusa unutar lokalnih politikih elita jer
nadilazi sve njihove pojedinane suprotstavljene interese, kao i interese ostalih aktera u gradu.
Taj imperativ rasta je, navodi autor, kljuna prepreka svim lokalnim inicijativama u pravcu
socijalnih i ekonomskih reformi (Isto).
Pre nego to pristupimo analizi kontekstualizacije neoliberalne urbane politike u
postsocijalistikom gradu, na trenutak se vraamo ranije iznesenoj ideji o vanosti istorijskog
pristupa ovoj temi. Iako se od mnotva aktuelnih podataka i nove literature moe uiniti da se
radi o pojavama bez presedana u urbanoj istoriji, situacija je upravo suprotna. Radi se, naime,
o istorijskim pojavama i procesima dugog trajanja koji u ovoj istorijskoj fazi zadobijaju
specifina znaenja i forme. Grad je oduvek bio sredite ekonomskog ivota jednako kao i
sredite politike moi, ali je konkretan nain i obim realizacije ovih istorijskih pravilnosti
promenjiv i specifian. Ne treba, takoe, zaboraviti da je vlast u rukama manjine istorijska
232

kategorija ali je uvek interesantna za promiljanja o odreenim klasnim uticajima na


preraspodelu drutvenih znaenja u prostoru (Pui, 1997: 332). U istorijskom prikazu
razvoja evropskih gradova Leonardo Benevolo pokazuje da je ovaj proces na prvom mestu
politiki te da nastaje kroz proces pregovaranja izmeu javnog i privatnog127 interesa
(prvenstveno ekonomskih i politikih aktera) (Benevolo, 2004). U svakoj razvojnoj fazi,
pojedina strana odnosi prevagu a uspostavljanje nagodbe, balansa izmeu njih, ostaje trajan
i kljuan zadatak gradskih vlasti u celom svetu.
Postsocijalistiki kontekst razvoja gradova dovodi do specifinih formi njihove
globalizacije. Drugim reima, globalizacijski procesi se tu prelamaju na lokalnim i
nacionalnim sociokulturnim, politikim i ekonomskim uslovima koji ih u odreenoj meri
transformiu i prilagoavaju sebi. Kako je navedeno u prethodnim poglavljima, evidentno je
da su ovi gradovi (barem glavni gradovi) uli u proces globalizacije, ali obim i forma njihove
integracije varira, ponajvie u odnosu na njihovu politiku bliskost sa EU. Na ovom mestu
postavljamo pitanje da li, i u kojoj meri, globalizacija ovih gradova proizvodi i nove forme
urbane politike. Posebnu panju usmeravamo na istraivanje strateke dimenzije politike
globalizacije postsocijalistikih gradova pokuavajui da doemo do odgovora na pitanje
kakve politike strategije biraju i realizuju lokalne gradske vlasti i kakvi se odnosi moi
izmeu aktera time uspostavljaju.
Mina Petrovi uoava da je, u odnosu na period socijalizma u kojem je uee u
urbanoj politici uzimao veoma uzak krug (dravnih) aktera, period tranzicije doveo do
diverzifikacije aktera u urbanom prostoru (Petrovi, 2009). Prema autorki, u periodu
socijalizma, urbano pitanje nije bilo politizovano jer je briga o voenju grada bila u potpunoj
nadlenosti drave (partije).128 Uprkos evidentnoj diverzifikaciji urbanih aktera u periodu
tranzicije, treba naglasiti da je ona, u poreenju sa gradovima razvijenih kapitalistikih
drutava centra, i dalje rudimentarna. Mo je, drugim reima, i dalje koncentrisana u relativno
malom krugu aktera i to najpre na dravnom nivou.

127

Ne treba, meutim, prevideti da se konceptima javnog (dravnog) i privatnog interesa ne obuhvataju svi

postojei interesi vezani za prostor. Danas se iznova ispituju, istorijski dobro poznati, zajedniki (kolektivini)
naini upravljanja prostorom koji ne spadaju ni u javni (dravni) niti u privatni domen (ire u Ostrom, 2006).
128

Ona navodi primer stanovanja koje nije bilo tretirano kao socijalno (graansko) pravo, ve kao briga

partijske drave o svojim podanicima (Isto: 57).

233

Najnoviji, ali ne i jedini, primer preduzetnike orijentacije gradova u Srbiji,


prepoznajemo u okviru projekta Beograd na vodi.129

Slika 29: Projekat Beograd na vodi (http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/435629/Ovakoce-izgledati-Beograd-na-vodi)

129

Projekat podrazumeva masovnu urbanistiku rekonstrukciju prostora uz reku Savu i njegovo ustupanje

inostranom investitoru. Investicija potie od kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dok se grad Beograd
obavezuje da realizuje potrebne intervencije u infrastrukturi. Drugim reima, investitor ima zadatak da izgradi (i
osmisli) a gradska vlast zadatak da za to stvori odgovarajui prostorni i pravni ambijent. Ovaj zadatak lokalnih
vlasti je podrazumevao izmene generalnog urbanistikog plana, koje su usvojene uprkos 1200 pisanih primedbi i
iroke graanske akcije koja im se protivila. Pored toga, Skutina Srbije je prihvatila poseban zakon (lex
specialis) kojim se Beograd na vodi definie kao projekat od javnog (nacionalnog) znaaja, ime se omoguava
obimna eksproprijacija nuna za njegovu realizaciju. Struna javnost (strunjaci iz domena ekonomije,
arhitekture i sociologije) izrazila je opravdanu sumnju u mogunost za realizaciju ovog projekta ogranienu
potrebnim sredstvima, infrastrukturom, prostorom i drutvenim kontekstom. Sasvim oigledno, radi se o
manipulaciji javnim interesom (i javnim dobrom) i njegovom potpunom marginalizacijom u cilju realizacije
privatnih ekonomskih interesa. U tom smislu, ovaj projekat moemo posmatrati kao simulaciju, ili neoliberalnu
naraciju, ija se latentna funkcija sastoji u realizaciji interesa u okviru finansijskih trita i utoliko je u potpunosti
iskorenjena iz lokalnog drutvenog, politikog i fizikog prostora. Slian projekat Grad na vodi (Luka
Beograd) zamiljen je nekoliko godina ranije ali nikada nije realizovan, najpre zbog izostanka politike
podrke. Privatizacija Luke Beograd spada u jednu od najproblematinijih privatizacija u Srbiji, oko ega se
danas vodi sudski spor.

234

iroka popularnost ovakvih projekata koji nisu utemeljeni na socijalnim i ekonomskim


studijama, koje bi ukazale na nain i mogunost realizacije propagiranih ciljeva (poput novih
radnih mesta), omoguena je irenjem zdravorazumskog neoliberalizma (Hall, OShea, 2013).
Drugim reima, pretpostavka o novim radnim mestima koji proizilaze iz ekonomskih
investicija poput ove, uzima se zdravo za gotovo i nije je potrebno ispitati niti dokazati.
U navedenom primeru jasno se uoavaju meusobni odnosi kljunih aktera na
politikoj sceni postsocijalistikog grada. Globalni ekonomski akter (investitor), gotovo bez
otpora, uspeva da obezbedi povoljan prostorni i pravni okvir za realizaciju svog interesa koji
dominira u urbanoj politici. On stupa u koaliciju sa lokalnim politikim akterima (vlau), koji
na sebe preuzimaju zadatak sprovoenja potrebnih urbanistikih i pravnih mera (izmene
prostora i prostornih planova). Primetno je, meutim, da lokalni politiki akteri zapravo
predstavljaju ispostavu aktuelne nacionalne vlade i njenog trenutnog ideoloko-politikog
usmerenja te su oni i nacionalni politiki akteri. Drugim reima, nisu autonomni u onoj meri u
kojoj se to pretpostavlja u okviru ideje o preduzetnikim gradovima, ve su u velikoj meri
povezani sa dravom (tanije, politikom partijom koja vodi dravu). ini se da je zapaanje
Ljubinka Puia, izneto pre vie od jedne decenije od trajnog znaaja za analizu urbane
politike u naem drutvu:
U uslovima dugotrajne politike konfuzije, kakva vlada kod nas, aktuelni politiki profil
lokalnih struktura (uglavnom stranke na vlasti) odreuje oblike i ritam organizacije koji
najee dovode do palijativnih reenja pogubnih po grad. Ovakva praksa zaposedanja lokalne
vlasti kao mesta gde se u prostoru sprovodi politika volja aktuelne dravne vlasti a ne kreira
dugorona politika u interesu graana, nasleena je iz predtranzicijskog vremena (Pui,
1997a: 328).

To potvruje znaaj kontekstualizacije nove urbane politike i iznova ukazuje na ulogu


drave u globalizaciji gradova izvan mape. U ovom sluaju javljaju se i globalni strunjaci
za prostor jer idejno reenje projekta nije izraeno od strane gradskog Urbanistikog zavoda,
niti od strane lokalnih arhitekata, ve je nastalo kao rezultat angaovanja inostranih strunjaka
sa globalnim radnim iskustvom (radi se dakle o globalnom strunom znanju). Lokalni
strunjaci za prostor su podeljeni izmeu onih koji slue kao tehnika podrka realizaciji
projekta i onih van institucija koji su deo ire drutvene akcije organizovane protiv ovog
projekta. Primetno je da linija podele izmeu ove dve grupe aktera nije samo struna ve i
politika jer se projekat vidi kao mogunost za osvajanje politikih poena vladajue stranke,
odnosno, kao mogunost za njegovu delegitimizaciju i ruenje. To jo jednom potvruje
235

teorijske uvide o prevashodno partijskom ureenju urbane politike u Srbiji. Poslednji tip
aktera, prema Basanovom odreenju jesu stanovnici, korisnici grada, to jest, graani. U ovom
sluaju jo uvek se najpre radi o lokalnim korisnicima grada jer najave o izgradnji stanova za
viu klasu privremenih ili stalnih doseljenika i prostora za potronju turista (globalni korisnici
grada) za sada nisu potkrepljene podacima o njihovom dolasku u grad. Strategije delovanja
lokalnih korisnika grada (graana) nije mogue razumeti ako se u obzir ne uzme ukupna
drutveno-politika i ekonomska situacija u zemlji, posebno periodi ekonomske krize,
izolacije i ratova, ali i istorijska geneza razvoja graanskog drutva u Srbiji. Ovakva analiza
nadmauje mogunosti ovog rada pa na ovom mestu samo zakljuujemo da su visoko vidljive
graanske akcije retke, politizovane i odvijaju se u relativno uskim drutvenim krugovima,
tanije, nedostaje im ira drutvena podrka. U tom smislu nije izvesno u kojoj meri one
uspevaju da artikuliu istinski javni interes a u kojoj meri zastupaju sopstvene, partikularne
interese koje predstavljaju kao zajednike. Grupe graana spontano okupljenih oko odreenih
zajednikih problema, koje bi trebalo da budu istinski nosioci participacije, sa druge strane su
dezorganizovane, nemone i zaokupljene sopstvenim (dobro uvebanim) strategijama
preivljavanja.
Iz navedenih teorijskih i empirijskih uvida u probleme urbane politike u
postsocijalistikom kontekstu, proizilazi da je veoma teko, verovatno i nemogue, predvideti
njihov dalji razvoj na bazi iskustava razvijenih zapadnih drutava. Oni, evidentno, postaju sve
vie integrisani u globalnu ekonomiju, prihvataju preduzetniki model upravljanja i novu
urbanu politiku, zasnovanu na velikim razvojnim projektima, ali njihova kontekstualna
ukorenjenost ipak proizvodi i donekle drugaije forme upravljanja urbanim procesima.
Moglo bi se rei da, u ovom trenutku, gradske vlasti u Srbiji (barem u veim gradovima poput
Beograda i Novog Sada) biraju model preduzetnikog upravljanja gradom, ali se taj model u
ovim konkretnim uslovima veoma udaljava od svog idealnog tipa. Kao primer ovoj tvrdnji
moemo navesti i projekat Skoplje 2014, koji takoe nastaje kao preduzetnika strategija
postsocijalistikog grada, ali zadobija drugaiju formu usled konteksta u kojem se realizuje.
Inicijativa i investicija za projekat, koji je podrazumevao preoblikovanje grada na istorijskim
tradicionalnim osnovama, u ovom sluaju dolaze od strane drave (a ne od strane globalnih
ekonomskih aktera), koja u tome vidi priliku da iskoristi istorijski brend Makedonije kao
ansu za uspon u globalnom urbanom sistemu.
U tom smislu, termin investitorski urbanizam nije sasvim precizan, jer podrazumeva
uniformnu realizaciju lokalne urbane politike u odnosu na univerzalne globalne ekonomske
trendove. Njime se zanemaruje lokalni i nacionalni politiki kontekst koji se pokazuje kao
236

izuzetno vaan za razumevanje urbane transformacije postsocijalistikih gradova. Tako se,


konano, vri preutna legitimizacija delovanja lokalnih politikih elita jer se one posmatraju
kao nemone u odnosu na globalne ekonomske pritiske, ime se oslobaaju odgovornosti.
Precizniji termin, kojim se opisuje specifina kombinacija globalnih, lokalnih i nacionalnih
faktora u oblikovanju urbanih procesa u Srbiji urbanistiki haos koristi Ksenija Petovar a
pod njim podrazumeva sledee:
Urbanistiki haos, kako mnogi iz vlasti i opozicije nazivaju ono to se dogaa u Beogradu (i
ostalim gradovima Srbije) tokom poslednje decenije 20. veka do dananjih dana, bio je
organizovana i podsticana pljaka Beograda i izvor enormnog bogaenja drutvenih grupa iz
kruga vladajuih politikih stranaka i koalicija. Urbanistiki haos je, takoe, bio i sredstvo
blagovremenog uvlaenja tadanje opozicije u koruptivnu mreu, s ciljem nastavljanja
zapoetih poslova i po dolasku opozicije na vlast. To se potvrdilo nakon pobede opozicije na
lokalnim izborima 1996. godine, i preuzimanja vlasti u jesen 2000. godine. Uzurpatori su
obezbedili visok stepen zatite svojih (nelegitimnih) interesa, zahvaljujui blagovremeno
uspostavljenim personalnim, partijskim i finansijskim vezama sa delovima nove/ budue
politike elite (Petovar, 2010).

Kako modeli preduzetnikih gradova za sada nisu uobiajeni u Srbiji, pitanje socijalne
ekonomije i njihovog odrivog razvoja jo uvek ne okupira panju javnosti u dovoljnoj meri.
U svakom sluaju, stoji naredno zapaanje Mine Petrovi:

Razgradnja totalitarnog modela upravljanja i uspostavljanje relativno autonomnog javnog


sektora (kao posrednika izmeu diverzifikovanih interesa) koji se rukovodi naelima
racionalnog upravljanja (vladavina zakona nasuprot arbitriranju politike elite), pokazuje se
kljunom varijablom uspene transformacije urbane politike. Bez dekonstrukcije autoritarnih
principa, preduzetnike strategije postsocijalistikih gradova se svode na klijentelistiki nain
koordinacije i pregovaranja, a veze politike i ekonomske elite (u formiranim urbanim
reimima) i dalje se odvijaju pod dominacijom komandne moi (Petrovi, 2009: 64).

