You are on page 1of 13

RENESANSNA UMETNOST

Renesansa je jedan od
najveih pokreta u kulturi
zapadne Evrope koji je
delovao na razne vidove
stvaralatva. Renesansa je
bila prvi period u istoriji koji je
bio svestan svog postojanja i
koji je sam sebi iskovao ime.
Srednjevekovni ovek nije
mislio da pripada dobu koje
se razlikuje od klasine
starine; prolost se za njega
sastojala prosto iz ere Pre
Hrista i Posle Hrista, iz Ere
Zakona (to znai Starog
zaveta) i Ere Milosra (to
znai
posle
Hristovog
roenja).
Nasuprot tome, renesansa je delila prolost ne prema Boanskom planu
Spaenja, ve na bazi ljudskih ostvarenja. Ona je na Klasinu Antiku gledala kao
na Eru kada je ovek dostigao vrhunac svojih stvaralakih snaga, eru koju su
varvarske invazije, koje su sruile Rimsku imperiju, naglo prekinule, pa je vreme
hiljadugodinjeg intervala mraka, odnosno neprosveenosti trajalo sve do
Renesanse.
Zato se Novi vek mogao nazvati Preporodom (od latinskog Renasci ponovo se roditi.
Renesansa, kao revolucija u umetnosti, u svom stvaranju nije unitila
dotadanju umetnost, ve ju je apsorbovala, sintetisala je sa drugim formama i
drugom sadrinom, i stvorivi jednu kvalitetnu, novu umetnost nastavila je dalje
svojim razvojem. Novi duh u umetnosti doneo je osloboenje od ranijih stega, to
je imalo za posledicu to da se manifestuje individualnost umetnika - i to mnogo
jae nego u Antiko vreme. Pored toga, veoma je vana i pojava humanizma , tj.
stavljanje oveka u sredite panje.
Ovaj pravac je pokrenut u Italiji, i u njoj je doiveo najvei vrhunac.
Razlog tome je to to su u Italiji poeli da se razvijaju gradovi ranije nego u
ostalim zemljama. Dolo je do razvoja manufakturne proizvodnje skupocene
robe to je dovelo do bogaenja gradjanske klase. Samim tim dolo je i do
preokreta u kulturi. Renesansnim stvaraocima je antika kultura postala
inspiracija. Renesansa kao stil nastala je u Firenci, gde je pored bogatstva
postojala i tradicija, nacionalne karakteristike, kao i trgovaki duh stanovnika.

Krajem XIII veka dolo je do eksplozije stvaralake energije u Italijanskom


slikarstvu, tako spektakularne i dalekosene po dejstvu na budunost, kao to je
bila i pojava gotike katedrale u Francuskoj. Srednjovekovna Italija, iako pod
snanim uticajem umetnosti severa jo od Karolinkog doba, uvek je ostala i u
bliskom dodiru sa Vizantijskom umetnou. Zahvaljujui tome, slikarstvo na
drvetu, mozaik i zidno slikarstvo - tehnike koje nikada nisu uhvatile vrstog
korena severno od Alpa - stalno su bile ive na italijanskom tlu.
ovek je izbio u prvi plan, istiu se ljudske vrednosti. Prouava se Antika,
a ljudske figure su realne zahvaljujui posmatranju. Umetnici trae svoj
individualni izraz, oni su svestrani i obavljaju vie delatnosti. Prisutna je elja za
odbacivanjem Srednjevekovne tradicije i elja za vraanjem ka klasinom.
Dodirna taka ive Antike i nove Italijanske umetnosti nije u stilu, ve u temi - obe
umetnosti su okrenute ka realnom izgledu, pokretu i formi. Izraen naturalizam dah prirodnosti i humanizam - prisutna svest o ovekovoj moi i njegovom
dostojanstvu. Cilj Renesanse nije podraavanje Antike, ve njeno prevazilaenje.
.
Postoje dve podele renesanse. Prema prvoj podeli prvi period je od
samog poetka XV veka pa do 1550. godine, kada se renesansa razvijala samo
u Italiji, a drugi period traje od 1550. do 1700. godine kada se ona iri i po celoj
Evropi. Druga podela deli renesansu prema onome kako je stvarano u
odreenom periodu. Tako imamo ranu renesansu, od 1420. do 1500. godine,
visoku ili zrelu renesansu, od 1500. do 1550. godine i kasnu renesansu, u kojoj
se izdvaja manirizam, do 1600. godine.
Renesansa arhitekture moe se prouavati prema dva sistema, od kojih je
jedan kritiki, a drugi istorijski. Najbolje rezultate daje povezivanje ova dva
sistema. Kritiki sistem, zanemarujui u izvesnoj meri hronologiju, pojedinane
autore i monografske opise, arhitektonske spomenike analizira na osnovu etiri
kategorije:
- prostorna kompozicija
- primena, odnosno upotreba povrina i zidova
- primena svetlosti, boje i drugih optikih efekata
- odnos objekta prema drutvenim funkcijama
Verovatno najznaajniji princip bila je simetrinost objekta. Otud izvesna
kompoziciona strogost u postavljanju urbanih ambijenata i samih graevina.
Odmah nakon simetrinosti objekta uoava se tenja ka centralizaciji
prostora oko jednog stoera, oko kojeg se oblikuje bilo urbani bilo graevinski
korpus.
U filozofskom smislu kosmos je tretiran u sferi matematikih brojeva i
arhitektura je posmatrana kao matematika umetnost koja predastavlja vidljiv
kosmiki poredak. To znai da je srednjovekovni concept civitas dei zamenjen
slikom organizovanog univerzuma i vladara. U tom smislu vladalo je veliko
interesovanje za graevine centralnog plana, naroito kruna figura. Svojim
proporcijama graevine sugeriu antropomorfnost, odnosno imitiraju ljudske
proporcije. Glavni element renesansne arhitekture bili su stilski redovi. Oni su bili
presudni uesnici u strukturisanju fasadnog sistema, a prenosno su oznaavali
prisustvo oveka.
2

