P. 1
Maturski Rad-final!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Maturski Rad-final!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

5.0

|Views: 5,577|Likes:
Published by tijana

More info:

Published by: tijana on Jun 08, 2008
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/30/2014

pdf

text

original

Gimnazija ’’Mihajlo Pupin’’ Kovačica

Maturski rad

Ordo:Ophidiae (Zmije)

Mentor: prof.R.Drašković

Kandidat:Ivković Slobodan Ivković

MAJ,2008
Kovačica

SADRŽAJ
1.Uvod:Klasa gmizavaca 1.1.Klasne odlike gmizavaca.......................................................3 1.2.Postanak i evolutivni razvoj gmizavaca................................4 1.3.Embrionalni razvoj gmizavaca..............................................5 1.4.Klasifikacija gmizavaca........................................................6 1.5.Značaj gmizavaca.................................................................7 2.Red zmija 2.1.Odlike zmija.........................................................................8 2.2.Anatomija tela......................................................................9 2.3.Ishrana..................................................................................11 2.4.Razmnožavanje....................................................................11 2.5.Način života i rasprostranjenost..........................................12 2.6.Klasifikacija unutar reda zmija............................................12 2.7.Najpoznatije vrste zmija......................................................13 2.8.Zmije u Vojvodini(Banatu).................................................14 3.Zaključak rada 3.1.Značaj zmija u ekosistemu..................................................16 3.2.Zmijski otrov.......................................................................17 3.3.Čovek i zmija......................................................................18

4.Literatura

1. Klasa gmizavaca
2

1.1.Klasne odlike gmizavaca

Gmizavci (Reptilia) su pretežno kopneni kičmenjaci promenljive telesne temperature, obično sa razvijenim udovima i unutrašnjim sistemom oplođavanja; telo im je pokriveno rožnim pločicama ili krljuštima, često sa koštanim pločama ispod kože; dišu plućima, a razmnožavaju se jajima omotanim kožastom ljuskom. Smatraju se preživelim razredom životinja, a najbrojniji su bili u mezozoiku i često su dostizali džinovske razmere -dinosauri. Većina vrsta je kratkonoga (ili uopšte nema noge) i dugih repova. Takođe smatra se da se gmizavci danas ne razvijaju nego degenerišu. Nasuprot vodozemcima, kod gmizavaca se zapaža izvestan napredak u građi mozga i čulnih organa. Veliki mozak se znatno uvećao, a isto tako i mali kao centar za pokretanje, naročito kod onih koji su pokretniji nego što je to slučaj kod vodozemaca. U nedostatku zaštitne odeće koje imaju ptice i sisari (perje i krzno), gmizavci imaju krv promenljive toplote. Pod uticajem sunčeve toplote njihov unutrašnji život postaje intenzivniji zbog čega i nastanjuju toplije krajeve, a u severnim krajevima se nalaze u malom broju oblika, i zimu obično provode u hibernaciji. Od čula oko je najbolje razvijeno. Razviće čula dodira otežano je usled toga što je koža pokrivena krljuštima, koja su njihova spoljna odlika i smatraju novom tekovinom ovih životinja. Krljušti su tvorevine krzna, koje su obložene rožastim omotačem pokožice. One evoluciono postaju na isti način kao perje i dlaka i smatraju se derivatima kože. Kod viših oblika čulo dodira je razvijeno u rascepljenom jeziku. Neki gmizavci, kao geko i krokodili, imaju i dobro razvijen sluh.

1.2.Postanak i evolutivni razvoj gmizavaca
Gmizavci su odigrali izuzetno značajnu ulogu u istoriji razvoja životinjskog sveta, jer je to prva grupa kičmenjaka koja je u potpunosti izašla na kopno. U karbonu se, kao jedna od glavnih grupa javljaju i gmizavci. Između gmizavaca i vodozemaca postoji velika razlika:vodozemci (primitivni) moraju početak razvoja provesti u vodi kao ribolika larva.
3

Ženke najstarijih vodozemaca su polagale jaja u vodu, pa su ih tu oplođavali mužjaci. Gmizavac, opet, da bi se potpuno oslobodio vode, mora da izvrši dve stvari: pre svega, jaje mora biti oplođeno u telu ženke, a ne izvan njega; i drugo, kad se oplođeno jaje razvilo, i kad ga treba izbaciti (zajedno sa izvesnom zalihom hrane-žumancetom) , ono mora da se zaštiti nekom vrstom omotača, nekakvom ljuskom, jer bi inače moglo da se ošteti ili osuši. Negde u toku karbona, u nekoj grupi životinja se odigrala ta bitna promena u načinu razmnožavanja. Najprimitivnija vrsta gmizavaca se zvala kotilosauri (Cotylosauria); oni su veoma ličili na svoje pretke vodozemce. Kasnije, gmizavci su se razvijali u mnogo pravaca, i stvarali neke od najčudnijih i najvećih životinjskih oblika. Od 12 glavnih grupa u koje su se razgranali gmizavci, samo četiri žive i danas: 1.zmije i gušteri; 2.kornjače; 3.krokodili; 4.haterija. Ali od dveju grupa najstarijih gmizavaca potiču i ptice i sisari. Trijas je nazvan “erom gmizavaca”. Pošto su se prilagodili životu na suvom, gmizavci su se množili i granali u raznim pravcima. Najveću grupu su činili dinosauri. Dinosauri su pripadali grupi reptila zvanih Archosauria (''vladajući gmizavci''), u koju spadaju krokodili i gušteri krilaši. U tehničkom smislu arhosauri se razlikuju od ostalih gmizavaca time što imaju dva otvora sa strane na lobanji. U juri dinosauri su naselili čitavu planetu, neki su hodali po kopnu, neki su leteli, dok su neki živeli u vodi. U mora i jezera su se vratile tri glavne grupe gmizavaca: pleziosauri, dugi i vitki ihtiosauri, i gušteru slični mosasauri. Takođe, u juri se prvi put pojavila i jedna od najpoznatijih prvih ptica arheopteriks, koja je u podjednakom broju imala osobine gmizavaca i ptica. U kredi je počelo izumiranje gmizavaca, koje se ne može objasniti, ali se smatra da je razlog njihovog izumiranja bila promena u biljnom svetu koja je pogodila kopnene biljojede, dinosaure.

1.3.Embrionalni razvoj gmizavaca
Svi gmizavci se razvijaju iz jaja, koja su uglavnom slična ptičjim, ali imaju veći sadržaj žumanceta bogat uljem i manjim ili višim slojem belanceta. Jaja se počinju razvijati već u majčinom jajovodu, pre nego što ih ona snese. Kod pojedinih vrsta zametak se tu i potpuno razvije. Mladunče, uz pomoć jajnog zubića (koji kasnije nestaje), probija ljusku jajeta još u jajovodu, pa se rađa živo. Oplođeno jaje na površini žumanceta pokazuje beličasto okruglo mesto nejasnih rubova, pa prema tome odgovara sličnom mestu u kokošjem jajetu. Kod gmizavaca se javlja i amnion, koji sadrže još i ptice i sisari, i po tome se oni izdvajaju od
4

vodozemaca i riba. Obrazovanje amniona vrši sam začetak na čijoj se koži javljaju dva nabora koji ga obrastu i spoje se. Na mestu pupka ovaj zavoj ostaje otvoren. Kroz njega prolazi treća opna, alantois. Ona postaje kao produžetak na završnom crevu, izdužuje se, prolazi kroz pupčanik i proširuje se po površini spoljašnje opne. U njoj se obrazuje mnoštvo krvnih sudova, tako da preuzima ulogu disanja mladog začetka, te alantois nadoknađuje odsustvo škrga. Nakon rađanja sudovi mokraćne vrećice se degenerišu i pluća preuzimaju disanje, a pupak ubrzo potpuno zaraste ne ostavljajući traga. Osnovne elemente više evolucije nalazimo već kod gmizavaca, tako da kod ptica i sisara nema ničeg novog.

Embrion kornjače

1.4.Klasifikacija gmizavaca
Redovi gmizavaca su: -Gušteri,gmizavci iz roda (Lacertidia) izduženog tela sa dva para udova; njihov dugački rep se lako otkida (zaštitna reakcija), ali ponovo izrasta. Gušteri su bubojedi. U našoj zemlji najrasprostranjeniji su: sivi gušter (Lacertidia Agilis), zidni gušter (Lacertidia Muralis), planinski gušter (Lacertidia Vivipara) i gušter zelembać (Lacertidia Viridis).

5

-Zmije (Ophidia), red klase gmizavaca, jako izduženog tela bez udova; koža im je pokrivena krljuštima, a rožnatu pokožicu menjaju više puta godišnje (zmijska košuljica); kreću se vijuganjem tela, pri čemu se odupiru o tle pomoću talasastog kostrešenja trbušnih krljušti. -Krokodili (Crocodilinae), krupni gmizavci iz žarkog pojasa, čije je telo oklopljeno kožnim koštanim pločama, obloženim rožnim pločama. -Kornjače (Testudines), red klase gmizavaca, kod kojih su trbuh i leđa prekriveni oklopom od koštanih ploča obloženih rožnim prevlakama; glavu, noge i rep mogu da uvuku pod oklop; umesto zuba kornjače imaju vilice sa oštrim ivicama; žive dugo i vrlo su otporne, a razmnožavaju se jajima koja polažu u zemlju. Postoje: a) biljojedne kopnene i barske kornjace b) morske kornjace (sa nogama u vidu peraja) Haterije (Rhynchopephalia) su grupa koja se pojavila u trijasu. Verovalo se da je izumrla krajem prošlog veka, ali je tada na nekoliko malih ostrva oko Novog Zelanda otkrivena tačkasta tuatera ili haterija (Sphenodon Punctatus). To je gmizavac dugačak oko 60 cm, zdepastog tela i tromih pokreta. Ima snažnu glavu, a leđa su mu ukrašena nazubljenom krestom. Metabolizam haterije je veoma usporen; podnosi hladnoću i može doživeti stotinak godina.

Krokodil(Crocodilia)

Zmija(Ophidia)

Kornjača(Testudines)

Gušter(Lacertidia)

Haterija(Rhynchopephalia)

1.5.Značaj gmizavaca
Mnoge vrste gmizavaca se hrane insektima,miševima i drugim sitnim životinjama i tako utiču na smanjenje broja raznih štetnih vrsta, a time i regulišu i brojnost glodara i ptica (predatora). Gmizavci su veoma značajni za čoveka. Mnoge vrste gmizavaca se love zbog hrane ili su zarobljeni i prodaju se kao kućni ljubimci. Veći gušteri se love radi kože. Od zmijske i krokodilske kože izrađuju se
6

razni predmeti (tašne,cipele...). Kornjače se love zbog jaja i njihovog oklopa koji se koristi za izradu ukrasnih predmeta i češljeva; ulje se koristi u kozmetici, a otrov zmija za proizvodnju lekova. Meso kornjača kao i drugih gmizavaca, čovek koristi u ishrani. Zbog koristi, ali i zbog neopravdanog straha čovek uveliko ubija različite vrste gmizavaca. Zbog toga se njihov broj sve više smanjuje. Veoma je bitno i to što nam koriste u paleontologiji tj. u istraživanju porekla raznih vrsta životinja. Održavanje mera zaštite gmizavaca uključuje i zaštitu njihove životne sredine, ali i njih samih. Mnoge vrste gmizavaca će ubrzo nestati ukoliko ih ljudi budu istrebljivali u ovoj meri. Zbog toga neke zemlje su uvele zakone o zaštiti gmizavaca.

"kaubojke"

cipele

tašna

2.Red zmija

2.1.Odlike zmija

7

Zmije (grč. Ophidia), (lat. Serpentes) su red unutar klase gmizavaca. Vode poreklo od četvoronožnih gušterolikih gmizavaca sa krljuštima od kojih su se u toku razvitka odvojile i nastavile razviće u jednom pravcu. Spoljni znak ovog razvitka je nestanak nogu. Umesto zadnjih nogu kod izvesnih džinovskih zmija nalaze se još i danas ostaci karlice i nožni patrljci koji svedoče da su noge nekad postojale, ali su umesto nogu stekle nevrovatno pokretljivu kičmu. Danas je u svetu poznato oko 2700 zmijskih vrsta. Na glavi zmija ne postoji bubna opna. Gornji kapak je zakržljao, a donji je srastao sa gornjim, sačinjavajući providnu opnu ispred oka. Jezik je dugačak, jako pokretljiv, na vrhu duboko rascepljen. Vilice su neobično pokretljive zahvaljujući elastičnim vezama između kostiju vilica, što omogućuje ovim životinjama da progutaju plen mnogo većeg prečnika nego što je prečnik usta zmije. Zubi zmija su zašiljeni kao igle i kukasto povijeni unazad. Nisu određeni za kidanje i žvakanje hrane pa zbog toga zmije gutaju ceo plen počinjući najčešće od glave. One zariju zube u plen i drže ga čvrsto jednom polovinom vilice, drugom polovinom popuštaju, da bi ga zatim još dublje uhvatile. Najrazvijenije čulo im je čulo dodira koje se nalazi u njihovom račvastom jeziku. Čula vida i sluha nisu naročito razvijena. Zmije su izuzetak među kičmenjacima po tome što kod nekih rodova postoje žlezde koje stvaraju otrov koji se u telo žrtve unosi posebno građenim zubima koji se nalaze na gornjoj vilici. Česta pojava je i mimikrija: one bojom i oblikom podražavaju mrtve predmete. Veoma karakteristično za zmije je i presvlačenje. Telo zmija je prekriveno rožnim slojem koji se periodično odbacuje u celini u vidu takozvane „zmijske košuljice“. Zmije skidaju kožu zato što se istrošila od puzanja ili im je postala pretesna. Na ovaj način zmija se oslobađa i spoljašnjih parazita. Pre "presvlačenja" prestaju da jedu, oči im postaju mutne, a koža menja boju. Na nekom tvrdom objektu, na primer kamenu, pri nosu napravi poderotinu i trlja se o njega dok cela košuljica ne spadne. Nauka koja se bavi zmijama naziva se herpetologija.

2.2.Anatomija tela

Anatomija zmije:
1.Jednjak
8

9.Vazdušna vrećica

2.Dušnik 3.Trahealna pluća 4.Rudimentarno levo krilo pluća 5.Desno krilo pluća 6.Srce 7.Jetra 8.Želudac

10.Žučni mehur 11.Gušterača 12.Slezina 13.Crevo 14.Mošnja 15.Bubrezi

Mozak zmija je vrlo sličan ptičjem mozgu, ali imaju manjak cerebralne hemisfere za razliku od ptica i sisara. Čula kod zmija se baziraju na principu mirisa i kože (dodir) i senzora na glavi pomoću kojih otkriva plen. Nemaju pokretljiv očni kapak, ali poseduju tzv. prozirnu opnu koja štiti oko. Upravo zbog toga pokretljivost očiju je kod zmija ograničena. Osim navedenog, nemaju spoljašnje ni srednje uho niti bubnu opnu. Imaju tzv. malu "ušnu školjku", pomoću koje detektuju vibracije iz okoline i to preko zemlje. Zmije imaju dve nozdrve, ali za razliku od sisara ih ne koriste kao čulo mirisa. Umesto toga koriste nagle pokrete jezika kao čulni aparat mirisa. Poseduju mali organ u gornjoj strani usta koji se naziva Jacobsonov organ, koji preko jezika prima sitne čestice iz okoline i na taj način oseti miris plena ili predatora. Za razliku od sisara jezik im ne služi kao čulo ukusa nego isključivo kao čulo mirisa. Kod zmija se javlja i tzv. ”šesto čulo” -detektor toplote. Toplotni detektori se nalaze između nosnih otvora i očiju. Pomoću tih senzora zmije vide toplokrvne životinje, odnosno plen,kao infracrveno zračenje. Ti toplotni senzori imaju dve komore, spoljašnju i unutrašnju. Unutrašnja detektuje toplotu tela same zmije, a spoljašnja služi za očitavanje plena, odnosno detektuje toplotu različitu od one koju je detektovala unutrašnja komora. Ovi senzori su najosetljiviji kod zmija iz porodice Viperidae, te čak detektuju toplotnu razliku od 0,002ºC. Mišići kod zmija su specifični, ne samo da služe za kretanje čitavog tela, već omogućuju i da zmija proguta čitav plen. Skelet kod zmija nije kompleksno građen, upravo zbog činjenice da zmije nemaju ekstremitete. Kosti glave i zubi omogućuju da zmija proguta plen puno veći od sebe. Te kosti imaju vrlo elastične ligamente, koji upravo omogućuju maksimalno "rastezanje" glave.

Zmija je prepuna kostiju, iako se prema njenim pokretima ne vidi da ih ona sadrži. Ima kičmu sastavljenu od nezavisnih pršljenova vezanih naročitim pokretnim zglobovima, a za svaki tako odvojeni kičmeni pršljen vezan je po par rebara. Neke zmije imaju čak i po 150 pari rebara vezanih za izuzetno pokretljivu kičmu. Kuglasta udubljenja sa zadnje strane, a spreda čašica vezuju svaki pršljen sa susednim pršljenom i svaki par rebara za određeni pršljen na kičmenom stubu. Vrhovi svakog para rebara povezani su mišićima sa trbušnim štitovima, na stomaku zmije. Respiratorni sistem čine: dušnik, bronhije, vazdušni tobolac i pluća. Vazdušni tobolac se nastavlja sve do repne regije, a kao hidrostatski organ ima funkciju regulacije pritiska u telesnim šupljinama. Pošto zmije nemaju dijafragmu, udisaj i izdisaj se odvija pomoću mišića na telu. Sistem za varenje čine: jednjak, želudac, tanko crevo, colon (deo debelog creva) i žlezde. Kod zmija su jednjački mišići slabo razvijeni, pa se hrana pokreće želudačnim mišićima tela, te na taj način hrana odlazi u želudac. Spoj između želuca i jednjaka nije naglašen. Taj prostor je u stvari nabor, koji će
9

pospešiti probavu i apsorpciju hranjivih supstanci. U tankom crevu se odvija apsorpcija hranjivih supstanci i transport hrane u colon. U colonu se formira feces koji se kloakom izbacuje napolje. Kloaka je u stvari ono što je sisarima anus, ali kod zmija preko klaoke ne izlazi samo feces, već i produkti urinarnog i reproduktivnog sastava. Jetru čine: mehur i gušterača koji su povezani sa sistemom za varenje. Jetra je najveći organ kod zmija, smešten između srca i želuca. Jedna od najvažnijih funkcija jetre je proizvodnja žuči i probavnih enzima. Žučni mehur i slezina su smešteni na zadnjem delu jetre.Žučni mehur proizvodi žuč koja se transportuje u tanko crevo. Gušterača takođe proizvodi probavne enzime koji se transportuju u tanko crevo, te luči i hormone koji regulišu glukozu u krvi. Srce kod zmija se razlikuje od sisara po tome što je podeljeno na dve predkomore i jednu komoru. Vrlo je zanimljiva činjenica da je srce kod zmija pokretno, te se na taj način štite od oštećenja u trenutku kada plen prolazi kroz jednjak. Zmije imaju iste endokrine žlezde kao i sisari, štitnu (odgovorna za normalan rast i razvoj, kao i presvlačenje kože) i nadbubrežnu žlezdu (smeštene u repnoj regiji). Bubrezi kod zmija su asimetrično smešteni. Desni bubreg se nalazi bliže glavi od levoga. Za razliku od sisara zmije nemaju mokraćni mehur, već se urin izlučuje direktno u kloaku. Polne žlezde i kod mužjaka i kod ženki su parne. Kao i desni bubreg, desni ovarij (jajnik - kod ženki) i desni testis (kod mužjaka) su smešteni bliže glavi od levog jajnika i testisa. Neke zmije su oviparne, a neke vrste su viviparne (rađaju žive mlade). Kod sisara mužjaci imaju dva kanala - epidididymis i ductus deferens, povezani sa svakim testisom, dok se kod zmija sperma transportuje kroz ductus deferens izravno u kloaku. Mužjaci imaju parni organ hemipenis, koji je smešten na zadnjem delu kloake. To su kopulatorni organi koji su funkcionalni, no, samo jedan za vreme kopulacije transportuje spermu u ženku.

2.3.Ishrana
Sve zmije su mesožderi. Zmije su dobro prilagođene za konzumiranje različite vrste hrane. Svaka vrsta ima sklonost prema određenoj lovini. Neke svoj plen ubijaju otrovom, druge ga udave, a neke ga živog jedu. U njihovom želudcu se nalazi visok nivo koncentracije solne kiseline koja razgrađuje progutani plen. Varenje progutanog plena od zmije zahteva smanjenje telesne aktivnosti i povećanje aktivosti digestivnog trakta. Ukoliko se zmija nađe u neposrednoj opasnosti tokom perioda varenja ona će povratiti svoj plen napolje i pobeći. Zmije takođe imaju neverovatnu pokretljivost viličnog pribora. Gornja vilica, krilata kost i nepčane kosti mogu se pomicati napred, nazad, bočno i obratno, a donja vilica koja je spojena sa dugačkom kvadratnom kosti, može da se ispruži napred. Ona može da se pomera i bočno jer njeni prednji krajevi nisu srasli već su spojeni jako rastegljivom tetivom. Zbog ovakve vilice zmije imaju veliki zev i mogu da uhvate mnogo veći plen. One zariju zube u plen i drže ga čvrsto jednom polovinom vilice, drugom polovinom popuštaju, da bi ga zatim još dublje uhvatile, tako se one “navlače” na svoj plen.
10

Sitnije vrste se hrane glistama, insektima i drugim zglavkarima a krupnije skoro isključivo kičmenjacima. Neke zmije se hrane drugim zmijama i one su otporne na otrov. Ubijen plen zmija ispita jezikom i kada je sigurna da je mrtav počne ga gutati od glave. Disanje zmiji omogućavaju nepotpuni trahealni prstenovi i dušnik ispod jezika. Vrlo aktivne zmije moraju jesti gotovo svakodnevno, dok manje aktivne svakih nekoliko dana. Manje zmije imaju drugačije prehrambene navike od starijih zmija.

2.4.Razmnožavanje
Različite vrste zmija se razmnožavaju se na razne načine. Poveća grupa zmija polaže jaja, dok neke zmije rađaju žive mlade. Zmije su sposobne za razmnožavanje u starosti od 2 do 3 godine. Kad je ženka spremna za parenje, ona ispušta miris i ostavlja mirisne tragove. Mužjak koji ga pronađe, trzajući jezikom sledi trag dok ne pronađe ženku. Razni su načini kako će mužjak stimulisati ženku da izloži svoju kloaku, što zavisi od vrste zmija. Kod kopulacije (spajanja) se koristi samo jedan hemipenis, a jajovodi prihvataju spermu. Parenje traje od dvadesetak minuta do nekoliko sati, a hemipenis je takve građe da njegovi šiljci, bodlje i žljebovi pristaju u receptore ženkine kloake i osiguravaju uspešnu oplodnju. Kod nekih vrsta, ženke mogu skladištiti spermu i na više od godine dana nakon oplođenja, a potomci se razviju kada nastupe povoljni klimatski uslovi. Vipere i boe rađaju žive mlade. Nazivamo ih viviparne. Ženka izlegne mlade u viskoznoj vrećici, a neke zmije napuštaju vrećicu pre poroda. Ljuska zmijskih jaja je prilično čvrsta i kožasta. Broj jaja koja jedna zmija može da položi je različit. Smatra se da je piton zmija koja polaže najveći broj jaja (oko 100 jaja). Iz jaja se izlegu mladi pod dejstvom sunčeve toplote ili toplote koja se stvara raspadanjem biljnih materija.

2.5.Način života i rasprostranjenost

Zmije žive širom sveta, žive na zemlji, pod zemljom,na drveću, u vodi, tako da su svuda prisutne. Daleko najveći broj vrsta živi u tropima. Skoro cela Evropa je naseljena zmijama, u retka mesta gde ne žive spada Irska. Zanimljivo je da na svakom kontinentu broj vrsta zmija neotovnica premašuje broj vrsta otrovnica. Izuzetak je Australija gde je broj vrsta otrovnica daleko veći nego neotrovnica. Zmije su veoma privržene kraju u kojem su se izlegle, pa će se iz njega iseliti jedino onda ako više ne mogu zadovoljiti svoje životne potrebe. Pošto kod zmija telesna temperatura zavisi od spoljašnje, one naseljavaju uglavnom tople krajeve. Topla vremena provode na otvorenom, kako bi se što više izlagale suncu, i radi lova. Izjutra su lenje, spore, trome, ali u podne čim su se "ugrejale", postaju izvanredno pokretne i aktivne.

11

Početkom jeseni povlače se u svoja skloništa gde padaju u zimski san. Starije zmije se povlače pre mladih, a mužjaci pre ženki. Za vreme zimskog sna su nepomične, ukočene, kao mrtve, zatvorenih očiju i otvorenih usta.

2.6.Klasifikacija unutar reda zmija
Danas su poznate tri natporodice zmija: 1. Natporodica Typhlopoidea ili Scolecophida su familija zmija koje žive u rupama pod zemljom; oči su im zakržljala glava im se skoro ne razlikuje od repa. Žive u tropskim predelima Afrike, Azije i Amerike. Većina vrsta je oviparna.

2. Natporodica Boidea ili Henophidia imaju male oči, elipsaste i vertikalne zenice, i male nozdrve. Ispod nozdrva se nalaze osetljive jamice koje služe za “očitavanje” temperature okoline. To omogućava zmiji da otkrije i hvata toplokrvne životinje

3. Natporodica Colubroidea, Caenophidia obuhvata većinu zmija uključujući i najpoznatije: kobre, morske zmije i većinu drugih vrsta zmija. Gotovo sve otrovne zmije pripadaju ovoj natporodici i većina se razlikuje od ostalih vrsta.

2.7.Najpoznatije vrste zmija
Najpoznatije vrste zmija su ujedno i jedne od najopasnijih zmija na planeti. Među najpoznatije zmije spadaju: anakonda, indijska kobra, piton, koralna zmija, zvečarka... Jedna od najvećih zmija na svetu je anakonda. Ime ''anakonda'' potiče od tamilske reči koja znači ''ubica slonova''. Prosečna dužina iznosi blizu 5.5 metara, dok su zabeležene (ali neproverene) dužine od 9.45 m i11 metara. Njihova boja kože je maslinasto zelena sa crnim mrljama koje se protežu celom dužinom tela. Glava je mala, u poređenju sa veličinom tela, i na njoj se nalaze prepoznatljivo narandžastožuta obeležja. Oči su visoko postavljene na glavi, kako bi zmija mogla da gleda iznad vode dok je ostali deo tela sakriven. Za kobre ili naočarke karakteristično je bočno širenje vratnih rebara koja obrazuju ''štit''. Indijska kobra (Naja naja) ima na svom ''štitu'' šare koje podsećaju na naočare. Kobre imaju kratak, šupalj otrovni zub u
12

prednjem delu gornje vilice. Kod nekih vrsta otvor zuba je upravljen je pravo, tako da kobra može da štrca otrov na napadača. Fino raspršen otrov može da oslepi napadača na daljini od 2 metra. Često je potrebno dosta dana da bi se vid povratio ako do toga uopšte i dođe. Pitoni žive od Afrike do Filipina i u Australiji. Ženka se uvija oko svojih jaja da bi ih zaštitila. Za razliku od drugih gmizavaca, ženka pitona telom proizvodi toplotu kakao bi ubrzala inkubaciju jaja. Veoma zanimljivi su mrežasti pitoni iz jugoistočne Azije koji je dobar plivač, i on je jedna od životinja koja je u moru našla spas prilikom erupcije vulkana na ostrvu Krakatau. Koralne zmije su jedini predstavnici elapina u Novom svetu. Istočnjačka koralna zmija (Micrurus fulvius), sa crvenim,žutim i crnim prstenovima je noćna rijuća zmija iz jugoistočnog dela SAD. Slične zmije, lažne koralne zmije, mogu se naći u Africi i drugim delovima Starog sveta; krait (Bungarus flaviceps) predstavnik je vrste iz jugoistočne Azije. Kraitovi nisu agresivni, ali su vrlo otrovni tako da retke žrtve njihovog napada imaju samo polovičnu priliku da prežive, ako i prime serum. Zvečarke na glavi imaju organ osetljiv na infracrvene zrake koji im omogućavaju da otkriju toplokrvan plen, sličan onom kod boidea; zbog toga se smatraju šarkama sa jamicom. Većina ima zvečke (rožasti dodatak na vrhu repa).

2.8.Zmije u Vojvodini(Banatu)
Najpoznatije zmije Vojvodine su:belouška,smuk i šarka. Belouška (Natrix Natrix) je najpoznatija zmija naših naroda. Belouška može da dostigne dužinu od 120-150 cm, a ženke su krupnije od mužjaka. Osnovna boja tela je maslinasto-zelena, smeđa ili sivkasta, ukrašena na leđima sa dva niza tamnih mrlja. Na zadnjem delu tela ima beličaste mrlje, a na trbuhu crne. Često postoji bela “kragna” iza glave, dve bele ili žute polumesečaste mrlje, bela kod ženke, a žuta kod mužjaka, smeštene iza slepoočnica.

13

Belouška(Natrix Natrix)

Obale močvara i baruština koje su obrasle šipragom, potoci i reke koje lagano teku, vlažne šume, bare obrasle trskom omiljena su boravišta belouške gde nalazi obilnu hranu. Često se približava i kućama, pravi boravište ispod gomile đubreta gradeći rupe. Hrani se uglavnom žabama (zelenim žabama- gatalinkama), dok druge žabe, ako ih ima na raspolaganju, prezire, osim za vreme razmnožavanja, kada jede sve vrste žaba. Takođe se hrani i daždevnjacima, ali im takva hrana ne prija, pa ih ubrzo povrate. Osim žaba i daždevnjaka lovi i male ribe, pa time pričinjava znatne štete ribnjacima. Belouška spada u gmizavce koji skraćuju zimski san koliko god je to moguće. U jesen za vreme lepih i toplih dana, čak i u novembru, možemo videti ovu zmiju kako se sunča, a u proleće se pojavljuje krajem marta ili početkom aprila, ali pre početka letnjeg života i lova nekoliko nedelja se oporavlja. Rasprostranjene su po čitavoj Vojvodini
Belouška je zaštićena vrsta kao “prirodna retkost”.