S obzirom na to da, kako socijalna ekonomija tako i odrivi razvoj gradova,


prevashodno zavise od grass-roots pokreta i inicijativa (koji bi vrili pritisak na vlast i njenu
kontrolu), izvesno je da e razvoj ovog segmenta civilnog drutva biti od kljunog znaaja za
odrivo upravljanje gradovima u uslovima globalizacije, prilagoeno lokalnom kontekstu. Ne
treba, meutim, zaboraviti ni na neumitnu injenicu o racionalnosti drutvenih aktera u
ovakvom kontekstu, shodno kojoj se povlaenje u privatnost (izolacija i otuenje) i izlazak iz

237

formalnih zakonski regulisanih okvira delovanja (neformalna ekonomija), esto pokazuju


kao delotvornija strategija preivljavanja u odnosu na graanski angaman i participaciju.

11.4.

Drutvene posledice neoliberalnih urbanih politika i mogunosti za odriv

urbani razvoj u uslovima globalizacije


Drugo, socioloki relevantno, pitanje koje u radu postavljamo jeste: koje su drutvene
posledice nastanka, promocije i razvoja preduzetnikog/ neoliberalnog modela upravljanja
gradovima? Na ovo pitanje je znatno lake odgovoriti jer se podaci o drutvenoj strukturi
preduzetnikih gradova mogu relativno lako pronai. Treba, meutim, iznova skrenuti panju
na opasnosti od generalizacije zakljuaka koji se iznose. Prvo, model preduzetnikog grada
koji se u radu opisuje vie je ideal-tipska konstrukcija nego fenomen koji se moe pronai u
urbanoj

stvarnosti.

Drugo,

stepen

povezanosti

izmeu

neoliberalne

ideologije

preduzetnikog modela upravljanja u velikoj meri zavisi od drutvenih uslova u kojima


odreeni grad postoji. Uprkos faktikom smanjivanju uticaja nacionalnih drava u uslovima
globalizacije, one su i dalje osnovna instanca koja te drutvene uslove odreuje. Imajui na
umu navedena ogranienja, pozivamo se na saznanja do kojih su doli pojedini autori u ovoj
oblasti.
Dejvid Harvi podsea da je od sredine 80-ih godina neoliberalna urbana politika (na
primer, ona primenjivana u Evropskoj uniji), polazila od ideje da je redistribucija bogatstva na
manje razvijene delove gradova i regiona beskorisna i da resursi, umesto toga, treba da se
usmere na dinamine preduzetnike polove ekonomskog rasta. Implicitna pretpostavka je
da e se beneficije usmeravane ka najbogatijima nekako spustiti i na ostale, i da e se tako
problemi prostornih nejednakosti reiti sami od sebe. Predavanje gradova spekulativnim
finansijerima i strunjacima za razvoj je, tvrdi autor, navodno u svaijem interesu, dok je
realnost takva da pravo na grad zapravo moe da realizuje veoma uska politika i
ekonomska elita (Harvey, 2012: 2729). Mnogobrojni projekti, usmereni ka kulturnom i
politikom promovisanju odreenih gradova zarad privlaenja stranih investicija, prema
Harviju, imaju tendenciju da postanu sredite panje javnosti i politike, odvraajui panju,
pa ak i resurse, s optijih problema, koji mogu biti akutni na tom podruju ili teritoriji kao
celini (Harvi, 2005: 211). Tipino novo gradsko preduzetnitvo poiva na partnerstvu
javnog i privatnog, usredsreujui se na svoj neposredni politiki i ekonomski cilj
investiranje i privredni razvoj koji spekulie izgradnjom mesta, umesto da pobolja ivotne
uslove na odreenoj teritoriji (Isto: 211). Naracije o gradskom preduzetnitvu u uslovima
238

globalizacije se zato mogu tumaiti i kao naini za legitimizaciju trenutnih odnosa moi,
odnosno, kao ideoloka opravdanja za dominantni poloaj ekonomskih elita.
Slino tome, Alen Skot navodi da je paradoks dananjeg grada u rastuem kontrastu
izmeu njegovog povrinskog sjaja i pozadinske bede (Scott, 2008: 18). Uprkos injenici da
je ekonomska polarizacija univerzalno obeleje gradova u istoriji, mnogi autori primeuju da
se u velikim metropolama poslednjih dvadesetak godina ona znaajno zaotrila (Sassen, 1991;
Scott, 2008; Castells, 2000; Fainstein, 2001). Britanski geograf Gordon Mekliod smatra da su
preduzetnike strategije gradova u uslovima globalizacije podigle njihovu profitabilnost, ali
po cenu zaotravanje drutveno-ekonomskih nejednakosti i institucionalnog i socijalnog
iskljuivanja odreenih marginalizovanih grupa (MacLeod, 2002). Drutvene tenzije koje
prouzrokuju velike ekonomske nejednakosti intenzivirane su zbog velikog broja imigranata iz
zemalja Treeg sveta koji u velikim metropolama mahom obavljaju najmanje plaene i
nesigurne poslove, ili, reima Saskije Sasen, prljave poslove ekonomske globalizacije
(Sassen, 1991). Sve to dovodi do nastanka novih urbanih sukoba koji naruavaju
funkcionalistiku predstavu o gradovima u globalizaciji. Nove urbane sukobe autori obino
tumae kao lokalne otpore neoliberalnoj stvarnosti i kao pokuaje lokalnog stanovnitva da se
ukljue u procese donoenja odluka o sredinama u kojima ive (Harvey, 2012). Ovakvi sukobi
i urbani nemiri po pravilu proizilaze iz zahteva za ravnomernijom raspodelom materijalnih
dobara na lokalnom nivou a ne iz kulturnih razliitosti kao takvih.
Nisu, meutim, svi autori sloni u oceni da su konkurentnost i ekonomski rast kojem
tee preduzetnike gradske vlasti, u nunoj suprotnosti sa pitanjima socijalne pravde i
socijalne kohezije. Suzan Fajnstajn postavlja sledee pitanje: da li negativne drutvene i
ekoloke posledice koje prate preduzetnike modele upravljanja gradovima znae da treba
odustati od ekonomskog rasta do kojeg ti modeli evidentno vode? Autorka na ovo pitanje
odgovara odreno i veruje da reenja treba traiti u korigovanim formama urbane politike,
makar se oni ponekad inili i kao utopijski projekti. (Fainstein, 2001a). Time ona otvara
pitanje odrivog urbanog razvoja u uslovima globalizacije. Problem, dakle, nije nuno u
nastojanju da se ostvari ekonomski rast ve u izjednaavanju ekonomskog rasta sa drutvenim
razvojem.
Drutveni razvoj se, naime, posebno od strane politikih i upravnih institucija, shvata upravo
kao poveanje proizvodnje odreenog drutva koje rezultira (i meri se) poveanjem BDP-a
(bruto domaeg proizvoda). Implicitna pretpostavka ovakvog (neoklasinog) ekonomskog
naina razmiljanja je da se beneficije ekonomskog rasta ravnomerno sputaju i rasporeuju
izmeu ravnopravnih pojedinaca i tako dovode do ukupnog drutvenog boljitka. Razliiti
socioloki i kulturoloki pristupi razvoju, kao i sama drutvena svakodnevica, ukazali su na

239

neutemeljenost ove pretpostavke u praksi. Osim toga, rast meren poveanjem ekonomskog
dohotka pojedinaca i ekonomske dobiti grupa i drava, ne moe biti jedina mera razvoja, kao
to ovek ne moe biti sveden na svoju ulogu privreivaa u drutvenom sistemu (Pajvani,
2009).

U ekolokoj perspektivi, meutim, i ekonomski rast kao takav postaje upitan


(Meadows et all, 1974) jer se odvija u zatvorenom sistemu sa ogranienim resursima i
rastuom populacijom (Bell, 1996; Ponting, 2009). Gradska maina rasta je u oiglednoj
suprotnosti sa ekolokim vizijama razvoja jer proizvodi probleme poput prekomerne
urbanizacije, zagaivanja vode i vazduha, saobraajnih guvi, buke, svetlosnog zagaenja,
prekomerne potronje resursa, proizvodnje otpada i slino. Savremena shvatanja sumirana u
konceptu odrivog urbanog razvoja, ekoloki otisak130 gradova ne prepoznaju samo kroz
ekoloke probleme ve i kroz drutvene probleme, a poetna nastojanja da se taj otisak umanji
zamenjuju promocijom urbanog razvoja sa pozitivnim ishodima (Newman, 2006). Piter
Njuman pokazuje kako su prethodni pristupi u prouavanju uticaja gradova na okruenje,
poput onog koji polazi od populacionog rasta i pomenutog ekolokog otiska, neadekvatni
jer ne uspevaju da razumeju gradski nain ivota kao celinu ve ekoloke probleme
posmatraju kao spoljanje posledice njegovih pojedinih aspekata (prvenstveno poveanja
broja populacije u gradovima i potronje koja iz toga proizilazi). Gradovi se u ovakvoj
perspektivi vide kao ekoloki sistemi na rubu kolapsa (Isto: 277), primeuje autor. On dodaje
da postoje mnogi aspekti gradskog ivota koji nisu objanjeni ovim pojednostavljenim
biolokim modelom. Taj model ne objanjava ta ljude privlai u gradove, kako gradska
ekonomija i politika mogu da vode poboljanju gradskih servisa, optimalnijem korienju
prirodnih resursa, racionalnijem odlaganju otpada i boljem javnom saobraaju. On je, takoe,
slep za realnost u kojoj su uzronici ekolokih problema, ba kao i ekoloki rizici,
neravnomerno rasporeeni, kako na globalnom tako i na lokalnom nivou. Na nivou grada,
ekoloki rizici vie pogaaju socijalno ranjive grupe (najpre siromane) dok vie klase svoju
poziciju donekle reavaju prostornom mobilnou i biranjem mesta stanovanja.

130

Ekoloki otisak (ecological footprint) je mera ljudskog uticaja na prirodne ekosisteme. Predstavlja koliinu

produktivnog tla i vode potrebnog za obezbeivanje resursa koje konzumira odreena ljudska zajednica, kao i za
odlaganje otpada koji ona proizvodi (Wikipedia). Ekoloki otisak jednog grada je, na primer, koliina izduvnih
gasova koji se unutar njega isputaju, koliina resursa koje troe njegovi stanovnici i slino. Iako se pokazuje kao
korisna praktina mera i sredstvo za podizanje ekoloke svesti, koncept ekolokog otiska znatno suava
mogunosti za razumevanje odrivog urbanog razvoja (McManus, Houghton, prema Newman, 2006).

240

Neadekvatnost prostog izjednaavanja urbane koncentracije sa ekolokim (i


socijalnim) problemima, sasvim je jasna kada se posmatra kontekstualno a pred oima
imaju, na primer Tokio i Mumbaj, sa slinim brojem stanovnika. Ekoloko pitanje gradova
je zato uvek kontekstualizovano i zavisi od globalnih ekonomskih trendova i pozicije grada u
globalnoj urbanoj hijerarhiji, od lokalnog politikog ureenja ali i od povezivanja sa
socijalnim pitanjem. Drugim reima, ono je sutinski politiko. Prepoznavanje povezanosti
drutvenih i ekolokih problema unutar koncepta odrivog urbanog razvoja i njihova
implementacija u urbanu politiku, postaju kljuni zadatak za budunost gradova, posebno
onih van centra.
Harvi Molo sasvim opravdano primeuje da ne postoje dokazi da navedeni ekoloki i
socijalni problemi proizilaze direktno iz ekonomskog i demografskog rasta ve rast oteava
njihovo reavanje (Molotch, 1976). Na tom tragu moemo da kaemo da nema dovoljno
dokaza da aktuelni modeli neoliberalne urbane politike direktno proizvode drutvene
probleme (socijalnu i ekonomsku polarizaciju, najpre) ali u svakom sluaju oteavaju njihovo
reavanje preusmeravanjem politikih prioriteta na postizanje ekonomskog rasta. U tom
smislu, moe se rei da su ovakvi drutveni problemi trajni pratioci istorijskog razvoja
gradova, ali su dominantne urbane politike danas takve da ih intenziviraju i osujeuju
drutvenu akciju u cilju njihovog reavanja, poistoveujui svoje principe sa principima
globalnog kapitala.
Globalizacija se, meutim, ne iscrpljuje u trenutno dominantnoj neoliberalnoj politici,
ve sa sobom nosi i pretpostavke za jaanje alternativnih modela politikog upravljanja.
Takva mogunost proizilazi iz kapaciteta umreavanja politikih aktera na globalnom nivou i
disemenacije novih znanja i inovativnih praksi. Postavlja se pitanje moe li globalizacija
grada dovesti do njegove transformacije, od maine rasta do agensa promene? (Vliet, 2002).
Koncept odrivog urbanog razvoja, prilagoen globalizacijskim trendovima, bio bi
jedan od moguih pravaca postneoliberalne urbane politike.

241

KRITERIJUMI ODRIVOSTI GRADA (Model Sidneja)


1.

Smanjivanje ekolokog otiska (Prirodni resursi):

Voda (odravanje nivoa potronje u odrivim granicama); Zemljite (ograniavanjeurbanog otiska)


Materijali (racionalno korienje); Energija (racionalno korienje); Otpad (smanjivanje, reciklaa)
2.

Zatita i unapreenje biodiverziteta, obala, vazduha i poljoprivrednog zemljita

Biodiverzitet (ouvanje biodiverziteta i prirodnih podruja); Obale (zatita obala i pristupa obalama,
prepoznavanje i izbegavanje opasnosti po obale); Kvalitet vazduha (unapreivanje kvaliteta vazduha,
smanjivanje izduvnih gasova); Kvalitet vode (odravanje i unapreenje); Poljoprivredno zemljite (ouvanje i
zatita vanih poljoprivrednih parcela)
3.

Obezbeivanje prostora visokog kvaliteta za ivot i slobodno vreme

Parkovi (ouvanje otvorenih prostora i obezbeivanje lokalnih parkova); Naslee (zatita i unapreenje
kulturnih predela i mesta, ukljuujui i naslee relevantno za lokalno, domorodako stanovnitvo); Duh mesta
(zatita i unapreenje karaktera i identiteta mesta); Scene (zatita i unapreenje prirodnih lepota, scene);
Objekti znaajni za zajednicu (obezbeivanje prostora za objekte znaajne za zajednicu); Atraktivnost i kvalitet
dizajna (obezbeivanje atraktivnosti i kvaliteta ulica i graevina i urbanih prostora visokog kvaliteta sa
minimalnim saobraajnim problemima); Mogunost peaenja (obezbeivanje prostornih mogunosti za
peaenje i vonju biciklom)
4.

Diverzitet stanovanja, obezbeivanje razliitih tipova i formi stanovanja kako bi ono odgovaralo

razliitim drutvenim potrebama i mogunostima


Tipovi stanovanja (obezbeivanje razliitih tipova stanovanja pogodnih za itav demografski spektar grada);
Izbor stanovanja (obezbeivanje izbora stanovanja za domainstva sa razliitim prihodima unutar ireg regiona)
Kvalitet stanovanja (uspostavljanje kvalitetnog stanovanja koje je odrivo i pogodno za ivot); Mogunost
adaptacije stanovanja (zemljite i stanovanje je adaptibilno za potrebe koje proizilaze iz starenja populacije);
Koliina raspoloivih stanova (izgradnja dovoljne koliine stanova za potrebe regiona)
5.
Zaposlenost ekonomija, obezbeivanje mogunosti za zapoljavanje kroz ukljuivanje grada u
globalnu ekonomiju u regionalno zasnovane privredne grane
Poslovni prostori (obezbeivanje kvalitetnih poslovnih prostora kako u centrima tako i na koridorima, i njihovo
povezivanje sa javnim transportom); Infrastruktura (obezbeivanje poslovne infrastrukture, posebno
komunikacione mree); Zemljite (dovoljna koliina zemljita za poslovne namene u odgovarajue zoniranim
oblastima); Klasterizacija (obezbeivanje prostorne podrke interakcijama izmeu istraivanja i razvoja i
poslovnih centara u relevatnim klasterima); Obuke (da su odreene vetine i znanja dostupne u regionu sa
odreenim poslovnim delatnostima)
6.