Perspektiva i njena primena poprimaju takve razmere da se naroito u


slikarstvu, figure postavljaju u nenormalne poloaje kako bi autor pokazao svoje
suvereno vladanje perspektivom. Tek od izgradnje Paladijevog pozorita u
Vienci, centralna perspektiva oznaava smirivanje ove egzaltacije i povratak
klasinim principima.
Kultni ili apsolutni znak kojim se i
arhitekturi komunicira je stub, koji ima
viestruku sliku u arhitekturi. Njegov poloaj
mnogo utie na arhitektonsko oblikovanje
ne samo unutranjosti ve i fasade. Fasada
moe biti potpuno plastina ukoliko je stub
postavljen uz nju, kao nezavistan i
samostalan. Plastinost otpada kada se
stub pribliava ravni zida, a kad se veim
delom uvue u zid postaje uspomena na
stub, njegova metafora i naziva pilastar.
Sama obrada zida moe, takoe, biti
razliito plastina. Gruba obrada kamene
fasade predstavlja metaforu prirode koja
nas okruuje i taj grubi rad u arhitekturi
naziva se na italijanskom opera di
naturi.Fina obrada zida ukazuje na to da je ljudska svest preradila i profinila
grubu obradu i takva obrada u arhitekturi naziva se na italijanskom opera di
mano.
Upotreba boje bila je specifina i proistekla je iz srednjovekovne tradicije u
Italiji, naroito u njenim severnim krajevima. To je bilo potenciranje odnosa
svetlo-tamno (chiario-oscurro) i primena kondenzovane svetlosti koja je davala
dramatiku i akcentovala pojedine elemente ili delove objekta. Plastinost
graevine isticana je tamnim kamenom pietre serena koja je elemente fasade
naglaavala kao crte.

Nesumnjivo je da tenja da se na umetnika gleda kao na suverenog


genija, a ne kao na portvovanog zanatliju, nikada nije bila jaa nego u toku prve
polovine XVI veka.

Taj kult genija imao je dubokog uticaja na umetnike visoke renesanse.


Vera u Boansko poreklo nadahnua navodila je umetnika da se osloni na
subjektivna, a ne na objektivna merila istine i lepote. Dok su se umetnici rane
renesanse oseali sputani pravilima za koja su verovali da su univerzalno
vaea, kao to su numeriki odnosi muzike harmonije i pravila naune
perspektive, njihovi naslednici u vreme visoke renesanse manje su bili
zainteresovani za racionalni red nego za vizuelni efekat. Oni su stvorili novu
dramu i novu retoriku, da bi uticali na oseanja posmatraa, bez obzira na to da li
su ih klasini predhodnici sankcionisali ili ne. Trai se kvalitet idealne lepote,
mirne, statine i simetrine kompozicije, sa Antikom vedrinom. Visoka
renesansa se ubrzo zavrila, u njenoj harmoninoj uzvienosti krila se
nestabilnost i ravnotea razliito usmerenih kvaliteta. Svi njeni glavni spomenici
potiu izmeu 1495.g. i 1520.g, i pored velike razlike ljudi koji su ih stvarali.

