SADRŽAJ

UVOD..............................................................................................................................................3

1 "Kiparski problem"...................................................................................................................4

1.1 Ciriški i londonski sporazum............................................................................................4

1.2 Turska teroristička organizacija TMT...............................................................................5

1.3 Londonska konferencija....................................................................................................6

1.4 UN medijator.....................................................................................................................7

1.5 Prva runda pregovora........................................................................................................7

1.6 Državni udar i iskrcavanje trupa.......................................................................................8

2 Ulazak u Evropsku uniju..........................................................................................................8

2.1 Helsiški samit - 1999. godina..........................................................................................10

2.2 Pregovori za rešenje Kiparskog pitanja posle Helsinkija: još jedna stranputica.............11

2.3 Prijem Kipra u Evropsku Uniju......................................................................................12

ZAKLJUČAK........................................................................................................................13

Literatura.......................................................................................................................................14
 UVOD

Kipar je ostrvska država koja se nalazi u istočnom delu Sredozemnog mora. Istorijski
posmatrano ovo ostrvo dugo je bio raskršće između Evrope, Azije i Afrike, a kao posledica svog
geografskog položaja prisutni su mnogi tragovi drevnih civilizacija - rimske, vizantijske i
venecijanske. Glavni grad Kipra je Nikozija, dok su glavne privredne aktivnosti ostrva turizam,
trgovačka mornarica, izvoz odeće i farmaceutskih proizvoda i poslovne usluge. Danas ona je
članica Evropske unije, ali njen put do članstva u mnogome se razlikuje od ostalih zemalja.
Problem Kipra u biti je političke prirode. Dve nacionalnosti, koje su delile prostor ostrva,
nisu dolazlile u kontakt jedna sa drugom. Etički sukob je izbio i zakomplikovan je zbog inostrane
intervencije. U kratkom periodu prerastao je u veliku borbu koja je dovela u opasnost mir u
veoma osetljivom srednje-istočnom regionu, da su se reperkusije osećale skoro širom sveta.
Duže vreme bio je jedan od primarnih zadataka međunarodne zajednice, kojim se ona, a naročito
Ujedinjene nacije, bavila bez pauze sve do ulaska Kipra u Evropsku uniju. Svetske organizacije
su bile aktivno uključene u pregovore u cilju očuvanja mira kao medijatori. Na nesreću,
postojeća procedura je bila nedovoljno efikasna da reši spor i povrati red i mir na ovo malo, ali
veoma podeljeno i sukobima rastavljeno ostrvo, čiji je jednin cilj poboljšanje života svojih
građana. U rešavanju ovog sukoba postoje tri strane:
1. Turska, koja smatra da su ugrožena prava grašana njene nacionalnosti,
2. Grčka, koja insistira na istorijskom argumentu, instičući da ostrvo pripada njenim
građanima i
3. međunarodna zajednica, koja pokušava da izmiri sukobe, kako bi se održala stabilnost u
regionu.
Naime, Kipar je zadovoljavao ekonomske uslove prilikom ulaska u Evropsku Uniju,
stoga oni nisu predmet ovog istraživanja. Međutim politički, pre svega socijalni/etnički
predstavljali su kamen spoticanja. Cilj ovog rada jeste da se prikaže početak i razvoj etničkih
sukoba, koji su razdirali zemlju, kao i prihvaćeno rešenje od strane Unije prilikom ulaska Kipra u
zajednicu.

2
 1 "Kiparski problem"

Na početku treba postaviti pitanje: "Zbog čega je tako mala zemlja od velikog značaja za
Evropsku Uniju?" Odgovor na ovo pitanje možemo dobiti samo ukoliko se prethodno upoznamo
sa pojmom "kiparski problem".
Kipar je, istorijski posmatrano, bio je sastavni deo Grčke. Posle Prvog Svetskog rata Kipa
je aneksiran od strane Britanije, te je 1925. godine proglašen za zvaničnu britansku koloniju.
Turksa se tada zvanično obavezala da se neće mešati u politiku, pravo i administraciju Kipra.
Posle proglašenja Kipra za britansku koloniju turskom stanovništu dato je pravo da biraju da
ostanu da žive na ostrvu ili da pređu da žive u Tursku. U tom trenutku niko nije očekivao da će
Turska manjina odlučivati o sudbini ostrva. Tursko stanovništvo je mirno živelo u zajednici.
Borba za oslobođenje od Britanske vladavine bila je inicirana od strane Grčkog stanovništva
aprila 1955. godine. Posle dugotrajne i neuspešne borbe, Kiprani su se digli na oružije i proterali
Britance sa ostrva. Četiri godine kasnije došlo je do sporazuma između Britanije i Kipra oko
budućnosti ostrva.

1.1 Ciriški i londonski sporazum

Kao rezultat Ciriške konferencije, 11. februar 1959. godine, proistekao je

dogovori između Turske i Grčke u vezi sa planom rešavanja problema Kipra. Već, 19. februara,
sledeća konferencija u Londonu, kojoj su prisustvovali predstavnici Grčke, Turkse, Velike
Britanije i obe strane kiparske zajednice, potpisan je dogovor.
Na osnovu ovih sporazuma, koji su bili predloženi od strane britanske vlade, napravljen
je nacrt Ustava i Kipar je proglašen za samostalnu državu 16. avgusta 1960. godine. Ovde
možemo da primetimo delotvornost pripreme britanskih pregovarača. Jasno utvrđen nacrt
(model) sporazuma, poslužio je i više od osnove za pregovore. Priprema nacrta je bila prilika za
britanske pregovarača da se upoznaju sa situacijom, kako bi došli do prihvatljivog stava i da bi
dobili početnu taktičku prednost. Na ovom primeru se potvrdilo da vlada koja ima kontrolu nad
nacrtom ima kontrolu i nad pregovorima. Predstavnici Kipra, koji su slobodno potpisali
sporazum, kasnije su se bunili na njegove odredbe, ističući da im je nacrt nametnut. Međutim,
primivši nacrt bili su više obuzeti izmenama u tekstu, te su zanemarili sopstvene pregovaračke
ciljeve.

3
 Ustavom je Kipar podeljen na dve društvene zajednice, na osnovu etičkog porekla, čime
je Turskoj manjini dato pravo u skladu sa njenom veličinom (učešćem u ukupnoj populaciji).
Zajednica je tako koncipirana na zajedničkoj kooperaciji, ali bilo je teško da se zaista i očuva,
zbog toga što je sačinjena u vreme kada je tinjala etička tenzija na ostrvu.
U novembru 1963. godine, predsednik Republike Kipar, general Makarius, u želji da
poboljša situacije predložio je trinaest amandmana na Ustav, koje nisu predlagale nikakve
radikalne promene. Ovi amandmani su bili predati liderima Turske manjine na Kipru, ali pre
nego što su imale priliku da razmisle o njima, vlada Turske ih je proglasila neprihvatljivima. U
decembru iste godine došlo je do mnogo žustrije rekcije Turske vlade – pobunjenici protiv
države TMT (Turske terorističke organizacije Kipra), pretnja od invazije i sam čin agresije od
strane Turske, koja je upotrebila amandmane kao izgovor da ostvari svoj dugogodišnji plan
prisvajanja Kipra.
Podpredsednik Kipra je javno objavio da republika Kipar više ne postoji i zajedno sa tri ministra
i članovima parlamenta turske nacionalnosti povukao se iz vlade. Nije proizvelo nikakve
posledice ni to što je Savet ministara slao zvanične planove za rešenje problema, ali su oni
uporno odbijali da prisustvuju sastanku, kako bi potvrdili svoj stav da država više ne postoji.
Ovako se ispoljio još jedan negativan uticaj kulture na pregovore. Naime, iako su se
potrudili da razumeju kulturološki problem, pregovaračka strana iz Britanije pri Ciriškim i
Londonskim pregovorima, imali su pogrešno viđenje same svrhe pregovora. Oni su pošli od
pretpostavke da je najvažniji cilj potpisivanje sporazuma, što je jedna od sklonosti
anglosaksonskih naroda. Prema njihovom mišljenju sporazum predstavlja konačan skup prava i
obaveza koje strogo obavezuje dve strane, s obzirom da su one nastale da žive u zajednici. Odnos
nije izgrađen, te je i sam predlog menjanja sporazuma prouzrokovao burnu reakciju.

1.2 Turska teroristička organizacija TMT

Prvi sukobi su bili započeti od strane TMT, turske terorističke organizacije koja je
osnovana sa ciljem da pokaže svetu da zajednički život na Kipru nije moguć. Naime, Turska je
htela da pokaže da i ona ima ulogu u pregovorima i shodno njihovoj kulturi da osigura nadmoćni
stav pregovarača. Koristeći razne igra moći, prljave trikove, pa čak i ne prezajući od upotreba
sile, pokušali su da prisile međunarodnu zajednicu da prihvate njihov interes, da se deo Kipra
odvoji i pripoji Turskoj.

4
1.3 Londonska konferencija

Januara 1964. godine, uviđajući ozbiljnost situacije na Kipru zbog borbi, pretnji i napada
od strane TMT-a i proterivanja velikog broja ljudi, međunarodna zajednica se umešala. U
pokušaju da nađe način da premosti etnički problem i kulturološki jaz posredstvom treće kulture,
britanske, zakazana je konferencija u Londonu. Posle nekoliko dana pregovora postalo je jasno
da je cilj bio da se izvrši pritisak na vladu Kipra da pristane na:
ulazak međunarodnih trupa i odobrenje Velikoj Britaniji i Turskoj da održavaju red i mir
da se postavi međuvladin komitet sa učešćem zemalja koje su poslale trupe da im izdaju
naređenja.
Koji god da su bile želje i motivi velikog broja zemalja koje su podnele ovakav predlog,
predstavnici Kipra su smatrali da, ukoliko ga prihvate, doći će do invazije Kipra i zamene
kiparske vlade tzv. međuvladinim komitetom, koji bi olakšao Turskoj da ostvari svoje planove
geografskog proširenja. U stvari to je upravo ono što je Turski predstavnik zahtevao na otvaranju
konferencije.
Ovde možemo da vidimo primenu „lukave taktike“, tj. Taktike pozicionih pritisaka.Ova
taktika je osmišljena da bi stvorila situaciju u kojima samo jedna strana može efikasno da pruža
ustupke. Prva faza je odbijanje pregovora sa ciljem da se napravi pritisak na drugu stranu i
pokaže nadmoć, što je ovde bio slučaj jer nisu mogli da se vode pregovori nevezano za
međunarodnu zajednicu. Jedan od načina rešavanja ovog problema svakako je posredovanje
treće strane, što u ovom slučaju nije imalo velikog uspeha, jer su pregovora prešli u drugu fazu -
ekstremni zahtevi sa ciljem da se umanje očekivanja druge strane. Turski pregovarači su
pretpostavili da će strane u krajnjem slučaju neizostavno popustiti u svojim pregovorima i postići
dogovor na sredini postavljenih zahteva, te da će im eksterman zahtev na početku obezbediti
bolji krajnji rezultat.
Vlada Kipra je na kraju iznela problem pred Ujedninjene nacije. Kako bi to uradila,
morala je da se odupre brojnim pritiscima. Tokom ovog perioda opasnost od invazije Turske je
bila sve prisutna. Turska vlada je pribegla novoj taktici ucene, te je u jednom trenutku zapretila
invazijom u slučaju da se kiparska vlada obrati UN-u, pa su turski vojni avioni preletali ostrvo.

5
Ovaj sukob je eskalirao kada su turski avioni otpočeli bombardovanja civilnih objekata u avgustu
1964. godine.

1.4 UN medijator

Ujedinjene nacije su konstantno uključene u problem Kipra od ovog trenutka. U martu,

pod Rezolucijom Saveta bezbednosti 186 (1964. godina), UN mirovne trupe su poslate na ostrvo,
sa početnom idejom da ostanu tri meseca, ali su se zadržale četiri decenije duže, kao bi održavale
red i mir. Medijator, prvenstveno gospodin Tuomioya iz Finske (kasnije dr. Galo Plaza iz
Ekvadora) je poslat kao predstavnik UN-a marta 1965. godine. Oni su u svojim izveštajima
naglasili da problem Kipra ne može se rešiti po modelu koji je primenjen 1963. godine, već da
treba tražiti nova rešenja. Takođe, naglašavaju da rešenje treba da zadovolji volju većine ljudi,
ali da u isto vreme obezbedi adekvatnu zaštitu ljudskih prava svih građana Kipra. Ovi izveštaji su
odbijeni od strane Turske, te su napori UN-a ostali jalovi u tom pravcu. Red i mir su veštački
održavani, ali bez pronalaženja trajnog rešenja.

1.5 Prva runda pregovora

Turska taktika se takođe manifestovala preko stava koji su zauzeli njihovi pregovarači
tokom internih pregovora, koji su vođeni pod okriljem UN generalnog sekretara dr. Kurt
Waldheim, a na predlog Saveta bezbednosti, Rezolucija 362 (1975. godina). Tri runde razgovora
su vođeni u Beču u periodu od aprila do avgusta 1975. godine. Turska strana imala je taktiku
kalkulisanog kašnjenja, prema koje odluke odlaže do trenutka za koji oni smatraju da je pogodan,
predloga oko oba aspekta problema, koji treba da se drži na Kipru tokom šest nedelja, a uz
pomoć specijalnog predstavnika UN. Takođe, trebalo je da se održi nova runda razgovaora koja
bi rešila pitanje povratka proteranog stanovništva. Turska strana, kao što je već je rečeno, je
primenjivala svoju pregoračku strategiju kalkulidsanog kašnjenja, te je veoma proračunato
izbegla podnošenje predloga, što se kosilo sa već postignutim sporazumom.
Turska strana je još jednom pokazala da nikada i nije imala nameru da preda bilo kakav
predlog, niti da uđe u pregovore koji bi imali za cilj pronalaženje bilo kakvog kompromisa i
rešenja. Ustvari, pokazalo se da je učestvovanje u pregovorima samo taktika da se dobije na
vremenu, kako bi se nastavilo sa daljim osvajanjima. Kada je predat predlog od strane turskih

6
lidera, u sebi je sadržao zahtev da se teritorijalni aspekt pregovora modifikuje. Ovo je pokazalo
da turska strane, ne samo da želi da diktira formu razgovora, već želi da utiče na samu sadržinu
grčkog predloga, što nije u skladu sa principom slobodnih pregovora. S obzirom na negativna
stav turske strane, pregovori su prekinuti.

1.6 Državni udar i iskrcavanje trupa

Godine 1984. dolazi do državnog udara posle republičkih izbora. Grčki generali su
smatrali da ovaj problem treba brže i efikasnije rešavati. Kao odgovor na to Turksa je započela
invaziju na Kipar, iskrcavanjem 40 000 vojnika, zajedno sa vojnim avionima i brodovima. U
avgustu je započeta invazija, koja je dovela do povlačenja trupa međunarodne zajednice. Kao
rezultat, oko 40% totalne teritorije (koja je u ekonomskom smislu mnogo značajnija jer
predstavlja 70% ekonomskog potencijala zemlje), okupirano je od strane turske vojske, a grčko
stanovništvo je proterano. Takođe, hiljade ljudi je ubijeno u ovom napadu, a veliki broj se vode
kao nestale.
Generalna skupština UN je tokom 29. sednice, 1984. godine jednoglasno donela
Rezoluciju 3212, koja pruža nacrt rešenja problema. On predlaže poštovanja suvereniteta,
nezavisnost i teritorijalno integriteta Republike Kipra, povlačenje trupa u najbržem roku,
pomirenje između dve zajednice i mere koje treba preduzeti za povratak izbeglica u njihove
domove.
Odgovor Turske bio je proglašenje Turske Federativne Republike Kipar (1985. godine),
čin koji je u suprotnosti sa svim izloženim predlozima i stavovima međunarodne zajednice.
Takođe, dokazuje da je Turska imala plan da aneksira ostrvo. Zbog toga, ova samoproklamovana
država nije priznata od strane nijedne međunarodne organizacije.

2 Ulazak u Evropsku uniju

Tokom osamdesetih i devedesetih godina, međunarodna zajednica je uložila mnogo

napora u ove pregovore, ali do rešenja se nije došlo. Kada su započeti pregovori za ulazak Kipra
u Evropsku unije (peto priključenje), jedina stavka koja nije bila ispunjena, uslovljena je
etničkim problemom. Pregovori između Kipra i Evropske unije su postignuti, samo zbog velikog

7
pritiska koji je Grčka izvršila na zajednicu, naglašavajući da će staviti veto na svaku odluku koja
se bude donosila, ukoliko Kipar ostane van Unije.
Godine 1990 Vlada Republike Kipar prijavila se za EU članstvo. Situacija na Kipru se
ponovo preokrenula i nastupila je druga ozbiljna kriza kada je 1993. godine Evropska komisija
zaključila da je Republika Kipar aplicirala za članstvo u EU u ime celog ostrva (tj. oba grčkog i
turskog). Odluka Brisela da prihvati kandidaturu Kipra izazvala je ljutu reakcija tursko-kiparskog
lidera, koji je tvrdio da vlada Republike Kipar nije imala pravo da podnese zahtev za članstvo
bez prethodne konsultacije sa liderima turskih Kiprana. Turski Kiprani su takođe jasno se
izjasnili da nikada ne bi pristali da se Kipar pridruži zajednici zemalja čiji je Grčka član, ali
Turska nije. Pitanje je imalo i regionalne poslednice, jer je grčki i turski interesa po pitanju
politike EU-Kipar bio su drugačiji. Dok je toplo primljena od strane grčke vlade, odluka
Evropska komisija je izazvalo niz pretnji od strane turskih vlasti, koje su otišale toliko daleko da
tvrde da će regionalna stabilnost biti ozbiljno ugrožena ukoliko Kipar pristupi EU. Kako bi se
usprotivila ovim pretnjama, zvaničnici EU pokušali su, ali neuspešno, da koriste mogućnost
članstva u EU kao eventualno rešenje političkih problema. U tom cilju oni su tvrdili da će turski
Kiprani imati značajne koristi od EU državljanstva.
U očekivanju napretka po ovom pitanju u Ujedinjenim nacijama (UN), Evropska
komisija je konačno odlučio da razmotri pitanje prava na članstvo Kipra. U martu 1995. godine
Savet je potvrdio da je ostrvo podobno i konstatovao da pregovore o pristupanju Kipra bi mogli
da počnu šest meseci posle završetka Međuvladine konferencije (IGC). Strukturni dijalog je
pokrenut u cilju da bi se identifikovale oblasti u kojima bi Kipar morao da se prilagodi pravnom
i političkom sistemu EU. Istovremeno visoki zvaničnici nekoliko država članica je
nedvosmisleno izjavilo da Kipar nije dobrodošao u EU dok se politički problem na ostrvu ne
reši.
Godine 1997. Evropski savet u Luksemburgu potvrdio da će pristupanje pregovorima
početi u proleće 1998, a da su turski Kiprani pozvani da učestvuje u pregovorima. Lider turskih
Kiprana Rauf Denktash je glatko odbio inicijativu predsednika Glafcos Clerides da se pridruži
pregovaračkom timu ostrva i ponovio svoj stav da je protiv pristupanja u EU, strahujući da će
umanjiti pristutvo Turaka na ostrvu, jer bi bili predstavljeni kao manjina. Uprkos odbijanja
kiparskih Turaka da učestvuju, pregovori o pristupanju počeli su u martu 1998, dok su suštinske
pregovore za usvajanje i implementaciju EU zakonodavstva otpočeli nekoliko meseci kasnije.