Smuk (Coluber longissimus) je naša najveća zmija. Može narasti i preko 2 m. Telo smuka je dugačko i vitko, ali ipak dosta snažno. Bočno je delom spljošteno, te mu je visina veća nego širina. Trbušna strana tela je ravna sa jasnim, bočnim ivicama. Glava je izvučeno ovalna, dugačka i završava se tupom njuškom. Na zadnjem delu postepeno prelazi u vrat koji je nešto duži od srednjeg dela trupa. Zadnji deo tela postepeno prelazi u snažan rep koji iznosi oko jednu petinu od celokupne dužine tela. Osnovna boja tela je najčešće svetlo-smeđa, ali varira i većinom je odozgo mrka ili crvenkasta, celom dužinom glave se pruža tamno-smeđa pruga, a na bokovima tela dva niza mrlja. Gornjovilične žlezde smuka ne luče otrovan sekret, pa je smuk neotrovna zmija. Hrani se pretežno miševima, gušterima, mladim pticama i njihovim jajima, ali i jedinkama svoje vrste (kanibalizam). Živi najčešće po retkim listopadnim šumama, žbunovima, napuštenim zidovima. Odlično se vere po drveću i vrlo često se zavlači u šupljine starih stabala. U jesen rano odlazi na zimski počinak, a u proleće se kasno
14

pojavljuje, tako da njegov zimski san traje znatno duže od sna drugih gmizavaca. U Vojvodini se mogu naći na Fruškoj Gori,Deliblatskoj peščari i na Vršačkim planinama. Smuk je zaštićena vrsta kao “prirodna retkost”.

Smuk(Coluber longissimus)

Šarka (Vipera Berus) spada u grupu zmija otovnica. Snažne jedinke mogu dostići dužinu do 80 cm. Glava joj je pozadi šira nego vrat, prilično ravna, napred blago zaobljena, vrat znatno izdvojen, telo prema vratu zadebljalo, na leđima spljošteno, šire nego više, po trbuhu ravno, rep prilično kratak, u poslednjoj trećini upadljivo sužen, završen u kratak tvrd vrh. Od vrata telo postepeno zadebljava do sredine trupa, a odatle se sužava do repa. Mužjak i ženka se razlikuju po tome što je telo mužjaka kraće i uže, a rep deblji nego kod ženke. Osnovna boja tela šarki je kod mužjaka osenčena svetlijim, a ženke tamnijim tonovima.Kod mužjaka preovlađuju bele, svetlopepeljaste, svetložute, svetlomrke boje; a kod ženke mrkosiva, crveno-mrka ili maslinasto-zelena, crno-mrka i druge slične boje. Naseljava razna mesta, ali uslov za njeno održavanje je dobro sklonište, dovoljno hrane i sunca. Primećena je na Vršačkim planinama, gde je bilo i slučajeva ujeda ove otrovnice. Prava prebivališta ove zmije su udubljenja u zemlji, ispod korenja drveća, kamenja, mišje ili krtičine rupe, pukotine ili slična skloništa u čijoj se blizini nalaze mesta na kojima može da se sunča. Šarka se hrani životinjama koje imaju stalnu telesnu toplotu, naročito miševima, rovčicama i mladim krticama.

3.Zaključak rada

3.1.Značaj zmija u ekosistemu
Danas zmije imaju veoma važnu ulogu u ekosistemu,osim u polarnim predelima gde ih nema. Zmije mogu izaći na kraj sa štetnim faktorima kao što su:suša,poplave,razni predatori,ali od čoveka se ne mogu spasiti. Kroz čitav svet ljudi su menjali ili uništavali njihova prirodna staništa (zbog urbanizacije i poljoprivrede). Dovoljno je i samo mali deo njihovog prirodnog staništa uništiti i neke vrste će nestati.
15

Zmija je veoma korisna životinja,jer uništava razne sitne glodare koji su štetni po poljoprivredu.Takođa, veoma su korisne u raznim ispitivanjima.

3.2.Zmijski otrov

Otrovne zmije se u brzini teško razlikuju od neotrovnih, ali osnovno je to da otrovnice imaju izraženu trouglastu glavu (kod neotrovnih je ona više jajolika) i dosta sužen vrat. Žive na svim meridijanima, ali ih mnogo više ima u toplijim krajevima, gde su i najopasnije. Samo oko 400 vrsta zmija su otrovnice, a od toga je njih 50 potencijalno smrtonosna za čoveka. Najotrovnija kopnena zmija na svetu je australijski kopneni taipan. Ali najotrovnija zmija uopšte je jedna vrsta iz porodice morskih zmija (Hydrophiidae) koja živi u moru ispred australijskih obala. Zmijski otrovi su sastavljeni od različitih proteina i gusta su tečnost mlečno bele dožućkaste boje. Otrovni aparat je kod svih zmija otrovnica jednak. Sastoji se iz dva oštra i šuplja zuba koja su u vezi s dvema otrovnim žlezdama koje proizvode otrov, i kada zmija ugrize, iz te žlezde poteče otrov kroz zub u ranu. Mesto gde se nalaze otrovne žlezde zavisi od vrste zmije, ali kod većine se nalazi u gornjoj vilici. Žlezde luče otrov koji se skuplja u kesicama iznad šupljih zuba. Jačina i količina otrova su različiti i
16

zavise od mnogo faktora: ako je zmija sita ili ako je ujedala više puta uzastopce, otrov je slab i nema ga dovoljno, a ako je gladna ili ako je dugo na suncu, otrov je jak i ima ga mnogo.

Mesto s najgušćom populacijom otrovnica je zaliv Queimada Grande kod istočne obale Brazila. Otrovne zmije nisu uzrok većine smrtnih slučajeva ljudi jer uglavnom žive u nepristupačnim područjima, a i izbegavaju susrete s ljudima. Zmije godišnje ugrizu oko 5 miliona ljudi, od čega umre oko 125.000 ljudi. 70% zmijskih ugriza događa se u visini članka ili niže. Na mestu ujeda se vide dve male ubodne ranice koje ne krvare. Ubrzo na tom mestu nastane crveni prsten koji postaje plavičast, tj. rana pomodri i javi se otok. Nešto kasnije se na tom delu tela javlja obamrlost. Kad jednom uđe u krv, otrov se raznosi po celom telu. Osoba koja je “otrovana” oseća drhtavicu i slabost, javlja se vrtoglavica, puls mu se ubrzava, a disanje postaje sve teže, bled je, često povraća, gubi svest. Kasnije se javljaju grčevi i potpuna neosetljivost (koma). Ukoliko se ne reaguje blagovremeno, nastupa paraliza centra za disanje, a malo zatim i srce prestane da radi.

3.3.Čovek i zmija
Ime zmija se najčešće izgovara sa velikom dozom straha i mržnje,a veoma čest prizor u toplim letnjim danima su beživotna tela smrskane glave, koja obično vise okačena pored puta kao dokaz “herojstva” ili “opomena” na prisustvo ovih “opakih stvorenja”. Brojne predrasude i zablude vezane za zmije su verovatno posledica nasleđa i veoma slabog poznavanja ove grupe životinja. Zmije su veoma značajne za čoveka. Njihov otrov se koristi u medicinske svrhe, kao lek za teške bolesti srca. Iz otrova zmija istraživači su sintetizovali jedan od najuspešnijih lekova: ACE inhibitor-koji opušta krvne sudove, tako da srce pumpa lakše. I tako u minimalnim dozama “ubica postaje spasilac života“. Takođe, iako štetno za zmije ljudi nose i proizvode od zmijske kože. Samo se krupne zmije love radi kože koja se koristi u industriji obuće i kožne galanterije.

17

Nekada je u Evropi bio organizovan i lov na zmije;mnogi ljudi su verovali da se zmijinom krvlju, žuči i pepelom mogu lečiti neke bolesti. A i danas se zmijskoj košuljici u narodu pripisuje lekovito i magijsko svojstvo (simbol podmlađivanja) . Zmije se spominju i u mitologiji, ali i religiji. Pre više od 2000 godina stari Grci su, uz mnoge bogove, imali i boga lekaraa i lečenja – Eskulapa. Eskulap je bio cenjeni i poznati doktor toga doba tako da su ga Grci proglasili bogom. Njegov simbol je bila zmija te su i lekari medicinu počeli označavati zmijom obavijenom oko štapa na čijem je vrhu 'ogledalo opreznosti'. Takvim znakom se želi istaći kako je medicina nauka koja 'obavija' mnoge druge nauke.

U religiji,zmija je predstavljena kao Satana koji je naveo Adama i Evu da probaju voće znanja,i Bog je Satani oduzeo noge, “i zato danas zmije nemaju noge”.

4.Literatura

-Alfred Edmund Brehm(1966), BREHM-Kako žive životinje, Rijeka, OTOKAR KERŠOVANI; -Brigita Petrov, Miloš Kalezić, Radomir Konjević (2003), Biologija za II razred gimnazije opšteg smera, Beograd,Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; -Elena Marcon, Manuel Mongini (1986), Sve životinje sveta, Beograd,Vuk Karadžić; -James Fisher, Sir Julian Huxley (1967), Savremena ilustrovana enciklopedija, Beograd, Vuk Karadžić;
18

- http://www.pet-centar.hr/content/view/1896/70/; - http://free-zg.htnet.hr/gusteri/fiziologija.htm;

- http://www.ib.ns.ac.yu/terenske/fruskagora/Kicmenjaci/opis/7.html;

-http://zagreb.hrsume.hr/contents/opasnosti/zmije/default.asp;

- http://Zmija - Wikipedia, slobodna enciklopedija.mht;

19

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->