RENESANSNA ARHITEKTURA SEVERNE ITALIJE

Severoistoni deo Italije se u odnosu na ostali deo Apeninskog poluostrva


izdvajao i vie teio napretku i razvoju. Imao je jake trgovake i politike veze sa
istokom, Vizantijom i islamskim drzavama.Meu prvim arhitektama Italije, koji su
prihvatili renesansu, bio je graditelj u Veneciji Pietro Lombardo. On je za sobom
ostavio impresivi projekat stepenite giganata.
Ranoj renesansi u Veneciji pripada i palata Korner-Spineli raena oko
1480 god. Karakteristina je po simetrinim izgledima, ima dosta svetlih otvora i
naglaene uglove. Njoj se pridruuje palata Vendramin sa naglaenim krovnim
vencem i isturenim balkonima, uobliena korinskim redom.Crkva Santa Maria dei
Mirakoli sadrzi izrazito renesansne elemente, jednobrodna je oblozena
mermerom i sa malom kupolom.

Sa elementima istonjakog uticaja bile su izgraene kola Svetog Roka i crkva


Sv. Zakarija. Crkva Sv. ora Grkog ima specifino proelje sa tri timpanona,
iza koga se sagledava dosta razvijena kupola arhitekte Sante Lombarda.
Arhitekta Martino Lombardi projektovao je kolu Sv. Marka veoma
neobine fasade. Prizemlje objekta sadrzi prave korinske pilastre izmeu kojih su
na zidu virtuozno islikane perspektivne scene. Tvorac ovog rada je Tulio
Lombardo koji je tako dalje razvio Bramanteovu ideju apside u crkvi San Satiro u
Milanu.
Nakon pada Rima 1527 god., mnogi arhitekti naseljavaju druga podruja
Italije, nosei sa sobom umee i teoretsko znanje renesanse. Tu se izdvajaju dva
graditelja: Jakopo Tati- Sansovino i Mikele Sanmikele.
5

Sansovino je bio dobar vajar poreklom iz Firence. Izuio je zanat od Mikelanela.


Na trgu Venecije projektovao je Biblioteku Sv. Marka i Lou del Kampanile uz
sam zvonik. Biblioteka je imala visoko estelizovano reenje proelja; u prizemlju
su bile arkade dorskog reda, a na spratu jonski red stubova. Na rubu krova
biblioteke nalazila se balustrada sa nizom kipova. Sansovino je u Veneciji jo i
projektovao palatu Korner, koja je imala masivno prizemlje, spratove razdvojene
jako naglaenim vencima, sa nizovima prozora- vrata.

Arhitekta Mikele Sanmikele bio


je iz Verone. U Rimu je uio od
Bramantea i
SangaLA mlaeg.
Projektovao je velike palat za porodice Bevilakva, Pompei i Kanosa. U Veneciji je
projektovao platu porodice Grimani. Fasade svih njegovih graevina bile su
specifino obraene igrom svetlosti i senke, to je postizao rustikom zidova i
irokim i brojnim otvorima. Sanmikele je u Dalmaciji radio tvravu Sv. Nikole u
ibenskom zalivu i vrata na ulazu na kopno u Zadru.Svaki od ovih graditelja je
uneo po neku novinu u arhitekturu Severne Italije, pri emu se formirao
regionalizam karakteristian za ovo podruje u kasnijim epohama.
I enova je dala dva znaajna graditelja: Balaco Alesi i Roko Lurago koji
je projektovao palatu gradske uprave, sa velikim aksijalnim pravcima, velikim
vestibilnom i kartielom. Fasada je bila dostojanstvena, njena velika duina bila je
neupadljiva zahvaljujui vetoj organizaciji stilskih redova.

Fra ovani okondo izveo je jednu od najlepih renesansnih graevina u


Severnoj Italiji- Loa del Konsiljo. Na fasadi Loe nalaze se veoma suptilno
obraene arkade nastale pod uticajem Bruneteskije. Sprat je uraen sa
udvojenim prozorima segmentno zavrenim na venecijanski nain.Ceo zid
fasade je obojen i islikan freskama.Fra okondo se ubraja u mali broj graditelja
koji su renesansu irili u Francuskoj.Krug velikih renesansnih arhitekata zavrava
se Mikelanelom, koji je u Firenci preteno potencirao renesansni duh, a dok je
radio u Rimu, izraavao se u duhu manierista.

FILIPO BRUNELESKI
(FILIPPO BRUNELLESCHI, 1377 - 1446)
Vazari u uvodnom delu teksta o ivotu Filipa Bruneleskija pie za njega da
ga je priroda obdarila velikim duhom i neizmernom odvanou, te da je zato sve
ega se prihvatio uradio na divljenje posmatraa. Nije udo onda to pojedini
istraivai arhitekture, pojavu i razvoj renesanse pripisuju samo jednom oveku,
nazivajui to procesom bruneleskijana.
Renesansa, kao i svaki drugi stilski pravac, previ{e je kompleksna da bi
mogla biti pripisana samo jednoj linosti, ali je nesumnjivo i to da je Bruneleski
bio linost koja je u velikoj meri zasluna za uvodjenje brojnih novina u
graditeljstvu XV veka.
Formiranje uvenih linosti koje su dobile epitet renesansni odvijalo se u
posebnoj atmosferi koja je bila uobliena ve krajem XIV veka. S obzirom da su
prvi impulsi nedvosmisleno strujali iz Firence, treba ista}i specifi~an ambijent u
kojem je bio oblikovan najve}i broj stvaralaca na poetku renesanse.
Umetniki pokret se nije poklapao ni sa jednim velikim dogaajem na
drugim istorijskim planovima, ve se ak odvijao kao prelazni period izmedju
velikih zbivanja koja su oznaila kraj srednjeg i poetak novog doba.
Poetkom XV veka Firenca je izlazila iz velike ekonomske krize.
Stanovnitvo je tek poelo da se obnavlja i mnoi nakon to je stradalo u velikoj
epidemiji kuge koja je harala sredinom XIV veka. Grad se tako nije irio izvan
treeg niza gradskih bedema i zadrao je srednjovekovni urbano-ruralni karakter.
Trgovina vunom je opadala, a trgovina svilom je postajala sve intenzivnija i
cvetala je tokom celog XV veka. Usmerenje na trgovinu svilom bilo je povezano
sa kulturnim napretkom, jer je obezbeivalo proizvodnju luksuznih proizvoda.
Ono to je posebno proslavilo Firencu bilo je proirivanje trita novim
nainom poslovanja. Velike porodice u Firenci poele su da se bave davanjem
novca u zajam i time su nebrojeno puta uveale svoj kapital. Imena tih porodica Albici (Albizzi), Stroci (Strozzi), Medii (Medici), Paci (Pazzi) poznata su u
umetnosti kao najvei pokrovitelji - mecene i dobrotvori. Aktivnost i stvaralatvo
mnogih umetnika usko je povezana i odreena porudbinama ovih i mnogih
7

drugih porodica. Kada ova klasa zadobije i politiku vlast, njihova veza sa
umetnicima postae jo vra.
Tehniki elementi u ovom periodu bili su na nivou teorije srednjovekovnih
spekulacija koje su se mogle uiti u kolama. Pored teologije i filozofije bio je
uoblien nov nain logikog metoda razmiljanja, koji je svoju primenu naao u
matematici i geometriji, a u kombinaciji sa eksperimentima zasnovana je
mehaniku, fizika i druge prirodne nauke. Za arhitekturu, i umetnost uopte,
posebno interesantna su bila optika istraivanja koja su rezultirala renesansnom
perspektivom dovedenom do savrenstva, kao i upotrebom svetlosti u odreenim
odnosima, koja je smatrana prvim uslovom za iskazivanje oseajnog u
umetnosti.
Sve ovo je koristilo za stvaranje novih sprava koje su menjale dotadanji
privredni ivot. To su pre svega pojava opruge, zatim sistem brana za
navodnjavanje, hidraulike pumpe, zamajac i jo niz drugih. Menjao se i tip
orua, pa su ratne maine postale ubojitije, to je opet izazvalo promenu oblika
fortifikacijske arhitekture. Hladno orue je postepeno zamenjeno vatrenim, a to je
zahtevalo potpunu promenu oblika i dimenzija utvrenja.
U Firenci je u to vreme vladala oligarhija patricija, koja je izala kao
pobednik iz velikih drutvenih borbi krajem XIV veka. U ambijentu takvog
drutvenog profila rodio se 1377. godine Filipo Bruneleski, u porodici uglednog
belenika. Otac ga je vaspitao u duhu humanizma, na tekstovima i delima
naunika i pisaca kao to je Dante. Poznato je da je Bruneleski, kao veoma
mlad, studirao mesta i odnose u Danteovoj Boanskoj komediji, pripremajui se
da grafiiki predstavi Daneteov literarni opis kosmosa. Jo kao deak on se bavio
poslovima umetnikog i runog rada, pa je zato stupio u jednu zlatarsku
radionicu, gde je prvo nauio da crta, a zatim i da okiva drago kamenje. Ve za
nekoliko godina svi su ga veoma hvalili kao umetnika u tom zanatu. On je radio
ukrase u zlatu i srebru sa crnim emajlom i pastom, razne figure itd. Iz tih dana
datira i njegovo veoma odano prijateljstvo sa Donatelom, koji je ve tada smatran
velikim i nadarenim skulptorom. Bruneleski je 1401. godine bio upisan u ceh
tkalaca svile, kojem su tada pripadali i zlatari.
Konkurs za druga, severna vrata krstionice u Firenci bio je raspisan 14011402. godine. Na konkursu su, pored Bruneleskija, ulestvovali jo Donatelo,
Giberti, Nikolo dAreco i Jakopo dala Gvera. Kada su zavrili, oni su sami
meusobno izabrali rad Gibertija kao najbolji, iako su priznali da je Bruneleskijev,
po snazi i originalnosti izraza, bio najosobeniji. Giberti je pobedio jer je njegov
rad bio otmeniji za tadanji ukus posmatraa.
Izmeu 1403.-1405. godine Bruneleski je, zajedno sa Donatelom, boravio
u Rimu gde je merio i prouavao ostatke gradjevina iz antike, koje e mu kasnije
sluiti kao uzor. Drugi izvor njegove inspiracije predstavlja srednjovekovna
toskanska romanika, koja je u izvesnoj meri predstavljala jednu kariku u
kontinuitetu trajnog odravanja arhitektonskog izraza antike batine.
Pored ovih izvora, Bruneleski je neprekidno studirao matematiku i
geometriju, te je otkrio glavne principe perspektive, koje e drugi zatim
razraivati. Tako je on, verovatno oko 1425. godine, pomagao mladom slikaru
Mazau da oslika perspektivnu podlogu na freskama u crkvi Santa Matia Novela,

