UVOD

Filozofija
 Φιλόσοφία - φίλος i σοφός – ljubav i mudrost - φιλόσοφος je onaj koji filozofira, φιλόσοφειν je grčko duhovno držanje u ljubavi prema mudrosti - isprva je Herodot posvedočio kako je Solon φιλοσοφέων, jer je proputovao filozofirajući, teorijski, duhovnim gledanjem iskustvene datosti sveta  Pitagora – verovatno je sebe prvi nazvao filozofom, za njega je φιλόσοφος onaj koji prirodu stvari saznaje duhovnim gledanjem.  Heraklit – stvorio je reč φιλόσοφος, a njome je mislio onoga koji ljubi mudrost i znanje, ko u svemu sluša logos kojim sve jeste jedno  Platon – Bog je σοφός a čovek φιλόσοφος, jer čovek teži mudrosti i znanju, umnoj spoznaji božanske prirode stvari, vođen onim što je πάθος, strast, čuđenje – πάθος je άρχή filozofije (početak u filozofiji)  Aristotel – to je onda rekao i Aristotel za prve ljubitelje mudrosti, koji su čuđenjem ispitivali postanak svega, čemu je svrha znanje radi znanja – prva filozofija je znanje radi znanja, ona ispituje biće kao biće, početke, uzroke i elemente sveta, ona je teologika, znanje boga kao nepokretnog pokretača svega postojanja, prvog opšteg i nužnog bića ili metafizika bića. Teologika je dakle metafizika – druga filozofija, tek je ona znanje o pojedinačnim područjima bitka, znanje o bićima, nauka fizike i nauka matematike, koje, međutim, ne mogu znati bitak bića, ili boga, koji jeste mišljenje mišljenja.  Novovekovnom filozofijom postavljen je pojmovni rascep između filozofije i nauke. Ona otpočinje renesansnom pobunom protiv hrišćanske filozofije boga, protiv religijskog otkrovenja sholastičke učenosti o prirodnoj svetlosti razuma, i onda protiv helenskog teorijskog bića filozofije. Nasuprot tome, postavljena je filozofija kao sistem tačnosti istraživanja matematičke strukture prirode sveta.  Dekart – sapientia universalis kao odgovor na Aristotelovu prvu filozofiju. To je mathesis universalis kao naučnost nauke, koja je filozofija ako ima neposredni uvid u ljudsku prirodu uma koji istražuje i razjašnjava neskriveni svet prirode.  Kant – nije mislio da postoji takav svetski pojam filozofije, ukoliko se ona ne misli kao nauka o poslednjim svrhama ljudskog uma, o najvišoj maksimi upotrebe uma i umnim saznanjima iz pojmova. – presipitivanjem granice uma, filozofija se predočava kao ’istorija upotrebe uma’, pa filozof nije sokratski filodoks, umetnik uma, nego je on ’zakonodavac uma’, stoga je filozofija ideja savršene mudrosti o konačnoj svrsi ljudskog uma uopšte.

1

 Fihte – shvata je kao nauku filozofije, to je dakle nauka o znanosti, apsolutno znanje, jedna nauka svih nauka koja postavlja principe i forme naučnosti svih znanja  Hegel – Fihteova odredba samo je teorija nauke, ona ne zahvata univerzum znanja i tek je njegova odredba filozofije filozofija koja je apsolutna nauka, znanje apsolutne dijalektike toteliteta kao apsolutna svest apsoluta. - osnovni zahtev filozofa jeste da filozofiju učini stvarnim znanjem, i to odbacivanjem svog imena ljubavi prema znanju, jer mudrost je nauka, nauka je istina, sistem je mesto naučnog događanja istine. - dakle, filozofija je naučni sistem. Stoga ona mora da iskorači iz predstavne obrazovanosti svesti po kojoj istina postoji samo kao opažanje, kao neposredno znanje apsolutnog, kao religija, gde ono apsolutno treba da se oseća, opaža, pa se tim neposrednim znanjem namesto pojma uspostavlja osećanje suštine koje smera ka okrepljenju duše, a to upravo i ne priliči nauci filozofije, njoj naime ne priliči utešljivost, isprazna površnost, bespojmovnost supstancijalnog znanja. - filozofija počinje, ali ne ostaje, u obilju čulnog znanja. Filozofija je misaono razmatranje predmeta i njen interes je naučna spoznaja istine, znanje pojma. Huserl – filozofija ni u jednoj svojoj epohi nije postala tako stroga nauka, pa je tek fenomenološko zasnivanje filozofije istorijsko ostvarenje filozofije kao stroge nauke, koja se od svih drugih nauka razlikuje po tome što za svoj predmet ima fenomenološko shvatanje suštine. – filozofija je univerzum akata svesti, do kraja zasnovano i shvaćeno znanje koje se pita o svom poslednjem smislu, dakle jedna transcendentalna fenomenološka filozofija Hajdeger – filozofija je, isprva, ’univerzalna fenomenološka ontologija’, a onda bitno mišljenje, mišljenje istine. Jaspers – filozofski se filozofira tek onda kada se misli šta jeste biće, zašto je uopšte nešto a ne ništa, ko sam ja, šta je uopšte jesam, dakle, filozofira se iz graničnih situacija egzistencije. „Svaka filozofija stvara svoj vlastiti pojam, ja je ne znam po definiciji, a da bi znao šta ona stvarno jeste, moram je živeti“. Niče – upravo on svu vrednost filozofije smešta u sgeru života: filozofija je volji za egzistencijom svrha višeg oblika postojanja, novi filozof novog mišljenja umetnik je mišljenja, filozof je dugi duh koji je zakonodavac budućnosti. – filozofija je otmen način mišljenja, stvaralački duh koji propisuje zakone budućnosti, pa biti umetnik filozofije znači otići tamo ’gde priroda pokreće naša čula’, znači biti čovek velikih strasti i pustinjak po instinktu.

2

Filozofske nauke
 Filozofske nauke su pojmovno znanje filozofije o vlastitoj sadržini, gde je: metafizika – filozofija bitka ontologija – filozofija bića kosmologija – filozofija sveta psihologija – filozofija duše logika – nauka filozofije mišljenja gnoseologija – filozofija saznanja epistemologija – filozofija znanja metodologija – filozofija naučne metode mišljenja estetika – pojmovno znanje o biti umetnosti etika – filozofija morala aksiologija – filozofija vrednosti filozofska antropologija – umno znanje o tome šta čovek jeste filozofija prirode – umno znanje o tome šta proroda jeste istorija filozofije – filozofsko znanje o vlastitoj povesti pojma  Platon - razlikovao je znanja o onome pojavnom, vidljivom i o onome mislivom, misaonom, koje jedino i jeste istinito. Prema delovima ljudske duše, najviše je znanje mišljenje, onda razum, verovanje i nagađanje. - u Platonovoj Akademiji postojalo je razlikovanje dijalektike, fizike i etike, kao filozofskih znanja sveg znanja (paradigmi ideja), znanja prirode i znanja svrhe moralnog delanja.  Aristotel - prvi put u istoriji filozofije načinio je podelu filozofskih nauka, a prema ideji sistema filozofije. Kao i Platon, priznao je umu pravo najviše moći ljudske duše, filozofija je za Aristotela umno znanje počela i uzroka bića kao bića, teorija bitka. - kako je ljudski život teorijski, praktički i poetički, tako su i nauke filozofije razdeljene, pa se teorijske teologika (metafizika), fizika i matematika, praktičke etika, ekonomija i politika, a poietičke poetika ili znanje o stvaranju. - u ovom sistemu znanja nema logike, ali je analitika pretpostavljena kao predhodno znanje o osnovama mišljenja uopšte.  Doba helenizma - opšti nacrt helenskih ideja o biti filozofije stoji i u dobu helenizma. Filozofija je logika, fizika i etika; logika je pak dijalektika (logika u užem smislu i gramatika) i retorika. - Ove podele držali su se stoičari, epikurejci i skeptici, sa neznatnim razlikama, tako je na primer Epikur logiku zvao kanonikom ili znanjem o merilu pravilnog mišljenja. ? Frensis Bekon – Bog, priroda i čovek temeljni su problemi filozofije, pa su stoga nauke filozofije prirodna teologija, spekulativna metafizika i operativna fizika, antropologija, iznad kojih stoji prva filozofija. Logika je smeštena u red nauka o prirodi i čoveku, pored astronomije, etike i politike. ? Džon Lok – razlikovao je fiziku (tj. prirodnu filozofiju), praktiku i semantiku (logiku) ? Dalamber – filozofija najpre ima svoj opšti deo (ontologija ili opšta metafizika), zatim posebni deo (prirodna i objavljena teologija), deo o čovekovoj duši (pneumatologija ili

3

niti se duh vremena filozofije misaono dovršava jednim filozofom. a praktička filozofija morala. racionalne kosmologije i racionalne teologije.najpre se razlučuju formalni i materijalni deo: formalni deo je logika. religija i filozofija. i posebna metafizika (kosmologija. te moralna nauka).takođe je razlikovao i opštu.logika je objektivna (učenje o biću i suštini) i subjektivna nauka (učenje o pojmu) . čistu i primenjenu. 4 .posebna metafizika. ceo sistem metafizike sastoji se iz ontologije.unutar transcendentalne filozofije transc. a materijalni deo teorijska i praktička filozofija.sistem svih principa čistog uma je transcendentalna filozofija (sistem pojmova apriorne spoznaje predmeta) i zajedno sa fiziologijom čistog uma sačinjava uži pojam metafizike. . koja se nadalje deli na analitiku i dijalektiku. racionalne fiziologije.dakle.filozofija duha obuhvata subjektivni.čista je propedeutika ili kritika. te se deli na transc. . filozofija prirode i filozofija duha prikazuju dijalektičko samokretanje ideje apsoluta: . ? Kristijan Volf – postoji opšta metafizika kao ontologija ili filozofija bića. estetike. analitiku i transc. .fiziologija čistog uma posmatra prirodu kao celokupnost datih predmeta. a filoz.  Hegel . logika ide posle transc. logika ili nauka o otkrivanju istine. koja je pojmovno znanje ideje kao apsoluta). ili iz shvatanja ideje filozofije uopšte. fizika i organika . i metafizika.s’ obzirom na poreklo saznanja.učenje čistog uma o prirodi sadrži u sebi racionalnu fiziku i racionalnu psihologiju. a metafizika se deli na metafiziku spekulativne upotrebe uma (metafizika prirode) i metafiziku praktičke upotrebe uma (metafizika morala). a transcendentalna filozofija zapravo je ontologija. filozofija je čista i empirička . Ova podela smatra se tradicionalnom podelom metafizike u istoriji evropske filozofije. objektivni i apsolutni duh (ovaj potonji je umetnost. formalnu (tradicionalnu) logiku kao nauku o opštim pravilima razuma.filozofija je sistem umnoga saznanja stečenog pojmovima.filozofija prirode je mehanika.filozofija prirode odnosi se na sve što postoji. i ispituje apriorne zakone razuma i uma. psihologija i teologija). U modernijem dobu filozofije nema velikih sistema filozofije. . deo o prirodi i telima (fizika i matematika).  Imanuel Kant . .u Hegelovom sistemu apsolutne filozofije logika. logiku opšte upotrebe razuma i logiku specijalne upotrebe razuma. . .  Sva raznolikost sistematike filozofije potiče iz unutrašnjeg poretka vlastitog sistema filozofije filozofa. morala na ono što treba da postoji . .teorijska filozofija zapravo je filozofija prirode. . dijalektiku.

već analitika. ? Frensis Bekon – induktivna logika određena je kao naučno znanje o načelima. ? Lajbnic – logika je diskurzivno znanje o znakovima. to je nauka o saznanju istine metodom istraživanja. ? Raimund Luli . te se deli na teorijsku (pojam. 5 . bitoslovie (ontologija). naučno znanje metafizike ideja. sud i zaključak) i praktičku logiku. misao. Kod Epikura logika je kanonika razumskog mišljenja.novu logiku smatrao je metafizikom. spis. dakle nauka ontologike. Time je Lajbnic preteča matematičke logika. rasuđivanje. logično stoje u značenjima sledovanja. a poglavito znači reč. jer ona je nauka o otkrivanju istine. logičko znanje o formama bića. metafizika mišljenja. račun. ona ispituje upotrebu saznajnih moći u istraživanju istine. jer je zasnovana idejom o identitetu bitka i mišljenja. u skupinama značenja kao reč. pojam. određenji-ma i uputstvima za delovanje. Kod njega nema reči logika. Iz tih osnova nastaju nazivi nauka na staroslovenskom mudroslovie. premda ne i uvek jednakoznačna s rečju logos. nauka. knjiga. prirodoslovie ili naravoslovie (fizika).  U svim bitnim sistematikama filozofije stavljena je i nauka logike. misloslovie ili umoslovie (logika). pouka. Dijalektika je zapravo ontologika  Aristotel – analitika je isto tako ontologika. kojom se umno gleda paradigma bića. istraživanja. razum. Kod stoičara Zenona logika je dijalektika (logika značenja i gramatika) i retorika. nauka filozofije o kriterijumima istine. moderne logike matematičkog mišljenja simbola.  Stoičari prvi put upotrebavljaju reč logika u značenju filozofske nauke o mišljenju. svetoslovie (kosmologija). ? Kristijan Volf – logika je propedeutika filozofije. isto je tako i slovenska reč слово višeznačna. razum. um. govor.Nauka logike  Logika ide od reči λόγος. reči logičko. ? Dalamber – zadatak je logike da uči o sređivanju ideje u najprirodniji red. Sa Aristotelom se stupa u sistem znanja o prirodi logosa: logika je svojim postanjem ontologija logosa i logika bitka. pismo. naspram naučne logike formalnog uma.  Platon – kod Platona to je dijalektika. ? Hobs – logika je nauka o imenima kao nazivima pojedinačnih stvari. ali i put istraživanja razgovorima. princip. sa intuicijom u njenom temelju. rečima: moguće je. beseda. ? Lok – logika je nauka o znakovima. nauka. racionalni alfabet simbola misli svih empirijski nauka. semiotika ? Hjum – logika je nauka koja objašnjava principe i radnje moći mišljenja i prirodu ideja ? Port-Rojal – logika je ’iskustvo misliti’ ? Blez Paskal – postavio je ’logiku srca’. iz kojeg se onda gradi sistem elementarnih pojmova. logički. premda je mišljena i kao pretpostavka sveg mišljenja. slovomudrie (filozofija). slava. sačiniti simbolički univerzalni jezik. govoru. um. otuda. i to poglavito kada je reč o proizilaženju zaključaka iz premisa u silogizmu. te je njen prvi pojam bitak. sasvim nezavisno od njenog određenja. zakon. znanje.

logiku treba shvatiti kao sistem čistog uma. ili logiku istine. postajući tako filoz. nauka o prirodi mišljenja. tj. empirijskog i čistog.bitak. logika je zapravo metafizika čistog mišljenja. logika se deli na transc. pa otuda: nagovor na logiku života. . dakle. Tradicionalna logika. . kojom se izlažu elementi čistog apriornog saznanja razuma. gde onda ova sadržina predstavlja izlaganje boga kakav je on u svojoj večnoj suštini. kojoj je formalna transcendentalna logika tek prvi istorijski deo: logika je. na hegelijan-skom tragu. o čistom racionalnom saznanju. apstrahujući pritom od svake sadržine mišljenja. . apstrahujući čisto empirijska saznanja: otuda je ona nauka o čistom razumu. • Martin Hajdeger – potcrtao je egzistencijalno značenje logike.logika je shvaćena kao umna nauka po formi.Hegel zapravo određuje logiku kao spekulativnu filozofiju ili ontologiju. logiku tela (Fridrih Niče). od bitnog značaja. ontologika. 6 . nauka o pravilnoj upotrebi razuma i uma. pa to i sačinjava strukturu nauke logike (logika pojma kao bitka i logika pojma kao pojma. po apriori principima kako razum treba da misli. i transc.transc. ili logiku iracionalnog intelekta (koja. • Karl Jaspers – postavio je osnov za filozofsku logiku.za Hegel. ideji u apstraktnom elementu mišljenja. analitičkog i sintetičkog. u koju su svrstani i Kant i Hegel. . njegovom egzistencijom kojom se rasvetljava svo postojeće. dubinsku logiku koja je svest unutrašnjeg iskustva (Anri Bergson). i to objekitvno.formalna logika ispituje opšta i nužna pravila sveukupnog mišljenja.od Aristotelovog vremena. jer je čista logika postavljena kao nauka o idealnim tvorevinama logičkih zakona. kojom se prekoračuju granice mogućeg iskustva. nauka o naučnom saznanju i znanju. osporavao je značaj logike formalnog uma i naučne logike intelekta. a to se događa ekstatičnim postojanjem čoveka. tek je Kantova odredba logike . . o njegovim čistim apriornim pojmovima. suština i pojam stupnjevi su logičke ideje. intuitivni smer filozofskog mišljenja modernijeg duha vremena. konačni sistem fenomenologije logičkog uma. samoizlaganje čistog uma. Transcendentalna fenomenološka logika jeste filozofska nauka koja je transcendentalna teorija uma. naspram tradicionalne naučne for-malne logike. Kant . kojoj je zadatak da vlastiti rad uma stvari dovede do svesti.Kantovo shvatanje logike ispod je Aristotelovih uverenja. dijalektiku. jedna transc.transcendentalna logika proučava pravila sintetičkog apriornog mišljenja. logiku intuicije (Diltaj). • Huserl – načinio je odlučan zaokret u pojmovnom shvatanju logike.  Hegel . kao carstvo čiste misli. postoji naporedo sa logikom kao čistom apriornom naukom koja je apstraktno znanje nečeg što svako zna konkretno). logika je nauka o čistoj ideji. . i ona je zapravo način rasvetljenja egzistencije umom koji je metod filozofskog mišljenja sveobuhvatnog. analitiku. objektivna i subjektivna logika). • Iracionalni. po Šopenhaueru. može se prevladati jedino svojim iz-stavljanjem iz ležišta u tumačenju bića. teorija teorije. apriorna nauka o nužnim zakonima mišljenja svih predmeta uopšte: dakle. .transc. ili logiku privida. .

logika intuicije. misao je stvar mišljenja.). apstrahovana od primene u nekom obliku naučnog znanja. kao mišljenje mipljenja. a svrha mu je vlastiti svet neprotivrečnosti. Predmet logike su predmeti mišljenja. poreklo i priroda mišljenja kao mišeljanja.no. ovim. tako i kod neokantovaca i logicista moderne matematičke logike. Ona tvrdi kako su sve logičke ideje u samoj stvarnosti. Mišljenje je. Mišljena misao je logički istinita ako odgovara samom tom logičkom mišljenju. stvari. logika je opšta ili teorijska. srca. zakoni i oblici mišljenja. Sa stanovišta opštosti u prirodi logosa. . istina.Logičke nauke  Nauku logike sačinjavaju logičke nauke.u teorijskoj logici mišljenje je mišljeno uopšte – misle se principi.  Ako je osnov zasnivanja logike svrha tog zasnivanja. logika stvari i logika mišljenja. gde je onda mišljenje mera stvari mišljenja. kako kod Kanta. Mišljenje se ovim prikazuje kao akt duha. logikâ specijalnih nauka. logici volje. logika naučne metode. kao apsolutna teorijska nauka logike. a svet je konačna nepromenljiva stvarnost.prakitčka logika obuhvata konkretne oblike logičkog znanja. logici fizike. 7 . logike kao logike mišljenja. mita. nego su mišljenje stvari i stvar mišljenja jedan te isti proces. pa se logika mišljenja pokazuje kao čista logika. stvar je u tome da se predmetnost logike ne shvata kao jedno jedinstveno izvorište. Dakle. niti je ono logičko samo u mišljenju. . što pretpostavlja znanje o tome šta logika doista jeste. Istinito mišljenje je. jedno je drugome izvor i utoka. koji sačinjavaju momente primenjenih logikâ. pa je onda i mišljenje realna stvarnost. logika uma. ne svodeći se pri tom na jedno od ovih svrha naučnog znanja logike. Po ovome. mistike.  Ovome drugom obliku zasnivanja logike. podudaranje mišljenja sa samim sobom. Tako se misleće mišljenje uzima izvan bića koje mu je sadržina. duha. Apriorno znači nezavisno od iskustva. . A na temelju toga šta je predmet tog znanja. jer.logika mišljenja misli mišljenje izvan i nezavisno od datosti predmeta mišljenja – mišljenje je onda jednako samome sebi a predmet mišljenja pridolazi mišljenju kao od njega nezavisna stvarnost. U istom tom smislu uposebljenog logičkog znanja logike mišljenja može se govoriti i o logici književnosti. niti samo u stvarima mišljenja. Metodologija je tako jedna praktička logika. religije. logika je istovremeno i predmeta i misleća nauka.predmetna logika naziva se još i realna logika. sâme stvari mišljenja ili sâmo mišljenje stvari. logički pojmovi su slike. i primenjena ili praktička nauka: . mišljenje nezavisno od materije mišljenja – jedan apsolutni gnoseologizam i matematizam apstraktnih formi mišljenja. tako. zatim kanonika kao konkretna nauka primenljivih obrazaca mišljenja. odslikavanja sveta. materija mišljenja. logika razuma. kao primenjena normativna logika kojom se propisuju norme mišljenja u nekoj posebnoj oblasti naučnog znanja ili oblasti moći mišljenja (lingvistička logika. onda se logika pokazuje kao poduka i kao vežbanje mišljenja. pa je otuda teorijska (ili opšta) logika čista logika. hermeneutička logika. čisti akt svesti izvan svog prirodnog toka događanja. logika je predmetna logika ili logika mišljenja: .. stvarnost je istinita ako odgovara stvar mišljenju stvari. odrazi svojstava stvarnih objekata onako kako su oni mišljenjem zatečeni u prirodnom poretku datosti sveta.. odgovara aprioris-tičko zasnivanje logike. kao i same stvari logičkih ideja. dakle svega onoga što je predmetna mogućnost ljudskog mišljenja.

njegovu svrhu. Teorijsko izmirenje ove rastavljenosti stvari i mišljenja. Logika je tako sintaksa naučnog i običnog jezika. ili epistemologika. U prirodi je logike da misli saznanje. Psihološka logika (psihologika) logička je disciplina znanja o psihičkim osnovama logičkog mišljenja. prirodu i poreklo ljudskog saznanja kao oblika događanja mišljenja u svesti čoveka. . jednako onako kako to nije ni jedna druga nauka koja nema opšti pojam čoveka za predmet svojih istraživanja. Logički logos osnov je bića. Spekulativna logika je dijalektička logika. 8 . to je onda logika psihološka nauka o misaonim procesima psihičkog života. svođenju logike na teoriju znanja. . razvitak mišljenja bića za biće mišljenja. a psihičke procese izučava psihologija.antropološka logika – mislioci s područja filozofske antropologije skloni su uverenju da je logika zapravo antropološka nauka jer izučava čovekovo mišljenje. reči su znaci misli.psihološka logika – njom se logika izvodi i svodi na nauku psihologije. no time se logika ne svodi na istraživanja značenja reči jezika mišljenja. jer nema razlike između govora i mišljenja. Ali time što je logika filozofsko znanje o ljudskom mišljenju. jeste filozofsko mišljenje znanja. dakle ka logičkom procesu unutar nauke psihologije. nauka logike nije poglavito gnoseološka logika. Time je nauka logike vlastitom predmetnošću mišljenja istovremeno i gnoseološka logika. ukoliko je ono logičko znanje o logičkom. mišljenje kao jedno svojstvo ljudske svesti. kada logičko mišljenje nije svedeno na psihički proces. bitka i logosa. Moć stvari da mogu biti stvar mišljenja moć je mišljenja da može misliti stvar mišljenja. Zadatak je logike da ispita to mišljenje koje je iza psihičkog mišljenja. kao ono što je naspramno epistemologicizmu. logika saznanja. Ontologika je ontologija mišljenja i logika bića.  Naspram radikalnog ontologicizma nastali su smerovi mišljenja logike iz oblasti gnoseo-logije. antropologije. logička analiza jezika. Mišljenje se doista iskazuje govorom. nego podignuto na logički logos psihičkog procesa. govor i reči predmeti su i logičke nauke. epistemološka logika. Otuda je spekulativna logika ontologika. bića i mišljenja. ona ne može biti određena kao opšta filozofska nauka o čoveku. logička ontologija. . jer ima proces. a pritom se previđa da ona nije nauka o psihičkoj strani mišljenja kako je ono dato iskustveno. nije jedino psihički proces. i upravo se time ne može svesti na nominalističku logiku. ili gnoseologika – kada misli saznanje mišljenja. koje je pak osnov logičkog logosa. Ovakvim gledanjem psihologija je stavljena u osnov logike. Dakle. ili logiku jezika. ova za svoj cilj i svrhu ima i istraživanje logike lingvističke nauke. u zavisnosti od uverenja o zasnovanosti onoga logičkog u filozofiji: . nego o mišljenju koje nije više samo psihički proces. No. Ona smera ka filozofskim principima psihičkog u znanju mišljenja. Kako je mišljenje psihički proces. Gnoseologika je bitni sastavni deo logike. gde je mišljenje bića i biće mišljenja jedan te isti proces delatnosti svesti. . prikazuje spekulativno izvođenje nauke logike. Nauka logike koja misli jezik mišljenja lingvistička je logika. ciljeve i metode. epistemologije. reči i misli. pa je logika neka metapsihološka nauka u području znanja o biti mišljenja. filozofsko znanje o bitku logosa i logosu bitka. matematike. psihologije.epistemološka logika – shvata se kao logika znanja. područje logike kojim se istražuje saznanje.gnoseološka logika – misli logiku kao nauku o saznanju istine i metodama njegovog provođenja.lingvistički pravac u filozofiji stanovišta je kako je logika deo lingvistike ili nauke o jeziku.

logička nauka o matematici. Oblici zasnivanja simboličke logike su logicizam (Frege. izvođenje matematike. nezavisnost. podvođenje logike pod matematiku. interpretacijom sistema. . To je sasvim u skladu sa lingvističkim shvatanjima ovih nauka: sintaksa je nauka o međusobnim odnosima znakova. formalizam (Hilbert) i intuicionizam (Brouver. Tako se u metalogičke nauke smeštaju sintaksa. a pragmatika nauka o odnosima znakova prema onima koji ih upotrebljavaju. Tako je logistika shvaćena i kao ontološka nauka jer misli opšte principe bića. Ona je matematizacija logike. metateorije se zanimaju formalnim svojstvima aksiomatskih sistema. koje se pak smatraju granama semiotike ili opšte nauke o znacima. pa je metamatematika apsolutno formalizovana matematika. principa i operacija matematičkom algebrom. To je temeljno polazište simboličke (matematičke) logike. sva matematika pripada simboličkoj logici. semantika i pragmatika. Logička sintaksa istražuje logičku strukturu nekog sistema. sudovi jednačine. Od ovih logičkih nauka posebno se razvila semantika. formalicizam. jer. Obično se misli kako je formalna logika postavljena nasuprot predmetnoj (realnoj) logici.logistika – dalja etapa simboličke logike. a to znači da čista logika (ili čista matematika) apsolutno je istinita u svim mogućim svetovima jer je njen sistem neprotivrečan. te odnosima između sistema. gde su pojmovi simboli. iz logike. semantika nauka o odnosima znakova prema onome što označavaju. ili nekakvo a ni od čega. što ga provodi simbolička (matematička) logika. aritmetika je proširena logika. a zaključci sistemi jednačina. potpunost. logika je deduktivni sistem a metalogika znanje o osobinama tog sistema. a metajezik apsolutno formalizovana teorija simboličkih jezika.  Ali stanovište radikalnog formalizma. zbog same stvari odnosa forme i sadržine onoga što uopšte jeste. a logička pragmatika odnos logičkog sistema prema onome ko ga upotrebljava. . matematika je logički izložena kao aksiomatizovana deduktivna teorija. upravo je provedeno uverenjem o nužnosti apsolutnog apstrahovanja formi misli od njihove sadržine. Rasl). Ovde se zapravo radi o metateorijama nauka. nema ničega što je od nečega a nikakvo. Hajting). budući da se na formalizovan način zanima onim što se može reći o bilo kojoj stvari i bilo kojem svojstvu (Rasl). koju ne zanimaju forme mišljenja nego njegova sadržina. posebno aritmetike. niti čisto sadržinska logika. premda je sasvim jasno kako uopšte nije moguća neka apsolutna formalizacija bilo kojeg naučnog znanja. odlučivost. 9 . Međutim. nije moguća čisto formalna logika. kao što su neprotivrečnost. metalogika apsolutno formalizovana logika.  Unutar tako shvaćenog sistema logike razvile su se i logičke nauke metamatematika.algebra logike (algoritmička logika)prvi je oblik savremene simboličke logike. metalogika i metajezik. a nastavljeno potom formalističkim i matematičkim mišljenjem o mišljenju. logička semantika odnos logičkog sistema prema tome šta on označava. po ovim shvatanjima. Prema ovome. Dakle. Ova logika nastala je matematičkim zasnivanjem logike (ili izvođenjem logike iz matematike) i logičkim zasnivanjem matematike (ili izvođenjem matematike iz logike). interpretacija logičkih formi. Formalno zasnivanje logike postavljeno je već istorijskim nastajanjem logike kao filozofske nauke o formama mišljenja i metodama njegovog događanja.

afektivna logika. nego i oni procesi nezavisno od kojih nije moguće nikakvo mišljenje. dakle. volje.). logika emocionalnog mišljenja. osećanjima. i na kraju tranzitivna. Modalna logika ispituje relaciju modalnosti: ona izučava logička svojstva nužnosti. znanja i mišljenja uopšte premdet je metalogike. Vremenska logika (temporalna logika) izučava stavove čija je vrednost vremenski određena. Intuicija je isto tako moć spoznaje. iracionalna.. bolji. otac. mišljenje pritom nije samo diskurzivno nego i intui-tivno. niti je to presek predmetnih osnova psihologističke logike. stavova i predikata. mogućnosti i nemogućnosti. kao logike neposrednog znanja. zatim simetrična. relacija je refleksivna.  Deontička logika takođe je jedna od disciplina moderne nauke logike. irefleksivna i nerefleksivna. duše. a sve mate-matičke konstrukcije su neposredno. a ispituje područje mišljenja u kome se formuliše i sistematizuje načelo o tome da ništa jednovremeno ne može biti obavezu-juće i zabranjeno. To je logika oba-veze. ili ’je’. psihološka. To dakako nije psihologizam u logici. mistike. ne njen osnov: logičke teorema zapravo su matematičke teoreme krajnje opštosti. Intuicionistička logika rezultat je intuicionističkog zasnivanja matematike. to su intuitivne matematičke teoreme. logika stavova (ili iskaza). logizmu i panlogizmu. 10 . a ono se svodi na uverenje kako je logika deo matematike. Ovakvo shvatanje intuicionističke logike zapravo je otpor prema logicizmu. logika klasa. voljom. do nje se došlo istraživanjem modalne logike. a ona se zasniva na matematičkom učenju o kopuli. valja razlikovati logiku relacija kao zasebnu logičku teoriju. jednakosti i inkluzije (biti veći. srcem.  Logika je nauka filozofije mišljenja. da je svet logičan. Dakle. kao i ono što se u tradicionalnoj logici smatra podelom sudova po modalitetu na problematičke. Unutar ovakvog shvatanja metalogike. te da je logika jedina ili barem osnovna filozofska nauka.. Njima sem intuicije nije potreban nikakav drugi osnov. jasne duhu. smeštene su intuitivna logika. nauka logike o saznanju neposrednog znanja. dakle shvatanjima prema kojima je logika apsolutno nezavisna disciplina čiji je predmet svet idealnih logičkih tvorevina: logizam je teorija o logičkoj uređenosti sveta. logike tela. To je samo nagovor na filozofsko mišljenje neposrednih spoznajnih moći znanja koji se pokazuju i kao psihički procesi koji nisu samo intelektualni procesi. apodiktičke i asertoričke. logika predikata. intuitivno. logika iracionalnog intelekta. logika srca. itd. To su zapravo i računi klasa. Isto tako. višeznačno. Metalogika je. ili logičke nauke o neposrednom znanju saznanja mišljenja. prema klasičnoj podeli mišljenja na pojmove i sudove. ono znači bilo koji odnos a ne samo odnos identiteta. duha. verom. asimetrična i nesimetrična. intranzitivna i netranzitivna. sa izvesnošću znanja dušom. nadalje. a panlogizam krajnji ontološki stav da sve jeste logičko. vere. jedna delatnost mišljenja kada mišljenje misli neposredno. meditacije. gde je ono ’jeste’.  Unutar savremene matematičke (simboličke) logike razlikuju se. Problem ovih metalogičkih osnova saznanja. što preds-tavlja osnov za razlučivanje momenata neposrednog znanja od kojeg ni jedno posredno znanje nije apstrahovano. U logici relacionih iskaza relacija je određena kao skup uređenih parova: pritom.

tri ili više moguće vrednosti istine. Operacionalistička logika – logički principi. prevashodno su oruđa poimanja sveta. sredstva za teorijsko i praktično snalaženje u svetu.  Pragmatička logika (Pers) je radikalna empiristička logika. budući da se značenja mišljenja sastoje u njihovim praktičkim posledicama. Klasična logika je dvovalentna logika. praktičko istraživanje prakse. logika je deduktivna i induktivna. ili nauka o istraživanju istraživanja. izvođenjem posebnih premisa iz opštijih premisa (Aristotel). sredini u kojoj se individua ne može slobodno instinktivno ponašati. te značenja njenih pojmova i uopšte oblika misli. zakonitost logike. Mišljenje je shvaćeno kao instrument prilagođavanja čoveka praktičkom životu.  S obzirom na metod zasnivanja i izvođenja mišljenja. kome se valja prilagoditi. a ono je takvo ako pripada klasi argumentacija da su zaključci istiniti sa izvesnom relativnom učestalošću kada su istinite premise. a istinito kao ono što se može eksperimental-no proveriti. moguće). logička nauka silogizma kao temeljnog deduktivnog zaključivanja u mišljenju. erotematika je pritom umešnost. 11 . pa je i eristika logička disciplina znanja o raspravljanju. izvođenjem opštijih premisa iz posebnijih premisa. Saznanje je shvaćeno kao uputstvo za akciju. što isto tako spada u logičku umešnost ispoljenja mišljenja. problem odgovora i problem pretpostavljenog znanja. U interes ove logičke nauke spada i obrada novog misaonog sadržaja pitanjima i odgovorima. deo logike po sofistima. Erotetička logika je logika upitnih rečenica.  S obzirom na istinosnu vrednost sudova (u tradicionalnoj logici) ili formula (u simboličkoj logici) logika je dvovalentna. ako logički sistem ima formule od kojih svaka ima dve. koji je različit od Lukašijevičevog trovalentnog zasnivanja logike (istinito. Logika je tako nauka o organizovanju znanja. mišljenja deduktivnim zaključivanjem. mišljenje mora imati priliku da misli i podatke za mišljenje. Unutar deduktivne logike postoji silogistika. neistinito. prepiranja. Sa polivalentnom logikom stoji u vezi logika verovatnoće. znanje besedništva. veština pitanja. A retorika je nauka o principima pravilnog govorništva. Induktivna logika nauka je mišljenja koje se izvodi induktivnim zaključivanjem. Deduktivna logika je nauka deduktivnog mišljenja. Tako se intuitivistička logika može interpretirati kao sistem sa neograničenim brojem istinosne vrednosti. Njeno polje istraživanja je problem prirode upitnih rečenica. nauka o iskustvu istraživanja. S tim u vezi je i veština raspravljanja. trovalentna i polivalentna. Korisnost je mera stvari mišljenja. ili nauka logike o analizi prirode zaključivanja po verovatnoći. logika pitanja. a ideje mišljenja nisu onda ništa drugo do planovi za akciju. Instrumentalistička logika.

po kojima ničega i nema u logičkom sem čulnoga i razuma. logika je razumska. poreklo i vlastiti domašaj. kojim se egzistencijalno osvetljava sveobuhvatno. integralna nauka svih pogleda na svet. isto tako. da svaka stvar i svako dešavanje. obuhvata misaonim stavovima svu određenost svega nečeg. neposredno znanje bića njim samim. estetska logika ispituje poreklo i prirodu. budući da svet jeste čulni svet i svet apsolutne racionalnosti. Naučna logika nije isto što i logika nauke. logika nauke. sistem znanja koji je najviša forma i najviši stupanj mišljenja sinteze. do čega se ne može dospeti naučnom logikom. sve. principa i zakona. pa se ona razlaže na logiku stvarim logiku dešavanja. psihološka logika i logika jezika zapravo naučne logike. umska i intuitivna logika. teorijsko znanje o filo-zofskoj povesti mišljenja. prema obrascu znanja prirodnih nauka. opšta teorija nauka. Jaspers se zalaže upravo za filozofsku logiku kao logiku uma. uman. Razumska logika ispituje razumskim mišljenjem mišljenje razuma. njegovih metoda. Umska logika je umsko zasnivanje logike kao nauke koja misleći um umno misli svet koji je. Sa stanovišta razlikovanja moći mišljenja. Umska logika je logika uma i logika umom. logiku celovitog posmatranja sveta – zapravao kao sama ta apsolutno celovita. A njegovo zakonodavstvo mišljenjem zakonodavstvo je znanja naukom. nego logički sistem sintetičkog mišljenja koje je. Filozofsko znanje o logičkim osnovama mišljenja u 12 . njegovu prirodu. svaki događaj i svaki proces. Propedeutika je priprava za osnove nauka. logika o umetničkom stvaranju. dakle nauka postajanja naučnog znanja. koje nisu isto što i filozofska logika. jeste složeno iz svega i svaki se događaj dešava na svaki način. Estetska logika u ovom smislu nije estetička logika. samoevidentne. logos. filozofska propedeutika je priprava za osnove filozofskih nauka. budući da je njen osnovni stav to da sve što je nešto jeste određeno. fenomenologija uma (Huserl). metafizičkim i spekulativnim ontološkim logikama. Valja se kloniti apsolutnog senzualizma i apsolutnog racionalizma. što pretpostavlja znanje psihologije i logike o elementarnom stanju filozofskog mišljenja. Dakle. prethodna napomena. nastajanje svesti i mišljenja u iskustvu čulnoga opažanja. To više nije logika dijalektičkog mišljenja. Po njoj je intuicija najviši stupanj spoznaje. znanje čulnoga. sveukupni pogled na svet. samoizlaganje uma koji je logos bića.. Pod naučnom logikom smatra se pozitivizam. ali i kao prethodno znanje za svako znanje. Logika nauke je metanauka. Logika je tako shvaćena kao prolegomena. Univerzalna logika svojim principima treba da izrazi taj stav o sveopštoj određenosti. jedna estetska logika (kod Kanta transcendentalna estetika). gde su onda sve logičke istine samoočevidne.  Istorija logike je nauka logike o njenoj vlastitoj povesnoj suštini. Integralna logika zamišljena je kao prolegomenon za sintetičku logiku. čija je pak pretpostavka znanje opažanja. jedna moguća poietička logika.. jer logika nauke filozofsko je promišljanje porekla i prirode naučnog znanja.  Univerzalna logika. nagovor na filozofiju. svojom aksiomatikom. nauka o nauci. logika metafizičkog smera mišljenja. spekulativna filozofija (Hegel). Intuitivna logika ispituje intuiciju kao osnov saznanja i znanja. suštinu čulnog i opažajnog saznanja. Razumska logika logika je razumskim mišljenjem i njen je najviši doseg Kantova transcendentalna logika. Tako su matematička logika. najdublje saznanje bića. zapravo. prag-matizam i empirizam u shvatanju mišljenja.  Koncept naučne logike postavljen je nasuprot intuitivnom zasnivanju logike.

do umnog znanja uma kao logosa bića.njegovoj istoriji jeste logička nauka. 13 . koja teorijski počinje razmatranjem mita i njegovog prodah-nuća u logos.

logika. ili matematičkog zasnivanja logičkog mišljenja. Matematika logike poglavito je formalizam. fenomenološka transcend. s obzirom na ideju o poreklu i prirodi logičkog zasnivanja matematičkog znanja. doba metafizike iskustva provedeno je novim organonom logike. a helenizam ide preko akademijskog i peripatetičkog interesa za logiku do kanonike i neoplatonike. institucijalnim zasnivanjem gnoseologije i metodološkom logikom eksperimentalne filozofije. logos i nus. dakle. sholastička. Pojavni oblici logicizma su panlogika. hrišćanski. Helenska logika je. ono što se u teoriji gnoseologije može nazvati neposrednim znanjem. ovo filozofsko znanje logike teorijski otpočinje razmatranjem mita kao nevinog stanja detinjstva svesti. tela. jer u pogledu suštine onoga logičkog u ideji logike ovde nema bitnih stvari. Sa Grcima teorijski otpočinje istorija logike. Istorija logike teorijsko je znanje o stupnjevima nužnog razvitka i napretka mišljenja o mišljenju. i onda njegovog prodahnuća u logos. prema svojim povesnim zbivanjima događanja pojma. Doba nauke zapravo je renesansa logičke filozofije. • Novo doba logike pokazuje se kao vreme nauke. dakle do intuicije uma kojom se i dovršava moć ljudske duše da duhovnim okom gleda suštinu stvari sveta. i preko toga sa svim stupnjevima svetske istorije. Jer proizilaženje i izvođenje misli pojmovne stvarnosti svetske istorije nije ništa drugo nego logičko izvođe-nje pojmovnih odredaba – dakle. • Antička logika je epoha filozofskog razmatranja o međusobno oposredovanim ali nesvodivim odnosima onog što su mit. svet kao proces. Helenskoj ideji logike pripada i helenizam sa rimskom filozofijom. Logika metafizike razuma zahvata područje onoga što se prevashodno odnosi na mathesis universalis. pragmatizam. U istorijskom smislu. filozofski logicizam. novovekovni i moderni logos. Istorijski tok kretanja logike filozofski je opis prirode logosa u intelektualnim držanjima epoha. srca i intuicije. razuma i uma. nadlogika. dijalektika znanja i formalna ontologija. dakle transcendentalnim i onda spekulativnim zasnivanjem logičke nauke. te da sebe ispostavi kao princip. • Savremena logika određena je prema nosivim stavovima filozofije modernog doba. Stoga poredak stupnjeva nužnog razvitka misli i napretka pojmova isti je sa poretkom epoha filozofije. a onda patristika i sholastika srednjovekovne logike. metodologika. što je opet shodno povesnim događanjima istorije filozofije i stupnjevima procesa svetske istorije. kao logos i nus. sa nosivom idejom o odnosu vere i razuma kao izabranih puteva najviših moći spoznaje. dok se logika uma prikazuje onim čime se i dovršava. onda sholastičkim pitanjima o univerzalijama i kanoničkim utemeljenjem školske učenosti o logici. tako je onda mišljenje o mišljenju svo biće logike. Povesni tok teorije logosa u istoriji filozofije dogodio se kao helenski. scientia generalis i prosvećeni razum. Kako misao u filozofiji predstavlja svo biće filozofije. a po tome kao iracionalizam. a zatim ide kao proces napredovanja u svesti do umnog znanja koji se prikazuje kao logos bića. logicizam i intuicionizam. naučna logika i matematika logike: Iracionalizam logike je zapravo logika volje. hermeneutika logosa. škola i smerova filozofije prema pojmu bitka sveg bića. slobodna da može misliti samu sebe. 14 . kada otpočinje logička učenost sholastičke filozofije. kod njih je misao prvi put postala slobodna jer je stasala u pojam. predplatonska logika bića. stoga je logika helenska. novovekovna i savremena logika. a Naučne logike pozitivizam. kao logika metafizike iskustva. ove su odredbe način na koji svetska stvarnost postoji u mišljenju. • Srednjovekovna logika ispoljena je zapadnom patristikom i istočnom patrologijom. To su fundamentalne kategorijalne ideje grčkog duha logike. duše.

Kako je mišljenje bića i mišljenje mišljenja jedan jedinstveni proces. U međusobnim odnosima logike i nauka. znanja. ’kuća bitka’. logika je ovim govorom znanja u neposrednom susedstvu sa lingvistikom. sa kazivanjem samog znanja. biologika uma. Logika je nadalje gnoseologika i epistemologika. nauka mišljenja o putu mišljenja kroz vlastitu unutrašnju sadržinu. i time jedna drugoj izvor i utoka. saznaje o znanju samoga mišljenja. istina. jer misli moć duše da se mišljenjem odnosi prema istini bića. Logika je isto tako i metodologika mišljenja. logika se može pokazati i kao jedna fizička nauka. ona mišljenjem saznaje znanje. Logika je i biologika mišljenja. ista sadržina mišljenja. jer mišljenje je prirodni proces. zna saznanje. da sebe prirodno zna kao prirodno mišljenje. 15 . Misaoni oblici ispoljeni su u jeziku. u prirodi je mišljenja da misli mišljenje. znanjem samoga kazivanja. metafizika mišljenja.Logika i nauke Logika i nauke su. dakle. metod naime i jeste način znanja mišljenja o samokretanju vlastite sadržine. a onda i jedna psihologika logosa. jezik je onda govor misli o biću. kao fizika mišljenja. jedna nauka ontologike. to je onda logika filozofsko znanje o mišljenju bića i biću mišljenja. kada mišljenje misli mišljenje. prirodna istorija svesti. jezik kazuje mišljenje bića. naime.

dakle oblik prisutnosti bića.BITAK i LOGOS Bitak i biće Bitak i biće osnovni su metafizički pojmovi logičke filozofije. bitak je supstan-tivni infinitiv glagola biti. ili metafizike bića. sva bića jesu. kojima je on sveopšte jeste. Dakle.  Bitak je filozofski pojam metafizike kojim se misli sveopšte jeste. principima. ens. ono što jeste. ali to da bitak jeste ono jeste jeste biće: naime. nebitka nema. biće bića. bitak je neodredljiv jer nema rodni pojam kojim bi bio određen. U izvornom književnom srpskom jeziku ne postoji sasvim podesni izraz za είναι. ali ne i njihovo protivstavljanje. za Anaksimandra bitak je apeiron. esse. Platonov pojam bitka jeste eidos. Isto tako. biće kao biće. Kod Platona to je dijalektika – filozofsko znanje o paradigmama bića. prvim počelima i najvišim uzrocima bića. neko jeste na temelju bitka kojim jeste. ili teorija ideja. τò όν. jer njim je da nešto jeste. Ovaj pojam istorijski se pojavljuje tek u sedamnaestom veku kod Johana Hamela. Sve što uopšte jeste po jestanju jeste. jedno i jedino u svemu onome što uopšte jeste. Aristotelova odredba prve filozofije (ili teologike). celovitost bića. Biće – izvorno. određena pojedinačnost. ideja je paradigma ili uzor bića. idea. Metafizika je filozofsko znanje o bitku bića. dakle apsolutno prvo. Kod Heraklita bitak je vatra. po bitku bića jesu. ontologija se shvata kao opšta metafizika. S logičkog stanovišta. biće. pa se ova reč pojmovno prevodi kao bitstvo. bitak. 16 . u Vukovom rečniku nema ove reči. za Demokrita to je atom. Ontologija (biće i nauka) jeste opšta metafizika o poreklu i prirodi bića. Kod Parmenida bitak jeste. jeste odredba metafizika. a sa Volfovom podelom metafizike na ontologiju i racionalne nauke teologije. Izvorno. sled filozofskih spisa prema aristotelovskom putu saznanja. on je rodni pojam pojmovima određenih bića. Ono što je iza fizike jeste put od čulnoga ka nadčulnom. Metafizika je filozofsko znanje o bitku bića. prođenje. kosmologije i psihologije. Biće je određena pojedinačnost. prema bitku biće je jeste. ili onoga što naprosto jeste. bitku nije moguće pripisati da on nešto jeste. bitstvovanje. misli se i filozofsko znanje o biću. pa bitak jeste biće a bića jesu u bitku. Sa jezičkog stanovišta. postoji reč bitisanje koja označava prolazak. biće. dakle znanja o biću kao biću. neko je nešto. Bitkom se poglavito misli opšti pojam bića. ili njihov bitak. metafizika je od grčkog μετά τά φυσικά (iza fizike). bitno je razlučivanje bitka i bića. jer biće kao biće jeste bitak bića. bitak se ne svodi na zbroj svih bića. ontologija. Odredbom prve filozofije kao teologike.

koje je onda znanje čistog bitka. Aristotel je takođe razlikovao bitak i biće. Prva filozofija. a to je najveća i najviša delatnost. jer jedno se ponaša kao i biće. stoga se mišljenje bavi onim što je po sebi najbolje. Po biću bitak se izriče. dakle. subjekt sa predikatom. Čisto mišljenje je najviša stvarnost. Duh je bitak kod samoga sebe. ništa iz kojeg treba da proizađe nešto. Tako je sveopšte jeste ujedno i bilo koje jeste. i tek je mišljenje u odnosu prema bitku mišljenje mišljenja. druga filozofija. teologika. ispituje bitak bića ili biće kao biće. jer kopula i jeste ono jeste bića.  Sa Hegelom se najtemeljnije dogodilo spekulativno izvođenje ontoloških kategorija logičke nauke. ali biće nije sasvim isto što i jedno. metod izlaganja bitka takođe je dijalektičko kretanje. A mišljenje ili um koji je bitak bića. najbožanstvenija od svih pojava. višeznačnost bitka – bitak je dakle ono jeste bića i pojma. Ali bitak jeste dijalektičko kretanje. Početak je. Sve što jeste najpre mora biti. Um deluje posedujući mišljeno. neuzrokovani uzrok i počelo svih stvari. pa biće ima onoliko smislova koliko i jedno. Čist bitak jeste početak. a onda i da bitak uvek jeste bitak nečeg. jedno je i jedno mnoštva i mnoštvo koje je jedno. mišljenje mišljenja. jer je bitak. pitanje o biću pitanje je o njegovom jeste. jer bog je bitak. nepokretno. Zato što prva filozofija ispituje prvo i poslednje biće. bića su u bitku jer bitak jeste jestost bića. Biće i jedno pririču se najviše od svih stvari. Višeznačnost toga ’jeste’ višeznačnost je i bića i pojmova. zato um misli samoga sebe i njegovo je mišljenje mišljenje mišljenja. Bitak se saznaje mišljenjem. Duh ima sebe pred sobom kao bitak. i tek je u odnosu na mišljenje bitak bitak sveg bića. ono što je apsolutno. biti i misliti sasvim je isto. sadržinu. Identitet bitka i mišljenja saznanje je bitka umom kao mišljenjem mišljenja. misli svoj bitak: zadatak je logike da ovaj vlastiti rad uma stvari dovede do svesti. ili bitak koji je um. Tako se jednost bitka pokazuje kao jedinstvo bitka bića. nije ništa drugo do bog. njemu se u ispunjenje vraća čisto znanje. Jedno od elementarnih značenja bitka jeste da on jeste jestost onoga što jeste. Ali bitak je višeznačan. Otuda su bitak i logos temeljne postavke spekulativne ontologike. jedno je i biće a biće je i jedno. prema Hegelu. sistem znanja o prirodi logosa. mišljenje je počelo. metafizika je božanska nauka. kaže Aristotel. Bitak prirodnog bića ispituje fizika. ili teologika. U prirodi je tog početka da bitak jeste bitak i ništa više. 17 . Bitak je u istoriji filozofije. sud je logička forma u kojoj se nešto povezuje sa nečim. Stoga u celosti treba tražiti šta je jedno i šta je biće. uzrok i počelo bića. u postavljanju saznajnog odnosa logosa prema bitku bića. gde biti jedno znači isto što i biti pojedinačno. Fizika je filozofija prirode. mišljen raznoliko. pojam identiteta identiteta i neidentiteta. on svojim tokom sebe objektivizuje. to je samosvest. večno. dakle jedinstvo bitka i nebitka: tako je onda početak zapravo ništa. a ono što omogućava ovu povezanost jeste kopula. Svako se biće svodi na jedno i zajedničko. izricanje je logos: bitak bića iskazuje se sudom. bitak bića. a bitak (einai) jeste ’to što bejaše biti’. supstancije i logosa. bitak bića. nego je njemu samerljivo. Teologički pojam bitka ontologički je pojam bitka bića. premda je bitak samome sebi svoj vlastiti sadržaj. a nešto je već neki bitak. Bitak nije puka neposrednost nego oposredovana neposrednost. stoga je logika već svojim nastajanjem ontologika. Bitak je ono biće koje je jedino bitak. ono što bejaše biti – a to je prvi. ’um samoga sebe umuje’. ali još nedovršeni početak. po Aristotelu. samostalno. ali jestost bića nazivao je ousia. čist bitak je sadržina čistog znanja. ontologija logičkog procesa. Čist bitak je apsolutni početak jer je najpre ono neposredno koje niti u sebi niti u drugome ima svoju odredbu. Ousia upućuje na prisutnost u biću. Ovde stoji rođenje logike. prirodna istorija duhovnih formi. to je jedan te isti totalitet.

