You are on page 1of 31

1.

OBJASNITI NAČIN DEFINISANJA PER GENUS PROXIMUM ET


DIFFERENTIAM SPECIFICAM

Uobičajeni način definisanja prava (per genus et diferenciam), uveo je svojevremeno


Aristotel, a ovo je obično prvi korak u određivanju pojma prava. Pojam se određuje tako
što mu se najpre navodi najbliži rod (genus proksimum), a potom osobena razlika
(diferencija specifika). Kao rodni pojam obično se navode pravila (ljudskog) ponašanja,
dok se za vrsnu razliku uzima prinuda ili pretnja ukoliko se ne poštuju i ne primenjuju. U
savremenim pravnim sistemima, primena prinude jeste isključivo pravo i dužnost
suverene državne vlasti.

2. OBJASNITI RAZLIKU IZMEĐU DESKRIPTIVNE I PRESKRIPTIVNE


DEFINICIJE

Definisanje metodom per genus et differentiam obično se svodi na nalaženje zajedničkog


imenitelja pretpostavljenom skupu pravnih normi. Time se dobija deskriptivna
definicija prava, kojom se ono identifikuje na osnovu svojstava koja nisu podložna
moralnom procenjivanju. Za razliku od deskriptivne, preskriptivna definicija pravu
dodaje još preciznije određene kvalitete (na pr. pravednost, što znači da, po preskriptivnoj
definici, ,,nepravedan zakon nije zakon''); ona nema za pretpostavku samo iskaz
(deskriptivni) o tome šta pravo jeste, već i stav (preskriptivni) o tome šta bi trebalo da
bude

3. OBJASNITI, NA PRIMERU, UTVRĐIVANJE ŽARIŠNOG ZNAČENJA POJMA

Utvrđivanje žarišnog značenja pojma je sredstvo koje potpada pod okvir opšte teorije
prava, a omogućuje umnoženu različitost opisa prava. Postupak je uveo i primenjivao
Aristotel, koji ga naziva pro hen ili aph henos homonim. Služio je kao argument protiv
pravnika pozitivista, koji su smatrali da se izrazi kojima se opisuje pravo moraju
protegnuti na sve pravne pojave.
Na primer, za Aristotela postoje čak tri vrste prijateljstva: prvo se zasnima na moralnom
dobru, drugo na potrebi za uživanjem, a treće na koristoljublju; no samo prvo može se
nazvati pravim prijateljstvom, jer podrazumeva primarnu osobenu vrstu prijateljstva.
Zato je to žarišno značenje pojma ,,prijateljstvo''.
Drugi je primer njegov pojam građanina. Najopštije, građanin se može definisati (u
perifernom značenju) kao pripadnik države; ali žarišno značenje, po Aristotelu jeste da
građanin učestvuje u pravosuđu i vlasti, ili, kako je kasnije promenio mišljenje, da je
građanin onaj ko može da učestvuje u savetovanju i sudskoj vlasti. Pod ove definicije ne
mogu se podvesti pripadnici tiranskih država, pošto u njima podanici niti učestvuju, niti
mogu da učestvuju u vršenju vlasti.
4. DEFINISATI PRAVO: A) DESKRIPTIVNO I B) PRESKRIPTIVNO

Prema deskriptivnoj definiciji, pravo je skup normi o ljudskom ponašanju koje su


prinudne po karakteru (prinudu obično vrši suverena državna vlast).
Prema preskriptivnoj definiciji, te norme moraju biti pre svega pravedne, kao što su
primetili rimski pravnik Celzus (,,pravo je umeće dobrog i pravičnog'') i sv. Avgustin
(,,nepravedan zakon nije zakon''), čime se uveliko sužava obim pravne definicije.

5. KOJE VRSTE DRUŠTVENIH NORMI ZNATE?

Rodni pojam prava bila bi samo pravila o ljudskom ponašanju. Međutim, pravo nije
jedina vrsta pravila koja regulišu ljudsko ponašanje. Ljudi se takođe saobražavaju s
tekućom modom, običajima, ustaljenim konvencijama i moralom. Iako se kršenje ovih
normi može okončati društvenom osudom, pravne norme su najimperativnije, jer jedino
je njihova obaveznost potkrepljena državnom prinudom.

6. NAVESTI OSNOVNE RAZLIKE IZMEĐU PRAVA I MORALA

Pravo je teško zamisliti bez elementarne pravde i minimuma moralnosti. Neki smatraju
da moral određuje osnovne vrednosti (ciljeve) društva, dok pravila pravila sa sankcijama
treba da obezbede uslove za ostvarenje moralnih ideala (sredstvo). Pravo se definiše kao
minimum morala koji dato društvo bez izuzetka prihvata – ali i moralno indiferentna
pravila česta su u svakom pravnom sistemu.
Suštinske razlike su sledeće:
1) Pravo nastoji da unapredi objektivno podešavanje između dveju i više
volja, a moral uspostavlja subjektivni etički poredak unutar samog
pojedinca;
2) Pravo pretpostavlja društvo, a moral ne (stvar pojedinca);
3) Moral obavezuje pred sudom vlastite savesti (forum internum), a pravo
pred sudom drugih (forum externum);
4) Pravna pravila nameću ne samo obavezu, već i ovlašćenje, a moral
samo dužnosti;
5) Pravna pravila su stroža i obaveznija od morala.

7. KOJE SU OSNOVNE POSTAVKE ČISTE TEORIJE PRAVA?

Čista teorija prava je do krajnosti dovedena pozitivno pravna dokrtina koja pravnicima
praktičarima treba da obezbedi tačnije i pouzdanije razumevanje pozitivnog,važećeg
prava. Pruža osnovne postavke kojima se opisuje pozitivno pravo odredjene zajednice.
Usmerena je na strukturalnu analizu pozitivnog prava i bavi se samo onim što važeće
pravo sadrži. ČTP predstavlja reakciju na pravni realizam. Zamisao kadra koja nije u
stanju da urodi normama nikakve vrednosti za pozitivistu je fatalna mana realističkog
stanovnista. Pravni realizam je utonuo u realitet tako da nije u stanju da se uzdigne do
sfere “treba” koja predstavlja istinsko područje pravne norme,odnosno prava.
Kelzen je pravo oštru razliku izmedju prava koje je kao skup normi perskriptivno, I
pravne nauke koja je deskriptivna.
Pravne norme koje propisuju vlasti imaju perskriptivan, a pravna pravila koje formuliše
nauka imaju deskriptivan karakter.
Perskriptivni karakter prava se ogleda u sankciji kojem se ono treba potkrepljuje. Pravo je
prinudni poredak koje ponašanje iznuđuje.
Kelzenovo poima nje pravne norme je razdvojeno u 2 norme, 2 stava o “treba”:
1. Odredjeno lice treba da se ponaša na određeni način (sekundarna norma)
2. Drugo lice treba da izvrši sankciju u slučaju da je pravna norma
prekršena(primarna norna)
Pravo je primarna norma koja propisuje sankciju. Princip mera kojima se iznudjuje
željeno ponašanje je suštinsko merilo koje objašnjava i opisuje fenomen prava, i to je
zajdeničko obeležje prava i npr. u Africi i u SAD.
Kod Kelzena suveren čini pravni pozitivizam mogućimjer u pravni poredak uvodi načelo
jedinstva, dovoljno da se pravni sistem postulira na osnovnoj normi. Osnovna norma je
uslov potpunosti I samo dovoljnosti datog poretka, tj. njegove pozitivnosti. Zahvaljujuci
njoj se sve druge norme ukidaju ili nastaju, dobijaju ili gube svoju validnost. Za pravnika
pozitivistu osnov važenja norme je neka visa norma a na kraju tog lanca je prvi ustav čija
se obaveznost pretpostavlja I formulacija te pretpostavke je osnovna norma tog poretka.
Pravni sistem je hijerarhijski sistem u kom svaki element izvodi validnost iz osnovne
norme. Razlozi zbog kojih je Kelzen odlučio da uvede osn.normu u svoju ČPT su
metodološki.
Osnovna norma unutrašnjeg, pravnog sistema-da ustav I druge zapovesti suverene vlasti
treba slušati I primenjivati-za pravnika pozitivistu ima smisao ukoliko se te naredbe
zaista izvršavaju. A to nije pitanje nz ormativnosti već efikasnosti, tj. uskladjenost
stvarnog ponašanja sa važećim sistemom normi. Osnovna norma moze svoju validnost da
izvodi I iz neke druge hipoteze koja može biti prirodno-pravna kao npr.načelo pravde.
Svaki pravni poredak, da bi bio pozitivan, mora biti u skladu sa ljudskim ponašanjem
koje teži da se reguliše. Osn.norma može da uspostavi zakonodavnu vlast čije se norme
uglavnom poštuju. Karakteristika pravnog pozitivizma je u tome što se oslobadja potrebe
za religijskim objašnjenjem pravnog poretka. Konačno merilo validnosti se nalazi izvan
sfere pozitivnog prava ukljucujuci I osnovnu normu.

8. ŠTA SE U PRAVNOJ NAUCI SMATRA POZITIVNIM PRAVOM?

Pozitivno pravo je ono pravo koje u datoj državi postoji I u datom trenutku važi I manje-
više se efikasno primenjuje. Nije posredi pravo kakvo bi trebalo da bude, nego pravo
kakvo jeste(važeće I delotvorno). Potiče od latinske reči pono, ponere i znači postaviti-
postavljeno pravo. Jering:” sa zakonom dolazi u pokoj sila”. Još kod starih Grka su važili
pozitivni zakoni. Pozitivno pravo je partikularno. Posebnost pozitivnih zakona je utvrdio
Aristotel koji je razlikovao pošte I posebne zakone.
Posebni su oni zakoni koje su oni po kojima se u datoj državi vlada. Dele se na pisane I
nepisane. Pisani zakoni imaju karakter prinude a nepisani(opšti) nemaju. Obaveznost
pozitivnih zakona mora biti potkrepljena državnom prinudom (opštim prirodnim
zakonima takva prisila nije potrebna). Aristotel je pozitivnu zakonitost pojmio kao
supstancijalni element pravde.
Nerazdvojni element pozitivnosti prave jeste suverenost bez koje se iznudjivanje
pokornosti ne može zamisliti. Pozitivni zakoni su oni koji ne postoje od pamtiveka, već
su ih zakonima učinili oni koji su imali suverenu vlast nad drugima. Oni su pisani izrazi
volje zakonodavca (suveren). Pozitivno pravo je volja onog organa kome ustav date
države povereva najvišu vlast. Pozitivno pravo je pravilo građanskog ponašanja u državi
koje je potkrepljeno državnom prinudom. A prirodni zakon je pravilo moralnog
ponašanja. Pozitivno pravo je uvek važeće pravo koje u datom trenutku obavezuje i
iznuđuje se državnom prinudom. Pozitivno pravo je uvek posebno u aristotelovskim
smislu. Samo je posebnost samosvojno obeležje prava pošto se ostala obeležja mogu naći
u mnogim definicijama prava kao takvog.

9. KOJA JE ULOGA IDEJE PRIRODNOG PRAVA?

Prirodno pravo je osobena definicija prava, čiji je predmet znatno širi od predmeta kojim
se bave pravni pozitivisti. Prirodnopravne mislioce ne zanima forma već sadržaj neke
norme koja je legitimni predmet morala, prirodno-pravnici imaju za predmet svako
pravilo koje usmerava delatnost ljudi. Sve prirodno pravne definicije su preskriptivne.
Pravda se smatra suštinom prava, samo je pravedan zakon zakon ,nepravednom zakonu
se može legitimno otkazati poslušnost.
Prirodno pravo ne naredjuje vec uči šta valja činiti I ukazuje ne moralni kvalitet
odredjene delatnosti. Odnos izmedju prava I morala je čvor cele teorije. Prema ovoj ideji
uloga prava nije da zabranjuje I zapoveda već da pouči I vaspitava. Konačno prirrodno
pravo ne sputava slobodu većje podstiče I omogićuje.

10. KAKO SE ODREĐUJE PRIRODNO PRAVO I KAKAVA JE NJEGOVA


ULOGA U ODNOSU NA POZITIVNO PRAVO?