8
2.1 Helsiški samit - 1999. godina

Međutim članstvo u EU, u početku osmišljen od strane evropskih i drugih diplomata kao
katalizator za rešenje, sada se pojavila kao ozbiljan glavobolja za EU. Sa svoje strane, Turska je
jasno stavila do znanja da će aneksirati severni deo Kipra, ako EU prizna grčki deo Kipra kao
Republiku Kipar. S druge strane, Grčka im je zapretila da će iskoristiti svoje pravo veta nad
proširenje EU u slučaju da Republika Kipar ne bude uključena u prvi talas proširenja. Trenutak
nade se javio na sastanku Evropskog saveta u Helsinkiju u decembru 1999.godine. Paralelno sa
priznanjem Turske kao kandidata za članstvo (uz Grčki blagoslov) EU implicitno je potvrdio da
je rešenje kiparskog problema nije više preduslov za prijem Kipra:

Savet ističe da će političko rešenje olakšati pristupanje Kipar Evropskoj Uniji. Ukoliko se
ne pronađe rešenje do kraja pregovora za pristupanje, odluka Saveta o pristupanju će biti
doneta i bez gore pomenutog preduslova uslova. U ovom smislu, Savet će uzeti u obzir
sve relevantne faktore. (Arhiva Evropske Unije 2000.)

Helsinški pregovori su imali svoju svrhu. Pre svega, obećanje da podela Kipra neće biti
prepreka za članstvo u Evropskoj uniji je uglavnom napravljeno da umiri Grčku (odbijanjem da
pregovara, turska strana više nije mogla da blokira pristupanje Kipra EU). Odluka da se ponudi
kandidatura Turskoj, pre svega sa ciljem da se ojačaju Tursko - Evropski odnosi i obezbedi
snažan podsticaj za Ankaru da nastavi reforme na polju ekonomije, politike i ljudskih prava. S
obzirom da je Turska strana držala taster za političko rešenje na Kipru, mogućnost ulaska u
Uniju je trebalo da je ohrabri da ublaži svoj ton po tom pitanju. Drugo, Helsinški pregovori su
takođe trebali da eliminišu ozlojeđenost koju su mnogi Turci osećali prema Evropskoj uniji, zbog
odbijanja kandidature Turske na Luksemburskom samitu 1997. godine.
U aprilu 2005. godine sveobuhvatan plan Ujedinjenih nacija, stavljen je na glasanje,
odvojeno na turskom i grčkom delu ostrva. Nažalost, administracija kiparskih Grka izvršila je
negativan uticaj, otvoreno pozivajući na odbijanje ponuđenog mirnog plana, dok su, sa druge
strane, kiparski Turci podržali plan da čak 65% ukupnog broja glasova. Negativnim ishodom
ovog referenduma, administracija kiparskih Grka je onemogućila 300 000 kiparskih Turaka da
postanu građani Evropske unije.

9
 Razvoj događaja na Kipru od 2003. godine na ovamo uverio je međunarodnu zajednicu
da Turska i kiparski Turci podržavaju mirovne napore UN-a na Kipru. Nakon Kiparski
referneduma od 24. aprila 2005. godine generalni sekretan UN Kofi Anan, odao je priznanje
Turskoj i kiparskim Turcima za doprinos u mirovnom procesu, istovremeno izražavajući svoje
razočaranje ponašanjem vođa kiparskih Grka, zbog njihovog negativnog pristupa rešenju. Ovako
razočarenje u vlast Kiparskih Grka, javno su objavili i lideri Evropske unije i SAD-a.
Sada se administracija kiparskih Grka koristi svojim članstvom u Uniji i zahteva da bude
priznata od strane Turske ne čineći sa svoje strane ni korak ka rešenju Kiparskih problema.

2.2 Pregovori za rešenje Kiparskog pitanja posle Helsinkija: još jedna stranputica

Odluka doneta u Helsinkiju je očigledno izgrađena na vrlo osetljivom kompromisu

između Grčke i Turske, a obe države su pretpostavljale da će upravo druga strana biti ta koja će
popustiti. Evolucija Grčko-turskih odnosa nakon Helsinškog samita je izvanredna. Potpisanu su
bilateralni sporazumi o trgovini i investicijama, organizovanom kriminalu, ilegalnoj imigraciji,
turizmu i zaštiti životne sredine. Ali još važnije je da je pokazana zajednička inicijativa po vrlo
osetljivim spoljnopolitičkim pitanjima kao što je Kipar. Kao što je Hikmet Cetin, bivši turski
ministar inostranih poslova rekao : "Narod Turske, Grčke i Kipra sada vidi da dve vlade mogu
da ostvare pozitivnu saradnj "(citirano u Gordon 2000: 8).
Zbog ovakavog razvoja dogašaja u avgustu 2000 UN-a pokrenuo razgovare sa ciljem da
okupiti dve zaraćene zajednice na Kipru. Ali, uprkos nedavno probuđenom optimizmu svih koji
su bili uključeni u "kiparski problem", sve se srušilo u novembru 2000. Lider kiparskih Turaka
Denktash, primivši podršku od Ankare, napustio je pregovore u znak protesta zbog toga što nije
priznat kao legitiman predsednik vlade.
Ono što se pojavilo kao kratak period mira i kooperacije, završilo se sa prekidom
razgovora. Grčka je odmah ponovila svoju pretnju vetom, dok je Turska čvrsto držala sopstveni
stav predlažući podelu Kipara na dve države. Tokom 2001. godine dolazi i do zastoja u
pregovorima priključivanja Turske Evropskoj uniji.
Kolaps ovih pregovora imao je negativni odjek u EU. Postizanje dogovora više nije bio
preduslov za prijem Kipra. Uz intenzivne diplomatske napore, u decembru 2001 Denktash se
složio da nastavi razgovore, na insistiranje Ankare. Kako je Republika Kipar pokazala svoju
sposobnost da preuzme obaveze članstva i bližia se uspešnom završetku pregovaračkog procesa

10
ulaska u EU, Clerides i Denktash, kako predstavnici svojih zajednica i odredili su kao rok jun
2002. godinu.
Međutim, nakon tri runde direktnih pregovora pod okriljem UN i uprkos poseti Kipra
generalnog sekretara UN Kofija Anana postizanje rešenja do kraja juna 2002. godine nisu bili
ispunjeni. Iako javno niko nije priznao da razgovori nisu urodili prlodom, nisu postojali realni
dokazi koji bi pokazali da postoji bilo kakav napredak.