U toj podeli bitak je najpre određenost kao takva. a tubitak je biće koje je na način egzistencije. a istina bitka i suštine jeste pojam. ali i odredbena istina bitka jer bitak se dovršava merom. sistem logosa sveukupnog bitka. čime se dovršava neodređenost bitka. Bitak ne počinje svojom podelom nego je njegova podela rezultat njegovog samorazvitka kojim se otpočinje. Nauka o bitku. bitak kojeg se od bitka u bitku odlikuje otvorenom brigom u neskrivenosti bitka. 18 . ispunjen i oposredovan vlastitom sadržinom. Isto tako. apsolutni duh koji je apsolutna ideja. koji je čista neodređenost i praznina. Bitak bića koje jeste čovek je tubitak. bitak kao bitak. Onto-loško prvenstvo pitanja o bitku razume da je bitak uvek bitak nekog bića. Kod Hegela. mišljenje je uvek mišljenje bitka. njegova vlastita otpuštenost sebe u svoj kvalitet. a bitak dospeva u neskrivenost. Određen sve do suštine. pa sâmo razumevanje bitka jeste izvesnost bitka tubitka: ontička osobenost tubitka je u tome da on jeste ontološki. jedinstvo bitka i suštine jeste supstancija. da ga nije moguće definisati. i pojam je istina bitka. Realitet koji je totalitet. Dakle. Fundamentalna ontologija pita tubitak. svoj kvantitet i svoju meru. vreme je pak bitak. znanje logosa bitka koji je bitak logosa. a ovaj bitak identičan je sa bitkom za drugo. a onda čist nebitak i bivanje. predočenjem bića rasvetljava se bitak. bivstvovanje bitka. odnos kvaliteta i kvantiteta. ako i spekulativna logika. jer bitak je apsolutni bitak: apsolut je bitak jer je apsolut kao bitak jednostavni odnos prema sebi. što je čist bitak koji je jedino jednak samome sebi. Ali. Određenost bitka jetse nešto. napokon mišljenje bića sveukupnog procesa bitka. nauka. Tu valja prevladati predrasude da je bitak najopštiji pojam. U konačnom. bitak je jednostavni bitak sa sobom na osnovu ukidanja bitka. pa apsolutna indiferencija unutar mere poslednja je odredba bitka pre nego se on. ili u jedno. duh koji je ideja i ideja koja je duh. zna bitak kao ono što je najpre po sebi. ontologika. čovek. nauka je znanje o tom sistemu. gde se metafizika pita o biću pita se o bitku. bitak. stoga je fundamentalna ontologija zapravo egzistencijalna analitika tubitka. gde je vreme mogući horizont svakog razumevanja bitka uopšte. kvalitativni bitak. apsolutna ideja koja je apsolutni pojam – sve je to zapravo objavljeni bitak. totalitet koji je apsolutni duh. a ova je bitak sâm. Taj neodređeni bitak najpre je čist bitak. što je najprincipijelnije i najkonkretnije pitanje filozofije. a tubitak razume sam sebe uvek iz svoje egzistencije. Pojam je dakle samosaznanje duha kao apsoluta. preobrazi u suštinu. samosvest je apsolutnog bitka. potom kvantum i napokon stepen (kvantitativna srazmera. Ukinuta ova određenost. kvantitet i mera.  Po Hajdegerovom sudu. pa je to dovršenje prelazak u kvantitativni bitak. mera je njihova istina. a logika je nauka apsolutne ideje koja je apsolutni pojam kao objavljeni bitak. za Hegela je kvantitet i veličina. mnogo i atrakciju. ili bitak kao mišljenje. za Hegela je stvar mišljenja bitak s obzirom na biće. A treba se zapravo pitati o smislu bitka. znanje.Podela bitka rezultat je kretanja bitka. unutar koje je logika sistem čistih misaonih odredaba. logika bitka. ontologika. da je bitak najpre kvalitativni bitak. drugo i promena: ovom kategorijalnom dovršenošću određenosti bitka događa se prelazak u bitak za sebe. Apsolutna filozofija. istina. Bitak za sebe s jednim. sam je bitak kvalitet. subjektivni i apsolutni pojam. koji je onda čist kvantitet. da je razumljiv sam po sebi – te onda iznova postaviti pitanje o bitku pitanjem o njegovom smislu. duh i ideja. ono neposredno koje je neodređeno. kvantitativni odnos). Totalitet kvaliteta i kvantiteta jeste mera. kvalitet. Pojam je objektivni. zapravo je bitak objavljen logosom i logos objavljen bitkom: duh i ideja jesu bitak i logos. vreme je ime za istinu bitka. ili bitak. mnogim i atrakcijom završava svoje kretanje sobom kao kvalitativni bitak. ispitivanje ideje koja je totalitet bitka. mišljenje same stvari. Čovek egzistira znači da je čovek ono biće. a kvalitativno određeni kvantitet jeste mera. i suština je istina bitka.

niti pokretač koji svaku stvar kao neko jedno provodi iz mogućnosti u delatnost. Bitak nije ništa drugo do ono što mišljenje misli. mišljenje određuje šta jeste bitak i šta jesu bića bitka. nepro-menljiva stvarnost u promeni bića. i beskonačno mnogo modusa. bivajuće. supstancija bez materije jeste bit – suština je nematerijalna supstancija. tubitak ili opstojanje. bitak znači stajnost. hod bitka ka istini bitka. fundamentalna ontološka kategorija logičke nauke. jer ’bit je biće koje je prošlo. είδος. nebitak. stvari koje su prve i koje su po sebi isto su što i vlastita suština. Suština je prošli bitak. Logika je prisećanje suštine mišljenja. Po Hajdegeru. bitak se mišljenju pred-stavlja. Pod suštinom se isto tako misli i struktura unutrašnje osnove postojanja. Kod Lajbnica supstancija je isto tako ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata. izneđu ostalog. Kod Hegela suština je ulaženje bitka u svoju prirodu. istupanje iz skrivenosti u neskrivenost. ono što biće jeste – u bogu su suština i biće isto. substantia. ono čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari. subjekt. kojim se mnoštvo svojstava podvodi pod jedinstvo stvari. Prema Aristotelu suština bića jeste to biće. od substo. suština je unutrašnji razlog postojanja. Supstancija nije samo subjekt nego i suština. Pojedinačnost bića i opštost toga bića sačinjavaju supstanciju. Ali ni jedno biće. ali to nije ono što se u sebi razlaže na prostor i mišljenje. ali bezvremenski prošlo’. stvar po sebi. taj pak temelj može biti ono jeste. ono kojim postoji postojanje. ono što međutim ništa ne kazuje o subjektu. znanje o unutrašnjoj pripadnosti bitka i mišljenja. On je smatrao da je suština bitak po sebi i za sebe. određenost bića. konkretno biće je aktualitet događanja forme i materije. ili ono što prisustvuje. Logika je kao ispostavljanje formi mišljenja i kao postavljanje njegovih pravila. Bez prve supstancije biće ne može postojati. ona nadalje nije uzrok. logosa bitka. untrašnje jedinstvo raznovrsnosti koje sačinjava prirodu bića. nastajanje i ostajuće. Suština je bitak u jednostavnom jedinstvu sa sobom. proiz-vodeći uzrok stvari. sâmo biće iziskuje razdvajanje od mišljenja. bitak bića. supstancija (ούσία. A po Kantu supstancija je logička kategorija razuma. protiv-stavljanje. Monada i nije ništa drugo za Lajbnica nego jednostavna supstancija koja ulazi u složene sastave. Pod suštinom Toma Akvinski podrazumeva ono što je opšte i zajedničko svim prirodama stvari. apsolutno i beskonačno. ona je prevashodno ostvarenje bitka u biću. ali najpre to je pojedinačnost stvari. itd. a to su misleća stvar (res cogitans) i protežna stvar (res exstensa). A njene su kategorije ontološke kategorije logosa. stalnost. postojanost. prebivanje. nauka o logosu. elementi stvari. od kojeg mora biti obrazovan. osim koje postoji druga supstancija kojom se iskazuju svojstva pojedinačnog. prisutnost. ούσία. podveden pod relaciju u tabeli kategorija. monade su istinski atomi prirode. prisećanje logosa. priroda (φύσις). ili čist pojam razuma. Po Grcima. U opštim odredbama. neko άρχή. 19 . Suština jeste ono što sačinjava da biće jeste to što jeste. osobito bitak. što postoji samo po sebi. U neposrednoj vezi sa pitanjima o bitku i biću stoji i pianje o biti ili o suštini bića. protiv-stanje. Svako biće ima formu.Trebalo bi se pitati o temelju bitka. počelo i svrhu. građu. Rene Dekart pod supstancijom misli postojeće koje je samo sebi dovoljno. ili stanja sveta. jedino. ♣ Suština (essentia). Za Aristotela supstancija je najviši rod bića. Apsolutno beskrajno biće jeste supstancija sa beskonačno mnogo atributa. nije samo pojedinačnost. od kojih ljudski razum shvata prostiranje i mišljenje. ♣ Supstancija je isto tako temeljni modalitet bitka. Za Baruha Spinozu supstancija je ono što u sebi jeste i pomoću sebe se shvata. Otuda se suštinom u helenskoj filozofiji prirode mislilo. ni jedna stvar. stajati pod nečim) jeste ono što je stalno i nepromenljivo u promenama bića. nastala tek pošto je već izvršeno razdvajanje bitka i mišljenja. da biće jeste. prisustvujuće jeste tobivajuće. on je njemu pred-met. i time i biti. zato je ona osnov bića. Bez delova. nego je to neko jedno. logika je pak logos o bitku. bivstvo. prva supstancija.

procesa. Za Holbaha priroda je to veliko sve koje proizilazi iz skupa raznih materija. Svojstva su suštinske odredbe stvari. kvalitet. Izvedena. ili modaliteti. njihova apsolutna moć. svojstvo i odnos. skupni pojam za sve stvari. sadržaj i forma. otuđena ideja. između ostalih. vreme i kretanje. celovitost bića. Uređeni poredak sveta jeste kosmos. modaliteti materije. apsolutno jedinstvo u kretanju. a to je ono kojemu je supstancija temelj. suština je unutrašnja forma. odnosa. bogatstvo sveg sadržaja. materija je filozofska kategorija koja označava objektivnu realnost. stvar. sačinjava stvarnost. realnost. forma strukture građe materijalnih stvari (Aristotel). biće kao apsolutno posredovanje sebe sa samim sobom.Hegel je supstanciju shvatio kao biće koje jeste zato što jeste. Stvarnost (actualitas. Supstancija je totalitet akcidencija. Suštinski oblici. Forma i sadržaj dijalektičko je jedinstvo stvari. Stvarnost je svet stvari i nihovih zakona postojanja. proces. jeste osnov. bića u svakome biću. Priroda je pak. Prema Lenjinu. U ontološkoj blizini pojma supstancije stoji i pojam materije. procesa i odnosa. apsolutna delatnost forme i moć nužnosti. privid. ♣ Materija. najpre. ili tvar. mišljenje i svest jesu viši proizvodi materije. Za Aristotela to je pasivni princip stvari. Materija. vreme. njihovih svojstava. suština. poslednje jedinstvo bića i suštine. akcidentalna određenja supstancije su. svet. prostor. izvedeno postojanje. a za Hegela priroda je sistem stupnjeva. načelo prvog kretanja. drugobitak ideje kao apsoluta. supstancija bića koja sadrži načelo sveg kretanja. razlikuje se filozofski od prirodnonaučnog pojma materije. a odnosi su veze između predmeta ili misli. suština bića. Svet se u opštem stavu misli kao sveukupnost svega što postoji (univerzum). odnos. stvaranje onoga što raste. bića i postojanja. realitas) je jedinstvo suštine i postojanja. stvar (ili predmet). Ovim je rečeno i to šta jeste akcidencija. 20 . Forma je ospoljenje suštine. a fundamentalne kategorije materije jesu suština i pojava. Svaka je stvar materije proces. prvi supstrat svih stvari. prvi osnov koji je primarna materija. proces i odnos. poreklo postojanja bića. onda element iz kojeg proizilazi ono što raste. Apsolutno jedinstvo stvari. pojavljivanja materije su. amorfni sadržaj bića. isprva. supstancijalni osnov svega postojećeg. kvantitet. obuhvaćenih jednim aktom duha. za Imanuela Kanta priroda je celina koja proizilazi iz suštine. oblici postojanja materije se prostor. Zatim. Stvari su materijalne pojave stvarnosti. njihovih procesa i odnosa. stanje je prolazna određenost stvari u njihovom procesu.

poredak. gde je λέγειν skupljeno ostaviti. smisleni govor.  Platon je različito shvatao logos: kao znanje. Logos se pak izriče višestruko. U ontološkom smislu logos je istina bića. Prema Plotinu logos je stvara-lačka sila koja stvara sile stvaranja. a Leukip i Demokrit kao razlog. istina bića. pomen. bića i mišljenja. kao umnu zakonitost svega događanja. umni zakon kosmosa. um. Kod Bijanta logos je razložni. Reč λόγος upućuje na glagol λέγω. ujedinjujuće jedno koje je posvuda prvo i najopštije i najviše.  Kod Homera logos je reč. logos je pravedan razum. račun.  Hegel napokon upozorava da ne može biti stvar ličnog nahođenja hoće li se logos uvesti u nauku ili ne. brati. sâmo biće. logos je ono zajedničko svima. prirodi i čoveku. red. počelo. jer logos je pojam koji je predmet. Kod sofista logos je dokaz i ono što se dokazuje. jer u smislenom govoru otkriva se istina. kosmički logos sadrži u sebi stvaralačke klice iz kojih se oblikuju bića. Logos utemeljuje suštinu govora. rasuđivanje. Aristotelov logos u logici je pojam. mišljenje. prikupljati. u značenju skupljati. obećanje. kao dokazivanje. slovo je isto tako višeznačno. ono što jeste. jezika. Logos kao govor je skup reči koji ima neko značenje i u kome pojedini delovi imaju značenje za sebe. suština koja jeste po sebi i za sebe. Parmenid je odredio logos kao pouzdani govor. kao obrazlaganje mišljenja govorom pomoću reči. um onoga što jeste. Logos kao sakupljanje jeste ono što ujedinjuje. stalno skupljanje sakupljenosti bića. prebirati. nauka. prirodni red. suština je jezika u sabiranju sabranosti bića. ali ne uvek i jednakoznačno sa rečju logos. basna.Logos  Logika je dakle po logosu i prema logosu. pobrati. a u etici pravo mišljenje. Isto. potom kao razgovor. apofantički govor. Delatnost logosa jeste u tome da se dâ razabrati biće. To je supstancijalni odnos bitka i logosa.  Hajdeger. izabrati. rasprava. Ovaj logički logos osnov je pojmova. umnost kojom je um utemeljen i dovršen time što izvan sebe nema razloga za sebe. U Heraklitovim fragmentima o prirodi logos je princip sveta. logos je misaono utemeljenje govora i govorno utemeljenje mišljenja. Bitak postoji kao logos u smislu osnova i dopuštanja da nešto bude pred nama. glasina. pravi razlog. logos su mišljenje i govor i istina. misleći grčki smisao logosa. logos izvodi iz λέγειν.  Stoički filozofi shvatili su logos kao princip svetskog uma. zatim skupiti. govor. odnos. Naime. opšte. a za Ksenofanta to je čista reč. Preko značenja pojma. te onda kao razum. u Fizici još i razmera. razmer. večno postojanje. govor. Tako Heraklitov logos govori govorom mišljenja starih Grka. a slušajući logos mudro je priznati kako sve jeste jedno. prebrojavati. govor. Duši pripada logos koji sam sebe umnožava. govor. reći. U izvornoj svesti srpskog jezika logos je слово. ono što je sakupljeno. um. pripovedanje. opšta smislenost. mišljenje. bitak. pa je logos prvi božji sin. Njegovo se bogatstvo unutrašnje sadržine pokazuje u skupinama značenja kao reč. govor koji daje da se vidi. pismenost. znanje. logosom je bog stvorio svet. beseda. raspravljanje. sve se zbiva po logosu. proizvod i sadržina mišljenja. božanski uzor. božanska mudrost. pravo mišljenje. 21 . rastavljanje sadržaja. ali i kao princip sveta. Prema Filonu aleksandrijskom logos je u božjem umu. a logos ležanje. dokaz. taj logos kazuje svet. rečenica. Logos je i neko davanje da se vidi. logos je to sabiranje sabranosti bića.

ona je u svojim osnovnim crtama logika koja misli o bitku bića. logos sakuplja utemeljivanjem svega u ono što je opšte i u ono što je jedino. metafizika je onto-teo-logika. Metafizika odgovara bitku kao logos. 22 .Dakle.

Postajanje logosa logičkim mora biti zasnovano principima i zakonima. pa je reč o metafizičkim. A identitet i razlika jedinstvo je svakog bića. bitak je bitak. trećeg nema. Otuda i ontološki princip mišljenja o isključenju trećeg. sadržanih u prvoj premisi rasuđivanja. sve što nastaje i nestaje jedinstvo je sebe koje je jednako sebi i sebe kao promene. promena. isključenja trećeg i dovoljnog razloga. a ono što jeste. istinito jeste.  Kod Heraklita moguće je govoriti o principima dijalektike. ovi su zakoni uzimani kao međusobno bezodnosni zakoni. opštost princip pojedinačnog. Dakle. istina mišljenja o postojanju bića. jer su apsolutni. te tvrđenja ili poricanja jednog te istog u istom smislu. Ovaj princip postavljen je već principima identiteta i protivrečno-sti. odvojeni i konačni. kad je jednaka. Ali tako razmatrani u formalnoj logici. svaka je stvar jednaka samoj sebi. To isto važi i za sudove: identitet bića iskazuje se identitetom pojma u identitetu suda. kod Aristotela logički principi su zapravo univerzalni principi bića. i nije jednaka samoj sebi jer je tok. identitet je razlika koja je identična 23 . jer u sebi pretpostavlja identitet onoga što jeste kao njegovu neprotivrečnost prema samome sebi. nužni. izvodi se smisao i razlog pojedinač-nog bića – tako je onda bitak princip bića.  Po Hegelovom sudu. Neistina je tvrditi kako jeste ono što nije i kako nije ono što jeste: ova negativna strana identiteta jeste protivrečnost. svedenih na principe identiteta i jedinstva suprotnosti. biće nije nebiće. misliti subjekt znači misliti neprotivrečno.Zakoni logike Zakoni logike osnovni su ontološki zakoni logičkog mišljenja. protivrečnosti. tradicionalna logika je zakone mišljenja smatrala osnovom svakog mišljenja. a onda i ontološkim. stoga su oni sveopšti. biće je biće. dakle apsolutna istina o biću. Dakle. Iz opštih ontoloških stavova. a ostali principi od Aristotela. biće ne može istovremeno biti i ne biti. jednostavni odnos suštine prema samoj sebi. i upravo je time identitet sam po sebi apsolutni neidentitet. Sve što jeste jedinstvo je promena i svojih razlika. Stoga je princip protivrečnosti takođe aksiom mišljenja o biću. razvoj. principi mišljenja su stoga nužni principi.  U tradicionalnoj formalnoj logici govori se o logičkim principima identiteta. refleksija u samoj sebi. Između iskaza koji sebi protivreče nema sredine. identitet kao aksiom.  Aristotel je mislio kako je logičko mišljenje moguće kao logičko ako je na temelju prin-cipa. misliti njegovu suštinu. biće je ili ovo ili nije ovo. Naspram toga jeste neistina. što je nemisaono razmatranje. Ništa elementarnije za elementarno mišljenje nije nego misliti kako je ono što jeste jednako i identično jedino samome sebi. Identitet je suštinski identitet. stvar je stvar – sve što jeste mora se podudarati sa samim sobom. Totalitet protivrečnosti dat je u apsolutnoj isključenosti jednovremenog postojanja i nepostojanja jednog te istog. ovde trećeg nema. šta je zapravo identitet? To je ’jednostavna negativnost’ bitka po sebi. Princip isključenja trećeg potiče od Lajbnica. protivrečnosi i isključenja trećeg. kretanje. To apsolutno podudaranje sa samim sobom aksiom je identiteta. jer mišljenje nije mišljenje ni iz čega ili mišljenje ni na osnovu čega. Svo se mišljenje ontološki može svesti na principe identiteta. neki je sud istinit ili neistinit. Zakoni mišljenja naime proishode iz sveopštih principa bića. Jer. koja prikazuje način postojanja bitka i bića. principi mišljenja bića. osnovama mišljenja. nedokazivi – oni su najopštiji iskazi o prirodi stvari. ali izvedenih iz filozofije bitka. nedokazivi u svojoj istinitosti.

Prema psihologističkoj interpretaciji. A princip dovoljnog razloga. Ista je stvar i sa principom protivrečnosti. time što je razlog jeste i dovoljan razlog onome čemu je razlog. on se ne može dokazati jer ni jedna svest. ovi zakoni bezuslovno važe u empirijskom mišljenju. Stav identiteta i stav protivrečnosti nisu nikakvi zakoni mišljenja nego suprotnosti takvih zakona. formalna logika stav identiteta navodi kao prvi zakon mišljenja u formi A=A. Sasvim je isto i sa formalno-logičkim principom protivrečnosti kao negativnim izrazom stava identiteta. onda formalni i apstraktni.sa sobom. ili zakoni dijalektičke logike. pa je otuda i za sam taj razum ovaj zakon ono što nije zakon. Umesto formalno-logičkog zakona isključenja trećeg stoji dijalektički zakon specifičnog jedinstva suprotnosti. predikat o dovoljnosti razloga doista je tautološki. koji ima formu A ne može u isto vreme biti A i ne-A. prema kome osim jednog ili drugog stoji i jedno i drugo u suprotnostima na stvari. i pod kojim nije podrazumevao puki formalizam mišljenja. identitet bez sadržine. pravila i struktura izražavanja. po opštem iskustvu. jer nudi ideju razlike prema kojoj je htela biti u protivstavu. prazni identitet. za Hegela ovi zakoni nisu neistiniti nego su nedovoljno istiniti. mišljenju kao psihičkom procesu. Ponekad se smatra da dijalektički zakoni mišljenja sadrže zakone formalne logike u sebi kao svoj aspekt. Formalna logika identiteta identitet u ovom smislu ne može izraziti stavom identiteta. dakle stav identiteta je zakon apstraktnog razuma a ne zakon mišljenja po sebi. Oni sadrže više od onoga što se njima zamišljalo. izražava da sve ima svoj dovoljan razlog za to što jeste. onda taj razlog. Tako se umesto formalno-logičkog zakona identičnosti postav-lja dijalektički zakon razvojnosti. U konačnom. Epistemološki i gno-seološki smisao interpretacije ovih zakona odnosi se na njihovo važenje u saznanju i znanju. Ovde važi i dijalektički zakon jedinstva suprotnosti: da bi mišljenje bilo istinito ono mora na adekvatan način odraziti jedinstvo suprotnih svojstava i tendencija koje se nalaze u samim objektivnim predmetima i pojavama. jer. pa zato ne mogu biti opšti zakoni mišljenja istine. koga formalna logika shvata kao međusobno protivstavljanje bez posredovanja. da bi bilo istinito mišljenje mora uzeti u obzir neprestan razvoj predmeta i njihovih svojstava i odnosa. a upravo to da je identitet nešto različito od različitosti pokazuje kako je identitet i identitet i različitost: stoga je istina identiteta u ’jedinstvu identiteta sa različitošću’. psihologije. ne misli po njemu. a prema lingvističkom tumačenju ovi zakoni su zakoni lingvist. Protivstavljenost prema razlici proizilazi iz razumske identičnosti kojom se apstrahuje od razlike i stupa u formalnu identičnost. Prema tome. ili sve je jednako samome sebi. kako u ontološkoj. Ali. po kome svaka misaona radnja treba da bude u skladu sa rezultatima prethodnih misaonih radnji. pa adekvatno tim promenama moraju se i razvi-jati oblici i sadržaji našeg mišljenja. identitet nije različitost. jer se samo po sebi razume da ako za nešto razlog nije dovoljan. pita se Hegel. tako i u oblastima znanja. Ovim zakonima formalne logike obično se protivstavljaju dijalektički zakoni mišljenja. i da uopšte jeste. Kao zakon razuma. zar to dovoljan nije suvišno. jer se i njim izražava jednostavna jednakost sa sobom. nije razlog: razlog. što je prazna tautologija. osnov. apsolutnu razliku. Stoga Hegel ne odbacuje identitet nego stavnu formu identiteta koja smera da je zakon mišljenja a da sebe ne shvata pomoću sebe. koga je uveo Lajbnic kako bi opovrgao mehanicistički manir mišljenja o prirodi. zašto dovoljan. • Formalna logika razmatra principe mišljenja kao zakone logike u njihovoj bezuslovnoj i apsolutnoj važnosti. A • 24 . jezika. pri čemu su dijalektički zakoni istovremeno i opšti principi dijalektičkog metoda. Po ovome. Zakon neprotivrečnosti potčinjava se zakonu doslednosti. jer zakoni logike psihološki su zakoni mišljenja.

a dokazan je ako logički sledi iz već dokazanih stavova kao istinitih. 25 .dijalektički zakon dokazanosti valja-niji je od formalnog logičkog zakona dovoljnog razloga. po kome se kao istinit može tvrditi samo onaj stav koji je dokazan.

Između stoji vrat kojim se prelazi u besmrtnost razumskog i do smrtnog voljnog. osobito Toma Akvinski. početak racionalne filozofije prirodne istorije duše. misli umujući večnost i besmrtnost. a po nužnosti postojanja supstancije. skolastičko doba mišljenja. Psyché je princip života. volje u srcu i požude ispod pojasa. Kant dualitetom duše i tela takođe zagovara ontološki primat duše nad telom. ♣ Ontološki primat duše nad telom provodili su neoplatonici. jer um i ono mišljeno jesu jedno te isto. krilata devojka. 26 . mišljenje su delovanja i strasti duše. premda duša nije time oblik uronjen u telesnu materiju. On isto razlikuje telesnu i duhovnu čovekovu prirodu. Srce nije središte duše. Mitski supstrat misli o duši kod Platona je filozofski pojam duše. sopstvo. poima. Lajbnicov dualizam ipak je nagovor na prevashodnost duše koja ima svoje sedište u telu. a zapravo se radi o životnom dahu koji odlazi u besmrtnost kada se telo zaputi u Had. misli. kao predmete saznanja. izvor postojanja. telo ne pripada bitku duše. entelehija tela. sa sedištem razuma u glavi. samo su pojedinačne duše stavljene u telo. Po Plotinu. delatni um. On je čist akt mišljenja. shva-ćenog kao granična egzistencija tela. vlastitost kojom ja jeste ja: duh duše umno je zahvatanje istine u njenoj večnoj nužnosti. Za Spinozu duša je ideja tela. što sa voljnim i požudnim delom sačinjava moć ljudske duše – predstavljene kao srasla snaga kola i kočijaša. Duša misli. ono što je slobodno od puke prolaznosti života. razum i um. čovek je modus od tela i duše. supstancijalna forma prirodnog tela koje ima život za mogućnost. razuma i uma. ali koja je zapravo samstvo. Ljudska duša ima moć mišljenja. ♣ Ontološki dualizam posvedočio je Dekart svojim metafizičkim razlikovanjem materijalne ili protežne i misaone ili duhovne supstancije. Ono što je u njoj božansko je mišljenje. naspram kojih postoji svetska umna duša kao središte pojmova. neslobodne i nerazumne. mnenje.BIĆE i MIŠLjENjE Telo i duša ♣ Rasprava o telu i duši počinje mitom o Ψυχή. kojima duša umuje. mišljenje je pak znanje. U umetnosti mit o Psyché predočuje se kao ptica. Sa Aristotelom datira početak naučnog znanja o filozofiji duše. kako bi onda srčani deo osluškivao razum i zajedno sa njim obuzdavao strasti. mišljenje mišljenja: on samoga sebe zapravo umuje u mišljenom. stoga su one ružne. nego duša po prirodi svog bitka poseduje moć sjedinjenja sa telom. Po njemu. niti od njega potiču pokreti i toplota tela. Duša i telo nisu isto nego u istom: duša je ’kao početak živih bića’. zasnovane iskustvom neposredne svesti. ona nije telo ali nije bez tela. koje se pokazuje kao umnost i razum. i smešta ih. Duša je ono po kojoj sam ono što jesam. a duša je prvi postanak i prvo kretanje svekolikog postojanja. u imanentnu fiziologiju metafizike. Pre mišljenja um je samo misaona duša u mogućnosti – a božanski.

dualizam (telo i duša). Na sličnim stavovima je i Ludvig Fojerbah: prema novoj filozofiji. i 3) nesvodi-vosti. rat i mir. kojima je on idealni totalitet. identitet. fizički su osnovi organskog života. Vera u telo osnovanija je od vere u dušu. Sveukupna tradicija racionalne metafizike duše i empirijske psihologije stajala je na uverenju kako je duša neka stvar. jedan atom materije koji se uzdiže do duševnosti: ali dušu valja misliti u njenom supstancijalnom odnosu identiteta sa životom. gde je živi individuum život kao duša. stavom da je duša telo uzeto u izvesnim njegovim funkcijama. Gelen i Plesner) takođe nastoje da prevladaju dualitet tela i duše. pa razlikovati telo od duše znači odvojiti mozak od njega samog – budući da je upravo mozak zajednički centar svih nervi ljudskog tela. početni princip koji sam sebe pokreće. Sve je ovo u savremenoj filozofiji duha predočeno kao fizikalizam (svođenje psihičkog i biološkog na fizičko).♣ Atomistički filozofski materijalizam ne priznaje primat duše nad telom (Demokrit. Telesnost duše za Hegela je ono čime se duša povezuje sa spoljašnjom objektivnošću. telo u njegovom totalitetu jeste moje ja. organ tela koji ima moć mišljenja. no tek se sa Ničeom filozofski događa telo kao princip mišljenja: telo sam i samo telo i ništa drugo sem toga. Duša nije ništa drugo do dah. skeptici). posle Aristotela ništa ozbiljnije nije se ni dogodilo u filozofiji duše. epikurejci. dedukcije iz empirijskog sveta. uverenjima o identičnosti a ne jedinstvu tela i duše. Kategorije razuma čulnog su porekla. oruđe je tela. stoici. igračka velikog uma. Telesnost živog individuuma jeste njegov objektivitet. biološki i psihološki). koji nije raspadnutost duha na ekstreme. Promišljanje odnosa tela i duše teorijski se pojavljuje. ja sam stvarno čulno biće. pojam ostvaren u telu. organski su osnovi psihičkog života. redukcionalizam (fizički. Zatim je i Karl Marks podcrtao značaj ljudske telesnosti kao načina čovekovog bitka. Filozofski antropolozi (posebno Šeler. ili duh. pa živa objektivnost individuuma ima pojam za supstanciju. kao materijalistički ili idealistički monizam (telo ili duša u stavu ontološke primarnosti). kojim se duh i duša smatraju po-javnim oblicima telesne materije. Ontološki stavovi o ovome odnose se na razmatranja o: 1) identitetu tela i duše. Mali um. kome su duša i mišljenje izvedeni pojmovi. U njemu se i njim pokazuje supstancijalno jedinstvo duše i tela. Tako je onda duša neposredna opštost tela. jer čovek je proizvod materije prirode a ne neko apstraktno jedinstvo tela i duše. Čovekova duša identična je sa stanjima tela. jedinstvo u množini. Razum je pak slika sveta sklopljena pomoću čula produženih u misao. Telo je veliki um. Naspram toga stoji stara filozofija o apstraktnom mislećem biću kome njegovo telo ne spada u njegovu suštinu. sama moja suština. dakle. ♣ Prema Hegelovom uverenju. što je u izvesnom smislu povratak na Aristotelovu odredbu da duša jeste stvarnost tela. 2) o njihovoj međusobnoj svodivosti. ali duh je ono što valja pojmiti u poimanju duše. materijalna je osnova sveg 27 .  Odnosi mentalnog i fizičkog u modernoj filozofiji. a duša je samo reč za nešto u telu. jer je pojam ono što taj živi objektivitet individuuma oduševljuje. psihologizam (svođenje logičkog na psihičko) i biologizam (podizanje fizičkog na biološko i svođenje psihičkog na organsko). ili konkretni realitet. te onda logicizam. S tog stanovišta. jer ono živo ima telesnost.  Danas je dominantno gledište ontološki materijalizam. nadalje. nego njegova istina i realnost. život. To stanovište prirodnog materijalizma duše posebno je razvio Pol Holbah.

Stvaralačko mišljenje viši je stepen diskurzivnog mišljenja. Jednostavniji oblik tako postalog mišljenja jeste očigledno. jedno je poimanje mišljenja kao jedna od moći duše ili duha (koje je naznačeno još Platonovom teorijom spoznaje).  Opšte je prihvaćeno stanoviše naučnika sa područja moderne psihologije da mišljenje nastaje samo onda kada kod subjekta postoji neki motiv. što ih svest stiče svojim odnosom prema entitetima spoljašnjeg realiteta. onda. ja je shvaćeno kao entitet koji sam sebe. Tok takvog mišljenja ide od pripreme. počev od njenih sposobnosti. Drugim rečima. nego prevashodno svest u opažanjima. a zaključivanje kao ono mišljenje kojim se iz datih činjenica dolazi do novih činjenica iskustva. a ta se celovitost toga ja prikazuje kao integracija opažanja. osećanja i mišljenja. a drugo je ono shvatanje kojim se mišljenje određuje kao unutrašnji redosled ideja i predstava u svesti. da naime ja nije baš sasvim isto što i ego i ličnost. Otuda stva opšte psiholgije. o meni i jeste ja. izaziva analizu zadatka motiva gde se odabira jedan od puteva rešenja tog zadatka – što je zapravo faza opšte strate-gije mišljenja. opažanje. Taj je doživljaj celoviti proces o celovitosti toga ja. Ja mislim  Šta jeste ja? U opštim stavovima psihologije. dakle što je sasvim originalno. Nervni sistem fiziološki je nosilac svih psihičkih procesa. a na temelju opažanja i rasuđivanja. kao shvatanje odnosa. dakle subjektivno. pa je duša zapravo sveukupnost psihičkog života svakog čoveka. dakle i mišljenja. svest o sebi. suđenjem i zaključivanjem: pojam je shvaćen kao misao na ono što se ponavlja. Dakle. stoga su oni skladni i neskladni. jer ja je samo jedan aspekt ličnosti.psihičkog života. koji. motiva. to je svest ne samo o opažanjima. i taj supstancijalni osnov mišljenja naznačio je upravo onaj ponovni početak filozofije u njenoj vlastitoj svetskoj istoriji. kontinuirani i diskontinuirani. kombinovanje delova iskustva. inspiracije. 28 . suđenje je shvaćeno kao uviđanje odnosa pojmova i stvari. preko crta. Dakle.  Pokazalo se kako je sa karteijanskom filozofijom mišljenje mišljeno kao supstancija. ili mene. osećanja i mišljenja. navika. ja je deo ličnosti koji individua doživljava kao sebe. i bitna je odrednica novovekovnog zasnivanja empirijske epis-temologije i teorije saznanja. ukoliko je dakako ona jednovremeno događanje ovih međusobno nesvodivih procesa. U tom je onda smislu svako ljudsko ja neponovljiva i jedinstvena stvarnost. Od tada pa do danas u filozofiji su prevashodno delatna barem dva modela u spoznaji biti mišljenja. Ovi se pak procesi ispoljavaju kako u odnosu ja prema sebi. Ovo potonje ide posebno od Loka. a to je pak ono mišljenje koje ima za svoj rezultat ono čega nije bilo pre u istoriji ljudske svesti. zapravo proces rešavanja konstruktivnih zadataka. pa načini tih ispoljenja sačinjavaju razvitak vlastite istorije toga ja unutar onoga što jeste ličnost. ima u vlastitom doživljaju. osećanje i mišljenje međusobno su povezani ali i međusobno nes-vodivi procesi strukture ja. Od toga je složeniji oblik verbalno logičko. koja se time ne svodi na ukupnost integrativnih procesa opažanja. pri čemu je ličnost sveukupnost strukture jedne osobe. tako i u odnosima ja prema drugome i prema objektima. osećanjima i mislima. diskurzivno mišljenje. Svako mišljenje događa se obrazovanjem pojmova. do proveravanja. konstruktivno mišljenje. kao shvatanje odnosa između ideja i stvari. osećanjima i mislima. preko inkubacije. što je opšte i zajedničko kod predmeta iste vrste.

Tako je to ’ja mislim’ objektivnost subjekta. Mišljenje je pojmovno saznanje. to je za psihologiju zapravo idealno ja. subjektivnost objekta koji je kao predstava zadat mišljenju. prirodna svetlost duha koja neposredno zahvata sveopšti stvaralački uzrok. a razum je taj actus spontaniteta. Ja je čista samosvest. kojim se onda izvodi postojanje. ’Ja mislim’ ne pripada čulnosti. kao materiju samog sebe. U Logici Kant je saznanje putem pojmova nazvao mišljenjem. um. U Kritici čistoga uma mišljenje je pojmovno mišljenje ili razumsko mišljenje (mišljenje razuma) jer ’misliti znači saznati pomoću pojmova’. pa je mogućnost saznanja mogućnost predmeta. mišljenje nije suština. budući da je mišljenje u tome ja uzeto tek kao od njega nezavisna stvarnost. Opažanje je prvi prirodni odnos ja prema telu. Sve drugo jeste prirodni proces ličnosti. Ja je apsolutni identitet koji je apsolutni početak. jedinstvo mislećeg subjekta. S onim misliti započinje postojanje. ali je mišljenje ono što je prvo jer mišljenjem ’ja mislim’ obuhvaćeno je postojanje. jesam ja. za ono što jeste Jastvo. 29 . ili kao objekt toga ja: prirodni stav normalne svesti o ja jeste kada ja doživljava telo kao svoj aspekt. kao supstancijalni odnos svesti prema mojem ja koje. jedini princip sveta. osobito prema telu. razumevanje. Početak u mišljenju jeste početak mišljenje. i telo se pritom shvata kao materija toga ja. Datosti predstava opažanjem pripadaju subjektu. saznanje pomoću pojmova koji se osnivaju na jedinstvima radnji pomoću kojih se predstave podvode pod jednu zajedničku predstavu. da ja jesam duh. Apercepcija jeste duhovna moć subjekta. ili praosnovna apercepcija. i pritom. time. ergo sum neposredni uvid duha. u tome mislim jesam. zato je cogito. jer ih tek on ujedinjuje u jednoj samosvesti. ono je ovim čisto mišljenje. to je samo jedna naročita odredba bića. koje je ja. najviši princip svekolikog saznanja. gde je ’ja’ ja koje je biće. u mišljenju je biće početak mišljenja. Ontološki osnov početka mišljenja stoji u stavu da mišljenje jeste. gde je to jedinstvo objektivno dogođeno u subjektu kao samosvesti. Apsolutno ontološko postavljenje ja proveo je Fihte. samosvest koja povezuje predstave. svest koja je apsolutna. uviđanje i poimanje – ono što dolazi posle opažanja i poznavanja. njegov uslov kao mogućnost ujedinjenja svakog opažaja i kategorija u jednoj svesti koja saznaje.saznanja i svih drugih psihičkih stanja i procesa. Kod Dekarta se počinje stanovištem ljudskoga ja kao onoga što je apsolutno izvesno. ’ja mislim’ prekoračuje stav empirijske psihologije kojim se ja određuje izvan i nezavisno od onoga mis-lim. razum. to je zapravo čista apercepcija. A sveukupna svest o sebi koje ja ima najviši je nivo u hijerarhiji jedinstvene strukture čovekovog ja. transcendentalno jedinstvo u kome se sastoji apercepcija. ili bića. svest uopšte. Unutrašnja veza raznovrsnosti predstava ne može proisteći iz čula. Od bitne je važnosti onda odnos toga ja prema svim drugim psihičkim stanjima i procesima ličnosti. koji postavlja iskonski svoj vlastiti bitak time što je apsolutni identitet subjekta i objekta. Razum je dakle diskurzivno saznanje. Predmeti svesti proizvedeni su onim ’ja mislim’ za to ’ja mislim’. Nauka znanja prvi princip znanja misli ja koje je apsolutni totalitet realiteta. dakle ono kojim je svet sveukupnost pojava. duša. kao ’ja mislim’. ja mislim. nego aktom spontaniteta moći predstavljanja. Za filozofiju ja. ono sa čim mišljenje ima da otpočne. moć sinteze. apsolutno mišljenje sebe samoga. pre toga ništa nije nužno istinitije: nužna istinitost događa se u tome da ja jesam stvar koja misli. U tome ja mislim ja jesam. a telo se u opštoj psihologiji poglavito shvata kao biološki entitet ličnosti. Dekart je mišljenje shvatio kao sve ono što se u nama događa sa našom svešću. misleće ja. i time jedini princip filozofije. koja se ne izvodi ni iz koje predstave: ’ja mislim’ čisto je ja. U stavu ’ja mislim’ postavljeni su ’ja’ i ’mislim’. ili biće. jeste postojanje.  Fenomenologija logičkog mišljenjarazmatranjem filozofskog stava ego cogito. svesno događanje ja – dakle. Ništa drugo i ne postoji osim ja i u ja za ja. Šeling isto tako ontološki postavlja ja kao apsolutni princip. kojim uopšte nešto jeste.

Logika je za Hegela nauka o čistoj ideji. Logika je nauka koja je sistem čistih misaonih odredbi. ono što je najunutarnije u stvarima. ili u svemu je mišljenje. pita se Hegel. ja je opštost koja u sebi sadrži sve sebe. i tim mišljenjem mišljenje se pokazuje najpre kao ono što i čini dušu ljudskom dušom. što je neposredno izvesno. po Hegelu. pri svemu je ja.Hegel je prigovorio najpre Kantovom svođenju mišljenja na razum. istina. što je jedno sa samim sobom. Ali. potom njegovom shvatanju ’ja mislim’. Logičke misaone odredbe nešto su čisto duhovno. ideji u apstraktnom elementu mišljenja – dakle nauka o mišljenju. A ovo nadalje znači kako je misao sama stvar po sebi. ja je mišljenje kao nešto što misli. čak ni o onome ja koje treba da misli? Kako se ja može misliti a da ono nije ja koje misli? To je potpuno prazna predstava u pogledu sadržine. Mišljenje je delatnost. delom iz refleksije da se iz prve istine mora izvesti sve što onda sledi. Ja i mišljenje su za Hegela isto. subjekt koji je ono što misli. a delom iz potrebe da se prva istina učini nečim što je poznato. obično ja naše svesti. ne formalno. početak sa Ja’. 30 . Ideja je mišljenje. njegovim određenjima i zakonima. što je duhovna delatnost. po Hegelu. U prirodi samog početka jeste to da on nije ništa drugo do biće. Mišljenje mora misliti mišljenje. kako je mišljenje ili ja praizvorno identično. početak mišljenja i početak u mišljenju? Taj ’originalan početak filozofije koji se u novije doba pročuo. Da li je onda ja početak filozofije i njen osnov. može ’ja mislim’ da prati sve predstave ako se o njemu nema ni najmanjeg pojma. što postoji u sebi samome samim sobom postavljeno. Kako. nego kao totalitet razvijanja njegovih određenja i zakona – stoga je logika mišljenje mišljenja. ono je opšta supstancija duhovnoga. to nije pojam nego neka čista svest koja prati pojmove. Logika je pak sistem čistog mišljenja i carstvo čiste misli. najviša unutrašnjost – u mišljenju neposredno leži sloboda. to nije ja empirijske samosvesti. ono što je apsolutno neposredno i isto tako apsolutno posredovano. potekao je. O mišljenju mnenje ne može znati pojam. istina. njegovu sadržinu. ja je svest o sebi kao beskonačno raznolikom svetu. Tako se pokazuje. a jednostavni izraz subjekta kao misaonoga koji egzistira jeste ja. jer istina je carstvo čiste misli.

imena imaju značenja. Isto tako. pa je tako logika lingvistička nauka. pojam je najelementarnija i time najjednostavnija forma mišljenja. misao i reč. određuje kao reč. mišljenje i jezik. psihičkog i idealnog. < Predmet i pojam nisu isto. gde je pojam misao o suštini predmeta mišljenja. misaoni oblik o misaonom obliku. Pojam nije suština stvari. svet stvarnosti stvari. Realistička teorija. Stvar i stvarnost mišljeno je ovom teorijom različito. ono što stvar u mišljenju jeste. izveden procesom zaključivanja. a predmet sadržina onoga što jeste misao mišljenja. osim materijalnoga postoje pojmovi. 31 . stvar na koji se pojma odnosi. sudom je iskazan pojam pojma. shodno ontološkoj pitanosti o mišljenju onoga mišljenja kojim se misli suština predmeta mišljenja. sama stvar u subjektu svesti. procesa i odnosa. stvar je pojmom stvari stvar pojma. niti fizička realnost koje je vreme. samo ime za stvar – svet se naime sastoji iz stvari i njihovih imena. pa znati pojam znači znati smisao termina i jezičkih izraza. Po onome prvom. formalističkom teorijom pojma pojam se određuje kao elemenat suda. gde je logika shvaćena kao nauka o značenju jezika i njegovih izraza. znači znati znake. > Pojam dakle nije stvar. kao svet materijalnog i psihičkog. kao otisci stvari u mišljenju. < U odnosima pojmova stvar. ukoliko se uopšte dopušta njegovo postojanje. materija pojma koji je misaoni oblik. predmeti. jezik je misao jer misli bez jezika ne postoje. kao temeljne odredbe pojma pojam. imena su oznake stvari. ono s čim ima da se otpočne misliti u procesu mišljenja. njihovih svojstava. realistički koncept o pojmu pojma s pravom potcrtao značenje pojma realnog postojanja. simbole i značenje. označavanje. ali nije niti reč za stvar. Nominalistička teorija. isto tako. kao svet materijalnoga. za stvar ili skupinu stvari. pojam vremena nije reč vreme. Pojam je. postoje samo stvari. Reči po sebi jesu pojmovi. a nominalističkom reč ili jezik. ali samo kao subjektivni odrazi objektivnih stvari. ovim. značenje je pak značenje stvari kojima su reči oznake. jer pojmovna odredba pojma jeste sud. to je misaona odredba pojma. Formalistička teorija. nezavisno od ljudske svesti i njegovog mišljenja. realističkom teorijom pojma uzima se stvar ili predmet. dakle istina. S tim opštim stavovima nominalističke teorije provodi se logika kao semantika. Dakle. I misli o suštini stvari su imena. pojam je misaona odredba predmeta. može biti da pojmova i nema. Odredbom pojma. pojam vremena je dakle misao o suštini vremena. kao svet materijalnog. nomen. kao ono iz čega se sud sastoji – gde se onda pretpostavlja strukturno prethođenje pojma svim misaonim odredbama formalnog mišljenja. imenovanje. sud je dakle to da je pojam misao o suštini mišljenja.POJAM Sistem pojma Pojam je misao o suštini predmeta mišljenja. Pojam se. U tom smislu su i stvar i pojam realnost. njihovih procesa. svojstava i odnosa – gde se pod realnim podrazumeva ono što kao stvar postoji. Pojam pojam nije dakako samo reč nego u logici prevashodno pojam iskazan rečju pojam. forma mišljenja predmeta i misaoni oblik predmetne sadržine mišljenja. po formalističkoj teoriji. nego misao o biti onoga fizičkog realiteta koje se imenuje rečju vreme. Ovaj pojam pojma pokazuje se kao rezultat dijalektičkog kretanja pojma sudom i zaključkom.  U tradicionalnoj logici postavljene su raznolike teorije pojma. mišljenje je govorenje. Upravo zato što je pojam elemenat u strukturi suda. misaona odredba stvari. Pojam pojma je predmet pojma. ili predmet. ali su isto pojam predmeta i predmet pojma. misli su stvar jezika. ono što doista jeste – pa je onda. stvarnost materijalnoga. Realisti dakle pojam misle kao misaoni odraz realnih stvari. s tog stanovišta.

dakle. i ide 32 .asocijacije – opštost jednog pojma dobija se vezivanjem slika imaginacije (asocijacijom) na ime neke pojedinačne stvari . elementarni oblik mišljenja.  Pojam. ona je pojedinačna. što je opet reč o postojanju reči ali ne i pojmova stvari. nije ni stvar niti slika stvari. predmeta. posebna i opšta. U svim psihologističkim teorijama pojam je shvaćen kao predstava. i to opšta predstava. to je onda pojam neke stvari. predstave i sudovi su elementi mišljenja. mišljenje je tako psihički proces predstavljanja stvari u svesti. Pojam. termin pojma. ali pojam pret-postavlja reč. zamišljeni predmeti u svesti. Dakle. misao o biti predmeta. tako i zajedničkom odsustvu svojstava u predstavi neke stvari. . niti njegovo značenje. reči. Pojam dakle nije idealni entitet. slike stvari i njihovih osobina. Psihologističko shvatanje suštine pojma pojavljuje se kao teorija: . ali pojam pritom nije samostalan predmet mišljenja.Pritom. nije pojam pojma. nije predstava. Džon Stjuart Mil dopušta postojanje pojma. Kant je. bitna misao. osnov za građenje pojmova u njihovoj opštosti. budući da se ono opšte. >  Psihologističkom teorijom pojma polazi se od uverenja da je svaki pojam predstava o bitnim svojstvima stvari. najpre opaža. na primer. dakle. o onome što je zajedničko u više predmeta. ima samo predstava. pojam nije zamisao vremena.apercepcije – postavlja značaj jasne svesnosti opštosti pojma i nejasnosti u svesti o pojedinačnom u jednome pojmu ili jednoj stvari pojma. on se ne može ni predstaviti.reprezentacije – zamisao jednog pojma jedne stvari zapravo je zamisao jednog pojma svih stvari te vrste (zamisao bitnih svojstava jednog trougla zamisao je svih bitnih svojstava svih trouglova) . ne međutim i njegov pojam. posle kojih sledi suđenje pa zaključivanje. što je i navelo neke filozofe logike da ustvrde kako zapravo pojmova i nema. postoji samo predstavljanje i suđenje. pa tek onda opaža ono što je pojedinačno u nizu stvari ili na samoj stvari. Predstava je psihička slika stvari. nije predstava vremena. misao o suštini onoga što uopšte jeste. prauzor ili bit stvari. s psihološkog stanovišta. a i da može. zajedničko u nizu stvari ili u samoj stvari. stvar i sliku (predstavu) stvari – tek ovim on je potom logički supstrat mišljenja. Predmet je ontološki sadržaj pojma. Pojam je misaona sadržina reči. nije niti fikcija. zamisli. smatrao da je pojam predstava. jer reči su zapravo ono s čim se počinje u mišljenju. a mišljenje logički proces stvaranja pojma kojim onda mišljenje misli. Tako su logički pojmovi zapravo psihološke apstraktne predstave o konkretnim svojstvima stvari. Postanak pojma pretpostavlja znanje o iskustvu psihičkoga i onoga iskustvenog. nije reč. reč je pak govorna forma pojma. osnovni oblik mišljenja je suđenje. Ovde se radi o tome da se pojam shvati kao instrument za objašnjavanje i predviđanje iskustava i kao kriterijum za smislenu upotrebu termina kojima se stvar izražava u jednom jeziku. prema svojstvima predmeta predstavljanja. pojam pojma može se odrediti kako na temelju niza zajedničkih svojstava predstava o stvarima. premda je moguće zamisliti vreme. Po Erdmanu pojmovi čak i ne postoje. nema ni poimanja. što je onda. niti oblik mišljenja.Negacije – pojam određuje onim šta sve on nije: ono što ostaje od toga nije. slika sveta u svesti.  Instrumentalistička i operacionalistička orijentacija u logici pod pojmom misli sažetost uputstava za postupke pri praktičkoj upotrebi predmeta. nego misao znanja o suštini njegovog predmeta. predstava pojma je predstava. ako se ta stvar ne može na drugi način odrediti. zamisao stvari.

A logički postupci građenja pojma. Otuda pripadnost pojma prirodi bića. opšta predstava s kojom se počinje u mišljenju. po sebi. njegov tok koji je jedinstvo bitka i suštine. stavu i sudu. te u zaključku – a ovi logički elementi fundamenta mišljenja iskazuju se rečima i rečenicama.dalje. njegovoj supstancijalnoj suštini. a pojmovi se zasnivaju na funkcijama i jedinstvima radnji pomoću kojih se predstave podvode pod jednu zajedničku predstavu. njihova istina. biće sa svojom suštinom ili svojim supstancijalnim određenjem. jer pojmovi su ono što razum razume na čulnoj predmetnosti. a stvari su ono što bivaju delatnošću pojma koji se u njima manifestuje. njenu suštinu. a to zapravo znači kako je biće istovetnost svoje supstancije i svoje suštine. ili metode mišljenja kojima se stvara pojam. Kant is-pituje transcendentalitet pojmova razlaganjem sposobnosti razuma: transc. ono što je istinski prvo. S formalnog i logičkog stanovišta logički logos zbiva se u pojmu. Izvan iskazane reči pojam nije moguć. naime. Taj ontološki stav shvatanja pojma potiče od Aristotela. 33 . zadatak je logike da ispita kako se date predstave pretvaraju u pojmove.  Kod Kanta.  Kant je razmatrao logičko poreklo pojmova po formi i po materiji pojma. pojam je iskaz o suštini onoga što se iskazuje. a pojam opšta ili reflektovana predstava. nisu ništa drugo do načini na koje biće postoji. Po Kantu je pore-klo pojmova po formi reflektovanje i apstrahovanje razlika stvari u izvesnim predstavama. Pojam je. Logička svest mišljenja počinje s podignućem prirodne svesti u svest o biti prirode. pojam je time istovetan sa svojim bićem. Ovim se premašuje razumska logika pojma. Dijalektika pojma jeste razvoj pojma. biće i značenje ili samo značenje. a moć suđenja kao razum. jer pojmovi su ono na šta se odnose biće. to je dakle metafizičko poreklo pojmova. ukoliko se radi o poreklu pojmova po formi. analitika pojmova jeste potraga za čistim pojmovima apriori. razlog bitka i biti. ovo logičko izvođenje odgovara formama čulne materije. do intuicije uma. poreklo pojmova u pogledu njihove sadržine. Ali pojmovi se ne izgrađuju. gde je pojam mišljen kao čista forma mišljenja. Pojmovi se izvode iz sudova. pojmovi kao predikati sudova. od neposrednog znanja preko razuma do uma. Logički akti razuma kojima se proizvode pojmovi su komparacija. ono što se razvilo iz bitka kao svog razloga. mišljenje kao saz-nanje pomoću pojmova. kako to objašnjava razumska logika. koja je materija. jer biću je pojam bitna misao mišljenja. sasvim spekulativna odredba pojma. razum je mišljen kao moć mišljenja. Pojam je iskaz o suštitni bića. Njom je pojam shvaćen kao suština koja se vratila bitku kao jedinstvenoj neposredno-sti.  Hegel je odredio pojam kao istinu bitka i biti. istinu supstancije. pojam se ne može smatrati kao nešto što nastaje. pa ova zasnovanost pojmova na spontanitetu razuma jeste ontološki osnov razumskog mišljenja. gde je onda pojam izraz o toj istovetnosti. Početak postanka pojma jeste misaono shvatanje čulnog. proizvoljan ili intelektualan pojam. u Kritici čistoga uma. ispituje se u metafizici. suština je u supstanciji. a on je onda empirijski. refleksija i apstrakcija. pojmu odgovara istoimeno biće koje postoji nezavisno od pojma. Ali. kojim se onda pojam zna njim samim i bićem koje je njemu vlastiti sadržaj. To je jedna ontologička. Pojam je izražavanje suštine. poreklo prirode pojma. pojmovno mišljenje je način na koji priroda jeste u svesti o sebi. Razum spoznaje pomoću pojmova. Dakle. gde je opštost forma a predmet materija pojma. Čulna supstratnost pojma jeste ontološki osnov nastajanja pojma. Pojam izražava šta stvar jeste. supstanciju stvari. pa onda naša subjektivna delatnost koja apstrakcijom i sintezom izgrađuje pojmove onim što je zajed-ničko kod predmeta. jer ne postoji najpre datost predmeta (objektivnost) koja sačinjava sadržaj naših predstava.

Ni sadržaj ni obim pojma nije bitniji deo pojma. Hegel je mislio da je sadržaj primaran a obim sekundaran po važnosti u pojmu. Sadržaj pojma četvorougao određen je pojmovima geometrijskog lika. Isto tako. ali i pojam koji je pojam ’tri strane’. oštrougli. kao da oni nisu takođe pojmovi. kao što je definicija metod određenja sadržaja pojma. dakle skup pojmova onih elemenata predmeta pojma na koje se i odnose bitna svojstva ili odnosi koji sačinjavaju sadržaj toga pojma. pojma raznostrani trougao. višeg pojma. itd. a to znači što je sadržaj veći to je obim manji. raznostrani. ili obima. jer njihovi pojmovi sačinjavaju obim pojma trougao. za formalnu logiku sadržaj pojma su misaone odredbe predmeta pojma a obim pojma pojmovi predmeta pojma. Pojam je dakle termin. Termini. nego pojmovi predmeta pojma. itd. Isto tako. pojma trougao to da je on geometrijski lik koji ima tri strane i tri ugla. pojma ravnokraki trougao. Kako je pojam misao o suštini onoga o čemu se misli. predmeti čine doseg pojma.Proces pojma  U ideji procesa pojma najpre se postavlja pitanje o strukturi pojma. termina. jer ništa drugo osim trougla nema tri strane i tri ugla u svetu geometrijskih likova. Tako se u doseg pojma trougao učvršćuju ravnostrani. ili klasifikacija je metod određenja obima pojma. ovde mišljenih izvan njihovih pojmova. Sadržaj pojma je skup pojmova o bitnim svojstvima i odnosima predmeta pojma. U konačnom. ali niži pojmovi svojim manjim obimom imaju veći sadržaj od svog rodnog. skup bitnih oznaka pojma – zapravo definicija predmeta pojma. Sadržaj pojma čine pojmovi koji su svojstva ili odnosi predmeta pojma: ’tri strane’ svojstvo je trougla. a stavovi su iskazi kojima se tvrdi ili poriče neka veza među terminima. svaki pojam sastoji se iz obima i sadržaja. termini su govorni izrazi pojma. pravougli. sadržaja i dosega pojma. to je onda sadržaj npr. Ali ovo sastoji se iz u tradicionalnoj logici upućuje na elemente pojma kao međusobno rastavljene entitete na koje se pojam raspada. opet sačinjen od pojmova i njihovih sadržina. Sadržaj i obim pojma su u obrnutom proporcionalnom odnosu kod pojmova vrste i roda (nižih i viših). nisu predmeti pojma u obimu pojma. nisu ni istiniti ni lažni. denotacija je obim termina. misao o nauci filozofije mišljenja. viši pojmovi po obimu obuhvataju obimom niže pojmove. ili područje primene pojma u njegovom obimu.  U području moderne logike umesto pojma pojam i njegovog sadržaja i obima razmatra se pojam termin i njegova ekstenzija i komprehenzija. i nije bitno da li se odnose na posto-jeće ili nepostojeće. odlike bitne misli što se u modernoj logici naziva denotacijom i konotacijom. Obim pojma je skup nižih pojmova obuhvaćenih višim pojmom. Obim pojma trougao sačinjen je od pojma ravnostrani trougao. Po tradicionalnoj formalnoj logici. konotacija je sadržaj pojma. Sadržaj pojma logike jeste filozofska misao o suštini mišljenja. Po ovome. te onda pojma oštrougli trougao. Zapravo. realno ili imaginarno. četiri strane i četiri ugla. pritom. sadržaj ili 34 . i obrnuto. tupougli trougao kao stvari geometrijskog lika. to su samo različite strane istoga pojma. Otuda je obim pojma klasifikacija pojma. Sadržaj nekog pojma sastoji se iz pojmova koji takođe imaju svoj vlastiti sadržaj pojma. a oni nisu samo elementi nego i svojstva pojmova. pojma pravougli trougao i pojma tupougli trougao. Pojmovi dakle sačinjavaju pojam. sadržaj pojma je ovde intenzija pojma i obim pojma ekstenzija pojma. Obim ili ekstenzija termina skup je pojedinačnih predmeta primene termina. Pojmovi čine obim pojma. Doseg pojma. ravnokraki. nisu reči – oni su elementi strukture stavova.

Radi se. Ako je materija pojma duša. pojmove za svojstvo. razgovetne i nerazgovetne.  Daljne odredbe svojstava procesa pojma odnose se na područje onoga što je za klasičnu formalnu (tradicionalnu) logiku bilo razmatranje vrsta pojmova. ili najopštiji sadržaj. zatim na individualne i klasne. Formalna logika u svom tradicionalnom stavu o vrstama pojma vrste pojmova razmatra kao ono na šta se pojam raspada. Vrste pojmova zapravo su misaone odredbe samoga pojma. Svrha je svih tih podela pojmova da se sačini tabela sistema pojmovnog mišljenja. ali je objektivno i (ili) subjektivno ono na šta se pojam odnosi. posebne i pojedinačne. a on se događa momentima pojma. U tradicionalnoj logici pojmovi se dela. Ni jedan pojam sam po sebi nije niti objektivan niti subjektivan. jasne i nejasne. pojavni oblici samoga pojma. kvantificirane i nekvantificirane. kvalitetu. 35 . Izvan subjektivizma i objektivizma stoji dijalektika pojma – objektivnost bitne misli subjekta. po apstrakciji na apstraktne i konkretne. što nije realno. pa se mišljenje smatra pukim fizičkim procesom odražavanja materije sveta u čovekovoj svesti. pa se onda pojmovi smatraju čistim subjektivnim oblicima mišljenja kojima stvar-nost pridolazi kao od njih nezavisni realitet. po kvalitetu na pozitivne i negativne. Pritom je termin klasa objekata ili skup atributa objekata. ili pak što je potpuno opšte i zajedničko za mnoštvo srodnih stvari. Svojstvo je dakle pojma da je on jednovremeno subjektivan i objektivan. materija pojma. logičkom sadržaju. svojstva pojma kao bitne misli bića. jer pojmovi se moraju izvoditi. jednostavne i složene. Po klasičnoj logici. apstraktni pojmovi su oni kojima se misli uži sadržaj. Oni se kao vrste interpretiraju onda kada se načini ontološki rascep između bića i mišljenja. te onda po predmetu misli na pojmove za stvar. onda je pojam knjige subjektivan pojam subjekta o suštini objekta koji je knjiga. o tome da se jedinstvo pojma ne može razložiti raspadnošću pojma na njegove elemente. To je stvar neke empirijske logike koja u iskustvu nalazi postojanje zatečenih misli o suštini bića koje onda smatra pojmom. relaciji itd. Ovo je Hegel nazvao iracionalnim saznanjem racionalnoga.  Prema dijalektici stvari. ili pak ono što se zamišlja. po kvantitetu na opšte. pojmove za odnos. ili kada se poistovećuju biće i mišljenje. itd. Podela pojmova se provodi i prema predmetu. ili onim što klasična logika smatra vrstama pojma. drugi prema pojmovima stvari i procesa. ili kao ono što u svoj svojoj sveukupnosti sačinjava jedinstvo pojma kao jednostavna sabranost elemenata pojma. pa ih onda tako nađene razvrstava prema nekim merilima. pojmove o fizičkim predmetime. A vrste pojmova zapravo su momenti pojma. pojmovi nisu u iskustvu svesti zatečene stvari mišljenja. pojmove za način. dijalektika pojma jeste razvoj i proces pojma. Tako je pojma i objek-tivan i subjektivan: objektivno je pojam subjektivan i subjektivno je pojam objektivan. što je sasvim izvan dijalektike pojma kao dijalektike stvari. jedna razumska ontologija misaonih određenja bića. to nisu vrste pojmova nego atributi pojma. ali predmeti pojma nisu istovremeno i apstraktni i konkretni. pojam je misao subjekta o objektu misli. subjektivno dakle objektivno postoji. Racionalna logika nailazi na gotove pojmove. onda je pojam duše objektivan pojam misli subjekta o subjektivnoj stvari mišljenja. ontološkom statusu. Ako je pak materija pojma knjiga.  Isto tako svi su pojmovi i apstraktni i konkretni. između ostalog.komprehenzija termina skup je zajedničkih osobina i odredbi predmeta. međutim. kvantitetu. ukoliko su te osobine suštinske. momenti pojma.

pojam kuća je konkretan pojam. konkretni pojam. Apstrakcija konkretnog pojma i konkretnost apstraktnog pojma jesu momenti pojma. 36 . posebni ili pojedinačni sadržaj predmeta. pojam mnoštvo apstraktan pojam.napokon što je opšta predstava. izdvojena opš-tost zajedničkoga. izdvojeno sopstvo. i time je taj pojam konkretan pojam. jer samo je on bitna misao te stvari mišljenja. Po ovome. odnosi se na misao o jednom predmetu. svaki je pojam apstrakcija. Naspram toga. izdvajanje bitnoga od nebitnoga u svojstvima stvari pojma. ili ono što realno postoji kao data stvar. njegove bitne odlike kojima se misle apstraktne i konkretne stvari u hijerarhiji njihovih međusobnih prožimanja. po tradicionalnoj logici. Ali.

Pojmovi o irealnom (idealnom i imaginar-nom) stvarno postoje. isti. Ovde se može jedino govoriti o jezičkom obliku pojma.  Isto tako. dan i noć. ili dispozocija. odnosa (konjukcija. imaginarni broj ne postoji. zapaljiv). Pojam tačke pojam je o idealnom a ne idealni pojam.  U pojmove relacije. ali i njeno svojstvo. strah).  Podela pojmova na realne i irealne povezuje se s podelom pojmova prema predmetu misli na pojmove stvari. jer ’rastvorljiv’ i ’zapaljiv’ po-dobnost je. teorija relativ-nosti). ili stvari. Uputnije je. procesa. Isto tako u pojmove odnosa spadaju pojmovi konjukcija (’i’). a irealni na idealne i ima-ginarne. već time što su to predikati stvari. koji su zapravo misli o suštini odnosa među stvarima. ali koje su ili izmišljene ili idealizo-vane. Pojmovi se u tradicionalnoj logici dalje dele na realne i irealne. psihičkog. manje (’<’). a irealni pojmovi su misli o stvarima koje ne postoje u fizičkom smislu. smatra kako su vrste pojmova a ne vrste predmeta pojmova. logičkog. o predikatima stvari. drvo. kao što se u povodu toga može govoriti o jednostavnim i složenim pojmovima (čovek. on međutim postoji kao pojam imaginar-nog broja. jer ovi drugi i ne postoje. tačka je idealno. prostornost (iznad. jednako (’=’). Tako se npr. govoriti o pojmovima za stvari ili pojmovima stvari (kuća. knjiga). svojstava. jer pojam nije odnos. vremenost (sada. dedukcija. delanje). svojstva (pametan. pa se kaže kako je pojam protivrečan relacioni pojam a ne pojam o relaciji. realni pojmovi jesu misli o objektima koji stvarno postoje. ekskluzivna disjunkcija (’ili’). to su dakle misli o potencijalnim određenjima stvari ili bića. genetičko (postanak). njihovih svoj-stava i procesa. ili homologičkim i heterologičkim pojmovima (reč. Dakle. procesa (mišljenje. ovde je poistovećen pojam kao misao o stvarima sa stvarima misli mišljenja: dakle. kad postoji. atom) koji sebe sadrže ili ne sadrže kao klasu (reč je doista reč. No. posle). drvo nije drvo nego reč drvo). tačka nije isto što i pojam tačke. ali nikada kao stvar. mogu se uvrstiti pojmovi za kauzalnost (uzrok). pojam sto nije fizički pojam nego pojam o fizičkoj stvari koja jeste sto. klasa. ne i njen pojam. funkcionalnost (interakcija). vaspitan). Isto tako. kao stvarna stvar. Ali. on je misao o biti realnog odnosa. veće (’>’). a onda i proces itd. odnosa. fizičkog. realitet pojma. prevashodno prema reči koja u sebi sadrži negaciju ili je ne sadrži – dakle ne i prema samome pojmu. materije. fizičkog (telo. iznad). dispozicije (rastvorljiv. premda klasična formalna logika razlikuje ove pojmove prema njihovoj međusobnoj uslovljenosti: korelativni su npr. Pojmovi dakle nemaju moralno ili estetsko svojstvo. budući da pojmovi nisu stvari nego misli o biti stvari. ekvivalencija. to su onda i pojmovi o svojstvima stvari. nekorelativni pojmovi su svi drugi pojmovi koji nemaju svoju suprotnost. otac i sin. stoga. implikacija (’ako-onda’). njegovo jeste njegova je realnost. dispozicija. Ovim je zapravo rečeno kako su to 37 . psihičkog (ličnost. jedno je pojam o stvarima koje su realne a drugo realni pojmovi.  U formalnoj logici razlikuju se po kvalitetu pozitivni i negativni pojmovi. premda ne postoje stvarno predmeti materije pojmova: u fizičkom smislu. ispod). sila). Svaki pojam zapravo realno postoji. Pojmovi dispozocije misli su o bitnim svojstvima koja se pojavljuju na stvarima pod određenim uslovima. stvarnost pojma jeste postojanje pojma. budući da pojam i stvar pojma nisu i ne mogu biti negativni. sam pojam po sebi ne može biti ni korelativan ni nekorelativan.

s obzirom na znanje ili neznanje obima i sadržaja pojma. Još je manje osnovano razlikovati jasne i nejasne.odnosi među pojmovima. ne dakle njihove vrste. 38 . jer pojam nije pojam ako je nejasan ili nerazgovetan. ako dakle ima nepotpun obim ili sadržaj: to može biti samo nedovoljno znanje o obimu i sadržini nekoga pojma. razgovetne i nerazgovetne pojmove.

vlastitost bića. jedno i mnoštvo. niti pojedinačni.  Ontološki osnov razlikovanja opštosti pojma stoji u pojmovima vrste i roda. posebni. te da se njihove odredbe međusobno određuju međusobnim razrešavanjem. opštost. Opštost je slobodna jednakost pojma sa samim sobom u svojoj određenosti. a pojedinačno supstancijalnost je posebnog i opšteg. jer rod je supstrat za vrstu a vrste potvrđene od rodova.  Dakle. u tradicionalnoj logici. pojmovi sisar. Prema tome. Otuda su opštost. opšti pojam svojim obimom obuhvata sve obime posebnih i pojedinačnih stvari pojma. Ali. on je to tek u odnosu prema drugim pojmovima u hijerarhiji pojmova roda i vrste. Ali isto tako. gde opšti pojam ima najveći obim koji obuhvata obime posebnog i poje-dinačnog pojma. mirovanje. identitet. Nikola Tesla). posebnost i pojedinačnost nisu vrste pojmova nego momenti pojma. ili samo na jedan predmet. Ti opšti pojmovi svih sadr-žaja su ono zajedničko kod svih stvari. ako se pojam odnosi na skup poje-dinačnih predmeta ili bića. Za Platona opšti pojmovi su najviši predikati. ljubav. a pojedinačni misao o suštini jednog člana te klase (npr. postoje vrste koje su podređene jedne drugima. prema logičkom sadržaju. kategorije.  Za Aristotela rod je viša supstancija nego vrsta jer je rod bliži prvoj supstanciji. i po-jedinačni pojmovi. elektron. Sveopštost. razlikuju se opšti. posebnog i pojedinačnog. razlika. isto je tako i posebnost koja je u sebi razlikovanost opšteg i pojedinačnog. momente koji su međutim i sami pojmovi opšteg. čovek. posebnost i pojedinačnost svojstva su i momenti pojma. u značenju čiste pojedinačnosti za sebe. Reč je opet o pojmovima za kolektivno i individualno. Dakle. a individualni pojmovi Betoven. ali najopštije biće koje je u samome sebi identično sa sobom. posebnost i pojedinačnost za Hegela isto što i identitet. a pojedinačno je subjekt ili razlog koji u sebi sadrži rod i vrstu. kretanje. jer izvan sebe to pojedinačno nema sebe. Prema ovome. kada je opštost sama sebi jednaka u svojoj određenosti onda je to posebnost pojma. kao što su momenti pojma i kolektivnost (klasnost) i individualnost. identitet i razliku. opštost. jer sam pojam po sebi ne može biti individualan niti kolektivan. Pojam sam po sebi nije ni opšti. kao što i postoje rodovi koji nisu vrste. izražavajući pritom suštinska svoj-stva svih obima ponaosob. dok je pojedinačnost refleksija u sebe određenosti opštosti i posebnosti. biće. niti posebni. ono jeste i nije. da je posebnost isto tako pojedinačnost koja je pojedinačno. a pojedinačno je pak opšte sebe. u jedinstvu pojma je to da je opštost ono što je pojedinačnost. smatra dakle Hegel. bitak bića i njihov nebitak. Tako su npr. posebnosti i pojedinačnosti. dakle ono u šta istupa pojam u samome sebi kao vlastitom totalitetu. Rod i vrsta međusobno se odnose kao rod vrste i vrste 39 . razlika i razlog. pojam u sebi sadrži momente opštosti. škola. posebno je u sebi opšte i pojedinačno. A reč je zapravo o podeli pojmova prema obimu pojma. i ti su kategorijalni pojmovi biće. gde je i sâm supstancijalan. naučne i filozofske. Biće jeste supstancija. pa tako mišljenje stvara poj-move i njihovu opštost – dakle kategorije kao najviše predikate. Opšti pojam jeste misao o biti svih članova klase predmeta pojma. a opšte je identično sa sobom jer su u njemu istovremeno posebno i pojedinačno. posebni je misao o suštini nekih članova klase predmeta pojma. Ono što čini opštost svih predikata za njega je ousia. pri čemu su onda više vrste predikati nižih vrsta. a onda i kategorije. kolektivni pojmovi društvo. Mišljenje onda saznaje opšta zajednička određenja bića. kaže Hegel. Rod se odnosi prema vrsti kao što se prva supstancija odnosi prema svemu drugom. negativno jedinstvo sa sobom: opšte je opšte jer u njemu prebiva posebnost i pojedinačnost.

odnos je među pojmovima unutar po obimu višeg pojma. gde jedan pojam negira u potpunosti sadržaj drugog pojma a svojim obimom obuhvata obime svih drugih pojmova. ili pojmova roda i vrste. vrsnog pojma.  Naposletku. gde se protivrečnost događa unutar višeg pojma čiji obim ispunjavaju međusobno negirani pojmovi (unutar pojma moralnost moralno i nemoralno). pojmovi svojim odredbama. i on se posmatra kao odnos pojma prema samome sebi. a obim nižeg pojma deo obima višeg. gospodar i rob). ćelija i organizam). odnosi uporedivih pojmova su ekvivalencija. kome je jedino i jednak. odnosi kontrarne koordinacije (dva se pojma međusobno najviše razlikuju u višem pojmu nego bilo koji drugi u njemu koordinirani pojmovi: ledeno i vrelo. Odnos identiteta najjednostavniji je odnos među pojmovima. ali i kao vrsta vrste i rod roda. onda je reč o superordiniranim (nadređenim) i subordiniranim (podređenim) odnosima (sociologija i sociologija obrazovanja. odnosi korelativne koordinacije (pojmovi koji izražavaju uzajamnu uslovljenost: suština i pojava. A pojmovi koji imaju različit sadržaj a isti obim nalaze se u ekvipolentnom odnosu (tvorac specijalne teorije relativiteta i tvorac opšte teorije relativiteta). ili prema stvarima. koordinacija. a disparantnost je odnos ni po čemu uporedivih. nezavisno od vrste. Valja isto tako razlikovati u formalnoj logici i odnose kontradikcije ili protivrečnosti. i kao u pojmu i pojmom identitet dveju ili više reči (logika i misloslovlje). razlikuju se i disparantni odnosi među pojmovima. osim njega (racionalan i neracionalan. zatim odnosi kontigentne koordinacije (odnos pojmova istog roda koji se međusobno dodiruju: 2 i 3. prema obimu i sadržaju. to su zapravo odnosi neuporedivosti po sadržaju i obimu pojma (kvadrat i ljubav). biljka i životinja u pojmu živo biće). Vrsta kontradiktornih odnosa je i odnos kontradiktorno-koordinirani. Ako je pak sadržaj višeg. 40 . gde su obim i sadržaj pojma obeju reči isti. Dakle. što je zapravo odnos između opštih. belo i crno).roda. ili vrstama. Mogu se razlikovati odnosi disjunktne koordinacije (u obimu višeg pojma dva se pojma vrsno razlikuju. pojavama i procesima na koje se pojmovi odnose. koje onda formalna logika razvrstava prema jednakosti i različitosti kategorija. rodnog pojma deo sadržaja nižeg. sve dok se ne dođe do onih koje nisu više deljive. Odnos priređenosti. subordinacija. Valja razmotriti vrste deljenjem na rodove. ili koordinacije. stupaju mišljenjem u uzajamnu određenost. varošica i grad). posebnih i pojedinačnih pojmova. te onda i odnos interferentne koordinacije (odnos pojmova koji imaju delimično zajednički sadržaj i delimično zajednički obim: naučnik i pesnik). Naposletku. kontradikcija. interferencija. pojmova klasnog i individualnog. istina i neistina). neuporedivih pojmova. koji u svom sadržaju imaju međusobno nespojiva svojstva.

delanje aktiv a stanje pasiv: jezik. isto tako se s pravom može reći kako je Platon najopštiju opštost pripisao bitku i nebitku. ne potvrđuju niti odriču ništa. S obzirom na stvarne forme bića. Aristotel provodi klasifikaciju sistema kategorija počev od opštih rodova. pa za supstanciju navodi primer čovek. privida i istine. kao što su bitak. U drugim spisima Aristotel navodi manji broj kategorija. misaoni odrazi najosnovnijih i bitnih strana objektivne stvarnosti. trpljenje. kvantitet. kvalitet. odnos komparativni pridev. itd). mirovanje) i kategorije opažaja (privid. Pojmovno objašnjenje kategorija Aristotel započinje primerima njihovih značenja.  Stoičari su razlikovali kategorije nešto. pa tako i kategorija. delanje. niti je u subjektu. vreme. S jezičkog stanovišta. jedno. iskazuje se njihova međusobna nesvodivost i različitost u odnosu na ontološke univerzalne logičke pojmove. 41 . Mada. ali ni jedna stvar nije samo pojedinačnost. Reči su spoljašnja forma pojmova. osobina. Supstancija je jedina kategorija koja ništa ne kazuje o subjektu. supstancija je imanica. relacija. nego i logički iskazi o sveopštem objektivitetu raznolikosti pojmova bića kao pojavnih oblika i načina bića do bitka bića. a to nisu ni postpredikamenti.. kretanju. To su osnovni pojmovi koji su logičke odredbe najopštijih svojstava stvari. položaj. vreme juče.. neko biće je jedno ili mnoštvo. ili se kreće ili miruje. jer ona je sama po sebi subjekt. nekad. Time što su kategorije logičke forme mišljenja i najopštije vrste bića. posedovanje je perfekt. Otuda kategorije nisu samo paradigme bića poj-mova. ona je supstrat svega drugog i u svemu drugom. mesto predlog. odnos veći. Aristotel kaže kako su kategorije reči koje su iskazane bez ikakve veze s drugim rečima i koje. što odgovara ontološki postavljenim svetovima čulnog i beskonačnog. preko vrsta do pojedinačnih entiteta. Druge kategorije isto tako nisu slučajna svojstva bića. položaj on sedi. kategorije su najopštiji pojmovi koji nisu izve-deni iz drugih pojmova. već samo jedno od njih (naime. posedovanje. jednom. od nečega. vreme prilog. kvalitet je pridev. da je nekakvo. shodno tome. delanje on seče i trpljenje on je isečen. za kvantitet dug dva lakta. najviše apstrakcije kojima se obuhvataju forme saznanja objektiviteta sveta bića. a njih ima deset (u spisima Kategorije i Topika): supstancija. S ontološkog stanovišta. položaj glagol stanja. Platon je razlikovao kategorije ideje (biće. mesto. najopštije forme mišljenja. kretanje).  Na temelju logičke deobe sistema pojmova u njihovim međusobnim odnosima priređe-nosti i podređenosti. kvantitet je broj. posedovanje on je naoružan. kvalitet beo. nikada predikat. mnoštvu – koji se pak ne mogu istovremeno pripisati svim rodovima i bićima.  Za Aristotela kategorije su forme saznanja bića koje jesu i način stvarnog postojanja bića. mesto u Likeju. ona isto tako ima svojstva da se odnosi prema nečemu. biće. iskazuje pojmove pojavnih oblika bića. pa otuda nisu ni istinite ni lažne. dakle. supstancija je najpre pojedinačnost stvari. a onda i mirovanju. ali svrha im je uvek razumevanje tolikostrukosti označavanja bitka kolikostrukosti izricanja likova kategorija – a to znači da biće po svojoj suštini dobija sva značenja od vrsta kategorija. pojmovi o najvišim rodovima.Kategorije  Po opštem uverenju tradicionalne logike. negde. Kategorije su kod Aristotela opšte logičke odredbe bića. stanje i odnos.

stvar). kvantum. Kant nastoji da ponudi sistem kategorija kao potpunu listu svih elementarnih pojmova sinteze koje razum sadrži u sebi apriori. i elementi drugih kategorija. kao i drugi pojmovi. Kategorije suštine su suština kao razlog egzistencije (čiste odredbe refleksije. znanje. sadržaj i oblik. zaključak). a opažaji bez pojmova slepi. sasvim jednostavno. uzajamno delovanje). Ovim Kant nije bitno odstupio od tradicionalnog sistema kategorija. relaciji i modalitetu. afinitet. što onda sačinjava sistem apsoluta. Kategorije pojma su subjektivni pojam (pojam kao takav. apsolut. A ako se i konstruiše jedan takav sistem. to otuda što je svaki pojam zapravo kategorijalna misao o biti predmeta mišljenja. hemizam. Tek je međutim Kant ozbiljno prigovorio tradicionalnom postavljanju sistema kategorija. onda iz njega nije moguće izmestiti pojmove bitak. apsolutna ideja). logos. što nije imao nikakav princip u klasifikaciji katego-rija. to se onda kategorije izvode iz sudova. u hemiji element. sačiniti potpuni sistem kategorija u nauci i filozofiji. sve). pojava (svet pojave. i to nije nešto više od Aristotelovog supstancijalnog sistema najviših rodova bića. negacija. Kantov sistem kategorija podeljen je prema kvalitetu (jedno. mera. Dakle. nauka. mišljenje. Kategorije su dakle čisti pojmovi razuma. stepen). univerzum. sud. Transcendentalno izvođenje kategorija pretpostavlja čistu sintezu i čiste pojmove razuma. priroda. uzajamna zavisnost) i modalitetu (mogućnost. itd. nužnost). antiteza i sinteza. dakle. ali u sferi transcendentalne logike. objekt (mehanizam. relaciji (supstancija-akcidencija. što onda znači kako su razumske misli bez ove sadržine prazne. a ni nužno. pa u tom smislu prigovorio je i Aristotelu. kako je moć suđenja zapravo moć mišljenja. kvalitetu (realitet. Sistem se pak događa u svoja tri bitna momenta – teza. izložiti sistem kategorija znači izložiti sistem filozofije. što sačinjava dijalektičko događanje apsoluta kao duha ili ideje. Prema Nauci logike. uzrok-posledica. dijalektički proces totaliteta koji je duh ili ideja. teleologija) i ideja (život. a nešto je sistem kad je istina. biće. Kantov princip sistematske podele kategorija proveden je principom podele sudova po kvalitetu. limitacija). izražavaju logiku ontologije mišljenja. Nije. 42 . ali kako je razum moć suđenja. realnost (supstancijalni odnos. kvantitet (čist kvantitet. kvantitetu. to su onda čisti pojmovi kao kategorije elemen-tarni čisti pojmovi sinteze razuma kao mišljenja. stvarnost. pa su tako u fizici kategorije materija. dakle o najopštijim pojmovima na određenom području znanja. uzročni odnos. jer i oni. saznanje. valencija. postojanje.  Kod Hegela su pak svi pojmovi zapravo kategorije. kategorije bića su kvalitet (biće. mnogo. ♣ Isto se tako može govoriti o naučnim kategorijama. atom. masa. Sve su ove kategorije sistemi drugih kategorija. energija. biće za sebe). koja ima pred sobom raznovrsnost čulnosti apriori kao materiju za čiste pojmove razuma. odnos). egzistencija.

Sa međusobnim vezama reči stupa se u rečenični logos. uglavnom. ili psihički proces. te koje je istinito ili lažno. U analitičkoj filoz. sud je prediciranje. realizacije pojma. y=f(x. logici razlikuju se predikaciona. u tradicionalnoj form. logički logos. svi su sudovi. propozicionalna. rečenica je elementarna smislena govorna celovitost misli. opet. a negativna kopula je ’nije’). a da ja propozicija predlaganje. Dakle. ili pojam. predikata i kopule koja ih povezuje (S je P). i nisu svi stavovi sudovi.  Problem strukture suda. logike stav je zapravo sud. S nije P. ili podmetu pririče. ponekad i sudna funkcija. misao. stav. 43 . predikat je pojam o onome šta se o subjektu tvrdi ili osporava. Po ovome. xeM. ili nepripisivanje i nepostojanje nečega nečemu: sud je onda onaj stav kojim se subjektu predicira. a sud je vrsta stavova ili iskaza kojima se nešto tvrdi ili poriče. logici pos-toji i pojam iskazna ili stavna funkcija. ili predstava odnosa tih predstava ukoliko one sačinjavaju neki pojam. gramatički oblik logičkog mišljenja. ♣ Sud je oblik misli. ali nisu svi izrazi stavovi i sudovi. kao spoj pojmova gde se pojam koji je predikat pridaje ili odriče pojmu koji je subjekt. Pritom. simbola). • Po predikacionoj teoriji. Postoji mišljenje da je stav verbalni izraz suda. a to znači da se svaki sud sastoji od subjekta. te što je stoga istinito ili lažno. Subjekt je misao. sa međusobnim pojmovima u njiho-vim različitim vezama stupa se u logički logos: sud je onda ona rečenica kojom se nešto tvrdi ili nešto odriče. suđenje mišljenje: suđenje je proces mišljenja čiji je rezultat sud. njegov rezultat. U klasičnoj formalnoj logici sud se shvata. kojim se iskazuje pripisivanje i postojanje. svaki je sud izraz i stav. nije isto što i simbol. Aristotel je sud smatrao vrstom govora. Otuda je sud vrsta govora. iskaz ili stav jeste smislena veza pojmova. stav nije isto što i rečenica. istina pojma. nešto što se potvrđuje ili odriče. tvrđenje ili osporavanje pripadnosti predikata subjektu. zatim je izraz bilo kakva (smislena ili ne) povezanost pojmova (reči. jezičke tvorevine neodređenog smisla: f(x). U savremenoj matem. S obzirom na raspravu o tome šta je sud i koja je njegova struktura. logosa kao govora. sud je misao. Za Kanta sud je predstava svesti različitih predstava. ili se svi mogu na njih svesti. suđenje je oblik mišljenja. ♣ O ovim pojmovima ne postoji opšta saglasnost u logici. model ili strukturna formula klase stavova s elemen-tima te klase. o kome se u sudu nešto potvrđuje ili osporava. predikativni sudovi oblika S je P. niti se. rečenični logos. nešto za šta se može reći da je istinito ili neistinito.z). Pobliže gledano. a za Hegela sud je određenost pojma postavljena samim pojmom. ’je’. a to je zapravo logička funkcija koja je shema. kao i vrsta mišljenja koje je suđenje. zapravo misao o vezi između ova dva pojma suda (pozitivna kopula je ’jeste’. simbola. znakova.SUD Sistem suda Sud je misaoni oblik veze pojmova koja ima istinosnu vrednost. mora znati istinitost stava. tvrđenje. svaki je stav izraz. neko intelektualno držanje. egzistencijalna i relaciona teorija suda. dok je sud isto što i suđenje. a kopula je povezivanje subjekta i predikata. Sud je logički sadržaj suđenja. po predikacionoj teoriji.

ali i bez kopule postoji odnos pojmova izraženih sudom. a onda primordijalno jedno. bitan deo suda. kaže Brentano. > Spekulativno razmatranje predikativne strukture suda počinje prigovorom formalnoj logici što je strukturu suda posmatrala kao raspadnutost forme suda na vlastite ekstreme. Sud sadrži subjekt i predikat kao dva samostalna momenta ali ne kao dva različita pojma. a oni koji to prividno nisu mogu se svesti na egzistencijalne sudove. Po jednom gledanju. Za Aristotela kopula je. predikat ono što se pridaje. kao i Aristotel. sud se sastoj iz subjekta i predikata a kopula nije samostalni član nego pripada predikatu (Erdman). nije ništa drugo do biti.). a kopula njihova sveza. i teorija imanencije. Po ovome. • Egzistencijalistička teorija suda (Franc Brentano) sud određuje kao tvrđenje ili negaciju postojanja onoga o čemu se radi u sudu (Biće postoji). opštost. nego je to njegova pozicija. Ovi elementi suda za Hegela nisu ekstremi na koje se sud raspada nego momenti suda: sud nije vezivanje raznovrsnih pojmova. ime koje je međutim totalitet. Po teoriji imanencije pojam predikata sadrži se u subjektu po sadržaju (obrnuta teorija supsumcije po obimu). Po prvoj teoriji. a ova je formula opšta zato što 44 . suština je svakog suda supsumcija. Polazeći od subjekta. sud se sastoji samo iz jednog pojma. koji je relacija. jer sud je pojam koji je određeni pojam. predikatu ili je sasvim samostalni deo suda. Opšta formula relacionog suda je R (a. teorija identiteta po obimu i po sadržaju.. kao i predikat. predikat sudom silazi u pojedinačnost. atrubutivnu teoriju suda. ili da predikat bude po sebi i za sebe identičan sa subjektom. • Relacionistička teorija suda tvrdi da je predikat. a ne subjekt (A. pri čemu kopula je dolazi od prirode pojma jer su pojedinačnost i opštost njegovi momenti.< Uz to. ali i logičko jedinstvo subjekta i predikata.b. ne pridaje se biću postojanje. Petronijević). Boecije je prvi uveo subjekt i objekt kao delove suda. jer predikat sadrži bitak. Postojanje nije oznala objekta koji postoji. Predikat je tako smisaonost suda. pojmovnost subjekta. Pojam pojma subjekt određuje predikat. Za Morgana kopula je relacija. subjekt se sudom uzdiže do opštosti. a ono što leži u osnovi nije još ništa drugo do ime. i uopšte o nužnosti kopule u sudovima. postojanje ili nepostojanje onoga o čemu se sustvuje sudom. nego se priznaje datost postojanja bića.. Ovo postavljenje identiteta pojma sudom za Hegela je kretanje suda. postavlja se pitanje o samostalnosti kopule u strukturi suda. pa je i on. samostalni deo elementarne strukture suda. subjekta. najpre iskonska deoba. pitanje je da li pripada subjektu. predikat i kopulu. jeste. on izriče postavku da je pojedinačno ono opšte. njihova istina. Erdman kaže kako kopula izražava logičku imanenciju predikata u subjektu. Sud je jedinstvo i deoba pojma. U konačnom. gde je kopula ona sveza koja pokazuje da predikat kao opšta odredba pripada subjektu. Svi su sudovi egzistencijalni. Po teoriji identiteta po obimu subjekt je identičan sa predikatom.c. Kant. supstancijalna teorija logičkog logosa. suštinu. datost objekta sa svim njegovim oznakama. ali ako ona već postoji. Dakle. pitanje o njenom značenju. što je zapravo predikativna. Teorija identiteta po sadržaju tvrdi da je suština suda u identifikaciji sadržaja pojmova subjekta i predikata. ili da je subjekt predikat. Suđenje je pritom povezivanje predikata sa subjektom. Sud je onda jedinstvo ovih sebe totaliteta. Hegel). Po drugom gledanju. sve se ove interpretacije predikativne teorije svode na imanenciju predikata u subjektu po sadržaju i supsumciju subjekta u predikat po obimu. na subjekt. U tradicionalnoj form. Morgan). jer pojam subjekta je pojam vrste a pojam predikata pojam roda (Aristotel. Predikata nema jer egzistencija ne može biti predikat: kopula je to postojanje subjekta. podvođenje obima subjekta pod obim predikata. ali isto tako da subjekt jeste predikat. gde je subjekt zapravo ono što leži u osnovi. a glavne su teorija supsumcije po obimu. Kopula nije nužan član strukture suda (egzistencijalni i relacioni sudovi nemaju kopulu). zatupao apofantičku. sud. polazeći pak od predikata. kopula je treći član suda (Loce. Isto je tako i za Boecija kopula deo suda. logici postoje razne interpretacije predikacione teorije sudova.

Ovom sistemu sudovaTeofrast je dodao kategoričke.  Istorijski gledano.  Kant je prema tradicionalnoj podeli razlikovao sudove po kvantitetu. a do kojeg se dolazi analitikom pojma. apo-fantičke teorije suda. hipotetičke i disjunktivne sudove. apofantički sud sheme S je P. istina pojma u kojoj je subjekt predikat a predikat u subjektu. a oblici su zapravo svojstva. ili S nije P) i apodiktički sud (S je nužno P). po istinitosti istinit ili neistinit. Mnogostrukost sudova ima svoj osnov u mogućnosti višestrukosti bića i njegovog bitka. dakle. sudovi opšte logike. U sistemu osnovnih stavova čistoga razuma analitički i sintetički sudovi predstavljaju sudove transcendentalne logike. ne postoji sveopšta struktura suda. koji prividno nije relacioni sud. argumenti predikata koji je relacija. zatim prema obimu subjekta i značenju kopule univerzalnoafirmativan. a predikat predikat subjekta. i po modalitetu sudovi su problematički (S je možda P). Za Hegela sud je misaono kretanje pojma od subjekta ka predikatu i predikata ka subjektu. Vrste sudova nisu dakle puke forme iskaza. relaciji i modalitetu. stoičari još proste i složene. gde su relati subjekti relacionih sudova. pa je tako subjektt subjekt predikata. a Boecije je pojasnio strukturu suda uopšte. prvi sistem sudova potiče iz Aristotelove ontološke. apodiktički i asertorički. postoji međusobno prelaženje sudova po formi sudova. te višestrukosti logičkog iskazivanja te višestrukosti bića. atributivne. ovde su subjekt i predikat povezani stavom identiteta a međusobno potpadaju pod stav protivrečnosti. stoga su to sudovi razjašnjenja (npr. po kvantitetu univerzalan. kopula. sva su tela rasprostrta). Materijalistička interpretacija logike suda kod Lenjina je stanovište o sveopštoj međusobnoj povezanosti i prelaženja suprotnosti i protivrečnosti. premda ne istoznačna. gde se sintetički (prema materiji suda) dele na iskustvene i apriorne. formama suda. forme i materije suda. To se jedinstvo suda pojavljuje u oblicima koje je tradicionalna formalna logika smatrala vrstama suda.se svaki sud. po nužnosti nužni i slučajni. po kojoj je osnovni oblik suda sud o supstanciji. oblika i predmeta suda. zatim prema transcendentalitetu analitičke i sintetičke. to je odnos momenata pojma. proces njihovih međusobnih kretanja. hipotetički (ako S onda P) i disjunktivn (S je ili P1 ili P2). singularni (to S je P). momenti forme suda i njihovih momenata. po kvalitetu sudovi su afirmativni (S je P). bitka i njihovih odnosa. • Postoji i dijalektička teorija suda. posebni i pojedinačni). koja se i pita o tome kako su uopšte mogući sintetički sudovi apriori? Analitički sud je onaj sud čijem se subjektu pridaje jedan predikat koji je već u subjektu. Proces suđenja Dakle. negativni (S nije P) i limitativni (S je non P). kopule i predikata. To su. nego druga supstancija jer je sud supstancijalitet eidosa koja je stanište subjekta. univerzalno-negativan. subjekta i predikata. asertorički (S jeste P. Ovaj sistem kategorija preuzeli su sholastički filozofi. logos kao iskaz koji može biti istinit ili neistinit. sud se ne može svesti ni na jedan oblik svoje strukture. Sudovi su forme postojanja bića kojim se zna istina bića. partikularni (neko S je P). partikularno-afirmativan i partikularno-negativan. svodeći je na univerzalni obrazac subjekt. a onda je Kant predočio na temelju toga i svoj sistem sudova. po modalitetu problematički. i kopule. Sintetički sudovi su pak oni kod kojih 45 . Sud postoji u svojim pojavnim oblicima. kvalitetu. po relaciji sudovi su kategorički (S jeste P). predikat. može svesti na relacioni sud. partikularan i singularan (opšti. to je logos apophanticos. Po kvantitetu sudovi su univerzalni (sve S je P). Takav se logos pokazuje kao po kvalitetu afirmativan i negativan (nešto se nečemu tvrdi ili poriče). Svi su analitički sudovi apriori. prema materiji suda: jer svaki sud se zapravo sastoji iz svoja dva momenta.

U sudu postojanja subjekt je neposredno pojedinačno. Kategorički sud je supstancijalna identičnost subjekta i predikata. kao i u stavu ono opšte jeste ono opšte. uz koji ide i stav opšte jeste pojedinačno.se subjektu pridaje predikat koji nije sadržan u pojmu subjekta. kao kod sudova postojanja.  Vrste sudova nisu empirijska raznolikost. U singularnom sudu subjekt. sud koji je i pozitivan i negativan. gde onda sud sadrži supstanciju kao prirodu subjekta. ona ne-pojedinačnost subjekta. Asertorički sud je neposredni sud pojma u kome je subjekt neko konkretno pojedinačno opšte. pa je onda on odnos razloga i posledice. određenje pojma jer pojam je njegov osnov. a njegov prvi čisti izraz jeste stav pojedinačno jeste opšte. Otuda je apodiktički sud apsolutni sud o svakoj stvarnosti. Po ovome odnosu sud je pozitivan sud suda postojanja. ali vrsta je vrsta ako postoji u pojedinačnom i ako ima od sebe neku višu opštost (kategorijalni sud ima takvu opštost koja je predikat u kojem subjekt ima svoju imanentnu prirodu). Pojavljuje se kao asertorički. hipotetički i disjunktivni sud. Time što se subjekt proširuje iznad svoje pojedinačnosti u neki pojedinačni su jedno opšte refleksije (partikularni sud). sud nužnosti i sud pojma. objektivna opštost. Negativni sud osporava određenost predikata pozitivnog suda. 46 . gde su subjekt i predikat izravnati. Hipotetički sud izražava nužnu povezanost određenosti koja u kategoričkom sudu nije postavljena. sva su tela teška). Time. shodno stupnjevima biće. što je zapravo pozitivan izraz negativnog suda. totalitet. a kopula ima značenje nužnosti. nužnost pojma. čime je negiran ceo obim predikata. s tim što se druga vrsta. pa tako postoje sud postojanja. Prevladavanjem ove slučajnosti problematičnost suda iščezava u apodiktičnost. jer se ovim izražava sadržaj suda budući da se prvim stavom izražava forma suda. opštost kao totalitet različitih odredaba (vrsta). predikat njegova neposredna određenost. za svoj sadržaj. udvostručuje. koja odgovara karakteru suštine. Sud pojma ima pojam. opštost sa njegovom potpunom određenošću. slučajan. Ali prema opštoj formi logičkih ideja postoje tri vrste sudova. jer je njegov predikat jedan čulni kvalitet i pojavljuje se kao pozitivni. konkretna opštost (rod). jer subjekt i predikat u njemu imaju istu sadržinu koja je konkretna opštost. pak. Istina ovih je disjunktivni sud. pojedinačno kao pojedinačno. konkretnu opštost (rod). Sud refleksije (ili supsumcije) je singularan. Rod se suštinski razdvaja na vrste. uslova i uslovljenoga: u hipotetičkom sudu odnos je kauzaliteta a u kategoričkom sudu odnos supstancijaliteta. a predikat je odnos i svojstvo tog subjekta. i u odnosu na vrste rod jeste rod. pa je ova posebnost istina pojedinačnog. Negacija negacije iskazuje stav da ono pojedinačno jeste ono pojedinačno. ali neki sintetički sudovi su i apriorni. a ova opštost određena pojedinačnošću subjekta jeste univerzalni sud. Kod Kanta se nalazi istinita intuicija o tome da opšte forme logičke ideje određuju osnov raznovrsnosti sudova. pozitivan sud ima svoju istinu u negativnom sudu. To je objektivan sud jer je istina prethodnih sudova. jeste nešto opšte. i u njima se kretanje odredaba događa u subjektu a ne u predikatu. Svi su aposteriorni sudovi sintetički. sažeti identitet momenata opšteg i posebnog. i to je po Hegelovom sudu Kant sa pravom primetio. suština i pojam. ispunjenje kopule. problematički i apodiktički sud. a pokazuje se kao kategorički. Sud nužnosti je identitet sadržaja u njegovoj razlici. pa veza subjekta i predikata nije identitet. i suštinsku određenost (vrstu). sud refleksije. jer ono pojedinačno nije apstraktno opšte i ono opšte nije apstraktno pojedinačno. Problematički sud izražava odnos sadržine predikata i subjekta prema pojmu koji je verovatan. zapravo pretvaranje suda u zaključak jer s njim nestaje forma suda kao suda. što je onda beskonačni sud. te je on stoga sud koji proširuje saznanje (npr. što se onda može izraziti kao pojedinačno jeste neko posebno. Sud postojanja (ili inherencije) je isto što i kvalitativni sud. a kopula je ’jeste’ koje ima značenje neposrednog apstraktnog bitka. partikularan i univerzalan. negativni i beskonačni sud. posebnost posebnost se proširuje na opštost. pa je apodiktični sud istina suda uopšte. što neki jesu neko opšte.

jednostavni sudovi po složenosti. jer to je sud koji ima samo jedan predikat. kvalitativni. premda se taj proces može smatrati i svojstvom. sneg je beo) ne pokazuje se neka osobita moć suđenja. jer se sastoje iz jednog subjekta. iskazuje se raz-nolikom mogućnošću strukture ili sastava suda. sličnosti. pa su pozitivni ili negativni. niko ne može da ode. Predikacioni sudovi su zapravo atributivni sudovi. to su onda ta imena zapravo subjekti suda. može se reći kako postoje neki atributivni i kategorički sudovi koji imaju egzistencijalno značenje. njegovom procesu. izostavljen je subjekt. sastavu suda. Sud je kod Mila shvaćen kao iskaz o realnim odredbama predmeta. U drugom primeru. stanja (to je Matica srpska. principi vaspitanja slični su principima obrazovanja). Različitost mogućnosti strukture bića. ako postoji jedno. oni su kvalitativni (pozitivni i negativni) i kvantitativni (pojedinačni) sudovi – a to otuda što su atributi koji se predikatima pripisuju subjektima kvantitativni. ekvivalencije (Maks Veber i pisac Privreda i društvo jedna je ista ličnost. između ostalih. o uzročnom odnosu među pojavama. aspekta. o vremenskom sledovanju i o sličnosti pojava. Ovde predikata nema. sviće. Ovde su predikati pojedinačna imena.b. kvalitetom subjekta suda (filozof misli. a ova je moguća kao predikaciona. funkcije (y=fx. zatim ekskluzivne i eksceptivne stavove (samo su filozofi mudri. vremena (Car Dušan je vladao posle Stevana Dečanskog). pa se radi o bezličnom sudu. kopula je postojanje. a sud pojma tek iskazuje odnos identiteta predmeta i pojma (ovaj postupak je dobar. S nije P. kategorički sud ’naučne teorije nisu savršene’ može interpretirati sa egzistencijalnim značenjem ’ne postoje naučne teorije koje su savršene’. posebno praktikularni i singularni ali ne i univerzalni sudovi ove vrste. ili materije mišljenja. sviće). egzistenci-jalna i relaciona struktura. p=6a). Shema ovih sudova: S postoji.  Džon Stjuart Mil razlikuje realne sudove o egzistenciji pojava. sudovi nužnosti nude predmet u njegovoj opštosti (ruža je crvena. oni govore o događanju. kvantiteta (Kant je niži od Ajnštajna). U njima je predikat svojstvo. uzroka (uzrok prethodi posledici). Premda. njihovih svojstava. Zatim. Sudovi imenovanja takođe su sudovi prema predmetu suda. prostora (Milet je pored Jonskog mora). ali je pretpostavljen. o koegzistenciji pojava. atribut ili bit subjekta. koji se može smatrati i vrstom suda prema strukturi. Relacioni sudovi iskazuju odnose između subjekta i predikata i njihove materije pojma. prema kojoj su onda mogući predikacioni. ali se njima iskazuje neko to. odnosi kvaliteta (Afrodita je lepša od Demetre). radnji subjekta suda. jednog predikata i kopule. svi izuzev njega mogu da odu. kojima je to ili ovo predikat. procesa i odnosa. te je on otuda pozitivan ili negativan po kvalitetu ili kvantitetu koji se predikatom pripisuje subjektu (čovek je smrtan.c) Isto se tako i procesualni sudovi mogu svrstati u skupinu sudova prema predmetu suda. Tako se npr. Opšta formula relacionih sudova: R (a.  Razumski oblici materije sudova sačinjavaju svet logičkih formi bića. čovek nije besmrtan).Po sudu postojanja (ruža je crvena. ovo konkretne pojave. i obično se oni dele na kategoričke (po kvalitetu i kvantitetu) stavove. niko izuzev njega nije ovde. proste. Ovi sudovi su isto tako prosti. ne pripisuju subjektima. takva radnja je pravedna). identiteta. ali kako pojedinačna imena ne mogu biti predikati. Efir ne postoji). ili se kao takvi odriču. sudovi refleksije više su stavovi (ovaj čovek je srećan). relacioni i egzistencijal-ni sudovi. a ti su odnosi. gde je onda kopula jeste ili nije. 47 .  U savremenoj formalističkoj logici govori se o stavovima (umesto o sudovima). onda postoji drugo). Opšta shema predikacionih sudova: S je P. koji se dakle mogu egzistencijalno interpretirati. ovo je Betoven). složene i generalne. itd. Egzistencijalni sudovi tvrde ili poriču postojanje nečega ili nečemu koje je subjekt (molekul postoji. ako nije sa roditeljem).