Dostupnost obezbeivanje odgovarajueg prostornog odnosa izmeu rada, stanovanja, servisa

i rekreacije
Javni prevoz (da svi centri i koridori imaju kvalitetan javni prevoz); Mrea puteva (odravanje i proirivanje
mree puteva tamo gde je potrebno); Lokalni pristup (podravanje kratkih putanja kroz grad); Gustina i
meovitost (stvoriti odgovarajue zoniranje i anse za koincidenciju gustine i meovite upotrebe prostora u
centrima i koridorima kako bi se smanjila zavisnost od automobila i obezbedila efikasna upotreba zemljita);
Dostupnost za teretni transport (posebno u proizvodnim oblastima, lukama i u blizini aerodroma); Redukovanje

242

potrebe za putovanjem.
7.

Kvalitet i jednakost usluga obezbeivanje kvalitetnih zdravstvenih, obrazovnih, bezbednosnih,

razvojnih i drugih javnih usluga i njihova ravnomerna i jednaka raspodela po regionu


Kvalitetne usluge (obezbeivanje kvalitetnih javnih usluga); jednakost usluga (obezbeivanje ravnomern i
ravnopravn rasporeensti usluga).
8.

Upravljanje uspostavljanje efikasnog, pravednog i efektivnog planiranja i donoenja odluka

Planiranje (osiguravanje odgovarajue institucionalne podrke za lokalne vlasti za implementaciju i evaluaciju


planova o upotrebi zemljita, kompleksnih razvojnih oblasti i centara/ koridora/ regiona); Mehanizmi
finansiranja (pronalaenje mogunosti za finansiranje svake planirane funkcije potrebne za realizaciju razvojnih
strategija); Transparentnost i ukljuivanje (da je svaki korak u planiranju transparentan i da je u njega ukljuena
lokalna zajednica).

Tabela 10 : Model odrivog urbanog razvoja za Sidnej (Newman, 2006).


Politikog ureenja, koje bi bilo u skladu sa novom drutveno-prostornom
organizacijom koja proizilazi iz globalizacije gradova, jo uvek nema. Prostorno ureenje u
kojem su gradovi i regioni autonomni subjekti globalne ekonomije, u odreenim okolnostima
dovodi do ekonomskog rasta, ali ono nije svuda praeno odgovarajuim politikim merama
kojima bi se suzbile njihove negativne drutvene i ekoloke posledice. Stoga je jedna od
osnovnih ideja o odrivom razvoju kako ekonomski rast transformisati u drutveni razvoj i
kako taj razvoj rasprostrti na to vei broj drutava (Pui, 2001: 137)
Stvaranje odgovarajueg regionalnog politikog ureenja, koje bi bilo u stanju da
odri ekonomski rast uz uspostavljanje kooperativnog regionalnog identiteta, regionalne
demokratije i socijalne ukljuenosti, predstavlja bitan zadatak urbane politike u budunosti
(Scott, 2001).
Odrivi razvoj globalnih gradova-regiona, ne moe se bazirati na pretpostavci da je jedini
recept za ekonomsko blagostanje privlaenje inostranog kapitala i poveanje izvoza. Odrivi
razvoj zahteva kontinuirano ulaganje u ljudski i socijalni kapital, infrastrukturu, prirodne
resurse i ivotnu sredinu. Filozofija rast sad, krpljenje posledica posle ne vodi nikud (Scott,
2001: 126).

Suprotno neoliberalnom shvatanju urbane ekonomije i preduzetnikog grada, kao


pukog izvora ekonomskog rasta i akumulacije kapitala, autori i gradski planeri razvijaju nove
koncepte, kao to su urbana socijalna ekonomija, ili, u irem smislu, odriva urbana
ekonomija (Scott, 2008; Viler, 2005; Pui, 2001). Takvi teorijski i praktini projekti obraaju
panju na sociokulturni i ekoloki lokalni kontekst a usmereni su na dugotrajan i odriv

243

teritorijalni razvoj u uslovima globalizacije. Odriva regionalna ili urbana ekonomija bi,
prema Vileru, morala da bude organizovana oko tri principa: a) nadoknada tete koja je u
prolosti naneta ivotnoj sredini i drutvu, kao i spreavanje novih problema; b) ekonomija bi
morala da bude socijalna, odnosno, usmerena na ljude i njihove potrebe i c) ekonomija bi
trebalo da bude lokalno orijentisana, za razliku od trenutne ekonomije globalnog trita
predvoene velikim multinacionalnim kompanijama koje imaju malo sluha za potrebe lokalne
zajednice (Viler, 2005).
12.3. Dometi evropske vizije odrivog urbanog razvoja u uslovima globalizacije:
urbane i regionalne politike EU
Kako je vie puta naglaavano, susret, problematizacija i potencijalno razreenje svih
navedenih problema, odvija se u domenu politikog, i to najpre u okvirima lokalne, urbane
politike ali i na nivou formulisanja globalnih politikih principa, prioriteta i strategija. Shodno
ovakvoj tvrdnji, panju je potrebno usmeriti i na politike i pravne trendove koji nastaju na
liniji preseka globalizacije i urbanizacije. Kljuan organizaciono-politiki zahtev, koji se
otvara pred urbanom politikom gradova u globalizaciji, jeste teritorijalno proirivanje
politikih i pravnih nadlenosti na iru metropolitensku zonu. Urbana politika i gradske
institucije u uslovima globalizacije, tanije, moraju da funkcioniu na vie nivoa susedstvo,
lokalna zajednica, region, drava i globalni nivo jer upravljaju sve veim i kompleksnijim
urbanim sistemima sa sve razliitijim i brojnijim drutvenim akterima. Na znaaj ovakve,
prostorne transformacije politikih nadlenosti, ukazuje i obimna studija integracije Rio/ Sao
Paolo ireg metropolitenskog regiona u globalnu ekonomiju, u kojoj se dolazi do zakljuka da
federalne, dravne i lokalne vlasti ne uspevaju da prepoznaju region kao celinu i da ponude
adekvatna reenja za njegove probleme, to produbljuje postojee disbalanse (Tolosa, 2005).
Meunarodne institucije navedene probleme adekvatno prepoznaju i, shodno tome,
nastaje set politikih i pravnih dokumenata u kojima se definie okvir za formulisanje politika
odrivog urbanog razvoja u globalizaciji. Ujedinjene nacije intenzivno promoviu koncept
odrivog urbanog razvoja, i gradske vlasti (tanije, urbane planere) vide kao dune da
reavaju aktuelne probleme poput klimatskih promena, rapidne urbanizacije, siromatva,
drutvenih nejednakosti, neformalne ekonomije i bezbednosti (UN HABITAT, 2009; 2012).
Evropska unija je na vreme prepoznala anse i pretnje koje globalizacija donosi
njenim gradovima, ali jo uvek nije iznala jasan i sistematski odgovor na njih. Zvanine
institucije i politike Evropske unije, imaju snanu urbanu i regionalnu dimenziju uoblienu u
244

EU Regionalnoj politici (Regional Policy of the European Union) (ili Kohezionoj politici EU
EU Cohesion Policy) i regionalnim institucijama (EU Committee of Regions) a njihova
specifinost (u odnosu na politike u drugim delovima sveta) proizilazi iz demografskog
konteksta procesa starenja stanovnitva karakteristikog za evropske zemlje. Urbani,
odnosno regionalni nivo, i njegov politiki, ekonomski i drutveni znaaj je dobro prepoznat
pa EU insistira i na ukljuivanju urbane dimenzije u sve razvojne politike (urban
mainstreaming), iako zvanina urbana politika na nivou EU jo uvek ne postoji. Politiki
odraz razvojnih tenzija u urbanim i regionalnim politikama EU, jasno se prepoznaje kroz
latentnu rastrzanost, a manifestno objedinjavanje dva kljuna cilja globalne konkurentnosti
gradova i regiona i kohezije unutar i izmeu njih a u okvirima EU. U dokumentima EU se
jasno definiu kljuni urbani i regionalni problemi,131 pa se tako primeuje da je standardna
devijacija za BDP za drave lanice od 1990. na ovamo opala (sa 12,5 na 11,4), ali je isti
indeks porastao kada se meusobno porede subnacionalni regioni na evropskoj skali (Farole
et all, 2009). Konkurentnost pojedinanih jedinica je u meuvremenu rasla. To je sasvim u
skladu sa zakljucima Saskije Sasen, prema kojima je ekonomska polarizacija i rastakanje
nacionalne urbane hijerarhije, strukturna posledica ulaska u globalnu ekonomiju.
Konkurentnost i kohezija se, dakle, sasvim oigledno iskljuuju pa je potrebno iznai naine
za njihovo redefinisanje ili zauzeti jasniji politiki stav po pitanju optih razvojnih prioriteta.
Evropa, meutim, ne reava taj sutinski problem ve nastoji da alokacijom sredstava smanji
regionalne disparitete jaajui konkurentnost manje razvijenih regiona i teei da tako ojaa
prostornu solidarnost i koheziju, ne menjajui osnovni politiki i ekonomski kurs. To je i
sutina regionalne, kohezione politike EU (Tabela 11).
Regionalna politika EU predstavlja investicioni okvir za ispunjavanje optih
ciljeva strategije Evropa 2020 za odriv i inkluzivan rast zasnovan na znanju u EU.
Njen cilj je podsticanje daljeg finansiranja stvaranjem finansijske i druge sigurnosti
kod investitora. Prioriteti:
1.
Zapoljavanje
2.

Istraivanja i razvoj

3.

Klimatske promene

4.

Obrazovanje

5.

Borba protiv siromatva i socijalne iskljuenosti

Tabela 11 : Ciljevi i funkcije Regionalne politike EU


(izvor http://ec.europa.eu/regional_policy/en/)
131

Teritorijalna kohezija je, kao opti cilj EU, definisana Lisabonskim sporazumom (2007).

245

injenica je da su mnogi urbani problemi ukorenjeni u ire ekonomske, socijalne i politike


strukture i procese koji podstiu razgradnju sistema socijalne zatite. Ako postoji volja da se
urbani problemi zaista ree, bie neophodno promisliti takve trendove i globalne politike koje
ih promoviu, kao i njihove implikacije za gradove, i ako se pokae potrebno, modifikovati ih
alternativama. To bi, pak, bilo kontroverzno jer bi znailo dovoenje u pitanje primata
ekonomskih politika i odgovarajuih principa konkurentnosti. Urbana (lokalna) politika, ipak,
sama za sebe ne moe da rei probleme gradova u globalizaciji (Atkinson, 2001).

Aktuelni nosioci evropske i globalne urbane politike, dakle, ne uspevaju (ili ne ele)
da uoe ono to su urbani sociolozi i drutveni mislioci davno utvrdili (Lefevbre, 1974;
Engels, 1845) i aktuelizovali u kontekstu globalizacije i neoliberalizma (Sassen, 1991;
Castells, 2000; Harvi, 2013, 2005) duboku i sutinsku vezu grada i (globalne) kapitalistike
ekonomije i klasnu (ideoloku) uslovljenost urbanizma. Utoliko su ovakva reenja, iako
ciljaju na prave probleme, uvek nepotpuna jer nastoje da saniraju posledice bez
promiljanja njihovih dubljih uzroka. Njima nedostaje upravo ono to nudi koncept globalnog
grada, prava dijagnoza problema i njihovo teritorijalno lociranje.
VI ZAKLJUAK: ZNAAJ I DOMETI KONCEPTA GLOBALNOG GRADA
ZA OBNOVU URBANE SOCIOLOGIJE
Autori koji zastupaju koncept globalnog grada stoje na stanovitu da se
komandovanje, kontrola i koordinacija globalnog ekonomskog trita, proizvodi i realizuje u
stratekim urbanim centrima globalnim gradovima. Drugim reima, dok su proizvodne
delatnosti prostorno ratrkane, investicione i finansijske odluke su privilegija globalnih
gradova (Tolosa, 2005: 129). Globalni gradovi su: a) visoko koncentrisane komandne
jedinice u organizaciji svetske ekonomije, b) kljune lokacije za finansije i specijalizovane
usluge koje zamenjuju proizvodnju kao vodei ekonomski sektor, c) mesta proizvodnje,
ukljuujui i proizvodnju inovacija u novim vodeim ekonomskim sektorima i d) kao trita
za proizvedena dobra, usluge i inovacije (Sassen, 1991).
Kljuna pitanja na koje smo nastojali da damo odgovor u ovom radu jesu: da li je
koncept globalnog grada odgovarajua polazna osnova i konceptualni okvir za razumevanje i
objanjavanje urbane budunosti sveta i da li se moe primeniti kao integriua paradigma u
razumevanju savremenih obrazaca urbanizacije i globalizacije unutar urbane sociologije i
srodnih oblasti.
246

U cilju pronalaenja odgovora na ova pitanja, poli smo od analize procesa


globalizacije i njegovih geografskih, prostornih karakteristika. Kroz prikaz osnovnih
pojmova, debata i kontroverzi koje sa sobom nosi teorijska konceptualizacija globalizacije,
ukazali smo na nekoliko kljunih odrednica ovog procesa, vanih za poetno pitanje. Prvo,
globalizacija je, iako se to esto previa, najpre geografski, prostorni fenomen jer govori o
integraciji udaljenih mesta, ljudi, dobara i simbola koji ih nastanjuju. Drugo, ona je drutveni
fenomen i nije je mogue razumeti bez razmatranja drutvenih uzroka i drutvenih posledica u
realnom geografskom prostoru. Tree, globalizacija dovodi do uslonjavanja prostorne skale
na kojoj se odvija drutveni ivot (lokalno, nacionalno, regionalno, globalno) i promene
njihovih meusobnih odnosa, pri emu gradovi zadobijaju sve vei praktian i analitiki
znaaj. I etvrto, efekti globalizacije su istorijski i geografski neujednaeni i vode novoj,
globalnoj geografiji moi (ne radi se o linearnom procesu ni na prostornoj ni na vremenskoj
osi).
U skladu sa ovakvim zakljucima o prirodi procesa globalizacije, pristupilo se
kritikoj analizi koncepta globalnog grada, njegove geneze, evolucije i empirijske
evidencije na kojoj poiva. Pokazano je kako ovaj koncept uspeno odgovara na prva tri,
prethodno izneta, zapaanja o globalizaciji.
Najvei metodoloki doprinos teorije globalnog grada studijama globalizacije je u
preusmeravanju panje (i kritike), sa mistifikovanih i neuhvatljivih globalnih sila, na njene
stvarno postojee i merljive materijalne lokalne manifestacije. Koncept globalnog grada je,
kako su to odredili njegovi utemeljitelji, na prvom mestu okvir za istraivanje urbanizacije,
a ne teorija (Friedmann, Wolff, 1982). U tome se sasvim sigurno sastoji i njegov najvei i
najneposredniji doprinos studijama globalizacije i urbanizacije i njihovih meusobnih odnosa.
U okviru koncepta razraeni su viestruki indikatori globalizacije grada, testirani u razliitim
kontekstima (GaWC). Osnovni problem u ovom pogledu ini nepostojanje (ili nedovoljna
koliina) komparativnih podataka na gradskom nivou i posebno, relacionih podataka o
odnosima izmeu gradova koji su nuni za razvoj sve znaajnijeg koncepta mree globalnih
gradova, unutar kog se gradovi vie ne porede, ve se mere veze izmeu njih. Koncept mree
globalnih gradova je posebno znaajan u empirijskom smislu, jer nudi mogunost za testiranje
teorijskih ideja o tome kako su varijacije u lokalnoj ekonomiji i drutvenim odnosima
povezane sa globalnim umreenim odnosima. Time se postavljaju temelji za izgradnju
savremenog modela istraivanja drutvene promene, koji bi obuhvatio i strukturu i aktere, i
globalno i lokalno, dovodei ih u smislenu vezu, koju je mogue empirijski istraiti.

247

Sistematskih studija ovakvog tipa je, meutim, malo, to govori u prilog nunosti izgradnje
jaih veza izmeu teorije i empirije u globalnim urbanim studijama.
Kljuan teorijski doprinos sastoji se u uoavanju, opisivanju i objanjavanju procesa
koncentracije i centralizacije ekonomske moi u globalnim gradovima, koji je latentan
pratilac dobro prepoznatog trenda prostorne disperzije proizvodnog procesa u globalizaciji.
Drutvene posledice ovakvih trendova oliene su u ekonomskoj, drutvenoj i prostornoj
polarizaciji i sve veim prostornim disparitetima na lokalnom, regionalnom, nacionalnom i
globalnom nivou. Time je ukazano na problem (ne)odrivosti velikih metropolitenskih
oblasti, koji proizilazi iz globalne ekonomske integracije, socijalne i ekonomske polarizacije i
oslabljenih politikih kapaciteta za odravanje solidarnosti i kohezije.
Koncept globalnog grada je tako doprineo demistifikaciji i operacionalizaciji teorija
globalizacije, poentirao i locirao sutinske drutvene probleme koji iz nje proizilaze ali, sa
druge strane, nije uspeo adekvatno da obuhvati: a) sloen, b) neujednaen i prostorno
varijabilan karakter globalizacije, te c) da globalizaciju pojmi kao istorijski proces. Ove
nedostatke koncepta globalnog grada sumirali smo kao: a) ekonomizam b) zapadnocentrinost
i c) prezentizam.
U skladu sa ovakvim zakljucima, pristupljeno je kritikoj reviziji koncepta globalnog
grada, gde je istaknut njegov istorijski kontinuitet a globalni urbani procesi odreeni kao
procesi dugog trajanja. Zauzet je stav da je globalizacija nedovren istorijski proces, koji se
odvija u talasima, pri emu su gradovi oduvek imali centralnu ulogu u njenoj medijaciji.
Aktuelnu fazu globalizacije zato razumevamo kao najnoviji talas, nikako kao poetak
globalizacije. Ona otpoinje 70-ih godina 20. veka a obeleena je ekonomskom krizom,
deindustrijalizacijom i izmetanjem proizvodnje u nerazvijene zemlje, intenziviranjem
direktnih stranih investicija, irenjem finansijskih trita, veom cirkulacijom radne snage i
irenjem neoliberalne ideologije u sve sfere drutvenog ivota.
Iz ovakvog shvatanja globalizacije proizilazi i njeno dvostruko poimanje: kao
(istorijskog) procesa i kao (aktuelnog) projekta. Globalizaciju, dakle, shvatamo kao
materijalan i vrednosno neutralan istorijski proces prostorne integracije koji u razliitim
fazama zaposedaju i instrumentalizuju odreeni drutveni akteri, i formuliu njegovo znaenje
u skladu sa sopstvenom ideologijom. Stoga, nije dovoljno razumeti samo strukturne aspekte
globalizacije, ve i strategije globalnih ekonomskih aktera (kao unutar koncepta globalnog
grada) ali i razliite lokalne (politike i kulturne) odgovore na te strategije (to koncept
globalnog grada ne obuhvata u dovoljnoj meri). U tom cilju, potrebno je raditi na izgradnji

248

pristupa od dole, u koji bi bili ukljueni konkretni akteri i drutveni, kulturni i politiki
uslovi u kojima funkcioniu.
Koncept globalnog grada je, u metodolokom smislu, pogodan za to jer je najue
vezan za drutveni kontekst i prua analitike mogunosti dolaska do aktera i njegovog
povezivanja sa irim strukturama. Ovakva mogunost, meutim, nije dovoljno iskoriena,
posebno u njegovim skorijim, sve vie strukturalistikim tendencijama.
Da bi se uspeno povezali akteri i struktura, nuno je korigovati zapadnocentrinost
koncepta globalnog grada i transformisati ga tako da moe da obuhvati razliite lokalne
manifestacije globalizacije i lokalne aktere koji funkcioniu kao njihovi posrednici. Kroz
povezane procese kretanja kapitala i radne snage globalizacija se drugaije odigravala na
razliitim lokacijama internacionalnog kapitalizma. Svaki pokuaj kritike refleksije procesa
globalizacije mora se uhvatiti u kotac sa njenim specifinim drutvenim i politikim
dimenzijama kako bi se izbegla prosta hronika ili fetiizacija sve veeg obima cirkulacije
kapitala (Graham, 2000: 192). Otvaranje ka mogunostima za postojanje drugaijih
razvojnih logika gradova u globalizaciji, u odnosu na onu koju nudi koncept globalnog grada,
dovodi do izgradnje novih koncepata poput globalizirajuih gradova, obinih gradova i
gradova u globalizaciji. To ne znai da je osnovna postavka koncepta globalnog grada
pogrena, ali znai da su lokalni i nacionalni faktori u oblikovanju globalnih ekonomskih sila
znaajniji nego to se to unutar njega pretpostavlja, pa ga je nuno modifikovati na tragu ovih
novih koncepata. Pokazuje se da je, iako neto modifikovana, perspektiva svetskog sistema i
podela na centar, periferiju i poluperiferiju (Dunn, Kawana, Brewer, 2000) od krucijalne
vanosti za razumevanje nejednakih lokalnih ishoda globalizacije i njihovog prostornog
situiranja. Analiza globalizacije gradova periferije i poluperiferije, potvrdila je znaaj
kontekstualizacije i decentriranja koncepta globalnog grada, jer se lokalne i nacionalne
politike strukture ovde pojavljuju kao vani medijatori ekonomske globalizacije.
Globalizacija razvijenih gradova Azije je na taj nain u velikoj meri posredovana dravnom
intervencijom, i nastaje kao specifian rezultat uspene kombinacije globalnih aspiracija i
istorijski i kulturno utemeljenih nacionalnih politikih vizija. Gradovi manje razvijenih delova
sveta, poput Indije i Afrike, su, sa druge strane, znatno izloeniji istom i neposredovanom
delovanju globalnih ekonomskih procesa zbog oslabljenih nacionalnih i lokalnih politikih
kapaciteta. Postsocijalistiki gradovi poluperiferije pokazuju divergentne razvojne putanje, ali
je primetno da globalizacija onih gradova koji su najudaljeniji (u politikom smislu) od EU,
poput Beograda, sve vie poprima formu globalizacije nerazvijenih gradova periferije.

249

Mirenje aktera i strukture i preciznije razluivanje strukturnih i stratekih dimenzija


globalizacije unutar koncepta globalnog grada, u velikoj meri zavisi i od prevazilaenja
ekonomizma. Globalne ekonomske strukture i procesi, i njihova lokalna proizvodnja, su
unutar koncepta globalnog grada dobro objanjeni, ali je izostala dublja problematizacija
njihove lokalne transformacije od strane drutvenih aktera u razliitim kontekstima. U
sociokulturnom pogledu, analizirane su posledice intenziviranja globalnih migracija koje sa
sobom povlai globalizacija gradova. One su opisane kao susret i sudar kultura u
globalnom gradu, ime je pokazano da je ivot u (globalnom) gradu uvek mnogo sloeniji od
strukture globalnog kapitala i njegove lokalne refleksije. Pokazano je kako obeleja poput
etniciteta, roda, rase i religije ne smeju biti olako podvedena pod ekonomske (klasne)
nejednakosti, odnosno, da ih je nuno posmatrati zajedno jer se najee dopunjavaju (to je
oigledno na primeru imigranata/kinja zaposlenih na najloije plaenim poslovima). Time je
evidentiran vaan problem koji savremenoj levici, fokusiranoj na neoliberalizam, esto
promie potencijal za jaanje konzervativnih i desnih ideologija, kao reakcija na sve vei
kulturni diverzitet u globalnim gradovima, ali i nove mogunosti za kulturnu i politiku
participaciju u ovakvim okolnostima.
Najurgentniji zadatak u ovoj oblasti je proirivanje koncepta u pravcu razumevanja
politikog konteksta globalizacije gradova, sa usvajanjem polazne premise o relativnoj
autonomiji urbane politike od irih ekonomskih struktura. Taj zadatak svodi se na istraivanje
naina na koji se proces postanka globalnim organizuje kao lokalni (politiki) projekat
(Graham, 2000) i kakve se u vezi sa tim koalicije i konflikti uspostavljaju. Koncept globalnog
grada ispravno uoava probleme (strukturu), ali ne uspeva da ode dalje i pokae mogunosti
za njihovo reavanje, koje uvek lee u domenu politike i odnosa moi. Strukturne dimenzije
globalizacije su procesi dugog trajanja koji se sporo menjaju, ali je nain upravljanja njima
stvar privremene konstelacije politike moi, ne samo na globalnom ve i na nacionalnom,
regionalnom i lokalnom nivou.
Strateku dimenziju globalizacije gradova u radu prepoznajemo u novoj,
neoliberalnoj

urbanoj

politici,

koja

prvenstveno

tei

uspostavljanju

ekonomske

konkurentnosti kroz urbani busterizam, velike razvojne projekte i preduzetniki model


upravljanja. Takva, sutinski depolitizovana, urbana politika (Petrovi, 2009), koja prerasta
u ekonomsku strategiju, guta i potire urbanu politiku i urbanu kulturu koje postaju puko
sredstvo privlaenja stranih investicija i ekonomskog rasta. Sve ovo nije mogue razumeti bez
fokusa na aktere i njihove odnose moi, dakle, bez fokusa na mikronivo. U skladu sa
poetnim shvatanjem globalizacije i idejom o relativnoj autonomiji urbane politike, u radu
250

panju obraamo i na mogunosti za realizaciju alternativnih vizija urbanog razvoja i


odgovarajuih politikih projekata, ime se koncept otvara i za analizu drutvene promene
od dole a grad shvata kao instrument za njeno iniciranje. Unutar revidiranog koncepta
globalnog grada vidimo, dakle, mogunost za kritiku postojeih, ali i afirmaciju moguih
politika urbanog razvoja.
Izmeu apokaliptinih, radikalnih, anarhistikih i neoliberalnih politikih vizija,
opredeljujemo se za levo orijentisane (socijalne) politike odrivog urbanog razvoja u
uslovima globalizacije, kojima pridajemo centralni politiki znaaj. Za ovakvim,
alternativnim, vizijama urbane politike tragamo prvenstveno u okviru EU, jer je njihova
formulacija u smislu optih principa na ovom nivou ve otpoela. I pored svoje autonomije,
lokalne urbane politike moraju se ukotviti u neke opte politike principe i smerove koje je
mogue definisati na nivou EU. Unutar koncepta globalnog grada pokazano je kako
globalizacija gradova proizvodi diskontinuitete u urbanoj hijerarhiji na nacionalnom nivou
(globalni gradovi su globalno umreeni a lokalno iskopani), to EU prepoznaje kroz problem
sve veih regionalnih dispariteta. Politika logika EU je u oiglednoj suprotnosti sa
globalnom ekonomskom logikom a tenzije koje iz toga proizilaze EU nastoji da ublai
ulaganjem u teritorijalnu koheziju. Ovakva reenja se za sada ipak ine kao parcijalna jer ne
menjaju znaajnije opti politiki smer lokalnih vlasti niti njihove principe. Zakljueno je i da
bi za analizu odrivog urbanog razvoja u globalizaciji koncept globalni grad-region bio
pogodniji jer je u okviru njega mogue planiranje distribucije beneficija rasta u prostoru.
Na osnovu ovakvih uvida, zakljuujemo da je ira oblast unutar koje se razrauje
koncept globalnog grada perspektiva globalnog grada koja obuhvata i srodne koncepte,
poput obinog grada, mree globalnih gradova, globalnog grada-regiona i gradova u
globalizaciji, nezaobilazna za razumevanje urbane budunosti i njenog planiranja.
Perspektiva globalnog grada kao mogunost za obnovu urbane sociologije
Neto iscrpniji odgovor zahteva pitanje da li ovu perspektivu moemo uzeti kao
osnovu za obnovu urbane sociologije u uslovima globalizacije. Da bi odgovorili na to
pitanje, potrebno je videti kako se urbana sociologija snala sa trendovima koje sa sobom
nosi globalizacija? Kakvi su unutranji, teorijski i praktini odgovori na ovakve izazove? Ako
dostupni podaci o intenzitetu i formama urbanizacije ukazuju na evidentnu metropolitensku
budunost sveta, da li je urbana sociologija spremna i opremljena da odgovori na pitanja o
drutvenim problemima koji iz toga proizilaze, gradei nove teorijske i metodoloke modele
251

uz zadravanje kritike pozicije? Globalizacija je naruavanjem dominacije nacionalne


drave, uslonjavanjem prostorne skale drutvenog ivota i rastakanjem metodolokog
nacionalizma u drutvenim naukama, uinila predmet sociologije grada centralnim
drutvenim problemom. Sa druge strane, ona je dovela i do neumereno velikog interesovanja
za prostor u svim granama sociologije, ali i ostalim drutvenim naukama (istoriji,
antropologiji, ekonomiji, knjievnosti, pravu, politikologiji), ime je urbana sociologija,
paradoksalno, dospela u krizu i izgubila centralnu poziciju u urbanim i prostornim studijama
(May et all, 2005). Kriza, meutim, ne proizilazi iz same interdisciplinarnosti ve zavisi od
snage i fleksibilnosti autentine urbanosocioloke pozicije u ovakvim uslovima. To znai da
opisane trendove moemo da razumemo i kao podsticaj za razvoj urbane sociologije.
Mogue strategije urbane sociologije su: a) ignorisanje globalizacije i njenih veza sa
urbanizacijom i zadravanje na predglobalizacijskim paradigmama i pristupima, b) otvaranje
urbane sociologije ka globalizaciji kroz istraivanje veza gradova sa globalnom ekonomijom i
transnacionalnog urbanog sistema, c) konzervativno zatvaranje u lokalne partikularnosti i
gubljenje veza sa globalizacijom (provincijalizacija) i d) povezivanje globalizacije sa
pojedinim aspektima grada i urbanog naina ivota obrazovanjem, urbanim planiranjem,
etnicitetom i slino (fragmentacija).
U radu zastupamo stanovite po kom su globalizacijske tendencije, kao istorijski
proces i aktuelni projekat, nezaobilazne za razumevanje gradova, te da se moraju iznai naini
za njihovu integraciju u urbanu sociologiju. U suprotnom, ova bi disciplina mogla da ostane
na samoj periferiji urbanih studija. Urbana sociologija ima jaku tradiciju u ovoj oblasti (najpre
neomarksistiku) na ijim osnovama se i grade savremeni pristupi globalizaciji gradova
(Castells, 2000; Harvey, 2005). Trajan zalog ove tradicije sastoji se u proizvodnji drutvene
kritike i kontinuiranom nastojanju da se da praktian doprinos pozitivnoj drutvenoj promeni.
Smatramo i da kritika otrica urbane sociologije presudno zavisi od njenog suoavanja sa
globalizacijom jer se na tom mestu susree sa pravim izazovima.
Kritika socioloka tradicija poiva na etiri meusobno povezana elementa: teorijskom
karakteru, refleksivnosti, kritici instrumentalnog razuma i naglasku na razluivanju stvarnog i
mogueg a za razradu svakog od ovih elemenata nuan je kontinuiran angaman na
razumevanju savremenih obrazaca kapitalistike urbanizacije. U uslovima generalizovane,
svetske urbanizacije, projekat kritike socioloke teorije i kritike urbane teorije se prepliu
vie nego ikada ranije (Brenner, 2009: 199).

252

Ali sve ovo u savremenim okolnostima nije dovoljno. U (urbanoj) sociologiji postoji
znaajna raspoluenost izmeu teorije i podataka (May et all, 2005), odnosno izmeu
velikih teorijskih kostrukcija (na primer, prostor tokova) koje je gotovo nemogue proveriti
na empirijskom nivou i pozitivistikih taksonomija (poput Alfa, Beta i Gama globalnih
gradova), kakve se nude u perspektivi globalnog grada. Ovaj problem je posebno znaajan jer
globalizacija gradova proizvodi potrebu za izgradnjom novih definicija grada, novih urbanih
indikatora i direktnom komparacijom gradova i njihovih meusobnih veza (neposredovanu
dravom). Najvee mogunosti integracije koncepta globalnog grada u urbanu sociologiju
zato proizilaze iz kombinovanja jake naune, metodoloke osnove za istraivanje procesa
globalizacije gradova sa kritikom refleksijom o njihovoj ukupnosti. Perspektiva
globalnog grada doprinosi otvaranju, onauavanju i globalizaciji urbane sociologije (posebno
zahvaljujui inovativnim metodama za analizu veza izmeu globalne ekonomije i lokalnih
uslova unutar koncepta mree globalnih gradova na primer, analiza lokalnih promena kao
funkcija globalne urbane mree) i boljem uvezivanju teorije i podataka. Urbana sociologija
ovu perspektivu, pak, obogauje drutvenom kritikom, politizacijom i holistikim pristupom
(spajanjem sa celinom gradskog ivota u istorijskoj perspektivi). Drimo da su ovakve,
empirijski utemeljene i kritike studije globalizacije i urbanizacije nune jer bi, u suprotnom,
neoliberalna ideologija kao projekat mogla lako zamagliti saznanja o realnim urbanim
procesima.
Integracija perspektive globalnog grada u urbanu sociologiju mogla bi da se sagleda i
kao brana od provincijalnih i fragmentirajuih tendencija u ovoj oblasti, koje proizilaze iz
strategije ignorisanja procesa globalizacije. Tu posebno mislimo na postmodernu (i
postkolonijalnu) struju, unutar koje se, pored nune kontekstualizacije predmeta,
kontekstualizuju i sami pristupi predmetu i principi njegovog saznavanja (Losaneleska
kola),132 kao i neplodne, radikalno konstrukcionistike pristupe (Smith, 1998). Drimo da su
ovakvi pristupi koji naputaju mogunost saznavanja optih (globalnih) principa i njihovih
veza sa posebnim i lokalnim, izraz intelektualnog zamora u (urbanoj) sociologiji, to vodi
izoptavanju iz celine urbanih studija i udaljavanju od neposrednih uslova ljudskog ivota i
mogunosti za njegovu promenu. Znaaj perspektive globalnog grada je, dakle, i u
osnaivanju trajnog nastojanja urbane sociologije da iznae veze izmeu grada i irih
drutvenih struktura. Slino tome, perspektiva globalnog grada ne doputa olako preputanje

132

Radi se o grupi autora koji grade specifian, postmoderan, pristup analizi globalnih urbanih procesa,

fokusirajui se iskljuivo na Los Aneles (Soja, 1989; 2000; Davis, 1990)

253

kulturalizmu u urbanoj sociologiji jer iznova podsea (i dokazuje) znaaj klasnog,


ekonomskog utemeljenja gradskih problema.
Perspektiva globalnog grada, posebno pogledi izvan mape, mogli bi da doprinesu
otvaranju urbane sociologije ka nezapadnim iskustvima i rastakanju zapadne intelektualne
hegemonije u ovoj oblasti. iri pogled na oblast pokazuje da budunost urbane sociologije
poiva na istraivanjima u razliitim delovima sveta, hibridizaciji intelektualnih tradicija i
razvoju komparativnog pristupa (May et all, 2005: 348). Perspektiva globalnog grada moe
da se pojavi kao integriua paradigma u urbanoj sociologiji za povezivanje irih struktura i
optih teorijskih uvida (globalizacija) sa pojedinanim studijama gradova u globalizaciji i
njihovih specifinosti, ime se iz vida ne isputa diverzitet urbanog naina ivota.
Na kraju, nudimo konceptualni okvir za obnovu urbane sociologije perspektivom
globalnog grada po modelu klasinog programskog teksta Miela Basana (2002).
1)

Urbani fenomen je otisak preobraaja globalnih drutava u prostoru.

Globalni grad je najjasniji reprezent i strateko mesto procesa globalizacije. U njemu se


kristaliu i postaju oigledne sve globalizacijske tenzije. U globalnom gradu se proizvodi i
reprodukuje globalizacija. Veza grada i drutva je u ovim okolnostima tenja nego ikada.
2)

Urbani fenomen otkriva drutvene, ekonomske, kulturne i politike

procese. Globalizacija se odvija se kroz drutvene, ekonomske, kulturne i politike urbane


procese. Ovi sloeni i meuzavisni urbani procesi proizvode sukobe i koalicije koje se
realizuju unutar gradskog ivota.
3)

Urbani fenomen sadri sloeni sistem aktera. Globalnim urbanim

procesima upravljaju globalni i lokalni akteri, od kojih neki upravljaju a drugi se opiru i
osporavaju. Interesi aktera susreu se i sukobljavaju u gradovima. Urbana kohezija zavisi od
meusobnih odnosa i veza izmeu ovih aktera.
-

globalni ekonomski, korporativni akteri/ lokalne ekonomske elite;

globalni donosioci odluka/ lokalni donosioci odluka, ukljuujui i globalne i

lokalne nevladine organizacije i neformalne drutvene pokrete;


-

globalna ekspertiza u proizvodnji prostora / lokalni strunjaci za prostor

globalni korisnici grada (turisti, imigranti) / lokalni korisnici grada (graani)

4)

Urbani fenomen je podeljen na tri odsena sprata: morfologiju,

drutvene prakse i predstave. Sva tri sprata tesno su povezana sa procesom globalizacije.
Urbana morfologija, drutvene prakse i predstave danas funkcioniu kao meavina kulturnoistorijskih posebnosti i globalnih aspiracija.

254

5)

Svaki tip urbanog sadri jednu urbanu skalu od mikro do makro

socioprostornog. U uslovima globalizacije urbano nastavlja da funkcionie na svim ovim


nivoima (stan, susedstvo, etvrt, zona, optina, aglomeracija, metropola i ira metropolitenska
zona region, svetska armatura metropola mrea globalnih gradova). Odnosi izmeu njih
se, meutim, menjaju jer nacionalna drava vie nije kljuan organizacioni princip niti
osnovni nosilac moi. Globalizacija proizvodi drugaiju logiku povezivanja ovih nivoa jer
geografski prostor (blizina) izmeu njih vie nema presudan znaaj. Dva globalna grada na
razliitim krajevima sveta su meusobno blia nego pojedinani globalni grad i siromana
imigrantska etvrt (enklava) u njemu, koja, pak, odrava tesne transnacionalne veze sa
domovinom. Odnosi razliitih socioprostornih nivoa postaju sve neposredniji i sloeniji pa ih
je nemogue posmatrati izolovano.
6)

Urbano je strukturirano sistemom mesta i tokova koji vode ka

neophodnoj pokretljivosti. Tokovi (pokretljivost) daju fundamentalni karakter savremenom


(globalnom) urbanom. (Mikro) prostori mesta imaju mogunost da postanu strateka mesta
emancipacije. Na preseku urbanih tokova i mesta kristaliu se osnovne protivurenosti
savremenog globalnog drutva i odigrava politizacija urbanog pitanja.
7)

Urbani prostor i vreme su nerazdvojni, ali razliiti. Vremensko-prostorna

kompresija je osnova na kojoj poivaju globalni urbani procesi. Prostor i vreme su saeti ali
ne svuda u jednakoj meri.
8)

Urbano stanovanje, kvartovski ivot i urbana segregacija duboko

profiliu urbani fenomen. Urbana segregacija i socijalna i ekonomska polarizacija


predstavljaju vanu dimenziju globalnog grada. Unutar svakodnevice kvartovskog ivota
realizuju se ekonomske, drutvene i kulturne (rasne i etnike) urbane tenzije. Globalizaciju
gradova prate specifine forme urbane segregacije, poput imigrantskih etvrti i ograenih
zajednica (gated communities).
9)

Privatne i javne urbane sfere poraaju napetosti u urbanoj dinamici.

Proces globalizacije intenzifikuje teritorijalne (lokalne, regionalne, nacionalne i globalne)


disparitete i naruava teritorijalnu koheziju a neoliberalizmu, kao aktuelnom politikom
projektu globalizacije, reavanje ovih problema nije politiki prioritet. U takvim uslovima
privatna urbana sfera (princip konkurentnosti) dominira nad javnom (princip kohezije).
Unutar napetosti izmeu privatne i javne sfere koncept prava na grad, kao novi oblik
lokalne politike participacije, dobija na znaaju. Pored globalnih trendova, odnos privatne i
javne urbane sfere uvek je odreen i kulturno-genetikom osnovom grada.

255

10)

Urbana mo upravlja urbanim razvojem. Struktura urbane moi, njeno

formiranje i transformacija, uslonjavaju se paralelno sa uslonjavanjem urbanih aktera kao


njenih nosilaca. Uspostavljaju se nove koalicije i sukobi u kojima dimenzija globalno
lokalno dobija na znaaju.
11)

Kultura je u srcu urbane dinamike. Urbana dinamika globalnih gradova

proizilazi iz susreta i sueljavanja kulturnih konstrukata sve razliitijeg gradskog


stanovnitva. U svim delovima sveta, primetan je trend potiskivanja ovakve, autentine
urbane kulture konstruisane na licu mesta od strane urbane kulture kao ekonomske
strategije, konstruisane u okviru neoliberalne politike agende.

Literatura

Abu-Lughod, Jannet, Hay, Richard (1979). Third World Urbanization. New York: Methuen.
Abu-Lughod, Janet (1989). Before European Hegemony: The World System A.D. 1250
1350. Oxford: Oxford University Press.
Abu-Lughod, Janet (1999). New York, Chicago, Los Angeles: Americas Global Cities.
Minneapolis: The University of Minnesota Press.
Abu-Lughod, Janet (1999a). Discontinuites and Persistence: One world system or succession
of systems. In: Gunder, FrankAndr, Gills, Barry, The world system: five hundred
years or five thousand? New York: Routledge. 278292.
Abu-Lughod, Janet (2006). Global City Formation in New York, Chicago and Los Angeles:
An Historical Perspective. In: Branner, Neil, Keil, Roger The Global City Reader.
New York: Routledge. 4249.
Alderson, Arthur, Jason Beckfield (2004). Power and position in the world city system.
American Journal of Sociology. 109, no. 4: 811851. (http://nrs.harvard.edu/urn3:HUL.InstRepos:3203614) Pristupljeno: 07. 10. 2014.
Alexander, Jeffrey (1994). Modern, Anti, Post and Neo: How Intellectuals Have Coded,
Narrated, and Explained the New World of Our Time. Zeitschrift fur Soziologie 23
(3): 165197.

256

Alexander, Jeffrey (2007). Globalization as Collective Representation: The New Dream of


a Cosmopolitan Civil Sphere. In: Rossi, Ino (ed.) Frontiers of Globalization Research:
Theoretical and Methodological Approaches. New York: Springer. 371382.
Albrow, Martin (1997). The Global Age: State and Society Beyond Modernity. Stanford:
Stanford University Press.
Amin, Ash, Graham, Stephen (1997). The Ordinary City. Transactions of the Institute of
British Geographers. Vol. 22, No. 4: 411429. (http://www.jstor.org/stable/623110).
Pristupljeno 19. 06. 2014.
Antoni, Slobodan (1995). Izazovi istorijske sociologije. Beograd: Institut za politike studije.
Appadurai, Arjun (2003). Modernity at Large: Cultural Dimensions of Globalization.
Minneapolis: University of Minnesota Press.
Atkinson, Rob (2001). The Emerging Urban Agenda and the European Spatial Development
Perspective: Towards an EU Urban Policy. European Planning Studies, Vol. 9, No. 3.
Bakker, Hans (2007). Economic determinism. In: Ritzer, George. The Blackwell Encyclopedia
of Sociology. Oxford: Blackwell Publishing: 1293.
Bardhan, Pranab (2002). Decentralization of Governance and Development. Journal of
Economic Perspectives. Vol. 16, No. 4.
Basan, Miel (2001). Za obnovu urbane sociologije: jedanaest teza, Sociologija, Vol. XLIII,
N 4.
Bauman, Zygmunt (1998). Globalization: The Human Consequences. Columbia: Columbia
University Press.
Bauman, Zygmunt (2000). Liquid Modernity. Cambridge: Polity.
Bauman, Zigmund (2003). Turisti i vagabundi. U: Vladimir Vuleti (ur.) Globalizacija: mit ili
stvarnost. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva. 251274.
Bauman, Zygmunt (2004). Identity: Conversations with Benedetto Vecchi. Cambridge: Polity
Press.
Baak, Valerio (2007). O pojednostavljivanju modernosti: kritika Baumana i Giddensa.
Diskrepancija. Svezak 8. br 12.
Beaverstock, Jonnatahn, Smith, Richard, Taylor, Peter (1999). A roster of world cities. Cities.
Vol. 16, Iss. 6: 445458.
257

Beaverstock,Jonathan, Smith, Richard, Taylor, Peter (2000). World-City Network: A New


Metageography?Annals of the Association of American Geographers. Volume 90,
Issue 1: 123134.
Bell, Michael Mayerfeld (1996). Population and Development. U: Michael Mayerfeld Bell,
An Invitation to Environmental Sociology. London: Pine Forge Press. 103141.
Bek, Ulrih (2001). Rizino drutvo. Beograd: Filip Vinji.
Beck, Ulrich (2003). to je globalizacija. Zablude globalizma odgovori na globalizaciju.
Zagreb: Vizura.
Beerkens, Gerardus (2004). Global opportunities and institutional embeddedness. Enschede:
CHEPS/UT.
Bejatovi, Gordana (2003), Globalni grad, neobjavljen diplomski rad, Novi Sad.
Beng Huat, Chua (2011). Singapore as Model. Planning Innovations, Knowledge Experts. In:
Ananya Roy, Aihwa Ong (ed.). Worlding Cities: Asian Experiments and the Art of
Being Global. London: Blackwell Publishing: 2955.
Benevolo, Leonardo. (2004). Grad u istoriji Evrope. Beograd: Clio.
Bjelland, Mark (2001). Review of Peter Marcuse and Ronald van Kempen: Globalizing cities:
A New Spatial Order? Urban Perspectives. No. 2: 3.
Boschi, Renato, Santana, Carlos Henrique (eds.) (2013). Development and Semi-periphery:
Post-neoliberal Trajectories in South America and Central Eastern Europe. London:
Anthem Press.
Brenner, Neil (1999). Beyond state-centrism? Space, territoriality, and geographical scale in
globalization studies. Theory and Society 28: 3978.
Brenner, Neil (2001), World city theory, globalization and the comparative-historical method:
Reflections

on

Janet

Abu-Lughods

interpretation

of

contemporary

urban

restructuring, Urban affairs review 37 (1). 124147.


Brenner, Neil, Theodore, Nick (2002). Cities and the Geographies of Actually Existing
Neoliberalism. Antipode. 34 (3): 356386.
Brenner, Neil (2009).What is critical urban theory? City. Vol. 13. No. 23: 199207.
Brenner, Neil, Keil, Roger (2006). The Global City Reader. New York. Routledge.

258

Brenner, Neil, Keil, Rodger (2013). From global cities to globalized urbanization. Glocalism.
Iss.

3.

(http://www.glocalismjournal.net/Issues/GLOBAL-CITIES/Articles/From-

Global-Cities-To-lobalizedUrbanization.kl#Global%20interurban%20networks%20%
E2%80%93%20debates%20and%20horizons) Pristupljeno 28. 02. 2015.
Braudel, Fernan (1984). Civilization and capitalism: The perspective of the world (Vol III).
London: William Collins Sons & Co Ltd.
Braudel Fernand (1995). The Mediterranean and the Mediterranean World in the age of
Philip II. London: University of California Press.
Braudel, Fernand (1984), Divisions of space and time in Europe, (Perspectives of the
World). U: Brenner, Nail, Keil, Roger (2006). The Global City Reader. Routledge,
New York: 2532.
Brodel, Fernan (1992). Spisi o istoriji. Beograd: Srpska knjievna zadruga.
Brodel, Fernan (2005). Originalnost zapadnih gradova. U: Vujovi, Sreten, Petrovi, Mina
Urbana sociologija. Zavod za udbenike i nastavna sredstva, Beograd: 139151.
Bruce, Steve, Yearley, Steven (2006). The Sage Dictionary of Sociology. London: Sage
Publications.
Bharadwaj, Lakshmi (2000). Human ecology and environmental analysis. The Encyclopedia
of Sociology (2 ed.). New York: Macmillan: 12091233.
Carta, Silvio, Gonzlez, Marta (2010). Mapping Connectedness of Global Cities: , and
tiers (http://www.lboro.ac.uk/gawc/visual/globalcities2010.pdf) Pristupljeno 20. 01.
2015Castells, Manuel (1972). The Urban Question. A Marxist Approach. London:
Edward Arnold.
Castells, Manuel (1992). The Informational City: Economic Restructuring and Urban
Development. Oxford: Blackwell.
Castells, Manuel, Hall, Peter (1994). Technopoles of the World: The making of 21st Century
Industrial Complexes. London: Routledge.
Castells, Manuel (2000). Uspon umreenog drutva. Zagreb: Golden marketing.
Castles, Stephen, Miller, Mark J. (1993). The Age of Migration. London: Macmillan.

259

Chase-Dunn, Christopher, Hall, Thomas (1997). Rise and demise: Comparing World
Systems. Oxford: Westview Press.
Chase-Dunn, Christopher (1998). Global Formation: Structures of the World Economy.
London: Rowman & Littlefield Publishers.
Chase-Dunn, Christopher, Kawana, Yukio, Brewer, Benjamin (2000). Trade Globalization
since 1795. American Sociological Rewiew, Vol. 65, No. 1: 7795.
Chase-Dunn, Christopher (2003). Understanding Waves of Globalization and Resistance in
the Capitalist World(-)System. (http://irows.ucr.edu/papers/irows12/irows12.htm)
Pristupljeno 18. 02. 2015.
Chase-Dunn, Christopher, Alvarez, Alexis, Jorgenson, Andrew, Niemeyer, Daniel, Richard
Pasciuti and Weeks, John (2006). Global City Networks in World Historical
Perspective. (http://irows.ucr.edu/papers/irows28/irows28.htm)
Chase-Dunn, Christopher (2007). Dependency and world-systems theories. In: George Ritzer
(ed.). The Blackwell Encyclopedia of Sociology. Oxford: Blackwell Publishing: 1060
1062.
Chriss, James (2007). Networks. In: Ritzer, George (ed.). The Blackwell encyclopedia of
sociology. Oxford: Blackwell Publishing: 31823185.
Clark, David (2003). Urban World/Global City. Second edition. London and New York:
Routledge.
Crosgrove, Denis (2004). Landscape and Landschaft. GHI Bulletin. No. 35: 5771.
Dancygier, Rafaela (2010). Immigration and Conflict in Europe. Cambridge: Cambridge
University Press.
Davis, Diane (2005). Cities in Global Context: A Brief Intellectual History. International
Journal of Urban and Regional Research. Volume 29. 1: 92109.
Davis, Mike (1990). City of Quartz: Excavating the Future in Los Angeles. New York and
London: Verso.
Davis, Mike (2006). Planet of slums. London: Verso.
Derudder, Ben, Witlox, Frank (2007). Data sources for analysing transnational urban
networks: a critical overview. Flux. No. 68: 2232.

260

Dogaru, Teodora, Burger, Martin, Karreman, Bas, van Oort, Frank (2014). Functional and
Sectoral Division of Labour within Central and Eastern European Countries: Evidence
from Greenfield FDI. GaWC Research Bulletin 433. (http://www.lboro.ac.uk
/gawc/rb/rb433.html) Pristupljeno: 08. 01. 2015.
Doksijadis, Konstantinos (1970). Ekumenopolis naselje budunosti. Beograd: Savez
studenata Arhitektonskog fakulteta.
Eade, John (1997). Living the Global City: Globalisation as a Local Process. Routledge,
London-New York.
Elden, Stuart (2001). Politics, Philosophy, Geography: Henri Lefebvre in Recent AngloAmerican Scholarship. Antipode. Vol. 33. No. 5: 809825.
Engels, Fridrih [1845] (1977). Poloaj radnike klase u Engleskoj. Beograd: Prosveta.
EURAMET (2013). Mega Cities. (http://www.emrponline.eu/call2013/docs/MegaCities.pdf)
Pristupljeno 12. 12. 2013.
EUROSTAT

(2009).

Regional

Focus,

no

1:

Metropolitan

regions

in

EU.

(http://ec.europa.eu/regional_policy/sources/docgener/focus/2009_01_metropolitan.pd
f) Pristupljeno: 12. 12. 2013.
EUROSTAT (2010) Yearbook 2010 (http://epp.eurostat.ec.europa.eu) Pristupljeno 05. 08.
2011.
Farole, Thomas, Rodrguez-Pose, Andrs, Storper, Michael (2009). Cohesion Policy in the
European Union: Growth, Geography, Institutions. Report Working Paper.
Fainstein, Susan (2001). Inequality in Global City-Regions. In: A. J. Scott (ed.), Global CityRegions: Trends, Theory, Policy. Oxford: Oxford University Press: 285298.
Fainstein, Susan (2001a). Competitiveness, Cohesion, and Governance: Their Implications for
Social Justice. International Journal of Urban and Regional Research Volume 25. 4.
Faulcombridge, James, Beaverstock, Jonatahn (2008). Globalization: Interconnected Worlds.
(http://www.sagepub.com/upm-data/24132_19_Hollway_Ch_19.pdf) Pristupljeno: 03.
11. 2013.
Florida, Richard (2003). Cities and the Creative Class. City & Community 2: 1.
Foucault, Michel (1980). Questions on Geography. In: Colin Gordon, Ed. Power/Knowledge:
Selected Interviews and Other Writings, 19721977. New York: Pantheon: 6377.
261

Fuko, Miel (2005). Druga mesta. U: Marinkovi, Milenkovi (prir.) Miel Fuko
Hrestomatija. Novi Sad: Vojvoanska Socioloka Asocijacija: 2936.
Friedmann, John, Wolff, Goetz (1982). World city formation: an agenda for research and
action. International Journal of Urban andRegional Research 6. 3: 30944.
Friedmann, John (1986). The World City Hypothesis. Development and Change. Vol. 17: 69
83.
Garzia, Beatriz (2004). Cultural Policy and Urban Regeneration in Western European Cities:
Lessons from Experience, Prospects for the Future. Local economy. Vol. 19, No. 4:
312326.
Geni, erife (2007). Globalization of Cities: Towards Conceptualizing a New Politics of
Place-Making in a Transnational Era. University of Gaziantep Journal of Social
Sciences 6 (1): 5977.
Gidens, Anthony (1986). The Constitution of Society: Outline of the Theory of Structuration.
USA: University of California Press.
Gidens, Entoni (1998). Posledice modernosti, Beograd: Filip Vinji.
Giddens, Anthony (2006). Sociology: 5th edition. Cambridge: Polity Press.
Gidens, Entoni (2009). Evropa u globalnom dobu. Beograd: Clio.
Goffman, Erving (1990). Stigma: Notes On The Management of Spoiled Identity. London:
Penguin Group.
Goldman, Michael (2011). Speculating on the Next World City. In: Ananya Roy, Aihwa Ong
(ed.). Worlding Cities: Asian Experiments and the Art of Being Global. London:
Blackwell Publishing: 229259.
Gottdiener, Mark, Hutchinson, Ray (2011). The New Urban Sociology. Fourth Edition.
Boulder: Westview Press.
Gottdiener, Mark, Budd, Leslie (2005). Key concepts in urban studies. London: Sage.
Graham, Todd (2000). Going global on semi-periphery: World Cities as Political Projects.
In: Knox, Paul, Taylor, Peter (eds). World cities in a world-system. Cambridge:
Cambridge University Press.
Granovetter, Mark (1983). The strenght of weak ties. A network theory revisted. Sociological
Theory. Vol. 1: 201223.
262

Gregory, Derek (2006). Troubling Geographies. In: Noel Castree and Derek Gregory (eds).
David Harvey: A Critical Reader. Oxford: Blackwell.
Griffiths, Ron (2008). City/Culture Discourses: Evidence from the Competition to Select the
European Capital of Culture 2006. European Planning Studies Vol. 14, No. 4: 416
430.
Gugler, Josef (ed.) (1988). The urbanization of the third world. New York: Oxford University
Press.
Guldin, Gregory (2001). What a Peasant To Do? Village Becoming Town in Southern China.
Boulder. Westview Press.
Gwynne, Robert and Kay, Cristbal (eds.) Latin America Transformed: Globalization and
Modernity, 2nd edition. London: Arnold, 2004.
Habermas, Jrgen (1994). Struggles for Recognition in the Democratic Constitutional State.
In: Charles Taylor (ed.) Multiculturalism: Examining the politics of recognition.
Princeton: Princeton University Press, 10749.
Hall, Peter (1996). Globalization and World Cities. United Nations University. Working
Paper. No. 12.
Hall, Peter (2006), The Metropolitan Explosion, (World Cities). U: Branner, Neil, Keil,
Roger. The Global City Reader. Routledge, New York: 2325.
Hall, Stuart, OShea, Alan (2013). Common-sense neoliberalism. Soundings. No. 55. Is. 13:
925.
Hamel, Pierre, Lustiger-Thaler, Henri, Mayer, Margit (eds). Urban Movements in a
Globalising World. London: Routledge.
Hamilton Ian (2005). The external forces: Towards globalization and European integration.
In: Hamilton, Ian, Dimitrovska Andrews, Kaliopa, Pichler-Milanovi, Nataa (eds.)
(2005). Transformation of cities in central and Eastern Europe: Towards
globalization.New York: United Nations University Press: 79116.
Hamilton, Ian, Carter, Francis (2005). Foreign direct investment and city restructuring. In:
Hamilton, Ian, Dimitrovska Andrews, Kaliopa, Pichler-Milanovi, Nataa (eds.)
(2005). Transformation of cities in central and Eastern Europe: Towards
globalization. New York: United Nations University Press: 116153.

263

Hamilton, Ian, Dimitrovska Andrews, Kaliopa, Pichler Milanovi, Nataa (eds.) (2005).
Transformation of cities in central and Eastern Europe: Towards globalization.New
York: United Nations University Press.
Hamnett, Chris (2013). World Cities and Global Cities. In: Cities: New Limits to Growth.
Cities Group. Department of Geography. King College London. (http://www.kcl.ac.uk
/sspp/departments/geography/research/cities/event-docs/Cities-New-Limits-toGrowth-Background-Papers.pdf) Pristupljeno 20.07.2014.
Hamnett, Chris (1994). Social polarisation in global cities: theory and evidence. Urban
Studies, 31: 410424.
Harvey, David ([1973] 2009). Social Justice and the City. Athens: University of Georgia
Press.
Harvey, David (1982). The Limits to Capital. Oxford: Basil Blackwell .
Harvey, David (1985). The Urbanisation of Capital. Oxford: Blackwell.
Harvey, David (1990). The Condition of Postmodernity: An Enquiry into the Origins of
Cultural Change. Cambridge: Blackwell.
Harvey, David (2005). Spaces of neoliberalization: towards a theory of uneven geographical
development. Heidelberg: Franz Steiner Verlag.
Harvi, Dejvid (2005a). Od menaderstva ka preduzetnitvu: transformacija gradske uprave u
poznom kapitalizmu. U: Sreten Vujovi, Mina Petrovi. Urbana sociologija. Beograd:
Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Harvey, David (2007). A Brief History of Neoliberalism. New York: Oxford University Press.
Harvey, David (2010). A Companion to Marx Capital. London: Verso.
Harvey, David (2012). Rebel Cities. From the right to the city to the urban revolution.
London: Verso.
Harvi, Dejvid (2013). Pobunjeni gradovi: od Prava na grad do Urbane revolucije. Novi Sad:
Mediterran Publishing.
Heer, David (2000). International migration. In: Edgar F. Borgatta and Rhonda J. V.
Montgomery Encyclopedia of Sociology: Second Edition. New York: Macmillan:
14291437.

264

Held, David, McGrew Anthony, Goldblatt, David, Perraton, Johnatan (1999). Global
Transformations. Stanford: Stanford University Press.
Held, Dejvid (2003), Debate o globalizaciji u: Vuleti, Vladimir, Globalizacija: mit ili
stvarnost. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva: 4861.
Hermelin, Brita (2012). The Elusive Question of Global Cities and Cities in Networks.
Nordregio News Issue 4, 2012. (http://www.nordregio.se/en/Metameny/NordregioNews/2012/Challenging-Urban-Geographies/The-Elusive-Question-of-Global-Citiesand-Cities-in-Networks/) Pristupljeno 13. 01. 2015.
Hill, Richard Child, Kim, June Woo (2000). Global Cities and Developmental States: New
York, Tokyo and Seoul. Urban Studies. Vol. 37, No. 12: 21672195.
Hill, Richard Child, Kim, June Woo (2001). Reply to Friedmann and Sassen. Urban Studies.
Vol 38. No. 13: 25412542.
Hova, Bogomir (2003). Globalization, migration and economic development ond the
margins of Slovenia migration policy dilemma. In: Romana Beter (ed.) Migration Globalization European Union. Ljubljana: Mirovni Intitut. 213257.
Hodi, Alija (2010). Prostorna mobilnost i procesi deteritorijalizacije i fleksibilizacije
drutvenog ivota. Sociologija i prostor. 48 (2010) 187 (2): 301347.
Hudson, Chris (2010). Global cities. In: Turner, Bryan. The RoutledgeInternational Handbook
of Globalization Studies. New York: Routledge: 429447.
Huscok, Howard (2009). Slums of hope. City Journal. Vol. 19. No.1. (http://www.cityjournal.org/2009/19_1_slums.html)
Jessop, Bob (1997). Entrepreneurial city: Re-imaging localities, redesining economic
governance, or restructuring capital. In: Jewson, Nick, MacGregor Susanne.
Transforming cities: Contested Governance and New Spartial Divisions. London:
Routledge.
Jessop, Bob (2000). Globalisation, entrepreneurial cities and the social economy. In: Hamel,
P. Lustiger-Thaler, H. & Mayer, M. (eds.). Urban Movements in a Globalising World.
London: Routledge: 81-101.
Jones, A. (2002) The global city misconceived: the myth of global management in
transnational service firms. Geoforum 33. 3, 33550.

265

Katunari, Vjeran (2000). Castellsova panorama nove drutvene epohe. U: Castells, Manual
(2000). Uspon umreenog drutva. Zagreb: Golden Marketing: 933.
Kaufmann, Daniel, Lautier, Frannie, Mastruzzi, Massimo (2006). Globalization and Urban
Performance. In Lautier, Frannie (ed.) Cities in a Globalizing World: Governance,
Performance, and Sustainability. Washington: The World Bank.
Kentor, Jeffrey, Smith, David, Timberlake, Michael (2004). The World-Systems City System:
A

Research

Agenda.

(http://www.irows.ucr.edu/conferences/globgis/papers/

Smith.htm) Pristupljeno 21. 01. 2015.


King, Anthony (1991). Global cities: post-imperialism and the internationalization of
London. Oxford: Oxford University Press.
Kipfer, Stefan et al (2008). On the production of Henri Lefebvre. In: Goonewardena,
Kanishka, Kipfer, Stefan, Milgrom, Richard, Schmid, Christian (2008). Space,
difference, everyday life: Reading Henri Lefebvre. New York: Routledge: 125.
Knox, Paul, Taylor, Peter (eds) (2000). World cities in a world system. Cambridge:
Cambridge University Press.
Kolins, Rendal (2001) Zlatno doba makroistorijske sociologije, Teme, Vol. XXV, br.14,
januardecembar: 3148.
Kofman, an-Klod (2010). Izumevanje sopstva. Jedna teorija identiteta. Trei program. Br.
146 II: 121138.
Kokovi, Dragan (2005). Pukotine kulture. Novi Sad: Prometej.
, (1955). . : .
Kozer, Luis (2007). Funkcije drutvenog sukoba. Novi Sad: Mediteran Publishing.
Kritz, Mary (2007). Migration: international. In: George Ritzer (ed.). The Blackwell
Encyclopedia of Sociology. Oxford: Blackwell Publishing: 30193024.
De Kulan, Fistel (1998). Antika drava. Beograd: Plato.
Lampard, Erik (1977). Istorijski aspekti urbanizacije, Kultura, 39/77, 1855.
Latur, Bruno (2010). Nikad nismo bili moderni: esej iz simetrine antropologije. Novi Sad:
Mediterran Publishing.
Lash, Scot, Urry, John (1994). Economies of Signs and Space. London: Sage.

266

Lawson, Clive (1997). Territorial Clustering and High-Technology Innovation: From


Industrial Districts to Innovative Mileux. Centre for Business Research, University of
Cambridge. Working Paper (http://www.cbr.cam.ac.uk/pdf/wp054.pdf) Pristupljeno:
15. 02. 2012.
Lautier, Frannie (ed.) (2006). Cities in a Globalizing World:Governance, Performance, and
Sustainability .Washington, DC: The World Bank.
Lautier, Frannie, Mehta Barjor (2006). Urban Performance Profiles: The Impact of
Globalization and the Challenge for Africa. In: Lautier, Frannie (ed.). Cities in a
Globalizing World:Governance, Performance, and Sustainability. Washington, DC:
The World Bank: 6989.
Lefebvre, Henri ([1974] 1990). The Production of Space. Oxford: Blackwell Publishing.
Lefevr, Anri (1974), Urbana revolucija. Beograd: Nolit.
Lefevr, Anri (1980). Teorija prostora. Trei Program. Br 45. Beograd: 569582.
Lefevr, Anri (1980a) Pravo na grad. Trei program. Br. 45. Beograd: 558 569.
Lisiak, Agata, Anna (2010). Urban cultures in (post)colonial Central Europe. Purdue
University Press.
Liu, Xingjian, Hong, Song, Liu, Yaolin (2011). A Bibliometric Analysis of Twenty Years of
Globalization

Research:

19902009.

GaWC

Research

Bulletin,

No.

387.

(http://www.lboro.ac.uk/gawc/rb/rb387.html) Pristupljeno 12. 05. 2012.


Lloyd, Peter (1979). Slums of hope?. Shanty towns of the Third World. Manchester: Penguin
Books.
Macleod, Gordon (2002). From urban entrepreneurialism to a revanchist city? On the spatial
injustices of Glasgows renaissance. Antipode 34 (3): 602624.
Mamford, Luis (2005). Grad u istoriji. Beograd: Marso.
Mamford, Luis (2010). Kultura gradova. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Marinkovi, Duan (ur.) (2013). ikaka kola 19201940. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Marks, Karl, Engels, Fridrih (1974) Manifest komunistike partije (1848), MED, Beograd:
Institut za prouavanje meunarodnog radnikog pokreta/ Prosveta.

267

Marston, Sallie, Knox, Paul, Liverman, Diana, Del Casino, Vincent, Robbins, Paul (2005).
World regions in the global context. Second edition. Prentice Hall: Pearson.
Martinelli, Alberto (2007). Enterprise. In: Ritzer, George (ed.) Blackwell Encyclopedia of
Sociology. Oxford: Blackwell Publishing: 14101413.
Massey, Doreen (2005). For Space. London: Sage.
May, Tim, Beth Perry, Patrick Le Gals, Saskia Sassen and Mike Savage (2005). The future
of Urban Sociology. Sociology. 39 (2): 343370.
McCarthy, Linda (2008). Cities in Globalization. Peter J. Taylor, Ben Derudder, Pieter Saey,
and Frank Witlox, editors. Book Review. Urban Geography. Vol. 29. Iss. 1: 8991.
Mead, George Herbert (1934). Mind Self and Society from the Standpoint of a Social
Behaviorist, Charles W. Morris (ed.) Chicago: University of Chicago.
Meadows D., H. (1974). Granice rasta. Zagreb: Stvarnost.
Merriam-Webster. Global (http://www.merriam-webster.com/). Pristupljeno 12. 09. 2012.
Milenkovi, Pavle (2004). kola Anala: Ogledi o sociolokoj istoriografiji. Novi Sad: Stylos.
Miloevi, Boo (2005). Transformacija organizacija rada u procesima globalizacije: uticaj
novoliberalne ideologije. Sociologija. Vol. XLVI. N 2: 144166.
Milza, Pjer (2009). Jedan vek imigracije. U: Katrin Halpern, an-Klod Ruano-Borbalan.
Identitet(i): Pojedinac, grupa, drutvo. Beograd: Clio: 312320
Mitrovi, Ljubia, Todorovi, Dragan (2003). Sociologija i istorija: Hrestomatija iz istorijske
sociologije. Ni: Prosveta.
Millet, Damien, Munevar, Daniel, Toussaint, Eric (2012). World Debt Figures: 2012.
Committee for the Abolition of Third World Debt. (http://cadtm.org/IMG
/pdf/2012_worlddebtfigures.pdf) Pristupljeno 05. 09. 2012.
Mlinar, Zdravko (1990). Globalizacija, deteritorijalizacija i kulturni idenititeti. Kulturni
radnik. Vol. XLIII No. 3: 527.
MolotchHarvey (1976). The City as a Growth Machine: Toward a Political Economy of
Place. The American Journal of Sociology, Vol. 82, No. 2: 309332.
Murray, Pearse, Szelenyi Ivan (1984). The city in the transition to socialism. International
Journal of Urban and Regional Research. Vol. 8, Iss. 1: 90107.

268

Musil, Jiri (2005). City development in Central and Eastern Europe before 1990: Historical
context and socialist legacies. In: Hamilton, Ian, Dimitrovska Andrews, Kaliopa,
Pichler-Milanovi, Nataa (eds.) (2005). Transformation of cities in central and
Eastern Europe: Towards globalization.New York: United Nations University Press:
2244.
National Geographic (2007). (http://ngm.nationalgeographic.com/2007/05/dharavi-mumbaislum/jacobson-text) Pristupljeno: 10. 01. 2014.
Niessen, Jan, Schibel, Yongmi (2003). The consequences of demographic change: is there a
role for immigration? In: David Turton, Julia Gonzalez (eds.). Immigration in Europe:
Issues, Policies and Case Studies. Bilbao: University of Deusto: 4975.
Newman, Peter (2006). The environmental impact of cities. Environment and Urbanization.
Vol. 18 (2): 275295.
Ne, Kejt (2006). Savremena politika sociologija globalizacija, politika i mo. Beograd:
Slubeni glasnik.
Noariel, erar (2009). Prvo Francuzi: Republikanski izum. Razgovor sa erarom Noarielom.
U: Katrin Halpern, an-Klod Ruano-Borbalan. Identitet(i): Pojedinac, grupa, drutvo.
Beograd: Clio: 344351
OBrien, Richard (1992). Global Financial Integration: The End of Geography. New York:
Council on Foreign Relations Press.
OECD (2005). Handbook on Economic Globalisation Indicators. (http://www.real
institutoelcano.org/materiales/docs/OCDE_handbook.pdf) Pristupljeno 15. 01. 2015.
OECD Territorial Reviews (2006). Competitive Cities in the Global Economy. OECD
Publishing.
Ohmae, Kenichi (1990). The Borderless World: Power and Strategy in the Interlinked
Economy. London: Collins.
Ong, Aiwa (2011). Worlding Cities, or the Art of Being Global. In: Ananya Roy, Aihwa Ong
(Ed.). Worlding Cities: Asian Experiments and the Art of Being Global. London:
Blackwell Publishing: 127.
Orum, M. Anthony (2007). Urbanization. In: Ritzer, George (2007). The Blackwell
Encyclopedia of Sociology. Blackwell Publishing. Oxford: 51595162.

269

Ostrom, Elinor (2006). Upravljanje zajednikim dobrima: Evolucija institucija za kolektivno


delovanje. Zagreb: Jesenski i Turk.
Pacione, Michael (2009). Urban geography: a global perspective (Third edition). London:
Routledge.
Pajvani, Marijana (2009). Ustavni okvir regionalne drave: Primer Srbije. Novi Sad:
Centar za regionalizam.
Pajvani, Ana (2009). Drutveni razvoj na putu odrivosti: rodna perspektiva. Rukopis.
Pajvani, Ana (2010). Neposredno uee graana u odluivanju u lokalnoj zajednici. Pravni
ivot. Br. 10/II: 473483.
Pajvani Cizelj, Ana (2011). Migracije u uslovima globalizacije i evropskih integracija:
regionalna i urbana perspektiva, u: Sran ljuki (ur.). Drutvo, struktura, promene,
Odsek za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad: 198224.
Pavlovi-Kriani, Tatijana, Brdarevi, Ljiljana (2010). Partnerstvo javnog i privatnog sektora
u Srbiji: Orijentacija ka pravinoj podeli rizika i isplativosti investicija. U: Partnerstvo
javnog i privatnog sektora: Dobra i loa iskustva u odabranim zemljama u tranziciji.
Beograd: Palgo: 113141.
Parnreiter, Christof (2003). Global City Formation in Latin America: Socioeconomic and
Spatial Transformations in Mexico City and Santiago de Chile. GaWC Research
Bulletin 103. (http://www.lboro.ac.uk/gawc/rb/rb103.html) Pristupljeno 12. 12. 2014.
Parnreiter, Christof (2010). Global cities in global commodity chains: exploring the role of
Mexico City in the geography of global economic governance. Global Networks. 10.1:
3553.
Pascall, Anthony (1987). The vanishing city. Urban Studies. 24: 597603.
Petovar, Ksenija (2010). Grad bez graana tako se gradi(lo) u Beogradu i Srbiji. Republika.
Br. 484485.
Petrovi, Dalibor (2006). Od drutvenih mrea do umreenog drutva: Jedan osvrt na makro
mreni pristup u sociologiji. Sociologija Vol. XLIX, N 2: 161182.
Petrovi, Mina (2004). Globalizacija i gradovi. Sociologija, Vol. XLVI, N 1.
Petrovi, Mina (2009). Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja. Beograd:
Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu.
270

Polenske, Karen (ed.) (2007). The Economic Geography of Innovation. Cambridge:


Cambridge University Press.
Ponting, Klajv (2009). Ekoloka istorija sveta: ivotna sredina i propast velikih civilizacija.
Beograd: Odiseja.
Purcell, Mark (2003). Citizenship and the right to the global city. Reimagining the Capitalist
world order. International Journal of Urban and Regional Research. Vol. 27 (3): 564
90.
Pui, Ljubinko (1997). Grad, drutvo, prostor: sociologija grada. Beograd: Zavod za
udbenike i nastavna sredstva.
Pui, Ljubinko (1997a). Urbana politika deo drutvenih promena. Socioloki pregled. Vol.
XXXI. No. 3: 323336.
Pui, Ljubinko (2001), Odrivigrad: ka jednoj sociologiji okruenja. Nezavisna izdanja Sl.
Maia, Beograd.
Pui, Ljubinko (2002). Urbana kultura: osnova odrive multikulturalnosti. Socioloki
pregled. Vol. XXXVI, No. 12, 147161.
Pui, Ljubinko (2011). Ideje Dejn Dejkobs o ekonomskoj prirodi urbanih drutava.
Sociologija. Vol. LIII. N3: 257274.
Pui, Ljubinko, Pajvani Cizelj, Ana (2014). Znaaj klasifikacije naselja kao osnov za
socioloke analize strukturnih promena u savremenim drutvima. U: Sran ljuki i
Duan Risti (ur.). Strukturne promene u savremenim drutvima. Filozofski fakultet u
Novom Sadu, Odsek za sociologiju: Novi Sad: 7499.
Ray, Larry (2011). Globalization. In: Ritzer, George (ed). The Concise Encyclopedia of
Sociology. Wiley Blackwell.
Remennick, Larissa (2007). Transnationalism. In: Ritzer, George (ed.). The Blackwell
Encyclopedia of Sociology. Oxford: Blackwell Publishing: 50725074.
Richards, Greg (2000). The European Cultural Capital Event: Strategic Weapon in the
Cultural Arms Race?Journal of Cultural Policy 6 (2): 159181.
Richardson, Harry, Bae, Chang-Hee C. (eds). Globalization and Urban Development. Berlin:
Springer.
Ritzer, George (2010). Globalization: a basic text. West Sussex: Wiley Blackwell.
271

Robertson, Roland (1992). Globalization:Social Theory and Global Culture. London: Sage.
Robinson, Denifer (2005). Globalni i svetski gradovi: Pogled izvan mape. U: Sreten Vujovi
i Mina Petrovi. Urbana sociologija. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva.
Robinson, William (2009). Saskia Sassen and the Sociology of Globalization: A Critical
Appraisal. Sociological Analysis. Volume 3, No. 1: 529.
Rodrigues, Nestor, Feagin, Joe (1986), Urban Specialisation of World System: An
Investigation of Historical Cases. Urban Affairs Quarterly.
Roy, Ananya, Ong, Aiwa (ed.) (2011). Worlding Cities: Asian Experiments and the Art of
Being Global. London: Blackwell Publishing.
Sarikakis, Katharine (2012). Cities as Geopolitical Spaces for the Global Governance of
Culture. In: Helmut Anheier. Cultures and Globalization: Cities, Cultural Policy and
Governance. Sage Publications.
Sassen, Saskia (1991). The Global City: New York, London, Tokyo. Princeton: Princeton
University Press.
Sassen, Saskia (1996). Whose City Is It? Globalization and the Formation of New Claims.
Public Culture Winter. 8 (2): 205223.
Sassen, Saskia (1997). Ethnicity and space in the global city: a new frontier? In: City and
immigration. Urbanitats No. 2. Barcelona: Centre of Contemporary Culture of
Barcelona.
Sassen, Saskia (2000). Cities in a World Economy. Thousand Oaks: Pine Forge press.
Sassen, Saskia (2001). The Global City: New York, London, Tokyo (Second Edition).
Princeton: Princeton University Press.
Sassen, Saskia (2004a). Local actors in global politics. Current Sociology. Vol. 52. No. 4.
Sasen, Saskia (2004). Mrea (sub)imperijalnih gradova:ta nam ona govori o novoj imperiji.
U: Sasen, Saskia. Gubitak kontrole? Suverenitet u doba globalizacije. Beograd:
Beogradski krug: 111132.
Sassen, Saskia (2005). The Global City: Strategic Site, New Frontier, u: Kainer, Marco,
Koll-Schretzenmayr, Martina, Schmind, Managing Urban Frontiers: Sustainability
and Urban Growth in Developing Countries. Burlington, Willy, Ashgate.
272

Sassen, Saskia (2005a). The Global City: Introducing a Concept, Brown Journal of World
Affairs, Vol. 11 (2): 2743.
Sassen, Saskia (2007). A Sociology of Globalization. New York: Norton&Company.
Sassen, Saskia (ed.) (2002). Global Network: Linked Cities. New York London: Routledge.
Sassen, Saskia (2012). The Global city: A structural hole in the national territorial tissue. An
Interview with Saskia Sassen by Elitza Stanoeva. Critique & Humanism. Vol. 40.
Schmid, Christian (2008). Henri Lefebvres theory of the production of space towards a threedimensional dialectic. In: Goonewardena, Kanishka, Kipfer, Stefan, Milgrom,
Richard, Schmid, Christian. Space, difference, everyday life: Reading Henri Lefebvre.
New York: Routledge: 2746.
Scott, J. Allen, Agnew, John, Soja, Edward, Storper, Michael (2001). Global city-regions: An
overview. In: Scott, Allen (ed.). Global City-Regions: Trends, Theory, Policy. Oxford:
Oxford University Press: 1130.
Scott, J. Alan (2001). Global City-Regions: Trends, Theory, Policy. Oxford: Oxford
University Press.
Scott, J. Allen (2008). Social Economy of the Metropolis: Cognitive-Cultural Capitalism and
the Global Resurgence of Cities. Oxford: Oxford University Press.
Scott, J. Allen (2011). Emerging cities of the third wave. City. Vol. 15, No. 34.
Scott, J. Alan (2012). A World in Emergence. Cities and Regions in the 21st Century.
Northampton: Edward Elgar.
Scott, Allen (2006). Geography and Economy: Three Lectures. Oxford: Clarendon press.
Sen, Amartya (2007). Identitet i nasilje: iluzija sudbine. Zagreb: Poslovni dnevnik.
Masmedia.
Sites, Wiliam (2003). Global City, American City: Theories of Globalization and Approaches
to Urban History, Journal of Urban History, 29: 333.
Shatkin, Gavin (2014). Reinterpreting the Meaning of the Singapore Model: State
Capitalism and Urban Planning. International Journal of Urban and Regional
Research. Volume 38. 1: 11637.

273

Short, J, Kim, Y, Kuus, M, Wells, H (1996). The Dirty Little Secret of World Cities Research:
Data Problems in Comparative Analysis. International Journal of Urban and Regional
Research. Vol. 20 (4): 697717.
Short, J. R., Breitbach, C., Buckman, S. and Essex, J. (2000) From world cities to gateway
cities. City, 4: 317340.
Sklair, Leslie (2007). A Transnational Framework for Theory and Research in the Study of
Globalization. In: Rossi, Ino (ed.) Frontiers of Globalization Research: Theoretical
and Methodological Approaches. New York: Springer: 93109.
Smith, Anthony (1983). Nationalism and social theory. British Journal of Sociology, 34: 19
38.
Smith, David, Michael Timberlake (1993). World Cities: A Political Economy/ Global
Network Approach. Research in Urban Sociology 3: 181207.
Smith, David, Timberlake Michael (2001) World city networks and hierarchies, 19771997:
an empirical analysis of global air travel links American Behavioral Scientist 44 (10):
16561678.
Smith David, Timberlake Michael (2002). Hierarchies of dominance among world cities: a
network approach. In Sassen S.(ed) Global networks, linked cities. London:
Routledge.
Smit, Denis (2001). Uspon istorijske sociologije. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva.
Smith, Michael, Peter (2001). The Global City Discourse: A Return to the Master
Narrative?, in: Branner, Neil, Keil, Roger (2006) The Global City Reader. Routledge,
New York: 377384.
Smith, Michael Peter (1998). The Global City Whose Social Construct is it Anyway. Urban
Affairs Review. Vol. 33 No. 4: 482488.
Smith, Neil (2003). Foreword. In: Lefebvre, Henri. Urban Revolution. Minneapolis:
University of Minnesota Press.
Smith,

Richard

(2013).

Critical

urbanism

now.

(http://www.medellin.unal.edu.co/

~esplanurb/nueva/images/post/eventos/Richard_Smith.pdf) Pristupljeno: 12. 07. 2013.

274

Smith, Richard (2013). The ordinary city trap. Environment and Planning. Vol. 45 (10):
22902304.
Smith Richard (2014). Beyond the Global City Concept and the Myth of Command and
Control. International Journal of Urban and Regional Research. Volume 38. 1: 98
115.
Smith Richard, Doel, Marcus (2011). Questioning the Theoretical Basis of Current GlobalCity Research: Structures, Networks and Actor-Networks. International Journal of
Urban and Regional Research. Volume 35. 1: 2439.
Soja, Edward (1989). Post Modern Geographies: The Reassertion of Space in Critical Social
Theory. London: Verso.
Soja, Edward (2000). Postmetropolis: Critical Studies of Cities and Regions. Oxford:
Blackwell.
Soja, Edward (2004). On the Concept of Global City Regions. Glocalogue. Iss. 1, 2, 3.
(http://artefact.mi2.hr/_a04/lang_en/theory_soja_en.htm) Pristupljeno 20. 10. 2014.
Stanilov, Kiril (2007). Taking stock of post-socialist urban development: A recapitulation. U:
Kiril Stanilov (ed.). The Post-Socialist City: Urban Form and Space Transformations
in Central and Eastern Europe after Socialism. Dordrecht: Springer: 321.
Stojanovi,

Bogdan

(2013).

Svet

prostorno-vremenske

kompresije.

(http://bogdan

stojanovic.com/svet-prostorno-vremenske-kompresije/) Pristupljeno 27. 03. 2014.


Svilar, Predrag (2012). Medijska konstrukcija Zapadnog Balkana. Novi Sad:
Mediterran Publishing.
Swyngedouw, Erik, Moulaert, Frank, Rodriguez, Arantxa (2002). Neoliberal Urbanization in
Europe: Large-Scale Urban Development Projects and the New Urban Policy.
Antipode. Vo. 34. Iss. 3: 542577.
pengler, Osvald (1990). Gradovi i narodi. u: Osvald pengler. Propast zapada. Beograd:
Knjievne novine: 97124.
Taylor, Charles (1994). The Politics of Recognition, U: Taylor, Charles (ed.).
Multiculturalism: Examining the politics of recognition. Princeton: Princeton
University Press. 2575.
Taylor, Peter (2004). World city network: a global urban analysis. London: Routledge.

275

Taylor, Peter (2013).The Remarkable Legacy of Peter Halls (1966) The World Cities. GaWC
Research Bulletin 423. (http://www.lboro.com/gawc/rb/rb423.html) Pristupljeno 15.
07. 2014.
Taylor, Peter. A Brief Guide to Quantitative Data Collection at GaWC, 19972001,
(http://www.lboro.ac.uk/gawc/guide.html) Pristupljeno 01. 06. 2014.
Tilly, Charles (1981) The urban historians dilemma: Faceless cities or Cities without
hinterlands? Center for Research on Social Organization University of Michigan,
Michigan.
Tilly, Charles (1984) Big structures, large processes, huge comparisons. Russell Sage
Foundation, USA.
Tofler, Alvin (1983). Trei talas. Beograd: Prosveta.
Tolosa, Hamilton (2005).The Rio/ Sao Paulo Extended Metropolitan Region: A quest for
global integration. In: Harry W. Richardson, Chang-Hee C. Bae (Eds). Globalization
and Urban Development. Berlin: Springer: 125147.
Thomas, William, Znaniecki Florian (1984). The Polish Peasant in Europe and America.
Urbana and Chicago: University of Illinois Press.
Tonkiss, Fran (2006). Contemporary Economic Sociology: Globalisation, production,
inequality. London: Routledge.
Turner, Brian (2006). Cosmopolitan sociology. In: Turner, Brian (Ed.) The Cambridge
Dictionary of Sociology. Cambridge: Cambridge University Press: 94.
Van der Merwe, Izak (2004). The global cities of Sub-Saharan Africa: Fact or fiction? Urban
Forum, Vol. 15, Is. 1: 3647.
Van der Waal, Jeroen (2010) Unravelling the Global City Debate, Erasmus Universiteit,
Rotterdam (doktorska teza)
Veber, Maks (1976). Grad na zapadu, u: Veber, Maks. Privreda i drutvo. Beograd: Prosveta:
317340.
Veber, Maks (1976). Privreda i drutvo. Beograd: Prosveta
Veernje novosti. Kina pretekla SAD u trgovini, do 2018. izjednaavanje BDP. 18. Januar
2014.

(http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:473843-Kina-pretekla-SAD-u-

trgovini-do-2018-izjednacavanje-BDP)
276

Viler, Stiven (2005). Planiranje odrivih prikladnih gradova. u: Vujovi, Sreten, Petrovi,
Mina. Urbana sociologija. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva: 295
302.
Vliet, Willem (2002). Cities in a globalizing world: from engines of growth to agents of
change. Environment and Urbanization. 14 (1): 3140.
Vujovi, Sreten (1988). Sociologija grada. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Vujovi, Sreten, Petrovi, Mina (2005). Urbana sociologija. Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Vujovi, Sreten (2012). Lokalni, glokalni, preduzetniki i socioekoloki aspekti savremenog
grada. Sociologija, Vol. LIV. N 1: 106122.
Vuleti, Vladimir (2006). Globalizacija: aktuelne debate. Zrenjanin: Gradska narodna
biblioteka arko Zrenjanin.
Wacquant, Loic (2004). Ghetto. In: Neil Smelser, Paul Baltes. International Encyclopedia of
the Social and Behavioral Sciences. London: Pergamon Press.
Wallerstein, Immanuel (2004). World Systems Analysis. London: Duke University Press.
Warf, Barney (2008). Time-Space Compression: Historical geographies. New York:
Routledge.
Waters, Malcolm (2001). Globalization: 2nd edition. London: Taylor& Francis e-Library.
Welter, Volker (2002). Biopolis: Patrick Geddes and the City of Life. London: The MIT
Press.
Wilson, William, Julius (1997). When Work Disappears: The World of the New Urban Poor.
New York: Vintage Books.
UN (2007). World Urbanization Prospects: The 2007 Revision.
UN (2011). World Urbanization Prospects, the 2011 Revision.
UN (2014). World Urbanization Prospects, the 2014 Revision.
UN HABITAT (2003). The challenge of slums: global report on human settlements 2003.
London: Earthscan.
UN HABITAT (2008). State of the Worlds Cities 2008/2009: Harmonious cities. London:
Earthscan.
277

UN HABITAT (2009). Planning Sustainable Cities: Global Report on Human Settlements


2009. London: Earthscan.
UN HABITAT (2012). State of the Worlds Cities Report 2012/2013: Prosperity of Cities.
London: Earthscan.
UN Population Division (2011). International Migration in a Globalizing World: The Role of
Youth.
Urry, John (2000). Sociology beyond Societies. Mobilities of the Twenty-First Century.
London: Routledge.
Wikipedia,

Megalopolis

(http://en.wikipedia.org/wiki/Megalopolis_%28city_type%2#

Definitions) Pristupljeno 22. 01. 2014.


Wikipedia, Metropolitan area (http://en.wikipedia.org/wiki/Metropolitan_area) Pristupljeno
22. 01. 2014.
Yeung, Wai-Chung Henry (2002). Globalization. In Alisdair Rogers, Heather Viles (eds.) The
Students Companion to Geography (2nd Edition), Oxford: Blackwell.
Zimel, Georg ([1900] 2004). Filozofija novca. Sremski Karlovci: Izdavaka knjiarnica
Zorana Stojanovia.
Zimel, Georg (2008). Metropolis i duhovni ivot. U: Duan Marinkovi (prir.) Georg Zimel.
Novi Sad: Mediterran Publishing: 280290.
Zimel, Georg (2008). Stranac. U: Georg Zimel. Novi Sad: Mediterran Publishing: 154160.
Zimmerman, Jeffrey (2008). From Brew Town to Cool Town: Neoliberalism and the creative
city development strategy in Milwaukee. Cities 25: 230242.
Dejkobs, Dejn (2010). Gradovi i bogatstvo nacija. Novi Sad: Mediterran Publishing.
pengler, Osvald (1990) Gradovi i narodi, u: Osvald pengler, Propast zapada. Knjievne
novine, Beograd: 97124.
A

Brief

Guide

to

Quantitative

Data

Collection

at

GaWC,

19972001,

(http://www.lboro.ac.uk/gawc/guide.html). Pristupljeno 02. 04. 2014.


Kratki

vodi

Evropskoj

uniji.

(http://www.europarl.europa.eu/aboutparliament

/hr/displayFtu.html?ftuId=FTU_1.2.2.html) Pristupljeno 30. 03. 2015.

278

Gde rade stranci u Srbiji?, Dnevnik, 19. 10. 2013, (http://www.bizlife.rs/vesti/62802-gderade-stranci-u-srbiji) Pristupljeno 30. 03. 2015.
Brazilian police take over dangerous Rio favela, The Telegraph, 15. 10. 2012.
(http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/southamerica/brazil/9608686/Brazilianpolice-take-over-dangerous-Rio-favela.html) Pristupljeno 14. 01. 2014.
Merriam-Webster. Global (http://www.merriam-webster.com/) Pristupljeno 12. 09. 2012.
(http://demographia.com/db-define.pdf) Pristupljeno: 01. 12. 2013.
(http://en.wikipedia.org/wiki/Internet_backbone) Pristupljeno 03. 02. 2015.
(http://www.lboro.ac.uk/gawc/visual/lang_atlas1.html) Pristupljeno 03. 02. 2015
(http://en.wikipedia.org/wiki/Ecological_footprint) Pristupljeno 01. 04. 2015.

279