2.3 Prijem Kipra u Evropsku Uniju

Pod pritiskom Zapada, politička i vojna elita Turske se podelila u mišljenju, šta treba
učiniti u slučaju da se Kipar pridruži EU pre nego što se postigne dogovor. Postojala je realan
mogućnost da ukolio se to desi, reakcija Turske je aneksija severnog dela Kipra. Naravno,
posledica toga bi bila bi prekid bilo kakvih daljih pregovora sa Turskom u vezi sa EU.
Mnogo je pisano o potrebi Evrope da se ujedine pod jednim krovom sa zajedničkim
pravnim sistemom i institucijama, valutom, jedinstvenom spoljnom politikom i jedinstvenom
odbranom. Ali, dok je na planu prva tri pitanja u većoj ili manjoj meri učinjen napredak, pitanje
zajedničke vojne snage Evropske unije je pokrenuto od "kiparskog problema" (i Grčko-turskog
spora oko Egejskog mora). Uprkos činjenici da su sve strane uključene u pitanju obećale da će
dati sve od sebe da stastave ESDP aranžmane na takav način da bi se izbeglo trenje između EU i
NATO-a, dve organizacije koje su osnov stabilnosti u Evropi u poslednjih pedeset godina, ništa
konkretno se do tada nije dogovoreno.
Ipak, u maju 2004. godine Republika Kipar je primljena kao punopavni član Evropske
unije, iako je "kipraški problem" ostao ne rešen. Teško da se može reći da je ova odluka doneta u
interesu Evropske unije.Kao rezultat iste, EU je prizanala podeljeno ostrvo, čiji je deo pod
upravom režima koji nije međunarodno priznat. Takođe, na ovaj način međunarodna zajednica
nije pronašla rešenje za"kiparski problem", već je prisutstvo turskih vojnih trupa na severnom
delu ostrva prenela na regionalni nivo EU. Dodatni problem jeste da je ova odluka o priključenu
Kipra EU ozbiljno ugrozila dalje pregovore sa Turskom.

11
 ZAKLJUČAK

U proteklih deset godina Srbija se, uz više ili manje uspeha, usmerila u pravcu ulaska u
Evropsku uniju. Nekada mnogo razvijenija kaskala je za svojim zemljama u regionu, ipak imala
je tu prednost da na osnovu tuđeg iskustva pronađe za sebe najbolji model, pre svega tranzicije,
preobražaja društva iz socijalističkog u kapitalističko, a zatim i da ispuni sve uslove koji su
propisani od strane Unije. Veliki broj naučnih studija se upravo fokusirao na ekonomski aspekt
tranzicije, a prihvaćena rešenja nisu zadovoljila očekivanja. Takođe, za to vreme, suočila se sa
raspadom zajednice sa Crnom Gorom, brojnim ekonomskim problemima, socijalnim nemirima,
unutrašnjim nemirima i dr. Danas smo, nakon decenije trke za Unijom, na udaru svetske
ekonomske krize, koja odlaže i pomera ostvarenje svih planova. Takođe, vrlo često se ističe kao
kočnica ulaska u EU cepanje teritorije i proglašenjem nezavisnog Kosova. Jedina zemlja koja je
imala sličan problem jeste Kipar, uz ogromnu razliku da se svi gore pomenuti ekonomski
problemi nisu javljali, stoga su oni nisu ni obuhvaćeni ovim radom. Stoga, na osnovu njihovog
iskustva, vidi se da podeljenost teritorije nije prepreka. Iako bi bilo dobro rešiti problem
samostalnog Kosova pre ulaska u Uniju, ukoliko to rešenje izostane, sam ulazak ne bi trebalo da
se uspori.

12
 Literatura
1. Leonard, Dick, "Vodič kroz Evropsku uniju", Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 2004.

2. Verney , Susannah , " EU enlargement as a moral mission: debating cyprus’ accession in

the european parliament", Department of Political Science & Public Administration
University of Athens, Atina, 2006.

3. Archick ,Kristin, Kim, Julie " European Union Enlargement" , Federation of American
Scientist, 2008.

4. Ch Grant, " Europe must embrace its neighbours" Financial Times 2006.

Internet:

1. European Commision
http://ec.europa.eu/enlargement/turkish_cypriot_community/index_en.htm

2. Gatway of the European Union

http://europa.eu/

3. Wikipedia
http://en.wikipedia.org/wiki/Cyprus

13