 Naznačeno je već da postoje sudovi po kvalitetu logičkog sadržaja, afirmativni ili potvrdni, ako se predikatom tvrdi neko svojstvo subjekta, i negativni ili sud odricanja, ako se predikatom osporava nešto subjektu (Ferdinand Tenis je osnivač formalne sociologije; didak-tika nije nauka o vaspitanju). Može se govoriti i o afirmativnonegativnom sudu, ako se on sastoji iz afirmativne kopule i negacije predikata (zakon gravitacije nije netačan) ili afirmacije negativnog pojma, afirmacije negacije (što je limitativni sud: S je non P; duša nije nesmrtna).  Prema kvantitetu logičkog sadržaja, a ovde je logički sadržaj obim pojma subjekta, sudovi su pojedinačni, posebni i opšti (singularni, partikularni i univerzalni). U pojedinačnom sudu subjekt je individualni pojam po obimu (Leopold fon Vize je glavni predstavnik formalne sociologije). U posebnom sudu subjekt ima logički sadržaj obima pojma nekog dela svojstva ili elemenata predmeta u njegovoj celovitosti (neki naučnici su pedagozi). U opštem sudu subjekt je u celovitom obimu opšteg pojma (svi pesnici su književnici). Ovde se može prime-titi i mogućnost postojanja generalnih sudova, ako je opšti pojam subjekta neodređen po svom obimu (slikari su umetnici).  Kombinovanjem podele sudova prema kvalitetu i kvantitetu mogu se dobiti sudovi univer-zalno-afirmativni (svi S su P; SaP; a), partikularno-afirmativni (neki S su P; SiP; i), univerzal-no-negativni (nijedan S nije P; SeP; e) i partikularno-negativni (neki S nisu P; SoP; o). U univerzalno-afirmativnom sudu samo je subjekt razdeljen, uzet u svom njegovom obimu; u univerzalno-negativnom sudu i subjekt i predikat su razdeljeni; u partikularno-afirmativnom sudu nisu razdeljeni ni subjekt niti predikat; a u partikularno-negativnom razdeljen je samo predikat. To znači kako je u univerzalnim sudovima razdeljen pojam subjekta, a u negativnim pak pojam predikata. Po klasičnoj formalnoj logici između sudova AEIO postoje odnosi suprotnosti ili kontrarnosti (AE), podsuprotnosti ili subkontrarnosti (IO), podređenosti ili subalternacije (AI, EO). U kontrarnom odnosu oba suda ne mogu biti istinita budući da je to odnos između univerzalnih sudova koji se razlikuju po kvalitetu. U kontradiktornom odnosu jedan je sud istinit a drugi neistinit, oba ne mogu biti ni istinita ni neistinita, jer se razlikuju i po kvalitetu i po kvantitetu. U subalternaciji nije moguće da subalternirajući sud bude istinit a subalternirani neistinit, ali je moguće da oba budu istinita ili neistinita, ili subalternirajući bude neistinit a subalternirani istinit, s obzirom da se razlikuju samo po kvantitetu. Najzad, u subkontrarnom odnosu oba mogu biti istinita, jedan je uvek istinit, ali ne mogu oba biti neistinita, jer je to odnos po kvalitetu različitih partikularnih sudova.  Prema modalitetu sudovi mogu biti problematički, ako je mogućnost ili verovatnost odnos između subjekta i predikata (S je možda P; Betoven je možda najveći svetski kompozitor); apodiktički, ako se sudovima tvrdi nužnost odnosa subjekta i predikata (S je nužno P; fizički svet je nužno u prostoru, vremenu i kretanju) i asertorički, ako se njima ništa nužno ili vero-vatno ne iskazuje, već samo datost nekog činjeničkog odnosa (S je P; Lobačevski je matema-tičar). Ponekad se sudovi po modalitetu dele 48

na modalne (problematičke i apodiktičke) i nemodalne sudove (asertoričke, kategoričke sudove). Kategorički sudovi izriču neuslovljenost subjekta i predikata, i njihova forma je S je P.

49

 Prema saznajnoj vrednosti sudovi mogu biti vrednosni, saznajni (tu spadaju činjenički i analitički), sudovi neposrednog opažanja, sudovi uviđanja veza i odnosa, sudovi utvrđivanja suštine subjekta. Ovi sudovi zapravo pokazuju stepen saznanja suštine stvari na koju se sud odnosi, što i jeste osnov saznajnog vrednovanja suda. Vrednosni sudovi izražavaju da je neko ili nešto (tj. subjekt) moralno, dobro, lepo, uzvišeno, ili to nije, ili pak treba da učini, ili ne treba učiniti, dobro, ili opet da treba (ili ne) biti pravičan, itd. U taj oblik suda spadaju i nor-mativni sudovi kojima su izraženi deset Božjih zapovesti (Ne ubij! Voli bližnjeg svoga!). Ako se iz normativnih sudova izostavi zahtev, onda ono što ostaje jeste indikativni sud koji predi-katom opisuje subjekt. Sud neposrednog opažanja izražava čulnu datost nečega (srebro je metal); a sud veza i odnosa (svetlost je kretanje fotona), sud suštine predmeta suda (vodonik je hemijski element atomske težine 1) zapravo su karakt. definicije pojmova subjekta suda.  Svi do sada spomenuti sudovi su po svojoj strukturi, sastavu ili složenosti prosti, jednos-tavni sudovi, koje nije moguće raščlaniti na od njih prostije sudove jer su sačinjeni od jednog subjekta i jednog predikata. Njima se još mogu dodati sudovi koji nastaju međusobnim kombinacijama sudova po kvalitetu, kvantitetu i modalitetu, pa dobiti npr. apodiktički univerzalni afirmativni sud (svi brojevi koji se završavaju nulom nužno su deljivi sa dva), ili problematički partikularni negativni sud (možda neki pesnici nisu zanimljivi), itd. Isto tako, moguće je ovde uvrstiti i impersonalije, bezlične sudove, koji uglavnom imaju samo predikate (sneži!), premda se predikatom možda može zamisliti subjekt, jer je pretpostavljen, ili je sam subjekt isto što i predikat.  Prosti sudovi su, dakle, sačinjeni od subjekta, predikata i sveze. Više međusobno smisao-nih veza prostih sudova sačinjavaju složene sudove, a to onda znači da se logički sadržaj složenih sudova sastoji iz više subjekata i predikata. • Ako jedan složeni sud ima više subjekata a jedan predikat, onda je to kopulativni sud, koji je sastavljen iz onoliko prostih sudova koliko ima subjekata (S1, S2, S3 ... su P; Aristotel, Kant i Hegel su filozofi). • Sud koji je složen, a sastoji se od jednog subjekta i više predikata, povezanih svezom i, konjunktivni je sud. Njegove komponente su konjunkti a odnos konjunkcija, opšta shema je pñq (Džon Djui je filozof i pedagog). Ovaj su istinit je samo ako su oba suda istinita. Konjunkcija se pokazuje kao jedinstvo logičkog sadržaja predmetnog jedinstva, razlike i suprotnosti stvari suda, pa otuda konjunkcija izražava neko slaganje (Sunce zalazi i počinje noć), razliku u njihovom jedinstvu (vrlina je znanje i znanje je vrlina) i suprotnost (jedinstvo suprotnosti: smrtni su besmrtni a besmrtni su smrtni). Ipak, u njegovoj opštoj formi i istinosnoj funkciji ne izražava se ova mogućnost razlikovanja, nego se uzima konjunkcija kao logički proizvod pñq. Ako p i q mogu imati po dve istinosne vrednosti, istinito (1) i neistinito (0), onda postoje četiri moguće kombinacije istinosnih vrednosti p i q (11, 10, 01, 00), gde je onda, redom, istinosna tabela konjunktivnog suda 1, 0, 0, 0. • Hipotetički ili implikativni sud svojim logičkim sadržajem izriče uslovljenost jednog stava stavom koji mu je razlog. Otuda ima oblik ako p, onda q (p⇒q): Ako je zbir uglova u četvorouglu 360°, onda je on ravan. Ovaj sud je neistinit samo ako četvorougao nije ravan premda mu je zbir unutrašnjih uglova 360°. Dakle, ako su p i q, redom, 11, 10, 01, 00, onda je p⇒q, redom, 1, 0, 1, 1. <sud koji počinje sa ako naziva se u modernoj logici antecedens, a du koji počinje sa onda naziva se konsekvens.>

50

nespojive sudove unutar jednog suda. a to je onaj sud koji se sastoji iz dva elementarna negativna suda. Od alternacije treba razlikovati inkompatibilnost. Kod alternacije istinosne vrednosti su 0111. ili p ili q). Inkompatibilni sudovi su lažni ako su oba argumenta lažna ili istinita: pVq je. npr. 0110. pVq je istinito u svim slučajevima. • Ekvivalentni sudovi su oni kod kojih je ako i samo ako veza između prostih sudova. trougao je ili ravnokrak. p ili q). oblika ni p. a to znači ako p. U okviru ovih sudova moguće je razlikovati i divizione sudove. ni q. 10. a to je otuda što istinitost ovoga složenog suda zavisi od istinitosti i neistinitosti oba elementarna suda u njemu. redom. 01 i 00 sud p⇔q je 1001. Pojmovi. • Postoji i binegativni sud među složenim sudovima. u p⇔q su identični po istinosnoj vrednosti. ako se pritom njegovim sadržajem iskazuje veza prostih sudova čiji su predikati vrste pojma subjekta. broj je paran ili neparan. onda q. ili raznovrstan. Opšta shema ovih sudova jeste pVq. niti jeste. Kod alternativnog suda. 1. pri kombinacijama istinosnih vrednosti. niti nije. 51 . neistinita (pVq je. 0). ili alternacija. Kod disjunkcije. ili ovde argumenti. 1. osim ako su oba disjunkta. p i q. Ovaj sud je istinit samo ako su i p i q neistiniti (0001). ali to je zapravo samo jedan vid disjunktivnih sudova kojim se izražava međusobna nespojivost prostih sudova. ili ravnostran. a ako q onda p (p⇔q). ili međusobnu neisključivost predikata u jednom subjektu (ikluzivna sijunkcija. npr. ne međusobno suprotnih ili isključivih. funkcija je istinita ako je jedan od argumenata lažan. Pri 11. 1.• Disjunktivni sud izražava svojim logičkim sadržajem međusobnu isključivost predikata u pojmu subjekta koji im je zajednički (ekskluzivna disjunkcija. ili argumenta.

Sudovi od kojih se u zaključivanju polazi. Teorijski horizont analitike određen je ispitivanjima pojma. Po takvom shvatanju. zaključak nije neko puko pre-laženje mišljenja iz suda u višu formu subjektiviteta. ali se analitikom zaključivanja razrešuje sva elementarna logika o formama mišljenja.  Saznanje odnosa opšteg i posebnog. Sud je pak to suđenje subjektu predikatom. grčki. Zaključivanje je istina poimanja i suđenja. ontologički je osnov analitičke nauke zaključivanja kod Aristotela. ♣ U tradicionalnoj formalnoj logici zaključak. Modernijim jezikom logike rečeno. Zaključak je dakle pojam kao jednostavni identitet svih razlika formi suda. znanje o elementarnom metodološkom postupku kojim se rastvara. sistem zaključka. poimanja i suđenja. suda i zaključivanja. čiji je rezultat logička misao. 52 . zaključak. zaključivanje je način na koji razloge za racionalno prihvatanje povezujemo sa onim sudovima koje na osnovu tih razloga prihvatamo. Stoga je analitika nauka o analizi. roda i vrste. a konkluzija je zaključak koji je sud koji je izveden iz prethodnog suda.  Hegel je zaključak shvatio kao jedinstvo pojma i suda. jer se pokazuje kako je zaključak zapravo jedna složena misao. odvezuje logos predmeta logičkim mišljenjem. jedinstvo pojma i suda. Otuda što je reč o strogom logičkom sledovanju. Predmeti zaključka predmeti su sudova koji izražavaju predmetnost pojmova iz kojih i na osnovu kojih proizilaze: to proizilaženje jeste misaoni proces zakjlučivanja. a zaključak je logički oblik procesa zaključivanja. razrešenje. zaključak istina pojmova i sudova. shvataju se kao jedan od ele-menata mišljenja koji je dovođenje u takvu vezu sudova iz koje je moguće da se iz jednog ili više sudova izvede jedan novi sud.ZAKLJUČAK Sistem zaključka Zaključivanje je misaoni proces izvođenja suda iz drugih sudova na osnovu logičkog i objektivnog sledovanja razloga i posledice. i iz kojih se izvodi novi sud. ono umno. S Aristotelovog stanovišta teorije supsumcije subjekta u predikatu. a zaključak sãm taj izvođeni sud iz drugog suda – proizilazi struktura zaključivanja kao logičkog procesa mišljenja. Izvorno. pa je onda zaključak posredovani sud prethodno neposredovanih sudova. koja je sinteza. rastvaranje. Tek onim jeste i nije sub-jekt jeste nešto nekog predikata. da je zaključivanje funkcija mišljenja kojom se neki sud izvodi iz nekog drugog suda. Stoga je zaključivanje doista jedinstvo međusobnih razlika pojma i suda. kao njihovu istinu koja je potpuno postavljeni pojam. nego postavljanje suda kao zaključka koji je povratak jedinstvu pojma. ili sudova. Kako materija pojma i materija suda sačinjavaju supstancijalni osnov pojma i suda. suđenje koje se međutim otkriva tek zaključkom kao formom misli. analiza je odrešenje. subjekt je pojam koji je pojam tek u predikatu i pomoću predikata. i zaključivanje. proces misli. Ili. Prema tome. logički izvedeni sud iz sudova. logička tvorevina. ili sud zaključivanja. jer sve umno i jeste neki zaključak. zaključak se naziva još i teorijom implikacije. nazivaju se premisama. jer su sve elementarne forme mišljenja sadržine u jednoj formi mišljenja. tako i materija zaključka ima svoj supstancijalni osnov u predmetu zaključka. u zaključivanju.

hipotetičko i disjunktivno. zaključivanje je kategoričko. a da se od neistinitosti jednoga ne može ništa zaključiti o istinosnoj vrednosti drugoga. analogijsko. zaključivanje može biti kvalitativno. gde se iz neistinosti jednog zaključuje istinitost drugog. hipotetičko disjunktivno. međusobna nesvodivost sudova u zaključivanju. ili neposredno zaključivanje po podsuprotnosti. ili konkluziju. ali ima primera kada su oba suda istovremeno lažna: Neki ljudi su smrtni povlači za sobom zaključak Nije dakle tačno da neki ljudi 53 . i ovde su oba zaključka tačna (+I → +O). dakle na one koje imaju jednu a onda dve ili više premisa. disjunktivno kategoričko. ili pojmova u suđenju. što znači kako obe premise ne mogu biti istovremeno istinita ali mogu biti istovremeno lažne (+A → -E. ili konkluzija. a iz istinitosti jednog ne može se ništa zaključiti o istinosnoj vrednosti drugog. Iz suda Svi molekuli su složeni izvodi se kontrarnom opozicijom sud Nijedan molekul nije složen. razlikuju se istoimene forme neposrednih zaključaka: 1) Neposredni zaključak po suprotnosti zapravo je odnos između univerzalno-afirmativnog i univerzalno-negativnog suda (AE). suprotnost. Tako se pokazuje kako je sistem zakjlučka isti kao i sistem suda u potčinjenosti prema stavu dovoljnog razloga: u zaključku.premise su sudovi koji su razlozi nekog zaključivanja. pa se. konkluzija se dobija valjanim zaključivanjem iz neistinitih premisa. Sada su premise shvaćene kao dokazi za zaključak. disjunktivno hipotetičko. otuda. Prema vrstama složenih sudova. i +E → -A. jer premise su razlozi prema konkluziji koja je posledica. valjanim zaključivanjem iz istinitih premisa uvek dobija istiniti zaključak. procesualno i relaciono. U drugim slučajevima. -A → -E i –E → -A). a ti su odnosi protivrečnost. a zaključak ili konkluzija je sud koji je prihvaćen na osnovu tih razloga. U prvom slučaju jedan je od sudova istinit. kao i u sudu. je izvođenje partikularnih sudova različitih po kvalitetu (IO) jedni iz drugih. nevaljanim zaključivanjem iz istinitih premisa. 2) Subkontrarna opozicija. prema pravilima da se iz istinitosti jednog suda zaključuje neistinitost drugoga.  Neposredno zaključivanje se sastoji iz dva suda. postoji sintetička nužnost sledovanja. što znači kako oba mogu biti istinita ali ne mogu istovremeno biti lažna. te onda hipotetičko kategoričko. Proces zaključivanja Sve valjane i pritom istinite oblike zaključivanja. Mogu biti isto tako jedna premisa lažna a zaključak tačan (-I → +O). Prema predmetu i suštini zaključivanja. jer valjanost zaključivanja postoji ako zaključak sledi iz premisa. premise su dovoljan razlog za istinitost zaključka. Iz premise Neki književnici su pesnici neposredno se opozicijom podsuprotnosti izvodi zaključak Neki književnici nisu pesnici. od jedne premise i jedne konkluzije. a iz suda Svi fizičari su naučnici izvodi se kontrarnom opozocijom Nijedan fizičar nije naučnik. Otuda se može zaključak definisati i kao izvođenje istinitosti datog suda na osnovu jednog ili više sudova koji su već priznati za istinite sudove. a shodno prema broju premisa od kojih se polazi. Prema logičkom sadržaju: traduktivno. i nevaljanim zaključivanjem iz neistinitih premisa. a u drugom oba se suda lažna. Prema logičkom kvadratu odnosa sudova AEIO. Istinitost zaključivanja nije isto što i njegova valjanost. pod-suprotnost i podređenost. induktivno i deduktivno. tradicionalna formalna logika deli na neposredne i posredne.

su smrtni jer svi ljudi su smrtni. 54 . Osim toga važi i –O → +I. a to znači da je netačno izvoditi zaključak kako neki ljudi nisu smrtni (-I → -O).

ili neposredno zaključivanje po podređenosti. -A → +O. +E → +O. a to znači kako ne mogu istovremeno biti premisa i zaključak istiniti ili neistiniti (+A → -O. -O → +A. EI). a što nije istina za posebno nije istina i za opšte (+A → +I. Iz partikularno-afirmativnih partikularno-afirmativni (SiP → PiS). -I → +E). a Kant ih naziva još i zaključcima razuma. 2) Obverzija (preobražavanje) neposredno je zaključivanje promenom kvaliteta suda prethodnom negacijom predikata: subjekti su dakle isti. -O → -E). neposredno zaključivanje je moguće po konverziji. zaključivanje je od opštih na posebne sudove. osim ako se ne radi o definicijama. predikat jednog suda negacija je ili kontradikcija predikata drugog suda. Premisa Svi atomi su deljivi ima svoj zaključak po subalternativnoj opoziciji Neki atomi nisu deljivi. i od istinitosti subalterniranog ne može se zaključiti istinosna vrednost subalternirajućeg. postoji neposredno zaključivanje po opoziciji i neposredno zaključivanje po subalternaciji. -E → +I. Ovde je reč o principu protivrečnosti i isključenju trećeg. Iz univerzalno-negativnog suda univerzalno negativni (Nijedan S nije P. I ovi zaključci su isto tako neposredni zaključci razuma. kvalitet suda je različit. Ovi se zaključci nazivaju i neposrednim deduktivnim zaključcima jer su izvedeni prema principu odnosa opšteg i posebnog. Ako se logički kvadrat AEIO proširi i pojedinačnim sudovima. čista konverzija postoji samo kod univerzalno-negativnog i partikularno-afirmativnog suda. prema tome Svi S su P ima svoj ekvivalentni sud Nijedno S nije –P (Svi aksiomi su istiniti. od neistinitosti subalterniranog zaključuje se neistinitost subalternirajućeg. +E → -I. od neistinosti subalternirajućeg ne može se zaključiti istinosna vrednost subalterniranog. dakle Nijedan aksiom nije neistinit).A. +O → -A. i to tako da se ne menja njihova istinosna vrednost.3) Kontradiktorna opozicija. međusobno je izvođenje sudova različitih po kvalitetu i kvantitetu (AO. sudova. a ako se menja kvantitet suda onda je reč o nepotpunoj konverziji. +I → -E. SeP → Sa-P. SoP → Si-P. itd. prema logičkom principu: od istinitosti subalternirajućeg zaključuje se istinitost subalterniranog. istom subjektu ne može se pridodati prdikat i njegova negacija istovremeno. obverziji konverzije i inverziji. kontrapoziciji. kvalitet suda ne menja to je onda jednostavna ili čista konverzija. Ako se. ili neposredno zaključivanje po protivrečnosti. itd. SiP → So-P. pritom. SeP → PeS). Iz partikularno-negativnih sudova nužno konverzijom ne sledi ni jedan određeni sud. Otuda se obverzija naziva i neposrednim zaključivanjem po ekvipolenciji. obverziji. po pravilima da se iz istinitosti jednog zaključuje neistinitost drugog. Nijedan atom nije deljiv → Neki atomi nisu deljivi. Osim zaključaka po logičkom kvadratu. međutim. Prema logičkom kvadratu. onda to više nije kvadrat nego logički šestougao. dakle. ne razdeljuje predikat. kod univerzalno-afirmativnih sudova nepotpuna je konverzija. preokretanje) neposredno je zaključivanje u kome se novi sud izvodi promenom meste subjekta i predikata datog suda kao premise. bez promene materije. SaP → PiS). ili subjekta i predikata. Dakle. 55 . jer konverzija negativnog suda mora biti negativni sud koji. SaP → Se-P. jer se mogu međusobno predicirati. Obverzije su ekvivalentne sudovima čije su obverzije. 1) Konverzija (obrtanje. Primer: Svi atomi su deljivi. i obrnuto. 4) Subalternacioni zaključak. to je premisa za zaključak po kontradiktornoj opoziciji Neki atomi nisu deljivi. pa su onda moguće kombinacije zaključivanja prema individualnim sudovima i njihovim relacijama prema univerzalnim i partikularnim sudovima kao premisama neposrednih zaključivanja po opoziciji. kojima je princip promena formi sudova. Princip zaključivanja po subalternaciji: što je istina za opšte istina je i za posebno. dakle Neki P su S. -I → . dakle Nijedan P nije S. Iz univerzalno-afirmativnog suda zaključuje se konverzijom partikularno-afirmativni sud (Svi S su P. a to znači.

iz netačnog suda kao premise Njutn je možda pesnik zaključuje se neistinitost Njutn je pesnik. Iz premise Svi filozofi su mudri kontrapozicijom se izvodi neposredni zaključak Nijedan nemudrac nije filozof. veza onoga što je pod uslov supsumirano pod asercijom pravila. kako je Kant rekao. a posredni zaključci su oblici ili zaključaka uma ili zaključaka moći suđenja. pravilo je neka asercija pod nekim opštim uslovom. 5) Inverzija je isto tako složen neposredni zaključak kod univerzalnih sudova (A i E). 56 . 4) Tako se pokazuje da je obverzija konverzije postupak unutar kontrapozicije. delimična kontrapozicija jednog suda jeste sud u kome je subjekt kontradikcija predikata premise a predikat subjekat premise. Iz premise da je Sokrat Platonov učitelj izvodi se po ovome zaključak da je Platon Sokratov učenik • Neposredno zaključivanje moguće je i u modalnim sudovima. prve dve postavke se premise. po tome. a predikat ponovljeni predikat premise (delimična inverzija: Svi matematičari su naučnici → Neki nenaučnici nisu matematičari). gde je onda subjekt premise predikat konkluzije. Potpuna kontrapozicija je sud u kome je subjekt kontradikcija predikata premise a predikat je protivrečan subjekt premise. Opšti princip svih zaključaka uma Kant je izrazio ovako: ono što podleže uslovu nekog pravila. subjekt konkluzije negacija je predikata premise. U premisama se sastoji materija. Drugim rečima. svi zaključci uma sastoje se iz nekog opšteg pravila (gornja postavka).3) Kontrapozicija (preokretanje. Iz Atom mora biti deljiv zaključuje se Atom je deljiv a iz ovoga Atom može biti deljiv. Prema tome. to podleže i samom tom pravilu. postavke koje neko saznanje supsumira pod uslov opšteg pravila (donja postavka) i postavke koja potvrđuje ili poriče predikat pravila supsumiranog saznanja (zaključak). gde E i I imaju potpunu obverziju konverzije. protivstavljanje) neposredno je zaključivanje složenim postupcima obverzije i konverzije. hipotetički i disjunktivni. pa se onda zaključak (konkluzija) apriori saznaje onim opšte pod kojim je pod izvesnim uslovom nužnosti. Po Kantu. Otuda. ovi su zaključci kategorički. zaključci prethodnih kao premisa. neposredno zaključivanje logički je proces izvođenja suda iz jedne premise. Nije moguća kontrapozicija partikularno-afirmativnog suda jer nije moguća konverzija suda koji je partikularno-negativan. i onda Njutn je nužno pesnik. Zaključak uma prethodno postavlja neko opšte pravilo i neko podređivanje pod uslov tog podređivanja. saznanje pojave supsumcije je saznanje pojave uslova. koji su redom. svi neposredni zaključci oblici su zaključaka razuma. a predikat negacija subjekta premise: SaP → -PeS. zaključak je konkluzija. dakle. promenom rasporeda subjekta i predikata dvostrukom negacijom. a u zaključku forma zaključaka uma. To su. iz neistinitost problematičkog zaključuje se neistinitost asertoričkog i onda apodiktičkog suda. Prema relaciji. U ovom izvođenju najpre je iz premise Svi filozofi su mudri izveden obverzijom zaključak Nijedan filozof nije nemudar. pa iz istinitog apodiktičkog suda zaključuje se istinitost asertoričkog. onda b stoji prema a u obrnutoj relaciji. ili u kome su i subjekt i predikat kontradikcije subjekta i predikata premise (potpuna inverzija: Svi matematičari su naučnici → Neki nenaučnici su nematematičari). gde se nizom konverzija i obverzija izvodi zaključak u kome je subjekt kontradikcija subjekta premise. iz sudova I i O nema inverzije. SoP → -PiS. a O nema obverziju konverzije. Prethodno naznačene vrste neposrednih zaključivanja zapravo su modusi zaključaka razuma u pogledu formi materije suda. koja je i jedini razlog podela zaključaka uma. a pojam kontradiktoran predikatu premise subjekt konkluzije. a iz ovoga istinitost problematičkog suda. • Dakle. SeP → -PiS. A ima delimičnu. zaključci razuma u kojima se menja forma a ne i materija sudova. a sãm zaključak je. • Zaključivanje po obrnutoj relaciji neposredno je zaključivanje po shemi ako a stoji prema b u nekoj relaciji. Dakako. a onda konverzijom ovoga suda Nijedan nemudar nije filozof. odnos uslova prema aserciji je eksponent pravila.