koje su bile konstruisane sa naunom tanou. I kasnije e se na Mazaovim


slikama arhitektonski objekti prepoznavati kao Bruneleskijev uzor.
Ve za vreme boravka u Rimu, Brunelski je razmiljao kao graditelj i
opredelio se da mu to bude glavni poziv. Svoje graditeljske sposobnosti iskazao
je prvo na kupoli katedrale Santa Maria del Fiore.
Jo od 1404. godine u Firenci se stalno razmiljalo o izgradnji kupole
iznad katedrale, koja je prethodno ve bila izgradjena u XIV veku, ali samo do
visine tambura. Katedra se veoma dugo gradila, poeo je jo Arnolfo di Kambio
1296. godine, a bila je gotova tek 1471. godine i to bez zapadne fasade koja je
zavr{ena u XIX veku. Raspon iznad kojeg je trebalo podii kupolu bio je veliki, 42.
metra. Esnaf vune, koji je tada imao sredstava, raspisao je konkurs za izradu
modela kupole 1418. godine. Konkurisala su dva autora, Bruneleski i Giberti, pa
su 1420. godine obojica imenovani kao izvoai konstrukcije kupole. Nakon niza
razmirica, 1423. godine, Bruneleski je imenovan izumiteljem i guvernerom velike
kupole. Od tog trenutka on je postao neprikosnoveni arbitar svih graditeljskih
problema u Firenci.
Bruneleski je kao bazu zatekao ranije konstruisani osmougaoni tambur
kupole. Nadsvodjavanje tog raspona bio je izuzetan problem koji je Bruneleski
re{io tako {to je istrajao na osmougaonom obliku i u kupolnom delu, za razliku od
Gibertijevog predloga koji je trebalo da osmougaonik pretvori u krug, {to tada
majstori nisu znali da izvedu.
Kostur kupole ini konstrukcija od 8 krupnih i vrstih spoljnih rebara, koji
se spajaju u temenu jednim prstenom. Ova koncepcija proistekla je iz
gradjevinskog iskustva gotike i zahtevala je kupolu blago iljatog oblika, kako bi
se pritisci preneli to vertikalnije. Izmedju ovih 8 rebara bilo je poloeno 8
trostranih sfernih povrina, koje su zatvarale ovaj ogromni prostor. Unutranji
omota kupole sastojao se, takodje, od rebara i ispune. Prostor izmedju ova dva
kupolna omotaa ispunjen je stepenitem, kanalima za odvod atmosferilija i
lancima koji su dodatno utezali celu konstrukciju. ak su u unutranjem omotau
bili ostavljeni klinovi kako bi se olakao rad na oslikavanju kupole. Kupola je
osveena 1436. godine, a deset godina kasnije poela je izgradnja lanterne kao
krune na temenu kupole. Bruneleski je tada ve bio mrtav, ali su se posluili
njegovim modelom i dovrili sve radove 1467. godine.
Pored same ideje o oblikovanju kupole, veliki doprinos Bruneleskija bio je
u stvaranju tehnikih pomonih sredstava kojima je omogueno lako podizanje
materijala, zatim smetaj radnika i skladitenje materijala na platformama. Za
izgradnju kupole vezane su brojne anagdote, koje odraavaju renesansno
okruje tog doba.
Rezimirajui Bruneleskijev rad na kupoli crkve Santa Maria del Fiore, koja
je zaista bila revolucionarna u ideji, kao i u tehnikoj realizaciji, treba istai jo
jednu injenicu od izuzetne vanosti kojom se Bruneleski izdvaja od ostalih kao
zaetnik novog tipa renesansnog arhitekte.
Kupola crkve Sanata Maria del Fiore je prvo vano delo gde arhitekta nije
bio samo konsultant najvieg stepena jednog kolektivnog tela izvodjaa, ve je
on bio jedini odgovoran za konstrukciju gradjevine i organizaciju gradilita. Ovaj

oblik rada obeleava prelaz u jedno novo arhitektonsko iskustvo kojem je


Bruneleski postavio metodoloke temelje.
Paralelno sa radom na kupoli katedrale, Bruneleski je bio autor itavog
niza drugih arhitektonskih dela.
Smatra se da je prvo delo sa istinskim renesansnim oblicima
Bruneleskijeva bolnica za nahoad (Ospedale degli Inocenti), koju je poeo da
projektuje oko 1419. godine po narudbini esnafa svile. Bolnica je bila smetena
tako da definie pravilan pravougaoni trg ispred crkve Santa Anuncijata. Osnovni
program reen je tako to su spavaonice i ekonomske prostorije grupisane oko
dva klaustra (dvorita), to je bila shema po kojoj su i ranije bile podizane
ustanove slinog tipa. Kako je projekat kasnije menjan, to se kao originalni rad
Bruneleskija smatra uglavnom ulazni portik (trem), koji se protee celom duinom
fasade ka trgu. Portik je sastavljen od pravilnih kvadratnih traveja u kojima su
postavljene slepe kupolice, umesto krstastih svodova koji su ranije obino
korieni. Arkade su sastavljene od polukrunih lukova, a odnos svetlosti i senke
je unapred fiksiran, poto sve visinske mere zavise samo od jedne mere - strele
luka. Isto tako i sve mere u osnovi zavise od stranice otvora traveja, odnosno od
medjuosnog razmaka stubova.
Ovo je bila novina i u suprotnosti sa gotskom arhitekturom kod koje je
postojao iljati luk, koji je bio neophodan da se obezbedi svetlosni zrak, ali je on
omoguavao i neogranien broj kombinacija lunih elemenata. Upotrebom
polukrunog luka, kao i u antici, od poetka je bio ogranien broj moguih
kombinacija i nametnut je projektni metod u kojem svaki element ostaje zatvoren
u samog sebe. Elementi koji se sklapaju moraju biti isti i u subordinaciji, prema
njihovoj, projektom utvrdjenoj, hijerarhiji. Ipak, elementi plastike i kompozicije jo
uvek nisu bili medjusobno utvreni. Ono to je bila novina, pored upotrebe
navedenih mernih odnosa, bio je korintski kapitel stubova, koji je predstavljao
nesumnjivo antiko naslee. Dalje se na samo teme lukova oslanjao arhitravni
venac iznad kojeg su prozorski otvori na spratu bili rasporedjeni u osovinama
lukova prizemlja. Prozori su imali plitke timpanone. Izmedju lukova bili su
rasporedjeni medaljoni od terakote sa uvenim dejim likovima koje je uradio
Luka dela Robia. Vitki stubovi portika bili su u tradiciji protorenesanse, to
jestonog pripremnog perioda koji je u Toskani postojao i koji se jo moe uoiti
na fasadama crkava San Miniato, Santi Apostoli i na krstionici u Firenci.
Obnova i adaptacija starijih crkava bio je veoma est zadatak tokom
renesanse. Bruneleskije je dobio porudbinu da rekonstruie crkvu San Lorenco,
staru baziliku iz IV veka, i da je pretvori u grobnu crkvu porodice Medii. Ovaj
posao je radio izmedju 1425. i 1446. godine. Osnova crkve ponavlja poznati
srednjovekovni oblik, trobrodni naos sa transeptom i pet oltarskih apsida
zavrenih ravnim zidom. Na ukrsnici transepta i podunog centralnog broda
postavljena je kupola, koja je naglaena s obzirom da je okolo ravna tavanica.
Poduno se, uz bone brodove, nalaze manje kapele koje su, kao i boni
brodovi, presvedene svodovima. Organizam crkve tako ima tri niza ambijenata
koji streme ka kupoli. Uz crkvu, sa njene severne oltarske strane, Bruneleski je
izgradio i tzv. staru sakristiju u kojoj se nalaze sarkofazi sa telima Djovanija i

10

Pijera de Medii. Medaljone u uglovima prostorije klesao je Donatelo. Zapadna


fasada glavne crkve ostale je nezavrena.
U osnovi ove crkve Bruneleski je uspeo da zadri duh stare hrianske
bazilike, koji je jo naglaen unutranjim rasporedom stubova sa korintskim
kapitelima, koji su nosili pravilne polukrune luke izmedju njih.
Bruneleskiju se dugo vremena pripisivala i izgradnja kapele Paci, na kojoj
je Bruneleski zapoeo rad 1429. godine. Danas postoje veoma ive diskusije
koje mu osporavaju to autorsko pravo, pripisujui ga Mikelocu. Ovaj objekat,
porudbina porodice Paci bila je logini nastavak istraivanja zapoetih na staroj
sakristiji u crkvi San Lorenco. Kapela je smetena u dvoritu samostana Santa
Kroe i sastoji se od dve spojene prostorije, naosa i svetilita, oba zasvedena
kupolom. Dimenzije osnove su takve da se irina oltarskog prostora ponavlja tri
puta, izmedju razapetih lukova, koji pridravaju kupolu veeg prostora. Tako je
ceo prostor zavisan od samo tri mere, dve za osnovu i jedne za visinu. Glavna
novina u unutranjosti kapele je ponavljanje istih arhitektonskih ukrasa u veem i
manjem prostoru, ime se njihom dekorativni sistem unificira. Spoljni portik moe
se smatrati varijantom originalnog projekta. Razmaci stubova na portiku su
identini sa unutranjim, a zavretak atike veruje se da je izradio Djulijano da
Majano. istoa stilskog izraza, savrena proporcionalnost i bogatstvo u
koncepciji celine i njenih delova uinili su od ove graevine skromnih dimenzija
remek delo. Ukoliko bi se napravila paljivija analiza gradjevine moe se u njenoj
osnovi prepoznti helenistiki oblik hrama - prostilos, dok su u elevaciji korieni
elementi rimske antike arhitekture - trem sa stubovima korintskih kapitela,
arhitravni venac i atika koja je probijena irokom arhivoltom. Tu su, zatim,
primenjeni pilastri, kasetirana tavanica i kupola, sve meusobno komponovano
tako da predstavlja rezultat individualnog stvaralatva.
Prve planove za crkvu San Spirito Bruneleski je uradio 1428. godine. On
je tada nacrtao samo osnovu, a usmeno je dao uputstva za visine i napravio je
drveni model. Kod crkve San Spirito korien je slian oblik kao kod crkve San
Lorenco, ali je ovde razradjen znatno ozbiljnije i homogenije, zato to je bio
zasnovan na nizu lukova koji se ponavljaju po obodu cele crkve, stvarajui jedan
deambulatorijum u kontinuitetu, odreujui irinu glavnog broda i transepta.
Obodni zid je pokrenut serijom nia, ija je dubina regulisana tako da se prozori
tih nia na presenim mestima seku po osovini. Ta dubina je jednaka polovini
stranice traveja bonog broda. Sve mere u osnovi proistiu iz jedne jedine, a to je
stranica malog traveja bonog broda, koja meri tano 11 lakata. Visinske kote
zavise, kao i u San Lorencu, od dva arhitektonska reda, koji oznaavaju visinu
deambulatorijuma i centralnog ukrsnog prostora. Baze i kapiteli stubova izvedeni
su u korintskom stilu, kao to su i profili arhitrava bili po ugledu na rimske i
izvedeni sa tanou i razumevanjem za njihovu lepotu. Prostorni izraz bio je
potpuno nov i odraava ozbiljnost rane renesanse. Glavni brod je dva puta vii
nego to je irok. Prizemlje i deo za osvetljenje su iste visine. Boni brodovi
imaju kvadratne traveje, koji su dva puta vii nego to su iroki. Glavna
karakteristika i novina u crkvi San Spirito je osnova istonog dela. Tu je
Bruneleski sledio svoje prethodnike, Arnolfa di Kambija i Franeska Talentija i
odstupio je od uobiajene kompozicije romanskih i gotskih crkava. Nain na koji

11

je izjednaio transept sa horom, obrubio sve sa obimnim brodom i postavio


kupolu, iznad ukrtanja podunog centralnog broda i transepta, stvara utisak kao
da se vernik nalazi u crkvi centralnog plana, jednom tipu koji je bio uobiajen u
rimskoj arhitekturi. Firentinska katedrala je jedan od retkih srednjovekovnih
objekata koja stvara isti utisak. Bruneleski je eleo da i zapadni deo crkve uradi
tako da se ima utisak centralne gradjevine sa etiri ulaza, to bi bila velika rtva
estetici graevine.
U vreme kada je poela stvarna gradnja crkve San Spirito, 1434. godine,
Bruneleski je paralelno projektovao prvu potpuno centralnu gradjevinu u
renesansi. To je bio jedan od najlepih projekata koji, naalost, nije realizovan,
jer nije bilo dovoljno sredstava. Naruilac je bila porodica Skalari, a crkva se
zvala Santa Maria delji Andjeli. Kada su ve 1437. godine prekinuti radovi, ostali
su samo zidovi prizemlja, koji su zatim nadogradjeni bez oslanjanja na
Bruneleskijev projekat. Prema originalnim planovima, crkva je trebalo da bude
potpuno rimska po karakteru i veoma masivna, to se smatra da je posledica
njegovog dueg boravka u Rimu 1433. godine. Jezgro crkve je bio oktogon u
osnovi, sa vrstim stupcima uz koje su bili prislonjeni pilastri, a okolo se nalazilo
osam razudjenih kapelica, koje su u debljini zidova imale i ni{e. Kupola je,
takodje, trebalo da bude rimska, i izvedena celovito, a ne na gotski nain sa
spoljnom i unutranjom ljuskom. Nije poznato koja je antika rimska graevina
inspirisala Bruneleskija za ovo delo.
Pored navedenih sakralnih gradjevina, zna se da je Bruneleski gradio jo i
Badiju (opatiju) u mestu Fiezole, u kojoj se Kozimo Medii odmarao i filozofirao.
Od profanih gradjevina izdvajaju se palate koje je Bruneleski interpretirao,
takodje, na nov nain. On je dovrio palatu partije Gvelfi, koja je bila zapoeta u
XIV veku. Gvelfi je bila partija koja je podravala papu, a druga partija, Gibelini,
je podravala nemakog cara. Tokom 1445. godine zapoeo je palatu za
porodicu Paci, ali je nju dovr{io arhitekta Benedeto da Majano.
Sredinom XV veka poeta je izgradnja palate Piti, prema Bruneleskijevim
planovima. Ova palata je 1550. godine prela u ruke porodice Medii i znatno je
uve}ana u XVII i XVIII stoleu. Renesansna artikulacija ove palate bila je
zasnovana prevashodno na geometrizaciji i antropomorfizaciji arhitektonskih
oblika. Prvi sistem koristio je geometrijske forme i jednostavne matematike
odnose, a drugi je uvodio na gradjevinu klasine stilske redove. Na palati Piti,
koja jo uvek ima vrst i robustan izgled, rustino obradjen kamen na fasadi
postao je disciplinovana *matematika kompozicija*. Tri sprata na palati su
pojedinani delovi, ali medjusobno povezani jer svaki ima niz irokih polukrunih
lukova iznad prozora u savreno pravilnom poretku. Tako je geometrijska
disciplina preovladala i nametnula se ak i u rustifikaciji objekata.
U drugim gradovima Italije (Luka, Piza, Ferara, Mantova i Rimini),
Bruneleski se, sa vie ili manje uspeha, bavio fortifikacionom arhitekturom,
inenjerskim radovima.
Veliina Filipa Bruneleskija nije samo u promiljenom prihvatanju i
asimilaciji antikih graditeljskih elemenata, ve u sposobnosti da ih upravo
genijalno prilagodi potrebama i duhu svog renesansnog doba. Niz njegovih dela
poprimilo je znaenje kanona, kako za sakralnu tako i za profanu arhitekturu.

12

Njegovi savremenici su izraavali divljenje za njegov rad, koje se moda


najbolje moe ilustrovati esto navodjenim citatom antiquae architecturae
instaurator (obnovitelj stare arhitekture).

13