Prirodno pravo je osobena definicija prava, čiji je predmet znatno širi od predmeta kojim
se bave pravni pozitivisti.
1. Dok pozitivisti imaju na umu samo ono pravilo koje propisuje državna vlast I koje
je potkrepljeno državnom prinudom, prirodno-pravnici imaju za predmet svako
pravilo koje usmerava delatnost ljudi.
2. Druga razlika je to sto pozitiviste ne zanima sadržina pravnih normi već samo
njihovo važenje. A prirodno pravne mislioce ne zanima toliko forma vec sadržaj
koji je legitimni predmet morala.
3. Treca razlika se ogleda u samom definisanju prava . Sve prirodno pravne
definicije su preskriptivne ( Pravda se smatra suštinom prava, samo je pravedan
zakon zakon),dok su pozitivističke deskriptivne.
Prirodno pravo ne naredjuje vec uči šta valja činiti I ukazuje ne moralni kvalitet
odredjene delatnosti. Odnos izmedju prava I morala je čvor cele teorije. Prema ovoj ideji
uloga prava nije da zabranjuje I zapoveda već da pouči I vaspitava. Konačno prirrodno
pravo ne sputava slobodu većje podstiče I omogićuje.

11. KOJI SU SASTAVNI DELOVI RADBRUHOVE TEORIJE PRAVA I U


KAKVOM SU ODNOSU?

Radbruh je utvrdio protivrečnost izmedju pravde, svrsishodnosti i pravne sigurnosti.


1. Pojam prava izvodi iz ideje pravde. Pravda pretpostavlja društvo,moralno
iskustvo je stvar pojedinca. Pravo je ona stvarnost čiji je smisao da služi pravdi.
Ideal moralno dobrog je u idealnom društvenom poretku. Ideja prava se ne
iscrpljuje u pravdi, jer Radbruh kaže da se sa jednakima treba postupati jednako,
sa različitima različito (u skladu s njihovom različitošću).
2. Svrsishodnost. Svrha prava I svrha države su nerazdvojive( država je pravna
ustanova, a pravo je delom državna volja). Sama svrha je odredjena vrednostima
kojima pravo treba da sluzi. Te vrednosti mogu biti individualne, kolektivne i
vrednosti dela.
3. Pravna sigurnost je pozitivnost prava,a pozitivnost je pretpostavka za ispravnost.
Ako se ne moze propisati šta je pravedno mora se propisati šta će biti pravedno
od strane organa koji raspolažu prinudom.
Pravna sigurnost ne može da odredi sadržinu prava pa je prepuštena svrsishodnosti.
Antinomija izmedju pravde I svrsishodnosti: Pravda je uvek jednakost koja zahzeva
opštost, a svrsishodnost računa sa nejednakošću. Antinomija izmedju pravde I pravne
sigurnosti: pravne sigurnost nalaže da se primenjuje zakon I kad je nepravedan.
Ove antinomije se ne mogu razrešiti tako da svaka od njih ima svoje područje delanja već
onaj ko donosi odluku mora da napravi izbor.izmedju pravde I pravne sigurnosti rešio
Radbruh je prvo antinomiju izmedju pravde I pravne sigurnosti rešio u korist pozitivnog
prava,ali je nakon rata dao prednost pravdi jer zakonsko nepravo su zločinački zakoni.
Najbitnija je Pravda, pa zatim pravna sigurnost i na kraju svrsishodnost.
Prirodno ili umno pravo su pravna načela koja su jača od svakog pravnog propisa tako da
je zakon koji je suprotan sa njima nevažeći.

12. KOJE SU OSNOVNE POSTAVKE NORMATIVISTIČKE TEORIJE PRAVA?

Norma je pravilo o ponašanju ljudi I sastoji se od intelektualnioh značenja. Ona je van


vremena i prostora. Za razliku od njih realne pojave postoje u prostoru I vremenu.
Najpotpuniji izraz normativizam je dobio u Kelzenovoj ČTP. Pravo je hijerarhizovan
system normi kojima se propisuje kakvo ponašanje subjekata treba da bude,a za suprotno
ponašanje-prekršaj propisuje odgovornost i sankciju. Pravno pravilo jeste zapovest ali ne
sadrži volju u psihološkom smislu. Treba je sadržina norme I mora se razlikovati od
stvarnog ponašanja ljudi-ono što jeste. Osnov važenja norme je neka druga norma.
Važenjem norme označava se njeno postojanje ili obavezna snaga.

13. ŠTA JE ZAJEDNIČKO U SHVATANJU PRAVA TEORETIČARIMA


SOCIOLOŠKOG PRAVCA?

Iako se razilaze u nekim pitanjima, sociološkim shvatanjima prava zajednička je tvrdnja


o jedinstvu društvenih odnosa i normi. Ono proističe iz uslovljenosti norme
društvenim odnosima i uticajima normi na njih. Za pravo više nije najvažnija norma
kao struktura intelektualnih značenja koja važi, već efikasna norma, realno utemeljena u
stvarnim ljudskim potrebama i interesima.
Sociološki metod otkriva realnu, društvenu stranu prava, ali to ne znači da normu
treba poistovetiti sa društvenim odnosom iz kojeg potiče ili u kojem se ostvaruje. Norma
u svojoj suštini ostaje idealna pojava.
Neki od teoretičara koji su zatupali sociološki pravac su: Dirkem, Erlih, Gurvič, Digi,
Tasić, Pašukanis.

14. ŠTA JE PRAVO PO PRIPADNICIMA PSIHOLOŠKOG SHVATANJA?

Da bi se došlo do sveobuhvatnog saznanja prava, neophodno je utvrditi realnu stranu


prava kao psihičke pojave, uz naglašavanje njegove normativne (idealne) suštine.
Individualno-psihičko preživljavanje zastupljeno je u teoriji prava. Prema mišljenju Lava
Petražickog, pravo je skup imperativno-atributivnih preživljavanja.
Prema intelektualnom sastavu, pravo se deli na:
1. intuitivno – određuje se kao imperativno-atributivna preživljavanja bez
pozivanja na autoritativno-normativne fakte.
2. pozitivno – predstavlja istu vrstu preživljavanja, samo uz pozivanje na
autoritativno-normativne fakte kao osnov obaveznosti.
U okviru pozitivnog prava razlikuju se normativni fakti, naznačena vrsta
preživljavanja i odgovarajuće norme kao emocionalne fantazme izazvane ovim
preživljavanjima.
Psihički doživljaj po sebi nije norma. Pravno postojanje norme, odnosno važenje,
nezavisno je od njenog obitavanja u psihi.

15. KOJE SU ZAJEDNIČKE KARAKTERISTIKE NORMI DRŽAVNOG I


DRUŠTVENOG PRAVA?

Između državnog i društvenog prava postoji srodnost u pogledu bitnih elemenata:


spoljnog označavanja, društvene funkcije i vrednosti koje ostvaruju.
Što se tiče spoljnog označavanja, potrebno je utvrditi zajedničke norme ovih prava, iako
sve vrste društvenog prava nemaju sve karakteristike koje će se naznačiti kao zajedničke.
1. Prvo takvo svojstvo utvrđuje se s obzirom na predmet regulisanja i
zaključuje da pravne norme regulišu spoljno, telesno ponašanje jer je ono
jedino dostupno uticaju i kontroli.
2. Pravo reguliše odnose ljudi neposredno jednih prema drugima.
Normirano ponašanje je tačno određeno i odmereno u najvećoj mogućoj meri i određuje
se kao bitno heteronomno pravilo jer obavezu nameće spoljni autoritet. Najuočljivije
spoljno obeležje prava jeste sankcija koju društvo primenjuje više ili manje
organizovano.
Govoreći o društvenim funkcijama prava, treba reći da pravo mora da zadovolji
osnovne potrebe i interese društva u celini. Zato sociološke teorije ističu u prvi plan
opšte dobro kao svrhu prava. Pravo takođe nastoji da izrazi bar minimum vladajućih
moralnih načela, reguliše odnose u kojima dolazi do sukoba interesa, sprečava stihiju
nasilja i borbi, obezbeđujući opstanak društva.
Pravo se može shvatiti samo u okviru ponašanja koja se povezuje sa vrednošću, njegov
smisao je da bude pravedno. Pored pravde, pravo ostvaruje i druge vrednosti, među
kojima su sloboda, mir, red i sigurnost. Regulisanjem društvenih odnosa, propisivanjem
prava i obaveza, ponašanja ljudi se usklađuju i povezuju u poredak. Pravna sigurnost tako
doprinosi opštoj sigurnosti društva.

16. ŠTA SU MATERIJALNI IZVORI PRAVA?

Metapravni element treba da odredi i izrazi poreklo pozitivnog prava. U pravnoj nauci
koriste se i termini „supstancijalni izvor prava“ i „materijalni izvor prava.“ Zajedno
sa formalnim izvorom, on čini teorijski značajnu problemsku oblast označenu generičkim
nazivom „izvori prava.“ Treba napomenuti da reč „izvor“ ima metaforički karakter koji
treba da ukaže na nešto što je zametak prava, iz čega dalje pravo neprekidno proističe.
Kelzen se bavi formalnim izvorima prava i zapaža da materijalni izvor ima više kogućih
značenja. Za razliku od prava u formalnom smislu, materijalni izvor prava je izvan
pozitivnog prava postojeća okolnost iz koje pozitivno pravo kratkotrajnim dodirom
postaje i trajno ostaje prvobitna tačka vezivanja.
Materijalni izvori prava ne nose u sebi gotovu i celu sadržinu budućeg pozitivnog prava.
Oni samo podstiču, samostalno i prvobitno, pravo određene sadržine. Dejstvo
materijalnih izvora sastoji se poglavito u postavljanju pozitivnih zahteva, koji čine isto
tako opšta metapravna ograničenja prava, a gotovo nikad, ili sasvim retko u izlučivanju
uobličenih normi za određene situacije.

17. NAVESTI NAJZNAČAJNIJE ČINJENICE I OKOLNOSTI KOJE SE U


TEORIJI PRAVA SMATRAJU MATERIJALNIM IZVORIMA PRAVA
Činjenice ili ideje sadržane u materijalnom izvoru prava moraju dospeti u svest ljudi, pri
čemu to može biti svest svih, većine ili samo manjine. Pogrešno bi bilo zaključiti da su
svi ljudi potčinjeni pravnom poretku uvereni da je konkretno pravo određene sadržine
nužno i opravdano. Idealna opšta saglasnost ne samo da ne postoji, nego ni ne treba da
postoji, jer bi, u suprotnom, funkcija prava bila lišena smisla.
Značajni su psihički momenti ne samo kada je u pitanju vrednosni sud o pravu i
motivacija postupaka u situacijama koje su regulisane pravom, već i zbog toga što
psihički proces predstavlja realnu podlogu koja u svest prima nagoveštenu sadržinu prava
i mišljenjem ovu predstavu pretvara u stav, normu, „treba.“
Pozitivno pravo postaje i istorijski se razvija u datoj državi određenog naroda.
Klasna determinisanost prava, nužno proistekla iz materijalnih uslova života,
neprihvatqiva je jer je nemoćna da objasni celokupan složeni pravni fenomen.
Razvijeno društvo zahteva prinudnu organizaciju jer ona omogućava mirno, unapred
predviđeno, institucionalizovano rešavawe sporova i tako garantuje opstanak i razvoj
društva.

18. ŠTA JE PRAVNA NORMA I KOJI SU NJENI ELEMENTI?

U teoriji prava, pravne norme se definišu logičkim postupkom per genus et


differentiam. Viši rod kojem pripadaju pravne norme jesu društvene norme. Kao vrsna
razlika između pravnih i drugih društvenih normi uzima se činjenica da njihovo
izvršenje obezbeđuje država monopolom sile kojim raspolaže.
Pravna norma je obavezno pravilo (imperativ, zapovest) o ponašanju (držanju,
delatnosti, aktivnosti) ljudi u društvu garantovano državnim autoritetom.
Ona je intelektualna, logičko-jezička tvorevina ovlašćenog subjekta kojim se izražava
određena zapovest – treba. Definisanje pravne norme kao zapovesti izražava se njen
obavezni karakter. Njena svrha je da izazove jednoobrazno ponašanje u situacijama
koje se ponavljaju.
Pravna norma se određuje kao heteronomno pravilo, što znači da obavezuje bez obzira
na lični stav onoga kome je upućena o njenoj valjanosti.
Elementi pravne norme su dispozicija i sankcija.
Dispozicija pravne norme sadrži zapovest kojom se obaveznog subjekta traži da prema
ovlašćenom subjektu u predviđenoj situaciji izvrši svoju obavezu. Ona je bitan deo
pravne norme, koji normu obeležava u tolikoj meri da se sa njom poistovećuje.
Dispozicija je primarna, uslovna, relativna i alternativna zapovest.
Zapovest koju pravna norma sadrži mora biti obezbeđena sredstvom podesnim da prinudi
na poslušnost. To sredstvo je sankcija. Pravna norma se zato još određuje kao
sankcionisano pravilo, naredba pod pretnjom ili iznudljiva zapovest.

19. ŠTA SE PODRAZUMEVA POD IMPERATIVNO-ATRIBUTIVNIM


KARAKTEROM PRAVNE NORME?
Pod imprativno-atributivnim karakterom prave norme podrazumeva se da ona ujedno
predstavlja i zapovest i prinudnu naredbu.
• Pravna norma je intelektualna, logičko-jezička tvorevina ovlašćenog subjekta
kojom se izražava određena zapovest- „treba“. Zapovest je izraz volje ili želje
da se ljudsko ponašanje usmeri prema predviđenom cilju. Smisao norme obično
se izražava zapovednim načinom, što znači da će jezička formulacija norme imati
izgled zahteva za činjenje ili uzdržavanje. Samo onaj zatev koji upućuje
priznati autoritet i koji je vrednosno-sistemski utemeljen prerasta u pravnu
zapovest. Ona je depsihologizovana zapovest, kao propis(treba) a ne nalog
volje(hoću). Neposredna svrha normi jeste da izazovu jednoobrazno
ponašanje u situacijama koje se ponavljaju. Pravna norma obično se određuje
kao heteronomno pravilo(obavezuje bez obzira na lični stav onoga kome je
upućena o njenoj valjanosti. Pravna norma obavezuje i kad je i kad je svest i volja
ne prihvate.

• Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju sadrži mora biti obezbeđena
sredstvom podesnim da prinudi na poslušnost- sankcijom. Pravna norma je
takođe sankcionisano pravilo, tj.naredba pod pretnjom. Prinudna snaga pravne
norme potiče od pretnje nanošenjem zla, neprijatnosti ili štete. Sankcija i prinuda
na njeno izvršenje osporavaju se kao bitne oznake pravne norme iz 2 razloga:

1) Nisu sve norme snabdevene sankcijom(npr.:leges imperfecta,norme


međunarodnog prava)

2) Sankcija može da bude predviđena i da postoje svi uslovi za njeno izricanje, a da


ipak ostane neprimenjena

20. OBJASNITI TVRDNJU DA JE DISPOZICIJA PRIMARNA, RELATIVNA I


USLOVNA ZAPOVEST

Dispozicija je primarna, relativna, uslovna i alternativna zapovest. Dispozicija je u


pravnoj normi primarnog karaktera, u odnosu na sankciju, jer ljudi prvo treba da se
ponašaju po dispoziciji, pa tek ukoliko se tako ne ponašaju nastupa sankcija i njihovo
ponašanje po sankciji. Subjekt će se ponašati po dispoziciji ukoliko želi da izbegne
dejstvo sankcije. Ako jednu zapovest ne posluša, drugu zapovest sadržanu u sankciji ne
može da izbegne, jer se o njenom izvršenju stara država neotklonjivom silom koju
poseduje. Dispozicija je prema tome relativna jer subjekt može da se ne ponaša po
dispoziciji. Ona je uslovna jer ako je subjekt izvršio ponašanje po dispoziciji može izbeći
sankciju.
21. ŠTA JE PRETPOSTAVKA DISPOZICIJE?

Pretpostavka(hipoteza) dispozicije je onaj deo pravne norme koji određuje činjenice


činjenice ili okolnosti koje moraju postojati da bi se dispozicija primenila. U njoj se
opisuje zamišljena ili postojeća situacija. Može da se desi da pretpostavka dispozicije ne
bude izričito formulisana u svim pravnim normama.U novijoj pravnoj nauci neke pravne
norme imaju, a neke nemaju pretpostavku dispozicije, pa se pravne norme dele na:
1) uslovne-one koje se odnose na situacije koje treba da nastupe, i

2) bezuslovne-koje se odnose na situacije koje su vec date.

22. ŠTA SU PRAVNE ČINJENICE? OBJASNITI RAZLIKU IZMEĐU


DOGAĐAJA I LJUDSKIH RADNJI

Okolnosti i situacije koje dispozicija pretpostavlja u sebi sadrže pravne činjenice. Pravne
činjenice jesu okolnosti za koje pravo vezuje odg. pravne posledice. Razlikuju se
najčešće 2 vrste pravnih činjenica a to su događaji i pravne radnje.
• Događaji vs. Ljudsko ponašanje: Događaji mogu biti prirodni, nezavisni od
ljudske volje, koji se ne mogu voljom sprečiti(zemljotres). Pravne činjenice su
samo oni događaju povodom kojih nastupaju pravni odnosi i promene u njima. I
pored prirodnih, nezavisni mogu biti i društveni događaji(rat). Događaji izazvani
voljnom i svesnom aktivnošću nazivaju se ljudske radnje. Prema prirodi mogu
biti materijalne i psihičke,a u odnosu prema pravu mogu biti saglasne s njim-
dozvoljene i protivpravne-nedozvoljene radnje.

23. ŠTA SU PRETPOSTAVKE, A ŠTA FIKCIJE(PRIMERI)?

Izuzetak stava da pravne činjenice moraju biti izvesno utvrđene, dokazane i


verodostojne su pretpostavke i fikcije
• Pretpostavke se odnose na relevantnu činjenicu ili okolnost koja je opštepoznata,
očigledna, koja verovatno postoji ali ne i u svakom slučaju. Smatraju se istinitim
i bez dokazivanja. Postoje 2 vrste pretpostavki: oborive-dokazivanje koje ih
moze oboriti je dozvoljeno i neoborive- u odnosu na koje se ne dopušta
dokazivanje suprotnog,ni osporavanje istinitosti . Tipična oboriva pretpostavka je
da se okrivljeni smatra nevinim dok se ne dokaže suprotno.

• Fikcije su zamišljena stanja ili okolnosti kao postojeće iako se izvesno zna da ne
postoje. Npr. Začeto dete se smatra kao već rođeno. Nerođeno dete, pod
pretpostavkom da se živo rodi, smatra se subjektom prava radi zaštite njegovih
budućih imovinskoh interesa.

24. OBJASNITI NAČELO IGNORANTIA LEGIS NOCET

Ovo načelo odnosi se na pojam fikcija, tačnije na fikciju o poznavanju pravnih


propisa. Drugi naziv je ignorantia iuris cuique nocet i znači nepoznavanje prava
svakome škodi. Ova univerzalna fikcija ustanovljena je zarad sprečavanja izigravanja
pravnih propisa I tako samoodržanja pravnog poretka.

25. VRSTE DISPOZICIJA PREMA STEPENU ODGOVORNOSTI

S obzirom na način na koji je zapovest u dispoziciji formulisana- prema obliku ili izreci –
dispozicije mogu biti naređujuće, zabranjujuće, i u isto vreme s obzirom na adresate
kojima su neposredno upućene, ovlašćujuće.
Dispozicije se mogu podeliti prema tome da li sadrže opštu zapovest, koja se odnosi na
čitav niz slučajeva iste vrste, ili pojedinačnu koja se odnosi na jedan konkretan slučaj.

26. ŠTA JE DELIKT I KOJE SU VRSTE DELIKTA

Uslov za primenu sankcije jeste ponašanje suprotno onom koje se dispozicijom zahteva.
Takvo ponašanje je štetno za društvenu zajednicu, pa se zato zahteva njegovo
izbegavanje. U logičko-značenjskoj strukturi pravne norme, delikt pokazuje odnos ili
način povezivanja primarne i sekundarne zapovesti, budući da kao stvarna radnja
predstavlja u isto vreme prekršaj obaveze koju zahteva dispozicija i uslov izvršenja
zapovesti koji sadrži sankcija. Otuda razlikovanje između mala in se- zlo po sebi i mala
prohibita- zlo koje ustanovljava pravni poredak. Samo ono ponašanje za koje pravni
poredak vezuje sankciju, koje je dispozicijom pravne norme zabranjeno, a ne svako
moralno neispravno ili društveno nepoželjno ponašanje jeste delikt sa stanovišta teorije
prava.
U zavisnosti od ponašanja koje se dispozicijom zahteva, delikt se može izvršiti radnjom
činjenja ili nečinjenja. Pored određenog načina ponašanja, delikt konstituiše i posledica
ili dejstvo tog ponašanja. Uz radnju i posledice, materijalni sastojak delikta mogu da
određuju i psihičke činjenice ( motivi, namera učinjenog prekršaja).
Delikti se najlakše razvrstavaju prema granama ili oblastima prava. Tako se mogu
razlikovati upravni, disciplinski, međunarodni, vojni, privredni, krivični i građanski
prekršaji.
Krivično pravni delikti su krivična dela. Krivično delo obuhvata radnju, posledicu te
radnje, kao i druge okolnosti koje bliže određuju radnju. Ovaj delikt se može izvršiti
činjenjem- komisioni delikt ili nečinjenjem- omisioni delikt.
Građansko pravni delikt podrazumeva delatnost kojom se drugome nanosi šteta. U teoriji
građanskog prava postoje mišljenja da samo protivpravne radnje kojima se šteta nanosi
predstavljaju delikte, a da one druge, dozvoljene ili saglasne sa pravom, iako imaju isto
dejstvo, predstavljaju kvazi delikte.
Prekršaji u užem smislu jesu posebne vrste delikata koji se označavaju kao
administrativni.

27. ŠTA JE PRAVNA ODGOVORNOST

Prekršaj dispozicije, odnosno neizvršenje obaveze ili dužnosti koju dispozicija predviđa,
zahteva odgovornost. Otuda je pojam odgovornosti blisko vezan za pojam obaveze.
Pravna odgovornost se definiše kao podložnost prekršioca dispozicije sankciji.
Prekršilac prava u krivičnom pravu može biti izvršilac radnje svršenog ili nesvršenog
krivičnog dela, kao i saučesnik. Kada je u pitanju saučesništvo, stanje zakonodavstva
pokazuje da podstrekač i pomagač solidarno odgovaraju za štetu koju je počinio
izvršilac.U oblasti građanskog prava, ako zakon predviđa solidarnu odgovornost za
pričinjenu štetu, valja razlikovati radnju neposrednog prouzrokovanja štetne posledice, za
koju pravo vezuje sankciju, i akcesorne radnje, koje su sa pravom povezane na naročit
način.
Vinost se definiše kao skup psihičkih odnosa koje izvršilac treba da ima sa svojim delom,
ili kod ovog ili onog određenog krivičnog dela, da bi bio krivac, odnosno podležan
sankciji. Dva redovna oblika vinosti su umišljaj i nehat.
Umišljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svesno i voljno preduzimanje radnje i
ostvarivanje posledice, što znači da je jedno lice odgovorno ako je predvidelo i htelo
štetnu posledicu svoga ponašanja.
Nehat je oblik i stepen vinosti kojim se izražava svesno i voljno preduzimanje radnje i
nemar u pogledu posledice. To je lakši oblik vinosti jer izaziva nemar, nebrigu u pogledu
posledice. Za nehat se odgovara samo kada je to zakonom predviđeno, a za umišljaj uvek.
MENS REA I „ STROGA ODGOVORNOST“ U ANGLOAMERIČKOM PRAVU
Potpuna ili apsolutna odgovornost jeste koncept odgovornosti bez krivice koji se razvio u
angloameričkom pravu. On nalikuje pojmu objektivne odgovornosti u sistemima i teoriji
prava zemalja evropskog kontinenta, ali se po nekim osobinama, naročito u odnosu na
oblast primene, uslove i mogućnost oslobađanja od odgovornosti, od njega razlikuje.
Stroga odgovornost označava odgovornost bez krivice ili bar bez dokazivanja postojanja
krivice. Element mens rea ili krivice svesti, stvarna nemera( umišljaj) ili nemar( nehat) u
odnosu na radnju i posledicu kažnjivog dela, nije neophodan uslov ove vrste
odgovornosti.
Pravila o apsolutnoj odgovornosti široko se primenjuju i u slučajevima bavljenja izuzetno
opasnim aktivnostima, koje su zakonom definisane, posedovanja opasnih stvari, naročito
životinja, maloprodaje proizvoda sa nedostacima.
28. NA ČEMU SE ZASNIVA SUBJEKTIVNA, NA ČEMU OBJEKTIVNA
ODGOVORNOST

U građansko pravnoj oblasti saobrazno načelu pravde izgleda rešenje prema kojem
odgovornost za naknadu štete postoji bez obzira na vinost i uračunljivost. Ovaj teorijski
stav označava se kao princip objektivne ili uzročne odgovornosti. Objašnjava se svrhom
građansko pravne sankcije koja se sastoji u naknadi štete i uspostavljanju prvobitnog
stanja, a ne u odmazdi.
Ali u nauci građanskog prava zastupljeno je drugačije rešenje. Po ugledu na rimsko
pravo, pod nazivom subjektivna teorija, ovo drugo rešenje zahteva vinost u pogledu
prouzrokovane štete, najčešće u obliku hotenja radnje i nebrige u pogledu posledice.
U modernim pravnim sistemima paralelno postoje i objektivna i subjektivna odgovornost
i svaka ima svoje polje primene. Zato treba napraviti razliku između ugovorne i
vanugovorne odgovornosti. Zajedničko im je to što zahtevaju naknadu štete koja je
prouzrokovana drugom. Vanugovorna odgovornost obavezuje subjekta koji je pričinio
štetu na naknadu i one štete koju u momentu preduzimanja radnje nije predvideo i nije
mogao predvideti kao posledicu svoje radnje. Kod ugovorne odgovornosti, osim kada je u
pitanju postupak sa zlom namerom, postoji odgovornost samo za štetu nastalu povredom
ugovorne obaveze koja je predviđenja ili je mogla biti predviđenja u momentu
zaključenja ugovora.

29. ZA ŠTA SE ODGOVARA KOD INDIVIDUALNE, A ZA ŠTA KOD


KOLEKTIVNE ODGOVORNOSTI

Odgovornost za radnje drugih, kao što je slučaj odgovornosti roditelja za maloletnu decu,
jeste oblik individualne ( solidarne) odgovornosti. Roditelji odgovaraju za štetu koju je
pričinio drugi, ali zbog svoje sopstvene radnje: propuštanja neophodnog nadzora ( nad
detetom ). Krivica roditelja nejčešće se pretpostavlja. Neka zakonodavstva propisuju ovu
pretpostavku kao oborivu, a neka druga kao neoborivu. Oboriva pretpostavka kvalifikuje
odgovornost kao subjektivnu, jer se roditelji neće smatrati odgovornim ako dokažu da su
valjano, uz svu potrebnu pažnju, vršili nadzor. U slučaju neoborive pretpostavke,
nepostojanje krivice se ne može dokazivati.
Prema istom principu pretpostavljene krivice koja se može ili ne može osporavati,
ustanovljava se subjektivna ili objektivna individualna odgovornost lica koje vrši nadzor
nad licem potpuno lišenim poslovne sposobnosti za štetu koju je ovo lice svojom radnjom
pričinilo. Kao odgovornost za štetu koju je pričinio drugi, postoji subjektivna
odgovornost „ kolektiviteta“, pravnih lica kojima je poveren nadzor nad maloletnim
licima.
Kada ustanovljava odgovornost za radnje drugih I bez krivice, pravo traži više nego što bi
tražila individualna pravda, ali opet u ime pravde, samo sada socijalno utemeljene. Jer
odgovornost nije samo moralni, već I praktični pojam zasnovan na socijalnom
oportunitetu. Takav koncept odgovornosti naziva se apsolutnom ili objektivnom
odgovornošću I obuhvata kako individualne tako I kolektivne subjekte prava.
Kada su sankciji podložna lica koja nisu izvršila delikt, ali pripadajući istoj pravnoj
zajednici sa prekršiocem obaveze stoje u pravom uređenom odnosu, takva odgovornost
za delikt koji je učinio drugi uvek je apsolutna I naziva se kolektivnom objektivnom
odgovornošću. Sa stanovišta socijalne pravde, ispravno je da sankciju zbog učinjene štete
trpi onaj koji ima koristi od poslova čijim obavljanjem je šteta pričinjena.
Moguće je da pravni propisi predviđaju kao uslov kolektivne odgovornosti nameru u
pogledu posledice prekršioca obaveze. Ako namera nije utvrđena, nema delikta, kao ni
kolektivne odgovornosti. Posebnu vrstu apsolutne odgovornosti- kolektivne ili
individualne, predstavlja odgovornost za opasnu stvar ili delatnost. Za štetu nastalu od
opasne stvari ili delatnosti lice odgovara bez obzira na krivicu, osim ako se dokaže da
stvar ili delatnost nisu bili uzrok štete.

30. DEFINISATI SANKCIJU U NORMATIVNOM I MATERIJALNOM SMISLU

Kao upozorenje da će se naneti zlo oduzimanjem materijalnog ili duhovnog dobra,


sankcija, unapred propisana ili iskustvom potvrđena kao društvena reakcija na
nepoštovanja pravila određene društvene zajednice, predstavlja sredstvo uticaja ili
dodatni motiv za poštovanje norme.
Pojam sankcije ima dva značenja: normativno I materijalno.
U normativnom smislu, sankcija je sastavni deo ontološke strukture norme, propis kojim
se od prekršioca dispozicije zahteva određena radnja ili držanje I nalaže nadležnom
državnom organu da istraži uslove I izrekne sankciju, kao I da ukoliko je to potrebno,
nasilno primeni normom predviđenu I presudom izrečenu meru prema prekršiocu
dispozicije.
Materijalni smisao sankcije pokazuje se u izricanju apstraktno predviđene sankcije za
konkretan slučaj prekršaja dispozicije I u samoj primeni izrečene mere- konkretne radnje
ili držanja- subjekta prekršioca ili ovlašćenog državnog organa. U krivičnom pravu
sankcija u materijalnom smislu tiče se državnih organa.
U građanskom pravu sankcija kao normativno pravilo neposredno se obraća subjektu koji
je štetu prouzrokovao da štetu nadoknadi, a tek ako on to ne ispuni, obraća se državnom
organu od kojeg zahteva da na predlog oštećenog ovome pruži zaštitu njegovih prava. U
ovom slučaju, materijalni smisao sankcije sastoji se u plaćanju odštete dobrovoljno sa ili
bez posredovanja suda.

31. KOJI SU OBLICI SANKCIJA PREMA PRAVNIM AKTIMA I U ČEMU JE


RAZLIKA IZMEĐU NJIH

Sankcije prema licima mogu biti: krivičnopravne( prema stepenu opasnosti u odnosu na
društvenu zajednicu kazne mogu biti lakše I teže, kazna zatvora I novčana kazna). U
slučajevima neuračunljivosti, zavisnosti prekršioca dispozicije od alkohola ili narkotika,
kao sankcije mogu biti predviđene mere bezbednosti.
Pored sankcija prema licima, postoje I sankcije koje se odnose na pravne akte. Akti
podložni sankciji jesu neispravni, protivpravni, nezakoniti akti. Postoje dve vrste ovih
sankcija: rušljivost I ništavost.
Rušljivi pravni akti jesu pravni akti koji inače proizvode pravne posledice, ali koji se
zbog nekih nedostataka, u predviđenom roku I na predlog zainteresovanih subjekata,
mogu poništiti. Nedostaci koji uslovljavaju rušljivost pravnog akta odnose se na
manjkavost volje. Kada ovlašćeno lice pokrene postupak za poništavanje manjkavosti
akta, I dokaže njegovu neispravnost, akt se poništava. Pravne posledice koje je rušljiv akt
proizveo poništavaju se od početka, što znači da poništenje pravnog akta ima retroaktivno
dejstvo, odnosno smatra se da takav akt I nije bio donet.
Ništavost pravnog akta predviđena je kao posledica nezakonitosti u svim oblastima prava.
U utvrđivanju apsolutne ništavnosti akta uvažavaju se još I ustavna načela I aktuelna
moralna shvatanja sredine.
U teoriji građanskog prava postoji spor o tome da li sudska odluka ima deklarativan ili
konstitutivni karakter. Prema prvom shvatanju, protivpravni akt je ništavan po sebi.
Prema drugom mišljenju, sudska presuda je nužna, što znači da u pravnom smislu
ništavost postoji tek ako je utvrđena odlukom suda.
Između rušljivosti I ništavosti, postoje nemale razlike. Pošto se rušljivim aktom vređa
interes onih koji su akt sačinili, važenje ili poništavanje protivpravnog akta zavisi od
volje subjekata čiji je interes povređen. Njihovo ovlašćenje na pokretanje postupka
ograničeno je subjektivnim rokom od godinu dana I objektivnim rokom od tri godine.
Ništavim aktima povređuje se javni interes I zato postupak za utvrđivanje njegove
protivpravnosti može pokrenuti svako zainteresovano lice. Pokretanje postupka nije
vezano za rok.
Prema svrsi sankcije mogu biti retributivne I restitutivne.

32. OBJASNI PRINCIP NULLUM CRIMEN, NULLA POENA SINE LEGE

S obzirom na težinu sankcija, u krivičnom pravu ovo načelo često dobija izgled
zapovesti: nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje,
pre nego što je učinjeno, nije zakonom bilo određeno kao krivično delo I za koje nije bila
zakonom predviđena kazna.
Ovo načelo prvi put je izrazila Deklaracija prava čoveka I građanina.
U našem pravnom sistemu ova odredba obuhvata sve vrste delikata: krivične, prekršaje u
užem smislu, privredne I disciplinske prestupe.

33. NAVESTI TRI KRITERIJUMA KLASIFIKACIJE PRAVNIH NORMI I


ODGOVARAJUĆE PRAVNE NORME

Prema obliku formulisanja zapovesti, norme se dele na naređujuće, zabranjujuće,


ovlašćujuće I indikativne. Prema načinu nastanka, obliku pojavljivanja, odnosno
sredstvima izražavanja, dele se na običajne I postavljene, ili nepisane I pisane. Prema
načinu određivanja subjekata na koje se zapovest odnosi, norme mogu biti opšte I
pojedinačne, odnosno apstraktne I konkretne. Sa stanovišta određenosti dispozicija
razlikuju se kategoričke norme I norme s nedovoljno određenim dispozicijama. Potom,
norme se mogu razvrstavati u više I niže, prema pravnoj snazi, materijalne I formalne u
odnosu na to da li se njima ustanovljavaju prava I obaveze ili propisuje način stvaranja I
izvršavanja normi, ustavne, krivične, građanske, nasledne, porodične, upravne… prema
predmetu regulisanja.

34. DEFINISATI OPŠTE I POJEDINAČNE PRAVNE NORME

Kao kriterijum za podele normi na opšte I pojedinačne navode se način određivanja


normativnih subjekata, broj slučajeva koje norma reguliše, opseg adresata…
Opšte I pojedinačne pravne norme među sobom se razlikuju prema broju pravnih
situacija koje regulišu, odnosno prema opsegu primene. Nekada se opšte norme
poistovećuju sa apstraktnim, a pojedinačne sa konkretnim.
Kriterijum za razlikovanje opštih I pojedinačnih normi ustanovljen je s obzirom na
određenost subjekata, a kriterijum za razvrstavanje apstraktnih I konkretnih normi s
obzirom na određenost sadržaja norme. Opšte norme su univerzalne s obzirom na
adresate- subjekte prava kojima su upućene, a pojedinačne norme su upućene na tačno
određenog subjekta.
Opšte norme jesu zapovesti o ponašanju subjekta prava. One važe za sve slučajeve iste
vrste koji se ponavljaju. Otuda se opšta pravna norma može primeniti jedanput,
nijedanput ili bezbroj puta sve dok ne bude ukinuta. Opšta pravna norma, prema broju
slučajeva koje obuhvata, može biti univerzalno opšta I delimično opšta, partikularna ili
posebna. Univerzalno opšta norma upućuje se svim građanima obuhvaćenim jednim
državno pravnim poretkom. Delimično opšte norme upućuju svoje zahteve užoj klasi ili
grupi ljudi, koja se određuje prema geografskom, starosnom ili drugom kriterijumu.
Da bi opšta norma u pravnom poretku vršila funkciju koja joj je namenjena, ona mora
posedovati određena svojstva- opštost, stalnost ili trajnost.
Pojedinačna pravna norma upućuje konkretan zahtev određenom subjektu, ili subjektima.
Pojedinačna pravna norma nastaje u procesu primene apstraktne opšte norme na
konkretan, realno postojeći pojedinačan slučaj.

35. ŠTA JE PRAVNI AKT I KOJI SU NJEGOVI ELEMENTI

U najširem značenju pravnim aktima se označavaju sve pravno relevantne radnje.


Pravni akt podrazumeva psihički proces, analogan materijalnoj radnji, racionalan po
prirodi I voljan po poreklu, kojim se stvara pravna norma u celini, njeni pojedini delovi,
ili uslovi predviđeni za primenu pravnih normi, kao I materijalizovana objava
proizvedenog sadržaja. Pravnim aktom, označava se akt stvaranja norme. Donošenje
pravnog akta je mešovit psihofizički proces, sastavljen od mnoštva radnji- mišljenja,
osećanja, volje…
Pravni akt sastoji se od dva elementa- unutrašnjeg( psihičkog) I spoljašnjeg
( materijalnog). Supstrat pravnog akta čini njegova unutrašnja sadržina- norma ili odluka
kojom se jedna, ili više pravnih normi, stavlja u pokret. Ovaj duhovni sadržaj ima
dvostruko bivstvo- ono koje potiče od tvorca kao njegova namera I ono koje potiče od
posmatrača kao njegovo razumevanje.
Budući da je pravo sredstvo društvene kontrole, norma mora biti iskazana autoritativnim
tekstom ili objavljena od strane autoritativnih lica, odnosno prema postupku koji je
propisan I od subjekta koji je ovlašćen. Pisanim oblikom pravna norma se čini
saznatljivom I trajnom, tako da tekst pravne norme, uz navođenje nekih sporednih
momenata, predstavlja spoljašnji element pravnog akta.

37. ŠTA JE FORMA PRAVNOG AKTA I ČIME JE ONA ODREĐENA (KOJI SU


OBLICI FORME)?

Kod pravnog akta razlikujemo njegovu sadržinu i formu. Forma pravnog akta se definiše
kao skup materijalnih sredstava i postupaka kojima se on stvara i izražava, ili, kao oblik
postojanja i postajanja pravne norme ili koje druge, pojmom akta obuhvaćene sadržine.
Formu pravnog akta određuju nadležnost za donošenje, postupak za donošenje akta i
materijalizacija. Nadležnost kao pravo i dužnost državnog organa da nešto čini ili ne
čini ustanovljava se pravom. Pored državnih organa na stvaranje pravnih akata mogu biti
ovlašćena i privatna lica na osnovu subjektivnog prava. Raspodela nadležnosti između
državnih organa i društvenih subjekata zavisiće od toga da li se osnovnom normom
ostvaruje javni ili privatni interes, tj. štiti dobro koje ima opštu ili individualnu vrednost.
Postupak obuhvata niz određenih radnji koje tvorac akta u njegovom stvaranju treba da
preduzme. Taj postupak može biti unapred predviđen i strogo utvrđen ili prepušten
slobodnom izboru stranaka. Jedino je važno da norma bude nesumljivo ustanovljena, a
sadržina neosporno odeređena. Materijalizacija se satoji u preduzimanju materijalnih
radnji ili upotrebi drugih sredstava kojim se akt izražava i čini trajnim. Njačešće se akt
izražava jezikom. Poštovanje svih elemenata pravne norme nije puki formalizam, već on
doprinosi ispravnosti svih akata ponaosob. Postupak treba da obezbedi razumno
sagledavanje svrhe koju pravo treba da ostvari. Čak je i svečani elemenat forme bitan jer
on ne služi samo estetskom cilj, već treba da pokaže ozbiljnost akta koji se donosi.

38.OBJASNITE ODNOS FORME I SADRŽINE PRAVNOG AKTA

Mogućnosti da dođe do neslaganja unutrašnjeg elementa pravnog akta (sadržine) i


spoljašnjeg elementa (forma) su brojne. Prvi izvor neslaganja predstavlja jezik. Jezik nije
savršen i njegova upotreba je nepouzdana. Kako pravo usmerava i kontroliše drištvene
odnose, potrebno je da jezik uprkos njegovoj manjkavosti što bolje izrazi unutrašnji
psihički akt., da se materijalnji izraz tačno sazna i treba odrediti sredstva kontrole
saglasnoti spoljnjeg i unutrašnjeg dela pravnog akta. Prvi zadatak se rešava izborom
valjanih za donošenjih pravnih akata, poštovanjem propisanih postupaka, i brižljivim
uobličavanjem akta. Potrebna je dobra tehnika za stvaranje prava. Druga dva zadatka
ostvaruju se tumačenjem prava, mada je i ovde potrebno da subjekti poseduju stručno
znanje, obrazovanje, intelektualnu veštinu i moralne skrupule. Bitna je i da pravo bude
valjano protumačeno i primenjeno. Pravna tehnika se razlikuje od pravne nauke, ali o
tome šta je pravna tehnika postoje oprečna mišljenja. Prva definicija pravnu tehniku
izjednačava sa primenomopštih propisa na konkretne slučajeve, druga je izjednačava sa
formalnim ostvarenjem prava, dok treća u pravnu tehniku ubraja sva sredstva, potrebna
da sadržina dođe do izražaja i primene u obliku pravnih pravila i akata. Ove definicije
pokuž.šavaju da utvrde odnose između sadržine i forme, a da je usklađivanje ove dve
oblasti bitan uslov pravne komunikacij pokazuje uspostavljanje nove naučne discipline,
nomotehnike, koja bi izučavala pravilnosti i davala upustva za valjano jezičko
uobličavanje pravnih akata. Dogmatski sadržaj pravne norme, tj. Elementi njene
značenjske strukture, vezuju se na različite za pravne akte ili materijalne odredbe kao
sopstvene jezičke izraze. Tako pravni akt može da sadrži deo norme, celu norme ili da u
svom jezičkom iskazu uopšte ne sadrži normu. Često se dešava su dispozicija i sankcija
norme sadržane u različitim aktima. Ovo je bitno jer se u okviru odnosa između sadržine i
forme mora podvući da je neophodno povesti računa o saglasnosti svake pravne odredbe i
duhovnog sadržaja koji nosi kako bi se značenje norme kao celine što bolje utvrdilo.

39. KLASIFIKACIJE PRAVNIH AKATA I KRITERIJUMI NA OSNOVU KOJIH


SU IZVEDENE

Podele pravnih akata je najlakše izvršiti prema unutrašnjem i spoljašnjem elementu.


 Prema glavnoj sadržini pravnog akta oni mogu biti kojima se stvaraju pravne
norme (akti-norme) i akti kojima se stvaraju i ostvaruju uslovu za primenu
dispozicija nekih normi. Akti kojima se stvaraju pravne norme mogu biti opšti i
pojedinačni. Opšti pravni akti i norme predstavljaju formalne izvore prava. Opšti
pravni akt je oblik čija sadržina-opšta norma-predstavlja potonji izvor prava
(ustavi,zakoni, nekad i običaji). Pojedinačni pravni akti stvaraju ili sadrže
pojedinačnu normu. Mogu biti potpuni i nepotpuni (da li sadrže celu normu ili
samo neke njene delove) Oblici ovakvih akata su upravni akt i pravni posao ako
se njima stvara pojedinačna dispozicija i sudski akt ako se njima stavara sankcija.
Pojedinačni pravni akti mogu biti potpuni (retko) i nepotpuni.
 Prema formi pravni akti određuju se prema prvom elementu subjektu koji je
nadležan za njihovo donošenje. Pa se oni po formi dele na državne i ne državne.
U slučaju istog tvorca, vrstu pravnih akata u formalnom smislu dopunski određuje
postupak njihovog donošenja
 Javnoprivatni i privatnopravni akti, akti saglasni pravu i protivpravni akti, viši i
niži
Pravilo je da pravni akti koji pripadaju jednoj vrsti pravnih akata u materijalnom smislu
pripadaju toj vrsti pravnih akata i u formalnom smislu. Ali ovo ne mora da bude pravilo
jer državni organi mogu da budu ovlašćeni za donošenje akata koji inače nisu deo njihove
nadležnosti. Postoje slučajevi kada se forma i sadržina ne poklapaju pa je potrebno
posebnim definicijama odvojiti njihove spoljašnje i unutrašnje elemente.
Među pravnim aktima uspostavlja se poseban hijerarhijski odnos tako da opšti pravni akti
su viši od pojedinačnih. I među opštim pravnim aktima postoji hijerarhija.Vertikalni
položaj pravnoga akta u sistemu određuje njegova pravna snaga. To je mera uticaja koju
jedan akt vrši na druge, kao i mera uticaja koju trpi od drugih. Pravna snaga akta zavisi
od njegove forme a ne od sadržine.

40. KARAKTERISTIKE ANGLOSAKSONSKOG PRAVNOG SISTEMA.

Ovaj pravni sistem razvio se u onim državama koje su tokom istorije bile povezane sa
engleskom pravnom tradicijom. Najdublje je obeležen uvažavanjem institucija i
uglavnom otuda proisteklim načinom pravniačakaoga rezonovanja. Ovo pravo nije
proisteklo iz rimske tradicije i ne poznaje proces kodifikacije. U anglosaksonskom
sistemu izvori prava imaju uporednu vrednost, a konkretna rešenja donose se na osnovu
poznavanja činjenica- a posteriori, u kontradiktornom postupku što ga odlikuje zaštita
ličnih prava uopšte, a naročito pravo odbrane okrivljenog. Već donete presude
predstavljaju važeće pozitivno pravo. Jednom doneta presuda (precedent) obavezna je u
svim budućim istovrsnim slučajevima. Zakon precedenta- držati se onoga što je već
presuđeno. Iako je ovaj pravni sistem poznat po uvažavanju istorije, tradicionalna rešenja
povlačila su se pred racionalnim uvek kada su to promenjene društvene okolnosti
zahtevale. Sudska praksa je tokom istorije kombinovala nove okolnosti i stare precedente
i na taj način davala ovom sistemu elestičnost i aktuelnost. Ono što odlikuje ovaj pravni
sistem je i neodređenost izvora prava. Obično se izvori prava nabrajaju i pojedinačno
objašnjavaju. Jednu od lista izvora prava sastavio je Grej. Prvo je napravio oštru razliku
između prava i izvora prava. Pravo se sastoji od pravila koje sudovi autoritarno
postavljaju, dok izvori prava obuhvataju izvesnu pravnu i nepravnu građu kojoj sudije
obično pribegavaju u oblikovanju pravila koja sačinjavaju pravo (akti zakonodavnih
organa, sudski precedenti, mišljenja stručnjaka, običaji, moralna načela). Iako bi se po
ovome moglo reći da se pravo sastoji od zakonskog i sudskog dela, Grej ističe da je
stvarno pravo samo ono koje stvaraju sudovi. Sve ostalo je izvor prava. Drugi autori za
izvore prava uzimaju pojave različite prirode (Peterson kao izvore prava pominje
autoritarne forme prava kao što su akti i izjave zvaničnih autoriteta. Bodemhajmer
izjednačava izvore prava sa zvaničnim autoritativnim tekstovima iz kojih formulisana
pravna pravila obično izvode svoju snagu.
Izdvojićemo kao najznačajnije izvore prava presudu zakon i običaje. Ovaj sistem se
klasifikuje kao običajno ili precedentno pravo (commin law). Common law iako se često
identifikuje sa celim sistemom predstavlja samo jedan njegov deo. Ovaj sistem sadrži još
i pisano pravo (statute law), sistem pravičnog prava ( equity law) i kanonsko pravo.

Cammon law
Blekston određuje coomon law kao zajedničke običaje kraljevstva. Ovo je nepisano ili
opšte pravo podeljeno u tri vrste:
1. opšti običaji-univerzalna pravila cele kraljevine
2. posebni običaji-odnose se na stanovnike pojedinih oblasti
3. običajno prilagođeni posebni zakoni
Ovakva teorija po kojoj se common law izjednačava sa običajnim pravom ne objašnjava
promene i prilagodljivost precedentnog prava. Za Punda common law nije bilo koji skup
čvrstih pravila ustanovljenih u bilo kom utvrđenom trenutku ili od strane bilo kog
određenog autoriteta....To je pre naučena tradicija o mestu presuđivanja u političkoj
zajednici samoupravnih naroda. Za njega je common law u osnovi način sudijskog i
pravničkog mišljenja , način razmatranja pravnih problema pre nego utvrđen skup
definisanih pravila. Common law u početku određuju običaji a potom diskreciona vlast
sudova i neprikosnoveni autoritet precedenata.

Zakonsko pravo
Pisano pravo na snazi obuhvata zakone koje donosi Parlament, akte parlamenta koji nisu
zakoni i pisane akte ustavnih i drugih organa. Zakonodavstvo, izraz koji ima šire
značenje nego reč statut, Peterson upotrebljava za označavanje svih pravnih normi koje
promišljeno i u tako mnogo izraza, stvaraju autoritet, ovlašćeni na takvo delanje. Prema
Rosovom mišljenju svako donošenje akta na osnovu nadležnosti poznato je kao
zakonodavstvo. Evropskom shvatanju zakona najviše odgovara reč statut, koja u
engleskoj terminologiji označava pisane pravne akte koje donosi zakonodavac. Ovo
pravo je jasno odeljeno i suprotstavljeno opštem običajnom pravu. Zakoni se
razvrstavaju: opšti i posebni, javni i privatni, oni koji objavljuju i objašnjavaju common
law. Zakonodavstvo tako može biti suvereno i subordinirano, tj. Autonomno i
delegirano. Najvažniji stari pisani akti su klaredonske asize, Magna Charta i Drugi
vestiministerski statuz.
Ućešće Parlamenta u donošenju zakona postaje obavezno u XIV veku, pa se može reći da
tek od tada postoji prava zakonodavstvena delatnost. Ipak pisani akti svojom sadržinom
nikada nisu ugrozili duh prava stvoren praksom sudova, jer je zakonodavac upućen na
javno mišljenje i ograničen pravnom snagom.

Pravičnost
Pravično pravo predstavlja skup pravila koja je pre reforme iz 1873. primenjivao sud
lorda kancelara. Delatnost posebnih sudova pojavila se u XV veku kada je trebalo
dopuniti, ublažiti i usavršiti common law. U nekim slučajevima bolje je ostaviti po strani
slovo zakona i uraditi ono što razum i pravda zahtevaju, pa je pravičnost tu da umekša i
ublaži strogost običajnog prava. Kako je kralj zaštitnik pravde nadležnost ovih sudova
obuhvatala je poništavanje očigledno nepravednih odluka koje primenjuje opšte pravo,
davanje pomilovanja i rešavanje slučajeva koji nisu bili predviđeni pravom zemlje,
odnosno za koje nije bio predviđen sudski nalog. Sredstvo koje je ovakvu delatnost
omogućavalo nazivalo se writ. Writ je kraljev nalog, garantovan pečatom, koji na
tužiočevu molbu, uz naplatu izdaje, najpre justicijar, a kasnije i kancelar. Molbe i žalbe
podnosila su kralju ona lica koja zbog strogo formalizovanog postupka nisu dobila zaštitu
svojih prava. Kako su ove presude donete prema common law kancelar odlučuje prema
pravilu ars aequi et boni, suprotno pravilu common law. U početku kancelar nije
odlučivao jednako ali se malo po malo ustalila praksa jednakog odlučivanja u istim
situacijama (peccedent in equity), što je dovelo do formiranja pravila pravičnosti. Suština
odnosa pravičnosti i opšteg prava izražava se načelom equity follows the law (pravičnost
prati pravo). Ovim treba da se ublaže nedostaci common law. Pravilo pravičnosti danas
predstavlja poseban i skoro isključivo tehnički sistem prava pa se po Alenu razlika
između ovoga prava i common law prava ne sme posmatrati kao razlika između ius
strictum i aequitas u pravu zemalja Evrope. U engleskoj tradiciji ova dva elementa prava
se dopunjuju. Pravičnost je iako dopunski neophodan izvor vitalnog sastojka prava.

41. KARAKTERISTIKE EVROPSKOKONTINENTALNOG TIPA PRAVA

Ovaj sistem prava zasniva se na pisanom, kodifikovanom pravu, koje je rezultat


stvaralačke uloge zakonodavstva. Nadmoć pisanog prava svodi običaj i druge oblike
spontanog društvenog normiranja na pomoćne izvore prava. Ovaj Sistem ne poznaje
precedentno stvaranje prava. Određen je tradicijom pravničkog mišljenja, ova tradicija je
u Evropi naklonjena je predviđanju, apstrakciji univerzalnosti i dedukciji. Ovaj pravni
sistem počeo se razvijati u XII i XIII veku iz rimskog pravnog sistema i to pre svega iz
Zakona XII tablica i iz Justinijanovog Corpus iuris civils. Tumačenje i komentari
rimskih tekstova omogućili su razumevanje, spas od zaborava i osavremenjivanje
rimskog prava. Na taj način uspešno se povezao duh novog doba sa tradicijom prohujalog
vremena. Vremenom u Zapadnoj Evropi zakon postaje najpre komplementarna, a potom i
dominantna zakonodavna delatnost u usmeravanju i zaštiti društvenih odnosa, što
pokazuje da zakon postaje najpogodnije tehničko sredstvo za pravno obezbeđenje
sigurnosti i jednakosti među ljudima. Sa razvojem države, uspostavlja se dominacija
njene normativne delatnosti. Suverenost zakona u odnosu na ostale izvore prava praćena
je u nauci verom u njegovu sveobuhvatnost, preciznost i tehničku podesnost. U
evropskokontinentalnom sistemu prava zakon postaje najznačajnija pisana forma
njegovog centralizovanog stvaranja.

42.ŠTA JE TO PRECEDENT?

Precedent je tradicija anglosaksonskog pravnog sistema. U anglosaksonskom sistemu


izvori prava imaju uporednu vrednost, a konkretna rešenja donose se na osnovu
poznavanja činjenica- a posteriori, u kontradiktornom postupku što ga odlikuje zaštita
ličnih prava uopšte, a naročito pravo odbrane okrivljenog. Već donete presude
predstavljaju važeće pozitivno pravo. Jednom doneta presuda a to je precedent obavezna
je u svim budućim istovrsnim slučajevima. Zakon precedenta (doktrina stare decisis)-
držati se onoga što je već presuđeno (neka odluka važi). Iako je ovaj pravni sistem poznat
po uvažavanju istorije, tradicionalna rešenja povlačila su se pred racionalnim uvek kada
su to promenjene društvene okolnosti zahtevale. Sudska praksa je tokom istorije
kombinovala nove okolnosti i stare precedente i na taj način davala ovom sistemu
elestičnost i aktuelnost. Anglosaksonski pravni sistem se zbog se zbog značaja sudske
prakse i običaja kvalifikuje kao običajno ili precedentno pravo.
43. ŠTA SU FORMALNI IZVORI PRAVA?

Pod formalnim izvorima prava podrazumevaju se vidovi oblikovanja pravnih


normi , odnosno postupci i načini kojima se norme uključuju u pravno postojanje i
važenje. Formalni izvor prava shvata se kao realizovana mogućnost prava, kao pravna
norma, uobličena i materijalizovana pravnim aktom.
Formalnim izvorima prava uobičajeno se smatraju pravni akti. Svaki pravni akt
podrazumeva :
• Psihičke procese i materijalne radnje kojima se pravna norma stvara
• Stvorenu pravnu normu
• Materijalni izraz te pravne norme.
Od ova tri navedena faktora formalnim izvorom prava jedino se može smatrati pravna
norma. Pravni akt je predstavlja samo način nastajanja i oblik postojanja jedne pravne
norme, dok pravna norma predstavlja osnov i uzor prava.
U angloameričkoj literaturi pod izvorima prava se podrazumevaju i izvori
saznanja o pravu. Izvorima prava u ovom smislu označavaju se podaci bilo koje vrste,
koji omogućavaju saznanje prava. Anri Levi Bril izvore prava u ovom smislu naziva
istorijskim ili dokumentarnim. To mogu biti sudski izveštaji, zbirke zakona koje donosi
parlament, međunarodni ugovori, pravni časopisi itd.
Ipak, osnovno značenje formalnih izvora prava odnosi se na opšte pravne norme,
kao pravila o ponašanju jedne kategorije subjekata prava čiji je broj neodređen i načelno
neograničen.
Ova se doktrina o izvorima prava može označiti kao normativna, jer prikazuje
opšte pravne norme kao činioce koji upravljaju daljim stvaranjem i neposrednom
primenom prava.
Individualne norme kao pojedinačne zapovesti vrede samo ako potiču iz opštih
pravnih normi.
Priznavanje snage formalnim izvorima prava i obaveznog karaktera normama
koje iz njih proizilaze karakteristično je za pravnu državu. Samo u pravnoj državi, u
kojoj se vlast strogo drži postavljenih načela, moguće je da se formalnim izvorima prava
zaustavi i spreči proizvoljnost u vladavini i tiranija.
Postoje raznoliki izvori prava. Karbonije razlikuje osnovne i dopunske izvore
prava. Karbonije svojstvo osnovnih izvora prava pripisuje zakonu i običaju. Oni su
moralni, a ne pravni autoriteti. Pravna nauka i sudska praksa su dopunski izvori prava, jer
je njihova uloga svedena na tumačenje pravnih pravila i pomoć u spornim slučajevima.
Sa druge strane, Ros izvore prava deli na:
• Objektivizirane ( zakonodavstvo u najširem smislu te reči)
• Delimično objektivizirane (običaj I precedent)
• Neobjektivizirane ili slobodne ( razum)

44.DEFINISATI ZAKON U FORMALNOM SMISLU I NAVESTI KADA, PO


PRAVILU, POČINJE DEJSTVO ZAKONA U PRAVNOM PORETKU.
Zakon u formalnom smislu jeste pravni akt koji je prema utvrđenom postupku
postavila i na naročit način objavila zakonodavna vlast u državi.
Dejstvo zakona u pravnom poretku počinje objavjivanjem određenog zakona u, za
to predviđenim, javnim službenim glasilima. Zakon svoj vidljiv izraz dobija tek
objavljivanjem u pismenoj formi, i na taj način postaje deo pozitivnog prava. Protok
vremena do stupanja na snagu predviđen je za upoznavanje zainteresovanih subjekata, ali
i kompletne javnosti, sa sadržinom novousvojenog zakona.

45.OBJASNITI OPŠTOST KAO OSNOVNO MATERIJALNO SVOJSTVO


ZAKONA.

Kao osnovno materijalno svojstvo zakona navodi se njegova opštost. U ovako


širokom i neodređenom smislu, opštost kao karakteristika zakona jednako bi se odnosila
na predmet regulisanja, vrstu normi i opseg teritorijalnog, personalnog i vremenskog
važenja. U ovom slučaju zakon bi se mogao definisati kao opšte pravilo, kojim se
određuje opšti interes ili zajedničko dobro, koji se odnosi na sve građane bez razlike i
koji važi na celoj teritoriji države za neodređen period vremena.
Iz definicije formalnih izvora prava proizilazi da zakon sadrži opšte apstraktne
norme pa se zbog toga u materijalnom smislu i definiše kao opšte pravilo.
Jedna od nemačkih struja pravne nauke naglašava razliku između pravih i
formalnih zakona. Prvi sadrže opšta pravila, drugi pravne propise, a i jedni i drugi su
izdati od strane zakonodavne vlasti države. Ovi autori takođe smatraju da je u pojedinim
slučajevima opravdano da se zakonom urede i konkretne, pojedinačne situacije i tada
odstupiti od načela opštosti. Regulisanje pojedinačnih situacija inače potpada pod
nadležnost izvršne i sudske vlasti. Zakonodavna vlast se pojedinačnim slučajevima bavi u
dve vrste situacija :
• Usled važnosti pojedinačnog predmeta, koji je, iako je reč o samo jednom
konkretnom slučaju, neophodno urediti zakonom
• Pri izuzimanju pojedinačnog slučaja od opštevažećih pravnih normi

Još je Aristotel uočio da „zakoni daju samo opšte odredbe.“ Ovu misao je u savremenom
obliku reprodukovao je Ruso u ideji o društvenom ugovoru. Za Rusoa, zakon je
odluka opšte volje. Opšta volja izražena u zakonu odnosi se na zajedničke potrebe i
interese i stoga je svaki nalog individualne volje isključen iz pojma zakona.
Opštu volju zakon izražava na apstraktan način obuhvatajući čitave vrste
slučajeva. Opštost kao svojstvo zakona podrazumeva da zakon posmatra pojedince kao
jednu celinu, a radnje uzima apstraktno, nikada se na čoveka ne gleda kao na pojedinca,
niti na radnju kao konkretnu.
Jedino zakon kao apstraktna, opšta norma garantuje individualnu slobodu,
jednakost i pravnu sigurnost. Međutim, opštost zakona i individualnu pravdu nije lako
dovesti u sklad. Može se desiti da primena opštevažećeg zakona na konkretan slučaj ide
na uštrb pravičnosti, usled posebnih okolnosti i karakteristika konkretnog slučaja i
konteksta primene zakona. No, rizici od ovakve nepravilnosti su putem opštih i
apstraktnih svojstava zakona svedeni na minimum.
46.ŠTA JE USTAV U FORMALNOM, A ŠTA U MATERIJALNOM SMISLU?

Pojmom ustava u formalnom smislu obuhvata se njegova najveća pravna snaga.


Sve norme državno pravnog poretka, odnosno akti kojima su donete, svoje važenje
dobijaju od ustava. Važenje ustava je krajnji postulat, od kojeg zavisi važenje svih normi
jednog pravnog poretka. Sve pravne norme pripadaju istom pravnom poretku i zato se
njihovo važenje može, direktno ili indirektno, vezati za ustav.
Pod ustavom u materijalnom smislu podrazumevaju se pravila o organizaciji
vrhovne vlasti, od koje proističu sva ostala zakonska pravila. Ustav ustanovljava vrhovnu
vlast, obični zakoni je u svom sadržaju pretpostavljaju kao već ustanovljenju. Ustav u
materijalnom smislu je organizacija, a obični zakoni funkcionisanje vrhovne vlasti.
Hans Kelzen u određivanju materijalnog pojma ustava kaže da ustav u
materijalnom smislu određuje nadležne organe i postupak stvaranja opštih pravnih normi,
poglavito zakonskih.

47.ŠTA SPADA U USTAVNU MATERIJU, ODNOSNO KOJA TO PITANJA


USTAV REGULIŠE?

Posebnom formom predviđenom za osnovne ili ustavne zakone može se


obuhvatiti bilo koji predmet podesan za pravno regulisanje, ali se među njima vrši odabir
prema važnosti ili značaju za ustrojstvo državno pravnog poretka.
Budući da se ustavom konstituiše i institucionalizuje politička vlast, on obično
sadrži norme o organizaciji i funkcionisanju najviših organa državne vlasti. , norme o
uređenju osnovnih društveno ekonomskih i političkih odnosa, kao i one kojima se
garantuje nepovredivost osnovnih prava. Primerenom sadržinom ustava smatra se
određivanje oblika države i utvrđivanje načina konstituisanja i nadležnosti najviših
organa vlasti. Prema Dajsiju, ustav u materijalnom smislu obuhvata sva pravila koja se
direktno ili indirektno odnose na na raspodelu ili vršenje suverene vlasti u državi.
Ustavno pravo se, dakle, bavi strukturom državne vlasti i opštim pravilima koja regulišu
njene različite funkcije, dok su pojedinačne uredbe prepuštene administrativnom pravu.
U sadržinskoj strukturi ustava uočava se nekliko različitih delova. U uvodnom
delu, takozvanoj preambuli, navode se politička načela i religijske ili filozofske ideje
kojima su se ustavotvorci pri pisanju ustava rukovodili. Karakter preambule je pre
ideološki nego normativan.
U normativnom delu ustava utvrđuju se oblik države, nosilac suverenosti,
ustrojstvo vlasti, teritorijalna organizacija vlasti, socijalno i ekonomsko uređenje i slično.
Svaki ustav sadrži u svom okviru i odredbe o sopstvenoj promeni. Slobodan Jovanović
kaže da se ustav menja po unapred utvrđenom postupku i, ukoliko se ustavotvorna vlast
pri menjanju ustava ovog postupka strogo drži, onda nije svemoćna.
Nužan deo modernih ustava jeste, kako kaže Kelzen, jedan katalog sloboda ili
prava građanina. (Bill of Rights američkog Ustava npr). Smisao ovih odredbi je u tome
da se osnovna prava u najvećoj mogućoj meri učine nepovredivim, u onoj meri u kojoj je
i sam ustav nepovrediv.

48.KOJI UGOVORI MOGU BITI FORMALINI IZVORI PRAVA?

Samo ugovori kojima se stvaraju opšte pravne norme mogu, u posebnim uslovima,
postati izvori prava. Među njima, najznačajniji su međunarodni i kolektivni ugovori.
Međunarodni ugovori kao instrument konstituisanja i funkcionisanja
međunarodne zajednice, sa svim svojim svojstvima, predstavljaju predmet nauke
međunarodnog javnog prava. Kada su u pitanju međunarodni ugovori kao formalni izvori
prava, neophodno je odgovoriti na par bitnih pitanja, da bi se shvatila ova funkcija. Ta
pitanja su:
1. Pod kojim uslovima ovi ugovori postaju izvor prava?
2. Mesto u hijerarhiji izvora prava
3. Osnov njihove obaveznosti i način primene
4. Odgovornost i sankcije zbog neispunjenja ugovorom preduzetih obaveza

1.Međunarodni ugovor stupa sa snagu i pritom postaje izvor prava postupkom takozvane
ratifikacije, tj prenošenjem sadržine ugovora u zakon kao formalni pravni akt.
2. Mesto međunarodnih ugovora u hijerarhiji prava određuje samo pozitivno pravo,
odnosno ustav . Međunarodni ugovori imaju istu pravnu snagu kao i zakoni.
3. Međunarodni ugovori se primenjuju na isti način kao i zakoni, što znači da su ljudi na
koje se odredbe ugovora odnose dužni da svoje obaveze ispunjavaju neposrednu u skladu
sa ugovorom, nezavisno od aktuelne političke volje unutrašnjeg poretka sopstvene
države. Da bi u što većoj meri pojedinac bio oslobođen arbitrarnog posredovanja države u
posedovanju i uživanju osnovnih prava, međunarodni ugovori snabdevaju pojedinca
sredstvima neposrednog obraćanja međunarodnim institucijama i sudovima.
4. I u okviru međunarodnih ugovora sankcije ispunjavaju svoju svrhu već samom
pretnjom primene, odnosno pritiskom na države da svoje preuzete obaveze ispunjavaju u
skladu sa odredbama ugovora. Najznačajnije sankcije i pretnje sankcijama u okviru
međunarodnog prava su : Isključenje iz međunarodne organizacije, javna osuda
rezolucijom, garancija trećih država i uspostavljanje hipoteke nad finansijskim
sredstvima.
Pored međunarodnih ugovora kao formalnih izvora prava ugovornog porekla, u današnje
vreme su iz ove kategorije formalnih izvora prava bitni i kolektivni ugovori o radu, koji
se zaključuju između poslodavaca i zaposlenih.

49. ŠTA SU PODZAKONSKI AKTI I KOJI SU NAJZNAČAJNIJI OBLICI


PODZAKONSKIH AKATA?

U ovu grupu izvora prava spadaju brojni i raznorodni opšti pravni akti (propisi) koje na
osnovu ovlašćenja ustanovljenih višim pravnim aktima donose različiti državni organi. Sa
stanovišta opšte teorije države i prava treba istaći da državni, opšti akti niži od zakona
sadrže opšte pravne norme, kao i svi drugi izvori prava, da im je pravna snaga manja
nego što je snaga zakona i da odnosne pravne subjekte u budućim pojedinačnim
situacijama obavezuju na određeno konkretno ponašanje. Njima se uglavnom omogućava
primena zakona postupkom razrade i konkretizacije zakonskih normi za predviđene
situacije, ali još uvek na opšti i apstraktan način.
Najznačajniji podzakonski državni opšti akti jesu: uredbe, statuti, odluke, uputstva,
pravno obavezni zaključci, naredbe i poslovnici.
Prema subjektima nadležnim za donošenje državnih opštih pravnih akata nižih od zakona,
imamo dve grupe: a) Akti skupštine autonomnih i lokalnih predstavničkih tela (a tu
spadaju statuti i odluke) i b) Akti izvršnih organa vlasti- vlade i šefa države (tu spadaju
uredbe, pravilnici, naredbe, uputstva).
Napomena: uredbe su objašnjene u narednom pitanju, a statuti i odluke ne. Statuti su
najviši opšti pravni akti pokrajne, opštine ili grada. Određuju najvašnija pitanja odnosne
zajednice.
Odlukama se konkretizuju i primenjuju zakoni ili se dodatno uređuje organizacija i
delatnost predstavničkih tela.

50. ŠTA SU UREDBE? KOJE SU OSNOVNE KLASIFIKACIJE UREDBI?

Uredbe donosi vlada ili šef države u zavisnosti od tipa organizacije državne vlasti.
Najopštije svojsvo uredbi je da se njima utvrđuje način na koji će se zakon izvršavati-
konkretizacijom, razvijanjem i preciziranjem njegovih normi. Iz ovoga se može zaključiti
da je opštost uredbi oprativnog karaktera. Uredbe su samo dopuna zakona, one su mu
podređene i utoliko nesamostalne.

Postoje 3 klasifikacije uredbi u knjizi, mada ih ima više.


a) Uredbe koje se donose na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja
b) Uredbe koje se donose na osnovu generalnog ustavnog ovlašćenja. Ovu vrstu uredbi
vlada donosi kad proceni da je to celishodno za primenu jednog određenog zakona ili za
primenu važećih zakona uopšte. Prva podvrsta ima pomoćno-izvršnu ulogu a druga
dopunsko-stvaralačku, ali ne može da ukine važeći zakon (druga podvrsta)
v) Uredbe sa zakonskom snagom. One se mogu donositi pod određenim uslovima na
osnovu ustavnog ovlašćenja ili na osnovuo odluke parlamenta koji i bez ustavnog osnova
odlučuje o prenošenju dela nadležnosti na izvršnu vlast. Uslovi pod kojima se donose,
dejstvo i vremensko važenje najčešće su ograničeni. Najčešće su vezane za stanje
državne nužde (uredbe iz nužde) kao što je u sl. rata ili nešto sl. ali i ne moraju da budu
takve. Obično zahtevaju saglasnost parlamenta, koji ih može odbaciti ili potvrditi. Njima
se može suspendovati dejstvo zakona i prava na osnovu ustava, ali samo dok traju
predviđene okolnosti uz obavezu naknadnog podnošenja zakonodavnom telu na
odobrenje.
51. ŠTA JE SUDSKA PRESUDA? KOJA JE ULOGA SUDIJE U PROCESU
PRIMENE PRAVA?

Sudska presuda je akt koji je u formalnom smislu obeležen nadležnošću sudskog organa,
poglavito državnog, a sasvim izuzetno, i samo u određenim oblastima prava, nedržavnog
subjekta, i unapred određenom, strogom i formalizovanom procedurom donošenja. S
obzirom na sadržinu, sudska presuda je nepotpun pojedinačni pravni akt kojim se, prema
propisu sadržanom u opštoj pravnoj noprmi o posledici prekršaja dispozicije, izriče
pojedinačna sankcija za konretan slučaj.
Sudijski zadatak jeste tumačenje prava u slučaju spora, a ne njegovog stvaranja. Otuda u
evropskokontinentalnom tipu prava sudska presuda, ali i druge odluke suda kao što su
rešenja i načelni stavovi, nemaju karakter izvora prava.

52. ŠTA JE JEDINSTVENA SUDSKA PRAKSA I KAKO SE ONA MOŽE


OBEZBEDITI?

Sudska praksa podrazumeva jednobrazno presuđivanje istih slučajeva. Postavlja se


pitanje da li ona predstavlja izvor prava, odnosno ima li (formalnu) obaveznu pravnu
snagu. Jednom doneta, očigledno valjana presuda, postaje uzor na kojem se saobražavaju
buduće odluke sudova. Ponavljanje istovrsnih sudskih presuda je na opšti način uključeno
u definiciju sudske prakse. Otuda ponavljanje, kao puka ustaljenost definiše sudsku
praksu kao naviku ili, ako je ponavljanje praćeno sa svešću o obaveznosti, kao običaj.
Kontinuitet donošenja presuda kojima se na jednak način rešavaju slučajevi iste vrste
delo je rukovođenja donosioca odluke logikom razuma. Ustaljena sudska praksa dakle
nije formalni izvor prava, jer pojedinačna odluka dugotrajnim ponavljanjem ne postaje
formalno obavezna. Trenutak formiranja ovakve prakse teško je odrediti. Od ustaljene
prakse može se odstupiti kad god za to postoje valjani razlozi. Iako nema formalno
obaveznu snagu, jedinsvena praksa faktičkim autoritetom zasnovanim na ubedljivosti
rešenja, odnosno valjanosti odluke, postiže uvažavanje što nalikuje na obaveznost
formalnih izvora prava. Zato se naziva sekundarni, indirektan, faktički...izvor prava.

53. DA LI JE SUDSKA PRESUDA FORMALNI IZVOR PRAVA?

U anglosasksonskom tipu prava sudska presuda kojom se rešava jedan konkretan slučaj
obavezna je, kao i svaka druga presuda, za učesnike u tom pravnom odnosu, ali u isto
vreme obavezuje na jednako postupanje i u docnijim istovrsnim slučajevima, kako za
zainteresovane subjekte tako i za sudove. Pojedinačna presuda, dakle, prerasta u opšte
pravilo obavezujuće snage kao što je to i zakonska norma. Sudska presuda koja ima
karakter izvora prava naziva se precedent. Iraz dolazi od francuske reči. U običnom
govoru podrazumeva bilo šta što je rečeno ili učinjeno što ustanovljava pravilo za potonje
postupanje, poglavito u domenu ceremonija i konvencionalnog ponašanja. Ali sudski
precedenti jesu pređašnje presude koje sudovi poštuju i slede. Postavlja se pitanje da li su
sudske presude izvor prava. Grej smatra da je sudska presuda izvor prava ne zato što je
ona (kao takva) treba da bude postavljena, već zato što već jeste doneta. Međutim, on
smatra da u anglosaksonskom pravu, precedent nema neotklonjivu snagu, jer se primena
pojedinačnog precedenta može odbiti. Angloamerička teorija smtra da sudovi nisu
ustanovljeni da stvaraju pravo, ali da to ipak ponekad čine tako što dopunjuju i
unapređuju pravo pravo koje primenjuju. Na kraju se zaključuje, sledeći Blekstona, da se
ustanovljeni precedenti moraju poštovati, jer tek sudska odluka od onog što je pre bilo
neizvesno i sporedno čini ustaljeno pravilo obavezujućim za buduće slučajeve iste vrste.
Znači da sudska presuda jeste formalni izvor prava. (valjda  )

54. ŠTA JE OSNOVNI SUBJEKT PRAVA I KOJE SU OSNOVNE VRSTE?

U našem pravnom jeziku uporedo se koriste dva sinonima: lice (fizičko ili pravno) i
subjekt prava. Prvi izraz koristi se za označavanje vrsnog, a drugi za imenovanje rodnog
pojma.
Subjekt prava (lice) jeste svako biće koje važeće pravo smatra kadrim da bude nosilac
(titular) prava i obaveza. Svako biće, koje ima tu sposobnost, jeste lice, bilo da je čovek
ili nije, i obrnuto, biće koje takvu sposobnost nema nije lice, čak i ako je čovek. Jedino u
tom pogledu lica imaju pravni značaj i samo u tom smislu dobijaju pravno priznanje
vlastitog subjektiviteta. Kako je postojanje subjekta prava uslovljeno priznanjem, koje
važeće pravo pruža, nezavisno od prirode samog bića kome se pridaje pravni
subjektivitet, u toj pravnoj tvorevini uvek ima nečeg veštačkog. Tako se recomo i idolu ili
preduzeću koje čini samo jedan čovek može za potrebe prava priznati svojstvo pravnog
subjekta u pravnim odnosima.
Onda sledi tekst o tome kako je nastao izraz lice u latinskom – persona, i da je taj izraz
izražavao i racionalnu prirodu lica na pozorišnoj i na pravnoj sceni, pošto samo
racionalna persona može biti glumac u drami i stranka u sporu pred sudom. Definicija:
Lice je individualna bitnost racionalne prirode-mislim da ovo i nije toliko bitno da se
pamti, al ajd...
Postoje dve vrste pravnih subjekata:
a) Fizička ili prirodna lica-pod kojima se podrazumeva čovek kao pojedinačno,
individualnob biće.
b) Pravna lica-nazivaju se još i veštačka ili moralna lica, a predstavljaju društvenu
tvorevinu, sačinjenu od ljudi i imovine, kojoj je kao nerazlučivoj celini, priznato svojstvo
subjekta prava.
Kroz istoriju su ove dve vrste subjekta prava proširivale i sužavale. Primer su robovi.
Danas su uglavnom nestale razlike u statusu fizičkih lica, ali nisu nestale razlike u statusu
pravnih lica, jer država nikada ne priznaje pravni subjektivitet svim društvenim
ustanovama, nego samo onim čije ciljeve smatra poželjnim.

55. ŠTA JE FIZIČKO LICE? KOME SE PRIZNAJE OVO SVOJSTVO?


Fizičko (prirodno) lice je ljudsko biće koje važeći pravni poredak smatra subjektom prava
i obaveza. Osnov ovog subjektiviteta je u čovekovoj prirodi (raspolaže slobodnom
voljom, pa je sposoban da nosi određena prava, dužnosti i odgovornosti).
Nekada nije svaki čovek bio subjekt prava (robovi u Rimu, u hrišćanskim zemljama-
monasi), ali danas se pravni subjektivitet, tj. pravna sposobnost priznaje svim ljudima
(bez obzira na građanski položaj). Ipak, čovek je subjekt prava jedino u pogledu onih
činjenja ili nečinjenja, koja su utvrđena pravom, tj. kvalifikovana kao prava i dužnosti.

56. KADA ZAPOČINJE, A KADA PRESTAJE PRAVNI SUBJEKTIVITET? IMA


LI IZUZETAKA?

Čovekov pravni subjektivitet (pravna sposobnost) počinje rođenjem, a okončava se


smrću. Rođenje kao pravna činjenica podrazumeva potpuno odvajanje deteta od majčine
utrobe i tek tad počinje čovekov pravni subjektivitet. Neophodno je i da je dete najkraće
živelo, tj. da je živo rođeno, čime postaje lice sposobno da stekne prava i obaveze. U
protivnom, smatra se da nije ni bilo subjekt prava. Ne zahteva se sposobnost za dalji život
(vitalitet), ali je nužno da ima ljudsko obličje, tj. da nije nakaza, što je stvar medicinskog
veštačenja.
Izuzetak predstavlja slučaj začetog, ali još nerođenog deteta, koje se smatra rođenim ako
je to u njegovom interesu; shodno ovoj fikciji, nerođeno dete se uzima kao da je rođeno,
tj. da je već postalo lice ako je to neophodno za sticanje nekih prava i koristi, pod
uslovom da se rodi živo. Ako se rodi mrtvo, smatra se da nije ni bilo subjekt prava, pa se
sve posledice ove fikcije poništavaju.
Pravni subjektivitet čoveka prestaje njegovom smrću. I ovde postoji izuzetak, tj. vrsta
fikcije koja proširuje granice čovekovog subjektiviteta i nakon njegove smrti.
S pravnog stanovišta moguće je da postoji lice kog još nema, i da ono postoji još neko
vreme iako ga više nema. Ovu drugu mogućnost dopušta fikcija po kojoj pravni
subjektivitet umrlog još neko vreme traje u njegovoj imovini i prelazi na njegove
naslednike.

57. ŠTA JE POSLOVNA SPOSOBNOST? KADA SE STIČE I MOŽE LI SE


OGRANIČITI / UKINUTI?

Poslovna sposobnost je sposobnost fizičkog lica da samo, svojom odlukom i voljom, vrši
pravne radnje i time preuzme prava, obaveze i odgovornosti.
U načelu, svi ljudi imaju jednaku poslovnu sposobnost, ali, zbog nekih svojstava njihove
ličnosti, ona može biti ograničena ili potpuno uskraćena. Danas su te okolnosti koje
dovode u pitanje poslovnu sposobnost samo dob života i stanje duševnog zdravlja, a
ponekad i javni poziv ili položaj.
Poslovna sposobnost se stiče (po pravilu) punoletstvom, ali se za neke jednostavnije
radnje može steći ranije. Tako je maloletno lice podložno pravnoj odgovornosti, naročito
krivičnoj.
Teška duševna bolest može biti razlog za delimično ili potpuno uskraćivanje, tj.
oduzimanje poslovne sposobnosti- tzv. svojevlasti.
Takođe, vršioci određenog poziva (vojničkog, sudskog, advokatskog, nastavničkog...) i
nosioci pojedinih javnih zvanja podložni su izvesnim ograničenjima, uključujući i
zabranu vršenja nekih pravnih radnji i poslova.

58. ŠTA JE PRAVNO LICE? NAVESTI TRI PRIMERA

Pravno lice je društvena tvorevina, sačinjena od ljudi i imovine, kojoj je, kao nerazlučivoj
celini, priznato svojstvo subjekta prava. Pravno lice se sastoji od pojedinih fizičkih lica,
ali se ne svodi na njih, nego predstavlja posebno lice, potpuno odvojeno od fizičkih lica
koja ga čine. Pripadnici tog skupa (udruženja) mogu da se menjaju, a to veštačko lice ih
nadilazi i ostaje isto, oličavajući kao celinu sve svoje članove (bivše, sadašnje, buduće).
Osobenosti pravnog lica: njegovi sadašnji pripadnici se smatraju samo vidljivim,
stvarnim predstavnicima tog ne vidljivog pravnog subjekta; kolektivna volja njegovih
članova (izražavaju je njegovi organi) se smatra njegovom istinskom voljom.
Primeri pravnog lica: korporacija, kao tipično pravno lice; jednočlano pravno lice
(udruženje čiji je osnivač i zastupnik samo jedan čovek); akcionarsko društvo (koje treba
razlikovati od ortačkog).

59. KOJI SU USLOVI ZA OBRAZOVANJE PRAVNIH LICA?

Postoje materijalni i formalni uslovi.


1. Najpre, skup ljudi i njihove imovine mora biti konstituisan i organizovan kao
jedinstvena tvorevina, sposobna da ostvaruje ciljeve kao celina.
2. Čin samokonstituisanja i unutrašnjeg ustrojstva skupa ljudi i njihove imovine nije
dovoljan. Da bi se tom skupu priznao pravni subjektivitet (i on učinio nosiocem
prava i obaveza), neophodno je da ga prožima neka usmeravajuća ideja, jasno
utvrđena svrha kojoj on stremi i koja mu daje identitet, uključujući i naziv i
sedište (mesto prebivališta). Jer, pravno lice mora biti i odgovorno lice (jer
raspolaganje pravima podrazumeva i preuzimanje nekih obaveza), a to je moguće
samo ako su pouzdano utvrđeni svrha pravnog lica i njegov delokrug rada.
3. Treći uslov je javno, društveno priznanje valjanosti cilja i unutrašnjeg ustrojstva
pravnog lica. Svrha mora imati valjan smisao za ljudski život, a sredstva za
ostvarenje te svrhe moraju biti prihvatljiva i dopuštena.
Ova tri uslova se smatraju dovoljnim, ali,
4. postoji i četvrti: posedovanje odgovarajuće imovine, jer bez nje nema praktične
delatnosti, a naročito odgovornosti pravnog lica.
Osim ovih materijalnih uslova,
5. zahteva se i odgovarajuća pravna forma priznanja pravnog subjektiviteta, koji se
ispunjava podnošenjem prijave i upisom u javni registar kod suda ili drugog
državnog organa. Tom prilikom se zahteva i podnošenje akta (statuta) o
unutrašnjoj organizaciji tog udruženja (važan deo ovog akta je odredba o
delokrugu udruženja- vrsta poslova kojim će se baviti).

60. NAVESTI 2 KLASIFIKACIJE PRAVNIH LICA I KRITERIJUME NA


OSNOVU KOJIH SU IZVEDENE.
(sve podele iz knjige su navedene)

Zavisno od delokruga i unutrašnjeg ustrojstva, postoji više vrsta pravnih lica.


Najstarija podela je na skupove ljudi (pravna lica čija je podloga skup fizičkih lica koja se
udružuju zbog postizanja zajedničkog, jasno utvrđenog cilja) i skupove dobara (podloga
je odgovarajuća imovina, tj. skup dobara koja su namenjena opštekorisnom cilju; ova
pravna lica takođe imaju jednog ili više osnivača, ali nemaju članove, nego korisnike-
destinatere).
Novija podela na udruženja i ustanove zasniva se na kvalitetu unutrašnjeg ustrojstva
pravnih lica. Kod udruženja naglasak je na članovima kao bitnom uslovu. U ustanovama
je naglasak na svrsi kojoj služe.
Ako se uzmu u obzir status i oblast u kojoj se deluje, i ovlašćenja kojima se raspolaže,
pravna lica mogu biti privatnopravna i javnopravna.