Insania nocturna

Moralo je doći. Luda ideja? Ne... Sasvim razumna i efikasna su prave reci. Teram je šetnjom. Nekada je nebo bilo puno zvezda, ali one su bile i jesu sasvim dovoljno udaljene da se nikada ne sretnu. Besmislene. Bezvredne. Jalove. Nikada neće stvoriti nesto novo, divno... Jalove su kao i mi... U određenim periodima vremena pojavi se supernova. Wunderkind. Sa prokletim koeficijentom inteligencije od 160 koju ume da iskoristi samo u svrhu tuđeg i sopstvenog uništenja, a onda eksplodira. Susreće svoj kraj i ponese ko zna koliko čega sa sobom. I šta stvori? Gomilu malih zvezda. Beskorisnih. Besmislenih. Jalovih. Možda će jednog dana jedna od tih zvezda udahnuti život komadu kamena ili šačici vode... Možda... I time će obezbediti nastanak bića koje će je dovesti do uništenja. Nikako ne uspevam da vidim lepotu u tome... Da li je rođenje naša prva smrt? Nije ako nikada nismo ni živeli, čak i da jeste kakav je smisao u tome kada ćemo umreti više puta u toku života na ovaj ili onaj način... Ali neki neće... Možda je tu skrivena lepota... Imam prljavu krv u venama, žar u glavi i veliku pustoš unutra. Gase mi se zvezde pod kožom. Jedino su one nešto vredele. I umire sjaj, besmrtna lepota, koju sam želela podeliti, dati svetu da se u njoj okupa, dušu sveta da izlečim... Imam posmatrače. Mrzitelje i obožavaoce. Samo sagovornika nemam. Prijatelja. Sada bih želela samo komentarore. Njih je barem zabavno obarati u svakoj diskusiji...rušiti ideale, temelje morala i životnog stila. Sadistički delovi moje psihe i mog budnog, uvek budnog uma. Haos je zavladao. Razum bledi. Vid se muti. Svest nestaje. Krvavim stopama gazim bele kokice na leđima ježa koji recituje Marfijev zakon, ali krv nije moja... Krv nikada nije bila moja... Volim da koristim sledećih pet reči za moj savršeno nesavršeni opis: Insan(arap. isan, tur. isan) -čovek, osoba Insanabilan (lat. insanabilis) -neizlečiv, neisceljiv Insanija(lat. insania) -ludilo, dusevna bolest Insnija nokturna (lat.insania nocturna) -med. noćno ludilo, lutanje noću ili za vereme spavanja Noktu (lat.noctu) -noć Od tog kobnog dana sve češće se vraćam crtanju, staroj i dalje aktuelnoj ljubavi. Ne znam kako bih nazvala svoj stil. Haotično realna interpretacija užasa i besmisla koji nas okružuje s osvrtom na izvesno neizvesnu budućnost. Kako bi glasila skraćenica? HRIUIBKNOSONNIB??!! Bolesno. Bol ne popušta... Brišem pljuvačku s lica... Terasa... Moram pobeći od terase... Imam neodoljivu potrebu da skočim... Vetar... Kesa... Vetar nosi kesu... Opšti haos... Osećam svu bol kao i kesa koju vetar raznosi na sve strane... Može je rastrgnuti svakog trenutka... Gledajući vrelu amorfnu masu koju nazivaju asfaltom pitam se koliko bi bilo bolno osetiti tu vrelinu na koži u isto vreme kad i gume automobila. Racionalna sam u nercionalnom. I dalje ne uspevam da ne uspem. Nema me... Nestaću jednoga dana. Gubim teško stečene ćelije i tkiva.

Ironija. Nekada bih pola života dala za gomilu ljudi koja se neće ubijati potrebom da komentarišu svaku moju reč, svaki gest. Gomilu ljudi koja neće u čudu, raširenih očiju gledati u mene nemogavši da pojmi moje opaske. Pola života za one koje nikada ne bi mogla da povredim... Mada čini mi se sada da bih pola života dala upravo za suprotno. Svet prokleti da samo u jednom aktu mržnje uništim, očistim od zaraze... od sebe. Nije teško sebe podrediti lažnom idealu, juriti za njim, mučiti se da ga dosegneš. Čak ni tako proveden život, ponekad, nije tek tako protraćen. Umreti ubeđen da si svoje zemaljsko delo uradio najbolje što možeš je utešnije od smrti koja dolazi nakon mnogobrojnih poraza. Leden osećaj. Mon Dien, ljudi mogu svašta učiniti... Nešto umire u meni jednostavno rečeno. Nije puno toga ostalo, ali ono što jeste definitivno odlazi. Sve pobude koje su me do sada održavale-gnev, sujeta, želja za vređanjem, očajna bitka da dobijem koji minut duže, sve zajedno isčezava... Ostaje samo ogroman bol. Sva sam njime ispunjena. Ta večita borba, ta večita pustoš... Noći ispunjene košmarima, besna životinjski sirova grljenja, raspravljanja u kojima se zadovoljova samo cinični i bolesni um, ali nijedan otkucaj srca koji bi se razumeo i nikada osećanje da sam sama sobom ushićena, utešena, zadovoljena... U životu sa samom sobom ne mogu se setiti nijednog doba koje je bilo trajnije i mirnije, ispunjeno saglašnošću, obeleženo nežnošću... Najviše se bojim sebe. Zapravo onoga za šta sam sposobna. Bojim se straha. Kada će to prestati? Nikada! Ne želim da izbledim. Mrzim terasu! Mrzim svoje uništiteljske težnje!

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful