Bertrand Rasel

Zato nisam hrianin

Kao to je rekao va predsednik,[1] tema o kojoj u vam veeras govoriti je - zato nisam
hrianin. Moda bi bilo dobro da pre svega pokuam da utvrdim ta se podrazumeva pod reju
hrianin.U nae vreme mnogi je koriste veoma slobodno. Neki pod tim podrazumevaju samo
osobu koja pokuava da vodi dobar ivot. U tom smislu pripadnici svih sekta i vera bi bili
hriani; ali ja ne mislim da je to pravi smisao te rei, ako ni zbog ega drugog, a ono zbog toga
to ona implicira da se oni koji nisu hriani - svi budisti, konfuijevci, muslimani i tako dalje ne trude da vode dobar ivot.
Pod hrianinom ne podrazumevam nekoga ko se trudi da ivi poteno. ovek mora verovati u
odreene stvari da bismo ga nazvali hrianinom. Ta re vie nema punokrvno znaenje kakvo je
imala u doba svetog Augustina i svetog Tome Akvinskog. Ako bi neko tada rekao da je hrianin,
to je podrazumevalo itav niz optepoznatih vrstih uverenja.
ta je hrianin?
Dananji hrianin je drugaiji. I sam pojam hrianstva je postao neodreeniji. Meutim, dve
stvari su ostale bitne za svakoga ko sebe naziva hrianinom. Prva je dogmatska - morate
verovati u boga i u besmrtnost. Ako u to ne verujete, ne moete se nazvati hrianinom. Zatim
morate imati neku vrstu uverenja koja se tiu samoga Hrista. Muslimani, na primer, takoe veruju
u boga i besmrtnost, a ipak nisu hriani.
U najmanju ruku morate verovati da je Hrist bio, ako ne boanstvo, a ono bar najbolji i najmudriji
od svih ljudi. Sve ispod toga vam oduzima pravo da se nazovete hrianinom. Naravno,
hrianstvo ima i drugi smisao, koji nalazite u Vitekerovom Almanahu i u geografskim knjigama,
gde se kae da se svetsko stanovnitvo deli na hriane, muslimane, budiste, oboavaoce fetia
itd, i u tom smislu smo svi mi hriani. Ali ovde u zanemariti geografski smisao hrianstva.
Kada vam objanjavam zato nisam hrianin, moram objasniti dve stvari: prvo, zato ne verujem
u boga i besmrtnost; i drugo, zato smatram da Hrist nije bio najbolji i najmudriji od svih ljudi,
mada mu priznajem visoki stepen moralne dobrote.
Kreem se u okviru vrlo striktne definicije hrianstva. Nekada je ono ukljuivalo i veru u pakao.
Vera u venu vatru pakla do skoro je bila bitna osnova hrianstva. U ovoj zemlji, kao to znate,
to je prestalo da bude bitno posle jedne odluke sa kojom se nisu sloili kanterberijski arhiepiskop
i arhiepiskop od Jorka. U ovoj zemlji je zvanina religija regulisana zakonom koji je doneo
engleski parlament. Tajno vee koje je o tome odluivalo zaobilo je miljenje naih arhiepiskopa
o tome i pakao je proglaen nevanim. Zato ne insistiram na tome da hrianin mora da veruje i u
pakao.
Postojanje boga
Doli smo do pitanja postojanja boga: to je jedno iroko i ozbiljno pitanje, i kada bih se
pozabavio njime na adekvatan nain, zadrao bih vas ovde do kraja sveta, pa ete mi oprostiti ako
budem neto saetiji od toga. Poznata vam je dogma katolike crkve po kojoj se postojanje boga
moe dokazati razumom. Ovo je neobina dogma, ali je morala biti uvedena zato to su slobodni
mislioci dosta rano poeli da tvrde da postoje razumni dokazi protiv postojanja boga, mada nam
vera kae da on postoji. Argumenti i razlozi protiv postojanja boga su se opirno iznosili,tako da
je katolika crkva osetila da se tome mora stati na put. Zato su postavili tezu da se postojanje
boga moe dokazati razumom i ustanovili su neke argumente koji dokazuju njegovo postojanje.
Tih dokaza ima vie, ali ja u se zadrati na svega nekoliko.

Dokaz prvog uzroka

Moda je najjednostavnije i najlake shvatiti takozvani dokaz prvog uzroka, kojim se tvrdi da sve
na ovom svetu ima uzrok; kada se vraamo unazad moramo doi do prvog uzroka, kojem se daje
ime boga. Danas taj dokaz nema preteranu teinu, zato to ni prauzrok svega vie nema onu
vitalnost koju je nekada imao. Filozofi su doli do zakljuka da pitanje prvog uzroka nema
smisla. Kada sam bio mlad vrlo ozbiljno sam razmatrao ova pitanja i prihvatao dokaz prvog
uzroka, sve dok sa osamnaest godina nisam proitao Autobiografiju Dona Stjuarta Mila i tamo
naao ovu reenicu: Moj otac me je uio da se na pitanje: me je stvorio?, ne moe dati
odgovor, jer ono istog trena navodi na pitanje: je stvorio boga? Ova prosta reenica mi je
pokazala lanost dokaza o prvom uzroku.
Ako sve ima uzrok, onda ga i bog mora imati. Ako ita moe postojati bez uzroka, onda to vai i
za itav svet, tako da ta tvrdnja nije valjana. Ona je iste vrste kao i hindu gledite da svet poiva
na leima slona, a slon na leima kornjae. I kada se pita: ta je sa kornjaom?, Indus
kae:Hajde da promenimo temu. Svet moe da postoji bez uzroka. Podjednako je mogue da
on postoji oduvek. Nema nikakvog razloga da se pretpostavi da je svet uopte imao poetak.
Shvatanje da stvari moraju imati poetak je rezultat siromatva nae mate. Zato prestajem da
traim vreme na dokaz o prvom uzroku.
Dokaz prirodne zakonitosti
Postoji, zatim, veoma uobiajen dokaz prirodne zakonitosti. To je bio omiljeni dokaz tokom celog
osamnaestog veka, naroito pod uticajem ser Isaka Njutna i njegove kosmogonije. Ljudi su
posmatrali kako se planete okreu oko sunca prema zakonu gravitacije i smatrali su da je bog dao
zapovest tim planetama da se kreu na odreen nain. Bilo je to, naravno, zgodno i jednostavno
objanjenje koje im je utedelo trud traenja objanjenja zakona gravitacije. Danas zakon
gravitacije razumemo na prilino komplikovan nain koji je uveo Ajntajn. Nemam nameru da
vam drim predavanje o zakonu gravitacije, jer bi nam to oduzelo puno vremena. U svakom
sluaju, zakon prirode koji je postojao u Njutnovom sistemu, podrazumeva da se priroda iz
neobjanjivih razloga ponaa jednolino. Sada znamo da su mnoge stvari koje smo smatrali
prirodnim zakonima zapravo ljudske konvencije. Znamo da ak i u najudaljenijim delovima
zvezdanog prostora tri stope ine jedan jard. Ovo je bez sumnje znaajna injenica, ali jedva da bi
se mogla nazvati zakonom prirode. Kada steknete znanje o stvarnom ponaanju atoma, otkriete
da je njihovo kretanje mnogo manje podlono bilo kakvoj zakonitosti nego to se smatra, i da je
pre u pitanju statistiki prosek. Ako bacite kockice, dobiete duple estice samo jednom u trideset
i est bacanja, ali to se ne smatra dokazom bilo ega; naprotiv, ako bi duple estice izlazile pri
svakom bacanju, mogli bismo da pomislimo da se radi o neem unapred planiranom. Svi zakoni
prirode su u tom smislu sline vrste. To su statistiki proseci izvedeni iz zakona sluajnosti. Time
itava stvar u vezi sa prirodnim zakonom postaje manje impresivna.
Ideja da prirodni zakoni impliciraju zakonodavca potie iz zbrke koja je nastala izmeu prirodnih
i ljudskih zakona. Ljudski zakoni su naredbe koje vam zapovedaju da se ponaate na odreeni
nain, i vi moete odluiti da li ete se tako ponaati ili ne. Ali prirodni zakoni su opis onoga
kako se stvari uistinu ponaaju. Ne moe se tvrditi da postoji neko ko im je rekao da tako ine, jer
ako pretpostavimo da taj neko postoji, suoeni smo sa pitanjem:Zato je bog doneo ba te
prirodne zakone, a ne neke druge?
Ako kaete da je to uinio iz svog vlastitog zadovoljstva i bez ikakvog razloga, shvatite da postoji
neto to nije podlono zakonu. Ako kaete, kao to kau ortodoksniji teolozi, da je bog imao
razlog da stvori ba te zakone, a ne neke druge - vi u stvari kaete da je taj razlog stvaranje boljeg
svemira. Ali kada malo bolje pogledate svemir, to vam nikada ne bi palo na pamet. Kada bi

postojao razlog za ustanovljavanje zakona koje je bog stvorio, onda bi im i on sam bio podloan,
pa prema tome nema nikakve prednosti u tome da uvodite boga kao posrednika. Imate zapravo
zakon izvan i pre svih boanskih zakona i tako bog prestaje da slui vaoj svrsi, jer vie nije
krajnji zakonodavac. Ukratko, cela rasprava o prirodnom zakonu nema vie ni izdaleka onu snagu
koju je nekada imala.
U razmatranju ovih argumenata, ja se kreem kroz vreme. Argumenti za dokazivanje postojanja
boga menjaju se kroz vreme. To su u poetku bili vrsti intelektualni dokazi, koji su otelovljavali
sasvim definisane zablude. Kako se bliimo savremenom dobu, one postaju sve manje
intelektualno ugledne, a sve vie maglovito moralisanje.
Dokaz svrhovitosti
Sledei korak u ovom procesu dovodi nas do dokaza svrhovitosti. Sve na svetu je ureeno upravo
tako kako je potrebno da bismo mi mogli da ivimo na ovome svetu. Ako bi svet i za mrvu bio
drugaiji, mi ne bismo mogli da ivimo u njemu. To je dokaz svrhovitosti. On ponekad poprima
udne oblike; tvrdi se, na primer, da zeevi imaju bele repove da bi ih ovek mogao lake
nanianiti. Pitam se ta bi zeevi rekli na ovo. Nije teko napraviti parodiju od ovog dokaza. Svi
znamo uvenu Volterovu opasku da je nos oigledno napravljen takvim kakav jeste da bi se na
njega mogle staviti naoare. Ta vrsta parodije, pokazalo se, pogaa cilj direktnije nego u
osamnaestom veku, jer od Darvinovog doba mnogo nam je jasnije zato se iva bia
prilagoavaju svojoj okolini. Ne radi se o tome da je okolina stvorena da bi odgovarala njima,
nego o tome da se oni prilagoavaju njoj. U tome nema nikakvoga plana.
Kada se malo zamislimo nad dokazom svrhovitosti, zapanjuje kako su ljudi mogli poverovati da
ovaj svet, sa svim svojim nedostacima, predstavlja najbolje to je svemogui i sveznajui mogao
proizvesti tokom miliona godina. Ja u to stvarno ne mogu da poverujem. Zamislite da vam je data
svemo i sveznanje i milioni godina da usavrite svoj svet. Pa da li biste proizveli neto bolje od
Kju-Kluks-Klana ili faista? Ako prihvatite zakone nauke, morate pretpostaviti da e ljudski ivot
i ivot uopte na ovoj planeti vremenom nestati. On je samo faza u raspadanju sunevog sistema.
U izvesnoj fazi tog raspadanja dolo je do temperaturnih uslova pogodnih za razvoj protoplazme i
pojavu ivota u jednom kratkom periodu postojanja sunevog sistema. Na Mesecu se vidi ono ka
emu Zemlja ide - to je neto mrtvo, hladno i beivotno.
Kau mi da je ovakav pogled na stvari porazan i da ljudi, kada bi u to poverovali, ne bi mogli da
ive. To je besmislica. Nikome nije stalo do toga ta e se desiti sa ljudima kroz milion godina.
ak i ako neki ljudi misle da brinu o tome, oni se samozavaravaju. Ljudi su uvek zabrinuti zbog
neega konkretnog, kao to je loa probava. Niko nije ozbiljno nesrean zbog pomisli na neto ta
e se dogoditi milionima godina posle njega.
Slaem se da je sumorna pomisao da e ivot izumreti. Mada kada vidim ta sve ljudi rade, to da
emo izumreti mi se ini gotovo kao uteha, a ne neto to mi zagorava ivot.
Moralni argument
Sada dolazimo do kasnije faze argumentacije o postojanju boga, koju u nazvati dobom
intelektualnog opadanja. U pitanju je dokaz koji postavljaju teisti, a zove se moralni argument za
postojanje boga. U stara vremena postojala su tri intelektualna dokaza postojanje boga i sve ih je
odbacio Imanuel Kant u svojoj Kritici istoga uma. Ali im se oslobodio ovih dokaza, on je
izmislio novi, moralni dokaz. On je bio poput mnogih drugih ljudi: skeptian u intelektualnim
pitanjima, ali spreman da u moralnima doslovno veruje u maksime koje je posisao sa majinim
mlekom. To ilustruje ono o emu govore psihoanalitiari - da na nas najjae deluju najraniji
uticaji, a ne oni kasniji.

Kant je tako izmislio novi, moralni dokaz o postojanju boga i on je u raznim vidovima bio
popularan tokom devetnaestog veka. Jedna njegova verzija kae da ne bi bilo onoga to je
ispravno ni onoga to je pogreno kada ne bi postojao bog. U ovom trenutku me ne zanima da li
ima razlike izmeu onoga to je ispravno i onoga to je pogreno. Ono to me zanima je sledee:
ako ste sasvim sigurni da postoji razlika izmeu onoga to je ispravno i onoga to je pogreno, vi
se nalazite pred pitanjem - da li je ta razlika plod boije odluke ili ne?
Ako razlika izmeu dobra i zla postoji po boijoj odluci, onda za samoga boga ne postoji razlika
izmeu onoga to je ispravno i onoga to to nije. Onda tvrdnja da je bog dobar prestaje da bude
tana. Ako hoete da kaete, kao to tvrde teolozi, da je bog dobar, morate rei da ispravno i
pogreno imaju neko znaenje koje je nezavisno od boije odluke, zato to su boije odluke
dobre, a ne loe, nezavisno od same injenice da ih je on stvorio. Ako to kaete, moraete zatim
rei da je ispravno i pogreno nastalo ne samo boijim posredstvom, nego da su oni po svojoj biti,
logiki prethodili bogu. Mogli biste, ako biste hteli, rei da je postojalovie boanstvo koje je
nareivalo bogu koji je stvorio ovaj svet, ili zastupati miljenje koje zastupaju neki gnostici, koje
sam esto smatrao prihvatljivim, da je zapravo ovaj svet kakvog mi poznajemo stvorio avo u
trenutku kada bog nije gledao.
Argument ispravljanja nepravde
Postoji jedna neobina verzija moralnog argumenta, u kojoj se kae: postojanje boga je potrebno
da bi postojala pravda na svetu.
Delom svemira koji mi poznajemo vlada velika nepravda, i esto dobri pate, a zli napreduju, i
teko je rei koje od to dvoje vie smeta oveku; ali ako kosmos kao celinu zamislimo kao
pravedno ustrojen, moramo pretpostaviti da postoji budui ivot koji e doneti ravnoteu ivotu i
ovde, na zemlji. Zato se kae da mora postojati bog i raj i pakao, da bi na kraju mogla postojati
pravda. To je veoma neobian argument.
Ako pogledamo na to sa naunog stanovita, rei emo:Ja poznajem samo ovaj svet. Ne znam
kako je u ostalim delovima svemira, ali ukoliko se o tome uopte moe raspravljati moglo bi se
rei da je ovaj svet prilino dobar uzorak svemira, pa ako na njemu ima nepravde, za verovati je
da e je biti i drugde. Pretpostavimo da ste otvorili sanduk pun narandi i videli da je gornji sloj
truo. Ne biste rekli:Mora da su donji slojevi dobri, jer se tako uspostavlja ravnotea. Rekli
biste:Verovatno je cela poiljka loa, a tako i naunik zakljuuje o prirodi kosmosa. On bi
rekao:Na ovom svetu ima mnogo nepravde, i stoga postoji razlog da se pretpostavi da svetom ne
vlada pravda, pa onda ima osnove za moralni argument protiv boga, a ne njemu u prilog.
Intelektualni argumenti ove vrste nisu podsticajni za vernike. Ono to ljude podstie da veruju u
boga nije nikakav intelektualni dokaz. Veina ljudi veruje u boga, jer su ih tome uili od ranog
djetinjstva i to je glavni razlog. Jak razlog je, mislim, i elja za sigurnou, za jednom vrstom
oseanja da postoji stariji brat koji e se brinuti o vama. To znaajno podstie elju ljudi da
veruju u boga.
Hristov karakter
Ovo je tema kojom se racionalistinisu bavili dovoljno, a to je pitanje da li je Hrist bio najbolji i
najmudriji od svih ljudi. To se obino uzima zdravo za gotovo, i oekuje se da se svi sloimo da
je to istina. Ja se ne slaem, priemu se u mnogim stvarima slaem sa Hristom vie od onih koji
kau da su hriani.

Seate se da je on rekao:Ne odupri se zlu: ko te udari po jednom obrazu okreni mu i drugi. Ovo
nije novo naelo ili nov princip. Njime su se sluili Lao Ce i Buda nekih petsto ili esto godina
pre Hrista. To takoe nije princip koji hriani shvataju doslovno.
Ne sumnjam u to da je sadanji predsednik vlade (Stanley Baldwin), na primer, veoma iskren
hrianin, ali ne bih nikome savetovao da ga oamari. Mislim da bi taj neko otkrio da on smatra
da je ovaj deo biblijskog teksta napisan samo u prenosnom smislu.
Postoji jo jedna sjajna pojedinost. Seate se da je Hrist rekao:Ne sudite o drugima, da se ne bi
sudilo o vama. Ovaj princip nije omiljen u sudnicama hrianskih zemalja. Poznavao sam
prilian broj sudija koji su ozbiljni hriani i nijedan od njih nije smatrao da postupa suprotno
hrianskim principima radei svoj posao. Zatim Hrist kae:Daj onome koji trai od tebe i ne
odbij onoga koji trai da posudi od tebe. To je veoma dobar princip. Nismo se ovde sastali da
raspravljamo o politici, ali ne mogu, a da ne zapazim da se na poslednjim optim izborima vodila
rasprava o upravo tome, tako da se mora pretpostaviti da se liberali i konzervativci u ovoj zemlji
sastoje od ljudi koji se ne slau s Hristovim uenjem.
Postoji jo jedna Hristova maksima koja nije omiljena meu naim hrianskim prijateljima. Ona
kae:Ako hoete da budete savreni, idite i prodajte ono to imate, i dajte siromasima. To je
izuzetna maksima, ali kao to rekoh, ne primenjuje se mnogo. Sve su ovo dobre izreke, ali je
prilino teko postupati u skladu sa njima. Ne tvrdim da ih se ja pridravam, ali ja nisam
hrianin.
Mane Hristovog uenja
Poto smo se sloili da neke Hristove izreke imaju veliku vrednost, dolazim do onih kojima se ne
moe pripisati ni vrhunska mudrost niti vrhunska dobrota.
Istorijski je prilino sumnjivo da li je Hrist uopte postojao, a ako jeste, mi o njemu nita ne
znamo, pa se prema tome ja ne bavim istorijskim Hristom. Bavim se Hristom onakvim kakav se
javlja u jevaneljima, a tamo se mogu nai stvari koje ne izgledaju previe mudro. On je, na
primer, zaista verovao da e se njegov drugi dolazak na svet desiti za ivota njegovih
savremenika.
On kae:Neete otii u gradove Izraela dok se sin oveka ne vrati. Zatim kae:Ima nekih koji
ovde stoje, a koji nee okusiti smrt dok se sin oveka ne vrati u svoje kraljevstvo. Ima mnogo
mesta u jevaneljima po kojima je sasvim jasno da on veruje da e se njegov drugi dolazak desiti
za ivota ljudi koji su tada iveli. U to su verovali njegovi rani sledbenici i to je bila osnova
njegovog moralnog uenja.
Kada je govorio:Ne mislite na sutra i tome slino, to je govorio uglavnom mislei na svoj drugi
povratak, u smislu da obine, svetovne stvari nisu vane. Poznavao sam neke hriane, koji su
zaista verovali da je njegov drugi dolazak vrlo blizu. Poznavao sam paroha koji je stranoplaio
svoju pastvu priama da je Hristov drugi dolazak neminovan, pa ih je veoma uteilo kada su ga
videli da sadi drvee u svom vrtu. Rani hriani su stvarno u to verovali i ustezali su se od
saenja drvea u svojim batama, jer su poverovali Hristu da je njegov drugi dolazak blizu. U
tom smislu, on oito nije bio mudar kao to su to bili neki drugi ljudi, a sigurno nije bio
najmudriji od svih.
Moralni problem
Dolazimo zatim do pitanja morala. Postoji jedan vrlo ozbiljan nedostatak u Hristovom moralnom
liku, po mom miljenju, a to je da je on verovao u pakao. Lino ne verujem da bilo ko, ko je
zaista duboko human, moe verovati u venu kaznu. Ali Hrist je oito, kako je reeno u
jevaneljima, verovao u venu kaznu. I stalno se iznova nailazi na scene njegovog osvetnikog

besa prema onima koji odbijaju da sluaju njegove propovedi. To je stav uobiajen za
propovednike, ali u ovom sluaju naruava vrhunsko savrenstvo Hristovog lika.
Kod Sokrata, na primer, neete naii na takav stav. On je sasvim blag i uljudan prema ljudima
koji ne ele da ga sluaju. Takav odnos je po mom miljenju dostojniji jednog mudraca, nego da
nastupi sa ogorenjem.
U jevanelju postoji mesto na kojem Hrist kae:Vi zmije, vi otrovnice, neete izbei prokletstvo
pakla. Tako je govorio ljudima kojima se nije dopalo njegovo uenje. Po meni, to ba nije
najbolji nain ophoenja. Ovakvih pretnji paklom ima mnogo. Postoji, naravno, i onaj poznati
odeljak o grehu protiv Svetog Duha:Ko god govori protiv Svetog Duha, nee mu biti oproteno
ni na ovom ni na onom svetu. Ovaj tekst je prouzrokovao neopisivo mnogo jada na svetu, jer su
mnogi smatrali da su se ogreili o Svetoga Duha i da im to nee biti oproteno, ni na ovom ni na
onom svetu. Zaista ne verujem da bi osoba sa odgovarajuim stepenom dobrote u svojoj naravi,
usadila takav strah i uas u ljude.
Zatim Hrist kae:ovekov sin e poslati svoje anele, i oni e sakupiti u njegovom kraljevstvu
sve ono to je greno, i one koji ine nepravdu, i bacie ih u vatreno drelo; i tamo e se uti
zapomaganje i krgut zuba. To nastavlja da se rea iz jednog stiha u drugi i italac poinje da
osea izvesno zadovoljstvo onoga koji to izgovara. Zato bi inae to toliko ponavljao.
Zatim, svi se sigurno seate ovaca i koza; i kako e on, kada se vrati po drugi put, odvojiti ovce
od koza, i rei e kozama:Dalje od mene, vi prokleti, u plamen veni. Zatim nastavlja:I one e
otii u veni plamen, pa kae:Ako ti ruka zgrei, odseci je; bolje da se vrati u ivot sakat, nego
da sa dve ruke ode u pakao, u plamen koji se nikada ne gasi. Gde crv ne umire i gde se vatra ne
gasi. On i to ponavlja vie puta. Moram rei da je cela doktrina paklene vatre kao kazne za greh,
doktrina okrutnosti. To je doktrina koja unosi okrutnost u svet. Generacije su stradale pod
najstranijim mukama inkvizicije zbog ove doktrine i Hrist iz jevanelja bi svakako trebalo da se
smatra delimino odgovornim za to.
Tu je i primer gadarenskih svinja. Zaista nije bilo ljubazno prema svinjama uiniti da se u njih
uvuku duhovi koji ih nateraju da se sjure niz breg u more. Hrist je bio svemoan i mogaoje
jednostavno naterati avole da odu; ali on je odluio da ih poalje da uu u svinje. Zatim tu je i
udna pria o smokvinom stablu, koja me je uvek zbunjivala. Seate se ta je bilo sa tim
smokvinim stablom:Bio je gladan; i videvi smokvino stablo nedaleko, on je priao ne bi li na
njemu ta sluajno naao; i kad je doao do nje, nije naao nita osim listova, jer jo nije bilo
vreme smokava. I Isus je rekao:Da vie nikada niko ne okusi s tebe ploda, i Petar mu
ree:Gospodaru, pogledaj smokvu koju si prokleo, osuila se.
Ako nije bilo pravo vreme u godini za smokve, zaista ne bismo mogli da za to krivimo stablo.
Zaista ne oseam da bilo u mudrosti, bilo u vrlini Hrist zauzima tako visoko mesto kao neki drugi
ljudi koje istorija poznaje. U tom pogledu bih iznad njega stavio Budu i Sokrata.
Emocionalni faktor
Kao to sam ranije rekao, ne smatram da pravi razlog iz kojeg ljudi prihvataju religiju ima ikakve
veze sa dokazivanjem. Oni prihvataju religiju na emocionalnoj osnovi. esto nam kau da je
veoma pogreno napadati religiju, jer religija ini ljude estitima. Tako kau, ali ja to nisam
primetio.
Poznata vam je, naravno, parodija tog dokaza u knjizi Samuela Batlera Ponovno u Jerihonu.
Seate se da u Jerihonu postoji neki Higs koji stie u daleku zemlju, i poto tamo provede izvesno
vreme, on bei u balonu. Vraa se posle dvadeset godina i nalazi novu religiju po kojoj njega
oboavaju pod imenom Dete sunca, i tvrde da je on uskrsnuo na nebo. On otkriva da upravo treba

da se proslavi Praznik uznesenja, i uje kako profesori Henki i Penki govore jedan drugome da
nikada nisu videli tog oveka Higsa i da se nadaju da ga nikada nee ni videti; ali oni su visoki
svetenici religije Deteta sunca. On je vrlo ogoren, prilazi im i kae:Ja u raskrinkati ovu celu
prevaru i rei ljudima Jerihona da sam to samo ja, ovek Higs, i da sam otiao u nebo balonom.
Oni mu odgovaraju:Ne sme to uiniti, jer je moral u ovoj zemlji povezan sa tim mitom, i ako
jednom saznaju da nisi otiao u nebo, postae zli; i tako ga ubede i on mirno odlazi.
U tome i jeste stvar - u uverenju da bismo svi mi bili zli, kada se ne bismo pridravali hrianske
vere. ini mi se da su ljudi koji su je se pridravali veinom bili veoma zli. to je religija bila
intenzivnija u nekom periodu i to je dublja bila dogma, tim je vea bila okrutnost i stanje je tim
bilo gore. U takozvanim epohama vere, kada su ljudi zaista verovali u hrianstvo potpuno i bez
rezerve, postojala je inkvizicija sa svojim muenjima; u ime religije su spaljeni milioni nesrenih
ena i primenjivana je svaka druga vrsta surovosti.
Posmatrajui svet vidimo da je svaki i najmanji napredak u ljudskim oseanjima, svako
poboljanje u krivinom zakoniku, svaki korak ka suzbijanju ratova, ka boljem postupanju prema
obojenim rasama, svako ublaavanje ropstva, svaki moralni napredak bio uporno suzbijan od
strane organizovanih crkava. Tvrdim sasvim odreeno da je hrianska religija, onakva kakva je
organizovana u crkvama, jo uvek glavni neprijatelj moralnog napretka u svetu.
Kako crkve usporavaju napredak
Moda ete pomisilti da idem predaleko kada kaem da je to jo uvek tako. Ne mislim da
preterujem. Uzmimo jednu injenicu. Podneete je zajedno sa mnom. Ne radi se o prijatnoj
injenici, ali crkve teraju oveka da spominje neprijatne stvari. Pretpostavimo da se u ovo
dananje doba jedna neiskusna devojka uda za sifilistiara; u tom sluaju katolika crkva
kae: je jedan neraskidivi sakrament. Morate izdrati celibat ili ostati skupa. Ako ostanete
skupa, ne smete preduzeti korake da spreite raanje sifilistine dece. Niko ije prirodno
saoseanje nije izopaeno dogmom, ili ija moralna priroda nije sasvim bezoseajna prema
svakoj vrsti patnje, ne bi mogao tvrditi da je to ispravno i kako takvo stanje stvari treba da se
nastavi.
Ovo je samo primer. Ima mnogo naina na koje u ovom trenutku crkva namee mnogim ljudima
nezasluene i nepotrebne patnje, svojim insistiranjem na onome to ona odlui da naziva
moralom. I naravno, kao to znamo, ona je protivnik napretka i poboljanja svega to ublaava
patnju na svetu, jer shvata moral kao ogranieni niz pravila ponaanja koja nemaju nikakve veze
sa ljudskom sreom; i kada kaete da ovo ili ono treba da se uini, jer bi to doprinelo ljudskoj
srei, ona smatra da to sa moralom nema nikakve veze:Kakve veze ima ljudska srea sa
moralom? Cilj morala nije da usrei ljude.
Strah, osnova religije
Religija se zasniva, ja mislim, uglavnom i na prvom mestu, na strahu. Tu se radi delimino o
uasu pred nepoznatim, a delimino, kao to sam rekao, o elji da imate neku vrstu starijeg brata,
koji e biti pored vas u svim nevoljama i nesuglasicama.
Strah je osnova cele te stvari - strah od nepoznatog, strah od poraza, strah od smrti. Strah je
poroditelj okrutnosti, i stoga nije udno to okrutnost i religija idu ruku pod ruku. To je zato to je
strah osnova i jednog i drugog. Mi smo poeli pomalo da shvatamo stvari i da pomalo
ovladavamo naim svetom uz pomo nauke, koja je silom ila korak po korak protiv hrianske
religije, protiv organizovanih crkava i njihovih zastarelih pravila. Nauka nam pomae da
prevaziemo bedni strah u kojem je ljudski rod iveo generacijama. Nauka nas ui, a ja mislim da
to ine i naa vlastita srca, da vie ne traimo neku zamiljenu potporu, da vie ne izmiljamo

saveznike na nebu, nego da ovde dole uloimo napor da od ovoga sveta napravimo mesto
dostojno ivota, umesto uasnog sveta koji su vekovima stvarale crkve.
ta moramo uiniti
Treba da stanemo na svoje noge i pogledamo svetu u lice - u njegove dobre i loe strane, njegovu
lepotu, njegovu runou; da vidimo svet kakvim on jeste i da ga se ne bojimo. Svet treba osvojiti
inteligencijom, a ne samo sedeti u njemu u ropskoj pokornosti pred svojim strahom. itava
zamisao o bogu je proizala iz drevnih istonjakih despotija. To je zamisao koja nije vredna
slobodnog oveka.
Kada ujete kako se ljudi u crkvi poniavaju i govore za sebe da su bedni grenici i ostalo, to je
vredno prezira i nedostojno ljudskih bia koja imaju samopotovanje. Treba da se dignemo i
svetu otvoreno pogledamo u lice. Treba da uradimo sve to moemo, i to e uvek biti bolje od
onoga to su ovi drugi napravili kroz sve ove vekove.
Za dobar svet su potrebni znanje, dobrota i hrabrost; nije potrebno da sa aljenjem eznemo za
prolou i sputavamo svoju inteligenciju reima koje su davno izrekli neupueni ljudi. Potreban
je neustraiv pogled na svet i slobodna inteligencija. Potrebna je nada u budunost, a ne osvrtanje
na prolost koja je mrtva i koja e biti daleko prevaziena budunou koju e stvoriti na um.
____________________________________________________
[1] Ovo predavanje je odrano 6. marta 1927. u Gradskoj kui u Betersiju pod pokroviteljstvom
Odeljenja za juni London Nacionalnog svetovnog drutva.