Ako. 4) Traduktivni zaključak o nerefleksivnim relacijama. traduktivni zaključci. 3) Traduktivni zaključak po sličnosti zapravo je posredni analogijski zaključak prema principu da ako je neki predmet sličan nekom drugom koje je pak po osobinama sličan trećem. onda je prvi sličan trećem predmetu ili pojmu: a je slično b. a to znači: isti direktan ili obrnuti odnos koji postoji između prvog i drugog i drugog i trećeg predmeta postoji i između prvog i trećeg predmeta ili pojma: a>b. ili principu neidentiteta subjekta različitim predikatima. U konačnom. Relacioni zaključci sastoje se iz relacionih sudova kao premisa. Kako su to svi posredni oblici zaključivanja. istiniti su i pouzdani ako su izvedeni iz istinitih premisa. to je onda moguće razlikovati traduktivne zaključke o identitetu i neidentitetu. gde se po onome što je posebno zaključuje o onme što je opšte po principu uopštava57 . oni su samo momenti razumskog mišljenja. • Ako se misaoni proces posredovanog zaključivanja događa na istom nivou opštosti a preko raznovrsnih relacionih sudova kao premisa koje iskazuju relacije premeta. • Misaono kretanje kojim se iz pojedinačnih i posebnih premisa zaključuje opšta konkluzija naziva induktivnim posrednim zaključivanjem. te spadaju pod oblike posrednih zaključaka uopšte. Džon Stjuart Mil indukciju je shvatio kao proces dolaženja do zaključka da ono što je istinito za neke članove jedne klase istinito je i za svu klasu. 1) Kod traduktivnog zaključka identiteta ili neidentiteta izvodi se konkluzija prema principu identiteta subjekta različitim svojstvima predikata. dkle a=c (po sličnom i nejednakost). 2) Traduktivni zaključak jednakosti i nejednakosti izvodi se prema principu a=b. b je slično c. induktivno i deduk-tivno zaključivanje – shodno tome da li se misaoni proces događa na istom nivou opštosti. Prema logičkom sadržaju posredno zaključivanje je traduktivno. Ako se razumskim mišljen-jem misli kvalitet predmeta zaključivanja. osim analogijskih. Kod analogijskog zaključivanja valja obratiti pažnju na njegovu relativnu pouzdanost. Za Kanta indukcija je vrsta zaključaka moći suđenja. tu su premise i konkluzije binarne opozicione relacije. Opšti princip traduktivnog zaključka može se izraziti kao stav da odnos koji postoji između prvog i drugog i drugog i trećeg predmeta. a on znači navođenje primera u postupku kretanja mišljenja od posebnog i pojedinačnog prema opštem. dakle a>c. dakle to nije posebna forma zaključivanja. b=c. dakle a je slično c. Kako su relacije mnogovrsne. postoji i između prvog i trećeg predmeta. ili od opšteg ka posebnom i pojedinačnom. to je onda reč samo o materiji sudova kao premisa zaključivanja. U tradicionalnoj logici ne razlikuju se zaključci prema tome da li su razumski ili umski. prema logičkom principu da ono što vredi za niz pojedinačnih ili posebnih slučajeva jedne vrste vredi i za sve slučajeve te vrste. ili pojma. uzdizanja od pojedinačnog ka opštem. i pritom pokaže ličnu kartu na kojoj je ime kao na indeksu. njihovih svojstava i procesam onda je reč o traduktivnim zaključcima. Za Aristotela epagoge je samo priprava za silogizam. i otuda predstavljaju osnovni oblik opštijih zaljučivanja. o jednakosti i različitosti. ili pojma. od posebnog prema posebnom. Procesualni zaključci izraženi su proce-sualnim sudovima kao premisama. Posredno zaključivanje. Reč indukcija Ciceronov je prevod Aristotelovog pojma epagoge. onda je reč o kvalitativnim zaključcima. b>c. npr. onda je to doista indeks tog studenta. student kaže da je indeks njegov. o sličnosti i nesličnosti i o nerefleksivnim odnosima.

su plemeniti metali. dakle. argon. Sn nisu P).nja. potpuna indukcija nije suprotno zaključivanje dedukciji. drveta. kripton.. Ono što preostaje jeste uviđanje važnosti izvesnih uslova za višu saznajnu vrednost induktivnog zaključivanja. matematička indukcija sastoji se iz indukcije za n-slučajeve. Drugim rečima. kaže Kant. da Plemeniti gasovi sačinjavaju prvu grupu periodnog sistema elemenata. a po kome u prirodi postoje paralelni slučajevi da ono što se dogodi jednom dogodiće se pri dovoljnom stupnju sličnosti okolnosti uvek pri ponavljanju tih okolnosti. Sn je P. S2 je P. iz dokaza da stav koji važi za n slučajeve važi i za n+1 i iz opšteg zaključka za sve slučajeve. kamena ova tela zagrevaju izvodi se zaključak da se sva tela trenjem zagrevaju.. ksenon i radon sačinjavaju prvu grupu periodnog sistema elemenata. 4) Ako su premise induktivnog zaključivanja hipotetički sudovi. ksenon i radon.. Npr. iz premisa da se trenjem metala. onda se izvodi kategorički induktivni zaključak (prema shemama Ako S1 je P. 3) Kauzalna indukcija izvođenje je zaključaka iz strogih uzročno-posledičnih veza i odnosa pojava izrečenih u premisama. 1) Potpuni oblik induktivnog zaključivanja Aristotel je shvatio kao zaključivanje na osnovu potpunog nabrajanja svih pojedinačnih slučajeva nekog roda ili vrste. premda sažeto govori o onome što već tvrde premise. Prema tradicionalnom shvatanju formalne logike. Ovde je ipak reč o generalnom a ne o univerzalnom. Npr. Dakako. S2. ne nužnost umnog zaključivanja. zaključuje se Svi platinski metali su plemeniti metali. Ako S2 je P. neon. stoga je to samo logička pretpostavka.. odnosno. ovde konkluzija nužno sledi iz istinitih premisa. Pobliže gledano. dakle skoka od tvrđenja o nečemu pojedinačnom i posebnom i opšteg zaključivanja na osnovu tog tvrđenja. induktivno zaključivanje nije moguće bez opšteg znanja iz kojih se onda izvode znanja posebnih oblasti. ona je zapravo primer deduktivne argumentacije jer je njen zaključak utvrđen silogističkim načinom rasuđivanja. Osnovne premise. Logički problem indukcije pojavljuje se kao pitanje o rešivosti skoka od poznatog ka nepoznatom u zaključivanju nepotpunom indukcijom. Npr. paladijum. Nije moguće dati opštu shemu za sve potpune indukcije. a da se pri tom tu radi o nužnosti. hipotetička i matematička indukcija. rodijum. isto tako. zbog broja svih članova jedne klase o kojoj se indukcijom rasuđuje. reprezentativni karakter kvaliteta činjenica. ni ovaj princip ne rešava logički problem indukcije. Taj je problem Džon Stjuart Mil pokušao rešiti uvođenjem opšteg principa jednolikosti prirode koji je pretpostavljen svim slučajevima indukcije. rodijum. premda postoji relativna postojanost stvari u prirodi. jer metod kojim čak i čulno opažanje daje opštost jeste induktivan. Dakako. induktivno zaključivanje je potpuno i nepotpuno. a kod drugih se radi o verovatnosti izvedenih zaključaka. iz premisa Rutenijum. argon. su platinski metali. prostim nabrajanjem i eliminacijom. matematičke i kauzalne indukcije je nesumnjiva. kripton. ako S1. zaključuje se potpunom ind. Rutenijum. zatim postoje kauzalna indukcija.. zatim druge premise Helijum. paladijum. nije moguće bez deduktivnog zaključivanja. 5) U matematici. Neki od tih uslova odnose se na bitnost broja ispitanih činjenica tvrđenih premisama. 2) Nepotpuna indukcija se izvodi zaključivanjem o čitavoj klasi predmeta na osnovu premisa koje tvrde samo o pojedinim članovima te klase: S1 je P. zasnovanost prethodno utvrđenim zakonima date oblasti ispitivanja. iz prve premise Plemeniti gasovi su helijum. 58 . te i podudarnost sa logičkim pravilima i principima naučne metodologije. Ako Sn je P. kaže Aristotel.. dakle Svi S su P (ili Nijedno S nije P. Izvesnost i pouzdanost potpune. neon. potpuna ili savršena indukcija moguća je samo kada je već poznato da su svi slučajevi opšteg suda u skladu sa njim. moraju se saznati indukcijom. onda svi S su P).

indukcija je pak metod utvrđivanja materijalne istinitosti premisa. B=C. . i on onda može biti kategorički. zatim entimem. epihirem. a ima oblik A=B.Disjunktivna dedukcija ima premise disjunktivnih sudova. A jeste. A je B ili C. onda hipotetičko kategorički. A jeste D. inducere (navoditi. hipotetičko disjunktivna. disjunktivno-kategorička dedukcija ima barem jednu disjunktivnu premisu. pa se ovaj oblik hipotetičko kategoričkog zaključivanja može izraziti Ako A onda B. i time je već postavljena razlika prema indukciji. Predmet dedukcije je dijalektičko jedinstvo opšteg. utvrđenih pravilima. prosto deduktivno zaključivanje. hipotetički. 59 . a fortiori. Ovaj oblik zaključivanja svojim premisama izražava odnos tranzitivnosti. dakle A=C (Napoleon se rodio iste godine kada i Betove. Moguće je još zapaziti moduse Ako A onda B. te hipotetičko kategorička. ili barem jedne premise izražene hipotetičkim sudom i kategoričkim zaključkom. disjunktivni. A jeste C. . . modus ponendo ponens Ako je A ili B ili C onda A jeste D. hipotetičko disjunktivni. gde su zaključci ili kategorički ili hipotetički ili disjunktivni. ako je pak konkluzija opštija od premisa radi se tada o induktivnom zaključivanju. dakle A jeste. . koji nije obuhvaćen implikativnim i silogističkim deduktivnim zaključivanjima. sorit. A nije. zaključak pak može biti disjunktivni ili kategorički sud. hipotetička dedukcija se sastoji iz premisa hipotetičkih sudova i zaključaka. Betoven se rodio iste godine kada i Hegel. A jeste ili B ili C. ako su premise i konkluzija iste opštosti reč je o traduktivnom zaključivanju. posebnog i pojedinačnog u njihovoj nužnoj povezanosti i jedinstvu njihovih razlika. hipotetička i disjunktivna.Ako se zaključak izvodi samo iz dve premise. zatim disj.Silogizam je najjednostavniji i time najosnovniji oblik deduktivnog zaključivanja. izvođenje). onda je to jednostavno. a logički sadržaj dedukcije je izvođenje suda iz nužne povezanosti premisa u misaonom kretanju od njihove opštosti prema posebnom i pojedinačnom. . navesti). Izostavljanjem posledice izostavlja se i razlog (modus tollendo tollens): Ako je A ili B ili C onda A jeste D. B nije. i Ako A onda B. između ostalih su: A je ili B ili C ili D. dakle A nije. pri čemu su premise tog zaključivanja antecedens a zaključak konsekvens te implikacije. što je onda hipotetičko kategorički deduktivni zaključak. pa ako se time stavljanjem razloga stavlja i posledica. ukida se zaključkom razlog sadržan u prvoj premisi. Takvim zaključivanjem izražava se odnos uzroka i posledice. Negacijom posledice drugom premisom. Reč dedukcija potiče od latinske reči deducere (izvesti. A nije B. A nije ni B ni C. dakle Napoleon se rodio iste godine kada i Hegel). zaključivanje dedukcijom iz tri i više premisa složeno je ded. deduktivno zaključivanje je implikacija. . dedukcija je kategorička. A nije D. prosilogizam. . Ili.Prema formalnom razlikovanju sudova premisa. episilogizam. Npr. dakle B nije.-kat. zaključ.Hipotetičko-disjunktivno zaključivanje dedukcijom izvođenje je suda iz hipotetičkih i disjunktivnih premisa. Mogući modusi. disjunktivno kategorički i disjunktivno hipotetički. A nije ni B ni C. dakle A je D.Isto je tako moguće primetiti deduktivni oblik zaključivanja sa najjačim razlogom.Razlika između njih je u tome što se dedukcija ne bavi istinitošću i lažnošću svojih premisa. onda se dobija modus ponendo ponens.Shodno vrstama sudova kojima su izražene premise. Dakle. Deduktivno zaključivanje može se odrediti kao oblik posrednog zaključivanja gde se zaključak izvodi na osnovu opštih logičkih svojstava odnosa vezanosti pojmova u premisama. disjunktivnokategorička i disjunktivno hipotetička. a u deduktivnom zaključivanju premise su opštije od konkluzije. • Deduktivno zaključivanje određuje se kao misaoni proces izvođenja posebnih ili pojedinačnih sudova iz opštih sudova kojima su oni logički obuhvaćeni. dakle B jeste. B jeste. strukture Ako A onda B.

posebniji sud sači-njava drugu.  Prema tradicionalnom gledanju formalne logike. zapravo. Suština silogizma je u logičkoj funkciji posrednog. druga premisa je po opštosti određena posebnijim pojmom (S) koji je uvek subjekt u zaključku. Srednji pojam određuje suštinu silogizma jer spaja ono što će biti sračunato u zaključku. Aristotel je ustvrdio postojanje tri figure silogizma. nego nužni i principima zasnovani modaliteti mišljenja ka istinitom mišljenju neoborivim dokazima. prema čemu srednji pojam može biti širi od jednog a uži od drugog pojma. a između ovih krajnjih pojmova stoji povezujući. srednjeg pojma. on nije prividan. Silogizam je misaoni proces kojim se sračunava zbivanje realnog poretka stvari. što je zapravo izraz ontološkog odnosa supstancije i forme. 60 . te problematički i analogijski. posebne i po-jedinačne. silogizam je kategorički. Aristotel je razlikovao naučni. Opšti sud sačinjava prvu premisu. dijalektički i sofistički silogizam prema pojmovima istina. Naučni silogizam izvodi se iz istinitog i prvog i otuda je on kategorički. nego nužno neistinit. uži od oba ili širi od oba pojma. nižu premisu. Uz to. figure silogizma za Aristotela nisu slučajni oblici deduktivnog mišljenja. apodiktički i demonstrativni silogizam. silogizam je deduktivno zaključivanje iz dva suda i tri pojma. Na osnovu obima posredujućeg pojma. pa su one otuda opšte. silogizam je dovođenje u nužnu vezu sudova kako bi po nužnosti proizišao neki novi sud. Za Aristotela ’silogizam je govor u kome kad se izvesne stvari stave nešto različito od stavljenoga nužnim načinom proizilazi samim tim što postoji’. zaključak. Prema vrstama sudova kojima su izražene premise. logički proces izvođenja novog suda kao nove stvari iz prethodnih sudova kao prethodnih stvari na osnovu nužnosti. Razlučivanjem sudova razlikuju se premise. zatim od ovih sudova kombinovani silogizam. budući da ih svojim obimom povezuje. čijim odnosima nužnosti proizilazi treći sud. U konačnom. Struktura silogizma čini formu silogizma. Sud je kategorijalno određen subjektom. gde se odnos opšteg i posebnog uspostavlja nužnim posredovanjem veza sudova na temelju logičkog sledovanja.Silogizam  Aristotelova nauka o silogizmu počinje odredbom suda pojmom premise: premisa je govor koji potvrđuje ili poriče nešto nečemu. a silogizam izvorno upućuje na sračunavanje . pa je zaključak sinteza pojmova. Sofistički silogizam je zasigurno lažan. U prvoj premisi opštost suda je određena opštim pojmom (P) koji je uvek predikat u zaključku. srednji pojam (M) koji se ne pojavljuje u zaključku jer ga ima u obema premisama. roda i vrste. koji obe premise povezuje po nužnosti. kopulom i predikatom. a Teofrast i Galen postavili su četvrtu figuru silogizma. verovatnost i neistina. hipotetički i disjunktivni. skraćenjem pak silogizma i poslisilogizma nastaju entimem i sorit. verovatnosti. a zaključak (ili konkluzija) izvedeni je sud iz prethodnih premisa principom logičkog sledovanja. Dijalektički silogizam zaključuje iz mnenja. nju sačinjavaju dve premise i tri pojma. opšteg i posebnog. Silogizam je dakle apofantički logos o nužnom proizilaženju nužnosti. ili potvrde i odrečne: njihovim međusobnim odnosima može postati silogizam. pa zaključak u njemu pretpostavlja nešto što se odnosi na privid i na verovatno. a povezivanjem više silogizama postaje polisilogizam. posredovanih srednjim pojmom.

dakle redukcijom. svako je slovo u nazivima modusa uputa za svođenje drugih figura na prvu figuru silogizma. nužnim posredovanjem. D ili F. među sobom tako odnose da je donji pojam sadržan u srednjem a srednji sadržan ili nije sadržan u gornjem. a sve druge figure silogizma dokazivao je svođenjem na prvu figuru. Isto je tako zanimljivo pitanje da li postoji osnovni aksiom silogizma uopšte. po kome ono što vredi o svima vredi takođe i o ponekom i pojedinom. dalje. Na temelju kategoričkih sledova AEIO. Valjanost modusa prve figure Aristotel je dokazivao principom dictum de omni et nullo. na kvalitet i kvantitet premisa i kvalitet i kvantitet zaključka. Aristotel je logički i psihički bio ubeđen u njenu neosporivost istine. Otuda ova forma silogizma je neoborivi neposredni dokaz očevidnog istinitog mišljenja. i njihovih različitih mogućih kombinacija. i ona može biti direktna. ili pojma.• Kategorički silogizam je deduktivno izvođenje kategoričkog suda iz kategoričkih premisa. Opšti shematizam strukture figura kategoričkog silogizma u formalnoj logici predstavlja se oblicima: I MP II PM III MP IV PM SM SM MS MS ------------------------SP SP SP SP Uslovi pod kojima je moguća ispravna silogistička argumentacija ovakvih oblika nazivaju se aksiomima ili pravilima kategoričkog silogizma. nejednako raspoređenih po figurama. Zapravo. ako se događa obverzijom i kontrapozicijom stavova (sudova) ili formom hipotetičkog zaključivanja koja je reductio ad absurdum. sa D na Darii. Iz toga proizilazi kako je prva figura supsumcije. a to nadalje znači: samo je u prvoj figuri subjekt manje premise subjekt zaključka. Prvi aksiom zapravo govori o obimu. svi modusi početnog slova C na Celarent. a predikat veće premise predikat zaključka. prema kvalitetu i kvantitetu premisa i zaključka. Drugim rečima. a drugi o sadržini silogizma. samo je u njoj zaključak univerzalno-afirmativni sud. C. jer je sasvim prirodna u procesu deduktivnog zaključivanja. Drugim gledištem aksiom se postavlja s smislu: oznaka oznake je oznaka same stvari. ako se događa konverzijom stavova ili premeštanjem premisa. što pak ne vredi ni o jednom ne vredi ni o ponekom niti o pojedinom. logičkim sledovanjem pojedinačno i posebnoga iz opšteg. ili aaa) određuje ovako: kada se tri termina. Po jednom mišljenju taj aksiom je aksiom o svakom i nijednom. kojih logički pravilnih ima devetnaest. pa što protivreči oznaci protivreči i samoj stvari. 61 . a sva imena njihova počinju na B. samo su njeni modusi sačinjeni od zaključaka svih vrsta sudova po kvalitetu i kvantitetu (AEIO). ako je A afirmirano (potvrđeno) o svakom B. pa se modusi početnog slova B svode na modus prve figure Barbara. Osim opštih. Prema ovim opštim i posebnim pravilima (aksiomima i teoremama) mogu se sačiniti pravilni modusi silogističkih figura. druga opozicije. za svaku figuru ponaosob. Aristotel savršeni silogizam prvog modusa prve figure (Barbara: MaP. kojim se svaka figura dokazuje ali koji nije dokaziv. a sa F na Ferio. treća eksepcije (izuzimanja) a četvrta obrnute supsumcije. Sva opšta pravila silogizma odnose se na raspodeljenost pojmova. tada nužnim načinom postoji savršeni silogizam između krajnjih pojmova. a B o svakom G. ili teoreme. premda je to samo približno određenje smisla i karaktera silogističkih figura i njihovih modusa. moguće je razlikovati strukture četiri osnovnih figura i njihovih modusa kategoričkog silogizma. i indirektna. postoje i posebna pravila. i zatim. SaM / SaP. tada je nužnim načinom A afirmirano u svakom G. Redukcija silogizma logički je postupak izlaganja ekvivalencije modusa drugih figura modusima prve figure. te onda na temelju položaja srednjeg pojma u premisama.

Dakle S je možda P. onda zaključak ili potvrđuje ili osporava disjunkte na osnovu osporavanja ili potvrđivanja disjunkta u drugoj premisi. iz neistinitosti konsekventa neistinost antecedenta. M jeste. ako navedeni disjunkti ne iscrpljuju sve mogućnosti. U disjunktivnom silogizmu disjunkti su ili komplementarni ili se međusobno isključuju. a jedan od oblika takvog zaključivanja ima strukturu M je P1 ili P2. S je slično M. Oblik problematičko-kategoričkog silogizma strukture je M je možda P. 62 . a to je argument koji se sastoji iz hipotetičkih i disjunktivnih premisa. dakle jeste P (modus ponendo ponens). ili ako se pokaže kako jedan ili drugi antecedens vode konsekvensima koji su različiti od navedenih. Pojavni oblici hipotetičkog silogizma sve su figure i modusi kategoričkog silogizma. donju premisu u obliku kategoričkog suda. prema relaciji analogije. a zaključak kategorički sud: Ako M onda P. Hipotetičko-disjunktivni silogizam deduktivno je izvođenje zaključka iz hipotetičke i disjunktivne premise. S je M. S1 ili S2 je M. Isto tako postoje i fugure i modusi disjunktivnog silogizma. Sličnog su oblika analogijski silogizmi. • Disjunktivni silogizam je deduktivno izvođenje disjunktivnog zaključka iz disjunktivnih premisa. a jedan od oblika je: Ako je M onda je P1 ili P2. M je slično P. Dilema je argumentacija gde je velika pre-misa konjuktivna tvrdnja dva hipotetička suda a mala premisa alternativni sud. Dakle nije M (modus tollendo tollens). Hipotetičko-kategorički silogizam ima za gornju premisu hipotetički sud. S je možda M. Oblik ove strukture je M je možda P. prema saznajnoj vrednosti hipotetičkog silogizma.kle to je misaoni oblik deduktivnog izvođenja hipotetičkog zaključka iz hipotetičkih premisa. dvojna pretpostavka). ako se pak isključuju. Dileme se rešavaju i opovrgavaju ’provlačenjem između rogova dileme’. Ovde se postavlja i problem dileme (di-lemma. Dakle S je slično P. Dakle S1 ili S2 je P1 ili P2. niti iz neistinosti antecedenta sledi neistinost konsekventa. koji tvrdi antecedense velike premise ili osporava konsekvense prve premise. a iz istinitosti konsekventa ne sledi istinitost antecedenta. Nije P. Ako S onda M. U konačnom. Dakle ako je S1 ili S2 onda je P1 ili P2. prema figurama i modusima kategoričkog silogizma. Ako je S1 ili S2 onda je M. da. istinitost konsekventa proizilazi iz istinitosti antecedenta. • Postoji i problematički silogizam. Ako M onda P. dakle S je slično P. dakle S je možda P. deduktivno izvođenje problematičkog zaključka iz prethodnih problematičkih premisa. S je M. Analogijsko-kategorički oblik je M je slično P. dakle Ako S onda P. a oblik prve figure hipotetičkog silogizma ima strukturu: Ako M onda P.• Hipotetički silogizam sačinjen je iz hipotetičkih sudova u premisama i zaključku.

dok je treći sud kontradikcija njegovog zaključka: silogizmu koji se može interpretirati kao MP=O. Svo se zaključivanje dovršava zaključkom nužnosti. jeste trijada sudova u kojoj su dva suda premise jednog valjanog silogizma. gde je pojedinačno supsumirano pod posebno a posebno pod opšte. Skraćeni polisilogizam. refleksije i nužnosti. a on je kategorički. posebno i opšte. nadalje. a taj drugi silogizam je episilogizam u odnosu na pro-silogizam. i otuda ne mogu biti sva tri istinita. SM=O. U polisilogizmu mogu biti samo po jedna negativna i jedna partikularna premisa. SM=O. on obuhvata pojedinačnog u rodu a preko roda s opštom određenošću. u svim momentima njegovog ospoljenja. i to prva. na putu pojma ka apsolutnom pojmu. Hegel sve zaključke kao forme uma razmatra prema momentima dijalektičkog kretanja zaključka. samo jedna premisa može biti partikularna. a oni su pak zaključci postojanja. 63 . entimem. analogija je pak zaključivanje na osnovu svojstva stvari mnoštva istog roda. to je onaj silogizam u kom je izostavljena jedna od premisa ili zaključak (Sokrat je filozof.  Na temelju kritike tradicionalnog gledanja formalne logike na bit zaključivanja. univerzalni sudovi imaju zajednički pojam koji je jednom pozitivan a jednom negativan. onda je svaki silogizam ispravan ako odgovara jednom takvom antilogizmu. u kome su izostavljeni svi zaključci osim poslednjeg i sve veće ili sve manje premise naziva se sorit. Antilogizam. i to poslednja. indukcija je zaključak iskustva kao subjektivnog. Polisilogizam čine dva ili više silogizma. a ako je jedna negativna to onda mora biti poslednja. pa su tri potonja suda u antilogizmu međusobno protivrečna. zatim. prosilogizam je silogizam u polisilogizmu čija je konkluzija premisa drugog silogizma. i to prva. i samo jedna može biti partikularna. Ovim se dovršava i subjektivitet pojma. hipotetički i disjunktivni. u kome je ono pojedinačno određeno kao opštost. Epihirem je neka vrsta skraćenog složenog silogizma u kome su izostavljene premise. ali koje još nisu opštost pojma. indukcije i analogije: zaključak sveukupnosti sadrži pojedinačne odredbe koje stoje u osnovi opštosti. U Goklenovom soritu samo jedna premisa može biti negativna. a Goklenov sorit ima izostavljene veće premise svih silogizama osim prvog. nakon čega se onda stupa u područje objektiviteta pojma. Strukturu antilogizma sačinjavaju dva univerzalna i jedan partikularan sud. Ako su zadovoljena ova tri uslova. koji je svojom posrednošću najpre u odnosu na poje-dinačno. dakle prema momentima suda ali i prema odnosu ekstrema zaključka. i poka-zuje se kao zaključak sveukupnosti. Samokretanje zaključka počinje zaključkom postojanja. ili kvalitativnim zaključkom. U progresivnom polisilogizmu zaključivanje je od opšteg ka manje opštem. ili protivrečna trijada. dakle SP≠ O. Aristotelov sorit je skraćeni polisilogizam u kome su izostavljene manje premise svih silogizama. U Aristotelovom soritu samo jedna premisa može biti negativna. a u regresivnom silogizmu zaključivanje je od manje opšteg ka opštijem. dakle SP=O ekvivalentan je antilogizam MP=O. Zaključak refleksije refleksivno je jedinstvo pojedinačnosti i opštosti. dok partikularni sud sadrži preostala dva pojma. Dakle čovek). postoji i skraćeni silogizam. jer su premise prvog silogizma nespojive sa kontradikcijom ovog zaklju-čka. što onda predstavlja istinu formalnog zaključka razuma. Isto tako.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful